Главни трг у Куску, Перу · 2016. 12. 26. · Перу је данас,...

Главни трг у Куску, Перу

Сала де Ујуни, Боливија (фотографије: Даница Димитријевић)

Београдски књижевни часопис, бр. 44–45, јесен-зима 2016. 91

ПУТОПИС ■ ■ ■

Даница Димитријевић

КРОЗ ПЕРУ И БОЛИВИЈУ

Због велике флуктуације људи, због сталних миграција и мешања раса, овај континент је и даље у настајању. После векова израбљивања, владавине страног капитала и немилосрдних диктатура, чини се да се народи Латинске Америке полако дижу из беде и духовне заосталости, и грабе напред, могуће сасвим и према идеји Симона Боливара о једном јединственом континенту.

О томе говори и чињеница да су у Перуу и Боливији индихенистичке кечуа и ајмара језике увели у државне школе и да је први индихенистички председник Боливије, Ево Моралес, однео убедљиву победу на изборима 2009. Моралес је национализовао индустрију природног гаса и нафте, као и руднике, и намерава да исто учини и са железницом.

Арекипа, бели град, саграђен од белог вулканског камена званог sillar, мета је честих земљотреса, хаотичан, пун беде. Ту се налази Санта Каталина, манастир из средине 16. века, који је име добио по светој Каталини из Сијене. Санта Каталина је цео један град унутар града где су девојке из богатих кућа (другорођене) имале част да буду примљене под условом да њихове фамилије плате 1000 сребрњака током прве године њиховог борав ка у манастиру. Никада више нису могле да напусте те зиди не. Ту је била и нека Љосина тетка, као једна од монахиња чије су портрете цртали после смрти јер би сликање за живота било таштина. Иако су већ дуго музеј, ходници и одаје монахиња св. Каталине одишу мистиком дугих година молитве

Београдски књижевни часопис, бр. 44–45, јесен-зима 2016.92

и посвећености. Унутрашње двориште, осликано призорима из Новог завета, „улице“ и фонтане бившег манастира тако налик на шпанске, велике камене каде где су се монахиње једном месечно купале одевене, места где су служавке прале веш (јер монахиње су, будући из богатих породица, имале жене које су их двориле) и огромне манастирске кухиње чувају непознате историје тих девојчица које су са 12 година долазиле да заувек остану иза тих зидина.

Арекипа је запуштена; град са менталитетом провинције, тихом поподневном кишицом, преподне леп, поподне меланхоличан. На меркаду се једе с ногу. Заборављамо на хигијену и једемо ceviche из великих емајлираних посуда на пијаци. Ceviche су комадићи сирове рибе зачињени першуном и црним луком. Послужује нас веома љубазна жена са низовима златних зуба. Сви у Перуу имају барем покоји златан зуб или некакву протезу од злата. То је, изгледа, ствар престижа.

Не успевамо да одемо у Чивај. Избори су и аутобуси су пуни. У Перуу је на власти десница, али се очекује да ће победити представник левице. Изгледа да ни у једној земљи Латинске Америке левица није права левица и да је корупција огромна. Бивши перуански председник Алберто Фухимори служи затвор ску казну од 25 година због кршења људских права и разних проневера. Ипак, Фухимори и даље ужива известан углед међу Перуанцима захваљујући томе што се сурово обрачунао са терористима после деценија несигурности које су изазивале присталице маоистичког покрета Sendero Luminoso (Светла стаза).

Перу је данас, упркос безбројним џепарошима, потпуно безбедна земља, а једна од најбољих ствари у Перуу су његове раскошне пијаце. Тезге су препуне разног воћа које може да се испроба на лицу места, укључујући и егзотичне посластице као што су granadilla или cherimoya, а цењкање је обавезно. На пијаци такође може одлично да се руча за мале паре, или да се пазаре разна понча и мантиље јарких боја.

Уместо у Чивај, одемо у Куско. Предграђа Куска налик су наша приградска насеља. Недовршене куће, неугледне радњице, улични продавци. Сам Куско је веома леп. Две огромне катедрале красе главни трг. Ипак, много занимљивије је здање фрањевачког конвента на споредном тргу. Куће су саграђене давно, са доласком Шпанаца, окречене разним бојама и украшене балконима од изрезбареног дрвета. Једемо на пијаци за четири сола (око један евро). Напунимо торбе и обилазимо кусканске


манастире и катедрале у време мисе. Наредна недеља је Semana Santa и у току су припреме за Ускрс.

