Исихазам

Грађански рат двадесетих година XIV века знатно је ослабио царство, а грађански рат четрдесетих година одузео му је животну снагу. Једно снажно социјално-револуционарно струјање дошло је до изражаја у странци зилота, а са политичким и социјалним борбама преплео се огорчен верски спор, изазван покретом исихаста, најзанимљивијим верским покретом позновизантијске епохе. Исихастима су називани у Византији од давнина калуђери који су у потпуној повучености и тишини водили строг пустињачки живот. У XIV веку исихазам је добио карактер једне посебне мистичко-аскетске струје. Далеки претеча ове струје био је чувени мистичар XI века, Симеон Нови Богослов. Прави оснивач исихастичког покрета био је синајски калуђер Григорије, који је тридесетих година XIV века обишао византијске земље прповедајући своје учење. Учење је наишло на јак одјек у манастирима. Нарочито одушевљење било је на Светој Гори која је постала средиште исихазма. Највиши циљ коме су тежили исихасти била је визија божанске светлости. Тај цељ се постизао одређеним аскетским методама. Исихаст је морао да, потпуно повучен, у одређеном ставу, стално понавља тзв Исусову молитву („Господе Исусе Христе, сине божији, помилуј ме“) и да сваки пут док изговара задржи дах : постепено би га обузело осећање бескрајног блаженства и он би угледао неку надземаљску светлост, ону исту божанску светлост која се приказала Исусовим апостолима на Таворској Гори. Међутим веровање исихаста наишло је на противљење а аскетске методе наишле су на негодовање и потсмехе. Први је устао против исихаста Варлаам, грчки монах из Калабрије, човек велике учености. Он је дошао у Цариград да се мери са најјачим представницима византијске науке али је подлегао у јавној дискусији са ученим Нићифором Григором. Тада је увређени Калабријац окренуо свој полемички жар против мистицизма светогорских калуђера. У одбрану исихаста стао је Григорије Палама најистакнутији богослов свога времена. Распламсао се оштар спор. Варлаам је категорички одбијао вечито постојање, а према томе и могућност виђења таворске светлости, јер, сем самог божанства, ништа, па ни таворска светлост не може бити вечна. Прими ли се постојање вечите светлости, онда та светлост не би била ништа друго но сам бог, који је једини вечит, али у том случају она не би могла да се види, пошто је бог невидљив. Насупрот томе Григорије Палама је повлачио разлику између трансцендентне божије суштине, неприступачне човеку, и божијих „енергија“, које делују у свету и које се откривају људима а које ипак нису створења већ вечите еманације бога. Да нема таквих божијих еманација (истицања), између еманентног (унутрашњег) света и трансцендентног (оно што прелази подручје човекове свести) бажанства не би уопште постојала никаква веза. Божија мудрост, љубав, милост – све су то према Палами божије енергије, а божија енергија је и она вечита светлост која се показала апостолима и која се може видети увек у мистичкој екстази. Тако се у учењу исихаста изражава иста она тежња из времена христолошких распри и борби око икона: иста она тежња да се премости јаз између овог и оног света. Затоје исихазам на западу одлучно одбачен док је у Византији прихваћен. Но и у византијској цркви исихазам се формирао тек после дужих борби јер је у почетку постојала јака опозиција. Ипак је Григорије Палама успео да се ова наука 1341.г. призна на цариградском сабору, а када је уместо

Варлаама против исихаста иступио византијски калуђер Григорије Акиндин, био је и он одбијен. Исте године у лето дошло је до промене на престолу па је наступио преокрет и у црквеној политици. Као Латињанка, царица Ана Савојска није могла да буде наклоњена исихастима, а и патријарх Јован Калекас био је одлучан противник исихаста. У Цариграду исихасти су били изложени гоњењима а сам Григорије Палама бачен у затвор. Утолико је приснија била веза исихаста са Јованом Кантакузином. Када је избио грађански рат, исихасти су стали на једној а антиисихасти на другој страни. У последњем тренутку при крају грађанског рата, царица је пружила руку исихастима, сменила патријарха Јована Калекаса и пустила из затвора Григорија Паламу. Међутим овај рат је царица изгубила а нови цар постао је Јован Кантакузин. Кантакузинова победа била је уједно и победа исихазма. Истина, верске распре су се наставиле а као противник исихаста сада је иступио Нићифор Григора. Међутим, сабор на Влахернском двору 1351.г. коначно је признао правоверност исихаста и бацио анатему на Варлаама и Акиндина. Исихазам је отада важио као званично признато учење грчке цркве. Григорије Палама је ускоро после смрти (1357/8) проглашен за свеца, а његова наука постала једна од основа даљег развоја грчке православне цркве. Следбеници исихаста били су и истакнути мистик Никола Кавасилас, и учени канониста Симеон Солунски и чувени бранилац православља против уније, Марк Евгеник.