XXII - Identitet manjine

ŠTA JE MANJINSKA GRUPA? KAKO ONA MOŽE DA SE DEFINIŠE?

Postavljajući ovo pitanje ne mislim na definicije socijalne grupe u smislu ekonomskih, socijalnih, političkih kulturnih i drugih kriterijuma, prema kojima se grupe u društvu mogu razlikovati. Nas ovde interesuje kako se stvara manjinski identitet, tj. koje su psihološke posledice delovanja ovih "objektivnih" faktora na ljude koji pripadaju manjinskim grupama u društvu.

Da li se oni osećaju kao članovi posebne socijalne grupe koju sami jasno razlikuju od ostalih? Kakve efekte imaju ova osećanja (pripadanja ili nepripadanja) na njihovo socijalno ponašanje - ponašanje prema članovima svoje i drugih grupa?

Postoje mnoge definicije manjine koje predlažu sociolozi, politikolozi i drugi.Navešću neke kriterijume manjinske pripadnosti koji su sadržani u tim definicijama: ŠEMA

1. Manjine su podređeni segmenti u okviru složenih državnih zajednica;2. Manjine se odlikuju specijalnim fizičkim ili kulturnim karakteristikama koje dominantni segmenti društva ne cene (koje smatraju inferiornim).3. Manjine su samo-svesne celine (grupe) u okviru društva čijim članovima su zajedničke određene sličnosti i određeni socijalne nepovoljnosti (hendikepi) 4. Članstvo u manjinskoj grupi se prenosi sa generacije na generaciju na osnovu pukog porekla, čak i kada ne postoje neke izražene kulturne ili fizičke osobenosti;5. Pripadnici manjine teže da se orođavaju (stupaju u brak) samo međusobno.

Najčešći kriterijumi manjinske pripadnosti:

Kriterijum brojnosti: Ono što je upadljivo jeste da brojnost u ovim definicijama ne igra važnu ulogu.

Primeri: neke numeričke većine u Južnoj Africi - odgovaraju svim ovim kriterijumima, dok neke numeričke manjine - kao što su Afrikaneri (belci) uklapaju se samo u ovaj poslednji (žene se isključivo među sobom).

Takođe, brojnost ne može uvek da posluži kao odgovarajući okvir za analizu manjine: Na primer: separatistički pokret u Kvebeku (Kanada) je manjinski pokret u okviru Kanade. Stanovnici Kvebeka koji govore francuski, iako "manjina u okviru složene države", većina su u oviru ove provincije i stvaraju sve veće probleme sopstvenoj manjini (onima koji govore engleski). Sličan primer su i Albanci u okviru SRJ, odnosno Kosova (manjina u složenoj državi, ali u drugom smilsu većina koja stvara probleme sopstvenoj manjini).

Kriterijum socijalnog položaja:(sadržan pod 1) Kod mnogih socijalnih istraživača princip određivanja manjine nije brojnost već socijalna pozicija

199

grupe u društvu. Manjinama se označavaju grupe koje karakteriše inferioran (podređen) položaj u društvu.

Psihološki kriterijum manjinske pripadnosti koji nas ovde prvenstveno interesuju nalazimo u 3 navedenoj odrednici: Manjine su samo-svesne celine (grupe) u okviru društva čijim članovima su zajedničke određene sličnosti i određeni socijalni nedostaci, nepovoljnosti (hendikepi).

Ali ni ovaj kriterijum nije sasvim jednostavno primeniti.

Kako nastaje »manjina«?

Kao što je u prethodnim predavanjima rečeno, Tajfel, (1981) pravi oštru razliku između socijalnih kategorija i socijalnih grupa. Postoje socijalne kategorije ljudi kao što su crvenokosi ljudi, ili niski ljudi, levoruki, debeli i sl. Oni se odlikuju sličnim međusobnim osobinama (koje se često smatraju hendikepom) ali oni ne čine socijalnu grupu.

