ПОРОДИЧНА ПЕДАГОГИЈА pedagogija2.pdf · ПОРОДИЧНА ПЕДАГОГИЈА...

Др Мирослав Кука(одабрао и приредио)

ПОРОДИЧНА ПЕДАГОГИЈА

XXVIII

ПРЕДГОВОР

О књигама као што је ова, која представља концизну компилацију одвећ реченог и напи-саног, дакле ничег новог, суди се са неколико аспеката, од којих су наставна пријемчивост, критичност и корисност најважнији критеријуми. Ауторов циљ је био да првенствено студентима који проучавају педагошке и педагошко-психолошке области, школским пе-дагозима, професорима, наставницима разредне и предметне наставе као и васпитачима понуди једно исцрпно и концизно штиво најрепрезентативнијих садржаја из ове области. Чак смисао наставне пријемчивости ове књиге може се у једном изведеном облику из-вући из њене корисности. Све је усресређено на то да се потенцијалном читаоцу пружи репрезентативност и концизност кроз изабрани сегмент садржаја.

На хиљаде написаних књига из области педагошке проблематике од почетка прошлог века до данашњих дана (са 70-тим годинама прошлог века као максимумом надоградње у овој науци) своде се ни више ни мање него на 4 - 5 књига. Све остало од преосталих хиљада, представља само индивидуалност у интерпретацији усменог или писменог ка-зивања онога у чему интерпретатори нису учествовали нити на било који квалитативно надограђујући начин конципирали.

Уколико се стање ствари на почетку постави искрено, не зависно колико искреност умањивала професионалну ауторитативност, а не може је ни умањити јер се ауторитет из-грађује персонално а не институционално (институционално се само сценски поштује), онда је велика вероватноћа да ће описано стање ствари, њено детабуисање, бити довољна одскочна даска за истицање барем једне индивидуе од свих оних који ка томе пледирају. Досадашња искакања су лажна искакања интерпретатора, који су себе другачије називали, а остали им у томе својом слепом покорности, не размишљањем, свесрдно помагали.

Породична педагогија као интегрална целина педагошких наука, оставља довољно прос-тора за индивидуалну креативност изражавану у предлозима, смерницама, превентиви, сугестијама,.... и свему ономе што може оставити лични печат препознатљивости у одно-су на већ виђено и на више начина интерпретирано.

Суштина бављења било којом науком, не зависно од нивоа њеног изучавања, заснива се на покушајима да се ствари исправно и реално сагледају како би се могло што даље виде-ти. Ти покушаји су тешки, често праћени опструкцијама и изван домена науке, али треба покушати јер се на крају неком и исплати. Зашто да не, можда сте управо баш Ви тај о коме у овом предговору говорим - верујте у себе, јер то је једино сигурно поверење.

Аутор

САДРЖАЈ

Предговор

1. Појам, предмет и задаци породичне педагогије ................................................. 6

2. Појам породице и њене универзалне карактеристике ...................................... 6

3. Породица у првобитној заједници: промискуитет, групна породица ............. 6

4. Породица у првобитној заједници: синдијазмичка и моногамска породица 6

5. Схватање породице у историји старе грчке и римске државе ......................... 7

6. Схватање породице у средњем веку и периоду социјалиста-утописта .......... 7

7. Традиционална и идеалистичка теорија о породици ........................................ 8

8. Утопистичка и индивидуалистичка теорија о породици ................................. 8

9. Еволуциона теорија и институционални приступ о породици......................... 9

10. Типови и карактеристике породице у примитивном друштву ...................... 9

11. Типови и карактеристике породице у древној цивилизацији ....................... 10

12. Типови и карактеристике породице у савременој цивилизацији .................. 10

13. Класификација историјских типова породица.................................................. 11

14. Процеси формирања личности у породици: култивирање ............................. 11

15. Процеси формирања личности у породици: социјализација ........................ 12

16. Чиниоци у процесу индивидуализације кроз социјализацију ........................ 12

17. Основне функције породице .................................................................................. 13

18. Фактори који утичу на формирање породичне организације ........................ 13

19. Породица и друштвено-економске промене ...................................................... 14

20. Одређење појма и обележја савремене породице ............................................. 14

21. Структура породице ............................................................................................... 14

22. Функционалност породице .................................................................................... 15

23. Интрагенерацијски и интергенерацијски односи у породици ...................... 15

24. Породични идентитет, стабилност и слом ......................................................... 16

25. Ауторитет, пол и улоге у породици ...................................................................... 16

26. Ставови родитеља према деци са аспекта поделе власти и љубави ............. 17

27. Типови родитеља изражени кроз ставове према детету ................................. 17

28. Врсте самосталности код деце .............................................................................. 18

29. Значај породице у формирању навика код деце ................................................ 18

30. Дечије опонашање и својеглавост ....................................................................... 18

31. Узроци, последице и поступања код леворуке деце .......................................... 19

32. Развој способности, особине и приступ дечијем цртежу ................................. 19

33. Методе породичног васпитања ............................................................................ 20

34. Принципи породичног васпитања ....................................................................... 20

35. Породице са поремећеним односима ................................................................... 21

36. Породице са поремећеном структуром ................................................................ 21

37. Поремећаји материнства ........................................................................................ 21

38. Поремећаји очинства .............................................................................................. 22

39. Поремећаји детињства ............................................................................................ 22

40. Поремећаји младости .............................................................................................. 22

41. Интеграција и дезинтеграција породице............................................................. 23

42. Породични стрес и његово превладавање ........................................................... 23

43. Породица и деца са поремећајима у развоју ....................................................... 23

44. Облици неприлагођеног понашања деце ............................................................ 24

45. Међусобна информисаност васпитача и родитеља ........................................... 24

46. Циљ, садржај и одређења сарадње породице и школе ...................................... 25

47. Када је дете зрело за основну школу .................................................................... 25

Упутство за техничку израду семинарског рада

ПОРОДИЧНА ПЕДАГОГИЈА6

ВАСПИТАЊЕ ИМА ЗА ЦИЉ ФОРМИРАЊЕ КАРАКТЕРА

К У К А

1. ПОЈАМ, ПРЕДМЕТ И ЗАДАЦИ ПОРОДИЧНЕ ПЕДАГОГИЈЕ

Породична педагогија је наука о васпитању и образовању родитеља како би са успехом обављали своју функцију у породици. Предмет проучавања породичне педагогије је изу-чавање и унапређивање васпитања и образовања младих за живот у породици. Све ово ус-ловљава одређивање и конкретних задатака ове педагошке области, а они су: 1. да проу-чава и унапређује породично васпитање и његове специфичности, 2. да истражи и објас-ни како и под којим условима породица утиче на развој личности, 3. да истражи и објас-ни проблеме у породици (љубомору, лаж, агресивност,...), 4. да помогне у усавршавању комуникације и изградњи методике васпитног рада у породици.

2. ПОЈАМ ПОРОДИЦЕ И ЊЕНЕ УНИВЕРЗАЛНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ

Породица је својеврсна друштвена група јер је био-социјална јединица, која је инкорпо-рирана у ширу социо-друштвену групу. Елементи који представљају основе породице могу се свести на: друштвене, материјалне и природне (биолошке). Постоје три универзалне карактеристике породице не зависно од њеног историјског наслеђа: 1. то је заједница по-лова и деце који из те заједнице настају, 2. то је примарна заједница у којој се развија личност детета, 3. то је заједница која обезбеђује психо-социјалну повезаност чланова.

3. ПОРОДИЦА У ПРВОБИТНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ: ПРОМИСКУИТЕТ, ГРУПНА ПОРОДИЦА

Етапе у развитку породице у првобитној заједници, по Енгелсу и Моргану су: промискуитет, групни брак, синдијазмичка породица и моногамска породица. Промискуитет се јавио на нижем ступњу дивљаштва док су људи живели у широко недиференцираним друштве-ним групама. Цело друштво је представљало један брак и једну породицу. И ако се истиче да није постојао потпуни хаос у полним односима, нису постојале строге забране полног општења, између сродника, па ни најближих. Групна породица је следећа етапа у разви-тку породице и њу условљавају биолошки, друштвени и економски разлози. Пораст мате-ријалне производње доводи до прве поделе рада, те се друштво почиње цепати на одређене генерације: децу, одрасле и старце. У овом друштву забрањени су односи између припадни-ка разних генерација (предака и потомака) али допуштени између припадника истих ге-нерација (рођене браће и сестара) зато ова породица носи назив породица генерација .

