RADOMIR KONSTANTINOVI Kua bez krova, Novo pokolenje, Beograd, 1951. Daj nam danas, Novo pokolenje, 1954. Drugo izdanje, Nolit, Beograd, 1963; tree izdanje Nolit, 1 982. (edicija Srpska knjievnost, roman, sveska 40). Miolovka, Kosmos, Beograd 1956 . Drugo izdanje u ediciji Dela Radomira Konstantinovia, Nolit, 1987. isti i prljav i, Svjetlost, Sarajevo, 1958. Drugo izdanje delaR. K., 1986. Izlazak, Srpska knj ievna zadruga, kolo LIII, knjiga 360, Beograd, 1960. Drugo izdanje Dela R. K., 19 84. Ahasver ili traktat o pivskoj flai, Prosveta, Beograd, 1964. Drugo izdanje De la R. K., 1984. Pentagram, beleke iz hotelske sobe, Forum, Novi Sad, 1966. Drugo izdanje Dela R. K., 1984. Filosofija palanke, asopis Trei program, br. 2, 1969. Ka o posebno, drugo, izdanje Trei program, Beograd 1970. Tree izdanje, biblioteka Saz vea, sveska 74, Nolit 1981; etvrto izdanje, Sazvea, Nolit, 1991. Bie i jezik (u iskust vu pesnika srpske kulture), I- VIII, Prosveta, Rad, Matica srpska, Beograd - Nov i Sad, 1983. Dekartova smrt, Agencija MIR, Novi Sad, 1996. Beket prijatelj, Otkr ovenje, Beograd, 2000. ISBN 86-83353-36-2

RADOMIR KONSTANTINOVI

Biblioteka Ahasver Knjiga 1 Urednik Sava Dautovi Filosofija palanke prvi put je objavljena u asopisu Trei program, br. 2,1969. Drug o, posebno, izdanje Trei program, Beograd 1970. Tree izdanje biblioteka Sazvedja, s veska 74, Nolit, Beograd 1981. etvrto izdanje Sazvedja, Nolit, 1991. Knjiga uiva podrku Fonda za otvoreno drutvo

IflUP < 1 1 vr. I 1 >: RADOMIR KONSTANTINOVI mm w F I L O SOFIJA MtlV,;-': M , mm iJMu i I1. H': i EY JS " & .i-; OTKROVENJE Beograd 2004.

UMESTO UVODA: STIL, NAJVIE NAELO PALANKE Iskustvo nam je palanako. Ponekad, opasno je (i kanjivo) rei to na uho palanakoj oholosti; ponekada, meutim, ova re ide do pojm a sudbinskog: palanka je, kae se, naa sudbina, na zao udes. Nema niti moe da bude pr omene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti. Izmeu sela i grada, ovako zaboravljen, svet palanke nije ni selo ni g r a d j Duh njegov, meutim, jeste duh izmeu plemenskog, kao idealno-jedinstvenog, i svetskog duha, kao idealno-otvorenog. Kada ovaj duh ovako govori o svojoj zloj sudbini, on govori o svojoj izuzetosti iz istorije. Ali, i kada je oglaava za prokletstvo, on hoe tu izuzetost. Osnovna pretpostavka duha palanke negde je u tome: da je to duh koji, zaboravljen od istorije, pokuava sada ovaj udes da preobrazi u svoju privilegiju , time to e i sam (onako kao to se klin klinom vadi) da zaboravi istoriju, ovim zab oravom da se ovekovei u samom sebiT^averen trajanju, s onu stranu vremena. Vreme je s druge strane brda, tamo gde poinje svetski haos, ili haos apsolutno-otvoreno g sveta. Ma ta moglo da se vidi u ovom nagonu za zatvaranjem, za izuzimanjem iz v remena (kada se, u venosti", ivi zajedno sa mrtvima, i kada nema mrtvih, kada je sv et kao u nekakvom venom Danu veno-praroditeljskog sveta) izvesno je da ovaj svet a psolutne otvorenosti postoji samo u/duhu palanke, u njegovom strahu od sveta, da je taj svet jedan nedvosmisleno palanaki svet. Nema sveta izvan duha palanke. Sa mo on, koji ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je

RADOMIR KONSTANTINOVI vrhovni bog ovaj bog jedinstva, a njegova antitetika, demonska sila, zlo apsolutn e otvorenosti, samo on poznaje ovaj apsolutno-otvoreni svet; ali, ne znai li to d a, ako je svet palanaki, isto tako nije i palanka - svetska? Gde je svet idealnozatvorenog, ako ne samo u duhu koji se protivi otvaranju, na iskonski svoj nain, i koji pokuava da ovo svoje protivljenje po-stvari, da ga nae u jednom njemu savren o saobraznom svetu? Svet palanke postoji samo u duhu; sam duh palanke je jedna a psolutna palanka, za kojom zaostaje svaka stvarnost palanke. On nema svog sveta, u koji bi mogao savreno da se materajalizuje, koji bi bio njegovo idealno olienje . Ma koliko pokuavao da prikae svet palanke, u kome je roen, kao svoj svet, i ma ko liko taj svet njemu bio najblii, on je jedan lutajui duh, jedan nemogui duh: nema z emlje u kojoj on nije mogu, jer je on svuda podjednako nemogu, u ovom svom zahtevu za idealno zatvorenim, koje bi bilo vanvremeno i, samim tim, nitavilo venosti. Al i, upravo zato to nema svog sveta, on i jeste duh: tamo gde prestaje mogunost svet a poinje mogunost ovoga duha. Pretvoren svojom nemogunou u ovu stalnu mogunost duha, o n se javlja kao rodonaelni duh svake tenje ka zatvaranju u svoj svet, kao svake ten je da se svet preobrazi u svet palanke. Svet je, u njegovom doivljaju, s neke dru ge strane brda, a ne u njegovom svetu, kao svetu palanke koji je, u tom smislu, ne-svet. Sve to karakterie ne-svet (do samog nitavila, do samog ne-bia) odlikuje i p alanku, u doivljaju ovoga duha. Mogui stav palananina je stav odobravanja ili pobun e, stav^svesnog konzervatizma, koji se zasniva na kritici sveta", na oseanju sopst vene prvorodnosti (svet je bio kao to sam ja sada, ja sam dakle prolost sveta, nje gova iva istorija; ja sam tamo gde je nekada bio svet, ja sam ostao, svet se otpa dio od prvanje svoje sudbine, on se odrodio; svet je, dakle, odrod a ne ja), ili stav oajanja koje sanja ukljuenje u svet, negacijom palanke. Duh palanaki u oba vid a se javlja i u oba vida trijumfuje. On, u svakom sluaju, mora da se shvati kao j edan delatan duh. ak i u prvome sluaju, ako je konzervativni stav nesumnjiv, ovaj duh je delatan: \on je samo pasivno delatan, on palanaki pokuava da akciji suprots tavi pasivnost, u tome smislu to ono to jeste pokuava da suprotstavi onome to nastaj e. Ono to palanaki jeste, samim tim to je poetak koji se nije odvojio od sebe, koji

FILOS OFIJA PALANKE

nije evoluirao, ne dozvoljava aktivnost, da njome ne bi bio izneveren, preobraen. Ne sme da bude preobraaja, dakle ne srne da bude rada, potrebna je pasivnost, pr eputanje onome to jeste. Ali ovo preputanje je takoe svojevrsna delatnost, jedna neg ativna delatnost.^Pasivnost je takoe izbor volje, a njen jezik (neradom, nepreduz imljivou) takoe je jezik voljnog opredeljenja. Najee, ovo se gubi iz vida zato to pala aanin, roen u jednom zatvorenom svetu, ne pristaje da vidi sebe kao subjekt toga s veta ve kao njegov objekt. Otkuda to? Ako bi palananin priznao sebe kao subjekt, p alanka bi time bila ugroena kao volja: tamo gde sam ja subjekt, svet ne moe da bud e subjekt. Palananin, meutim, verniji je palanci nego samom sebi, bar po osnovnom svom opredeljenju. On nije pojedinac na personalnom putu; on je sumum jednoga is kustva, jedan stav i jedan stil. Ono to on uva, kad uva palanku, to je taj stav i s til. Palanatvo je nagonski-odbrambeno negovanje palanakog stila kao opteg stila. Pa lananin ima izvanredno jako oseanje stila, jer ima izvanredne^ jako oseanje kolekti viteta, zamrznutog (ili olienog) u tom stilu. JVeTm svet" je svet koji, mnoinom mog unosti (stilova), razara ovu jedinstvenost stila, ovu njegovu jedno-obraznostj Pa lanaki duh je duh jedno-obraznosti, pre svega, duh gotovog reenja, obrasca, veoma odreene forme. Kada palanaki pojedinac uva palanku, kao vrhovnu volju, kao svoje na d-ja, on uva pre svega ovaj stil jedno-obraznosti, i, zbog toga, kada se on boji sveta, izlaska u svet, on se boji ovog izlaska u svet bez stila. Najea optuba, koja se baca palananinu u lice: da je ovek bez stila, savreno je nespojiva sa duhom pala nke koji je duh kolektivne volje, jedno-obraznosti kojom se ta volja izraava, pa sledstveno to(I) me i sam duh stila. Ova sluba stilu ide do njegovog obogotvorenj a. Stil je sve, ovek je mnogo manje. U svetu palanke, vanije je dobro se drati usta ljenog obiaja nego biti linost. Sve to je preteno lino, individualno (ma u kom pravcu ) nepoeljno je pre svega zato to je obeanje sveta", kao iste negacije palanke, dakle obeanje stilske polivalencije, a ova polivalencia je, za palanaki duh, isto otelotv orenje kakofonije, muzika samog pakla. Ova sluba stilu je, u svojoj osnovi, sluba sigurnosti. Odreknut od sopstvene volje, stilizovan po obrascu kolektivne volje, palananin je 7

