3_1 pavle petrovic-1

8/7/2019 3_1 Pavle Petrovic-1

http://slidepdf.com/reader/full/31-pavle-petrovic-1 1/14

Da li centralna banka ima podsticaj da unapred proklamovanu politiku niske infla-cije, koja je za nju i privredu najbolja, u slede}em periodu napusti kako bi ostvarila kratkoro~ni porast zaposlenosti? [ta opredeljuje usporavanje odnosno ubrzavanje privredne aktivnosti: {okovi na strani ponude, na primer rast tro{kova radne snage i osnovnih sirovina (nafte), tehnolo{ki napredak itd, ili promene agregatne tra`nje? Odgovaraju}i na prethodna pitanja u radovima iz 1977. i 1982. Fin Kidland (Finn Kydland) i Edvard Preskot (Edward Prescott) su 2004. godine dobili Nobelovu na-grada za ekonomske nauke. Oni su dali dva va`na doprinosa ekonomskim istraìva-njima: definisali su problem vremenske konzistentnosti ekonomske politike i formu-lisali teoriju realnih poslovnih ciklusa kao obja{njenje za privredna kolebanja. Oba

doprinosa su otvorila {iroke avenije istraìvanja koja traju do dana{njih dana. Zbog ogromnog realnog uticaja na formiranje i reformu institucija ekonomske politike,glavni deo ovog osvrta bi}e posve}en njihovom prvom doprinosu: pitanju vremenske konzistentnosti ekonomske politike.

1. PROBLEM VREMENSKE KONZISTENTNOSTI EKONOMSKE POLITIKE

1.1. INTUICIJA – OPIS PROBLEMA

Centralna banka, rade}i za dobrobit gra|ana, vodi ra~una o stabilnosti cenaali, sa druge strane, i o nivou zaposlenosti odnosno recesiji. Na osnovu toga ban-ka bira i objavljuje politiku inflacije za budu}i period. Gra|ani i preduze}a veru-ju}i joj i o~ekuju}i najavljenu inflaciju, donose odgovaraju}e odluke o visini pla-ta, cena itd. Nakon {to je o~ekivana niska inflacija odredila pona{anje privrede igra|ana, centralna banka moè kratkoro~no da pove}a zaposlenost i proizvod-nju dizanjem inflacije ne{to iznad o~ekivane. Ona sada ima neodoljivu èlju dato i u~ini jer moè da ostvari porast zaposlenosti uz mali gubitak na strani inflaci-je. Prema tome optimalna ekonomska politika se menja tokom vremena: jedna je

Economic Anna

ls no 164, January 2005 - March 200

5

177

Pavle Petrovi} *

DOPRINOS FIN KIDLANDA I EDVARD PRESKOTADINAMI^KOJ MAKROEKONOMIJI:NOBELOVA NAGRADA ZA EKONOMIJU2004. GODINE

* Ekonomski fakultet, Beograd

EKONOMISTI NOBELOVCI/NOBEL PRIZEWINNERS IN ECONOMICS



pre nego {to su o~ekivanja o inflaciji formirana, a druga nakon toga. To je pro-

blem vremenske konzistentnosti ekonomske politike koji su Kidland i Preskotuo~ili i formalno modelirali.Vremenska nekonzistentnost ekonomske politike ukazuje da se u po~etku

najbolja i stoga izabrana politika kasnije ~esto ne primeni. Stanovni{tvo i privre-da, kada vi{e puta pro|u kroz zaokrete politike tokom vremena, shvate motivecentralne banke i nau~e da }e stvarna inflacija biti ve}a od proklamovane. U skla-du sa tim formiraju svoja o~ekivanja, tj. o~ekuju ve}u inflaciju od najavljene i sanjom ulaze u ugovore o platama, cenama itd. Visoka o~ekivana inflacija se ugra-|uje i podiè nominalne plate {to dovodi do pove}anja nezaposlenosti uz visokuinflaciju, tj. do stagflacije. @ele}i na opisani na~in da stimuli{e privrednu aktiv-nost i zaposlenost, razvijene privrede Zapada su tokom sedamdesetih godinaupale u zamku visoke inflacije uz zna~ajnu nezaposlenost.

Vremenska nekonzistentnost politike moè tako|e da objasni i alternativniuzrok inflacije: {tampanje novca radi finansiranja budètskog deficita. Naime,kada iznenadnom dodatnom emisijom novca dràva naknadno izazove inflacijuve}u od o~ekivane ona uspeva da privredu i stanovni{tvo uhvati na krivoj nozi itako naplati inflacioni porez. Ali kao i u prethodnom slu~aju, ovaj mehanizam seubrzo prozre, te svi po~inju da ugra|uju visoku o~ekivanu inflaciju u svoje odlu-ke. Visoke inflacije privreda Latinske Amerike i zemalja u tranziciji mogu se ob-

jasniti ovim pristupom.

1.2. MODEL - FORMALIZACIJA PROBLEMA

Monetarne vlasti, tj. centralna banka bira izme|u inflacije (π ) i nezaposleno-sti (u ), te joj je cilj da maksimizira slede}u dru{tvenu funkciju cilja (Kydland iPrescott, 1977, str. 479):

S (u t , π t), (1)

gde je S opadaju}a i konkavna funkcija po svakoj promenljivoj i ima maksimumu u t < u* i π = 0.