4. ПОРОДИЦА У ПРВОБИТНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ: СИНДИЈАЗМИЧКА И МОНОГАМСКА ПОРОДИЦА

Етапе у развитку породице у првобитној заједници, по Енгелсу и Моргану су: промиску-итет, групни брак, синдијазмичка породица и моногамска породица. Синдијазмичка



породица је настала из групног брака, увођењем забране склапања бракова између сродника исте генерације. Та новостворена друштвена група назива се род, клан или генс. Први родови почивали су на рачунању сродства по женској линији и зато су се на-зивали матерински клан. Са преласком људи на земљорадњу и сточарство постепено је растао значај мушкараца у друштву. Временом се променио и систем рачунања сродства: уместо по мајчиној он се сада рачуна по очевој лози. Брак се закључивао отмицом или куповином жене, што доводи до стварања новог друштвеног и породичног система, под називом патријахални клан који се дуго задржава. Моногамска породица настаје на вишем ступњу варварства и представља увод у цивилизацију. Уз све историјске промене, неки облици моногамске породице, остали су и до данас. Све њих можемо поделити на три типа моногамске породице: патријахална, савремена и социјална моногамска по-родица. Основна обележја ових типова моногамске породице су: 1. економско обе-лежје које почива на приватној својини и у којој носилац приватне својине (по правилу мушкарац) има превласт, 2. правно обележје које почива на правној неједнакости про-истеклој из економске неједнакости чланова породице. Ова породица дуго одржава нејед-накост мушких и женских чланова, 3. морална обележја која проистичу из двоструког морала: један за жену, други за мужа. Мушкарац је слободнији, он има право на брачно неверство, док је жени то најстроже забрањено.

5. СХВАТАЊЕ ПОРОДИЦЕ У ИСТОРИЈИ СТАРЕ ГРЧКЕ И РИМСКЕ ДРЖАВЕ

У сладу са својим филозофским схватањима, старо грчки филозофи (од којих посебно Аристотел и Платон) сматрали су да је васпитање деце ствар државе али само за вла-дајућу класу. У старој Грчкој се водила брига не само о склапању брака него и о начину живота младих брачних парова. Одређивана је жена која је била нека врста „ментора“ у првој деценији брака (она је парове одвраћала од заблуда, незнања и чисто биолошких порива). Схватање о браку и породици у историји римске државе могуће је пратити по периодима: 1. до VI века п.н.е (период родовских односа) подразумева да је целокуп-но васпитање било породично. Улога мајке је била посебно наглашена, јер је у периоду ратовања дете у целини препуштено мајци, 2. од VI века п.н.е - I века нове ере (пери-од римске републике) о васпитању деце осим породице брину и приватне школе, 3. од 30-тих година нове ере - 476 године (период римског царства) о васпитању деце осим породице брину и државне школе. Најзначајнији римски педагог М.Ф.Квинтилијан критикује родитеље и њихово васпитање, истичући: „Родитељи својим погрешним поступцима кваре морал наше деце а својим благим и болећивим поступцима који нази-вају попустљивост, слабе сваку умну и телесну снагу“. Друга половина римске историје (306 - 476 године) значајна је по настојањима да се учврсти брак и породица.

6. СХВАТАЊЕ ПОРОДИЦЕ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ И ПЕРИОДУ СОЦИЈАЛИСТА-УТОПИСТА

У средњем веку долази до значајних друштвено-економских промена па самим тим и промена у схватању породице а све то под патронатом религије и цркве. Хришћанска



К У К А

црква, која је имала изразито негативан став према жени, прихватила је Аристотелова схватања о патријахалној породици под заштитом маушкарца. Тома Аквински пише: „Жена је коров који брзо расте, она је несавршен човек и рођена је да би живела под јар-мом свога господара,...“ Социјалисти утописти, међу којима првенствено Томас Мор залажу се за моногамску патријахалну породицу, јер она представља основу комунистич-ког друштва. Слободна љубав се осуђује, те се предбрачни односи кажњавају, па чак и осуђују на забрану брака за цео живот. Брак се може раскинути у случају прељубе или потпуног неслагања. У васпитању се нарочито истиче пример славних људи, као и зна-чај личног примера родитеља. Роберт Овен, познати енглески филозоф, бори се против прековременог рада и експоатације жена и деце, посебно критикујући брак заснован на материјалним интересима. Ш. Фурије сматра да држава треба највише да васпитава децу а да се улога мајке сведе само на дојење и исхрану у раном детињству.

7. ТРАДИЦИОНАЛНА И ИДЕАЛИСТИЧКА ТЕОРИЈА О ПОРОДИЦИ

Схватање о улози, настанку и трајању породице можемо свести на неколико група: тра-диционална, идеалистичка, утопистичка, индивидуалистичка, материјалистичка и ево-луциона теорија. Традиционална теорија је временски најстарија и владајућа све до полодине XIX века. Већина мислилаца је попут Аристотела заступала схватање о патријахалном устројству породице. По Канту основна јединица друштва није поједи-нац већ породица, у којој је жена инфериорни пол. Прудон у објашњавању и правдању патријахата полази од троструке неравноправности жене: физичке, интелектуалне и моралне. Фредерик Плеј је сматрао да је власт шефа породице вечна установа цивили-зације и залаже се за учвршћење власти оца. Идеалистичка теорија коју заступају Диркем и Колер признаје еволуцију породице али негира постојање промискуитета и групног брака, те разликује следеће етапе у развоју породице: тотемски клан у коме породица није сасвим издиференцирана, материнска породица која почива на крвном сродству где се сродство рачуна по женској линији, агнатска недељива породица где почиње рачунање сродства по мушкој лози, очинска или когнатска породица у којој се сродство рачуна по обема линијама и власт мушкарца није апсолутна и супружничка породица која представља основу савремене породице састављене од брачног пара и деце.

8. УТОПИСТИЧКА И ИНДИВИДУАЛИСТИЧКА ТЕОРИЈА О ПОРОДИЦИ

Схватање о улози, настанку и трајању породице можемо свести на неколико група: тра-диционална, идеалистичка, утопистичка, индивидуалистичка, материјалистичка и еволу-циона теорија. Утопистичке теорије настоје да докажу да друштвено-економске и моралне основе породице у друштву не одговарају друштвеним и природним законима. Овен је сматрао да постоје три главне препреке за остварење његових схватања о бољем друштву: приватна својина, религија и устројство брака (противник је доживотне заједнице, сматрајући је противприродном). Фурије предлаже слободне односе све до старости а брак препоручује тек у „добу смирених страсти“. Такође сматра да друштво



треба да ослободи родитеље од обавезе подизања и васпитања деце, како иста не би била размажена и напуштена. Вредност ове теорије је у покушају оповргавања традиционал-ног схватања о вечности патријахалне породице. Индивидуалистичке теорије кри-тикују породицу класног друштва и брак из интереса. По њима брак и породица у буржу-аском друштву представљају специјалну и поштовану форму проституције. У таквом браку жена губи два пута слободу: као супруга и као људско биће. Индивидуалисти су за слободу љубави и за реформисање брака као институције. Проблем љубави су свели само на полно питање.

9. ЕВОЛУЦИОНА ТЕОРИЈА И ИНСТИТУЦИОНАЛНИ ПРИСТУП О ПОРОДИЦИ

Циљ еволуционе теорије је да пронађе „праћелијски облик“ породичног живота и да од њега конструише ступњеве историјског развитка породице. Прво питање ове теорије јесте да ли је породица стара колико и људско друштво? Морган је поставио хипотезу: у прастању људског друштва влада промискуитет, примарни облик живота је хорда из које се формира генс а из њега породица. Основна претпоставка Малинковског заснива се на ставу да је породица више културна него биолошка јединица. Друштво не би могло постојати у условима инцеста јер је родоскрвнуће неспојиво са било којом формом поро-дице као социо-културне установе. Институционални приступ иде за тим да добије хоризонтални пресек на основу изучавања различитих постојаних култура. Руд настоји да проучи породицу као установу у односу према друштвеном систему у којем се формира. Обухваћени су следећи елементи: тип и начин склапања брака, правила о потомству, ауто-ритет, развод,... По Зимерману породица се третира као друштвена организација која је зависна од спољашњих услова али која има и сопствене законе.

10. ТИПОВИ И КАРАКТЕРИСТИКЕ ПОРОДИЦЕ У ПРИМИТИВНОМ ДРУШТВУ

Систем сродства је темељ друштвеног структурирања и диференцирања у примитивном друштву. Сродство које представља крвну везу између лица (крвно сродство) или везу проистеклу из правних аката (сродство по усвајању, тазбини,.. - карактеристика савреме-них друштава) је основно друштвено обележје распознавања индивидуа и утврђивања њиховог места у ужој и широј друштвеној групи. Брак у овом друштву представља везу између две сродничке групе, коме посредују сродници. Брак, има економски смисао и функцију, те представља друштвену и колективну обавезу а не лични став. У овим друшт-вима старост и пол а не економски моменат су критеријуми диференцирања друштвеног положаја. Породица је извршилац и преносилац традиционалних захтева на нове генера-ције. Она врши све друштвене функције осим одбрамбене и церемонијалне. У овом друштву расподела улога била је јасно разграничена према полу, при чему потчињеност жене није било правило. У полним односима ова друштва су била мање ригорозна у погледу родоскрнављења (инцеста). Он се ограничава само на породично језгро док се бракови између даљих сродника чак сматрају пожељним.



