СМРТ СВЕТОЗАРА ПРИБИЋЕВИЋА И ЊЕНИ ОДЈЕЦИ · pdf filei...

DOI: 10.2298/PKJIF1278067B УДК 93/94 Прибићевић С.

СМРТ СВЕТОЗАРА ПРИБИЋЕВИЋА И ЊЕНИ ОДЈЕЦИ У ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ЈАВНОСТИ*

Светозар Прибићевић, вођа Срба из Хрватске, био је један од нај-контроверзнијих политичких првака Краљевине СХС/Југославије. Његова смрт у емиграцији изазвала је пажњу целокупне југословенске јавности и била је повод за објављивање бројних текстова у дневним и периодичним публикацијама. У раду се прате Прибићевићеви последњи тренуци, на ос-нову података из штампе, и истражује шта су савременици, како његови политички истомишљеници тако и они другачије политичке оријентације, Срби и Хрвати, у данима непосредно после тужног догађаја писали о председнику Самосталне демократске странке и у каквој светлости су сагледавали његову личност и политичко деловање.

Светозар Прибићевић (1875–1936) једна је од веома необичних лич-ности јавног живота прве југословенске државе.1 У постојећој литератури

* Рад је настао у оквиру пројекта Срби и Србија у југословенском и међународном контексту: унутрашњи развитак и положај у европској/светској заједници (бр. 47027), који финансира Министарство просвете и науке Републике Србије.

1 Светозаром Прибићевићем највише се бавио хрватски историчар Хрвоје Мат-ковић који је о њему написао, поред неколико чланака, монографије Svetozar Pribićević i Samostalna demokratska stranka do šestojanuarske diktature (Zagreb 1972) и Svetozar Pribićević: ideolog – stranački vođa – emigrant (Zagreb 1995), и приредио Прибићевићеве Izabrane političke spise (Zagreb 2000). Период Прибићевићевог опозиционог деловања проучио је Љубо Бобан у монографији Svetozar Pribićević u opoziciji (1928–1936) (Zagreb 1973). О Прибићевићу је доста писао и Тодор Стојков: Internacija Svetozara Pribićevića (1929–1931), Istorija XX veka, Zbornik radova XII, Beograd 1972, 403–423; Светозар Прибићевић у политичкој емиграцији у Чехословачкој: (јул 1931 – април 1932), Зборник Матице српске за историју 7/1973, 59–78; Из политичке активности и еволуције Све-тозара Прибићевића: прилог биографији, Зборник Матице српске за историју 12/1975, 34–56; Svetozar Pribićević u političkoj emigraciji u Francuskoj, Istraživanja 4/1975, 343–415. Поменимо још и: Hladký Ladislav, Chrobák Tomáš, Pelikan Ján, Svetozar Pribićević u Čehoslovačkoj (1929-1936): prilog istoriji političkog mentaliteta, Годишњак за друштвену историју 2/1995, 159–182; Sofija Božić, Beogradsko javno mnjenje o Svetozaru Pribićeviću, Tokovi istorije 1–4/2001, 7–20; Софија Божић, Између Србије и Хрватске: Светозар Прибићевић у виђењима савременика, Историја 20. века 2/2002, 117–135; Ivica Miškulin, Svetozar Pribićević i hrvatski Srbi, Dijalog povjesničara – istoričara 8, Zagreb 2004, 137–151; Darko Gavrilović, U vrtlogu nacionalizma: Stjepan Radić i Srbi (1871–1918), Svetozar Pribićević i Hrvati (1918–1936), Novi Sad 2007.

68 Софија Божић

запажено је, између осталог, да је он био „вероватно до тада, а можда и данас, најнеуравнотеженији наш политичар који је правио невероватне политичке скокове.“2 Због тога се, такође, тврди како се о Светозару Прибићевићу мора говорити у плуралу.3 Страсно одан политици, којој је посветио цео живот, најпре као члан Уједињене српске и хрватске омладине, затим као вођа Српске самосталне странке и Хрватско-срп-ске коалиције, те као човек који је краљу Александру донео најлепше драго камење за његову круну4 – како га је син Петра Карађорђевића представио својој супрузи, мислећи при том на Прибићевићев допринос уједињењу јужнословенских земаља некадашње Хабзбуршке монархије са Србијом – а касније, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, као министар, један од првака Демократске странке, оснивач и први човек Самосталне демократске странке и један од вођа Сељачко-демократске коалиције, Светозар Прибићевић никога није остављао равнодушним. И код присталица и код противника будио је снажне емоције и изазивао бурне реакције. Привржени су му били, пре свега, Срби из Хрватске, код којих је већ у предратном периоду успео да створи чврсто упориште и изгради ауторитет који му је омогућавао да се, све до пред крај поли-тичке каријере, с пуним поверењем ослања на тај део српског народа. О томе најбоље сведоче резултати парламентарних избора на којима су се централни делови српског етничког простора у Хрватској – Лика, Банија, Кордун, западна Славонија, опредељивали за Демократску, односно Самосталну демократску странку.5 Последњи период живота, од 1931. до смрти, Светозар Прибићевић провео је у емиграцији, и даље пратећи политичку ситуацију у Југославији, одржавајући писмене контакте са својим истомишљеницима који су остали у земљи и настојећи да утиче на политику Самосталне демократске странке и Сељачко-демократске коалиције. Из Прага, у коме је најпре боравио, стигао је 1932. у Париз, где је радио на упознавању француске јавности са својим виђењем си-туације у Југославији, између осталог и путем књиге Диктатура краља Александра,6 која се сматра типичним примером изразито субјективног приступа писању мемоарских дела, због чега треба бити изузетно обаз-

2 Desimir Tošić, Stvarnost protiv zabluda: srpsko nacionalno pitanje, Beograd 1997, 220.

3 Драго Роксандић, Против рата: прилози повијести илузија, Загреб 1996, 83.4 Milan M. Stojadinović, Ni rat ni pakt. Jugoslavija između dva rata, Rijeka 1970,

160.5 Софија Божић, Срби у Хрватској 1918–1929, Београд 2008, 472–474, 490–502,

508–516, 535–542.6 Svetozar Pribitch�vitch,Svetozar Pribitch�vitch, La dictature du roi Alexandre, Paris 1933. У Југославији

књига је објављена тек после Другог светског рата: Svetozar Pribićević, diktatura kralja Aleksandra, Beograd 1959 и Zagreb 1990, први пут с предговором Саве Косановића, а други пут с поговором Богдана Кризмана.

