2. Развој просторног планирања у нашој земљи

1) Период до краја Првог светског рата

Хатишерифом из 1830. када је Србији дата аутономија, слобода трговине, право зидања цркава и манастира и хатишерифом из 1833. када је Србија добила шест нахија, Кнез Милош (1780-1860) је добио овлашћење да преуреди Србију. Као трговац по занимању, знајући да развој трговине захтева добру инфраструктуру, инсистирао је на интензивној изградњи путева. Кнез Милош је 1836. године донео „Указ о ушоравању села“. Њиме је „спустио“ Србе из шума (где су живели у збеговима) и планина и наредио да куће буду грађене „уз шор“. Начин живота Срба у то време, као и константно небезбедна ситуација на тим просторима, условила је градњу лаких, покретних, дрвених кућа без темеља. Без обзира на то, Кнеза Милоша можемо сматрати „првим планером“ у Србији.

Кнез Михаило (1823-1868), млађи син Кнеза Милоша, заслужан је за планирање Београда половином 19. века. Значајнији урбанистички подухвати на простору Београда датирају од 1867. године (те године Србија добија кључеве слободних градова: Соко, Кладово, Шабац, Ужице, Београд, Ниш), када је инжењер Емилијан Јосимовић по налогу Кнеза Михаила Обреновића сачинио први регулациони план Београда „Објашњење предлога за регулисања оног дела вароши Београда што лежи у шанцу“. По овом предлогу, што је уједно представљало и први законодавни акт у области урбанизма у Србији, врши се потпуна реконструкција Београда у шанцу1 и спроводи инжењерска регулација простора захваћеног планом по узору који је поставио Pjer Mari Lanfan  (Вашингтон) и који постаје уобичајена пракса у урбанизму Европе, нарочито после 1848. године (Париз2, Беч, Барселона и др.). У веома кратком року извршена је урбана

1 Шанац је прва линија одбране једне тврђаве и могао је бити сув или испуњен водом. Представљао је дубоко и широко удубљење у тлу испред бедема. Његова основна улога била је да се онемогући приступ бедемима односно директан напад на њих. Око 1835. године шанац је полазио од пристаништа на Сави и ишао преко данашњих Великих степеница и Косанчићевог и Топличиног венца до Народног позоришта, а одатле према Дунаву и уз Дунав до Тврђаве (Велмар Јанковић С. 2011). У варош се улазило кроз четири капије. То су биле Сава-капија, Варош-капија, Стамбол-капија и Видин-капија. Шанац је уништен између 1830. и 1834. године, а капије су порушене 1862, изузев Стамбол- капије која је срушена 1866. године.2 Средином XIX века, када је Париз имао готово исти изглед као у средњем веку, започета је кампања под насловом „Париз се пролепшава, Париз расте, Париз постаје чистији“. Наиме, након епидемије колере 1832. године, теорије «хигијениста», биле су у пуном замаху. Идеја водиља било је боље циркулисање ваздуха и људи у градовима. У том контексту Наполеон III покреће 1852. плански рад на реконструкцији Париза – организацију поверава префекту Жоржу Ежену Осману, познатијем као Барон Осман. Као поклоник „култа осовине“ развијеног у XVII веку, Осман је извршио радикалну реконструкцију Париза, што је подразумевало нову саобраћајну мрежу, уз увођење дијагоналних саобраћајница, као и репрезентативни, монументалним карактер централног дела, јединствен архитектонски оквир широких булевара и авенија. Најизразитији пример је трг Етоал од кога полази дванаест авенија од којих је најпознатија — авенија Јелисејска поља. Ово преуређење је имало високу цену (Наполеон III је одобрио зајам од 250 милиона франака 1865. године, и још један од 260 милиона франака 1869. године).

Основна сврха реконструкције је била: рушење мреже узаних и кривих улица из стратегијских разлога рушење великог броја малих, лоших станова и тиме, протеривање револуционарних маса из центра – промена социјалне структуре централних делова Париза смањење незапослености преко јавних радова спољно-политички ефекат великим монументалним урбанистичким остварењима

У глобалу гледано, процењује се да су радови Барона Османа изменили Париз за 60%. И поред неких функционалних недостатака, допринели су да Париз крајем 19. и почетком 20. века постане један од најпривлачнијих градова и културних центара света.