Potonja literatura standardno koristi parametarski oblik funkcije S , po pravi-lu kvadratnu formu:

(2)

Koeficijent γ odraàva zna~aj koji centralna banka pridaje inflaciji u odnosuna zaposlenost, u* predstavlja ravnote`nu (prirodnu) stopu nezaposlenosti, dok

je ciljna nezaposlenost jednaka ku* i ona je manja od ravnote`ne (k <1).

Ekonomski a

nali br 164, januar 2005. - mart 2005.

178

Pavle Petrovi}

22

2

1)(

2

1π γ −∗−−= kuuS

t



Pona{anje privatnog sektora moè se opisati Phillips-ovom krivom u kojoj

su uklju~ena o~ekivanja (Kydland i Prescott, 1977, (5), str. 478):

u t = u* -α (π t – E(π t)). (3)

Ova zavisnost se izvodi, prvo, iz tra`nje za radom koja raste sa padom realnihplata, {to dovodi do smanjenja nezaposlenosti. Potom, pretpostavlja se da se pla-ta nominalno ugovara i fiksira u periodu t-1 na osnovu o~ekivane inflacije za pe-riod t : E(π t). Sledi da }e inflacija ve}a od o~ekivane inflacije u periodu t dovestido smanjenja realnih plata jer su nominalne plate fiksirane na osnovu o~ekivaneinflacije. Smanjenje realnih plata u periodu t dovodi do ve}e zaposlenosti, odno-sno smanjenja nezaposlenosti, kako to pokazuje prethodna Phillips-ova kriva.Vidimo tako|e da koeficijent α pokazuje efekat promene realnih plata na neza-poslenost.

Centralna banka koristi monetarnu politiku da odredi nivo inflacije π . Kakosu o~ekivanja racionalna i nema neizvesnosti, svi }e o~ekivati tu stopu inflacije tj.E(π )= π . Sledi, iz Phillips-ove krive, da }e stvarna zaposlenost biti jednaka ravno-te`noj (u t = u* ) bez obzira sa kojom stopom inflacijom centralna banka iza{la jer}e ta stopa biti o~ekivana.

Ako je politika centralne banke kredibilna, tj. moè da formira o~ekivanja u

privatnom sektoru, onda je za nju optimalno da se u periodu t-1 obaveè na nul-tu inflaciju za period t . Stanovni{tvo }e tada tako|e o~ekivati nultu inflaciju u pe-riodu t , a stopa nezaposlenosti }e biti jednaka ravnote`noj stopi (u t =u* ). Svakadruga stopa inflacije ne bi bila optimalna. Najavljena inflacija od na primer 2%bila bi onda i o~ekivana, te bi stopa nezaposlenosti opet bila jednaka ravnote`noj.O~igledno je da se radi o inferiornom slu~aju.

Ova ex ante optimalna politika nije i ex post optimalna. Ex post, u periodu t ,kada su o~ekivanja ve} formirana i shodno njima nominalne plate odre|ene,centralna banka bi mogla da digne inflaciju iznad o~ekivane i tako smanji realne

plate a podigne zaposlenost i privrednu aktivnost.Formalno, u periodu t centralna banka bira stopu inflacije π t, tako da maksi-

mizira dru{tveno blagostanje dato ciljnom funkcijom (1), uz ograni~enje kojeopisuje pona{anje privatnog sektora tj. Phillips-ovu krivu (3). Tada se kao uslov za maksimum dobija slede}i izraz, koji ujedno predstavlja uslov za ex post opti-malnu politiku:

odnosno:

Economic Anna


5

179

Doprinos Fin Kidlanda i Edvard Preskota dinami~koj makroekonomiji

0S

=∂

∂+

∂

∂

∂

∂=

∂

∂

π π π

u

u

S S



(4)

Leva strana izraza (4) daje grani~ni dobitak od smanjene nezaposlenosti, od-nosno grani~nu korist od ve}e inflacije, dok desna strana daje grani~ni tro{ak ve-}e inflacije. Optimalna ta~ka je kada se grani~na korist i grani~ni tro{ak izjedna-~e, {to izraz (4) i tvrdi.

Isti rezultat se naravno moè dobiti kori{}enjem parametarske ciljne funkcije(2), i on daje bolju intuiciju i dodatne rezultate. Zamenom nezaposlenosti u (2),kori{}enjem Phillips-ove krive (3), i izjedna~avanjem prvog izvoda po inflaciji π

tsa nulom dobija se slede}i uslov za ex post optimalnu politiku:

α [(1-k )u* - α(π t – E(π t)] = γπ t (5)

Izraz (5) odgovara izrazu (4): leva strana daje grani~nu korist a desna grani~-ni tro{ak ve}e inflacije. Iz ovog uslova moè se jasno videti da je ex post za cen-tralnu banku optimalno da bira pozitivnu stopu inflacije. Naime, ako je central-na banka ex ante najavila nultu inflaciju te su o~ekivanja formirana u skladu sanjom, tj. E(π t) = 0, onda na osnovu uslova (5) sledi da za nju nije optimalno da u

periodu t po{tuje svoju najavu i bira nultu inflaciju (π t=0). Ako bi to ona u~inila,uslov optimalnosti (5) ne bi bio zadovoljen jer se dobija:

α (1-k )u* > 0,

tj. da je za nultu inflaciju grani~na korist ve}a od grani~nog tro{ka. Sledi da sedru{tveno blagostanje (zaposlenost) moè pove}ati ako centralna banka ex post,u period t izabere pozitivnu stopu inflacije.

