ECKERMANN

WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

WWW.ECKERMANN.ORG.RS

MART - APR 2019.

BROJ 20

Sva prava zadržana © 2016 - 2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)

Pag

e2

SADRŽAJ

ECKERMANN ...................................................................................................................................... 1

SVILA I JANJE ..................................................................................................................................... 3

VRABAC NA LEDU ........................................................................................................................... 13

BEZ RANCA NA RAMENIMA .......................................................................................................... 17

MOLITVE ............................................................................................................................................ 24

PSALMI ............................................................................................................................................... 30

SMISAO ZA UMOR ........................................................................................................................... 34

KIŠNICA SA FIDŽI VULKANA ........................................................................................................ 36

JEDAN ČOVEK I DRUGE PRIČE ..................................................................................................... 41

KOTRLJAJUĆI POZDRAVI ............................................................................................................... 47

ZIMSKA PRIČA .................................................................................................................................. 50

FRAGMENTI O ČITANJU ................................................................................................................. 54

INTIMNA ABECEDA ......................................................................................................................... 58

MANIFEST PITOMOG FEMINIZMA ............................................................................................... 65

DOKUMENT I/ILI FIKCIJA ............................................................................................................... 68

PANČEVAČKI TITAN ....................................................................................................................... 71

BEZUZALUDNO ................................................................................................................................ 74

PESME – OŽILJCI .............................................................................................................................. 76

KATARINA ......................................................................................................................................... 79

NOVI NIVO IGRICE......................................................................................................................... 104

PRIZORI I DRUGE SUŠTINE .......................................................................................................... 113

NIJEMOST ........................................................................................................................................ 119

JEDNOM SAM RANIJE PROŠAO OVUDA .................................................................................... 126

ECKERMANN .................................................................................................................................. 137

Pag

e3

ECKERMANN PITA

Ferida Duraković

SVILA I JANJE

.

.

Ferida Duraković, (Sarajevo, BiH), pjesnikinja, autorica kratke priče, kolumnistica,

spisateljica za djecu. Prevodi s engleskog jezika. Diplomirala jugoslavenske književnosti i

srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Sarajevu. Objavila 15 knjiga poezije, proze, prevoda s

engleskog i književnosti za djecu. Između ostaloga, objavila Srce tame (poezija), Vjetrov

prijatelj (bajka), Putnici kroz (ne)vrijeme – 50 godina Sarajevskih dana

poezije(koautorstvo), Pokret otpora (kolumne i eseji). Između ostalih, nagrađena nagradom

Svjetlosti 1978, nagradom Hellman-Hammet Fund for Free Expression (USA) 1992. godine, a

za pjesničku knjigu Heart of Darkness (White Pine Press, Fredonia, New York, 1999) dobila

nagradu Vasyl Stus Freedom-to-Write-Award koju dodjeljuje PEN New England, SAD.

Nagrađivana za poeziju, književnost za djecu i dramske tekstove. Knjige pjesama objavljene u

SAD, Bugarskoj i Italiji. Poezija joj je prevedena na dvadeset pet jezika. Do 2013. godine radila

kao izvršna direktorica PEN Centra u BIH. Umirovljena prije vremena. Živi u Sarajevu s

mužem, kćerkom i mačkama.

Prva riječ koju ste izgovorili?

.

Ne znam. Bila sam četvrto dijete, pa sam rasla kao samonikla biljka. Niko nikad nije obraćao

pažnju ni na moje prve ni na sve ostale riječi; inače sam bila dobro i poslušno dijete, a takva

djeca, djevojčice posebno, često su u pozadini, gotovo nevidljiva, kao da su kriva što su

dobra. Kad se rodila moja kćer, njenu smo prvu riječ vrebali danima, napeti i uzbuđeni; po

mom rođenju takvih uzbuđenja nije bilo. Prvo čega se sjećam o sebi jeste da povraćam od

Pag

e4

strašne upale grla u novoizgrađenoj vlažnoj sarajevskoj kući, pa onda izgovorim „Mama“

misleći da će mi ta riječ pomoći. I pomogla je.

Vaše prve igračke?

.

Sama sam ih pravila. Trebali su mi kartoni kutija od cipela, krpice nakon maminog šivanja,

staro Oslobođenje, makaze i oho ljepilo. Imam priču „Beba s kosom“, ima je na Internetu, tamo

se sve kaže samo.

.

.

Vaše igre?

.

Imali smo ispred kuće pored betonskog stepeništa brežuljak, na kojem je mama

uzgajala muškatle, đurđine, mačkov rep, kosmos, zlatnu granu, kadifice i latifice… Čitav

komad tog brežuljka osvajale bi latifice – to je bio moj dvorac: cvjetovi bordo, narandžasti i

žuti bili su princeze i prinčevi, a princeze bi plakale kad je padala kiša (naravno, nisu plakali

prinčevi!) i te suze su se slijevale niz okrugle listove – nevjerovatno!

.

.

Kao dijete željeli ste da postanete?

.

Učiteljica, naravno. Mjesto engleske kraljice bilo je zauzeto.

.

.

Prvo slovo koje ste naučili?

.

Ne znam. Biće da je A. Moja dva brata i sestre bili su stariji i činilo mi se da znaju sve na

svijetu, pa sam munjevito kupila od njih, i slova, i brojke, i knjige, ne bih li ih sustigla i postala

velika i pametna kao oni.

.

.

Šta Vas je rastuživalo?

.

Pag

e5

Sve. Podočnjaci i crvene ruke moje majke zbog očevih izleta u život bez nje. Knjige s tužnim

završetkom. Cvijeće i drveće pred zimu. Kratkoća i konačnost ljudskog života. Surovost djece

koja osjete slabost i bezazlenost jednoga među njima i onda ga muče.

.

.

Društvo u ranom djetinjstvu?

.

Samo ih se sjećam. Nije nas samo život rastavio, nego i moj pjesnički put, koji je nekima od

njih bio smiješan, drugima neobičan, trećima sasvim ravnodušan. Praktična i surova djeca iz

sarajevskog predgrađa nisu padala na nos od zanosa pričama i knjigama jedne mršave

kratkovide djevojčice.

.

.

Prvi bicikl?

.

Bratov. „Muški“. Grub. Bicikli za djevojčice bili su nedostižni.

.

.

Šta Vam bijaše najteže u školi?

.

Nepravda i matematika. I obrnuto..

..

.

Učiteljica?

.

Velinka Tatalović. Debeljuškasta, bijela, mirisna, osmjehnuta, sa dva zuba šarmantno istaknuta

naprijed. Primala je slatke rečnice moga oca s djevojačkim kikotom, što je mene bacalo u očaj

jer takve rečenice nikad nije govorio mojoj majci.

.

.

Predjeli Vašeg detinjstva?

.

Sarajevski kvart Jezero-Jagomir. Pionirska dolina.

.

Pag

e6

.

Da li ste pisali ljubavna pisma?

.

Naravno, ali ih nisam slala, nikad. Jedno od mojih ljubavnih pisama uhvatila je moja sestra i

ucjenjivala me njime („Daću ga mami da pročita, teško ti se tad!“) pa sam morala s njom dijeliti

dinare i slatkiše, koja ona nije dobivala jer je bila čila i zdrava, a ja jesam, jer sam bila bolešljiva

i kmezava.

.

.

Srećete li danas Vaših simpatija iz mladosti? Gdje su, šta rade?

.

Da. Sretnem ponekog od njih i grohotom se nasmijem zbog kojih idiota sam ja patila, pa makar

dan ili godinu!

.

.

Vaš nadimak iz škole?

.

Nisam imala nadimak. Otac me zvao Svila, majka Janje.

.

.

Da li ste se tukli?

.

Nikad. To je radila sestra. Imala sam braću kojima sam se mogla požaliti. I požalila sam se

samo jednom, i pokajala sam se zbog toga: maltretiranje jedne djevojčice se nastavilo, ali ja

nisam govorila braći jer sam znala da će njen otac doći u pretući ih, što mi je bilo gore nego da

ona mene maltretira cijelu godinu. Dok nije odselila negdje na jug.

.

.

Šta ste čuli o Vašim precima?

.

.

Otac nam je pričao bajke o porodici Duraković. Kad bi popio koju više, bili smo potomci ruskog

vojnika, odnekud sa Kavkaza, koji je za balkanskih ratova došao i osnovao selo u Bosni. Drugi

Pag

e7

put bi govorio da vodimo porijeklo od „starca Duraka od stotinu ljeta“, a kad se raspala

Jugoslavija bilo mu je milo vjerovati da potičemo od Bogumila. A meni je i danas smiješno

kako volimo uljepšavati svoje seljačke pretke.

.

.

Preci koje ste sreli?

.

Ne dalje od majčinih i očevih roditelja.

.

.

Slika oca?

.

Ah… Mladi partizan, od šesnaest godina, najstarije dijete vojnika nestalog 1941. Šarmer

partizansko-seljačkog kova. U Drugom svjetskom ratu jeo bukovo lišće da ne umre od gladi. U

ratu u BiH premirao od straha da će opet jesti bukovo lišće. Jurcao je gradom pod granatama,

skupljao drvca za peć bubnjaru instaliranu na devetom spratu sarajevskog nebodera i tražio,

prosio ili kupovao brašno, da imamo kad svega nestane. Kad je umro, majka je u špajzu tuđega

stana u koji su se smjestili našla sto kila brašna, sasvim neupotrebljivog.

.

.

Šta bi danas poželjela Vaša majka?

.

Da se svi okupimo, njeni i poslušni, živi, zdravi i veseli, u njenoj kući. I da nam iznese vruću

sirnicu. I da joj pjevamo „Cvati ružo moja, uspomeno mila“. Ništa više.

.

.

Sport?

.

Bila sam bolešljivo dijete i nisam smjela raditi fizičko. Ali sam sa zanosom pratila košarku i

sanjala da se udam za Krešu Ćosića.

.

.

Gdje je otišla Vaša prva plata?

.

Pa barem na deset malih poklona. Prvo mami bluzu.

Pag

e8

Gdje Vam bijaše ugodinije, u danima ili u noćima?

.

Meni je svugdje dobro i melanholično.

.

.

Da li ste ikada poželjeli da budete glumica?

.

Naravno. Kao Mira Stupica! Ah.

.

.

Da li ste razmišljali o odlasku?

.

Odavde? Pa ko nije? Ali ostajemo. Ostajem. Ostajem.

.

.

Odmor?

.

More u kasnoj jeseni. Da sjedim s M. i F. na klupi i gledam u more.

.

.

Grad?

.

Svaki u kojem te ljudi ostavljaju na miru i ne zaviruju ti u pjat… Na moru.

.

.

Selo?

.

Seljačka djeca hoće u grad, gradska bi na selo. Ja sam gradska seljanka.

Pag

e9

.

.

Planina?

.

Kad sam počela da radim kao profesorica u Varešu, svako bi me jutro tik kraj prozora zbornice

u glavu udarala stjenovita mračna planina… A ja sam sanjala da radim u Novom Sadu, gdje je

sve ravno i tiho…

.

.

Pustinja?

.

Samo oaza. Ostalo kad dođe vrijeme.

.

.

Zašto se ljudi zaklinju?

.

Da bi bili važniji u tuđim očima.

.

.

A zašto proklinju?

.

Da bi bili važniji u svojim očima..

.

.

Čemu služe milioni zakona i propisa?

.

Da bi se novac vratio državi.

.

.

Kome verujete?

.

Pag

e10

Sebi. Ponekad svom dragom. Ljudima više nikad.

.

.

Pred čijom slikom ste najduže stajali?

.

Pred svakom koja mi je pružala mogućnost da smislim pjesmu ili priču u pozadini slike. Možda

nisam izmislila da je Šolohov napisao “Tihi Don” stalno gledajući slike rijeka.

.

.

Kurosava ili Bergman?

.

U ovim godinama… Nema više ili-ili.

.

.

Kako danas izgledaju zablude iz Vaše mladosti?.

„Najlepše pevaju zablude“.

.

.

O začinima?

.

Volim! Sve. Život ne može biti bljutav ako znate koji začin da stavite u koju hranu.

.

.

Vaši strahovi?

.

Mrak, i ljudi u mraku. Mrak sarajevke ratne opsade i ljudi u tom mraku.

.

.

Šta čekate?

.

U mojim godinama ako nešto čekam, onda sam svugdje zakasnila.

Pag

e11

.

.

Čega se stidite?

.

Ih. Svoje i tuđe gluposti. Mrakova iz mladosti.

.

.

Praštate li?

.

Od 1992. godine ne.

.

.

Tražite li da Vam se prašta?

.

Od 1992. godine ne.

.

.

Čime se ponosite?

.

Imam kćer. Imam muškarca svog života. Sve sam ja to pošteno zaradila i platila.

.

.

Ko Vas je razočarao?

.

Pisci i pjesnici uživo.

.

.

Koga ste Vi razočarali?

.

Pisce i pjesnike uživo.

Pag

e12

.

.

Čemu uvek dajete prednost?

.

Dobroti u teškim vremenima i želji da se uči.

.

.

Šta ste naučili od Vaše djece?

.

Strpljenje. I činjenicu da su pametniji od nas.

.

.

Šta posvećujete suprugu?

.

Jučer knjigu. Danas vegetarijanski ručak koji voli. Sutra ćemo se razvaliti od muzike i filmova

sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog vijeka.

.

.

Da li ste ikada bili bezbrižni?

.

Naučila sam da budem bezbrižna. Rat u vama probudi nepoznate talente za život.

.

.

Šta dalje?

.

Idemo dalje. Do naredne stanice. U pustinji.

.

.

.

……………Razgovarao Enes Halilović

Pag

e13

Dejan Trajkoski

VRABAC NA LEDU

.

.

Dejan Trajkoski, jedan od najznačajnijih savremenih proznih makedonskih pisaca. Autor je

romana ,,Istina, ljubav” (Rašomonijada) (2012) i ,,Neverstvo” (2014) koji je preveden na

jermenski, engleski, albanski i srpski jezik. Idejni je autor i direktor Internacionalnog

književnog festivala „PRO-ZA Balkan”. Vlasnik i urednik izdavačke kuće „Prozart media”.

Član je Internacionalne federacije filmskih kritičara FIPRESCI, Društva makedonskih pisaca i

makedonskog PEN centra.

.

.

Vaše detinjstvo?

.

Vreme kad je dete bilo dete. Ulica. Saznanje da su nečije ruke uvek tople. Hrabrost onih koji

ne znaju da su, u stvari, veoma jaki. Rapavi prsti i meka duša. Slika Tita iznad peći.

Bijele rukavice iz nečije mladosti. Hladne zime sa toplim snegom. Zvižduk dragog glasa koji

poziva sigurnost. Fantazija pomešana sa nadom. I, na kraju, saznanje da je „rat otac svemu i

kralj svih“

..

.

Najdraža ili najvažnija igračka?

.

Ulica „Mitko Cvetanoski“ u Prilepu.

.

.

Da li ste se bavili sportom?

.

Nikad.

..

Da li ste se bavili politikom?

Pag

e14

.

Nikad. Pa ni tad.

.

.

Da li je neko uradio više za makedonsku kulturu od Blažeta Кoneskog?

.

.

Njagovih trista lakata od platna nemerljivi su. Taj čarobnjak jednostavne i stroge makedonske

pesme, preko pesmama, večno vreme će provoditi slobodno u prostoru zračnom.

.

.

Кoliko se međusobno čitaju i druže pisci makedonskog i albanskog jezika u Makedoniji?

.

Nedovoljno.

.

.

Bliži li se kraj filozofije?

.

Filozofija je ponor u kome, ako pogledate dovoljno, pogledaće u vas. Ona je, da parafraziram

Heraklita, dete koje se igra. Ona, u ovom najgorem, ili najboljem svetu od svih mogućih, uvek

je pupčana vrpca za sve probleme i rešenja.

.

.

Šta je važnije za Vas, istina ili ljubav?

.

Najvažnije je kada sve vaše istine ispare u oblaku koji rađa vodu za potok koji zimi uhvati led

tako tanak da i vrabac, ako stane na njega, može da ga razbije. Кo pije iz te vode, postavlja

prava pitanja. Tako i u mom prvom romanu “Istina. Ljubav. (Rašomonijada)“ pokušavam da

postavim pitanja kroz različite istine koje oblikuju jednu ljubav.

.

.

Šta festival PRO-Za Balkan znači za Makedoniju, a šta za Balkan?

.

Nadam se da je zbog PRO-ZA Balkana, Makedonija i Balkan dobili festival sa međunarodno

poznatom nagradom i mesto za povezivanje izdavača i pisaca. Lično mi je najvažnija

prijateljska atmosfera koja se svake godine razvija među gostima, izdavačima i piscima iz

Pag

e15

Makedonije i inostranstvo. Neki od gostiju su rekli da im se prosto ne ide kući. To je dovoljan

dokaz da se od toga bunara treba piti.

.

.

Često sagovornicima postavljam pitanja o Кurosavi, čak češće pitam o Кurosavi nego o

Šekspiru, pa želim da mi kao filmski kritičar odgovorite da li ste odgledali sve Кurosavine

filmove?

.

Skoro sve.

.

.

Sedam samuraja?

.

Ne samo u “Sedam samuraja”, već iz mnogim Кurosavinim filmovima izdvajam glumca Tošira

Mifunea. Legendarni glumac! Glumi inteligentnog i beskompromisnog borca, anti-heroja kao

iz šale. On je pravi japanski Кlint Istvud.

.

.

Rašomon? Da li ste čitali istoimenu Akutagavinu priču i priču „U Čestaru“ koje je

Akutagava upleo? Кoliko Vam znači taj film?

.

Rašomon je delimično inspiracija za moj prvi roman. Taj pogled na svijet prema vlastitim

istinama. I borba da se otkrije prava istina. E sada, nakon toga, zamislite razgovor između

Vitgenštajna i Кurosave. O vezi između jezika, istine i realnosti. To je bila inicijalna inspiracija.

.

.

Sve više je filmova, a da li je sve manje dobrih filmova?

.

Dobri filmovi se uvek prave u svetu. Čudesno je kako ova skupa industrija u kojoj krvnički se

bore najjači vuci može proizvesti odlične autorske filmove. A ima ih, i to mnogo.

.

.

Amerika je uplela prste u Vaš roman “Neverstvo”, i danas ljudi odlaze sa Balkana da bi

pobegli od siromaštva? Кako gledate na svu tu izgubljenu energiju koja gradi ceo svet, a

na Balkanu se ne snalazi ili biva sapletena?

Pag

e16

.

Кako kažu mudraci – Lepi ljudi odlaze iz grada, ja na uglu stojim sasvim sam. Svima nama koji

ostajemo, ta će nam mladost, iz koje nećemo pobeći još mnogo godina, teško pasti.

.

.

Da li je Vaš junak Sone izgubio moralni kodeks zato što se udaljio iz običaja svog naroda

ili zato što se udaljio od porodice koja je često korektiv za individuu?

.

Oboje. Ali promjena u ljudima neizbježno dolazi. Niko ne gazi u istoj vodi dva puta. Ukoliko

Sone nije otišao u Ameriku, sigurno bi postao drugačiji zbog druge realnosti tokom svog života.

Pitanje je tačno to – da li je uopšte imao taj moralni kodeks ili je takav bio radi okruženja?

Кoren problema je želja za zabranjenom jabukom. Кoji je star koliko i prva presvlaka zmije.

Pitanje je u borbi za istinu – tako da ko god nije poželeo tuđe, prvi nek baci kamen.

.

.

Vaš roman dodiruje i promene mnogih prezimena u Makedoniji formiranjem Кraljevine

SHS, s tim u vezi, istorijski cinizam ili cinizam istorije? Šta Vam je bliže?

.

Na ovo pitanje odgovara recenzent Venko Andonovski: „I u stvari, čitav roman se može

smatrati kao obračun sa cinizmom istorije, koji se, sporedžen sa cinizmom slabosti (jedna

Šopenhauerova nesposobnost za vjernosti) ljudskog bića – izgleda besmislenim“.

.

.

Vaša rečenica je precizna, ponekad i bolna i čini mi se da je snaga Vaše rečenice upravo

na njenom početku, jer kada je prirodno počnete ona se i završi tamo gde treba? Imate li

utisak da bi neki pisac iz neke mnogoljudne, bogate zemlje, sa romanom “Neverstvo”,

odmah postao svetska zvezda sa ogromnim honorarima?

.

Hvala. Odgovor je – ne. Na sreću, kratke i nedvosmislene rečenice još uvek nisu tako moderne

među slikarima reči.

.

.

Gde su najbolji ćevapi u Skoplju? U „Turistu“ ili u „Pčeli“?

.

Na oba mesta. Ali Turist je moje omiljeno mesto u Skoplju – masa pod velikim drvetom koje

tokom leta stvara mnogo priča.

.

Pag

e17

..

. R …………………………………….Razgovarao Enes Halilović

.

Dušan Miklja

BEZ RANCA NA RAMENIMA

.

.

Dušan Miklja, rođen 1934. godine u Beogradu. Diplomirao na Filološkom fakultetu na grupi

za engleski jezik i književnost. U životu se najviše bavio rečima kao profesor, prevodilac,

novinar i pisac. Boravio je u više od devedeset zemalja na svih pet kontinenata. Autor više

zbirki priča, romana, drama i scenarija. U pozorištu mu je izvedena drama “Orden” koja je na

međunarodnom festivalu u Moskvi dobila nagradu za najbolji savremeni antiratni tekst.

“Hronika nastranosti” prevedena je na engleski jezik. Živi i radi u Beogradu.

.

.

Ko su Vaši? Odakle su?

.

Saznanja o precima ne dosežu dalje od dede i babe po majčinoj i očevoj liniji . I ona su lišena

štedrosti jer su, kao maltene jedini pouzdani dokaz, sačuvane samo fotografije rodonačelnika

porodice. Uvećane i u masivnom ramu već su – svojom veličinom –nesumnjivo imale i statusno

obeležje. Na jednoj od njih, deda po ocu, Jovan, stoji kraj supruge Milice sa jednom rukom

zadevenom za pojas , a drugom oslonjenom na ram od stolice. Pada u oči da brižljivo odabrano

i uredno sukneno odelo odudara i od gradske i od seoske nošnje tog vremena. Nema u

njemu ničega gizdavog niti makar lokalno kaćipernog. Jovan je bio graditelj crkava. To je ,

opet , moglo da znači da je vladao zidarskim, tesarskim i molerskim zanatom i da je , otuda,

možda imao udela i u gipsarskim ukrasima na tavanici kao i u freskama na zidu seoske

bogomolje. Za razliku od Jovanovog , odelo dede po majci Milana ne proizvodi nikakve

nedoumice. Na isto tako velikoj fotografiji, okačenoj na zidu naspram kreveta , on je u varoškoj

odeći, sa prslukom i lancem džepnog sata koji se proteže od jednog peša do drugog. Ne samo

po odeći već i po samouverenosti koja gotovo zrači sa fotografije, odaje utisak dobrostojećeg

trgovca ili preduzimača, svakako čoveka koji se nije mogao žaliti na imovno stanje. Ma koliko

se po odeći razlikovali i deda po ocu i deda po majci, sudeći po poslu kojim su se bavili, u Banat

su došli odnekuda. Na takav zaključak, najzad , upućuje i arhiva mesnog matičara u kojoj o

njihovim precima ne postoje nikakvi podaci. Istraga o porodičnim korenima morala se otuda

pomeriti na poreklo prezimena . Pretraživanje na internetu , koje po svojoj prirodi ima

planetarni karakter, dovelo je do neočekivanih otrića. Pokazalo se, naime, da se – ne tako često

– prezime Miklja , osim u Srbiji , sreće u Rumuniji , Mađarskoj , Slovačkoj,, Hrvatskoj ,

Moldaviji , Švedskoj i čak u SAD. Kao da sve to nije dovoljno, videlo se i u Nepalu, u podnožju

stupe, urezano u kamenu. To je već teško objasniti , jer se nekako može zamisliti da su preci

gradili crkve u Bronksu ili Bruklinu, ali ne i stupe u dalekoj himalajskoj kraljevini. Među

malobrojnim verodostojjnim dokumentima koji, dakle, nemaju mitski karakter, izdvaja se zapis

Pag

e18

hroničara prema kome se 1767 . godine, bez saglasnosti Beča, iz okoline Temišvara doseljavaju

Rumuni u sela srednjeg i južnog Banata: Ečku, Uzdin, Dobricu, Perlez, Seleuš, Orlovat

,Tomaševac, Sefkerin, Glogonj. Tamo gde je preovlađivalo srpsko stanovništvo – posrbilio se,

tamo gde su Rumuni bili u većini, sačuvali su svoj nacionalni identitet. Prezime Subin po

majčinoj lozi proizvelo je još veće nadoumice. Na putu po Transilvaniji zamolio sam

rumunskog učenjaka da mi rastumači poreklo. Prezime Subin , bio je kategoričan, potiče od

rumunske reči Subia. Subia na rumunskom znači Srbin. Nije se, ipak, samo na tome završilo

jer je u spiskovima žrtava u II svetskom ratu upisano i prezime Subin čime je istraga o poreklu

imena poprimila još složenija i zagonetnija svojstva. Vraćam se ponovo fotografijama kao kao

jedinom preostalom svedočanstvu o porodičnom stablu. Prvi svetski rat je i jednom i drugom

dedi došao glave kao mladim ljudima. Pošto su iz austrougarske vojske prebegli na stranu Rusa,

stradali su daleko od kuće. Deda Jovan je negde u Karpatima raznet artiljeriskim kartečom dok

je dedu Milana pokosio tifus u Taškentu , danas glavnom gradu Uzbekistana. Ni jednom ni

drugom se ni grob ne zna. Jovanova supruga Milica je na vest o smrti supruga i doslovno

presvisla od tuge. Ostavila je iza sebe troje siročadi, tri devojčice od tri, pet i sedam godina.

Moja majka Dragica bila je najmlađa. To što su u vremenu opšte bede i oskudice, odsustva

pomoći i ravnodušnosti suseda preživeli, ravno je čudu za koji je mogao biti nadležan jedino

Svevišnji . Millanova supruga Jelena je preživela i preselila se u Beograd.

.

.

Roditelji?

.

Majka Dragica izučila za vezilju kod modiskinje Iricke koja je ubijena u nekom od nemačkih

logora. Otac Dragomir je obućarski zanat izučio u majstorskoj radionici kod Stojanovića i

Milovanovića u ulici Kraljice Marije, bivšoj Ratarskoj. Na posao je dolazio sa Dušanovca na

sasvim drugom kraju Beograda . Da je zanatom uspešno ovladao svedočilo je pismo sa

potpisima članova Ispitnog odbora kojim je priznat za kalfenskog pomoćnika obućarskog. Sa

ocem sam proveo malo vremena . Pošto smo, uistinu, zarobljeništvom i kasnije Golim otokom,

bili više razdvojeni nego zajedno, saznanja o njemu crpeo sam iz malog broja fotografija i

pisama. Crno bele fotografije koje nam je povremeno slao iz zarobljeništva , bile su jedini trag

života , jedino materijalno ovaploćenje dragoga bića, emocionalni relej od kog su polazile i ka

kom su se vraćale duhovne vibracije u dugim godinama razdvojenosti. Otac se, bez sumnje,

upinjao da nas obodri smeškom koji se na fotografijama, ipak, javljao samo kao grč. Kao gest

koji je svedočio o mučeničkom životu ali takođe o rešenosti da nas poštedi loših vesti. To je

posebno padalo u oči na povratku sa Golog otoka o čemu nikada nije progovorio ni reč. Kao da

se držao sicilijanske omerte, ćutao je kao zaliven. Majku sam zapamtio kao otelovljenje

perpetuum mobila . Na šivaćoj mašini marke Wilson vezla je i danju i noću i radnim danima i

praznicima.

.

.

Prvo sećanje?

.

Pag

e19

Moje prvo sećanje nije dosezalo dalje od šestoga aprila 1941. godine. Do dana kada su Nemci

bombardovali Beograd . Prizor rata javio se u vidu pustog raskršća na kojem se – tačno u ravni

podrumskog prozora – zatekao usamljeni prolaznik. Kao da nije čuo sirene koje su upozoravale

na vazdušnu opasnost, nije nimalo žurio niti je bilo čim drugim pokazivao da je uplašen ili

makar uznemiren. Čim je prestalo zavijanje sirena, čulo se brujanje avionskih motora a odmah

potom rezak zvuk kao da oštro sečivo para samu nebesku utrobu. Čekao sam strpljivo da se

slegne prašina da bih, tek nazirući, ugledao nejasne obrise, više nalik na kulise u pozorištu nego

na kuće od opeke. Odmah mi je palo u oči da nešto nedostaje. Raskršće je bilo sablasno pusto .

Tražeći grozničavo bilo kakav trag živih bića prvo sam ugledao omanji krater. Kraj njegovih

ivica spazio sam kišobran sa sedefastom drškom , u lokvi krvi još drhtavo parče mesa i – što je

bilo ravno čudu – čitave naočare. Bio je to prvi prizor rata koji sam video. Uramljen u okvir

prozora imao je vid nečeg beznadežno konačnog. Mogao sam da zamislim portrete umrlih ljudi

ali nikako nisam mogao da se pomirim sa slikom u kojoj se u tako zlokoban ram umesto

čoveka – makar i mrtvog – smešta samo njegova jadna trošnost. Dobro se sećam i leta 1944.

godine kada sam sa majkom prelazio skelom preko Dunava da bi u Banatu od domaćina – u

zamenu za vezene bluze – iskamčili komad slanine i vreću brašna. Pognuti pod teretom, gazili

smo ćutke po finom belom prahu koji se pod stopalima klobučio i rasrprskavao. Da je bilo bar

nekog hlada. Ali svuda unaokolo prostirala su se jedino polja sa kržljavim, od sunca sprženim

kukuruzom. Kada samo pomislim koliko ljudi uzalud razgrće pramenove metafizičke magle,

pitajući se šta je to sreća. Što se mene tiče još u detinjstvu imao sam za to pitanje odgovor:

nema veće sreće od pešačenja bez ranca na ramenima.

.

.

Prva ljubav?

.

Prva ljubav, beznadežna, jer su u istu devojčicu bili zaljubljeni svi đaci u razredu, zadesila me

još u osnovnoj školi. Prava ljubav, kako bi to deca rekla ona odistinska, imala je neobični prolog

i očekivani epilog. U operi sam uživao umereno . Predstave sam pratio sa treće galerije, na koju

me je dobrodušni vratar puštao posle prvoga čina. Primetivši da su neke od loža prazne,

pomislio sam da se – osim uživanja u muzici – mogu koristiti i u druge svrhe. Možda bi tako

nešto ne bi palo na pamet da nisam upoznao privlačnu devojku koja je, kakva slučajnost , takođe

bila ljubitelj opere. Devojka je rado prihvatila da zajedno slušamo operu Nabuko. Predlog da se

sa treće galerije premestimo u ložu, posle kraćeg oklevanja, takođe je prihvatila. Da li je, uopšte,

potrebno reći da sam se, otada, za operu manje interesovao. Lubav je cvetala. Toliko čak da je

krunisana brakom.

.

.

Šta vam je bilo najteže u srednjoj školi?

.

Matematika. Nikako mi nije išlo u glavu da mi najteže muke nanosi predmet za koji sam

pouzdano znao da se njime u životu nikada neću baviti.

.

Pag

e20

.

Vaše prvo zaposlenje?

.

Još od detinjstva , obeleženo siromaštvom, svašta sam radio. Prvo pravo zaposlenje imao sam

u Institutu za fonetiku u Beogradu gde sam predavao engleski jezik odraslim polaznicima.

