ВАСЕЉЕНСКИ САБОРИ (325‐787) 

‐Глас и тело Цркве‐  

Под појмом Откровење (Откривење) у хришћанству се подразумева деловање којим се  Бог  открива  свету  који  је  створио.  Изворима  људског  сазнања  о  Божанском Откровењу  сматрају  се  Свето  писмо  (Старог  и  Новог  завета)  и  Свето  предање.  У Свето предање, између осталог, хришћанска традиција убраја и Васељенске саборе, који су неодвојиви од Светог писма. Према речима Светог Владике, Николаја Жичког, они представљају „две  светлости“,  које  једна другу осветљавају и тако чине да  се она  друга  „разуме,  цени  и  воли“.  Доба  Васељенских  сабора  (325‐787)  представља изузетно важан период у историји Хришћанства и хришћанске Цркве, као и у развоју хришћанске, а пре свега, православне теологије. 

 

Хука са неба, као дување силног ветра Могли бисмо рећи да неку  врсту  предисторије Васељенских  сабора представља догађај назван  „Силаском  Светог  духа  на  Апостоле“  или  „Педесетница“  (по  дану  догађања  од Васкрсења  Христовог).  Овај  догађај  је  описан  и  у Новом  завету,  у  књизи  под  називом Дела Апостолска.  

Апостоли су тих дана били окупљени у једној кући у Јерусалиму („у соби на Сиону“) и  проводили  време  молећи  се.  Очекивали  су  да  се  испуни  обећање  Христово:  „Ја  ћу послати  обећање  Оца  својега  на  вас;  а  ви  седите  у  граду  Јерусалимскоме,  док  се  не обучете  у  силу  са  висине“  (Св.  Јеванђеље  по  Луки,  24.49).  Потом,  у  десети  дан  по Вазнесењу  Христовом,  Апостолима  се  десило  искуство  које  Библија  описује  следећим речима:  „И  кад  се  наврши  педесет  дана  бејаху  заједно  сви  апостоли  једнодушно.  И уједанпут постаде хука с неба као дување силнога ветра, и напуни сву кућу где сеђаху; и показаше  им  се  раздељени  језици,  као  огњени;  и  седе  по  један  на  свакога  од  њих.  И напунише  се  сви  Духа  Светога  и  стајаше  говорити  другим  језицима  као  што  им  Дух даваше.“ (Дела Апостолска, 2.1‐4) 

 

 

 

Апостолски сабор 

Ипак,  Апостолски  сабор,  одржан  највероватније  49.  године  у  Јерусалиму  (описан  у Делима  Апостолским,  гл.15)  може  се  сматрати,  према  речима  историчара  Александра Шмемана „узором за касније Васељенске саборе“ и „мером саборности Цркве уопште“. 

На овом сабору одлучено је да се хришћани и они који примају хришћанство, а из редова су пагана, ослобађају од претходног прихватања „Мојсијевог закона“, односно од обрезања, тј. циркумцизије.  

Судећи по присуству свих Апостола и локалне јерархије, а и по начину одлучивања и донетом резимеу, Апостолски сабор заиста представља узор за предстојеће Васељенске саборе,  али  и  доказ  да  је  већ  тада  Црква  схватила  и  прихватила  свој  васељенски  и интернационални карактер, као и чињеницу да је припремни, јудео‐хришћански период у историји Цркве готов. 

Институција Васељенских сабора 

Васељенски  сабори  (грч.  икуменикос  синодос,  лат.  Concilium)  представљају  сабрања епископа  и  других  Црквених  представника  из  целога  света,  који  представљају  читаву Цркву  и  колективни  начин  изјашњавања  васељенског  епископата  везано  за  садржај хришћанске  вере и питања црквене дисциплине. Васељенски сабори су доносили одлуке обавезне за све Хришћане, које се тичу: вepe, учења, поретка, богослужења, дисциплине и чине  неотуђиви  део  предања  Православне  Цркве.  Саборе  су  предводили  епископи  као наследници  светих  апостола.  Сваки  епископ,  поред  своје  помесне  службе,  има  и  своју саборну  одговорност  ‐  одговорност  у  питањима  од  општег  интереса    своје  аутокефалне Цркве и Цркве уопште.  

Хришћанска Црква је по своме бићу саборна заједница Бога, Анђела, Светитеља и свих Православних верника ‐ Црква постоји на саборни начин. Отуда су Црквени Сабори од  самог  почетка  њеног  историјског  постојања,  били  незамењиви  ауторитет  у  вези  са Црквеним  учењем  и  јединствени  орган  Црквеног  законодавства,  односно  Црквеног поретка и уређења. 

Сабори нису били надређени Цркви, већ су били „њен законити глас и њено тело“. Карактер „васељенски“  једном Сабору, давало  је присуство и представљање епископата читаве Империје, па се присуство римског трона на саборима сматрало нужним. Некада су римски епископи били непосредно присутни, а некада су их заступали представници.  

