Предмет проучавања наратологије су универзалне особине наратива, она је теорија наратива, наука о наративном (приповједном) тексту. На самом почетку било би неопходно усвојити појам наратив, јер је он најпогоднији као књижевнонаучни термин, иако је у основи синоним за појмове наративни текст, приповједни текст и сл. Исто тако, у научном смислу, предност има појам наратор, будући да су појмови приповједач, причалац и сл. у српском језику вишезначни и не означавају искључиво теоријску и текстуалну категорију наратора.

Циљ проучавања наратологије је разумијевање, анализирање и вредновање наратива, а корпус су јој наративни текстови свих врста. Назив ове дисциплине (франц. narratologie) дјело је теоретичара бугарског поријекла Цветана Тодорова, настала је као структуралистичка дисциплина, с тим што се данас може говорити и о постструктуралистичкој наратологији. Неки наратолози истражују само наративну фикцију (књижевноумјетничке наративе) док други тумаче наративе у бројним другим, нефикционалним сферама вербалног изражавања. Међу најзначајнија имена наратологије спадају Жерар Женет, Ролан Барт, Мике Бал, Шломит Римон-Кенан и бројни други. Наратологију су развили према својим концептима и моделима, међу којима има и извјесних несугласица, неки од њих су међусобно и полемисали, а у овом кратком резимеу ми ћемо имати довољно простора да, тек као увод у дисциплину проучавања наративног текста, представимо теоријску мисао Жерара Женета, који је наратологију обогатио бројним терминима и квалитетним концептом/моделом истраживања.

Женет прави дистинкцију између два типа наратолошких истраживања. Први тип проучава причу у наративном тексту, а мање се бави начином на који је она испричана. Други тип је „права“ наратологија, модална дисциплина, која се бави управо начином презентације прича и проучава наратив као дискурс. Женет разликује причу као укупност испричаних догађаја (histoire) и приповиједање, тј. нарацију (récit), док дискурс подразумијева одговор на питање како је нешто испричано.

Женет напушта аристотеловску подјелу на mimesis и diegesis, односно каснију англосаксонску одговарајућу дихотомију showing (приказивање) и telling (казивање), твдећи да је заправо дијегеза претпоставка приповиједања, будући да нарација ствара свој засебан свијет, назван дијегетички универзум. На тај начин Женет разликује примарну gијегезу (основну, темељну причу), gругу gијегезу (метадијегетичку, уметнуту), трећу итд. Самим тим, разликује и типове наратора: екстрадијегетички наратор (који је изван дијегезе, није њен дио ни на једном од поменутих нивоа), интрадијегетички наратор (који припада примарном дијегетичком универзуму) и метадијегетички наратор (који припада другом наративу, метадијегези).

А сада издвојимо још неколицину важних појмова које уводи и којима оперише Женет. Појам металепса означава поремећај међу дијегетичким нивоима, који настаје када аутор уводи себе у фикционалну радњу или када лик из те фикције продире у екстрадијегетички ниво. Према улози на том наративном нивоу, наратори могу бити и хомодијегетички (ако припадају као ликови наративу који сами приповиједају), хетеродијегетички (уколико то није случај) и аутодијегетички (уколико је наратор у исто вријеме и главни лик). Важно је од појма наратора разликовати појам наратера (narrataire) као онога коме се приповиједа, насловљеника приповиједања, који према Женету може такође бити интрадијегетички и екстрадијегетички. Женет такође уводи појам фокализације, односно фокализатора, као онога ко виgи (а не ко прича) у наративном тексту.

Вријеме је изузетно важан фактор наратива, па тако и важан аспект проучавања у наратологији. Догађаји у наративу су представљени у одређеном поретку, под чим се подразумијева однос између поретка у којем су се дођаји догодили и поретка у којем су испричани. Ако се та два редослиједа подударају, ријеч је о хронолошком поретку. Ако се не подударају, ријеч је о анахронијама, које је Женет подијелио на аналепсу (трациционално именовану као ретроспекција или flashback) и пролепсу (традиционално именовану као антиципација или flashforward).