К У К А

11. ТИПОВИ И КАРАКТЕРИСТИКЕ ПОРОДИЦЕ У ДРЕВНОЈ ЦИВИЛИЗАЦИЈИ

Сва друштва „древних цивилизација“ темеље се на одржавању континуитета земљишног власништва, било оно приватно или посед сродничке групе. У тим друштвима се форми-рају градови који играју важну улогу у политичком и културном животу и представљају центре развоја занатства, трговине, банкарства,... За ова друштва (робовласничка или фе-удална) карактеристично је постојање затворених друштвених сталежа (континуитет ге-нерација се обавља у оквиру саморепродукције сталежа - касте). У овим друштвима ти-пичан је морал који толерише друштвену неједнакост, подстичући ауторитарни тип лич-ности који се заснива на два основна принципа: 1. неограниченој власти старијих (вла-дара оца) и послушности млађих (поданика синова), 2. уводи се сегрегација полова, тј. толерише двоструки критеријум понашања за мушкарца и жену. Идеалан и законом про-писан тип брака је моногамија, али још није био доминанта јер га прате честе појаве полигамије (многоженства), проституције,... С обзиром да је брак уговор између две по-родице а не лична ствар индивидуе, породица је много више формално структурална организација него заједница заснована на емотивним везама. Удата жена је више „снаха“ са обавезама према родитељима свога мужа, него што је супруга. Улога жене је везана за кућу и домаћинство и искључена је из јавних друштвених послова. Породице подстичу колективизам насупрот индивидуализму, јер је група важнија од индивидуе. Рађањем детета, нарочито мушког, мајка у већој мери постаје чланом породице али се тиме уч-вршћује и друштвени положај мужа - оца (човек без мушког потомка предмет је са-жаљења). Просечна величина породица пре 2 000 год. била је 5 - 6 чланова и развод је био доста ретка појава. Младу жену је контролисала мужевљева породица, док је муж уколи-ко је незадовољан женом могао довести конкубину.

12. ТИПОВИ И КАРАКТЕРИСТИКЕ ПОРОДИЦЕ У САВРЕМЕНОЈ ЦИВИЛИЗАЦИЈИ

Савремено друштво се назива индустријским друштвом и техничком цивилизацијом. Савремени од „старог света“ разликује се порастом производње и потрошње, повећева се улога друштвене институције а смањује значај породице. Средства масовне комуника-ције смањују степен неинформисаности те се повећава број потрошача „културних до-бара“. Нова техника ствара урбана друштва у којима се проценат сеоског становништва смањује на испод 10 %. У савременом друштву развојем индустријске производње, расте и број незапослених а јача моћ организација без којих је појединац беспомоћан. Конфор-мистички тип личности у тим условима јавља се као нормалан изданак. Савремена нпр. америчка породица, је изразито нуклеарна и материјално независна од родитељске (само 4 % родитеља живи са ожењеним / удатим дететом). Стопа склапања брака је висока, те је много више удатих жена, које имају једнака права у погледу својине. Деца се не трети-рају као економски чинилац, већ им је основна дужност да заврше школу. Често им је пригушена емоционалност јер се инсистира на понашању према усвојеним правилима. Муж је „менаџер породичног дохотка“ а жена не треба да показује велико интересовање за сексуалне односе, већ треба да се оријентише на кућу и децу. И овде као и у „древној



цивилизацији“ виша класа (слој који има новца бар у две последње генерације, где је важнији континуитет него актуелна сума новца) представља затворени слој друштва који се креће искључиво у кругу својих пријатеља у којем склапа и брак. У савременој поро-дици уочава се смањење родитељског ауторитета и либерализација сексуалних слобода.

13. КЛАСИФИКАЦИЈА ИСТОРИЈСКИХ ТИПОВА ПОРОДИЦА

Најопштија историјска типологија може се свести на три типа породица: ро дов ски тип породице, патријахални тип породице и егалитарни тип породице. Родовски тип породице карактерише породично језгро које представља подгрупу у оквиру шире сродничке групе. Брачне везе се темеље на дужностима, а породице су најчешће патри-локалне или матрилокалне. Осим код номадских племена, породице су обично везане за одређену територију доживотно. Ауторитет се заснива на старосном принципу, будући да су стари преносиоци традиције. Патријахални тип породице карактерише пошто-вање мужа и оца као патер фамилиас-а. Породица је патрилокална и одржава тесну везу са сродничком групом пре свега по очевој линији. Негује се ауторитарни тип понашања. Породица је елементарна економска јединица која врши мноштво других функција (заш-титна, здравствена, васпитва,..). Породица није мобилна и више генерација наставља да живи заједно. Егалитарни тип породице карактерише нуклеарна породица са лаба-вим сродничким везама, стога су карактеристичне високе стопе развода, јер брак више није уговор између сродника већ савез између појединаца склопљен са циљем да задо-воље њихове властите потребе. Породица све мање зависи од родитељске породице, а ауторитет је демократски са равномерном расподелом моћи. Породица је веома покретна јер мигрира према центрима индустријског и урбаног развитка. Основу њене материјал-не егзистенције чини лична зарада чланова породице, те се упошљавају сви чланови спо-собни за рад.

14. ПРОЦЕСИ ФОРМИРАЊА ЛИЧНОСТИ У ПОРОДИЦИ: КУЛТИВИРАЊЕ

Људска личност се не рађа готова већ се формира у процесу друштвене интеракције. Из тог разлога формирање личности ћемо третирати као процес који укључује: Култиви-рање тј. развијање фундаменталних људских способности (учење језика и начина кому-никације, преузимање искуства из дате културе и оспособљавање за самосталност). Со-цијализацију тј. процес којим се дете уводи у правила друштвеног живота али истовре-мено стварајући и сопствена мерила и критеријуме понашања. Индивидуализацију тј. процес помоћу кога се развија унутрашњи систем мотивације у складу са персоналним својствима личности. Дете се рађа са одређеним био-психичким диспозицијама које ка-рактеришу људски род. На почетку дете не разуме језик којим му се мајка обраћа, али почиње да учи да распознаје гласове, што представља прву интеракцију између детета и мајке. Оно се већ тада привикава на начин људске интеракције и на начин задовољавања потреба и жеља (учи се извесним социјалним навикама, развија нове потребе изван при-марно биолошких, развија процесе мишљења, осећања и смисао за морално расуђивање). Све ово спада у култивирање јер се дете припрема за трансформацију биолошког организма у организацију људске личности - антрополошка структура личности.



К У К А

Од карактеристика породице (степена културе и образованости родитеља, начина живо-та, комуникације породице са друштвом,..) зависиће степен развијености менталних спо-собности и интелигенције детета. Развој моралности такође зависи од карактера поро-дице (што у породици више влада дух сарадње и дискусије дете ће бити способније да интернализује друштвене норме и да формира аутономно понашање). Разлику између људске природе и друштвеног карактера одређујемо термином генотип (низ трајних дис-позиција генецке конституције) и фенотип (тип играња улога који одређује карактерна својства индивидуе).

15. ПРОЦЕСИ ФОРМИРАЊА ЛИЧНОСТИ У ПОРОДИЦИ: СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА

Људска личност се не рађа готова већ се формира у процесу друштвене интеракције. Из тог разлога формирање личности ћемо третирати као процес који укључује: Култиви-рање тј. развијање фундаменталних људских способности (учење језика и начина кому-никације, преузимање искуства из дате културе и оспособљавање за самосталност). Со-цијализацију тј. процес којим се дете уводи у правила друштвеног живота али истовре-мено стварајући и сопствена мерила и критеријуме понашања. Индивидуализацију тј. процес помоћу кога се развија унутрашњи систем мотивације у складу са персоналним својствима личности. Социјализација је друштвено понашање индивидуе обликовано погледом на свет који она има из сопственог угла. Стога се социјализација и индивиду-ализација не могу одвојено посматрати. Ле Вине истиче три приступа социјализацији: 1. преношење дате културе на индивиду која се аутомацки апсорбује, зато што је ин-дивидуа изложена њеном сталном утицају, 2. стицање импулса контроле у друштве-но корисном правцу, чиме се подстичу други нагони који производе анксиозност која се изражава у различитим колективним ритуалима, 3. учење друштвених улога где се истиче важност друштвених прописа да би се дете научило да реагује на друштвене за-хтеве. Узор за социјализацију су односи између самих родитеља, односи родитеља и деце као и врста комуникације коју успостављају. Суштина социјализације детета у његовом оспособљавању за прилагођавање друштвеној средини, истовремено представља и ин-тегрисање сопствених индивидуалности и самосталности.