Мада  су  сазивани  од  стране  царева,  васељенски  сабори  нису  били  Царска институција.  Цареви  су  потписивали  саборска  акта,  али  нису  гласали  нити  су  директно утицали  на  одлуке,  остављајући  тако  епископату  прилично  широку  аутономију  у расправљању и одлучивању о верским и Црквеним питањима. 

У  саборским  одлукама  треба  да  се  прави  разлика  између  догмата,  који  има доктринарни  садржај  вере  (грч.  орос,  лат.  finis),  и  канона,  који  има  дисциплински карактер,  односно  карактер  везан  за црквено  устројство и дисциплину.  Ни  сазивање од стране цара, ни васељенско присуство и потписи епископа на саборска акта, не гарантују суштинско  православље  исказане  вере.  Одлуке  васељенских  сабора  нису  спољни критеријум  учења,  јер  ниједна  спољашња  власт  не  може  наметнути  оно  што  је  против истине вере. Зато је било неопходно да одлуке сабора прихвати и потврди свест Цркве.  

Делатност Васељенских сабора протеже се на целу Цркву, просторно и временски, кроз  сву  историју.  Саборске  одлуке  сматрају  се  у  православној  традицији богочовечанским делом, јер је кроз Свете Оце и на саборима деловао Дух Свети, како су констатовали учесници Апостолског сабора у Јерусалиму.  

О броју сабора 

Традиција Православне Цркве признаје седам Васељенских сабора, одржаних од 325. до 787. године: два одржана у Никеји, три у Цариграду и по један у Ефесу и Халкидону, као и већи број локалних или регионалних, тзв. помесних сабора. У њих спада и десет помесних сабора одржаних између 314.  и 880.  године.  На њима  су  учествовали,  лично или преко законитих представника, како епископи са Истока, тако и епископи са Запада, па и Римски епископ, тј. папа. 

Римокатоличка  црква  признаје  као  васељенске  још  14  сабора,  тзв.  Конциле,  на којима су присуствовали претежно западни епископи: један одржан у Цариграду  869/70. године  (тзв.  Четврти  цариградски),  по  један  Вијенски  (14.  век),  Коснички  (15.  век), Флорентински (15. век) и Тридентски (16. век), као и 5 Латеранских (12‐16. век), 2 Лионска (13.  век)  и  2  Ватиканска  концила  (1869/70.  и  1962/65.  године).  Протестантске  цркве  не признају ауторитет Васељенских сабора. 

 

Васељенски сабори  Први васељенски сабор  (Први Никејски сабор / Сабор 318 Светих отаца) Одржан: у Никеји, од 20. маја до 25. августа 325. Сазвао га: Цар Константин Велики  

Повод сазивања: Аријева јерес Председавајући: Александар Александријски, Евстатије Антиохијски и Макарије Јерусалимски Присутно: око 300 епископа Донето: 20 канона  Други васељенски сабор (Први Цариградски сабор / Сабор 150 Светих отаца)  Одржан: у Цариграду,  од маја до 9. јула 381. Сазвао га: Цар Теодосије I Велики Повод сазивања: духоборство и Аполинаријева јереси Председавајући: Св. Мелетије Антиохијски / Нектарије Цариградски Присутно: око 186 епископа Донето: 7 канона  Трећи васељенски сабор (Ефески сабор / Сабор 200 Светих отаца) Одржан: у Ефесу, од 22. јуна до 30. јула 431. Сазвао га: Цар Теодосије II Млађи Повод сазивања: Несторијева јерес Председавајући: Кирило Јерусалимски Присутно: 153 епископа Донето: 9 канона  Четврти васељенски сабор (Халкидонски сабор / Сабор 630 Светих отаца) Одржан: у Халкидону, од 8. октобра до 1. новембра 451.  Сазвали га: Цар Маркијан и Царица Пулхерија Повод сазивања: монофиситска јерес Председавајући:  Присутно: између 600 и 630 епископа Донето: 30 канона  Пети васељенски сабор (Други Цариградски сабор / Сабор 160 Светих отаца) Одржан: у Цариграду, од 5. маја до 4. јуна 553. Сазвао га: Цар Јустинијан I Велики Повод  сазивања: монофизитство,  несторијанство и оригенизам и расправа о  едикту Три поглавља Председавајући: Евтихије Цариградски Присутно: 165 епископа Донето: 0 канона  Шести васељенски сабор (Трећи Цариградски сабор / Сабор 170 Светих отаца) Одржан: у Цариграду, од 7. новембра 680. до 16. септембра 681.  Сазвао га: Цар Константин IV Погонат Повод сазивања: монотелитска и моноенергетичка јерес Присутно: 174 епископа 

