DIPLOMARBEIT

Titel der Diplomarbeit

"Isidora Sekuli, die Schriftstellerin in der Kultur der

mnnlichen Dominanz"

(Isidora Sekuli, knjievnica u kulturi muke dominacije)

Verfasserin

Marija Pavlovi

angestrebter akademischer Grad

Magistra der Philosophie (Mag.phil.)

Wien, 2010

Studienkennzahl lt. Studienblatt: A 243 364

Studienrichtung lt. Studienblatt: Slawistik ( Bosnisch / Kroatisch /Serbisch ) Betreuer: Univ. Prof. Dr. Vladimir Biti

SADRAJ

I ISIDORA SEKULI, JEDNA OD PRVIH SRPSKIH KNJIEVNICA

Uloga ene pisca.........................................................................................................................7

Prvi knjievni radovi Isidore Sekuli i otpor kritike..................................................................9

Neslaganje Isidore Sekuli sa vizijom knjievne kritike Jovana Skerlia................................15

Kulturni nacionalizam Isidore Sekuli......................................................................................17

Kulturna misija Isidore Sekuli.................................................................................................19

Isidora Sekuli - ena putopisac................................................................................................24

Odnos prema Jovanu Skerliu...................................................................................................27

Roman Isidore Sekuli..............................................................................................................29

Usamljena intelektualka............................................................................................................30

Menjanje knjievnog izraza Isidore Sekuli.............................................................................34

II KRITIKI RAD ISIDORE SEKULI

Teorija kritike............................................................................................................................40

O domaoj knjievnosti............................................................................................................47

Kritiki prikazi knjievnih dela pisaca jugoslovenske knjievnosti.........................................52

Religiozno kritiko naelo Isidore Sekuli...............................................................................63

III ISIDORA SEKULI, JEDNA OD NAJZNAAJNIJIH SRPSKIH KNJIEVNICA

DVADESETOG VEKA

Zakljuak...................................................................................................................................71

Zusammenfassung.....................................................................................................................73

Literatura...................................................................................................................................81

Curriculum Vitae.......................................................................................................................84

Mukarci imaju steeno pravo na sebinost, jer su stvaraoci najveeg dela stvorenoga.

ene imaju instikt da trpe ono strahovito to se nigde ne zove tvoratvom, a prevazilazi svaki

rad, svako trpljenje, svako unienje, i najzad produkuje ivo bie, inferio

usvojenim ocenama... Isidora Sekuli

Mukarci imaju steeno pravo na sebinost, jer su stvaraoci najveeg dela stvorenoga.

ene imaju instikt da trpe ono strahovito to se nigde ne zove tvoratvom, a prevazilazi svaki

rad, svako trpljenje, svako unienje, i najzad produkuje ivo bie, inferiorno, prema

Isidora Sekuli (pismo . Stojkoviu, Beograd, 26.12.1950)

Mukarci imaju steeno pravo na sebinost, jer su stvaraoci najveeg dela stvorenoga.

ene imaju instikt da trpe ono strahovito to se nigde ne zove tvoratvom, a prevazilazi svaki

rno, prema

(pismo . Stojkoviu, Beograd, 26.12.1950)

7

I

ISIDORA SEKULI, JEDA OD PRVIH SRPSKIH KJIEVICA

Uloga ene pisca

Izuavajui srpsku knjievnost s poetka dvadesetog veka susreemo se sa veoma malim

brojem enskih pisaca. U drugoj polovini devetnaestog veka, pokret Svetozara Markovia

zalagao se za emancipaciju ena, ali su rezultati tog zalaganja vidljivi u knjievnosti tek

nakon nekoliko decenija.

Patrijarhalne stege nisu dozvoljavale oslobaanje ene u knjievnom stvaranju. Stereotip o

podeli mukih i enskih dunosti bio je vrsto ukorenjen, ene su bile nosioci i rtve

tradicionalnog naslea. Knjievnost Laze Lazarevia, Janka Veselinovia i Milovana Gliia

odie patrijarhalnim elementima. ena je odana majka i supruga.

Pojava ene pisca kao nosioca izuzetne individualnosti kao to je Isiodora Sekuli oznaavala

je poseban dogaaj.1 Isidora Sekuli, protivnica stereotipnih podela, sa prekorom se obraala

srpskoj eni:

" Svima nama, svima srpskim enama govorim, jer me boli to ne rasuujemo, to ne

oseamo i to ne ispunjavamo, ne ispunjavamo mi, srpske ene. Boli me to ne vidimo

nedostatak ivota, ne vidimo dangubu tolikih drugih i celih, a tako kratkih i krnjih enskih

1 Velibor Gligori, Ogledi i studije, Beograd, 1959, str. 50

8

ivota, koji prolaze bez rada, bez velikih optih briga, bez oveanske sadrine". 2

Isidora Sekuli, Jelena Dimitrijevi, Milica Jankovi i Danica Markovi su ene sa slinim

sudbinama koje svojim ivotima i svojim knjievnim stvaralatvom oslikavaju poloaj ene

pisca toga vremena. Pre njih, ena pisaca u srpskoj knjievnosti, gotovo da nije ni bilo:

" U itavoj istoriji srpske knjievnosti devetnaestoga veka govori se jedino o Milici

Stojadinovi Srpkinji, i to vie o njenom poetskom, egzaltiranom liku nego o njenim

literarnim tvorevinama".3

Jovan Dui ustanovljuje razliku izmeu mukih i enskih osobina koje knjievna kritika

pronalazi u knjievnosti: "ena u knjievnosti uvek je pokazivala vema osobine svog spola

nego osobine svog linog talenta, i to ini da njihove knjige neminovno lie jedna na drugu.

Izuzetaka ima tako malo kao da ih i nema. Zato, ili itali stihove koje su ene napisale, ili

gledali slike koje su one naslikale, sve te umetnike stvari imaju jednu optu zajednicu:

nemanje mere u emocijama, ni reda u impresijama..."4

Promenom drutvenih okolnosti mnoge ene polako pronalaze svoje mesto u knjievnim i

naunim krugovima tadanje zatvorene patrijarhalne i ne ba enama naklonjene sredine.

Isidora Sekuli je roena u drugoj polovini devetnaestog veka, njena duhovnost se oblikuje

u decenijama na prelazu dva veka. Srpska knjievnost je tada imala relativno dugu tradiciju,

ali nije u svakom svom periodu bila razvijena. Istovremeno su knjievnosti vodeih evropskih

naroda bile na zenitu svog razvoja , osvajaju raznovrsnim knjievnim delima i kvalitetima

impozantne kulturne zrelosti, pa kao takve, privlae i srpske pisce. Raanje novih ideja iz

bogate narodne knjievnosti ne bi bilo dovoljno da se nadoknade svi nedostaci u kulturnom

razvoju, a potpuno okretanje primerima drugih knjievnosti ugrozilo bi nacionalni identitet. 2 Isidora Sekuli, Zapisi o mome narodu, Novi Sad, 2001, str. 49 3 Velibor Gligori, Ogledi i studije, Beograd, 1959, str. 50 4 Jovan Dui, Saputnici Isidore Sekuli, SKG, 1914, u knjizi Drugi o Isidori, Novi Sad, 2004, str.198-208

9

Srpska knjievnost poetkom dvadesetog veka obeleena je borbom izmeu tradicionalista i

modernista. Sa jedne strane imamo zastupnike ideje da knjievno delo mora da bude pouno i

nacionalno, ispunjeno patriotskim oseanjima, a sa druge strane modernisti zahtevaju

vrednovanje na osnovu estetikih naela.

U periodu pred Prvi svetski rat, koji je obeleen nastojanjem za kulturnim otvaranjem i

uenjem na primerima evropskih knjievnosti, nailazimo na pisce vezane za nacionalnu

kulturu i ideje, kao to su bili Aleksa anti, Veljko Petrovi i Bora Stankovi.

Tada se u srpskoj knjievnosti pojavljuje Isidora Sekuli koju kritikuju zbog svog

individualnog kosmopolitskog duha.

Prvi knjievni radovi Isidore Sekuli i otpor kritike

Za kritiku s poetka dvadesetog veka moemo rei da je bila arbitrarna, a knjievni kritiar se

postavljao kao vrhovni sudija koji postavlja norme, njegova re je bila od presudnog znaaja

za mnoga knjievna dela toga doba: "Prva od tih normi je, naravno, ta da kritiar` stoji iznad

stvaralakog umetnika, poto je onaj `objektivan` i `nauan` i poznaje usled toga, -on jedini!-

zakone stvaranja, dok ovaj umetnik ili pesnik, u svojoj subjektivnosti i u posedu `samo` svog

talenta, stvarno, taj `nauno` ne zna nita i ini zato najbolje ako se upravlja, ako proizvodi

strogo po savetima i uputstvima svojih prirodnih uitelja."5

Isidora Sekuli svojim prvim knjievnim delima ostavlja snaan utisak na svoje savremenike,

naroito na knjievne kritiare. Tadanji istaknuti kritiar Jovan Skerli napisao je povodom

njene prve knjige Saputnici :

5 Todor Manojlovi, Osnove i razvoj moderne poezije, Zrenjanin, 1998, str. 222

10

" Jedna savreno nepoznata poetnica javlja se kao potpuno izgraen pisac koji pie sasvim

knjievnim stilom, jedna devojka poinje pisati o najteim problemima duha i due, jedna

Srpkinja iz stare Vojvodine, gde se, sa malim i asnim izuzetkom, gubi tradicija dobrog

srpskog jezika i stila, pie pravilnim, gotovo besprekorinim "beogradskim stilom", kao da je

ceo svoj ivot provela u beogradskim knjievnim sredinama. I sada, kada je njena knjiga

izala, ostaje isti utisak uenja, ne ushienja i oduevljenja, no uenja, koje je ipak jedna

vrsta priznanja.."6

Individualni knjievni izraz Isidore Sekuli zastupljen je u Saputnicima, ona se kao autentini

enski pisac udaljava od tadanjih vladajuih standarda u srpskoj knjievnosti, odnosno ideja

Jovana Skerlia.

Iako su Saputnici prva knjiga Isidore Sekuli, Skerli ne smatra da je spisateljku treba

uveravati da poseduje knjievni talenat. Ona je za njega izgraeni pisac, ali pisac koji se

suprostavlja njegovoj ideologiji o svrsishodnosti knjievnosti u drutvu. Skerli joj odaje

priznanje na stilu i jeziku, ali njegov lini utisak nije oduevljenje njenim knjievnim

izrazom, nego je "uenje" . Saputnici su suprotnost tradicionalnom nainu pisanja,

predstavnici su nove, moderne misli koja poiva na individualnosti. Ovaj moderni prozni

izraz nema nikakvih slinosti sa prethodnim knjievnim delima srpske knjievnosti. Bez

realistikog naina pripovedanja, bez razvijene radnje i seoskih motiva, ti prozni zapisi

govore o svetu vienom oima savremene intelektualke, odnosno spisateljke ravnodune

prema nacionalnim problemima tog vremena.

I imaginacija i stvarnost su na isti nain vrednovane u njenim delima: "Bilo je prirodno da

postavi veoma visoko saznajnu vrednost knjievnosti. Ono to nam knjievnost daje, to su

6 Jovan Skerli, Dve enske knjige, Pisci i knjige III,Beograd, 1955, str. 458

11

saznanja o poslednjim (ili prvim, svejedno) tajnama ovekovog ivota, i to veliki pisac ima

da kae o oveku u naelu se ne razlikuje od onoga to o oveku ima da kae veliki filozof,

samo su jezici razliiti."7

Sve ono to je u okviru Skerlievih uverenja i zamisli o knjievnosti, ono to je kao pozitivno

uvideo u Saputnicima, on je to i naveo: "Jedna je stvar nesumnjiva: ona zna da pie. Ne samo

da pie pravilno i isto, da joj je fraza glatka i ritmina, no ima, to je tee, boje i izraza,

katkada i reitosti i snage."