RADOMIR KONSTANTINOVI sklonjen u sigurnost optega. On ima utisak produenog detinjstva, ili utisak produen og ivota pod okriljem porodice. Infanlilizam je korelativan palanakom duhu. Ne moe se biti u palanakom duhu a ne biti u infantilizmu: palanaki duh, kao duh nad-ja, k ao duh kolektivne volje koja nas je uzela pod svoje, koja nas titi od svega, a pr e svega od nas samih, od svih izazova i iskuenja koja se zovu Ja (lina odgovornost i lina preduzetnost), nuno je duh koji posveuje u infantilizam. On zahteva, iznuuje taj infantilizam, kao zatitniki, kao duh koji je nadstavljen svemu individualnom. Jedno-obraznost stila znai, nesumnjivo, i izvesno protiv-vremensko opredeljenje. Ako je jedno-obrazni stil mogu, kao delo svih, on nije mogu samo u prostoru. On p odrazumeva i svoju vanost, kao svoje rasprostiranje, u vremenu. Stil ne priznaje mrtve. On je nad-smrtan, jer je nad-granian. Kao to mora da vai svuda (kao to mora s vuda da prodre), on mora da vai i uvek.^Duh tradicionalizma jedan je od osnovnih izraaja palanakog duhajbiti u duhu palanke, znai biti u njenoj volji, konkretno-sti lski olienoj, ali tako to e se, ovim stilom, ponoviti jueranjica palanke. Jako oseanje istorije, izvestan duh istorinosti, koji se esto uoavaju, kao jedna od bitnih odli ka palanakog duha, u sutini su delo van-istorijskog a ne samo ne-istorijskog (ili samo protiv-istorijskog) duha. Radoznalost za ono to je bilo ovde se javlja pod m askom istorije, ili istorinosti; u stvari, u njoj nije teko prepoznati protiv-isto rinost palanke, zasnovanu ovde na dva inioca: 1) na radoznalosti, kojom palanka iz raava svoju elju za jedno-obraznou, za prodiranjem svuda, za apsorbovanjem svega, i to unitenjem onoga to bi njoj bilo nepoznato, to bi ostalo tajna" za nju, van domaaja njenog oka, sluha i mogunosti delanja, kao mogunosti odgovora" na sadrinu dogoenog, i 2) ovde nije teko otkriti ovu protiv-istorinost i u palanakoj tenji za vremenskim dejstvovanjem vrhunskog, praksom obogotvorenog stila. Treba svuda prodreti pogle dom da bi se moglo sve povezati" protiv-dejstvom palanakog duha, njegovim tumaenjem , koje je uvek tumaenje stila. Palanka ne voli nepoznato, u naelu; to je jedna od osnovnih njenih oznaka, kojom se odlikuju njena istorija, njena kultura, njen me ntalni svet. Ali ona ga odbija ne samo u svojoj aktualnosti, ona ga odbija i u v remenu. Ne voli ga u prolosti, kao to ga ne voli u budunosti. Zaverena trajanju, ti me to prihvata (to eli da uini to izborom svoje volje) sudbinu palanke, one 8 (9

FILOS OFIJA PALANKE koju je svet napustio", ostavio, ona trajanje trai svuda, pa neizbeno i u svom stil u. Ona mora sebe stilski da ujednai u vremenu kao i u prostoru, u prolosti i sadanj osti kao i u budunosti. Konzervativan duh palanke, kao ovaj duh osuen na trajanje, i koji ovu osudu eli da proglasi za svoju volju, koji ovu determinaciju istorije pokuava da oglasi za stvar svog sopstvenog izbora, u mranom pokuaju koji ne znai sa mo izmirenje sa sudbinom ve i njeno obogotvorenje, dakle ne samo na ravni koja bi osvetlela tu sudbinu kao snoljivu ve bi joj dala znaenje jedino mogue sudbine; taj konzervativni duh, upravo ovim svojim trajanjem kome je prevashodno veran, jeste duh koji se protivi vremenu, koji saekuje" budunost svojom vernou postojeem, ali koji takoe saekuje prolost svojom vernou postojeem koje eli, neuporedivom upornou, uvek krije u prolosti. Prolost nije ono to nije sadanjost, neka pre-sadanjost, ili neka ne -sadanjost. Prolost je u najmanju ruku predvianje sadanjeg, ali je mnogo vie potvrivan je njeno. Palananin ide po zadovoljenje svoje potrebe svuda, u svoje susedstvo, a li i u vreme; on hoe prolost kao svoju potvrdu, i zbog toga je nee. On je anti-isto rian, na liniji svoga oseanja svevremenosti sopstvenog stila, na liniji naloga da, zatvoren u jedan zatvoren svet, prihvati ovu zatvorenost kao stvar svoje predno sti i, ponovimo to, svoga sopstvenog izbora, a ne kao stvar tue osude. On nije kan jen, iako to jeste, ovom osudom da ivi u zatvorenom svetu koji se zaustavio (i ko ji moe biti zatvoren samo onoliko koliko je zaustavljen), i koji kao da se naao iz van vremena. Kanjeni su drugi, koji su napustili taj svet i koji, zbog toga, u pa klu stilskog vieglasja, u haosu" koji je nastao na ruevini jedno-obraznosti palanako g svevlasnog stila, doivljavaju najstranije uase koje uopte moe da doivi jedan bludni in". IDEAL ISTOG SIROMATVA Oni su prljavi, palananin je ist. Njegov ivot, sveden stil ski, sa unapred datim odgovorima na davno postavljena pitanja (on e ta pitanja da ponavlja, pretvarajui ih, na taj nain, u kao-pitanja), jeste jedan nevin ivot, ist onako kako je nuno ist" samo produeni infantilizam duha sklonjenog" zauvek pod okrilj e starijih, duha koji je jo duh sina koji je ostao veran i koji, po nasleenim prav ilima, oba9

RADOMIR KONSTANTINOVIC

vlja svoj ivot. ivot je rutinski ivot, siguran onom sigurnou koju nudi rutina. On je stilizovan na nain na koji to moe samo rutina, predvien ovom rutinom koja je dola do spasonosnih obrazaca. Nema prljavtine jer nema stvarne radionice obrasca, one u kojoj bi se obrazac tek stvarao. Svako tvoratvo je prljavo, zato to je tek traenje i stote (nenaene) i nenaenog obrasca. Kult istote je kult rutinskog (i rutinizovanog) ivota. Izmeu istote i rutine vlada znak mone kauzalnosti koja, ponekad, ide do same istovetnosti, tako da bismo o rutini smeli govoriti, pre svega, kao o istoj ruti ni a o istoti kao rutinskoj istoti. Kult istote, u ovoj stilskoj svedenosti, dovede n je do prave manije, i to u svemu, u stvarima materijalnog sveta, ali i u sferi ideala moralnih vrednosti. Sve je staro" i starinsko", i sve se, u pokuaju vernost i onome to je bilo, to jeste i to treba da traje, da preivi, neprestano uva, neguje, obdelava, najee u slavu istog siromatva, kad se ubogost izjednauje sa istotom, a sve p liniji ove vernosti nasleeno-trajnom, jedno-obraznom i kao takvom s onu stranu s mrti, propadanja i prljanja smru. Svaki preobraaj pretpostavlja izvesnu smrt, jer pretpostavlja neko propadanje, pa je u tom smislu nuno neist. Apologija trajnosti je apologija istote. Nema pobune protiv smrti koja nije pobuna u ime jedne iste ne vinosti. Stil, koji uvek tei jedno-obraznosti time to pokuava da se uini stilom svih , i to trai jedinstvo njegovog subjekta sa itavim ostalim svetom, jeste ova tenja ka nevinosti: samo jedno-obraznost je nevina. Ona je s onu stranu sukoba razliitog i propadanja kroz taj sukob onoga to ne moe da preivi. Nema duha koji nam tako dobr o otkriva ovu funkciju stila, kao funkciju istote (idealne nevinosti) kao ovaj du h palanke koji je duh idealno iste nevinosti. Kad god on progovori u nama, baenim u svet, on progovara bolnom enjom za istotom. Vratiti se u palanku, za nas je, u kr izi naeg sveta, nas samih, isto to i vratiti se u izgubljenu istotu. U projekciji o ve enje za palankom, duh palanke ukazuje se kao duh aneoske istote i mira u njoj, i ne oliava se sluajno kao duh anela istog spokojstva, koji se nikad i nipoto ne bi mog ao nazvati zlatoustim: on je toliko spokojan, da ne govori, da nema ak ni nagon g ovora. Ova njegova ne-govorea istota spaljuje duh i ini savest ravom savesu prljavih. Ona je od materije prljavosti, od mate10

FILOS OFIJA PALANKE

rije smrti. Cak i mi, umesto da lebdimo u istoti kao ovaj idealni duh, a ne samo da ga sa enjom dozivamo, i mi smo prljavi. I jezik je prljav, ali ne samo zato to n ikad ne moe da kae", da ponovi ovu nevinost, ve to je duboko proet smru: govor je nepr stano preobraavanje onoga ko govori i onoga o emu se govori. Govor je pokret i pro ces, sistemom neprestanog prihvatanja i odbacivanja. Stvari se raaju u govoru zat o to u njemu umiru. Govor nikada nije idealno uvaran, onako kako je to renik. Jezik nije renik, pa nije ak ni mogua eljena vernost reniku. Govor je iskuavanje i iznevera vanje renika, kao apsolutno-statikog sveta rei koje jesu rei jer su zaverene trajnos ti, ali koje govor prihvata upravo zato to mu je potrebno ono to traje, to se menja , na njegovim putevima koji su putevi prev obraavanja kao traenja samoga bia. Cak i pokuaj vernosti reniku, idealnoj statinosti t rajnog koja kao da u njemu pokuava da se otelotvori, jeste njegovo izneveravanje" padom rei u reenicu, u njen kovitlac. Reenica preobraava, pa tako i prlja re. Ona je prljanje idealne nevinosti spokojnih rei, otrgnutih iz spokojstva renika. Svet pal anke, vien u ovoj svetlosti osnovne svoje tenje koja je tenja ka trajanju, pokuava d a se vrati iz reenice u re, iz govora u renik, u stvari da uti onako kao to je govor renika, izvan reenice, govor utanja. Idealno, on je svet istog utanja, svet voljno pr ihvaenog siromatva na koje poziva utanje, na koje poziva ono u odbijanju reenice koj a jedino zna za bogatstvo zato to zna za umiranje, za smrt kao za ovakvu prljavu" smrt. Nema saglasja izmeu istote i bogatstva, jer nema saglasja izmeu istote i smrti ; tamo gde je bogatstvo, uvek je smrt jer je uvek rasipanje obilja, njegovo nepr estano obnavljanje. Uplaen od obnove, duh palanke uasnut je od bogatstva. On e rei, ponekada (u svojim iskuenjima, u svojim krizama), i re o svojoj ubogosti. On e ak i da se poali na nju. Ali njegovom jadanju na sopstvenu ubogost ne treba poverovati : on hoe tu ubogost, i on mora da je hoe onako kako hoe jedno-obraznost, stilski us avrenu rutinu ije savrenstvo iskljuivo je u njegovoj jednostavnosti, krajnjoj sveden osti na ono najneophodnije, osnovno. Ako se duh palanke vraa iz reenice reci, i iz govora pokuava da se vrati reniku u kome su stvari u dosluhu sa venou, zatvorene u t rajno-nepromenljivom svom znaenju, to je zato to je prii 11

RADOMIR KONSTANTINOVIC

nuen da se vrati osnovno-prvobitnom, tamo gde je sigurnost, po njegovom oseanju, n ajjaa. Ono osnovno, kao pra-osnova stvari, jeste ono bitno-iskustveno. Iskustvo j e odbacivanje suvinog, njegov osnovni metod jeste metod selekcionisanja, od manje potrebnog ka vie potrebnom. Sigurnost, kojoj vodi iskustvo u elji da nae trajna ree nja, ona koja e vaiti u budunosti kao to su vaila u prolosti, i koja e samim svojim va jem da poreknu tu budunost otkrivajui je kao ve poznatu iskustvu to ve ima odgovor za njih; ta sigurnost beskrajno uproava. U sloenom ima bogatstva, ali nema sigurnosti . Sloenost je uvek kriza sigurnosti. Svet palanke javlja se kao idealno prost, je r kao idealno siguran svet, zatvoren u samog sebe, i poznat sebi, on je predvien unapred, a svaka delatnost u njemu je nuno predviena, i to u svom provereno-najefi kasnijem, najbrem i najekonominijem vidu. Ako je ovde ubogost tako mona, to je nuna ubogost koju raa ova potreba za sigurnou. Red palanakog sveta, olien u stvarima svako dnevnog, ulnog iskustva, i u stvarima moralnim i stvarima duha koji pokuava ovde d a opstane, samo je izraz, proet tugom mrtve svetlosti, ovog osnovnog nagona bolno -gorke volje da se nalog zatvorenoga sveta prihvati kao mogui imperativ egzistenc ije (kao pomirljiv sa egzistencijom), odnosno da se egzistencija pomiri sa trajn ou. Ruka koja pomno sreuje ovaj sreeni svet, kao u nekakvom neprestanom ratu sa mogui m ne-redom, sa bogatstvom haosa koji vreba iz sveta", jeste uvek ruka palanakog du ha jedno-obraznosti koji ne priznaje vreme i koji, u tom nepriznavanju, s gorkim ponosom prihvata istovremeno i udes siromatva i udes anahroninosti, jer u njima n e vidi udes ve jemstvo i znak svoje prednosti, jedinstveni nain preivljavanja svako g iskuenja, sigurnost u sklonjenosti u rutinski stil i stilizovanu rutinu kao u s klonjenosti pod okrilje nad-ja duha trajanja to oinski sve dri pod sobom i koji se javlja kao zatitniki duh. DUH PALANKE KAO DUH PLEMENA U AGONIJI Duh palanke nam ot kriva: da nema nad-ja izvan stila, nekog nad-ja koje ne bi bilo stilsko" (a ne sa mo stilizovano) i da nema stila koji ne bi bio ovo nad-ja. Ma koliko stil izgled ao delo individual12