Донето: 0 канона  Пето‐шести васељенски сабор Одржан: у Цариграду, 692. Повод  сазивања:  допуна  Петог  и  продужетак  Шестог  Васељенског  сабора  који  нису доносили каноне Председавајући: Павле III Цариградски Присутно: 240 епископа Донето: 102 канона  Седми васељенски сабор (Други Никејски сабор / Сабор 367 Светих отаца) Одржан: у Никеји, од 24. септембра до 23. октобра 787. Повод сазивања: иконоборачка јерес Председавајући: Тарасије Цариградски Присутно: 367 епископа Донето: 22 канона 

 

Тријумф једносуштности 

Први васељенски сабор, првобитно је било замишљено да се одржи у Анкири, а одржан је у Витинији,  у  граду Никеји  (данашњи Изник,  у Турској)  од 20. маја до 25.  августа 325. године.  Било  је  то  прво  окупљање  епископа  целокупне  хришћанске  Цркве,  после Апостолског сабора у Јерусалиму. Сабор је сазвао и отворио сам цар ‐ Константин Велики и  све  трошкове  одржавања  Сабора  сносила  је  држава.    У његовом  раду  учествовало  је преко 300 Епископа, махом са Истока. Због броја присутних Епископа, познат је у историји Цркве и као Сабор 318 светих отаца. Сваком Епископу било је дозвољено да поведе са собом два свештеника и три ђакона. На Првом васељенском сабору учествовали су многи знаменити светитељи: Св. Николај Мирликијски (Свети Никола Чудотворац), Св. Спиридон, Св.  Атанасије,  Св.  Ахилије,  Св.  Пафнутије,  Св.  Јаков  Нисивијски, Макарије  Јерусалимски, Александар  Александријски,  Јевстатије  Антиохијски,  Јевсевије  Кесаријски,  Митрофан Цариградски, Јован Персијски, Аристак Јерменски, и многи други епископи  са Истока. Од 

Епископа  са  Запада  присуствовали  су:  Осије  Кордовски,  Теофил Готски, Цецилијан Картагински и други. Римског папу, Силвестра  I, представљала су двојица свештеника које је лично делегирао. 

Повод за сазивање Сабора била је Аријева јерес (аријанство, аријанизам).  Јерес,  названа  по  александријском  свештенику јеретику  Арију,  била  је  прва  велика  Христолошка  јерес  која  је угрожавала  Православну  веру.  Арије  је  још  од  319.  године  био  у спору  са  својим  Архиепископом  Александром,  јер  је  јавно 

исповедао  „субординацијска  схватања  ο  личности  Господа  Исуса  Христа“.  Арије  је проповедао да  је Исус Христос створ Божији и према томе, није  једнак и раван Творцу ‐  Богу  Оцу.  Према  Арију,  Син  Божији  није  рођен,  није  вечан.  Признати  да  је  Син  део Једносуштног,  по  Арију  би  значило:  мислити  да  је  Отац  сложен,  дељив  и  изменљив. Овакво Аријево учење први пут је осуђено на локалном сабору у Александрији, међутим, уз Арија је била трећина александријског клира. 

Због  велике  важности,  аријанска  јерес  је  била  почетна  и  главна  тема  Никејског сабора. Око 22 Епископа, на челу са Јевсевијем Никомидијским, стали су на страну Арија. После дуготрајних расправа,  усвојено  је исповедање вере које  је познато под називом  ‐ Никејски  Символ  Вере.  Тај  Символ  је  касније  допуњен  на  Цариградском  сабору  381. године.  Дан‐данас  представља  сажето  исповедање  вере  у  православној  Цркви,  код  нас познато и по свом црквенословенском називу Вјерују (Верујем). Иако је Арије анатемисан, његово име се не помиње директно. Документа Првог васељенског сабора нису у целини сачувана,  али  ток његовог рада и  главне одлуке,  познате су на основу следећих извора: Атанасије Велики ‐ Ο Никејским одлукама, Јевсевије Кесаријски ‐ Живот Константинов, Сократ  Схоластик  и  Теодорит  Кирски  ‐ Црквена  историја,  Геласије  Кизички  ‐ Историја Никејског сабора, док су од оригиналних текстова сачувани и Никејски символ вepe и свих 20  саборских  канона.  Одлуком  Сабора  је  одређено  да  се  Васкрс  увек  слави  у  недељу, после пролетње равнодневице и пуног месеца, после јеврејске Пасхе. 

Кључна реч у усвојеном Символу вере била је реч „једносуштан“, којим је Црква од тада објашњавала однос између Бога Оца и сина Божијег Исуса Христа. Своје потписе на коначну  одлуку  Сабора,  ставили  су  и  све  присталице  Арија,  сем  двојице,  чиме  су  се створили  услови  за  наставак  подривања  Цркве  и  учења.  Зато  се  борба  са  аријанством продужила и након Никејског  сабора. 