58

комасација целог тадашњег града и постављена правилна ортогонална мрежа улица и правилна урбана структура блокова и парцела. Тим планом је предвиђена и траса најважније градске саобраћајнице у Београду – Кнез Михаилове улице. Јосимовић је заменио аморфну структуру оријенталне вароши, са бројним уским и кривудавим уличицама и сокацима, савременим растером градског ткива тако да се улице секу под правим углом.

У току 1894. године донет је предлог грађевинског закона за Београд и друге вароши у Србији. По том закону нпр. у улицама ширим од 20m могло је бити засађено дрвеће, а у улицама ужим од 16m нису смеле да се граде више зграде. Крајем 19. и почетком 20. века у Београд стиже више школованих архитеката. Њиховим делима се Београд и други градови и бањска насеља Србије све више укључују у развојне токове европског градитељства.

Пракса чији је родоначелник Емилијан Јосимовић наставља се све до 1912. односно 1918. године,  с тим што  интензитет потпуне реконструкције насеља и градова опада како се Србија шири ка југу. Доказ за то је Урбанистички план Призрена, архитекте Момира Коруновића, рађен око 1920. године са идејом да постане поново престоница Србије.План Призрена подразумева регулацију постојеће уличне мреже, али задржавање постојеће неправилне матрице улица. Тако Србија на крају Првог светског рата има четири територије са четири типа организације, односно урбанизације насеља (Бојовић Б., ): Војводину са регулисаним градовима неправилне уличне структуре и плански заснованим селима. Централну Србију са потпуно или делимично реконструисаним градовима и регулисаним улицама (прва урбанистички уређена насеља у Србији била су бањска насеља), са плански основаним новим градовима и варошицама, са разбијеним, полузбијеним, збијеним и нешто мало ушорених села. Територије југа Србије: нишки, пиротски, топлички и врањски округ, које је Србија, уз независност, добила Берлинским конгресом 1878. године, са градовима спонтано насталим и накнадно регулисаним. Територије ослобођене 1912. године (Косово и Метохија и Македонија), са спонтано насталим градовима балканске урбане традиције.

2) Период између два светска рата

Године 1918. настаје Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца од делова политичких територија  других државних система.  На територијама Словеније, већег дела Хрватске, Војводине и Централне Србије укорењен је урбанизам тада савремене европске урбане културе. На територијама Македоније и Косова и Метохије остала је традиционална балканска односно, османска урбана култура, док приморје од Истре до Албаније припада урбаној култури Италије. На свим тим територијама деловали су различити закони различитих држава, разуме се, са варијететима и прожимањима (Бојовић Б.,).

Након уједињења 1918. године, стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, улагани су велики напори да се дефинише јединствен систем планирања за ову територију. Непостојање јединствених урбанистичких прописа до доношења «Грађевинског законика» имало је негативне последице на планирање и уређење градова: за територије Хрватске, Словеније, Славоније и Војводине постојали су прописи «грађевни редови», док за Србију

59

(изузев Београда), Македонију, Црну Гору и Босну и Херцеговину (изузев Сарајева), није било никаквих прописа (Пиха Б. 1973).

„Грађевински законик“ је донет 1931 године. Њиме је регулисана урбанистичка проблематика за целу земљу и донети су грађевински прописи (на пример: дефинисана је висина плафона у просторијама). Прописан је начин израде регулационих планова (израда регулационог плана финансирана је из буџета општине, који су чинили дотације, приходи од парцелације, експропријације, комасације, грађевинских такси и казни, као и приходи од продаје општинских добара). На основу тог законика саграђен је данашњи круг „двојке“ у Београду. Грађевинским закоником је регулисана заштита »свега онога што је ван зграда« и што је у јавном интересу. Осмишљени су врло ефикасни механизми управљања земљиштем на правцима експанзије градова. Наиме, иако је промет пољопривредног земљишта био дозвољен, парцелација пољопривредних парцела у периферним зонама градова је била строго контролисана, јер тиме почиње процес конверзије пољопривредног земљишта у грађевинско. У ту сврху је основан и Институт урбане комасације који је обезбеђивао груписање парцела у веће комплексе, ради обезбеђивања јавних простора, а пре свега стварања стандардне и правилно уређене уличне мреже.

Међутим, иако врло квалитетан и напредан у односу на време у којем је настао Грађевински закон, као и тада рађени планови тешко су спровођени. Отпор Закону давала је, пре свега, владајућа класа, која је у то време била највећи поседник градског земљишта и објеката.