FILOSOFIJA PALANKE nosti, on je delo nemirenja individualnosti sa samom sobom, i to pre svega kad j e delo silovite individualnosti koja eli svoj stil da oglasi za opti stil, za stil svih. Nema stila koji bi pristajao da bude samo jedan stil, jer nema delimine vo lje; ma koliko nas naa razumnost ubedivala da postoji samo jedinstvo stilova, a n ikada jedan jedinstveni stil, uvek stil ide protiv ove razumnosti, teei svom optem vaenju, tako da se i moe rei da je stil nemirenje individualnosti sa sobom samom (k ao ogranienom pojedinanou) i njen pokuaj (u tom nemirenju) sopstvenog uoptavanja. Ako, meutim, ovo uoptavanje ne bi znailo i preivljavanje, odnosno ako ne bi bilo u funkc iji preivljavanja, sam fenomen poricanja individualnosti stilom, u pravcu ovoga u optavanja, bio bi nerazumljiv. Izmeu stila i individualnosti nema pomirenja, jer n ema pomirenja (ak i nikakve trpeljivosti) izmeu stila i smrti. Ono to se u stilu od bacuje, kad se odbacuje stroga individualnost ovim sistemom uoptavanja u pravcu j ednog sve-vaeeg stila koji, dosegnut, uoptava jer je opti, to je sama smrt za koju s e sluti da je, uvek, poV jedinana smrt. Ne umire ovek, ve umire ovek X. Sto smo blize konkreciji, sputajui se o d apstrakcije ka njoj, mi smo blie smrti. Usamljena injenica je ista smrt jer je ist a konkrecija.\Plemenska kultura nala je u ovome prvo i poslednje svoje znanje, pr a-znanje svakog znanja. Ona je, zbog toga, kultura stila kao nijedna druga kultu ra, traei od stila upravo ovu njegovu sposobnost uoptavanja preivljavanjem pojedinano sti (uoptene stilom) i pojedinane smrti (savladane ovim uoptavanjem). Ona je, otuda , sebe stilski najvie, najpotpunije oliila u odnosu sa bitnim trenucima egzistenci je, sa trenucima raanja i smrti, time to ih je do kraja ritualizovala, to je ritual om uoptila duh pojedinanosti; iskuenjima smrti, koja su iskuenja pojedinanosti, ona j e suprotstavila, kao svojevrsni svoj odgovor, snagu uoptavajueg stila, njegovu mo u optavanja. Pred smru se, ritualom, stilom, organizuje pleme u samom sebi, kao jedn o stilizovano pleme. Kad traim stil, kad teim ka njemu, ja to ne inim iz nekakve kul ture", ve iz ove vernosti ka preivljavanju sopstvenim uoptavanjem. Umesto: ovek, to je stil, trebalo bi moda rei: Pleme, to je stil. Ja sam, u ovom traenju stila, iji t voraki duh niikada nije duh individualnosti ve duh uoptavanja njenoga (jer nema vol je za individualnim stilom: individualni stil je contradictio in adiecto; stil j e upuivanje ka optosti,

RADOMIR KONSTANTINOVI on neizbeno podrazumeva momenat optosti; individualni stil, koji poznaje praksa, j este protivrean volji stila, on je delo jedne nemoi a ne izraz moi koja ga pokree) ja sam uvek pleme, i uvek plemenski duh tu progovara iz mene, duh koji samo-pon itenjem pojedinanosti, sistemom jedno-obraznosti, pokuava da nadivi smrt. Ovaj duh p lemena, koji bi se u izvesnom smislu, moda, mogao nazvati jednim uvek moguim jer u vek prisutnim duhom svakog duha, izraen je posebno naglaeno u duhu palanke. Po tom svom plemenskom upuivanju stilu kao preivljavanju uoptavanjem, ponitavanjem pojedin anosti, duh palanke je jedan izrazito plemenski duh. Da i ne znamo za lekciju ist orije (i sociologije) koja nam poruuje da je palanka ardak ni na nebu ni na zemlji , ni selo ni grad, mi bismo njenu genetsku vezu sa plemenskim selom osetili ve po ovoj njenoj naglaenoj vernosti jedno-obraznom, uoptavajuem stilu kao istom poricanj u svake pojedinanosti a, time, kao pokuaju poricanja smrti. Ali, on je duh palanke a ne duh plemena zato to je njegova svest o jedno-obraznosti kao sistemu preivlja vanja nesumnjivo prisutna. On ovako zna za stil kao za jedinstveno sredstvo nad-i vljavanja jer ima svest o njemu koja, samim tim to postoji, nepobitno potvruje pos tojanje perspektive prema plemenskom duhu, odnosno postojanje odstojanja na kome se on naao (istorijskim radom) prema plemenskom duhu. Plemenski duh je duh obred no-stilski po nagonu, a ne po svesti, jer pojedinano on ne poznaje drugaije nego s amo nagonski, u strahu pred smru. Plemenski duh nema svest o pojedinanom pa ni sve st o sutinskom znaenju svog stila i svog stilskog uoptavanja. On nema svest o vreme nu. Njegova svest je ono-vremenska, svest koju bi nae iskustvo svesti lako moglo nazvati sveu bez svesti". On ne zna za istoriju, samim tim to ne zna za pojedinano-sm rtno. On nadivljava istoriju onako kako nadivljava pojedinanost ili smrt. Duh palan ke, meutim, delo je istorijskog zaborava (kao zastoja istorijskog razvoja), ali i pak, i upravo time, on je delo istorije; ma koliko da on, zaboravljen od istorij e, eli da zaboravi istoriju i da se vrati duhu jedinstvene jedno-obraznosti pleme nskog sveta, on je zaraen" istorijom: njegova svest je istorijska svest koja mu on emoguava takav povratak, i zbog toga je to svest pobunjena protiv sebe same. To j e svest pojedinanosti koja je, na putu ka slobodno-otvorenom svetu svetskog duha, kao duha bez14 iig

FILOS OFIJA PALANKE

brojnih mogunosti, duha stilskog vieglasja, nala zastoj", i koja nije prela iz pojedi nanosti (ili individualizma) u stav tvorake subjektivnosti, ali je to svest koja, upravo zato, tei samoponitenju sebe same kao ponitenju sopstvene pojedinanosti, kao svest plemena u agoniji, plemena koje je napustilo sebe i pokuava sebi da se vrat i. Ona ima samu sebe protiv sebe. To nije individualna svest koja, ne mirei se sa svojom individualnou kao ogranienou, tei stilskom prodoru u svet, i tako sebe uoptava pa uoptavanjem (idealno) i ponitava samo protivreno: tenjom ka svome, apsolutnom vaen ju; jo manje je to plemenska svest koja je. bez svesti o sebi, jer je bez istorij ske svesti kao svesti vremenskoj i svesti o pojedinanosti. Stil, koji pokuava da n ade duh palanke, jeste stil koji je konano dat pre pojedinane svesti i kome ovaj d uh pokuava, uprkos ovoj svesti, da se vrati. U svojoj tenji za zatvorenim svetom, i u ovome sukobu pojedinane svesti sa sobom samom kao jedinstvenom ispoljavanju d uha palanke, ovaj duh odbija u stvari stil jer je unapred dat kao protivrean svak ome uoptavanju, samim tim jer je protivrean svakoj pojedinanosti. Pojedinanost nee doi do stila svojim uoptavanjem, niti e stil biti ivo uoptavanje pojedinanosti: stil e bi ti tu, sa onu stranu svake pojedinanosti, ali i sa onu stranu svakog procesa. Odb ijanje pojedinanosti je ovde odbijanje stila, upravo u ime krajnje vernosti njemu . Duh palanke gubi stil u ovom apsolutnom obogovljenju stila, jer tu gubi pojedi nanost kojoj se iskonski protivi, duboko ve zaraen" njome. ivot stila, koji pretposta vlja ovo uoptavanje pojedinanog kao jedan proces, ovde se onemoguava. Duh palanke o vaj proces odbija i spreava jer je procesu protivan onako kako je protivan svakoj istoriji, i kako je, zbog toga, protivan svakome pokretu. Stil za njega nije pr oces; stil je statinost, u punoj izmirenosti svega pojedinanog sa voljom i obrasce m stila. Stil je rezultat koji se hoe pre procesa, izvan njega, onako kako se ovd e hoe plemenski duh, a hoe se upravo zato to je duh palanke izvan njega i to njemu p okuava da se vrati. Dok je za plemenski duh, kao za nesvesno-stilski duh, jer duh nagonske jedno-obraznosti koja je data onako kako ovome duhu nije data pojedinan a (vremensko-istorijska) svest, stil sama stvarnost a ritual najvii nain njenog up oznavanja i uspostavljanja, za duh palanke stil je obrazac koji treba podrati svo jim ivotom, u koji treba bukvalno 15