Легенда о Аријевој смрти 

Присталице  никејског  символа  вере  били  су  прогоњени,  а  нарочито  александријски Архиепископ Атанасије Велики. Он је на помесном сабору у Тиру 335. био чак и осуђен на прогонство. Јављале су се и неке полуаријанске јереси које су тврдиле да је „Син по свему сличан Оцу“ (тзв. омиусијани, по термину омиусиос=сличан), али и неке екстремне, које су тврдиле  да  „Син  ни  по  чему  није  сличан  Оцу“  (тзв.  аномејци,  по  термину аномиос=несличан,  или  евномејци,  по  свом  предводнику  Евномију  Кизичком).  После смрти  Св.  Атанасија,  терет  борбе  за  Православље,  а  против  аријанства  преузимају кападокијски  свети  оци:  Св.  Василије  Велики,  Св.  Григорије  Богослов  и  Св.  Григорије Ниски. 

Сам Арије  је 336.  преваром успео да  убеди цара Константина да наложи његово поновно примање у Црквену заједницу. Према легенди,  када  га  је цар примио, Арију  је прочитано  Никејско  исповедање  вере,  након  чега  се  он  ударио  руком  по  грудима рекавши:  „У  то  ја  верујем“,  истовремено  испод  одеће  на  грудима  држећи  текст  свога јеретичког исповедања вере. Цар је помислио да се Арије покајао и наредио да се прими назад у Цркву. Поворка аријанаца победоносно је кренула из царске палате према цркви, али је у једном моменту Арија необјашњиво ухватила паника и он је побегао иза форума. Ту је убрзо пронађен мртав: цела утроба му је била просута и изашла напоље кроз анални отвор.  Начин  на  који  је  Арије  умро,  Православни  су  гледали  као  „чудо  Божије  ‐  Божију вољу да спречи повратак тог јеретика у Црквену заједницу“. Са друге стране, присталице Арија  тврдили  су  да  је  отрован,  мада  нису  могли  да  објасне  који  је  то  отров  изазвао реакцију и начин на који је умро Арије. 

 О Духу Светоме 

Други васељенски сабор одржан је у Цариграду (назива се још и Први Цариградски сабор) од маја до 9. јула 381. године. Сабор је сазвао  цар  Теодосије  I  Велики,  пореклом Шпанац,  Православне вере, пре свега са намером да приведе крају спор са аријанцима, који  се  продужио  и  после  Сабора  у  Никеји.  У  то  време,  у Цариграду  је  још увек било много  јеретика аријанаца,  тако да  је Св.  Григорије  Богослов,  престонички  Архиепископ  богослужио  у обичној кући која је касније названа Анастасија (Васкрсење), јер 

је у њој „васкрсло Православље“. 

Сабору  је  присуствовало  око  150  Епископа  са  Истока,  због  чега  се  у  црквеној традицији  често  зове  Сабором  150  Светих  Отаца,  (према  неким  ауторима,  на  сабору присуствовало чак 186 епископа). 

У  почетку  је  Сабору  председавао  Св. Мелетије  Антиохијски,  али  је  у  току  сабора преминуо. Антиохијска катедра остала је упражњена, па се расправљало и о избору новог антиохијског  епископа.  На  Сабору  су  неки  пребацивали  Св.  Григорију  да  је  наводно незаконито дошао за Архиепископа Цариграда. Он је то тешко прихватио и у току сабора напустио Цариград.  Повукао  се  у место Аријанз,  где  је  остао  до  краја живота  (†390).  За цариградског Архиепископа изабран  је мирни  градоначелник Нектарије,  који  је до краја председавао Сабором, уместо преминулог  Мелетија.  

На овом сабору је формулисана коначна верзија Символа Вере који је све до данас у неизмењеном облику у употреби у Православној Цркви. Најважније догматско дело овог Сабора  јесте  учење  ο Духу  Светом,  садржано  у 8.  члану  Символа.  Символ  је  допуњен  с 

неколико нових чланова, у којима се исповеда вера у Цркву, Крштење, Васкрсење мртвих и вечни живот. 

Сабор  је  осудио  духоборство  (тзв.  Македонијева  јерес,  Македонијанство  или пневматомахизам).  То  је  јерес  која  је  учила  о  субординацији  у  оквиру  Свете  Тројице, односно да  је Свети Дух подчињен Оцу и Сину и неравноправан  са Њима. Цариградски епископ  Македоније,  својевремено  је,  због  оваквог  учења,  био  збачен  с  епископског трона, а сада су његове присталице екскомунициране из Цркве,  а учење осуђено.  

