5. Шта мислиш о на-шем образовном систе-му и које би новине увео у школе?Наш систем је доста тра-диционалан. Има много теорије која се учи на-памет, а онда брзо за-боравља. Мало је прак-тичне наставе, што би требало променити, а за данашње време потреб-на је и боља техничка опремљеност кабинета за бољи и продуктив-нији рад.

6. Награда за ученика ге-нерације је посета Белом двору. Како је то изгледало и да ли си добио неку награду?То је пре свега велика част. Част је упознати краљевску по-родицу али и стајати поред још шест стотина других ученика генерације, колико их је било ове године на пријему од којих је свако заслужио да се нађе на том месту. Престолонаследник је свима лично честитао и уру-чио похвалницу за постигнути успех.

7. Који си факултет уписао и какав је био пријем ни испит?Око одабира факултета сам помало био неодлучан, али сам онда добро размислио и схватио да ме ипак највише интере-сује електротехника те сам уписао Електротехнички факултет у Београду. На пријемном испиту се полагала математика а тест је био тежи него ранијих година, али када се припремате све може да се уради како треба.

8. Даљи планови за будућност?На првом месту је сада факултет. Потрудићу се да га завршим са што бољим просеком, а онда да пронађем посао у струци. Надам се да ћу каријеру моћи да градим у земљи, али с обзи-ром на тренутно стање, не бих искључио ни могућност одлас-ка у иностранство уколико буде било прилике за то.

Ученик генерације на пријему у Белом двору са престолонаследником

Александром и принцезом Катарином и разредним

старешином на додели награде

Ученик генерације Милош Павловић, IV-41.Због чега си одлучио да упишеш баш гимна зију?Нисам се много двоумио око уписа гимназије. Одувек су ме занимале природне науке, а пошто сам шко-ловање након основне школе хтео да наставим у Неготину, гимназија и природно – математички смер су били логичан, а сада могу рећи и одличан избор јер пружају добру основу за даље школовање.

2. Који предмети су те највише интересовали?Највише су ме интересовале природне науке – математика, хемија и биологија. То су предмети које сам највише волео и у основној школи те је у гимназији дошло до проширивања знања и бољег упознавања света природних наука.

3. На којим такмичењима си учествовао и које ти је најдра-же?Учествовао сам на такмичењима из математике, хемије и биологије, а најупечатљивија су ми републичка такмичења из математике у Новом Саду и биологије у Београду. То су дивна искуства. Поред надограђивања и усавршавања знања, такмичења су идеална прилика за упознавање пријатеља, ос-тваривање нових контаката, обилазак других градова и свако је једно ново и драгоцено искуство.

4. Како би описао школовање у гимназији?Памтићу га дуго и остаће ми у најлепшем сећању. На почетку је деловало тешко и чинило ми се да ће трајати у недоглед, а онда је све кренуло својим током. Потребно је било само мало више рада и добре организације времена, а онда нема препре-ка добром успеху. Наравно ту су и добра сарадња професора као и другари који су ту да све буде много лакше и забавније.

1

Успеси ученика Неготинске гимназије у школској 2013/ 2014. годиниРепубличка такмичења- Павловић Милош IV-4-треће место, биологија- Матејевић Давид IV-3-треће место, биологија- Буквић Владан I-4- друго место, стони тенис- Милошевић Милан I-3- друго место, стони тенис

- Могош Михаела IV-2-треће место, немачки језик- Живановић Невена III-3-прва награда из фотографије на Академији уметности из Београда

- Милановић Михајло II-3– треће место на међународном такмичењу у Тршићу, ликовна култура

- Којић Ана I-3 – шесто место на кросу РТС-а- Дамњановић Алекса II-1 – шесто место из српског језика

- Радовановић Анђелија II-4 – учешће на републичком из математике

Регионална такмичења- Дамњановић Огњен I-3 – друго место из матема-тике

- Ђорђиески Никола I-3 – треће место из матема-тике

- Николић Ненад III-4– прво место из билогије- Матејевић Ненад IV-3 – прво место из билогије- Дамњановић Алекса II-1 – прво место у другом разреду из српског језика и књижевности

- Наталија Станојевић III-1– прво место у трећем разреду из српског језика и књижевности

- Митановић Сања III-1– друго место у трећем разреду из српског језика и књижевности

- Сладојевић Даница IV-2 – прво место у четвр-том разреду из српског језика и књижевности

- Милисављевић Катарина IV-1 – друго место у четвртом разреду из српског језика и књижев-ности

- Станковић Марија IV-1 – треће место у у четвр-том разреду из српског језика и књижевности

- Милисављевић Емилија IV-1 - треће место у че-твртом разреду из српског језика и књижевности

- Радованић Анђелија II-4 – прво место из математике

- Милошевић Ивана II-4 – треће место из математике

- Николић Млађан III-3 – друго место из математике

- Борвичановић Филип II-4 – треће место из физике

Учешће на окружном из енглеског језика- Перић Душан IV-1- Мијушковић Филип IV-2- Миљковић Марија IV-1- Јевтић Јована IV-2

Учешће на окружном из рачунарства и информатике- Јурасовић Никола III-4

Општинско такмичењеШаботић Ениса IV-4 – треће место на - такмичењу рецитатора

Рајковић Алекса II-3 – прво место на - литерарном такмичењу

Којић Ана I-3 – друго место у женској - конкуренцији на тениском турниру

Стефановић Никола I-4 – друго место у - мушкој конкуренцији на тениском турниру

У Петници боравили Никић Петар III- 4 – област психологијеДаздаревић Тијана III-4 –област антропологијеВуковић Данило IV-4 – област физике

Ученик генерације школске 2013-2014. је Павловић Милош IV-4, природно-математички смер

Ученици без изостанака:- Николајевић Милан IV-1- Степановић Марија III-1- Буркић Милош III-1- Ђорђевић Сања II-3- Станисављевић Невена II-1- Дамњановић Огњен I-3- Живановић Тијана I-4- Степановић Никола I-4

Добитници Вукове дипломе су: - Сладојевић Даница IV-2 - Матејевић Далибор IV-3 - Бабић Анђела IV-4- Гатановић Марија IV-4 - Чубљић Весна IV-4 - Павловић Милош IV-4 - Гагић Марина IV-4

Уну Савић из Београда,болеснудевојчицу ради ле-чења; за Eму Радовановић, девојчицу из Јасени-цеи за помоћ пострадалима у поплавама у Србији, у новцу и роби.

Ученици су учествовали на следећим семинарима:-Партиципација младих са хендикепом -Превенција психо-активних супстанци

Ученички парламент је био носилац организације маскенбала 12.12.2013., где су ученици исказали своју маштовитост, као и Дана ученичког парла-мента (14. 02. 2014.), када су били у улогама од-раслих.

Представници Уче-ничког парламента су учествовали у раз-личитим манифеста-цијама на нивоу шко-ле и града и показали да желе да учествују у креирању сопствене будућности, уз подр-шку и поверење од-раслих који им дају простора за то.

Мирослава Маринковић,

психолог

Ученички парламент Неготинске гимназије

2

Ученички парламент Неготинске гимназије постоји од 2009. године. Он се састоји од по два представни-ка из сваког одељења, али и од свих заинтересованих ученика који радо узимају учешћа у акцијама или да-вању идеја како да се потребе уче-ника остварују.Током школске године, представ-ници Ученичког парламента се састају једном недељно, а по пот-реби и чешће, и договарају о актив-ностима. Постоји план рада, али се он допуњује актуелним темама и дешавањима.У протеклој 2013/2014. години, Ученички парламент је био врло активан,остаривала се богата са-радња на свим нивоима, нарочи-

то са Канцела-ријом за младе општине Него-тин, а поједини представници парламента су исказали изу-зетну осетљи-вост према деци и омлади-ни са сметњама у развоју и ста-рим лицима.Представници Ученич-ког пар-ламента

су учествовали у неколико пројеката:-Убаци тројку-дај гол-Уређење игралишта у Борској улици-Пројекат са Министарством технологије-обука деце са сметњама у развоју на рачу-нару-Прозор у светУчествовало се на Дечјем вашару, поводом Дечје недеље (10.10.2013.), где се остварила финансијска добит важна за покретање дру-гих активности.Представници парламента су учествовали на трибини ,,Репродуктивно здравље адо-лесцената“, у оквиру Дечје недеље.Реализоване су три хуманитарне акције : за

3

Зашто овај текст када је свима преко главе тема о било којој врсти зависности ?