Skerli je sa istom iskrenou govorio i o manama knjige. Isidoru Sekuli je veoma potreslo

Skerlievo uporeivanje aktuelnih nacionalnih okolnosti sa stilom i sadrajem njene knjige.

Saputnici se pojavljuju u jeku srpsko-bugarskog rata kada bi po Skerlievom uverenju pisac

trebalo da bude u funkciji nacionalnog interesa i uzdizanja nacionalne svesti:

"Saputnici su izali u poetku jula, u najgrozovitijim danima srpsko-bugarskoga rata, kad je

na sto hiljada mrtvih i ranjenih lealo na bojitima i kada je kolera poela da kosi na sve

strane. Ja sam pokuao da itam tu knjigu u vozu, u atmosferi krvi i smrti koja se svuda

oseala(.....) I pred tim prizorom od kojeg se krv oveku ledi i koji se nikada nee moi iz

seanja izbrisati, kako mogu izgledati sedamanest fraza o jednoj glavobolji! Ja nikada u

svome ivotu kao tada nisam toliko osetio bednu prazninu rei i svu tatinu knjike

literature!"8

Ovakav Skerliev stav dovodi u sumnju njegovu objektivnu mo rasuivanja. Stie se utisak

da po njegovim kriterijumima pisac nema prava da pie o svojim linim problemima i

patnjama dok se u domovini rasplamsava rat sa svim svojim grozotama. Moda je Skerli

osuvi paljbu po Saputnicima hteo da prikrije svoju nemo i nerazumevanje novog talasa

7 Jovan Hristi, O jedinstvu u delu Isidore Sekuli, Beograd, 1986, str. 44 8 Jovan Skerli, navedeno delo, str. 464

12

srpske knjievnosti, to, u neku ruku, i sam priznaje:

"Negde za ljubav stila promakne i tota to nema nikakvog ljudskog smisla. to se mene

tie, ja priznajem da Muenje nisam razumeo, a odve transcedentalni Krug mi izgleda s onu

stranu razuma. Ali bilo bi svirepo zaustavljati se dugo na slinim mestima."

Dotakla se spisateljka teme rata, ali na sasvim nov, moderan nain, u poslednjem zapisu

svojih Saputnika, Pitanje. Cela knjiga bavi se unutranjim nedoumicama, nespokojima

i na kraju, u Pitanju, u linom preispitivanju o smislu rata. Sukobljavaju se u Isidori

nacionalno i kosmopolitsko, bune se protiv rtvovanja mladih ljudi za ideale "sebine

otadbine", ije je "srce veliko, sebino i toplo, i u njemu je vernost svih naih srdaca",

sa ironijom zakljuujui da "srce otadbine ne zna ta je strah od Boga, ni ta je ljubav

prema svome". Pa ipak, i pored svega, ak i tada kada im se "krv u gui zgruava, i kad

utrobu u rukama nosimo" ranjenici uzvikuju "Mi ljubimo otadbinu."9

Isidoru Sekuli vie od svega pogodile su Skerlieve rei o "tatini knjike literature". Posle

ovog Skerlievog teksta, sve do kraja ivota, ona e nositi u sebi strah od svake tatine i kao

teku ranu trpee Skerlievu osudu. Za razliku od herojske skerlievske slike junaka koji ima

odgovornost prema drutvu, junak kod Isidore Sekuli ima odgovornost pred samim sobom.10

Jovan Skerli knjievnost novog doba vidi kao dekadentnu, onu koja trai "novo u

pokvarenom" ali i knjievnost koja "znai ne korak unapred, nego korak unazad."11

Knjievnost po Skerliu treba da zastupa samo jednu ideju, u tom smislu i hvali Aleksu

antia koji je olienje pravog Srbina, najbolji srpski rodoljubivi pesnik.

Prethodnici Jovan Dui, Petar Koi i Milutim Uskokovi nagovetavaju teme koje

se nalaze u Saputnicima: samoa, prolaznost, oaj, otuenost, ispatanje, enja, nostalgija.. 9 Isidora Sekuli, Saputnici, Novi Sad, 2001, str.134 10 Slobodanka Pekovi, Isidorini oslonci, Novi Sad, 2009, str. 38 11 Jovan Skerli, Pisci i knjige III, Beograd, 1955, str. 440-456

13

U ovoj zbirci nalazi se esnaest anrovskih teko odredivih tekstova sa metaforinim

naslovima koji oslikavaju individualne stavove, ali i upuuju na trenutno duevno stanje.

Njena intimna, autobiografska pria Bure u Saputnicima odie veoma linim oseanjima koja

e je pratiti tokom itavog ivota. Devojica pronalazi u batenskom buretu svoju zatienost

i mogunost da bezbrino sanjari. Samoa, udnja ka sopstvenom izolovanom svetu, od

detinjstva su pratioci Isidore Sekuli:

"Meni bi ak bilo milo da je odnekud udarila meava pa da beli i meki sneg zatrpa sve rupe i

izlaze i da se zalede moje galije i amci. Jer sam imala mnogo jaih simpatija za poeziju

zadimljenih sibirskih koliba i za teki ivot severnjaka, koji su uvek borci i junaci, nego za

otunim i arenim jugom, lenjim i zaguljivim vetrovima, i zagrejanim i razmaenim

stanovnicima. I stoga sam tu, tako rei u neposrednoj blizini moje barice, vrue kao Senegal,

snevala snenu i belu fantaziju Severa..."12

Individualnost i izuzetnost stvorili su od ove spisateljke jednu usamljenu enu koju je okolina

zbog predrasuda teko prihvatala. Kao to navodi na poetku prie Bure njen ivot poinje

usamljenou:

"Sedela sam, dakle po ceo dan sama tako da sam, osim otvorenog krova, bila sasvim

zagraena i bila sasvim sama". Bure iz mladosti kasnije zamenjuje svojom sobom, a najverniji

prijatelji su joj knjige.

Isidora Sekuli je analitiki ulazila u temu samoe nastojei da odgonentne pojam samoe.

Ovo svojstvo Isidore Sekuli Skerli je nazivao sposobnou za introspekcijom: "Gospoica

Isidora Sekuli ima vrlo razvijenu retku sposobnost za introspekcijom, ona moe da

nemilostivo dubi u sebe i u stanju je da i svoju duu stavi pod lupu, da strano jasno vidi svoje

12 Isidora Sekuli, Saputnici, Bure, Novi Sad, 2001, str. 14

14

kutove i nabore svoje due".13 Skerli dalje zakljuuje da je spisateljka tu svoju sposobnost

zloupotrebila : "Ona ne zna za meru. (...) Niko na svetu nije tako zanimljiv da na dvesta strana

pria samo o sebi i da sedamanest strana sitnoga teksta posveti jednoj svojoj glavobolji. (...)

To zamara, i italac najjaih nerava mora da pone nervozno uzvikivati: dosta, dosta!"

Jovan Dui u svom eseju o Saputnicima zakljuuje: "Nita, izgleda, nije pratilo drugo ovu

duu nego samoa. Ono to su drugi proiveli, ona je prosnevala, a ono to su drugi spevali,

ona je oplakala. Da je ova pesnikinja bila srena da izie u otvoren ivot, da je mogla da zasiti

svoje sujete i sve obesti fantazije jednog pesnika, njena knjiga bi bila spokojnija i onde gde je

najsetnija. Ali je ova knjiga jedan niz varijacija o skoro istoj nesrei na ovoj zemlji: aljenje

ne za ivotom koji je proao, nego koji nije doao..."14 Ono to Dui priznaje je da se u ovom

proznom delu ne nalaze one tipino enske osobine : "Knjiga Isidore Sekuli nije ensko delo,

jer bol koji je u njoj zapisan, mnogo je metafizian: on je manje istorija jedne due nego

tragedija oveje misli. Svaka njena emocija postala je refleksijom, to je kod ene obino

sasvim obrnuto."

Mato je bio miljenja da su Saputnici enska knjiga jer je u njoj nesrena ljubav jedini i

glavni dogaaj, to je u njoj "enski princip dobrote na kolenima pred vrlo brutalnim naelom

muke snage". Saputnici su po njemu "krvava autobiografija, najkrvavija od svih meni

poznatih". Pesimizam je oznaio kao jednu od spisateljkinih glavnih odlika:

"Mada je Skerli modernoj Srbiji zabranio plakati i Isidora Sekuli je pesimista najcrnje boje

kao kakav Pandurovi ili Dis, a najnoviji historiski dogaaji - ako nam je ve do toga -

opravdae taj pesimizam. Taj pesimizam je patoloki, ivan, a uzrok - i posledica - mu je

histerija, stara romantina bolest".15

13 Jovan Skerli, Dve enske knjige, navedeno izdanje, str. 459 14 Jovan Dui, Saputnici Isidore Sekuli, SKG, 1914, XXX, 1, str. 582

15

Ono to je Matoa najvie preokupiralo u Saputnicima to je stil, "stil tanine i nijanse, jer

to je dua zazidanija i samotnija, to je osjetljivija i za svaku sitnicu otvorenija", to je

"stil igle i povjesma, stil nerava i konia, pun neoekivanih detalja, stil mikroskopa i

otrog kritinog enskog nervoznog oka, ples rijei kao enskih muica i kaprisa."

Todor Manojlovi je jedan od retkih kritiara koji sa divljenjem govore o novom stilu u

srpskoj knjievnosti: "Stilistkinja Sekulieva oznauje jednu etapu u naoj pismenosti...

Proza koja slika i prikazuje, koja ume da izrazi i najkomplikovanije i najsuptilnije ideje i

impresije, proza nijansi i vrednosti s bojama, plastikom i muzikom, u kojoj se jasno i otro

ogleda jedna individualnost sa svim svojim finoama i osobinama, i to joj je prva i najvea

zasluga: proza koja ne mirie vie na mastilo i hartiju."16

Moemo sa sigurnou rei, da je Isidora Sekuli svojim ispovednim i iskrenim stilom, koji je

svakako najjai kvalitet Saputnika, pisala nove, moderne stranice srpske knjievnosti.

Upravo je takav stil smetao Skerliu i njegovim istomiljenicima, pristalicama realistike

knjievnosti koja e biti od nacionalnog znaaja. Jedan autentini enski pisac na poetku

svoje spisateljske karijere biva prekoren zbog svoje autentinosti i razliitosti.

eslaganje Isidore Sekuli sa vizijom knjievne kritike Jovana Skerlia

Isidora Sekuli pripadala je malom broju knjievnika koji su na principima knjievnosti i

estetike raspravljali sa Skerliem i njegovim istomiljenicima. Povod da ona kritikuje Skerlia

bio je njegov zapis na antieve Pjesme. Skerli zakljuuje da Aleksa anti ne peva "poeziju

15 A.G.Mato, Ples rijei, u knjizi Eseji i feljtoni o srpskim piscima, prir. Eli Finci, Beograd, 1952, str. 306-314 16 Todor Manojlovi, Isidora Sekuli, Saputnici, LMS, 1913, u knjizi Drugi o Isidori, Novi Sad, 2004, str. 195

16

trulei" i "poeziju gra", da je on "duevno i duhovno zdrav ovek", da je njegova knjiga

"srdana knjiga iskrenih rei" koja pokazuje "estitog oveka i dobrog Srbina" i da je "anti

jedan od retkih pesnika koji ne lau. On ne peva iz mode i snobizma, ne onglira reima i ne

veze fraze; on ne tei da stihovima izrazi svoj gr ili svoju grimasu, i da kombinacijama rei

reava probleme skulpture i muzike. On u stihove mee otkucaje svog srca, ne kao pesnik, no

kao ovek."17 Skerli je upotrebio re la za sve ono to ne tei njegovoj ideolokoj vrednosti

u knjievnosti, dok je iskrenost simbol i moralnih i ideolokih vrednosti.