На  Другом  сабору  је  осуђена  и  тзв.  Аполинаријева  јерес  ‐  учење  које  је радикализовало борбу против Аријанства, и тврдећи да је Исус Христос једносуштан Оцу погрешно тврдило да  је Он тиме радикално различит од човека. Иако је Сабор осудио и екскомуницирао Лаодикијског епископа Аполонарија и његове присталице, Аполонарије је остао епископ и наредних 9 година, све до своје смрти. 

 Уз подршку православног папе 

Трећи Васељенски сабор одржан је у Ефесу,  у Малој Азији од 22. јуна  до  30.  јула  431.  године,  у  цркви  посвећеној  Богородици Марији.  Сабор  је  сазвао  цар  Теодосије  II  Млађи  (408‐450),  а разлог  је  била  Несторијева  јерес,  која  је  већ  неколико  година изазивала немире у Цркви на Истоку.  

Бивши цариградски Патријарх Несторије, погрешно је учио ο  начину  сједињења  и  постојања  двеју  природа  у  Богочовеку Христу. Несторијево учење о радикалној деоби природа у Христу 

имало је за последицу и погрешно тумачење Богородице као „само“ Христородице јер се у смртном телу, по Несторију, није могло зачети ништа Божанско. Међутим, борба против Несторијанства имала је за последицу и друга радикална, неправославна јеретичка учења, као  што  је  нпр.  Евтихијева  јерес  тј.  монофиситство  ‐  учење  о  постојању  само  једне  ‐ Божанске природе у Христу. 

Увод у овај сабор била је преписка коју су водили епископ Кирило Александријски и патријарх Несторије, а у којој је Кирило доследно бранио православно учење. Несторија  је  подржавао  Цар  Теодосије  II,  а  Кирила,  римски  папа  Целестин  I.  Ова  борба  између Несторијанства  и  Православља,  стицајем  околности,  претворила  се  у  борбу  између Цариграда и Рима. Цариград је у том тренутку био претежно несторијански, а Рим (са тада важећим  првенством  међу  епископским  седиштима)  је  заступао  православне  ставове. Иистовремено  то  је  била  и  борба  за  престиж  између  епископских  седишта  у несторијанској Антиохији и православној  Александрији. 

Кирило Александријски је са православним епископима из Египта лађом успео да претекне несторијанске  епископе из Антиохије  и  први  стигне до  Ефеса. Римски  епископ Св. Целестин није могао доћи, па  је послао двојицу епископа и презвитера. Несторије  је успео да на време дође из Цариграда у Ефес. Нечекајући Антиохијске епископе, Кирило је одмах  преузео  руковођење  сабором  отварајући  дебату.  Истог  дана,  сабор  је  осудио Несторијево  учење,  а  он  је  лишен  свештеничког  чина  и  проглашен  јеретиком. Православље  је,  при  том,  одбацило  несторијански  термин  „Христородица“  и  озваничио православни  термин  „Богородица“,  управо  у  Ефесу,  где  је  Богородица  неко  време боравила и где је био веома поштован њен култ. 

На истом месту где је одржан Трећи Васељенски сабор епископи монофисити (њих око 135) одржали су 449. године сабор, који је касније назван Разбојничким. На њему су и несторијанци  и  православни  „осуђени“  као  припадници  Несторијеве  јереси.  Историчар хришћанства,   Александар Шмеман, назвао је овај догађај као „срамотом и падом, какав Црква до  тада није доживела“  и  као „тријумф насиља и  јереси“. Међутим,  овај  тријумф монофиситске  јереси,  неће  потрајати  дуго.  Две  године  касније  монофиситство  ће  бити осуђено и одбачено као учење на Васељенском сабору у Халкидону. 

 На обали Босфора 

Четврти  Васељенски  сабор  одржан    је  у  Халкидону  (данас место Кадике  ‐  Турска, на малоазијској  обали Босфора)  од 8. октобра  до  1.  новембра  451.  године.  Повод  за  његово одржавање  била  је  монофиситска  јерес  коју  је  проповедао цариградски  монах  Евтихије  (378‐454),  иначе  ученик  Св. Кирила  и  противник  несторијанства.  По његовом  јеретичком учењу,  Исус  Христос  има  само  једну  природу 

(монофисис=једна природа), и то Божанску, а људско тело је само привидно узео.  

Евтихијево  монофиситско  учење  већ  је  био  осудио  цариградски  патријарх Флавијан,  али  га  је  Разбојнички  сабор  годину  дана  касније  оправдао  и  вратио  у  Цркву. После смрти цара Теодосија (450), који је подржавао монофисите, на власт је дошао цар Маркијан  који  је  са  својом  супругом,  царицом  Пулхеријом,  подржавао  православље.  У једном  писму  патријарху  Флавијану,  римски  папа  Лав  I  такође  је  оштро  осудио монофиситство. 