RADOMIR KONSTANTINOVI ugraditi ivot koji dolazi posle tog obrasca. On je norma a ne stvarnost, i utolik o je vie norma i zakon ukoliko je manje stvarnost, ukoliko se vie osea kao konstruk cija kojoj se stvarnost odupire. Normativnost je tim svetija ukoliko je u stvarn osti problematinija. Sve to je protivreno njoj odbacuje se s neiscrpnom brutalnou. Mo gunosti za pokret u svetu palanke otuda su ponekad gotovo beznaajne. One su u obrn utoj srazmeri sa ovom voljom duha palanke za normativnou, koja se trai svuda i u sv emu i koja zahteva apsolutni uvid u sve, apsolutnu javnost bez pauze. PALANKA, P OZORITE NORMATIVNOSTI Tiranija palanke je tiranija uvida u sve, ili tiranija ove apsolutne jasnosti i javnosti svega. Palanka je nespojiva sa mrakom i sa njegovo m demonologijom. Ako ima u njoj uvek poneki izuzetak, ovaj izuzetak ponaa se gram atiki: kao potvrda pravila i u slavu njegovu, a sam je dostojan samo prezira i po dsmeha. Ono po emu je on izuzetak shvata se kao mana koja je, opet, dostojna smeh a duha palanke. Ovaj nagon za ismevanjem svega nerednog, svega to ispada iz uobiaj enog, izvanredno je jak u palanakom duhu, i ide sve do nepriznavanja (porugom) i fizikih zastranjenosti pojedinaca. Podsmeh fizikoj mani ma koje vrste uvek spremno eka u palanci, ali i uopte podsmeh ma kakvoj odlici po kojoj se pojedinac razliku je od drugih. Nijedna odlika se ne priznaje, ma kako da je izraena: nekim dogaajem , kroz koji je proao nesreni pojedinac, nekom njegovom naroitom sklonou; jeziko-kumotv oraka mata palanke tu je nedostina, a jeziki rad oveka sveta, velikog grada, velikog prometa, izgleda, uporeen sa ovim jezikim naporom palanakog duha, upravo nitavan. Lj udima se nadevaju imena upravo po toj njihovoj odlici, ime se ta odlika istie, ali ne zato da bi bila potovana i uvaena, ve zato da bi bila ismejana, i na neki nain u vek na oku palanakog duha, koji sve pamti, nita ne proputa, nita ne ostavlja nezabel eeno. Najee, ukoliko je re o sklonostima koje su se izrazile, redovito groteskno, u n ekoj situaciji, koja se pamti i sa naroitom strau prepriava, nadimak je po toj sklon osti. Na taj nain, palanka se, ovim nadevanjem, pretvara u jedno veliko pozorite, veoma slino srednjovekovnim katolikim pri16 ia

FILOS OFIJA PALANKE kazanjima, misterijama, u kojima se konkretizuju apstraktne osobine (Ljubav, Smr t, Oholost); samo, ovde jedan iv ovek, sa svojom individualnou, postaje nosilac takv e osobine, to znai da on biva ugraivan, po dobrome redu ovog stranog neimarstva, u t u osobinu, s tim to mu je namenjena uloga da je nosi, i svojom pojavom u svakome trenutku tumai i predstavlja. Potreba za pozoritem kao za razonodom u ovome se nes umnjivo ogleda, s tim to je to pozorite postavljeno u sam ivot, to nije ni na koji n ain odvojeno od njega, ak ni pozivom glumca: svako je glumac ovoga alegorijskog po zorita, svako je jedna iva alegorija, i tu sudbinu ne moe da izbegne niko. Ali, osi m ove potrebe za ivim pozoritem ili, tanije, i sudbinski traginije, ove potrebe da s e ivot, bez igre, i protivan njoj samim duhom palanke kao skroz dogmatikim duhom, prikae kao pozorite i da se, tako, u ovo mrtvilo duha palanke unese makar simulaci ja ivota ako ne ve i sam ivot; osim te potrebe mona je, pa i pretenija od nje, potreb a za apsolutnim uvidom u sve i za neprestanim afirmisanjem osnovnoga duha palank e, njegove filosofije" i njegovoga morala". Pojedinac se podreuje u ovome svirepom pozoritu kojim vlada neobuzdani smeh veine, od talasa do talasa poruge, duhu palan ke ne samo u naelu, i ne samo u velikim" trenucima koji bi mogli biti egzistencija lno iskuenje za sami taj duh, on mu se podreuje u ivotnoj praksi, i to svakodnevnoj . Time to je nosilac jedne osobine ili mane, u koju je pretoeno njegovo ime koje j e dobio po roenju (veoma malo ljudi zovu se u palanci svojom pravim imenom), on j e u praksi trajno podreen palanci: svakim dozivanjem, koje mu se, po ovome nadimk u, upuuje, duh palanke pobedonosno likuje: on je neprestano zaposlen. Palanka je, u tome smislu, bezmerno vredna; ona imenuje neprestano, a duh palanke javlja se , tako, kao jedan duh kumovanja koji se nikada ne umara, i koji one koje je krst io ne prestaje neprestano da doziva, kao da ne eli da se oni makar i jednog jedin og trenutka vrate u preanje svoje stanje iz te uloge, iz tog pozorita u koje ga je on ugradio. Na ovaj nain, odrava se neprestano ne samo vlasnost duha palanke, ve se odrava i njen konkretni sistem vrednosti: pojedinci su slova u azbuci tog sistem a, simboli u simbolikoj tablici vrednosti. Pomou njih, i njihovim meusobnim ukrtanji ma, u prepletima koji naizgled pruaju utisak beskrajnosti, ovaj simboliki sistem v rednosti tra17

RADOMIR KONSTANTINOVI je i neprestano se obnavlja, ali i ita" u ivotu. To nije neki sistem koji bi, ivotno stvaran, pristajao da se zadri u gornjim sferama duha; to je sistem koji, u tota litaristikom duhu palanke, okrenutom svojoj svudprisutnosti, ne pristaje na osaml jivanje u gornje sfere" duha. Razliku izmeu tih gornjih sfera kao sfera pune duhov ne aktivnosti, i sfera svakodnevnoga ivota kao donjih" sfera, duh palanke ne prizn aje i njoj se suprotstavlja sa snagom koja ide do iste svireposti. Ne samo to bi p riznavanjem ovih gornjih" sfera, u koje se penje duh oslobaajui se prividnosti Dana , bio stvoren jaz u idealnom jedinstvu kome tei palanka, jaz koji bi omoguio razli kovanje i koliko ve sutra razlike nesvodljive na obrazac jedinstva, ve, nita manje, priznavanje ovih sfera, ba i kada bi se u njima odvajalo sve po volji ovoga duha palanke, u okviru njegovog stila, njegovih shvatainja i zapovesti, stvorio bi s e jaz izmeu svesti i vrednosti i svakodnevne prakse u kojoj se te vrednosti potvru ju. Nema simbola koji moe da zameni ovoga oveka pretvorenog u simbol, po toj efika snosti koju hoe duh palanke, i nema pozorita koje bi moglo da zameni ovo ivo pozorit e ije predstave se ne zavravaju nikada, tog pozorita bez zidova i bez zavesa, pozor ita ija pozornica se nalazi svuda, a ija snaga, ija sposobnost ivljenja zasniva se s jedne strane na vernosti duhu palanke, a s druge strane na nagonskoj potrebi za najvie moguim saivljavanjem sa tim duhom: ovo palanako-pozorino tvoratvo koje razara i imena, i pojedinanost, i zidove u koje bi se ta pojedinanost pokuala da skloni beei u tajnu, jeste svojevrsna utakmica za prvenstvo u bliskosti duhu palanke. Pojedi nac, izvrgnut na milost i nemilost ovom duhu uoptavanja i podsmeha svemu to je izr azito pojedinano, sa beskrajnom mrnjom na svaku razliitost, pa makar ona bila i ista greka" - ovde se, u tenji ka jedno-obraznosti, greka ne priznaje, izmeu greke i greha nema razlike - taj pojedinac tei da se poistoveti sa samim duhom palanke, da bud e isto njegovo olienje upravo progonstvom svega pojedinano-izuzetnog, ne bi li time postao subjekt duha palanke i spasao se tako od sudbine njenog objekta. Otud je ovde, u sferi duha palanke, svaki objekt takoe i subjekt, i svi su na istom posl u bez razlika, pa tako i moe, moda, da se objasni zato se i ovaj ismejani smeje ist im smehom kojim se njemu smeju: njegov smeh je u slavu duha palanke, u tenji za i zbegavanjem 18 mig

FILOS OFIJA PALANKE apsolutne sudbine objekta, sudbine koju on, inae, moe da eli. On zna, podsvesnom mu drou u koju ga posveuje duh palanke: da e, ako prestane da se smeje, pasti u sudbinu istog objekta (tueg smeha); njegovo potajno znanje je da se samo objekti ne smeju , odnosno da smeh poinje tamo gde prestaje objekt. Smeh njegov je u funkciji subj ekta, ali subjekta koji je strogo odreen merilima duha palanke, njenom vaeom tablic om vrednosti pa zato i nije subjekt. Zbog toga taj smeh nikad ne moe da postane u istinu slobodan; njega proima ova svest o zabranjenom prostoru apsolutnog osloboen ja od merila duha palanke. On zato nije isti smeh, koji bi postao samom sebi svrh a, ve uvek jedan prevashodno satirian smeh, onaj koji ne vodi iracionalnosti jer n e vodi potpunom osloboenju od motiva i od vrhovnog plana" svevladajueg duha palanke , posveenog tom motivu. On je uvek odreen motivom i racionalizovanom sveu o njemu, i tim je sarkastiniji to je svest o ovom ropstvu datom motivu vea, to je dublja svest o zabranjenoj (iracionalnoj) slobodi koja je sloboda jedino ako je i sloboda od normativnog duha palanke.ISarkastinost (puna zlobe, pakosti i zluradosti) je svo jevrsna osveta" odreenom motivu ne samo zbog njegovog sadraja (ili neke odlike tog sadraja) koji treba da se ismeva jer je neredovan, izvan stila, ve i prosto zbog t oga to je on - motiv, ono to ograniava, to vraa subjekt smeha u svest o zabranjenom, v rsto zatvorenom. Ta sarkastinost, na osnovu koje bi se moglo rei da postoje ak i od reena pravila smeha duha palanke, utoliko je vea, dakle, to je vea svest o zatvoreno sti ovog pozorita, o prividnosti njegovog smeha i o prividnosti njegove slobode, pa i o prividnosti subjekta koji se smeje i koji je, istovremeno, najee i jedini po vod smeha. Izraziti subjekt (i, uopte, subjektivnost) osnovna je tema palanakog sm eha. Subjekt koji priznaje duh palanke je samo prividni subjekt ovakvog smejanja , subjekt sa dubokom sveu o svojoj prividnosti, sa sveu koja vodi oajanju i, utoliko vie, potreba da se to oajanje prevlada time to e njegovi motivi da budu proglaeni ne kao stvar neke nad-volje (one duha palanke) nego sopstvenog svog izbora. Ovaj su bjekt-objekt, ili objekt-subjekt, on koji je istovremeno i gledalac i glumac u o vom pozoritu koje ne priznaje razliku izmeu gledaoca i glumca, u kome svako gleda jer svako glumi, i svako glumi jer (svako) gleda, raspet izmeu svoje volje i veom a jake svesti o 19

