1. Појам права Има много дефиниција прaва али је најпрактичнија, дефиниција римских правника да је

право умеће (уметност) једнаког и доброг. Ако упоредимо морал и право онда се разликују три ствари које право разлучују од морала:

1. Право се заснива на идеји једнаког, а морал на идеји жртве.2. Право има двострани или социјални карактер, а код морала поред социјалног

карактера постоји и лични морал.3. Право има спољашњи карактер само по себи и по својој санкцији Ius est ars boni et aequi (Јус ест ars бони ет екви)А) Право у објективном смислу – скуп правних норми којима се регулишу односи у неком

друштву (норме: грађанске, кривичне, управне).Б) Субјективно право - је укупност овлашћења које те правне норме дају појединцу.

2. Појам Цркве у области права С обзиром на то да се хришћанско учење разликује од других религијских система, јер

сву материју гледа као створену од Бога у науци је било спора да ли Црква основана од самог Господа Исуса Христа може бити предмет права. Црква је створена да траје вјечно. Црква не може у цијелости бити предмет правне науке, а из разлога што је бит Цркве љубав, жртва, морал. У духовном смислу Црква се разликује од осталих правних лица која оснивају људи, тај дио црквеног живота се не може правно изразити. Али постоје односи у цркви који су чисто правни. Нпр. Право своине на земљишту и зградама црквеним, право продаје куповине, даривања црквама. У Делима Апостолским постоји пример када св. Ап. Петар разговара са Ананијом о новцу од продане њиве који он доноси и поклања Цркви. Можемо рећи да се и жртва може правно изразити јер је свака жртва значи жртвовање неког мог права (нпр. Даривање цркви поклона – право своине се жртвује). Осим тога црква постоји у разним друштвеним уређењима у држави, гдје су њенови чланови истовремено и грађани те државе. Држава својим правним нормама регулише правни положај цркве, исто тако црква својим аутономним нормама регулише положај својих чланова како клира тако и световних лица и предвиђа казне за кршења тих норми које сама изриче. Наука црквеног права, научно и систематски излаже устросјство и жиивот Цркве.

3. Мјесто црквеног права у општем систему праваПостоји неколико правних становишта о томе где је место црквеног права у општем систему

права. Прво гледиште сматра да је црквено право јавно право (нпр. уставно) друго становиште сматра да црквено право припада приватном праву (грађанском) треће је да један његов дио припада у јавно други у приватно. Четврто је размишљање да црквено право не припада ни у јавно ни у приватно, већ да припада у друштвено. 5 да црквено право не припада ни у једну групу свијетовног права или грађанско - правне науке оно се разликује од било ког права и да би се у односу свијетовно – црквено требало успоставити однос корелације, а не никако субординације. Што значи да не може једно право бити изнад другог. У овом правцу крећу се и одлуке Европског суда за људска права, које позивајући се на право за слободу вјероисповести, траже од држава неутрални став и корелацију.

4. Задатци науке Црквеног права Задатак науке црквеног права је да прикаже састав црквеног права који регулише

црквени живот. Из тога произилазе четири важна садржаја за остварење овог задатка:1. Систематско проучавање материјалних и формалних извора2. Стварање основних закона црквеног устројства и живота3. Позитивно изучавање постојеће организације СПЦ-а4. Критика постојећих одредаба позитивног права и предлози за његовом допуном.Задатке наука црквеног права мора ријешити коришћењем научних метода

5. Методи за изучавање црквеног права

1

Три су основна метода за проучавање Црквеног Права:1. Историјски2. Филосовски3. Упоредно правниИсторијски метод има значај за проучавање историје црквено-правних извора, али и за

проучавање садашњег устројстава СПЦ. Историјски метод не може задовољити све задатке науке црквеног права, па је врло важан и упоредни метод или метод упоредног истраживања, њега карактерише међусобно упоређивање са другим појавама у другим друштвеним наукама и у другим помјесним црквама.

Филосовски или дедуктивни метод служи за доношење закључака од општег друштвеног стања ка појединачној правној норми црквеног права.

6. Однос науке црквеног права према другим богословским наукама Веза између науке црквеног права и правним наукама има двострани карактер:1. Поједине богословске и правне науке пружају основ и предпоставке за црквено право 2. Пружају помоћ у стварању црквеног права Однос црквеног права и догматике. Догматика ствара предпоставке за црквено право, због тога што из догматике црквено право

преузима основне појмове. Наука те појмнове користи само и искључиво као првне појмове. Однос науке црквеног права и литургике. Поједине тајне као што је св. тајна Крштења и Брака, производе правне последице и управо те

правне последице проучава наука црквеног права. Однос црквеног права и црквене историје. Црквена историја је важна за науку црквеног права, јер објашњава постанак и развитак

црквених институција.Оснос црквеног права и пастирског богословља. Пастирско богословље објашава остварење црквеног права у пракси. Оснос црквеног права и увода у право. Увод у право служи уједно као основ свим правним наукама, па самим и тим и црквено право. Однос црквеног права и римског права. Римско право има велики значај за црквено право, јер је хришћанска црква настала на

територији римске државе и одредбе из брачног права је прихватила ранохришћанска црква.Однос византијског права и науке црквеног права је нарочито важан због односа симфоније

виз државе и цркве јер су многи цареви доносили законодавства која су се односила и на живот цркве.

Однос црквеног права и световног, (државног права) држава створених на територији бивше Југославије и црквеног права – сви устави новостворени услови одређују правни положај.

Управно право у битним елементима одрђују корелацију односа црквеног права. Постоји и обрнути утицај када је црквено право утицало на развијање световног права. Важно је истаћи да је црквено правоп створило појмове који су после прихваћени у световном праву. Нпр. Појам легитимносити и хијерархије правних норми.

7. Систем црквеног праваУ средњем вијеку је Грацијан поделио свој рад на три дјела. Јевтимије Јовановић, судија и

адвокат у Новом Саду, је штампао 1841 први нови уџбеник црквеног права у православном свету, и у том уџбенику усвоио је систм Јустинијанових кодификација и поделио је излагање материје (систем) на лица, ствари и судски поступак. То је чувена подели из римског права Гајевих инстититуција на:

1. Personae - Лица2. Res - Ствари3. Actiones - ТужбеДруги наш познати писац и каноста Никодим Милаш је преузео други систем и излаже га на

5 делова:

2

1. Извори црквеног права2. Устројство цркве3. Управа цркве4. Живот цркве5. Однос цркве према држави и онима који не припадају тој црквиНа ову Милашеву петоделну поделу било је много приговора, нарочито му се приговарало што

је у дио о животу цркве ставио калуђерство, уместо да га стави у други дио у устројсто цркве. Професор Чедомир Митровић нема у свом систему поглавља о животу цркве , као што има

Милаш, али он је у целости усвоио систем руског професора Красножера. Постоји још један систем излагања који је у свом дугогодишњем раду излагао проф. Сергије Троицки:

1. Увод2. Материјални и формални извори црквеног права3. Елементи цркве4. Значење територије за цркву5. Организација цркве, 6. Однос првославне СПЦ и државе 7. Делатност цркве

8. Извори црквеног права Сваки извор права може бити материјални и формални. У црквеном праву постоје три

материјална извора:1. Воља божија2. Воља цркве 3. Воља државеФормални извори црквеног права су облици у коме се материјално право манифестује.

9. Воља Божја као извор црквеног праваЛекс скрипта ис кордибус номинум - Закон у људском срцу записан. Дакле, божанско право

има свој израз кроз природу човека и кроз правне норме дате од оснивача цркве Господа Исуса Христа. Овај први закон који је у људска срца уписан постоји на природном осјећају правичности. Друга врста божанског права откривена је људима преко Господа Исуса Христа, и о тим нормама говори се у Светом Писму.

10. Свето писмо као извор црквеног праваПравославна црква прихвата каноне свих Седам Васељенских сабора и прихвата све што су они

закључили о каноничности појединих књига Светог Писма Старог и Новог Завјета. (Из посланица ап. Павла, обратити пажњу на ријечи Господа Исуса Христа којим објашњава да ли је или није дозвољено дати жени отпусну кињигу, на ријечи колико пута треба некоме објашњавати и који су степени жалбе, - теба још говорити о апостолским правилима које су безусловна).

11. Свето предање као извор црквеног права Свето Писмо каже .... записане су само неке ријечи светог писма, апостоли су писали

само онда када нису могли негдје да иду, а ка да су били у прилици они су говорили. Дакле није све сачувано у писменом облику, само мали део Христових речи је сачуван. 85. Ап правила су признати од Васељенских сабора.

Свето Писмо је један од начина изучавања светог прадања. Свето предањеје скуп свих заповести које потичу од Господа Исуса Христа и апостола, а нису ушле у Свето писмо. Ако би извршили временску класификацију Светог предања и Светог писма онда би дошли до закључка да је свето предање старије од светог писма јер су неки делови светог предања записани у светом писму. Потребно је разликовати свето предање од црквеног предања, јер св предање потиче од Господа Исуса Христа и апостола а црквено предање потиче од воље цркве. Црквено предање не припада божанском предању, за разлику од св предања које припада. Али црквено предање је исто извор црквеног предања који је истовијетан са обичајним правом цркве. Једини могући тимач божанског права, са становиштва православне цркве је васељенски сабор, једино је он непограшив.

3

12. Законодавство у православној црквиМатеријални извор црквеног права, воља цркве, изражава се у облику црквеног законодавства.

Законодавство у православној цркви може бити: 1. саборско2. епископско

13. Саборско законодавство као извор црквеног права У православној цркви је највишии насилац законодавне власти сабор епископа, а

поједини епископи у својим епархијама имају законодавну власт. У православној цркви постоји неколико врста сабора а најважанији су Васељеснки сабори који би требали представљати скуп свих епископа у свету, а у другом случају бар представника свих аутокефалних црквава. Постојали су и помесни сабори или сабори неколико епископа који су заседали једном или два пута годишње.

14. Епископско законодавство као извор црквеног права Законодавну власт у оквиру своје епархије имају епископи. Епископске одлуке и

посланице имају нижи аутоитет ода саборских одлука, међутим, поједине канонске посланице епископа постале су општеобавезне за целу православну цркву. (2 канон Трулског). Ти канони одређују начин ступања у цркву оних који су се одрекли Христа због гоњења, па су се вратили назад. (маже у одговору: петра александријског василија великог, григорија ниског.)

15. Обичај  као извор црквеног права Обичај је устаљни начин понашања унутар неке групе људи који се због дуготрајности

вршења прихвата као општеобавезна норма, обичај је важан извор црквеног права. Обичај и се деле на опште и локалне. Општи обичаји су они који важе у целој цркви, а локални су они који важе у само у једној помесној цркви или епархији. Канони признају неке обичаје а неке су укидали. Обичај има правни значај само када постоји у организацији која има законодавну власт. Обичај не смије бити противан божанском праву. Обичај важи као правило ако га изричито не забрани црквена влат, јер у противном важи изрека «ко ћути сматра се да пристаје» (на латинском que ui tace consetire videtuh). обичај мора бити израз хришћанске свести и не смије бити у противности са хришћанком итином.

16. Морал као извор црквеног права Морал је посредан извор црквеног права,и док право подразумјева једнакост давања,

морал прихвата идеју жртве за другог не очекујући адекватно или било какво давање. Хришћански морал је, у извору црквеног права, оно што се подразумева и цела наука црквеног права треба да у обликовању норми црквеног права, као подлогу има морал.

17. Одговори на црквеноканонска питања као извор црквеног права (слично питанју 73. из канонског права). Канони патријарха Николе 3 гаматика су

изнесени у виду питања и одговора о поступању монаха. За црквено право важан је одговор на питање – да ли игуман може прије смрти писмено оставити своју игуманску власт другом неком манстирском брату, кога он сам сматра угодним? У одговору на то питање патријарх Никола одовара да би таква овбавеза била без смисла и уколико је дана у писменом облику, најприје је треба епархијски еп. ставити ван снаге. Важан је за црквено право и одговор на питање упућено пат. Николи – шта то значи кад св. Василије Великог у малим епитимијама каже да неко буде удаљен од благослова према количини пада. Патријарх Никола одговара да се ради о епитимијама које Василије Велики прописао за мање гријехе, то су одаљавања од оних благослова што дају епископи или презвитери на молитви, или да се окрепи Божијом помоћу вјерни народ или у зависности од гријеха у који је упао дотични грешник, управо, овое врсте благослова се он лишава. Иначи, ако нема неку другог правног ивора гдје се може пронаћи ријешење за конкретан случај, чак ни у црквеним обичајима, онда се мишљење- одговори на црквено канонска питања познатих канониста могу сматрати као правни извор за ријешење случаја.

4

18. Воља државе као материјални извор црквеног права Воља државе може бити само споредни извор црквеног права, и то не на нивоу

Васељенске православне цркве, већ партикуларно за сваку ону цркву која се налази на територији дотичне државе. Године 502. перфект града Рима, Василије, донио је једну норму о цркви по којој црква има право законодавства и право суђења, тј. да изриче казне и да их проглашава. Исте године је римски сабор донио одлуку да световњаци (лаици) не могу учествовати у доношењу закона вазаних за цркву без првосвештеника града Рима. Сличне наредбе се појављују у источном делу римског царства. Важно је за црквено птаво да је Јустинијан у новели 6. и 131. прогласио да канони имају предност пред законом. (царске одлуке не важе уколико нису у складу са канонима). После Миланског едикта црква и држава постају једно. Настаје симфонија у односу на цркву и државу, сви функционери државе припадају истовремено и цркви, и држава не може доносити законе штетне за цркву, а тако је било и у Немањићкој Србији, Русији и Бугарској. Међутим, не може црква искључити вољу државе јер се ипак налази на територији државе. „Црква жели да њезини чланови живе тако свето и она жели рај још на земљи, и за то не употребљава присилу, а држава присилом покушава да спречи пакао на земљи“ (Александар Соловијев). То је резултат симфоније која је владала између цркве и државе. Спољашњи израз су номоканони црквени законици који су поред номоканона садржавали и црквене законе.

19. Формални извори црквеног права Форамални извори црквеног права се могу поделити у 3 периода:1.од почетка хришћанске цркве до Миланског едикта2.313-9века3.Формални извори црквеног права су они облици којим се јављају норме црквеног права.