Куско је препун туриста. Агенције нуде аранжмане за Мачу Пичу по астрономским ценама. Сама улазница кошта 30 евра, али је до изгубљеног града Инка могуће доћи само железницом коју је купила нека британска компанија, која карте за ту кратку вожњу папрено наплаћује. Одлучујемо да ходамо од 82ог километра, тј. од Пископичуа. Пут иде уз пругу и траје неких седам сати али не кошта ништа. До Пископичуа узмемо комби за 1,5 сол. Има нас петнаесторо унутра. Затим кренемо путем који води изнад пруге, поред перуанских села и инкаичких рушевина, и чини нам се да смо у рају, окружени андским врховима утонулим у облаке. Ове планине су тако високе да их облаци никад не напуштају. Долином протиче огромна, плаховита река која много километара даље прераста у Амазон. Ходамо кроз нечије мирисне баште. Онда пратимо пругу. Предео је сад веома шумовит, наслућујемо да тако изгледа перуанска селва.

Каква је онда перуанска душа? То је душа сељака, campesina, укорењеног у овим брдима, који је тако дуго овде да је постао једно са реком, долином и врховима који га окружују. Овде људи и

Мачу Пичу, Перу


даље говоре кечуа. Имају мали комад земље на коме гаје кукуруз или кромпир. Живот је тежак за перуанског сељака. И тако је још од времена Инка када је 80 посто производа ишло великом Инки. Ипак, царство Инка имало је једну огромну предност. Дистрибуција хране је била таква да није било гладних, док у данашњем Перуу нема социјалне помоћи или је бедно мала.

Ходамо док сасвим не падне мрак. То није био план. Срећом, имамо батеријску лампу. Осећамо се као ветерани неког рата када сат касније, уморни до бесвести, стигнемо до подножја „старе планине“. Прешли смо око 30 километара и дошли до Мачу Пичуа за 12,5 сола (око 3 евра). Јејејеј!

Не сувише рано и уморни од осмочасовног маратона пењемо се на један од најпознатијих врхова на свету. Пењемо се аутобусом! Изгубљени град Инка „пронашао“ је 1911. северноамерички истраживач, историчар и археолог, Хајрам Бингам. Пут до врха показао му је неки перуански дечачић. Сада је то један од најочуванијих и најбоље чуваних националних паркова и део светске баштине. Инке су инспирисане раскошном природом одлучиле да свој дом саграде баш на овом месту где вегетација почиње да буја и планине полако уступају место прашуми. Природа је овде застрашујућа. Горе су огромни, непо бедиви Анди, доле дивља, планинска река, једнако опасна и непри ступачна. Инке су од њих направиле богове. Обожавали су сунце, месец и мајку земљу (pachamama). У инкаичкој космологији постоје три света; свет богова, свет људи и свет мртвих. Кондор, света птица, представља посредника између света људи и богова и духовно уздизање.

Изгледа да је код Инка постојала строга хијерархија и да је краљ Инка уједно био и бог. Инке су балсамовале своје краљеве и чувале их на посебним светим местима. Мумије су у феталном положају постављали у нише јер су веровали да је смрт само прелазак из једног света у други. Љоса сматра да је та строга хијерархија и недостатак индивидуализма у царству које није познавало писмо био један од кључних разлога његове пропасти. Наиме, када су Шпанци заробили Атахуалпу, краља Инка, народ Инка остао је без свог бога и тако обезглављен није могао да реагује, нити да организује одбрану. Када су се Инке најзад освестиле, било је већ касно и Тауантисујо, царство Инка, је задо било смртни ударац.

Ипак, какве год Инке биле, места као што је Мачу Пичу чувају своју духовну снагу и пулсирају даље истом оданошћу


природи. Можда су, знајући то, Инке одлучиле да се овде настане и да примају топле вибрације тла које су сматрали светим. Занимљиво је и то да су Инке живеле само на altiplan-у, андској висоравни, и да су своје путеве, за разлику од Европљана, градиле на највишим брдима тих литица.