Цар  Маркијан  сазвао  је    Сабор  451.  године.  За  место  одржавања  одређена  је најпре Никеја, али је сабор убрзо премештен у Халкидон, у храм Св. мученице Јефимије, због близине престонице. По броју учесника, ово је био најбројнији Васељенски сабор, са око 600‐630 Епископа.  

На  самом  почетку  Сабора,  распоред  учесника  показао  је  да  су  јеретици монофисити  остали  усамљени  и  изоловани.  Сабор  је  осудио  монофиситство  и  његове присталице, не само као јеретике, већ и као изазиваче немира и насиља у Цркви. Значајна је  била  друга  седница  Сабора,  одржана  10.  октобра.  На  њој  је  први  пут  читан  Никео‐цариградски Символ Вере из 381. године. Орос, који је донео Халкидонски сабор, сматра се  највећим  делом  овог  сабора,  и  до  данас  је  остао  за  Православну  Цркву  мерило христологије. 

Неке Цркве, које су се стицајем разних историјских околности, убрзо нашле изван Византијског  царства,  под  страним  освајачима  и  ван  утицаја  других  источних, православних  Цркава,  нису  признале  одлуке  Халкидонског  сабора  и  остале  су  при монофиситском учењу. Данас , у ове тзв. дохалкидонске цркве спадају Коптска, Јерменска, Етиопска  и  Сиријско‐јаковитска  црква.  Многи  их  из  незнања  називају  православним Црквама,  мада  оне  нису  у  светотајинском  и  литургијском  општењу  са  Васељенском Црквом Христовом, односно са осталим, православним Црквама. 

Три поглавља 

Пети Βасељенски сабор   одржан  је у Цариграду од 5. маја до  4.  јуна  553.  године,  у  време  цара  Јустинијана  I  Великог (527‐565). Овај Сабор није се бавио новом јереси већ је само на  нови  начин  поново  разматрао  проблем  монофиситства, несторијанства и оригенизма. Цар је покушавао да приволи монофисите да прихвате православље и да се врате у Цркву. У  том циљу,  у Цариграду  је  одржан  сусрет Православних и монофиситских  теолога  532.  За  монофисите  је  било несхватљиво  и  неприхватљиво  то  што  је  Црква  осудила 

Несторија, а није осудила његовог учитеља Теодора Мопсуестијског, те Теодора Кирског и Иву Едеског, који су отворено подржавали Несторија. Цар Јустинијан и Црква пристали су да се на дневни ред поново ставе поменуте три личности. 

Православни епископи су учинили искорак не би ли приволели монофисите да се врате у Цркву. Осудили су поменуту тројицу јеретика, на основу едикта Цара Јустинијана I, под  називом  „Три  поглавља“  (грч.  „Та  триа  кефалиа“).  Римски  папа  Вигилије  био  је  у Цариграду  за  време  сабора,  али  није  желео  да  му  присуствује.  Он  је  тек  накнадно, сопственим Конститутуом, прихватио саборске одлуке. Овакав папин поступак изазвао је бројне поделе на Западу и расколе који су трајали пола века. 

 

О вољи и делању 

Шести  Васељенски  сабор  (или  Трећи  Цариградски сабор) одржан је у Цариграду од 7. новембра 680. до 16. септембра  681.  године  и  био  је  најдужи  по  трајању  (10 месеци). Сазвао га је цар Константин IV Погонат (648‐685). Сабор  је  одржан  у  царском  двору,  у  свечаној  сали  са сводовима (куполама, грч. трулос), па је зато и познат као 

Трулски сабор. Сазван је да би формулисао православно учење у односу на  монотелитску, односно монофиситску  јерес.  Ова  јерес  појавила  се  у  првој  половини 7.  века,  у  облику исповедања вере познатим под називом Ектесис, које је саставио цариградски Патријарх Сергије  а  прихватио  и  римски  папа  Хонорије.  По  том  учењу,  Исус  Христос  има  две природе,  али  после  Оваплоћења  Он  има  само  једну  вољу  (монотелитство)  или  једно делање  (моноенергизам).  Овакво  учење  подржавали  су  и  архиепископ  Александријски Кир  (бивши монофиситски митрополит у  Јерменији), али и Цар Ираклије. То  је могло да привуче  умерене  монофисите  назад  у  Цркву,  али  је  противречило  Халкидону  и православној теологији.  

е ј п

и, оно барем умерени монофисити приволе одрицању од своје јереси и повратку у Цркву. 

Два сабора одједном 

д т (  авној  традицији  сматра  допуном  Петог  и  наставком  Шестог 

васељенског сабора.  