20. Историја извора црквеног права у формалном смислу У првим почецима хришћанске цркве и искључиви и једини извор црквеног права је

било Свето писмо и апостолско предање. Црква је деловала на територији римске империје и морала је имати и материјалне приходе да би се могао издржавати клир, а деловала је у условима гоњења. Јер су до тада релативно мирни Јевреји у односу на римску империју дизали побуну против хришћанства, осјећајући се угрожени у свом прозелитизму који су вршили наметањем јудаизма средоземним народима и у првом вијеку је доста људи упражњавало јеврејску религију а били су не јеврејског порекла. У таквим условима црква је користила неке установе римског права као што су друштва сиромашних и погребна друштва кроз која је обезбеђивала средства, имовину и користећи одредбе римског права да су гробови света места изнад гробова страдалних мученика подизали грађевину (мономенту) за обављање литургије.

Историја извора црквеног права у формалном смислу (предходно као увод). У почетцима хришћанске цркве а с обзиром на живот у прогону

као извор цркве права појављују се црквене посланице. За црквено право у првом веку битна је поланица св Игњатија Богоносца (око 140) у којој говори о обавези склапања брака хришћана за вријеме свете литургије и кјоа је црква прихватала у то време бракове који су склапани по прописима римског права. У трећем вјеку за црквено право одржне су канонске посланице светог Петра Александријског, Григорија Неокесаријског, Дионисија Александријског. После ових посланица за црквено правп су битни монографски радови: св Иринеја Лионског, Тертулијан и Кипријана Картагинског. У то време појављују се зборници: Дидахи, Дидаскалија, Црквени канони и Апостолски устави. (види из о сваком: Дидахи, Дидаскалиј...).

Дидахи један руски архимандрит Капустин је у једном метоху јерусалимског манастира 1863.г нашао, али није објавио. онда је Никомидијски митропилит Филотеј објавио у Цариграду. У Дидахију су за канонско паво важне главе 11-16. Ове главе говоре о устројству цркве у апостолским временима. Помињу се дужности апостола, дужности презвитера и дужности учитеља. Време

5

писања: различита мишљења, највероватниј да је за време цара Хадријана (117-138). Св. Василије Велики је изједначавао дидахи са св. Писмом.

Црквени канониЦрквени канони су зборник који је нађен у Египту и сматра се да потиче из 220. године и

говори о упављању епархијом Иполита, обавезама презвитера и спомиње црквене судове, карактеристично је да се не спомињу у њему ни апостоли ни учитењи.

ДидаскалијаТо је најопширнији зборник и писан је на грчком језику. Није сачуван оригинал, али је сачуван

препис на сиријском језику. Писац је непознат, а постоје мишљења да је то неки епископ из Сирије. За црквено право су важне одредбе о устројству цркве. Спомињу се ђаконисе, ђакони, црквене удовице, ипочтец, чтец. Зборник има 85. Канона. Углавном се односе на клир понеке одредбе на световњаке. Потекли од апостолског предања. У науци на Западу је био велики покушај да се омаловаже апослска правила. Дионисије је стигао до 50. правила, чак су писали да су то апокрифи.

Најважније за црквено право шта она говоре о устројству цркве. Управо, по том једноставном усторјству цркве види се да су она доиста од апостола, и у њима се не спомиње финкција митрополита која се спомиње у Антиохијском правилима. На западу су покушали доказати да су антиохијска правила старија од апослтолских па би апостолска правила потицала из 5. века.

Апостолски устави Сви ови већ поменути зборници били су смештени у један зборник од 8 књига назван по

Климнту папи римском. Свети Сава га је ставио у законоправило (он не би могао да стави да није смео). Вероватно је било сужено на трулском сабору друго правило лажно учење апостослих установа.

21. Формални извори црквеног права од почетка хришћанске цркве до Миланског едикта

У западној цркви се негде између 847-852. појавио зборник који се звао „Колекцио исидори меркаторис“ псеудо Исидорове декрете. Тај зборник се појавио у франачкој држави и састојао се од 3 дела:

1. Садржавао каноне светих апостола 2. Садржавао 60 декретава папа, које је донело 30 папа почев од Климента који је

живео...........................................................................па до....................... У другом делу се налази неколико чланака а затим канони 10 источних и неколико западних сабора

3. Садржи декрете папа почев од Силвестра до Григорија другог.Сви декрети папа су фалцификат, а из трећег дела 35 декрета папа прадстављља фалцификат. У

другом делу овог зборника налази се и тзв. „донацио константини“ фалцификовано писмо цара константина великог папи Силвестру. У самом псеудо Исидоровом звборнику прави текст је на много места намерно искварен да би се лажно ускладили прави извори са фалцификаима. Нпр. Папа Виктор је умро 202.г., а он као води разговор с Теофилом Александријским који је и умро 303. Сама Константинова даровница састоји се из два дела. У првом делу се описује како је цар Константин боловао од губе и како га је папа Силвестар излечио па је онда крстио цара Константина. У другом делу се говори о томе да је цар Константин одлучио да се пресели у нови град Константинград, па да због тога оставља папи све инсигније царске власти и да је незгодно да папа носи царску круну па му зато одређује а носи бјелу капу и црвени плашт и да управља Римом, целом италијом и целим западном деолом царства. У науци је спорно када је овај фалцификат настао јер је неспорно да папа Силвестар није никада видио цара Константина, а камоли да га је излечио или крстио. Чињеница је да је то фалцификовано писмо Константинову даровницу папа употребио 753.г. у борби за франачки престо када је избио пред Пипина малог који је признао овај фалцификат као истинит а за узврат га је папа признао као ваљаног наследника престола иако је он био узурпатор прастола и признао га је за законитог сина св ап Петра. У ообраћању са цариградским пат .......... папа је поново истицао Констнтинову даровницу. Интересантно је да се на Истоку дуже времена сматрало да је то истинит докуменат, који су цариградски патријарси након 1054. укључивати као свој правни основ супрмације цариградског патријарха, јер је римски папа постао јеретик. После пада Цариграда 1453.

6

у Руској цркви је у обрачуну са државом била употребљена ова Константонова даровница као истинит документ и доказ да је Москва трећи Рим, а због тога је укључена у штампану крмчију и у штампаном облику је крајем 18. и почетком 19. века пренесенау Српску цркву, а Константинове даровнице никада није било у ........................у правилу светог Саве. Има мишљења да је Константинову даровницу измислио папа Симах још у 6 веку. Он је владао 498-514. године. У свом делу лексикон прстер.................................... историчар папа, је изнео да је Константинова даровница фалцификат, а што се тиче папе Симаха тврди .............................................. да је ово фалцифоковала 1440., то је доказао професор Вашинктонског универзитета .............боб је анализирао све оно шпто је лоренсо вала и .........................................................и закљчио је да је на том фалсификату заснована сублимација:::::::: и римокатолици признају да је то фалсификат од .....

22. Формални извори црквеног права од Миланског едикта до краја 9. ВијекаКанонисти обично дијеле зборнике овога периода у 4 групе:

Канонски зборници, грађански зборници закона о цркви, номоканони, и епитимијини канони. Канонски зборници-за најстарији канонски зборник сматра се канони анкирског сабора, у коме су касније додати канони неокесаријског сабора, понтијски зборник има 106 канона и вјероватно је био узор каснијим канонима. Синопсис канона Стефана Ефеског који представљаскраћени текст канона, касније су додавани канони светих отаца у скраћеном облику. Овај синопсих је ушао у крмчију Св. Саве.

Кодекс канона Африканске цркве, канонска синтагма у 60 наслова, у њој су канони хронолошки послагани и у њој се даје пун текст канона. Канонска синтагма у 50 наслова коју је саставио Јован Схоластик и она садржи 75 канона. Канонска синтагма у 14 наслова коју је саставио патријарх Сергије. У њему је садржано 50 наслова, а касније су доадавани неки канони помјесних сабора. Грађански зборници грађанских закона цркве: Јустинијанове новеле, зборник у 25 глава, зборник у 3 дијела. Номоканони: номоканони у 50 наслова, номоканон у 14 грана и то је Фотијев номоканон. Канон је проглашен за опстеобавезан за цијелу црккву 1880 г. Епитимијинии номоканони: Највише иих је написао св. Василије Велики, и најстарији епитимијини канони приписују се Јовану Постнику. Сличан номоканон је приредио Никифор Исповједик, крају велики требник и мали требник. Пентенцијални зборник, зборник Теодора кентерберијског, и зборник Екберта јоркширког.

23. Формални извори црквеног права од 9. вијека до данасИз овог периода има више грчких зборника који садрже каноне и грађанске законе, најважнији су: алфавитина синтагма матије властара из 14 вјека, зборник је подјељен на 24 дјела и 303 главе. Код

срба је преведена на српски, синопсис канона арсенија монаха из 14 в. Синопсис је подјељен на 141 главу и садржи каноне и грађанске законе који су узети из схоластик овог зборника. Зборник Константина Аранменопула састављен у 14 б и преставља скраћен иозвор канона. Пидалион,

атинска синтагма до данас најбоље издање црквеног права православне цркве које је изложено у 6 томова написан 1852 године садржи Фотијев номоканон са тумачењима валсамона садржи каноне светих апостола васељенских сабора помјесних абора светих отаца каноне цариградског синода и

синтагму властареву, методијев превод схоластиковог номоканона, типик светог саве, хиландарски типик, карејски и студенички, ѕаконоправило светог саве, штампана крмчија, повеље, законик цара

дишана, дионисије мали, адријанов зборник, псеудодионисијеве декреталије, корпус јуруис канонки. 24. Зборници грађанских закона о цркви као извор црквеног права

Најважнији извори одакле је црквено право узимало државне законске прописе је теодосијев кодекс састављен за вријеме цара теодосија 438 подјељен је на 16 нњига 11 се односи на цркву. Кодекс константинов садржи законе који су издали цареви 529 године. Овај кодекс садржи законе у 12

књига. Новеле конституцијес садржи законе које је издао цар јустинијан, сви закони који се односе на цркву су упућени патријарху и тиме грађансак влас је помагала црквену власт уз спровођењу

7

закона. Уз овај кодекс су још изашли посебни зборници црквених закона издатих у 14 наслова. Најважнији црквенограђански закон је еклога која је подјељена у 18 наслова, прохирион кодекс

царевА василија македонца и његових синова преставља скупину градских закона у 40 глава сакупљених, они су унијети у законоправило светог саве. Василике (група кодекса) су најбитније

настале су од василија македноца а укупни рад довршио је његов син лав мудри, зборник је подјељен у 60 глава и састављен је од институција дигесте кодекса новеле и прохирион.

25. Мјешовити зборници номоканони као извор црквеног праваНомоканони су настали спајањем црквених канона и грађанских закона. Црквени канони и

грађански закони су се спојили због обостране везе између прописа цркве и државе. Номоканон у 50 наслова, настао је од стране јована схоластика, номоканон у 14 наслова, носи назив фотијев

номоканон. 26. Грчки зборници као извор црквеног права

Алфавитина синтагма матије властара, синопсис канона арсенија монаха, зборник константина ароменопула

27. Пидалион као извор црквеног праваЈавља се 1793 на грчком језику са тумачењима светогорских калуђера агапија и никодима. Зборник је штампан у лајпцигу 1008 године. Пидалион садржи каноне на старогрчком језику са зонариним и валсамоновим тумачењима а понегдје и са аристиновим тумачењима на грчком језику. У њему се

још налазе канони од сабора одржаног у вријеме кипријана канони јована посника никифора исповједника. Из грађанских закона унијети су само они који се у потпуности слажу са црквеним

канонима и који служе као напомена уз каноне. 28. Атинска синтагма као извор црквеног права

Атинска синтагма је до данас најбоље издање канонског права правосалвне цркве изложеног у 6 томова. Синтагму су приредили ралис, предсједник врхунског суда у атини потлис. Први том

атинске синтагме садржи фотијеве номоканоне са тумачењима валсамона, други том садржи каноне светих апостла васељенских сабора са потпуним тумачењем зонаре валсамона и аристина. Трећи том

садржи каноне помјесних сабора са истим тумачима. Четврти том садржи каноне светих отаца са истим туначењима Пети том садржи канонсе одедбе цариградског синода и законе византијских

царева. Шести том садржи синтагму властареву. 29. Српско – словенски зборници као извор црквеног права

Методијев превод схоластиковог номоканона у педесет наслова. Сматра се да је овај рукопис из 13 вијека. Типик светог саве хиландарски карејски и студенички. Законоправило светог саве крмчија

повеље законик цара душана. 30. Законоправило Светог Саве као извор црквеног права

Један од најкомплетнијих правних зборника у православној цркви је законоправило светог саве. Заслга светог саве у изради овог зп састоји се у избору текстова из визанстијских номоканона и у распореду грађе. Ова зборник је приређен прије него сто је свети сава издејствовао аутокефалност српске цркве. Сачувано је 11 рукописа иловички рашки дечански пчински сарајевски београдски

хиландарски савински пећки милешевски морачки. Канонски дио чини синопсис стефана ефеског из 6 вијека на које је алексије аристин написао тумачење. да би сачува самосталност свети сава

заобилази коментаре теодора валсамона због тога што се позива на права цара. Свети сава је хтејо да црква буде слободна да цар нема уплива пуно у њој. Састављач законоправила слободно бира грађу номоканона кад тад скраћујући или проширујући номоканоне. Канон је пподјељен у 64 главе и наш

је официонални зборник. 31. Законодавство српске патријаршије као извор црквеног права

32. Правни положај СПЦ у  БиХ данас Правни положај СПЦ-а у БиХ је регулисан је основним уговором између БиХ-а и СПЦ-а

који је потписан у октобру 2007. Године, и то за СПЦ по одлуци св. архијерејског синода уговор је потписао патријарх Павле, а ова одлука је ратификована од стране председништва БиХ 7 маја 2008., а ступила је на снагу даном објављивања у службеном гласнику БиХ 16. 07. 2008. год. у броју 6/2008 (на стр. 179.) на основу тог уговора а у складу са чланом 19. Основана је мешовита комисија састављена од преставника обе стране а 2010.г. на седници владе бих је именовала својих 5

8

предстаника за ту комиију. овим уговором потврђује се да су и српска црква и држава независне и држава БиХ је признала СПЦ правни субјективитет признајући да је СПЦ на територији БиХ већ од раније имала правни субјективитет. ( ..... додати 180-182 стр основног уговора до потписа патријарха Павла)

33. Правни положај СПЦ у Србији

34. Правни положај српске православне цркве у осталим држвама насталим на територији        бивше Југославије Словенији,Хрватској,Црној Гори и Македонији.