Da bi se neki skup pojedinaca smatrao socijalnom grupom, pored ovog psihološkog kriterijuma (da se ljudi osećaju pripadnicima grupe i da se za njih misli da su pripadnici iste grupe) mora da zadovolji još neke kriterijume: izbor članova grupe mora biti zasnovan na jasnim principima razlikovanja od drugih, moraju imati neku vrstu strukture (uloge i organizacija), prihvaćen sistem internih normi koji regulišu ponašanje, moraju biti trajnije prirode, odlikovati se nekom vrstom kohezivnosti (lojalnosti članova), identifikacija članova sa grupom, međusobna zavisnost u ostvarivanju ciljva i u zadovoljavanju potreba.

Ovakve karakteristike se mogu primeniti na neke manjinske grupe, ali ne na sve.

Katkada neki skup pojedinaca koji čini socijalnu kategoriju unutar društva tek postepeno, pod određenim uslovima, prerasta u socijalnu grupu. U psihološkom smislu tu se radi o kontinuumu, a ne jasnoj ditinkciji. Između "kategorije" na jednom kraju i "grupe" na drugom kraju kontinuuma odvija se složen socijalno-psihološki proces kojim kategorija postepeno postaje socijalna grupa. Pripadnici neke kategorije postepeno usvajaju zajednička uverenja, reakcije i stavove o svom specijalnom statusu u društvu.

Spoljašnji i unutrašnji kriterijumi manjinske pripadnosti

Postoje »spoljašnji« i »unutrašnji« kriterijumi manjinske pripadnosti.

a. "Spoljašnja" definicija kao uslov nastanka osećanja manjinske pripadnosti: Katkada se ovaj proces nastajanja manjinske grupe iz neke kategorije razvija na osnovu toga što postoji spoljašnji konsenzus među većinom u društvu da su oni na neki način "drugačiji" i taj "spoljašnji" kriterijum pripadnosti manjinskoj grupi prethodi njihovom "unutrašnjem", psihološkom kriterijumu - osećanju da su manjina; šta više, spoljašnja

200

definicija i tretman često upravo proizvode osećanje da se pripada manjinskoj grupi.

Spoljašnjim uslovima izazvan nastanak manjinske grupe - koja se, možda, ne bi obrazovala da nema tih spoljašnjih definicija: kategorije ljudi određenih, socijalno relevantnih, karakteristika (boje kože, starosti, etniciteta, zajedničkih osobina) ostali članovi društva opažaju kao osobe koje imaju nešto zajedničko, kao posebnu kategoriju i ponašaju se na određen način prema njima i to slično prema svim pripadnicima te kategorije. Nametnuta definicija i zajednička sudbina postepeno dovode do svesti o posebnom položaju i tretmanu (diskriminaciji), zajedničkim interesima i tako se razvija osećanje pripadnosti nekoj manjinskoj grupi. Tek zatim može doći do organizovanja takve grupe, sticanja normi i vrednosti, ciljeva, kohezivnosti itd. (može, ali ne mora).

Često, osećanje zajedničke pripadnosti manjini može da se stvori daleko pre nego što se grupa oformi u kohezivnu, organizovanu grupu, i da stvori posebne "neformalne" obrasce ponašanja, tj. postane manjinska grupa.

b. Unutrašnji kriterijumi (definicije) manjinske pripadnosti. Mnoge definicije manjina uključuju neke subjektivne karakteristike njihovog članstva - stereotipi, uverenja, samo-svest, identifikaciju. Da bi manjina postala prepoznatljivi socijalni entitet - mora među članovima da postoji svest da su im zajedničke neke socijalno relevantne karakteristike i da ih te karakteristike razlikuju od drugih članova društva (grupa). Ali, ove socijalno relevantne karakteristike moraju biti posebne vrste da bi mogle da stvore osećanje (samo-svest) o pripadanju "manjini" u smislu u kojem se ovde o tome govori. (Naime: društvo se i ne sastoji ni od čega drugog nego od manjina -profesionalnih, regionalnih, uzrasnih i sl.)

