Данас на Позорју...петак, 1. јун 2018. 1 63. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ...

петак, 1. јун 2018. 1

63. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ www.pozorje.org.rs

Данас на Позорју

10.00–18.00 часова / Културни центар Новог Сада16. међународни симпозијум позоришних критичара и театрологаКолектив на делу: испитивање колективитета у савременом театруОрганизатори: Стеријино позорје Нови Сад и Међународна асоцијација позоришних кри-тичара / International Association of Theatre Critics (IATC)Председавајуће: Дијана Дамијан Мартин и Бојана Јанковић (Лондон, Велика Британија)

11.00 часова / Такмичарска селекцијаОкругли сто: Кеплер 452-Б

17.30 часова / СНП, горњи фоаје Сцене „Пера Добриновић“Дани књиге„Сцена”, часопис за позоришну уметност, бр. 1 и 2/2018.Говоре: Милош Латиновић, Марина Миливојевић Мађарев,Александар Милосављевић

Кембриџов увод у позоришну режију(Универзитет уметности у Београду, Факултет драмских уметности, Факултет педагошких наука у Јаго-дини Универзитета у Крагујевцу, Студио Лабораторија извођачких уметности и Битеф театар Београд)Говоре: Илеана Чутура, Милош Латиновић

19.00 часова / СНП, Сцена „Јован Ђорђевић“Такмичарска селекцијаБранислав НушићОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦАТеатар „Фјодор Волков“ Јарослав (Руска Федерација)

Режија: МИЛАН НЕШКОВИЋДраматургија: МАЈА ТОДОРОВИЋСценографија: ВЕСНА ПОПОВИЋКостимографија: БИЉАНА ГРГУРКомпозиторка: ИРЕНА ПОПОВИЋКореографија: ИРИНА ЉАХОВСКАЈАДизајн светла: ДМИТРИЈ ЗИМЕНКО

УлогеАгатон Арсић: НИКОЛАЈ ЗУБОРЕНКОСимка, Агатонова жена: ТАТЈАНА МАЉКОВАТанасије Димитријевић: АНДРЕЈ ЗУБКОВВида, Танасијева жена: ИРИНА СИДОРОВАПрока Пурић: НИКОЛАЈ КУДИМОВГина, Прокина жена: АНА ТКАЧОВАСарка, удовица: НАТАЛИЈА АСАНКИНАТрифун Спасић: СЕМЈОН ИВАНОВМића Станимировић: МАКСИМ ПОДЗИНДоктор Петровић, адвокат: СЕРГЕЈ КАРПОВДаница: ТАТЈАНА КОРОВИНАСтанислав Илић: НИКОЛАЈ ЛАВРОВДете: АЉОНА ТЕРТОВАГлас Мате Тодоровића: ВАЛЕРИЈ КИРИЛОВ

Представа траје 2 сата и 20 минута (са паузом)

2 Билтен бр. 7

21.30 часова / СНП, Сцена „Пера Добриновић“Међународна селекција „Кругови“Кристиан НовакЧРНА МАТИ ЗЕМЛАЗагребачко казалиште младих (Хрватска)

Режија: ДОРА РУЖДЈАК ПОДОЛСКИАутор драматизације и драматург: ТОМИСЛАВ ЗАЈЕЦСценографија: СТЕФАНО КАТУНАРКостимографија: ДОРИС КРИСТИЋСценски покрет: ПЕТРА ХРАШЋАНЕЦКомпозитор: СТАНКО КОВАЧИЋДизајн светла: АЛЕКСАНДАР ЧАВЛЕКЈезичка саветница: ИНЕС ЦАРОВИЋКорепетитор: МИЛОРАД СТРАНИЋДизајн маски: СЛАВКО ВИДОВИЋАутор цртежа: ТИТ МЕДВЕШЕК

Улоге

Матија: АДРИАН ПЕЗДИРЦФрањо: ДАДО ЋОСИЋМајка: ДОРИС ШАРИЋ КУКУЉИЦАБака: УРША РАУКАРДр Михољек Лазанин; Хешто: ПЈЕР МЕНИЧАНИНДр Перковић; Пујто: МИЛИЦА МАНОЈЛОВИЋИва: НАТАША ДОРЧИЋДина: МИА БИОНДИЋТета; Лидија; Терезика Кунчец: ДОРА ПОЛИЋ ВИТЕЗДејанова мајка; Учитељица: СУЗАНА НИКОЛИЋСузана; Милица: БАРБАРА ПРПИЋСилвија; Фрањина мајка: НАДЕЖДА ПЕРИШИЋ РАДОВИЋЗвонко Демокрација; Свећеник: ДАМИР ШАБАНМладен Хорват: ДАНИЈЕЛ ЉУБОЈАФрањин отац; Дејанов отац; Шогор; Станкец; Имбро Перчић: ЗОРАН ЧУБРИЛОДејан; Здравко Теноди: ЈАСМИН ТЕЛАЛОВИЋКрунек; Марио Брезовец: МАТЕО ВИДЕКГлазбеник: СТАНКО КОВАЧИЋМали Матија: НИКОЛА ЉУТИЋ/ЛЕОН БУЈАНОВИЋ

Представа траје 2 сатa и 25 минута, без паузе


петак, 1. јун 2018. 3


Такмичарска селекцијаОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА, писац Бранислав Ну-шић, режија Милан Нешковић, Театар „ФјодорВолков“ Јарослав (Русија)Прилика да се сусретнемо са туђим погледом на нашудрамску традицију пружила се одличним и маштови-тим упризорењем Нушићеве Ожалошћене породицеу режији Милана Нешковића у далеком Волковскомтеатру у Русији. Полетно и духовито изведена класичнаНушићева комедија, оставља утисак нечега што је ипублици у страној средини блиско и препознатљиво,а за њихове драмске уметнике изазовно и инспира-тивно. Овакво тумачење наше драмске баштине билоје и најваљаније постављање нашег драмског великанау протеклој сезони, коју није одликовало уобичајеночесто посезање за Нушићем и Стеријом, као ни другимстаријим ауторима на нашим позоришним сценама.

Бошко Милин

ПРОКА: Тако ти је то, моје Агатоне! Данас јесмо, сутранисмо.ВИДА: Шта ћеш; такав је закон божји, пријатељ-Проко,па не бива друкче!ПРОКА: Не бива, боме!АГАТОН: Ама закон, знам ја да јé то закон, али бар иманекога реда у том закону. Зар је баш он био на реду?ТАНАСИЈЕ: Одиста, такав човек.АГАТОН: Такви се људи не рађају двапут.ТАНАСИЈЕ: Поштен, честит...АГАТОН: Није то само поштен и честит, него човек саоволиким срцем; добротвор, једном речи добротвор.СИМКА: Кога све он није помогао?ПРОКА: Није било сиромаха коме није пружио руку.ГИНА: Помогао, боме, и лево и десно.ТАНАСИЈЕ: Штета одиста, такав човек!АГАТОН: И какво је то поштење било!ТАНАСИЈЕ: Никоме тај није зајео, никоме отео!ПРОКА: Море, како зајео и отео; давао је.ВИДА: Давао је, боме, и капом и шаком.МИЋА: Можете мислити какав је то губитак за нашупородицу.АГАТОН: Губитак, него!САРКА (Гини која се заплакала): Доста, бога ти, прија-Гино, са тим твојим плачем. 'Ајде тамо на парастосушто си плакала, било је света, па је и ред да неко у имефамилије плаче; али зашто овде, кад смо сви своји.

(Бранислав Нушић, Ожалошћена породица, први чин, I, Породица)

Бранислав Нушић (Београд, 1864–1938)

Нушић је рођен у Београду као Алкибијад Нуша у цин-царској породици Ђорђа и Љубице Нуше. Његов отацбио је угледни трговац житом али је убрзо после Ну-шићевог рођења изгубио богатство. Породица се пре-селила у Смедерево, где је Нушић провео своје де-тињство и похађао основну школу и прве две годинегимназије. Преселио се у Београд, где је матурирао.Кад је напунио 18 година, законски је променио својеиме у Бранислав Нушић. Дипломирао је на Правномфакултету у Београду 1884. Током студија провео јегодину дана у Грацу. Његов даљи живот пун је наглихобрта: године 1885. налази се на служењу војног рокаи учествује у Српско-бугарском рату. Због сатиричнепесме "Два раба" за тадашње опозиционо гласилоДневни лист осуђен је на две године робије. Каснијеје службовао у конзулатима Краљевине Србије, а ос-нивао и водио позоришне куће у Београду, НовомСаду, Скопљу и Сарајеву. У младости се више бавионовинарством, покретао и уређивао више листова ичасописа. Добио звање академика Краљевске акаде-мије наука 1933. Његово дела већином припадају пе-риоду реализма, али се у драмском стваралаштву на-довезује на Косту Трифковића и Јована СтеријуПоповића. Писао грађанске драме и салонске коме-дије (Тако је морало бити, Пучина, Обичан човек, Првапарница), а највећи успех постигао комедијама о гра-ђанском друштву Србије на крају XIX и почетком XXвека. На хумористичан и сатиричан начин бавио сетемама власти, наличјем парламентаризма, прими-тивним бирократизмом: Народни посланик, Сумњиволице, Протекција, Госпођа министарка, Ожалошћенапородица, Покојник, Власт (недовршена). Писао је ибајколике драме Љиљан и Оморика, Вечност, Женабез срца. Као прозаиста, оставио је низ приповедакау збиркама Приповетке једног каплара, Листићи, Ра-мазанске вечери, фељтоне у три књиге Бен Акиба, ауто-биографска и мемоарска дела Деветстопетнаестао повлачењу српске војске и народа у Грчку прекоАлбаније, путописе са Косова, духовиту Аутобиогра-фију. Псеудоним Бен Акиба.

Извештај селектора

Екс либрис

ПисацТакмичарска селекцијаОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА


Милан Нешковић

Рођен је 1985. у Ваљеву. Завршио је позоришну режијуна Факултету драмских уметности Београд, у класипрофесора Николе Јевтића и Алисе Стојановић. Ње-гове представе учествовале су на фестивалима у ре-гиону и иностранству и освојиле педесет и више на-града. На 62. Стеријином позорју (2017) у Такмичарскојселекцији учествовао је са две режије: Маестро (На-родно позориште Сомбор) и Ружа, увела (Позориште„Бора Станковић“ Врање).Добитник је бијеналне награде „Љубомир МуциДрашкић“ (2015), која се додељује најбољем редитељуу београдским позориштима по оцени колега глумаца,што овом признању даје посебан значај.Поред позоришта бави се и педагошким радом.Најмлађи је предавач глуме на Академији уметностиу Београду. На 62. Стеријином позорју (2017) у Такми-чарској селекцији дебитовао је са две режије: Маестро(Народно позориште Сомбор) и Ружа, увела (Позо-риште „Бора Станковић“ Врање), а вечерас гледамоОжалошћену породицу руског позоришта „Фјодор Вол-ков”, његову другу режију на овогодишњем фестивалу,након изведене Швајцарске Народног позоришта Ре-публике Српске Бања Лука, која је била на програмупрве фестивалске вечери.