Са републиком Хрватском СПЦ коју је представљао мит. загребачко –љубљански и целе Италије је закључен споразум о регулисању међусобних односа гдје се спомиње да СПЦ односно њен органски дио у Хрватској закључује уговор где се гарантују сва права СПЦ и појединим црквама и манастирима враћен је већи дио црквене имовине која је била одузета аграрном реформом. Glasilo: Narodne novine, 196/2003 od 15. Prosinca (Децембра) 2003.

Најтежи положај СПЦ у македонији није дозвољено ни слободно кретање свештенослужитељима СПЦ а неканонска македонска православна црква којој СПЦ као мајка црква није дала сагласност за аутокефалност је узурпирала право да располаже имовином СПЦ. потребоно је да спц постави захтјев за враћање одузете имовине аграрном реформом и национиализацијом јер имовина није одузета МПЦ већ СПЦ. Саопштење за јавност поводом најновијег државно-полицијског прогона припадника Православне Охридске Архиепископије

22. Мај 2012 - 13:40

Обавештавамо домаћу и међународну јавност да су јаке полицијске снаге јуче, 21. маја 2012. године, око седам часова ујутру, организовано и насилно ушле у више манастира и домова припадникâ Православне Охридске Архиепископије.

У Штипу је полиција тражила Његово Преосвештенство Епископа брегалничког Господина Марка и будући да није пронашла Преосвећеног Епископа, ухапсила је монахињу Пелагију.

У Скопљу, јаке полицијске снаге су ушле у манастир Успења Пресвете Богородице, тражећи Епископа стобијског и местобљуститеља струмичког Господина Давида. Како га нису пронашли, ухапсили су игуманију манастира, монахињу Кирану. Треба навести да су се полицајци брутално понашали према монахињама: насилно су им истргли из руку мобилне телефоне и, уз њихово малтретирање, извршили су детаљан претрес манастира, снимајући притом све видео-камером.

Исто тако, полиција је ушла у манастир Светог Јована Златоуста у Битољу, тражећи настојатељицу манастира, монахињу Олимпијаду, те како је нису нашли, понашали су се грубо и малтретирали остале монахиње.

Полиција је такође ушла у манастир Успења Пресвете Богородице у Прилепу и том приликом ухапсила јеромонаха Мојсеја.

У свим наведеним манастирима полиција је запленила све компјутере, као и другу материјалну имовину. Све су то урадили, наводећи да хапсе због “утаје пореза”. Такође, полиција је лишила слободе и најужу родбину Преосвећене Господе Епископа, као и остале вернике Православне Охридске Архиепископије.

Судске власти Републике Македоније одбијају да региструју  Православну Охридску Архиепископију, она нема своје изворе прихода и практично живи од помоћи својих верника, тако да је веома провидно да држава, под маском утаје пореза, спроводи до сада, заједно са пресудом против архиепископа Јована, најжешћи прогон  и полицијску тортуру на верској основи, прогон какав не памте демократске земље у Европи и свету.

После осуде архиепископа Јована на две и по године затвора, коју он  већ издржава у централном затвору Идризово, државне власти у Македонији, штитећи верски монопол расколничке организације МПЦ, кренуле су у поход да покушају да дословно сатру канонску Православну Цркву у својој држави.

Апелујемо на све одговорне представнике демократских држава, на ОЕБС и на институције и организације за заштиту људских права и верских слобода да пруже сваки вид помоћи и подршке, како би се прогон уперен против архиепископа Јована и свих притворених игуманија, монаха,

9

монахиња и верног народа што пре прекинуо и како би коначно био спречен овај погром верских слобода који државне власти у Македонији спроводе над припадницима Православне Охридске Архиепископије.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве

Власти БЈРМ врше терор над СПЦ, какав у данашњим условима, на такав начин, не постоји више нигдје, иако су тамо присутне многе међународне организације.

У Црној Гори се оспорава и само право на постојање СПЦ, па политичари притисцима манипулишу идентитетом Цркве у Црној Гори. Таквим дјеловањем у угрожена основна вјерска права и слободе. Иако се Црна Гора декларише као секуларна држава, иако су политичари махом атеисти, они желе да дефинишу унутрашње односе у СПЦ.

Како је у Уставу и Закону Црна Гора дефинисана као вјерски неутрална савремена држава, она данас изразито гази основна права православних свештеника и вјерника, чак депортујући поједине свештенике, због (наводно)нерегулисаног мјеста пребивања. Она нема такав однос према осталим вјерским заједницама, и протежира канонски непризнату цркву.

Донесени закон о рестетуцији имовине се у стварности не проводи, док је држава регистровала Црногорску Православну Цркву која насрће не имовину СПЦ у Црној Гори.

У Словенији је однос између СПЦ и државе реулисан уговором и враћен је већи дио имовине. Ратификација је правни акт којим надлежни орган у држави даје међународном документу

законску снагу да се примјењује у држави. Одлука о ратификацији се објављује у Службеном гласнику БиХ, а у случају ратификације основног уговора СПЦ и БиХ ступила је на слагу даном објављивања 16.07.2008.

35. Однос између цркве и државе О односима цркве и државе у црквеном праву спц прво приступно предавање одржао је 8.

02. 1889. Чедомри Митровић законодавне границе између цркве и државе у разним временима зависиле су од провмене односа цркве прама држави и обрнуто. Због тога су се у правној теорији јавила два сасвим супротна погледа. Прво да се црква не меша у послове државе и друга теорија да црква треба да господати над државом. Ову прву теорију у 19. веку прихватили су протестантски теоретичари, а другу коатолички. За време Византије односи цркве и државе нису били однос подчињености него је била симфонија. То исто вредило је у Немањићкој држави. За данашње савремене државе које су у већини случајева опрадељене као секуларне државе где је одвојено законодавство државе од унутрашњег аутономног законодавства цркве, не може се рећи да је црква потпуно изнад законодавног интересовања државе. Постоје неки заједнички циљеви. И на тој основи држава углавном консултује представнике цркава, када доноси законе који су намењени свима али се посебно односе на питање верских заједница као што је нпр. закон о слободи вере у БиХ. Због тога би се могло рећи да је у данашњим Европским државама у односу на цркву принцип коегзистенције осим тога будући да постоје разне међународне конвенције које признају слободу вере и оне се као наднационалне примењују у свакој држави која их је ратификовала.

36. Самосталност црквене и државне властиПериоди у животу Цркве:а) Црква непризната и прогоњена,б) изједначена са свим другим вјерама (св. Константин Велики),в) хришћанство је државна религија (св. Теодосије),г) савремена држава, гдје је Црква Уставом и законима проглашена одвојеном од државе.

Постоји однос коегзистенције.Прије проглашења хришћанства за државну религију хришћанска Црква, иако прогоњена,

имала је своје устројство и епископску власт. Државна власт је била на челу с аимператором и према хришћанској Цркви иамла је једино однос нетрпељивости и жељу за уништењем.

10

Послије тог периода, након што је хришћанство постала државна религија, Црква задржава устројство, а касније на челу са патријархом, док због односа исреплетености Црквене и државне власти у Византији долази до тога да многи државни закони истовремено важе и за Цркву, а нарочито поједине одредбе византијских царева о брачном праву. Касније, усредњовјековној Србији, Свети Сава је унио Законоправило које је важило истовремено и за Цркву и за државу. Тако је, нпр., Свети Сава сазвао сабор у Жичи, и у опште у каснијој немањићкој држави као и у Византији, Црквени судови су судили за кривице и клира и вјерних, и свима који нису били слободни већ су припадали имањима Цркве, а при томе су изрицали казне какве су биле написане у државним законима. Зато су те казне биле веома грубе, што није карактеристика хришћанске Цркве већ државе.

37. Постанак цркве и државеЦркву је основао Господ Исус Христос, а наставили и развили Апостоли. Суштина код

постанка Цркве је воља Божја и рад Господа Исуса Христа. Због тога су основ Цркве и Црквеног права воља Божја, Свето Писмо и Свето Предање. Како је Господ Исус Христос Глава Цркве, то се устројство Цркве није мјењало до данас.

Држава као људска творевина по Божијем допуштењу мјењала је од овог постанка односе "владалац - поданик", ри том пролазећи кроз разне фазе облике владавине. Од империјалне владавине једног човјека, самодржца, до разних облика владавине (од тираније до парламентарне демократије). Данас у свијету има разних облика државних уређења (парламентарна демократија, монархија) република). Под појмом демократије подразумјева се могућност да по систему већине у дотичној држави влада онај који је на слободним изборима добио највећи број гласова. То понекад значи да 16% становништва одређене територије државе искаже вољу и да повјери на изборима и та њихова воља се претвори у власт и над оних 84% који нису изабрали те преставнике. За демократију је битно да оних 70% није нико спрјечавао да изађу на изборе.

Ниједна власт не може владати само на основу националног законодавства - ратификовани међународни уговори имају предност.

38. Црквена аутономија у области законодавстваЦрква има слободу да аутономно, без уплитања било којег органа државе доноси црквено-

правне норме по којима су обавезни да се понашају свештенство и вјерници СПЦ. По члану 2. став 3. Основног уговора између БиХ и СПЦ, Архијејерски сабор, Синод и друге власти могу оснивати, мјењати, укидати црквене субјекте права сходно одредбама свештених канона и Устава СПЦ која о томе обавјештава надлежни орган државне управе ради њиховог уписа у државне одредбе у складу са државним прописима. По истом уговору предвиђениа је аутономија Црквене власти СПЦ, оличена у његовој светости Патријарху србском, Сабору, Синоду, Патријаршијском управном одбору и епископима, који су искључиво надлежни да слободно уређују своју Црквену структуру (мјењају и укидају парохије и сл.).

39. Црквена ауотномија у области учењаУ члану 4 Основног уговора између СПЦ и БиХ, БиХ полазећи од слобода вјероисповјести,

признаје СПЦ, њеним јединицама и установама слободу вршења апостолске мисије, поготово онога што се односи на свештенослужење, вјерско образовање, а у члану 14 став 2 јамчи се православним вјерницима и њиховим друштвима, задужбинама и другим установама потпуна слобода дјеловања, било усмено или писмено. У истом уговору, дато је право СПЦ да оснива образовне установе било ког степена уз обавезу да поштује важеће законе БиХ.

Ученицима, студентима, наставницима, сарадницима и другим запосленима зајамчују се иста права истих група запослених у државним установама.

11

40. Однос цркве и државе у области извођења вјерске наставеу Републици Српској

За однос између Републике Српске и СПЦ карактеристична су два периода:1. Од стварања РСПосебно су наглашени уговори са СПЦ и одмах је уведена вјерска настава у основним

школама. Доношењем амандмана на Устав Републике Српске, нешто се измјенио положај СПЦ, али је и даље у провођењу вјерске наставе и даље у надлежности Цркве уз обавезу полагања стручног испита за вјероучитеље.

2. Од 2008. годинеНа нивоу цијеле БиХ је у смислу члана 17 Уговора између БиХ и СПЦ гдје је зајамчено да се у

склопу наставног плана и програма или у сагласности родитеља или старатеља одвија настава вјеронауке у вртићима, школама као редовног школског предмета за све који га изаберу, под истим условима под којима се изводи настава осталих предмета. Вјеронаука мора имати кандидатски мандат од епископа.

41. Црквеносудска аутономијаОд добијања аутокефалије Србске Цркве из времена Немањића при епископским дворовима

оформљивани су Црквени судови који су судили у преступима клира и вјерника.Ти судови су били аутономни, као што је и данас Црквено судство одвојено од државног

судства.Црквено-судска аутономија обухвата све области дјеловања било да се ради о кривичном

поступку или о поступцима за развод брака. То подразумјева да данас, за разлику од некад, државна власт није обавезна да извршава обавезе Црквених судова. Може се десити да клирици, монаштво, вјерни учине неко дјело које по државном закону представља преступ да Црквени судови, ако је то истовремено преступ донесу одлуку али не везану с образложењима државног суда.

О својој одлуци Црквени судови нису дужни обавјештавати државне судове.У члану 6 став 3 између БиХ и СПЦ назначено је да СПЦ доноси дисциплинске и духовне

одлуке без ичијег уплитања.

42. Црквени судови1.епархијски црквени суд 2. Велики црквени судвандредну судску власт према члану 70.35 врши свети архијерејски синод и свети архијерејси сабор у складу са чланом 69.27право жалбе на одлуке црквеног суда је у 14 дана од дана уручења одлуке.

43. Судски поступакСуд је врховна црквена судска власт за кривице свештеника монаха световњака и остали клир и за

црквено брачне спорове које не спадају у судску надлежност светог архијерејског сабора. СВАРХСУД је састављен од три епископа које именује синод а почасни чланови су углавном

експерти правници савјетиници итд.. одлуке се доносе већином гласова, у случају да буде једнак борј гласова тај који пресједава одлучује. Суд разматра поништава рјешења и пресуде епархијских

судова. Пресуде епархијског црквеног суда упућују се на велики црквени суд на разматрања прихватања или одбијања. Епархијски црквени судови суде кривицу свештеника и осталог клира и

одлуке црквеног суда се не односе на одлуке грађанског права.

44. Црквени преступиЧл 115. И 134 устава Епархијски црквени суд је орган епархијског архијереја за црквено судство и послове

унутрашње цркврнр управе. Епархијски црквени суд суди о : 1.кривице свештенства оба реда 2. Рјешава сукобе између свештеника, као и спорове око парохијских прихода 3. Рјешава спорове око црквеног имања које је свештенству одређено на уживање 4. Суди о својој надлежности и спорове о ваљаности 5. Доноси одлуке о промјенама у црквеним матичним књигама

12

45. Црквени преступи вјерника

Чл 214 устава под б)1.преступи против вјере и учења цркве и црквеног поретка 2. Преступи против хришћанског

морала 46. Црквени преступи свештенства

Казне 216 устава За свештена лица оба реда правила предвиђају опомену укор епитимију премештај на друго

мјесто службовања привремена забрана свештенодејства губитак парохијске службе односно другог звања у цркви, доживотну забрану свештенодејства лишење свештеничког чина лишење чина са искључењем из заједнице на крају.