Смрт Светозара Прибићевића и њени одјеци у југословенској јавности 69

рив при њеном коришћењу, и где је доживео хапшење после атентата на југословенског владара у Марсељу.

Управо у Паризу, у пролеће 1936, Светозар Прибићевић се разболео и лечен је од туберкулозе. Терапија, међутим, није дала резултате. До јуна месеца његово здравствено стање толико се погоршало да лекарима није преостало ништа друго осим да Прибићевићу препоруче боравак на планини, у нади да ће промена климе зауставити напредовање болести. Он је отишао најпре у Праг, где га је прегледао др Шајнер и саветовао му опоравак у Јанским Лазима у Крконошама, у санаторијуму за плућне болести. После свега недељу дана боравка у санаторијуму Прибићевић је доживео ново погоршање, а уз то и напад слепог црева. Познати интер-ниста, доцент Прашког медицинског факултета др Александар Ђурић, родом из Сарајева, посумњао је у претходно постављену дијагнозу и посаветовао пацијента да оде у санаторијум Подоли код Прага. Тамо су проф. Пелнарж и др Басарж потврдили мишљење др Ђурића, чиме је недвосмислено утврђено да Прибићевић болује од рака плућа. Он је за-тим зрачен, што је зауставило крварење, оборило повишену температуру и утицало да се болесник осети знатно боље. Међутим, 15. септембра њему је поново позлило. Брзом лекарском интервенцијом Прибићевић је спасен, али је већ после неколико сати дошло до новог напада. До 9 часова увече болесник је био при свести, да би затим наступила агонија и, око 10 часова, смрт.7

Током болести, уз Прибићевића су свакодневно били његова супруга Босиљка, млађа ћерка Стана и одани пријатељ др Иво Орлић, адвокат са Сушака, а нису га напуштали ни стари партијски другови Већеслав Вилдер, Срђан Будисављевић, Хинко Кризман и Рајко Ђермановић. Пошто је изгледало да је криза прошла и како ће доћи до оздрављења, 7. септембра Прибићевићеви пријатељи и супруга вратили су се у Загреб. У тренутку смрти, са њим су били ћерка, др Орлић и чешка историчарка Милада Паулова, а пошто је Прибићевић преминуо, у Праг су почели да стижу и други чланови његове породице и пријатељи. После Саве Коса-новића, народног посланика, 17. септембра у главни град Чехословачке поново је допутовала Прибићевићева супруга Босиљка са народним посланицима Већеславом Вилдером и Иваном Пернаром. Стигао је за-тим и покојников брат Милан Прибићевић са супругом Ружом. У Праг су допутовали и прваци Самосталне демократске странке Валеријан Прибићевић, Светозаров старији брат, као и Срђан Будисављевић, Ду-шан Бошковић, Милан Костић, Хинко Кризман, Јан Буљик, Александар Моч и Рајко Ђермановић. Од чланова породице дошли су још најмлађи покојников брат Адам и супруг Светозарове старије кћери Стојанке, др

7 АЈ–38 (Централни пресбиро) –683–862, Политика (Београд), 17. 9. 1936; Правда (Београд), 17. 9. 1936; Novosti (Zagreb), 17. 9. 1936.


Влада Милићев. Истовремено, одржан је састанак Извршног одбора Сељачко-демократске коалиције, коме су присуствовали Сава Косановић, Вилдер, Кошутић и други, на коме је одлучено, у договору с породицом, да се посмртни остаци Светозара Прибићевића привремено сахране у крипти руске православне цркве на прашком Олшанском гробљу. Покој-никово тело је балсамовано како би касније било враћено у Југославију и, у складу с Прибићевићевом жељом, сахрањено у његовом родном месту Главичанима код Двора на Уни. Посмртну маску Светозара При-бићевића начинио је познати чехословачки вајар професор Шпаниел, а балсамовање је извршио професор Патолошког института др Шикел. Тело покојника пренето је у Цркву светог Ћирила и Методија, где је било изложено све до сахране.8

Одмах по смрти њеног истакнутог члана, породици Прибићевић почели су да стижу телеграми саучешћа, а упућивали су их припадници српске и хрватске политичке елите. Телеграми су стизали и на адресу Са-мосталне демократске странке и Сељачко-демократске коалиције. Првак Демократске странке Љуба Давидовић изјавио је саучешће Босиљки, Валеријану и целој породици Прибићевић, као и Већеславу Вилдеру и Владку Мачеку. Јован Јовановић, вођа Земљорадничке странке, послао је телеграм саучешћа Срђану Будисављевићу, Босиљки и Милану Прибиће-вићу.9 Поред појединачних изјава саучешћа, лидери Удружене опозиције Аца Станојевић, Љуба Давидовић и Јован Јовановић упутили су Мачеку и заједнички телеграм.10 Прибићевићева удовица добила је телеграм сау-чешћа и од вође хрватског покрета Мачека,11 од једног од првака Хрватске сељачке странке Јурја Шутеја, од Михајла Благојевића, представника сарајевских самосталаца.12 Покојниковој кћери Стани саучешће је изја-вила чехословачка влада.13 Жалост због Прибићевићеве смрти исказали су и Игњац Терихај и др Стахуљак у име котарске организације ХСС у Пакрацу, Павић, Јован Врбица, Момчило Чоровић, Гојко Гарчевић, Петар Вукичевић и Андрија Сабељић из Никшића, др Григоријевић и др Вуко-вић у име СДС и ХСС у Сомбору, др Нешковић из Шида, Новак и Грујић из Новог Сада, др Емил Костић из Шида, Петар Радовани с Јелсе, Милан Бошковић из Подгорице, Божо Митровић из Бања Луке, Сима Ранковић у име буковачких самосталаца, др Оскар Мор из Златара, породица Тоде Малешевића из Кистања, Милан Будимир из Кистања, месни одбор СДС

8 АЈ–38–683–862, Правда, 17. 9. 1936; Политика, 18. 9. 1936; Дан (Нови Сад), 17. 9. 1936.