Radio sam takođe kao prevodilac u jugoslovenskom odredu na Sinaju, u vreme kada smo mi

čuvali mir na Bliskom Istoku. Veći dao radnog veka posle toga proveo sam u Tanjugu. Tekstove

sam objavljivao na celom medijskom prostoru nekadašnje Jugoslavije .

Koliko vam je doneo, a koliko odneo posao dopisnika ?

.

Zahvaljujući tom poslu upoznao sam svet . Boravio sam u više od devedeset zemalja na svih

pet kontinenata. Doživljavam to kao veliku duhovnu dobit i privilegiju.

.

.

Da li je novinar Dušan Miklja smetao ili pomagao piscu Dušanu Miklji?

.

I jedno i drugo. Kao novinar sam upoznao mnoge neobične ljude i daleke krajeve. Toliko je

toga bilo da gotovo nisam imao potrebu da išta izmišljam. Reč je, naravno, o sirovoj građi koja

se mora preraditi, destilovati. Tu nastaju nevolje jer se novinaru neprestano žuri da sve zgusne

i skrati. Dok se kod nas sa podozrenjem gleda na takvu mogućnost, u svetu – poglavito danas

– postoji sijaset primera uporedog bavljenja i jednim i drugim poslom. A dovoljno je da

pomenem Moraviju, Malapartea, Hemingveja, Crnjanskog, Kortasara, Markesa. Ovaj poslednji

je bio dopisnik kubanske novinske agencije, a redovno pisanje kolumni bilo mu je isto toliko

važno koliko rad na velikim romanima.

.

.

Gradovi u kojima ste radili kao izveštač?

.

Kao stalni dopisnik iz Istočne Afrike (Najrobi i Adis Abeba), Rima, Njujorka i Brisela.

.

.

Državnici?

.

Pag

e21

Na mene su najveći utisak ostavile ličnosti koje vlast i slava nisu promenile. U prvom redu

italijanski predsednik Pertini, Agostinjo Neto – lekar, pesnik, gerilac i prvi predsednik

nezavisne Angole. Takođe ličnosti iz sveta umetnosti kao Alberto Latuada, filmski reditelj i

glumica Monika Viti. Veliki spektakli me nisu opčinjavali. Bio sam na večeri sa carem Haile

Selasijem, ali mi je domaćin u sećanju ostao samo kao muzejski predmet, neka vrsta ikone u

starom ramu.

.

.

Diktatori?

.

Idi Amin Dada je, bar u Africi, bez premca . Vojnu karijeru je započeo kao pomoćnik kuvara u

britanskom garnizonu da bi dogurao do čina feldmaršala koji je sam sebi dodelio. Kao vešt i

lukav demagog, zadobio je poverenje običnog naroda, ali i većine afričkih državnika

predstavljajući se kao verodostojni afrički nacionalista. Političke protivnike je svirepo mučio

ili ih iz helikoptera bacao u jezero Viktorija kao hranu krokodilima. Više godina kasnije otkrio

sam da su za scenario filma „Kralj Škotske“ o Aminu korišćeni kao izvor neki moji tekstovi iz

Ugande.

.

.

Šta je najlepše u Africi?

.

Prostor. Za razliku od Azije gde se mnoštvo ljudi u svako doba dana i noći tiska na drumu ,

Afrika deluje ispražnjeno za šta su odgovorni i trgovci robljem.

.

Može li se odvojiti stvarnost i fikcija u vašem romanu „Afrikanac“ ?

.

Pa, rekao bih da je roman u velikoj meri autobiografski.

.

Izvori Belog i Plavog Nila?

.

I jedan i drugi Nil izviru iz jezera. Beli iz jezera Viktorija u Ugrandi. Plavi iz jezera Tana u

Etiopiji. Dva toka se ulivaju jedan u drugi u Sudanu, kod Kartuma. Nil je dugo bio jedna od

najvećih geografskih misterija, jer je prvi beli čovek ( Džon Hening Spik) ugledao izvor Nila

tek 1862. godine. Pošto su davno pre toga otkriveni Amerika i Australija, izvor Nila je na

mapama još uvek obeležavan belom mrljom. Vodopadi i brzaci, pojas razlivenih voda sa

isprepletanim rastinjem, šume papirusa, malarična groznica i ratoborna plemena odvraćali su i

najupornije istraživače. Među mnogima od njih možda je najtragičnija ličnost Dejvid

Livingston koji je uzalud protraćio više godina tražeći izvor nekoliko stotina kilometara južnije

Pag

e22

pogrešno verujući da velika reka izvire iz jezera Tanganjika. Zvuči nestvarno da se danas do

izvora Nila od Kampale (glavnog grada Ugande ) stiže za nepun sat vožnje među brdima

zastrtim zelenim tepisima čaja, kafe i šećerrne trske. Grad Bardahar na obali jezera Tana u

Etiopiji na pola je puta od Asmare do Adis Abebe. To je mesto na kome se Plavi Nil nečujno

iskrada iz velikog jezera da se gotovo dve hiljade kilometara južnije kod Kartuma neobuzdano

surva u slabine ravničarskog i tromog Belog Nila. Kolevka Plavog Nila je opojna smeša tropske

i planinske Afrike u kojoj zajedno uspevaju akacija i lotos, eukaliptus i palma, paprat i baobab.

Imao sam sreću da obiđem i jedan i drugi izvor i da skelom plovim na mestu gde se dve reke

stapaju u jedno.

.

.

.Uspon na Kilimandžaro?

.

Od mnogih pustolovina u koje sam se nepromišljeno upuštao najviše sam ponosan na to što

sam se uspeo na najvišu afričku planinu Kilimandžaro. Ne toliko zbog zavidne visine (blizu

šest hiljada metara) koliko zbog toga što nisam imao dovoljno snage za poduhvat koji zahteva

i fizičku pripremljenost i izdržljivost. Popeo sam se više voljom nego snagom. Blizu vrha

najviše afričke planine, napisao je Hemingvej, pronađen je sasušeni i smrznuti skelet leoparda.

Niko ne ume da objasni šta je leopard tražio na toj visini. Još je teže objasniti šta nevične ljude

nagoni da se uspinju na rub ugašenog vulkana. Što se mene tiče, iskušenje je bilo neodoljivo.

.

.

Pisci sa kojima se srećete?

.

Dragoslav Mihailović sa kojim se često viđam već godinama i pre nego što sam znao da je

veliki pisac. Sa velikim pesnikom Simovićem ponekad se srećem u šetnji kraj Dunava. Živim,

najzad, u gradu u kome boravi značajan broj pisaca. Ne mogu da kažem da se sa njima družim

ali – kadgod se na ulici vidimo – pomalo popričamo.

.

.

Vaša najbolja knjiga?

.

Počivši Miodrag Pavlović je imao laskavo mišljenje o romanu „Put u Adis Abebu“.

.

Da li je film „Njujork, Beograd“„ istinski preslikao vaš roman „Njujork, Beograd“?

.

Pag

e23

Mislim da je reditelj pogrešio što je hteo da snimi žanrovski čist film, još određenije – dramu.

U tom smislu je u velikoj meri preinačio karaktere tri glavne junakinje romana – devojaka koje

su i tužne i vesele i pre svega duhovite.

Vaš poslednji roman opisan kao geopolitički triler o korporacijskoj kontroli sveta počinje

enigmatičnim pitanjem – ko će čuti pad drveta u pustoj šumi?

.

To pitanje se prosto nameće.

.

.

Mislite da postoje razlozi za strepnju?

.

Odgovor je nedvosmisleno potvrdan. Ne samo da veliki sistemi čine sve da potčine sve

postojeće planetarne izvore već i da ovladaju i samim bićem i umom čoveka. O tome ubedljivo

svedoče čudovišni opiti u genetici pražjenjem uma kako bi se popunili sadržajem po volji

nalogodavca, negovanje bakterija sa utisnutim genetskim kodom, korišćenje demografije

(usmerenim migracijama ) kao političkog oružja, zloupotreba psihologije i psihijatrije,

sveobuhvatni ne samo policiijski nadzor koji uveliko premašuje zloslutna predviđanja Orvela i

Hakslija.

.

.

Sudeći po temi, roman bi se mogao svrstati u angažovane?

.

To zavisi od toga kako ga doživljavaju čitaoci. Nadam se da roman pruža temeljniji uvid u

spregu politike, kapitala i kriminala. Saznaćemo kako se na svim kontinentima nagovaraju

korumpirani političari da svoje zemlje potčine pljačkaškim korporacijama. Da očajne i bez

posla ljude prepuste bezdušnom izrabljivanju. Da ih drže prikovane za sistem koji je društveno

neprihvatljiv i krajnje odvratan. Poslužiću se rečima Gintera Grasa da politiku treba razobličiti

pre nego što se preruši u istoriju, pre nego što bude kasno.

.

Po čemu želite da vas pominju potomci?

.

Bilo bi mi drago da me zapamte kao nekoga ko se nije ustezao da govori šta misli čak i kada je

sebi time nanosio štetu..

.

Razgovarao Enes Halilović

Pag

e24

POEZIJA

Andrea Kane

MOLITVE

.

.

Koliko sam visok

.

zasigurno viši od prosečnog čoveka

kao i od zaposlenog

sportiste

fakultetski obrazovanog

pijanice

viši i od kule na vodi

iznad blokova

tržnih centara

opservatorija

i osmatračnica

nadvisio sam i planine

litice

vrhove pod snegom

ne dodirujem zemlju

ostavio sam ispod sebe

luft-balone

avione bombardere

ozonski omotač

guglov satelit

daleko sam od mlečnog puta

viši od celog jebenog svemira

do Tvog kolena

kao pas čuvar.

.

.

Pag

e25

Molitve

.

1.

Oče moj

ne puštaj me

Kad igram na malo

a sve stavljam na crno

ne puštaj me

Kad mislim da volim

a pohota i blud me vode

ne puštaj me

Kad se gordim

i kad sam u zabludi

kad lutam i u lutanju se zagubim

i kad iz nemara bližnje svoje guram od sebe

Molim te Oče

povuci lanac

ne puštaj me.

.

.

2.

.

Oče moj

oprosti

Ako me je nečastivi zaveo

ako me je obmanuo

znaj

posrnuh iz neznanja

Jer i moje su kosti

na kamenu lomili ikonoborci

a danas

u doba gluvih

čuo sam Tvoj glas

trubama si se oglasio

na put si me izveo.

Oprosti Oče

jer ako ova muzika nije od Tebe

onda pratim pogrešnu sviralu

i već odavno sam se utopio.

Pag

e26

.

.

3.

.

Oče moj

koji si na nebesima

među satelitima i svemirskim otpadom

ne izbavi me od zla-zla

nego mi daj ovaj život

da ga izvučem do kartona

Oče moj

Džez naš nasušni daj mi danas

i pojačaj još malo tu stvar sa prvog albuma

ne želim da čujem ništa

sem Tvoje trube

Molim te

Oče

neka muzika govori

a reči nek svedoče.

.

.

Hodočašće

.

na put se ne ide

bez pune baterije

ispravnih slušalica

i džeza

ne ide se bez šešira

dobrog duvana

i upaljača koji neće izdati

onda kada ti je najpotrebniji

na put se ne ide

sa strahom od granica

zabrinut za prtljag

za klimu i terorističke napade

držeći pasoš uvek pri ruci

a novac ušiven u postavu sakoa

ne ide se

ispunjen očekivanjima

jer onda

neće biti mesta za putovanje

na put se ne ide

zbog turističkih atrakcija

selfija i tagova

ne ide se zbog dokaza

Pag

e27

jer

od celog okeana

možeš da poneseš samo školjku

ne ide se

zbog godišnjeg odmora

na put se ide iz vere

u nadi da ćeš na kraju putovanja

znati zašto si krenuo na put.

.

.

Dokaz

.

Oče

brate

velik si u svojoj slavi

iako smo na Ti

Kunem ti se

vera je moja postojana

pogotovo kad čujem tvoje trube

kad čujem tvoje trube Oče

brate

znaj

Postojiš.

Proleće

na instagramu sve cveta

šareni pupoljci i grančice

među zelenim lakom za nokte

ili na stolu

pored pakle pljuga

i načete kafe

stiglo je proleće

imam novi šešir

a nikada nisam bio mlađi nego danas

zato izlazim na ulicu

tamo uvek nečega ima

tamo je uvek zabavno

turistički vodiči

i reklamne kampanje

propuštaju da pomenu ono najbolje

zeleni most preko kojeg klizi tramvaj

park u kojem se čuje saksofon

gola kolena koja se prepliću

rame koje poviruje između tkanine

usne

njene usne

i usne ove devojke

kao i one

Pag

e28

usne koje se smeju

usne koje bi bile dobre

pirs usne

nakarminisane usne

usne koje se smeju

usne sa ožiljkom

usne koje puše

usne koje bi pušile

njene usne

procvetale.

.

.

Februar

.

u ulici Kragujevački oktobar

pitaš me

kome bi poslao poruku

da te sad odvedu na streljanje

a ja ne znam šta da odgovorim

tu na poljani

puštaju pse da trče okolo

htela si da pomaziš jednog

žena je rekla slobodno slobodno

neće da ujede

međutim

pas je zarežao na tvoju ruku

trgla si se

i pogledala me u čudu

hladno pa toplo tuširanje

pa toplo pa hladno

i tako

dok ima vode

voleo bih da sam bio tamo

kad si gledala onaj stan

u onoj raspaloj zgradi

preko puta mašinskog

znam da si mi rekla nešto

ali sada se više ne sećam

šta mi je bilo smešno

to je sve što možeš u ovom gradu

slušati džez

piti u Getu

tražiti stanove

raditi u pekari

šetati psa

ići na streljanje

ići na streljanje

ići na streljanje.

Pag

e29

.

.

Mislim na džez

.

Džez

mislim na džez

kad zaljulja se tramvaj kad zaškripe šine

zuji neonska reklama kopirnice

u sam smiraj dana

časovničar spušta kavez na svoja vrata

a ja mislim na džez

Džez

To je muzika grada

kompozicija od truba automobila

što im se zavrtelo u glavi na kružnom toku

dovikivanje prodavaca

pobesnelom psu gladan lavež

odjek i pucanj i tresak i huk

džez

to je Džez

duboki jaz među nama

prekorači jazz night na programu

spuštam se niz svoja stepeništa

u burgijajuće krugove centra

propadam i dižem se

sve po njegovom tonu

sve po srcu

Osetim njegov zvuk u hodu

kad se odlomi od mene glupost i pohlepa

kad zaplešem sam na uglu te i te

kad vidim usne koje poželim

kada prođe i ona sa tuđom decom

kada vidim i njega što sad radi na pumpi

sve je to džez

Oče

sve je to tvoj glas

sve si to Ti

Ti u ovom svetu

Ti prisutan

Ti stvaralc

Ti duvač.

.

Pag

e30

Julija Fjedorčuk

PSALMI

.

.

Psalam I

.

………………………………….m.m.

neke pesme više ne možeš napisati

neke nisi mogao napisati ni ranije

noću očajavamo zbog dece, utopljene

dece, obešene dece, spaljene

dece, gladne dece, dečjih igračaka

u srušenom avionu, jer materinstvo

je doživotna robija, a očajanje traži atraktivnost

i kurentne oblike da se u njih odene,

da se zakloni, da utekne;

zato bolje ćuti, kažem, zato kažem: nijedna

vaša kost neće biti polomljena, recimo,

„ništa vam ne nedostaje”, recimo,

„biće kao drvo sađeno kraj vode žive” –

.

.

Psalam II

.

Proždirači moga tela,

kako bi glasio kanon našeg prijateljstva?

Dva kvadratna metra kože,

kraj sveta je moj stan,

trideset kvadratnih kilometara

ćelijskih membrana doma

gospodnjeg nasušnog plus voda;

voda, voda za žednog, pijte

iz mene nasilnici moji,

prijatelji moji,

ljubavnici moji,

ne ukvasivši noge putem po moru mome

doviđenja –

Pag

e31

.

.

Psalam III

.

na kom jeziku da ti govorim, sunce

da bi ogrejalo sutra za moje dete da bi

ogrejalo i pokrenulo tkiva jestiva,

…………………………………….cirkulisanje,

kako to da otpevam svom detetu,

kako tebi da pevam, planeto, da bi mi oprostila

što sam rodila glad što sam rodila

……………………………………….pitanje

neutvrdivo, kako da obezbedim

izdašnost stvoriteljki – bakterija

čistu kišu vazduh i glukozu

……………………………………….la la

da legnemo i zaspemo, da se probudimo,

da legnemo i zaspemo, da se probudimo,

gravitacijo:

………………………………….tefi tefi

…………………………………………la la

da nas polegneš i zaspiš, i da nas probudiš?

.

.

Psalam IV

.

četrdeset jedna godina ljudskog života bez rata

da li je dovoljno jedno telo?

(prezimili smo lošu vest i sad otpočivamo)

(preprolećili smo lošu vest, 2500 ih se utopilo)

ti ljudi su tvoji

i ljudi ne-tvoji

(preživesmo u gradovima heljde i kinoe

gradovima bez glutena)

nadamo se životu

udvostručismo životni vek i on raste li raste

(preživesmo u kultivisanim čudima prirode)

ne boj se,

(u kiši piksela u lavirintu veštačke gladi)

Pag

e32

ne boj se, kćeri

broj naših eksperata raste li raste

nadaj se životu

sve većem i većem životu

(u crvenoj pustinji pod visokim azurnim talasom)

ne boj se

kćeri moja i ne moja

na zelenim pašnjacima

kćeri moja i ne moja

tamo je tiha voda i paša bez dna

(prezimismo preprolećismo rđavu vest i sad otpočivamo)

ti ljudi su tvoji i ljudi ne –

.

.

Psalam V

.

Lepota postoji, la ermozura egziste i rajevi

nisu veštački, samo kako da imaš zelene

lepeze ginka, i žute, i ljudska lica na suncu,

i bisere arhitekture, kad misli o prahu u koji se izmećemo

premisliš? Dva dana kasnije setiću se još samo teorije,

šta smo govorili o matematici Alhambre

i fragmenata pesme, zato se

razodevam brzo, da uhvatim život

na delu, da se nasitim dobra

tvoga doma posred humova

što se radošću opasuju, gde tražim i nalazim, tražim

i ne nalazim, tražim i nestajem i –

.

.

Psalam VIII

.

ti objekti mogu biti otrovniji

nego što se to vidi u ogledalu se-

ćanja

……….svesti

………………..nade

nisu oni to što i polja zajapurene režuhe i hleba

il voćnjaci jabuke ko što o njima sanjare supermarketi

okeani mogu biti drukčije boje

nego što se to vidi na filmu

Pag

e33

fauna

……….južnih

…………………mora

može biti mrtvija, pazi, taj

ležaj je mokar od suza

pod kupolom vetra kosačica iz drona

šume

………………..grobovi i

………………………………..gnezda

„i ptice nebeske i ribe morske,

i sve što puteve morske prevaljuje” –

.

………………………………………………….Sa poljskog Milica Markić

Pag

e34

Rastko Lončar

SMISAO ZA UMOR

.

.

+38121 mrakom

.

Crnih leptira smrt

tapetari preko puta

Žuta rasipnička sijalica

ne otkriva lice

sa sviklim svicem na usnama

nalakćenim nad kraćom noći

zgrade grada koji radi

treću

Aman zašto ne pjeva?

.

.

Baš-čelik (1)

.

Prestanem sa pesmislicama

Lepim selotejp

u X po prozorima

Dolazi

Bira trenutak

so mu ne curi niz obraze

iz pupka mu zvera prašina

u nožnim prstima ponikli kuruzi

Ne mogu da ga pustim

bez njegovog saglasja

da mi uguši tišinu

njegova su rekurzivna

…………………………….proročanstva

i šlajmak zapeo u mom grlu

Pag

e35

rasteže prste

raskriljuje mi rebra:

Ponovo dišem

…………………i plašim se šuma

i šapata

………………..a on zakontava pesmu

On je vuk bez fiksne proteze

deljiv je sa neparnim brojevima

Puši duvan čvarke

…………soli šećernu vunu

vadi vlakna iz moje hrane

presnac mi kruni za vrat

tanjir grebe viljuškom

svađa me sa onima

…………što ga ne poznaju

poziva prijatelje

…………na endorcizam

piše mi poeziju u desetercima

lepi blanko čitulje po gradu

javlja se na oglase

………..sa bandera

prijavljuje me za Ostrog

………..sa dva noćenja

Nema smisao za umor

pere zube kamenom za pete

voće opovrćuje

ne izigrava veltšverc

vari odavno progutane žvake

ljubi me po podlakticama

i citira „Železno cveće“

Pravi kvadrat od debelog minusa

sprema me da uzmem crno mastilo

On

…….sa osam ruku

budi me da pitam koliko je vode

onog časa kad se povuče

…………………….setiv mene u sebi

.

Pag

e36

Ajtana Dreković

KIŠNICA SA FIDŽI VULKANA

.

.

Senka malog čoveka

.

Poslepodne, žega.

Jedan za drugim

dva čoveka hodaju,

možda razmišljaju.

Ne znam gde idu

i da li se poznaju,

ni da li tek slučajno

onaj drugi čovek

hodajući

ponekad nagazi

dugu senku

malog čoveka pred sobom.

.

.

Zamršeno drvo

.

Na kraju velike šume

jedno drvo je palo

i nije se dogodilo ništa.

.

Nije podelilo šumu na dva dela,

ni preseklo put ljudima i životinjama,

a šumske ptice jednako su nastavile

sletati na susedne krošnje.

.

Kada bi znala ta šuma

koliko je mojih reči uzalud palo,

primila bi me

Pag

e37

u svoju zamršenost,

kao još jedno jednako drvo.

.

.

Prizor na horizontu

.

Na zemlju pada neka čudna svetlost.

Tako me neposredno gledaju

stvari koje nestaju.

Na vestima javljaju: umire Mrtvo more,

a ja trunim vodu iz koje bih da pijem

i osećam kako svakoj vodi u nama

preti pustinja.

Dok sa police Paustovski sapuće

Živite onako kako ste počeli,

u daljini,

na trenutak samo,

ukazuješ se na horizontu

kao prizor koji bi mogao biti

i blizu

i daleko.

.

.

Ne možeš

.

– Ne možeš predvideti stvari – kažeš mi –

ne možeš znati ni ko bi u ovom trenutku

na ova vrata mogao ući,

ali možeš učiniti život podnošljivijim.

Ležiš obučen u kadi,

ali gledaš me neposredno.

Govoriš – predaj mi se tamo

gde orlovi kruže iznad naših glava

i gde se krda veprova i gnua

opasno bliže…

– Ne mogu predvideti stvari, ali znam

da na ova vrata već odavno niko drugi ne dolazi,

iako govorim stalno:

izvolite, udjite, poslužite se onim čega nema,

fetiši su odavno evoluirali…

Pag

e38

u ovoj kući pri ulasku se oblači,

a na odlasku odlažete svoje stvari.

Ležiš u kadi, obučen,

zaranjaš glavu u odsustvo vode,

kažeš mi – odvešću te u zemlju

gde muškarci kao znak muškosti

velove preko usta nose

braneći se od duhova zlih.

Svojim oružjem mogu se odbraniti od drugih,

ali ne i od Drugosti,

posluži ih svojom tajanstvenošću,

naše živote učini podnošljivijim.

– Ne mogu ja predvideti stvari,

ne mogu ti se predati pred orlovima i gnuima,

ne mogu se naoružanim muškarcima prikazati,

ali mogu ti, dok obučen ležiš u kadi,

pridržati šešir i ponuditi čašu limunove vode,

a onda ispratiti polako…

Premda navraćaš dugo i često

ne možeš znati šta ova,

šta nečija vrata

zatvaraju…

.

.

Kišnica sa Fadži vulkana

.

Da li si sada negde na severu,

da li još uvek kao nekad

ne veruješ ni slici ni prozoru

pa izlaziš rano, pažljivo paleći cigaretu

da ne pokreneš još neki načet led?

.

Ovde je sve kao nekad.

Nosim papuče u boji modrice,

pijem kišnicu sa Fidži vulkana

a onda odletim daleko

.

da bih se negde, u nekom

nepoznatom gradu,

na mermernim ramenima

nekog neznanog junaka

odmorila kao golub,

Pag

e39

znajući o njemu koliko i o sebi

a onda odletela dalje.

.

Sve je ovde još kao nekad,

govorim „duh“, a beležim „dûg“,

„pramajku Evu“ čitam kao „pramajsku“,

liznem desni kažiprst,

pa stranu pomerim levom rukom…

.

Još uvek oblaci u mojoj sobi

zaklanjaju prozore,

a podne dočekam uvek na istom mestu,

smejući se glasno hodnicima solitera.

„Tiho“, kaže mi ona stara Ja, „možda neko

još uvek spava“.

„Glasno!“, pojaviš se niotkuda, „toga nemoj

ni da bûde!“

.

.

Nedeljivost

.

Odlazim mu, onako kako se odlazi

u potragu za krivicom.

Poslednja ulazim u bus,

sednem na ona mesta

okrenuta suprotno pravcu kretanja.

.

Odlazim mu ledjima,

licem okrenuta onome što ostaje za mnom,

onome što jeste moja stvarnost.

.

Odlazim mu ledjima,

kao da smo već prošli, završeni,

iako duboko trenutni

duboko ostajemo u sadašnjosti.

.

Ponekad, lezeći pored njega,

sanjam isti san: pramen kose, prav,

pada sa mene. Nosim ga do reke,

puštam ga niz vodu. Gledam kako odlazi,

ali ostaje mi u rukama. Uvijam ga oko prsta

dok se ne oblikuje u loknu. Ali vlazan je

Pag

e40

i uporno se ispravlja.

Onda se probudim.

.

Uveče se vraćam kasno

u svoj dom sa dva dvorišta.

Sa muzem delim večeru, krevet i jabuku,

ali svako svoju tišinu odnosi u svoje dvorište

puštajući da mu noć ulazi kroz oči.

Tamo razmišljamo:

.

ja o tome kako je tišina nedeljiva,

a usne probirljive.

On ko zna o čemu.

Pag

e41

PROZA

Duško Domanović

JEDAN ČOVEK I DRUGE PRIČE

.

.

1.

Jedan Čovek godinama živeo u sobi bez prozora, te odlučio da ih na zidu nacrta, ne bi li i on

malo svetla i dana ugledao. Namalao jedno krilo, pa drugo, pa treće. Na prva dva spustio

roletnu, da mu sunce oči ne prži, a treće ostavio otvorenim, da kroz njega vidi nebo, i krošnje,

i ptice, i avione. I da čuje glasove, i žubor potoka što mu je kraj kuće proticao. I komšijska

dovikivanja, i smeh dece u proleće. Vremenom su se združili, nerazdvojni postali. Ljudi su

ostavljali svoje poslove, i mesecima, nepomično, slušali njegove priče. I verovali u njih, kao

što veruju u sebe. Svi. Osim dvojice policajaca, koji su, jednog mračnog, jesenjeg jutra,

zbunjeno odmahivali glavama, pokušavajući da dokuče kako je neko mogao ispasti kroz zid na

kom nijednog prozora nema.

.

.

2.

Jedan Čovek jeo jabuku, pa razmišljao o tome kako je Kosmos baš dobro udesio da jabuka, eto,

bude jabuka, a čovek, eto, da bude čovek, jer bi, da je obrnuto, to jest da je čovek jabuka, a

jabuka čovek, priča o njemu počela sa „jedna jabuka jela čoveka“, a to je, prema čovekovom

najčvršćem uverenju, ubedljivo najtupaviji i najbesmisleniji početak priče, od početaka samih

početaka i njihove zloslutne samozapitanosti o kraju svih krajeva. Eto, o tome je razmišljao

Čovek, dok je jabuku jeo.

.

.

Pag

e42

3.

Jedan Čovek prolazio pored crkve, a nije se prekrstio. Video ga Jedan Drugi, pa odmah pozvao

policiju. U međuvremenu, dok čeka, ubrao jedan oveći gvozdeni krst sa crkvene ograde, te stao

njime unakrst Jednog po kičmi da mlati.

„Šta se ovde događa?“, upita policajac koji se na licu mesta pojavio za nepunih pola sata, budući

da situacija beše vrlo hitna.

„Ne znam, gospodine“, reče Jedan Čovek, sav u modricama i krvi, „evo dođe mi od čuda da se

krstim!“

„Ma nije valjda?!“, reče Drugi. „Sad ti dođe, a malopre jok?!“

„Šta jok?“, upita policajac.

„Pa to da se krsti“, reče Drugi policajcu, „nego prođe mudrijaš kraj crkve, s rukama u

džepovima, ko pored turskog groblja.“

„Uh, bio sam jednom na turskom groblju“, odvrati policajac, te po navici ukrsti Jednom Čoveku

dve munjevite čizme u bubrege. „Sećam se,neki nesrećnik se prekrstio, pa ga uhapsili, zamislite

idiote!“

„Strašno!“, reče Drugi.

„Strašno, nego šta!“, potvrdi policajac.

Te obojica produžiše dalje, a Jedan Čovek ostade na zemlji, modar i krvav, gledajući kako se

onoj dvojici putevi pobožno ukrštaju. I prekrsti se Čovek, da li od verovanja, ili od neverovanja,

više ni sam nije znao.

.

.

4.

Jedan Čovek bio nezadovoljan načinom na koji razmišlja, pa odlučio da puca sebi u mozak. To

je i učinio, te se zaputio u obližnju prodavnicu mozgova, da sebi kakav nov, pametniji i bolji

od onog pređašnjeg kupi. Nažalost, radnik u prodavnici mu reče da za Čovekovu glavu trenutno

nemaju odgovarajuću veličinu, te ga zamoli da dođe sutra. Zbog toga, Čoveku ne preostade

ništa drugo do da se pomiri sa činjenicom da će do sutra, budući bez ikakvog mozga, morati

apsolutno tupav da bude. Avaj, sutradan u prodavnici ponovo ne beše mozga njegove veličine,

a isto je bilo i prekosutra, kao i za šest dana. Sedmog je dana, kako to obično i biva kad se bez

mozga ostane, Čovek već potpuno na svoju potragu zaboravio, nesvesno osudivši sebe na

doživotnu tupavost. Kažu da je umro u dubokoj starosti, s kretenskim osmehom na usnama,

podsećajući na narcisoidnu zlatnu ribicu koja se uvek iznova oduševi kada u akvarijumskom

ogledalu ugleda svoj lik.

.

.

5.

Pag

e43

Jedan Čovek celog života želeo da ima brkove, ali mu, avaj, nisu dozvoljavali, najpre roditelji,

potom učitelji i nastavnici, onda žena i deca, a na kraju ni osoblje staračkog doma. Stoga Čovek

beše prinuđen da brkove pušta krišom, noću, kad niko ne vidi, a da ih brije ranim jutrom, pre

nego se drugi probude. I toliko je vešto te svoje brkove krio, da ih nikada niko ni video ni

naslutio nije. Čak je i u čitulji bez brkova osvanuo, zbog čega Čovek veselo zaključi da to nije

umro on, nego neko sasvim drugi. Neko ko se celog života bojao roditelja, učitelja, nastavnika,

žene, dece i osoblja u staračkom domu.

.

.

6.

Jedan Čovek nije mogao da spava, te odlučio da zaspi, kako bi vreme prekratio i nesanicu

pregrmeo. No, kad se probudio, opet beše budan. I ništa mu, avaj, opet ne bi jasno. Posle je

umro, za svaki slučaj, da se kroz priču uludo ne razvlači, i da čitaoca ne maltretira zaumnim

značenjima i izanđalim simbolima.