47. Преступи монаха и монахиња1. Ако погазе монашке завете2. Ако оснује манастир без одобрења надлежног архијереја или издвоји манастир или

монахе или монахиње испод власти надлежног архијереја3. Ако заведе двогуби манастир (монаси и монахиње заједно) Ово су најтежи преступи и казна је лишење монаштваа) Ако монах или монахиња у својству манастирског старешине без одобрења архијереја приме

у братство неког или за мито приме лице које нема прописану старост или које је слабоумно лице или лице које се налази у браку или ако не води надзор над братством у погледу владања њиховог, рада или нечовешно поступа са њима кажњава се лишењем монаштва.

б) Уколико се монах или монахиња огреше о прописе о дужности у смислу манастир прописа онда се кажњавају по правилима тог манастирског устава.

48. Казне за црквенослужитеље, монашка лица и остале вјернеa) Привремено лишење појединих права и почасти у цркви б) Лишење монаштва в) Искључење из црквене заједнице на одређено време г) Коначно искључењ

49. Правила и поступак за црквене судове  СПЦ Године 1961. донесена су правила и поступак СПЦ-а којима су дефинисане црквене

кривице и казне као оне који прописују свети канони и устав СПЦ-а и на основу устава које одређују правила и поступак за црквене судове. Правила су подељена на свештеничке кривице и кривице црквенослужитеља монашких лица и осталих верних. Санкциони су као свештеничке кривице

1. Преступи против вере учења цркве и црквеног поретка2. Владање које не доликује свештеничком чину и положају 3 Немарно вршење службених свештеничких дужности и законитих наредаба

претпостављених црквених власти3. Увреде и клевете које једно свештено лице нанесе другом свештеном лицу4. Изнуђивање казне5. Претресање и критиковање у беседама црквених власти и њихових поступака6. Кривице верних 7. Преступ против вере и учења црквеУ правилама постоје одредбе о црквеним казнама и на крају су одредбе о црквеним стварима.

13

50. Кривични поступакУ црквеном суђењу судску власт 1епархијски архијереј1. Епархијски црквени судови и велики црквени суд (чл 35 и 108.19, 115-135, 71-80, 214-

224 устава,)Ванредну судску власт према члану 70. 35 врши св. архијерејски синод и свети архијерејски

сабор у скалду са чл 69. 27 (навући). Поступак је писмен и на ћириличном писму. У црвкеним кривцам свештеничка лица оба реда (монаси и свештеници) за црквено служитеље мононашка лица и остале верне надлежан је суд епархије којој та лица припадају канонски ако су у питању свештена лица, а за остале верне на чијој територији су та лица стано настање. У кривипном поступку се комуницира са странкама писмено и то препоручена пошиљка. Лице које је оптужено за црквену кивицу доставља се оптужница преко црквених органа. Ако се лице не одазове позиву или неће да прими позив и писмено се не изјанси ништа о својој кривици онда ће се сматрати да признаје кривицу и поступак ће се окончати без његовог учешћа. Ако се лицу које је оптужено непознато боравиште онда се таквом лицу поставља заступник из реда свештеника који нису кажњавани. То се мора објавити у с гласнику службеном гласилку СПЦ-а. Поступак није везан за формалности и надлежни архијереј када прими пријаву било усмену или писмену нејприје провјерава да ли је та пријава веродостојна а то проверава преко подручних свешт лица или црквеноопштинских пријава ако оцени да је то потребно може саслушати пријављеног. А може и тражити и писмено изјашњење од окривљеног тако што ће му доставити пријаву или приватну тужбу која је прије тога била достављена надлежном архијереју против тога лица. Када се сврши предходни поступак основаности поднешене пријаве против окривљеног надлежни архијереј одлучује да ли ће изрећи казну у оквиру своје надлежности или ће упутити надлежном суду. Кад суд прими предмет налаже црквеном судском тужиоцу да напише оптужницу. Суд оптужницу доставља оптуженом позивом да у року од 14 дана поднесе писмени одговор на оптужницу. Уколико не одговори сматра се да признаје кривицу. Ако прими одговор писмени онда суд у тајном заседању најприје гласа о кривици а онда о казни и одлучује већином гласова. Против одлуке која се донесе против одлуке суда, у правилима се то каже призив, и то призив се подноси другостепеном органу у року од 14 дана. Разлози за улагање призива због кривице може о самој врсти казне због казне, или ако је изречена мера удаљења од свештенослужбе да се бар скрати то време. Доставља се суду који је изрекао прасуду, суд може (и немора) призив доставити црквеном тужиоцу да он да одговор у року од осам дана. Другостепрна судска власт када прими пресуду и призив онда разматра и може пресуду поништити или оснажити. Ако оснажује пресуду онда је не мора упоште образлагати.

51. Стицање чланства у црквиПричај о крштењу и хиротонији

52. Права и обавезе чланова црквеСваки члан цркве задобија право у поједином у појединим областима црквеног живота и то: у учењу

богослужењу законодавству управи и суду. 1. Власт учења припада само клиру, која божанско учење црпи из светог писма тумачи га и записује. (прочај о класику о свештеницима и епископима )

2. Богослужење припада само јерархији али и световњаци морају да судјелују у сваком општем служењу цркве 3. Законодавство спада искључииво у надлежност епископа. 4. Власт управе припада

једино епископима 5. Суднско- потпуно право световњака. 53. Губитак чланства у цркви

Смрт , отпадништво од православне вјере, потпуно искључење анатема. 54. Избор и постављање епископа у данашње вријеме

55. Правне посљедице епископске хиротоније

56. Међусобни односи епископ

14

57. Права епархијских епископаЧл. 102 устава и 108.19 - Члан 13 на челу сваке епархије стоји епархијски архијереј, као њен

непосредни поглавар. Он је по црквено канонским прописима главни преставник и руководилац свега црквено духовног живота и црквеног поретка у епархији, и управља епархијом уз помоћ свог свештенства и народа. 2, члан 102 епархијски архијереј по свом архипастирском позиву сагласно православном учењу и правилима црквеним има пуну јерархијску власт у пословима вјере и морала, свештенодејствовања и архипастирског старања у својој епархији. Члан 103 епархиски архијереј као непосредни поглавар и преставник своје епархје у сарадњи свештенства и народа, управља и свестрано руководи цјелокупнјим унутрашњим и спољашњим вјерским и црквеним животом у епархији.

58. Дужности епархијских епископа члан 108 учи и ппросвећује свештенство и народ у епархијама ријечима, дјелима и пастирским

посланицама. 2. чува брани од држава православну вјеру, сузбијајући сваку раднју која је противна православном учењу и штетна по интересе спц. 3. Стара се за редовно и правилно богослужење и уопште о црквеном поретку. 4. Настоји да се црква и манастири снабдјевају светим антимисима, сцетим миром, одеждама и утварама и богослужбеним књигамаи да се подмирују на вријеме и правилно све друге потребе цркве. 5. Даје благослов да се подижу тамо гдје је потребно цркве

капеле гробља и настоји да се држе у добром стању. 6. Освећује храмове 7. Рукополаже достојна лица у свештенички чин и упућује их на дужност и даје им грамату о томе. 8. Одређује способна лица за вјероучитеље у школама у својој епархији и води надзор над њиховим радом. 9. Даје на

прједлог манастирским настојатељима благослов достојним лицима за ступање у монашки чин 10. Суди свештеним лицима оба реда за мање дисциплинске кривице и кажњава их за ова дјела. 11.

Води надзор над радом архијерејских намјесника и свештенства оба реда у епархији.

59. Општа права и дужности парохаЧл. 164 и 176 уставаЧлан 164- на челу сваке парохије је парох, који обавезно живи у својој парохији и безу знања и

допуштања надлежних црквених власти не може да се удаљи из мјеста свог службовања 2. Парох је привремен или сталан и једног идругог поставља епархијски архијереј члан 175 сваки парох врши парохијске дужности и води своје канцеларијске послове самостално а стоји у погледу свога званичног рада под непосредним надзором старјешине цркве и надлежног архијерејског намјесника и под врховним надзором и управом свога епархијског архијереја. Члан 176 служи добрим примјером својим парохијанима у своме личном и породичном животу 2. Редовно проповједа слово божије и поучава своје парохијане у храму и у свакој другој згодној прилици, 3. Врши опша молебствија, благодарења и парастосе према црквеним прописима и наређењу црквене власти. Стара се о религиозном моралном васпитању и образовању православне омладине ван школе и врши вјерску наставу у школама ако нема вјероучитеља. 4. Води љетопис своје парохије. 5. Тачно и редовно води књиге крштених предбачних испита вјенчаних и умрлих, заједно са домовником као и друге званичне књиге и одржава их у добром стању и реду и издаје изводе и увјерења на захтјев појединца или по завничној дужнопсти

60. Војно свештенствоУ историји СПЦ познато је да су свештеници облачили војне униформе. Постоји запис да је

прије битке на Крусима са Мехмед-пашом Бушатлијом св. Петар Цетињки скинуо мантију, обукао одијело за бој и повео војску на Мехмед-пашу. Паши је прије тога написао писмо с позивом на мир, у коме је изрекао чувену речиницу: Нека побиједи онај на чијој страни је правда. Други записи су о положају свештеника из Прог српског устанка (нпр. проте Матије Ненадовића). У устанку у БиХ 1875. г. зна се за свештенике као вође чета. У краљевини Србији уредбом је регулисано да постоје при војним јединицама свештеници. Између два свјетска рата у краљевини Југославији су постојали

15

војни свештеници али после Другог свјетског рата, као што је избачена верска настава из школа, тако је избачено и војно свештенство. У закону о војсци 2007. године Србија дозвољава могућност да се уведе служба војних свештеника. Тек у марту 2011. године доноси се уредба на основу закона и одређује се да ће се склопити споразум са представницима верских заједница о вршењу ове службе. На Видовдан 2011. године његова светост патријарх српски Иринеј закључује споразум са мининистром одбране а у октобру исте године министарство одбране склапа уговор са још 5 представника 5 вјерских заједница. Војни свештеници представници СПЦ биће у униформама а на реверима ће имати ознаку тролисног крста, а кад буду вршили обред носиће мантије. Они су истовремено одговорни и Цркви и министарству одбране. У БиХ у министарству одбране постоји православно душебрижништво, а у оружаним снагама БиХ постоји укупно 12 православних свештеника. Војни епископ за оружане снаге БиХ је Епископ зворничко – тузлански Василије.

61. Права и дужности патријаршијског савјета и управног одбора1. патријаршијски савјет – је врховно уредбодавно преставништво у пословима спољашње

црквее управе. Њега састављају ( патријарх, 4 члана светог архијерејског синода, декан пбф, два преставника манастира, један ректор богословије, по једно свштено лице мирског реда и сваке епархије, потпретсједници епархијских савјета и десет светових лица) Патијаршијски савјет сазива патријарх и одређује мјесто и вријеме састанка од сазива до састанка мора проћи најмање мјесец дана. Мандат члановима савјета траје шест година. Сједнице се одржавају сваке двије године. Патријаршисјки савјет пуноважно рјешава ако је на сједници присутна надполовична већина. Сједнице патријаршијског савјета су јавне осим ако савјет не одлучи да буду тајне. Доноси по предходно прибављеној сагласности светог архијерејског сабора уредбу о активним и пензијским принадлежностима парохијском свештенству, наставничком особљу, особљу црквених судова, епархијским викарним архијерејима и патријарху. Преписује дисциплинска правила за службенике спољашње црквене управе. Стара се о матерјалним срествима за покриће свих потреба цјеле спц по одредбама устава и доноси одлуке о разрезу. Сарађује са светим архијерејским сабором око измјена и допуна устава спц.

2. УПРАВНИ ОДБОР – је врховна извршна власт над црквено самоуправним органима и извршни орган патријаршијског савјета. Чине га патријарх, два члана светог архијерејског синода, један преставник манастира, три свештеника, и седам световњака. Дужан је отправљати послове све док не буду одређени и у дужност уведени нови чланови одбора. Патријарх сазива сједнице сваке године у прољеће и у јесен а наредне кад он сам одлучи или кад писмено затражи половина чланова патријаршијског управног одбора. Ако је патријарх увјерен да се одлука противи одредбама црквених правила властан је обуставити извршење одлуке и наредити нову расправу. У случају да не дође до сагласности предмет се шаље патријаршијском савјету на одлуку. Ако и даље не дође до сагласности патријарх га упућује светом архијерејском сабору. Управни одбор пуноважно рјешава ако је присутна половична већина. Он контролише самоуправне црквене органе и ради тога по потреби шаље своје изасланике. Доноси предрачун расхода и прихода и саставља завршне рачуне које подноси патријаршијскпом савјету. Одобрава оснивање фондова задужбина и њихових правила. Стара се за да цркве и манастири имају доказе о својини својих добара. Одобрава одлуке узимања или давања под закуп имања ако је закупнина већа од 200 хиљада динара. Оснива фондове и задужбине у корист цркве.

62. Права и дужности црквеноопштинског управног одбораЦрквеноопштински управни одбор чине од шест до 12 чланова према броју чланова у црквено

општинском савјету и осталим приликама у црквеној општини. У тај одбор улази предсједник и подредсједник црквеноопштинског савјета у истом својству по свом положају као и парох, односно најстарији старјешина цркве, члан црквеноопштинског савјета. Остале чланове чине као и једнак број замјеника бира цриквеноопштински савјет из своје средине на шест година. Овај одбор бира секретара благајника и потребан број тутора по потрби и ван своје средине. На захтјев већине чланова пресједник је дужан сазвати сједницу управног одбора у том захтјеву мора бити тачно

16

означено предмет ради кога се тражи сазив седнице. Црквено општински управни одбор може пуноважно рјешавати ако је у сједници присутна већина чланова одлуке се доносе простом већином. Црквено општински одбор чува и штити углед и интерсе цркве и црквене општине. Потпомаже црквену власт религијозно моралну и културну просвјетном подизању и васпитању припадника православне цркве а нарочито омладине. Поставља и отпишта црквено општинско службено особље управља црквеном имовином и стара се о њеном унапређењу. Води бригу о уредном плаћању пореза и свих других обавезних дажбина које су законом одређене. Црквену општину сачињавају пропадници спц са свештеником на једној одређеној територији која може обухватити једно или више мјеста а у циљу старања о потребама цркве. Одлуку о оснивању црквене општине доноси епархијски архијереј у споразуму са црквеним судом и епархијским управним одбором, о чему извјештава свети архгијерејски синод и патријаршисјки управни одбор.