Isidora Sekuli tada, dve godine pre objavljivanja Saputnika, direktno i ironino odgovara

Skerliu u eseju Pesnici koji lau , objavljenom u Bosanskoj vili 1911. godine, najavivi

novo, drugaije vienje knjievnosti:

"Blago g. antiu, ija krepka srana ila vri svoj posao i kad je ne plae vampiri nirvane i

gra. Blago pesniku, koji pred mnoinom cvea misli na livade i bate, a ne na sobe u kojima

mrtvaci spavaju. Ali danas je naopakost, gigantska naopakost je danas. Odmakli smo se od

sunca, i nema vie bogova za kojima se nevue senka, i nije sasvim lano kad se peva

divljenje sa senkom zavisti i straha, i ljubav sa senkom bolesti i greha (.....) Zdrave hrabrosti

nema vie u naim pesmama, ima samo hrabrosti koja potie iz samrtnog straha. I zato u

dananjem pesnitvu i umetnikoj prozi nema vie nita neopisano i neiskazano, i iezli su

liriari kojima se na granici pameti zatvarale oi i vezivao jezik (....) Ko e odrediti istinu i la

u poeziji, kad danas i mikroskopski i teleskopski doivljaji idu u pesnitvo. Pevaju se trzaji

jedne ganglije.."18

Pesnici koji lau je veoma bitan tekst u razumevanju spisateljkinog ideala u knjievnosti

predratnog perioda. U isto vreme, to je prikrivena rasprava sa Skerliem, neslaganje sa

17Jovan Skerli, Aleksa anti: Pjesme (1911) u knjizi Pisci i knjige III, Beograd, 1955. str. 50-51 18 Isidora Sekuli, Pesnici koji lau (1911), Domaa knjievnost II, Novi Sad, 2002, str. 107-108

17

njegovim vienjem da knjievnost treba da bude u slubi nacionalnog interesa. Tema

modernog pesnitva je ono "neopisivo" i "neiskazano", odnosno one apstraktne pojave koje su

do sada bile potiskivane, koje se mogu izraziti uz pomo kreativne imaginacije.

Pitajui se ko e odrediti istinu i la u knjievnosti i kad se osim vieg i nacionalnog

pevaju "trzaji jedne ganglije" verovatno je aludirala na svoj prozni zapis Glavobolja koji e

kasnije doiveti Skerlievo gnuanje.

U Pesnicima koji lau Isidora Sekuli odluno je podrala novo i moderno u knjievnom

stvaralatvu. Ovakav stav je vana odlika njenog celokupnog knjievnog angamana u

predratnom periodu.

Te iste godine Skerli pie svoj poznati lanak Lani modernizam u srpskoj knjievnosti u

kojem veoma surovo osuuje Disove Utopljene due kao poeziju "ne bola duevnog no

bolesti duevne (...) Sima Pandurovi je samo naglasio tu "poeziju trulei"; Petkovi je sa

njome doterao do kraja."19

Isidora Sekuli nastoji da vidi i opie sve motive i predmete u umetnosti, i zdrave i bolesne, i

loe i dobre za razliku od Skerlieve vizije zdrave knjievnosti i zdrave Srbije.

Objavivi nekoliko tekstova pre Saputnika, ona otvoreno pokazuje svoje neslaganje sa

Skerliem, sa ironijom govori o racionalistikom perfekcionizmu Bogdana Popovia i

kritikuje gospodski ukus Branka Lazarevia. Lazarevi istie snagu i lepotu izraza u

knjievnom delu, a spisateljka nastoji da pokae u emu je poetska misao, da ekspresiju treba

traiti u misli, a ne izvan nje.

Da su joj lai i fikcije drae prilikom stvaranja nego "ravne i dovrene istine koje odnekud

same od sebe dolaze" izjavie na poetku svog knjievnog prikaza Branko Lazarevi:

19 Jovan Skerli, Lani modernizam u srpskoj knjievnosti (1911), Pisci i knjige III, Beograd, 1955, str. 441

18

Impresije iz knjievnosti, koji je takoe objavljen u Bosanskoj vili, 1912. godine. Ne slaui

se sa tadanjim vladarima srpske kritike spisateljka zakljuuje:

"Kao to g. Skerli apsolutno ne trpi slabosti i za svakog pisca koji padne u nesvest tvrdi da je

umro, tako i g. Lazarevi apsolutno ne tolerira izvetaenu harmoniju."Gospodstvo" i

"gospodski" to su protestantski supstantiv i adjektiv g. Lazarevia u tako rei svakoj drugoj

njegovoj zamerci. Koliko sam mogla prostudirati, g. Lazarevi pod gospodstvom razume

sklad sa isto originalnim elementima talenta i sa veoma diskretnim umetnikim

sredstvima."20

Saputnici su zasnovani na optim vrednostima morala i estetike. Zato su ti prozni zapisi

"knjiki" i apstraktni. Radnja je nerazvijena, likovi ne uestvuju ni u kakvim dogaajima,

statini su. Spisateljka daje prednost individualnom ivotu, a ne umetnikom radu za

nacionalne interese. U njenom umetnikom prostoru istorijsko vreme sasvim se gubi u linim

doivljajima. Njeno pripovedanje je usmereno ka linom vienju sveta: "Ako ima sree za

oveka, ona je samo u unutranjem ivotu. U tom ivotu je vaselenski rast oveka,

nezavisnost njegova od svih zavisnosti."21

Preokupiranost Isidore Sekuli je duhovno, misao. Rastko Petrovi ju je svrstao meu

predstavnike "iste misaonosti u naoj knjievnosti..(..) Mi ne vidimo ni jednog drugog

predstavnika tako osloboenog od svega to bi bilo materijalno u ovoj, koliko je to Isidora

Sekuli. Taj spisatelj nema sigurno jedan veliki zamah zamisli, dovoljno veliki i dinamian,

da bi istina njegovog intelekta koji mogla dati veliku duhovnu izgradnju. Pa ipak je on danas,

po autentinosti i jasnoi toga intelekta koji mu doputa da jasno i adekvatno izrazi i

najkompleksniju misao, apsolutno najbolji spisatelj koga imamo."22 20 Isidora Sekuli, Branko Lazarevi: Impresije iz knjievnosti(1912), Domaa knjievnost II, Novi Sad, 2002, str. 74- 76 21 Isidora Sekuli, Silueta Milana Rakia, Iz domaih knjievnosti II, Sabrana dela I.S, Beograd, 1977, str.65

19

Kulturni nacionalizam Isidore Sekuli

Isidori Sekuli su pojavom Saputnika zamerali na otvorenom kosmopolitizmu i odsustvu

patriotizma u tekim vremenima za otadbinu. Meutim, postoje i oni koji su suprotnog

miljenja: "I pre 1910. godine , a naroito u vreme 1919-14. godine, I. Sekuli je izuzetno

aktivno, i to upravo kao esejist i publicist, u relativno veem broju tekstova, pisala o

nacionalnim problemima i govorila kao vatreni nacionalista."23

Spisateljka se u jednom intervjuu mnogo godina nakon Skerlieve smrti vraa na njihovu

polemiku: "Nije Skerli razumevao da pravog nacionalizma nema bez internacionalizma. Ja

volim druge narode nacionalistiki".24

Bez ideolokih predrasuda govori i o onim najosetljivijim nacionalnim temama. Odbacujui

romantiarsku ideologizaciju pie o Vidovdanu i Kosovu : "Naa slava je davno bitisala, i

osim ponosa u srcu i kosovske epopeje na usnama niega realnog nije nam ostavila. Budna je

i iva naa svest, ali je, kao i sva naa tradicija i istorija, troma i konzervativna, sapeta u

urdije i dolame i pritisnuta elenkama i kalpacima, pa u ovo urno vreme ne ume da skoi i

poleti, ne ume da stigne i pretekne. Skinimo s nje ono to je mrtvo i poslaimo to u stavljene

ormane. Ne gradimo ivot od pepela, jer e ga prvi vetar razduvati. Vidovdanska svest neka

ne bude muzeumska svest i slava suvih lovorova i utih votanica."25

22 Rastko Petrovi, Isidora Sekuli, Vreme, 1.mart 1931, Beograd, str. 4, u knjizi Drugi o Isidori, Novi Sad, 2004, str. 210-211 23 Slavko Leovac, Isidora Sekuli, predgovor u knjizi Kritiki radovi I.S, Beograd, 1977, str. 10 24 Sjeanje na Isidoru Sekuli, Intervju koji je sa Isidorom Sekuli vodio Danilo R. 18.marta 1957. http://www.znanje.org/lektire/i23/08/03iv0812/intervju%20sa%20isidorom%20sekulic.htm

20

Na poetku svog knjievnog stvaralatva biva nepravedno optuena da je nacionalno otuena.

Meutim, njeni eseji pokazuju duboku odanost svom narodu i dovoljno je navesti njene rei:

"Ni o Vasi Stajiu ne mogu drugaije misliti i govoriti nego da istovremeno mislim i govorim

o zemlji naroda naeg, na Balkanu i van Balkana.Vasa Staji je ovek vrsto zabiven u ile

zemljine, i one u nekadanjoj postojbini, i one gde je roen, gde ivi i radi. Ja lino, zato to

religiozno verujem u klasino tle balkansko, u oposu, sirotinjsku zemlju obgrljenu morem,

zato verujem i u sve nas, poreklom starim odande, ma gde da smo prerasturani sudbinom i

sluajem u toku vremena." 26

Paljivim i detaljnim prouavanjem knjievnog dela Isidore Sekuli, jasno se moe videti

koliko je bila svesna svoje nacionalne pripadnosti, ali je to govorila bez pristrasnosti,

priznajui i vrline i mane svog naroda:

"Opet nam pada na um skandinavski nacionalizam. I britanski. To su ti ne mnogo

kolorirani i ne mnogo trikolorirani, ali mnogo kulturni nacionalizmi. Nacionalizmi koji prave

velikim. A na narod? Divne, sjajne, jedinstvene pobede, a narod mali pa mali. Mali zbog

svog uskog, nekulturnog nacionalizma." 27

Isidora Sekuli je svojim vrstim stavom o potrebi za snanim i efikasnim nacionalnim

delovanjem, kao i svojim entuzijazmom, sledila Skerlia. Ipak, svojim kritikim odnosom

prema nacionalnom egoizmu i prema svima onima koji su zbog trenutnih ciljeva zanemarivali

kulturne ideale, ona se veoma distancirala od Skerlia. Njeno pozivanje da treba uiti na

primerima skandinavskog i britanskog nacionalizma nije moglo nikako da se uklopi u

aktuelne srpske nacionalne tokove, kao ni njeno razmiljanje o nacionalnoj pripadnosti:

"Jer ima samo jedan nain da se bude nacionalan, a to je da se bude uvek nacionalan. I ima 25 Isidora Sekuli, Vidovdanska ideja (1911), Zapisi o mome narodu, Novi Sad, 2001, str. 21 26 Isidora Sekuli, Re potovanja i odanosti,Analitiki trenuci, Novi Sad, 2003, str. 356 27 Isidora Sekuli, Kulturni nacionalizam (1912), Zapisi o mome narodu, Novi Sad, 2001, str.64

21

samo jedno sredstvo za to, a to je to ira, to bolja, to oveanskija kultura, jer samo tako

kulturan ovek je, bez emocija i bez scena, u svako doba rodoljub i nacionalac."28

U svom eseju Srpskoj eni, u svom borbenom pozivu, ne moe se prepoznati onaj

pesimistini pisac Saputnika, sanjar zatvoren u sopstveni svet:

"Srpska eno! Razmrskaj pesnicom i muki razmrskaj ablonu toga praznog i greno

lanog ivota, i nemoj spavati kad nije vreme odmoru, i nemoj se maziti kad ti se u znaku

smrti i satiranja raaju deca; nemoj da natovari na sebe greh neispunjene dunosti, nemoj

da u okraju bude van okraja, i bei od sramote da bude iv nadgrobni spomenik na

leini svoga naroda."