Osećanje pripadnosti manjini - manjinski identitet - može se stvoriti tek onda kada je to što nekoga ubrajaju ili se on sam sebe ubraja među pripadnike neke posebne kategorije - povezano sa opažanjem nekih socijalnih posledica koje iz toga slede, poseban tretman od strane drugih a koji se odnosi na sve članove kategorije – ove »posledice« uključuju diskriminaciju od strane drugih i negativne stavove u odnosu na neke od kriterijuma pripadnosti toj kategoriji (boju kože, dužinu kose, poreklo, itd.).

Da bi se shvatilo šta u psihološkom smislu znači manjinski identitet (osećanje pripadnosti manjini) mora se napraviti jasna razlika između individualnih razlika i grupnih razlika (i iz njih proisteklih posledica).Crvenokosi ljudi, niski ljudi, levoruki, debeli, mucavci - ne mogu steći osećanje da su "članovi određenih manjina". Ove karakteristike (iako su zajedničke velikom broju ljudi) imaju značaj samo kao individualne karakteristike u njihovom privatnom životu. Teško je zamisliti štetne "grupne" posledice koje slede iz levorukosti, ili mucanja, na primer. U ličnom životu one imaju ogroman značaj i mogu predstavljati hendikep pojedinačno. Na primer, retko ćete u novinama naći članak koji počinje sa: "Debeli (ili levoruki) gosp. X uhvaćen je u krađi automobila....". Ali zato veoma često:

201

"tamnoputi mladić romskog porekla« ili..«ruska barska igračica« ili....«dva Rumuna ubila bračni par....".

Razlika između individualnih atributa - gojaznost, mucanje - i onih koji upućuju na pripadnost manjini - Rumun, Rom - je u tome što ovi prvi nisu karakteristike ljudi iz kojih se neki drugi socijalni zaključci mogu lako izvući. Na osnovu toga što je neko debeo ne može se ništa zaključiti o drugim osobinama drugih ljudi iz kategorije debelih. Debljina, mucanje, levorukost - ne koriste se kao važni kriterijumi socijalne tipologije. Oni ne asociraju na neke druge socijalno važne osobine svih debelih, svih mucavaca ili svih levorukih. Ove karakteristike nemaju značaja u socijalnom kontekstu, mada se smatraju hendikepom, po pravilu sudovi drugih pripadnika društva o njima nisu jako emocionalno ili vrednosno zasićeni (mada, pod određenim društvenim uslovima, mogu postati). Tek kada i ako te karakteristike steknu određeno značenje u socijalnom kontekstu, tj. postanu važni kriterijumi socijalne tipologije – one počinju da vrše jak uticaj na stavove i ponašanje drugih prema ovim kategorijama ljudi (neopravdane generalizacije; uniformno ponašanje prema svima).

Rezultat toga je da su debeli, muvcavci, levoruki, ljudi koji koriste određenu zubnu pastu - skupovi pojedinaca, dok Romi, Rumuni, dugokosi tinejdžeri (u jednom periodu), bivši zatvorenici, ruske barske igračice - jesu ili lako mogu da postanu manjinska grupa u psihološkom smislu (ali, kao što je napomenuto ne moraju to da postanu; to zavisi od društvenih, istorijskih itd. okolnosti). Na primer, pušači danas u SAD – moglo bi se zaključiti da su veoma blizu manjinskog identiteta zbog netrpeljivog tretmana od strane nepušačke »većine«.

Ono što je zajedničko Romima, Rumunima, dugokosim tinejdžerima, ruskim barskim igračicama - jeste to što se za njih vezuju široko rasprostranjeni negativni stereotipi koji sadrže i jedan broj drugih karakteristika koje se pripisuju svim ili većini pripadnika ovih kategorija. Ali, razlikuju se po tome što ne prihvataju svi oni (na pr. dugokosi tinejdžeri, ruske barske igračice) da su na neki način povezani međusobno i različiti od drugih socijalnih kategorija. Ne postoji psihološki kriterijum pripadnosti – svesti o međusobnoj poveznosti ili zajedničkoj sudbini, ne prihvataju svi da su na neki način povezani i bitno različiti od drugih.