Нажалост, у школској пракси неколико година уназад се све чешће сусрећемо са проблемима које зависности стварају. Ученици који имају проблем зависности од интернета слабије уче, напуштају дотадашња интересовања (нпр.бављење кошарком и сл.), слабије се друже у директном контакту, до тога да скоро престају да се друже са друговима, мењају ритам живота, спавају све дуже ујутру и тешко се буде, јер остају уз компјутер до сванућа. Такав ритам доприноси томе да не могу да устану за школу па начине велики број изостанака, најпре оправданих, а касније, када и сами родитељи уви-де да не могу да правдају неодговорно понашање своје деце, и неоправданих изостанака, због чега се покреће васпитно-дисциплински процес. Уче-ници постепено мењају карактер који још није ни формиран, али чешће испољавају незаинтересова-ност према реалном свету и обавезама које тај свет намеће, анксиозни су, кратке пажње, ниске фруст-рационе толеранције, нарочито у ситуацијама када треба да се баве неким другим активностима које нису везане за боравак за компјутером. Почињу да испољавају тешкоће у учењу и то рационализују да им је градиво непотребно, да је преобимно, неза-нимљиво и сл.

Социјални и емоционални живот им постаје све сиромашнији, а виртуелни свет све „богатији“, у смислу контаката преко друштвених мрежа.

Узроци проблема зависности од интернета потичу због одлика самих људи (склонији овој зависности су стидљивији, склони маштању, који имају тешкоћа у социјалним контактима, они који нису задовољни својим социјалним статусом ...) и због карактеристика сајберпростора који прово-цира зависничко понашање.

Активност на интернету постепено негује социјални облик зависности услед анонимности комуникације на мре-жи, услед могућности упознавања и комуницирања са великим бројем просторно удаљених људи у било које доба дана и ноћи, омогућава одложену размену порука и пружа симулацију фантастичних свето-ва. Несоцијални аспект зависности одвија се кроз играње игрица, при-купљање информација, слика, или кроз истраживање сајбер светова.

Млади су нарочито склони зависности од интернета, јер им

омогућава умањену личну одговорност,омогућава им да некажњено испољавају различите облике понашања и да буду у симулираним световима из маште.

Интернет остварује потребе за интерперсо-налним контактом током 24 сата, идентитет, пол, године подлежу промени, а на сцену ступа машта и свесне и несвесне пројекције. Код младе особе се преко интернета подстиче додатни труд јер је успех подстиче на нове напоре (нпр. да достигне виши ниво), а недостатак сличних потврда у ствар-ном свету престаје да буде битан.

Сексуални мотив се буди и јача (услед лу-чења хормона уласком у пубертет), а корисници ин-тернета у том периоду су увелико овладали знањем његове употребе, најчешће боље од родитеља, тако да је размена текстуалних, аудитивних или визуел-них порука еротског саржаја доступна (најчешће без надзора родитеља). Овај моменат може да буде са последицама на свеукупни развој ученика, јер је као младо сексуално биће изложено еротским пројекцијама било које особе са којом је повезано у виртуелном свету.

Дакле, како поступити, јер без компјутера се не може?* Aнализирајте породичну историју, будите обаз-

риви и спречавајте зависност у зачетку уколико утврдите да је у вашој породици било знакова било које зависности.

* Процените као родитељ што објективније какав сте модел својој деци и колико сами користите дуван, алкохол, компјутер, рад...(да ли сте и сами зависник од нечега).

* Оснажујте породичну повезаност да бисте помог-ли детету да се супротстави притисцима вршња-ка.

* Успоставите јасна правила у погледу понашања у породици.

* Научите дете да подноси фрустрира-ност и да савлађује препреке.* Осамостаљујте дете/ученика и на-учите га да само доноси одлуке.* Разговарајте са дететом о било чему без осуђивања или ,,читања буквице“.* Омогућите детету /ученику бављење спортом, музиком, хобијима.

Прочитајте заједно овај текст, деца и родитељи, и поразговарајте на ову тему!

Психолог Неготинске гимназије,Мирослава Маринковић

Болести зависности, са посебним освртом на зависност од интернета

Ивана Милошевић, II4

4

познат по музејима, продавницама ручно везе-не чипке и чувене белгијске чоколаде. Нетакнути средњевековни центар изгледа као у 16. веку. Ово наградно путовање од 9-13.октобра 2013. године, организовано од стране Европске уније, омогућило је ученицима и наставницима да боље упознају ову западну земљу.Путници на овом путовању били су:ученици -Јурасовић Никола, Пауновић Маја и Даз-даревић Тијана и наставник Маринковић Миро-слава.

Мирослава Маринковић, психолог

Eвропско наградно путовање у Брисел Током 2013-2014. године троје ученика трећег разреда Неготинске гимназије, изабраних жребом, имало је среће да борави у Бриселу, заједно са групом ученика из Београда, Лесковца и Чачка, у пратњи наставника. Сврха путовања је туристичко упознавање Брисела и околине, као и упознавање са радом Европског парла-мента и Европске комисије. Ученици и наставници су обишли град аутобусом и пешице, посетили Атомијум, симбол атомског доба, парк Мини-Европа, му-зеј чоколаде, Бриселски парк, Музеј старих и модерних уметности, катедра-лу Св. Михајла грађену од XIII до XVII века. Један дан је посвећен упозна-вању рада Европског парламента, где су ученици и наставници учествовали у role play game parlamentarium –у. Решавао се про-блем да ли треба чиповати људе или не, који су раз-лози за, а који против. Били смо подељени као пред-ставници одређених држава и партија и у складу са тим требало је да аргументујемо и изборимо се за свој став. Било је то занимљиво искуство. Затим смо разговарали са представником директората за проширење, господином Мануел Мунтеануом, а господин Дино Бабић нам је објаснио како функ-ционише Европска комисија. Следећег дана смо обишли Бриж, фланд-ријски град који називају ,,мала Венеција севера”,

5

Радови Алексе ДамњановићаОВАЈ СВЕТ

– Овај свет је превише суров.– Јесте, али је зато донекле занимљив.– Овај свет је превише похлепан.– Јесте, али се нађе по која душа задовољна оним што

има и која не гледа само материјално.– На овом свету влада незахвалност.– Да, слажем се са тобом, али, веруј ми, има оних који

не кажу „хвала“ ради реда него познају уметност за-хваљивања. Да, захваљивање је данас уметност.

– На овом свету свако мисли само на себе.– Јесте, али има оних који помажу својим најближима,

познаницима, чак и непознатима, сиромашнима. Так-ви су хероји данашњице.

– Овај свет не зна шта је морално, а шта не. – Овај свет одржавају они који то знају, мада се то мож-

да нама не чини тако.– Овај свет уништава простор на коме живи.– Битно је да има оних који то увиђају.

– Ја не припадам овом свету.– Не причај тако! Нађи онда свет у коме би жи-вео! Знаш да то није мо-гуће! Прилагоди се овом свету! Прилагоди бар делић њега себи – прила-годи себи неколико људи, пријатеље, истомишље-нике! Онда ће ти се бар мало изменити поглед на овај свет.