Пут назад води нас око Мачу Пичуа и уз пругу. Можемо да видимо Puerta del Sol, источну капију града где се завршава пут Инка. Од хидроелектране узмемо такси до Санта Терезе. Одатле се возимо целих осам сати до Куска. Пут је блокиран због одрона након кишне сезоне и чекамо да багери уклоне вишак земље.

Сутрадан посетимо Саксаујаман, тврђаву и храм Инка, који је остао недовршен због шпанске инвазије. Огромно каме ње тешко неколико тона Инке су вешто глачале, а затим уклапале у прецизне структуре налик на слагалице, користећи технику преузету од једне раније културе која је саградила храм Тиуанаку (Боливија). У томе и јесте била снага Инка; они су умели да обједине, преузимали су туђе богове, као и туђе вештине обраде камена. Неки кажу да је Саксаујаман мрежом подземних канала повезан са Куском, Ољантатамбом, па и Мачу Пичуом. Легенде о златном граду, свештеницама сунца које су се склониле у подземне ходнике, и Инки који ће се вратити када људи униште земљу да поново донесе мир и хармонију још увек живе међу андским светом.

Жене преду вуну, Перу


Аутобус за Пуно кошта само десет сола и пун је перуанских сељака који носе своје терете удаљеним кућама. Док тонемо у дремеж, један мршави Перуанац заурла нешто о томе како нас једино вера у бога може спасити и како људи данас масовно умиру од срца и стреса. После више од пола сата тог богобојажљивог (али ефектног!) увода, схватимо да тип заправо продаје некакав напитак против стреса – herba santa. Сељаци, очигледно убеђени да пате од те опасне бољке купују бочице које ће им, ако се узимају свакодневно, помоћи да се осећају смирено и опуштено.

Пуно је ружњикав, прљав, пун моторних рикши које за 2 сола возе путнике до њихових дестинација. Нађемо хостел који је више прљав него чист, једемо печене пастрмке и одлучимо да сутрадан посетимо плутајућа острва на којима живи народ Урос.

Острва су направљена од маховине и свежњева трске и да нису увезана ужадима, ветар би их могао однети до територије Боли вије на другом крају језера Титикака. Људи са острва (којих има око 70) сада углавном живе од туризма и све је овде организовано тако да посетиоцима измами што више новца. Острва су пуна ресторана и хостела, деца знају да певају на свим светским језицима, а жене и мушкарци у живописним ношњама позирају за камере.

Ипак, оно што оставља највећи утисак нису та вешто направ љена острва и предусретљивост њихових становника, већ огромна површина језера Титикака и интензивно плава боја неба са облацима оштрих ивица који као да су нацртани. И управо је то обиље боја, плавих нијанси неба и језера, жутих тршчаних кућа и енергичних циклама и зелених нијанси са одеће Уроса оно што пределу даје неку виталну снагу и привлачност.

Јули, мало село у пограничном подручју, има неколико цркви из колонијалног доба од којих је најлепша и најстарија Санта Круз која сада стоји само захваљујући дрвеним потпорним стубовима који придржавају брод и главни портал. Пада киша и локалне жене у огртачима, широким хаљинама и маленим шеширима са кићанкама журно прелазе тргове.

Мештани су неповерљиви. Гладни и промрзли једва искамчимо неку супу у локалној кафани. Овде се једе на улици. У тигањима препуним уља пржи се пилетина и служи са кромпирићима и пиринчем. Људи се гурају око покретних тезги у мраку.

Сутрадан комбијем пуним људи стигнемо до границе са Боливијом. Сељаци који живе на обалама језера су сиромашни, имају мале комаде земље, куће од блата и понеког магарца.


На боливијској граници платим невероватних 45 евра или 360 боливијаноса да уђем у земљу. Са тим новцем бисмо десет ноћи могли да спавамо у хостелу!

Копакабана је веома туристичко место тик иза границе са Перуом. Већ иза првог реда хостела постаје видљива сва беда Боливије. Недовршене куће, прашњаве и разроване улице, гоми ле ђубрета, паса луталица и, са друге стране, меркадо са тезгама препуним поврћа, воћа, сирева, џемпера и капа од алпаке за којима туристи лудују. Свакако се цела Европа сјатила овде и туристи се свакодневно укрцавају у барке које их возе на Isla del Sol или Isla dela Luna.