KOJI SU PSIHOLOŠKI USLOVI PRIHVATANJA MANJINSKOG IDENTITETA?

Uslovi prihvatanja (usvajanja) manjinskog identiteta - svesti da im je zajedničko to što su manjina nižeg statusa u odnosu na ostale, da su nešto posebno i odvojeno - zavisi od mnogih socijalnih i socijalno-psiholoških uslova.

Svesnost o manjinskoj pripadnosti i identifikacija sa manjinskom grupom u psihološkom smislu, kažu socijalni psiholozi, zavisi od toga na koji način pojedinci - pripadnici manjine - opažaju zamišljene "granice" između svoje i drugih većinskih grupa, svoju odvojenost od ostalih . Da li

202

te granice koje ih dele od ostalih vide kao oštro povučene i "neprobojne", one koje im onemogućavaju da lako pređu iz svoje u drugu grupu ili kao promenljive i porozne - koje omogućavaju lako prelaženje iz one nižeg statusa u onu višeg statusa.

Način na koji pripadnici manjine opažaju granice između većinske i svoje grupe zavisi od nekih uverenja koja oni imaju o sebi i društvu u celini. Tri sistema uverenja su posebno važna u ovom pogledu:

1. Uverenje da su kriterijumi njihove "posebnosti" (one osobine koje ih razlikuju od drugih) takve (prisilne i trajne) da je nemoguće ili teško bilo kom pripadniku manjine da individualno "napusti" grupu i postane član većine - koji se neće razlikovati od drugih (na pr. Crnac da pređe u Belce). Uverenje o osuđenosti na svoju grupu, zatvorenosti u svoju grupu kao u zatvor (zato što su boja kože, jezik, poreklo i sl. utisnuti na njih kao žig). Drugim rečima, to je uverenje da individualna socijalna mobilnost (na pr. to što će neko postati lekar, advokat, učitelj, menadžer) neće sprečiti, u mnogim važnim socijalnim situacijama, da ga drugi prepoznaju kao pripadnika manjine. 2. Uverenje, povezano sa prvim, da karakteristike koje ih odvajaju i razlikuju kao pripadnike posebne manjinske grupe (boja kože, jezik,) ili im se pripisuju svima, nezavisno od individualnih razlika - proizvode određene socijalne posledice za sve ili većinu članova grupe, neskriminativno, određuju njihovu zajedničku sudbinu3. Uverenja koja sami pripadnici manjine imaju o svojoj sopstvenoj posebnosti u odnosu na druge (da su posebni i »odvojeni« od drugih). To znači, da imaju osećanje manjinske pripadnosti, insisstiraju na svojoj posebnosti.

Tri uslova nastanka i jačanja osećanja manjinske pripadnosti (ova uverenja o "posebnosti" mogu nastati kao proizvod):a. na osnovu nametanja spolja -nametnuta socijalna kategorizacija- koja se onda interiorizuje i pretvara u "spiralu psihološke posebnosti"; određeni stavovi i tretaman »spolja«.b. na osnovu tradicije posebnosti i odvojenosti od drugih, koja se razvija na osnovu kulturnih, socijalnih, istorijskih uslova; u tom slučaju uverenja o nemogućnosti da se pređe u drugu grupu nije samo spolja nametnuto, već postoji snažan socijalni pritisak unutar grupe (religijske sekte, neke etničke manjine, ideološki pokreti, Amiši – doseljenici holandskog porekla u SAD); znači, već postoje kao posebna grupa koja nastoji da očuva poseban identitet, a to je naknadno pojačano i spoljnjim i unutrašnjim stavovima i obrascima ponašanja. Posootji težnja da se očuva odvojeni identitet, ali kasnije postoji interakcija spoljašnjih i unutrašnjih ograničenja.c. Neke manjine mada svesne svoje kulturalne, socijalne, itd., posebnosti, daju sebi pravo da promene neke od ovih razlika ako i kada to žele (Škoti u Engleskoj, Crnogorci u Jugoslaviji, katolici u SAD). Psihološka ograničenja (spoljašnja i unutrašnja) tada vremenom slabe i oni se mešaju (asimiluju) u šire društvo, mada zadržavaju druge osobenosti. Ali, gubi se postepeno psihološka osnova manjinske pripadnosti. Međutim, kada postoje prepreke tome –novi i jaki oblici grupnog identiteta mogu da se pojave, ili da se »oživi« stara pripadnost.