СТРАХ

У соби дечака се налазио један орман од ораховог дрвета, стар, али и те како добро очуван. Однедавно је премештен у собу малишана. Њему у почетку орман није сметао, али, временом, посматрајући линије на вратима ормана, почео је да примећује нешто што га је уплашило – то је била широко отворена шкољка у чијој се унутрашњости налазила контура нечега што је у његовој глави представљало

облик главе ђавола. Уплашио би се сваки пут када би погледао у орман и плашио се да заспи мислећи да га глава гледа, а опет се некад трудио да заспи плашећи се да ће неки демон или нешто још горе искочити из те шкољке. Замолио је оца да врати орман тамо где се раније налазио. Када је мало порастао, присетио би се свог страха гледајући у „слике“ на неким другим комадима наме-штаја и смејао се сам себи.

Свећа

Све у нашем животу је као свећа која догоре-ва. Сам наш живот је, уосталом, као свећа која се топи, полако али сигурно се гаси. Наша љубав према неко-ме – гаси се. Стрпљење, срећа, туга – једном им долази крај. Младост – остаримо. Љутња – морамо се одљу-тити. Очекивања – нестаће. Снови - срушиће се. Смех – престанемо се смејати. Свим тим гашењима осећамо суровост живота, али најсуровије је то што je суровост живота сачињена од суровости људи. Једина свећа која уопште и не гори је нада – увек се надамо.

РАЂАЊЕ СУНЦА

Након дуге ноћне шетње која је одисала меланхолијом зауставио се на обали језера. Сео је на песак који је и даље упорно упијао влажност прохладног ваздуха. Приметио је да вода помало бурно запљускује тло уз звук који прија његовим ушима. Ништа друго није чуо. Био му је потребан мир да би, као и претходних сати, наставио да раз-мишља о свом животу. Није ни приметио да је целу ноћ провео напољу – на хоризонту је почело да из-лази сунце. Нове мисли су стално окупирале ње-гов ум. Покушавши напокон да их се отараси, узео је каменчић и бацио га у воду. Каменчић је одмах потонуо. Бацио је још један, али он није доспео до воде. Онда је и тај каменчић вода прекрила. Тако је и са човеком – ако га неко или нешто гурне, он тоне или се понекад пак сам потапа у својим делима.

Бацивши каменчиће, устао је и одлучио да оде кући и настави свој живот тамо где је стао пре те ноћи.

Вања Николић, I4

Катарина Савић, I2

Анђела Јовановић, I3

Анђела Стакић, I2

6

„Ако си се упутио према циљу и путем почео да застајкујеш и камењем гађаш сваког пса који на тебе лаје, никада нећеш стићи на циљ“ (Ф. М. Достојевски)

Крај радног времена у руднику „Лабло“. На-паћена, црна прилика излази из ходника начињеног уз помоћ динамита сигурним, али измученим кораком. У бунилу од мањка кисеоника и опште физичке измо-рености, кроз маглу чу шуштање за узбуну. Колена су почела да му губе своју функцију и натерала га да се ухвати за стену поред себе. Исцрпљеност, помешана са шоком, довела га је до тога да не буде у могућнос-ти да се помери. Видео је како се све око њега тресе. Радници на улазу у бушотину су викали имена недо-стајалих рудара, али одговора није било. „Одрон“, помислио је Павел само се насмејавши и, чим је то рекао, пред њим паде завеса од камења, блокирајући

му сваку могућност про-ласка светлости. Смејао се, смејао се тешко, мас-но и мучно у мрклом мраку без свежег зрака. Задах запосленог човека и задах земљине утробе су се мешали, стварајући гас који као да је стварао тегове на плућима и чи-нио их тежим.

Није имао много простора, само толико да рашири руке и исправи се. У очају је почео да

шутира стене око себе. Прво једном, а затим и са обе ноге, стварајући у себи све већу тензију, која је пре-расла у хистерију. У поновном налету беса, урадио је нешто неочекивано-сео је, бацио осмејак на лице смисливши план, и главом, са пуно њутна, ударио у оближњу стену. Касније, схвативши да је то она стена коју је до малочас шутирао, виде светлост, која није допирала из његовог мозга, као манифестовано буни-ло од удараца, већ права светлост, зрачење са небеског тела. У чуду се усправи и крене према извору и схва-ти да је све око њега у ствари светлост, без икаквих физичких творевина. Окрећући се око себе, чу поз-

нат звук. Касније разазна лавеж. У чуду, збуњен, де-зоријентисан, Павел кре-ну да се ротира око своје осе, тражећи било какву назнаку живота око себе, било шта, предмет, дрво, камен, па и те проклете псе чији лавеж није пре-стајао. У даљини виде црн, неправилан облик који му се приближавао. Зенице,

уморне од изненадне за-слепљености, нису ваљано обављале своју функцију, тако да је Павел, уместо расног шар-планинца, уг-ледао аморфни скуп облика који се котрљао, не видев-ши танке ноге пса. Павелу се то учини као претња, и инстинктивно гурну руку у џеп и погоди пса, стено-витом каменом громадом пронађеном у џепу капута. Пас болно зајаука и маса одједном нестаде. Већ при-викнут на светло, Павел крену напред, у очајну пот-рагу за било каквим знаком живота. Опет чу проба-дајући лавеж, у пратњи са парајућим завијањем. Пред њим се створе два пса, необична у својој величанс-твености, сјајне длаке и здравих зуба који су вирили из раскежених чељусти. Павел се сада већ уплаши, сматрајући да нема довољно једино доступног оружја да их се реши. Из џепа извуче преостало камење и по-годи првог, а затим поче да бежи. Први пас је нестао од силине ударца чврстих руда, а други се да у трк са Павелом. Трчећи, и трчећи бесомучно, гађајући у трку пса преосталим камичци-ма и сваки пут га прома-шујући, саплете се и паде. Од силног ударца у главу зацрни му се пред очима. Нашао се на каменом под-ручју, знао је то јер их је осетио на леђима и под главом. Осетио је да је на земљи, још увек је у мис-лима био у сјајном белом окружењу, бежећи од пса. Померајући се, и „трчећи“, губио је све више и више крви. Доктори нису могли да га умире. Последњи пут је отворио очи, и схватио да се није ни померио из бушотине, разазнајући само бела одела медицинских сестара које су се бориле да зауставе крварење из главе и слабина, проузроковано његовим „дивљањем“ из очаја. Још увек је трчао, и трчао, гађајући пса преосталим камењем…

„Време смрти, десет и тридесет. Однесите га“. Да је Павелу неко рекао да би га најобичније гађање, макар и имагинарног пса, спречило да не оствари свој, а и свачији циљ-да преживи, не би му никад веровао.

Јована Думитрашковић III-2

Филип Васић, II4

Вања Станковић, II1

Емилија Аћимовић, III2

7

Без растанка не бисмо знали колико су нам драги они од којих се растајемоДванаести децембар, болница. Док напољу олује

и снегови руше мир и мртвило, један човек, са тек не-колико оседелих власи у својој коси, седи у чекаоници са сјајем у очима које као да су посечене хладним зимс-ким ветром. Мозаик емоција полако му клизи низ лице и пада на стари, оронули болнички под. Доктор саопш-тава: „Време смрти -11:24“. Стрела пробада младићево срце. Стрела успомена, стрела губитка…Стрела која ос-тавља вечни траг.

Маја и Никола су одувек били савршени пар. Упоз-нали су се још у основној школи и неколико година били нераздвојни, најбољи другови. Он је одувек био лежеран, смирен, док је она чезнула за путовањима, авантурама и добрим проводом. Често је због тога било несугласица међу њима, али, када се све сагледа из друге перспекти-ве, може се рећи да су међусобно употпуњавали своје не-достатке. Као што је и било очекивано, то њихово прија-тељство полако је расло у нешто више, у ланац њихових емоција уврстиле су се нове карике које су их зближи-ле на другачији начин. Још од њиховог првог пољупца, обоје су знали да је тај осећај „онај прави“. Паралисани том неизмерном љубављу, целу средњу школу провели су као пар, живећи у свом савршеном свету који ништа није могло да наруши. Године су одмицале и време је дошло да иду на факултет. Прва баријера која је могла да уздрма њихову везу била је на путу. Свако је желео да остане доследан својим начелима, те је Никола уписао економију, а Маја туризам. Свађе су пљуштале, раскол је био на помолу, али заједничким снагама успели су да прихвате своје разлике и једно друго такве какви су.