Vidimo da optimalna politika centralne banke ex ante (t-1) i ex post (t ) nisu

iste, i to je generalni problem vremenske konzistentnosti optimalne politike nakoji su ukazali Kydland i Prescott (1977). Dodatni njihov rezultat poti~e iz pret-hodnog razmatranja optimalne monetarne politike: za centralnu banku je opti-malno da ex ante ide sa nultom inflacijom a ex post sa pozitivnom inflacijom.Ovaj njihov rezultat je poznat kao inflaciona pristrasnost monetarne politike.

Kada se prethodno pona{anje centralne banke ponovi vi{e puta, stanovni{tvo(privatni sektor) }e shvatiti obrazac koji prati centralna banka. Posledica je da ex ante najave centralne banke o budu}oj inflaciji nisu vi{e kredibilne, tj. da }e sta-novni{tvo o~ekivati neku drugu stopu inflacije. Kod racionalnih o~ekivanja, ta

stopa }e upravo biti jednaka onoj koju }e ex post odrediti centralna banka. Nai-

Ekonomski a


180

Pavle Petrovi}

π α ∂

∂=

∂

∂ S

u

S



me, kako je stanovni{tvo shvatilo obrazac pona{anja centralne banke, a to je mak-

simiziranje (1) odnosno (2) uz ograni~enje (3), ono moè i samo da re{i taj pro-blem optimizacije tj. da dobije izraze (4) odnosno (5). Kada privatni sektor (sta-novni{tvo) to u~ini, onda }e svoju o~ekivanu inflaciju u izrazu (5) da izjedna~i sasa stvarnom inflacijom, tj. E(π t) = π t, i tako da utvrdi stvarnu budu}u inflaciju:

α(1-k )u* = γ π t

(6)

Izraz (6) daje budu}u ravnote`nu inflaciju u slu~aju kada centralna banka nemoè da se obaveè da }e po{tovati ex ante najavljenu stopu inflacije, odnosnokada centralna banka nema kredibilitet. Vidimo da }e ravnote`na inflacija bitive}a ukoliko centralna banka pridaje manji zna~aj inflaciju u odnosu na zaposle-nost, tj. ukoliko je γ manje. Zatim inflacija je ve}a ako je nezaposlenost koju ciljacentralna banka uk* znatno nià od ravnote`ne (prirodne) stope nezaposlenostiu* , odnosno njihova razlika (u*- ku* ) velika. Najzad, kada je reakcija nezaposle-nosti na realne plate ve}a, tj. α ve}e, ravnote`na inflacija }e biti ve}a.

Prethodno pokazuje da centralna banka (vlada) koja pridaje veliki zna~aj ni-skoj nezaposlenosti (ku* malo) a mali zna~aj visokoj inflaciji (γ malo) zavr{i save}om inflacijom nego u obrnutom slu~aju. Ovaj paradoksalni rezultat je posle-dici nekredibilne monetarne politike centralne banke, tj. njene nemogu}nosti dase obaveè na ex ante najavljenu stopu inflacije.

Barro i Gordon (1983) su prethodne rezultate iskoristili da formuli{u pozi-tivnu teoriju inflacije. Ona je u osnovi data izrazom (6), i kaè da }e stvarna infla-cija biti ve}a ukoliko je nezaposlenost koju ciljaju politi~ari (vlada/centralna ban-ka) znatno nià od ravnote`ne. Ovo obja{njava za{to su se neke privrede na{le u

samogeneriraju}oj inflaciji uprkos ponovljenim najavama da èle da smanje in-flaciju.

Re{avanje problema vremenske konzistentnosti monetarne politike usmere-no je na obezbe|ivanje njene kredibilnosti. Predloèno je da monetarne politikaprati unapred jasno definisana pravila te da se tako spre~i diskreciono pravo pro-mene politike ex post. Jednostavna i jasna pravila su da se monetarna politikaobaveè na zadatu stopu inflacije ili fiksirani devizni kurs koji bi ostali neprome-njeni bez obzira na budu}e doga|aje. Da bi se pravila monetarne politike u~inilakredibilnim, ona bi trebala zakonski da se reguli{u {to zna~i da bi njihova prome-

na zahtevala odre|enu proceduru i vreme.

Economic Anna


5

181


γ απ

)( ∗−∗=

kuut



[iroko poznati primer ovakvog rigidnog pravila, koje je zakonski institucio-

nalizovano, predstavlja devizno ve}e. Devizni kurs je u ovom slu~aju zakonskifiksiran prema izabranoj valuti bez mogu}nosti povremenog prilago|avanja.Kao posledicu imamo da monetarna politika prati jednostavno pravilo da otku-pom i prodajom deviza po fiksnom kursu emituje odnosno povla~i doma}i no-vac. O~igledno, monetarna politika je striktno definisana pravilom, odnosno ne-ma diskrecionih prava da reaguje na neo~ekivane doga|aje.

Jasno je da }e prethodna zakonom definisana pravila monetarne politike, kojase ex ante obavezuju na odre|enu stopu inflacije odnosno nivo kursa, imati kredi-bilitet i tako uticati na formiranje o~ekivanja stanovni{tva (privatnog sektora).Stoga kada se najavi nulta inflacija, stanovni{tvo }e to i o~ekivati, a zakon }e one-mogu}iti da se ta najava odnosno monetarna politika ex post promeni. Prethodnimodel onda pokazuje da }e optimalni rezultat biti ravnote`na nezaposlenost inulta inflacija (u* , π t =0). Time bi problem vremenske konzistentnosti bio re{en.