203

KOJI SU PSIHOLOŠKI PROBLEMI I EFEKTI MANJINSKE PRIPADNOSTI?

Kako smo videli, manjine se najčešće definišu na osnovu kriterijuma posebnosti koje su nametnute spolja - od strane većine. To je jednostrana definicija. Oni se smatraju "različitim" na društveno relevantan način od nečega što samo po sebi nije definisano. Manjina je, znači, "odstupanje" od norme. Ova posebnost se pri tom povezana sa stigmatizacijom i pretpostavljenom inferiornošću.

Problem očuvanja pozitivnog socijalnog identiteta- Pripadnici manjina, očigledno, imaju ne samo zajednički identitet nego i

neke zajedničke probleme vezane za svoju manjinsku pripadnost: to je konflikt između zadovoljavajuće samo-realizacije (i slike o sebi) i ograničenja koja im nameće realnost pripadanja manjinskoj grupi. Generalna ljudska karakteristika jeste da nastoje da postignu i očuvaju sopstveno samo-poštovanja i da obezbede poštovanje od strane drugih, da održe pozitivnu sliku o sebi. Stoga je manjinama teško da podnesu prezir drugih i da očuvaju pozitivan socijalni identitet.

Socijalni identitet = svest o pripadnosti grupi zajedno sa emotivnim i vrednosnim značajem koji se toj pripadnosti pridaje.Smatra se da će se pojedinci pre identifikovati sa grupama koje doprinose njihovom pozitivnom socijalnom identitetu, a da će težiti da "napuste" (psihološki ili stvarno) grupe koje ga narušavaju.

Sve dok važe spoljašnji kriterijumi vrednovanja pripadnosti manjinskoj grupi i ona se definiše kao odstupanje od norme koju predstavlja većina - pojedinci koji pripadaju manjini imaće problema sa samo-poštovanjem i predstavom o sebi.

Na koji način pripadnici manjine reaguju na tu jednostranu definiciju koja im nameće inferioran status u društvu? Koja rešenja ili startegije manjinske grupe koriste da bi održale pozitivni socijalni identitet?

A. PRIHVATANJE

Jedan od načina reagovanja jeste prihvatanje i usvajanje negativne predstave o sebi (verovanje u sopstvenu inferiornost)

Pojava obrnutog etnocentrizma među pripadnicima manjina koje su generalnim konsenzusom označene kao inferiorne: internalizacija spoljašnje predstave o njima i sopstveno obezvređivanje.

Prihvatanje negativne predstave o sebi nastaje pod sledećim uslovima:- kada u društvu postoji opšta saglasnost u pogledu prirode osobina koje se pripisuju manjini;

204

- manjina u nekoj meri i sama prihvata te kriterijume razlikovanja koji su joj spolja nametnuti;- nepostojanje alternativa, tj ideje da je takvo stanje u društvu nelegitimno i da ne mora da bude trajno;- teškoće da se pređe iz stigmatizovane grupe u neku drugu;- činjenica da neki slučajevi uspešne individualne socijalne mobilnosti iz manjinske grupe nisu uticali na prirodu generalno uspostavljenih odnosa između manjine i drugih.

Fenomen self-hatred (samo-mržnje)kod Crnaca (Crnački kompleks), Jevreja (Marks je jedna od najčuvenijih žrtava ovog kompleksa), u nas u poslednjih deset godina je prilično raširen (pod uticajem stigmatizacije »spolja«). Psihologija geta.