.

.

7.

Jedan čovek otišao u prodavnicu, s namerom da kupi pivo.

„Žao mi je, komšija“, reče mu prodavačica, „ali piva više nemamo. Baš malopre mi ovde behu

neke pijandure, poslednju gajbu kupili. Zamislite, njih trojica, celu gajbu!“

„Šteta“, reče Čovek, „baš sam hteo da uzmem dve.“

„Dve gajbe?!“, reče prodavačica ushićeno. „Sigurno imate mnogo gostiju?!“

„A, ne“, odvrati Čovek, „ja se gostiju gnušam. Ali to mi je mera, znate, dve gajbe pre ručka, pa

još dve posle ručka. Da malo prokrvim mozak, ja sam, znate, matematičar.“

„Matematičar?“, otpozdravi prodavačica. „Baš lepo. I ja vam se ovde, znate, po ceo dan

matematikom bavim. Kad bih vam rekla šta sam sve samo danas sabrala, oduzela, pomnožila i

podelila, verujem da bi čak i vama bilo teško da to izračunate.“

„Verovatno“, reče čovek, „računanje mi nikad nije bilo jača strana.“

„O, razumem vas“, reče prodavačica, „i ja sam s jačom stranom vazda slabija bila. Da me ne

shvatite pogrešno, to ne znači da nisam udata. Ali nisam, ako vas već zanima.“

„Nije baš da me zanima, ali je zanimljivo“, reče Čovek.

„Šta je zanimljivo, komšija?“, upita prodavačica.

„Pa eto, to“, reče Čovek, „da jedna tako pametna žena koja tako divno sabira, oduzima, množi

i deli nije udata. Baš šteta.“

„Da, šteta“, reče prodavačica, „ali biće sutra.“

„Šta će biti sutra?“, upita Čovek.

Pag

e44

„Pa piva“, reče prodavačica.

„Kog piva?“, upita Čovek.

„Pa onog za vas“, reče prodavačica, „za pre i posle ručka.“

„Ah, nažalost, ja već odavno ne ručam, na dijeti sam, znate“, reče Čovek. „A i ne pijem pivo,

znate. Baš malopre videh neku trojicu pijandura kako gajbu nose. Zamislite, njih trojica, celu

gajbu! Nego, dajte mi, molim vas, jedan limun, za jednu lepu limunadu.“

„Žao mi je, komšija, nemamo više limuna. Baš malopre neka tri dripca poslednji komad kupiše.

Zamislite, njih trojica, a jedan limun! A baš šteta, sigurno bi vam sad limunada prijala.“

„Nije za mene“, reče čovek, „za goste je, ja ne pijem limunadu.“

„O, dolaze vam gosti?“, upita prodavačica.

„A, ne, nikako“, reče čovek, „gnušam se gostiju. „Ali volim da imam limuna, za slučaj da

dođu.“

„Pametno“, reče žena, „tako i ja. Zato se ni udala nisam. A vi? Jeste li oženjeni?“

„A šta kažete, piva nemate?“, upita Čovek.

„Nažalost, nemam“, reče prodavačica, „baš mi malopre ovde behu neke pijandure, poslednju

gajbu kupili. Zamislite, njih trojica, celu gajbu?!“

„Strašno!“, reče Čovek.

„Strašno!“, reče prodavačica.

„Oprostite“, reče Čovek, „žurim na ručak, a i gosti me čekaju.“

„Oprostite vi“, reče prodavačica, „evo i ja moram da žurim, muž samo što nije došao po mene.“

„Do viđenja“, reče Čovek.

„Do viđenja“, reče prodavačica.

.

.

8.

Jedan Čovek godinama jeo samo jednom dnevno, i to isključivo uveče, pred spavanje. Tako se

jednom pred san zaneo, pa pojeo veknu hleba, paštetu, pet kuvanih jaja, kesicu majoneza, pola

tegle ajvara, pakovanje napolitanki, dve čokoladice što ih je našao u ormaru među čarapama,

tri paprike u pavlaci i četiri kisela krastavca, te se spremao da zasladi konzervom tunjevine koju

je slučajno otkrio u frižideru, iza prazne kantice od masti, dok je tražio luk, jerbo mu se luk baš

silno prijeo. Tad pomisli da je možda preterao, pa sam sebi reče: „Nećeš valjda i tunjevinu,

svinjo debela?!“ Tu se malo postidi, i sam sebi odgovori: „Dobro, de, u pravu si, evo neću.“ Pa

doda onom Drugom Sebi: „Hoćeš možda ti?“ „Šta znam, i mogao bih“, reče mu Drugi, i pojede

tunjevinu. A Čovek, avaj, gladan na spavanje ode.

.

Pag

e45

.

9.

Jedan Čovek se silno u Zvezdu zaljubio. Toliko silno, da je odlučio da do nje odleti, kako zna i

ume. Konstruisao balon, opremio ga neophodnim potrepštinama, te se najzad, nakon brojnih

komplikovanih priprema, u vazduh otisnuo. No, kada bi balon prestao da se u visine diže, Čovek

beše prinuđen da se, malo-pomalo, oslobađa tereta. Najpre je bacio hranu, vodu i rezervnu

garderobu, što mu je pomoglo da vazduhom još malo uvis plovi. Avaj, to ne beše dovoljno, te

Čovek poče iz korpe balona da baca jedino što mu beše preostalo, delove sopstvenog tela.

Najpre ruke, jednu pa drugu, potom isto tako noge, te trup i vrat, dok mu samo glava ne ostade.

Ovako oslobođen tereta, balon se podiže toliko visoko da je na samo metar od Zvezde dobacio,

te se tu zaustavio, od težine dalje ni da mrdne. Stoga Čoveku ne preostade ništa drugo, nego da

i glavu sopstvenu iz korpe izbaci. Istog momenta kada je Čovek to učinio, balon se podiže do

Zvezde, koja se odmah u Balon zaljubi, izgrli ga i izljubi, te mu u nastavku priče rodi osmoro

dece.

„Bože, kako je ovo dirljivo, lepše ni sâm ne bih mogao smisliti“, mišljaše Čovek radosno, dok

su ga na zemlji sastavljali, od razbacanih ruku, od razbacanih nogu, od razbacanog trupa, od

razbacanog vrata, očajnički tražeći glavu, kojoj ni traga ni glasa ne beše.

.

.

10.

Nakon višedecenijske potrage za poslom, Jedan Čovek naišao na oglas u kom se traži radnik za

rad u lokalnoj trafici. Kada mu je poslodavac, već posle prvog razgovora, rekao da može početi

čim pribavi neophodnu dokumentaciju, Čovekovoj sreći ne beše kraja. U roku od nedelju dana

izvadio je potvrdu o dedinoj krvnoj grupi, potvrdu da ima uši, lekarsko opravdanje za izostanak

sa časa muzičkog iz trećeg osnovne i tetkino svedočanstvo o završenom kursu daktilografije, te

mu ostade još jedino da se pobrine za izvod iz matične knjige umrlih. Kako bi ubrzao proces,

Čovek istog dana ode kući i umre, prethodno uredno opeglavši odelo i spremivši užinu za svoj

prvi radni dan. Sinhronizovanom akcijom uigranog lanca šalterskih službi, neophodan

dokument na Čovekovu adresu beše dostavljen za manje od četiri sedmice, te se Čovek srećan

pojavi pred svojom trafikom, u opeglanom odelu i sa užinom u kesi. No, na Čovekovu ogromnu

žalost, poslodavac mu reče da je njegova pozicija u međuvremenu popunjena.

„Baš šteta“, pomisli Čovek. „Da sam bar znao ranije, pa da ne umirem, da mi ovako divna užina

ne propadne.“

.

.

11.

Jedan Čovek prao zube, pa pomislio: „Mogao bih i kosu oprati, kad sam se već pokvasio.“ I

bez mnogo dvoumljenja, poturi glavu pod tuš, te kosu opere. U isto vreme, na suprotnom kraju

sveta, Jedan Drugi se nabo na iglu, gledao kako mu iz vrha kažiprsta izviruje kap krvi, te mu

kroz glavu proleti misao: „Kad već krvarim, mogao bih se i ubiti.“ Tu uzme pištolj, i upuca

sebe u glavu, najpreciznije što ume.

„Eto, kako se čudno ljudske priče isprepliću“, pomisli pisac, ushićeno.

Pag

e46

.

.

12.

Jedan Čovek pročitao u novinama da se ljudi goje zbog premalo sna. Budući i sâm prilično

nagojen, Čovek odluči da ostatak života prespava, ne bi li tako predupredio dodatno gojenje, te

ne bi li nekako izboksovao da makar ne umre debeo, kad je već debeo tolike godine živeo. Avaj,

nakon četiri sata bezuspešnog prevrtanja po krevetu, nesanica i dalje beše neumoljiva, a Čovek,

jerbo ne imađaše zdravstvenu knjižicu i ne mogaše sebi da priušti legalne bromazepame, beše

prinuđen da se uspavljuje čvarcima, slaninom, vrućim hlebom, kiselim krastavcima i

mortadelom, sve pazareno na kredit kod lokalnog švercera. Posle nedelju dana ove samotorture,

Čovekovo srce najzad prepukne, a Čovek, nesrećnik, umre, deblji no ikad. Grobari mu zbog

toga naplatiše duplo grobno mesto i duple dnevnice za kopanje, a onaj lokalni švercer mu, zbog

duga, svu hranu sa sahrane zapleni. I malobrojni posetioci, jakako, na sahrani ostadoše gladni,

iako su, rekoše, zbog ove manifestacije ručak kod kuće preskočili.

„To samo spavalo, ništa radilo nije, vidi ga kako je nagojen“, reče jedan od nezadovoljnih

gostiju. „Čitao sam pre neki dan u novinama da se čovek goji od previše spavanja.“

„U kojim novinama?“, upita Čovek. „Biće da sam pogrešne novine čitao!“

„Sasvim moguće“, reče gost, te ode kući da ruča, i da posle ručka malo odrema.

A u novinama, sutradan, na naslovnoj strani, iskoči veliki članak o tome kako ljudi koji vole

kengure nikako ne bi trebalo da se voze automobilom, jer to, prema istraživanju stručnjaka sa

jednog američkog univerziteta, ume opasno da razjari lovce na ucenjene glave.

„Da sam ovo ranije pročitao, tačno bih došao peške“, pomisli Čovek.

.

.

13.

Jedan Čovek čitao knjigu u svom stanu na petnaestom spratu, zaneo se usled nesrećne ljubavi

dvoje glavnih junaka, te u tom zanosu kroz prozor ispao. Posle su mu ljudi na sahrani

prigovarali da je hteo da ispadne pametan, što je Čovek odsečno demantovao, jer bi u tom

slučaju, kako kaže, čitao kakvu pametniju knjigu. Sve u svemu, otad nije čitao ništa, čak ni

račune za struju, zbog čega mu sudski izvršitelji, po hitnom postupku, oduzeše grobno mesto i

prodadoše ga povoljno jednoj dobrostojećoj gospođi sa švajcarskom penzijom. A Čovek je,

kažu, preoteo ženu iz one knjige, ona ga je, vele, silno unesrećila, te se od te nesreće Čovek

ubio skokom kroz prozor svog stana na petnaestom spratu.

„Ako ovako nastavim“, pomisli Čovek, „do kraja ništa od mene za sahranu neće ostati. No,

bolje i to, nego da struju plaćam.“

Pag

e47

Slađana Ristić

KOTRLJAJUĆI POZDRAVI

.

.

.

…..Gospodin Petar Pelivanović sa trećeg sprata, popularni doktor za za dušu uvek je bio

zamišljen kada bi prošao pored mene čak i kada bi se sjurio iz jednog stana u onaj drugi koji

mu je bio ordinacija.

…..Ali gospodin Popović koji je otvorio advokatsku kancelariju tik do mojih vrata bar bi me

na trenutak uljudno pogledao kao da mi potvrđuje da je napokon svanulo, dok bi se treći, tek

svršeni stomatolog Polić koji je u potkrovlju otvorio privatno zubno protetičarsku ambulantu,

veselo smejuljio, kad god bi ugledao moje lice:

…..– Oh, komšinice kakvo vi lice imate, kao Dora Mar.

…..I tako dok se polako udvarao i to na desetom stepeniku od prizemlja, u stvari je u glavi

otvarao karton za moje zube. Malo me je gušio, mada je moja tetka uvek govorila kako je

potrebno da odemo kod njega da bar njoj izmeri krvni pritisak. Naime, kod mladog Polića stariji

ljudi su svake srede mogli izmeriti krvni pritisak ili šećer za samo pet evrića.

…..Najveći doživljaj za moje ukućane je bilo tajno otvaranje privatnog in cognito buvljaka, ali

na potki narodne radinosti, i to u jednom delu vešernice naše zgrade koja je gubila oblik malog

betonskog ognjišta. Tu su se razmenjivale čarape iz zlatiborskog kraja, ćilimi iz Pirota i

vojvođanske šećerne jabuke. I ono najzanimljivije: prodavale su se karte za sajam trubača u

poznatom mestu na Balkanu. U zgradi je sve vrcalo od mirisa i energije: od negativne do one

tople koju su nosili samo pojedini prolaznici na stepeništu ove velike kuće, a na odmorištu bi

poneko nešto lepo rečima otkotrljao kao: „Auuu, uhuhuh, ejjjj gdeee sii“ ili „ćao“ sa kratkim a.

Mogli su se čuti i uzdasi pacijenata našeg doktora za dušu, gospodina P. Pelivanovića.

…..Ova tri gospodina imala su dosta toga zajedničkog. Prvo, prezime im je počinjalo sa

otmenim slovom P, mada sam mislila da je to jedno ozbiljno slovo i došla do zaključka da me

je uvek u životu ugorožavalo baš ono i da sam uvek volela osobe čije se prezime otvaralo sa R

i S a naročito sa M. Nisam se bojala kada sam izgovarala prezime Savić, Sovilj, Sotirovski,

Slavković ili Ristić. Osobe koje su nosile prezime sa slovom M sam jako uvažavala, osim jedne

osobe koja je izgledala kao da se njeno prezime postepeno pretvara u Ga ili Ša ili Đa.

…..Sve je na ovom stepeništu bilo čudno i imalo je sliku malog provincijalog teatra koji je bio

obojen gerontološkom strukturom. Taj mali teatar bio je začinjen nekim lažnim optimizmom,

pričama ispod kreveta, humanizmom ali i čuvenim gledanjem ispod oka. Sve je mirisalo na

jedan običan snobizam koji se širio ka potkrovlju prema zubaru Poliću koji mi je pred proleće

rekao: – Tako bih vam samo tu četvorku namestio.“Ipak često idete na sastanke humanitaraca

pa rekoh da vam pomognem“. I tada me je dodirnuo levim okom. I to po kolenu, preko

somotskih crnih pantalona. Osetila sam trnjenje u čašici kolena. Zarekoh se da ću to njegovo

retoričko kotrljanje po stepeništu i nevidljivo flertovanje po zgradi vrlo brzo preraditi u ono

Pag

e48

surovo: – „Dobar dan kako ste?!“ (ili: dođi da ti otvorim karton i popravim zube za oko hiljadu

evrića).

…..Najmanje me je gnjavio moj prvi komšija advokat Popović. Jedino bi mom ocu izgovorio

usiljeno : „Dobro veče“. Teška govorancija koja je dopirala iz advokatovog stana smetala je

mom ocu, ali on to nije pokazivao. Pitala sam se kakav je to komšijski aparat za kafu kada

toliko bruji i zuji, klima moje slike i kruni malter sa zida. Ali u svemu ima i dobrog. Imala sam

odlično čulo sluha tako da bih za jedno veče prebrojala po deset kafa. Zid između našeg i

njegovog stana nije bio prepreka da izbrojim i njegove klijente.

…..Ali, bilo je još nećeg „edukativnog“ u mom opažanju advokata Popovića. Naime, po

njegovom izrazu lica naslutila bih, da se nešto strašno dogodilo u gradu i odmah bih trčala do

kioska da kupim dnevne novine i pogledam naslovnicu: Ubijen na parkingu maloletni D.L. A

kada bi ga teget džip sa vozačem čekao ispred zgrade, znala sam da moj komšija vrlo brzo

napreduje u svojoj advokaturi. Po njemu sam navijala ručni sat. Znao je za to moje navijanje

sata, ali nije pridavao značaj tome ali ni mojim novim šeširima. Čovek je bio začauren od straha

da ću ga bilo šta priupitati. Preračunavao bi se onako namršten i češkao po kosi. Čak sam ga

jednom čula kako sam sebi šapuće u bradu: „Koliko bih vremena i novca izgubio ako bih joj

rekao: Ana dobro jutro kako ste? “

…..Nikada mi neće biti jasno zašto uštogljeni i matori gospodin Popović, koji je već zašao u

sedmu deceniju, ne prestane da juri po gradu i da se pribojava komšija, odnosno da će mu neko

od njih zatražiti besplatan pravni savet ili ne daj bože, uslugu.

…..Maskirao se kad kod bi mogao, pa je ono hladno pozdravljanje zatvaralo usta svakome koji

bi hteo da proćaska sa njim. Za to bežanje znali su oni koji su nosili sunce na čelu i nisu se

preterano obazirali na hladni klizajući pozdrav, ako bi se tako nešto moglo i nazvati, jer

gospodin Popović je odisao tišinom.

…..Ali, ako bi se između ove trojice muškaraca napravila lestvica hodanja, najlepše i najbrže

silazio bi gospodin, šarmantni psihijatar Pelivanović – naš lekar za dušu. Jurio je tako brzo kao

da klizi po kakvom toboganu a uzput bi tako slatko, sa šećerom na jeziku, izgovarao vaše ime

i pozdrav. Zbog njega sam naučila da kažem: „Je suis bien. I’m fine.“ Ili po našem: Dobro sam

i kada nisam.

….. Gospodin Pelivanović je takvom brzinom izgovarao „Kako si?“ da je to vremenski trajalo

od tri do pet sekundi. To njegovo klizajuće „Kako si?!“ preletalo je u novi dan, u novo godišnje

doba. Brzo su leteli i njegovi pacijenti sa osmehom na licu. U stvari, više su imali grč sa teškim

uzdahom koji je dolazio iz pluća.

…..Drugo mi ništa nije ostalo nego da za početak uvežbavam odgovor na njegovo pitanje koje

se odnosilo na moje zdravlje. Uzput sam sišla do vešernice i portirnice i dobro se raspitala da li

mogu preko tajnog buvljaka da nabavim štopericu. I uspela sam… Sada za čitave dve i po

sekunde izgovaram: „Hvala, dobro sam.“ I postižem rekord. Da, pravi rekord i to takav da moj

dragi gospodin Pelivanović ne treba da brine jer moj odgovor teče i zuji brzinom svetlosti.

…..I na kraju pored sata i štoperice naručila sam najjači začin za pasulj i sarmu. Naime, moj

komšija zubar ima mirise u ordinaciji koji se šire i na druge spratove pa svi mirišemo na

promincle i plombe, pa mi gosti imaju osećaj da jedu sarme začinjene trunjenim gipsom i

hipermanganom.

Pag

e49

…..Na kraju sam u istoj vešernici na tajnom buvljaku našla nešto što se zove čarobni kotrljajući

začin koji je mirisao na bosiljak i mirtu, dva u jedno, i to sa obale Egesjkog mora. Začinom sam

zaštitila svoj dom.

…..Zdravstveni karton nisam otvorila kod neženje zubara Polića ali sam osećala da pacijenti

kada otvore usta i izgovore: „Aaaaa…“, požele da siđu dva sprata niže i probaju moje

sarme. Miris tih sarmi imao je kotrljanje života – samo za moje stepenište. Takvom toplinom

i milinom vraćalo je sve prolaznike u krčkajući san koji opušta…sa uzdahom kako je ceo svet

lep. Susedi su u hodniku čavrljali između sebe kao da su hteli jedno drugome da saopšte nešto

važno…nešto o pesmama ili dragocenosti ozonskog omotača, ili o preljubi ali i malim kućnim

ljubimcima.

Pag

e50

Zoran Ž. Paunović

ZIMSKA PRIČA

.

.

.

…….Starac je stajao kraj prozora. Jednom rukom je pridržavao zavesu a drugom pozivao

blizance da uđu u kuću. Kada su ga ugledali, mahnuli su mu i viknuli jošsamomalo! Nije ih

čuo. Nasmešio im se i zavrteo glavom. Posmatrao je Sneška Belića. Deca iz komšiluka su ga

napravila i igrala se oko njega. Navukao je zavesu, spustio roletne, došao do svoje fotelje, seo

i pripalio duvan u luli. Povukao je dim, duvan se zarumeneo, pa potamneo. Osetio je snagu

duvana kako mu struji kroz telo. Iz usta su mu izlazili kolutovi dima. Zagledao se u vrhove

svojih kariranih sobnih papuča i pomislio da bi uskoro trebalo da kupi nove. Sklopio je oči.

Tresak vrata ga je prenuo. Blizanci su otresali sneg sa svojih jakni. Čuo je dečije glasove.

Smejali su se. Razbacali su mokru odeću i čizme po hodniku kuće. Utrčali su u dedinu sobu.

Rumenih noseva i obraza dotrčali su mu u naručje. Prekrili su starca i fotelju. Ruke i nosevi su

im bili hladni.

– Goluždravci dedini, pa napolju je četrnaest stepeni – kazao je i po navici istog trenutka

u sebi izračunao koliko je to celzijusa. – Smrzli ste se k’o p… – ugrizao se za usnu i dodao –

… khm… ptičice.

– Nismo! – kikotali su se blizanci.

Ustao je i doneo ćebe, a potom i dve šolje čaja. Rekao im je da se premeste na trosed.

Poslušali su ga, vukli su jedno drugo za rukave džempera i smejali se. Seo je između njih i

pokrio ih ćebetom. Pogladio ih je po oznojenim čelima i sklonio im vlažne šiške koje su im

upadale u oči. Počeo je da ih golica. Koprcali su se i kikotali. Lica su im postala još rumenija.

Kada su pali sa troseda, podigao ih je i ozbiljno pogledao.

– Da ste odmah popili taj čaj!

Blizanci su nastavili da se smeju. Namunjio je obrve. Zasuzile su im se oči.

– Nemoj… deda, bre… nemoj da nas zasmejavaš, upiškićemo se… bolje nam nešto

ispričaj… neku priču… nešto… kad si bio mali… Ali nemoj opet o ratu!

– A o čemu da vam pričam? O…

– Pričaj nam kako si upoznao baku!

Pag

e51

– Ne, bre Petre! To će kasnije da nam priča, bolje nam ispričaj… hmmm… hmmm…

Kako si upoznao baku.

– Prvo popijte čaj, pa ću vam ispričati.

Počeli su da srču.

– Vreo je!

– To je dobro za grlo, da se ne prehladite.

– ’Ajde, deda, pričaj nam o baki!

– Dooobro… Da li znate zašto vaša baka ne čuje dobro?

Blizanci su razrogačenih očiju pogledali jedno drugo.

– Vidim da ne znate! Eeeee… ona ne čuje dobro jer je stalno slušala muziku. I to glasno.

Nikada nije isključivala vokmen i uvek je imala rezervne baterije. Vokmen… to je ono što vaša

baka drži na glavi pre spavanja.

Dve glave su se pomerile gore pa dole, pa opet gore.

– Nije ga skidala ni za vreme demonstracija. Muzika je treštala, duvali smo u pištaljke,

u trube, oni koji su imali doboše ili bubnjeve, udarali su u njih… Buka u modi na sve strane, a

ona sa slušalicama vokmena na ušima! Moš’ misliti. Još tada sam je ja primetio, grivu od njene

kose i slušalice vokmena. Bili smo klinci, a zvanično smo se upoznali tek kasnije, na jednoj

žurci. Na žurci nije imala slušalice na ušima, ali su joj bile oko vrata. Posle smo završili nekakve

škole i mislili biće bolje za neko vreme… Uskoro, mislili smo… Ali to vreme nikako da dođe,

pa smo se lepo spakovali i tako smo došli ovde…

– Šta je to zvanično? – skoro nečujno prošaputao je Petar.

– A je l’ i tamo ima snega kao i ovde?

– Crna Aleksandra, ima ga i tamo, naravno da ga ima. Doduše, tamo je malo toplije… i

ima mnogo više sunca i plavog neba… Sećam se te prve godine rata, baš je napadao kao lud…

Išao sam svuda pešice jer nisam mogao da podnesem gužve po prevozu… te godine sam bio

zdraviji nego ikada… Sećam se, jednom, kada sam ipak ušao u tramvaj, i naravno – gledao sam

kroz prozor – video sam dve mršave bake kako se koškaju pored šina… pokazivale su prstima

ka zemlji, vukle su jedna drugu za kosu i nešto vikale… najpre mi je bilo smešno, mislio sam

da su pošandrcale, a onda sam shvatio da se prepiru oko toga čije su grane koje su se polomile

od snega i pale pored šina. Izašao sam iz tramvaja i do kraja rata sam svugde išao pešice.

– Opet je počeo o ratu – ćušnuo je Petar sestru i prošaputao, a potom glasno rekao: –

Deda, hajde nam pričaj nešto kad si ti bio mali! Kakav si tada bio… i šta si voleo da radiš?!

– Pa, bio sam… mlad. A najviše sam voleo da se smejem. Mnogo sam se smejao.

Ponekad sam mislio da se više smejem nego što dišem. Smejao sam se i u snu. Onda sam lagano

prestao da se smejem…

– A zašto?

– Počeo je rat… ali nećemo sada o tome… Kasnije sam se opet smejao, ali nekako

drugačije, valjda sam se uozbiljio… odrastao… Šta li ga ja znam…

Pag

e52

– Ti se baš lepo smeješ. A je l’ se sećaš one naše rođake iz Nemačke kad je bila mala?!

Ona što uvek kasni i stalno nešto lomi po kući. Ona je baš smešna, je l’ da?!

– Jeste, ona mi je bila kao rođena sestra… onda je počeo rat i nije se ni jednom javila ni

da pita kako smo a kamoli nešto drugo… a kada se to završilo odmah je došla u goste…

Oprostio sam joj, mada sam se zarekao da više ni reč neću sa njom da progovorim.

– Baš si bio neki loš čika.

Samo im se nasmešio. Nije im ništa odgovorio.

– A što ti pušiš lulu, a ne cigarete k’o druge dede?

– Pušio sam i ja cigarete k’o druge dede, ali jedno vreme nije bilo cigareta, ili nije bilo

para, pa sam počeo da pušim lulu… duvan je bio jeftin… prvo sam motao rizle, pa je moja

majka – pokoj joj duši – mislila da je to nešto drugo…

– A šta je mislila?

– Ma, otkud ja to znam!!! Zato sam počeo da lulim, i kada već pomenuste…

Ispraznio je lulu, očistio je, ponovo napunio i pripalio. Blizanci su sa zanimanjem

posmatrali kolutove koje je njihov deda puštao u sobu.

– A je l’ tvoja mama znala da pravi kolutove?

Zagrcnuo se i glasno nasmejao.

– Ona?! Pa ona je jedva znala da uvuče dim… Kada je prvi put zapalila… barem je tako

rekla… uzela je jednu cigaretu od mene, bila je jako nervozna, ruke su joj se tresle a nije htela

da mi kaže zašto. Kasnije mi je rekla da je bila u prodavnici i da na kasi nije znala koliko para

ima kod sebe. Nije više mogla da pamti te cifre ni da vidi koliko nula imaju, pa ih je pamtila po

sličicama. Valjda joj se zbog godina sve pobrkalo u glavi, zaboravila je i ko je ko i koliko

vredi… Kasnije sam je nekoliko puta video kako krišom pućka i kašlje, ali sam se pravio da

ništa ne primećujem…

Blizanci su ga zbunjeno gledali. Nisu ga ništa pitali, znali su da je i to bilo za vreme

rata.

– A je l’ onda bilo nešto dobro? – upitao ga je Petar, budući cinik.

– Naravno, bile su odlične žurke svugde po gradu, svaki se dan slavio kao da je

poslednji… Mada se onih iz devedeset četvrte uopšte ne sećam, ma cele te godine se ne sećam…

možda je tako i bolje! … u to vreme sam naučio i da umesim hleb – nije ga bilo u

prodavnicama… a i da kuvam… Još je bilo dobro što si tada mogao da vidiš ko su ti pravi

prijatelji…

– Kako to: pravi?! Zar nisu svi prijatelji – prijatelji?!

– Nisu Aleksandra, videćeš već…

– A je l’ Kolin nama pravi prijatelj? I Den i Dag…

– Jesu sada, a kada porastete videćete da li su vam oni pravi prijatelji ili oni drugi…

– A koji su to drugi?

Pag

e53

– Pa… imaćete još i druge prijatelje sem njih…

– Aaaaa… deda?! A je l’ ste vi to onda ratovali sa Nemcima kao na filmu?

– Neee, to je bilo mnogo pre nego što sam se ja rodio. Ovo je bilo drugačije… – kazao

je i setio se svog dede kako mu priča kako je bilo u ratu sa Nemcima. – Kod nas nije bilo takvog

rata, mislim, nije se pucalo, ali…

– Ali… ali… Kako? Rekao si! Stalno pričaš o ratu….

Kiselo se nasmešio.

– Kod nas tada nije uopšte ni bilo zvaničnog rata, a i kasnije su govorili da kao država

nismo… iako…

– Kako sad to?

– Šta je to zvanično?

– ’Ajde, tutanj! U krpe, pa na spavanje! Vidi ti njih! Žutokljunci jedni, tek ste se ispilili

a već bi da se bavite politikom. Takav smo mi narod!

– Šta je to politika? – upitao je budući cinik.

– Kušuj tamo!!! U krevet!!! – viknuo je smešeći se sebi u brk.

Blizanci su nevoljno poslušali, gunđali su sve vreme dok su napuštali dedinu sobu i

vukli jedno drugo za rukave džempera.

Nakon pola sata je otišao do njihove sobe. Ušuškao je dva usnula deteta i ugasio svetlo.

Pitao se da li će moći sve to da razumeju kada odrastu i da li će neko moći da im objasni. A

možda ih tada to više neće ni zanimati.

Otišao je do spavaće sobe.

– Babac, klinci su zaspali. ’Oćemo i mi na spavanjac? – kazao je prilično glasno.

Ležala je na krevetu i čitala. Telo joj je bilo pokriveno jorganom. Posmatrao joj je lice.

Uši su joj bile skrivene ispod slušalica vokmena. Spustila je knjigu na noćni stočić kraj kreveta.

– Kome, bre, ti babac?! A, dedac jedan!!! I kako da spavam kad su mi baterije pri kraju,

a, dedac?! I šta se kog đavola dernjaš, nisam gluva! Sačuvaj me bože, ti k’o da si na

demonstracijama…

Pogled mu je pao na pramen kovrdžave sede kose koji joj je pao preko lica. Legao je

pored nje i pokrio se jorganom. Prsti su mu se spustili na njeno lice, sklonili su pramen kose i

pomilovali joj obraz. Pogledao ju je u oči. Približio je glavu njenoj i prošaputao: – Srećan Božić.

Spustio je svoje usne na njene. Sklopila je oči i sklonila slušalice sa ušiju.

(1997, 2017)

Pag

e54

ESEJ

Zoran Živković

FRAGMENTI O ČITANJU

.

.

ČITATI ILI NE ČITATI – PITANJE NIJE SAD

.

.

I) Dvanaest fragmenata o osobi koja čita

.

1. Osoba koja čita bezopasna je osoba. Još niko nije počinio neki

zločin dok je bio zadubljen u čitanje knjige…

..