Факултете су завршили у року. Око себе су виђали многе љубави које су прекинуте, много сломљених срца, али је њихова љубав само јачала из дана у дан. Када су већ стасали у зреле особе, нашли посао и увидели да их та љубав испуњује неким магичним осећајем, решили су да се венчају.

Јануар. Сунце је, након масе тмурних дана, ко-начно успело да се избори за својих пет минута. Маја и Никола су лежали у кревету и слушали старе плоче. Наједном, након низа несвестица и тегоба, схватила је-трудна је. Неизмерна срећа је, као божанствена птица, раширила своја крила у њиховом дому и све је било као у сну. Обоје су били спремни да ту своју не-контролисану љубав поделе са још једним малим бићем, плодом њихове љубави. Ме-сеци су летели док је Мајин стомак бивао све већи. Често се Никола шалио како се ту налази њихов шампион!

Вративши се са још једног прегле-да, Маја је била бледа. Њене очи нису сијале оним чаробним сјајем. Била је оду-зета. Њихова срећа је доживела пад када су видели резултате-имала је карцином плућа. „Не, то није могуће! Зашто? Зашто

нама?“, понављао је Никола дрхтавим, бесним гласом. Кривио је себе, кривио је цео свет. Није му било јас-но како је могуће да се све промени због једног парчета папира овереног докторским печатом. Више ништа није било исто. Канцер је метастазирао и било је јасно да јој није остало много од живота. Након неколико исплака-них непроспаваних ноћи, Никола је схватио да мора да буде јак, због ње, због њиховог детета. Решио је да јој подари незаборавних неколико месеци живота, како би на онај свет отишла са осмехом на лицу. Сама помисао на тако нешто раздирала му је срце, превртала стомак и секла га невидљивим сечивом на ситне комадиће. Био је сломљен, али је то морао да крије. Њена највећа страст била су путовања, те је одлучио да је одведе на други медени месец-у Париз. Август у Паризу. Град љубави је одисао пријатним мирисом и летњом свежином. Мла-ди брачни пар је са великим одушевљењем посматрао Ајфелову кулу. „Извините, господине, можете ли да нас сликате?“, промрмљала је Маја на француском и у следећем тренутку једна дивна фотка је красила њихов апарат.

Септембар… Из болничке собе чули су се јецаји…“Јаче, гурајте!“ Болни крици пресецали су Николу док је чврсто држао Мајину руку. Њено крхко тело једва је успело да се избори са порођајем, али је готово немо-гуће описати израз лица када је угледала то мало, не-жно створење, умотано у ћебенце. Након недељу дана, у кући је владала другачија атмосфера. Новопечени роди-тељи су неспретно, али уз пуно бриге и пажње купали, хранили и успављивали малу Јану. Она је сада била цен-трална сфера њихових живота и готово да су заборавили на Мајину болест.

Они су заборавили, али стварност дефинитивно није. Та стварност, која узима и даје животе како јој се прохте, која не мари за сузе и патњу која остаје иза тога. Дванаести децембар…Олује и снегови руше мир и мр-твило. Један човек седи у чекаоници. Један човек, који више није човек. Један човек коме је, са смрћу његове жене, на онај свет однето и срце и душа. Један човек

који сам одгаја своје дете.Седа у кола. Прогута кнед-

лу у грлу, обриса сузу и упали их. Окују га свакојаке мисли. Стиже у свој стан и, док немо посматра сли-ку двоје, њему врло познатих људи испред Ајфелове куле, која виси на зиду, сипа чашу црног вина и пали цигарету. Емоције га савладавају. Последња мисао му је како ништа неће бити исто док лагано тоне у сан, надајући се да ће макар тамо још једном видети љубав свог жи-вота.

Давид Матејевић IV-3 Кристина Паушкић, II2

8

У септембру 2013. године сам освојила прву награду на фото конкурсу који је организовала из-давачка кућа Лагуна.

У мају 2014. године сам освојила прву на-граду на конкурсу за најбољу фотографију који је организовала Академија уметности у Београ-ду. На конкурсу су могли да учествују ученици

трећих и четвртих разреда средњих школа. Након доделе награда је била одржана и фото радионица, на којој смо имали прилике да се упознамо са њиховим радом, као и са самом катедром фотографије Академије уметности. Видели смо фото лабораторију, простор за излагање, као и њихов

Анђела Ђорђевић II3Анђелија Радовановић II4Невена Јанковић II4

Ана Ђорђевић II1

Марија Бошковић II3

Филип Васић II4

Анастасија Радовановић II4

Кристина Паушкић II2

NAGRADA ZA FOTOGRAFIJU

9

Вуков сабор је одржан у Тршићу крајем маја. Иако смо тамо провели два дана, за рад смо имали један дан. Мотиве смо бирали сами, технику, као и локацију за рад. Оно што је мени запало за око био је сам Вуков

портрет који се нала-зио у његовој кући, а такође ми се допало и дрво испред Вукове куће и корење које је избијало у виду мреже из земље, те сам се ту и сместио. Први рад који сам одрадио био је Ву-ков портрет. Портрет

сам урадио оловком, за разлику од ко-рења и дрвета који су урађени тушем. Осим ових радова, бодовало се и десет радова које смо пре одржавања такмичења послали. Моји радови обезбе-дили су ми треће место. Претежно су рађени оловком, попут портрета Хјуа Лорија (Доктор Хаус), Вудија Харелсона, Ван Гога, и тушем рађена Зимска башта Ван Гога.

Михаило Миловановић

У септембру 2013. године сам освојила прву награду на фото конкурсу који је организовала из-давачка кућа Лагуна.

У мају 2014. године сам освојила прву на-граду на конкурсу за најбољу фотографију који је организовала Академија уметности у Београ-ду. На конкурсу су могли да учествују ученици

трећих и четвртих разреда средњих школа. Након доделе награда је била одржана и фото радионица, на којој смо имали прилике да се упознамо са њиховим радом, као и са самом катедром фотографије Академије уметности. Видели смо фото лабораторију, простор за излагање, као и њихов

Сара Њагојевић II4Дарко Остојић III2Милош Бабић II1Анђела Ђорђевић II3

VUKOV SABOR

МихаилоМиловановић “Вуков сабор” Тршић, 2014.3. републичка

награда

10

„Бити исти, бити посебан, бити слободан, бити само свој“

Када плач означи почетак новог живота, првим уздахом уносимо највећу дозу слободе коју ћемо икада имати. Тај први поглед на свет, први контакт, прво ис-куство, јединствени су, јер је то наш лични доживљај, неометен било каквим искуством. У том тренутку, не-ограничен број могућности је пред нама, то је највећи почетак нечег прелепог, и није необично заплакати од еуфорије пред пут чудом званим живот.

Како растемо, тако се сасвим спонтано смењују различите наочаре на наше детиње носиће. У живот се уносе разне норме, правила, искуства, савети и, пре него што тога постанемо свесни, наша личност се обликује у зависности од начина живота, културе, окружења и свих људи са којима комуницирамо. Почетним инструменти-ма, који су нам додељени у виду гена, током времена се придружују нови, стицањем нових знања и искустава. Овај се оркестар константно мења, а непрекидно ствара мелодију уз коју плешемо кроз живот. Откривамо нове инструменте, одбацујемо оне чији се звук више не ук-лапа уз нашу песму и настаје непоновљиви састав. Све што треба да радимо је да слушамо музику, и дозволи-мо ритму да нас наведе на праве кораке. Треба слушати пажљиво, и по потреби дириговати и прилагођавати се променама.