Руско државно академско драмско позориште „Фјодор Волков” у Јарославу

Прво руско професионално позориште основано1750. године. Позориште је названо по свом оснивачуФјодору Волкову, сину трговца, редитељу, глумцу, сце-нографу и пословном човеку који је извео своје по-зориште на професионални ниво и био позван у Пет-роград да развија позоришни занат.У 19. веку јарославско позориште било је познато несамо као најстарије већ и као једно од најбољих. Нањеговој сцени наступали су Шчепкин, Стрепетова,Москвин, Качалов, Савина, Станиславски… Током дваи по века позориште је променило неколико локација,а у садашњој згради налази се од 1911. Реконструкцијапрвог руског позоришта 1909–1911. постала је

својеврсни догађај. На архитектонском конкурсу по-бедио је пројекат Николаја Спирина. Зграда је изгра-ђена у стилу неокласицизма и позната је по раскош-ним, скоро дворским ентеријерима. То је једна одархитектонских доминанти Јарослава.Тренутно је Театар „Волков” једино драмско позориштеван Москве и Петрограда које ужива статус федерал-ног позоришта са директором Јуријем Итином и умет-ничким директором Јевгенијем Марчелијем на челу.На репертоару овог театра налазе се имена водећихруских и европских редитеља. Позориште је сталниучесник међународних фестивала и такмичења, до-битник је мноштва престижних награда, укључујућичетири националне награде „Златна маска“ и Награде„Станиславски” за развој сценске уметности и позо-ришног заната у Русији.Сваке године позориште организује две манифеста-ције – Међународни Волков фестивал са слоганом„Руска драматургија на језицима света“, који се налазина списку пет највећих позоришних догађаја у целојземљи и омладински фестивал „Будућност позоришнеРусије”. Позориште располаже са три сцене.

Редитељ Позориште


петак, 1. јун 2018. 5

За наредну премијеру на сцени првог руског позо-ришта одабрана је комедија српског писца БраниславаНушића. Њену режију потписује такође српски реди-тељ Милан Нешковић.Причу из тридесетих година прошлог века Нешковићје пренео у наше доба. Ликови приче су чланови по-родице који су недавно изгубили рођака и једва чекајуда добију наследство. И зато се свако од њих труди дашто гласније, што тужније плаче, јер баш он је највишеуважавао покојника.Они нису најпривлачније особе. Али нису зликовци,нити подлаци. Обични су људи, нису ни шкрти, нитиневини, само су се нашли на корак од великог новцакоји само што им не падна с неба. Како би се у тојприлици понео свако од нас? То је баш оно питањекоје редитељ поставља гледаоцима.У представи ће се чути музика српског бенда The NoSmoking Orchestra, чији је лидер славни редитељ ЕмирКустурица.Наталија Хлапова (Комсомолска правда, 12. 12. 2017)

У црном-црном граду, у црном-црном позоришту,спрема се црна комедија. Црна комедија има својаправила. Прва сцена је сахрана, али након неколикоозбиљних секунди претвара се у фарсу. Рођаци једвадовлаче ковчег до гроба у који он не стаје, али „ожа-лошћена фамилија“ одмах се сналази. У црној коме-дији чак су и ковчези потрошна роба, пошто се у сва-кој представи секу тестером. Иза сцене се чува десетакрезервних.Црни хумор – састоји се од ироније с додатком ци-низма, чији се комични ефекат постиже исмевањемсмрти, порока и других мрачних тема, као и начинимана које се „ожалошћена породица“ бори за право давлада скупом кућом.– У овој кући свако покушава да пусти корење, да до-каже да је он главни. Ту сам, људи, нема важнијег одмене. У томе има и својеврсне љубави, каже глумацТеатра „Волков” Максим Подзин.Сви рођаци приказани су различито: њихови карак-тери, друштвени положај, однос према животу. О не-коме сазнајемо дословно све, али, на пример, дете,које тумачи Аљона Тертова не говори, нити има име. Основна боја сценографије је у складу са жанром –црна. Нема много декора, али по мишљењу српскогауторског тима то није ни најважније у комаду.– Ово је комедија о моралу и људској похлепи. Гледа-лац може сам да замисли одговарајућу поставку наконсагледавања сцена из представе, каже сценографВесна Поповић.Уз минимални декор, светло постаје одређујућа ком-понента креирања визуелног простора представе. Ононаглашава, сенчи, продубљује и ствара расположење.– Јединствени стил ове представе је црна комедија,коју смо се потрудили да осветлимо црном бојом,објашњава Дмитриј Зименко, дизајнер светла.

(Први јарославски канал, 14. 12. 2017)

Кристиан Новак

Рођен у Баден-Бадену (Немачка), 1979. Хрватски књи-жевник и језикословац, професор на Филозофскомфакултету у Ријеци. Двоструки добитник награде Т-портала за роман године (2014. и 2017), књижевне на-граде „Ксавер Шандор Ђалски” и Награде Фран Гало-вић.Потиче из међимурске породице која је радила у Не-мачкој. Правни факултет у Загребу уписује 1997, нонапушта га ради студија хуманистичког подручја.Идуће године уписује германистику и кроатистику наФилозофском факултету у Загребу. Током студија по-чиње рад на свом првом роману о међимурским сту-дентима у Загребу, који је под насловом Објешениобјављен 2005. у Чаковцу. Дипломирао је 2005. и по-чео да ради на Одсеку за германистику. Докторираоје 2011. на Филозофском факултету у Загребу. На Фи-лозофски факултет у Ријеци прелази 2012. Пажњу критике привукао је другим романом Чрнамати земла (2013), који је преведен на више странихјезика. Главна радња прати младог загребачког писцамеђимурских корена. У оба романа укомпоновао јемеђимурску кајкавицу. Новаков трећи роман Циганин,али најљепши (2016) освојио je књижевну награду„Ксавер Шандор Ђалски” као најбоље прозно оства-рење. Реч је о роману широког замаха, с окосницом улокалном становништву и Ромима у Међимурју, али изнатно ширим спектром друштвених појава, биогра-фија и културних кругова којима се бави. Има елементекриминалистичког жанра.Аутор је социолингвистичке студије Вишејезичност иколективни идентитети Илираца (2012). Његовамладалачка поезија уврштена је у Антологију међи-мурске младе лирике (2011).

Међународна селекција „Кругови“ЧРНА МАТИ ЗЕМЛА

Писац

Из медија



Др ПЕРКОВИЋ: Од укупно осам жртава суицида, пе-торица су били одрасли мушкарци: Маријо Брезовец,Здравко Теноди, Младен Крајчић, Имбро Перчић,Звонко Хорват, двије жене, Милица Хорват и ТерезијаКунчец, те један дјечак, Фрањо Кланц Др МИХОЉЕК-ЛАЗАНИН: Шест је самоубојстава из-вршено вјешањем, једно утапањем те једно резањемвена на подлактици. Др. ПЕРКОВИЋ: До свибња 2011. испитано је 108 ста-новника села, од којих је само петеро изјавило даизванредни догађај није оставио никакав дојам нањих. Осталих 103. насумце је спомињало идуће мани-фестације:заједнички страхДр МИХОЉЕК – ЛАЗАНИН: Колегице, имамо слајд-Др ПЕРКОВИЋ:а) заједнички страхб) колективну паранојуц) збуњеностд) чудно понашање многих становника селаЧак осамдесет и шестеро испитаника спомиње пред-оџбу према којој је свих осам самоубојстава на тајан-ствен начин узроковао извјесни М. Д, тада седмого-дишњи дјечак.

(Кристиан Новак, Чрна мати земла)

Дора Руждјак Подолски

Рођена 1971. у Загребу, где је завршила Школу за рит-мику и плес и Класичну гимназију. Студирала је латинскии грчки језик на загребачком Филозофском факултету,а 1997. дипломирала позоришну режију и радиофонијуна Академији драмске умјетности у Загребу.До сада је режирала више од седамдесет наслова уХрватском народном казалишту у Загребу, Сплиту,Осијеку и Ријеци, на Дубровачким љетним играма, уЗагребачком казалишту младих, Градском казалишту„Комедија“, „Гавели“, „Трешњи“ и бројним другим по-зориштима широм Хрватске. Оперу Никола ШубићЗрињски у Missisauga опери у Торонту, поставља 2002,мјузикл Чикаго у Ст. Петербургу 2007, а као редитељка

гостује и у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Слове-нији. Режирала је и бројне манифестације, међу којимаи свечаност уласка Републике Хрватске у Европскуунију, 1. јула 2013.Ауторка је збирке песама Шетач, за коју је награђенанаградом Горан за младе песнике. Вишеструко награ-ђивана за режију: Чикаго (2004), Љепотица и звијер(2008), Madame Buffault Б. Папандопула (2015), Чрнамати земла – на Гавелиним вечерима (2017). Пред-ставе Чикаго, Љепотица и звијер, Кабаре и Чрна матиземла награђене су Наградом хрватског глумишта занајбољу представу у целини. С редитељем Сашом Бо-жићем написала је текст Rent a friend, који је награђенASSITEJ-евом наградом (2012). Предаје глуму на Му-зичкој академији и Академији драмске умјетности уЗагребу. Од 2009. до 2012. била је директорка драмскогпрограма Дубровачких љетних игара, а од августа2017. је управница ове манифестације.

Бриљантна представа која ће многе расплакати и замислити

Главно питање које се појавило у казалишним круго-вима уочи праизведбе представе Чрна мати землабило је како ће Томислав Зајец драматизирати тај Но-ваков хит роман нимало једноставне структуре и хоћели редатељица Дора Руждјак Подолски успјети похва-тати све конце у тој причи о дјечаку, његовој страшнојтајни и осјећају кривње те о релативно непознатој ре-гији на сјеверу наше земље, о којој знамо то да је богаткрај и да у њој ХДЗ никада није добио изборе. Бојазанје била излишна. Избор и театрализација књижевнеграђе зналачки су направљени, с нагласцима на онимситуацијама које најбоље илустрирају карактере и про-блеме. Посебно се може похвалити стапање времен-ских раздобља, дакле прошлости и садашњости, те за-гребачких и маломјештанских ситуација у цјелину.Представа почиње у документарном стилу, кад знан-ственици износе податке истраживања о неразјаш-њених осам самоубојстава (пет мушкараца, двије женеи деветогодишње дијете) у малом међимурском не-именованом мјесту. Тај податак одмах упућује на при-каз друштвене патологије и трагедије колективнихразмјера, а кад се фокус усмјери на свађу главногјунака Матије Доленчеца и његове дјевојке, постајемосвјесни тога да је та патологија кулиса њихове, односноњегове особне патологије.У представи су на једнако дојмљив начин упризоренетри разине – интимистичка, друштвена и политичка –које се стално прожимају и на крају стапају у цјелину.Свака од те три разине изнимно је увјерљива и предгледатеља износи цијело богатство слика, емоција ипитања. Прва разина износи интимну причу главногјунака Матије Доленчеца, писца у списатељској и ин-тимној блокади који је дубоко потиснуо своју про-шлост и лаже својој дјевојци те се враћа у дјетињство,

Екс либрис

Редитељка

Критика


петак, 1. јун 2018. 7

проведено на том „отоку“ на сјеверу Хрватске, какоби пронашао идентитет и могао кренути напријед.Друга разина доноси аутентичан и вјеран приказ ру-ралне атмосфере и живота Међимурја, а у којој семијешају збиљско и надреално, славенски митови илегенде, свакодневница и демони, измишљени истварни, што редатељица Дора Руждјак Подолски ос-ликава поетичним и маштовитим сликама, реминис-ценцијама на прошлост, међимурским мелосом и су-игром глумаца који на течном међимурском дијалектуоживљују крај поред Муре.На трећој разини показују се индивидуалне и колек-тивне трауме настале од Титовог раздобља све до вре-мена транзиције у деведесетима у Хрватској те се тимеисписује друштвена патологија тога краја, углавномпотиснута и намјерно гурана под тепих. Такођер, су-птилно су назначене политичке мијене у тој регији(Тито – комунизам, Туђман – ХДЗ), а тиме и у цијелојземљи. Посебно потресно дјелују сцене у којима сенаговјештава будући чин педофилије, као и сликагњусног чина, које отварају питања о ономе што седогађа, а о чему се шути, затим редање података оброју необјашњивих суицида у Међимурју, који по де-финицији указују на друштвену трулеж, а отварају сеи питања о алкохолизму, насиљу у обитељи, образов-ном суставу, утјецају политике на наш свакодневниживот итд.