9 АЈ–38–683–862, Политика, 17. 9. 1936; Jadranski dnevnik (Split), 17. 9. 1936.10 АЈ–38–683–862, Политика, 18. 9. 1936.11 АЈ–38–683–862, Правда, 17. 9. 1936; Jutarnji list (Zagreb), 17. 9. 1936.12 АЈ–38–683–862, Jutarnji list, 17. 9. 1936.13 АЈ–38–683–862, Jutarnji list, 18. 9. 1936.


Ђаково.14 У име председника владе и министра спољних послова Ми-лана Стојадиновића породици је саучешће изјавио саветник краљевског посланства у Прагу Иво Божић. Из Југославије је Прибићевићима стигло укупно преко триста телеграма.15

Вест о смрти председника Самосталне демократске странке оставила је дубок утисак широм југословенског простора. У Загребу, у санато-ријуму „Меркур“, где се на лечењу налазио Владко Мачек, одржана је конференција првака СДК, на којој је одлучено да се објави заједничка читуља у којој је изражена жалост због Прибићевићеве смрти. Посебну читуљу дали су и самосталци. Присталице преминулог лидера почеле су да се окупљају у просторијама странке и распитују о његовим пос-ледњим тренуцима, а на многим приватним зградама истакнуте су црне заставе.16 Мачек је донео одлуку о обустављању свих забава, скупштина и прослава Хрватске сељачке странке, које је требало да се одрже тих дана, а свим страначким организацијама наложено је да истакну црне заставе. У Сплиту је одржана комеморативна седница, на којој је говорио Љубо Леонтић. Прибићевићева смрт погодила је нарочито становништво северне Далмације и Лике, где је српско сељаштво живело у компактним масама. Примивши тужну вест, сељаци су се повукли са својих њива и вратили кућама. Највише је жалио бенковачки срез, где је Прибићевић имао много оданих присталица. У Шибенику су се вијориле црне заста-ве, а по целом граду биле су излепљене умрлице. Прваци СДК из Новог Сада и Петроварадина састали су се у стану Александра Моча и донели одлуку о отказивању свих раније заказаних зборова и приредби.17 Вођс-тво Удружене опозиције у Војводини наложило је да се Прибићевићева смрт осам дана оглашава звонима у свим црквама у Панчеву.18 На дан његове сахране звона су звонила у свим црквама Хрватске Костајнице, од тренутка када је започео погреб, па наредних пола сата.19 Београдски опозициони кругови такође су били узбуђени због трагичног исхода Прибићевићеве болести и тим поводом одржали су неколико комемора-тивних скупова.20

Сахрана Светозара Прибићевића обављена је 19. септембра у 15 часова. Од раних јутарњих сати многобројни пријатељи и поштоваоци покојника долазили су у Цркву св. Ћирила и Методија да му одају пос-ледњу почаст. Црква је била испуњена венцима које су положили само-

14 АЈ–38–683–862, Jutarnji list, 20. 9. 1936.15 АЈ–38–683–862, Novosti, 19. 9. 1936.16 АЈ–38–683–862, Политика, 18. 9. 1936.17 АЈ–38–683–862, Jutarnji list, 17. 9. 1936, 18. 9. 1936; Novo doba (Split), 17. 9.

1936.18 АЈ–38–683–862, Политика, 18. 9. 1936.19 АЈ–38–683–862, Jutarnji list, 20. 9. 1936.20 АЈ–38–683–862, Novo doba, 16. 9. 1936.


сталци из Војводине, Лике, Кордуна, Далмације, Љуба Давидовић, Аугуст Кошутић, Јурај Крњевић, Владко Мачек, посланици Самосталне демок-ратске странке и Хрватске сељачке странке, председник Чехословачке Едуард Бенеш и многи други. Прибићевић је сахрањен у крипти руске православне капеле Успенија Богородице, у присуству чланова породице: супруге Босиљке, кћери Стане, браће Валеријана и Милана са супругом Ружом, затим Хинка Кризмана, Душана Бошковића, Иве Орлића, Милана Костића, Ивана Пернара, Аугуста Кошутића, Срђана Будисављевића, Већеслава Вилдера, Саве Косановића, Рајка Ђермановића, Александра Моча, Јана Буљика, др Лукшића, Милана Гавриловића, Боже Марковића, Радета Прибићевића, Васе Селенића, Миладе Паулове, супруге председ-ника чехословачке владе Милана Хоџе, супруге градоначелника Прага Баксе и других чехословачких званичника. У препуној цркви и око ње налазили су се и многи други Чехословаци и чланови српске и хрватске колоније у Прагу. Опело на чешком језику служила су четири свештеника на челу с протојерејем Петром Кауером. По завршетку црквеног обреда кратко је говорио прво протојереј Кауер, у главним потезима оцртавши живот преминулог и његове заслуге. Затим се у име СДС од Прибићевића опростио др Милан Костић. Пошто је најпре скицирао лик покојника као човека и политичара, истичући његово поштење у политичкој борби, Костић је укратко описао Прибићевићев рад од тренутка ступања на јавну сцену. Указао је на његове заслуге за стварање југословенске државе и нагласио да је Прибићевићево највеће дело формирање Сељачко-демок-ратске коалиције 1927. са Стјепаном Радићем, дело којим је обележио нов правац у унутрашњој политици и које је, после Радићеве смрти, наста-вио с Владком Мачеком. У име ХСС над одром Светозара Прибићевића говорио је Аугуст Кошутић. Он је подсетио на то како је после атентата од 20. јуна 1928. Прибићевић дигао глас да би пробудио савест српског народа, располажући само једним оружјем – истином. Управо у тој истини којом се борио за слободу и правду налази се, према Кошутићу, Прибићевићева победа. Иван Пернар, изасланик Владка Мачека, прво је поменуо репресију којој је хрватски народ наводно био изложен под режимом диктатуре, а онда страдања покојника када је стао на страну потлачених. Иако су раније постојала неслагања са Прибићевићем, завршавао је Пернар, она су превладана и успостављен је заједнички фронт борбе за права народа и човека. Демократску странку на погребу је заступао проф. Божа Марковић. Према његовим речима, Прибићевић је сматрао да нестанком спољног непријатеља народном јединству више не прети никаква опасност, па се зато, не бирајући средства ни методе, сконцентрисао на остваривање југословенства. Под утицајем те заблуде он је грешио, а с њим и цео један политички круг, тврдио је даље Мар-ковић, очигледно имајући у виду прваке Демократске странке. Опијени