RADOMIR KONSTANTINOVIC svojoj izabranosti, prinuen je da se spaava lukavstvom tobonjeg izbora: lukavstvom izbora onoga to je ve izabrano. On se u stvari usaglaava, on pristaje, on se slaze, ne bi li se nekako usloio u duh palanke. Njegov smeh ne moe da bude ist. To je sme h odricanja subjekta od subjekta. Pozorite palanke ne prestaje da se smeje, ali n jegov smeh je ovaj prividan smeh, ovo neprestano posveivanje u zabranu apsolutnog smeha kao apsolutne slobode, posveivanje u normativnost duha palanke, ista sluba t oj normativnosti. ODSUSTVO TRAGEDIJE: SENTIMENTALIZAM I SARKAZAM Mali raspon, koji ide sve do samo ga privida raspona, jeste kob duha palanke. Filosofija palanke jeste filosofija ovog malog raspona, koji se ogleda svuda: u prostoru dozvoljenom za igru, za del atnost uopte, ali i izmeu stila i ove greke", ovoga ogreenja o stil i njegova pravila . Svevlasni stil je stil ovog malog raspona, ovog ivota zamenjenog za trajanje: i skuenja su smanjena na minimum, onoliko koliko je potrebno da se ovaj stil bar pr ividno (ako ne i stvarno) odrava u ivotu. Filosofiija palanke je stil koji je, sve vanocu svojom, doveden do samog ruba nitavila: pozorite, koje bi se moglo nazvati po zoritem norme, nema na raspolaganju velika ogreenja, velika odstupanja, koja bi ga odvela velikim iskuenjima i, kroz njih, velikim kusanjima ivota. Gde nema otpadni ka od stila, nema ni ivota tog stila, ve samo njegovog trajanja. Duh palanke onemo guava tragediju jer onemoguava punu egzistenciju, i time omoguava sentimentalizam. Pored podsmeha na raun otpadnika od norme, sentimentalizam je druga velika neizben ost duha palanke. Sarkastian, ovaj duh neizbeno mora da bude i sentimentalistiki, i to po istoj nunosti po kojoj je sarkastian: odsustvom stvarne egzistencije koja m u je uskraena tiranstvom postavljenih vrednosti (postavljenog stila), lien istog hu mora i tako upuen satiriko-sarkastinom smehu u kome se oajanje mea sa mrnjom, njemu se na nuan i ovome izvanredno saobrazan nain uskrauje i stvarna oseajnost, a daje prin uda da u sentimentalizmu trai zamenu za nju. Kao da, u ovo20

FILOS OFIJA PALANKE

me pravcu, moe da se govori o sarkastinom sentimentalcu i sentimentalistikom sarkas tiaru; duh palanke, protivan duhu tragedije samim tim jer je protivan stvarnom ot padnitvu, stvarno-delatnom odrodu, bez koga nema tragedije (svaka tragedija lei na jednom ovakvom otpadniku od zakona, na jednoj ovakvoj pukotini u zakonu); spaja sarkazam mrnje sa sentimentalizmom upravo odsustvom subjekta koji do sebe dolazi tragedijom, koji svoju egzistenciju uistinu moe da zasnuje samo njome, kao tragin u egzistenciju. Odsustvo tragedije je odsustvo subjekta: i sarkazam duha palanke i njegov sentimentalizam su govor" ovog odsustva, oajniki pokuaj da se ono pretvori u nekakvo prisustvo" (da se od lanog, prividnog subjekta pretvori u stvarni subje kt), i govor neprestanog osvedoavanja u nemogunost toga. Stilski uopten, ovaj subje kt je prividan subjekt, a njegova osnovna patnja je od oseaja ove prividnosti, od oseaja koji je oseaj praznine, na samom rubu nitavila koje tu napreduje, u sferi k oja ne poznaje doivljaj. Sentimentalizam, kao simulacija doivljavanja, javlja se o vde u ovoj odsutnosti subjekta koji, kad jeste, nikada nije sentimentalistiki jer je oseajan. Potreba za to brim i to lakim prodiranjem do doivljaja uvruje nunost s talizma, koji je po prirodi melodramski-patetian, teatralan, a zasnovan uvek na it avoj mitologiji oseajnog sveta (osetljivosti) i samoga doivljaja. Uznoenje doivljaja V ide do obogovljenja. ivot je doivljavanje, umetnost je doivljavanje, stvari vrede o noliko koliko su sposobne da nas uzbude. Potrebno je, pre svega, biti uzbuen, ali na jedan ubedljivo-pokazan nain: tako da bi subjekt uzbuenja mogao da zna da je z aista uzbuen, da na neki nain prisustvuje svom uzbuenju, da samog sebe vidi kao na nekoj velikoj sceni uzbuenja; ne-oseajnost, od koje dolazi utisak ne-ivota ili (tani je i adekvatnije duhu palanke) utisak da se ivot ne dogaa, daje jedan poseban ukus za teatralnost, za ovo izlaenje iz sebe u pravcu teatralnosti, kada e subjekt, u svom uzbuenju, samom sebi (na ovoj pozornici) da se prikazuje kao uzbuen, da bi mo gao sebe da vidi, da se ubedi da se sve to zaista deava sa njim. On je beskrajno nepoverljiv prema darovima ivota koji ga obmanjuje obeanjima koja ne ispunjava; al i on je nepoverljiv i prema samom sebi, kao oruu tog ivota. Njemu treba velika re i veliki pokret, treba mu ivot kao u operi, da bi mogao da se osvedoi da se zaf 21

RADOMIR KONSTANTINOVI ista naao u ivotu. U maksimalno moguoj van-subjektivnosti svog stilizovano-uoptenog i vota, on je izvan doline doivljajne sposobnosti, ali on je na zahtev te sposobnost i osuen samim imperativom egzistencije koji tu, svejedno, jo uvek traje. Odbijajui tragediju on ipak ne moe da je odbije onako kako ne moe da odbije oseajnost, koja j e bitno-tragina, jer je bitno ne-razumna i jer je uvek izraz istog dejstva sukoba izmeu mogueg i nemogueg, sukoba tim divljijeg to je jae nemirenje sa idejom o moguem. Oseajnost, koja progovara svom snagom upravo u asu pune svesti o nemoguem, i u nemi renju sa tom sveu, u potpunoj neusaglaenosti sa njom (najdublja oseajnost je u najdu bljem raskoraku sa sveu: njena dubina srazmerna je veliini ovoga raskoraka; nema ve like oseajnosti u velikoj usaglaenosti sa sveu), on hoe, protivreno samoj njenoj priro di, da pomiri sa svojom naivno-realistikom trezvenou kao filosofskim" stavom mirenja . (Uostalom, i sam pojam filosofskog stava" za njega je istovetan pojmu smirivanj a razumevanjem: filosof, u njegovoj mati, prihvatljiv je iskljuivo kao kontemplati vnou od nemira spasen bog u oveanskom obliku.) On bi da razumno osea, jer: 1) hoe razu m jer nee traginost, i 2) mora da osea po moranju same bitno-tragine (bitno oseajne) egzistencije. On bi hteo (i u tome je jedan od najbesmislenijih, ali tim upornij ih, njegovih pokuaja) da prevazie rascep antike, grke tragedije, rascep koji tu trag ediju deli na junake, uesnike ivota, i horsku svest koja tumaei njihovu sudbinu osta je izvan tragedije; on bi da postigne ono to tragedija nije mogla: da pomiri i ho r i junake, doivljaj i pribranost duha njegovog tumaenja. On bi v hteo nekog apsurdnog horskog junaka. itav svet palanke ili, tanije, duh koji pokuav a da se otelotvori tim svetom, da se tako proizvede stvarnim" duhom, da se dakle p o-stvarenjem" spase od veite problematinosti duha s kojom se trezvenost" palanako-ift inske filosofije ne moe da pomiri; itav taj duh upravo je u ovom pokuaju ispravke" t ragedije u pravcu neke tragedije koja bi i bila i ne bi bila tragina, u pravcu ne ke ne-tragine tragedije. Ukoliko je vei njegov zazor od oseajnosti (zazor kojim zaz ire njegov trezvenjaki duh), utoliko je vei zazor od doivljaja, i utoliko za ovaj d uh dogaaj uzima sve vie mesto doivljaja, tim pre to on eli sebe da vidi (kako osea). O vo pretvaranje doivljaja u dogaaj, svega duboko-unutranje-eg22 ig

FILOSOFIJA PALANKE zistencijalnog u slikovno-predstavljaku stranu stvari jeste jemstvo teatralnosti, bitno sentimentalistike, ali je, u sutini, jedinstven nain objektivacije doivljaja, njegovoga postvarivanja koje nije, u osnovi, drugo nego njegovo unitavanje. Preo braavanje doivljaja u dogaaj jeste preobraavanje iracionalnosti u racionalne forme. To je jedinstveni, nedvosmisleni nain racionalizovanja, ali nain na koji pre svega treba da se prevari traginost egzistencije i, ukoliko je egzistencija zaista tra gina (jer nad-razumska pa i protiv-razumska) u svojoj totalnosti, da se takoe prev ari i sama egzistencija. Ovo alhemiarstvo kojim se doivljaj pretvara u dogaaj takoe je nain da se prilika za sukob sa samim sobom (duha u duhu), koja je uvek zajamena samom oseajnou (kao sukobom sa razumnim), pretvori u priliku za sukob sa drugim il i, odreenije, da se metafiziki nemir, koji bi odveo svesti o apsolutnoj nemogunosti , lokalizuje istorijski", njegovim pretvaranjem u pseudo-istorijski nemir. (Pseud o-istorijski, zbog toga to istorijski nemir lien opteg egzistencijalnog nemira jest e mogu samo kao takav: on je privid istorije, i istorijske svesti, a ne sama isto rija i ne sama ta svest.) Moda i silna radoznalost za tui ivot, ona koja bi, vernij e iskustvenoj viziji duha palanke, mogla da se nazove preko-plotovskim pogledom (pogledom koji uvek ide preko tueg plota), dolazi delimino i od ove potrebe za izb egavanjem sukoba sa samim sobom. Nagon koji se tu javlja jeste nagon za priu koja se jo nije ula", za tajnu koja je osvetljena i objavljena; ako se tu zadovoljava o pte naelo duha palanke (ali, ovde, zaista i samoga sveta palanke), koje je naelo ja vnosti, naelo dnevne svetlosti koja reflektorski nepodmitljivo pada na svaku tajn u, unitavajui je, ovo zadovoljavanje naela javnosti nije, (nikako, u sukobu sa potr ebom da se iz mogueg linog sukoba sa samim sobom izae u istoriju" kao sukob sa drugi m: naelo javnosti u neposrednoj je vezi sa ovim odbijanjem tragedije i njenog osn ovnog nemira kao metafizikog. Upravo zadovoljenjem ovoga naela vara se" metafizika s avest, izbegava se izazov nemira koji postavlja pitanje o sustastvenoj svrsi i s utastvenom smislu svega. Pria radi prie, bez dubljeg smisla, prihvata se upravo u t oj potrebi da se iscrpi potreba za doivljajem, ali da se i sam doivljaj svoenjem na dogaaj (u kome uestvuju drugi), uini to manje opasnim. Kao horista iz antike tragedi je, on daje tragediju i egzistenciju za tumaenje,