2. Osoba koja čita bezazlena je osoba. Dobro osmotrite lica

čitalaca: čista dobrota, blagost, vedrina, u miru sa svetom….

.

.

3. Osoba koja čita srećna je osoba. Neuporedivo je zadovoljstvo

koje nalazi u čitanju: jedinstveno po prefinjenosti, izuzetno po

istančanosti, duboko po prijatnosti…

4. Osoba koja čita osoba je puna optimizma. Čita se da bi se

prkosilo smrti, da bi se suprotstavilo ništavilu, da bi se poseglo

ka večnosti…

Pag

e55

.

5. Osoba koja čita mudra je osoba. Čitatelji znaju više, razumeju

bolje, vide dalje…

.

6. Osoba koja čita veoma je radoznala osoba. Zaokupljaju je

najdublje tajne kosmosa, najveće nedoumice ljudskosti,

neprekidna potraga za smislom života…

.

7. Osoba koja čita obrazovana je osoba. Daje preimućstvo znanju

nad neznanjem, pameti nad glupošću, načitanosti nad

nepismenošću…

8. Osoba koja čita osoba je umetničke duše. Knjige su ogromne

umetničke riznice koje prosvećuju čitatelje o najvećim

postignućima u književnosti, slikarstvu, muzici…

9. Osoba koja čita čestita je osoba. Umešno odabrane knjige

upućuju je u to kako da razlikuje dobro od zla, ispravno od

pogrešnog, pravdu od nepravde…

.

10. Osoba koja čita vesela je osoba. Čitatelji koji se često smeju

dok čitaju knjige žive srećnije, bolje i duže od ljudi koji ne

čitaju i nikad se ne smeju…

.

11. Osoba koja čita blagonaklona je osoba. Knjige podučavaju

čitatelje zašto i kako da budu saosećajni prema drugim ljudima,

prema svim živim stvorenjima, prema našoj dragocenoj

planeti…

.

12. Osoba koja čita nesebična je osoba. Uvek će pozajmiti ono što

joj je najdragocenije – knjigu iz vlastite biblioteke – nekome

kome je neophodna…

Pag

e56

.

II) Dvanaest fragmenata o umeću čitanja

1. Uvek čitajte polako. Brzo čitanje znak je nepoštovanja prema

piscu…

.

2. Nikad ne čitajte samo da vam prođe vreme. Time ne poštujete

ni čitanje ni vreme…

.

3. Uvek čitajte pažljivo. Nemarno čitanje uopšte ne zavređuje da

se nazove čitanje…

.

.

4. Nikad ne čitajte samo da biste se uspavali. Odatle nužno slede

ružni snovi…

.

5. Uvek čitajte s ljubavlju. Ravnodušno čitanje ostaje na površini

knjige….

.

6. Nikad nemojte baciti knjigu. To je neoprostivi smrtni greh…

.

.

7. Uvek čitajte kao da vam je to poslednja knjiga. Jedino ćete tako

uistinu ceniti ono što čitate…

.

.

Pag

e57

8. Nikad nemojte ukrasti knjigu, osim ako stvarno ne možete bez

nje…

.

.

9. Uvek čitajte na pristojnom mestu, u pristojnom položaju. Knjige

su veoma osetljive na to kako postupate s njima…

..

10. Nikad nemojte ostaviti knjigu nepročitanu. Najbolji delovi

obično dođu potkraj…

.

.

11. Uvek pročitajte knjigu bar dvaput. Knjiga koja ne zavređuje da

se pročita dva puta ne zavređuje nijednom…

.

.

12. Nikad ne sudite o knjizi po njenom autoru…

.

.

Čitati ili ne čitati – uistinu nije pitanje sad. Čitati, naravno, šta drugo!

Pag

e58

Aida Kožar

INTIMNA ABECEDA

.

.

A – Aida.

Sviđalo bi mi se i da nije moje ime.

.

.

B – Bowie/Barnes. Jednog volim jer ume da mi postavi pitanje, a drugog jer mi pomaže da

nađem odgovore. Obojica mi nude priče iz nekih perspektiva koje su mi taman. Pri svakom

susretu sa njima ja vrištim u sebi, igram, poskakujem od sreće, osećam ushićenje kao kada sam

ih prvi put upoznala.

Bouvija sam otkrila pre 35 godina, a Džulijana Barnsa mi je preporučio prijatelj, scenograf

Dejan Pantelić (kojem to nikad zaboravit neću. <3), pre više od 20 godina.

Pretprošle godine sam upoznala Barnesa, a sve nekako mislim da sam i Bouvija nekad negde

srela.

.

.

C – Cipele.

Ja sam iz obućarske porodice i cipele su za mene više od mode ili obuvnog predmeta. Za mene

je cipela i kalup i klešta i špiritus i ekseri i koža i dizajn i moj brat i baba i midžo i midžovi

sinovi i alarahmetelje dedo i stara avlija, belošljiva u njoj i babina radionica, iz koje se čula

šivaća mašina, lupanje čekića i sevdalinke.

Moj brat je nastavio očev zanat, pa se i danas iz radionice čuju čekići, šivaće mašine i

sevdalinke. Plus Niki, koji ih peva.

.

.

Č – Čekanje

Čekanje kao aktivna radnja, umetnost pronalaženja strpljenja.

A strpljen je spašen.

.

.

Ć – Ćutati.

Pag

e59

Izraz koji se u zapadnoj varijanti nekadašnjeg srpsko-hrvatskog jezika koristio za glagol

„osećati“.

Ćutim sreću, ćutim strah, ćutim ljubav, ćutim razočarenja, ćutim razdraganost duše, i nisam se

ućutala.

.

.

D – Dunje.

I to posebno dunje iz sevdalinke „Sanak me mori“.

U antologiji sevdalinki „Za gradom jabuka“ izdanje sarajevskih „Dana“, 2004. – naznačeno je

da ova sevdalinka potiče iz sandžačkog kraja, mada sam je volela i pre nego što sam to pročitala.

Čačkalo me kako to glava boli od takve brige, zašto su dunje okolo žute a unutra ljute, ko je taj

tuđin, šta vredi ostaviti zbog njega, kakva su iskušenja kad odeš u tuđinu… Dugo sam bila

zabavljena ovim pitanjima i tražila se u njima, a skoro mi je sinulo da ih sve vreme sagledavam

iz nametnutog ugla koji nije moj, jer, po ličnom iskustvu rada u zavičaju, moje dunje okolo

ljute a unutra žute, te sam tako zaključila da ova sevdalinka sa mnom niđe veze nema.

Ali njene dunje ne prestaju da me fasciniraju, toliko da su mi postale lični simbol borbe za

nezavisnu umetnost.

.

.

Đ – Đulsija.

Piće mojeg detinjstva. Latice ruže potopljene u vodi.

.

.

Dž – Džez.

Džez mi je poklon od Bowiea. Uvek me je učio najboljem!

.

.

E – Elias.

Nije jednostavno biti njegova mama, ali nije jednostavno biti ni moje dete. Rado bih ispričala

koliko ga i zašto volim, ali on ne voli da se predstavlja niti voli da ga predstavljaju. Na

facebook-u više ne kačim njegove fotke, ne želi to. Kaže da je to njegovo pravo i ja se slažem

sa njim. Zato bez opisa moje najveće ljubavi, jer ga volim slobodom, baš kako on voli da se

voli i kako ja volim da volim.

.

.

Pag

e60

F – Fikreta.

Rasle smo zajedno kao sestre i kao drugarice. Otkad znam za sebe, znam i za nju, nemam

sećanja iz detinjstva u kojoj sam sama. U njima je Fikra uvek pored, kao neki melek u insansko

sure, koji me čuva i pomaže mi kada je potrebno.

I dan danas sve tako, vila moja.

.

.

G – Geni.

Fascinira me put gena. Skaču iz života u život, preskaču generacije kako im se ćefne, šetaju,

daju različita iskušenja onima koji ih nose. Meni često kažu da ličim, po suncu hodila, na

alarahmetelje deda Abdulaha. Pored arapskog znao je i turski, pisao je spise na oba jezika, bio

je imam u džamiji, a pored toga bio je i obućar.

Sa pet godina me je naučio i naše i arapsko pismo, volela sam da ga slušam i da učim od njega.

Samo što sam ja negde kod Albukerkija skrenula u pozorište.

.

.

H – Hatidža.

Majka. Ja sam uspela da se izborim da budem ono što želim i ona ima najveće zasluge za to,

bez obzira što se nije slagala sa mnogim mojim odlukama. Vaspitala me je tako da imam svoje

mišljenje, a znam da se mnogo puta pokala zbog toga. Ipak, umela je dobro da se nosi sa

posledicama svog vaspitanja i naučila me je da se ljubav voli slobodom, na čemu sam joj zauvek

zahvalna.

Moja Hatidža, moja vila.

.

.

I – Inšala (arap. „Ako Bog da“)

Moćna rečenica stala u kratku reč. Vera u Njegovu milost. Inšala kao gramatički izraz,

potencijal koji odredjuje futur. Buduće vreme koje se gradi od apsolutne Imenice, potencijala i

glagola koji označava radnju – koja može a ne mora da se desi. Mini-dova za snove, koja i

fonološki mnogo lepo zvuči: „Inšala.“ Mnogo lepo.

(Plus „amin“, naravno.)

.

.

J – Jezik.

Sredstvo koje nam pomaže da prenesemo ili primimo određenu informaciju.

Pag

e61

Sadržaj informacije mi je važniji od jezika na kojem je primam.

Tačka.

.

.

K – Köln

Kada sam došla u Keln, nisam znala nemački ali to njemu nije bio nikakav problem. Ponudio

mi je mir u srcu, ljubav, utehu i podršku, poklonio mi divne prijatelje, upoznala sam mu ulice,

pozorišta, bioskope, gradski prevoz, parkiće za decu, pijace, (ah, ta pijaca na Wilhelmsplatz-

u!), kafiće, restorane, fasade, univerzitete, bolnice, diskoteke, topole i breze…

Pomogao mi je da nađem sebe u njemu.

.

.

L – Lula.

Što volim da je zabugerim.

.

.

LJ – Ljiljana Nićiforović.

Profesorica Ljilja, koja mi je u srednjoj Ekonomskoj školi u Novom Pazaru predavala srpsko-

hrvatski jezik i književnost.

Njeni časovi su za mene bili mesto na kojem se prožimaju moje ljubavi prema znanju i učitelju.

Govorila bi Bodlera u originalu i igrala se priveskom na lančiću. Bila je stroga, ali pravična.

Imala je stila. Za izbornu lektiru nam je davala antidramu i egzistencijalizam. Posvećeno je

vodila dve sekcije: recitatorsku i literarnu. Ja sam išla na obe, sedela u prvoj klupi (ko

najzagriženiji štreber), da što bolje vidim i čujem. Pisala sam njena imena po sveskama barabar

sa Bowie-vim.

.

.

M – Manifest.

Kao lični proglas pravila po kojima ja stvaram. Moj Manifest je stao u jednu reč: sloboda. U

umetnosti nema pripadanja političkoj partiji.

S druge strane, zadržavam svoje pravo, a i dužnost mi je, da kroz svoju umetnost izražavam i

svoje političke stavove.

.

.

Pag

e62

N – Novinarstvo.

Poziv kojem sam se odazvala kada sam zbog rata na Kosovu ostala bez pozorišta. Radio mi je

spasio duh kada mi je bilo najteže, i pomogao mi da se fit vratim pozorištu, kada je za to došao

trenutak. Sad se vraćam novinarstvu na WDR-u, radiju u Kelnu, na kojem postoje redakcije na

nemačkom, italijanskom, španskom, turskom, srpskom/hrvatskom/bosanskom, poljskom, i još

mnogim drugim jezicima.

Veoma sam ponosna što sam i ja deo te savremene Vavilonske kule.

.

.

NJ – Njiva.

Ilustracija iz slikovnice: Ljudi rade na njivi, imaju mnogo posla jer je godina rodna. Njihova

tela su umorna ali su im lica srećna. Rana jesen, žito je zlatno, nebo plavo a senke okolnog

drveća su duge. Društvo u pravnoj državi.

.

.

O – Ojice, naravno.

Pleteni ukras od svilenog konca za marame žena (šamije) sandžačkog kraja. Na jednoj šamiji

ima oko 80 pletenih cvetića. Za jedan cvetić je potrebno oko pola sata rada, plus nekoliko sati

za mrežicu na kojoj su cvetovi prišiveni.

Kad stavim šamiju na glavu to je isto kao da na glavi imam umetnički performans od dva dana.

.

.

P – Porodica/prijatelji/pozorište.

Sav moj život u te tri reči. Kako snažno slovo.

.

.

R – Roditeljstvo.

Strahovi su mi još strašniji, lepo mi je još lepše.

.

.

S– Scena.

Deo mene, kao glava, ruka, noga, mir u srcu.

.

Pag

e63

.

Š – Šešir.

Čizma mi glavu čuva, a šešir mi stavlja tačku na vizuelno predstavljanje.

.

.

T – Turizam.

Ako smo već svi putnici, a jesmo, onda biram da svoj put kroz život prođem kao turista:

pronalazim estetiku u kakvim god uslovima da se nađem.

Rado održavam to stanje duha i trudim se da ga iskoristim za opšte dobro, (kao i svaka dobra

Bouvijeva pionirka J ).

.

.

U – Udo

Čovek kojeg volim Tom ljubavlju.

Plešemo još gledajući se u oči.

.

.

V – Vera.

Odrastala sam u porodici verujućih, u kojoj se Islam ogledao ne samo u poštovanju prema

Allahu dž.š., već i u poštovanju prema svim ljudima i bićima koje je On stvorio, prema

odgovornostima koje imamo, prema tuđem, prema nimetu/hrani, prema „ni po babu ni po

stričevima“, prema istini, prema svemu što raste, što postoji, prema opštem dobru.

Prema iskušenjima, takođe, jer su i ona deo scenarija koji je napisan mnogo pre nego što smo

se rodili, a koji se zove Određenje.

.

.

Z – Zidovi.

Nepoznati ili poznati. Na auto-putevima, granicama, kućama, sportskim terenima, visoki

betonski zidovi, sa vratima ili bez vrata, niski zidovi od ćerpiča sa prozorima i drvenim

rešetkama na njima. Zidovi od bodljikave žice.

Forme podela, jer iza zidova su ljudi.

.

.

Pag

e64

Ž – Žene, moje žene.

Mama, sestra, prijateljice iz svakog perioda mog života, profesorice, cimerke, šefice,

koleginice, komšinice, gazdarice, tetke, hala, midžovica, dajnice, sve njihove ćerke,

alarehmetelje nana koju znam i alarahmetelje nane koje su umrle pre nego što sam rođena,

svekrve, i jedna i druga, Eliasove vaspitačice, učiteljice…

Svaka od njih u mom srcu ima mesto koje pretvaram u dovu.

Pag

e65

Jelena Cvetić

MANIFEST PITOMOG FEMINIZMA

.

.

Manifest pitomog feminizma i njegov univerzalni značaj

Čimamanda Ngozi Adiči, Svi bi trebalo da budemo feministi i feministkinje, MILICA

magazin, Beograd, 2018.

Draga Idžeavele ili Feministički manifest u petnaest predloga, MILICA magazin, Beograd,

2019.

.

.

…..Knjiga, odnosno esej, prethodno govor na konferenciji, kao i (raz)govori koji su kasnije

usledili, nigerijske autorke Čimamande Ngozi Adiči, skrenuli su pažnju ljudi svojim

nenametljivim, ali britkim zapažanjima koja treba da se tiču svih nas, jer su neizostavno deo

svakodnevnog života. U Srbiji je prevedena i objavljena knjiga Svi bi trebalo da budemo

feministi i feministkinje, u okviru rada Udruženja društveno odgovornih žena MILICA

magazina. Sa Čimamandinim radom najpre se susrela glavna urednica magazina i urednica

izdanja, Milica Laufer, koja je prepoznala značaj osnovne ideje autorke i potrebu za njenim

širenjem. U završnim fazama pripreme očekuje se i još jedna Čimamandina knjiga Draga

Idžeavele ili Feministički manifest u petnaest predloga, čiji će izdavač takođe biti MILICA

magazin.

…..U knjizi koja je objavljena prethodne godine, ideja vodilja je data već u naslovu, dok u

tekstu autorka razrađuje objašnjenje ove ideje, zastupa svoju tezu ilustrujući je uobičajenim

primerima iz svakodnevnog života iz sopstvene sredine, ali i kroz iskustva drugih osoba, u

drugim sredinama. Naizgled obične, svima bliske situacije, koje su, besmisleno opravdane,

postale uobičajene, dobijaju dimenziju univerzalnosti i nameću pitanje problema roda. Na taj

način se problem roda prostire od Nigerije do Amerike jednakim intenzitetom, uz prisutne

kulturološke razlike, potvrđujući sveprisutnost ovog problema.

…. Autorkin šarmantan autobiografski stil s početka eseja prerasta u otvoreni i sadržajni

monolog, čiji se završetak može posmatrati kao neophodni deo strukture usled poštovanja

forme, dok zapravo čitav esej ostavlja utisak jedne započete diskusije za koju se čini da će dugo

trajati. I dobro je da je tako. Čimamandin pre svega prirodni, neagresivni i potpuno savestan

feminizam, analitički promišljen na nivou socioloških, bioloških, psiholoških, političkih i

uopšte kulturoloških pitanja, nenematljivo stvara atmosferu pogodnu za shvatanje i prihvatanje

problema kojim se ona bavi. Pre svega ističe da se feminizam tiče svih, dakle, ne samo žena,

niti samo nekih žena koje se njime bave u teoriji ili u praksi, već svih ljudi, dakle, oba pola.

Komentarišući stereotipe koji prate ovaj pojam, kao i reakcije pojedinaca ili čitavog društva,

podseća kako je lako uvideti koliko se ovom problemu pruža otpor, prati ga izbegavanje,

Pag

e66

ignorisanje, lepljenje negativnih konotacija i prećutno slaganje sa tim da je problem roda

nerešiv i da ga otud treba i ostaviti po strani. Srećom, ona se s tim ne slaže, već kroz konkretne

ideje pruža mogućnost rešavanju ustaljene rodne neravnopravnosti i podstiče stvaranje boljeg

društva, uz napomenu da su to procesi koji će dugo trajati.

…..Posebnu pažnju poklanja vaspitanju dece, time logično krenuvši od samog početka na putu

promene društva. Komentariše uspostavljene razlike u načinu odgajanja devojčica i dečaka, kao

i u njihovim kasnijim interakcijama. Teret rodnih uloga se, takođe, pominje, pri čemu autorka

osporava bilo kakvu manipulativnu prednost koja bi bila naklonjena muškom ili ženskom rodu,

neprestano insistirajući na ravnopravnosti i prihvatanju razlika u osobinama, koje nas

neminovno prate. Problem roda, dakle, definiše kao naklonjenost podrazumevanoj potrebi za

onim kakvi bi trebali da budemo, što kod svih stvara veliko opterećenje. Rešenje ovako

koncipiranog društvenog stava vidi u okretanju onome kakvi zapravo jesmo i međusobnom

poštovanju svih evidentnih razlika.

…..Čimamanda feminizam predstavlja kao deo ljudskih prava, uz značajnu konstataciju da to

jeste podrazumevano, ali ne i dovoljno, jer se time isključuje, ili makar zanemaruje, činjenica

da je pitanje roda problematično kroz čitavu istoriju i da ženski rod predstavlja deo ljudske

populacije koja je u svakom društvenom uređenju imala manja prava, što se odnosi i na

savremeno doba.

…..Knjiga koja će se uskoro naći u prodaji, Draga Idžeavele, predstavlja jednu vrstu

materijalizacije stavova iz prethodno objavljene knjige, odnosno sprovođenje ovih ideja u

praksi. Započeta kao intimna prijateljska pomoć majci koja želi da svoju ćerku odgaja kao

feministkinju, razvila se u esejističko delo, manifest feminizma i ujedno priručnik roditeljima

za vaspitavanje, i to ne samo devojčica.

…..Na početku eseja nailazimo na postmodernističku ostavštinu u vidu tvrdnje da „feminizam

uvek zavisi od konteksta”, što je važno razumeti da bi se zapravo na pravi način razumela

filozofija ovih knjiga i ono protiv čega se Čimamanda bori, a to je da je feminizam teško

tumačiti kao jedan stereotipni model ili shemu ispravnog načina razmišljanja i ponašanja, zbog

kojih bi ubrzo zadobio negativnu konotaciju. Feminizam za autorku predstavlja sasvim prirodan

pristup životu, koji podjednako uvažava oba pola i pomoću kojeg je moguće vršiti zdravu

evaluaciju koja se tiče pitanja roda i svega što iz toga proističe.

…..Kroz petnaest predloga datih za vaspitanje devojčice, Čimamanda pedagoški studiozno

polazi zaista od samog početka, naglašavajući koliko je za pravilno (feminističko) vaspitanje

potreban istinski zdrav odnos roditelja, a zatim i čitavog okruženja, koje će joj pomoći da usvoji

i potpuno u sebi utemelji zdrave stavove za čitav život. Kroz konkretne primere, reminscencije

iz tipičnog odrastanja, komentare sa kojima se žene tokom života susreću, kao i komentarisanje

tradicionalnih razlika uspostavljenih tokom odrastanja devojčica i dečaka, Čimamanda ovim

tekstom pomaže usvajanju zdravog pristupa u vaspitavanju novih generacija među kojima

ravnopravan odnos između polova treba da se podrazumeva.

„Zato što si žensko” nije razlog ni za šta. Nikad.

…..Osvrćući se na to „koliko rano društvo počinje da formira rodne uloge”, ističe kako je

neophodno shvatiti i osetiti da „u istinskoj ravnopravnosti ne postoji ogorčenost” i tako pomaže

razumevanju, kako na psihološkom, tako i na biološkom empirijskom nivou i podržava

sazrevanje ideja o rodnoj ravnopravnosti koju čovečanstvo toliko dugo izbegava na sve načine.

…..Izuzetno važnim se čini i sam autorkin pristup, koji je humanistički, filantropski,

feministički, pitom i ujedno prepun besa, te tako formira sasvim novi pravac u okviru

Pag

e67

feminističkog pokreta – savremen, stabilan, progresivan i odlučan u nameri da se o problemu

roda javno govori, da se odbaci jednodimenzionalnost u njegovom shvatanju i da se vremenom

uspostave novi društveni odnosi koji će podrazumevati razvijenu svest o ravnopravnosti rodova

i istinskog značenja tog pojma.

.

KRITIKA

Pag

e68

Marjana Kalinić

DOKUMENT I/ILI FIKCIJA

.

.

(Aleksandar Petrov, Memoroman, Zepter book, Beograd, 2018)

.

…..Prilikom susreta sa fikcijskim delima onih autora koji su, poput Aleksandra Petrova, svoju

reputaciju stekli kritikom ili teorijskim proučavanjem književnosti, može se postaviti pitanje: u

kojoj će meri recepcija čitaoca biti omeđena autorovim ranijim knjigama ili studijama? Drugim

rečima, da li je moguće izbeći, čitajući Memoroman, da u autoru/pripovedaču/junaku

prepoznamo Aleksandra Petrova, kritičara, i „dekontekstualizovano” se prepustimo stranicama

ovog „romana”.

…..Odgovor na ovo pitanje je autor, tvoreći svoje delo na naročit način, dodatno

zakomplikovao. To možemo dokazati, najpre, postavljanjem pitanja o žanrovskom određenju

ovog dela. U samom tekstu možemo pronaći čitav niz metapoetičkih komentara koji tematizuju

ovo pitanje:

…..„Prvi naslov romana sadržao je samo jedno slovo – veliko M. Da li pod uticajem

Hičkokovog filma – DialMforMurder (Pozovi M radi ubistva)? Ali on M priziva da ga spase

od zaborava. I zaborav je ubica, zar ne? Zatim se memoarskom M pridružilo i drugo. Skraćenica

za mozaički roman. A tu je iskrslo i treće M. Кoautora svog romana zove – metaautor. (To sam

takođe ja kada u trećem licu pričam svoje priče, a možda i neko koga bi tek trebalo da upoznam.)

U razgovorima sa suprugom i sa samim sobom Aleksandar roman, ipak, jednostavno zove –

memoroman.”

…..Da li ovo delo treba posmatrati kao memoare, ili kao roman, odnosno kao naročit oblik

romana – mozaički roman ili, što autor i predlaže, kao simbiozu dva pomenuta žanra – kao

memoarski roman?

…..Pitanje žanra u ovom slučaju neodvojivo je od pitanja prirode sadržaja koje autor u svom

delu tematizuje. Opisani događaji deo su određene stvarnosti koja obuhvata prošlost

autora/pripovedača/junaka, te je kao takvu možemo smatrati dokumentarnom, a nakon što je

ovo delo stvoreno, i dokumentovanom. Priroda pripovedanja i „udvajanjeˮ pripovedača,

odnosno neprekidna smena prvog i trećeg lica, upućuju na stalno prisustvo glavnog

protagoniste, čije se ime nalazi na koricama dela, čime se neprekidno pledira na to da su se

događaji o kojima je reč zaista nekada dogodili. Oni reprezentuju one aspekte koje u ovom delu

možemo nazvati „dokumentarnimˮ – likovi (poput Miloša Crnjanskog, Oskara Daviča, Vaska

Pope, Mihaila Bahtina, Viktora Šklovskog i ogromnog dijapazona drugih ljudi sa kojima se

autor tokom života susretao); različiti susreti, sastanci, okupljanja, konferencije, na kojima se

Pag

e69

uvek, na neki način, govorilo o književnosti; autorski tekstovi koji se pominju, bilo da su kritički

ili teorijski ili da je reč o fikcijskim delima. Upravo dokumentarnost predstavlja „memoarski”

sloj ovog dela, onaj sloj koji se vezuje za prošlost, za sećanja, za uspomene, dakle, za sve što

autor, kako u gorenavedenom odeljku kaže, pokušava da sačuva od ubice – zaborava.

…..Jezičko-stilske osobenosti ovog dela u bitnoj su vezi sa njegovim formalnim

karakteristikama. Naime, ton kojim autor/pripovedač/junak pripoveda o događajima iz svoje

prošlosti nije ispovedni, već naprotiv, gotovo obaveštajni i objektivni. Na primer, čitajući o

konferencijama o kojima je u delu reč, publika ima priliku da stekne poprilično jasnu sliku o

tome kako su se rasprave prilikom takvih okupljanja odvijale. Takođe, razgovori koji su se

vodili tête-à-tête između Aleksandra Petrova i ljudi sa kojima se, uglavnom namenski, susretao,

preneti su gotovo reč po reč. Ovakvi postupci i ton pripovedanja idu u korist razvoju

dokumentarnog sloja teksta jer, čitajući ovo delo, retko nailazimo na ispovedne momente, na

one koji teže ka tome da otkriju deo sopstva, kao i na mesta veće „subjektivnostiˮ kojima bi se

delo učinilo fikcionalnijim. Međutim, u pozadini određenih dešavanja čitalac ipak može

naslutiti kakav stav autor/pripovedač/junak zauzima prema postupcima drugih junaka u delu.

To se može očitati na osnovu istaknutih izjava pomenutih likova, nekad problematičnih i, pored

toga, na osnovu izvesnih autorovih/pripovedačevih/junakovih odgovora ili komentara. Na ovim

mestima tekst je fikcionalniji.

…..Mnoštvo drugih postupaka i aspekata prisutnih u ovom delu tekst oblikuju u roman i

fikcionalnost čine primarnijom u odnosu na dokumentarnost. Primera radi, takva su poigravanja

formama pripovedanja. Naime, maskiranje figure pripovedača može se protumačiti i kao

pledoaje da zapravo nije ni važan identitet čoveka koji pokušava da svoju prošlost, pišući, spase

od ubice – zaborava, već da su sami opisani događaji najvažniji.

…..Važno je i to što se u delu ne poštuje hronološko ustrojstvo. Događaji ne slede uzročno-

posledični tok, već kao da su povezani metodom asocijacija. S obzirom na to da ovaj roman

tematizuje sećanje, prošlost, uspomene, ovakav postupak ulančavanja epizoda, što bi

autor/pripovedač/junak rekao – po principu mozaika, stoga nije nimalo čudan. Iako pri kraju

romana nailazimo na tvrdnju da sećanje još uvek dobro služi autora/pripovedača/junaka, upitno

je da li je moguće memoriju sinhronizovati po principu kalendara, slepo prateći datume, te

možda zato oni u velikoj meri izostaju u ovom tekstu. Stoga ne možemo govoriti o tome da

Aleksandar Petrov piše hroniku, sa težnjom da verno predoči određene istorijske događaje.

Naprotiv, on opisuje mnoge epizode iz lične prošlosti, koje su iz njegove perspektive važne, te

zaslužuju da budu ovekovečene u jednom delu. Dok pominje različite studije i knjige ili održane

konferencije, autor pride ne navodi u fusnotama direktne i proverljive reference. On pomenute

elemente ugrađuje u svoj fikcijski svet, te iako su to datosti nečije prošlosti i mogu se čitati

prosto kao zanimljivosti iz sveta književnosti, one se ne moraju proveravati sa stanovišta

dokumentarnosti.

…..Čitajući ovaj roman, saznajemo pregršt nepoznatih činjenica, možda i anegdota iz sveta

književnosti, i iako autor/pripovedač/junak teži objektivnosti, svi događaji predstavljeni su kroz

njegovu vizuru, koja na kraju ostaje ključna. On pokušava da prenese čitaocima bar deo

atmosfere koju je proživeo i da od svojih sećanja načini totalizujuću sliku o jednom prošlom

vremenu. Ali ipak, nameće se pitanje: može li se zaista totalitet predočen kroz određenu vizuru

jednog čoveka smatrati validnim dokumentom?

…..Ovaj roman, počevši od naslova, sve do završnice oličene pesmom u prozi, počiva na

neprestanoj, nerazrešenoj dijalektici između dokumentarnosti i fikcionalnosti. Vrlo je teško

izvagati koji od dva pomenuta sloja dela preovlađuje; to možda ni ne treba raditi, već se

naprosto prepustiti stranicama Memoromana i čitati ga, prateći sopstvene težnje i afinitete.

Pag

e70

…..Tokom čitanja ovog romana nemoguće je ne primetiti uticaj stvaralaštva Miloša

Crnjanskog, kojim se Aleksandar Petrov kao kritičar ranije bavio. Na prvim stranicama ovog

dela nailazimo na citat Crnjanskog koji je autor odredio kao jedan dva motoa romana:

„Memoari su uvek bili najbolji deo književnosti, osobito kada nisu bili doslovce verni.” Petrov

se, pišući Memoroman, pridržava ove tvrdnje. On od stvarnih događaja iz prošlosti, od svojih

„memoaraˮ pokušava da stvori roman, dakle, da stvarnost, odnosno, dokumentarnost pretoči u

fikciju. Mi ne možemo znati iz kojih pobuda on to pokušava, ali se možemo zapitati da li je

takav pokušaj uopšte moguće izbeći. Da li je oblikovanje sećanja već nužno fikcionalizacija i

da li memoari na kraju svakako moraju postati roman? Prostor sećanja je uvek dalek i

neistražen. Rečima Danila Кiša (odnosno, Andreasa Sama, ili obojice?): „Jer, znate, tako je to

sa uspomenama, čovek nikad nije siguran.” Slično pitanje postavlja možda i Aleksandar Petrov,

bilo da je to Aleksandar sa korica romana, jedan od dvojice pripovedača ili Aleksandar kao

glavni junak. Najvažnije je ipak to da ovaj roman otvara mogućnosti za različite načine čitanja,

i onaj ko bude čitao Memoroman kao ljubitelj književnosti, može u njemu pronaći veliki užitak.