успесима демократије у предратној Србији, они су били уверени да су недемократски режими заувек нестали и нису предузели ништа да се заштите од њихове поновне појаве. Захваљујући том немару, непријатељ се поново активирао, а Прибићевић, када је приметио опасност, зазвонио је на узбуну и покушао да је отклони тако што ће се борити раме уз раме с Хрватима. Марковић је на крају напоменуо како је судбина спречила Прибићевића да дочека завршетак те борбе, који се приближава и који ће бити тријумфалан. Са Прибићевићем се опростио и Милан Гавриловић у име Земљорадничке странке, који је његову смрт прогласио за траге-дију целе земље зато што није умро у држави у чије је темеље уградио све своје интелектуалне и физичке снаге. Уследили су говори секретара чехословачке Народне демократске странке Франтишека Хлавачека и Већеслава Вилдера, који се задржао на личности Светозара Прибићевића као стваралачког генија, визионара потпуно посвећеног југословенској идеји. С покојником се опростило укупно једанаест говорника.21

На вест о смрти председника Самосталне демократске странке и једног од вођа Сељачко-демократске коалиције југословенска штампа реаговала је доносећи обавештења о његовим последњим часовима, о току Прибићевићеве болести, о утиску који је његова смрт изазвала међу присталицама, о сахрани. Објављивана је и покојникова биографија, као и осврти појединих политичара и интелектуалаца на његово политичко деловање.22

Тако се историчар Станоје Станојевић у најпознатијем београд-ском дневном листу Политика огласио текстом у коме је Светозара Прибићевића оценио као човека који је био „изразит политички тале-нат и темпераменат“. Вођа Срба у Хрватској био је, према историчару, „необично даровит, поштен, паметан, енергичан и издржљив, он је био сав посвећен политици, у политици је живео, на политику је непрестано мислио, политика му је била једина страст“. Као такав, Прибићевић је био предодређен за лидера политичке странке. Већ као студент, износио је Станојевић даље, посветио се националној борби, имајући пред очима визију ослобођења и уједињења у једну заједничку државу. Пошто је српско-хрватски спор био на врхунцу у време Прибићевићеве појаве на јавној сцени, он је иступио с тезом да је conditio sine qua non за успех

21 АЈ–38–683–862, Novo doba, 21. 9. 1936; Hrvatski dnevnik (Zagreb), 20. 9. 1936; Jadranski dnevnik, 21. 9. 1936; obzor (Zagreb), 22. 9. 1936.

22 Ове текстове пронашли смо, пажљиво сакупљене и обједињене у оквиру посебне архивске јединице, у фонду Централни прес-биро Архива Југославије. Сматрајући да се ту налазе сви важнији чланци о нашој теми, нисмо се упуштали у веће додатне претраге штампе већ смо се концентрисали на анализу управо тог, прилично обимног материјала. Извесног проширивања истраживања ипак има, и оно се односи на некрологе и сличне прилоге из неколико најзначајнијих оновремених часописа, као што су Српски књижевни гласник, Нова Европа и други.


у борби против аустро-угарских господара, којима је тај спор ишао на руку и који су га зато распиривали и подржавали, слога и сарадња Срба и Хрвата. Станојевић је такође подвукао Прибићевићеву улогу у данима коначног рушења Хабзбуршке монархије и стварања Краљевине СХС, када је у Хрватском сабору предложио кидање свих веза Хрват-ске с Угарском и када је, затим, као потпредседник, водио главну реч у Народном већу. У Краљевини, пошто су реализовани његови идеали и формирана заједничка држава Срба, Хрвата и Словенаца, Прибићевић се целим бићем посветио унутрашњој политици у тежњи да допринесе консолидовању прилика. Његове необичне политичке обрте историчар је назвао „фазама“ у којима се Прибићевић „довијао, борио се, мењао се, падао и дизао се, али увек свеж и снажан, увек отпоран и свестан велике дужности коју је себи поставио“. Слово о покојном политичару Станојевић је завршио речима да је Прибићевић могао умрети мирне савести јер је свој дуг отаџбини и народу у пуној мери платио, како није грешио – ако је грешио – зато што је имао задње намере или што му је било стало до личне користи, него из дубоког уверења да је пут којим иде добар и како су принципи којих се држи оправдани, те да је Прибићевић живео и умро као поштен човек, велики патриота и велики национални радник.23