У овој почетној етапи развоја просторног планирања код нас просторно-планерска активност јавља се у свом елементарном облику. Просторно планирање је тада схватано као пројектовање и као грађевинска регулатива, па је и третирано као техника и стога је налазило место у грађевинским прописима. Планови су били инжењерски и рађени су само за велике градове. Низак степен урбанизације и индустријализације, тј. споро ширење урбаних подручја није наметало потребу за планирањем ширих подручја, што је заправо успоравало развој просторног планирања у Србији (Пиха Б. 1973).

3) Период после Другог светског рата

Крајем Другог светског рата почиње следећа етапа развоја, коју карактерише обнова ратом разорене земље (трајала је до1949. године).

Године 1946. је донет Закон планирања заједно са Уставом ФНРЈ. Извршена је национализација3 и створен је јак државни сектор. Национализацијом

из 1946. године, која је настављена на већ увелико спровођену ратну и поратну конфискацију, дошло је до „подржављења“ покретне и непокретне имовине у привреди (национализација индустрије). Преостала приватна предузећа локалног значаја „подржављена“ су, такође, непосредно после тога, 1948. године, чиме је окончана национализација у привреди.

Други талас национализације уследио је 1958. године када су у државно власништво прешли станови, приватне зграде и грађевинско земљиште у броју, односно површини већој од законског максимума4. 3 Национализација је процес принудног (на основу акта власти) прелаза у државну својину крупних или свих привредних предузећа одређене привредне гране или целокупне индустрије, која је до тада била у приватном власништву. Предмет национализације може бити и сва друга покретна и непокретна имовина у валсништву грађана - стамбене зграде, пословни простор, пољопривредно и/или грађевинско зељиште итд. Ова мера може укључити одговарајућу или делимичну накнаду, а може бити и без икакве накнаде. Национализација представља једну од првих и најрадикалнијих привредно-политичких мера готово свих тоталитарних држава, после преузимања власти. Одузета средства за производњу и друга непокретна имовина постају материјална база за изградњу тоталитарне државе и средство подупирања таквог система. 4 Приватна својина на некретнинама преко законом утврђеног лимита није се могла стицати ни наслеђивањем нити кроз брачну тековину.

60

Извршена је и национализација земљишта тј. аграрна реформа5, према којој је индивидуално пољопривредно газдинство могло да има у поседу највише 10 хектара земље. У то време породице у Србији су биле многочлане (и чинило их је више генерација). Управо аграрна реформа, односно покушај да се избегне њена примена, иницирала је уситњавање великих породица, чиме је и посед дељен у циљу његовог свођења на прописани минимум. Међутим, велике породице које нису извршиле деобу пољопривредног поседа пре спровођења аграрне реформе остале су са поседом од свега 10 хектара, што је било недовољно за тако велики број чланова. Како је услед развојних токова који су уследили, промене традиционалног начина живота и односа у породици, уситњавање вишечланих породица постало неминовност тако су и деобом поседа од 10 хектара створена врло мала пољопривредна газдинства, крајње неповољна за озбиљно бављење пољопривредном производњом, посебно у савременим условима када је интензивирана примена пољопривредне механизације. Од пољопривредног земљишта које је одузето сеоским домаћинствима (породицама) формирана су државна газдинства6, велики пољопривредни комплекси, који су у почетку добро функционисали и запошљавали известан број радника, али су у условима опште небриге о селу и пољопривреди углавном пропали. Крајем прошлог века донет је закон по којем је одузета имовина враћена првобитним власницима. Међутим, како задружни поседи већ дуже време нису обрађивани, пољопривредно земљиште је запуштене и неретко зарасло у коров (тако брзо се није могло и пошумити). Такође, домаћинства којима је враћена одузета имовина сада су најчешће старачка, често једночлана, без могућности да укрупњен посед обрађују (нека од тих домаћинстава подмладак је напустио управо услед немогућности опстанка бављењем пољопривредом на тако мало поседу).

Држава је управљала, контролисала и одлучивала о свим елементима друштвеног и економског живота. Доношени су планови друштвено-економског развоја, за предузећа, фабрике, школе итд. Углавном су то били средњорочни, петогодишњи планови. Период административног планирања и управљања по узору на Совјетско централистичко планирање завршен је 1950-их година (у Првом петогодишњем плану, чији је плански хоризонт био 1952. година циљ је био да се учешће индустрије у друштвеној производњи са 10% повећа на 30%, а предуслов је био да се изграде инфраструктурни системи, као што су: Брчко-Бановићи, Шамац-Сарајево итд. Планирано није и остварено, из више разлога:

5 Аграрна реформа је скуп мера усмерен на редистрибуцију аграрних ресурса државе.6 Основне аграрне мере:

Комасација је аграрна мера чији је циљ укрупњавање пољопривредног или шумског земљишта у друштвеној својини ради рационалне обраде, примене савремене технологије, заштите, мелиорација и др.