Нина Ожеговић (Т-портал, 3. 4. 2017)

Гледао сам Чрну мати землу и изашао усузама

Не сјећам се кад сам посљедњих година са сузама уочима и препун емоција излазио из казалишне дво-ране послије неке премијере. То ми се управо дого-дило на Чрној мати земл Кристиана Новака у уистинупрворазредној драматизацији Томислава Зајеца (каквувећ дуго нисмо видјели у казалишту) и бриљантнојрежији Доре Руждјак Подолски, са сјајним, уиграним,најкохерентнијим глумачким ансамблом ЗКМ-а, пред-вођеним неодољивим Адрианом Пездирцом и ДадомЋосићем. За мене је то казалишни догађај сезоне (башкао што је лани то био Hinkemann). Чисто сумњам даће се иједан комад до краја текуће сезоне успјети при-ближити овој представи зачудне сценске енергије, ли-ковности и емотивности.Имам осјећај да је тако представу доживјела и пре-мијерна публика која је, на ногама, десетак минута то-пло и искрено аплаудирала, а онда неколико пута по-зивала ансамбл да поновно изађе на сцену.(…) На сцени су Адриан Пездирц као главни јунак, пи-сац Матија Доленчец и Миа Биондић, као његовадјевојка Дина, љубавни пар који се растаје, а ипакостаје заједно, а њихова веза кулминира финалним,дивним међимурским сонгом у њезиној интерпрета-цији, на који не можете остати хладни, ако у себи но-сите и зрнце пригушених емоција. Пездирц, тај високи,мршави тип магичне снаге и сценске енергије, за менеје понајбољи млади хрватски глумац. У њега сам сезаљубио још у Чаробном бријегу. Има све предиспо-

зиције да направи уистину велику каријеру, попут, ре-цимо, Шербеџијине. Чаробна је и Миа Биондић каодјевојка Дина, посебна глумица такођер јединственесценске појавности. Фантастична су рјешења сцено-графа Стефана Катунара, још увијек младог ријечкогкипара и сценографа с бројним успјелим казалишним

референцама посљедњих година, који с минималнимсредствима показује данашњи простор дневне собеобитељи главног јунака те симболичне елементе селау којима се одвија ретро радња тијеком транзиције уМеђимурју: куће, шаша, окућнице с кокошима, ријекеМуре, ногометног стадиона, школе…

Борис Хомовец (Телеграм, 2. 4. 2017)

Гробови као поштанске постаје и игралиштаВажно је истакнути да је уз читав тај немали изазовдубоке дјечје самоће и рањености Чрне мати землепристала комплетна глумачка екипа Загребачког ка-залишта младих, поклонивши му своје специфичноказалишно суауторство, под чиме посебно мислим нарадикалну спремност на игру. И баш та спремност наигру као неотуђиво терапеутски, колико и дјечји посао,игру која истовремено круцијално недостаје Новаковупротагонисту Матији, претвара искуство гледања пред-ставе у умјетничку авантуру.Игра шаловима, кухињским крпама и другим прируч-ним предметима обиљежава однос између ликовамајсторски одигране Баке у изведби Урше Раукар ињезина унука, главног лика Матије, у изведби пого-ђено повјерљивог и осјетљивог Адриана Пездирца.Раукар и гестуалном метаморфозом и гласом и уну-тарњом глумачком намјером, па чак и немирним ста-рачким длановима на кухињском столу, досеже пое-тичност оних бакица које једном ногом живе умитском времену, а другом су и саме дјеца. Оваквабака-богиња-дјевојчица с једне стране заробљује свогунука у свијет фикције, а с друге га стране отвара умјет-ничком искуству.Игра се на сцени поновно јавља на релацији Матије сликом најбољег пријатеља Фрање у маестралној из-ведби Даде Ћосића. Њих двојица измишљају свој „на-опаки“ језик, своје тумачење мрављих и звјезданихзвукова, своју зону заједничке вожње позорницом надрвеном вагончићу, своју малу утјешну гесту гријањадланова и њихова смјештања на мјесто гдје боли.

Наташа Говедић (Нови лист, 4. 4. 2017)



Тијана Грумићауторка драме “Кеплер 452-Б”

Живети и опстати у свету у којем сесећамо измишљеног

Тијана Грумић је ауторка драме “Кеплер 452-Б”.Наша нереална стварност је та која јој се чининеисцрпном инспирацијом за писање. Поводомизведбе свог комада на Позорју, говорила је оизмишљеном сећању којем прибегавамо у свимсферама живота, о томе зашто људи из позо-ришта увек упиру прст у медије и политику, аготово никад у себе али и о томе да ли је про-стор слободе у српском позоришту велики илажан, или само мали...

Пре првог питања, једно ничим изазвано размиш-љање са све упитником на крају... Да ли је могућа си-туација да су се млади драмски писци, окупљени наовом Позорју, можда нашли уочи фестивала, негдеили код некога, седели и говорили о Позорју, драмскомтексту, српској позоришној стварности, као на при-мер када уочи Оскара неки велики глумац, номинованза ту награду, окупи колеге на вечери код себе и „кувакетеринг” специјално за све њих? Је ли се то мождадесило? Има ли колегијалности међу новим генера-цијама, знају ли се, разговарају ли о драмском ства-ралаштву, о томе шта их интригира у свету у којемсе сећамо измишљеног?● Нажалост, та ситуација састајања уочи Позорја заистасе није десила, мада звучи забавно. Ипак, није да сеније десила због недостатка колегијалности, напротив.Већина нас се углавном познаје са факултета, блискисмо по годинама, знамо се, комуницирамо... Начинрада на факултету који смо сви завршили научио насје управо томе да комуницирамо међусобно, али и дапронађемо сопствени стваралачки израз у свету укоме се сећамо измишљеног. Ипак, верујем да намначин и темпо живота на који смо „приморани” недозвољавају да се тако састајемо.

Ми некако константно живимо – прошлост је сада,што је једном био слоган Битефа. Кад год је густо,посегнеш за неком лажи, неким шминкањем прошло-сти, садашњости (ФБ профили), сетимо се измиш-

љеног... Тако је најлакше или најједноставније. А дали је баш?● Не бих волела да верујем како константно живимопрошлост. Можда је понекад проживљавамо, јер јенаша садашњост врло често обележена прошлошћу;мислим да, пре свега, покушавамо да се са њом избо-римо, па некад чешће и кроз то измишљено, што незначи да је тако најлакше и најједноставније, већможда управо супротно.

Соњи из комада у животу је била пресудна порука убоци. Шта бисте ви написали на њој да знате даможе бити кључна у вашем животу?● Соња је ту поруку послала, ја још нисам. Мислим дане бих знала шта да напишем све до тренутка кад мо-рам да је пошаљем, тако да ће овај одговор и за мене,засад, остати мистерија.

Шта је младом писцу најинтригантније у српскојстварности? Које су још теме које вас провоцирају?– Управо та стварност, која се чини толико нестварном.Понекад помислим да су немогуће ствари које затичемоко себе, да се ово што се нама дешава нигде не де-шава, мислим да ме баш то и инспирише да пишем. Упогледу тема, рекла бих да се најчешће осврћем на пи-тања породице и сазревања, али интригира ме и мојапозиција (како лична, тако и професионална) у свемутоме, па се и тај мотив провлачи кроз неке комаде.

Чему или коме служи драмско писање? Кога оно ос-вешћује, кога буди, кога узбуђује, кога иритира?

● Надам се свакоме ко га чита/гледа, на који год начин,било да га узбуђује или иритира.

Како бисте описали простор слободе у српском позо-ришту: велики, мали, занимљив, одговоран, отворен,затворен, лажан...?● Веома смешно звучи овај пар: велики и лажан. Даовај интервју није у писаној форми, направила бихпаузу после велики, па рекла лажан, али овде ћу рећисамо мали.

Шта мислите, зашто људи из позоришта увек упирупрст у медије па онда у политику, а готово никад усебе?

Интервју


Фот

о: Б

. Луч

ић

Фот

о: Б

. Луч

ић

петак, 1. јун 2018. 9

– Тако је лакше, јер онда пребацују одговорност сасебе на неког другог.

Шта би младом писцу дугорочно могло да значи овоПозорје ако то не постане обавеза и наредних селек-ција, да доводе младе људе?– Људи знају да постојимо и да пишемо (а писаћемо,верујем, и после овог Позорја).

Шта то радите у Петници?– У Петници сам више од десет година. Прво сам ишлакао полазница и похађала семинаре из археологије, апоследњих пет-шест година ангажована сам као сту-денткиња сарадница на интердисциплинарном семи-нару друштвено-хуманистичких наука. Од овог летачак и руководим тим семинаром. У суштини, кадатреба друге нечему да научим, и ја сам она која учинешто ново. Зато волим Петницу. Петница је један ве-лики простор слободе.

Разговарала Снежана МИЛЕТИЋ

Радмила ЂорђевићМајка (Мирјана) у представи„Кеплер 452-Б”

Живот је у нама, осврнимо се...

Радмила Ђорђевић глуми мајку у представи„Кеплер 452-Б”. За себе каже да је због ове пред-ставе на живот почела другачије да гледа. Топ-лина и непретенциозност а дубина речи списа-тељице Тијане Грумић, помогли су јој дадругачије погледа на себе и све око себе... Из-међу два позоријанска извођења ове представеговорила је о томе да ли је могуће да смо одове лепе земље направили „сјајно мјесто за не-срећу”, што је наслов једног доброг екс ју ро-мана, да нисмо у стању да створимо пристојноместо за живот?

Порука ове представе је и узнемирујућа и опомињућа,али не на галамџијски начин. Живот је негде другдеили могао би да буде негде другде. Да ли је могуће дасмо толико напредовали као цивилизација, као гео-графија и народ да нисмо у стању да направио себипристојно место за живот?● Можемо можда и да га омогућимо, али ми увек тра-жимо нешто боље и више од овог што имамо. Хлебапреко погаче. Никад се не осврћемо на оно где се на-

лазимо и какав је тај наш живот: можда је ипак добар,леп, можда је и смислен, само треба боље погледати.А погледамо само кад нам се деси нека лоша ствар,као болест у овом случају, у представи. Каже и списа-тељица да нико никад не мисли кад треба, ми увекпочнемо да мислимо касно.