Председник Демократске странке Љуба Давидовић такође је у Поли-тици нагласио Прибићевићеву улогу у стварању југословенске државе. С некадашњим страначким партнером Давидовића је везивала „присна сарадња и растављала одлучна борба“, али он је, према сопственим ре-чима, и у другом, а не само у првом случају, поштовао у Прибићевићу борца који је изгарао на послу коме се предао. Давидовић је највише жалио због тога што је Прибићевић нестао управо у тренутку када је требало, као Србин из Хрватске, да узме посебан, незаменљив удео у споразумевању Срба и Хрвата.24

У некрологу поводом смрти Светозара Прибићевића новосадска Народна свест писала је како је он био човек који је цео живот посветио земљи и народу, као ватрени родољуб, националиста и борац за права народа. Прибићевић је био не само истакнути политичар и државник, већ одважни вођа који је био ангажован у најсудбоноснијим часовима и најважнијим догађајима у последњих четрдесет година. Његова звезда водиља била је, читамо у Народној свести, љубав према домовини, а подједнаким жаром он је волео своју Лику као и Црну Гору, Шумадију колико и Војводину, Далмацију као и Јужну Србију, Словенију колико и хајдук-Вељкову Крајину, а нарочито је био слаб према „Херцег-Бос-ни“. Човек чистог образа, који никад није служио Мамону, Прибићевић

23 АЈ–38–683–862, Политика, 17. 9. 1936.24 АЈ–38–683–862, Политика, 17. 9. 1936 .


није никог мрзео, али је зато презирао „неваљалце“, односно људе који раде против интереса земље и народа. Народна свест поздрављала је нарочито то што он није поклекао пред интернационалистичким заблудама, а није заборавила да помене ни његов допринос стварању Југославије.25

Сарајевски Југословенски лист констатовао је да са Светозаром Прибићевићем одлази један од најзаслужнијих предратних политичара, вредан посленик на пољу јачања националне свести под туђинском вла-шћу, васпитач читавих генерација бораца за ослобођење и уједињење. Да је Прибићевић био државник великог формата, за Југословенски лист није било никакве сумње. Ипак, сарајевско гласило није изоставило ни његове недостатке, па је поменуло како је као министар сувише импул-сивно рушио препреке на које је наилазио и да је зато доживљавао разо-чарања, неуспехе и горка искуства. Најзад схвативши каква је реалност и како централистичке методе нису у складу са ситуацијом, Прибићевић је почео да тражи нове путеве за консолидовање унутрашњих прилика. Тесном политичком сарадњом с Хрватском сељачком странком желео је да покаже како се споразум Срба и Хрвата може извести без икаквих предрасуда и сметњи. У закључку, Југословенски лист је ставио акценат на Прибићевића као великог Југословена и на његове заслуге за политичко зближавање и освешћивање Срба, Хрвата и Словенаца у југословенском духу.26

Сплитска Држава донела је биографију председника Самосталне демократске странке, напоменувши да је с Радићем основао Сељачко-демократску коалицију, „најфаталнију политичку групацију за нашу земљу“. Аутор чланка окарактерисао је Радићевог партнера на следећи начин: „Прибићевић је био импулсиван политичар, борбен, без мјере и скрупула. У политику је увијек уносио личну ноту. Био је врло добар говорник и полемичар“.27

Опширнији приказ личности Светозара Прибићевића донео је за-гребачки Јутарњи лист. У том гласилу стајало је како су некадашњег министра красиле упорност и издржљивост – особине које су се ретко сретале међу југословенским политичарима – којима се он залагао за своја убеђења. Прибићевић је имао „снагу фасцинирања“, из њега је исијавао „флуид“ који се среће код свих вођа. Умео је да освоји и очара људе који би се нашли у његовом кругу. Поред свега тога, био је необично марљив и имао изузетно развијен смисао за организацију. Човек рада и реда, веома енергично је увео дисциплину у редове својих присталица. Тако богато обдарен, Прибићевић је, по логици ствари, у својој странци

25 АЈ–38–683–862, Народна свест (Нови Сад), 19. 9. 1936.26 АЈ–38–683–862, Jugoslovenski list (Sarajevo), 17. 9. 1936.27 АЈ–38–683–862, država (Split), 17. 9. 1936.


постао неоспоран ауторитет и шеф који не трпи да му се противречи. У политичку борбу уносио је много темперамента и емоција, тврдило се још у Јутарњем листу. Али, аналитичар загребачког гласила, вероватно познати хрватски публициста Јосип Хорват, није се слагао с мишљењем Прибићевићевих критичара да је он био „сав саткан од мржње“. Хорват је подсећао на то да је мржња, у ствари, наличје љубави, а да је покојник мрзео све оно што је, према његовом уверењу, спречавало победу онога што је он волео. Такви су увек идејни фанатици, какав је био и При-бићевић, сматрао је овај аутор. Фанатична оданост постављеном идеалу била је, резоновао је Хорват, извор свих његових политичких успеха и свих политичких недаћа. Он је био и те како свестан неопходности за-узимања позиција власти као средства за спровођење политичких идеја, па се за власт отимао и њом се користио, али никад у личне сврхе. Иако је Прибићевић у Краљевини СХС, као министар, изгубио контакт са стварношћу, верујући у „надмоћ рационалних формула над динамиком живота“, Хорват му је одао признање зато што је имао храбрости да призна сопствене грешке. Резимирајући, хрватски публициста је показао шта највише цени код најпознатијег српског политичара из Хрватске: то што је утицао да хрватски народ доживи буђење из сна из кога се можда, без појаве Прибићевића, још увек не би пренуо.28