16. ЧИНИОЦИ У ПРОЦЕСУ ИНДИВИДУАЛИЗАЦИЈЕ КРОЗ СОЦИЈАЛИЗАЦИЈУ

Основне спољне чиниоце индивидуализације представљају: Чиниоци друштвеног система од којих разликујемо четири аспекта: 1. еколошке чиниоце (величина, густи-на и дистрибуција опште популације), 2. економске чиниоце (облици производње и дистрибуције услуга и количина материјалних извора), 3. политички чиниоци (струк-тура и форме институционалне моћи) и 4. систем вредности. Следећи чинилац индиви-дуализације представљају материјалне и културне могућности које друштво пружа као и начин на који се те могућности дистрибуирају. Неусклађеност између правних декла-рација о слободи и правима личности и економских могућности рефлектује се и на соција-лизацију јер ће родитељи слабијих материјалних могућности припремати дете да што пре преузме практичне улоге не водећи рачина о њиховом школовању. Такође, природа



друштвеног система одређује могућности учествовања индивидуе у друштвеним про-цесима (сегрегација полова, сегрегација одређених друштвених скупина, постојање строге хијерархијске структуре,...). На крају, треба споменути и унутрашње индивидуалне чи-ниоце који представљају диспозиције саме индивидуе (психо-физички склоп, карактер, темперамент,....).

17. ОСНОВНЕ ФУНКЦИЈЕ ПОРОДИЦЕ

Репродуктивну функцију обележавају две посебне карактеристике наталитет и мор-талитет. Наталитет и борба против морталитета помажу се разним здравственим мерама, дечијим додатцима, социјалним осигурањима, правом мајке на одсуствовање пре и после порођаја,... Економска функција није јединствена. Наиме патријахалну породицу ка-рактерише произвођачка и потрошачка функција, док је савремена породица углавном конзумна заједница. Различити услови живота и економске оријентације у овим породи-цама условљавају различиту структуру потрошње. Емотивна функција → Брак и по-родица почивају на љубави и узајамном помагању чланова породице. За савремену (рад-ничко-службеничку породицу) важи правило да се њени основи преносе са економске на хуману и емотивну страну. Из тог разлога овде је већи број развода, јер су услови непри-лагођавања претежно психолошке природе. Заштитна функција има своја два облика и то: 1. друштвена заштита породице која се одвија кроз разноврсне облике правне, социјалне морално-политичке и друге заштите и 2. породична заштита тј. међусобна заштита чланова породице, чији су најважнији облици: издржавање, наслеђивање и поро-дична солидарност.

18. ФАКТОРИ КОЈИ УТИЧУ НА ФОРМИРАЊЕ ПОРОДИЧНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

Разматрајући факторе који утичу на формирање породичне организације уочићемо тесну повезаност породица и друштвеног система али истовремено и постојаност специфич-них чиниоца који представљају сложен склоп биолошких, социо-културних и персонал-них чинилаца. Биолошке компоненте породичне организације сачињава однос поло-ва и диференцијација функција и статуса према полу. Основни облици породице (потпуна или непотпуна) првенствено су одређени биолошким чиниоцима (присуству једног или оба родитеља у породици). Друштвено-културне компоненте обухватају: економске, структурне и кул турне чиниоце. На породицу не делују „чисто“ економски, материјални чи ни о ци, већ су они увек тесно испреплетени са културним значајем, који се у да том друштву примењује. Пренаглашен потрошачки карактер савремене цивили за ције могао би се окарактерисати као ка - потрошњи - оријентисана - породица. Културне детерминанте → будући да је породица преносилац друштвених захтева и вредности на индивидуе, то ће систем друштвено прихваћених вредности директно утицати на ка-рактер породичне организације. Дакле, породичне функције су у зависности од постојећег система културних институција. Психосоцијални чиниоци произилазе из универзал-них људских потреба и услова живота и из психо-социјалних карактеристика чланова породице. Ови други подразумевају менталну и психо-социјалну зрелост супружника.



К У К А

Дакле, од развијености личности самих чланова породице, зависи да ли ће породица бити људска заједница или једна специјализована установа.

19. ПОРОДИЦА И ДРУШТВЕНО-ЕКОНОМСКЕ ПРОМЕНЕ

Промена у структури становништва условљена је великим миграцијама из села у град и смањењем броја пољопривредног становништва према укупном. Ово стање имплицира да се пољопривредом све више баве жене јер се мушкарци запошљавају у друштвеном сектору. Следећа особеност представља смањење активног становништва, због старења опште популације а као производ смањења стопе наталитета. За нормалан живот породи-це ови процеси као и смањено запошљавање младих имају велики значај. Индустријализација земље → образовање чини основу за успешно привређивање и индустријализацију земље. За породицу је важно да је повећана производња оних роба које побољшавају њен животни стандард: храна, одећа, обућа, техничка помагала,..... Једини проблем, који своје импликације показује на нелојалности тржишта према мањим произвођачима, јесте у чињеници да је понуда знатно већа од реалне потражње. Повећана урбанизација → повећање градова наметнуло је велике захтеве у много праваца: про-блем запошљавања, изградње станова, школа, болница, саобраћаја,... дакле, широке пале-те неопходне инфраструктуре. Ти правци развоја се обично односе на материјалне могућ-ности друштва, што са друге стране условљава повећање призводње.

20. ОДРЕЂЕЊЕ ПОЈМА И ОБЕЛЕЖЈА САВРЕМЕНЕ ПОРОДИЦЕ

Савремен породица у социолошкој литератури има више назива: нуклеарна, супружнич-ка, брачна, индустријска, радничко-службеничка,... Њена најзначајнија обележја су: Еко-номско обележје → са економског становишта савремена породица представља поро-дичну групу која нема своја средства за производњу, већ ради туђим средствима и за другог (радничко-службеничка породица). Историјско-социјолошко обележје → у овом контексту савремена породица представља једну етапу у развитку породице уопште, која се карактерише следећим одликама: 1. породицу сачињава брачни пар и малолетна деца, 2. брак је основ за заснивање породице, 3. број њених чланова сведен је на најмању меру, 4. она израста у условима велике урбанизације, 5. она почива на осећајним везама и фактичкој равноправности. Правно обележје почива на 1. правној једнакости супружника, 2. правној заштити породице као целине и 3. посебној заш-тити њених чланова: жена и деце. Социјално-политичко обележје подразумева високу заштићеност породице са аспекта социјалног и здравственог осигурања, као и безбед-ности свих њених чланова.

21. СТРУКТУРА ПОРОДИЦЕ

Проучавати породицу из макро аспекта значи проучавати питање места породице у друштвеном систему. Микро анализа унутрашње структуре породичне организације обух-вата: састав породице, поделу рада у породици и на тој основи дистрибуцију улога, аутори-



тета и система усвојених вредности. Први ниво микро анализе породице био би подела породице према класној структури друштва. Амерички социолози врше поделу на: 1. вишу - вишу класу, 2. вишу класу, 3. средњу класу, 4. нижу класу, 5. нижу - нижу класу. Други ниво микро анализе била би подела породице према професионалној структу-ри на: 1. породице земљорадника, 2. индустријских радника, 3. занатлија, 4. ад-министративних службеника, 5. руководећег особља,.... Трећи ниво микро анализе била би подела породице према локацији село - град. Основу диференцијације у породици чине пол и старост, што одређује елементе породичне структуре: број заступљених сродника, број и узраст деце и заступљеност генерација у породици. Према сродничком саставупородица може бити: нуклеарна (сачињава је само породично језгро, које може имати различиту структуру зависно од: присутности оба супружника и деце - потпуна породи-ца или недостатка једног супружника / родитеља - непотпуна породица). Непотпуна породица је не само структурално већ и са становишта основних функција мањкава јер су за формирање личности детета потребна оба родитеља, будући да се его-идеал из-грађује на основу модела оба родитеља. Према броју чланова, структуру породице може чинити велико или мање домаћинство с обзиром на број деце. Четворочлана породица са 1-2 детета је карактеристична за савремену породицу.

22. ФУНКЦИОНАЛНОСТ ПОРОДИЦЕ

Породица се одувек прилагођавала друштву и мењала са њим а смер промена се увек кретао од већих јединица ка мањим → дакле од друштва ка породици. Као што се породица адаптира на своје најшире окружење, тако је и појединачна породица актер сталног прилагођавања. Овај задатак није лак и зато је бајколики идеал „живели су дуго и срећно“ социолошки неодржив. Основна обележја функционалне породице су: 1. спремност породице за промене и преображај уколико то околности налажу, 2. подвргавање развојним фазама (брак, рођење детета, полазак детета у школу, осамос-таљивање детета,...), 3. адаптирање на промену околности уз давање психо-социјал-не подршке сваком члану.