Isidora Sekuli nam, kao protivnik lanog optimizma koji se koristi u dizanju nacionalne

svesti, ostavlja kapitalne izjave koje su i danas, sto godina nakon njihovog izgovaranja,

veoma aktuelne: "Mi smo narod koji u stvarnost ne veruje i koji stvarnost ne voli. Dok je

poznamo, snevamo o njoj, a kad nam postane jasna, mi je potcenjujemo"29, ali i pitanje:

"Zato, i dokle emo isterivati na povrinu krvave nacionalizme krvavim nacionalizmima?

Dokle e patriotizam u svima nama biti nemoral ubica?"30

Kulturna misija Isidore Sekuli

Knjievno istorijsko vreme Isidore Sekuli je bilo vreme demokratizacije srpske kulture, ali

istovremeno i vaskrsavanje vrednosti minulih epoha. Malim jezicima i knjievnostima kao to

je srpska uvek e pretiti opasnost od provincijalizacije ako nema spremnosti ka otvaranju 28 Navedeno delo, str. 63 29 I.S, Mi i stvarnost (1911), Zapisi o mome narodu, Novi Sad, 2001, str. 23 30 I.S. Krvavi nacionalizam (1922), Zapisi o mome narodu, Novi Sad, 2001, str. 78

22

prema knjievnostima drugih naroda. Isidora Sekuli je to veoma dobro oseala pa otuda i

prekori sopstvenom narodu: "Ovo kulturno podneblje pati od onog problema koji bi se mogao

nazvati i sindrom malih naroda. Mali narod kao to je na, vrsto se dri svojih navika i svojih

vrednosti, teko prima novotarije i strance. Jednom rei, uplaen za nacionalno bie, brani se

odbacivanjem i odbijanjem. A opet, sa druge strane, taj isti mali narod sa enjom viri preko

ograda svoga dvorita i kod suseda vidi iskljuivo svetlost, sjaj, bogatstvo i uspeh. Mali

narodi imaju sindrom getoizirane svesti. Okruuju se bodljikavom icom odbrane i

neprihvatanja, a sa stalnom zaviu gledaju kroz ice. Svi mali narodi, zato to su usamljeni,

nose u sebi jednu melanholinu stidljivost, koja rastvara aktivnost. Sad su samouvereni,

pobedniki, sreni, sad su skrueni pred sobom i svojim najgorim neprijateljima. Sad heroji,

sad roblje asketskog mentaliteta. U umetnosti malog naroda to se naroito ispoljava."31

Za Isidoru Sekuli kultura je je najbitnija stavka u ljudskom ostvarivanju vrednosti, put ka

najviem ostvarivanju jednog naroda. Bila je svesna kulturnih prilika sredine u kojoj je ivela

i radila je za nju uprkos svim prekorima koje je dobijala.

U razgovoru sa Vladetom Jerotiem negativno je ocenila srpski doprinos svetskoj kulturi:

"Smatrala je da smo u ovome doprinosu siromani, od slovenskih naroda ponajsiromaniji.

Osim fresaka, govorila je, nemamo nita. Narodne pesme i Njego kada se prevedu gube

mnogo, pa nas Francuzi i Englezi s pravom pitaju: pa ta? Naa narodna pesma nema

mudrosti, sa nekoliko izuzetaka, naravno, koje bi mogle posluiti kao predmet posebnih

studija, kao na primer: Marko Kraljevi nad pogubljenim Musom (..e pogubih od sebe

boljega), ili one bosanske, enske, lirske pesme u kojoj se peva: zaprosi li me, odbiu te,

oeni li se, preiveti neu. Narodna pesma siromana je u opisivanju prirode. Pa u emu je

31 Isidora Sekuli, Problem malog naroda, Analitiki trenuci, Novi Sad, 2003, str. 82

23

zapravo velika? U svome mitskom karakteru i svome narodnom duhu. Nema mita niti legende

van velikih istorijskih dogaaja ili velikih ljudi. Napraviti od kosovskog poraza pobedu mogla

je samo narodna pesma."32

Povodom izdanja antologije Slovenska religiozna lirika (1928), Sekulieva e posvetiti jedan

esej slovenakim pesnicima. Na kraju eseja, iskreno e rei ta ju je navelo da tako opirno

pie o pesmama iz te antologije: " Ne poznajemo se i ne itamo se: ni mi Slovence, ni

Slovenci nas.. alost velika, i teta suva, i tupost neverovatna! (...) A kad se pozna velika,

neodoljiva stvar, i ljubav e biti velika, neodoljiva".33

U Srbiji, u prvoj polovini dvadesetog veka, uenje stranih jezika nije bilo veoma zastupljeno,

naroito ne kod ena. Isidora Sekuli je jedna od retkih koja je tada izvrsno poznavala

nekoliko stranih jezika i smatrala da, po onoj narodnoj poslovici, to vie jezika ovek zna, to

vie vredi: "Za kulturu je potrebno uiti strane jezike, upoznati strani jezik da postane

domaternji, jer to vam otvara vrata u svet i drutvo. itanje - to je kultura, a kola - njen

zaetak. Putovanje - eto vam kulture!"

Isidora Sekuli je misionar srpske kulture koja svoju kulturnu misiju razvija u vie pravaca.

Pisala je o jeziku, njegovoj kulturnoj funkciji i trenutnim problemima jezika, oprobala

se i u prevodilakom radu. Pisala je kritike prikaze o piscima jugoslovenske knjievnosti i

strane knjievnosti. Poznate su njene hronike, putopisi, intimni zapisi.

32 Vladeta Jeroti, Susreti sa Isidorom Sekuli, Zbornik istorije knjievnosti, 11, Beograd, 1986, str. 52-60 33 I.S. O religioznom oseanju i lirici, SKG, XXV, 1928, str. 600 http://digital.nb.rs/univerzitetska/rukopisi-isidore-sekulic/swf.php?lang=scc

24

Isidora Sekuli - ena putopisac

Piui putopise elela je da pomogne u otvaranju vidika ka drugim narodima, njihovim

obiajima i kulturnim dostignuima. U prvoj polovini dvadesetog veka putopise su pisali

Jovan Dui, Milo Crnjanski, Rastko Petrovi, Stanislav Vinaver..

Ne treba zaboraviti Ljubomira Nenadovia koji je prvi putopisac u srpskoj knjievnosti, to

priznanje mu odaje i Isidora Sekuli: "Po stilu i obliku svoje glavne knjievnosti, literarnih

pisama, Ljuba Nenadovi je prvi Evropljanin pisac te vrste u nas. On je iao za evropskim

uzorima, on je na putovanjima po Evropi i smiljao svoja pisma. Prvi na kulturni i

neposredno dokumentovani putopisac, pa i prvi na reporter". Nenadovi je pisao svoja

putopisna pisma iz Italije, Francuske, Nemake u kojima je pokazao veliko interesovanje za

kulture tih zemalja. Nenadovi u knjievnost uvodi govor Valjeva koji se smatra preteom

"beogradskog" stila.

Za razliku od Jovana Duia koji u svojim putopisima ispoljava simpatije ka junim

zemljama, njihovim istorijskim dogaajima i legendama, Isidora Sekuli sa velikim

potovanjem i ljubavlju pie o severnim zemljama, naroito o Norvekoj.

Njenim putopisom Pisma iz 0orveke (1914) pribliava i opisuje svome narodu tada jednu

nepoznatu i daleku zemlju. Odnos prirode i oveka je jedna od glavnih tema ovog putopisa.

Nadahnutim opisima povezuje surovost norveke prirode i sudbine ljudi koji su tom prirodom

okrueni:

25

"Svugde oseam da izmeu dve radosti ui alost. Svaka narodna pesma poinje reima da je

sunce selo i da su senke kose, svaka melodija je od tuge, straha i mraka; u svakom pejsau je

oslukivanje bure i lavina, u svakom akordu muzike ime crne, hladne vode nikad

neosvetljenih dubokih jezera. Nigde se tako kao u Norvekoj u prirodi ne osea da je samo u

surovosti venost."

U spisateljkinim putopisnim pismima imamo adresanta i adresata koji ne postoje kod Duia.

Kontrastnim slikama stvara novi nain pisanja putopisa u srpskoj knjievnosti, putujue Ja je

u Norvekoj, a ekajue Ti u Beogradu:

"I tamo pada lie gde si ti, i odakle sam ja; svugde sada pada lie, to hoe da

kae, je li? Znam, znam, ujem ja padanje lia sa svih strana, i svugde mi je dua gde god

sam jesenovala... I znam, o najbolje znam kako je kod tebe, kod nas. U dva sata popodne je

li, greje sunce na Topideru, lagano i dugo se kida list po list sa platana, nigde nikoga nema...

A tamo dalje, unutra u naoj zemlji, odneli su i poslednju zimsku ruu iz sela na groblje i kroz

utu, zrelu jesenju svetlost promiu crno povezane glave, trae na ijem grobu da spomenu

svoje mrtve. A jo dalje, tamo dole na jugu, trune krvava trava na grobovima onih koji nisu

krivi to su ubijali, i koji su slavni to su ubijeni. ivot je teak, ne samo u Norvekoj. Kod

nas Srba, crne amije su uvek savremene. Znam, znam, na svim tim mestima pada lie i svim

ivim ljudima vene godina ivota."

Spisateljka je slikom opadanja lia koja spaja Norveku i Srbiju doarala univerzalni

melanholini oseaj o prolaznosti ivota. Gradacijom kojom se intenziviraju opisi prodire u

duu svoje domovine, duu koja je napaena balkanskim ratovima.

Dui smatra da su Pisma iz 0orveke izgraeno knjievno delo koje ima odlike neeg

"preivljenog i oima i duom" i to "mudrim oima i dubokom duom". Zakljuuje da je

26

putopis "pre svega autobiografija jednog srca i jedne pameti", da se "u putopisima ne opisuju

gradovi nego vizije" i da "nema teeg roda nego putopisa", a za spisateljku kae da je "i

pesnik i filosof". Ipak, Dui izgovara neke rei kojima aludira na veliinu svojih putopisa:

"Norveka je zemlja bez gradova i prolosti. Da je ila u Francusku ili Italiju ili paniju ili

Egipat, ne bi ila da gleda samo tlo i nebo, nego bi morala da se zadubi na svakome koraku

i da govori o stvarima od kojih ne stoji ni jedna bez veze sa dubokom istorijskom dubinom,

koje je trebalo najpre stostruko znati u njinom posebnom i zajednikom postojanju i

znaenju."

U svojim putopisima, spisateljka pokazuje svoje izuzetno umee opisivanja pejzaa. Govori

o jaini doivljavanja prirode, o brojnim utiscima kojima je putnik izloen u norvekoj

prirodi, o preduslovima shvatanja pejzaa: "Silnim i bezbrojnim utiscima je izloen putnik

svaki as u norvekoj prirodi. Utisci ti su tako novi da ih je mnogo lake u emocijama

rastvoriti nego u pameti formulisati i srediti." Bitna odlika spisateljkinih putopisa je da svojim

emocijama, snagom svojih emocija slike norveke prirode doarava svom itaocu. Njeni opisi

norvekih uma, jeseni, fjordova nisu samo verna vizuelizacija liena psiholokog. Pejzai su

uvek proeti oseanjem usamljenosti, prolaznosti ivota ali i ovekovom nemoi.

Paljivim iitavanjem putopisnih pisama Isidore Sekuli uoava se njeno suprostavljanje

pojmova svoj-tu, odnosno komparativne slike njenog zaviaja i severa.

Spisateljka je noena mislima da samo zajednika ideja kulture najbolje funkcionie sa svim

svojim razlikama. Hladni sever je antipod mediteranskom jugu, ve prvi susret sa tom

severnjakom zemljom nagovetava tu razliitost:

"Zaplovili smo u sivo, hladno, tromo i teko more, i jako smo se zagledali u udno lice te zle

vode. To nisu bili teni talasi koji se gibaju, liju i pene; to su bile krute vodene ploe koje se

27

udaraju, survavaju i lome. Taj prostor nije naliven vodom, taj je prostor poploan vodom. Ako

se negde zapenui tenost, pena je tvrda i otra kao strugotina od kamena."