Дирљива је та једноставност којом зрачи комад, јед-ноставна је и непретенциозна режија, настала је ка-тарзична представа…● Толико је цела представа животна и за мене, нате-рала ме је да другачије сагледам живот. Ја заиста имам50 година, и некако сам стала да видим шта сам радила

и урадила, и куда идем даље. Постигли смо, чини мисе, циљ, јер публика, чујем, излази са истом мишљу.Има ли живота тренутно овде, има ли свако од нассвој живот. Или нешто треба променити, генерално иу сопственом животу.

Постоји још неколико изузетних реченица у овом ко-маду, парафраза једне звучи: које су то смрти битнеи хоће ли неко, када умрем, знати да сам отишао...Па хоће ли нас неко памтити овакве када умремокао народ?● И то је суштина живота. Да вас неко упамти збогоног што сте урадили, били познати или не. За некогће бити важни познати и њихово дело, за друге малиљуди, безимени за већину, а важни за своје ближње.Живимо неке животе. Нисмо познати, али свако однас оставља неко потомство које ће нас се сетити илинека дела по којима ће бити упамћен.

А пре тога, „било би важно приметити живе”, кажесписатељица…● И мене је то навело да покушам да видим лепествари око себе. О томе сам почела да размишљам.Да је живот заиста леп и када се нешто лоше деси,можда ћемо и у томе наћи зрнце нечег лепог па ће тобити разлогом да храбро или храбрије кренемо даље.

Мајка коју играте у једном тренутку каже кћерки,која је добила могућност школовања преко беласвета, није то богзна шта. Шта је данас богзна шта?Шта би то било?


Фот

о: Б

. Луч

ић

Фот

о: Б

. Луч

ић


● У овом примеру њој је било драго, она је негдеможда и очекивала да ће њено дете једног дана торећи, да одлази јер је то дете срећно што ће отићи изове земље. Зато је тако и реаговала. Имате породицакоје своју децу држе као пилиће па им онда и не дајуда оду. Ово може да се прочита и као неко општестање у нашој земљи. Људи масовно одлазе одавде.

Један службеник Амбасаде Немачке тврди да би моглида раде непрекидно 24 сата колико људи тражи мо-гућност да оде одавде... Занимљиво је, на пример, даљуди сада већ не одлазе само на запад, него и на ис-ток, чујем да млади Хрвати у том смислу откривајуарапске земље...● И мени се чини да одлазе млади са целе територијебивше Југославије.

Колико се списатељица мешала у настанак пред-ставе?● Била је само на првој проби. Иако је текст одличан,била сам скептична као ће ово да се постави и игра.Колега Ненад Недељковић и ја смо стара гарда и на-

викли на класику, онако како се раније радило; сад сунеке нове позоришне тенденције, плашила сам се какоће то изгледати, имала сам и додатно оперећење, ре-дитељ је, наиме, мој син, и то му је прва представа упрофесионалном позоришту... Све се некако скупило.На крају, пре премијере, док нисмо чули реакцијепублике, питала сам се шта ли смо направили. Тијанаје феноменално то написала. И њен текст Моћни рен-џери не плачу је одличан. Она је драгоцено биће предкојим је озбиљна каријера.

Ко је публика ове представе у Врању?● Разнолика. Реакције су идентичне, свих нас се тотиче, све нас то дотиче, живимо/не живимо, да л’ смосмртни или бесмртни, хоће ли и нас дотаћи нека суд-бина – а хоће сигурно. Реакције су дирљиве. И вечерассу биле добре, има комичних тренутака, публиказдушно прати текст који је згуснут. Знам неке људе уВрању који су долазили двапут да чују текст. Мислимда ће представа имати дуг и леп живот.


Божидар Кнежевић,писац драме„Илустрована енциклопедија нестајања”

Спој апсурда, фантастике и црногхумора

Дефинисао је драму која је 2015. победила наконкурсу Стеријиног позорја за текст савременедраме. Синоћ је „Илустрована енциклопедијанестајања” изведена ван конкуренције, на Ка-мерној сцени Српског народног позоришта, начијем jе редовном репертоару. Редитељ награ-ђене драме је Золтан Пушкаш. Представа је на-стала као копродукција СНП-а и Стеријиног по-зорја 2018.

Изнесите основне информације о настанку „Илуст-роване енциклопедије нестајања”: када се јавила идејаи шта Вас је подстакло да напишете једну жестокукритику друштва у којем живимо?● У драмску литературу ушао сам из чисте љубавипрема самој књижевности. Као писац генерално самсе бавио неким дистопијама, митоманијама и сличнимпојавама. И онда је то некако спонтано изашло само

из себе, као резултат мојих интересовања. У писањупостоје периоди када вас нешто више или мање занима.Тренутно сам у некој фази између апсурда, фантастикеи црног хумора. Некако је ова прича све то у једном.

Награђивани сте драмски писац. Шта Вама то значи?Конкретно, мислим на награду Стеријиног позорја.Шта Вам је као писцу донела, колико Вам је значајна?● Веома ми значи ова награда. Најискреније, наградаПозорја помогла је да као писац добијем много вишепосла. Добитник сам многих књижевних награда, али


Фот

о: Б

. Луч

ић

Фот

о: Б

. Луч

ић

Фот

о: Б

. Луч

ић

петак, 1. јун 2018. 11

ниједна ми није помогла као ова, позоријанска. Писацсам од када знам за себе, и сигурно сам добио вишеод 70 књижевних награда за многе књижевне жан-рове. И сваки пут, након добијене награде, кад почнемписање новог дела, чинило ми се да крећем испочетка.Сада није тако. Нешто се кумулативно догодило. Нештосе дешава. То је битно.

Како сте сарађивали са редитељем Золтаном Пуш-кашем? Да ли сте тумачење своје драме замишљалитако како га је оживео редитељ? ● Нисам тако замишљао. Прилично прецизно у ди-даскалијама описујем тај свет. Али писац и редитељувек су у некој врсти сукоба, што је заправо добро.Пушкаш има посебну поетику. Текст је у великом делу

штрихован. На почетку проба помало се лутало. Јасам оставио текстуалну идеју. Након месец дана самсе појавио и видео да је редитељ прилично добропогодио идеју драме. То је најбитније. Золтаново ви-ђење Енциклопедије је нека врста ритуалног театра,што ја нисам замислио.

Али публика је сјајно реаговала? Има ли разлика у ре-акцијама стеријанске и публике која је гледала пред-ставу на редовном репертоару Српског народног по-зоришта?● Јесте. Реакције су биле сјајне. За ову представу, могурећи да нисам осетио никакву разлику у перцепцијипублике која исто реагује на сваком извођењу.

Овогодишње Позорје је представило нове генерацијемладих писаца. Како се Вама допадају њихова промиш-љања, какав су утисак оставили? Имају ли довољнохрабрости, колико су креативни, маштовити...?● Има у њиховим делима доста потребе за провока-цијом. Али данас, ништа више није провокативно. Мис-лим да им недостаје више споја са драмском литерату-ром. Имам утисак да су њихове драме написане вишеза перформансе. Уосталом, то је позоришни тренд укојем је драмски текст само предложак за позоришнупредставу. То је све ОК и то је легитимно, треба да по-стоји као једна од врста позоришта. Писац је ту неважан.Нису битни ни глумци, јер се примењује колективна, ане глумачка игра. Тако написани комади не могу да будуприближни катарзи, а камоли да је изазову.

Разговарао Војислав АЛИМПИЋ

Миња Богавацауторка текста „Јами дистрикт“

Успешнима нису потребни изговори,за то смо криви ми – неуспешни

Боже мили чуда великогаКад се писци на Позорју састашеИ са сцене појавише...Крену хајка, крену бајка,А тек кад Миња затвиташеСрби, Хрвати и Босанци заћуташе…(Извод из нове народне песме, сва права задржана!)

Миња Богавац је драгоцено биће на српској позо-ришној и целој културној сцени. Одлична списате-љица, иста таква саговорница, храбра, отворена, некука, вредно ради, понекад твитује. Такав је и њен„Јами дистрикт”. Не- (сме ли се псовати у Билтену акота реч најтачније описује представу?) -надјебив. Пред-става која би требало да буде део обавезног градивасвих средњошколаца и одраслих понављача, и не самонаше новије историје. О овом нашем дистрикту у којемсе углавном све више живи као да је „јести” од „јесам”и где је основни мото живота „Ко је јамио – јамио је”,о томе како друштвене мреже делују као алатка зареволуцију, а заправо револуцију чине немогућом,говорила је из угла младог човека који се одважно исрчано бори за своје место у овој географији…

Да ли је драмском писцу лакше да одговара на пи-тања о својој струци или о свету око себе о којемпише, који сецира, буди, критикује, дефинише и оце-њује? Или је то неодвојиво?● Не знам за драмске писце, али лично волим да од-говарам на сва питања, као што волим и да их по-стављам. Игра питања и одговарања, једна је од мојихнајдражих игара, чак и кад немам с ким да је играм,па водим дијалог сама са собом, што често користимкао драматуршки поступак. Најлепше код овог позивајесте то што је ваша област истраживања читав свет ишто је рад на представи прављење једног малог света,света у свету, метасвета… Кажем – прављење, а нестварање, јер се ствара оно што настаје ни из чега, анаше представе увек настају од донетог материјала.То одакле га доносимо, то је стварност. Шта с њим ра-димо, то је струка. Представа неће настати ни само одједног, ни само уз помоћ другог… Скратимо ли причу:неодвојиво је.


Фот

о: Б

. Луч

ић


Направили сте изузетно узбудљиву представу, ти,Кокан, Марко, глумице... Представу која се дуго памти,која истовремено и јако узнемирује, јер сведочи о ста-тусу кво нашег менталитета или наших ментали-тета. И даље се пребројавамо ко има више писаца,чији су филмови бољи, чија је војска јача и има вишетенкова који ничему не служе, чије су жртве бројније...Како да кажемо, дај оладите већ једном! Шта тосада треба да се деси да би се то рекло, има ли шанседа се деси? Има ли шансе за окупљање пуно наде каошто је било непосредно уочи промена 2000. године?● По природи сам опрезна особа, али трудим се да бу-дем оптимистична. Ако желимо промене, морамо уњих да верујемо и, с те стране, чини ми се да ни уочи

промена 2000. године ситуација није изгледала обећа-вајуће. Милошевића смо скинули тек онда када је де-ловао необориво... Сви протести против његовог ре-жима деловали су оптимистично и завршавали себезуспешно, све док на улице није ступио потпуни очај:изгледали смо као руља која више нема шта да изгуби,кад се одједном кроз масу проломило чувено „Стварноје готов”… Сав очај, у тренутку се претворио у наду иуследило је неколико година ентузијазма. Размишлљамо томе када ми ситуација изгледа црно, па се понекадухватим како навијам да нам буде још горе, јер акопритисак сувише порасте, негде мора да пукне! Мождаје друштвима, с времена на време, потребно да дотакнудно, да би могла да испливају? С друге стране, можданам заиста никада није било горе? Можда нисмо нисхватили да смо већ одавно на дну, да смо се удавили,а да нас нико о томе није обавестио? Верујем у обеверзије. Једној се надам, друга ме плаши… па на крајубирам само да будем на оној страни која гласно виче„Дај оладите већ једном!” Можда нас нема довољнокоји то вичемо, али ако и ми одустанемо – биће насјош мање. Треба да учимо историју. Уместо што се ба-вимо њеним ревизијама, треба да учимо чињенице.Оне ће нам показати да никад није било све изгубљенои да је, на крају, важно само на којој сте страни били.Ми данас стално говоримо како „желимо да живимонормално”, а заборављамо да је „нормалан живот”идеал за који су многи гинули.