Осим тих острва на којима има инкаичких рушевина и прелепог језера Титикака, Копакабана није сувише атрактивна. Ипак, међу Боливијанцима важи за свето место и много њих хода три дана од Ла Паза довде путем ходочашћа за време Свете недеље.

Копакабана је као и цела Боливија рај за разне врсте опијата. Док се у Перуу ајауаска и Сан Педро продају на меркаду, овде нам убрзо приђе тип који нуди марихуану, а онда и кокаин по цени од 100 боливијаноса за грам.

Ходамо са севера на југ Острва сунца. Пролазимо кроз села са кућама од блата. Видимо сељаке који обрађују своја мале на имања на којима гаје кромпир или кукуруз. Колико дуго ће још ово острво бити аутентично пре него што се претвори у скупо одмаралиште богатих туриста са запада. И можда ће тај масовни туризам с једне стране уништити магију оваквих места, али са друге обезбедити његовим становницима бољу и сигурнију егзистенцију.

До Ла Паза идемо брзим таксијем пуним боливијских жена које се враћају у своја села. Њих три се гурају у задњем делу кара вана који је намењен за пртљаг. У тренутку када помислимо да ћемо најзад кренути, таксиста смешта још једну жену између себе и другог путника у предњем делу аута. Тако напаковани, јуримо по кривинама око Копакабане као на неком релију.

Прелазимо преко језера Титикака у великим баркама боли вијске армаде. Наиме, Боливија је некада имала излаз на море, али га је након Пацифичког рата са Чилеом 18791884. изгу била. Перу је у том рату подржао Боливију, али је и сам био поражен. Изгубљене су територије на садашњем северу Чилеа, око Антофагасте и Каламе, а Боливија се са тим губитком никада није помирила. Преговори око тога да се Боливији омогући пет километара широк пролаз до мора су почели, али су пропали


због неслагања Перуа са тим да се Боливији врате бивше перуанске територије.

Ла Паз је ноћу налик на звезду која се угнездила између огромних врхова Кордиљера. Никада не бисте помислили да та светла крију беду, каква се може видети на аутобуском терминалу престонице где целе фамилије живе на прљавом станичном перону заједно са старцима просјацима који покушавају да се угреју испод старе, прашњаве ћебади.

Једна Немица која ради за неку хуманитарну организацију прича нам да има деце која се рађају и цео живот проведу на улици. Има деце која живе у канализационим цевима. Постоји читав један свет у боливијским градовима који живи под земљом. Многи од њих дувају лепак јер на тај начин, обамрлих чула, не могу да осете глад и хладноћу.

На улицама Ла Паза влада огромна живост. Овде се кува, једе, продаје, купује и уопште се све завршава на улици. Људи носе товаре разне робе на леђима, жене вуку вреће са храном, одећом или ситном дечицом, занатлије продају своје рукотворине, сељаци своје хлепчиће и све то у огромном шаренилу боја и облика. Све што се продаје се истовремено и веома бучно рекла мира, тако да је аутобуска станица у Ла Пазу једна од најбу чнијих и може се упоредити само са станицама у Перуу.

Недалеко од Етнографског музеја где се могу видети разнобојне тканине, ритуалне маске, орнаменти од перја и цела историја Боливије, налази се једна од најлепших и најтуристичкијих улица у Ла Пазу, која је раније служила као пијаца за продају лама. Улицу Хаен су у прошлости походили духови, приказе и разне натприродне силе које су правиле огромну ларму и исто тако заводиле мушкарце који би се враћали кућама из околних кафаница, па су ојађени грађани Ла Паза решили да ту поставе зелени крст не би ли отерали зле силе.

На улици Линарес може се купити све од шалова и капа од алпаке, старих огртача и понча, сребрног накита и свих могу ћих рукотворина по различитим ценама. Цењкање је у реду, али исто тако треба имати на уму да многи живе од тога што продају.