Prethodno re{enje problema oslanja se, me|utim, sna`no na izloèni modelu kome nema neizvesnosti. Model naime isklju~uje nepredvidive egzogene {oko-ve u periodu t . [ta ako ex post u periodu t do|e do sna`nog negativnog {oka nastrani ponude, na primer zna~ajnog porasta cene nafte na svetskom trì{tu? Dr-è}i se i dalje politike nulte inflacije, prethodni {ok }e dovesti zna~ajnog rasta ne-zaposlenosti iznad ravnote`ne, odnosno zna~ajnog pada proizvodnje. Da li je ta-

da bolje omogu}iti izvesnu fleksibilnost monetarnoj politici, odnosno dozvolitiodre|eni stepen diskrecije?

Izloèni model moè da se pro{iri tako da uklju~i neo~ekivane {okove u peri-odu t . Pokazuje se da osnovni intuicija i dalje vaì. Uvo|enje neizvesnosti me|u-tim ukazuje da optimalna monetarna politika mora da bude fleksibilnija nego uslu~aju potpune izvesnosti.

[okove na strani ponude (z t ) moèmo uvesti preko Philips-ove krive, kojasada glasi:

u t = u* - α (π t – E(π t)) + z t . (7)

[ok z t izaziva rast nezaposlenosti i predstavlja slu~ajnu promenljivu, jednakoraspore|enu i nezavisnu tokom vremena, sa sredinom nula. Lako je pokazati dasada ex post optimalna politika mora da zadovolji slede}i uslov (uporedi sa 5):

α [(1-k )u* - α (π t – E(π t)) + z t ] = γπ t (8)

Privatni sektor (stanovni{tvo) re{ava prethodni problem optimizacije u peri-

odu t-1, tj. zna uslov optimalnosti monetarne politike (8). Me|utim u periodu t-

Ekonomski a


182

Pavle Petrovi}



1, kada treba odre|ivati nominalne plate, stanovni{tvo ne zna veli~inu {oka (z t ) u

periodu t , stoga nije u stanju da odredi ta~no ravnote`nu inflaciju π t. Ono {tomoè da odredi jeste ravnote`na inflacija u proseku, tako {to izjedna~ava nepo-znati budu}i {ok sa njegovom sredinom tj. nulom. Tehni~ki, to se postiè uzima-njem o~ekivane vrednosti leve i desne strane izraza (8), kada se dobija:

α [(1-k )u* - α (E(π t) – E(π t) + E(z t )] = γ E(π t).

Kako su {okovi na strani ponude u proseku nula, tj. E(z t ) = 0, dobija se da in-flacija koju o~ekuje privatni sektor iznosi:

(9)

Sledi da rezultat za ravnote`nu inflaciju u slu~aju potpune izvesnosti (6), sa-da vaì u proseku. U skladu sa o~ekivanom inflacijom (9), privatni sektor }e uperiodu t-1 ugovoriti nominalne plate koje }e vaìti u periodu t .

U periodu t centralna banka moè da utvrdi vrednost {oka z t , i tada na osno-vu uslova optimalnosti (8) da odredi ex post optimalnu monetarnu politiku od-nosno stopu inflacije π t. Ako u periodu t nema {oka na strani ponude, tada }e op-timalna stopa inflacije biti jednaka onoj koju je stanovni{tvo i o~ekivalo (9), od-

nosno rezultat je isti kao u slu~aju potpune izvesnosti.Kada se me|utim {ok pojavi i dovede do porasta nezaposlenost (z t > 0), tada

je za centralnu banku optimalno da podigne inflaciju u periodu t (π t) iznad o~e-kivane (9) i tako ublaì efekat {oka na rast nezaposlenosti. Ovo se moè pokazatizamenom izraza za o~ekivanu inflaciju (9) u uslov optimalnosti (8), te se u neko-liko koraka dobija izraz za ravnote`nu stopu inflacije:

(10)

Kako su koeficijenti α i γ pozitivni, izraz (10) pokazuje da na {ok koji dovodido pove}anja nezaposlenosti (z t >0) centralna banka reaguje sa ve}om inflacijom(π t) od o~ekivane (9).

Vidi se da postojanje nepredvidivih egzogenih {okova, {to je realna pretpo-stavka, ~ini jednostavna pravila, kao {to su fiksna inflacija ili kurs, neatraktivnimjer dovede do velikih oscilacija nezaposlenosti i privredne aktivnosti. S drugestrane, odsustvo kredibilnosti dovodi do inflacione pristrasnosti i samogenerira-ju}e inflacije.

U ovakvim okolnostima, idealni bi bilo da centralna banka moè da ubedi

stanovni{tvo (privatni sektor) da }e koristiti monetarnu politiku samo da neu-

Economic Anna


5

183


γ απ )()( ∗−∗= kuuE

t

2

)(

αγ α

γ απ

+

+∗−∗

=t

t

zkuu



trali{e slu~ajne {okove. Ako centralna banka cilja nultu inflaciju i reaguje samo

egzogene {okove, onda se izraz (10) svodi na:

(11)

Izraz (11) sada daje optimalno pravilo monetarne politike (sli~no Obstfeld iRogoff, 1997). Naime, ako nema {okova u periodu t , centralna banka se drì ex ante najavljene nulte inflacije, te je stvarna ex post inflacija tako|e nula. Kada do-|e do {oka koji pove}ava nezaposlenost (z t > 0), optimalno je parirati tom {okupozitivnom inflacije ~ime se ublaàva pove}anje nezaposlenosti.