Savremeni knjievni kritiari i istoriari miljenja su da su Pisma iz 0orveke imala uticaj na

rane avangardne srpske pisce: "U Pismima iz 0orveke prepoznavali su se prostori sopstvenih

nasluivanja, teme modernog doba i, iznad svega, silovite pesnike sklonosti ka

intelektualnom samoispitivanju, sve ono od ega su mladi avangardni pesnici gradili svoje

pesnike svetove."34

Isidora Sekuli nas upoznaje sa novim nainom pisanja putopisa koji nas dalje vodi u njena

razmiljanja, oseanja, koji na kraju postaje neka vrsta autobiografskog putopisa.

Spisateljka je iskreno pokazivala svoje divljenje prema ovoj severnjakoj zemlji, opinjena

lepotom prirode nije sputavala svoje oduevljenje i misli, nije se zaustavila na pukom opisu

zemalja kao njeni prethodnici. Zbog takvog knjievnog izraza su joj i zamerili zagovorenici

knjievnosti sasvim druge ideologije. Moemo slobodno rei da ovakav savremeni,

jedinstven za to vreme, nain pisanja putopisa jednog autentinog enskog putopisca,

inspirativniji je i moderniji za dananjeg itaoca, nego u vremenu kad se pojavljuje

putopis.

Odnos prema Jovanu Skerliu

Zamerio je Jovan Skerli Isidori Sekuli to putuje po Norvekoj dok u dravi besni rat. Prvo

izdanje putopisa iz 1914. godine razlikuje se od drugog koje izlazi nakon punih trideset i

est godina. Spisateljka je dopisala neke delove imajui u vidu norveko iskustvo iz Drugog

34 Predrag Palavestra, Kritika i avangarda u modernoj srpskoj knjievnosti, Beograd, 1979, str. 282

28

svetskog rata. Dopunila je svoja razmiljanja o norvekoj kulturi, ali najbitnija dopuna

svakako je predgovor, posmrtna polemika sa Jovanom Skerliem. Trpela je Skerlieve osude

kao venu muku to se najbolje moe uoiti u predgovoru drugog izdanja putopisa. Tu,

izmeu ostalog, navodi da je Skerli i povodom putopisa "dao (...) natampati dva i po reda

petita, i kazao je da onaj skandinavstvujui "ima maglu u glavi, maglu u izrazu", i - citat je

po seanju - i jo jednu treu maglu, svejedno, stavite je piscu u duu ili gde god hoete, izlazi

isto: pisac je pretvoren u neto beslovesno, iz organskog stanja prebaen u neorgansko...

Pa je tako, eto, ovo zapravo neverovatno i nemoguno drugo izdanje Pisama iz 0orveke

ostvareno, i nekadanji potres u Skerliu, a mnogo vei u piscu Pisama, ti potresi su

uravnoteeni, likvidirani, spremni za zaborav, mir".35

Spisateljka je potovala Skerlia kao oveka koji je bio u vrsto povezan sa ivotnim

tokovima svog naroda, videla je u njemu svojevrsnog kulturnog radnika, ali ne i autentinog

kritiara, to e i napomenuti u svojim teorijskim radovima o kritici. Povodom Skerlieve

smrti pie esej nekrolog u kome mu odaje priznanje za celokupan kulturni rad, ali i zakljuuje

da je i u njegovom radu bilo greaka. Simbolino e se osvrnuti na tragiku Skerlievog ivota

koji umire u trideset i sedmoj godini: "I Jovan Skerli je nevesela pesma. I Jovan Skerli je

morao da bude tragedija. On, koji je svim svojim biem poricao tragediju, mrtvaca i suzu, on

je dao jednu veliku tragediju. Svim silama se borio protiv slavenske ljubavi, protiv slavenskog

uivanja u nemoi, protiv slavenske lirike providnosti - a on je pao kao tragini junak,

pobeen najfatalnijom od svih sudbina (....) Jovan Skerli je progonio one koji plau."36

Bila je veoma pogoena zbog njegovih kritika. Biti u magli, biti maglovit, bez

ikakvog korena u svom narodu, to je teak kritiki sud. Progonilo ju je pitanje odakle i

35 Isidora Sekuli, Pisma iz Norveke, Vrsta uvodne rei (8.jul 1951, Beograd), Novi Sad, 2001, str. 27 36 Isidora Sekuli, Jovan Skerli: Treega maja 1914, Domaa knjievnost II,2002, Novi Sad, str. 8

29

zbog ega tolika Skerlieva nepravda prema njoj, ali i pitanje emu uopte individualni

umetniki i nauni rad i da li je bolje anonimno stvarati.

Jedan autentian enski pisac, usamljen u kulturi mukog despotizma, od poetka svoje

knjievne karijere biva doekan otrim kritikim reima. U doba nacionalne zanesenosti i

opsednutosti, Skerli je "ponekad pucao tamo gde nije imao ta da ubije", znao je "da nasrne

na kosmopolitski duh i labav nacionalni nerv". Neshvaena i nepravedno kritikovana, Isidora

se ograuje zidom utanja i samoe, ali ne odustaje od svoje umetnosti, u ta e nas uveriti

njen roman akon Bogorodiine crkve.

Roman Isidore Sekuli

akon Bogorodiine crkve, roman satkan od religije i spiritualnosti, bez lirskih mesta, opisa

prirode i nacionalnih tema, pojavljuje se odmah nakon rata kada su se srpska tradicija i crkva

nale pred novim iskuenjima. Ruska religiozna filozofija imala je jak uticaj na spisateljku .

Njeno knjievno okruenje inili su lanovi Bosanske vile, pisci koji nisu prihvatali

Skerlievu koncepciju knjievnosti. Bliska Nikolaju Velimiroviu, prihvata ideje ruskih

simbolista i mislilaca. 37 Veoma je cenila poeziju ruskog pesnika Bloka, objavila je i esej o

njemu u godini njegove smrti. Blokova ideja da ivot treba proeti muzikom provlai se

kroz ceo njen roman u kome se sjedinjuju ljubav, religija i muzika.

Glas kritiara nije izostao ni pred ovim jedinstvenim knjievnim delom toga doba, ali nije ni

37 Isidora Sekuli, Drugi o Isidori, Novi Sad, 2004, str. 368

30

tako otro, sa prekorom odjeknuo i javlja se tek nakon nekoliko decenija od pojavljivanja

romana, nakon spisateljkine smrti. Tadanji kritiari kao da su bili ravnoduni prema ovom

njenom, za ondanje prilike i razmiljanja, neobinom romanu. Dananji itaoci mogli su da

upoznaju ovo delo posle skoro osam decenija, kada se pojavljuje drugo izdanje, tek 1997.god.

Stanko Kora je potovao ovakav nain pisanja koji, i pored toga to ne pripada velikim

ostvarenjima, zasluuje panju zbog novih ideja i zbog svoje moderne strukture. Po njemu,

moderni kompozicioni princip se odlikuje u postojanju razliitih nivoa pripovedanja:

narativnog, esejistikog i poetskog.38

Jovan Dereti vidi ovaj roman kao "neuspeli pokuaj".39 Velibor Gligori u svom

negativnom sudu zakljuuje da u romanu preovlauje verski ton. akon Bogorodiine crkve

je po Gligoruu pao u zaslueni zaborav i u budunosti e ga itati samo oni knjievni

istoriari iji e predmet interesovanja biti spisateljkina mistika i metafizika. Ovakva vrsta

knjievnosti je po njemu mogla "kratkotrajno iveti u ogranienom krugu interesovanja u

senci pravoslavnih beseda Nikolaja Velimirovia." 40

Neki kritiari su miljenja da je ovaj roman intimna ispovest Isidore Sekuli. U svakom

sluaju, u biografiji ove spisateljke ne postoje podaci koji bi govorili o njenom intimnom

ivotu.

Usamljena intelektualka

O ivotu Isidore Sekuli zna se veoma malo, to potvruju i istraivai njenog knjievnog

dela: "Ona je bila izvan knjievnih politika, svoje probleme reavala je tiho, gotovo izvan

oiju javnosti. Po svemu to do sada znamo, na osnovu malo objavljene prepiske i retkih 38 Stanko Kora, Srpski roman izmeu dva rata, Beograd, 1982, str. 54 39 Jovan Dereti, Srpski roman (1800-1950), Beograd, 1981, str. 252 40 Velibor Gligori, Kritiki radovi Velibora Gligoria, Beograd, 1959, str. 61

31

izjava koje je dala ili koje su njeni poznanici preneli, ona je krila lina oseanja ili ih je vrlo

diskretno saoptavala. ivela je skromno, skoro potpuno u slubi njenih knjievnih ideala, sa

dubokim verovanjem da tako i najdublje slui svome narodu i ljudima uopte. Moda e

jednog dana neki njen biograf pronai takve podatke koji e njenu biografiju uiniti

zanimljivom za publiku eljnu injenica koje objanjavaju njenu literaturu. Ali ve odavno je

jasno da je ona svoju biografiju sublimno pisala u svojim tekstovima i u njima je gubila".41

U odrednici o Petru Kraneviu za peti tom Srpskog biografskog renika Matice srpske,

Aleksandar Vasi opisuje tako rei na silu prekinutu ljubav mladog horovoe i nastavnice

Isidore S: "U Panevu se upoznao sa Isidorom Sekuli, u ono vreme nastavnicom Srpske vie

devojake kole. Nezadovoljan pojavom Isidore Sekuli u sinovljevom ivotu, Atanasije K.

energino se suprostavio kontaktu sina i budue srpske knjievnice, te od tog prijateljstva

nainio drutvenu aferu. Da bi Isidoru zatitio od neprijatnosti P.K. je napustio Panevo i

poetkom 1904. preao u Sremsku Mitrovicu".42

Teak udarac sigurno je imao veliki uticaj na mladu Isidoru Sekuli . Pria o njenom braku

mogla bi se opisati kao svojevrsni teror sredine. Da li je spisateljka zaista imala mua ili ga je

izmislila da bi se zatitila od zlonamernog ogovaranja, pitanje je na koga nema preciznog

odgovora. Njena pisma nagovetavaju osmiljene planove.43 Jedno od takvih pisama je i

pismo poslato Tihomiru Ostojiu (Beograd, 5.8.1913):

"Potovani Gospodine, sad, sad mogu ii i mogu se udati, i otputovau i venau se za

najkrae vreme."44 Krajem avgusta je u Oslu odakle pie prijateljima da se udala za dr

Emila Stremnickog. Poetkom decembra pie: "Nedavno sam vam javila kartom da mi se mu

41 Slavko Leovac, Isidora Sekuli, predgovor u knjizi Kritiki radovi Isidore Sekuli, Beograd, 1975. str. 7 42 Slobodanka Pekovi, Isidorini oslonci, Novi Sad, 2009, str. 53 43 Navedeno delo, str. 54 44 Isidora Sekuli, Pisma, priredio Radovan Popovi, Novi Sad, 2004, str. 36

32

razboleo i da to pre idemo odavde. Jo nismo otili. Emilu je bilo dosta ravo (on je preleao,

ranije, zapaljivi reumatizam i ima od toga vremena sranu manu), a zatim kad se oporavio,

bilo nam je ao da ostavimo ovu divnu zemlju. Ja u prosto umirati od jedne nostalgije

vie."45

U post scriptumu dopisuje i pozdrave svoga mua. U januarskom pismu sa dosta uzdranosti

govori o nesrei koja ju je zadesila: "Bili ste me jedno vreme sasvim zaboravili. Za to vreme

desila se opet udna nesrea u mom ivotu. Htela sam uvek da budem sama. Eto sam sada

sama."46 Da nije bilo objavljene vesti u Politici (1.januar 1914) ne bi se moglo lako, na

osnovu njene uzdranosti u pismima, pretpostaviti da joj je mu umro:

"G-u Isidoru Sekuli Stremnicku zadesio je teak udar. Njen mu, dr Emil Stremnicki, lekar

iz Varave, umro je naprasno na putu izmeu Hristijanije i Berlina. Telo pokojnikovo preneto

je u Varavu i sahranjeno u porodinoj grobnici, a g-a Isidora dola je jue u Beograd."47

Intelektualka koja je govorila sedam svetskih jezika nije elela da bude deo malograanske

sredine u kojoj se ena vrednuje po tome da li je udata. Kao jedna od retkih visoko

kolovanih, a neudatih ena toga vremena u Srbiji, bila je esto omalovaavana.Teko je

podnosila isticanje enskosti naspram talenta i obrazovanja: "Zajedno sa Vaim

pismom dolo je, o Gospode, pismo gospoe Vie urii, sa nekim lampijonima u slavu

ene. Njoj sam odgovorila da ne volim to sam ena, i da bih najvie volela da sam riba u

Sredozemnom moru."48

Tragino oseanje ivota pratilo ju je od same mladosti pa do kraja ivota. Prerano je ostala

bez majke koje se i ne sea, brat joj umire na rukama od tuberkuloze, nekoliko meseci posle

45 Navedeno delo, str. 41 46 Isto, str. 52 47 Isto, str. 52 48 Isidora Sekuli, Pisma, Pismo Svetislavu Petroviu od 9.12.1938, prir. Radovan Popovi, Novi Sad, str. 380

33

oca. Mogue je da je celu svoju enju i elju za iskrenom ljubavlju sublimisala u roman

akon Bogorodiine crkve, u prii o razvoju iste ljubavi u duama Ane Nedieve i akona

Irineja.