Арондација је аграрна мера заокруживања друштвеног поседа (власнику приватног земљишта, које се налази између парцела земљишта у друштвеној својини те омета његово рационално искоришћавање, то се земљиште одузима у корист друштвене својине и заокруживања поседа, а у замену му се даје у приватну својину друго пољопривредно земљиште).

61

Резолуција информбироа7, велика суша 1950-51. итд., што је допринело стварању услова за укидање централистичког система планирања.

У овом периоду почиње оснивање републичких и савезних органа надлежних за урбанистичке послове, започиње рад на организовању просторних планера и на оснивању првих просторно-планерских републичких организација. Целокупна урбанистичка активност финансирана је највећим делом из буџета Република, а много мање из општинских. Појављују се и прва упутства о планирању града и села и започиње израда првих урбанистичких планова за главне градове Република (Пиха Б. 1973).

Године 1949. донета је „Уредба о генералном урбанистичком плану“, која је била јединствена за територију Југославије и важила је све до 1960. године, када Републике почињу да доносе своје урбанистичке законе. Том уредбом као јединим урбанистичким прописом, који је примењиван десет година и по којој урбанистички план носи назив — генерални урбанистички план унете су новине и у просторно планирање. Уведен је комунални систем, који је омогућио преношење послова из области просторног планирања на општине (комуне). Планови још увек нису представљали обавезан предуслов изградње, али су били обавезни за објекте капиталне изградње. Генерални урбанистички план био је подређен привредном, односно друштвеном плану (Пиха Б. 1973).

У овој фази су преузете идеје корбизијанаца (архитекте Ле Корбизијеа) о озареном граду и почета је изградња Новог Београда. Такође, започето је са изградњом Новог Железника, по принципу „garden cities of tomorrow“ (градови сателити око великих градова са пуно зеленила, тј. „вртни град“) према идејама Ебензера Hауарда-а из1898. године.

Међутим, том Уредбом елиминисане су многе добре одредбе из „Грађевинског законика“ из 1931. године, пре свега оне које се односе на контролу конврзије пољопривредног земљишта у грађевинско.

Овај десетогодишњи период развоја карактерише жива просторно-планерска активност, иако се развијала на врло оскудној предратној пракси а под утицајем система просторног планирања у Совјетском Савезу, у коме се подржавало схватање о техничком карактеру урбанистичког плана. У просторном планирању осећао се утицај француског, енглеског, немачког и чешког искуства, јер су се у то време урбанисти школовали и у иностранству (Комунистичка партија Југославије имала је задатак да обнови земљу, али је оскудевала у образованим људима па је школовала кадрове и на западу, а такође је повремно била принуђена да посегне за предратним стручњацима урбанистима. Ваља истаћи да су тада урбанисти били архитекте. Отуда је у урбанистичким плановима била наглашена пројектантска компонента). Просторно планирање није имало научну подлогу, па је урбанистички план рађен, нарочито у првим годинама ове етапе, претежно као пројекат. Такође, рађен је »интуитивно«, према схватању пројектаната (Пиха Б. 1973). На „Саветовању урбаниста у Аранђеловцу“ одржаном је 1957. године закључено је да се простор „трошио“ стихијски, без озбиљног плана и да се мора прећи на планирање изван насељених места, на планирање ширих простора, тј. на просторно планирање.

7 Резолуција Информбиро, односно закључак другог заседања Информбироа у Букурешту 1948. године, под називом: « О стању у КПЈ» је прва јавна потврда насталих размимоилажења на релацији Београд-Москва, односно Тито-Стаљин.Информбиро је колоквијални назив за организацију која се службено називала Информациони биро комунистичких и радничких партија и представљала међународну организацију комунистичких партија, која је деловала од 1947. до 1956. Информбиро је представљао прву формалну организацију комунистичких партија након распуштања Треће интернационале (Коминтерна) током Другог светског рата, а основан је 1947. као њен наследник и један од темеља Источног блока, насталог распадом ратне антихитлеровске коалиције, почетком хладног рата и успоставом совјетске хегемоније над Источном Европом. Израз је на простору бивше Југославије постао синоним за период у коме се владајући режим на челу с Титом и КПЈ оградио од Стаљиновог СССР-а, а што је довело до почетка непријатељства тадашње Југославије са новоствореним Источним блоком, економске кризе, ратних напетости и појачања унутрашње репресије према стварним или наводним присталицама Стаљина у Југославији чији је најзлогласнији симбол Голи оток. За време постојања, Информбиро је имао укупно три заседања: прво је одржано у Београду (децембар 1947.), друго у Букурешту (јун 1948.) и треће у Будимпешти (новембар 1949.).