1.3. UTICAJ ISTRAÌVANJA KIDLANDA I PRESKOTA NA VO|ENJE EKONOMSKEPOLITIKE I RAZVOJ INSTITUCIJA

Zna~aj rezultata Kidlanda i Preskota je {to su s jedne strane otvorili novepravce istraìvanja u ekonomskoj teoriji, a sa druge strane doveli do promena una~inu vo|enja ekonomske politike i odgovaraju}ih institucija.

Jedna linija teorijskih istraìvanja koja su usledila pokazala je da ako central-na banka podigne svoju reputaciju bore}i se protiv inflacije, onda ona moè po-zitivno uticati na smanjenje o~ekivane inflacije kod privrede i stanovni{tva. Sa ta-ko dobijenim poverenjem, monetarna politika moè da produkuju nisku inflaci-

ju ne izazivaju}i recesiju odnosno nezaposlenost.U osnovi ovaj pravac je odabrao guverner centralne banke SAD Pol Volker

tokom osamdesetih suprotstavljaju}i se nasle|enoj visokoj inflaciji. Da misliozbiljno pokazao je sna`nim dizanjem kamatnih stopa {to vodi smanjenju raspo-loìvog novca i odgovara niskoj inflaciji. Stanovni{tvo i privreda su me|utim idalje o~ekivali nastavak stare pri~e i ugradili u svoje odluke o~ekivanu visoku bu-du}u inflaciju. Visoke cene i nominalne plate nasuprot smanjenoj agregatnoj tra-`nji (koli~ini novca) dovele su do smanjenja proizvodnje i zaposlenosti. Suo~ensa ovom sna`nom privremenom recesijom, Volker nije odustao pokazuju}i eko-

nomskim akterima da mu je primarni cilj obaranje inflacije. Ste~eni kredibilitet uborbi protiv inflacije centralna banka je iskoristila da uti~e na inflaciona o~ekiva-nja i da ih uskladi sa svojom politikom niske inflacije. Krajnji rezultat je bio sta-bilnost cena uz zadovoljavaju}u nivo zaposlenosti.

Korak dalje u ograni~avanju uticaja vlade na zaokrete u monetarnoj politici,a time i re{avanje problema vremenske konzistentnosti, jeste pove}anje nezavi-snosti centralne banke s jedne i eksplicitnog definisanja ciljeva s druge strane. Te-orijski osnov za ovaj pristup je dao model sa konzervativnim guvernerom na ~e-lu nezavisne centralne banke, tj. sa onim koji ima ve}u averziju prema inflaciji od

proseka stanovni{tva (Rogoff, 1986). Osnovna ideja je da se istovremeno obezbe-

Ekonomski a


184

Pavle Petrovi}

2αγ

απ +

= t

t

z



di kredibilnost politike niske inflacije, a da se ipak ne veù ruke centralnoj banci

da promenom politike reaguje na iznenadne poreme}aje.Prethodni rezultati su uticali na reforme centralnih banaka u razvijenim pri-vredama: Engleskoj, [vedskoj, Novom Zelandu, Australiji, Kanadi itd. gde je sanezavisno{}u u teku}em vo|enju monetarne politike uvedeno i obavezno cilja-nje niske inflacije. Ovaj trend se pro{irio i na zemlje u razvoju: Poljska, Republikaê{ka, Brazil i Ju`na Afrika.

No verovatno najzna~ajniji uticaj akademskog istraìvanja iniciranog rezul-tatima Kidlanda i Preskota je ostvaren kod koncipiranje Evropske centralne ban-ke. Delegiranje monetarne politike konzervativnom i nezavisnom centralnombankaru – Evropskoj centralnoj banci, bio je na~in da se zemlje sklone inflacijikao Italija i [panija dovedu u red. Pored institucionalne nezavisnosti od vlada~lanica monetarne unije, Evropska centralna banka ima i zadatu visinu inflacijedo 2%. Ciljna inflacija se u razvijenim privredama kre}e oko 2% na godi{njemnivou, bilo da je data kao eksplicitan cilj ili kao interval 1% do 3%. Obavezivanjena nisku inflaciju, ili na neki drugi relevantan cilj, na primer fiskalni deficit, po-staje sve vi{e rasprostranjeno. Svrha jasno postavljenog cilja jeste da ekonomskiakteri mogu lako da ocenjuju njegovo ispunjenje i tako utvr|uju verodostojnostekonomske politike.