23. ИНТРАГЕНЕРАЦИЈСКИ И ИНТЕРГЕНЕРАЦИЈСКИ ОДНОСИ У ОРОДИЦИ

Интрагенерацијски односи између супружника означавају да се ради о односима из-међу одраслих, формираних личности који на темељу сопственог избора заснивају поро-дичну заједницу као што је брак. Друштвено дефинисан однос у браку биће одређен темпераментом супружника и њиховим карактерним особинама те се може појавити доминирајући муж или доминирајућа жена. Када су статуси супружника једнако дефини-сани, и када се обоје третирају као личности, остварен је демократски модел односа. Међусобни однос супружника, прави је модел за учење и прихватање породичног пона-шања као матрице васпитања. Лакше и трајније се прихвата понашање које се непосред-но доживљава него оно које се вербално намеће. Интергенерацијски односи су сло-женији од интрагенерацијских, јер се ради о односу између чланова породице различитог доба - двема генерацијама одраслих. Интергенерацијске односе можемо посматрати у следећим варијантама: родитељи-деца, мајка-ћерка, мајка-син, отац-ћерка, отац-син. Овај



К У К А

однос је сложен јер улога родитеља захтева комбинацију ауторитета и интимности што успешно могу савладати само формиране личности. Девис истиче социо-психолошке разлике између генерација полазећи од тезе да старију генерацију карактерише реализам, и озбиљније схватају операционализоване идеје а младе карактерише идеализам и скло-ни су утопијским идејама.

24. ПОРОДИЧНИ ИДЕНТИТЕТ, СТАБИЛНОСТ И СЛОМ

Психолошки идентитет подразумева схватање сопствене личности, које је изражено у тежњама, циљевима и гледиштима особе или групе особа. Психолошки идентитет није статичан, он се развија и мења, обликује га интеракција између индивидуе и њене среди-не. У одређеним фазама развоја личности дете свој лични идентитет не доживљава од-војено од породичног. Психолошки идентитет и стабилност понашања морају се посма-трати заједно. Стабилност понашања је коначни производ комплексних и међусобно по-везаних процеса: 1. контрола конфликта, 2. способност за промену, 3. испуњавање нових улога у животу,... Конфликти, анксиозност, депресије, изазивају неуспех у прила-гођавању и ментално обољење. У вези са овим важна је способност да се постигну обли-ци комплементарности породичних улога које пружају задовољство, одређују путеве за разрешење конфликата,.... Породични конфликт може да покаже начин за решење ин-дивидуалног конфликта или да индивиду гурне у стање емоционалне декомпензације. Ментално обољење ограничено само на једног члана породице ретко се јавља, јер обично постоји више носилаца обољења. Поставља се питање: Да ли су везе између обољења у одређеној породици случајне, да ли се ток обољења једног члана породице одвија неза-висно од обољења другог члана породице,...... Клиничка испитивања указују на повеза-ност психопатологија и породичних односа.

25. АУТОРИТЕТ, ПОЛ И УЛОГЕ У ПОРОДИЦИ

Карактер ауторитета је тесно повезан са природом расподеле улога. Персонс и Балес истичу да се ауторитет у породици диференцира с обзиром на две основне врсте улога: инструменталне и експресивне, па констатују да се у првој сфери више испољава ауто-ритет мужа, а у другој ауторитет жене. Тип ауторитета у структури породице зависиће: Прво од расподеле важних улога (издржавање породице се у класним друштвима тре-тирало као најзначајнија породична улога и од вршења те улоге је зависило ко ће бити носилац ауторитета). Друго од учешћа чланова породице у доношењу важних одлу-ка (важност одлуке зависи од културне дефиниције значајности појединих породичних циљева. У савременим потрошачким друштвима, најважније одлуке се доносе у сфери потрошње и расподеле буџета, затим у професионалној оријентацији деце,....). Треће од персоналног чиниоца јер личности које су зрелије и сигурније у себе успевају да се наметну осталим члановима породице и зато се често срећемо са случајевима у који-ма доминира син или ћерка. Расподела послова у кући, не може бити ваљан показатељ стварних промена у породици, јер се тиме не повећава ни ауторитет жене нити се њене породичне улоге битније мењају. Са одсуством институционализованих улога у породи-ци, персонални чиниоци долазе до изражаја.



26. СТАВОВИ РОДИТЕЉА ПРЕМА ДЕЦИ СА АСПЕКТА ПОДЕЛЕ ВЛАСТИ И ЉУБАВИ

Ставови родитеља са аспекта поделе власти су: Ауторитарни ставови који потичу из старе патријахалне породице у којој је глава породице отац и у којој је подела послова таква да омогућује доминацију мужа и потчињеност жене док су деца у потпуној власти родитеља. Ауторитарни став негативно утиче на развој деце, јер прикрива здрава роди-тељска осећања, деца се родитеља плаше и из страха према њима у свему им се покора-вају. Демократски ставови представљају продукт савременог друштва у коме се по-стиже правна и економска једнакост брачних партнера. Демократски став се огледа у поштовању дететове личности и равноправности међу свим члановима породице. Овакве ставове могу имати само уравнотежене, зреле личности које нису егоцентричне, лице-мерне, патетичне,... Ставови родитеља са аспекта љубави су: Топао став који се огледа у истинској, родитељској љубави, када дете код родитеља наилази на разумевање свих својих психичких проблема (дете се системацки храбри, указује му се поверење,...) и хладан став који је супротан топлом, јер се не показује љубав, поверење, не даје се ох-рабрење. Овакав став изражава се кроз незаинтересованост или индиферентан однос ро-дитеља.

27. ТИПОВИ РОДИТЕЉА ИЗРАЖЕНИ КРОЗ СТАВОВЕ ПРЕМА ДЕТЕТУ

Да би васпитач разумео понашање родитеља према детету неопходно је да познаје основ-не типове родитеља: Пребрижни родитељи (међу којима су најчешће мајке) живе у сталном страху да се њиховом детету нешто не догоди док они нису са њим. Стални страх у коме живе овакви родитељи, често се преноси и на дете, па се и оно плаши од-вајања. Са оваквим родитељима је теже сарађивати јер с одређеном сумњом гледају на све што се у установи ради. Строги родитељи својој деци не дозвољавају никаква супротстављања. Код таквих родитеља деца су обично нечујна, стално живе у страху од казне, не говоре о својим поступцима из вртића како их родитељи не би погрешно разу-мели. Уз строгог родитеља дете стиче навику да поступа како му се каже, никад не изно-си своје мишљење ни у кући ни изван ње. Амбициозни родитељи претежно своје вла-стите неостварене жеље из младости, по сваку цену хоће да остваре код своје деце, без обзира да ли су оне у складу са жељама и могућностима самог детета. Презапослени родитељи својом заузетошћу обично желе да нађу оправ дања за своје пропусте у вас-питању деце. Код оваквих родитеља дете ће дуже времена бити препуштено само себи и утицају других чинилаца. Овај тип родитеља стално жури и своје одсуство од куће на-докнађује великим бројем поклона што је по њима правилан вид компензације за утицај на развој детета. Демократски тип родитеља заједнички подиже своје дете и утиче на његов развој. Ови родитељи прате развој свога детета не само у породици већ и у шко-ли и касније у друштвеној средини.



К У К А

28. ВРСТЕ САМОСТАЛНОСТИ КОД ДЕЦЕ

Циљ сваке породице треба да буде формирање емоционално зреле личности а у томе са-мосталност игра велику улогу. Самосталност деце се огледа у мноштву аспеката: Лична независност у практичним стварима (дететова способност да се само храни, облачи и пере). Независност потребна за сналажење у околини (дететова способност да се слободно креће, ступа у контакте са непознатим особама, купује у продавници,..). Не-зависност у односу на вршњаке (дете се одупире покушајима тиранисања и незадо-вољава опонашањем од стране другова). Емоционална независност (дете је у стању да се самостално забави у одређеном временском периоду, не тражећи присуство и пажњу одраслих). Интелектуална независност (дете је способно да тражи и проналази соп-ствена решења за проблеме, неверује увек на реч и мисли својом главом). Независност у стваралачком изражавању (огледа се у оригиналности, флексибилности, креативној продукцији).

29. ЗНАЧАЈ ПОРОДИЦЕ У ФОРМИРАЊУ НАВИКА КОД ДЕЦЕ

Навике су начини вршења одређених радњи, које су се, понављањем или вежбањем, учврстиле тако, да при њиховом обављању није потребно размишљати како их треба из-вршити. За децу је још у раном детињству значајно да стекну културно-хигијенске, рад-не навике и навике понашања. Правилна организација режима дана неопходан је услов за успех детета у породици, школи, животу уопште. Због изражене потребе за сигурно-шћу, деца воле организованост средине јер се на тај начин осећају заштићеном, а тако стичу корисне навике за живот. У стварању навика код деце велику улогу има дисципли-новано понашање. Дисциплина је комплексна, морално етичка категорија којом се де-финише одређени карактер поступака и понашања појединца у скаладу неке уже или шире друштвене групе. Стога, дисци пли новање је неодвојиво од интерперсоналних од-носа, а циљ му је формирање свесне дисциплине тј. процеса владања самим собом и својом околином.