Nemanja Kuč

Pag

e71

PANČEVAČKI TITAN

.

.

Pančevački Titan[1]

(Stefan Stanojević, Mladi Atlas, Balkanski književni glasnik, Beograd, 2016)

.

…..Na pitanje da li poezija živi u Pančevu najkompetentniji odgovor bi mogao da ponudi Stefan

Stanojević, mladi pančevački pesnik, apsolvent srpske književnosti. Stefan Stanojević se bavi

pisanjem još od srednjoškolskih dana, glasan je, istrajan i ne preza od autoriteta, na šta je

ponosan, iako ga je to nekada skuplje koštalo. Njegove pesme kao da nose svu težinu ovoga

sveta, otuda se, valjda, našao i naziv njegove zbirke. U pesmama pronalazimo malog čoveka –

sebe ili vršnjaka, koga muče pitanja na koja se Stanojević trudi da dâ odgovor u slobodnom

stihu. Pojavljivanje njegove prve zbirke poezije Mladi Atlas 2016. godine delimično je bitan

datum za mogućnost sagledavanja njegovog dela; više je bitan zbog mogućeg odgovora na

pitanje: šta se desilo u periodu od njenog izdavanja do sadašnjeg trenutka, i da li se i kako

uopšte mogao isplatiti trud uložen u zbirku.

…..Uvodnom pesmom Oda prljavim, crnim starkama, godinama lutanja i čudovištu, Stefan

otvara zbirku koja obeležava period konstituisanja sopstvenog talenta, kao i odluke da se

aktivno posveti pisanju. Pesma počinje evokacijom bezbrižnog infantilnog perioda, ali, imajući

u vidu poziciju u koju pisanjem pesnik dovodi lirskog subjekta, moramo osetiti promenu, osetiti

neku drugu osobu koja na taj period gleda sa distance. Upravo ta distanca mogla bi predstavljati

preobražaj koji se desio u ovom mladom čoveku-pesniku: kao da je pisanje koje danas

preokupira njegovu pažnju označio kao svoje buduće zanimanje još dosta davno. Nosio

je prljave starke, nije voleo da piše sastave, klasike književnosti je izbegavao. Nakon

metamorfoze koja se dešava u periodu svršetka srednje škole lirski subjekat[2] nastavlja drugim

putem, ali sa istim onim entuzijazmom koji ga je nosio dok je kao dečak sa drugarima iz naselja

cepao patike.

….. Zbirku povezuje nekoliko osobina karakterističnih za moderne pesničke tokove, od kojih

je bitno istaći: slobodni stih, pisanje u prvom licu, kao i nekoliko popularnih sinonima kojim se

imenuju ovakva pesnička rešenja – underground-, subkulturna ili urbana poezija.

…..Mogla je to biti Kuba, pesma je koja lirskog subjekta jasno određuje biološki, ali i politički.

Istorija porodičnog imena kretala se na relaciji Nemačka-Jugoslavija. Ali ta Jugoslavija u kojoj

se on nije rodio, država je koju naziva veštačkom tvorevinom i krivi je za današnju društvenu

situaciju. Društvo je nemo za osećanja i umetnost, a misleće biće je samo na pučini. U dalekom

ostrvu Kubi prepoznajemo eskapistički ideal.

…..Kada sam završio sa čitanjem stihova ove pesme, prva pomisao mi je bila pitanje za samog

autora: kako bi uspeo da izađe na kraj sa društvenim uređenjem na Kubi, koje nalikuje

predratnoj Jugoslaviji? Na to pitanje, ipak, nisam želeo da dobijem odgovor. Poslednji stihovi

ove pesme: želim raj za sebe / u paklu sam previse često, zaslužuju da ih ne dovodimo u pitanje.

…..Pesme koje nastaju u periodu između 2014. i 2016. godine, kojih je po Stefanovim rečima

sigurno preko stotinu, proističu iz potrebe da se kaže previše stvari, mada, kako i sam kaže, tada

Pag

e72

nije vodio računa o svojim pesmama. Teme njegove lirike koje pretenduju da izbiju u prvi plan

tiču se socijalne osujećenosti, zapitanosti ′zašto svet ide baš ovim tokom′, razmišljanja o malom

čoveku i sitnicama koje ga okružuju. Naslovi Osudi me i ti Klaro, Šala, Nismo znali da primimo

komplimente upućuju nas na osećajno biće koje u većini slučajeva za oružje kojim bi se trebalo

suprotstaviti izvitoperenoj stvarnosti bira pesmu i, stvarajući, gradi sopstveni svet u kome je

opijen, stihom ili alkoholom.

…..Na afirmaciji sopstvenih pesama Stefan konstantno radi od 2015. godine, kada započinje sa

„čitanjima” po pančevačkim, a potom i beogradskim klubovima. Kada se seća prvog čitanja,

kroz osmeh govori o neprijatnosti koju je izazvalo njegovo pijanstvo, ali i publika koja je mislila

da prisustvuje stand-up večeri, jer je, kako kaže, pričao svakojake budalaštine u pauzama. Bilo

je tu i neprijatnih scena koje su se kretale u rasponu od gazda lokala koji su zakerali za čašu

pića preko one „dogovorene” do mladih entuzijasta, koji se javljali da okušaju sreću i svojim

čitanjem pokvare čitav koncept večeri.

…..Danas stvari stoje malo drugačije. Od januara 2018. godine Stefan u rodnom gradu

organizuje Punchtown poetry, književne večeri kojima je za cilj promocija neafirmisanih

autora. Omladinci pesničke scene Lea Mik (Kutija nepravilnog oblika), Stefan Kirilov (Sve je

baš lako) i Nikolina Đorđević bili su gosti ovih književnih večeri. Težnja velikog broja ljudi da

nasilnim pisanjem srozavaju poeziju, u njemu budi revolt koji se trudi da objektivizuje

stihovima. Nepoznavanje književne istorije i stila jeste jedna od stvari na kojima im zamera.

Manjkavost književne konstante u Pančevu, koja se već duži niz godina svodi na afirmaciju već

afirmisanih autora, situacija je u kojoj on i većina mladih ne mogu da se predstave široj publici.

…..Uporište svom delu Stefan nalazi u autorima današnjice. Zvonko Karanović, Jelena

Lengold, Marko Tomaš i Milena Marković neki su od autora čijim se stihovima rado posvećuje.

Kako je prošlo dve godine od objavljivanja zbirke pesama, Stefan je pokušao da dâ odgovor na

pitanje povodom sopstvenog stava o ranijem pisanju. Misli da je za razliku od prvih stihova,

koji su mu svakako dragi, dosta napredovao u pogledu tehnike pisanj, pa joj posvećuje posebnu

pažnju i razvija je, između ostalog, i na kursu koji vodi Zvonko Karanović. Kako je u njemu

jenjavala potreba za ekspresivnim izražajem, osudom i prekorom, neprezanjem od korišćenja

slenga, tako se javila potreba da konstituiše svoju poeziju na književnoj sceni, za koju veruje

da čuva jedno mesto i za njega. Stefan trenutno čita zbirku pesama Srđana Valjarević Džo

Frejzer i 49(+24) pesama.

Stefanovi stihovi predstavljaju glas generacije za koju je danas nemoguće čuti. Kome je

danas do pisanja? To je pitanja sa kojima se susreću mnogi kada pomisle da se bave ovom

veštinom. Danas, kada je svakom nužno da na krunu karijere stavi knjigu, ako to uopšte tako

možemo nazvati, kao i ubrzano pojavljivanje onih čije ponašanje i razum ni u kojem slučaju ne

mogu služiti kao reper bilo kome osim njihovoj ličnoj sujeti, potvrđuje nam da Stefan

Stanojević i oni nalik njemu nipošto ne smeju prestati da pišu.

.

.

.

[1] Razgovor sa Stefanom Stanojevićem, na osnovu kojeg je i nastao tekst koji prikazuje njegov

rad, vođen je u njegovom rodnom gradu, januara 2019.godine.

Pag

e73

[2] Teško je u uvodnom delu prikaza napraviti razliku izmedju autora u lirskog subjekta. Stefan

Stanojević tu razliku ne pominje.

.

Dejan Vojvodić

Pag

e74

BEZUZALUDNO

.

.

(Jelena Lengold, Odustajanje, Arhipelag, Beograd, 2018)

.

…..U okviru Arhipelagove biblioteke „Zlatno runo” objavljen je prošle godine tek drugi roman

Jelene Lengold, pod nazivom Odustajanje. Sigurno da je čitalačkoj publici u regionu Jelena

Lengold poznatija po svojim zbirkama priča, za koje je višestruko nagrađivana.

…..U ovoj knjizi reč je, treba to na početku reći, o jednoj porodičnoj priči koja je ispripovedana

u prvom licu jednine iz perspektive glavne junakinje. Ovaj roman od početka do kraja zapravo

prati tri bitna perioda u njenom životu. Strukturno roman je podeljen upravo na ta tri dela čiji

su naslovi „Zakletva na večnu ćutnju”, „Zastrašujuća mogućnost slobode” i „Neizrecivo”.

…..U prvom delu dat je prikaz porodice, u kom je detinjstvo glavne junakinje u prvom planu.

Jelena Lengold vešto portretiše likove oca, majke i starijeg brata, ističući njihovu tek poneku

osobinu ili životnu rekciju, ali posmatrane očima jedne devojčice. U ovom prvom, i primetno

najpažljivije pisanom delu ovog romana tematski se prati bolest majke, daju se specifični odnosi

članova porodice, gde se izdvajaju odnos otac-sin i brat-sestra.

…..Drugi od pomenuta dva odnosa prenosi se na neki način i u drugi deo romana, gde kao

junakinju srećemo sad već dvadesetpetogodišnju devojku. U ovom delu nam autorka

predstavlja tri nivoa opštenja glavne junakinje sa svetom. Prvi je vezan za njen ljubavni život i

vezu sa starijim muškarcem, drugi za jedno mistično priviđenje koje junakinja doživljava u

susretu sa čovekom u sivom mantilu i treći, vezan za odnos sa bratom, koji se nakon deset

godina pojavljuje u njenom životu.

…..U trećem delu Odustajanja junakinja je žena u zrelim godinama; prikazuje se njen odnos sa

mužem i ćerkom, koji nije ništa manje bitan i na čijem se planu u izvesnom smislu razrešava

njena sudbina.

…..Ipak u samoj strukturi ovog romana važan je i ispovedni uvod, kojim nam autorka sugeriše

u kom pravcu bi naš doživljaj ovog romana trebao ili mogao da krene. Zapravo taj uvodni tekst

jeste jedna vrsta lamenta nad ljudskom prirodom i čovekovim stalnim i uzaludnim čekanjem na

onaj neodređeni, bitan moment u životu, koji se uprkos svemu čeka i koji čovek nikad ne

dočeka.

…..Tu je postavljena i motivska osnova ovog romana, koja je duboko utkana i u sam naslov.

Čitaocu neće biti sasvim jasno o kakvom odustajanju je reč. Međutim, kao da nas ovaj naslov

tera da, doživljavajući sudbinu glavne junakinje, i sami preispitujemo sopstveni život. Tako i

motiv odustajanja dobija svoja naknadna značenja, iako sasvim izvesno i u samom romanu on

biva otelotvoren u vidu jednog osećanja, jedne emotivne istorije.

…..Naravno, pored ovoga bitni su motivi smrti, zapravo umiranja, bolesti, slobode, te oni

usputni opažaji koji odaju jedan poseban ambijent ovog romana. Roman obiluje ovakvim

motivskim minijaturama na kojima se očituje jedan zreli pripovedni diskurs, ali za čitaoca još

Pag

e75

bitnije, uspostavlja ona identifikacija sa sudbinom glavne junakinje zbog koje je ova literatura

i vredna pažnje.

…..Na kraju, jezik samog romana nije ništa novo kada je u pitanju pisanje Jelene Lengold, ali

i presek savremene srpske književnosti u tom smislu. Dakle, jednim pomerenim klasičnim

pripovednim tonom, koji je, podsetimo se, dat iz prvog lica jednine, čitalac stiče utisak upravo

pomenutog povezivanja sa sudbinom glavne junakinje. U postizanju takvog efekta autorka

kombinuje tok svesti i svedenu dijalošku formu, koja opet omogućava specifičnu komunikaciju

i odnose među likovima.

…..U tom smislu roman Odustajanje čini se kao uspelo kazivanje o jednom osećanju, pored

kog nam autorka daje autentičnu životnu priču ispričanu sa emocionalno jakim i

prepoznatljivim sredstvima, dosta bliskim iskustvu savremenog čitaoca.

…..Posle čitanja romana Odustajanje ostaje kao utisak da je ono što ovakvoj vrsti proze

nedostaje jedna vrsta pozitivističkog momenta u kojem bi čitalac mogao da objedini figure

naratora i pisca. Međutim, i pored toga što nas je Jelena Lengold uskratila za takav doživljaj

njene nove knjige, ovakva proza se ne piše napamet. Čini se da je autorka sa najmanje

okrnjenosti prošla jedan zavidan životni i umetnički put, zbog čega nam danas izgleda da ova

priča i nije mogla drugačije da se ispiše. Taj utvrđen rukopis Lengoldova je brusila do te mere

da svoje ime može upisati u sam vrh autora savremene srpske pripovetke, a garant toga je i

činjenica da je roman Odustajanje „sigurna proza“ u rukama čitaoca.

Aleksandar B. Laković

Pag

e76

PESME – OŽILJCI.

.

(Đorđe Despić, Pesme i drugi ožiljci, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2018)

.

…..Naslov pesničke knjige Pesme i drugi ožiljci Đorđa Despića naslutio je predstavu pesama i

stihova kroz viziju i mapu ožiljaka. U vidu ožiljaka doživljenog, od obično bolnog, pa do

uzvišenog, u međuvremenu, prosanjanog i domišljanog, a uz to, u međuvremenu, i menjanog,

ponekad i do neprepoznavanja pr(a)vog ipostasa im. I ožiljaka, koji, na prvi pogled,

neočekivano, poseduju i moć predskazanja i prorokovanja („sa rasekotinom na nozi / u čijem

si obliku jedino ti video / nešto nalik na kobilicu jedrenjaka / koji zove na ukrcavanje” –

pesma Ožiljak), a ne samo čitanja i preuzimanja osećanja nataloženih slojeva prošloga, ličnih

ili zajedničkih, nebitno, sa kojima oduvek rado uspostavljamo zavidnu i iskrenu empatiju.

…..Dakle, ovom prigodom, pesnik Despić se opredelio za tumačenje i ostihotvorenje ožiljaka.

I to ožiljaka koje svako od nas nosi na sebi ili u sebi, vidljive ili ne, sa svim njihovim i našim

pamćenjem i iskustvom, i koji kad-tad, naročito u trenucima osame i neizvesnosti, postanu

pesma-priča koja ispunjava i predstavlja naše biće prošlosti („šta sam bez svoje istorije drage

bolesti / u kojoj srećno gorim / još samo tu te čuvam / u srcu vrućice što će i ovu hartiju / spržiti

/ uskoro” – pesma Krik). „Jer šta je čovek bez strasti / bez pomamne groznice” (pesma Živa

rana) – pita se pesnik šapatom.

…..Osim toga, opominjući ožiljci su, oduvek, i prečica našeg prepoznavanja i upoznavanja

samih sebe („snove niti živiš niti sanjaš / niti ima ko da te na kraju putovanja / prepozna po

ožiljku / kao Odiseja” – pesma Ožiljak). A, da ne zaboravim, iako ožiljci izgledaju

transparentno, prirodno, dostupno i očekivano, ipak, najteže je upozna(va)ti samog sebe, sa

svim svojim manama i vrlinama, tajnama i razlikama, koji nam pomažu da se odredimo i prema

ponuđenom nam svetu iluzija, sivila, beznađa, bezličja i licemerja.

…..Podseća nas autor Despić da postoje i ožiljci, koji u svom pamćenju ili prilikom samog

dodira sa njim ili njegovog pomena, trenutno ili godinama kasnije, izazivaju jednu te istu

neprijatnost i bol („kao da zarastanje ne treba / da se završi / kao da bol treba održavati / i

negovati i dati mu vremena / da doteče i ulije se / u tvoj uzburkani / unutrašnji okean / koji te

već dugo zapljuskuje / i ostavlja so na trepavicama / koji te kovitla i ne da / da igde / mirno

pristaneš” – ista pesma u istoimenom ciklusu). A upravo bol i neprijatnost pomažu svim

akterima pesme da predosete sopstvenu prognozu i izvesnu vizuelizaciju (ovom prigodom

nesigurnu i nepouzdanu) u bližoj budućnosti, pa i iluziju svega toga. Ili, što je blisko pravoj

književnosti, makar da odrede orijentire i kontrolnike gde smo se, u međuvremenu, trebali i

mogli pronaći odnosno gde smo želeli da budemo.

…..Neobično je da bilo kakav ožiljak koji posedujemo, iako usaglašen i sa našim nacionalnim

gledanjem na značenje ožiljaka i rana, napominje kako je moglo biti mnogo gore. I da rane

mogu biti još ružnije, dublje i bolnije („ostaješ nepotreban i bezimen / Niko / u svom lutanju /

u svom jedrenjaku / koji lagano usmeravaš / ka pesmi / što dopire / sa onih zapenušanih /

hridina” – završetak iste pesme). Kao i Fuentesove „brazgotine”, možda, podseća nas pesnik u

nekoliko navrata („učini da mi te koža / brazgotinama raspoznaje”).

…..Ipak, sve nas to, još jednom, pretpostavljam, upućuje na zaključak da je ožiljak, u isto

vreme, i paradigma kapaciteta trpeljivosti i podnošljivosti pojedinca, kao i verodostojan beleg

Pag

e77

spremnosti čoveka na tradicionalnu žrtvu, koji, svi skupa, zajedno sa proživljenim i prebolelim

bojaznostima, sumnjama i iskušenjima, upravo označavaju ili predviđaju šta je to što pojedinac

zaista hoće od života. Posebno kada je u pitanju selekcija onog što je to bitno, od onog

efemernog, na primer.

…..Po mišljenju psihologa, ožiljci, sami po sebi, predstavljaju i svojevrstan ilustrator kroz koje

je sve strahove, nedoumice, kolebanja, posrtanja, pa i podizanja i preispitivanja prošao

pojedinac (sam ili ne) i iz kojih je, nada(mo) se, izašao, ako ne značajno moćniji i umniji, a ono

barem, sposobniji da se odlučnije opredeli za ono što ga ispunjava i čini važnijim. Otuda

učestali pesnikovi pokliči, posebno prisutni u stvaralačkom podvizavanju: „daj šansu

nemogućem”; „ipak pokušaj ne odustaj / napravi incident ako treba”; „treba osloboditi jezik /

kao zavitlani kamen”.

…..Dakle, posebno je ovaj pesnikov vapaj ili usklik aktuelan kada je reč o pesmi i stihovanju.

I njihovom statusu ovde i danas, koji su ekvivalent i opšteg statusa čoveka i društva („ovo stanje

bez mašte / emocije snage / iako liči na pesmu / nije / to pesma zapravo prestaje”; „… oseti /

nemoć / prazninu / nestajanje / i tebe i tvojih stihova / što ih guta / belina” – pesma Buba), bilo

gde danas: „Znaš da je poezija danas / margina / civilizacijska periferija” (prva tri stiha uvodne

pesme upućene Čitaocu). Pesnik oseća da je „stihovima … rok trajanja / ova stranica”

(pesma Lovorike). Čak je i lovorov venac, ironičan je pesnik, „pravljen po meri / tvoje praznine

/ tvoje nepostojanosti” (ista pesma).

…..Ipak, pesnik ne želi da se prilagodi „praznini / što ti negde iznutra / brižljivo daruje nemir”

(pesma Oblutak). Ne pristaje da „usporeno tumara / poznatim ulicama / i dobro znanom /

prazninom u sebi” (pesma Šetnja). Zato, setno upozorava: „još samo malo / i sve će izgubiti

svoje obrise” (pesma Sunčanica). Iz čega uočavamo predstavu okruženja, pesnikovog i našeg,

u vidu simbola praznine. I u stišanim bojama, bez usklika i narušavanja harmonije i mira, što

je, ipak, značajna samosvojnost Despićevih „pesama i drugih ožiljaka”.

…..Svestan je pesnik i mogućnosti osamljenog i ugroženog pojedinca da se održi u svojoj

izvesnoj slobodi i izbegavanju svega onoga što čini preteću prazninu. Osim ljubavi kao moćnom

otklonu i štitu od svega bez emocija, sadržaja i budućnosti, sličnu moć (u šta pesnik ne poseduje

nikakvu sumnju), još uvek, poseduju pesme, kao i Despićevi dijaloški stihovi sa svojom

isceliteljskom magijom i uzajamnim dejstvom na sve nas („ovi stihovi / kao neko tajno učenje

… njihov šapat / odavno konači u tebi / i tvoj oblik je u njima” – pesma Elegija).

…..U osnovi takvog mehanizma suprostavljanja i odbijanja upodobljavanja jesu, pre svih,

iskrenost i spremnost na bespoštednu borbu i/ili žrtvu, zbog čega pesnik Despić zahteva od

poezije to isto, poistvećujući motiv ljubavi sa stihovima. Najočitije to čini na početku i kraju

pesme Gospođici: „Ne trebaš mi kao / uštogljena bledunjava / stidna kupačica / od stotinu ruku

/ želim te otvorenu / hrabru toplu / i stvarnu / veoma stvarnu / pesmo”; „jedina moja / možeš li

nemoguće / da mi telo zapamti plamen / žive metafore / pa da gorim / gorim moja gospođice /

i s one strane / takva mi trebaš / pesmo”, uveren da je sve to, ipak, moguće. Ili nam predlaže,

da nastavimo da verujemo i u potenciju stihova, kao i u magiju ljubavi. I njihovih sitnih

zadovoljstava bez kojih, očigledno je, ne možemo i nećemo.

…..Pesnik Despić, kao i brojni književnici uostalom, na osnovu već citiranih stihova, slobodno

se može reći da pretapa svoje biografsko vreme i prostor (i drugih svakako) u literarnu realnost.

Ne samo da ih menja, nego ih povremeno i usmerava i ka neočekivanim staništima. I iz tog

novog arealnog lika nastavlja dalje preobražaje, koji, ipak, imaju neku zajedničku nit sa

sopotima svog pesništva. Pesnik to čini nenametljivo, narativno sporo, asocijativno umreženo,

usklađeno i sa merom. I to procesom slika koje se kreću i preokreću odnosno tzv. panoramom

Pag

e78

u čijoj je osnovi suština i dubina sećanja iz sveta detinjstva (i ne samo iz njega, nego iz

pamćenja, iskustva i emocija, uopšte), što je zaista impresivno. Šklovski je tvrdio da upravo taj

književni postupak omogućava autoru da se potpuno otisne iz automatizma neposrednog

uočavanja sveta i života, i da, takvim postupkom, može da sve viđeno, doživljeno, dosmišljeno,

predstavi i na delimično ili sasvim drugačiji, naročito neočekivan, način. Primer je poetski

sugestivna pesma Linija ljubavi, koju doživljavamo kao “dečju perspektivu smrti shvaćenu tek

kao san … sa uviđanjem da je san bio zapravo samo snevana pređašnja realnost” (V. Mitrović

– autor pogovora). Snažan utisak smrti se prenosi i u nekoliko drugih Despićevih pesama kao

upečatljiva slika ili predstava koja ima moć da pesmu dalje ukršta sa drugim sećanjima i

osećanjima, naročito u procesu poželjnog i vrednog oneobičavanja, pod strogom kontrolom

pesnika („preda mnom izranja / umrlica / prikačena za drvenu banderu / u sporednoj ulici / pred

kojom sam u neverici / zanemeo” – pesma Tasos; „Naiđe tako pred san / neočekivano / kao

jučerašnje novine / u lakom kovitlacu / u pasažu / i čituljom pokojnika / koji liči na tebe” –

pesma Šapat).

…..I inače, prigoda je ovog trena podsetiti, da za sve pisce, bez razlike od mesta i pisma

življenja, ništa manji značaj poseduju sećanja iz detinjstva i mladosti, nego li iskustva i sećanja

koja potiču iz doba kada se stvaraoci već osećaju stvaraocima i kada to već jesu. Ovakav

književni postupak oživeo je u savremenoj literaturi i kao prevođenje perspektive dečakovog

doživljaja sveta u svet značajnog umetničkog dela. U našoj književnosti posebno i neobično

uspešno upotrebljavao ga je Ivo Andrić u svojim kraćim proznim oblicima.

…..Pesnik Despić se odlučio za utišanu i strpljivu naraciju, čak i za upotrebu izvesne

nepesničke građe koja je sa merom i zajedničkim spojnicama vešto umrežena. Upravo takva

naracija dugih rečenica i odabranih pojmova, naracija tišine u više slojeva, omogućava

uvođenje u pesmu neočekivanih pojmova i simbola, koji pesmi daju dodatna značenja, još više

slojeva i bitnih meditacija pre ucelinjenja i upotpunjavanja pesme u njenoj poruci. Pesme,

naime, u sebi „zbiraju slike” koje čekaju da ih neko od čitača i tumača „prizna i nežno prigrli”

(pesma Šapat). A u pesmi Linija ljubavi čitamo pesnikovu zamisao ostihotvorenja odnosno

njegovog pesničkog manifesta spajanja pesme u jedan ugao gledanja i promišljanja: „dok se

moja / linija ljubavi / spaja s tvojom / na ovoj beloj hartiji / i ostaje zauvek jedna / neprekinuta

/ i večna”, ali i podseća na značaj ljubavi za čoveka.

…..Pominjani primer menjanja toka pesme jeste i već citirani Odisej odnosno njegov ožiljak

koji je, nakon njegovog dvodecenijskog povratka, prepoznao jedino njegov verni pas Argo.

Osim Odiseja u Despićevoj knjizi obitavaju i Kirka, Elpenor, Persefona, Marija, Robinzon i

Petko, Rilke, Alen Bešić, koji svojim značenjima i svojstvima utiču na formiranje interteksta,

kao posebnosti pesničkog diskursa. Istu ulogu usložnjavanja i ukrštanja sećanja i osećanja imaju

i drugi pojmovi sa značenjskim nabojem: kupinovo grmlje, lovor, kopriva, vilinski dodir…

…..Ovakav postupak daje prigodu da pesnička priča ima nekoliko svojih lica, pa i više naratora,

neretko i onih neočekivanih. I uvek je spremna na dijalog sa svima koji su zainteresovani za

dalji tok, šapat i odjek priče. Što je priča tiša, splavareća, to je njen glas sve jači i razumljiviji.

Dakle, svi umešani u sudbinu ožiljaka imaju pravo glasa i promociju značenja koji nose u sebi

i na sebi.

DRAMA

Pag

e79

Vuk Bogdanović

KATARINA

.

.

SCENARIO ZA RADIO-DRAMU

.

1. EKS. ULICE U PREDGRAĐU GRADA – NOĆ

Puste ulice. Kiša. Udaljene sirene kola. VESELINOVI

(47)koraci prilaze, pratimo ih, otvaraju se vrata –

ulazak u kafanu.

.

2. INT. KAFANA – Noć

.

VESELIN šeta između stolova ka šanku. Tiha instrumentalna

narodna muzika na jeftinom radiju sa jednim zvučnikom.

VESELIN seda za šank, BARMEN (34) ostavlja pranje čaša,

zatvara slavinu, brišući šank mu prilazi.

BARMEN:

(uzdah)

Dobro veče, čime mogu da Vas

poslužim?

VESELIN:

Isto k’o i uvek… Nisam li ti rekao

da nema potrebe za persiranjem?

Znamo se vrlo dobro.

BARMEN uzdahne, zveckanje čaša, pampur, sipanje rakije.

.

VESELIN:

Znaš ti vrlo dobro sve to, ali se

praviš lud. Sipaj i sebi jednu da

nazdravimo.

.

Čaša rakije se spusti na sto.

.

BARMEN:

Ne pijem. Izvolite, gospodine.

.

VESELIN:

(ironično se nasmeje dižući čašu)

Pag

e80

Da si mi ti-… Da smo svi mi živi i

zdravi.

.

Iza VESELINA, iz drugog plana se začuje PIJANAC (41).

.

PIJANAC:

(pripito)

Evo ja ću da nazdravim ako gazda

neće. Samo nemam sa čime…

.

VESELIN:

(preko ramena)

Izvinjavam se, nisam te ni video.

(okrene se ka BARMENU)

Može piće za gospodina, na moj

račun. Šta god je pio pre…

.

PIJANAC:

(pozadi iz drugog plana) Hvala

kolega! Jesi ga čuo Mito – sipaj mi

još jednu!

.

BARMEN:

Ćuti ti!

(VESELINU, tiho, ali besno)

Dosta je on popio.

.

Škripa stolice. VESELIN prilazi pijancu, spusti svoju

čašu pred PIJANCA.

.

VESELIN:

Izvoli prijatelju.

PIJANAC:

Hvala ti, baš si čovek.

.

VESELIN se vrati za šank.

.

VESELIN:

Sipajte mi ponovo, molim Vas.

Besni uzdah BARMENA, ali sipa piće. VESELIN ponovo podiže

čašu i nazdravlja sa PIJANCEM.

Pag

e81

VESELIN:

Kao što rekoh – da smo svi mi živi i

zdravi.

PIJANAC:

Da si mi živ i zdrav.

.

Ispijanje i tresak dve čaše nazad na sto.

.

VESELIN:

(BARMENU)

Još jednu.

.

BARMEN:

Planirate da se zadržite malo?

.

VESELIN:

Jel’ Kaća tu?

.

BARMEN:

Taman sam hteo da zatvorim…

.

VESELIN:

E pa sada imate mušteriju, a do

malopre niste. (Pauza) Pitao sam vas

nešto…?

.

BARMEN:

(uzdahne)

Jeste, gore je…

.

VESELIN ustaje, korača.

.

VESELIN:

Onda sam i ja gore.

.

BARMEN:

(glasno za VESELINOM)

Nisam smeo da vas upoznam.

VESELIN:

(iskreno zbunjen)

Zašto to kažeš? Jel’ ona nešto rekla

o meni ili…

Pag

e82

.

BARMEN:

Nije se ona žalila. Meni se ne nešto

kod tebe ne sviđa.

.

VESELIN:

Za tebe me baš zabole.

.

VESELIN odlazi.

.

BARMEN:

Plaćanje unapred! I piće i usluge!

Čuješ me Veseline?!

.

VESELIN:

(nakon pause, odlazeći, tiho):

Od sad plaćam samo njoj.

.

VESELIN ode. Na radiju ide neka tužna stara narodna

pesma.

.

BARMEN:

A šta me ti gledaš tako tužno?! Šta

je?

.

PIJANAC:

Muzika-…ova pesma. Seća me na nešto.

Možeš da pojačaš malo…?

.

BARMEN:

(tiho za sebe)

Ma nosi se…budalo pijana.

.

Nagla promena radio stanice u prvom planu, začuje se glas

spikera sa koji čita vesti i koji pomene izjavu

premijera, zatim se menjanje stanice zaustavi na brzom

sviranju kola na harmonici.

.

3. INT. GORNI SPRAT KAFANE, HODNIK ISPRED VRATA – NOĆ

.

VESELIN se penje uz stepenice, uzdahne kada stane ispred

vrata. Pokuca.

Pag

e83

.

KATARINA:

(tiho iz sobe)

Uđi, Veseline…

.