Tre}i pravac re{avanja problema vremenske konzistentnosti ekonomske po-

litike, {to je bio inicijalni izbor Kidlanda i Preskota, jeste zakonsko definisanjestriktnih pravila za monetarnu politiku, na primer onih koja bi obezbedila odre-|enu stopu inflacije ili fiksirani devizni kurs. Potpuno eliminisanje diskrecije uvo|enju monetarne politike – njeno stavljanje na automatskog pilota, spre~avanaravno njene naknadne promene i tako re{ava problem vremenske konzistent-nosti. Ali cena ovog rigidnog re{enja je veoma visoka jer ono ne omogu}ava da seublaè nepredvidivi udari, {to moè voditi velikim padovima proizvodnje i zapo-slenosti. To je bio razlog da se ovaj pravac ne razmatra ozbiljnije za razvijene pri-vrede, te da se istraìvanja i reforme koncentri{u na gore izneta unapre|enja dis-

krecione politike.Zakonski definisana pravila predloèna su kao terapija i primenjivana su u

privredama u razvoju sa istorijom visoke i hroni~ne inflacije. Devizno ve}e jenajpoznatiji aran`man, gde se zakonom odre|uje fiksni devizni kurs prema re-zervnoj valuti, a koli~ina novca se automatski pove}ava ili smanjuje u zavisnostiod kupovine i prodaje deviza na trì{tu. Prodaja deviza od strane stanovni{tva iprivrede dovodi do pove}ane emisije doma}e valute i obrnuto. Korak dalje u od-nosu na devizno ve}e je uvo|enje stranog novca, obi~no dolara ili evra. U obaslu~aja – deviznog ve}a i stranog novca, ideja je da se spolja uveze kredibilnost

monetarne politike i tako re{i problem vremenske nekonzistentnosti.

Economic Anna


5

185




Najpoznatiji poku{aj sa deviznim ve}em, koji je zavr{en stra{nim krahom

krajem 2001, predstavlja Argentina tokom devedesetih. Pre devedestih, Argenti-na je prolazila kroz faze hroni~ne inflacije koja je povremeno prelazila u hiperin-flaciju, i pri tom ostvarivala nizak privredni rast. O{tar zaokret u monetarnoj po-litici zakonskim definisanjem pravila, doveo je do pada inflacije, ali jo{ va`nije ido pada o~ekivane budu}e inflacije {to zna~i i kamatnih stopa. To je uslovilo rastdoma}ih investicija, dok je predvidiv i stabilan makroekonomski okvir privukaostrane investicije. Tako se pojavila uspe{na pri~a – visok privredni rast uz niskuinflaciju. Veliki rast plata i preterana javna potro{nja sa rezultiraju}im deficitom,koji su zbog fiksnog kursa de facto izraèni u dolarima, doveli su do kraha ekspe-rimenta. Jedini na~in da do|e do uskla|ivanja, uz nepromenjeni kurs, bio je dase plate i javna potro{nja nominalno smanje, {to je bolno i politi~ki te{ko odrì-vo. Kupovanjem kredibilnosti rigidnim utvr|ivanjem deviznog kursa zakonom,izgubljena je va`na poluga bezbolnijeg prilago|avanja – promena kursa. Ali va-`nija lekcija je da se kredibilnost ne moè uvesti spolja i odràti bez odràvanjareda, pre svega fiskalnog, u doma}oj privredi.

Devizno ve}e odnosno uvo|enje stranog novca dalo je rezultate u veoma ma-lim otvorenim privredama, gde tokovi kapitala i me|unarodne trgovine imajupresudan zna~aj. Kao privremeno re{enje mehanizam deviznog ve}a je pogodan ikoristi se za obuzdavanje visokih inflacija. To je upravo u~inio Avramovi} naglo

zaustavljaju}i na{u hiperinflaciju januara 1994.

2. REALNI PRIVREDNI CIKLUSI

Analiza privrednih ciklusa do 1970-tih godina bila je bazirana na kejnzijan-skim modelima, koji su pretpostavljali imperfektnu konkurenciju, odnosno ri-gidne nominalne plate i cene. U tom okruènju, {okovi na strani agregatne tra-`nje dovode do fluktuacija proizvodnje, zaposlenosti itd., odnosno privrednih ci-klusa. Dugoro~an rast privrede se s druge strane obja{njavao faktorima na strani

ponude, tj. rastom kapitala i zaposlenosti a pre svega tehni~kim napretkom. Sledida nije bilo veze izme|u obja{njenja dugoro~nog trenda rasta (faktori na straniponude) i oscilacija oko njega (agregatna tra`nja).

Vaàn dodatni izazov je bio da se privredni ciklusi objasne polaze}i od mi-kroekonomskih osnova modela potpune konkurencije, sa fleksibilnim platama icenama. Izvo|enje makroekonomskih modela direktno iz mikroekonomskihosnova inicirano je Lucas-ovom (1976) kritikom koja je pokazala da su do tadaocenjivani i kori{}eni makroekonometrijski modeli bili osetljivi na promeneekonomske politike. Sledi da su tako ocenjene makroekonomske relacije bile ne-

stabilne, a time i na njima bazirana analiza privrednih ciklusa nepouzdana. Ipak

Ekonomski a


186

Pavle Petrovi}



najve}i ulog je bio da se utvrdi da li klasi~ni valrasijanski model, tj. model potpu-

ne konkurencije bez keinzijanskih imperfekcija, moè da objasni cikluse koji ka-rakteri{u savremene trì{ne privrede. Jednostavno, ako su trì{ta stalno u ravno-teì kako su mogu}e privredne fluktuacije?