У Ла Пазу смо уочи Ускрса, за време Свете недеље. У поноћ на Велики петак затварају се све радње, ресторани и барови. У суботу из манастира Merced креће процесија у којој учествују верујући католици из Ла Паза. Фигуре Богородице, Христа на Голготи и Светог гроба попете су на неку врсту платформе коју


верници у капуљачама проносе улицама престонице. За њима иду старији, отменији грађани, жене са широким шеширима и тамним наочарима, од којих су неке видно потресене, док друге плачу гледајући поново муке кроз које је Христ пролазио. Покушавамо да одгонетнемо због чега су припадници братства који носе ове реликвије обучени у одоре које неодољиво подсећају на Кјуклукс клан. Сазнајемо да су то наводно они чије је молитве господ испунио у протеклој години и да идентитет крију из скромности.

Католичка црква је овде веома јака и то је можда разлог зашто млади људи веома рано стварају фамилије или су то често самохране мајке које истовремено раде, студирају и подижу децу. Напуштамо ту достојанствену поворку која на тренутке подсећа на добро режиране мафијашке филмове и журимо кроз гомиле света, уличних продаваца и аутомобила на терминал који је овога пута потпуно празан па продавци карата извикују имена дестинација не би ли привукли понеког унезвереног путника. У Перуу и Боливији је сасвим могуће добити карту упола цене ако дођете мало пре поласка аутобуса јер су цене флексибилне и зависе од потражње.

У зору стигнемо у Потоси. Хостели још не раде али звонцем успемо да пробудимо дремљивог рецепционара. Некада најбогатији и најмногољуднији град на свету, сада је по духу мало већа варош, додуше препуна колонијалних зграда у шпанском стилу са огромним изрезбареним балконима. Кажу да је од сребра извађеног из рудника Cerro Rico могао да се направи мост између Америке и Европе. Шпанија је немилосрдно експлоатисала рудник и Индијанце коју су у њему присилно радили и по шест месеци тако да је према подацима у доба колоније у руднику умрло осам милиона људи, углавном Индијанаца. Црнци које су Шпанци довели да раде у рудницима нису могли да издрже сурову планинску климу Потосија те су их убрзо пребацили на плантаже шећера на северу земље.

Живот рудара био је незамисливо тежак. За време колоније, рудари су и по шест месеци остајали у јамама, за бедну надницу. По стицању независности, рудник су држала три вели ка индустријалца, од којих је само један био Боливијанац. Смена је трајала 12 сати, а рудари су да би то издржали жвакали лишће коке, што је преко потребно у тим мрачним ходницима који се користе још од половине 17. века и где је главобоља услед притиска, прашине и недостатка кисеоника сасвим уобичајена. У доба колоније није било довода ваздуха у јаме, а за осветљавање су се користиле бакље које су трошиле много кисеоника тако да је много рудара умрло од гушења.


Не зна се тачно како је дошло до открића сребра у Cerro Rico. Према легенди, неки Инка је гонећи ламе залутао на ово брдо и да би се загрејао упалио је ватру преко ноћи. Ујутру је угледао сребрну жилу коју је ватра истопила. Намеравао је да потражи сребро, али га је пријатељ одао Шпанцима који су онда почели да навелико експлоатишу брдо изнад Потосија. Према другима, за Инке је Cerro Rico било свето брдо посвећено pachamamи па су стога сматрали да немају права да га скрнаве. У Ла Монеди, старој ковници новца у Потосију, правиле су се кованице за целу територију Колоније као и за Шпанију. Испрва су то радили Индијанци ручно, а касније су из Немачке допремљене огромне дрвене справе за ковање новца, које су окретале мазге које нису живеле дуже од три месеца.

Наша следећа станица је Ујуни, градић усред пустиње. Кад не би било највећег салара на свету који покрива више од 10.500 квадратних метара, не би било ни претерано великог разлога да се посети ово место. Али захваљујући огромној сланој пустињи као и планинским лагунама на југу Боливије, Ујуни је препун туриста из свих крајева света.

Трг у Потосију, Боливија


Удобним џипом возимо се по пустињи од соли прекривеној танким слојем воде. Дођемо до малог хотела од соли. Изгледа нестварно. Испред хотела пободене су заставе свих могућих народа. Људи стоје у низовима који образују фигуре и позирају за фотографије. Очи слане пустиње кључају од подземних извора. У даљини се оцртавају вулкани снежних врхова.