RADOMIR KONSTANTINOVIC ali koje se ovde, izvan tragedije, pretvara u brbljanje; on veruje, svojim antitragikim nagonom, da je tragedija za lude, za one koji se daju prevariti. On vrsto" stoji na svome tlu, i ne da se prevariti. Utoliko vie on veruje, meutim, da je vr hovno naelo svuda: u odnosima oveka i oveka, ali i u odnosima oveka i same egzistenc ije (samog njenog bia), naelo prevare. Uvek je re samo o tome ko e koga prevariti, p a i u ovome potonjem odnosu, u odnosu oveka prema samoj egzistenciji. Mi smo u ne kakvoj situaciji nadmudrivanja i naganjanja sa egzistencijom, a ne samo jedan sa drugim; egzistencija pokuava, na sve naine, a pre svega svojom tragedijom, da nas prevari. Ona nam neprestano stavlja zamke, u svemu: u ljubavi, u eljama, u snovi ma. Nae je da (kad su tu ve, kao dati": ljubav, elje, snovi) prihvatimo ova iskuenja, ali s krajnjom mudrou. Ako je egzistencijalno, dakle, tako, da se mora biti u ovo m svetu takvom kakav jeste, i u ovom duhu takvom kakav jeste, beskrajno sklonom iluziji, uvek sposobnom da se olako zanese, zaboravi" i tako sebe odvede stradanj u pa i samoj katastrofi, postoji i mudrost kojom se na ta iskuenja moe u odreenom as u odgovoriti. U van-subjektivnosti, subjekt je ovde u oseanju van-nunosti. Ma koli ko njegovo oseanje zavrenosti, pa tako i strogog determinizma sveta bilo jako, pa time i njegovo verovanje u nunost reda i poretka ne samo u svetu ve i u svakom, ak i najbeznaajnijem, njegovom ispoljavanju, sama njegova van-subjektivnost (koju, s a svoje strane, pre svega odreuje upravo ovaj strogi determinizam) upuuje ga na os eanje ne-nunosti njegovog stava. Nunost, dakle, koju mu alje njegov strogo determini san svet, kao da se razbija upravo u onome to je ini, u toj apsolutnoj determinisa nosti, jer ta determinisanost, koja je gotovo apriorna forma svakog stava palanak e svesti kao svesti zatvorenog sveta, i ini" (ili jemi) njegovu van-subjektivnost, tu prvenstveno ne-tvoraku i ne-traginu van-subjektivnost. Ja jesam samo na jedan o dreeni nain jednog strogo odreenog sveta, pa dakle ja nisam, odnosno svaki moj nain nije moj, pa samim tim za mene nije ni nuan. U ovom stavu o nunosti determinizam d uha palanke bitno protivrei samom sebi; naelo proizvoljnosti, kao izraz ove ne-nuno sti (kao protivrenog izraza i protivrene projekcije apsolutnog determinizma), uspo stavlja se neizbeno, a samom tim i naelo zamenljivosti: ako ne moe da bude stvarne pro24

FILOS OFIJA PALANKE mene (svet je gotov, zavren, jednom zauvek predodreen voljom koja je poricanje nae volje), onda je mogua svaka promena, odnosno mogua je zamenljivost svakoga stava s amim tim to je taj stav skroz prividan jer je nebitan. Svet je svet privida, i on je to utoliko vie ukoliko je vie jedan strogo-zatvoreni svet u kome strah od trag edije vodi zatvaranju ali i verovanju u prevaru kao osnovno naelo. Privid je, V

sam po sebi, prevara jer nije stvarnost. On je zamenljiv. ivot je, zbog toga, i j edan film prividnih stavova i prividnih oseanja prividnog subjekta. Prividan po v antraginom subjektu, on je nuno vetaki, i utoliko vie vetaki ukoliko je manje tragian n je jedan glumaki ivot, s maskama ali iza kojih nema pravog lica. Tragedija do ko je tu, u odbijanju tragedije, dolazi duh palanke, jeste tragedija van-traginosti ili tragedija nestvarnosti, tragedija praznine do koje se stie u ime trezvenosti" koja hoe da zna ta je stvarno a ta iluzorno i koja, odbijajui iluziju i sa njome tra gediju, a u ime stvarnosti, pronalazi ovu proizvoljnost vetakog ivota kao samog pri vidnog (jer ne-traginog) ivota. ivot se, u ime stvarnog (osloboenog od zablude i ilu zija), apstrahuje time to ovako postaje jedan ivot" maski bez lica, ivot koji se pok uava ne samo da iz-glumi ve, na neki nain, da se do-glumi, da se glumom, izabranim stavom, prevari u samom svom biu i da se natera da bude onakav kakvim se hoe da on bude. Majstor ove protivtraginosti, duh palanke je majstor ove prividnosti ivota. Prevara koju on namenjuje ivotu vraa se njemu samom: prevareni ivot je njegov ivot, on sam, a prevara je jemstvo oseanja ugroenosti i opljakanosti koje je osnovno osea nje duha palanke. Time se krug motiva rtve zatvara, motiva ija je prvi tvorac isto rija koja je rtvovala svet palanke svom daljem razvoju, i time nagonsko-odbramben a sklonost ovog duha da osea sebe kao tuu rtvu dobij a novi podsticaj, ovog puta mrn jom. Mrnja, koja ga ovde saekuje, uistinu je neizbena: van-doivljajno-dogaajan i dogaa jno-van-subjektivan jer van-subjektivno ne-tvoraki, uravnoteen po merama ravnotee d atoga stila koji ga spasava time to ga ponitava, obeavajui mu sigurnost" mrtvaca, on je ovde izmeu naloga za netraginou (trezvenou") i otkria sopstvene prevarenosti odnos prividnosti ne-stvarnog, vetakog jer ne-subjektivnog (ne-nunog) ivota. Prividnost, m eutim, ne moe da mu se javi u istom" stanju, onako kako V 25

RADOMIR KONSTANTINOVIC on ne moe da doe u sukob sa samim sobom: odbijanje ovog sukoba, koji je na svoj nai n njegovo prizivanje jer je prizivanje prividnosti egzistencije odbijanjem njene traginosti, ovde je upravo odbijanje same prividnosti, odnosno pune svesti o njo j, svesti koja bi znaila posveivanje ovoga duha palanke u sebe samog i, time, vraan je tragediji. Mrnja, kojom se ispunjava ovde duh palanke kao duh prividne egziste ncije, odvraa se od ovoga duha njenom eksteriorizacijom, ona se prevazilazi" njeno m neprestanom objektivacijom u svet. Najee, ova objektivacija ne prelazi okvire dru gih subjekata-objekata, koji se optuuju kao vinovnici zla na jedan izrazito pamfl etski nain koji je izvanredno svojstven duhu palanke, duhu polemiko-pamfletskoim u toliko vie ukoliko je manje tragian, manje samo-analitian i manje filosofski. PAMFLETIZAM PROTIV TRAGEDIJE Nema duha palanke bez ovoga sutinskog pamfletizma, o d njega neotuivog. Pamfletizam je, zbog toga: 1) pokuaj ove objektivacije sopstven e mrnje na sebe samoga kao na izvornika ove prividnosti (van-egzistencijalnosti), traenjem krivca napolju", u svetu", i 2) on je izraz neizbenosti tragine egzistencij e kao jedino stvarne egzistencije. Ako je traginost ne samo podobna ve i preduslov na egzistenciji, kao samo-stvaranju subjekta u sukobu sa svetom i sa sobom, kao u sukobu jednoga datog i jednoga jo ne-datog reda, u poricanju onoga to jeste kao raanje (subjekta) u ime onoga to jo nije a mora biti, a to, kao jo ne-dato, i zato jo u ne-redu, jeste iracionalno sukobljeno sa dato-racionalnim (koje je dato uvek s amo kao racionalno), onda je pamfletizam oblik simulirane tragedije, izraz pokuaj a da se tragedija takoe prevari; pamfletizam je ta prividna (prevarena) tragedija , jedan sukob koji ne prodire u bie jer ne prodire u njegovu stvarnu subjektivnos t koje nema izvan ovoga sukoba dato-racionalnog, sa ne-dato-iracionalnim, sukoba koji je raanje subjekta samo iskuavanjem (i poricanjem) sveta u samome subjektu. Pamfletizam je odbijanje ovoga sukoba u subjektu prenoenjem" njegovim u iskljuivi s ukob sa svetom, ali sukob koji je egzistencijalno prividan jer je ovde subjekt p ri26

FILOS OFIJA PALANKE IHiHfEMfcfii^ vidan, u stvari samo jedna pojedinanost prividno sukobljena sa drugim pojedinanost ima jer zadrana u svetu datoga" reda kao date racionalnosti (a ovde uvane strahom o d tragino-iskuavalake iracionalnosti iz koje subjekt, u otporu prema datom koje je i njegovo-ne-njegovo dato, jedino sebe stvarno doziva). Posveivanje svetu" (najee u p rividnom vidu moralnosti, u ime moralnog naela) jeste jedinstveni nain ovog odbija nja posveivanja subjekta samom sebi, koje posveivanje je jedino posveivanje u svet, pa je zbog toga i ovo upuivanje svetu prividno (lano) jer je van-tragiko kao van-s ubjektivno. Ukoliko je vea nunost odbijanja sukoba sa samim sobom, kao sa datim re dom (ili sa datom racionalnou i sa racionalnou datog), i to po nalogu ka zatvaranju bez ega nema duha palanke koji svuda trai granicu, utoliko je vea mo pamfletizma i, samim tim, utoliko je naelo javnosti, kao osnovno naelo duha palanke, jae izraeno, i utoliko je jaa mo pamfletizma kao zadovoljavanja ovoga naela javnosti", a u stvari naela apsolutne racionalnosti datoga (u sebe zatvorenog) reda suprotstavljenog sv akoj tragediji i traginosti, pa tako i svakom otvaranju, ali i svakom stvaranju k oje otvaranje podrazumeva kao otvaranje u datom redu date racionalnosti: pamflet izmom, duh palanke se utvruje kao ovaj javni duh (ili duh javnosti), kao duh drutve ni" a ne kao duh filosofski. Osnovno svojstvo pamfletizma, i^ svojstvo obrauna u ime ve poznate, ve date istine (pamfletizam ne tV ' i V t ' trai istinu jer je ima", on nije duh filosofski: duh okrenut nepoznatoj istini, ve duh apriorizma, koji p oseduje istinu), jeste svojstvo proti v-filosofsko i protiv-pesniko, jer je svojs tvo protiv-stvaralako. Naelo javnosti istie se ovde kao naelo svemu nadreenog drutveno g ivota, suprotstavljenog filosofiji i filosofskom stavu kao izrazima i oblicima ne-drutvenosti, pa i protiv-drutvenosti, ali ova njegova drutvenost" je u stvari javn ost" koja, opet, ne moe biti nita drugo nego poznatost svega i nain uvanja te poznat osti kao datoga reda u njegovim strogo odreenim granicama, tako da je ova drutveno st funkcija racionalnosti datoga reda, sluba njenoj sve-vanosti, isto poricanje sva kog iskuavanja ne-datim (kao buduim redom, kao buduom racionalnou), odnosno poricanje svakog iracionalnog duha koji trai svoju objavu (svoje racionalizovanje). Naelo d rutvenosti je ovde, zbog toga, naelo protivno naelu tvorake subjektivnosti kao naelu tragiii 27