62

У овом периоду као планери појављују се, поред архитеката и други стручњаци, пре свега географи, у складу са проширивањем предмета истраживања на простор шири од градова. Оснивају се заводи за урбанизам не само у главним градовима Република, већ и у другим већим градовима. Све већи број градова, бања и рударских насеља добија урбанистичке планове. Напредак у пракси просторног планирања довео је до увођења научних метода у поступак израде плана. С тим у вези, појавио се и један од најтежих проблема просторног планирања - како наћи прикладне методе планирања чија ће примена резултирати реалним и лако применљивим плановима (Пиха Б. 1973).

И поред успеха, просторно планирање се није развијало у складу са потребама и захтевима интензивне изградње земље, пре свега због недовољне пажње која је указивана овој врсти активности, од стране целокупног друштва. Ни у следећим периодима развоја, упркос великим успесима, није било довољно друштвене акције да се ова противуречност превазиђе. Насупрот недовољној ангажованости државе и комуна (општина), друштвено-стручне организације урбаниста биле су врло активне на пословима који су се односили на проблематику планирања. Тако долази и до удруживања урбаниста Југославије у посебан савез. Поред планирања градова, по први пут се третира проблематика регионалног просторног планирања и указује на неопходност његовог увођења у систем планирања у СФРЈ (Пиха Б. 1973).

У овом заједничком систему планирања у тадашњој Југославији урађен је први просторни план Котара (среза) Крапина 1958. године у Хрватској.

Следећа етапа развоја просторног планирања која почиње од 1960. године доношењем републичких урбанистичких закона, врло је богата урбанистичким акцијама. Просторно планирање прераста стручне оквире и постаје друштвена активност. Друштвену димензију планирање је добило када је просторни план постао предмет интересовања и одлучивања грађана. Тиме је уједно дошло до ублажавања граница између стручног и друштвеног аспекта просторног планирања. Урбанисти су поново истицали потребу за интензивнијим коришћењем просторног планирања као погодног инструмента за усмеравање развојних процеса (Пиха Б. 1973).

Упоредо са овим активностима урбаниста, процес развоја самоуправљања добија своје конкретније облике. Почиње процес одумирања државе (функције државе преузимају републике) и осамостаљивање радних организација и комуна (општина). Међутим, нису постојали органи самоуправљања група предузећа, грана привреде или привреде у целини који би рационално регулисали производњу и усмеравали привредни развој. Са развојем просторног планирања општине су добијале све већа права и обавезу да организују и уређују своја подручја. Тим променама прилагођавале су се урбанистичке организације и службе. Оснивани су бројни нови урбанистички заводи по општинама. Све ове активности водиле су развоју система просторног планирања (Пиха Б. 1973).

У вези са развојем и напретком просторног планирања постало је актуелно школовање урбаниста. Средње образовани кадар за ову делатност није школован, иако је за њим постојала потреба. Просторни планери у то време нису школовани на факултетима (економски, природно-математички) нити је просторно планирање као предмет уведено у редовну универзитетску наставу. Међутим, на свим архитектонским факултетима у земљи урбанизму се поклања све већа пажња. На архитектонском факултету у Београду, а касније и у Загребу, започело је школовање урбаниста на посебно организованим постдипломским студијама. Ове студије прате и дипломци разних факултета, који су провели више година на просторно-планерским пословима (Пиха Б. 1973).

И поред озбиљног недостатка кадрова, већина градова добија урбанистичке планове. Израђују се и општински просторни планови, а број регионалних просторних планова се повећава. Према републичким урбанистичким законима, донетим у овом периоду, градови, села и подручја посебне намене изграђују се и уређују на основу просторних планова. Без просторних планова није било могуће одобрити локације за градњу, мењати границе земљишних парцела и сл. (Пиха Б. 1973).

У овом периоду рађени су просторни планови у циљу планирања изградње већих објеката или превазилажења последица елементарних непогода. Године 1961-63. рађен је

63

први просторни план на територији Србије који је обухватао приобаље Дунава од Београда до бугарске границе обухватајући ХЕ Ђердап, а 1963. у Македонији, после земљотреса у Скопљу урађен је регионални план.