Наравно, кроз живот нећемо плесати сами. На свом путу сретаћемо друге људе, и свако ће од њих ба-рем делићем бити део нас, као што ће и наша музика у извесној мери утицати на њега. Када наиђемо на оне чији се ритам уклапа уз наш, моменат је када осе-тимо чар припадања, јер је човек пре свега социјал-но биће и углавном тежи да припада групи људи у којој се добро осећа. Раз-личити звуци допиру са

свих страна, и није увек лако чути тон који нам је пот-ребан. Наилазићемо на оне који покушавају да стишају нашу музику, намећући своју, или нас убеђујући да не звучимо онако како треба. Већина плесача истим кора-цима иде кроз живот, и делује као да је најлакше само се придружити већ постојећем мјузиклу. Али, хеј, па коли-ко времена смо провели стварајући јединственост себе, није ли штета протраћити то? Заврти се, ослушни, ко си заиста ти? Ослободи се жица туђих виолина којима си везан. Осети како неописив осећај слободе прожима твоје тело и уздиже те.

Тијана Даздаревић III-4

Љубав је једини ваздух који удишем

Седим, пијем кафу, размишљам. Гледам како та-ласи запљускују обалу. И чекам њега, гледам у његову ружу, и чекам.

Људи, као руже. Лепи, али обавијени трњем.Трњем којим се бране од осталих. Потребан им је неки сигуран разлог да одлуче да склоне ту одбрану и да поч-ну да верују људима, потребно им је да удахну љубав.

И када вену, љубав може да их уздигне. Љубав је покретач свега, покретач нашег даха, нашег срећног јут-ра и још срећнијих ноћи. Као дуга после кише, тако се и човек озари кад спозна љубав. За њу живи, за њу ради, за њу осећа. Она га тера да крене напред и када је без наде. Заједно са ваздухом сваког дана удишемо и трачак љубави. Она нам даје снаге да устанемо и да кренемо даље. Зато се и појавила љубав, баш из разлога да нам да до знања да нисмо сами, да постоји неко ко нас воли.

Удахнути љубав значи почети да осећаш, да при-мећујеш ствари које раније ниси примећивао, да споз-наш свет без траница. Нема ограничења, све је дозвоље-но. Чудно је како само један уздах може да од једног странца направи нама блиско вољено биће. Само један је довољан. Тако мали, а у ствари сасвим довољан да измени цео свет. Да нас вине у небеса и дозволи нам да додирнемо звезде. Да нам омогући да у маси других пронађемо баш тог једног. Све то, а само уздах, само љу-бав. Само та, мала, врло битна ствар. Без ње се може живети. Ма, не може! То онда није жи-вот, то је само рутина. Рутина која је досадна и тмурна. Шта је она на-спрам једне тако вели-чанствене љубави?

Размишљам, ви-нем се у небеса, па се вратим. Чекам. Ружа, таласи и ја. Удахнем ду-боко. Видим га. Љубав.Милена Митановић I-4

Милена Петровић, I3

Јелена Марковић, II2

Тијана Живановић, I4

Мој поглед на свет који нас окружује

Поглед људи на свет око њих умногоме зависи од њиховог менталног склопа. Скуп људских особина у јед-ном бићу одређује његову условну реакцију на све добре или лоше ствари које ће их задесити у животу. Неки јед-ноставно нису предодређени да увиде, нити их уопште занимају негативни аспекти света око нас, а некима су, хтели они да их примете или не, трн у оку.

Око нас влада ужурбан и сваким даном све више материјалистички свет. Главни циљеви су како стићи до вишег положаја и показати се у друштву. Сматрам упор-ност златном врлином, али не до те мере док не пређе у болесну тенденцију да се створи већи капитал, притом занемарујући своје „ја“ у духовном смислу, који је много важнији. Људи заправо раде на себи, раде на свом угле-ду и физичкој појави, притом занемарујући оно што нас у ствари и чини људима-онај ментални, интелектуални део. Самим тим занемаривањем нисмо ништа друго до нижа створења, шепурећи паунови који животињски сежу ка циљевима који само тренутно задовољавају сује-ту и его, а душу никако. Зато смо и несрећна, неиспуњена и искомплексирана гомила која, не обраћајући пажњу на своје исконске и првобитне, сирове потребе, и задовоља-вајући само оне површне, краткотрајне, унезверено тра-жи срећу, склад и мир који никад неће достићи. И у том трагању сами себе покопавају, јер су системи вредности

и нацрти среће толико ис-кривљени да доносе више штете него користи човеку који њима тежи. Крчећи себи пут ка тим кривим идеалима, земљу из своје лопате бацају на околне младе изданке, који су можда и увидели прави, истински пут до испуње-ности, спутавајући њихов сопствени, индивидуални развитак, и намећући им ту исту земљу преко гла-ве, приморавајући их да се прилагоде том „систему“ и да и они сами почну да

„копају“ своју рупу, налик на остале унезверене и узалудне трагаоце своје „среће“. Искакати из тог већ утврђеног плана и програма овог нашег света је готово немогуће, јер људи, сами, као јединке, нису у стању да се уздигну из милионске, нискосвесне „твари“, а сам увид, као и најмања свест о тој немогућности избављења из тог мр-твог мора доводи до лудила, а затим следи врло познат бег од реалности. Средство није битно. Тако на крају сви постајемо људски отпад, схватили ми безнадежност ситуације или не.

Онај ко спозна право, истинско и дуготрајно испуњење, вероватно живи негде далеко од осталих, на неком изолованом острву, где чува своју тајну формулу среће, далеко од похлепних и себичних људи.

Јована Думитрашковић III-2

11

Пишем ти…

Коначно почињем да схватам неке ствари…Сада знам да само ћутањем можемо убити тишину у нашем срцу, али и даље ћутим, јер је прекасно да било шта кажем. Или можда и није. Не знам. Осва-нуће још једно јутро, бледо и меланхолично. Додир-нуће ми лице то монотоно сивило. Срце ће по ко зна који пут откуцати симфонију као пар корака до очаја. Можда ти тада кажем све што нисам успела рећи.

Никад ти нисам рекла да свет не престаје тамо где се небо спаја са крајем, нисам ти рекла да свет не престаје, да је велики онолико колико очима ви-димо, па и оно невидљиво. Никад ти нисам показала како се ветар може везати у облаке и како се сунцем може преварити даљина између људи. Никад ти ни-сам рекла да ме небо понекад пробуди у ноћи и да ми киша донесе твој шапат на моје прозоре. Нисам ти показала речи које сам сакрила у споменар своје душе. Велике су то речи. Ни тишина им није одолела, па је као опасан играч пустила свој крик кад сам их споменула. О, да…нисам ти успела рећи како је бол јака и неиздржива кад знам да си још мој, а да мож-да никад нећеш бити. Никад те нисам научила да је борба за оно у шта верујемо снажнија од победе, од постигнутог циља. Ниси схватио да сам се годинама борила за минут твог длана на мом лицу. Нисам ус-пела да ти покажем своје снове и нисам ти доказала да заједно можемо све, баш све. Нисам ти рекла да на небу можемо оставити траг својих дланова да нам сијају уместо звезда које ће нам показати пут до саме вечности.

Нисам ти рекла да жалим што те нисам упозна-ла раније, да се ова љубав није завршила никада, да ју је само прекинуло време које је већ прошло. Никад ти нисам рекла да је свемир сковао план да се родимо једно за друго и да ме пронађеш, а онда пустиш да одем и опет пронађеш у мноштву других. Не, нисам ја теби рекла оно што сам хтела…Нисам успела да ти кажем... Можда никада и нећу.

Уна Грекуловић II-1

Милош Бабић, II1

Катарина Станисављевић, II3

12

„Постоји лудило љубави, али не постоји мудрост у љубави“ (Ј. Дучић)Љубав. Прва помисао након ове изговорене

речи је мутна, нејасна. Осећамо неки немир у себи, преплитање различитих емоција, осећања као што су срећа, спокој, али, са оне друге, мрачне стране, то су туга, патња, бол.