RADOMIR KONSTANTINOVI nog stvaranja subjekta kao neprestanog (nezavrivog) stvaranja istine koja je trag ina, i tragediju pretpostavlja, pretpostavljajui ovaj sukob datog i ne-datog, raci onalnog i iracionalnog. Istina nije istina u nastajanju (nezavrivom), ve data isti na. Kao takva, ona je pre-subjektivna, nad-subjektivna i protivna subjektivnosti . Ona se ne otkriva ve se njoj slui. Subjekt nije otkrivanje istine kroz njega, ov aploenje istine u njenom nezavrivom samo-ostvarivanju nezavrive egzistencije kao is tine svake istine", i zato nije subjekt istine nego njen slubenik i poslenik. Ako on ima" istinu, on je iman" od nje: moment zablude, odbaen unapred u strahu od prev are, kao jedinstvena (i nezamenljiva, tragiko-iskuavalaka) prilika za osloboavanja o d ove imanosti" subjekta (prividnog) od konane istine, pa u tome smislu i kao jedi nstvena pretpostavka samo-stvaranja subjekta, taj moment ovde je onemoguen. Unapr ed data istina je unapred odbijena svaka mogunost zablude koja je, i kada je apso lutno dokazljiva (kao zabluda), uvek stvaralaka jer je jemstvo ovog osloboavanja o d posedujue istine kao posedujueg duha datoga reda (date racionalnosti). Moment za blude, kao moment kojim ne-red (budui red) dolazi u sukob sa redom (sadanjom istin om), ovde iskljuen zazorom od mogue prevare i tragedije koja se, ovome duhu, ini uv ek kao delo jedne ne-razumnosti (ne-razboritosti, ne-trezvenosti), jeste onemogue n tako to je njegovo onemoguenje u stvari omoguenje pamfletizma kao prividne traged ije, odnosino kao sukoba koji se od tragedije jedino uzima, i na koji se tragedi ja svodi uniavanjem svakog stvaranja koje jeste sukob ali uvek (sukob) na nezavriv om putu istine ka samoj sebi u nezavrivom stvaranju, izmeu racionalnog i iracional nog (kao jo ne-racionalizovanog). Pamfletizam je tragedija u apsolutnoj sferi rac ionalnog, simulacija tragedije i delo protiv-traginog nagona; ako jeste, meutim, o n jeste po nunosti egzistencije kao tragine egzistencije: bivajui samom nunou egzisten cije upuen na tragediju, koju odbija, duh palanke je upuen na pamfletizam. Sama tr agedija, koju on odbija, a koju ne moe konano da odbije, da je se jednom zauvek osl obodi" (kao da se jednom zauvek oslobodi egzistencije u samoj egzistenciji), upuu je ga neprestano na ovaj otpor u ime datoga reda, na sam pamfletizam. 28 in

FILOS OFIJA PALANKE Kolektivizam duha palanke, kao duha zaverenog nepomirljivoj, idealnoj jedno-obra znosti (kakvom mu se prikazuje jedno-obraznost eljenog a neposedovanog duha pleme na, ija je on agonija), kao duha stila i obrasca svuda i u svemu (ali protivrenog stvarnom stilu jer protivrenog stvarnom sukobu stvarnog stvaranja), na ovaj nain i zraava se (samo prividno protivreno) duhom pamfletizma. Ma koliko pamfletizam, po svome obraunskom (i obraunavalakom) svojstvu, izgledao kao duh i sila razaranja cel ine, on time to je korelativan duhu apsolutne javnosti (apsolutnog kolektivizma) jeste u neporenoj iako protivrenoj slubi duha palanke. Iako formalno, samim tom to j e izraz i jemstvo sukoba, on protivrei duhu palanke kao duhu zaverenom jedno-obra znosti izvan koje za njega nema jedinstva, pa time ni zatvorenog sveta palanke, njime se utvruje duh javnosti ali, ne manje (i istovremeno), duh ove normativne, unapred date istine. Pamfletizam je uvek apriorizam; on ne postavlja istinu u pi tanje ve, imajui tu istinu kao apriornu njemu, postavlja pitanje samo o zadovoljen ju te istine, o stepenu i nainu tog zadovoljenja. On je uvek borac u ime odreene i stine, njen izvrilac. On se ne pita za istinu ve vojuje za nju. Istina jeste, ona je pra-roditeljska jer je pra-roditeljski starija; vreme istine nije moje vreme (u mome samo-tvorastvu) ve je vreme pre moga vremena. Istina nije problematina ve j e problematino samo njeno izvravanje, odnosno problematian sam samo ja. Ukoliko me moja van-subjektivnost, u sigurnosti" van-traginog duha okrenutog protiv svake zab lude i uzaludnog prepustanja njoj, ini meutim naelno problematinim jer prividnim, ut oliko je poverenje u ovu apriornu istinu, kao stariju od mene, kao patrijarhalno -plemenski stareinsku", dublje, ali samim tim je i moja problematinost, kao izraz p rividnosti ne-tvorakog, prividnog subjekta koji je prividan jer je izvan vremena istine (kao neprestano stvarajuese istine), neminovno dublja i poraznija. Ono to t reba da me uva u sigurnosti": ta apriorna istina, samim svojim apriorizmom baca me u prividnost ne-tvorakog subjekta" koji ostaje za sebe samoga utoliko prividniji ukoliko je ne-tvorakiji. Apriorizam je jedinstveni put (i nuni) u moju prividnost za mene samoga, u oajavanje od te prividnosti (kao oajavanje egzistencije iji imper ativ traje kao jemstvo svesti ovoga njegovog odlaganja i zanemarivanja koje je, meutim, apsolutno ne29

RADOMIR KONSTANTINOVIC

mogue) i, tako - a zahvaljujui mojoj nesposobnosti da uem u obraun sa sobom (kao obr aun duha palanke u duhu palanke, a samim tim i sa duhom) - on je jemstvo ovoga pa mfletizma. Pamfletizam, zbog toga, jeste apriorizam na delu, nepomirljiv sa svim e to njime nije obuhvaeno i to ga ne potvruje, ali on je i ova mrnja egzistencije na van-subjektivnost, roena u potrebi za objektivacijom sopstvenoga zla, za njenim o predmeenjem u obliiku krivca" i vinovnika njegovoga izvan mene. On je pokuaj podrutv ljenja egzistencije koja obuhvata fenomen drutva ali se, nikako, njime ne iscrplj uje (omoguavajui svojom nad-drutvenou i samo drutvo), pokuaj da se ovaj fenomen, u svo oj veitoj otvorenosti, kao nezavriv i zato otvoren, zatvori ovim po-drutvljenjem, d a se svede na problem ne samo dostupan duhu palanke, kao duhu trezvenosti" i posl ovnosti, ve i kao ista njegova afirmacija, jedan isto njegov izraz. Otuda je (kao p itanje o izvrenju istine, kojim se odbija pitanje o samoj istini) pamfletizam mor alistiki a ne filosofski: njegovo pitanje moe biti samo pitanje morala a ne pitanj e filosofije. Ovaj prevashodni moralizam je u istoj slubi protiv-filosofskog stava duha palanke, odnosno u funkciji njegovoga traenja idealno-zatvorenog. Na ovaj n ain, osvajakim prodorom duha morala u sferu pitanja bia o biu (u sferu filosofije), duh palanke istie svoju praktinost", svoj realizam", ali tako istie istovremeno: 1) a psolutnu neproblematinost svoga apriorizma, 2) apsolutnu problematinost moga Ja i, iz ovoga dvoga, 3) nezavisnost istine od ive egzistencije ivoga Ja, njenu objekti vnost koja je nepromenljiva i oko koje ne moe biti nikakvog spora, i, najzad (iz svega ovoga) svoju ne-problematinost kao jemstvo apsolutne njegove problematinosti , a pre svega njegove moralne problematinosti. Poricanje i odbijanje svakog pitan ja o istini jeste preduslov poricanja i odbijanja same moralnosti ovoga iskljuivo moralistikog stava, koja i izraava svoju moralnu problematinost upravo svojom iskl juujuom moralnou", odnosno time to pokuava da bude moralan apsolutnim odricanjem od pi anja o istini, odnosno to pokuava da naelo prevare egzistencije sprovede i ovde, na taj nain to e moralnost (shvaenu kao zadovoljenje apriorne istine) da suprotstavi p itanju o samoj toj istini. Moralnost, ovako shvaena, kao ista funkcija anti-filoso fskog stava ovoga realistikoga duha (ko30

1^1 Iff FILOS OFIJA PALANKE ji je utoliko moralniji" ukoliko je manje filosofski), neizbeno je u funkciji anti -moralnosti jer je u funkciji anti-stvaralakoj. Tano onako kao to pamfletizam treba da bude simulacija tragedije, zamena za nju, ova moralnost" (dokazivanje dokazan e istine) treba da bude zamena za pitanje o istini (filosofsko pitanje); van-sub jektivnost, u svome ne-tvoratvu, dokazuje ve datu istinu i spori se oko nje, kao t akve, a ne spori nju, i u tome smislu on je pamfletistiko-moralistiki, odnosno real istiki". Otuda je proces neprestanog sporenja kao utvrivanja istine i ustanovljava nja njenih nosilaca (ili onih koji joj se odupiru) proces ovoga pamfletizma kao van-subjektivnosti, proces koga uslovljava duh prividnosti odnosno nemogunost pom irenja sa njiime. Nestvarnost pokuava da se pamfletizmom preobrazi u stvarnost, a li tako to se time samo uveliava: 1) nemogunou pamfletizina da se preobrazi u tragedi ju, 2) nemogunou da apriorni moral zameni, po funkciji, pitanje o istini (to je, nes umnjivo, izraz nemogunosti da se objekt tue volje, kao volje ove pra-roditeljske, apriorne istine, utvrivanjem te utvrene istine preobrazi u tvoraki subjekt) i, najz ad, 3) neprestanim uveliavanjem, samim pamfletizmom, sopstvene subjektove van-sub jektivnosti, tako to se pamfletizam javlja kao prividni izraz subjektivne volje a to je, u stvari, izraz deobe subjekta sa drugim subjektom u ovome procesu pamfle tsko-polemikog sporenja. Van-subjektivni subjekt duha pamfletizma, dat samom prot iv-traginom apriornom istinom, uveliava svoju van-subjektivnost (kao svoj neminovn i udes) i ovim sporenjem sa drugim subjektom, koga pokuava da pretvori u svoj obj ekt ali pri emu, neminovno, i sam postaje njegov objekt. Sve je upueno na sve, i s vako je upuen na svakoga; volja destrukcije, koja je ovde nesumnjiva, i koja jasn o otkriva nedostinost, a ne samo nepostojanje idealno-jedno-obraznog, u sebe zatv orenog plemenskog sveta (tu gde se svako osea kao pleme, jedini nosilac njegove i stine), na taj nain je u slubi neprestanoga konstruisanja ovoga sveta, posveenog sv ojoj zatvorenosti, sveta povezanog ovom razarajuom mrnjom, objedinjenog njome. Pit anje o istini na ovaj nain se odlae, a njegovo odlaganje jeste zadravanje ovoga duh a palanke u njemu samom, kao duha javnosti, kao duha Dana koji jeste y , sto jeste iskljuivo odbijanjem pitanja bia o biu (filosofije) kao mogueg otvaranja p rema neizvesnoj otvorenosti bia. Idealno-plemen31