Privredna kretanja u 1970-tim predstavljala su snaàn stimulans da se na nov na~in pri|e obja{njenju privrednih ciklusa. Prvo, pojava stagflacije – nezaposle-nosti uz inflaciju, pokazala je da do tada stabilna makroekonomska inverzna za-visnost izme|u nezaposlenosti i inflacije vi{e ne vaì. To je stimulisalo Lucas-a(1976) da formuli{e svoju kritiku, i tako usmeri budu}a makroekonomska istra-ìvanja, uklju~uju}i istraìvanja privrednih ciklusa, na mikroekonomske osnove.Drugo, privredne oscijalicije u 1970-tim bile su najve}im delom izazvane {okovi-ma na strani ponude – veliki naftni {okovi (rast cena) 1973-74. i 1979. godine,kao i usporavanje rasta produktivnosti u svetskoj privredi sredinom 1970-tih.

Tako je postavljena pozornica da se polaze}i od mikroekonomskih osnova sjedne i {okova na starni ponude s druge strane ponudi mogu}e obja{njenje zaprivredne cikluse. Kyndland i Prescott (1982) su to i u~inili spajaju}i teoriju pri-vrednog rasta sa teorijom privrednih ciklusa.

Oni su po{li od standardnog neoklasi~nog modela rasta Solow (1956) i odgo-varaju}eg empirijskog okvira za merenje doprinosa pojedinih faktora ponudeprivrednom rastu (Solow, 1957). Potonje podrazumeva da, pored rasta rada i ka-

pitala, na rast proizvodnje uti~e i tehni~ki progres (ukupna produktivnost fakto-ra). Efekat tehni~kog progresa se obuhvata kao rezidual (Solow residuali), tj. kaorast proizvodnje koji se ne moè pripisati kvantitativnom uve}anje rada i kapita-la. Stoga su Kyndland i Prescott (1982) ove Solow reziduale uzeli kao meru rastatehni~kog progresa. Izmereni, ovi reziduali su pokazivali velike varijacije tokomvremena impliciraju}i da postoje velike oscilacije u kretanju tehni~kog progresau vremena. Nadalje, oscilacije u rezidualima – tehni~kom napretku, dobrim de-lom su se poklapali sa oscilacijama u privredi – privrednim ciklusima. Prethodnoje motivisalo hipotezu da tehnolo{ki {okovi dovode do privrednih ciklusa.

Obja{njenje za nastajanje privrednih ciklusa usled tehnolo{kih {okova uosnovi je slede}e. Pozitivan tehnolo{ki {ok u periodu t , na primer neka tehni~kainovacija, dovodi do rasta ukupne produktivnosti faktora iznad njene prose~ne,trend vrednosti. To zna~i da privreda sada pove}ava proizvodnju sa istom koli~i-nom rada i kapitala, {to predstavlja prvi, direktan efekat pozitivnog tehnolo{kog{oka na porast proizvodnje iznad trend vrednosti u periodu t . Zatim, rast ukupneproduktivnosti faktora zna~i i rast produktivnosti rada, {to dovodi do porasta re-alnih plata. Ve}e plate dovode do porasta ponude rada i tako ve}e zaposlenosti, atime i do porasta proizvodnje. Ovo predstavlja drugi, indirektni efekat pozitiv-

nog tehnolo{kog {oka na porast proizvodnje u posmatranom periodu.

Economic Anna


5

187




Ako je tehnolo{ki {ok bio unapred predvi|en – anticipiran, onda postoji i

tre}i indirektni efekat na rast proizvodnje u periodu t preko rasta kapitala. Obja-{njenje je identi~no kao i u slu~aju rada. U slu~aju da je tehnolo{ki {ok bio neo~e-kivan, tada je u posmatranom periodu t veli~ina kapitala predodre|ena tj. opre-ma instalisana, te je kapital nemogu}e uve}ati. Naime, Kydland i Prescott (1982)pretpostavljaju da je potrebno vi{e od jednog perioda da se investicija pretvori uproizvodni kapital. To je takozvana ”vreme-da–se-izgradi (time-to-build)” teh-nologija, {to obja{njava naslov njihovog rada.

Prethodni porast proizvodnje iznad trend vrednosti u periodu t ima efekatna rast proizvodnje i u kasnijim periodima, jer deo rasta proizvodnje odlazi u{tednju a potom u investicije. Koliko dugo }e se efekti tehni~kog progresa prosti-rati tokom vremena zavisi od njegove postojanosti. Serije reziduala koje su kori-stili Kydland i Prescott su bile signifikantno pozitivno autokorelirane, {to zna~ida tehnolo{ki {ok u periodu t traje zna~ajan broj perioda iza toga, tj. da je relativ-no postojan. Rezultat toga je da pored direktnog i indirektnog (preko rada) efek-ta u periodu t , slede direktni indirektni efekti na rast proizvodnje u periodimat+1, t+2 , itd. Ti efekti sada uklju~uju i efekte rasta kapitala, usled rasta investicijaiznad svoje trend vrednosti. Tako se dobija da makroekonomski agregati ispolja-vaju visoku autokorelaciju i zajedni~ko kretanje, sa najve}im varijacijama inve-sticija, pa zatim proizvodnje i najmanjim varijacijama potro{nje. Napokon, ovaj

mehanizam je stabilan jer su reziduali, koji opisuju tehni~ki progres, stacionarnitj. posle odre|enog broja perioda vra}aju se na svoju sredinu koja je jednaka nu-li. Na ovaj na~in model baziran na mikroekonomskim osnovama i {okovima nastrani ponude generira privredne cikluse koji treba da objasne stvarne cikluse.Kako se obja{njenje bazira na realnim {okovima, za razliku od nominalnih rigid-nosti kod kejnzijanaca, radi se o modelu realnih privrednih ciklusa.