63. Субјекти црквеноимовинског праваЧл. 235 устав и из уговора о ратификацији БиХ и СПЦ-а чл. 11СПЦ самостално управља и располаже црквеном имовином црквеним фондовима и

задужбинама као и својим приходима у границама канонских прописа из овог устава. Предрачуне епархија одобрава патријаршијски управни одбор а предрачуне црквено општинске и манастирске епархијски управни одбор, завршне рачуне епархије доставља епархијски управни одбор на одобрење паријаршијском управном одбору а завршне рачуне црквених општина и манастира одобрава сам епархијски управни одбор.

64. Органи црквеноимовинског права

65. Објекти црквеноимовинског праваЧл. 247 устава Црквена су добра она покретна и непокретна имовина која је своина цркве као

општа имовина спц или је својина појединих епархија манастира црквених општина самосталних установа. Општим добрима цркве сматрају се патријаршиска добра; посебним добрима сматрају се епархијска епископска црквеноопштинска црквена и манастирска добра која служе посебним потребама епархија односно епископа пароха ђакона службеника цеквених и монаха.

66. Црквени приходиЧл. 237, 238 и 239. УставаРсходи и приходи црквених фондова као и црквених завода и установа предвиђају се у

односним предрачунима расхода и прихода према томе у чију надлежност долази руковање и управа као и старање о њиховој уоптреби и потребама. Органи који су надлежни за састављање односно доношење годишњих предрачуна расхода и прихода дужни су састављати и годишње завршне рачуне који подносе на преглед надлежним властима. По црквеним буџетима наредбодавци су и то: по буџету општих расхода и прихода спц пресједник патријаршијског управног одбора односно његов замјеник; по буџету епархијском предсједник епархијског управног одбора, односно његов замјеник и још по буџету црквених општина предсједник црквено општинског управног одбора

67. Стицање имовине од стране Цркве

Чл. 243. 245. 246. Право Цркве на стицање имовине заснива се и на божанском и на природном праву. Извори

божанског права су Свето Писмо и Св. предање и то је основ за имовинско право Цркве (погледати: Дап 4, 35 и 5, 1-11). Понекад је држава ограничавала имовинска права Цркве - то су тзв. амортизациони закони, а кроз аграрне реформе и приватизацију послије Другог свјетског рата огромна имовина је одузета СПЦ-и. У Руској православној цркви највише имовине је одузето за време царице Катарине Велике, јер је она одлуком 1764. уништила 4/5 руских манастира. Било је 954 манастира за њено вријеме, а послије њене одлуке да манастири морају плаћати порезе на огромна

17

имања која су имали, 754 манастира су угашена усљед немогућности измиривања наметнутих обавеза. Ови посједи били су даровани царичиним официрима миљеницима који нису плаћали порез. Манастири су имања добијали на поклон, претежно у случају смрти са жељом завештаоца да се стално моли за њихову душу. Манастири су били школе у којима су се описмењавале на хиљаде људи и уједно су били браниоци сиромашних.

68. Одузимање имовине СПЦ кроз аграрне реформе и национализацију

Велики дио имовине црквама и манастирима одузет је аграрном реформом коју је провео краљ Александар I Карађорђевић. Од манастира су одузимани велики комплекси обрадиве земље а понегдје и шумског земљишта. То је овисило о географском положају у односу на насеље. Велики дио те земље подељен је солунским добровољцима, али дио одузетог земљишта је завршио као предмет трговине. Како се поступак о провођењу аграрне реформе водио пред судовима, дуготрајност поступка је утицала да се у земљишне књиге промена носиоца права својине изврши тек прије почетка Другог светског рата.

На подручјима која су за вријеме непријатељске окупације била под управом Независне државе Хрватске (а то је подручје Срема, дијела Семберије и цијелог подручја негкадашње бановине) рјешењем Завода за колонизацију одузета је имовина свим манастирима СПЦ. Она је 1942. укњижена у свим земљишњим књигама као државно власништво НДХ. Том приликом државно равнатељство у Загребу одобравало је уговоре који су са манастирима наводно били закључени прије него што државно равнатељство целокупну манстирску имовину национализовало у корист НДХ. Тако је више десетина хектара земљишта завршило у приватној својини.

У рату су опљачкане ризнице и имовина одвезена у централу НДХ. После Другог свјетског рата, 1946. г. нова власт је прогласила аброгацију (укидање закона - закони од 1941 и за вријеме непријатељске окупације). Аграрном реформом из 1946. одузете су непокретности манастирима и црквама осим до 10 хектара земљишта и шума, колико су сваки манастир и црква могли задржати у својој својини. Одлуке о одузимању у првом степену доносили су мијесни народни одбори 1946/7. У условима опљачканих у рату манастира са углавном побијеним монаштвом било је илузорно очекивати да се правно, жалбама на одлуку о одузимању земљишта и шума може у жалбеном поступку нешто учинити. О жалбама је одлучивао суд. Тако су манастири доживели да у земљишним књигама испод одлуке државног равнатељства НДХ о одузимању земљишта дође нова одлука власти Југославије о одузимању истог тог земљишта. Одузето земљиште надјељивањем давано је аграрним корисницима. При томе се настојало да се аграрним корисницима земљиште да у непосредној близини манастира исцепкано у мале парцеле. Тако су манастири доведени у ситуацију да у свом непосредном окружењу добију људе који ће у знак захвалности за надјељену земљу вршити свакодневне провокације манастира. Тако су манастири, најчешће разрушени и опљачкани у рату и са малобројним монаштвому, правно доведени у ситуацију гоњења као у време Диоклецијана и осталих христоборних римских царева. Послије аграрне реформе дошла је на ред национализација при којој су одузимане зграде.

Управо највећи проблем код одузимања имовине црквама и манастирима појавио се у случајевима када је аграрном реформом та неокретност додјељивана приватним лицима, због тога што је 60 година касније донесени закон о враћању имовине црквама у Србији одредио тзв. натуралну реституцију само у случају ако се земља у моменту ступања у снагу тога закона (мај 2006. г.) налази у државној својини. Све остале непокретности које се налазе у приватној својини не могу бити предмет натуралне реституције, већ евентуално накнаде у новчаном износу (највероватније у виду државних обвезница).

У Србији је у 2011. донесен и закон о општој реституцији враћању одузете имовине, али ни први ни други закон не говоре о враћању имовине одузете аграрном реформом из времена краља Александра.

У БиХ није донесен закон о враћању земљишта црквама нити реституцији имовине, иако је закон о слободи вјере рекао да ће се о враћању одузете имовине црквама све регулисати одређеним законом. Неколико је већ било преднацрта закона о чему је расправљало и Међурелигијско веће БиХ

18

и донијело закључак да су такви преднацрти неприхватљиви са становишта свих аспеката Међурелигијског вијећа јер су предлагали линеарну надокнаду – свима једнако без обзира колико је вриједила непокретност.

Црна Гора је донела закон о враћању. Али његово провођење је слабо. Бледо и без воље. У Хрватској након што је склопљен уговор између владе Републике Хрватске и СПЦ (њенога

органског дијела у Хрватској). Уговор је потписао митрополит Јован и представник владе. Послије тога доста имовине је враћено.

Патријарх Павле потписао је споразум са БиХ о регулисању међусобних односа СПЦ и државе БиХ. Када је БиХ склопила конкордат са Ватиканом није било приговора, а када је СПЦ склапала уговор хрватски члан предсједништва је ставио вето тврдећи да не може бити (у погледу закона) у истом односу Ватикан као држава и СПЦ као вјерска организација. На основу тога тражено је да се другачије правно поступа.

69. Враћање имовине СПЦ која је одузета аграрном реформомГодине 2006 у Србији је донесен закон о враћању имовине црквама вјерским зајкедницама која је

одузета аграрном реформом 1946 године и по том закону дирекција за реституцију имовине је рјешењем вратила дио имовине и СПЦ која јој је одузета аграрном реформом а та имовина у државној својини. Она им овина која се налазила у приватној својини није у могућности да се

врати СПЦ већ постоји као могућност замјенска реституција или у немогућности исте новчана накнада у олику државних обвезница. У БИХ није донесен закон о реституцији тако

да нема враћања имовине. 70. Одузимање имовине СПЦ у току Другог светског рата од стране окупационих држава

За вријеме непријатељске окупације у току другог сејцког рата поједине државе НДХ су према имовини манастира поступале као према напуштеним имањима и у земљишњим књигама их преносиле у власништво завода за колинизацију у загребу.

71. Право клира на издржавање

72. Издржавање епископа у Византији и СПЦ

73. Издржавање свештенстваДимша 174.стр. Општа је норма од олтара служи да од олатара живи. Многобројни су канони и закони државни

донијети који ово регулишу и апостолске установе прописују да се свештенство итдржава од народа. Касније је уведена новчана награда давање имања на кориштење а најједноставнији је начи давање свештенику плате и плаћање свештенодејстава. По живљењу у парохији имао је црквени стан који је напуштао по завршетку служења. Све оне који раде у цркви издржава оно тијело које припада.

74. Ктиторско правоКтиторско право се стиче на два начина: орилативно и дерилативно. Дерилативни начин

стицања права настаје насљедством, замјеном, а у Византији се могло стећи и одржајем. Права ктитора су у средњевековној Србији била да напише типик (устав), или услове који су морали бити у сагласности са канонима, затим да типик допуни или да напише нови. Уз типик је морала постојати и књига хрисовуља која се уз од стране цара могла измјенити. Ктитори је имао право уколико осиромаши на издржавање, имао је право на почасно мјесто у храму, да се његово име помиње у богослужењу, да буде насликан као ктитор, да буде сахрањен. Контролу над ктиторским правом врши епископ лично или преко својих изасланика. Престанак ктиторског права може бити смрћу, даривањем тог права другом или ако ктитор не врши правилно своје дужности, ако постане јеретик, расколник или кад је искључен из Цркве и тада му то право одузима епископ.

Димша 175. стр. додатак

19

75. Правни положај калуђера у Цркви и државиМонаси по правним световним законима не могу да се баве световним пословима војничким

политичким и грађанским те немају права да узимају на себе било каква старатељства о другим лицима па чак ни према сродницима и према дјеци. Такође не могу да буду кумови на вјенчању или

крштењу. Од њих се у цркви бирају епископи имају право служења итд. 76. Губитак калуђерства

Монашки завјети су доживотног карактера. Ако неко погази монашки завјет онда се стичу услови да неко остане без монашког чина. Монашки чин се још назива анђеоски образ. У Душановом законику је било предвиђено да се онај монах који збаци монашку ризу држи у тамници све док се не врати у послушност. Ако монах погази дате монашке завјете не постаје аутоматски лишен монашког чина већ се мора у поступку утврдити да су извршени преступи. Тежи је случај ако је монах у свештеничком чину. Ако се јеромонах усуди да склопи брак према одлуци Св. Арх. Сабора из 1961. године сматра се да је лишен свештеномонашког чина и ову одлуку доноси надлежни епархијски Архијереј као деклараторну (по службеној дужности) и о томе извештава св Св. Арх. Синод.

Дио тог питања је у (преступима, лишење 76 и 47) губитак монаштва.

77. Црквено учење о односу цркве и државеДимша 178.стр. Кан онско право заповједа да епископ презвитер и ђакон не узимају на себе

световњачке службе у случају да се бави световном службом да се свргне. Свештенмсту је забрањено вршење послова који се тичу јавне управе као и војничке службе. Такође епископ или ђакон који хоће да буду у војничкој служби да се изузму. Касније је црква донијела каноне по којима забрањује бављење свештене радње. Углавном најглавнија брига свештенога клира је проповједање јеванђеља.

78. Однос Цркве и државе у ВизантијиУ византији је владала синфонија цркве и државе, то се најбооље види из примјера цара

јустинијана гдје су његове новеле које су имале правни карактер у држави и цркви. Све оно што се тицало цркве тицало се и државе.

79. Однос Цркве и државе у средњовековној Србији Димша 73. стр. . Византијско начело синфоније је преузео и свети сава и унијео у номоканон стим да није

дозволио уплив државе у цркву. Међутим видимо да и однос цркве и државе био дубоко испреплетан и нераздвојив. Сабор ће и у будуће имати мјеста на којима ће се доносити најважније одлуке. Законик цара душана у потпуности штити цркву и видимо да су на саборима учествовали сареви и краљеви. У србији према податцима који су нам осзтали видимо да није било ни цезаро паопиза ни папоцезаризма већ била једнакост

80. Однос српске Цркве и државе у 19. и 20. вијеку до 1918. годинеДимша 185. Стр Књаз милош обреновић нијежелио да дијели власт са црквом и видимо да су

се наметали милош обеновић који је желио да држи све конце у рукама. Митрополити су били носиоци црквене власти. Тежили су самосталности цркве . основали су црквене судове како би забранили држави да се уплиће. Због тога су устројена следећа тјела конзисторије епархијалне конзисторије апелаторијалне и сабор архијереја. У томе је дошло до разграничавања државне и црквене власти. Међутим дошло је до сукоба цркве и државе јер је црква постала аутокефалнба као и држава. Наметнут је порез цркви и видимо да су краљеви разрјешавали митрополите.

81. Правни положај Српске помјесне цркве од 1766 – 1920.Димша 192.стр.

20

82. Правни положај СПЦ у Краљевини Југославији208. стр. Димша Перић

1921 српска православна црква на подручју југославије ујединила се под једним патријархом, краљевина схс је српској цркви гарантовала слободно исповједање вјере равноправност пред законом и могу се законом исповједати. Ужива политичка и грађанска права, преставници спц не смију своју власт користити за политичку пропаганду. Цркви су одузимане велике земљишне површине иако су одузимане црква је и даље плаћала порез.

83. Ктиторско право св. Саве у Светој ЗемљиСвети Сава је на свом првом путовању у Свету Земљу 1229. године, искрцавши се у луци Акр у

Палестини, од Ђеновљања крсташа купио манастир светог Ђорђа. Ђеновљани нису знали, али је свети Сава знао да је то манастир који је подигао свети Сава Освећени. Свети Сава је стекао на истог ктиторско право и самим тим право да се његово име стално помиње у том манастиру. Међутим, због пропасти српске државе и неизаентерова створене краљевине Србије у 19. и почетком 20. века манастир светог Ђорђа у Акрује остао без икаквих ознака које би указивале да је то манастир над којим ктиторско право има свети Сава.