Закон о урбанистичком и регионалном планирању донет је 1965. године. Њиме су постављени основни циљеви и задаци просторног планирања.

Промене настале услед друштвене и привредне реформе од 1965. године до 1974. године, када је донесен Устав, утицале су на планирање уопште, па и на просторно планирање, тако да елеменат економичности добија на значају у просторном планирању. Наиме, просторни планови су доношени на основу сагледаног дугорочног друштвено-економског развоја, а у складу са плановима привредног и друштвеног развоја подручја за које се доносе. Тиме просторни планови улазе у систем планирања у СФРЈ, отварајући процес приближавања друштвеног и просторног планирања и стварања ефикаснијих инструмената усмеравања свеукупног развоја. Просторни план постаје један од инструмената за остваривање циљева социјалног и економског развоја (Пиха Б. 1973).

Повремено су доношени и други прописи којима је посредно регулисана проблематика просторног планирања. Међу њима се истичу закони: о заштити природе, о шумама, водама, јавним путевима, о заштити ваздуха, заштити споменика културе, заштити од пожара, о уређењу и коришћењу грађевинског земљишта и други. Савезна и Републичке скупштине су донеле посебне резолуције посвећене просторном планирању, организацији и уређењу простора и истовремено политици урбанизације. Неке од најважнијих су Резолуција о основама политике урбанизације и просторног уређења, коју је донела Савезна скупштина, као и Резолуција о основама урбанизације у СР Србији, коју је донела Скупштина Републике Србије (Пиха Б. 1973).

Прва самоуправна етапа развоја започиње доношењем Устава СФРЈ, 1974. године. Планирање и планови постали су обавезни, а просторно планирање је требало да прерасте у самоуправно просторно планирање. Основне промене су биле:

просторно планирање постаје функција самоуправно удруженог рада и изражава интересе радних људи,

просторно планирање је право и обавеза радника, радних људи и грађана у ДПЗ и ДПО (друштвено политичке заједнице и организације – федерација, република, покрајина, општина, месна заједница, организација удруженог рада),

процес просторног планирања почиње друштвеним договорима којима се утврђују заједнички интереси и циљеви развоја

просторно планирање постаје усаглашено са свим врстама и нивоима планова.Амандманом на Закон о планирању, који је донет 1976. године, просторно планирање

је пребачено на ниво општине и локални ниво. Просторно планирање у СФРЈ се никада није заснивало на савезном, већ на

републичким нивоима. Никад није постојао просторни план за подручје СФРЈ, а 1970-их година су донети планови Република, изузев за Србије (а урађени су просторни планови покрајина Војводине и Косова и Метохије).

Рађен је велики број регионалних просторних планова, просторних планова општина, просторних планова за подручја посебне намене: сливова, копова, коридора (Црногорско приморје је 1979. године задесио снажан земљотрес, Уједињене Нације су помогле у обнови и планирању Црне Горе). Стога се каже да је у овом периоду планирање ушло у своју златну еру, что потврђује и отварањем Смера за просторно планирање на Географском одсеку Природно-математичког факултета Универзитета у Београду 1977. године. Тиме су добијени високообразовани кадрови који су се укључили у активности везане за просторно планирање.

Међутим, време, као најобјективнији судија, указало је да је осмишљена концепција планирања прилично компликована. Наиме, основни недостатак урађених планова била је њихова тешка или чак потпуна неостваривост. Тиме су они они изгубили улогу и значај у

64

усмеравању привредног развоја земље (из наведених разлога Друштвени план Југославије за период 1981-85. године је био напуштен и пре истека времена у којем је требало да се оствари).

Недостаци и слабости система планирања из 1976. иницирали су промене које су биле предвиђене Законима из 1985. и 1988. године. Законом из 1985. године цео систем планирања је у односу на пређашњи био прилично поједностављен, али су и даље сви основни и комплексни привредни субјекти остали субјекти планирања, без обзира на то што је престао да важи принцип општости планирања.

Последњи Закон о основама друштвеног планирања и о друштвеном плану Југославије из 1988. године донео је одређене новине са циљем да планирање учини ефикаснијим. Обавеза доношења планова је остала за субјекте који обављају делатности у оквиру јединственог технолошког система од интереса за целу земљу (јавне службе) и оне субјекте чији су послови од посебног друштвеног интереса, као и друштвено-политичке заједнице. Планови су доношени за средњорочни период, а када је то законом предвиђено и за дугорочни период.