Rezultati Kydland i Prescott (1982) su inicirali zna~ajne pravce novih istraì-vanja koja se proteù do dana{njih dana. Upravo je to siguran pokazatelj rele-vantnosti njihovih rezultata.

Tako su Kydland i Prescott (1982) uveli nov na~in ocenjivanja sloènih dina-mi~kih stohasti~kih makroekonomskih modela koji se izvode iz mikroekonom-skih osnova. Radi se o numeri~kom metodu kalibriranja modela. Naime da bi sedobilo re{enje – output modela za jedan skup parametara, treba numeri~ki re{itidinami~ki, stohasti~ki optimizacioni problem, {to je ve} po sebe te{ko i traì vre-me. Stoga nije operativno re{avati model za veliki broj alternativnih skupova pa-rametara i na kraju izabrati re{enje – output modela koje najbolje aproksimirastvarne privredne cikluse. Umesto toga, Kydland i Prescott (1982) su izabralivrednosti nekih parametara na osnovu prose~nih stvarnih vrednosti privrede

SAD, bilo na osnovu makroekonomskih serija ili mikroekonomskih istraìvanja.

Ekonomski a


188

Pavle Petrovi}



To im je onda omogu}ilo da izbegnu problem re{avanja kompletnog stohasti~-

kog modela. Prethodni postupak kalibracije se od tada ekstenzivno koristi i una-pre|uje.Dalja istraìvanja su tako|e i{la u pravcu uop{tavanja modela. Kao realni {o-

kovi na strani ponude uvedeni su tro{kovni {okovi usled rasta svetskih cena siro-vina, {okovi fiskalne politike itd., a u malim otvorenim privredama {okovi uslovarazmene i {okovi kamatnih stopa. [okovi u preferencijama potro{a~a su uvedenikao {okovi na strani tra`nje.

Mikroekonomska osnova sa trì{tima u ravnoteì je tako|e dovedena u pita-nje. Stoga se u okvir Kydland-a i Prescott-a uvode frikcije na trì{tu rada, mono-polisti~ka konkurencija na trì{tu roba, imperfekcije na trì{tu kredita itd.

Najzad jo{ jedan pravac istraìvanja ~ini temeljnije merenje tehni~kog na-pretka u odnosu na Solow reziduale, kori{}enjem sloènih dezagregiranih mode-la (Basu i Fernald, 1997 i 2000). Pokazuje se da i nove ocene ispoljavaju zna~ajnekratkoro~ne fluktuacije, ali nije sasvim jasno da li imaju efekte koje su predvideliKydland i Prescott (1982).

Obja{njenje za privredne cikluse jo{ nije ra{~i{}eno u makroekonomiji (Ro-mer, 1996).

Modeli realnih privrednih ciklusa obja{njavaju verovatno samo deo stvarnihprivrednih fluktuacija. I dalje je u opticaju kejnzijansko obja{njenje da su nomi-

nalne rigidnosti plata i cena, odnosno nepotpuna konkurencija centralni za obja-{njavanje privrednih ciklusa. Mogu}e je i da privredni ciklusi nastaju usled kom-binovanog dejstava {okova na strani ponude (realni poslovni ciklusi) i nominal-nih rigidnosti kombinovanih {okovima na strani tra`nje (kejnzijanski pristup).

Economic Anna


5

189




Ekonomski a


190

Pavle Petrovi}

LITERATURA

Barro, R. i D. Gordon, 'A positive theory of monetary policy in a natural-rate model',Journal of Political Economy, 91 (1983),589-610.

Bassu, S. i J. Fernald, ' Returns to scale in U.S.production: Estimates and implications',Journal of Political Economy, 105 (1997),248-283.

Bassu, S. i J. Fernald, ' Why is productivity pro-

cyclical? Why do we care? ', Federal Re-serve Bank of Chicago Working Paper2000– 11.

Finn Kydland and Edward Prescott's Contri-bution to Dynamic Macroeconomics: TheTime Consistency of Economic Policy andthe Driving Forces Behind Business Cycles,The Royal Swedish Academy of Sciences ,October 2004.

Kydland, F. i E. Prescott, ' Rules rather than di-scretion: The inconsistency of optimal

plans', Journal of Political Economy, 85(1977), 473-490.

Kydland, F. i E. Prescott, 'Time to build andaggregate fluctuations', Econometrica , 50(1982), 1345-1371.

Lucas, R., 'Econometric policy evaluation: Acritique', Journal of Monetary Economics ,supplement, (1976), 19-46.

Obstfeld, M. i K. Rogoff, Foundations of Inter-national Macroeconomics, CambridgeMass. : The MIT Press, 1997.

Rogoff, K., 'The optimal degree of precommit-ment to an intermediate monetary target',Journal of International Economics , 18(1986), 1169-1190.

Romer, D., Advanced macroeconomics,McGraw-Hill, 1996.

Solow, R. 'A contribution to the theory of eco-nomic growth', Quarterly Journal of Econo-mics , 70 (1956), 65-94.

Solow, R. 'Technical change and the aggregateproduction function', Review of Economics

and Statistics , 39, (1957), 312-320.

3_1 pavle petrovic-1

Documents