VESELIN otvara vrata. Zatvori ih iza sebe.

.

4. INT. SOBA U KAFANI – NOĆ

.

VESELIN otvara vrata i ulazi. U prvi planu šuškanje

zavese i udaljena kiša. Kraj otvorenog prozora je

KATARINA (35).

.

VESELIN (iz drugog plana):

(sa osmehom)

Kako si znala da sam ja?

.

KATARINA (prvi plan):

Vidovita sam postala… (Pauza, pa

sa osmehom)

Ko bi drugi dolazio tik pred

fajront? A i videla sam kroz prozor

kako dolaziš niz ulicu…Skini

mantil, mokar si.

.

VESELIN korača preko sobe.

.

VESELIN (iz drugog plana):

Ja tebe nisam video… (sedne na

krevet – škripanje dušeka) Skinuću

ga, ne brini. Kako si mi danas…

Dobro mi izgledaš.

.

Dobovanje kiše po prozoru, kiša se pojačala.

.

KATARINA:

(malo uzdržano, okrenuta prozoru)

Dobro sam. Nije bilo posla. Bićeš mi

prvi i poslednji danas.

.

VESELIN:

(ironično, tiho)

Pag

e84

Blago meni…

(glasnije)

Znaš zašto je to? Danas je crveno

slovo u kalendaru – veliki post,

znaš. (nasmeje se)

.

KATARINA:

(setno se nasmeje)

Budalo.

.

VESELIN se pridigne na krevetu, počne da skida kaput,

izuva cipele, raskopčava košulju. KATARINA ustane, priđe

mu da mu pomogne.

.

KATARINA:

Daj da ti pomognem… (otkopčava mu

košulju) Lep kaput. I lepa košulja.

.

VESELIN:

Danas ne komentarišeš parfem.

.

KATARINA:

Onaj od 50 evra? (pomiriše)

Skuplji od mene… Izgleda da sam se

navikla.

.

VESELIN:

Dugo me nije bilo. (šaljivo)

Jesi li se zabrinula…šta je sa mnom?

.

KATARINA:

Kako da ne. Rekoh, sigurno se

zasitio – našao neki novi porok sto

posto…

.

VESELIN (pređe u prvi plan):

(nežno) Nisi ti moj porok, ti si moj

spas.

.

U prvom planu, VESELIN je ljubi po licu. Nežni poljupci.

KATARINA ga prekine, ode od njega.

Pag

e85

.

KATARINA:

Plaćanje je unapred, nisi zaboravio?

.

VESELIN:

Nisam. Učini mi danas…da platim

posle.

.

KATARINA:

(malo uznemiren, iznervirani uzdah)

To je zbog crvenog slova, je li?

.

VESELIN se primakne. Poljupci, šuškanje, otkopčavanje

odeće, skidanje. KATARINA uzbuđeno uzdiše.

.

KATARINA:

Dobro… ali samo večeras.

Šuštanje odeće, i škripanje kreveta kada dvoje legnu na

njega. Uzdasi, milovanje, KATARININ jak uzdah pri

penetraciji. Sve to pokrije dobovanje kiše koja pređe u

prvi plan. Prolomi se daleka tutnjava groma…

.

MUZIKA

.

5. EKS. ISPRED KAFANE – NOĆ

.

Zvuci grmljavine, kiše. Pa zvuci kašljanja i povraćanja –

PIJANCU je loše: povraća žuč. BARMEN ga pridržava.

.

PIJANAC:

Jao meni, jao… Bože mili…

(ponovni napad povraćanja, skoro

gušenja)

.

BARMEN:

Džabe zazivaš Boga pijanduro

blesava. Vidi šta radiš sebi! ’Ajde.

.

Teturaju se po blatu, PIJANAC kašlje, BARMEN ga nosi.

.

BARMEN:

Pag

e86

Budalo pijana…a i ja sam blesav

kada ti dajem da piješ ovde…

Ulaze u kafanu.

.

6. INT. KAFANA – NOĆ

.

BARMEN i PIJANAC ulaze u kafanu. Muzika sa radija u uglu:

neko veselo kolce. BARMEN zbaci PIJANCA od sebe, ovaj

padne na stolicu.

.

BARMEN:

Sedi tu.

.

PIJANAC:

Jao… jao… jao…

.

BARMEN:

Prestani da kukaš. (Pauza dok gleda

cipele) Jao, majku ti j-… Pogledaj,

pogledaj mi cipele!

.

PIJANAC:

A?

.

BARMEN:

Pogledaj mi cipelu. Šta je ovo? Šta

je ovo?

.

PIJANAC:

Jel… Jel’ to krv?

.

BARMEN:

Nego šta je!

.

PIJANAC:

A-… A čija?

.

BARMEN:

Ma…

.

BARMEN samo besno uzdahne. Ode nazad za šank.

Pag

e87

.

BARMEN:

(tiho, za sebe)

Vidim da neću još dugo jebavati

stobom, šta da se nerviram.

(glasnije) Samo radi i ćuti.

.

PIJANAC:

(prvi plan)

Neko radi… neko vodi ljuubauv… a

neko pije…

Muzika sa radija ređe u prvi plan.

.

7. SOBA U KAFANI – NOĆ

.

VESELIN pali cigaru. Dobovanje kiše po zatvorenom

prozoru. VESELIN izduva dim. KATARINA ustaje, sprema se,

oblači se.

.

VESELIN:

Odakle ti ta modrica na nozi?

.

KATARINA:

A? Ne znam. Udarila sam se od neki

stočić ili nešto…

.

VESELIN:

Kako si lepa…

.

KATARINA:

(oblačeći se)

Dosta sam bila lepa za danas. Plati

pa da krenem.

.

VESELIN:

Imaš nešto ovde da se popije. Žedan

sam, a da ne silazim do onog majmuna

dole?

.

Otvaranje ormana. Zvuk flaše.

.

KATARINA:

Pag

e88

Evo izvoli. Mislim da je neka brlja.

Da je više za mazanje i dezinfekciju.

.

VESELIN skida čep.

.

VESELIN:

Taman… (ispije) …da dezinfikujem

dušu. Au. Gorka. Hoćeš ti?

.

KATARINA:

Ne pijem.

.

VESELIN:

Pametno…

.

VESELIN ispija još.

.

VESELIN:

(proguta, pa promuklo, zbunjeno

pita:)

Šta ti je? Što me gledaš tako?

.

KATARINA:

Ništa, samo čekam da mi platiš.

.

Škripanje kreveta, VESELIN ustaje.

.

VESELIN:

Znaš šta – baš si kurva…

VESELIN pretura po džepovima kaputa.

.

VESELIN:

Ovde beše ne primate kartice…

.

KATARINA:

(umorno naglasi)

Ne primamo.

.

Izvadi, pa broji pare iz džepa. Zatim nešto izvuče iz

džepa. Podigne ruku i pokaže KATARINI.

Pag

e89

.

VESELIN:

Znaš šta je ovo?

Tiho i prigušeno se čuje visoka nota – jedno umišljeno

ding.

.

KATARINA:

Prsten. Deluje kao bračni.

.

VESELIN:

I jeste bračni.

.

KATARINA:

Nećeš valjda da me prosiš?

.

VESELIN sedne na krevet. Skidanje čepa, otpija. Uzdahne.

Pauza, dobovanje kiše kroz zatvoreni prozor.

.

VESELIN:

Nemoj dvaput da kažeš. (Ispije još

jednom) To je moj prsten. U braku

sam već skoro 20 godina. (stavi

prsten, ironično) Evo ga: nazad na

mestu.

.

KATARINA:

Ako si to krio zbog mene onda nisi

morao. (drhtavo) Navikla sam ja.

Jedan mi se hvalio kako mu žena zna

da je vara i naplaćuje mu svaku

prevaru.

.

VESELIN:

Kako?

.

KATARINA:

Pa lepo. Nove krpice, cipele,

putovanja… Kaže da joj je uslov samo

da ih ne dovodi u njihovu kuću. Dugo

su u braku, imaju dete. Svakakvih

ljudi ima.

.

VESELIN (humoristično):

Pag

e90

Budala. Plaća kurvu, a jednu već ima

u kući.

.

KATARINA:

(sa nestrpljenjem)

Makar plaća unapred.

.

VESELIN:

(uzdah)

Sačekaj malo, molim te. Imam pare,

platiću ti, vidiš. Evo.

.

Pljus novčanica na stolicu.

.

VESELIN:

Prebroj. Mislim da ima dovoljno. Ako

ima i više, onda zadrži ostatak. U

redu? Samo me saslušaj. Hoćeš li?

.

KATARINA:

(bojažljivo)

U vezi čega?

.

VESELIN:

(uzdahne nervozno)

Imao sam sve već u glavi. Ali sada

mi se malo pomutilo. Od ove brlje

grozne.

.

VESELIN ćušne flašu ona se otkortlja niz pod.

.

VESELIN:

Već…koliko? Sedamn’est? Sedamn’est

godina sam u braku… Imam i ćerku…

Lepo dete: na majku. (pauza)

Žena i ja se nikad ne svađamo,

Milena je dobra žena. (pauza) Slušaš

me?

.

KATARINA:

Slušam. Ali ne razumem. A i žurim

se-…

Pag

e91

.

VESELIN:

(prekine je)

Molim te, saslušaj me. Pre neku

nedelju smo išli kod kumova…nekakav

rođendan. Vratili se kasno. Malo sam

popio. Legli smo u krevet…i onda

sam pomislio na tebe. Razumeš?

.

KATARINA:

Ne.

.

VESELIN:

Okrenuo sam se ka njoj…ka Mileni.

Mojoj ženi. Mi nismo imali seks – ne

pamtim od kada. Možda malo nakon što

se rodila-…ali to nije bito. Bitno

je što si mi u tom trenutku u glavi

bila ti. Mislio sam na tebe, mogao

da te osetim pored sebe. Poželeo

da…vodim ljubav. Okrenuo sam se ka

drugoj strani kreveta i tamo nisi

bila ti. Tamo je bila moja žena.

Kada su se naši pogledi sreli…

Tada sam video sam koliko mi je ona

postala tuđa. Video sam da spavam

poslednjih 20 godina. Zgadilo mi se.

Samo sam se okrenuo na svoju stranu

i zaspao. A ujutru smo nastavili po

starom. Ali…ja prosto dalje više

ne mogu.

.

KATARINA:

Ne treba onda da dolaziš ovde ako te

grize savest…

.

VESELIN:

(nervozno i ljuto)

Ne! (mirnije) Ne, ne radi se o tome.

(Pauza) Ne razumeš me.

.

KATARINA:

Razumem ja i te kako, imam i ja

muža.

.

VESELIN je zbuneno pogleda. Gleda je neko vreme.

Pag

e92

.

KATRINA:

Sad ti mene čudno gledaš. Šta ti je?

.

VESELIN:

(zapanjeno)

Ti si u braku?

.

KATARINA:

Da.

.

VESELIN:

On zna? Mislim… Za ovo.

.

KATARINA:

Naravno da zna. Pa video si ga: onaj

što sedi dole.

.

VESELIN:

Ko…? Onaj pijani?!

.

KATARINA:

Nije valjda ponovo pijan? Pa

stvarno…

.

KATARINA krene da otvara vrata, VESELIN ustane i zaustavi

je.

.

VESELIN:

Nemoj, stani. Sačekaj. Pusti ga.

Njemu je lepo, platio sam mu piće.

Kaži mi…ti to ozbiljno? Ovaj… Ne

nosiš prsten.

.

KATARINA:

Ha, pazi ko se javlja? Ne nosim

prsten.

VESELIN:

Zašto?

.

KATARINA se odmakne, otvori prozor. Padanje kiše se

pojača. Sada ne tutnji grmljavina, kiša samo sipi.

Pag

e93

.

KATARINA:

Šta ja znam. Iz istog razloga kao i

ti valjda. Tako lakše podnosim…

Moram da odem dole, da vidim šta je

napravio od sebe. Ubiće se tako.

.

KATARINA se odmakne od prozora, krene ka vratima, ali je

VESELIN uhvati za ruke.

.

VESELIN:

Ubiće i tebe i sebe. Kako može to da

dopusti sebi, zar mu ne smeta?

.

KATARINA:

Naravno da mu smeta… Ali moramo…

Niko od nas dvoje nije kriv.

VESELIN:

Da, ali on je muško.

.

KATARINA:

On je invalid, eto šta je. (tiho) Sa

mnogo nesreće iza sebe.

.

VESELIN:

Zar ne postoji neki drugi način?

(doušnički, tiho) Preti li ti neko?

Onaj majmun od dole…?

.

KATARINA:

Preti nam ulica, eto šta nam preti!

Sve smo probali, prodali smo pola

stvari… Čime sam se sve bavila…

(glasno) Ovo nije najgore čime sam

se bavila, možeš li da zamisliš?

Onaj „majmun“ dole, kako ga ti

oslovljavaš brine o meni.

.

VESELIN:

On brine o tebi? Kako majke ti?

.

KATARINA:

Štiti me. Ne pušta svakog ovde. Da

budu čisti. Kao ti naprimer. (pauza)

Pag

e94

Pusti me, moram da odem da vidim

kako mi je muž…

.

Kiša potpuno utihne. Disanje VESELINA i KATARINE koji

stoje vrlo blizu jedno drugome.

.

VESELIN:

(ravno)

Hoću da ti pomognem. Zato sam došao

večeras.

.

KATARINA:

(podsmehljivo)

Stvarno? A ja mislila zbog nečeg

drugog.

.

VESELIN:

(ravno)

Ne šalim se, hajde sa mnom.

.

KATARINA:

Gde bre?

.

VESELIN:

Ne znam još… Bilo gde odavde.

.

KATARINA:

Nemoj me, molim te…

.

VESELIN:

Ozbiljao. Potpuno sam ozbiljan.

.

KATARINA:

Nije nego si pijan. Jedino sam ja

normalna ovde-…

.

VESELIN:

Nisi normalna! Pogledaj gde se

nalaziš. Pogledaj ovu sobu, ovaj

krevet. Pogledaj ovaj čaršav…

.

KATARINA:

Pag

e95

I ti si ovde. Zato ćuti. Imam ja

svoje razloge, i ne trebaju mi tuđe

lekcije.

.

VESELIN:

Koje?

.

KATARINA:

Šta tebe briga? (pauza) Ti nisi

pijan, ti si lud. Pusti me da odem

dole.

.

VESELIN je pusti, KATARINA odškrine vrata.

.

KATARINA:

(preko ramena)

Nemaš ti razloga da kukaš. Ne znaš

ti šta je muka. I nemoj više da

dolaziš kod mene. Nađi neku drugu…

.

VESELIN:

Ne želim da nađem drugu. Muka mi je

od svega. (teško uzdahne)

.

KATARINA počne da izlazi, VESELIN je zaustavi uzvikom.

.

VESELIN:

Ha! Ti znaš šta je muka. Tebi je

stalo samo do para.

.

KATARINA:

Molim?

.

VESELIN:

Za koru ‘leba se prodaješ, kao i sva

ostala stoka koja živi ovde. Užas.

Potpuni i kompletni raspad.

.

Pauza gde KATARINA razmišlja šta da odgovori. VESELIN joj

priđe.

.

VESELIN:

Pag

e96

Reci mi molim te. Kaži mi razlog

zašto bi ostala.

.

KATARINA:

Dosta je Veseline. Ovo je moj život,

takav kakav je. Ostavi me.

.

VESELIN:

Ne čisto kažem, negde drugde, na

nekom drugom mestu, ko zna šta bi

postigla u životu, a ovde… samo

truliš.

.

KATARINA:

Ti da si na mom mestu bi se samo

digao i otišao bez reči? Jesi li

svestan da moj muž nije oduvek bio

onakav. Da se naliva od jutra do

mraka. Njega su uništili takvi kao

ti.

.

VESELIN:

(povređeno)

Zašto to kažeš? Nikoga ja nisam

uništo. Slušaj – ja stvarno hoću da

ti pomognem. I tako pomognem i sebi!

(tiho, doušnički) Imam nešto

novca… Fond za ne–daj–Bože… Neko

ceo život čeka takvu ponudu.

.

KATARINA:

Ma šta ti je, šta si se uhvatio za

mene? Ako ti je muka – idi, i nek ti

je sa srećom.

.

VESELIN:

Kako da ti kažem… Jedino sa tobom…

Nikad u životu nisam išao kod…

(Pauza) Ja sam zaljubljen u tebe.

.

KATARINA počne da se smeje. Grohotno. VESELIN ćuti dok

ona ne dođe do daha.

.

KATARINA:

Pag

e97

(smiri se ali dalje kroz smeh)

Bože, ti si skrenuo. Ti si lud.

.

VESELIN:

(ravno)

Ja sam ozbiljan.

.

KATARINA:

Ozbiljan?! A tvoja žena? Tvoje dete!

Šta je sa njom. Ma idi bestraga.

Budalo.

.

VESELIN:

Ne razumeš me… Ona mala kao da mi

i nije ćerka. Bitan joj je telefon.

Ne znam kuda ovo svet ide.

.

KATARINA:

(šaljivo)

Pusti ti svet. Ti idi kući, i

odspavaj malo.

.

VESELIN (razočarano):

Ja sam samo iskreno želeo da ti

pomognem…

.

KATARINA:

(smeje se)

Bože gluposti…

.

VESELIN zalupi vrata KATARINI ispred lica.

.

VESELIN:

Samo se smej. Sebi se smeješ.

.

KATARINA (tiho):

Slušaj ti mene malo – budalo jedna.

Ovo nećeš moći da shvatiš, ali ja

mog muža bez obzira na sve volim. I

on mene voli. Umrli bi jedno bez

drugog. I jedno za drugo. Možda smo

siromašni, ali se volimo. Kao dvoje

odraslih. Ne kao ti koji ne znaš šta

sa sobom.

Pag

e98

.

VESELIN okrene se i ode na kraj sobe. Uzme kaput.

.

VESELIN:

(iz drugog plana):

Ma ne seri.

.

Duga pauza. Tiho dobovanje kiše od staklo.

.

KATARINA:

Šta kažeš!?

.

VESELIN:

Kažem – u pravu si. Budala sam. Ne

znam šta mi bi. Biće da je od ovog

otrova koji si mi dala da pijem.

(tiho, za sebe) Stvarno šta mi je.

Moja žena je boginja za tebe. Nek mi

je Bog pomogne da se prizovem

pameti.

.

VESELIN korača do vrata. Proba kvaku. Katarina drži

vrata.

.

VESELIN:

Skloni se sa vrata i pusti me da

izađem. U pravu si za sve. Sada me

pusti da idem.

.

KATARINA:

(tiho i besno)

A ja sam mislila da si ti udovac…

Miran usamljeni čovek. Koji lepo

miriše. (tiho) Bilo mi je drago kada

te vidim!

.

VESELIN:

Skloni se sa vrata. (pauza) Novac ti

je na stolici, skloni se sa vrata i

pusti me da idem.

.

KATARINA:

A ti si sebi izmislio opravdanje da

Pag

e99

bi omastio brk i još da ti obraz

bude čist.

.

VESELIN (iz prvog plana):

Ko mi kaže!

.

KATARINA:

Pa neka sam kurva! Ko si ti da

sudiš? Tebi je život prazan. Kada si

zadnji put poljubio tu ćerku, a? Ja

imam svoje razloge – koji su tvoji?

Da ti nije možda dosadno, a!? Da

nije možda to?

.

VESELIN lupi po vratima pesnicom.

.

VESELIN:

Skloni se sa vrata i pusti me da

idem!

.

KATARINA:

Nije ti dosta ni para što imaš, nego

glumiš i heroja! Da varaš ženu, a da

ispadneš junak! Pa gde si bio dosad?

Hej… Pusti me!

.

VESELIN je odgurne sa vrata, ona padne na pod. Oboje

ubrzano dišu. VESELIN krene da izlazi…škripa vrata…ali se

ipak vrati u sobu.

.

VESELIN (veštački mirno):

Hvala ti što si mi otvorila oči.

Dosta sam od tebe naučio. I hvala

Bogu – ja mogu odavde da odem I da

se nikada ne vratim.

.

KATARINA ga samo zadihano gleda.

.

VESELIN:

Nećeš da tvoja bude poslednja?

Dobro. (okrene se da ode)

Pozdravi muža.

Pag

e10

0

.

KATARINA brzo ustane i potrči ka VESELINU.

.

KATARINA (naglo zaplače):

Kako te nije sramota…!

.

KATARINA zgrabi VESELINA i rvu se. To prekine zvuk jakog

udarca, usledi tup o pod. Tišina. VESELIN ubrzano diše.

.

VESELIN:

Kaćo…? Katarina? (pauza) Izvini

nisam hteo…

.

Njehov dah se usporava i drhti- pred plač.

.

VESELINA:

Izvini, izvini. Izvinjavam se…ja

se izvinjavam…nisam hteo… (plač)

.

VESELIN plače.

.

MUZIKA.

.

8. INT. KAFANA – NOĆ

.

Muzika sa radija svira klasiku. BARMEN ugasi radio, samo

se PIJANAC čuje kako hrče.

.

BARMEN:

Samo ti spavaj pijanduro. Da ne

gledaš kako ti život prolazi.

.

Zvuci koraka kako neko silazi niz stepenice.

.

BARMEN:

Jesi gotov junače. Jesi platio i

piće što si ga ovde popio.

.

VESELIN (tiho):

Izvinite… Ja se izvinjavam za sve…

Pag

e10

1

.

BARMEN:

Ej, šta ti je…

.

VESELIN izađe, zatvore se vrata.

.

BARMEN (vikne):

Kaćo! Jel’ sve u redu gore?

Tišina.

.

BARMEN:

Ma… Kaćo!

.

BARMEN potrči, glsno tutnji uz stepenice.

.

9. INT. SOBA U KAFANI – NOĆ

.

BARMEN naglo otvori vrata, korača u sobu. Dođe u prvi

plan.

.

BARMEN:

Kaćo… (jako duga pauza) Kaćo jesi li

dobro?

.

Tišina, tišina, tišina. Blago šuškanje odeće.

.

BARMEN:

Kaćo…

.

KATARINA (tiho, ravno):

Dobro sam. Sve je u redu.

.

BARMEN:

Izvini, ja… Nešto mi je ovaj čudno

delovao kada je izlazio, pa sam se

uplašio…

(Pauza)

Sigurno si u redu?

.

KATARINA:

Da. ’Ajmo dole. Onaj moj mora da je

mrtav pijan.

Pag

e10

2

.

10. INT. KAFANA – NOĆ

.

BARMEN i KATARINA podižu PIJANCA.

KATARINA:

Ajdemo mili, idemo kući…

.

PIJANAC:

Kaćo… Srce moje. Boli me, sve me

boli.

.

KATARINA:

Znam dušo, znam mili. Hajde, idemo

kući.

.

BARMEN:

Hajde polako, ja ću vas odvesti.

.

11. EKS. ULICA ISPRED KAFANE – NOĆ

.

Zalupe se vrata od kola. Paljenje auta.

.

PIJANAC (pijano):

Kaćo, dušo, izvini… Ja te ne

zaslužujem…izvini…

.

KATARINA (strplivo):

Tiho sad. I probaj da se dovedeš u

red. (Pauza) Nemoj da te deca vide

takvog.

.

PIJANAC (plače pijano):

Izvini srce moje, dušo moja,

izvini…

.

PIJANČEV glas odnese buka auta koji ode niz ulicu. Kiša

pada. Grmljavina u daljini ponovo zatutnji, zvuk dalekog

saobraćaja, lajanje pasa, koraci po vlažnom putu dolaze u

prvi plan. VESELIN izgubljeno hoda i plače.

.

VESELIN (plačući):

Izvinite… Ja se izvinjavam…

Pag

e10

3

Molim vas, izvinite… Svi

izvinite… Ja se izvinjavam…

.

.

KRAJ

Pag

e10

4

Aleksandar Novaković

NOVI NIVO IGRICE

(kratka drama)

LICA:

LIDER

IZASLANIK

LIDEROVA DESNA RUKA

Mesto:

Liderova vikendica, danas, juče, sutra

1.

Radna soba u vikendici Lidera. Sto zauzima centralni deo porostorije. Na stolu su kompjuter

i statični telefon, flaša viskija, čaša do pola ispunjena viskijem. S leve strane je televizor a sa

desne muzički stub. Lider gleda pornić na kompjuteru- grupni seks.To radi

poluzainteresovano, dok izvlači beleške na tabletu. Zvoni statični telefon. Lider gasi zvuk na

porniću.

LIDER: Halo? Jel to moja Desna Ruka? Sto puta sam ti rekao da me zoveš isključivo na

mobilni. Ajde.

Lider spusti slušalicu. Zazvoni melodija na mobilnom telefonu: U pećini gorskog cara, Grieg.

Lider ustaje od stola, proteže se

LIDER: DA? Jeste, na odmoru sam. I dalje. Šta je toliko hitno? KZFD želi da napusti Vladu?

Pomoći će im CSN? Slušaj, to je stara vest. Stvarno žele da to urade? Aha. Ako on tako kaže

onda je to verovatno tačno. Da, nije nas izneverio do sada a prošlo je već dva mandata. Pazi,

ovako ćemo – reci im da od onog posla neće biti ništa. Znaju KZFD-ovci kog posla. Neću

više da se zajebavam. Šta? Napraviće bolji dil sa CSN? Uff. Okej, imaš li neki predlog? Imaš?

Dobro, ajd da napravimo conference call za, recimo, pola sata. Okej? Moram malo da

razmislim o svemu. Strpi se. Neće se ništa naročito dogoditi za pola sata. Ajde.

Lider besno baci telefon na sto. Seda. Popije viski iz čaše, naiskap

Pag

e10

5

LIDER: Jednom u osam godina se osamim i ovo. Popij malo, masturbiraj, duni travu, prošetaj

po rosom pokrivenim proplancima… Mala zadovoljstva. Eto. Ali, ne može. Samo nova

sranja. Ne mogu da poverujem da ti paceri ponovo rovare. Ale nezasite. A i ovi moji, njanjavi.

Za svaku sitnicu me cimaju. To je to. Okružiš se gomilom ljudi koje ne podnosiš da bi radio

posao koji ti je odvratan a sve zbog čega? Zbog miliona ljudi koje ne poznaješ. Jebeš vlast.

Na monitoru se pojavi Izaslanik. Lider se trgne. Napomena: Izaslanik ima odličan izgovor ali

to što pravi pauze i ima veoma diskretan akcenat govori da ne komunicira na maternjem

jeziku

LIDER: Ko si ti, jebote?

IZASLANIK: Ja sam Izaslanik.

LIDER: Jel znaš ti s kim pričaš?

IZASLANIK: Da. Svestan sam vaše visoke pozicije.

LIDER: Odlično. A sad odjebi.

IZASLANIK: Dobro.

Izaslanik nestane s monitora. Zameni ga slika poluzamračene spavaće sobe. Lider je na

krevetu s mladom devojkom. Ljubi je i skida. Na monitoru se pojavi Izaslanik

LIDER: Kako?

IZASLANIK: Čarolije moderne tehnologije.

LIDER: Mala drolja.

IZASLANIK: Nije ona kriva. Mi smo pratili njenu kameru ali, ako ćemo pravo, vi ste krivi.

LIDER: Ja?

IZASLANIK: Pet minuta pre nego što ste ušli u njen stan vaša ljubavnica je preko laptopa

smeštenog na nahtkasni razgovarala sa svojom majkom koja živi u Australiji.

LIDER: Glupača je trebala da ga sklopi.

IZASLANIK: Ne. Vi ste trebali. Videli ste da je laptop uključen kad ste ušli.

Lider ustaje. Jednom rukom uzima flašu i sipa viski u čašu. Drugom rukom uzima mobilni,

tapne ga i smesti u džep pantalona

LIDER: Dakle , to je to. Klasična ucena. Jel tako?

IZASLANIK: Dajte molim vas. Možete vi to i bolje.

LIDER: Kako?

IZASLANIK: Imate dve opcije. Opcija jedan: da vaš mobilni koji trenutno snima naš

razgovor isključite i stavite na sto. Opcija dva: ovaj razgovor se prekida odmah i vaš snimak

odlazi u javnost. Brojim do tri. Jedan, dva…

Lider vadi telefon, isključi ga i spusti ga na sto

LIDER: Zadovoljni?

IZASLANIK: Da.

LIDER: Šta hoćete?

Pag

e10

6

IZASLANIK: Nemojte tako grubo.

LIDER: Nemojte tako grubo! Ucenjujete me kao poslednje pizde! I to zbog čega? Zbog par

vanbračnih avantura. Spremni ste da mi sjebete život, brak, političku karijeru a zbog čega?

Trebaju vam pare. Jel to?

Lider sipa čašu viskija do vrha

IZASLANIK: Nemojte toliko da pijete.

LIDER: Da nećeš možda jetru da mi transpalntiraš? Ako te nađem, smrade, iščupaću ti je

golim rukama i odraditi transpantaciju in vivo. A tebi ću umesto jetre da ugradim strujno kolo

pa da se treseš ko električna jegulja, pizda ti materina!

IZASLANIK: Podsetio bih vas na vašu poziciju, gospodine.

LIDER: Naguženu poziciju.

IZASLANIK: Ako tako hoćete.

LIDER: “Ako tako hoćete”. Kakav ti je to akcenat, drkadžijo? Odakle si, a? Iz Holandije?

Danske?

IZASLANIK: Nisam bitan ja već oni koji stoje iza mene a oni, uveravam vas u to, nisu obični

sitni ucenjivači.

LIDER: Da, oni su najveća mafija koja postoji.

IZASLANIK: Ako tako hoćete.

LIDER: I, šta Don hoće od mene?

IZASLANIK: Naša namera je…

LIDER: Aha!

IZASLANIK: Šta aha?

LIDER: Ko kaže da radite za njih?

IZASLANIK: Molim?

LIDER: Možda ste samo sitni sajber krimosi, bedni paceri koji zadiru u moju privatnost.

IZASLANIK: Ne postoji privatnost, gospodine. U eri društvenih mreža svi smo javna lica i

svako javno odgovara za postupke.

LIDER: Osim par milijardera koji u bunkerima duboko pod zemljom, bez kamera i mobilnih

telefona oko njih, siluju maloletnu decu.

IZASLANIK: Hvala vam što ste sa mnom podelili tu bizarnu sliku. Želite dokaz? “Ljubavi,

ali ja više volim s leđa”.

LIDER: Molim?

IZASLANIK: To vam je rekla žena poslednji put kad ste vodili ljubav, zar ne?

LIDER:To ste možda saznali od nje ali to ne znači da…

Pag

e10

7

IZASLANIK: Setite se, pre osam godina, kad ste izabrani, prva nezvanična poseta vašem

kabinetu. Jedan gospodin vam je rekao: Nadam se da se na vašem monitoru nikad neće

pojaviti Izaslanik.

LIDER: Ja…

Lider se hvata za flašu i sipa još

IZASLANIK: E, vidite, taj dan je došao.

LIDER: Nisam znao šta mu to znači.

IZASLANIK: Sad znate. Savetujem vam da prestanete da pijete. Trebaćete nam bistre glave.

LIDER: Mislim da mi je trenutno alkohol poslednji od svih problema.

IZASLANIK: To nije molba.

LIDER: Da, nema problema. Prestaću da pijem.

Lider iz džepa vadi cigarete i upaljač

IZASLANIK: I početi da pušite?

LIDER: Šta da ti kažem? Mi smo poročan narod.

IZASLANIK: Svašta.

LIDER: Nemoj mi samo reći da ti smeta dim.

IZASLANIK: Sledićete moje instrukcije a ako odbijete da sarađujete.