На сваком фестивалу стиче се утисак да се увекисти састајемо, да говоримо да је то што видимо

око себе, пасе, и да морамо закорачити некако друга-чије и негде другде... Али увек се испостави да постојии неко ко капут у којем се родио сматра уједно исвојим занимањем. Питам се, гласно, хоће ли нас ми-ленијумци, та З генерација и наредни који следе,најзад, самлети тако да престанемо да се бавимоглупостима. Или су они ипак заокупљени сопствениминтересовањима и удобним животом у геџетскимапликацијама?● Разлика између младих некад и сад јесте у томе штосу раније млади доживљавали себе као генерацијукоја је најодговорнија за друштво у којем живи, каооне који морају да понесу најтежи терет свих борби.Данас, млади проводе своју младост, сваљујући кри-вицу на старије и чекају да им неко нешто реши, даби ступили у живот. То није добро ни за њих, ни занас, али кривица је само наша. То су наша деца, зарне, и они су тачно онакви каквима смо их направилии васпитали. Ко жели да мења ствари, мора почети одомладине. Верујем у револуционарни потенцијал но-вих генерација и искрено желим да самељу све нашеглупости. Ипак, не чуди ме што су они, за сада, такоинертни: одрастају међу нама, који смо на неки чуданначин истовремено конзервативни и блазирано ситисвега што се налази у понудама наших фестивала. По-стали смо они људи који стално говоре да имају про-блем, а нимало не раде на његовом решавању. С тиму вези, радује ме одлука селектора да овогодишњеСтеријино позорје отвори за младе. С друге стране,не могу а да не помислим шта би било са мном дасам на овај фестивал дошла раније: пре своје стотепредставе и пре осамнаест година рада у позоришту?Можда би ме та слатка идеја о успеху успавала. Мождабих се помирила са границама мејнстрима. Можданикад не бих правила своје трупе, своја позоришта,своје сцене у кафанама, ноћним клубовима и гара-жама. Можда би то било боље за мене? Не знам, јерто не бих била ја.

Зашто у Србији нема представе о левици која нас јеиздала, која је прокоцкала најискренији тренутак но-вије српске историје? Нека буде и представа о Вучићу,али можда би било боље да буде једна и о Динкићу,Тадићу, Влаховићу, Беку, Весићу, Живковићу, Ђелићу,Чанку, Човићу, Лечићу, Гаши Кнежевићу... Потресно јеколико су злоупотребили нашу вољу, изиграли снагу,убили наду.● Како направити такву представу у Србији данас, ада је они који су сада на власти не дочекају аплаузом?То окривљавање „жутих” за све лоше ствари у нашемдруштву, јесте доминантни дискурс њихове владавинеи не мислим да треба свирати у ритму те музике. Јестепотресно то што су нам урадили, али не видим да ћенам бити боље од копања по тим ранама. Ипак, мис-лим да је погрешно да плејаду ликова које си навеладоживљавамо као „левицу”. Они су били либерали,зар не? Довели смо их да нас ослободе лажне левицеи да нас уведу у капитализам… С тим у вези, ја не бихправила представе ни о једнима, ни о другима. Пра-


Фот

о: Б

. Луч

ић

петак, 1. јун 2018. 13

вила бих представе са позиција праве левице. Она се,овде, у пракси, никада није остварила. Она је и даљенаша једина шанса. Сви остали, националисти и ка-питалисти, могу заједно да се носе на ђубриште исто-рије… на које су нас, уосталом, заједничким снагама идовели.

По ономе што су урадиле у овој представи три глу-мице можда тренутно немају премца у овој земљи.Шта њима гарантује овако добра представа? Штамладом човеку, који направи нешто добро, то добродело гарантује у овој земљи?● Исидора, Јелена и Нина су, без сваке сумње, умет-нице без премца на просторима ширим од нашеземље. Оне то јесу, пре свега, зато што не мисле да имје било шта гарантовано, већ су спремне да раде, уче,да се боре за своје место под рефлекторима… не местокоје друштво одређује младом глумцу, већ место накоме оне саме желе да буду. Ја им желим само да сене уморе пре времена и да не одустану од идеали-стичке, романтичне вере у свој позив, себе и свој осе-ћај за правду. Ова представа њима је гарантовала самошансу, и оне су велике баш због тога што ту шансунису испустиле. Верујем да су научиле да се шансе нечекају, него креирају, и од њих очекујем да у будућно-сти креирају себи нове шансе. Оне јесу веома тален-товане, али таленат сам по себи не значи ништа осимсклоности. Оно што их чини сјајним глумицама, нијесамо таленат, већ њихова спремност на посвећен, те-жак, предан и поштен рад. Свим срцем навијам зањих и сматрам се привилегованом што сам ималаприлику да с њима сарађујем, на самом почетку њи-хових – уверена сам – блиставих каријера.

Како ти, кад радиш на некој представи, третирашглумца, како редитеља. Како мислиш да писац требада буде третиран?● Одавно сам одустала од позоришта у коме су улогејасно подељене и хијерархијски постављене. Сви људикоји раде на представи треба да буду тим. Да би тимрадио ефикасно, треба да има и вођу, али мислим даова улога није фиксирана. Она се мења. Вођа је онајко тога дана, на тој проби, има највише идеја и снаге.Све остало је егоманија и сујета. Ја пишем, режирам,изводим и предајем. У свакој од тих улога опет сам јаи желим да се тако према мени и опходе. Не као премасписатељици или глумици, већ као према људскомбићу које ради неки посао, најбоље што у датом мо-менту може. Бавимо се позориштем. Ту је све лично.Важно је само да једни у друге имамо поверење, дасе не стидимо грешака и да нисмо шкрти у похваламакад неко уради нешто добро. Само у таквој, дакле, по-тпуно приватној атмосфери, позориштници могу дабуду истински професионални.

Спин као феномен који тематизујете у представиоснова је политике, али и културе. Шта је најбољи ашта најгори спин који си чула, или доживела о позо-ришту или у позоришту у Србији?

● Спин је до те мере неодвојиви део нашег света, даово питање постаје претешко. Као да ме питате даодаберем једну омиљену књигу или једну, најбољупредставу коју сам гледала. Ипак, искористићу овуприлику као шлагворт за чувено питање: „Добро вече,ко је рушио у Херцеговачкој? “

Причамо о цензури али не о томе колико смо самикукавице, увек су то други. А слобода се осваја. У ономпростору у којем се живи. Ок, можда помогне и некадруга, попут www стварности али... Некако достаконфузије међу људима прави то непрекидно мешањестварности. Ми у стварном животу коментришемонешто што се десило на нету, уместо да буде об-рнуто... Или? Друштвене мреже постају територијаобрачуна и баналних трачева, оно што је некада био

фризерски салон сада је фејсбук, ушминкавање и пре-тварање, с једне стране, или оговарање... Уместо дабуду оруђе за постизање неког племенитог циља, јерто могу, оне ослабљују оштрицу јавне речи, растачује, не уједињују, не мобилишу људе, углавном их уми-рују и уљуљкују да су нешто урадили, а нису...● Врло је чудно како нас је доступуност информацијаучинила мање образованим, а убрзана комуникација– отуђеним. Друштвене мреже делују као алатка зареволуцију, а заправо су оно што олакшава притисак,чинећи револуцију немогућом. Комплексно питање.Тема за читаву једну представу, на пример.

Фразу да је нација уточиште хуља, редитељ КоканМладеновић парафразира у то да је нација изговорза неуспешне. Шта раде успешни, имају ли и они некеизговоре или се само праве да не знају о чему се ради,као, на пример, Мерил Стрип која 25 година није зналада Харви силује њене колегинице?● Нажалост, дошли смо у ту фазу да је сваки изговордобар, јер нико успешан ни за шта не одговара. Уко-лико суспендујете све законе једне земље, порушитеједан кварт, кријете порекло имовине, намештате тен-дере и имате оптужбу за насиље у породици, најгорешто вам се може десити јесте да будете унапређени!Нисте више градоначелник. Сада сте министар фи-нансија! Успешнима нису потребни изговори. А за тосмо криви ми, неуспешни.


Фот

о: Б

. Луч

ић


Зашто си јуче и јутрос цео дан била недоступна?● Заправо, нисам била недоступна, већ си покушавалада ме добијеш на неки прастари број… али, ово је по-зоришни Билтен, па ћу у одговору искористити једанпозоришни трик. Да би наша импровизација успела,ја треба да прихватим питање које ми постављаш ибрзо смислим неки адекватан одговор. На пример,јуче сам била са мојим Укијем, који је на Позорју мла-дих имао премијеру своје дипломске представе. Укије заправо Урош Нововић, мој глумац и асистент навише од 15 позоришних пројеката. Упознали смо сепре него што је уписао академију, на кастингу за нашупредставу Мушкарчине, и од тада непрекидно сара-ђујемо, дружимо се и правимо представе. Први комадкоји је Урош самостално режирао, био је мој NorthForce, а сада је дошао и тренутак да дипломира, штосе десило на Камерној сцени СНП-а. Немате појма ко-лико сам била поносна што сам на Стеријином позорјуса овим младим, а сада и дипломираним редитељем!Кад видите како деца у вашем позоришту расту, схва-тите да то што радите има много смисла… Добро, нијебаш да због тога баците телефон у Дунав… али, јестеодговор на питање како сам провела дан.


Иван Вирипајев: Кисик Умјетничка академија Осијек (Хрватска)

Класа: Роберт Рапоња, ванр. проф.Асистент: Домагој МркоњићТехника: Дино Жужић

Она је ваздух (кисик)

Умјетничка академија из Осијека одлучила је да се наПозорју младих представи целовечерњом дуодрамом.Кисик није једноставан комад за играње, јер је причавременски испрекидана, са много понављања, драмаписана више асоцијативно. Глумци су морали брзо дапрелазе из приче у причу, многа понављања да говоре

на начин који неће уморити публику и да нијансирајунарацију и дијалог прецизно како би публика моглада прати фабулу. Сама прича је врло једноставна: оже-њен човек се заљубљује у младу девојку због којеубија своју жену да би слободан могао да настави жи-вот са овом другом. Начин писања је интересантан.Он описује себе и своје виђење ситуације и све оно

што му људи говоре. Исто тако она описује себе и на-довезује се на његову причу. Кроз све то провлаче сеелементи Библије која нам намеће морална начела,правила по којима смо научени да живимо. Главнилик та морална начела доводи у питање, јер чемутакав живот ако гуши? Ако је ваздух оно што није мо-рално, да ли треба поступити морално и како даљенаставити без ваздуха?Млади глумци, Ивана Вукићевић и Ненад Павловић,играли су с лакоћом и сигурношћу. Сценографија јебила сведена, као и костим. Били су више фокусиранина сценски покрет и сам говор, што се испоставилокао исправно, јер и то мало реквизите коју су кори-стили, није им била неопходна. Текст је такав и њиховаглума је таква да им ништа од спољних елемената за-право и није било потребно. С једнаким квалитетомодиграли би представу и на потпуно празној сцени,можда чак и боље, што је свакако комплимент овиммладим студентима. Надамо се да ћемо их и следећегодине видети на Позорју, као и остатак њихове класе.