На  сабору  су  монотелити  и  моноенергисти  остали  у  апсолутној  мањини  (172 наспрам само 3  епископа и двојице монаха),  па  су ове  јереси као и њихове присталице осуђени. Епископима ‐ борцима против ових јереси одато је јавно признање. Остаје само питање  да  ли  би  се  они  епископи,  попут  патријарха  С ргија,  ко и  је  преминуо  ре одржавања  сабора,  повиновали  одлукама  сабора.  Њихово  опредељивање  за монотелизам и моноенергизам својевремено је имало „добру намеру“ да се ако не св

Пети и Шести васељенски сабор бавили су се углавном догматским споровима и борбом против  јереси  и  нису  доносили  каноне  везане  за  црквени    поредак,  устројство  и дисциплину. Зато је, 11 година после Шестог васељенског сабора, 692, одржан тзв. Пето‐шести васељенски  сабор. Одржан  је поново у Цариграду,  са истим епископима који  су учествовали на Шестом сабору и  још се амдесе ак нових  укупно око 240  јерарха). Овај сабор  се  у  правосл

На  Пето‐шестом  сабору  донето  је  102  канона,  потврђене  су  одлуке  свих  шест претходних васељенских сабора, канони прва четири сабора, многи православни помесни 

сабори, 85 апсотолских пр тих Отаца Цркве, који су се у претходна четири века истакли у одбрани православља и борби против јереси. 

 захтевао је  млади  цар  Константин  VI  и  његова  мајка  царица  Ирина. Разлог 

стављено Другој Божијој заповести: „Не прави себи идола нити каква лика од онога што  је  горе на небу, или доле на земљи, или у води испод земље. немој им се клањати нити и

оклонства.  На  појаву  иконоборства  доста  утицаја  су  имали  и монофиситска  јерес,  ислам,  као  и  неоплатоничарски  и  оригенистички  утицаји.  Такође, борбе 

вог Царства. Пошто су се римски епископи Григорије II и Григорије III ставили на страну православља и иконофилије, долази до све већег размимоилажења и сукоба 

авила, као и учења Све

У одбрану икона 

Седми Васељенски сабор одржан је у истом месту као и Први, у граду Никеји, у Малоазијској Витинији, од 24. септембра до 23. октобра 787. године. Сазив и одржавање овог Сабора

одржавања  било  је  иконоборство,  односно  појава јеретичког одбацивања и уништавања икона у Цркви.  

Иконоборство  (иконоклазам,  икономахија)  је  верски покрет  против  икона,  фрески,  кипова,  реликвија  и  других 

визуелних  представа  и  верских  објеката  у  оквирима,  пре  свега,  сопствене  религије. Иконоборство  је  типична  појава  и  одлика  јудаизма  и  ислама,  али  се  често  јављало  и  у хришћанству.  Иконоборци  најчешће  сматрају  да  је  поштовање  икона  идолопоклонство, супрот

м служити.“ (Излазак, 2.20, Левитска, 26.1, Књига поновљених закона, 27.15, Псалам 97.7). 

У  источном  хришћанству  се  иконоборство  јавило  у  8.  веку.  У  једном  периоду  је прерасло у државну политику Ромејског Царства. Многи хришћани поштовали су иконе и кипове,  целивајући  их  и  молећи  се  испред  њих,  што  су  неки  погрешно  тумачили  као наставак  паганског  идолоп

око  византијског  престола  биле  су  испреплетане  и  уско  повезане  са  борбама иконофила и иконокласта. 

Први византијски Цар из тзв. сиријске династије, Лав III Исавријанац (717‐741), први је држао ватрене говоре против икона и скинуо Христову икону са капије двора. Потом је сменио иконофилског патријарха Германа и поставио иконоборца Анастасија за епископа цариградског, да би, на крају, 730. године издао и посебан едикт којим се забрањује култ икона на нивоу чита

између,  данас  ће  нам  звучати  чудно,  православног  Рима  и  иконоборачког Константинопоља.  

Син  и  наследник  Лава  III,  Константин  V,  касније  познат  под  пежоративним надимком Копроним  (Ђубре),  био  је  још жешћи прогонитељ православља и  иконофила. Он  је  аутор  дела  Тринаест  теолошких  трактата,  у  којем  је  изложио  своје монофиситске и иконокластичке идеје. На сабору у Цариграду,  познатијем као Безглави сабор, 754. год не, без присуства римског епископа који се ставио на страну православља и иконофилије, и свих источних ‐ православних епископа, иконоборачки епископи су и на саборском  нивоу  осудили  и  забранили  поштовање  икона  и  анатемисали  највеће  борце иконофилског  покрета  патријарха  Германа  и  Светог  Јована  Дамаскина.  Политика иконоборства спроводила се буквално „огњем и мачем“. Пошто су се у првим редовима у одбрани  култа  икона  налазили  монаси,  иконоборство  се  великим  својим  делом претворило у неку  врсту

и  

  антимонашког покрета. Остало  је  забележено да  је  у  једној од византијских  тема  пред монахе  постављен  избор  ‐  размонашење  и  ступање  у  брак  или ослепљ

ар,  водио  је  нешто  умеренију  иконоборачку политику.  Његови  наследници,  десетогодишњи  цар  Константин  и  његова  мајка  царица Ирина,

престонички  гардисти,  одани  ранијим иконоборачким Царевима. Сабор је одржан готово годину и по касније, тек онда када је Царица

ришћанске богословске мисли ο иконама. У његовој основи  је  богословље  Св.  Јована  Дамаскина,  најодлучнијег  апологете  од  иконоборачке јереси, ки карактер  јер  је повезана са питањем Божанске и људске природе самог Сина Божијег. 