Тек 2010. г. у манастир је унесена икона светог Саве. Манастир је данас у вањском изгледу онакав како је изгледао у оном моменту кад га је откупио свети Сава. Отворен је за посетиоце и за њега је задужен један грчки монах. После куповине цркве светог Ђорђа у Акру свети Сава је, по наводима Доментијана, откупио земљиште и кућу светог Јована Богослова у којој се налазила Горњица у којој је Христос одржао последњу вечеру са Апостолима. Том приликом свети Сава је започео градњу манастира светог Јована, а обдарио је и стекао ктиторско право помињања у манастиру Часног Крста. Свети Сава је откупио једну цркву и на гори Тавор, али се данас не зна гдје је се та црква тачно налазила, јер је срушена. Богато је обдарио и манастир светог Саве Освећеног у Јудејској пустињи и стекао право помињања приликом другог доласка у Свету Земљу.

Свети Сава је неколико мјесеци боравио у манастиру Часног Крста чекајући да се заврши градња манастира светог Јована која је започета у вријеме његовог првог доласка. Послије је манастир светог Јована рушен у борбама у Јерусалиму. Како је Палестина била под енглеском управом, након што је створена држава Израел, Енглеска је уговором пренијела право власништва на Горњици у корист израелске државе, а просторије испод су данас у кориштењу њемачких монаха. Постоји званични захтјев римокатолика Израелу да право власништва над Горњицом да њима.

84. Поимање правде и права у Законику и посланицама Светог Петра Цетињског

Св. Петар Цетињски боравећи 48 година на престолу митрополије настојао је да у крвном осветом завађеном народу пробуди изворни Богом дан у срцу осјећај за правду у праведност, настојећи да постави сут и да уведе јединствен закон по коме би се народ владао. Први закон који је донио на скупштини главара звао се Стега. Како је у Црној Гори као теократској државици и црквена и ројдржавна власт била сједињена у личности митрополита и стега је почињала речима у име свете Тројице. После стеге, коју можемо сматрати својеврсним уставом настала је скупштина која је донела законик који је регулисао и појам кривице и појам накнаде штете. Предвиђене су и кане за крађу у једном тако сиромашном друштву је коњ значио благостање за породицу. И ако је неко украо коња то се изједначававало таквим прекршајем као да је убио члана породице. Истовремено са доношењем законика св. Петар Цетињски је породицама ..........................................молио и преклињао да се међусобно не истребљују и да прихвате закон. Према белешки коју је оставио Симо Матавуљ св. Петар Цетињски се усмено обраћао народу после литургије, благосиљао их а затим позивао клетвом да поштују законе и један другог на што су горштаци бледили и дрхтали. Након почетног прихаватања законо од готово свих племена и што је довело до унутрашњег мира, дошло је до поновног бујања крвне освете. Поред тога, аустријске власти су сматрале правно одговорним св. Петра Цетињског за сваку штету које су поједине породице учиниле крадући стоку у мјестима која су блиа под Аустороугарском и у обраћању непријатељу св. Петар је тако радио да може бити пример за изучавање дипломатског

21

права, јер је сваком непријатељу нудио мир, уколико непријатељ није прихватио мир онда је прихватао борбу. И чувене су његове беседе пре боја на Крусима и Мартинићима, гдје он у војничкој беседи повезује Косовски бој и право косовских јунака усађеног у срце Црногораца ријечима: докажите сада да у вама права Српска крвца лије крв Милоша а не Вука. Св. Петар није успео за време своје владавине искоренити крвну освету, јер се она стално враћала, али је својим тестаментом који је прочитан у време опела над њим успио да уједини све завађене главаре који су се бојали изречене клетве у тестаменту. Законик св. Петра је послужио као основ за касније законодавство. Интересантно је да се у то време није предвиђала никаква одговорност за жену ако би убила другог, јер је за жену ако је била удата одговарао муж, а ако није брат.

Додатак:Који поп вјенча чојека са женом и за жива мужа али с ђевојком грабљеном на силу или другом

коју закон не допушта вијенчати таков да будет лишен свештенства и прогнан из нашега опчества бесчасно као безаконик и проклети хулитељ закона божија и како губитељ душ христијанских.

-учини ли поп какава преступак то он за мање преступе спадајуће по глобуи о судбину плаћа као и други црногорац, јели пак велики преступак онда се са њега скине свештенички чин.

Из посланице Катуњанима,Нису закони за добре него за зле постављени будући они не познају од Бога уливених у срца

њихова наровски закон зато је потребно било законе поставити да свакога реда злодјели буду кастигани, јер иначе ваљало би да сви народи у свијету буду несрећни како и јесуони гдје таквије закона нема и гдје се добри људи не поштују а зли не кажњавају.

85. Носиоци и органи аутокефалне власти86. Оснивање аутокефалних цркава од стране апостола

87. Оснивање аутокефалних цркава од стране епископата васељенске цркве88. Оснивање ауоткефалних црква од стране епископата аутокефалне цркве

89. Унутрашњи услови за аутокефалију90. Спољашњи услови за аутокефалију

91. Појам аутономне цркве92. Сличности и разлике између аутономне и аутокефалне цркве

93. Настанак аутономних цркава94. Услови за добијање црквене аутономије

Ова питања се односе на аутономију цркве и аутокефалију види у канонском праву!

96. Уређење СПЦПерић 254-274

97. Појам о бракуУ првом православном уџбенику Јефтимије Јовановић је издвоио дефиницију брака,

руководећи се .......................................... која је дошла из Русије а у свјој дефиницији узео је у обзир и новеле Јустинијана и каснијеновеле цара Алексија Комнина о браку и обручењу као и одредбе прохерона – закона градскога. Брачна правила СПЦ-а донесена су под утицајем ставова руске цркве о степенима сродства као брачној сметњи за закључење брака. Многи сматрају да је то утицај Аустријског права да се одступи од, у законоправилу, одређеног 8 степена сродства, као првог степена у којем је брак дозвољен. У руску цркву је .............................. под снажним утицајем протестаната утврђено снижење степена сродства као препреке за закључење пуноважног брака. По важећим правилима СПЦ брак је света Тајна по којој се два лица различитог пола на начин прописан црквом везују доживотном друговном и телесном везом ради потпуне животне заједнице и рађања и вастпитања деце. У српском грађанском законику који је донесен 1844. године у параграфу 93 наведено је да се брак склапа по правилима како је то наведено у књизи кромчеј и да брак спада у искључиву црквену надлежност. Породични закон републике српске даје појам брака као заједнице живота мушкарца и жене уређене законом. И црквено и свјетовно право дефинишу брак као заједницу живота с тим да црквено право истиче духовност те везе.

22

98. Брачна јурисдикцијаДа би се сматрало да је брак настао потребно је да брак буде закључен на начин и у поступку

који прописује црква а за грађански брак начин и поступак који прописује породични закон. Да би православни бак био ваљан мора постојати неколико услова који се тичу А) лица која закључују брак Б) мјеста гдје се брак закључује В) присуство сведока гдје ........................................

Мјесто гдје се може извршити венчање је правослвани храм, обред мора извршити надлежни свештеник. А што се тиче лица која ступају у брак њихова воља мора бити слободно. Између два светска рата брачна јурисдикција за припаднике целе краљевине Југославије била је у искључивој надлежности цркве то значи и склапање брака и развод и поништај били су у искључивој надлежности цркве. Године 1934. донесне су предоснове за грађански законик у коме се залагало да из цркве надлежност за скапање и развод бракова пређе у руке државе. Нарочито је био проблем у одређивању брачне јурисдикције над мјешовитим браковима јер је католичка црква најприје почела поништавати бракове који су закључени у православној цркви, а као одговор на то уследило је поништавање бракова закључених у католичкој цркви од стране духовних судова православних. Од 1946. године када је ступио на снагу основни закон о браку, уведен је обавезан грађански брак и чак је предвиђено као кривично дело ако неко закључи црквени брак прије грађанског. Кривично дело чинио је свештеник и лица која су закључила такав брак за што је била и предвиђена и затворска казна. Црквени брак је постао факултативни облик склапања брака што значи да лица могу али и не морају закључити црквени брак. У обитељском закону републике Хрватске црквени брак и грађански су изједначени, што значи да лица могу закључити брак пред вјерским заједницама а онда на основу те потврде под надлежног матичара извадити извод из кљиге вјенчаних. У РС и Федерацији БиХ је грађански брак обавезан а црквени факултативан. У грађаснком законику републике Србије у његовом преднацрту породични односи наведено је као могућност да се у црквеној форми брака праизна једнакост грађанског брака као што је то учињено у Хрватској.

99. Предбрачни испитКад је свештеник чуо изјаве младенаца да желе слободно ступити у брак. Кад се увјерио да

младенци знају основе хришћанске вере. Онда може приступити предбрачном испиту. Предбрачни испит обавља свештеник и предбрачни испит се може извршити и у кући (по брачним правилима). Што је важно са црквеног права да их свештеник осим прописаног обреда упозори на обавезе које следе у браку и том приликом важно је да утврди њихову слободну вољу за ступање у брак, нарочито да ли је воља без мане што подразумева да је дата без преваре без силе без заблуде. Важно је да свештаник том приликом пита да ли се није обећала неком другом. Предбрачни испит се обавља у месту пребивања заручнице. Парох је дужан саставити запис који треба потписати он и вјерениции. Том приликом парох је дужан да их детаљно поучи о свим правима и обавезама као православних хришћана како у погледу личних тако и односа са својом будућом децом.

Правна важност: Предбрачни испит морално обасвезује заручене на склапање брака у најдужем року од 6 мјесеци. У том року закључени испит је и брачна забрана да та лица закључе брак са неким трећим лицем. Када протекне 6. месеци не наступа поништај брачног испита сам по себи, он остаји и даље на снази све док се не затражи поништење. А за поништај предбрачног испита одговоран је архијерејски намесник.

100. Услови, вријеме и мјесто склапања црквеног бракаДа би брак био склоплјен после предбрачног испита треба се три пута огласити у храму да би

свако ко има интерес могао надлежном свештенику пријавити сметње које су евентуално за ступање у такав брак. Свештеник то треба да уради у три узастопне недеље или ако је падао празник на три узаступне литургије. Уколико се деси да су вереници из разних парохија дужност је да се огласи у обе парохије. Ако се ради о томе да су из различитих парохија онда је свештеник у чијој се парохији налази вереница дужан доставити писмено извештај да је извршено оглашавање. Извештај доставља свештенику парохије вереника који је надлежан за венчање. Уколико у року 3 месеца од задњег оглашавања не буде извршено склапање брака онда је у обавези да се изврши ново оглашавање. Уколико би се десило да неко пријави да постоји нека брачна забрана или сметња он је дужан да о

23

томе обавести лица која имају намеру да ступе у брак у зависности од тога да ли је брачна сметња уклоњива или неукоњива свештеник ће упознати та лица са њиховим правима упутиће их да могу написати молбу за отклањање брачне сметње. Уколико је нејасно вереницима да постоји брачна сметња и нису задовољни тим што им је објаснио свештеник могу се обратити архијерејском намеснику који може дати одговор, а уколико ни он нема јасно сазнање о томе он ће упутити ствар на решавање надлежном епископу. Што се тиче времена у коме се склапа брак препоручљиво је да то буде недељу пре подне односно пре подне сваки дан у храму парохије у оне дане које црква дозвољава. Брачна правила српске цркве допуњена су одлуком светог архијерејског сабора 1946. Са још једним условом за склапање брака: да вереници доставе пароху потврду да су извршили грађанско склапање брака. Време у које се не може извршити брак по правилима брачним је среда и петак сваке седмице, од почетка божићног поста до празника св. Јована Крститеља, од почетка сиропусне недеље до томине, за време петровског и госпоинског поста, на дан усековања главе св. Јована и Крстовдана.

Ванредне ситуације: рат, епидемије, поплаве, смртне опасности дозвољава се венчање ван храма и у друге дане и у друго време него што је прописано. Сваки такав случај мора надлежни парох пријавити архијереју ради оправдања.

101. Обручење /заруке/По новели цара Алексија Комнина на обручење су се примењивала сва правила као да је

вршено венчање између тих лица. Била је уведена обавезност веридбе и посебна се пажња поклањала о даровима даним приликом обручења постојао је проблем што се након чина обручења није одмах закључивао брак па се дешавало да таква лица закључе брак са другим што је било подвргавано црквеним казнама. Због тога су свештеници настојали да приближе време обручења и време склапања брака како не би дошло до спорова који су настајали из дуготрајног одлагања чина венчања. У данашњем породичном закону Републике Српске веридба обучење или зарука нису предвићене као обавезне и веридба не производи никакве правне последице, док је био обавезан црквени брак у Српској цркви су лица која имају намеру да склопе брак ишла свештенику да изврши обред обручења у народу звано -напрстен- данас обично се то врши непосредно пре самог чина венчања.

102. Потпуне сметње за склапање бракаБрачне сметње су чињенице и околности које спречавају закључење ваљаног брака, а ако се

брак закључи упркос постојању неуклоњивих брачних сметњи такав брак је ништаван. Постоје извесне разлике између брачних сметњи предвиђених у породичном закону Републике Српске и у брачним правилима СПЦ-а. У породичном закону брачне сметње су душевна болест и неразвијеност, малолетство што је до 16 године неуклоњива брачна сметња, а од 16 до 18 уклоњива брачна сметња која се може отклонити дозволом суда у ван парничном поступку. Крвно сродство у правој линји неограничено, а у побочној линији закључно до 4.степена, затим сродство из потпуног усвојења, затим сродство по тазбини у 1. Степену стим да је ово сродство отколоњива брачна сметња и може се отклонити одлуком суда у ван парничном поступку, затим брачност је исто неуклоњива брачна сметња. Сметња су и мане воље које су утицале да неко склопи брак. Мане воље су принуда превара и заблуда. Брачне сметње по брачним правилима СПЦ које су у неколико редиговане одлуком светог архијерејског сабора од 1946., 1948. и 1961. се деле на неуклоњиве и уклоњиве. Осим тога деле се на кључеве које се односе на личност па има уклоњивих инеуклоњивих личних сметњи. Уклоњиве личне сметње су духовно сродство и сродство по усвојњу до закључно 2. степена затим сродство из ванбрачног усвојења по правој линији неограничено, а у побочној до 3. степена закључно затим постојећи брак, затим ранија 4 брака уклоњиве личне сметње су укључене трородно сродство до 3 степена закључно, духовно и сродство по усвојењу од 3 до 7 степена закључно. Старост преко 70 за мушко и 60 за женско и разлика у годинама више од 15.