Да ли љубав заиста постоји или је то само још једна заблуда? Да ли је свако од нас спреман да, зарад љубави, учини све? Људи су бића и свако мора имати неког, у ствари, и не мора, али ће макар у машти неком љубав бити указана. Имати неког поред себе, неког на кога се можеш ослонити, неког коме ћеш веровати и ко ће веровати теби, неког кога ћеш моћи да загрлиш када ти је тешко и тај неко ко ће те пољубити у чело и рећи ти да не бринеш и да се све може средити. Када

нађеш такву особу, заљу-биш се или бар мислиш да си се заљубио, кажеш: “Да, то је та особа. То је особа за коју бих учинио све!“ То је свакако грешка коју начини свако од нас, али ето, у тим тренуцима не размишљаш тако. Када је пут којим идеш срцем вођен, тада једностав-но не раз-м и ш љ а ш .

Препустиш се својим мислима и од-лазиш у бескрај, али да ли је сам твој живот вредан тога? Сви ти прелепи мо-менти среће и задовољства који, нажа-лост, доводе до пакла.

Постоји она, девојка која је чини-ла све, за њега. Било да се слави или жали, они су били заједно, једно уз

друго. Када би он начинио нешто што свака особа на свету не да не би прећута-ла, него би ставила тачку на његово име и презиме, она би то разумела, мада би знала да не би треба-ло. Склапала би коцкице догађаја онако како би ус-пела да оправда њега. А он… Он би у склопу целе те приче, на крају свих крајева, окривио њу, иако она апсолутно није била ни за шта крива. Чак је и то прихватила, кривицу сваљену на себе без икаквог разлога, само да оправда њега. Трајало је то дуго, да-нима, недељама, месецима, годинама, а сада се пита где јој је памет била.

Заљубила се. У то време, када јој је све било савршено, када је све блистало, а заправо је она чини-ла да све блиста, у ствари је нанела себи бол који траје и дан-данас, и који ће трајати. Није размишљала, а ис-крено, нико не размишља онда када му је најлепше.

Сматрам да не треба чинити све зарад љубави. Треба следити срце, да, али не треба себе водити у пропаст. Неко је рекао: „Два-пут мери, једном сеци!“ То је изрека коју мо-жеш примени-ти у било којој ситуацији да се нађеш. Никада не треба ићи главом без об-зира, некада мо-раш патити због

губитка љубави, што је боље него да па-тиш у љубави.

Марина Николић III-2

Претпоставка

Неко ме је једном упи-тао:

„Зашто увек упорно би-раш тежи начин?“

Одговорила сам:„Зашто претпостављаш

да видим два начина?“

Марија Миљковић IV-1

Прича о истини и лажи

Светом су лутале лаж и истина. Свака својом пу-тањом. Сви су се питали да ли ће се икад срести. Од силног лутања, лаж је решила да се одмори у једној посластичарници. Уморила се и истина и свратила у једну библиотеку, да прочита неку занимљиву мисао. После краћег одмарања, истина и лаж су кренуле даље. Када су се једног дана среле, истина је упитала лаж где се одмара. Лаж је одговорила: „Одмарам се у добрим књигама.“ Истина је знала да то није истина и уз сме-шак јој је одговорила: „Књиге не крију лажи, ниједна лаж још није тамо остала вечито. Само истина може живети вечно у свакој књизи. Јер књиге се пишу да би се открила истина, а не да би се у њима сакрила лаж.“

Милена Милосављевић IV-1

Сања Илић, I1

Јована Пејкић, II3

Ивана Милошевић, II4

Ивана Стојковић, I2

Марија Бошковић, II3

13

Паклена ноћ… Небо је примило црвену боју ватре и крви док је нападачка војска опседала Рас. У том пакленом стампеду нико није могао по-бећи…Нити је ико желео…

Нападачка војска господа-ра Марка Вукановића пробила је зидине Раса и све већи број војника је улазио у тврђаву. Али нису могли тако лако да се пробију. Војска господара Завиде није се тако лако дала освојити. Иако су се храбро борили, војници господара Завиде били су надјачани, не снагом и вештином Маркове војске, већ бројем…

Видевши да више нема сврхе да се боре у нижим де-ловима града, прешли су на виши ниво. Ушавши у битку, Марко је убио двојицу при-падника Завидине гарде. Јед-ном је одрубио главу, другом је просуо утробу по земљи. Њихова крв му се сливала низ оклоп и мач. Његове нараме-нице у облику бика су уз ват-ру личиле на демонска лица. Сав задихан, ослонио се на мач и заспао.

-Завида, псето, изађи и су-очи се са мном ако желиш да ти породица преживи! - пови-ка Марко из свег гласа, дози-вајући свог старијег брата .

Господар Завида је све то гледао са прозора своје куле. У кули су у тим тренуцима пре поноћи били његови си-нови, жена и бабица. Његова жена се порађала већ пуна четири сата, тачно када је по-чела битка. Теодосије, који је био заповедник Завидине гарде, управо је ушао у кулу.

-Господару, коњи су спре-мни- објави Теодосије.

Завида, који је и даље стајао крај прозора, био је обузет мржњом према свом брату.

-Теодосије, најбољи си ми пријатељ, добар заповедник. Никоме осим тебе не бих по-

верио безбедност своје поро-дице, рече Завида, још увек гледајући кроз прозор.

Чуо се плач бебе, била је поноћ… Родио се четврти син Завиде. Пришао је пос-тељи своје жене која је упра-во донела на свет дечака чије ће име бити познато. Иако је била измучена од порођаја, Јелисавета је и даље била најлепша жена у Рашкој. За-вида је пољуби у чело.

-Јелисавета, пре него што пођем у бој, морамо дати име нашем сину- рече Завида док су му сузе навирале на очи.

-Дуго сам размишљала и волела бих да се избор имена овог пута препусти теби, али је моја жеља била да се зове Немања, одговори Јелисаве-та.

-Онда ће бити Стефан Не-мања, дечак који ће уздићи ову земљу- рече Завида. А сад морате поћи са Теодосијем.

Теодосије је помогао Је-лисавети и Завидиним сино-вима да се попну на коње, а затим пришао Завиди који се припремао за бој.

-Желим ти срећу, Завида- рече Теодосије, загрливши пријатеља.

-И ја вама такође. Чувај ми породицу и сети се увек ко си!- рече му Завида.

-До последњег даха, при-јатељу!

-До последњег даха…Завида је тада отишао у

бој, из којег се није вратио, али је барем успео да својој породици пружи сигуран пролаз.

Те ноћи, тачно у поноћ, рођено је дете које ће уздићи Рашку и показати колико су њени људи жилави и храбри. Душа Стефана Немање и да-нас лута у потрази за новим наследником, а његов глас одјекује кроз векове.

Вељко Петровић II-1

Поноћ је… Прича о онима који се неће вратити

Већ је било близу осамнаест часова. Саста-нак је требало убрзо да почне. Око дугачког стола елипсоидног облика скупљала су се позната лица, полако заузимајући своја места. Није било непот-ребног гурања и неспоразума, јер је број члано-ва групе одговарао броју столица, па је, сходно томе, још на прошлом сатанку свако изабрао где ће седети и није било потребе да се то сада мења. Међутим, једна столица је остала празна.

Испрва нико није приметио. Почела је про-зивка и, тек тада, пар упитних погледа се окре-нуше вратима, затим се спустише на столице. И даље је била празна. Ипак, то није стварало по-метњу.

Почело је да се говори о писању рада због којег је ова група уопште и била састављена, али идеје су се појављивале у облику дима и исто тако нестајале пред њиховим очима, остављајући папир који је пред њима стајао да се и даље бели, одударајући од тамне површине стола. Столица је била празна.

Било је ту свакаквих ликова: један па-метњаковић који много каже а, у ствари, не каже ништа, један поспанко који је дошао само да се угреје и да по који пут зевне, један лењивац који је ту јер је било једноставније пријавити се одмах овде, него тражити неку бољу групу, и још њих неколико који су чекали да се рад просто сам на-пише. У читавом овом саставу могло се ослони-ти и поуздати само у једну особу, али је столица била празна.