Николина ЂУКАНОВИЋ

Позорје младих


Фот

о: М

. Бла

шко

вић

Фот

о: М

. Бла

шко

вић

Слађе је са посластичарницом

ШШЕЕХХЕЕРРЕЕЗЗАА ДДАА

петак, 1. јун 2018. 15

Мартин Мекдона: Јастучко Монолози, имитације, исповестиФакултет драмских уметности Београд

Испит студента II године позоришне режије Сте-фана ГајићаШеф класе: Душан Петровић, ред. проф.

Део испита II године глумеШеф класе: Марија Миленковић, ванр. проф.

Секвенце из живота

Гледајући студенте београдског Факултета драмскихуметности и све оно што су нам припремили, по-тврдило се мишљење да добар глумац може да одиграсве. Овде је заиста реч о одличним глумцима, по-најпре, иако је добра режија, покрет, сценографија ицео концепт заправо једна смисленотворна целинакоја мора да се похвали. Уз изузетан таленат, студенти

друге године глуме и режије показали су свој рад удвочасовном позоришном догађају, чиме је и зва-нично завршено овогодишње Позорје младих, где сувиђени врло интересантно конципирани позоришнипројекти. Класа проф. Душана Петровића играла је Јастучка,што је, заправо, испитна представа друге године по-зоришне режије Стефана Гајића. Иако је Катуријанаиграо нешто старији Марко Павловић (класа ДраганаПетровића), у овој изведби видљива је генерацијскаи мисаона блискост, те слично промишљање о Мар-тину Мекдони, који је после бројних извођења њего-вих комада у нашим позориштима, можемо рећи, по-стао прави „српски“ писац. Мишу је играо ВукашинЈовановић, Туполског Драган Петровић, Аријел Ни-кола Станковић, дете Лука Стевановић. Секвенца изМекдониног комада изведена је врло убедљиво – притоме мислимо на сваког члана глумачке екипе – не-обичним изношењем сложене драмске приче са еле-ментима црне комедије, породичне, политичке драмеи сатире. Предочавајући нека важна питања – утицајуметности на стварност, улога уметника у друштву, по-родично насиље као узрок друштвеног насиља идруштвеног колапса – ова представа је била повод за

окупљање младих глумаца. Похваљујемо и сценогра-фију (Ања Радуловић), звук (Драгољуб Димит-ријевић, Ђорђе Гргуровић). Реч је о студентима којивећ сада свој посао обављају – уколико реч обављатиможемо да спојимо с њиховим страственим делова-њем – врло озбиљно и посвећено. Након тога, погледали смо пет монолошких епизодатј. скица за лик. Петар Ђурђевић извео је монолог изНико и ништа у Паризу и Лондону Џорџа Орвела;Драган Петровић је показао како Андрић и Карађози даље живе на сцени; Станислава Николић игралаје Кармен; Стојша Ољачић Глад Кнута Хамсуна, ЛенкаПетровић Норвешку шуму. Ово су биле занимљиведеонице, с мером и смислом, и (да ли је потребнорећи?) – неоспорним талентом који је био видљив унајмањем дрхтају њиховог ока. Иако су овакви наступивеома чести на Позорју младих – Факултет драмскихуметности се на овогодишњем Позорју истакао оз-биљношћу глумачког талента, који ни у једном тре-нутку није одступао. Радује нас овако добра и квали-тетна класа, која ће, надамо се, изнедрити исто такоодличне и запослене професионалне глумце. Након монолога публика је имала прилику да погледаисповести и имитације, те да се искрено насмеје илиу тренутку растужи. Играли су студенти друге годинеГлуме: Станислава Николић, Бојана Стојковић,Ленка Петровић, Јана Ивановић, Мађа Ђорђевић,

Стојша Ољачић, Лазар Николић, Драган Петровић,Вукашин Јовановић, Петар Ђурђевић. Динамичноконципирана представа, сачињена од малих фрагме-ната, показала је своју зрелост у релацији са гледа-лиштем јер су реакције заиста биле различите –најчешће смех, изазван препознавањем имитиранихличности. Иако је ове године Факултет драмских уметности пред-стављен једном испитном обавезом, можемо рећи дасе озбиљношћу и зрелошћу ових вежби, истакао ипоказао одлично. Оваквим извођењем студенатапроф. Душана Петровића и проф. Марије Миленковићзванично је завршено овогодишње Позорје младих,које је – поред главног програма Стеријиног позорја– било вредно пажње, тумачења и аплауза. Требаимати у виду да, негујући Позорје младих, негујемоидеју позоришне сутрашњице.

Милена КУЛИЋ


Фот

о: М

. Бла

шко

вић

Фот

о: М

. Бла

шко

вић


„Душан Ковачевић: Идеологија,човек, драма“

Промоција зборника и округли стоОрганизатори: Дом културе „Грачаница” и Фондација„Симонида” Нови Сад

Књижевно-критички скуп у Грачаници „Књижевнодело Душана Ковачевића“ изродио је зборник радова„Душан Ковачевић: Идеологија, човек, драма“, који јеу пратећем програму фестивала представљен јуче угорњем фоајеу сцене „Пера Добриновић“ Српског на-родног позоришта.Зборник је, како је навео уредник Жарко Милићевић,резултат прегнућа да се дело најзначајнијег српскогсавременог драмског писца, сценаристе и драматургаосветли из различитих аспеката, који су подразумевалисве видове Ковачевићевог бављења књижевношћу,сценаријем и филмом. Радови могу послужити истра-живачима његовог дела и његовом утицају на књи-жевност и укупан јавни живот нашег времена „гене-ралне пробе самоубиства“. Зборник је насловљен пораду професорке Данице Андрејевић, говори о тризначајна сегмента рада Душана Ковачевића.– Када смо га позвали на промоцију, Ковачевић је од-био да дође, образложивши своју одлуку речима: „Немогу да дођем, јер не могу да поднесем да неко омени прича у мом присуству. Ја нисам Тито!” – нисамсе изненадио, рекао је Милићевић. Изразио је задо-

вољство што на Филозофском факултету у Новом Садупостоји школа која се бави драмским стваралаштвом,за разлику од Ниша и Крагујевца („и у Београду се торади врло слабо“) и тиме најавио учешће у разговорудве професорке и једне студенткиње мастер студијасрпске књижевности новосадског Универзитета, којесу исцрпним тумачењима објасниле чиме су се бавилиаутори текстова заступљени у зборнику.Својеврсно лично сентиментално путовање кроз делаДушана Ковачевића представила је професорка Не-вена Варница, рекавши да је за њу „у метонимијском

смислу Ковачевић од драмског писца заправо постаознак и тако надмашио самога себе“. Он је, нагласилаје Варница, „велики драмски писац једног малог на-рода“. У радовима у зборнику анализе су опозиционе,те се супротстављају: човек наспрам идеологије, идео-логије једна другој, знање са незнањем, памет са глу-пошћу.

Професорка Јелена Марићевић сматра да кључнеречи наслова складно осликавају стожерне тачке ра-дова у зборнику. – Поред проблема идеологије, когасе на најразличитије начине дотичу готово сви чланциу зборнику, може се запазити и заинтересованост закоментарисање и указивање на важност песама унутарКовачевићевих драма... Издвојене из контекста песмеможда не би имале толику лиричност и не би изази-вале снажан осећај карасевдаха, како то чине у пре-ломним тренуцима драме или филма – сматра про-фесорка Марићевић.Да је зборник „значајан покушај препознавања до-минантних књижевних и театролошких карактеристикаунутар дефинисаних парадигми српске драмске књи-жевности“, изнела је постдипломац Милена Кулић. – Сагледавајући структуру драмског текста, аутори супреиспитивали свет заснован на гротескно хипертро-фираној реалности прожетој апсурдним, у којој се са-свим јасно оцртава застрашујућа природа ликова којаизазива смех, али и мрачна, злокобна обележја – реклаје Милена Кулић.Скуп у Грачаници организован је поводом уручења„Златног крста кнеза Лазара“, награде коју је драмскиписац добио за 2015. годину на Видовданском пес-ничком бденију. На тој манифестацију су учествовалии објавили радове у зборнику претежно млади ауторииз Новог Сада, Београда, Ниша, Косовске Митровицеи Никшића: Даница Андрејевић, Сава Стаменковић,Јелена Марићевић, Драгана В. Тодоресков, Снежана Ј.Милојевић, Радоје Фемић, Иван Базрђан, МаријанаЈелисавчић, Оливера Милићевић, Растко Лончар,Јована Николић, Софија Матић и Иван Коларић.Зборник је издање Дома културе у Грачаници, који је,уз новосадскуз Фондацију „Симонида“, и организаторпромоције у СНП.

Бранислава ОПРАНОВИЋ

Јуче на Позорју


Фот

о: Б

. Луч

ић

Фот

о: Б

. Луч

ић

петак, 1. јун 2018. 17

Дани књиге (I)

„Креирање идентитета позоришта” Љубице Ри-стовски„Све наше Хеде“ Зорана Максимовића

Три театролошке студије, зборник радова, три свескечасописа „Сцена” на српском и једна свеска на енг-леском језику, Годишњак позоришта Србије – резултатсу рада Издавачког центра Стеријиног позорја у 2017,што ову институцију враћа у ред најуспешнијих инајзначајнијих издавача театролошке литературе уземљи, па ће тежиште Дана књиге, који ће се одвијатиу три термина, бити на издањима Стеријиног позорја,уз представљене издања и других издавача.У првом термину разговарало се о књигама Креирањеидентитета позоришта Љубице Ристовски, из-дање, Позоришног музеја Војводине и Заједнице про-фесионалних позоришта Војводине, као и о студијидр Зорана Максимовића Све наше Хеде. ’Хеда Габ-лер’ Хенрика Ибзена у позориштима Србије, из-дање Стеријиног позорја.– Изузетна књига која превазилази ниво студије и до-бија обрисе уџбеника, не само за студенте већ и засве који се озбиљно баве позориштем – рекао је мо-дератор програма Александар Милосављевић окњизи Љубице Ристовски, која се на примеру Народ-

ног позоришта Суботица бави организационимустројством позоришних установа, као и различитиммоделима организационог функционисања позо-ришта. Милосављевић је подсетио да код нас немаистраживања, нити се сериозно бавимо моделима иструктуром организације рада театара. Не постоји си-стем, а „све наше власти крију као змија ноге билокакву назнаку интенције на основу чега би се креираотеатарски систем”. Ауторка у овој књизи не констатујесамо стање, већ реферише на озбиљне ауторе и ука-зује на различите моделе организовања позоришта.Др Зоран Максимовић је навео да Љубица Ристовскисвоје писање заснива на богатом искуству седамнае-стогодишњег рада на челу суботичког Народног по-зоришта. Ауторка у уводном делу каже да се органи-зационо стање у позориштима у земљи није мењало,

скоро је исто као када су оснивана. Она сматра даразвој позоришног пословања може подстицатиједино држава, али и да позоришта могу учинити не-што за своју ваљану организацију. Тако наводи да „про-мена организационог функционисања може да се десии унутар позоришта... Један од модела који се у књизинуди као решење јесте да позоришна институција,кроз модел креирања идентитета, може сама даоствари промену свог организационог модела“. Аутор-ка је кроз истраживања дошла до нове типологијеимиџа позоришта и дефинисала четири идентитетапозоришта: спољашњи, инверзивни, дивергентни идиспаратан. Књига је за штампу прилагођена верзијањене докторске дисертације „Креирање идентитета –међузависност организационе културе, филозофијепословања и визуелног идентитета позоришта“.