ење и прогонство. Врхунац Константиновог иконоборства био је забрана Светачког и Богородичиног култа. 

Константинов  наследник,  Лав  IV  Хаз

 будући да су били православни и иконофили, учинили су све да се, мада не заувек, отклони опасност од иконоборачке јереси. 

Седми васељенски сабор био је предвиђен да се одржи 31. јула 786. у Цариграду, али  су  присутне  архијереје  растерали 

  Ирина,  под  изговором  похода  на  Арабљане,  одаслала  гардисте  на  фронт,  а  у Никеју довела иконофилске трупе из Тракије.  

Сабор  је поништио одлуке Безглавог  сабора  из 754.  године и формулисао учење према коме предмет поштовања код икона јесте личност представљена на икони. Према овом  учењу,  треба  правити  разлику  између  обожавања  (латрија),  које  приличи  само Богу, и поштовања (проскинесис) које доликује светима. Потврђена је и озакоњена вера Цркве  да  су  свете  иконе  достојне  поштовања  као  видљиви  изрази  вечне  и  непролазне лепоте, пре свега Господа Христа као Богочовека. У  том смислу и човек  је икона  ‐ слика Бога невидљивог,  јер  је створен по слици и прилици Божијој. Бог  је зато и постао човек, оваплотио се, да би показао да је човек најлепши и најдивнији Божији створ. На сабору је донет и познати орос, исповедање вере у вези с питањем светих икона. Овај орос, све до данас остао је критеријум и мерило х

 која у основи има христолош

Победа православља 

Упркос победи иконофилске, православне струје на Седмом васељенском сабору, сукоби око икона продужили су се и после Сабора, па и кроз 9. век. У сукобу Цара Константина и Царице  Ирине,  различите  стране  одмах  су  заузели  стари  противници  ‐  иконофили  на Ирининој  и  иконоборци,  на  Константиновој  страни.  Ирина  је  збачена  и  протерана  на Митилену  (Лезбос) 802.  године,  где  је и умрла. На византијском престолу, у току 9. века наћи  ће  се  још неколико  иконоборачких  Царева,  попут  Лава  V  Јерменина,  Михаила  II Аморијца  или цара  Теофи

 ла.  Православни патријарси  често  су  смењивани,  а  на њихово 

место  поново  постављани  иконоборци.  Теофиловом  смрћу,  иконоборачки  покрет дожив

д  

ада  одржаном,  помесном  сабору  у  Цариграду проглашен је документ под називом Синодикон којим Православна Црква баца анатему на све јер

  победом  над  иконоборством  843.  године.  Период  у историји Византије, од тада, па све до1025. године, Георгије Острогорски назива „Добом 

љава коначни крај. 

 У  време  вла авине  Цара  Михаила  III  и  његове мајке‐регенткиње  Теодоре, цариградски  патријарх Методије  свечано, 11. марта 843,  у  првој  недељи Великог  поста, поново  успоставља  култ  поштовања  икона.  То  се  по  традицији  сматра  победом православља  над  иконоборством.  На,  т

еси, а пре свега на иконоборство. 

Могло би се рећи да се Епоха Васељенских сабора заправо и не завршава седмим васељенским  сабором  787,  већ

цветања Византијског царства“. 

Никеоцариградски Символ вере 325./381. године 1. Верујем у  једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље исвега видљивог и невидљивог. 2. И у једнога Гопода Иуса Христа, Сина Божојег јединородног, од Оца рођеног пре свих векова;  Светолст  од  Светлости,  Бога  од  Бога  истинитог;  рођеног  а  нествореног, једносушног Оцу, кроз кога је све постало; 3. Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек; 4. И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погрбен 5. И Који је васкрасао у трећи дан, по Писму; 6. И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца; 7. И Који ће опет доћи са салавом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја; 8. И у Духа Светога, Господа, животворног, Који од Оца исходи, Којисе са Оцеам и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке; 9. У једну свету, саборну и апостолску цркву. 10. Исповедам једно крштење за опроштење грехова. 

11. Чекам васкресење мртви. 12. И живот будућег века. Амин!   

Никола Гиљен Јелена Мандић