30. ДЕЧИЈЕ ОПОНАШАЊЕ И СВОЈЕГЛАВОСТ

Мало дете опонаша много тога што у својој околини сусреће и запажа. Дете опонаша по нагону, ненамерно и несвесно већ у првим месецима живота, да би касније то опонашање постепено добијало обележје намерне делатности. У свим тим активностима опонашања дете развија своје физичке и психичке снаге и способности и долази до разноврсних знања и искустава. Дете у првом реду опонаша особе које најчешће сусреће (родитеље, браћу, сестре,..), а затим вршњаке другове, идоле,... Опонашање је један од најзначај-нијих начина одгајања детета, јер тим начином боље и успешније одгајамо него путем разних поука и теорија. Између 2 - 3 године живота дете изненада постаје непослушно и својеглаво. У току треће године живота (период обликовања свесног вољног живота),



дете свесно спознаје да је оно посебно биће које може нешто желети или не желети. По-кушаји „насилног ломљења дечије воље“ код деце чврстих нарави могу само довести до јачања њиховог отпора и до појаве неизлечиве својеглавости. Родитељи не смеју схватити дечије „нећу“ у том периоду, као израз неке намерне непослушности.

31. УЗРОЦИ, ПОСЛЕДИЦЕ И ПОСТУПАЊА КОД ЛЕВОРУКЕ ДЕЦЕ

Истраживачи ове појаве узрок леворукоси не виде у васпитној запуштености већ у урођеној диспозицији која чини да они одређене покрете изводе лакше, брже и боље левом руком. Осим наслеђене диспозиције, до развоја леворукости може доћи и код случаја обољења која доводе до губитка моторике десне руке. Тек након 6 - 7 месеци (или касније између 1 и 3 године) може се код деце запазити давање предности једној руци. Орган покрета није само рука, већ је то у првом реду мозак. Делатност једне руке је одраз делатности одређеног центра за кретање у супротној хемисфери мозга, (функ-ционална основа једне хемисфере је од рођења развијенија). Постоји уска веза између леворукости и поремећаја у говору. Наиме уколико су леворука деца била присиљена да се служе десном руком, касније ће то проузроковати појаву муцања и других говорних поремећаја. Када се код леворуке деце код учења почетног писања присилно захтева употреба десне руке често долази до поремећаја у читању и писању тзв. легастенија или дислекција. М.Совак наводи основни педагошки принцип код васпитања лево-руке деце: „није довољно леворукост само толерисати, већ је треба на погодан начин потпомагати и развијати, користећи се при томе свим могућностима индивидуалног прилажења детету“.

32. РАЗВОЈ СПОСОБНОСТИ, ОСОБИНЕ И ПРИСТУП ДЕЧИЈЕМ ЦРТЕЖУ

На разним ступњевима психо-физичког развоја дете мења садржај побуда које га на-воде да црта. Дете од 2 - 3 године цртањем остварује моторичку активност и упознаје материјал и предмете којима рукује. Са две године дете почиње оловком по папиру повлачити трагове или шаре у којима нема никаквог реда ни смисла, то је тзв. период шарања. Први сплет шкработина на папиру резултат су покретања руке из рамена (тзв. шарање замахом), после кога следи покрет локализиран у лакту, затим шаци и на крају у самим прстима. Резултат премештања покрета су фине, по папиру равномерно рас-поређене шаре у облику кругова, спирала и слично. Цртање малог детета је цртање на основу памћења. Мало дете не црта предмете онако како се виде када их непосредно посматрамо, већ како их оно себи представља помоћу памћења и зато ти цртежи нису визуелно реалистични. У цртежима детета овог узраста недостају пропорције, сми-саони положај предмета у простору као и недостатак приказивања покрета и радње. Боју у својим цртежима дете примењује чисто декоративно, без обзира на стварну боју предмета. Цртачком активношћу дете развија: способност моторике горњих екстреми-тета, способност запажања, памћења, мишљења и фантазија. Све ово заједно доводи до развоја целокупне личности.



К У К А

33. МЕТОДЕ ПОРОДИЧНОГ ВАСПИТАЊА

Пронаћи најбоље начине и путеве васпитања у породици подразумева знати и корис-тити најуспешније методе у породичном васпитању. Навешћемо неке од метода: Метода убеђивања користи се када детету хоћемо да објаснимо, покажемо и дока-жемо да нешто треба или не треба да чини. При овој методи потребно је придржавати се следећих захтева: што потпунија аргументација (више чињеница и података у образлагању), што више очигледног и конкретног у виду добро одабраних примера, систематичност у току разговора који се води. Метода вежбања и навикавања → вежбањем се развијају одређене навике и вештине. За процес вежбања и стицања позитивних навика посебно је значајно рано детињство са израженом спремношћу да се учи пожељно понашање. У вежбању посебан значај има контрола како би се спре-чила опасност од продора онога што је непожељно. Што се навика раније стекне и дуже примењује у породици, то ће бити трајнија и саставни део одраслог човека. Метода подстицања се заснива на израженом мотиву за личном афирмацијом. Средства која позитивно усмеравају потребу за исказивањем су: похвала, обећање, награде, такмичење. Метод спречавања се користи када родитељи желе да онемо-гуће негативно понашање, развој нежељених особина и сколоности. Као средства спречавања могу се користити: надзор, примедбе или упозорења, критика, забрана и казна.

34. ПРИНЦИПИ ПОРОДИЧНОГ ВАСПИТАЊА

Поштовање личности детета је први принцип породичне педагогије и први захтев породичног васпитања. Да би се постигла коначна сврха дете морамо третирати као личност, уважавати га, саслушати, договорити се, сарађивати са њим,.... Принцип потпуне ангажованости тражи да се дете као равноправни члан потпуно укључи у живот и рад породице јер му се тако интензивно развијају способности. Принцип по-зитивне оријентације захтева да се родитељ у васпитном раду ослања на позитивна својства појединог детета. Поверење у васпитном раду има велику улогу и родитељи су дужни бодрити и подржати дете у добрим делима. Принцип међусобног пове-рења налаже да између родитеља и деце влада пуно поверење јер је без тога немогуће васпитно деловати. Када се деца поверавају својим родитељима, тада је родитељски утицај снажан јер деца поштују родитеље прихватајући их као ауторитете. Принцип једноставности подразумева складан и координиран рад оба родитеља у васпитању детета. Ако нема координације резултати ће бити слаби а често и негативни. Принцип доследности тражи од сваког родитеља или васпитача да остане доследан самом себи. Дете мора схватити и осетити да се прихваћени ред, преузете обавезе, дисциплина морају уважавати, поштовати и остварити. Принцип индивидуалног прилажења ис-тиче да је свако дете посебно биће па и све васпитне мере морају бити у сладу са тим посебностима.



35. ПОРОДИЦЕ СА ПОРЕМЕЋЕНИМ ОДНОСИМА

Породице са поремећеним односима су оне породице које се нису структурно распале, али које су тешко изнутра подривене услед објективних тешкоћа. Најчешћи узроци који доводе до наружености породице су: Узроци субјективне природе (психичка и полна неподударност између супружника, разлика у карактерима, у навикама, у годинама, у васпитању и образовању,...). Узроци економске природе (незапосленост, ниски лични дохоци, дугогодишња болест члана породице,...). Узроци који леже у асоцијалним на-викама (уколико се неки од чланова породице одао алкохолизму, криминалу, наркома-нији, проституцији,...). Узроци који леже у поремећају физичке, менталне или пси-хичке структуре личности (инвалиднитет, ретардираност, психозе,...).

36. ПОРОДИЦЕ СА ПОРЕМЕЋЕНОМ СТРУКТУРОМ

Породице са поремећеном структуром познате су под називом непотпуне породице . Као непотпуне породице могу се означити: Породице једног родитеља са дететом које представљају најтипичнији облик непотпуности (подаци показују да је у градским на-сељима много више распрострањених породица којима недостаје отац). Породице које сачињавају деца без оба родитеља су доста ретке (умрла или настрадала оба родитеља, напуштена деца, родитељи у иностранству,...). Брачни пар без деце. У погледу начина настанка непотпуности, разликујемо породице које су биле непотпуне од самога почетка (ванбрачне породице) и оне које су накнадно постале непотпуне (мигрантске, удовичке и породице после развода брака). Требамо разликовати четири групе ванбрачне деце: 1.находчад представљају напуштену односно нађену децу која у основи трајно остају без оба родитеља, 2. ванбрачна деца која живе са мајком у непотпуној породици и чије очинство није утврђено, 3. ванбрачна деца чије је очинство утврђено признањем или судском одлуком а не добровољним чином оца, 4. ванбрачна деца која накнадно до-бијају статус брачне деце (позакоњење).