Свештенички чин, монашки завет, прељуба, Додатак 97.

24

- Милаш Црквено казнено право преступи против ...Брак је основа државе јер се у породици човек навикава реду и поштовању власти без чега

никаква држава не може да постоји. Њих допуњује човек сам себе и постаје она хармонија између разума и осећаја од чега свако добро може бити за друштво. Брак је по самој природи узвишен и свет.

103. Брачне забранеБрачне забране су чињенице и околности које спречавају закључење ваљаног брака, али ако се

брак упркос постојања тих чињеница закључи брак се неће поништити али ће бити позвани на црквену одговорност лица која су закључила такав брак сам свештеник и кум. У брачним правилима СПЦ наведено је неколико брачних забрана али је одлуком светог архијерејског сабора из 1961. године стављено ван снаге. Постојала је лична брачна забрана а то је забрана жени да закључи брак после смрти мужа пре истека рока од 10 месеци то је тзв. Удовичка црнина. Исто тако брани се жени да закључи брак у случају развода или поништења. Брачним правилима је било забрањено склапање брака без дозволе старатеља. Била је и забрана војним лицима без надлежне војне власти, оном лицу који је на издржавању казне у затвору док не издржи казну. Архијерејски Сабор је снисходећи државнојвласти укинуо прве 4 забране.(затвор). Уколико је вјенчање извшрено уз ситније пропусте у односу на Требник, брачна забрана је венчење у оно време које није дозвољено у самој цркви и венчање од ненадлежног свештеника. Забрана без потребног броја сведока 2. Све су ово случајеви где ће брак бити ваљан а сносиће одговорност свештеник брачници и др. Лица.

У породичном закону Републике Српске постоје 2 брачне забране: Непотпуно усвојење и старатељство (да брак закључи старалац и штићеник док старатељство

траје исток тако и усвојеник). Потпуно се може усвојити дете до 5 година и код њега се детету у матичну књигу рођених пишу други податци, па се на место родитеља пишу усвојитељи који му дају презиме и да ти ново име. Потпуно усвојење је изједначено са родитељским односом и представља неотклоњиву брачну сметњу, а не забрану.

104. Крвно сродство као сметња за закључење брака

Крвно сродство је веза између двоје или више лица која настаје рођењем. Позната је латинска изрека за рачунање степена сродства колико рођења толико степена. Крвно сродство се одрђује и у линијама, а старији правни писци црквеног права а и грађанског означавали су то као лоза подсећајући се као да је то лоза живота која има род , гране и огранке обично су се степени сродства означавали у облику дрвета. У законоправилу св. Саве у свим сачувани преписимана крају је додавана табела степена сродства са подвученом линијом докле су забрањени бракови. 1. Извор за црквено право где се наводе сродници с којима се забрањује закључење брака је књига Мојсијева у којој је брак био забрањен до укључиво 3 степена побочне лозе (линије). То не не значи да је Мојсеј препоручивао да се венчавају односно жене и са 4 степеном побочне линије. Равна линија у којој се налазе лица која потичу 1 од 2 може бити усходна и нисходна (Претци потомци ). У Римској држави је хришћанска црква затекла у грађанско правномсмислу регулисане односе у питањима брака и брачних односа као и степена сродства у којима били забрањени бракови. Ту је важио принцип да се склапање брака не помешају имена сродника тако је био забрањен брак између стрица и синовице. Али у зависности од развратности појединих царева мењао се пропис о степену сродства у коме је био брак забрањен тако је цар Клаудије у 3 веку пожелео да има за жену ћерку своје сестре, па је одредио да су такви бракови допуштени. Занимљиво је да је у почетку римска држава имала другачији днос према степенима сродства којима се брани склапање брака а распад бракова које није спречило ни законодавство цара Августа ни његови кадукарни закони. (ако неко умре па нема наследника имовину наслеђује држава. Цар Август је одредио да они који нису ожењени не могу бити наследници тако је покушао да спречи неморал у друштву. Цар Теодосије је увео већу забрану степена сродства, ) у закону о наслеђивању Републике Српске постоје 4 наследна реда у законском наслеђивању на основу крвног сродства, а у породичном закону крвно сродство представља брачну сметњу у правој линији неограничено, а у побочној линији закључно са до 4 степена. По брачним правилима степен крвог сродства рачуна се по броју рођења по којима једно лице исходи од 2 а у побочној линији по броју рођења којом су 2 лица између себе везана преко

25

свог најближег заједничког претка нерачунајући рођење претково. Исто као и државно законодавство линију од потомака ка прецима означава као уснодну, а ка потомцима као нисходну. Крвно сродство у правој линији је брачна сметња неуклоњива у свим степенима. У побочној линији крвно сродство по брачним правилима је брачна сметња до 7 степена закључно с тим што је од 2. до 4. закључно неуколњива брачна сметња , а од 5. до 7. Закључно је Уклоњива брачна сметња.

Трулски сабор је говорио да се брак првобратучеда забрањује, али да се брак не разлучује ако су таква лица ступила у брак.

105 .У таблици сродства која се налази на крају Иловичког и Сарајевског преписа законоправила

као и Морачког означени су степени сродства који се брани закључење брака и назначени су степени сродства у којима су бракови забрањени. Подвучена је црта са закључно 7. степеном сродства што значи да се у 8. степену сродства бракови дозвољавају. Ове таблице степена сродства су важне и због изворног језика црквенословенског српске редакције, тако да је назив за прадедовог оца прадјед а за његова оца втори прапрадјед, а за његовог оца третиј прапрадјед, док је за праунуково дете назив прапраунук, а за његово дете први прапраунук, за његово дете вториј прапраунук и његово дете третиј прапраунук. Интересантно је да је у сарајевском препису црта забрањених бракова повучена после 6. степена а не после 7. Како је то у иловичком препису. У једној глоси на маргини сарајевског преписа објашњен је појам прашчур – и објашњено је да се то ради о праунуковом детету то је погрешно јер је прашчур староруска реч која је означавала претка што је доказ више да је директни преводилац законоправила св саве са грчких извора био србин св. Сава, а не да је он номоканон преписао са неког постојећег канона на руском језику јер ни један Рус не би употребио реч прашчур за потомка.

106. Духовно сродство као брачна сметњаДуховно сродство постој између кума кумчета и њихових крвних сродника у правним

нисходним линијама као и мајке кумчета а кум и његова жена се узимају као да су једно лице. Степен духовног сродства рачуна се по броју рођења међу њима при чему се кумовање на крђтењу изједначује са рођењем.

107. Двородно сродство као брачна сметњаДвородно сродство се веже за чињениу закључења брака. Постоји између једног брачног друга

и крвних сродника другог у брачном праву се то означава као тазбина а Милаш то означава као своидба. Двородно сродство постоји између крвних сродника једног и другог брачног друга се зове пријатељство. Двородно сродство се рачуна са једног брачног друга и крвне сроднике другог по степену крвног сродства тих лица са брачним другом.

Између мог брата и моје жене 2 степен двородног сродства. За пријатеље се рачуна по збиру броја степена. Мој брат и женина сестра у 4.степен двородног сродства.

За крвне сроднике једног и крвне сроднике другог рачнуна се сродство по звиру степена њиховог сродства

У 54. Канону трулског сабора био је забрањен брак што се тиче својидбе (оца и сина са матером ићерком... 4 . степен ) у саборским канонима се не спомиње трородно сродство.

108. Трородно сродство као брачна сметња1. Трородно сродсто између 1 брачног друга и двородних сродника другог брачног друга

(Муж од сестрине моје жене је у трородном сродству ту су три рода дошла у везу: ја, свастика и њен муж)

2. Између крвних сродника једног брачног друга и двородних сродника другог брачног друга (мој брат и муж моје свастике)

Степен сродства се рачуна (трородно) између 1 брачног дуга и другог по степену двородном сродста по коме је други брачни друг (ко си- ко ти је и жена )

По збиру степена крвно сродсва са 1 брачним другом и двородног сродства са другим брачним другома

26

Милаш- обичајем забрана у трородном сродству до 3 степена Двороднодсто је некад било неуколоњива брачна сметња. Године 1948. архијереј сабор је

дозволио да на образложени предлог епархјског архијереја може разрешити двородно сродство у 4 степену кад су у питању брат и сестра са једне и брат и сестра са 2 стране. Само двородно сродство од 4 до 6 степена може бити уклоњива лична сметња за склапање брака

Трородно сродство није неуклоњива брачна сметња већ је уклоњива до 3 степена закључно.

109. Неуклоњиве брачне сметњеСу крвно сродство (види 102 питање) набројати и видети 281. стр Димша Перић

110. Уклањање брачних сметњи и забрана Уклоњиве брачне сметње су наведене у брачним правилима и разврстане су као сметње

због недостатка пуноважно изјављене воље и уклоњиве личне сметње као брачне сметње због недостатка пуноважно изјављене воље су ненормално душевно стање принуда отмица страх насиље. Превара или заблуда о истоветности лица, о трудноћи невесте, о способности брачног лица за вршење брач дужности, да је једно лице извршило злочин пре брака или да није издржало казну лишавања слободе од најмање три године. Уколико је надлежна црквена власт донела одлуку од разрешења од брачних сметњи и то личних брачних сметњи сматра се да су оне уклоњене. Свети архијерјејски Синод може разрешити од следећих сметњи:

1. Крвно родство у побочној линији 5 степена2. Трородно сродство 1 степена3. Духовно сродство и сродство пуо усиновљењу 3 степена4. Двородно сродство 4 степена Од осталих личних сметњи разрешењеможе донети надлежни архијереј лица овлаштена за

тражење разрешења од брачних сметњи: може брачно лице лично и његов заступник тако да поднесе молбу пароху који уз молбу даставља извештај са предлогом како да поступи по тој молби епархијском архијереју што што је правно важно да против решења Св. архијерејског Синода или Архијереја нема места жалбе.

111. Правне посљедице брака

112. Развод бракаРазвод брака је начин престанка правоваљаног закљученог брака одлуком црквеног суда. По

породичном закону Републике Српске развод брака ...................и споразумног развода брака. У породичном закону предвиђена су само 2 узрока за развод брак и то општи бракоразодни узрок тешка и крајња поремећеност брачних односа услед чега је заједнички живот потао неподношљив, и други бракоразводни узрок је несталост брачног супружника више од двије године. С обзиром на могућност споразумног развода брака суд без икаквог расправљања у таквим случајевима разводи брак. Због тога се у Р. Српској као и у Србији број разведених бракова изједначио са бројем закључених у току године, а у понеким местима је далеко већа када су у питању разводи бракова. У поступку пред црквеним судом се ни не расправља о могућности да се оно лице које је поднело предлог да се разведе црквени брак одбије тим предлогом, већ се брак разводи а као основ служи пресуда о разводу у грађанском поступку. Предлог за развод брака доставља се надлежном пароху. (176.12 на сајту). Преиод суда је од одлучујућег значаја......................о браку и разводу.

113. Правне посљедице разводаПресуда за развод брака по брачним правилима повлачи последице, ако лице чији је брак

разведен из разлога који повлачи привремено искључење из црквене заједнице све док казна трајене може ступити у нови брак, затим лице које већ има пре овог развода 2 развода брака због његове кривице треба издржати епитимију коју му налаже надлежни архијереј, ако се брак разводи због прељубе једног брачног супружника ........ неда записала исто се на црквену казну осуђује жена чији је брак разведен због хоотимичног побачаја, затим с еосуђује оно лице које је радило брачном

27

супружнику о глави, на црквену казну казниће се лице које је обмануло суд црквени да је његов брачни друг нестао , .....................................разведени могу ступити поново у црквени брак ако испуњавају опште услове заступање у брак.

114. Мјешовити бракМешовити брак брачна правила дефинишу као брак између православна и лица 2

вероисповести дужност је лица неправославне вере да пре ступања у брак потпише писмено изјаву ред надлежним парохом у присуству 2 сведока да неће свог будућег брачног друга ометати а да ће децу из брака крстити и васпитати у православној вери такав мешовити брак мора се склопити у православном храму од стране правослвног свештеника и по поступку правосл цркве за склапање брака управо мешовити бракови су доводили до узајамног поништавања бракова од стране римокатоличке и спц између 2 светска рата а нарочито се то пооштрило у време конкордатске кризе.

115. Разноврсни браковиБрачна правила дозвољавају разрашења брака сколопљеног ван павослване цркве исто за

хришћана друге верисповести. Затим нехришћански брак, брак хришћана друге вероисповести, који је разведен пресудом грађаснког суда ако су у мешђувермену лица примила праваославље, да закључе међусобно правослвани брак без обзира што немаују прасуду о разводу брака њиховог који је склопљен по правилима друге вероисповести који су тада припадали и нису у обавези да воде пред црквеним судом право цркве развод брака. Ако би се десило да једно лице, које живи у нехришћанском браку пређе у правослваље брак се одржава. Уколико је то лице, прије него што је крштено православно, имало више жена дужно их је отпустати и задржати само једну жену. Уколико, та једена жена омета крштеног брачног супружника у вршењу хришћанских дужности такво лице може пред епархијским црквеним судом тражити да се брак раскине и да се дозволи да новокрштено лице ступи у нови брак. Ова одлука епархијског црквеног суда важи за правослвано лице.