Primeri: istraživanjaProces usvajanja svesti o manjinskom identitetu počinje od ranog detinjstva:Klark i Klark: eksperimenti sa crnom i belom lutkom (decu su pitali na koju liče, koja im se više dopada, koju bi želeli za prijatelja) - crna deca imaju ozbiljnih problema sa identitetom, identifikacijom i preferiranjem sopstvene grupe. Oni se pogrešno identifikuju sa belom lutkom i preferiraju svetliju boju kože. Identifikacija sa »većinom« (7-11 g.). Preferiraju ne svoju nego druge grupe koje imaju superioran status. Usvajaju stereotipe sredine.Deca obojenih imigranata iz Zapadne Indije odbacivala pripadnike sopstvene grupe koji žive u Indiji.Jevrejska deca Aškenazi (evropski Jevreji) u odnosu na decu Sefarda:preferirali evropski izgled u odnosu na »jevrejski«

Morland (1969) poredio preferiranje sopstvene grupe kod bele dece iz Amerike, kineske dece iz Hong Konga (u kome nema dominantne rase) i crne dece iz SAD: 82% bele, 65% kineske i 28% crne dece pokazivali su jasne preferencije zu odnosu na sopstvenu grupu.

Kod odraslih: manifestacija prihvatanja nepovoljne slike o sebi kroz tzv. geto psihologiju.

U potrazi za identitetom: manifestovali povlačenje od šireg društva, njihovog sistema normi, vrednosti, standarda i postignuća i poređenja sa drugima i stvaranje sopstvenih zatvorenih grupa koje imaju sopstvene standarde, vrednosti suprotne onima koje su opšte prihvaćene. Strategija koja samo pothranjuje postojeće stereotipe i podele.

Mada se negativna predstava o sebi internalizuje (prihvata i usvaja) ona ne postaje centralni aspekat individualnog identiteta (poređenje se vrši unutar grupe) i stoga to ne ugrožava mnogo lični identitet. Zato neko može ostati srećan i zadovoljan u Getu sve dok on opstaje.

Primeri: Naša situacija. Jevrejski štetlovi (male zajednice) početkom veka u Rusiji i Istočnoj Evropi. Stvaranje mini-kulture koja je dovoljno jaka da zaštiti samo-poštovanje svojih članova od »hladnih vetrova« neodobravanja koji duvaju spolja. Izolovanost i izbegavanje poređenja koje može biti povređujuće.

Psihološko povlačenje od poređenja sa drugima što je omogućeno razvojem posebnih i socijalno moćnih kriterijuma lične vrednosti; s druge

205

strane postoji i pasivno prihvatanje povređujuće slike što narušava lični identitet (pasivnost, mali stepen motiva postignuća). Ovo je, u stvari, druga strana prihvatanja društvenog status quo.

B. ODBACIVANJE

Očigledno da psihološki status manjine ima određenih posledica po pojedinčevo samo-poštovanje, dostojanstvo i predstavu o sebi. Ove posledice posebno dolaze do izražaja u situacijama koje provociraju direktno poređenje između većine i manjine.

Socijalno poređenje je od suštinske važnosti za razvoj naše predstave o sebi. To može biti poređenje između većine i manjine, ili bilo koje dve socijalne grupe, između pojedinca koji pripadaju tim grupama. Posebno u situacijama konflikta ili tenzija među grupama to može postati centralni aspekt ove predstave. Zato je uvek opterećeno snažnim emocijama. Čak i neutralne ili benigne razlike između grupa stiču jaku vrednosnu i emocionalnu konotaciju (primer nacionalizama).

Uporedna predstava o sebi kod pripadnika manjina je često negativna i ugrožava samo-poštovanje.

Stoga oni koriste jedan broj psiholoških rešenja (ili pokušaja rešenja) ovih problema. Vrste rešenja ili strategije koje koriste da bi izašli na kraj sa svojim manjinskim identitetom zavise od socijalnih uslova u kojima žive.

ASIMILACIJA

Prva strategija: pokušaj da se asimiluju u većinu.Asimilacija= da bez ograničenja koja nameće pripadnost posebnoj etničkoj ili rasnoj grupi učestvuju u životu šire zajednice. Pokušaj da seuključe u većinu.