Смрт Светозара Прибићевића веома је дирнула његовог блиског сарадника и личног пријатеља Хинка Кризмана. Одајући му последњу пошту у листу Народно коло, он се задржао пре свега на две компо-ненте Прибићевићевог јавног рада: на његовој борби за демократију и за српско-хрватски споразум. Привржен пријатељу, о Прибићевићу се изражавао врло надахнуто: „Његов је живот био стваралачки, његова мисао препородна, његова снага несломива, његова вјера неисцрпна“. Он је био „храбар и разуман“, никада није узмицао пред тешкоћама, уз његово име везане су најлепше странице новије политичке историје хрватског и српског народа. Понесен идеалима, Прибићевић је и задавао и примао ударце, али увек имајући пред очима један циљ – добробит народа и домовине. Према Кризману, његов пријатељ „давао је увијек цијелога себе, сву своју снагу и читаво своје срце за оно, што је држао да је праведно и народу потребно“.29

Ново доба, дневни лист који је излазио у Сплиту, жалио је што је с Прибићевићем нестао човек „велике акције и великог личног утицаја“. Мало ко је знао, тврдило је Ново доба, да за своје идеје толико одушеви следбенике као што је то њему полазило за руком: многи од њих били су спремни да за њега дају и живот.30

28 АЈ–38–683–862, Jutarnji list, 17. 9. 1936.29 АЈ–38–683–862, Narodno kolo (Zagreb), 17. 9. 1936.30 АЈ–38–683–862, Novo doba, 16. 9. 1936.


У Новом добу посебно се огласио др Р. Педерин. За њега није било дилеме: са Светозаром Прибићевићем „силази у гроб једна крупна лич-ност, човјек великог формата, велике воље и енергије“. Тај аутор иденти-фиковао је два преломна тренутка, две преломне године у Прибићевићевој политичкој каријери, када се показао „велик и видовит“: прва је била 1902. година, када је преузео уредништво Новог Србобрана и Србе позвао на сарадњу с Хрватима, а друга 1927, када је пришао Радићу и с њим формирао Сељачко-демократску коалицију, у духу својих младалачких идеала. Управо то што је увидео да је судбина „пречанских“ Срба тесно повезана с хрватским народом, како и добро схваћени интереси и етички разлози налажу Србима да остану уз „браћу Хрвате“, доказивало је, пре-ма Педерину, Прибићевићеву величину. Чињеница да је стварањем СДК кориговао став према Хрватима потврђивала је његову огромну моралну снагу, тако да је овај аутор испољавао велике симпатије према покојнику као херојској фигури која заслужује поштовање и уважавање.31

Душан Манђер, такође у Новом добу, хвалио је Прибићевића као чо-века високих моралних схватања и великог алтруисту који је бескомпро-мисно вршио своју дужност. Био је народни вођа, скроман и сиромашан, јер на политику није гледао као на инструмент богаћења. Говорио је оно што мисли, не водећи рачуна о последицама које ће сносити због своје искрености. Прогањан због ње, искреношћу је задобио и неограничено поштовање и неизмерну оданост. Најзад, Манђер је акцентовао, попут других аутора, Прибићевићева дубока осећања не само према Србима, већ и према Хрватима, као спону која га је везивала са Радићем и на крају их опет упутила једног ка другоме.32

Загребачке Новости задржале су се, између осталог, на Прибиће-вићевом публицистичком раду. Према њиховом суду, он је био „један од наших најокретнијих новинара“. Прибићевићева говорничка вештина исијавала је и из његовог пера, те су посебно упечатљиви били Прибиће-вићеви кратки прикази тренутне политичке ситуације. Његов дар састојао се у томе што је умео да разлучи битно од мање важног, да осветли суш-тину збивања и не поводи се за маргиналним питањима због којих би изгубио правац и скренуо на терен појава без већег значаја.33

За разлику од већине поменутих листова, клерикална Хрватска стража била је прилично критички расположена према председнику Самосталне демократске странке. Није могла да му опрости то што је, уз Пашића, био творац Видовданског устава (1921) и узела је у зашти-ту Стојана Протића, њиховог неистомишљеника по питању државног уређења: „Протић је препоручивао умјереност према Хрватима, па је

31 АЈ–38–683–862, Novo doba, 19. 9. 1936.32 АЈ–38–683–862, Novo doba, 19. 9. 1936.33 АЈ–38–683–862, Novosti, 17. 9. 1936.


према тому и израдио свој нацрт устава, док се Прибићевић заузимао за интегрално јединство и тражио, да се само на том основу изради устав“. Вођа Срба у Хрватској, дакле, није био умерен према Хрватима, како произлази из ове формулације, већ се определио за оштар став и чврсту руку. „Интегрално јединство“ очигледно није подразумевало, према гледишту клерикалног листа, идеју која иде на руку животним потре-бама државе и народа, добровољно одрицање свих чланова заједнице од партикуларних интереса, а у корист целине, што је било полазиште снага које су стајале иза Видовданског устава, већ технику подређивања хрватског индивидуалитета српском и средство обесправљивања и по-робљавања Хрвата. Наводећи политичке потезе Светозара Прибићевића који су, у њеној оптици, били погрешни, Хрватска стража поменула је његову сангвиничну природу „која је тешко подносила противно мишљење и која је била диктаторски расположена“, као фактор који је Прибићевићевим грешкама давао на снази и озбиљности. У његове позитивне стране убрајала је то што је био „издржљив у раду, у својима идејама“ и што се није обогатио за време министровања. Уважавала га је као талентованог и реалног политичара и публицисту, који је пос-већен постављеним циљевима и који води рачуна о чињеницама. Таква чињеница, коју је Прибићевић најзад узео у обзир и која је била од суштинског значаја за његову политичку идеологију после 1928. било је, тврдио је клерикални, антијугословенски опредељен лист – јединство хрватског народа.34

Хрватски глас такође је, у вези с Прибићевићевом смрћу, наступио с антијугословенских и антисрпских позиција, поменувши да је у књизи Диктатура краља Александра, објављеној у Паризу, на француском је-зику, њен аутор „изнио небројене документе о срб. империјализму, који до тада нису били познати“.35

О Светозару Прибићевићу врло надахнуто је писао Љубо Леонтић у Јадранском дневнику. Он је био мишљења да савременици не могу и не умеју да одмере тежину губитка који је донела Прибићевићева смрт. Председник СДС-а био је „челична копча“ Хрвата и Срба. Та копча је и прсла зато што је у страховитој олуји која угрожава тековине прошлости настојала да одржи везу између једних и других, макар и по цену сопстве-ног живота. Величину ума и снагу Прибићевићевог карактера Леонтић је препознао баш у томе што је жртвовао себе свом животном идеалу. Био је импресиониран и тиме што некадашњи министар није оклевао да пружи руку другу из младости и да, заједно с њим – када се показало да Хрвати, како је овај аутор тумачио политичку стварност Краљевине СХС, под режимом хегемоније не могу да остваре равноправност – ство-

34 АЈ–38–683–862, Hrvatka straža (Zagreb), 17. 9. 1936.35 АЈ–38–683–862, Hrvatski glas, 22. 9. 1936.