LIDER:Znam, snimci idu u javnost.

IZASLANIK: I, još nešto: od sada ćete mi govoriti “vi”! I obraćati mi se sa dužnim

poštovanjem.

LIDER: Pazi da bude tako.

Izaslanikovo lice se pojavi na televizoru. Njegov glas trešti istovremeno iz televizora, iz

kompjutera i mobilnog telefona

IZASLANIK: Slušaj me, bedna pizdo! Ja sam samo šraf u ogromnom mehanizmu i opet sam

bitniji od tebe! I zato: AKO VREĐAŠ MENE TI VREĐAŠ ONOG KOGA JA

PREDSTAVLJAM I ZATO ĆEŠ BITI MANJI OD MAKOVOG ZRNA I RADITI TAČNO

ONO ŠTO TI KAŽEM, JEL TI TO JASNO, MALI, BEDNI GOVNARU?

LIDER: Jeste. Savršeno je jasno.

IZASLANIK: Jeste li sigurni?

LIDER:Siguran sam. Gospodine Izaslaniče.

IZASLANIK: Tako je već bolje.

LIDER:Imate li neku titulu? Ekselencija? Eminencija?

Pag

e10

8

IZASLANIK: Dovoljno je Gospodin Izaslanik.

LIDER: Dobro. Kako vam mogu pomoći?

IZASLANIK: Ovo neka ostane među nama.

LIDER: Između nas i obezbeđenja.

IZASLANIK: Kako?

LIDER: Sigurno su vas čuli kad ste počeli da se der..Kad ste bili glasni.

IZASLANIK: Nisu.

LIDER: Ali oni su tu, u vikendici.

IZASLANIK: Ne, nisu. Vratiće se kad im kažćemo da se vrate. Ne brinite, niko vas neće

napasti. Oni su blizu ali i dovoljno daleko, ako shvatate na šta mislim.

LIDER: I to kontrolišete?

IZASLANIK: Pa, naravno. A šta će vam obezbeđenje? Da pucaju u monitor?

LIDER: Šta će mi obezbeđenje? Šta će mi vlast? Šta ću vam ja kad imate sve?

IZASLANIK: Zbog privida normalnosti.

IDER: Ima li nekoi kogas ne ucenjujete?

IZASLANIK: Ne pokrivamo samo dve vrste ljudi : fizički i politički mrtve.

Dakle, vi ćete, ako ne želite da se do kraja sveta smeju vašem omanjem, zakrivljenom penisu i

mlohavoj stražnjici… Izvinite, to je bilo jače od mene. Dakle, vi ćete morati da odustanete od

nekih mera Velike Reforme.

LIDER: Kojih mera?

IZASLANIK: Paaa….Svih.

LIDER . Ne, to je nemoguće! Ja sam obećao!

IZASLANIK: A političari su poznati po tome što nikad ne krše obećanja? Naš interes je da

vratimo ekonomiju na stari model. Mislite u tom pravcu.

LIDER: Čekajte, otkad.

IZASLANIK: Šššš! Znam, bili ste dobar momak, ispunjavali nam svaku, pa i najmanju

željicu, kaprice i kapričiće, ali, u ovom trenutku, iz razloga koji su naši i samo naši, vi ne

smete uraditi ono što ste najavili .

LIDER: Ali, to je kruna mog celokupnog programa. Ako to ne ostvarim ja…

IZASLANIK: Padate s vlasti. Znam. Ali, ne smete pasti odmah. Morate se tu zadržati što

duže.

LIDER:Mislio sam…Niste imali jednu jedinu primedbu na program.

IZASLANIK: To je bilo tad a sada je sad. Naši strateški interesi se stalno menjaju. No, šta ste

odlučili? Želite li da padnete s vlasti. Dostojanstveno. Ili da ljosnete i razbijete se u

paramparčad?

Pag

e10

9

LIDER: Jak izbor.

IZASLANIK: Ako padnete, možete se ponovo podići. Ako se razbijete vi ste kao Hampti

Dampti.

LIDER: Ko bre?

IZASLANIK: To je ono jaje iz dečije pesmice. Znate, ono koje je sedelo na ivici zida, klatilo

se, palo i razbilo se. I, šta kažu stihovi?

Ni svi kraljevi konji, ni svi kraljevi ljudi

Nisu mogli da sastave Hampti Damptija

LIDER: A ja sam jajara, je li? Ja sam Hampti Jebani Dampti?

IZASLANIK: Odgovor na prvo pitanje: no comment. Odgovor na drugo: ukoliko odbijete

našu ponudu – da, vi ste Hampti Dampti.

LIDER: Ja mogu da odem.

IZASLANIK: Drugoj strani? Izvolite. Samo da znate: smejaće vam se. Zamišljaće vas golog.

Vaš narod pod jedan. Vaša partija će se okrenuti protiv vas. Bićete oboreni pre no što stupite u

kontakt s drugom stranom a ako i uspete vi ćete za njih biti nepouzdani saveznik bez političke

budućnosti.

LIDER: Evo, recimo da pristanem. KZFD želi da napusti Vladu. CSN je sve jači.

IZASLANIK: To je vaš problem. Regulišite ga kako znate i umete. A ukoliko ne-znate šta

sleduje. Dakle, koji je vaš odgovor?

.

.

Pauza

.

.

LIDER: Pristajem. Uradiću sve što kažete.

IZASLANIK: Odlično.

LIDER: Uništiću snove miliona.

IZASLANIK: O tome ste trebali da razmišljate pre nego što ste uvalili svog đokicu glupavoj

studentkinji.

LIDER: Kakav si bre ti čovek?

IZASLANIK: I nisam. Razgovarate s kompjuterskom animacijom.

LIDER: Ali, neko ti daje glas. Neko smišlja ova pitanja. Ovakve gadosti kompjuter ne može

da smisli.

IZASLANIK: Promena plana rada. Sledeći sastanak. Poslaćemo vam uputstva u toku dana.

LIDER: Naravno. Ovo je samo posao.

IZASLANIK: Naravno da jeste. Prijatno, gospodine.

Pag

e11

0

LIDER: Voleo bih da i ja mogu isto to da kažem.

Lik Izaslanika nestane s monitora. Lider sipa viski u čašu. Pije. Pali cigaretu. Na monitoru se

pojavi Desna Ruka

DESNA RUKA: Šefe.

LIDER: O, Desna Ruko moja! Otkud ti u ovaj pozni čas?

DESNA RUKA: Moramo da hitno pričamo. Vi pijete?

LIDER: Opažanje ti je uvek bilo jača strana.

DESNA RUKA: Šefe, ja bih vas zamolila.

LIDER: Nisam raspoložen za razgovor.

DESNA RUKA: Ali, zakazali smo hitan razgovor.

LIDER: A, da. Naši neposlušni koalicioni partneri. Šta s njima?

DESNA RUKA: Imamo ga.

LIDER: Koga, gde?

DESNA RUKA: Predsednik KZFD. U krevetu. S njom. I s njim. Menage a trois. Sve moguće

kombinacije.

LIDER: Opaaa, nisam znao da je sposoban za tako nešto.

DESNA RUKA: Da vam pustim snimak?

LIDER: Ne, ne treba. Kako ste došli do toga?

DESNA RUKA: Samo nam je stiglo na mejl.

LIDER: Neko ga baš ne voli, a?

DESNA RUKA: Izgleda.

LIDER: Ali, to ne znači da voli nas.

DESNA RUKA: To ne znam.

LIDER: Čudni su putevi Gospodnji. Baš maločas.

DESNA RUKA: Da?

LIDER: Nema veze.

DESNA RUKA: Šta da radimo?

LIDER: Sa snimkom, to pitaš?

DESNA RUKA: Naša politika je do sada bila…

LIDER:Fer plej.

Pag

e11

1

DESNA RUKA: Upravo.

LIDER: I ti mi sad sugerišeš da promenimo politiku?

DESNA RUKA: Ne baš ali, KZFD je baš pritisnuo.

.

.

Pauza

.

.

LIDER:Hmmm. Koliko ljudi treba zajebati da bi neko stigao na mesto Desne Ruke?

DESNA RUKA: Ne razumem vas.

LIDER: Ja sam direktno zavrnuo osam ključnih igrača da bih došao ovde gde sam sad.

Indirektno sam se mnogima usrao u živote. To znam. Ti si žensko, mlada i ambiciozna.

Morala si da zajebeš bar tuce ili dva. Ne matore prdonje kao ja. Mlade, naivne, energične. Pila

si njihovu krv.

DESNA RUKA: Ja sam se samo borila za svoju poziciju.

LIDER: Ko i mi ostali. Morala si da se eksponiraš, da se nametneš.

DESNA RUKA: Govorite o tome kao da je to loša stvar.

LIDER: I jeste jer nema veze s talentom, pameću, radom i zalaganjem na času.

DESNA RUKA: Skrenula bih vam pažnju na to da nas čeka kriza.

LIDER: Kriza je otkad smo došli na vlast.

DESNA RUKA: Da, ali.

LIDER: Sačekaj malo. Ko je ovde lider, jebote?!!

DESNA RUKA: Izvinite, šefe.

LIDER: Hoću da kažem. Ovaaaj. Hoću da kažem. Mda.

DESNA RUKA:Da?

LIDER: Sredi sastanak. Pokaži mu snimak. Ako hoće-hoće. Ako ne – zna se.

DESNA RUKA: U redu.

LIDER: Za ovo znamo samo ti i ja.

DESNA RUKA:Kao i uvek.

LIDER: Da. Kao i uvek. Laku noć.

DESNA RUKA: Laku noć, šefe.

Pag

e11

2

Nestane Desna Ruka. Na monitoru je pornić. Lider zuri u njega, intoksiran, klateći se na

nogama a potom gasi kompjuter. Čupas gas iz zida. Gasi televizor, muzički stub. Potom tablet

i mobilni tellfon

LIDER: Što bi bilo divno da postanem čovek. Premetnem se u ljudsko biće. Popijem opet.

Zapalim pljugu. Sve mi se vrati. Sve laži, sve pokradene pare, afere, kurve, droge. A krivica

žari. Ispod kože, u srcu, u guzici. Kajem se zbog svega, istinski kajem. Iz fundamenta. A

neizdrž me kara. Ne mogu da živim od krivice. I I onda se ja tu lepo ubijem i Bog da me vidi.

.

.

/KRAJ/

Pag

e11

3

ZA ANTOLOGIJU

Ivana Milankov

PRIZORI I DRUGE SUŠTINE

.

.

Prizori i druge suštine

.

U kuhinji mojih suseda ista kvadratura,

ista vertikala

sve isto, samo ne i ja.

U kuhinji mojih suseda sedim.

Čekam da se skuva kafa.

Kroz prozor gledam

i vidim okolna postojanja:

šuma dolazi iz svih pravaca,

u svim godišnjim dobima istovremeno

i traje dugo

kao zlato.

U mojoj kuhinji to videla ne bih,

jer isprečila bi se već

neka neoprana tacna, prašina, paučina.

U kuhinji mojih suseda

i nebo vidim, tek rodjeno.

U mojoj kuhinji to videla ne bih

jer isprečio bi se već

neki dan na kalendaru

koji treba zaokružiti.

U kuhinji mojih suseda

nadje se i poneki tanjir neopran,

ali neka ga, nije moj.

U kuhinji mojih suseda

ptice su tako izrazite.

Nadje se u kuhinji toj i poneka školjka

u zdelici sa uspomenama

nekog davnog letovanja.

Pag

e11

4

U kuhinji mojih suseda

silno poželim

da se sjurim dole,

ka meni

i širom otvorim vrata

moru.

Kasnije ću ribama otvoriti prozore,

školjkama balkone,

pa neka niču kao cveće.

.

.

Dečak

.

Danas na klupi u parku

sedeo pored mene

jedan dečak, destogodišnjak.

Dečak ko dečak, pegav, rumen,

………..sa šiškama, nestašnim.

Ćutali smo uglavnom

i golubove hranili.

A onda krenuh ja

sa pitanjima

nesto nalik – voli li avione, motore,

more …

A onda krenu on,

prilično ljut i ozbiljan

sa pitanjima –

zašto niko nije pokosio travu,

zašto su one kuće tamo prekoputa

toliko zapuštene.

Čak je počeo i da računa

kada su poslednji put okrečene.

Sećam se,

takva pitanja je postavljao

moj veoma ozbiljni deda,

dok su se moja braća i njihovi drugari

valjali baš po takvoj nepokošenoj travi,

a tek stare kuće i napušteni mlinovi –

behu to njihova mora i gusari i prerije

i kauboji i Indijanci.

Gde su se deli ti snovi?

Zašto i ovog dečaka nisu takli?

Mozda smo krivi mi?

Fotelje su bile tako zanosne, tako kozne i tako udobno glatke,

a mi od snova prerano odustali.

.

Pag

e11

5

.

Dosadilo mi

.

Dosadilo mi

da budem pametna.

Dosadilo mi

da budim neporobuđene.

Dosadilo mi

da se udvaram ogledalima.

Dosadilo mi

da budem savršena nota

u Bahovoj fugi.

Dosadilo mi, dosadilo,

ali ne sve.

Želela bih sandale

ljubičaste

da ih zavitlam

preko planeta.

Želela bih haljinu

ni pristoju ni nepristojnu.

Želela bih haljinu plavu

sa Venere

da je navučem

i odlepršam

međ podmornice.

Možda te tamo i nađem

među meduzama.

Imaćeš miris

dubokih duša.

.

.

Džoni Voker

.

Jedna čaša Džonija,

u drvenoj kućici,

kraj kamina.

Sama sam.

Ti si u albumu.

Divno ti pristaje Venecija

dok hraniš golubove.

Jedna veoma uspešna fotografija!

A i ti si savršen

kao i uvek.

Ne pamtim da si ikada imao kijavicu,

onu prolećnu

Pag

e11

6

od koje plačeš

i gušiš se

u cveću, cveću, cveću.

.

.

Godišnja doba

.

Ja doktorki: “ Umorna sam.Veoma.”

Ona meni : “Proleće.”

Izlazim

iz takozvanog doma

takozvanog zdravlja

i na spratu trećem

Vivaldija srećem.

Ja njemu: “Leto.’

On meni: “ Jesen.”

Ja njemu “ Zima.

Ima je Maestro ima,

ima je u ljudima.”

U čapljama nekim dalekim

sve se već istopilo

i sneg i zima

i doba godišnja.

Samo predeli zaumni

plove.

Ima ih, ima.

.

.

Hermelinska kuća

(dok slušam Bahove fuge)

Znam,

živiš u kući od hermelina

i čembala

na kraju svih gradova.

Neću ti dolaziti zimi,

jer neću znati gde su vrata,

gde prozori,

gde se kuca, gde se zvoni,

gde munje da odložim,

gde gromove da okačim.

Pag

e11

7

Znam,

doći ću ti u proleće

tirkiz kada postane plovan

na kraju svih gradova.

Tada mogu i bez kucanja

jer sve se već u Suncu

obavilo.

.

.

Jelena Trojanska

Mogla sam biti carica od Sabe,

u crnoj šumi, crna puma,

ruža u carskom vrtu,

kometa

i njena obrušavanja,

ali volela sam mora i brodove

i njihova nadolaženja

i ratove sam volela,

ratove uopšte

i ratove zbog mene

i moje fine puti.

Znao je to slepi Starac

i sa mnom otpočeo ep.

Bejah mu smo za toliko potrebna.

Posle je stvar presla

u muške ruke,

a mene gurnuše

niz litice istorije.

Ali, da mene nije bilo

zarađali bi mačevi Troje,

a Grci ne bi ni znali

koliko mačeva mudrih

može u jednog konja da stane.

Da mene nije bilo

postojale ne bi sve te Kasandre,

Kiklopi, Kirke, sve te radosti mašte.

Bez mene korali ne bi bili crveni.

Uz mene gromovi ponovo postadoše mladi.

Eh, da mene nije bilo

more ne bi bilo toliko duboko.

Znao je to slepi Starac

i sa Penelopom vernom završio ep.

Ali, ne žalim,

jer more se tako mreškalo,

a brodovi

sve na hiljade.

Pag

e11

8

.

.

Varvari

.

Evo ga pred vratima,

kuca,

Ne otvaram.

Zimu čuvam.

Tražim još poneki vetar,

zaostalu kišu,

izgovor bilo koji

pre ulaska

u svetlost.

Teško je odjednom

biti tako jasan i stvaran

od kose pa sve do nožnog prsta.

Teško je pod svemirskim brodom.

Velika je muka sa prolećem.

Vreme je cvetanja,

a ona, moja duša

htela bi još svetove tame, duboke magle

i tamo nekog ko tone u sutonima modrim.

A kad vetrovi se povuku

i odjezde kiše

smišlja moja mala,

dragocena stvar

još po neki izgovor

i varavara se seti

pa kaže “Ne još! Ne u tu svetlost! Ni korak jedan

dok varvari ne dodju sa granica zlata.”

I eto, moja duša i ja

na ivici sveta stojimo

i varavare čekamo

divlje oblike i drske boje

da nam donesu,

a posle ćemo

na konjima njihovim

kroz sedam mora

i deset nebesa.

U svetlosti

konačno.

.

.

.

Pag

e11

9

…………………….Izbor sačinila Danijela Jovanović

.

Gordana Benić

NIJEMOST

.

.

Svijet od papira

.

(U kasno ljeto, kad prolijeću kometi)

.

Valvasor, strastveni putnik i staretinar, sakuplja sve što je

otisnuto tiskarskom prešom: grafičke listove, šarene

zemljovide, rukom ispisane svitke

Svete sličice i prostrane mape s ucrtanim putovanjima prvih

istraživača; zavjetne poruke mornara čija sjećanja rube

brodolome, i otkrića novih kontinenata

Poput Gutenberga, ili Da Vincija, konstruira tiskarski stroj;

sastavlja ga od dijelova naprava za bojanje igraćih karata,

tiještenje vina i kovanje srebrnog novca

Premda nije bilo trgovca koji bi razumio takvu opčinjenost

svijetom od papira, Valvasor rado obilazi napuštena

ljetovališta. Običava pohoditi i mračne prodavaonice firme

Adams; to ga čini sretnim

Otkada je zvuk dalekih mora postao njegovo prostranstvo,

u sjeni pinija i modrih čempresa otkrio je snagu sredozemnih

gradova.

Pred izlozima sa zemljopisnim kartama sjene mu ljudskim

glasom šapuću: Valvasor, Valvasor!

U ovom trenutku lađari brode kroz maglu nad Canalom

Grande. Dobra im sreća!

Pag

e12

0

U ljeto, kad prolijeću kometi, s prozorskog stakla Valvasor

sakuplja suze svetoga Lovre; kuća se tad ispuni čežnjom

.

.

Alvin, Amore, Golem i Alvaro

.

(Je li to početak budućnosti?)

.

Alvin je iz oblaka sumpornih para potonuo u dubinu; . u tami

nečega što se još ne razaznaje minerali svijetle u maglenim

kuglama; najstariji fosili plutaju između grebena pliocenskih

oceana

Amorf iz mora izlazi; sitan poput zrna, potapa se u tmini.

Kakva tlapnja: ovdje je trebala niknuti trava, preletjeti ptica ili

se učvrstiti kamen

Toliko o prividima nije znao Aristotel, niti Platon; a ni oni prije njih;

u težnji da otkriju elemente zraka, vode, vatre i zemlje

Je li to početak budućnosti? Golem izranja kao divovska

skulptura. Oživjeli demon sačinjen je iz mulja i gline; slijede

ga plesači, djeca i novi magi; svi premazani blatom

Alvaro sjedne u podnožje bezlisna stabla, vidi samo nekoliko

rupa na kori, potajni nacrt ukletoga zamka. U nutrini gomila

se modro lišće i šumovi diluvijskih kiša

Alvaro zaboravlja vlastito ime, i kako se oglašavaju životni

oblici: hej, nemoj otići!

To je dobra vijest. Nikada nisi bio drugdje doli na Zemlji, niti

možeš postati nešto drugo; dakle, došao si zaboraviti!

.

.

Pag

e12

1

Mračni kontinent

.

(U najdubljim pregradama duša)

.

Bratići Carlos i Eduardo djeca su Magellanosa: Kud god

krenu za njima pluta mračni kontinent

Nalik smrvljenom staklu premješta se uzduž meridijana

i paralela; gomila tminu u pregradama duša

Carlos i Eduardo rano se odvojili od biljaka, životinja

i kukaca; prebivaju tamo gdje silni vjetar i neprobojni valovi

odjekuju u tamnom krilu svemira

Na Kraju svijeta konačni su rtovi od skrutnute lave

podmorskih vulkana, reptili podižu davno potonuli kontinent,

novo sunce Lemurije

Priča se: u carstvu potopljenih gmazova polarni Zefir

raspiruje pijeskom zakrite duše mornara, razgrće nagorjele

olupine brodova

Bratići, Carlos i Eduardo s Južnoga pola nose zrcala za koja

se kaže da su crkvena, katedralna; i veliki kristalni luster

rađen u Punta Arenasu, na krajnjem zemaljskom jugu

Govore o polarnim noćima kada su žene Magellanosa nalik

vilama; satkane od niti mjesečine i od davnih uspomena

.

.

Ilaria Iluminista

.

(Gdje i prašina opire se zemlji)

.

Ilaria, poznat kao iluminator, od najranije mladosti oslikava

listove papira čudesnim prizorima zemaljskoga sklada;

Pag

e12

2

sastavlja magične sprave, proučava različitost između istine i

laži, stvaranja i opsjene

Ilaria, zvani Iluminista! Dođi na bedeme grada, gdje sjene iz

dubine privlači potajna snaga svemira, a tišina je starija od

čovječanstva

Gle, Ilaria; postoji li razlika između tajne našeg zaborava i

kozmičkog crteža? Astronomi ne govore o toj čudnoj pojavi;

kamen postaje lagan i otkida se s visokih pročelja, zvukovi se

gomilaju po kutovima širokih i praznih dvorišta; šumovi iz

zakrivenih kuća nalikuju zujanju pustinjskih insekata

Ilaria, pitaš se: je li to varka čûla ili kozmička opsjena?

Kakvim je bićima napućeno to čudno mjesto gdje korak u

živi pijesak ponire, a prašina se opire zemlji

.

.

Opčinjeni Mjesecom

.

(Kio, majstor prerušavanja)

.

Zaboravljena su naselja prvih geografa, isušene močvare

oko grada, nasuto morsko dno. Živi pijesak širi se i guta

kopna, tama potiskuje otoke i zvijezde, briše tragove zlodjela

Kamo su otplovili radosni glasovi; Aja i i i; miriše na mulj i

sagnjile trave

Zadržiš li dah, čuješ kako se drobi čvrsta opna planeta; jedini

poznati zvuk sličan je odjeku stolarskog alata

Kio, majstor prerušavanja, nakloni se i reče: Putnici, došao

sam kroza san iskušati tajne i vještine.

Pozvao sam Mjesec na utrku: nas je 1, nas je 3, nas je 1003

Konačno; presahnuli su vodoskoci, stabla i vidikovci

Pag

e12

3

svjetlucaju u mraku

Na trgovima veliki srebrni kukci kotrljaju oblake, u zdencu se

ogledaju samo nujni kipovi i sjene

U vrijeme uštapa tjeskobni stvorovi rasplinu se nad ulicama;

stopala im ne dodiruju zemlju

To su duhovi budućnosti: zaključi Kio, majstor prerušavanja

Iza mog lica počinje prostranstvo

.

.

Puk je slušao vidovnjake

(Gradio se Titusov slavoluk)

.

Iz prastarog sna, protkanog nasiljem i zdvojnošću, izlaze

povorke robova. Privučeni mirisima ebanovine i malo

poznatih stvari tiho razgovaraju o gorčici i širokim listovima

što se namaču u amforama s vinom

Galerije Flor dovršio gradnju velebnog hrama; potom radnici

popločavali ulice. U ime upravitelja Filon je davao lažna

obećanja, a puk slušao vidovnjake

Neobični mesije propovijedali o apokaliptičnim vremenima

Filona je naslijedio Fest, a njega upravitelj Albib

Tamo gdje su ledine još prekrite makovima, gradi se Titusov

slavoluk

U tijesnim prolazima između zidova, uz Orfejevu liru ponekad

pjevaju demoni; očaraju divlje zvijeri, pokrenu drveće i stijene

Zarivši dugačke motke u crnu vodu, mjereći dubinu, otiskuju

se niz vodotoke

Na leđa im naleglo Nebo; mračni zavežljaj

.

Pag

e12

4

Nijemost

.

(Nedovršeno kopno)

Prvi čovjek, stigao iza Heraklovih stupova, bio je ustrajan u

svojoj nijemosti

Kroz raspuklu zemaljsku ploču prenio je miris novih

kontinenata

Šutljiv kao nedovršeno kopno, moćan poput oceanskih

kornjača

.

.

Praluke sredozemlja

.

(Zemljovidi još nemaju imena)

.

Dajte mi olovku, nacrtat ću granice svijeta. Zaputiti se u

pustoš kakva je ovdje bila prije tisuću godina

Pred vratima pijeskom ispunjeno bespuće, ljudi se povezuju

znakovima; još se ne obraćaju Suncu ni raspuklim planinama

Pristižu prvi kolonisti: egzotične ekspedicije s teretom vlažne

lončarije, vonjem kožuha i zaparena sukna

Oko njih žute sjene razlivenih voda, tragovi bosih stopala

Rastresiti zemljovidi još nemaju imena, kao ni prve karte

drevnih naselja; kako nacrtati maglene obale Sredozemlja:

praluke Matrus, Tobir i Mars

.

.

Pag

e12

5

Magleni anđeli

(Kao u filmovima art noir)

.

Magla je došla iz mora; kao u filmovima art noir nestale

cijele gradske četvrti

Magleni anđeli spustili se u ispražnjene trgove grada; tako

prozirni jedva se doticali kamena

Prizor je potrajao nekoliko sati: reljefi ograda i balkona,

urušeni kipovi i odlomci zidova, gomilali se posred ulica

U drugoj stvarnosti plašt magle stvorio je orijentalne vrtove;

ptice obdarene govorom glasale se u jedva vidljivim

krletkama

Oseka zaustavila brodove; daleko od obale nosači tereta

pohvatali pučinske zvijezde, na utvarnim dokovima palili

mutne vatre

Tilda je stajala nepomično; magla se skupljala oko njezine

haljine i otežalih stopala.

Činilo se da je pustinjska oaza

obdarena bojama; priviđenje središta

.

.

………………………………………………….…Izbor sačinila Danijela Jovanović

.

Pag

e12

6

Oto Oltvanji

JEDNOM SAM RANIJE PROŠAO

OVUDA

.

.

.

Te noći kad sam pobegao od žene, otišao sam na jedino mesto gde sam znao da me neće naći.

Za to je bilo dovoljno da sednem u kola i odvezem se više od sto kilometara jugoistočno od

glavnog grada. Za uspešan beg mogao sam da nađem i neku kafanu, javnu kuću ili samo negde

da prespavam dok ne sredim misli, ali sve bi to bila kratkoročna rešenja. Nisam se dvoumio

jesam li odabrao pravo mesto. Dobro sam upamtio očeve reči. Ostalo mi je toliko malo

uspomena na njega.

„Bog tu nije rekao laku noć“, rekao je. „Bog ni ne zna da ovo postoji.“

U redu, možda sam pre toga ipak svratio u kafanu. To je refleks, ništa tu ne mogu, kakav bih

umetnik inače bio. (U javnu kuću nisam otišao.) Ali to ništa ne menja, ideju za odlazak gajio

sam odranije. I nisam popio toliko da ne mogu pravilno da rasuđujem, sigurno ne da ugrozim

druge ili sebe u saobraćaju. Sto trideset kilometara odvezao sam bezbedno, držeći se

ograničenja brzine i drugih propisa, sve vreme svestan gde se nalazim, koliko je dubok mrak

oko mene. I kuda sam se uputio.

Tik pre nego što sam ušao u klisuru, prednjim levim točkom prešao sam preko rupe na putu.

Auto je poskočio tako da sam se čelom očešao o retrovizor. Gledajući kroz prirodnu kapiju

klanca, video sam da je nebo s druge strane ljubičasto, vodopad pod njim tirkizna izmaglica,

okolne stene prekrivene zlaćanom patinom. Sve kao što sam se sećao. U toj jednoj sekundi,

možda i kraće, zurio sam u poznate boje i oblike želeći da trenutak potraje. Ali onda sam ušao

u klisuru i sve je bilo gotovo. Svet se vratio u mrak, ponovo je poprimio krzave senke. Trljao

sam čelo vozeći dalje.

Pre toga, tokom dva sata bega iz velikog grada, bio sam bombardovan dobovanjem kukaca o

vetrobransko staklo, besnim, isprekidanim sirenama, zavijanjem kamiona u prolasku, bilo da ja

obilazim njih ili, čim malo usporim, oni mene. Sad sam, pak, jedva nazirao zvuk sopstvenog

motora, a lada niva nije tih automobil. Činilo mi se da slušam samo šuštanje guma po starom

asfaltu.

Bilo je i drugih naznaka da sam ulaskom u klanac prešao nekakvu nevidljivu, umišljenu

barijeru. Gotovo je trenutno nestao signal u mom mobilnom telefonu; protiv toga ništa nisam

imao. Ali otkad sam poslednji put proveravao, kazaljka za gorivo poravnala se s crvenom

linijom; u vezi s tim morao sam nešto odmah da preduzmem.

Mogao sam samo da vozim dalje. Zato što je motor mog auta u klisuri bio tih, nisam odmah

primetio kad se ugasio. Jedno vreme sam jezdio na sopstvenoj inerciji, a onda počeo da

Pag

e12

7

usporavam. Uhvatio sam zamajac niz poslednju padinu i popeo se najviše što sam mogao, do

vrha narednog brega. Elegantno sišavši s druma, parkirao sam u grmlje. Nikad pre nisam

testirao ladin rezervoar do njegovih krajnjih granica. Mislio sam da ću imati više vremena, ali

to je bila jedna od mojih mnogih hroničnih boljki.

Izašao sam iz kola na mesečinu osećajući da sam ostao sam na svetu. Iz trave kraj puta virila je

pocepana kamionska guma kao odbačena zmijska koža. Nisam morao mnogo da biram: mogao

sam da se vratim ili pođem napred, dublje u klisuru. Nisam se, istina, sećao kad sam iza sebe

poslednji put video benzinsku pumpu, a, s druge strane, krajolik preda mnom nije delovao kao

da je u njemu ikad bilo nečeg sličnog. Uzeo sam praznu kantu iz gepeka, zaključao kola i pošao

napred.

Nisam bio sam. Umirivao me je hor noćnih ptica iz šumarka s druge strane puta. Pevale su

pesmu potpuno drugačiju od graktanja svraka na koje sam navikao u gradu. U provaliji ispod

mene vijugala je pruga koja je delovala nekorišćeno, možda čak godinama, povremeno

nestajući u mračnim grotlima tunela. Bilo mi je lakše dok sam kraj sebe imao tu prugu kao

vodilju.

Bio sam u lošijoj kondiciji nego što sam mislio. Kad sam se bez daha uspeo uz najstrmiju

deonicu, s druge strane brda nije me čekala spasonosna pumpa, čak ni naselje ili poneka kuća.

Preda mnom se pružao prizor u savršenom skladu svih elemenata, u najširem rakursu, kao

trodimenzionalna karta, torta od planina, uvala i potoka. Sve je bilo osenčeno u slojevima,

nijansama svetla, mraka i sivog. Nikad nisam toliko želeo da ovekovečim neki pejzaž, da se

poigram neiscrpnim zalihama bele tempere u crnilu.