Isidora Sekuli do kraja svog ivota ostaje sama, ivei u tiini, u nekoj svojoj unutranjoj

emigraciji. "Apostol samoe" kako su je istoriari knjievnosti nazivali. Njeni najverniji

prijatelji bile su njene knjige : "Ova gomila knjiga je moja svakodnevna literatura - kae

gospoa Isidora pokazujui na radni sto. Ne itam nikad samo jednu knjigu nego uvek po

nekoliko, i to sa razliitom tematikom."49

Samoa je deo nje, njen razlog za ivot ali i preduslov za sagledavanje stvarnosti: "to je

samoa dublja i bolnija utoliko je vie u oveku hrabrosti za venost... Samoa je

dispozicija da neto primimo."

Ipak, pred kraj svog ivota, kada razmilja o svrsi svog postojanja i postignutom uinku, ali

to je dozvolila da joj samoa bude verni pratilac: "Danas vidim da nije trebalo da se toliko

zanosim knjievnim stvaranjem. Bolje da nita nisam ni pisala, ni prevodila, nego gledala kad

mi je bilo vreme da zasnujem porodicu, da imam dete. Jer, to je prava srea! eni se mora

najvie priznati materinstvo. Sve ostalo je kod nje u drugom planu. Da sam imala dete, ivot

bi mi bio mnogo sadrajniji. Negovala bih jedino dobro i sreu na ovom svetu - svoju decu.

Boe, kad samo pomislim, koliko mi je to uvek nedostajalo u ivotu ispunjenom samoom

i neprestanim kapanjem nad hartijom s perom u ruci i knjigom... Da ne govorim vie o svojim

stranim porazima i bolovima...".50

49 Mladen Leskovac, Seanje na Isidoru Sekuli, Beograd, 1998, str. 29 50

Isidora Sekuli, Drugi o Isidori, Novi Sad, 2004, str. 97

34

Menjanje knjievnog izraza Isidore Sekuli

Veliki broj knjievnih kritiara miljenja je da Isidora Sekuli posle Saputnika i Skerlievih

optubi menja svoj knjievni izraz u kome vie nije bilo toliko individualnosti i linih

oseanja koja dolaze iz dubine due. Sloila bih se sa miljenjem Jovana Hristia koje je

suprotno ostalim kritikim zakljucima: "Nije tano da se ona, posle Skerlieve kritike

Saputnika reila da okrene korisnom kulturnom poslu posredovanja i obavetavanja. Jer ne

smemo izgubiti iz vida da su Saputnici knjiga koja se ne moe nastaviti."51

Obrazlaui svoj stav Hristi navodi primer Ive Andria koji nakon svojih nita manje linih

knjiga Ex Ponta i 0emira svoje pisanje usmerava na drugi nain, pisanjem istorijskih romana

i hronika, kao i Rastko Petrovi ije Otkrovenje ostaje neponovljivo meu njegovim delima.

Uostalom, kasnija knjievna ostvarenja Sekulieve kao to su Pisma iz 0orveke i akon

Bogorodiine crkve najbolje oslikavaju njen dalji literarni tok koji se nije odrekao svoje

individualnosti i jedinstvenosti, to e i sama potvrditi u pismu koje alje iz Osla u decembru

1913, Svetislavu Stojanoviu: "Vama preti opasnost da mi najskorije izdate Pisma iz

0orveke, pa makar mi honorar bio raun koji dosad imam u Vaoj radnji. Ta e knjiga biti

"pristupanija" od Saputnika, a mislim, ne moe biti rava, jer mi je Norveka junaki

zatresla srce i duu. Knjiga je u glavnom putopis, sa svakojakim sitnim studijicama o narodu

u socijalnom, politikom i tradicionalnom ivotu. Mnogo je drana u dializama i u formi

pripovetke, ne la Saputnici.... Uradila sam i jednu duu pripovetku, naravno la Saputnici

51 Jovan Hristi, O jedinstvu u delu Isidore Sekuli, Novi Sad, 1994. str. 105

35

jer sa njima ne mogu i neu raskrstiti". 52

Da je Skerli due iveo (umro je u 1914. godine, sa svega trideset i sedam godina ivota) i

da je doekao 1919. godinu kada izlazi spisateljkina knjiga pripovedaka Iz prolosti, moda ti

strani porazi ne bi toliko obeleili njen usamljeniki ivot.

Skerli je u svojim optubama zamerio Isidori Sekuli zbog odsustva interesovanja za

nacionalne probleme i preterani kosmopolitizam, ali i "literatorski egoizam".

Upravo su pripovetke iz zbirke Iz prolosti u kojima spisateljka govori o stvarni istorijskim

dogaajima proete jakim patriotskim oseanjima, pa se u njima nazire promena njenog

stvaralakog postupka.

Uporeujui Saputnike i Pisma iz 0orveke sa zbirkom pripovedaka Iz prolosti stie se

utisak da se Isidora Sekuli odrekla svega onoga to je kritiarima smetalo u njenim prvim

delima, sa ime e se sloiti i kasniji tumai njenoga dela:

"Izvesna ostvarenja Isidore Sekuli, naroito ona u kojima se govori o ratnim zbivanjima,

mogla bi danas izdrati kritiku i najortodoksalnijih utilitarista, moda ak i onog starog, a

verovatno i jednog novog Skerlia."53

Spisateljka se opredeljuje za realistiki model pripovedanja, radnja je smetena u Vojvodini a

glavni akteri su Srbi iz Vojvodine sa svojim tekim ivotnim sudbinama za vreme Prvog

svetskog rata.

Nakon rata opte kulturne, knjievne, drutvene i politike prilike u Srbiji bitno se menjaju u

odnosu na period pre rata. Moderne tendencije koje su odlikovale jedan broj mlaih pisaca

dobijaju svoj potpuni izraz u tridesetim godinama dvadesetog veka.

Isidora Sekuli je sa svojim Saputnicima i Pismima iz 0orveke zastupala ideje i uverenja

52 I.S. Pisma, priredio R.Popovi, Pismo S.B.Cvijanoviu 11.12.1913, Novi Sad, 2004, str. 42 53 Svetlana Velmar-Jankovi, Savremenici, Beograd, 1967, str. 92

36

modernistikog pravca, ali se nakon rata osea promena u njenom stvaralakom pristupu

knjievnosti.

Novi, tradicionalni pristup knjievnom stvaranju, moe se opravdati trenutnom situacijom u

zemlji, ratna deavanja su svakako uticala na nju, injenicom da je posle rata ulazila u petu

deceniju ivota i da je bila oprezna sa svim modernim tendencijama, ali i da je duboko u sebi

nosila osudu Skerlievih rei.

Ipak, ne moe se rei da je ona raskrstila sa modernistima. Pratila je aktuelna knjievna

deavanja na ta e nas uveriti njeno osnovno knjievno-umetniko oblikovanje izmeu dva

rata, mnogi njeni eseji i kritike o tadanjim jugoslovenskim piscima.

ivotna deviza Sekulieve je "rad, siromatvo, utanje" 54 a svoju ljubav prema severnim

zemljama objanjava reima "zato to volim muku i anatemu", zato to se ljudi sa severa boje

"zakona ravnotee" koji je "sva etika i religija" i zato to je Norveanin "samo duom jai od

svog Severa". Surovost i lepota prirode stvorili su jedan bogati putopis, umetnost irenja

vidika van granica svog zaviaja, ali i poreenja sa svojim zaviajem:

"Za Dansku Norveani kau da je bogata zemlja i da je njenom seljaku lako i dobro. Ali kad

kroz tu dravu proputuje neko ko je video more banatskih oranica, i zna ta moe da nikne na

jednom aovu bake zemlje i gledao je ta sve truli na zemlji kitnjastih sremskih vonjaka,

tome je udno prolaziti krajem gde nema ni zrna groa i gde se njive icom ograuju.."

Isidoru Sekuli podseaju na sremsko selo i kue, po belini okreenih zidova i krovovima od

slame,"ali svaka kua je zaokruena batom (...) i kad se ue u kuu unutra vlada red, istoa i

nain ivota koji su od naeg sremskog seljaka isto tako daleko kao to su razdaleko Lednici i

Gjedzer."

54 I.S. Pisma iz Norveke, navedeno izdanje, str. 22

37

Treba napomenuti da je spisateljka veinu razmiljanja o svojoj domovini dodala u drugom

izdanju Pisama iz 0orveke55. Moda Skerlieva kritika ne bi bila tako otra da je, noena

nacionalnom zaneenou, pisala svoje putopise koje objavljuje na poetku svoje knjievne

umetnosti. Lomili su se u njoj kontrasti, od poetka pa do kraja knjievnog stvaralatva,

kontrasti u svemu, u ljudima, a naroito u sebi, to e naglasiti u predgovoru drugog izdanja :

"S jedne strane, silan, zapravo bezmeran zanos za sve to je slavno i genijalno, lepo ljudsko u

nauci, u umetnosti, u moralnim podvizima, dakle radost, stalno radostan ivot; i, s druge

strane, jak religiozni nihilizam: primuri ovek, i vidi samo hrpice praha, jedna do druge, u

beskraj, sve bez oznaka i imena. No, eto, i na toj drugoj strani neka svetlost, neka radost:

ovek treba svim silama, koliko ih ima, da oplemenjuje svoj prah i na onoj drugoj strani

kontrasta , da bi prah svoj vratio u vasionu u preraenom kvalitetu. Pisac, kidan i danas ivi

od obe te suprotne radosti."56

Ovi kontrasti snano e uticati na knjievno delo Isidore Sekuli. Jo pre Prvog svetskog rata,

piui lanke, ona ne prelazi granice svog "kulturnog nacionalizma". Njena prva knjiga

Saputnici proeta je subjektivnim oseanjima i ne bavi se goruim nacionalnim pitanjima,

kao ni prvo izdanje Pisma iz 0orveke, putopisa o zemlji sa severa, daleko od svoje zemlje.

S jedne strane imamo vrlo borbenog "kulturnog nacionalistu", a sa druge strane melanholinu,

pesimistinu spisateljku.