Године 1989. донет је Закон о планирању и уређењу простора и Просторном плану Социјалистичке Републике Србије који је важио до 1995. године. Распадом земље почетком 1990-их почиње криза у просторном планирању, као последица рата и опште економске кризе. У овом периоду, с обзиром на ситуацију у земљи, није урађен велики број просторних планова, изузев интензивне израде Просторног плана Републике Србије, који је усвојен 1996. године.

Закон о планирању и уређењу простора и насеља из 1995. године учињена је радикална измена у систему просторних планова, укидањем просторног плана општине. Тиме је значајно смањен обим просторно планерских активности, односно могућност ангажовања просторних планера у Србији. Кризна ситуација у држави, уз Нато бобардовање из 1999. допринело је, замирању активности везаних за просторно планирње. Заправо, урађен је само један просторни план, регионални. Његову израду иницирао је земљотрес који је 1999. године погодио подручје Колубарског округа, са епицентром на подурчју општине Мионица. Такође, овим законом је уведена је једна новина: Просторни план мреже инфраструктуре осмишљен је као посебна врста просторних планова. Међутим, ова врста планова већ следећим законом је укинута, а проблематика планирања инфраструктурних коридора је поново „покирвена“ Просторним планом подручја посебне намене.

Законом о планирању и изградњи из 2003. године (Измене и допуне 2006. године) просторни план општине је поново враћен у систем планирања. За национални ниво је предвиђена израда документа под називом Стратегија просторног развоја. Такође је и за просторне планове на нижим територијалним нивоима предвиђена израда Стратегије просторног развоја планског подручја као прва фаза у поступку израде Простроног план посматраног подручја. Уведена је и нова врста планских докумената под називом Шеме просторног развоја, која међутим није заживела у пракси, што је резултирало њеним укидањем у следећем Закону.

Законом о планирању и изградњи ("Сл. Гласник РС" број 47/2003), прописано је оснивање Инжењерске коморе Србије са седиштем у Београду.Чланови Коморе су дипломирани инжењери архитектонске, грађевинске, машинске, електротехничке, саобраћајне и дипломирани инжењери друге техничке струке, као и дипломирани просторни планери којима је Комора издала одговарајућу лиценцу.У поступку припрема за почетак рада Коморе, Министарство урбанизма и грађевина РС издало је двестотине "нултих" лиценци одговорних планера, одговорних урбаниста, одговорних пројектаната и одговорних извођача радова. Услови за добијање лиценце одговорног планера, што је услов за руковођење израдом просторног плана, су: положен стручни испит, 5 година радног искуства и учешће у изради два просторна плана (по

65

претходном Закону лиценцу нису добијали појединци већ институције «планерске куће»: ИАУС, ЈУГИНУС итд.).

Законом о планирању и изградњи ("Сл. Гласник РС" број 47/2003), прописано је оснивање Републичке агенције за просторно планирање у циљу обезбеђивања услова за ефикасно спровођење и унапређење политике планирања и уређења простора Републике Србије (до оснивања Агенције пословао и деловао Републички завод за просторно планирање који је према предходном Закону о планирању). Седиште Агенције је у Београду. Агенција има организациону јединицу у Новом Саду као и три регионалне канцеларије у Нишу, Крагујевцу и Косовској Митровици.Агенција је надлежна да:

припрема, координира и прати израду ППРС, РПП и ППППН и програма имплементације ППРС и РПП;

припрема одлуку о изради свих планских докумената које предлаже надлежно министарство;

остварује међународну сарадњу у области просторног планирања; пружа стручну помоћ у изради планова; успоставља јединствени систем показатеља за просторно планирање у складу са

системом ESPON; води регистар просторних планова за територију Републике Србије; припрема и реализује програме едукације за потребе израде докумената просторног

планирања; и др.

Последњи Закон о планирању и изградњи усвојен је 31.8.2009. године, а ступио на снагу 11.9.2009. године.