Ali bilo je tu još nešto. Žudeo sam da uronim u taj krajolik i ostanem u njemu, ne samo da ga

prenesem na platno i pođem dalje, kao svaki put pre. Svi segmenti prizora bili su tako jasno

isparcelisani u celine i stilove, kao da gotove slike već postoje, uramljene i poslagane tako da

pričaju priču, slikarska izložba u prirodi. Samo je trebalo sve te slike da uberem i postale bi

moje.

Disao sam oštar, hladan vazduh punim plućima. Bistrio mi je glavu izbacujući ostatke alkohola

u meni i ponovo me opijao svojom čistotom. Nije me iznenadilo što sam želeo da ostanem tu,

isto mi se desilo i kad sam prvi put bio ovde. U čitavom tom bogatstvu linija i oblika izdvajao

se jedan detalj. Na pašnjaku kraj puta ocrtavala se silueta visoke, grubo sklepane osmatračnice.

Imala je lestve, ogradu s tri strane i skraćenu nadstrešnicu odozgo. Prizor te napuštene

skalamerije od crnog drveta u meni je izazvao tugu. Bila je nekompletna bez svog osmatrača.

U noći sam začuo zviždanje. Neko je pleo prostu melodiju od tri tona koju je naneo vetar, ali

nije umeo da zviždi. Muzika se često prekidala, ostajala bez vazduha. Pokušao sam da nazrem

nekog oko osmatračnice, ali tek kad je zvižduk postao glasniji, shvatio sam da mi se približava

drumom.

Pogrbljena figura spuštala se opreznim hodom ka meni, kao da je svaki korak boli. Žacnuo sam

se kad sam je spazio, iako je bila visoka, suviše pokretna, mlađahna. Ubedio sam se da mi ne

predstavlja pretnju, ali nije mi bilo svejedno. Pridošlica je zastala na skoro metar od mene i tek

sam tad video da je to mladić gustih, namrštenih obrva i masne kose koja mu pada u oči. Moram

priznati da mi je laknulo.

„Došao si da vidiš pećinu?“, upitao je. Glas mu je bio istovremeno dubok i kreštav, kao u

tinejdžera, mada mi je izgledao starije.

„Koju pećinu?“

Pag

e12

8

„Pa Dubočku. Svi pre ili kasnije žele da vide pećinu.“ Zvučao je razočarano što to odmah nisam

potvrdio.

„Zanima me gde mogu da natočim malo benzina.“

„Stao ti je auto?“

Pokazao sam palcem iz sebe. „Ostavio sam ga na prethodnom brdu. Ili je on ostavio mene.“

Mladić me je gledao kao da mu je moj pokušaj duhovitosti nerešiva zagonetka. „Najbliža

pumpa je sedam kilometara odavde.“ Slegao je ramenima. „Sada ionako ne radi.“

Prvi put sam osetio tračak žaljenja zbog odluke da dođem ovamo. Bilo je to više razočaranje u

sopstveni instinkt, u krajolik koji mi je u mislima uvek zauzimao posebno mesto, a možda nije

trebalo.

„Kuda ti?“, upitao sam. „Negde u provod?“

Ispustio je iz sebe zvuk koji bi u veselijem okruženju prošao kao smeh. „Kad počne da me boli

glava, ne mogu da spavam“, rekao je. „Pođi sa mnom. Ja sam Ševa. Prespavaćeš kod nas, pa

ćemo ujutro po benzin. Moj otac će te primiti.“

Okrenuo se i pošao ne sačekavši da vidi šta sam odlučio; prekoračivši metalni graničnik druma,

potonuo je s druge strane. Stuštio sam se za njim niz travnatu padinu.

„Ti bi sada kod kuće išao u provod?“, upitao je.

„Možda ćeš misliti da sam lud, ali meni je ovde bolje.“

Pogledao me je iskosa. „Bio si već na ovu stranu?“

„Jednom sam ranije prošao ovuda“, rekao sam. I to je bila istina.

Kao dete sam često putovao s roditeljima na more, automobilima popularnim u socijalizmu,

tristaćem, škodom, jugom. Moj otac bio je jedan od onih vozača koji bi, da se on pita, svaku

deonicu odvezao u cugu. Usputne stanke pravio je samo zbog nas. Bio je toliko posvećen vožnji

da se usredsredio na jedno: stići što pre. Sve ostalo, kao pauze, koliko god kratke bile, samo su

mu nepotrebno odvlačile pažnju od tog cilja. Zato smo se majka i ja i iznenadili kada je prilikom

povratka sa letovanja osamdeset šeste najavio da ćemo skrenuti sa naše zacrtane putanje.

Uveravao nas je da će nam se dopasti ono što želi da nam pokaže. Skrenuli smo s autoputa na

istok i tad nas je prvi put uveo u klisuru, ovu klisuru. Zaslepile su me nesvakidašnje boje neba,

vodopada i stena. Tako mi je izgledalo sve u ovom raju opasanom planinama: kao nečije

poigravanje onim što možeš videti u prirodi. Paleta boja ovde nije bila zacrtana niti konačna.

Zaustavili smo se da pijemo vodu s potoka. Seljani su nas poslužili jagnjetinom. Otac je uživao

kad je video koliko uživam. Kad smo toga dana kasno uveče stigli kući, objavio je mojoj majci

da želi razvod i napustio nas. Nisam ga video narednih pet godina, a posle toga ne više od

jednom godišnje.

I jedina mrlja u tom predivnom iskustvu dok je trajalo, kao najava onoga što čeka majku i mene,

bila je pogrbljena starica u crnini. Ni dan-danas nisam siguran da sam je stvarno video, da je u

godinama koje su usledile nisam pridodao uspomeni, kao nagoveštaj da svet nije uvek bajno

mesto. Dok smo to popodne boravili u klisuri, samo je jednom pokušala da nam priđe, ali se ne

sećam da je uspela da pusti glas od sebe. Kad se suviše približila, meštani su je odvukli da nam

ne kvari ugođaj.

Pag

e12

9

Ništa od toga, naravno, nisam mogao da ispričam svom mladom vodiču. Kuća u uvali do koje

me je doveo mogla je da bude ista ona pred kojom sam pre toliko godina jeo jagnjetinu, ali znao

sam da nije. Izgledala je kao da je konzervirana u drugom vremenu, održavana i voljena. U

krugu svetla oko dvorišta, video sam podšišanu travu, uredno složene bale sena, zadnji branik

kamioneta parkiranog pod strehu. Iza drvenog obora, u mraku se talasala crna vuna oblih

životinja. Pre nego što je odškrinuo vrata s prozorčićem prekrivenim čipkanom zavesom,

mladić me je pozvao pokretom glave i rekao:

„Oca zovu Bica, od ubica. Nikog nije ubio, samo je strog.“

Nasred glavne prostorije nalazio se veliki drveni sto, za kojim je sedeo osunčani prosedi

muškarac, istog pogrbljenog, krakatog stava kao u mladića. Pred sobom je imao načetu pogaču,

flašu prozirne tečnosti i dve čašice, jednu okrenutu naopačke.

Nad sudoperom u uglu, visoka devojka pletene kose prala je posuđe. Mladić joj je prišao hitrim

korakom, prihvatio tanjir koji je isprala i obrisao ga krpom. Devojka mu je uputila pegavi

osmeh. Muškarac za stolom me je pogledao, krupnom dlakavom šapom prevrnuo čašicu viška

i nalio mi rakiju.

„Morao sam da se sklonim negde“, rekao sam. „Moja kola…“, zaustio sam, ali je Bica

odmahnuo rukom kao da nisam prvi s takvim problemom kom je pružio utočište. Pokazao mi

je da sednem.

Prihvatio sam ponuđenu rakiju. Pili smo u tišini. Svaki put kad je sipao sebi, dolio je i meni.

Prostorija je mirisala na zdele pune šljiva, breskvi i trešanja na kredencu. Moj mobilni telefon

nije više reagovao ni na jednu komandu, te sam ga odložio u džep jakne i zavukao patent

zatvarač.

„Od čega bežiš?“, upitao me je domaćin.

Mogao sam da kažem bilo šta, ali sam shvatio da nema svrhe kriti, makar ne od njega. Rizikovao

je mnogo više kad je pustio stranca u kuću.

„Od svoje venčane supruge“, rekao sam. Čak sam osetio olakšanje kad sam to izgovorio.

Podigao je jednu čupavu obrvu. Devojka i mladić zastali su s pranjem i okrenuli se ka meni.

„Moja žena je…“ Uzdahnuo sam. „Opasna sama za sebe. Ali ima zajebanog brata.“

„Kako to?“

„On i njegovi vucaraju okolo teško naoružanje i nose naočare za sunce noću.“

„Pa šta si joj uradio? Jesi li je tukao?“ Po načinu na koji je to izgovorio nisam mogao da ocenim

da li bi osudio ili odobrio moj potvrdni odgovor.

„Ne, taman posla“, rekao sam. „Posvađali smo se. Rekao sam joj da je ne volim.“

Zavrteo je glavom. „Možda si zaslužio da stradaš.“

Devojka i mladić su se vratili poslu. Kad su završili, Ševa mi je kratko klimnuo glavom, izvadio

cigarete iz džepa i izašao na dvorište.

„Ljupka“, rekao je Bica.

Pag

e13

0

Pegava devojka mi je uz pogaču nasekla sir, pršutu i paradajz. Pošto me je poslužila, povukla

se u susednu prostoriju u kojoj sam video delove tri visoka kreveta. Nisam ni bio svestan koliko

sam gledan. Kad sam pomazao večeru, Bica je ustao i poveo me uz stepenice na tavan da mi

pokaže gde ću spavati.

Krevet u uglu je škripao, ali čim sam utonuo u njega više nisam mogao niti želeo da se pomerim.

Omamljen planinskim vazduhom i rakijom, u noćnoj tišini sam čuo nešto što je zvučalo kao

kolektivni uzdah ukućana, starijeg muškarca i dvoje mlađe dece: ispušten maltene istovremeno,

kao simfonija izraza nekakvog dubokog, hroničnog bola, na granici melodičnog jauka.

Osluškivao sam da li ću čuti još nešto, ali se više ništa nije desilo, a ja sam se umorio od čekanja

i zaspao.

Te noći nisam sanjao svoju ženu, već nešto što inače ne sanjam: radove koje sam naslikao,

umesto onih koji su me tek čekali. Redefinisane predele od kojih zastaje dah, „specifično

ukrštanje hiper-realizma i nadrealizma“, kako ih je nazvao jedan kritičar. Planine u oblacima

zagasitih boja, rajske prizore u negativu, naopake perspektive. Slike koje je moja majka mrzela,

a koje otac, koliko znam, nikad nije ni video. I na najvećem broju njih, uvek negde u ćošku,

kao viđena krajičkom oka, čučala je pogrbljena prilika u crnom, umesto jedinstvenog potpisa

autora. Uvek umirujuće statična.

Pogrbljena starica sa većine mojih slika unela mi se u lice kao da želi nešto važno da mi kaže,

a ja sam se trgao iz sna i video da nada mnom stoji moj domaćin. Između crepova probijala se

prva svetlost dana.

„Treba da pođemo“, rekao je Bica.

Sišavši sa tavana, video sam Ševu i Ljupku kako sede za stolom, tamnih podočnjaka kao da

nisu ni trenuli, izbegavajući da me pogledaju u oči. Prebacio sam praznu kantu u Bicin kamionet

i popeo se na suvozačevo mesto. Izašavši zemljanim putem na asfalt, krenuli smo na suprotnu

stranu od one gde sam ostavio kola.

Prvi put posle toliko godina, po danu sam video boje koje sam doživljavao kao svoje, boje koje

su me proslavile u zemlji i svetu. Zbog specifične konfiguracije terena, izolovanosti uokvirene

planinama, sunčevi zraci ovde su ulazili pod drugačijim uglom. Upijao sam sve što vidim ne

znajući kad će mi se sledeći put ukazati prilika za tako nešto.

Moj domaćin nije delio moje oduševljenje. „Nešto nije u redu?“, upitao sam videvši kako se

mršti na put.

„Nisam dobro spavao“, rekao je.

„Bolela te je glava?“ Kad me je zapanjeno pogledao, objasnio sam: „Tvoj sin se žalio na isto

sinoć.“

Slegao je ramenima. „To je na mene povukao.“

Dok smo ulazili dublje u klisuru, kraj puta sam video još jednu praznu osmatračnicu. Nije mi

delovala zapušteno niti trošno.

„Za šta vam služi ovo? Da motrite dolazak neprijatelja?“, upitao sam napola u šali.

„Za gradonosne oblake.“ Podigao je obrvu. „Znaš šta je to?“

„Jesam iz grada, ali nisam idiot.“

Pag

e13

1

„A čime se baviš?“

Sam sam se napenalio, naravno. Pitanje bi usledilo pre ili kasnije, a još nisam naučio da se

osećam prijatno dok odgovaram na njega.

„Slikam.“

Nasmejao se jednom, glasno, kao da je zalajao. „Mazalo? Od toga može da se živi?“

„Ima dobrih perioda.“

Bica je frknuo i zavrnuo volan bez paljenja migavca, naglo skrenuvši na pumpu sa samo dve

točilice. Iz kućice koja je izgledala više kao kabina za naplatu putarine izašao je sredovečni tip

s nakrivljenim umašćenim kačketom.

„Natoči čoveku, Drakša“, poručio mu je moj domaćin. „Ostavio je kola na putu.“

„Došao si da vidiš pećinu, a?“, upitao je pumpadžija. Osmeh mu je nestao s lica kad ga je Bica

popreko pogledao.

„A ta pećina“, rekao sam dajući mu kantu. „Na koju je stranu?“

Drakša je pogledao Bicu, spustio glavu i krenuo da odvrće poklopac kante. Neodređeno je

mahnuo u pravcu nastavka druma kojim smo došli.

„Ima li neko obeležje kraj puta?“

„Hrast“, rekao je Drakša tiho. „Kriv kao slovo z.“

Moj domaćin se nakašljao, a radnik je zabio pištolj s crevom u kantu i posvetio se točenju.

„Zašto su došljaci opsednuti tom pećinom?“, upitao sam.

„Zbog glupih bapskih priča“, rekao je Bica. „Ale i bauci, mo’š misliti.“

„Ale? Ima neka ala?“

„Koja zviždi“, dobacio je Drakša gotovo besno, u inat mom domaćinu. Utovario je punu kantu

na kamionet i pokušao da odbije novac, ali sam mu nabio svežanj u džep kombinezona na

grudima. Okrenuo se i vratio u svoju kabinu bez pozdrava.

U povratku, Bica je bio taj koji nije dozvolio da se vozimo u tišini. „A kad nisu dobri periodi?“,

upitao je.

„Molim?“

„Šta radiš kad ne uspeš da živiš od mazarija?“

„Žena mi je, što se kaže, dobrostojeća“, rekao sam.

„Ona te izdržava dok ti slikaš. Šta njen brat ima protiv tebe, pitam se.“

Uzdahnuo sam. „Sestre slavnih kriminalaca se ne zaljubljuju u slikare. Možda samo namerno,

da bi nervirale braću.“

„Pa jesi li joj rekao istinu?“

„Kad?“

Pag

e13

2

Coknuo je jezikom. „Kad si rekao da je ne voliš.“

„Ne znam“, odgovorio sam iskreno, osećajući kako se u meni skuplja bes. „A što se tebe to

toliko tiče? Gde je tvoja žena, domaćine? Majka tvoje dece?“

„Stigli smo“, rekao je.

Zanjihavši se kao da će izgubiti ravnotežu, kamion se ukopao pored parkirane lade nive. Moj

narandžasti auto odskakao je čak i od krajolika punog neobičnih boja.

„Čudan ti je izbor automobila“, rekao je Bica.

„Nasledio sam ga od oca“, odgovorio sam.

Klimnuo je glavom. Ostao je da sedi u kamionu dok nisam pretočio gorivo. Shvatio sam da

čeka da uđem u svoje vozilo i odem. Primio me je u kuću, nahranio, postarao se da mi ništa ne

zafali i da se bezbedno vratim odakle sam došao. Trebalo je da mu budem zahvalan, ali nešto

mi je smetalo. Možda ovo poslednje: njegovo očigledno nestrpljenje da me se reši.

Šturo sam mu se zahvalio, seo za volan i krenuo. Gledao sam ga u retrovizoru dok nisam

odmakao toliko da pokrene svoj kamionet i pođe kući. Čim mi je nestao sa vidika, napravio

sam polukružno okretanje i pošao nazad.

Prošao sam pored mesta gde me je sinoć našao njegov sin, gde smo se spustili u uvalu do njihove

kuće, gde je zemljani put vodio ka njihovom dvorištu. Kroz prašinu koju je digao odlazeći video

sam zadnja svetla njegovog kamioneta. Prošavši, konačno, pored benzinske pumpe i Drakše

koji je zbunjeno gledao za mnom, dao sam gas.

Možda samo još nisam bio spreman da se vratim u svoj svet. Uvredili su me tim prikrivenim

izbacivanjem iz svoje sredine. Hteo sam da vidim šta to ne žele da vidim. Hvatao sam krivine

u većoj brzini nego što sam navikao na nepoznatom terenu te umalo promašio skretanje pored

hrasta izlomljenog u obliku slova z. Zakočio sam, vratio se unatrag i pošao uzbrdo po šljunku i

kamenju. Moj auto je neko vreme dobro podnosio uspon, verovatno sposoban da osvoji još koji,

ali sam odlučio da ga poštedim zaustavivši ga na proširenju puta ispod visokih borova. Dalje

sam išao peške.

Šetnja je bila duga i naporna. Odustao bih da me nije mrzelo da se posle tolikog truda vratim

praznih ruku. Na kraju, pećinu sigurno ne bih našao da do nje nije vodila sveže utabana staza.

Spuštala se tako naglo da je izgledalo kao da su horde ljudi u cipelama raznih veličina bezbrižno

odšetale u provaliju. Nagnuo sam se preko ivice i video da zavija pod maltene pravim uglom

ispod velike stene, pod koju sam morao da se uvučem čučeći. Nekoga nije mrzelo da se tu

zavlači, što je samo produbilo moju znatiželju.

Izbio sam na visoravan pred pećinsko okno krzavih ivica. Ličilo je na razjapljena usta sa zubima

pirana.

Šta sam očekivao da ću zateći unutra? Alu koja zviždi?

Tokom godina čitao sam malo o kraju, zanimalo me je zbog slika, ali to je uvek bila više

faktografija i topografija, a vrlo malo folklor, inače bih možda i naleteo na slično predanje.

Ovako nisam znao detalje, koliko je priča utemeljena u stvarnosti, koliko ljudi ovde stvarno

veruju u nju.

Pag

e13

3

Oprezno sam zavirio u otvor, ali sam unutra osetio samo hladan i ustajao vazduh. Kad sam

zakoračio u šire predvorje, nazreo sam prazne plastične flaše, zgužvane kese od grickalica i

nedopušene čikliće. Dalje se put naglo sužavao u potpuni mrak.

Nešto crno, zgureno i preveliko za sitnu životinju povuklo se u tminu, ali sam uspeo da

registrujem pokret. Bio sam siguran da mi se nije pričinilo. Telefon u mom džepu i dalje je bio

beskoristan za sve funkcije, a drugog izvora svetla nisam imao. Bez svetlosti, nisam bio siguran

da ću smeti da zađem u tu rupu.

Stajao sam ukočeno, dok mi je srce tuklo toliko jako da mi se zalelujalo pred očima, kad sam

čuo glasove ispred pećine. Morao sam brzo da odlučim. Pomoglo je što sam se više plašio onog

unutra, šta god to bilo, nego ljudi napolju.

Kad sam iskoračio na dnevno svetlo, video sam da ljudi još nisu stigli pred pećinu; glasno su

pričali dok su se čučeći provlačili ispod stene. Imao sam taman toliko vremena da se zavučem

iza stene i taman toliko mesta da im se sklonim sa vidika a da ne padnem u provaliju.

Na visoravan su, jedno za drugim, izbila poznata lica. Bica, njegov sin Ševa i ćerka Ljupka,

porodica visokih. Poslednji je stigao onaj koji nikako nije mogao biti u rodu s njima, Drakša sa

pumpe. Njih četvoro rasporedili su se u polukrug ispred pećine, ali u nju nisu ulazili.

„Dobro, pa gde je sad?“, rekao je Drakša.

„Kazao sam ti da nije ovde“, pobunio se Ševa.

„Ovoga ne bi bilo da se nisi raskokodakao, Drakša“, rekao je Bica.

„Znaš i sam koliko se tek navrznu kad ih odgovaraš od pećine.“

„Ih, vidim pomogao je taj pristup.“

„Kud se deo onda?“, odbrusio je Drakša. „Znamo gde je ostavio kola.“

Ševa je rekao: „Ako ga sad ne nađemo, ova tri dana prerašće u sedam. A kad ga ni tad ne

budemo našli…“

„Ne možemo da ga ne nađemo za tri dana“, rekao je Bica.

„Dvadeset jedan dan ovoga ne bih izdržala“, promrmljala je Ljupka. „Ovog zvuka.“

Svi su načas ućutali.

„Osećaš li kako jenjava, Ljupka?“, upitao je Ševa, kao da želi da je uteši.

„To samo znači da će se uskoro pojačati“, odgovorila je ona.

Nije mi bilo jasno o čemu govore. Nisam čuo ništa, sem vetrića u krošnjama drveća ispod mene,

i njega veoma slabo.

Bica se obratio svima. „Ševo, ti još jednom pročešljaj kraj oko pećine. Ljupka, ti pođi uz reku.

Ja ću motriti drum, javiću ostalima s one strane. A ti, Drakša, znaš šta treba da uradiš s njegovim

kolima. Ajde, raširite se i samo bez panike.“

Napustili su plato pred pećinom spustivši se u tišini jedno za drugim u rupu. Još dugo nisam

smeo da promolim glavu, nesiguran da li su stvarno otišli. Opkolili su me. Zaplenili su mi kola.

Nisam znao kuda ću i šta dalje.

Pag

e13

4

Kad sam utrnuo iskoračio iza stene, pred ulazom u pećinu ugledao sam crnu pogrbljenu priliku.

Toga sam se sve vreme plašio, još od onda kad sam ugledao Ševu na noćnom putu. Svih ovih

godina, ako ćemo pravo. Starica iz mojih sećanja, mojih snova i mojih slika, bila je stvarna.

Stajala je u crnim ritama, istovremeno suviše definisana i nejasna da bih podneo da na njoj duže

zadržim pogled. Nije joj se videlo lice, iz marame na glavi nalik kapuljači izvirivao joj je samo

vrh isturene brade. Bio sam siguran da me je spazila. Čekao sam da vidim šta će uraditi, ali bila

je zauzeta nečim drugim.

Prišavši ivici platoa kao da lebdi, zavirila je u ponor. Iskoristio sam trenutak njene nepažnje da

se povučem iza stene, ali sam se od manjka krvi u glavi ili ukočenosti u nogama zateturao,

pogrešno procenio koliko mi je mesta ostalo do ivice i skoro proklizao. Odronio sam grumen

zemlje pod sobom i očajnički se uhvatio za stenu. Kad sam pogledao dole, video sam kako me

odozdo besno gleda Ševa.

Provirio sam iza stene, na jedinu drugu stranu za beg, i video da je prilika u crnom podigla

suvonjavu ruku ispod skuta i prinela je glavi. Napravila je oštar pokret rukom nadole, kao da

okida strune ili možda udara u drombulje u svojim ustima. Ponovila je pokret još jednom,

agresivnije, i ja sam se spremio da čujem nešto, nekakav zvuk, bilo šta što bi bila posledica te

radnje. Ali čuo sam samo jecaj duboko ispod sebe.

Ševa je poda mnom pao na kolena i uhvatio se za glavu.

Bilo mi je mučno gledati ga kako se valja u prašini. Kad sam ponovo pogledao ka pećini, crne

prilike više nije bilo. Nisam mogao da procenim je li ušla u okno ili se bešumno spustila ispod

stene. Ako je uradila ovo drugo, srešće Ševu. Kad sam, međutim, pogledao dole, video sam

samo njega.

„Pođi sa mnom“, prostenjao je digavši glavu ka meni. „Znam prečicu, ništa ti se neće dogoditi.

Neću reći ostalima da sam te sreo.“

„Ko je bila ova baba?“

„Siđi, pa ću ti ispričati“, rekao je sa suzama u očima. „Ne moraš da se plašiš. Ostali smo sami.“

Nije mi bilo druge nego da poslušam. Šmugnuo sam pored pećine najbrže što sam mogao i

zveknuo glavom o stenu dok sam se provlačio ispod nje. Kad sam se spustio, Ševa je sedeo na

niskom kamenu. Povratila mu se boja u lice i više nije plitko disao.

„Moramo da pođemo“, rekao je.

„Ne dok mi ne kažeš ko je ono.“

Uzdahnuo je. „To je zviždač. Naš frulaš. Naš glasnik i čuvar. Stara se da budemo svi na broju.

Sa nama je tu dugo. Svaka prirodna oblast navodno je imala jednog. Koliko čujem, ostali ga

više nemaju.“

Bog ni ne zna da ovo postoji, govorio je moj otac.

„Ajde, sada“, rekao je Ševa. Kad je krenuo u šumu, sledio sam ga kao mesečar.

„Kuda idemo?“, upitao sam.

„Do tvojih kola. Znam gde ih je ostavio Drakša.“

„Kako to misliš ’stara se da ste svi na broju’?“

Pag

e13

5

„Nije to neka mudrost. Ti moraš da odeš, mi moramo da ostanemo. U ovom kraju uvek je morao

da bude isti broj ljudi. Ako neko umre, neko mora da se rodi. Porodica se kod nas uvek pažljivo

planirala. Uspevali smo da održimo broj čak i u vreme zbegova, kad su se tu skrivali hajduci.

Moji su navodno potomci hajduka koji je ostao. Ako neko dođe, da bi se zadržao, neko mora

da ode. Znam za bar jedan takav slučaj. Suština je: ti si ovde višak.“

„Ali zašto pristajete na to? Što biste želeli da ostanete ako ne želite?“

„Nikad ni u čemu nećemo oskudevati“, rekao je. „Tako nam je obećano. Jesi li video moju

kuću? Svega imamo.“ Možda mi se samo učinilo, ali nije zvučao uvereno u to. „Ajde ovamo.

Imamo još dugo da hodamo. Moramo da zaobiđemo rejon mog oca.“

Ševa je znao kako da nas sprovede ispod nasipa da ne budemo primećeni sa osmatračnice.

Visoko na drvenoj platformi, Bica se oslanjao obema rukama o ogradu, zagledan u daljinu.

Čekali smo da se sagne, podigne se sa flašom i nategne iz nje. Tek smo tad pošli dalje.

Ljupka je na drugoj obali reke bila zauzeta potapanjem marame vodu i stavljanjem obloga na

čelo. Pre nego što smo uspeli da zađemo u novi šumarak, Ševa je zastao i zažmurio. Iz uglova

očiju potekle su mu suze.

„Zviždač?“, upitao sam.

Klimnuo je obrisavši lice. „Podseća nas da si još tu. Da i dalje imamo čoveka više. Tri dana. Pa

sedam… I onda…“ Ućutao je.

„Zašto ja ništa ne čujem?“

„Zato što nisi odavde.“

Bio je u pravu, naravno. Bio sam potomak nekoga ko je izneverio porodicu, a dozvolu da

ponovim istu grešku tražio sam ovde. Zaluđivao sam se mišlju da će mi klisura pružiti novu

priliku, a jedino rešenje bilo je da se vratim u grad i tamo ispravim svoje krive drine. Otac,

majka, žena, njen brat. Morao sam sa svima da se suočim. Ovo ovde bila je iluzija koju sam

predugo zloupotrebljavao.

Kad smo prošli kroz dug tunel od borova, Ševa nas je naterao da zalegnemo iza posečenog

debla. Osećao sam se kao u rovu. S obe naše strane, osmatračnice su se dizale visoko u modro

nebo i sada više nisu bile napuštene.

„Vidiš granicu?“, pokazao je ispred nas. Prepoznao sam usko grlo klanca kroz koje sam prošao

sinoć da bih zakoračio u njegov svet. „Sa druge strane je sloboda. Samo da sačekamo noć.“

Nazirao sam svoju narandžastu ladu kraj puta, poput mamca koji je tu ostavljen da me privuče

kako bih konačno izašao iz njihovog brižljivo čuvanog kutka. Umorio sam se od tolikog

pešačenja. Nikad mi potencijal tog starog automobila i grada u koji će me vratiti nije delovao

toliko primamljivo.

Čekali smo kraće da padne mrak nego što sam očekivao. Sunce je u klisuri brzo propalo iza

planina. Spreman da se oprostim od svojih boja, pružio sam ruku Ševi, a on ju je rado prihvatio.

Pod okriljem noći, ustao sam iz naše busije, ali nisam uspeo da napravim nijedan korak.

„Kud si pošao?“, rekao je Ševa maltene tužno. „Ta sloboda nije za tebe.“

Stao je na noge, obišao me i počeo da se spušta ka ulazu u klanac. Kad sam se osvrnuo, video

sam da uz mene stoji zviždač i dugim, suvim prstima čvrsto me drži za podlakticu.

Pag

e13

6

Ševa se nakratko okrenuo i klimnuo glavom zviždaču. Ovaj se nije pomerio.

„Mislio sam da ovde imaš sve što želiš“, doviknuo sam mladiću.

„Mislio sam da ti želiš da ostaneš“, odgovorio mi je Ševa.

Dok sam se batrgao pod zviždačevim stiskom ne uspevajući ni da pomerim ruku, gledao sam

kako Ševa ispravljenih leđa spretno nestaje kroz kapiju klanca. Pripala mi je muka dok sam

izbliza udisao miris osobe kraj sebe, nešto ustajalo, prezrelo i resko u njenoj odeždi ili koži.

I zviždač je čeznutljivo gledao za Ševom ili sam bar takav utisak stekao. Izbliza sam shvatio da

ne izgleda kao starica, već pre kao gubavac koji je preživeo čitav vek ili tri. Kad je nakrivio

glavu, video sam da je sprava koju okida dok muzicira u stvari deo njegove vilice, nalik tankoj,

oštroj kosti koja mu štrči iz brade.

Uspeo sam da nazrem kako Ševa zastaje pred mojim autom na drugoj strani. Isprobao je bravu

i zadovoljno otvorio vrata. Kad je ušao u kola, mrak oko njega se uskomešao.

Iza stene s druge strane puta digle su se tri glave. Video sam im samo senke i odsjaj mesečine

u njihovim naočarima za sunce.

„Mislio si da ćeš pobeći?“, povikala je jedna od glava. Poznavao sam taj promukli glas koji je

odjeknuo klancem. „Samo je trebalo da te sačekamo. Ovde je poslednji put zabeležen signal

tvog mobilnog. Imaš pozdrave od moje sestre. Digla je ruku na sebe, gnjido.“

Do nas su doprli Ševini prigušeni protesti iz kola. Kad su tri senke potegle oružja dugih cevi,

zviždač kraj mene je slobodnom rukom zadrombuljao po parčetu svoje kosti, a rafale koji su s

druge strane klisure izrešetali moju ladu nivu nisam čuo od bola koje mi je prostrujao glavom i

ugnezdio se u njoj.

Pag

e13

7

ECKERMANN

WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

WWW.ECKERMANN.ORG.RS

MART - APR 2019.

BROJ 20

Autor fotografije Majlinda Kelmendi

Sva prava zadržana © 2016 -2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)

Pag

e13

8