Попис и анализа извођења драме Хеда Габлер ХенрикаИбзена у позориштима Србије тема су књиге др ЗоранаМаксимовића. – Аутор без кога се не може када је упитању историја позоришта, у овој књизи анализирасудбину и сценски живот славне Ибзенове драме –рекао је др Живко Поповић. – Књига даје могућностмладима да стекну сазнања о континуитету извођењаједног драмског текста, и може да послужи као моделза сличне књиге... Ибзен у овој драми поставља питањесмисла живота и у фокус ставља Хеду Габлер, најтајно-витији лик драмске књижевности. Мишљења о Хедису различита па се и аутор студије у структури радапита ко је Хеда Габлер (Ибзен каже „Хеда Габлер, тосам ја“). На одгонетање овог питања покренула га јепоставка Хеде Габлер у Српском народном позориштуиз 1984. Максимовић је проучио обимну грађу о из-вођењима драме Хеда Габлер у позориштима Србијекроз историју (десет премијера), и вредновао њиховеуметничке домете у европском контексту. У покушајуанализе и целовитијег сагледавања овог текста, теа-тролошком методом реконструкције расветлио је двесценске поставке Хеде Габлер – у режији Мате Мило-шевића (Југословенско драмско позориште, Београд1975) и у режији Димитрија Ђурковића (Српско народнопозориште, Нови Сад 1984), закључио је Поповић.Театрографски део књиге садржи поделе улога у свимизведеним представама, попис Ибзенових драма нанашим позорницама, преводиоце његових драма насрпски језик и филмографију Хеде Габлер. Рад је илуст-рован изворним материјалом (документи, интегралнидрамски текстови, белешке, сценографске скице, ми-зансценски тлоцрти, плакати, програмске књижице,афише, фотографије...). Разговор је завршен заокруживањем тема аутора двепредстављене књиге, кроз истицање да је Хеда Габлеру извођењу Народног позоришта Суботица једна однаших најбољих реализација. Љубица Ристовски, та-дашња директорка НП Суботица, „признаје“ да је тобила „представа миљеница“ и поручује – „Свако кохоће да постави Хеду Габлер, ево му књиге ЗоранаМаксимовића, нека чита!”

Б. ОПРАНОВИЋ


Фот

о: Б

. Луч

ић


Интимно и спектакуларно у нашимживотима

Округлом столу о представи Кеплер 452-Б Позоришта„Бора Станковић” Врање присуствовали су управникПозоришта Ненад Јовић, списатељица Тијана Грумић,редитељ Југ Ђорђевић, те глумци Бојан Јовановић(Иван) (уметнички директор Позоришта), Ненад Не-дељковић (Деда), Радмила Ђорђевић (Мирјана) иЈелена Филиповић (Соња)

Искрено честитавши целој екипи представе на „по-етско-породичној драми испреплетеној у ширем ме-

дијском и космичком контексту”, коју је публика синоћвидела на Стеријином позорју, Ана Тасић, водитељкаОкруглог стола, најпре је реч дала списатељици ТијаниГрумић да нешто више каже о документарним и псеу-додокументарним подацима укљученим у драму, тј.да ли су све медијске вести које се на почетку са-општавају биле истог дана и колико се она на сценипоиграва истином. Списатељица је одговорила да јевелико питање, кад се сећамо неких ствари да ли је тостварно тако било или само измишљамо. Три догађајакоја се помињу нису се десила истог дана, то је из-мишљено, али се трудила да делује као да није, као дасу стварни факти. Такође је рекла и да је немогуће даза десет година одемо на неку другу планету. Сверечено у контексту ове приче није истинито, аливажно јој је било да буде поетски. Нешто више о све-мирском/планетарном контексту желео је од списа-тељице да чује Игор Бурић, водитељ Округлог стола.Грумићева је признала да је свемир одушевљава.Овде су, рекла је, испричане мале, интимне приче уконтексту бескрајног свемирског пространства којенам је потпуно непознато. Све то јој је веома узбуд-љиво, јер шта год да се деси с нама, можда ћемо једногдана постати звезде или планете. Бурић је додао дадрама Грумићеве, иако креће из привидног мира, за-право у себи крије веома много „тамне свемирске ма-терије”. Грумићева је потврдила да све на први погледделује мирно, а већ на неки други постоји доста ствари

које не разумемо и не видимо. Све делује као обична,лагана прича али, тек кад се она заврши, схватамошта смо кроз њу проживели. Ако се то осетило, она јеонда стварно срећна.

Игор Бурић је у разговор укључио глумца и уметнич-ког директора Позоришта „Бора Станковић” БојанаЈовановића да нешто више каже о годинама тражењаи стварања једне овакве представе. Припремајући сеза овогодишњу трибину Стеријиног позорја о савре-меном српском тексту и извођењу савременог српскогтекста у позориштима, те проблемима и свим осталимстварима које уз то иду, „копао” је по архивима о радуВрањског позоришта протеклих година. Пре десет го-дина неуспешном се сматрала сезона у којој није билобар 2−3 представе и ако нека од њих није награђена.Уследио је период када је од двадесетак премијера наВечерњој сцени бар десетак било по тексту домаћихаутора. Тај континуитет у репертоарском смислу за-држао се до данас и резултирао тиме да се њиховоПозориште прошле године први пут нашло на Сте-ријином позорју, а ево, ове године, поново.

Реч је добио управник Позоришта Ненад Јовић когаје Ана Тасић питала како непостојање зграде утичена избор репертоара, да ли се намерно бирају реди-тељи који ће се уклопити у „наметнути сценски аске-тизам”. Он је потврдио да су ограничени малом сце-ном и сходно томе бирају и представе које на таквојсцени могу успешно да се одиграју. Говорећи о фазамарада на изградњи позоришне зграде, истакао је да ве-рује како ће Врање крајем 2019. коначно опет иматисвоје право позориште. Игор Бурић је искористиоприлику да у овом делу разговора детаљније упознапублику са позоришним стањем „испред Дома војске”у Врању. Рекао је како вас ту врло често већ чекајуглумци у костиму, али и војници, како пролазећи кроз

тај шпалир закорачите у једну салу која није позо-ришна, али је сценична, и како глумци на таквој сцениизводе представу.

Округли сто – Кеплер 452-Б

Гласање публике за најбољу представуКеплер 452-Б – 3,94


Фот

о: Б

. Луч

ић

Фот

о: Б

. Луч

ић

петак, 1. јун 2018. 19

Бурић је редитеља Југа Ђорђевића замолио да нештовише каже о односу према драмском тексту, али некласичном, као и о односу према савременом позо-ришту. Редитељ је рекао да је представа Кеплер 452-Брезултат дуге сарадње списатељице и њега, јер су то-ком студирања заједно „позоришно сазревали” намње-више сличним пројектима. Када је пао избор даће радити текст Грумићеве, режија је само била про-дукт. Није се редитељски „ломио” и „текст га није му-

чио”. Ишчитао га је и глумцима рекао: „хајде да ис-причамо причу”. И сала Дома војске где играју овупредставу и њему и композиторки била је инспира-тивна. Додао је како је досад радио ко асистент реди-теља, по његовом мишљењу, на успешним продук-цијама попут Мари Стјуарт, Царство небеско..., теда је имао увид у широки спектар „булеварског” и са-временог европског позоришта, упознао различитередитељске приступе драми или драмском предлошкуи кроз све то проналазио властити израз. Схватио једа га пре свега инспирише текст, који од њега тражикако да га исприча. Није од редитеља који унапредосмисле неки концепт, па га онда „калеми”, већ „пра-зан” улази у читање и тек након тога „пушта да га текстводи”. Бурић је рекао да је позиција ове представескоро кабаретска, констатујући да је то једно од битнихрешења. Редитељ Ђорђевић се сложио објашња-вајући да је једна од ствари с којом је био сагласан саВелимирком Дамјановић, која је радила костим и сце-нографију, пошавши од тога како изгледа сала Домавојске, да све треба да је некако меланхолично. Ту мусе наметнула stand up форма игре, а играло се с идејомда позориште не постоји, али можемо да га имамобило где.

Реч су добили и глумци. Најпре Јелена Филиповић,која је рекла да од почетка рада на представи нисуодвајали главну од споредних улога, већ су све ликовепосматрали као заједницу. Сматра да Тијана Грумићпише животно. Док је читала текст, размишљала је отоме шта и како да учини као Соња да је људи слушају,да буде занимљиво. Међутим, управо поменута жи-вотност текста условила је да без икаквих тешкоћаразреши своје првобитне недоумице. Ана Тасић пи-

тала је глумца Бојана Јовановића колико му је билоизазовно да гради свој лик Ивана у оваквом „сужи-воту” с публиком, и нешто више каже о томе како сеоднос између интимног и спектакуларног преламакроз наше животе. Јовановић је рекао да се на интимус публиком већ навикао, јер су на неки начин они ка-мерни театар, и у том смилу није било новина и про-блема. За медијски део поменуо је моменат кад Иванговори „на телефону сам читао вести” и искрено при-знао да међу својим колегама важи за неког ко не ис-пушта телефон из руке, али да настоји да се од тогаодвикне. Парадоксално је што је Иван, с једне стране,неко ко прати и чита вести на телефону, с друге, некоко скоро свесно дозвољава да живот пролази поредњега. Можда је могао да постигне много више, алиније, јер када треба нешто да уради он се повлачи. Го-ворећи о свом лику Деде, глумац Ненад Недељковићрекао је најпре да је припадник „старе школе” и кад јепрви пут прочитао текст, помислио је да ће глумципевати. Признао је да му „то постмодерно” баш и нијеодмах легло, али кроз сам процес рада та једностав-ност га је заправо инспирисала. И сам Деда каже дањему никада није било важно да оде у друге галаксијеи на друге планете, и знао је то кад је схватио разликуизмеђу будућности и садашњости. Деда је кључ којикоординира све ликове у представи. Радмила Ђор-ђевић која игра мајку Мирјану, рекла је да је овакваврста рада за њу изазов. С нестрпљењем је након чи-тања очекивала како ће текста бити постављен на

сцени и одигран, а редитељ их је кроз све то лако во-дио. Доста су им помогле импровизације, поготовожмурке које су на пробама биле веома инспиративне.Импровизације су их довеле до суштине и правца укоме представа треба да иде. С нестрпљењем су свиочекивали премијеру и прве реакције публике, а садавећ зна људе који су и два пута долазе да гледају пред-ставу, што је знак да су ипак успели.

Из публике се за реч јавио Драгољуб Селаковић хва-лећи комплетну екипу представе и сентиментално сесећајући Позоришта у Врању. Рекао је да је коначно успистељици Тијани Грумић нашао себи сродног позо-ришног човека, јер је и он од малих ногу био фасци-ниран космосом. За њега је Грумићева нова звезда на


Фот

о: Б

. Луч

ић

Фот

о: Б

. Луч

ић


драматуршком небу. Редитеља је такође похвалио ре-кавши да на њега озбиљно треба рачунати.