Postoji nekoliko varijanti ovog procesa asimilacije u psihološkom i socijalnom smislu:

a. Pokušaj ili težnja da napuste grupu i pridruže se grupi višeg statusa. Kada ne postoje prepreke za socijalnu mobilnost koje bi postavila bilo koja od grupa. Slučaj nekih etničkih grupa koje su imigranti u SAD ("melting pot"). Tada manjine prestaju da postoje. Psihološko mešanje. Asimilacija grupe u celini. U osnovi su uverenja o socijalnoj mobilnosti. Primer: Nemci u Americi- usvojili engleski jezik.

b. Neki ljudi prelaze u većinsku grupu i jedno vreme učestvuju u njoj bez ograničenja ali, ipak nisu u potpunosti prihvaćeni (posmatraju se kao izuzeci od pravila) niti je time rešen problem manjinske grupe u celini, niti su time predrasude otklonjene.Primer: U nekim evropskim zemljama sa jakom tradicijom antisemitizma jedan broj Jevreja se probio kroz barijere predrasuda i diskriminacije i čak stekao visoke društvene položaje ali je problem manjinske grupe u celini ostao nerešen kao i postojeće predrasude.

206

Drajfusova afera u Francuskoj - njegova identifikacija sa većinom kao Francuza i kao oficira armije, koji se nije razlikovao od bilo kog Francuza bila je totalna.Ratenau - nemačko-jevrejski industrijalac i ministar spoljnih poslova Nemačke koji je ubijen 1923 -, dvadesetak godina pre dolaska Hitlera na vlast pisao je o "zaštiti plemenite krvi od mešanja".

Ovakva asimilacija pojedinaca, kada se njihova grupa i dalje smatra drugačijom, odvojenom i inferiornom, stvara psihološke probleme i često vodi tome da oni postaju "veći katolici od pape" - često jače naglašavaju negativne osobine sopstvene grupe. Uporedi: »identifikacija sa agresorom«. Potreba da se uspostavi psihološka distanca u odnosu na grupu kojoj su prethodno pripadali. Takođe, »janičarski sindrom«.

c. treći vid je ilegalna asimilacija. Skrivanje svog porekla da bi sebi obezbedili "prolaz".Primer: menjanje prezimena u SAD (nemačka prezimena po-amerikanizirali). U Istri, u Makedoniji (ić se dodaje i oduzima).U nacističkoj Nemačkoj: skrivanje jevrejskog porekla.U Južnoj Africi: melezi svetlije boje kože prikrivaju rasno poreklo.

U ovom slučaju odbacivanje sopstvene grupe je čak jače nego u prethodnom. Predostrožnost da budu demaskirani uslovljava pojačavanje napada na sopstvenu grupu.

AKOMODACIJA

Posebna strategija je tzv. akomodacija: (socijalna kompeticija sa većinom) - manjina nastoji da sačuva svoj poseban identitet i osobenost, ali istovremeno pokušava da se približi većini u mogućnostima da postignu ciljeve i obezbede poštovanje koje se u širem društvu vrednuje. Teže da redefinišu ili reinterpretiraju elemente socijalnog poređenja. Uverenja socijalne kreativnosti.

To se postiže:- promenom valence (negativne) karakteristike prema kojoj se porede- promenom same karakteristike prema kojoj se porede- promenom grupe sa kojom se porede

- Primer za prvo: socijalni pokreti Crnaca u Americi: važan aspekat militantnog crnačkog pokreta 60-tih je bio sadržan u pokušaju nove afirmacije crnačkog identiteta; sadržano u čuvenom sloganu: "Black is beautiful" (»Crno je lepo«).

Poruka je da manjina ne mora da postane slična drugima (većini) da bi mogla da dođe do istih ekonomskih i socijalnih šansi i mogućnosti u društvu. Nasuprot tome, naglašava se poseban kulturni identitet, tradicija i koreni. Odbacuje se vrednovanje nametnuto spolja. Nije stvar samo u tome da "boja kože nije važna". Cilj nije da se neutralizuje negativno vrednovanje te osobine već da se ono preokrene. Pokret "jednaki ali različiti". Nije cilj da se bude kao većina, već da se ostane različit (ali bolji). Nije cilj da se kao pojedinci integrišu u većinu, već da deluju kao grupa i promene odnose među

207

grupama. Pokušaji da se ponište, modifikuju ili preokrenu tradicionalno negativno vrednovanje osobina manjinske grupe.