До Туписе смо путовали џипом који смо претходно чекали скоро два сата. У Боливији не може да се стопира, све се у овој сиромашној земљи плаћа. Путујући кроз предивне крајеве Боливије који подсећају на нашу Ђавољу варош дошли смо до градића Туписе, који има савршену климу, али не много више од тога.

У новијој историји Боливије је било много корупције. У једном тренутку неспособна боливијска влада је продала воду, односно право на коришћење река па чак и кишнице једном страном конзорцијуму. Уследио је рат за воду, који је боли вијски народ срећом успео да добије и закон је повучен. Све је овде било приватизовано, и рудници и железница. Ујуни је раније био важна раскрсница железничких путева. Међутим, када је влада продала железницу некој чилеанској компанији, Чилеанци су те линије прогласили рентабилним. Задржали су воз од Потосија до Ујунија и границе. Са Моралесом се то пола ко мења. Ево је национализовао руднике, нафтну индустрију и намерава да поврати железницу. Боливијанци верују у Ева. Додуше, не сви. Пре пар година је источни део Боливије, однос но Санта Круз и околина, покушао да се отцепи од остатка земље. Санта Круз је провинција у којој преовлађују белци и која је економски најразвијенија. Ипак, после доста сукоба постиг нут је договор и Боливија је и даље јединствена.

Из Туписе маленим аутобусом дођемо до Виљасона. Успут, изгубимо шатор. Покушавам да објасним таксисти да је кривица до њега јер није привезао ранце за горњи пртљажник. Узалуд. Каже да нема ништа с тим.

Укрцамо се у ноћни аутобус за Салту, пун шверцера. Боливијанци носе читаве пакете одеће коју ће касније продавати по аргентинским пијацама. Не прелазе границу, већ реком, која у ово доба године пресуши, долазе на аргентинску територију. У неко доба заустави нас гранична полиција. Свако мора да извади из пртљажника своје ствари и да их покаже полицији. Ипак, Боливијанци тачно знају колико килограма могу да пренесу по особи, па зато воде са собом целе фамилије, старце и децу.


Салта има феноменалну климу. Суво је и сунчано и ноћи нису много хладне. Околина Салте је идеална за дуге шетње, вожњу бицикла или јахање. Има језера, шума, планина. Северно од Салте је Хухуј, један од најлепших предела у Аргентини где се налазе планине са седам боја. Нажалост, немамо времена да истра жујемо околину Салте. Жичаром се попнемо на видиковац. Обиђемо колонијални центар, брдо Сан Лоренцо и југ.

Од Салте идемо стопом. Стане нам бизнисмен у веома скупим колима. Из Буенос Аиреса је, али је одлучио да сасвим промени живот. Да се пресели овде и да ту пребаци своју фабрику, као и запослене. Намерава да проба ајауаску и припрема се за то већ пола године са једним шаманом. Питам га како је дошло до тога. На неком курсу који је похађао, требало је да свако из групе непознатих људи одабере неког ко му се априори не свиђа и да онда два дана проведе са том особом. То му је разбило неке предрасуде о људима које је понео из родитељске куће. Мануел је веома занимљив човек. Немачког порекла, био је васпитан у атмосфери реда и уверења да Индијанци и „обојени“ не вреде баш много. Онда је на једном од тих семинара „одабрао“ управо Јеврејина који му је касније постао пријатељ. Каже да не жели да умре у Буенос Аиресу. Неки запослени ће се преселити са њим у Салту, неки не. На послу имају простора и времена да раде јогу и баве се медитацијом. Каже да се тако посао обавља ефикасније. Још каже да све што желимо да нам универзум дâ, треба да дамо другима, било да је то љубав, новац или нешто друго.

После Мануела повезе нас неки професор филозофије. Каже да би волео да путује по Европи али да нема новца за то. Завиди нам. Кажем му да и ја први пут путујем по америчком континенту. Прича нам о историји Аргентине, о разлици изме ђу Аргентине и осталих земаља. И заиста, док су Чилеанци интровертни, резервисани, док Перуанци и Боливијанци виде странце готово увек само као могући извор зараде, у Аргентини смо један на један, равноправни и отворени саговорници. Арген тинци се радују разговору, лудују за фудбалом, и изнад свега воле слободу, чему су их можда научиле сурове године диктатуре.