Постоје ти људи којима просто све иде од руке и њих сви наводно воле и сви их увек желе у свом тиму. Међутим, када једна таква особа, ипак, пронађе ту споредну, али важну ствар, коју друштво изузетно вреднује, а у којој није доб-ра ма колико да се труди, она постаје одбачена и приликом одабира и поделе у групе, коју врше они који су рођени управо за то и ни за шта дру-го, она се бира последња, само под нуждом и ако нема где даље. У осталим случајевима се увек бира прва. Столица је, и даље, била празна.

Време је одмицало. Нервоза се већ осећала у ваздуху и празнина која је до малопре заузи-мала мали и безначајни простор, сада је испуња-вала читаву просторију. Где ли је? Забринутост се могла видети на лицима свих присутних. Иако ти људи које сам поменула воле да осете припад-ност и буду прихваћени, они некако временом схвате. Знају тачно где су и због чега. Осете се често искоришћенима и то могу дуго да трпе, па чак и да се помире са тим. Ипак, постоји тај један тренутак, тај мали делић секунде у коме све јед-ноставно нестане и буде им свега доста. Столица је остала празна.

Даница Сладојевић IV-2

Први пут

Дуго сам размишљао о томе. Да ли ће јој бити угодно? Да ли јој се гадим? Да ли ће мени бити угод-но? Јесмо ли спремни? Девојке увек говоре како смо ми момци рођени спремни за то, али то није истина. Пра-ва истина је да се бојимо исто колико и оне. Шта њима прија? Шта оне воле? Да ли ће их ово болети? Желим да ми она да овај цвет својом вољом, а ја ћу сам зарадити остатак ливаде.

„Ту сам за два минута“. Овако гласи порука коју добијам од своје изабранице. Добро, дакле, имам два минута да се приберем да се ово стварно дешава. Палим свеће, навлачим завесе, искључујем звук на телефону и напокон пуштам музику коју је она одабрала.

Звоно на вратима праћено нервозном тишином коју испуњава само шкрипутање степеништа, шкрипу-тање, али сада мојих врата и напокон дуго очекивани звук кључа.

Дрхти. Дрхтим. Дрхтимо. Желео бих да је, сада вероватно нервозним гласом, питам још једном: „Да ли си сигурна?“ Али знам да за тиме нема потре-бе чим је овде, а и била би то чиста класика, као из филмова.

Ставила је тор-бу на столицу, разве-зала косу и изула се без иједне изговорене речи. А онда је рекла: „Дођи. Не бој се.“

Пришао сам јој.

Сања Црногорац IV-1

14

Огњен Дамњановић, I3

Марина Николић, III2

Моја филозофија живота је доста једноставна. Сматрам да је живот борба и чин храбрости, а претера-ни опрез уништава срце и душу, јер је живот, као чин храбрости, увек и чин љубави.

Многи би рекли да је циљ овог живота бити срећан и вољен, али је тешко доћи до тог циља. Морамо зна-ти које људе треба пустити да нам се приближе. Треба избегавати оне који себе сматрају јачима, јер они скривају сопствену слабост. Будите са онима који се не плаше да буду рањиви, јер они имају поверења у себе и разумеју да се свако у неком тренутку сапле-те, али на то не гледају као на знак слабости, већ као на знак људскости. Сматрам да су прави пријатељи они који су уз мене у тренуцима среће, јер ће само они знати да радост поделе са мном на најис-

кренији начин. То нису они који су ту у тужним тренуцима, говорећи да ће све бити у реду, а заправо је то једина ствар која причињава задовољс-тво њиховим бедним животима. Сви зна-мо да треба искорис-тити сваки тренутак овоземаљског жи-вота и проживети га на најинтензивнији начин. Има тренута-ка када морамо бити

храбри и када се морамо суочити са многим изазови-ма који ће се јављати у животу. Борац се у арени нађе својом вољом или га је недокучива судбина ту ставила. Оно што свако мора знати јесте да пораз прихвати са вером и чашћу. Пораз је за храбре, јер само они могу осетити радост због победе и част због пораза. Храбри људи, који су тужни због пораза, себи дозвољавају да пусте коју сузу, али то време искористе за одмор и да виде где су погрешили. Победа ће свакако доћи, а нај-важније је имати веру у себе. Кроз живот нам пролазе различити људи, а треба се борити само са онима који то заслужују. Ако је неко ту само да би те провоцирао, отреси прашину са ципела и настави даље! Јер они који се служе триковима увек покушавају да продуже већ давно изгубљени рат. Љубав, као смисао живота, и као и сам живот, не може се контролисати нашим напорима и вољом. Да бисмо чули реч љубав, морамо јој дозволити да нам се приближи. Када нам се приближи, плашимо

се онога што има да каже. Можда је то страх од прези-ра, неуспеха или страх да се прекине чаролија. Схватила

сам да у оваквим ситуацијама треба поштова-ти законе природе. Посматрајући животиње, можемо видети како се оне боре за свој про-стор. Живот је превише кратак да бисмо се плашили у срцу чували најважније речи.

Љубав, пријатељство и храброст чине живот, а оно што га чини занимљивим јесте могућност да се један сан оствари. О животу, као и о љубави, не треба постављати сувиш-на питања, јер када почнемо да размишљамо, јавља се страх. Лепота живота је управо у не-знању и његовој непредвидивости, осипа се и троши, а ипак траје.

Јелена Цветковић III-3

„Живот је несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и остаје“

(И. Андрић)

Ивана Милошевић, II4

15

Хиљаду пута се покајеш за оно што кажеш, ретко за

оно што прећутиш

Често у афекту, пуни беса, непро-мишљено кажемо чак и оно што не мислимо. Неретко падну и речи чије тежине у том тренутку нисмо свес-ни. Када бура емоција прође, следи кајање.

Намерно или не, често повређује-мо људе око себе оним што кажемо, ретко оним што прећутимо. Када не-што прећутимо, те речи падну као бродови на дно океана, заболе само када заронимо у дубине, чак и тада заболе мање него нечија бол на са-вести.

Више зла човеку може да нанесе зао језик него зао човек, јер зао глас остаје да живи и после човека. Па-жљиво анализирајмо речи пре него што их изговоримо, јер зло можемо нанети и себи и осталима. Кајање које не исплива на површину је врс-та зла која нас прати као болест. Увек је ту. Прогања нас и не пада на дно.

Кајемо се због грубих речи, увре-да које смо упутили другима, гласина које смо ширили и њима етикетира-ли друге. Не обећавај када си срећан и не говори много кад си љут. Пусти да бура прође. Дозволи себи да пре-испиташ своја осећања. Помисли на затражене опроштаје које ниси до-био. Запитај се зашто ти људи неке речи нису опростили. Сети се тада оних претходних хиљаду пута када си се покајао за оно што си рекао и оног једног када си се покајао што си нешто прећутао.

Бирајмо пажљи-во речи, јер за по-кајање и извињење никад није касно, али за опроштај може бити. Ако смо у недоумици да ли нешто треба рећи или не, задржимо то за себе, јер да не треба, недоумица не би постојала.

Татјана Брјазовић IV-4

„Ако си се упутио према циљу и путем почео да застајкујеш и камењем гађаш сваког пса који на тебе

лаје, никада нећеш стићи на циљ“ (Ф. М. Достојевски)

„Циљ оправдава средство“ је рече-ница коју људи, који су до свог одређе-ног и зацртаног циља стигли, изговарају, занемарујући начин на који су до њега стигли. Да ли је то коректно? Да ли пут ка жељеном циљу може бити толико лак или су они својим одређеним поступци-ма њега учинили лаким? Да ли је то уоп-ште био циљ за који се толико требало борити?