37. ПОРЕМЕЋАЈИ МАТЕРИНСТВА

Мајка је најважнија одрасла особа у животу детета. Односи између мајке и детета су двосмерни процеси а квалитет те интеракције треба размотрити кроз неколико њених фаза: блискост односа, задовољство односом, осећање испуњења,... Жена може желети брак, а да не жели децу и обрнуто. Мотивација за брак је прилично сложена и не мора да обухвата жељу за децом. Неке жене желе једно дете друге више, неке су способне за безграничну љубав, друге су повучене и немају осећања,.... За оцењивање мајчине личности значајни критеријуми су: интелектуална обдареност, перцепција стварности, способност за емо-ционалне односе, представа о себи и другим особама,... Интензитет мајчиног осећања одговорности квалификује се њеним субјективним убеђењем о томе колико понашање ње-ног детета скреће од нормалног. Она је готово увек склона да скретање детета осећа као нешто што неповољно говори о њој самој. Начини на које мајка може реаговати на осећање



К У К А

промашености материнства су: 1. да убеђује себе да се дете родило рђаво и да она ту ништа не може учинити 2. цео проблем избегава тако што ће се емоционално одвојити од детета или развијати принудна интересовања у другим правцима, ван породице.

38. ПОРЕМЕЋАЈИ ОЧИНСТВА

Фактори који ометају очинство могу се сврстати у две категорије: Прошли факторпредстављен је постепеном диференцијацијом мушкости у личности оца условљено ње-говим типом емоционалне припремљености за улогу оца. Садашњи утицаји огледају се у емоционалној интеграцији мушкарца у односима муж-жена, отац-дете и у интегра-цији мушких способности за ванпородичне радне улоге. У складу са очевом емоционал-ном потребом дете може бити употребљено као доказ очеве мушкости, потенције и успеха, супротно, дете може одржавати очеве страхове од одговорности до неуспеха у улози мужа или оца. Отац може бити онеспособљен у очинској функцији зато што пати од физичке или емоционалне болести, може бити трговачки путник, дакле, физички од-сутан или физички присутан али као отац одсутан. Разочарења у љубавном животу са женом могу бити узрок очевих компензационих захтева за прекомерним изражавањем љубави према детету. Дете се више не посматра као самостално биће, већ оно постаје објекат очевих незадовољених потреба за љубављу. На поремећај очинства могу утицати очеви односи са сопственим или жениним родитељима, где се кроз несвесну иденти-фикацију детета са једним од омрзнутих родитеља дете одбацује или кажњава.

39. ПОРЕМЕЋАЈИ ДЕТИЊСТВА

Дете нема представу одраслог човека о томе шта представља нормално или ненормално понашање, или шта је то емоционално обољење. Дете које је упућено на психијатра одлази тамо јер мора, а клиничар је тотални странац и дете ће често бити збуњено. Начини пона-шања који се могу јавити за време почетних терапија на релацији клиничар-дете су: 1. дете може да напада своју породицу и да тако покушава да изнуди задовољење својих опш-тих потреба (у ову категорију спадају поремећаји агресивног понашања), 2. дете може да одбије контакт са својим родитељима (у ову категорију спадају тенденције прекомерне за-окупљености собом и сопственим телом), 3. дете на конфликт са породицом може реаго-вати претераном анксиозношћу, стварањем одређеног облика психопатологије. У широј групи, примарних поремећаја дететовог понашања обухваћене су подгрупе: 1. рђаве навике које се јављају због емоционалног лишавања и обично се изражавају у извесном облику аутоеротске активности, 2. поремећаји понашања свој узрок увек имају у неис-пуњавању родитељских одговорности, 3. неуротичне црте су повезане са фазом развоја личности у којој су само делимично завршени процеси идентификовања са родитељима.

40. ПОРЕМЕЋАЈИ МЛАДОСТИ

Типичне манифестације поремећаја код младих људи су: несигурност, егоцентричност, сексуални нагони, егзибиционизам, променљиве представе о себи, емоционална де-зоријентација,... Иза ових типичних манифестација младости стоје фундаментални би-



олошки процеси пубертета. Млади људи се понашају као деца и као зрели људи а њихово прилагођавање је производ две врсте фактора: 1. физичких промена које прате брзи раст и сексуални развој и 2. притиска породице и културне групе. Када дете порасте и прерасте доминацију породице једна од његових највећих брига је да своје ЈА снажно оријентише у односу на спољашњи свет. Друго значајно подручје конфликта тиче се стварног или замишљеног повређивања самопоштовања → млади људи су ванредно осе-тљиви на своју представу о самом себи. Осамостаљивањем млади човек одлучује да при-падне једној од различитих ванпородичних група - он тражи нови идеал. У оквирима својих група млади људи остварују сопствени свет у коме владају јединствена мерила и појмови о предностима који су усклађени са њиховим потребама.

41. ИНТЕГРАЦИЈА И ДЕЗИНТЕГРАЦИЈА ПОРОДИЦЕ

Породична интеграција представља везу јединства и кохезије у току породичног жи-вота од којих су најважније: заједнички интереси, приврженост и осећање узајамне еко-номске зависниости. Уколико обе улоге у породици, примарне (родитељске) и секун-дарне (супружничке) нису у јединству нема јединства у породици, долази до дезинтеграције . Елементи дезинтеграције су: недостатак заједништва између чланова, недоследност у емоционалном континуитету. Чиниоци који омогућавају постојање и очу-вање породичног интегритета су: Спољни услови и то друштвено-економски што под-разумева припадност супружника истој класи и етничкој групи, као и решеност стамбе-них и материјалних услова и културни услови који подразумевају културну средину из које долазе супружници. Унутрашњи услови и то антрополошки и психо-социјални као што су ментално здравље, карактерне црте личности, мотивација,...

42. ПОРОДИЧНИ СТРЕС И ЊЕГОВО ПРЕВЛАДАВАЊЕ

Породични стрес се дефинише као стање тензије која израста из неког актуелног или опаженог захтева који тражи прилагођавање и адаптивно понашање. Стрес у породичном систему може имати три извора: 1. стрес везан за прелазне развојне фазе породице, 2. стрес као производ унутарпородичних проблема, 3. стресни контакт једног члана породи-це са изванпородичним системом. Прва два извора стреса су вид унутрашњег притиска на породични систем и они су извори конфликата. Трећи извор стреса је вид спољашњег, изван-породичног притиска. Уопштено, разликујемо две врсте породичног превладавања стреса: 1. кроз отпор насталим променама и 2. кроз адаптивно прилагхођавање новонас-талој ситуацији. Које су то особине породице које би могле имати заштитну функцију када је дејство стреса у питању? Истраживања показују да је то уверење да се руководи сопстве-ним животом, временска оријентација ка будућности и оптимистички животни стил.

43. ПОРОДИЦА И ДЕЦА СА ПОРЕМЕЋАЈИМА У РАЗВОЈУ

Најсложенији и најтежи проблеми у породици јављају се онда када се роди дете које је ометено у свом психофизичком развоју или када такво постане. Деца са развојним сме-тњама најчешће се разврставају у шест основних група: 1. деца са сензорним сметња-



К У К А

ма, 2. деца са телесним сметњама, 3. деца са недовољно развијеним сазнајним спо-собностима, 4. деца са поремећајима говора, 5. деца са поремећајима моторике и 6. деца са израженим поремећајима у понашању. Сваки облик тежег оштећења двостру-ко утиче на формирање свести о себи: 1. постојеће оштећење смањује репертоар ис-кустава нужних за формирање јасне слике о себи и 2. слика о себи је преоптерећена свешћу о значају оштећења и конфузијом у низу битних аспеката самосвести. У породи-ци са хендикепираним дететом јавља се низ проблема који се могу сврстати у неколико група: 1. реакције на психофизички недостатак детета (после првог шока родитељи захтевају од средине да их оставе саме и основно осећање је туга), 2. подизање хенди-кепираног детета (први проблем је емоционални а други је везан за анксиозност коју треба превладати током периода прилагођавања родитеља на дете са недостатком), 3.васпитни проблеми (због повишеног нивоа емоционалне осетљивости не препоручује се коришћење казне у васпитању ове деце).

44. ОБЛИЦИ НЕПРИЛАГОЂЕНОГ ПОНАШАЊА ДЕЦЕ

Као мерило да ли неко дете можемо сматрати “проблем дететом”, прихватили смо при-суство било ког симптома поремећеног понашања. Неприлагођен став детета према око-лини може имати претежно активан или пасиван карактер. Пасиван облик неприла-гођеног понашања сврставамо у два дела: 1. плашљиво дете које се одликује повучено-шћу и неповерљивошћу, 2. облици неприлагођеног понашања који се испољавају код немарне деце која су несамостална, лења, безвољна и незаинтересована. Активним облицима неприлагођеног понашања реагују деца углавном на исте поступке васпитача који изазивају и пасивне поремећаје владања, а то су: ауторитатив-ност, злостављање, мажење,... Када дете или млад човек, дође у сукоб са захтевима поро-дичног живота, школовања или знања могуће је да ће се сукобити са прописима друштве-не заједнице и тада постаје малолетни преступник или деликвент. Облици неприлагође-ног понашања су: стидљиво дете, лењо дете, дете које краде, дете које лаже, агресив-но дете, нервозно дете, дете које пуши,....