Након професора, стане нам неки старији инжењер, добар, побожан човек и изразити десничар. Када поменем Љосу и његово питање са сајма књига о томе шта се то десило са Арген тином, некада најразвијенијом земљом на континенту, каже нам да је Перонова Аргентина пропала због „путе“ Евите и сувише великодушне социјалне политике која је тада


спровођена. Његов отац је био радник на плантажама шећерне трске и он је истовремено радио и студирао, а млади данас неће да раде.

Након вожње од дванаест сати из Тукумана, поново смо у Буенос Аиресу. Сада је већ почетак јесени и температуре су подношљивије. Шетамо Фриду по оближњем парку и она лудује за лоптицом. Најбољи пас на свету. По широким булеварима барија Парке Патрисиос већ је опало лишће. Буенос Аирес нас осваја својим ненаметљивим шармом.

Од некадашњих докова и складишта Пуерто Мадеро је израстао у престижан резиденцијалнии пословни крај препун пословних зграда и ресторанчића, где ручају десетине запослених. Са марином пуном јахти и углађеним баштама у којима седе млади, имућни људи, Пуерто Мадеро неодољиво подсећа на неко европско монденско место.

За разлику од Пуерта Мадера, Сан Телмо је препун историје. Сваке прве недеље у месецу у овој четврти се одржава сајам антиквитета на којем антиквари и уметници излажу своју робу на тезгама око трга Дорего и дуж улице Дефенса. Ту има старог накита, посуђа, стаклених боцуна, сребрног есцајга, торби ца, крзна и свега другог што човеку може да падне на памет. Пијаца Сан Телмо је ризница антиквитета. Преко пута најстарије кате драле у граду, феноменални млади оркестар свира танго са модерним призвуком. Једемо емпанаде у локалном бару и покушавамо да се загрејемо од ветра. Танго овде није затворен у клубове или продавнице специјалне обуће за плес, танго се свира, пева и плеше на сваком ћошку, танго је жив!

У бару Boliche de Roberto у четврти Алмагро танго се пева. Вешти гитариста и девојка танког гласа изводе сетне мелодије чуве них танго мајстора попут Карлоса Гардела, Освалда Пуљезеа и Анибала Троила. Овде се углавном испијају боце вина уз мезе од маслина, сира и шунке. Боемска публика се на тренутке придружује музичарима. Танго буди сећања на минуле љубави, кратке сусрете, бурне растанке; танго је страствен, дирљив, инти ман.

У једној музичкој радњи, чији власник потиче са ових наших, југословенских простора, пазаримо дискове са музиком Мерцедес Сосе, велике аргентинске певачице местичког, француског и кечуа порекла, чије су мелодије дубоко укорењене у арген тинској и јужноамеричкој фолк традицији. Пошто јој је као изразитој левичарки било забрањено да наступа по доласку на власт војне хунте Хорхеа Видела, године диктатуре провела


је у Француској и Шпанији. И чини ми се некако симболично и исправно да последњи дан боравка на овом континенту проводим уз звуке њених песама у којима се сабрала сва снага и туга овог чудног, помешаног народа. Велика Ла Негра пева дирљиво и сетно својим снажним алтом дајући народној уметности свој властити тон и харизму. Слушајући Мерцедес Сосу, почињем да наслућујем све оно што Латинска Америка заправо јесте и то интуитивно знање заувек понесем са собом. Уз ове мелодије, искуства се оплемењују и трансформишу у нешто нејасно, неопипљиво, у нешто различито од низова кристално јасних фотографија и мемента са путовања, у недовршени, живи и динамични сан о једном континенту.

(Ово је други део путописа, настао након двомесечног путовања по Латинској Америци 2011. године. Први део, „Кроз Аргентину и Чиле“, објављен је у прошлом броју Београдског књижевног часописа.)

Плутајућа острва народа Урос, Боливија

Главни трг у Куску, Перу · 2016. 12. 26. · Перу је данас,...

Documents