116. Црквено судски поступак за развод бракаКад лице добије пресуду за развод брака по грађанском поступку уз извод из матице венчаних

пише тужбу и обраћа се надлежном пароху да изда потврду и да уз пропратни акт достави епархијско црквеном суду тужбу на решавање. У потврди коју издаје свештеник потврђује да је лице које покреће тужбу за развод брака настањено у његовој парохији. Ова потврда служи за одређивање месне надлежности суда уколико би се десило да у току поступка лице које је подигло тужбу промени пребивалиште предмет се не уступа 2. црквеном суду већ о њему одлучује суд који је предмет примио. Надлежни парох је дужан да изврши покушај мирења . Када црквени суд прими предмет он треба да позове оба брачна друга и без одлуке грађанског суда да измири супружнике. У случају да није познато пребивалиште туженог брачног друга црквени суд ће преко Гласника (Службеног Листа) позвати то лице да се јави суду у року од 30 дана. Ако се лице не јави у року од 30 дана од дана објављивања у Гласнику онда се спис уступа браниоцу брака. браниоц брака заступа одсутно лице ако је одлука суда таква да се усваја тужба и разводи брак она се доставља преко надлежног пароха тужиоцу и туженом, а ако је брак разведен у случају када је непознато боравиште једне стране онда се пресуда доставља само тужилачкој страни. Ако је незадовољна страна пресудом црквеног суда има право уложити жалбу великом црквеном суду у року 15 дана од дана кад је примила пресуду. Када црквени суд донесе одлуку у поводу жалбе или кад жалба није поднесена онда истеком рока од 15 дана пресуда постаје правоснажна. Након првоснажности пресуде епархијски црквени суд наређује оном пароху где се налазе матице венчаних носити у којима је уписано венчање лица да у рубрику примедбе унесе да је извршном пресудом епархијског црквеног суда брак разведен.

28

117. Свједоци  вјенчањаУ брачном правилу се предвиђа да најмање два сведеока морају бити присутни на врнчању.

Они морају бити пунолетни и морају бити способни за сведочење по црквеним прописима. Не би требали бити сведоци на венчању нехришћани и познати безвјерници нехришћани и хришћани неправославно је г исповдеање, сва она лица која су под црквеном казном док казна траје, монаси, свештеномонаси, изузетно ако се не могу никако наћи способни сведоци могу се узети као сведоци при венчању и монаси и свештеномонаси а изузетно и хришћани и неправослваног исповедања по одобрењу надлежног архијереја.

118. Брачно право у Законику цара ДушанаУ законику цара Душана прописано је, због обавезног закључење црквеног брака ако би се

брак закључио противно црквеном правилима, односно без благослова надлежног архијера такав брак је био ништаван, а брачни супружници су се морали разлучити. Постојали су црквени судови који у имали двоструку надлежност, тзв. патријармони то је суђење у споровима лицима која су била на црквеним имањима. Постојале су и тамнице при манастирима и црквени судови су изрицали п и тешке казне за преступе као што је мучење одсецање делова тела . У време цара душана свештенички позив је наслеђивао најстарији син, а остала деца су губила статус слободног.

119. Брачни статус искушеникаБило је спора у теорији црквеног права али су одредбе брачна правила тачно прописале какав је

брачни статус искушеника тако да сада правно не може бити спора. Завреме искушеништва брачни другови су дужни живети строго одвојено, али брак постоји све до полагања монашког завета. Ако би се десило да се брачни другови споразумеју прије полагања монашких завета да настае брачну заједницу, они то могу учинити. Пре полагања монашког завета мора постојати писмена сагласност брачног друга ако не би било такве писмене сагласности завет не важи. Ако има писмену сагласност положи монашки завет онда је потребно да надлежни епархијдски архијереј донесе деклараторну одлуку, значи да установљава да је брак прастао услед полагања монашког завета и након тога ако жели онај остављени брачни супружник може ступити у нови брак.

121. Однос Брачних правила СПЦ и Породичног законаУ брачним павилима је наведен далеко већи број брачни сметњи које доводе до ништавости

брака него што је то у породичном закону Р. Српске, породични закон не помиње ни духовно сродство ни двородно ни трородно сродство као брачну сметњу јеедино од двородног сродства помиње као брачну сметњу сродство у провом степену између зета и таште свекра и снахе очуха ипасторке, и маћехе и пасторка, али и та брачна сметња се може отклонити длуком суда. Брачна правила не би требала следити разлоге породичног закона за развод брака јер породични закон у погледу брака и развода не следи суштину и садржину хришћанског брака, како га поставља изворно праваослвано хришћанско учење.

122. Црквено право и државно законодавствоо дозвољеним медицинским прекидима трудноће

У Р. Српској уставом је одрђено слободно планирање породице на основу устава донесен је закон о медицинском прекиду трудноће по коме је до 10 недеља трудноће слободно и без икаквог разлога свакој жени допуштено да изврши абортус, да је абортус искључиво право жене изречено је у одлуци скупштине савета Европе у априлу 2008. године иако је одлука изгласана већином гласова БиХ је потписница односно ратификовала је конвенцију о правима детета Уједињених нација из 1989. у којој је у члану 1 дефинисано да је дете свако људско биће које није навршило 18 година живота осим ако се по законодавству дотичне државе пунолетство стиче раније. У канонима се предвиђале казне за свако оно лице које убије дете у утроби како мајка тако и онај који је дао какву отровну траву. У брачним правилима СПЦ хотимични побачај под њим се подразумева кад неко намерно изврши побачај или кад спречава своје оплођење . У 91. Канону трулског сабора и у канону 8. Св. Василија Великог сматрају се све оне жене које дају женама смешане траве да би се побацило, хотимичним убицама. У 2. канону св. Василије велики сматра

29

кад жена било у тезању тела или узимањем неких лекова убије заметак да она чини двоструко убиство . Овај канон је важан јер истиче да се не прави разлика да ли је дете добило већ људски облик или није , св Василије сматра да је тим чином она извршила убиство детета и покушај самоубиства, јер се у то време у већини случајева дешавало да приликом вршења насилног побачаја умру и те жене. По томе је следила казна 10 година одлучења од причешћа стим што је 21 . канон анкирског сабора предвидео за ту жену доживотно одлучење од светог причешћа. Данас је огромна разлика између државног и црквеног у погледу намерног побачаја. Брачна правила од хотимичног побачаја као бракоразводног узрока случај кад се на основу одлуке лекарске комисије мора извршити абортус ради заштие интереса , односно живота жене. У свету се годишње изврши око 60 милиона абортуса. Некад је по броју абортуса била Русија, а на другом Србија сада су Румунија и Украина у самом врху по броју абортуса док је у русији са 6 милиона број смањен на око 1,8 милиона годишње на основу пописа из 2001. и 2011. Србији је више умрло лего рођено за 370 000 људи уз истовремено око 200 000 абортуса годишње тако да је тренд случајних порода и намерних прекида трудноће наставио неравнопрвну трку уз напомену да је око 40 % због деце због неплодности 1 или 2 брачног супружника што резултира демографском катастрофом. За 10 година абортусом се убило више људи него у оба светска рата заједно. Од Европских земаља абортус је забрањен у Сан Марину и Малти, а у Ирској је врло рестриктиван закон о прекиду трудноће тако да је абортус дозвољен само у случају опасности по живот мајке. У уставу ирске пише да се штити живот детета какопре тако и после рођења уз дужно поштовање живота мајке. Пољска је имала врло либералан закон о прекиду трудноће, али је 1993. Под утицајем разних пролајф за живот организација и католичка црква је успела да донесе 1 акт којим је фактички суспендован либерални закон о прекиду трудноће што се одразило на повећање броја становништва и репродуктивно здравље младих иако су вршени притисци да се не буде са тако крутим ставом према абортусу. Пољска је као демократска држава узор сваком друштву који се бори за свој демографски опстанак осим тога у последњој деценији врши се правни промет остацима деце која су убијена абортусом у италији која годишње има око 115 000 абортуса отворена су до сада 4 гробља у којима се сахрањују ти остаци , али у току прошле године сахрањено је 4 000 тих остатака из чега би се могло закључити да су остаци отишли у правни промет у козметичку индустрију за производњу крема у фармацеутској индустрији. за препарате за подмлађивање или у разне биотехнолошке компаније које нпр. баве генетским инжињерингом. У Р. Српкој није настављен промет абортивних средстава и ако су по закону дужни да извјештаје о прекидима трудноће достављају државне клинике док се извјештаји приватних клиника може изразити сумња о броју извршених абортуаса. У прошлој години је у једном моменту постављено питање превеликог броја извршених абортуса који су извршиле девојчице млађе од 15 година у овако обиљном разлазу цривеног и канонског са једне и државног .... са друге било би потребно да православна црква поступи слично као католичка у пољској и с обзиром да демографску сутуацију у Р.Српској да ће кроз 10 година бити 80 000 становника мање, јер ће толико биити број умрлих на рачун рођених, да затражи од владе измјене закона о медицинском прекиду трудноће.

123. Разликовање црквенотериторијалног права од државног

124. Вјерска толеранцијаВјера по својој природи подразумјева толеранцију. Толеранција не значи слабљење у вери.

Тамо гдје је слаба вера о толеранцији се не говори. Од толерације не живи душа човекова него од вере живи. Толерација је нешто спољашње вера унутрашње. Ми морамо држати и јачати своју веру у себи и међу собом. Пто јаче хриш уверење будемо имали у себи , а не што слабије утолико ћемо се лакше и природније моћи односитис милошћу и добротом прама људима других вера. (мисли Владике Николаја).

Правно лице – фирме, предузећа општина, држава (имовина друштва, није приватна својина)Физичко лице - сваки човек

125. Државна толеранција

30

Црквено Право

1. Појам права2. Појам цркве у области права3. Мјесто црквеног права у општем систему права4. Задаци науке Црквеног права5. Методи за изучавање црквеног права6. Однос науке црквеног права према другим богословским наукама7. Систем црквеног права8. Извори црквеног права9. Воља Божја као извор цкрвеног права10. Свето писмо као извор црквеног права11. Свето предање као извор црквеног права12. Законодавство у православној цркви13. Саборско законодавство као извор црквеног права14. Епископско законодавство као извор црквеног права15. Обичај  као извор црквеног права16. Морал као извор црквеног права17. Одговори на црквеноканонска питања као извор црквеног права18. Воља државе као материјални извор црквеног права19. Формални извори црквеног права20. Историја извора црквеног права у формалном смислу21. Формални извори црквеног права од почетка хришћанске цркве до Миланског едикта22. Формални извори црквеног права од Миланског едикта до краја 9. вијека23. Формални извори црквеног права од 9. вијека до данас24. Зборници грађанских закона о цркви као извор црквеног права25. Мјешовити зборници номоканони као извор црквеног права26. Грчки зборници као извор црквеног права27. Пидалион као извор црквеног права28. Атинска синтагма као извор црквеног права29. Српско – словенски зборници као извор црквеног права30. Законоправило Светог Саве као извор црквеног права31. Законодавство српске патријаршије као извор црквеног права32. Правни положај СПЦ у  БиХ данас33. Правни положај СПЦ у Србији34. Правни положај српске православне цркве у осталим држвама насталим на територији     

бивше Југославије Словенији,Хрватској,Црној Гори и Македонији35. Однос између цркве и државе36. Самосталност црквене и државне власти37. Постанак цркве и државе38. Црквена аутономија у области законодавства39. Црквена ауотномија у области учења40. Однос цркве и државе у области извођења вјерске наставе у Републици Српској41. Црквеносудска аутономија42. Црквени судови43. Судски поступак44. Црквени преступи45. Црквени преступи вјерника46. Црквени преступи свештенства47. Преступи монаха и монахиња48. Казне за црквенослужитеље, монашка лица и остале вјерне49. Правила и поступак за црквене судове  СПЦ50. Кривични поступак

31

51. Стицање чланства у цркви52. Права и обавезе чланова цркве53. Губитак чланства у цркви54. Избор и постављање епископа у данашње вријеме55. Правне посљедице епископске хиротоније56. Међусобни односи епископа57. Права епархијских епископа58. Дужности епархијских епископа59. Општа права и дужности пароха60. Војно свештенство61. Права и дужности патријаршијског савјета и управног одбора62. Права и дужности црквеноопштинског управног одбора63. Субјекти црквеноимовинског права64. Органи црквеноимовинског права65. Објекти црквеноимовинског права66. Црквени приходи67. Стицање имовине од стране цркве68. Одузимање имовине СПЦ кроз аграрне реформе и национализацију69. Враћање имовине СПЦ која је одузета аграрном реформом70. Одузимање имовине СПЦ у току Другог светског рата од стране окупационих држава71. Право клира на издржавање72. Издржавање епископа у Византији и СПЦ73. Издржавање свештенства74. Ктиторско право75. Правни положај калуђера у цркви и држави76. Губитак калуђерства77. Црквено учење о односу цркве и државе78. Однос цркве и државе у Византији79. Однос цркве и државе у средњовековној Србији80. Однос српске цркве и државе у 19. и 20. вијеку до 1918. године81. Правни положај Српске помјесне цркве од 1766 – 192082. Правни положај СПЦ у Краљевини Југославији83. Ктиторско право Светог Саве на манастирима у Светој Земљи84.Поимање правде и права у Законику и посланицама Светог Петра Цетињског85. Носиоци и органи аутокефалне власти86. Оснивање аутокефалних цркава од стране апостола87. Оснивање аутокефалних цркава од стране епископата васељенске цркве88. Оснивање ауоткефалних црква од стране епископата аутокефалне цркве89. Унутрашњи услови за аутокефалију90. Спољашњи услови за аутокефалију91. Појам аутономне цркве92. Сличности и разлике између аутономне и аутокефалне цркве93. Настанак аутономних цркава94. Услови за добијање црквене аутономије95. Управа цркве као власт учења, власт свештенодејствовања и управљања96. Уређење СПЦ97. Појам о браку98. Брачна јурисдикција99. Предбрачни испит100. Услови, вријеме и мјесто склапања црквеног брака101. Обручење/заруке/102. Потпуне сметње за склапање брака103. Брачне забране

32

104. Крвно сродство као сметња за закључење брака105. Таблица сродства у иловичком препису Законоправила Светог Саве106. Духовно сродство као брачна сметња107. Двородно сродство као брачна сметња108. Трородно сродство као брачна сметња109. Неуклоњиве брачне сметње110. Уклањање брачних сметњи и забрана111. Правне посљедице брака112. Развод брака113. Правне посљедице развода114. Мјешовити брак115. Разноврсни бракови116. Црквеносудски поступак за развод брака117. Свједоци  вјенчања118. Брачно право у Законику цара Душана119. Брачни статус искушеника120. Утицај грађанског развода брака на црквеносудски поступак за развод брака121. Однос Брачних правила СПЦ и Породичног закона122.Црквено право и државно законодавство о дозвољеним медицинским прекидима трудноће123. Разликовање црквенотериторијалног права од државног124. Вјерска толеранција125.Државна толеранција

33