Skoro dve decenije je prolo od spisateljkine poslednje knjige pripovedaka, kada se, pred sam

poetak Drugog svetskog rata, pojavljuje Kronika palanakog groblja. Spisateljka se

opredeljuje za realistiki nain pripovedanja, ali za razliku od zbirke Iz prolosti, u kojoj

opisuje istorijske dogaaje, u Kronici je njena panja usmerena ka obinim ljudima, njihovim

55 Slavko Leovac, Knjievno delo Isidore Sekuli, Beograd, 1986, str. 41 56 Isidora Sekuli, Pisma iz Norveke, Vrsta uvodne rei, Novi Sad, 2001, str. 15

38

sudbinama, ali i venim temama, o smrti, prolaznosti, palanci kao "venoj formi ljudskog

drutva."57 Izvesno je da se spisateljka ovom knjigom udaljila od modernistikih tendencija, a

okrenula obnavljanju tradicionalne forme pisanja. Savremeni kritiari objanjavaju ovakav

razliiti nain pisanja u odnosu na Saputnike kao rezultat "naputanja radikalnog

eksperimenta, stvaranje drugaijeg duhovnog i kulturnog raspoloenja pred Drugi svetski

rat".58

Iste godine, nakon objavljivanja knjige, tadanji poznati kritiar ore Jovanovi zamera

spisateljki na "subjektiviziranju" i "kad se to desi, ona prestaje da pripoveda o stvarnim

ljudima i stvarnom ivotu, ve nam, tobo kroz pripovedanje, ispoveda svoja miljenja i

verovanja."59 Spisateljka je u pripovedanju porodinih istorija davala svoje lino miljenje,

ali to je ono to ovo delo ini jedinstvenim. Ona je svoja razmiljanja potkrepila neoborivim

injenicama o palanci i malograantini i tako pomogla u svojevrsnom samospoznavanju

svoga naroda.

Isidora Sekuli je pred kraj svog ivota najvie panje posveivala tradicionalnom kao

neprocenjivoj umetnikoj vrednosti. Godinu dana pre smrti, u sarajevskom asopisu Izraz,

odgovara na pitanje "ta je moderno i gde ga vidite?" i time jo jednom potvruje svoje

uverenje koje je pratilo tokom pet decenija stvaralake karijere.

Izraz "moderno" za nju je neprecizan, podsea je na modu, na pseudoproblem. Ono to je za

nju vanije od modernosti, to su talenti, talenti nezavisno kom knjievnom pokretu pripadali.

Podrava mlade stvaraoce, ali ih opominje da postoje i oni koji su pre njih stvarali, "Moderni

umetnik tek sada ima srdano da primi, i da vee svoju savremenost "s venim vraanjem",

57 I.S. Kronika palanakog groblja, Novi Sad, 2001, str. 370 58 Radovan Vukovi, Evropski kontekst Kronike palanakog groblja, Beograd, 1997, str. 135 59 ore Jovanovi, Isidora Sekuli: Kronika palanakog groblja, Knjievnost izmeu dva rata I, Beograd, 1965, str. 71

39

jer u tome je sudbina".60

Upoznajui se sa celokupnim knjievnim stvaralatvom Sekulieve, jasno se moe uoiti da

se ona, tokom svoje pola veka duge spisateljske karijere, nije odricala svojih glavnih

estetikih naela. Bila je protiv svih vidova utilitarizma u knjievnosti, a od umetnika je

oekivala da se oslone na svoje kreativne moi koje ne treba da budu sputavane trenutnim

situacijama u drutvu. Koliko je podravala pisce za koje je smatrala da poseduju

umetniki talenat i veliala njihovo stvaralatvo, najbolje e nas uveriti prouavanje njenih,

za prvu polovinu dvadesetog veka, veoma jedinstvenih kritikih prikaza o knjievnim delima

jugoslovenske knjievnosti.

60 Isidora Sekuli, ta je moderno i gde ga vidite?(1957), Analitiki trenuci, Novi Sad, 2003, str. 230-239

40

II

KRITIKI RAD ISIDORE SEKULI

Teorija kritike

Isidora Sekuli je umetniko stvaranje posmatrala kao najvii oblik duhovne sublimacije.

Kao protivnik utilitaristike misli nije bila zastupnik ideje da umetnost mora imati praktinu

svrhu, pa je tako i postupala u svojim kritikim prikazima pisaca iz domae knjievnosti.

Njeni kritiki prikazi ukazuju da nije uvek voena jedinstvenim miljenjem, da nije zastupala

u potpunosti nijedne filozofske ili religijske ideje. Imala je sopstveni ideal kritike, o emu

najbolje govore njeni teorijski zapisi koji su bitni da bi se razumelo njeno celokupno kritiko

delovanje. U tim zapisima razmiljala je o razliitim kritiarskim pristupima knjievnim

delima, o svrsi kritike kao i postojanju autentinih kritiara.

Njeno prvo razmiljanje u vezi sa kritikom i njenim problemima pie povodom smrti

francuskog kritiara Pol Sudea, pod nazivom Ka problemu kritiara (1929).

O Sudeu je zapisala: "Velika snaga rada, i, paradoksno, velika neplodovitost. Zbir kritika koje

su za njim ostale, meu njima mnoge odline, teko e initi samostalno, od svega nezavisno,

isto umetniko delo".61

Na osnovu ovakvog spisateljkinog uverenja proizilazi da kritiar, ne samo to ima zadatak da

ocenjuje ili sudi nekon knjievnom delu, on i uestvuje u njegovom stvaranju. Kao to nam je

ve poznato, Isidora nije bila naklonjena kritiarima poput Skerlia, onima koji svoje kritike

61 I.S. Ka problemu kritiara - Pol Sude (1929), Svetska knjievnost II, Novi Sad, 2002, str. 200

41

izlau bez subjektivnosti i ubeeni su da su njihovi kriterijumi najbolji.

Francuskom kritiaru je zamerila nedostatak tolerancije i "eneroznosti" i to je sudio samo na

osnovu "svirepog racionalizma". Navodi primer Sudeovog savremenika alua, koji je

sutinska suprotnost Sudeu, primer uspenog kritiara:

"Taj ovek nikad ne izobliuje, ne sramoti; on odsee, ponekad, bolesno, samo da bi ispod

otseenog naao i pokazao zdravo (......) Nikada taj kritiar nije zavezao krt odnos izmeu

sebe i knjige koju je itao (.....) Nikada njegova kritika nije ohol razraun, ako ba mora da

bude raun (....) Gete bi upro prstom u njega sa onom svojom divnom reju: Ein Leben ohne

Gerusch".62

Ovakav stav nalazimo u njenim kritikim prikazima pisaca domae knjievnosti, tako da nas

ne udi zato je podravala Sudeovog savremenika.

Manjkavost u Sudeovom kritiarskom radu zasniva se, po Isidori Sekuli, na nepoznavanju

razliitih nacionalnih knjievnosti, nedostatku inteluktualne radoznalosti, pa mu je zbog toga,

primerenije sledovao poziv profesora klasinih nauka.

Pravi kritiar mora posedovati matu da bi to bolje razumeo knjievno delo, a ne da donosi

svoj sud "po jednoj neverovatno kratkoj i odseenoj logici". Nemanje mate kod Sudea vodi

ka "nedostatku varijacija i modifikacija u njegovim strogim pravilima i tezama (..) i voljama".

Spisateljka je miljenja da se Sudeu mora priznati "hrabrost i velika strogost prema sebi

samom kad ocenjuje i presudu sprema", ali i da je od "presude do veala samo jedan korak"

jer je "ravu knjigu policijski gonio".

Pored toga to na osnovu ovog prikaza o francuskom kritiaru uviamo da je Isidora Sekuli

bila protiv svake negativne kritike, saznajemo i njeno shvatanje knjievne kritike:

62 I.S. Kritika iz dana u dan (1932), u knjizi Analitiki trenuci , Novi Sad, 2003, str. 28

42

"Kritika se mora vie interpretirati nego suho konstatovati. Sude je voleo suhu konstataciju.

alu ima onu drugu, dragocenu i plemenitu osobinu kritiara: interpretaciju".

Da bi se shvatili njeni kritiki prikazi o piscima, jako je bitan ovaj prikaz o Sudeu jer u njemu

je spisateljka stvorila svoj ideal kritiara, kritiara koji mora imati intelektualnu radoznalost,

veoma dobro poznavanje, kako svoga, tako i svetskih jezika i knjievnosti, mogunost

pronalaenja umetnikih vrednosti ali i posedovanje "istorodnih crta sa talentima koje

kritikuje".

U svojim kritikim prikazima ostaje dosledna svojoj ideji da "interpretira onaj ko stvar ume

iznutra da vidi i sa njenim skrivenostima da je simbolie." 63

Nije volela negativne kritike kao ni analiziranje knjievnih dela, zanimala ju je funkcija

vrednosti dela i njegova interpretacija. Kao takav knjievni kritiar bila je jedinstvena u

srpskoj knjievnosti izmeu dva rata, nastojala je, kako i sama kae da "razlikuje

protivrenosti izmeu oveka i njegova vremena, i protivrenosti u samom geniju oveka"64

Bavei se problemom kritike napravila je svojevrsnu podelu na autentinu i kritiku iz dana u

dan. Potvrdivi svoje miljenje o interpretaciji, zakljuuje da autentini kritiar "stoji vie kao

interpretator nego analizator dela".65

Autentina kritika, kojoj Isidora Sekuli daje prednost, je "samostalna grana knjievnosti", a

autentini kritiar mora posedovati "kombinovani rad umetnika i naunika".

Spisateljka dalje istie da su retki kritiari koji uspevaju da kroz svoje kritiarske talente

ispolje objedinjenost i naunog i umetnikog. I u ovom ogledu o kritici, razmiljala je o

stvaralatvu svetskih kritiara u kojima se vodila borba izmeu "analizatorskog i umetniki

tvorakog". 63 I.S. Varijacije na temu Ana Pavlova (1936), Analitiki trenuci, str. 408 64 I.S. Jedna znamenita duhovna veza Istoka i Zapada (Sv.Avgustin), Iz stranih knjievnosti I , str.42 65 I.S. Problem kritike i kritiarskih talenata (1932), Svetska knjievnost II, Novi Sad, 2002, str. 6

43

Sent-Bev je po njoj "stvarao duhovne linosti pisaca", on je sebe knjievno ostvario ba kroz

svoju kritiarsku delatnost, a u Sviftu i ou vodila se borba izmeu autentinih i neautentinih

kritiara. U Sviftu pronalazi "najgenijalniju uvorenost autentino analitikih i autentino

stvaralakih moi" ali i da je "kritiar u Sviftu pomerio pameu i ubio stvaraoca".66

Isidora Sekuli je navodei ove primere inostranih kritiara elela da razmotri probleme

kritike u domaoj knjievnosti. Kategoriki tvrdi:

"Domaa knjievnost postoji, domai kritiar ne zadovoljava. Kritiar mora biti svetska,

evropska figura".

Smatrala je da kritiar mora imati sluha za umetnost da bi mogao da na pravi nain da kritiki

pristupa knjievnom delu, kao i "redak radni kapacitet itanja i stalnog uenja".

Osvrnuvi se na kritiku delatnost Jovana Skerlia zakljuuje da je on "radio vrlo

monografiarski, prekopavajui za poetak vie drutvo nego knjievnost". Priznavala mu je

talenat, ali ne i umee kritiarskog rada : "Nekada - kada i o njemu bude leala itava hrpa

ogleda - cenie se on verovatno prvo za trud i talenat na izradi pravim metodama onoga to

prethodi kritici, pa tek onda za kritiku."67

O Skerlievom znaaju za srpsku knjievnost s poetka dvadesetog veka pisala je povodom

desetogodinjice njegove smrti. Metaforino, ali iskreno opisae Skerlia kao "temelj, osnova,

tvrdo i kamenito podziivanje onoga to treba da nastane."68

Ono to je ona najvie cenila kod kritiara je da "ume da oseti u tuoj knjizi i drugom

piscu umetniki ideal."69

Za razliku od visoko cenjene autentine kritike, kritika iz dana u dan je "refleksna,

66 Isto, str. 10 67 I.S. O kritici i onome to joj prethodi (1935), Domaa knjievnost II, Novi Sad, 2002, str. 315 68 I.S. Jovan Skerli: Desetogodinjica od njegove smrti (1924), Domaa knjievnost II, Novi Sad, 2002, str. 10 69 I.S. Kritika iz dana u dan, Analitiki trenuci, Novi Sad, 2003, str. 22

44

mehanika, nosi skoro uvek karakteristiku vremena i mentaliteta."