ри Сељачко-демократску коалицију. Тај „далековидни политички акт“ на који се Прибићевић одлучио пошто је схватио сву тежину ситуације био је, у Леонтићевој интерпретацији, једина основа на којој се може очувати заједничка држава.36

Јадрански дневник објавио је и In memoriam Светозару Прибићевићу из пера Марка Нанија. Тај аутор је покушао да усмери пажњу читалаца на однос бившег министра с присталицама, наводећи како је „ријетко који политички човјек имао тако испробане и одушевљене присташе као Светозар Прибићевић“. Он је над њима имао „очаравајућу моћ“, било му је стало до сваког од њих, сваког је памтио и о сваком се бринуо, што је, по Нанијевом суду, Прибићевића и чинило човеком. Зато и није чудо што су га присталице толико волеле и поштовале, видећи у свом вођи „оличено поштење, кристални карактер и бисерну душу“.37

И загребачка Борба је била изненађена и потресена Прибићевиће-вом смрћу. Иако није одобравала његову политику, нарочито не ону из „ранијих година“, уважавала га је због демократичности и противљења диктатури у Југославији. Борба је искористила прилику да се поводом Прибићевићеве смрти, коју је представила као последицу његовог више-годишњег боравка у „страном свијету“, за који су одговорни „београдски насилници“, обруши на носиоце диктатуре као на лица која су Прибиће-вићу одузела живот.38

Смрт Светозара Прибићевића није остала незабележена ни у једном од најзначајнијих и најбољих српских часописа међуратног периода и, уопште, прве половине 20. века, Српском књижевном гласнику. Члан управног одбора Српског књижевног гласника и један од истакнутих политичара Демократске странке, Милан Грол, преузео је на себе да из-вести читаоце о трагичном догађају.39 У кратком напису који је настао тим поводом, он није хтео да се упушта у подробнију анализу Прибићевићеве личности и деловања, уверен да није тренутак за доношење објективних оцена и да тај тренутак неће скоро наступити јер је реч о особи која због своје самоуверености, темперамента и „личне ноте“ често није водила рачуна о стварности. Да је Прибићевића тешко објективно оценити важило је, према Гролу, нарочито за период после уједињења, када је правио нагле заокрете, прелазећи из једне крајности у другу. Први, пак, Прибићевић, из предратног периода, један од зачетника омладинског покрета око Народне мисли и један од прегалаца у свим активностима које

36 АЈ–38–683–862, Jadranski dnevnik, 16. 9. 1936.37 АЈ–38–683–862, Jadranski dnevnik, 19. 9. 1936.38 АЈ–38–683–862, Borba (Zagreb), 3. 10. 1936.39 Да се управо Милан Грол крио иза латиничног слова м које је стајало у потпису,

знамо на основу „Пописа шифара, иницијала и псеудонима“ објављеног у књизи Ста-нише Војиновића, Српски књижевни гласник 1920–1941: Библиографија нове серије, Београд 2005, 16.


су довеле до стварања Српско-хрватске коалиције, уредник Србобрана и прогоњени национални борац из Велеиздајничког процеса, издваја се међу другим политичарима и представља име од националног значаја. Код оба Прибићевића, раног и потоњег, Грол је налазио један заједнички именитељ: обојица су били борци који су се жртвовали, који су са стра-шћу учествовали у јавном животу и који се нису дали сломити у борби за победу своје идеје. Овај аутор није пропустио да помене и Прибићевићеву честитост и поштење, његову припадност генерацији политичара „који су живели у сиротињи и умрли у сиротињи“.40

Загребачки часопис Нова Европа донео је кратку белешку о смрти Светозара Прибићевића, коју је саставио уредник часописа Милан Ћур-чин. Ћурчин је напоменуо да се Прибићевић, „у вртлогу дневне полити-ке“, удаљавао од линије које се држало уредништво Нове Европе, како јој се касније враћао и да се на крају, пред смрт, у идеолошком погледу веома приближио ставовима које је заузимао круг око загребачког часо-писа. Као и у другим дневним и периодичним публикацијама, и овде је нагласак стављен на то да је Прибићевић све радио из уверења, а никад због личне користи, како је то највећи комплимент који се може упутити једном савременом политичару, те да ће Прибићевић у кругу Нове Европе остати запамћен у светлој успомени.41

Јавност, часопис југословенске оријентације под уредништвом писца, публицисте и ангажованог интелектуалца Нике Бартуловића, донео је најпре читуљу поводом смрти Светозара Прибићевића, у којој је стајало да је он „као мало ко имао утицаја на развој политичких и пар-тијских прилика код нас“. У читуљи је такође писало како је Прибићевић био „борбена, страствена и ауторитативна природа, одличан говорник и неуморан у раду“, да је имао „одушевљених присталица и огорчених противника“, али како „нико није могао да пређе преко његових одлика и борбених настојања“. Чак и када је грешио, чинио је то у жару и никада није био вођен ниским побудама.42 Нешто касније уследио је опширнији текст, у три наставка, професора Београдског универзитета Владимира Ћоровића.43 Поред подробног описа Прибићевићевог деловања, Ћоро-вић је у главним потезима скицирао његову личност. „Човек од широка замаха и јака утицаја“, Прибићевић је, тврдио је један од највећих срп-ских историчара, „осетио пут којим треба ићи до циља и ишао је њим без колебања до победе, уносећи у политички живот сву своју ретку активност, живу речитост и борбену истрајност“. Срби у Хрватској су у њега имали пуно поверење и следили га без поговора. Међу српским

40 СКГ, бр. 3, 1. октобар 1936.41 Нова Европа (Загреб), књ. XXIX, бр. 9. 26. септембар 1936.42 Javnost (Београд), br. 38, 19. 9. 1936.43 Јавност, бр. 43, 24. октобар 1936; br. 45, 7. novembar 1936; бр. 46, 14. новембар

1936.