Марија Миловановић из публике је такође упутилачеститке екипи представе и замолила да нешто вишекажу о локалној рецепцији овог дела. Бојан Јовано-вић је истакао да никад не праве компромис на рачунквалитета приликом одабира представа и немају некепројекције у вези с тим да ли ће бити пуна сала илине. Откако немају зграду, посете публике су препо-ловљене, као и број представа које се играју. И поредразноликог репертоара, понекад заиста јесте поража-вајуће колико је мало публике на њиховим предста-вама. Управник Позоришта Ненад Јовић додао је дасе користе различитим маркетиншким триковима дапривуку публику, али понекад , чак и када поделекарте људима из установа културе, они не дођу напредставу или дођу њихова деца која би карту да за-мене за 200 динара да купе неко пиће. Кажу да имнеки људи поручују да неће долазити док се не завршинова позоришна зграда, не иде им се на „приредбе” уДом војске.

Силвија ЧАМБЕР

Освежење које није швепс

Мноштво људи ових дана мота се око улаза новосад-ских позоришта, тиска се, хлади лепезама, пије осве-жавајућа пића с нула до н посто алкохола, од којихова спонзорска добро дођу као мини накнада онима

који су зажалили за својим новцем након изласка изпоменутих зграда. А такви, судећи према коментаримау пролазу, нису пуки изузеци.Но, да се не лажемо, жале се и уметници – Сергеј Три-фуновић да је нечувено што им је додељена сценакојој је приступ имало превише игнорантске публике(кажу више од 200!), док се млада редитељка НаташаРадуловић жалила на фестивалску цртицу да јој, ето,дешава се, за редитељски посао није исплаћен хоно-

рар. У таквим условима једног не баш веселог позорја,са огњишта нам стиже представа Кеплер – 452Б, неогњишта српске националне драме већ врањског из-горелог позоришта. Драму Тијане Грумић, као својпрофесионални деби, поставио је Југ Ђорђевић прко-сећи продукционим силама гравитације. На сцени накојој је смештена и публика, помаља се још једна,мања сцена, одређена малом (позоришном) завесом,микрофоном, барском столицом, табуреом и неколикоситних реквизита (сценографија Југ Ђорђевић и Вели-мирка Дамјановић). Ту се одвија драма једне породицечије три генерације живе заједно, деда (Ненад Не-дељковић), његова ћерка Мирјана која умире од рака(Радмила Ђорђевић) и унука Соња, свршена студент-киња која, у незнању о мајчиној болести, одлази надаље студије у Енглеску (Јелена Филиповић). Лик ле-кара Ивана (Бојан Јовановић), који уједно лечиМирјану и неуспешно развија љубавну везу са Соњом,последња је карика уведена за драматуршко раз-вијање приче у наредних сат времена.Иако нам наслов подмеће мисао да се прича врти окопотенцијално насељиве планете ван Сунчевог система,она се заправо врти око своје осе и пун (естетски)круг прави за шездесет минута. У односу на мајсконовосадско сунце из првих редова овог текста, звез-дани систем ове представе много је мање претенцио-зан и у томе лежи њен основни квалитет. Можда јер инису у питању звезде (незадовољне чињеницом дабакице из публике „повуче” на рецитовање сентимен-тална песма из читанке), већ прашина, фина прашинанаших живота које трошимо у екранима, у вестима онеким Другима, у поп-културном предлошку соп-ствене пролазности. Инсценација је свесна сцене до-вољно достојанствено да од тога не прави јефтини,помодни метатеатрални трик; глумци, опет, у складу стим појачавају и смањују театралност глумачког израза,користећи микрофон као какав галактички портал изјуче у сутра. Костими, са чудним шармом хибрида „ве-селе седамдесете/бољи живот” (Велимирка Дамјано-вић), довршавају ту целину која нас лишава простор-них координата, а у исто време буди некакав осећајтоплине знаног. Смрт и питање пролазности постају најизраженијатема ове представе захваљујући сталном скривању ис-тине. Истина је оно што разликује Земљу и Кеплер,свемирски Елдорадо у којем данас можда неће моратида се објашњава, оживљава и скрива, и у којем ћеигра жмурке с почетка и краја ове представе битисамо и управо – игра. Бесмисао неумитног заборавана крају разбија се само о једини заправо мртав лик,а жив у сећању деде, који вест о открићу Кеплера нијени прочитао – бабу, на чији гроб он носи зумбуле.Можда и Земља има потенцијала. Можда се, баш каоонај камен бачен у хипотетички прокопану рупу крозсредиште Земље, и симболичан бакин прстен, који јеСоњином кривицом упао у сливник, заустави у сре-дишту ове планете, оне коју већ имамо. Нове звезде су лепе, али и нове и старе звезде и ратују,што најбоље зна Соња док нам, обучена у белу ролку

Критичарска радионица „Сумњива лица”


Фот

о: Б

. Луч

ић

петак, 1. јун 2018. 21

с карактеристичне две ниске пунђе на глави, преносивест о смрти Деби Рејнолдс и њене ћерке Кери Фишер.То су звезде које гледају у нас у моменту када се, насамом крају представе, главна завеса подигне и пуб-лика наспрам себе угледа празно гледалиште, као својодраз у води. Упркос повременим драматуршким ба-налностима и редитељским поступцима који се пре-више ослањају на бурност реакција главног лика, овенехотичне младе звезде позорја показују да знају заратове који се воде у/на овој земљи, и да нису празнихруку, мада јесу (скоро) празне сцене. Што би рекаонаш драги спонзор од чије кампање, ако није од по-зоришта, неки драматург ваљда нешто и зарадио – заискусне, од неискусних.

Марија МИЛОВАНОВИЋ

„Сцена”, часопис за позоришнууметност, бројеви 1 и 2/2018.

Нови бројеви „Сцене“ су уобличен одраз опредељењаУредништва и бројних сарадника који се заснива начврстој (може се рећи очекиваној) концепцији, и сло-бодном, модерном и разуђеном начину обрадепојединих тема или области у фокусу.

„Cцена“ 1/2018. наставља да презентује савременесветске драматичаре, а у овом броју заступа немачкогаутора Торстена Бухштајнера и његов, у Европи, врлоизвођен комад Nord-ost. Посебно је занимљив темат-ски блок посвећен Дејану Мијачу, једном од најзна-чајнијих југословенских и српских редитеља. Реди-тељска реч у овом броју „Сцене“ присутна је и уодељку о образовању, где је виђење режије комадаза децу изнело неколико српских редитеља. Домаћадрама очито је у фокусу ових месеци, пре свега збогСтеријиног позорја, па у „Сцени“ објављујемо комадТијане Грумић Моћни ренџери не плачу, уз драма-туршку белешку Жељка Јовановића.

Пред почетак Стеријиног позорја, које од свог осни-вања привлачи и изазива полемичке тонове, сасвимје логично да и „Cцена“ 2/2018. део простора посветифестивалу домаће драме кроз разговор са овогодиш-њим селектором Бошком Милином. Опредељења иразлоге, мотиве и очекивања од селекције и извођењапред стеријанском публиком, селектор је исказао уразговору са уредником ”Сцене” Александром Мило-сављевићем. У славу домаће драме овај број доносии један готово непознат, сценски занемарен рад Алек-сандра Поповића, Шегрт и грејно тело, који не при-пада само одељку у којем је објављен (Баштина), негои најави фестивала, с обзиром на то да Поповић стојиу низу често извођених аутора на Стеријином позорју,а овај комад у најбољем светлу презентује драматича-рев опус. Ту је и драма Иве Брдар Бацачи прстију,која је победила на прошлогодишњем конкурсу Сте-ријиног позорја за савремени драмски текст. ”Сцена”и даље задржава прокламован концепт, те је с уред-ничке стране велико задовољство да се појединачнетеме и прилози не морају специјално најављивати.Ипак, читаоцима овог броја препоручујем интервјуса Предрагом Ејдусом, бардом српског глумишта, каои рубрику која је посвећена књигама, мада је честотретирана као уобичајена, јер даје неколико одличниханализа и препорука за читање стручне литературе.Са две свеске објављене у 2018. години у предвиђеномроку постигнута је динамика која верујем да прија ак-терима позоришног и јавног живота, те вас позивамна анантуру читања. Пред нама су занимљиви садр-жаји, надам се инспиративни и актуелни, што је исто-времено и позив на сарадњу.

Милош Латиновић

Нова издања Стеријиног позорја


Сутра на ПозорјуСУБОТА, 2. јун

10.00–18.00 часова / Културни центар Новог Сада16. међународни симпозијум позоришних критичара и театрологаКолектив на делу: испитивање колективитета у савременом театруОрганизатори: Стеријино позорје Нови Сад и Међународна асоцијација позоришних критичара / Internatio-nal Association of Theatre Critics (IATC)Председавајуће: Дијана Дамијан Мартин и Бојана Јанковић (Лондон, Велика Британија)

11.00 часова / Међународна селекција „Кругови“Округли сто: Чрна мати земла

12.00 часова / Такмичарска селекцијаОкругли сто: Ожалошћена породица

17.30 часова / СНП, горњи фоаје Сцене „Пера Добриновић“Дани књигеГордана Тодорић: „Александар Поповић, драмски говор о времену и свету”(Стеријино позорје 2017)Говори: Светислав Јованов

Александар Милосављевић: „Позоришни Дирер и други записи”(Стеријино позорје 2017)Говори: Мики Радоњић

19.00 часова / СНП, Сцена „Јован Ђорђевић“Такмичарска селекцијаСВЕДОБРОТекст: Стеван ВранешРежија: Немања РанковићНародно позориште Ужице

21.00 час / СНП, Сцена „Пера Добриновић“Међународна селекција „Кругови“ЗИД, ЈЕЗЕРОТекст: Душан ЈовановићРежија: Милош ЛолићДрама Словенског народног гледалишча Љубљана (Словенија)

23.00 часа / Такмичарска селекцијаОкругли сто: Сведобро

ЈОВАНА: А је л’ ви живите овде у Сведобру?РАЈКО: Не, бога ми. (Прекрсти се.) Ја живим у шуми. Сазвјерима. Нисам ваљда луд да живим са људима. Ко јејош од људи добро видио?МАРИНА: Видиш, он је и мислилац. Човек је човеку вук итако даље. Све из тог опуса.РАЈКО: Покушавао сам ја дуго, али не иде. Људи су зло. Ионда сам одлучио да се преселим у шуму. И сад живим ушуми.

(Стеван Вранеш, Сведобро)



РУДИ: Ако срушимо овај зид и опет живимо заједно... Чујеш ли? Каомуж и жена, као некад, еј... (Лидија уђе, вуче плинску боцу и гуменоцријево, које је искључила из пећи.)Шта радиш? Чиме стружеш по поду? Смири се! О свему се можемодоговорити! (Лидија привуче боцу до камина.) Хајде да разговарамо!Будимо пријатељи! Не прави глупости!ЛИДИЈА: Важи, нека све буде као што је некад било. Дај ми, Руди,руку! (Отвори плин, Руди и Лидија завлаче се свак у свој камин икроз поклопац дају једно другом руке.)РУДИ: Како су ти хладни дланови!

(Душан Јовановић, Зид, језеро)

Данас на Позорју...петак, 1. јун 2018. 1 63. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ...

Documents