Obeleje kritike iz dana u dan nije interpretacija, ve presuda, a njeni kritiari su ocenjivai

knjievnih dela. Ono to e spisateljka kao glavnu osobinu kritike iz dana u dan uoiti jeste da

je pisana za iroke narodne mase koji "vie znaju pisce nego knjievnost, njih ne zanima

rasprava o prirodi sposobnosti i nesposobnosti nekog pisca onako kako se one u delu javljaju,

nego knjievno-utakmiki izgledi pisca, i kritiar u figuri utakmikog sudije na terenu".70

Pozitivna osobina te kritike je to uestvuje u prosvetnom radu tako to usmerava panju

italaca, ona je "sprovodnik od knjige do knjige".

Zamerala je neautentinim kritiarima to svoje sudove donose po istom principu, koriste

sline termine, imaju povrno poznavanje knjievnosti, to su im metode takve da kritika

"u svakom sluaju ispadne trijumf kritiarev" i zbog "zauzimanja neprijateljskog stava zbog

eventualnih simptoma kojima delo osetljivo pogaa u neemu ocenjivaa".

Da li se u ovoj poslednjoj zamerci prisetila Skerlievog suda o njenim prvim knjievnim

delima? Verovatno da jeste. Njeni "simptomi" kosmopolitizma i individualnosti "pogodili" su

Skerlia u trenutku "kada se, otkako nas ima na svetu, najvie prolilo srpske krvi, u ovom

strahovitom vrtlogu dogaaja".71

Ipak, uoavala je Sekulieva da su i kritiari domae knjievnosti "na muci" jer u maloj

knjievnosti kakva je naa, nemaju puno prethodnika iz svoje oblasti, kao ni "niz raznih

biografija i monografija" koji su preduslov kritikom stvaralatvu i uz pomo kojih e moi

"da se doe do razumevanja prolosti i sadanjosti".

Ono to je osnovna funkcija kritike i to mora utvrditi je : "da li je drutvo primilo pisca, i ta

je uzelo i pocrpelo iz njegova dela". Pored interpretacija koja ini sr, kritika mora otkrivati

70 Isto, str. 20 71 Jovan Skerli, Dve enske knjige, Pisci i knjige III, Beograd, 1955, str. 464

45

umetnike i kulturne vrednosti, a naroito nove generacije kritiara trebalo bi da nasluuju

"tradicionalni zaviaj i vrednost oveka i dela". 72

Prouavala je Isidora Sekuli kritike velikih evropskih knjievnosti, pisala o njoj i tako

stvarala svoju ideal kritike, svoju individualnu kritiku re. Jedinstveni su i dragoceni njeni

prikazi o engleskoj, francuskoj, nemakoj i ruskoj kritici u kojima je opisivala njihove vrline i

mane.

Po njenom miljenju, engleskog kritiara odlikuje vee knjievno iskustvo i obim znanja, ali

im je taj obim "u konturi isprekidan i nepravilan". Engleska kritika je originalnija i modernija,

ali u stalnom traenju neke posebne, specijalne osobine u piscu i tako kritiki postaju veoma

indiskretni.

Francuski kritiar je voen "korozivnim razumom koji razjeda", ne voli imaginacije, jasnije

vidi veze klasinog i modernog, naunog i filozofskog, subjektivnog i objektivnog, ali i

nerado priznaje sopstvene slabosti. Kritika i u Engleskoj i u Francuskoj "vrlo visoko stoji". Za

francusku kritiku kae da je "uzor evropske kritike", ta kritika ima svoj duboki temelj koji je

uslov svim svetskim kritikama knjievnosti.

Za rusku kritiku kae da ne robuje mehanizmima, ali sadri puno improvizacije i idealistikih

tenji. Ruski kritiar "trai, i voli da bude plemenit i neim oduevljen jer vrlo esto misli da

je tu s nekom misijom".

Nemakim kritiarima priznaje da imaju jednog od najveih svetskih kritiara, Getea,

navodei njegove "zlatne rei": "Rei su stvar dobra, ali ne najbolja; da najbolje ne postaje

jasno kroz rei, nego kroz duh koji radi". Pomno opisuje nemaki odnos prema kritici:

"Nemac, i ita, i sudi o proitanom, zadajui svom duhu teak i sloen posao. Ocena

72 I.S. O kritici i onom to joj prethodi (1935), Domaa knjievnost II, Novi Sad, 2002, str. 314

46

nemaka, otuda, i kad je vrlo kratka, ispada vrsta rasprave, vrsta pogleda na itave celine u

knjievnosti, pa ak na svet. Takva kritika je preteno u sitnoj i specijalnoj analizi, dakle je

bogata detaljima, ali zbog velikog aparata s kojim Nemac radi, ona ostaje uvek nekako

nedovrena. Nemac, naroito ako se poredi sa Francuzom, daje na neki nain nedovoljno

garantovanu ocenu u celini. Nemac se teko reava da iskljui iz jedne povremene kritike

nizove zapaanja i iskustava; i zato mu nije lako osetiti da li je kazao poslednju re o nekoj

stvari, i da li je prekinuo, zavrio ocenjivanje prerano ili prekasno. Kao veinom kod

nemakih pisaca i naunika, tako je i pred oima nemakog kritiara "tof" uvek izvor za

beskrajna zakljuivanja. Krajnja svrha za Nemca, lei stoga uvek negde vrlo daleko, i zato

nije svakad dosta jasna ni konana. Ba nemaki kritiar samo retko moe da stavi pod svoju

ocenu one poznate rei Nemca Lutera o apsolutnoj konanosti: Bog neka mi bude milostiv,

drukije ne mogu".73

Koliko je Isidora Sekuli bila originalni nacionalista! Radila je za kulturu svoga naroda, irila

i produbljavala uvide u svetske knjievnosti, doprinela irenju svesti u kulturi, odbacujui

provincijalizaciju i svaku vrstu skuenosti i kulturnog zatvaranja. Stvarajui svoj ideal kritike,

jedna je od retkih knjievnica toga doba koja je svoja interesovanja usmeravala i ka teorijskim

vidovima knjievnosti.

73 I.S.Kritika iz dana u dan, Analitiki trenuci, Novi Sad, 2003, str. 19-28

47

O domaoj knjievnosti

Razmiljajui o stvaralatvu stranih pisaca Isidora Sekuli je imala drugaije pristupe u

odnosu na pisce jugoslovenske knjievnosti. Kod stranih pisaca isticala je njihovu

individualnost i estetsku lepotu njihovih knjievnih dela. Od domaih pisaca oekivala je da

se ne odvajaju od istorije svoga naroda, da imaju prosvetnu i kulturnu misiju i da zastupaju

naela "kulturnog nacionalizma" .

Pisac Saputnika se sada svojim razmiljanjima pribliava Skerlievim stavovima u pristupu

domaoj knjievnosti, ali se svakako ne poistoveuje sa njim. Pojam nacionalizam sa Isidoru

Sekuli podrazumevao je irenje kulturne svesti naroda i negovanje istorijske tradicije.

I pre i za vreme rata pisae o znaaju kulturnog nacionalnog rada, ali protivei se unoenju

"brutalno linog i narodnog egoizma u formulu nacionalnog pojma i nacionalnog rada". 74

Kod spisateljke kosmopolitizam i nacionalizam se meusobno ne iskljuuju 75, ali e joj ipak

biti zamereno da joj ponedostaje nacionalne svesti i patriotizma.

Iskreno je govorila o domaoj knjievnosti, o svim njenim slabostima, ali i o pomanjkanju

italake navike svoga naroda:

"Naa knjievnost je dostojna patriotizma, ali kulturni patriotizam nije jo uao u nae

tradicije. Malo, na dohvat, i bez ljubavi itamo i zato smatramo knjigu nau vremenskom

stvarju. Literatura se mora znati u celini, kao rodna gruda. Peaiti se mora uz nju kao uz

dugu i vijugavu reku, da bi ovek zapravo znao gde je bio, ta video, ta poneo. Onda i

knjievnost i naselja prestaju biti vremenske stvari, i zasecati samo u vremenske uslove naeg

74 I.S. Kulturni nacionalizam, nav. izdanje, str. 62 75 Ivanka Udoviki, Esej Isidore Sekuli, Beograd, 1977, str. 44

48

ivota. A kad ljudi dobro znaju svoju knjievnost, bolje poznaju i sebe, i onda izmeu sebe

ulaze u drukije odnose. A to je bitno vano, i najbolja kritika na razne mehanizovane

mentalitete koji nas obuzimaju kao kora kornjau, i od kojih mehanizovanih mentaliteta

najdeblji moda i najtvri je onaj s kojim ostajemo hladni i nemarni prema svojoj knjizi".76

Spisateljka poziva mlade moderne pisce da ne zaboravljaju svoju kulturnu tradiciju:

"Koliko god je istina da je umetnost strahovita mo, monija od kraljeva i kraljevskih gardi,

toliko je isto istina da je umetnost slabija od naroda koji osea da mu se nasre i udara po

istoriji i po ivotu.. Ne varajmo se, gospodo. Kraj sveg preziranja zastarelih jueranjica i

glupe srednjovekovtine, alarm i juri dananje nae umetnosti nije drugo do romantiarska

otkinutost od priprostog zadatka naeg jo za dugo vreme..."77

Ona opominje moderne stvaraoce da je jedan od njihovih "zadataka" i kulturno stvaralatvo

koje e imati drutvenu svrhu. Podsetivi da se puno inspiracije u knjievnom stvaranju moe

pronai u skorijoj nacionalnoj istoriji, zakljuuje da nam jo uvek nedostaje "veliki spev ili

roman naeg karaktera, rasnog sadraja i kulturnog znaaja".

Prekorava Crnjanskog zbog izbegavanja pisanja velikih epskih dela: "On, a s njime i drugi,

uzimaju svoje talente kao bilete za skitnju po nekim stanicama van vremena i prostora, i bee

od svog protivnika, bee od stvarnog sudara i megdana sa istorijom i nacionalizmom u sasvim

velikom i na smrt ili ivot umetnikom delu".78

Zanimljivo je da deset godina nakon pisanja Saputnika u kojima se takoe nalaze "skitnja po

nekim stanicama van vremena i prostora", spisateljka sada oekuje od nove generacije pisaca

roman "avlima zakovan za prostor i vreme i vojvode i enerale" jer se taj roman "ipak mora

napisati, i mora se napisati to pre, i to bolji, i ne samo umetnosti radi, nego prosvete i 76 Isidora Sekuli, Naa knjievnost je dostojna patriotizma (1935), Domaa knjievnost II, str. 318 77 Isidora Sekuli, Oko naeg romana (1922), nav. izdanje, str. 124 78 Isto, str. 125

49

politike i zdravlja radi, i svesti radi", ponovo se obraajui Crnjanskom, ovoga puta sa

molbom: "Vrati se dakle, arnojeviu, ne zauvek, nego za vreme, i sa Sumatre, i iz vrta

Berenise, vrati se na Kapitol debelih kanonika ili na Terazije ratnih bogataa.(....).i pusti da

preko tebe, ba preko tebe proe sva nevaljala ludnica tvoje tamne epohe. I nemoj mnogo da

brines o nacionalizmu, jer ga zakopavaju i zaboravljaju svi". 79

Napomenuvi da je prolo vreme nacionalizma, verovatno mislei na Skerlieve kritike

sudove, ohrabruje i podrava pisanje romana.

Isidora Sekuli je razmiljala u kom pravcu e se odvijati posleratna knjievnost verujui

da e novi roman biti "negativan, sarkastian i bolan", sa "prezrivim, gordim, skoro

inkvizatorskim stavom prema prolosti, tradiciji i takozvanim narodnim obavezama".

Pisci romana e uiniti "pokolj zabluda i lanih bogova" razobliivi "ceo vaar tatina,