политичарима издвајало га је то што је био у блиским односима са Хрва-тима и што је успео да око себе окупи најчеститије људе који су искрено прихватили идеју јединства и стварања слободне југословенске државе изван хабзбуршког оквира. У послератном периоду, пак, Прибићевићева личност и методи које је примењивао били су много више оспоравани него раније, приметио је Ћоровић. Историчар се, међутим, уздржао од доношења коначних судова о његовој политици, сматрајући да је за то још прерано и, поновивши како се ради о снажној личности и човеку од дела, није отишао даље од примедбе да је Прибићевићу требало нешто више самообуздавања и самокритике.44

Смрт председника Самосталне демократске странке имала је одјека и у мањим срединама. Лесковачки гласник, на пример, донео је кратку вест о тужном догађају, назвавши покојника великим народним трибуном, политичарем и државником који је после рата био добро-дошао као присталица бескомпромисног југословенског јединства. Али, због властољубивости којој није могао да се одупре, настављао је лист „лесковачке трговачке омладине“, он је на крају демантовао целокупну своју идеологију и пришао људима с којима је све до тада водио борбу.45

Седам дана после сахране Светозара Прибићевића широм земље одржани су помени и комеморације којима су присуствовали његови бројни пријатељи и поштоваоци: у Панчеву, Подгорици, Сплиту, Осије-ку, Бјеловару, Руми, Београду, Сарајеву, Книну, Карловцу, Славонском Броду, Новом Саду, Загребу, Сиску, Славонској Пожеги, Земуну... У српској и југословенској престоници, на парастосу у Цркви св. Саве на Врачару, окупили су се многи припадници политичке и интелектуалне елите: страначки лидери Љуба Давидовић и Јован Јовановић, некадашњи министри Миша Трифуновић, Момчило Нинчић, Милош Бобић, Душан Пелеш, Јаша Продановић и Риста Јојић, бивши председник Народне скупштине Иван Рибар, бивши бан Ранко Трифуновић, професори уни-верзитета Јован Радоњић и Виктор Новак, књижевници Сима Пандуро-вић, Владимир Велмар-Јанковић, Григорије Божовић, Нико Бартуловић, познати адвокати, публицисти, млађи брат Светозара Прибићевића Адам и други. Том приликом, прота Богољуб Милошевић, један од четворице свештеника који су служили током црквеног обреда и стари познаник покојника, који га је упознао у раној младости, одржао је дирљив говор у коме је евоцирао успомену на Прибићевића као неуморног борца за слогу и љубав између Срба и Хрвата.46

44 Јавност, бр. 43, 24. октобар 1936.45 Лесковачки гласник, бр. 38, 19. септембар 1936.46 АЈ–38–683–862,АЈ–38–683–862, Правда, 25. 9. 1936.


Прибићевићева жеља да буде сахрањен у родном месту није оства-рена. Све до 1968. он је почивао у Прагу, да би тек тада његови посмртни остаци били пренети у Југославију и покопани (21. октобра) на београд-ском Новом гробљу.

Софија Божић

Кључне речи: Светозар Прибићевић, Срби у Хрватској, Самостална демократска странка, српско-хрватски односи, Краљевина СХС/Југославија, југословенска штампа

Sofija Božić

DEATH OF SVETOZAR PRIBICEVIC AND ITS ECHOES IN yUGOSLAV PUBLIC OPINION

The article examines the way in which the yugoslav public reported on the death of the president of the Independent democratic Party Svetozar Pribicevic (1875–1936), leader of the Serbs in Croatia, many years Minister of Internal Affairs and of Education and one of the most controversial political leaders of the Kingdom of SCS/yugoslavia. Apart from describ-ing Pribicevic last moments spent in exile, the funeral in Prague and the impression that the news of his death left the Serbian and Croatian politcal circles and people, paying particular attention to a review of some politicians and intellectuals, as Pribicevic like-minded associates and supporters and those of a different political affiliation, Serbs and Croats, to his political action, which at that time published in the yugoslav press. Most authors agreed with the fact that Pribicevic was an important person, which had considerable influence on historical trends and processes. They recognized a number of stages in his work, sudden twists that he passed from one extreme to another, stressed Pribicevic role in the creation of the yugoslav state, his impulsiveness, diligence, ideological fanaticism and, in particular, Pribicevic personal honesty and integrity. Opposition newspapers yugoslav orientation and those who were Croat separatists media difered in that the first brought by contributions that represented the most prominent Serbian politician from Croatia in glowing terms, while others looked through the prism of the exclusive Croatian national, not showing understanding for Pribicevic yugoslav even in addition to policy support to the Croatian movement and co-operation with him, he began to run in the last period of life.

It was only 1968th Pribicevic mortal remains were transferred from Prague to yugo-slavia, and buried at Belgrade’s New Cemetery. His desire to rest at his birthplace Glavicani near Dvor was not fulfilled.

СМРТ СВЕТОЗАРА ПРИБИЋЕВИЋА И ЊЕНИ ОДЈЕЦИ · pdf filei...

Documents