Истина је да људи не размишљају. Достићи циљ који си себи задао, био он велики или мали, свакако је успех. Пос-тати директор фирме у трећој деценији свог живота или узвраћен осмех особе која ти се свиђа, циљ је циљ. Али, да ли је пут до сваког циља исправан? Треба ли заиста учинити све како бисмо били за-довољни собом? Многи сматрају да треба, али ја не. Сигурна сам да свако од нас као појединац има неки свој циљ. Да ли је икада ико размислио како је испунио свој жељени циљ. Готово да није. Људи газе, људи пони-жавају, људи вређају. Раде све како би то постигли. Гледају на дно самог дна, а себе виде као успешну особу која је краљ овог света. Је ли то заиста успех? Можеш ти погазити све који ти сметају, али шта на крају добијаш? Добијаш свој пехар који сам себи предајеш и то је све што заправо имаш. Породицу, пријатеље, људе које можда и ниси добро познавао, а који су те ценили, губиш. Све то остаје као једна бледа слика, лепо сећање, а ти, ти остајеш шупаљ изнутра, а то се тек касно схвати. Тада мућнеш главом и схватиш шта си све изгубио и чега си се одрекаои колико то заправо није било вредно тога.

Да ли ја као просечан грађанин заиста могу остварити свој циљ? Може то бити и нешто банално, нешто што је многима безвредно, мени вредно, нешто што мени значи. Као прво, сматрам да циљ треба искљу-чиво за себе задржати (мада је ово „као прво“ уједно и последње). Зашто? Већина људи је завидна. Могу да спутавају. Да се смеју се, ругају, каљају те, због свог незадовољства. Али, наравно, то није нешто што треба да

нам буде препрека на путу. Треба доброразмислити о свему, јер можда и ми сами нисмо у праву, можда је неко желео да нас преусмери да не бисмо кренули низбрдо. Мада, не треба слушати свачији савет. Људи знају бити добри, али, где је доб-ро, увек је и зло, и зато увек треба бити опрезан. Једноставно, никад не знаш шта носи дан а шта ноћ.

Сматрам да циљ није неостварив. На овај или онај начин можеш стићи до њега, али… Последице. То је оно на шта нико не обраћа пажњу. Не треба занемаривати и потцењивати друге. Не мисли нам свако лоше када нас посаветује, али не значи ни да нам истим тим саветом мисли добро. Треба бити коректан и самокритичан када се ка циљу крећеш, а треба знати да кажеш себи „стани“ ако је то и када је то потребно. Треба учинити све за свој циљ? Треба ли? На сваком од нас је да одлучи.

Марина Николић III-2

Марија Тодоровић, I3

16

Љубав је једини ваздух који удишем

Дефиницију љубави не могу рећи, јер не постоји. Не постоје довољно јаке речи које би могле да је дефинишу и потом да је осетимо.

Када се спомене љубав, углавном се сви изгубимо у свом свету маште који је једино нама познат. Љубав је за мене нешто што улепшава мој мали свет маште. Када размишљам о њој, ја се потпуно изгубим, као да нестајем из реалног света и препуштам се свом, свету маште. Наравно, постоје различите љубави, ја говорим о оној љубави када ни сами себе не може-мо препознати, њу најбоље могу описати заљубљене особе. Понекад, када говорим о љубави, постајем себи смешна, јер ни ми сами нисмо свесни шта љубав може да направи од нас. Заљубљена особа цео свој свет види у очима те једне особе. Када се заљубимо, постајемо несвесни онога што се догађа око нас и не видимо ништа пред собом, јер нам је само та љу-бав у очима. Љубав је покретач свега, ја не бих могла замис-лити живот без ње. Љубав уме и да нас растужи, на пример, када та љубав није узвраћена, или када нас та особа разочара, и имамо осећај да се цео свет руши, али то је све део љубави. Заборавите на проблеме, побегните у свет љубави и видећете колико је љубав јака и да је са њом све лепше.

Ана Николић I-4

Шта “нагриза” мој мали свет

Имагинарни свет у коме постојим само ја и моја осећања. Често волим да се удубим у своје мисли, подигнем зидине око свог разума које ништа не може да пробије и препустим се машти и лепим стварима. То ми помаже да заборавим на тмурну, ружну стварност и да барем ту живим не-ким лепшим животом. У мој мали свет је готово немогуће приступити. Међутим, док пловим тим небеским пространством и истражујем границе свог постојања, често осетим како зидови пола-ко пуцају, како их нека моћна сила руши. Та сила је сила успомена, сећања, старих слика, која увек вреба да ме скрха, поново и поново. Та сила је непрежаљена љубав… Свако од нас је некада био вољен, свако је волео и свако је имао лепе тренут-ке са том особом. Неки теже ка томе да у љуба-ви добијају и више од ње саме. Потребни су им поклони, лепота, изглед, изласци по скупим ка-фићима и ресторанима, али, шта је уствари права срећа? Права срећа је када вас та особа неизмерно воли. Све остало је небитно, све остало је пролаз-но. Била сам једна од неизмерно вољених девоја-ка, била сам срећна… Враћам се у прошлост… Мај месец, тмурно вече. Седели смо на клупи у насељу, причали, смејали се. Одједном је почела јака киша која је у мени изазивала страх. Хтела сам да пођем, али ме није пустио, ухватио ме за руку и рекао: ''Немој никада отићи.'' Сваке вечери, пре него што утонем у сан, мисли ми одлутају до те вечери и тренутка када је све почело. Сећања навиру, поток суза се слива. Мисли се појављују и питања пристижу: ''Да ли ћу икада бити поново срећна, да ли ћу наћи особу налик њему?''. Сав тај бол, туга која траје месецима и никако да преста-не. Мој имагинарни свет, свет маште је преокупи-ран тим стварима, стварима за које немам прави одговор. На први поглед изгледам јака, као да ме ништа не дотиче. Али, када би ме други видели ноћу, онако престрављену од свих тих мисли, осе-тили би да је моје срце сломљено, рањено, да вапи за том љубављу које нема. Али, кажу, „јутро је па-метније од вечери“. Не допуштам да други продру у мој мали свет, не желим да ме познају као такву.

Колико год се трудили да наш лични свет буде на дистанци од свега, да буде непробојан и неса-ломив, увек постоји не-што што је јаче од њега, што може да поколеба наша осећања. И тада схватимо каква је ствар-ност и да је тај свет само привремени бег од ње.

Анђела Ђурковић

Срећна будућност не долази сама, њу треба освајати

Кроз живот корачамо несигурним корацима, бојимо се сваког следећег, у нади да ће наредни бити бољи од претходног. Корак по корак стварамо себи пут ка циљу, ка будућности. Чо-век сваког дана жуди за бољим сутра, али није довољно само желети и чекати да нам се живот сам промени, потребно је у њега улагати. Док смо мали, о нама брину родитељи, немамо о чему да размишљамо нити да се плашимо, јер имамо све што нам је потребно, чак и не морамо размишљати о будућности. Сваким даном постајемо зрелији, старији и свесни да је пред нама дуг живот, са пуно искушења и сурових препрека које треба сами да превазиђемо. У нама се јавља страх, почиње-мо да се плашимо своје будућности, јер знамо да живот није нимало једноставан и лак. Пошто желимо бољу и сигурнију будућност, морамо радити на себи и утицати на ток нашег жи-вота. Да бисмо успели у нашем циљу, морамо вредно да ради-мо, да се боримо са свим препрекама и да не одустајемо, коли-ко год било тешко. Размишљајући о животу, бољој и срећнијоj бу-дућности, схватам да смо за све што нам се дешава у животу ми заслужни; сами доносимо одлу-ке, па тако и сносимо последице. Морамо са сигурношћу да корача-мо и боримо се за оно што желимо и што нам је потребно, једино тако можемо успети, јер је живот једна велика битка у којој побеђују само нај упорнији.

Вања Николић I-4 Милица ЦветковићМилица Петровић, II1

КАЊОН РЕКЕ ВРАТНЕ

У оквиру плана и програма I разреда у на-стави биологије изведен је једнодневни излет у Вратни, где су се ученици упознали са флором и вегетацијом кањона реке Вратне.

Учесници регионалног такмичења из биологије, ученици Неготинске гимназије са професором биоло-гије Данилом Петровићем.

На републичком такмичењу из биологије одр-жаног у Београду ученици Матејевић Давид, IV-3 и Илић Предраг, IV-4 освојили су 3. место у Србији.