Законом о планирању и изградњи из 2009. године уређују се: услови и начин уређења простора, уређивање и коришћење грађевинског земљишта и изградња објеката; вршење надзора над применом одредаба овог закона и инспекцијски надзор; друга питања од значаја за уређење простора, уређивање и коришћење грађевинског

земљишта и за изградњу објеката.Уређење и коришћење простора заснива се на начелима: одрживог развоја;

подстицању равномерног регионалног развоја; усклађености социјалног развоја, економске и енергетске ефикасности и заштите и ревитализације животне средине и градитељског наслеђа, природних, културних и историјских вредности; реализације развојних приоритета и обезбеђења услова за рационално коришћење необновљивих природних ресурса и обновљивих извора енергије; спречавања и заштите од природних и техничко-технолошких несрећа; планирања и уређења простора за потребе одбране земље и изградњу објеката од посебног значаја за одбрану земље; учешћа јавности; сарадње између државних органа, аутономих територијалних заједница, јединица локалних самоуправа, привредних друштава, установа, невладиних организација, грађана и других учесника у просторном развоју; усаглашености са европским стандардима и нормативима у области планирања и уређења простора у циљу стварања услова за трансграничну и међународну сарадњу и укључивање Републике Србије у процесе европских интеграција.

Главни циљ доношења Закона о планирању и изградњи из 2009. године везан је за део о урбанистичком планирању, конкретно – за убрзавање поступка добијања грађевинских дозвола, као и за процес легализације бесправно подигнутих објеката.

Такође, актуелни Закон донео је и извесне измене у делу који се односи на просторне планове:

Прописана је израда Просторног плана Републике Србије Укинуте су Шеме просторног развоја

66

Прописана је израда просторних планова на свим територијалним нивоима у две фазе: концепт и нацрт плана (Стратегија развоја Републике Србији усвојена 2009. године сматрана је концептом, па је већ 2010. године урађен нацрт Просторног плана Републике Србије 2010-2014-2020, који је и усвојен)

Прописана је израда Програма имплементације за Просторни план Републике Србије и за Регионалне просторне планове (претходним Законом била је прописана израда Уговора о имплементацији)

Простони план јединице локалне самоуправе садржи и Правила уређења и грађења која се односе на део планског подручја за које није предвиђена израда урбанистичких планова (последично, на основу Просторног плана јединице локалне самоуправе могу се издавати локацијске дозволе)

Последња четири закона су дефинисала основе система просторног планирања, и то кроз дефинисање врста просторних и урбанистичких планова, њиховог садржаја и процедуре доношења (стручна контрола, јавни увид итд.)

Просторни планови у последња четири закона Закон Просторни планови

1989.

1. Просторни план СР Србије2. Регионални просторни план (РПП) 3. Просторни план подручја са посебном наменом (ППППН)4. Просторни план градске заједнице5. Просторни план града Београда6. Просторни план општине (ППО)7. Детаљни просторни план (ДПП)

1995.

1. Просторни план Републике Србије (ППРС)2. Регионални просторни план (РПП)3. Просторни план подручја посебне намене (ППППН)4. Просторни план мреже инфраструктуре

2003.

1. Стратегија просторног развоја2. Шеме просторног развоја3. Регионални просторни план РПП4. Просторни план подручја посебне намене (ППППН)5. Просторни план општине (ППО)

2009.

1. Просторни план Републике Србије (ППРС)2. Регионални просторни план (РПП)3. Просторни план јединице локалне самоуправе (ППЈЛС)4. Просторни план подручја посебне намене (ППППН)

1989. Закон о планирању и уређењу простора и Просторном плану Републике Србије, Сл. гласник бр. 441995. Закон о планирању и уређењу простора и насеља, Сл. гласник бр. 44 2003. Закон о планирању и изградњи, Сл. гласник бр. 472009. Закон о планирању и изградњи, усвојен 31. 08. 2009., ступио на снагу 11.09.2009.

Један од основних недостатака законодавства у области просторног планирања у Србији јесте «прављење пресека», односно доношење нових закона са, безмало, сваком изменом власти, уз радикалне измене законских решења: укидање појединих врста планова, «пребацивање» лиценце са институције на појединца итд., што отежава и додатно компликује просторно планерску делатност (Закон којим је регулисана проблематика просторног планирања у Француској на снази је још од 1982. године, са изменама и допунама).

Поред наведених закона који су дефинисали основна решења, односно елементе система просторног планирања, примењивани су и одговарајући подзаконски акти –

67

правилници израде планова, којима су детаљније дефинисани садржаји просторних и урбанистичких планова (текстуални и графички делови) и поједине фазе припреме и процедуре обављања стручне контроле, јавног увида и доношења планова, и то:

1. Правилник о садржини и изради просторног плана (који је био на снази од 1999. до 2003. године);

2. Правилник о садржини и изради планских докумената (који је био на снази од 2003. до 2010. године).

3. Правилника о садржини, начину и поступку израде планских докумената (који се примењује од 2010. године)

68