45. МЕЂУСОБНА ИНФОРМИСАНОСТ ВАСПИТАЧА И РОДИТЕЉА

Васпитачи ће информисати родитеље о томе како се деца активирају у осамостаљи-вању и стицању нових знања и навика и које су најподесније методе и облици усмеравања те активности. Родитељи ће информисати васпитача који су услови у којима се дете развија у породици, које су његове испољене способности и могућности, што је за васпи-тача значајно како би могао појединачно да делује на свако дете. Индивидуално информисање је када васпитач прича с једним или оба родитеља само једног детета. Родитељи преко индивидуалних контаката сазнају: утиске васпитача о развоју детета, поступке које треба лично да примене према детету, да ли су задовољене све дечије пот-ребе у току дана (храна, одмор, изласци напоље), изузетне резултате или поступке детета који заслужују пажњу. Постоје две врсте информисања које разматрају васпитач и роди-тељи: 1. Успутне информације приликом јутарњих или поподневних сусрета у вртићу



где се саопштавају детаљи око исхране, одмора, похваљује понашање,.... У овим разгово-рима треба избегавати критику деце. 2. Писмено информисање подразумева истицање распореда свих активности у којима дете учествује у току дана, затим јеловник за наред-ну недељу, на полеђини дечијих цртежа васпитач исписује своја запажања када је то по-требно. Групни разговори се воде када је одређено понашање карактеристично за неколико деце из групе. Предности овог облика: 1. омогућава конкретан разговор о проблему који је заједнички за све присутне, 2. родитељи могу измењивати своја иску-ства, 3. слушајући разговоре родитеља васпитач сазнаје како се деца са истим пробле-мима, понашају у различитим породицама.

46. ЦИЉ, САДРЖАЈ И ОДРЕЂЕЊА САРАДЊЕ ПОРОДИЦЕ И ШКОЛЕ

Основна сврха сарадње породице и школе је да омогући координацију и усклађивање активности породице и школе у процесу васпитања. Циљ сарадње је да пружи помоћ породици у реализацији њене васпитне функције. Када је реч о садржајима сарадње ту има више приступа: 1. први приступ карактерише тежња ка што свеобухватнијем сагледавању садржаја породице и школе, 2. други приступ усмерен је ка целовитој анализи појединих садржаја као могућих предмета сарадње породице и школе,... При избору садржаја треба имати у виду следеће: 1. психо-физичке карактеристике и про-блеме одређеног развојног периода ученика, 2. могућности и специфичности породи-це и школе као васпитних целина, 3. одређено схватање суштине сарадње. За успешну сарадњу је битна социјална перцепција - квалитет доживљаја властите личности и опа-жања других особа, емоционални ставови - осећања према другим људима, емпатија - уживљавање у положај друге особе.

47. КАДА ЈЕ ДЕТЕ ЗРЕЛО ЗА ОСНОВНУ ШКОЛУ

Зрелост за полазак детета у школу зависи од телесног развоја и телесног стања. Школа поставља захтеве за телесно здравље, снагу и телесну отпорност детета: 1. дете мора дуже да седи у школској клупи, 2. мора боравити са вршњацима у једном или више затворених простора. У физичко анатомском делу пропорције школског детета у погле-ду односа између главе и тела мењају се у корист тела. Свако дете упућено у школу треба да буде развијено и зрело у психичком погледу, да има развијене чулне органе ради што бољег перципирања, да има развијене способности концентрације, стабилност пажње и до неке мере развијене мисаоне функције. Најтежи проблем за многе школске прваке представља прелаз од игре на рад.

УПУТСТВО ЗА ТЕХНИЧКУ ИЗРАДУ

СЕМИНАРСКОГ РАДА

УПУТСТВО ЗА ИЗРАДУ СЕМИНАРСКОГ РАДА27

МИРОСЛАВ КУКА

НАЗИВ ВИСОКОШКОЛСКЕ УСТАНОВЕ

( ВЕЛИЧИНА СЛОВА 14 - BOLD, FONT: TIMES NEW ROMAN )

ПРЕДМЕТ


ПОРОДИЧНА ПЕДАГОГИЈА


С Е М И Н А Р С К И Р А Д( ВЕЛИЧИНА СЛОВА 24 - BOLD, FONT: TIMES NEW ROMAN )

Новембар 2008. 10 / III Снежана Божиновић

( ВЕЛИЧИНА СЛОВА 12, ИМЕ И ПРЕЗИМЕ - BOLD, FONT: TIMES NEW ROMAN )



ДЕСКРИПЦИЈА ДИСТРАКТОРА ПАЖЊЕ У ЕДУКАЦИОНОМ ПРОЦЕСУ

( НАСЛОВ СЕМИНАРА - ВЕЛИЧИНА СЛОВА 16 - БОЛД, ФОНТ: TIMES NEW ROMAN )

Апстракт: Разматрање појма пажње припада широј педагошко - психолошкој проблема-тици ефикасности наставног процеса. Предмет наше анализе на једној страни је пажња, тј. усмереност ученика на предмет учења а на другој дистрактори пажње, тј. споредне дражи које расејавају пажњу и коче извршавање примарног задатка. Да би ученик ус-пешно савладавао наставне садржаје мора се на њих концентрисати. Теоријска анализа у овом раду показује каузалност и наставну корелативност ова два појма примарно ус-мерена ка рационализацији и продуктивности наставе тј. образовно - васпитног процеса уопште.

Кључне речи: пажња, дистрактори пажње, врсте дистрактора пажње, наставни процес

(АПСТРАКТ - СКРАЋЕНИ ПРИКАЗ РАДА ДО 300 РЕЧИ, КЉУЧНЕ РЕЧИ – КЉУЧНИ ПОЈМОВИ КОЈИ СЕ У РАДУ

АНАЛИЗИРАЈУ - ВЕЛИЧИНА СЛОВА 12, ФОНТ: TIMES NEW ROMAN )

1. УТИЦАЈ ПАЖЊЕ И ЊЕНИХ ДИСТРАКТОРА НА ПРОЦЕС ЕДУКАЦИЈЕ

(ОБЛАСТ КОЈУ АНАЛИЗИРАМО - ВЕЛИЧИНА СЛОВА 12 - БОЛД, ФОНТ: TIMES NEW ROMAN )

По ред, број них чи ни ла ца, сти му ла то ра ко ји до при но се про дук тив но сти, ра ци о на ли за ци-ји, ин тен зи ви ра њу и ефи ка сни јој ор га ни за ци ји уче ња, ни је ма ли број ни оних не га тив-них, де сти му ла тив них ко ји ума њу ју ефе кат са вла да ва ња на став них са др жа ја, те ста вља ју уче ни ка у не по вољ ну си ту а ци ју тра же ћи од ње га до дат ни ин те лек ту ал ни на пор, до дат ну пси хо фи зич ку енер ги ју.

У то ку из у ча ва ња про бле ма успе ха уче ни ка у шко ли, нај чеш ћи од го во ри на пи та ње о узро ци ма сла бог успе ха, би ли су: “не мо гу да се кон цен три шем”, “па жња ме на пуш-та”,...дру га, она при пре ма опа жа ња. Па жња је при прем ни ста ди јум у опа жа њу или ис пи-ти ва њу. Ка да неш то при вла чи на шу па жњу, ми по чи ње мо да га по сма тра мо и да от

(ТЕКСТУАЛНИ ДЕО РАДА СЕ ПИШЕ НА 4 - 6 СТРАНА - ВЕЛИЧИНА СЛОВА 12,

ФОНТ: TIMES NEW ROMAN )



ЛИТЕРАТУРА

( ВЕЛИЧИНА СЛОВА 14 - БОЛД, ФОНТ: TIMES NEW ROMAN )

Кука М., 1. Општа педагогија и педагошка психологија, Ауторскоиздање, Београд 2005.Кука М., 2. Школа као чинилац развоја интересовања ученика за наставу физике, Ауторскоиздање, Београд 2003.Кука М., 3. Утицај наставних метода на поједине категорије ученика у погледу њи-хове опште интелектуалне способности,Педагошка стварност 9 – 10, Нови Сад 1999, 758 – 770 стр.

Кука М., 4. X КОНГРЕС ФИЗИЧАРА ЈУГОСЛАВИЈЕ (Врњачка Бања 27 - 29. 3 2000 год.). Рад под називом „Компаративно корелативни однос наставних метода и постигнутих образовних нивоа ученика у настави физик“` излаган је на конгресу и публикован у зборнику радова, 1108 – 1112 стр.

( ПОПИС ЛИТЕРАТУРЕ ВЕЛИЧИНА СЛОВА 12, НАЗИВ КЊИГЕ ИЛИ ПУБЛИКОВАНОГ РАДА – БОЛД ИТАЛИК, ФОНТ:

TIMES NEW ROMAN )

РАД СЕ ПИШЕ ЋИРИЛИЧНИМ ПИСМОМ

ПОРОДИЧНА ПЕДАГОГИЈА pedagogija2.pdf · ПОРОДИЧНА ПЕДАГОГИЈА...

Documents