- Drugi način je pokušaj ne samo da promene status svoje grupe na nekoj dimenziji vrednovanja već da promene samu dimenziju poređenja – samu vrednost kriterijuma.

Strategije socijalne kreativnosti stvaraju novu grupnu različitost:- re-avaluacija postojeće manjinske karakteristike koja sadrži negativnu konotaciju; potražiti u prošlosti grupe nešto iz njihove tradicije ili neki poseban atribut, oživeti ih, i dati im novi i pozitivan značaj. Izmisliti novu karakteristiku grupe koja ima pozitivnu vrednost.

Primeri: mitovi iz prošlosti; nebeski narod, mitski junaci, novi-stari jezik (osnove posebnosti, značaja i digniteta grupe). - traže se nove konstruktuvne karakteristike kao dimenzije međugrupnog poređenja.Manjinske grupe koje u svojoj prošlosti ne mogu da nađu ništa što bi naglasilo njihov poseban identitet - izmišljaju : stvaraju se nove ideologije koje ideologizuju razlike.

Primeri: Sifražetkinje: "što god mogu muškarci mi možemo bolje"Bivša Jugoslavija – (etnogeneze; novo-govori); ., »Etnogeneze« u nas. Novi jezik – Hrvatski, Crnogorski.

Treći način – lateralno poređenje ili poređenje sa nižima od sebe.

SOCIJALNA PROMENA

Strategije socijalne promene u okviru odbacivanja inferiornog statusa: osnivanje socijalnih pokreta koji imaju za cilj da preokrenu u stvarnosti inferioran status manjine u superioran. Promene u strukturi odnosa u društvu – promene relativnih pozicija svoje i drugih grupa u odnosu na relevantnu dimenziju statusa. Socijalni konflikti.

Šema 1: Kriterijumi pripadnosti manjinskoj grupi

1. Manjine su podređeni segmenti u okviru složenih država2. Manjine se odlikuju specijalnim fizičkim ili kulturnim karakteristikama koje dominantni segmenti društva ne cene3. Manjine su samo-svesne celine (grupe) u okviru društva čijim članovima su zajedničke određene sličnosti i određeni socijalne nepovoljnosti (hendikepi) 4. Članstvo u manjinskoj grupi se prenosi sa generacije na generaciju na osnovu pukog porekla, čak i kada ne postoje neke izražene kulturne ili fizičke osobenosti5. Pripadnici manjine teže da se žene (orođavaju) samo međusobno.

208

............................................................................................................................

Šema 2. Strategije uspostavljanja pozitivnog socijalnog identiteta među pripadnicima manjinskih grupa

1. Strategije asimilacije

a. Nesmetana potpuna asimilacija (manjinska grupa kao poseban socijalni entitet postepeno isčezava)

b. Delimična asimilacija (neki pojedinci probijaju barijere ali samo kao "izuzeci od pravila"; inferiorni status grupe ostaje nepromenjen

c. Ilegalna asimilacija (skrivanje porekla)

2. Strategije akomodacije

a. Postati, kroz akciju ili reinterpretaciju grupnih karakteristika, sličniji superiornoj grupi

b. Reinterpretirati postojeće inferiorne karakteristike grupe tako da se ona više ne pokazuje kao inferiorna već se postiže pozitivno-vrednovano razlikovanje u odnosu na superiornu grupu

c. Stvaranje, kroz socijalnu akciju i/ili širenje novih "ideologija" novih karakteristika grupe koje omogućavaju pozitivno-vrednovano razlikovanje u odnosu na superiornu grupu

3. Strategija socijalne promene

Razvijanje socijalnih pokreta u cilju promene društvene strukture (odnosa između grupa u društvu) i time inferiornog statusa svoje grupe u celini

............................................................................................................................

209