RADOMIR KONSTANTINOVIC skoj zatvorenosti (idealizovanoj, sem toga, njenom nemogunou) slui se ovde, u ovom p okuaju njenog obnavljanja, u duhu palanke, mrnjom pamfletizma s onom nunou s kojom lj ubav za idealnousaglaeno (jedinstveno) samom svojom nemogunou, jeste mrnja svega post ojeeg prema svemu postojeem. Nunost mrnje je ovde nunost pojedinano-vremenske svesti n espojive sa idealnom ljubavlju idealnog jedinstva, izraz straha ove pojedinane sv esti od sebe same, koja se osea kao krivac, u otpadnitvu od sanjanog jedinstva izg ubljenog sveta. Ova mrnja po-drutvljuje" (zatvara) otvorenu istinu egzistencije odb ijanjem otvorenosti istine, kao najvieg i najgoreg prokletstva, kao prokletstva n ad prokletstvima, u emu se, nesumnjivo, izraava kao duh plemena u agoniji, iako ov u otvorenost bia duh plemena podrutvljuje" ljubavlju (radom jedinstveno van-vremene mitotvorne svesti) a ne mrnjom (radom pamfletske svesti). Nagon ka ,,podrutvljenj u" zagonetke bia, kao nagon ka zatvaranju nuno-otvorene egzistencije ovde je osnov an: i duh palanke dri se zatvoreno (tenjom ka zatvaranju) prema izazovu otvoreno-p roblematine istine kao to to ini i duh plemena, iako ovoj zatvorenosti on ovako par adoksalno slui destrukcijom mrnje.(II) SREA OD NESREE KAO PRA-UZROK DETERMINIZMA Zbog toga, pamfletizam kao objektivacija sopstvenog zla (nasilja prema zahtevima egzistencije), u ovom odbijanju filosof skog duha, kao da nema granica: iako se on najee ispoljava sukobom izmeu pojedinaca (subjekata-objekata), on se ispoljava i sukobom pojedinca sa samim svetom palank e, ali duh palanke ni ovde sebi ne protivrei, i to ne samo zato to ovaj svet nije idealno njegov" (nego mu protivrei onoliko koliko se i on sa njegovom stvarnou ne moe da usaglasi), ve zato to je i ovo osporavanje sveta opet svojevrsna metoda njegov e eksteriorizacije, jedinstvena nain za izbegavanje suoavanja ovoga duha sa samim sobom, ali i nain da se subjekt objektivira (ovom sopstvenom objektivacijom u sve t), da se prikae kao objekt tue volje, kao rtva, na njemu izvanredno svojstven nain (bez koga je 32

FILOS OFIJA PALANKE on, u neku ruku, ak i nezamisliv). Zato moe da se pretpostavi ak i jedna volja duha palanke, okrenuta nadahnuu pobune, pa i samoj pobuni, protiv sveta palanke, koju on prihvata" kao ovaj posebni vid eksteriorizacije svoga sopstvenog sadraja, ali, i nerazluno od toga, kao poseban nain da se, optubama sveta (a eksteriorizacijom s voga sopstvenog zla), sam sobom proizvede u ovu tuu rtvu na njenome putu ka potpun om proimanju sveu o sopstvenoj nemoi (nepitanosti) kao na putu sve dubljeg objektivi ranja. Sasvim poseban doivljaj sree od nesree, jedinstven u svakom ispoljavanju duh a palanke, koji usleuje ovo samo-pretvaranje van-subjektivnog duha palanke u sve dublju objektivnost (u pasivnost rtve sveta kao pasivnost objekta), u stvari je s amo prividno posledian ovome produbljavanju van-subjektivnosti eksteriorizacijom sopstvenog zla u svet kritikom" sveta (koja ne prerasta u pobunu i stvarnu negaci ju jer je van-subjektivna), i to zato to je uzronik i poslednji, vrhovni cilj itavo ga ovog duevnog poduhvata: srea od nesree ovde je ono emu ovaj duh, kao duh pojedinan osti (individualizma) uplaene od sebe istovremeno kad sebe (zahtevom egzistencije i istorije, egzistencije u novom istorijskom trenutku) neizbeno doziva i eli. Nes rea, do koje se dolazi kao do senzacije ovoga duha koji optuuje svet palanke za sv oje sopstveno zlo, jeste izraz elje ove pojedinanosti za sobom, kao to je srea zbog te nesree (od nje) izraz njenoga straha od sebe same, izraz plemenskog" bia u njeno m biu, onoga bia koje pojedinanou izraava svoju agoniju (kao duh jedinstveno-zatvoren) , meajui uas umiranja sa strahom i sreom od novoga raanja novih oblika egzistencije. Kao rtva (tua, a ne svoja) ja sam objekt, i sklonjen sam ovako u njega, u njegovu sudbinu koja je bolna (sreno-nesrena) sudbina pasivnosti, ali ne manje i sudbina o ve mrane sree od sigurnosti za koju zna sa * mo pasivnost, ali koja je sigurnost neostvarljiva jer je, idealno, izuzimanje iz egzistencije u samoj egzistenciji a, stvarno, nemogunost izmirenja subjekta i ob jekta u duhu, u pravcu nekakve paradoksalne subjektivnosti objekta kao neke idea lne, apsolutno pasivne, objekatske i objekatski-netvorake egzistencije. Nalog egz istencije, kao samo-stvaranja egzistencijalnog bia, kao neodloivi nalog tvoratva pr ema neodloivom nalogu izgradnje subjekta u subjektu, odupire se ovom pretvaranju subjekta u objekt, ali ga izaziva, kao ideal, izazivajui otpor 33

RADOMIR KONSTANTINOVI duha palanke, zaverenog ivotu koji bi, ak, bio veno-trajan (zbog ega se tragedija i tragina istorija i odbijaju), ali zaverenog (upravo jer je zaveren trajanju, pre-i vljavanju) i samome zatvaranju, u osnovnom nesporazumu duha palanke izraenom u ve rovanju da traje samo ono to je apsolutno stvarno, i kao stvarnost ne-tragino, i z bog toga (to je apsolutno-stvamo) i apsolutno zatvoreno. Ono to se, na optoj ravni, deava pri uoptavanju jedno-obraznou stila, deava se i ovim samo-proglaavanjem subjekt a za tuu rtvu, za subjekt koji je u toj meri predodreen spolja, da samog sebe doivlj ava i ima" sve izrazitije i sve vie (ali nikada idealno) kao isti objekt. Osnovna t enja, i u sluaju uoptavanja (preivljavanja) stilom, i u sluaju ovoga objekti vianja ek steriorizacijom sopstvenog zla, zasnovanog na jednom izvanredno uproenom ali tim ef ektnijem" determinizmu (vinovnici moje zle sudbine su napolju, izvan mene, u sve tu a ne u meni) jeste tenja preivljavanja ili sigurnosti, tenja za trajanjem. Najvii nalog jeste nalog da se traje, ili, u jednom sasvim odreenom smislu, koji se izr aava i duevno i na ravni moralnoj (pa i na ravni filosofije duha palanke), jeste d a se egzistencija, kao lanani niz opasnosti tragikih iskuenja subjekta, zameni za t rajanje. Determinizam, koji je u najbrutalnijem svom vidu neotuiva sadrajnousmerav ajua odrednica filosofije palanke, uvek u obliku jednoga takoe sasvim primitivnog empirizma (najee zdravo-razumskog smera, lienog sposobnosti za ma kakva uoptavanja sv eta injenica) i naivnog realizma", jedne trezvenosti koja uzima stvari onakve kakve jesu", koja se ne da varati" ni u emu, ovde je u neporenoj slubi duha palanke koji je duh rtve kao duh maksimalno mogue objektivisanog subjekta, onoga koji je ne-tvo raki i ija svest mora biti pre svega svest o svome ne-tvoratvu. rtva (u koju se on p roizvodi kritikom" sveta palanke, toga svog-ne-svog sveta) jeste krajnji izraz ov e volje za ne-tvoratvom kao volje za trajanjem u sigurnosti. Stav duha palanke pr ema istoriji (i svetu" u kome se, zanemarujui njegov svet, istorija dalje oliila i dalje se oliava) ponavlja se i u njegovom stavu prema sopstvenom svetu koji, ve zb og toga (zbog ove njegove tenje ka sigurnosti ne-tvorakog van-subjektivnog subjekt a), ne moe da bude zaista njegov svet: ovaj duh u svome svetu, u kome eli da se os tvari, da ue u svetsku sigurnost, samome sebi protivrei jer se, ima34 g

FILOS OFIJA PALANKE jui svoj svet, javlja (sebi) kao subjekt tog sveta. Izmeu stava svog sveta" i stava objekta kao rtve sveta, kojim stavom svet nuno mora da padne (sve i da sam to nij e i da tome ne tei) u tuost", duh palanke se opredeljuje za ovu tuost" sveta, za patn ju u njemu kao patnju od nepitanosti, ma koliko istovremeno bila u njemu jaka no stalgija za svojom materijalizacijom u svet. Sumnjivost njegove kritike ovoga nj egovog-ne-njegovog sveta (koja ide, u nekim trenucima, sve i do same pobune") dol azi od ovoga njegovog protivreja prema svetu, koji istovremeno i hoe i nee, to je, u stvari, istina njegove pojedinanosti (individualizma), izmeu plemenski jedinstven og, nad-pojedinanog (i, kao takvog, sa-svetskog) i subjektivno-tvorakog koje se ne pogreno osea kao po-sveivanje u otvorenost. To je protivreje izmeu stava uronjenosti pojedinanosti u plemenski universum, onaj kome pojedinanost predaje" svoju subjekti vnost kao nad-subjektivnosti, i stava apsolutno-tvorakog subjekta lienog ma kakve nad-subjektivnosti ali, time, i ma kakvoga jedinstvenog universuma; kritika, koj om se izraava duh palanke kad se okree protiv svog-ne-svog sveta zbog toga je: 1) izraz njegovog nemirenja sa svetom koji nije idealno njegov (u idealnoj plemensk oj jedno-obraznosti), i koji ga na taj nain porie i ovim poricanjem vodi njegovom poricanju sveta, odnosno njegovoj svesti o sopstvenoj pojedinanosti (koja upravo ovakvom kritikom" sebe biva svesna), i 2) izraz njegovoga nemirenja sa pojedinanou, kao svojom van-svetskom sudbinom, kao sudbinom prognanosti iz zatvorenoga univer suma, kada se ova kritika, meutim, ne odbacuje ve prihvata sa jo veom estinom duha, u njegovom vrhovnom lukavstvu ove sopstvene svoje objektivacije, kao: a) odbijanj a sukoba ovog duha sa samim sobom (i time odbijanja subjektivno-tvorake egzistenc ije), i b) kao sopstvenog pretvaranja u objekt" volje njegovog-ne-njegovog sveta kao volje apsolutne moi apsolutnog determinizma. Determinizam je ovde funkcija po jedinanosti u strahu od same sebe, jedinstveni nain prihvatanja ne-svog sveta: ogl aen za apsolutnu volju koja ponitava svaku volju pojedinanog subjekta, ovaj tui svet postaje maksimalno mogui svet samog ovog subjekta time y sto ga uzima", pretvarajui ga u maksimalno mogui objekt. Filozofija duha palanke ne moe biti filosofija tvoratva, bez obzira na sva njena verbalna ispoljavanja: dete rminizam i naivni realizam ovog van-su35

RADOMIR KONSTANTINOVIC bjektivnog subjekta kao pojedinanosti uplaene od sebe, u tome je naelno onemoguavaju . Nema plemenske agonije (duha palanke) koja ne bi bila u znaku raanja jednog pos ebno naglaenog determinizma. Ovaj determinizam je korenski, on nije stvar voljnog opredeljenja a jo manje intelektualnog iskustva. On je izraz potrebe za vrhovnom (i, kao takvom, sabirajuom) voljom kao za pra-uzrokom svega: svest o pojedinanost i, koja je svest plemena u agoniji (kao jednoga universuma u agoniji koji se rasp ada" na svoje dotle u njega nesvesno ugraene sastojke, sad svesne sebe posredstvo m ove smrti, tu gde (kao i uvek?) smrt dovodi do najvie, najotrije svesti) jeste s vest ove pojedinanosti u strahu od sebe, u strahu kao glasu plemena u biu. Priklan janje determinizmu je priklanjanje nad-volji koju on nudi, i kojom pokuava da se zameni nad-volja (kao samo nad-ja) umirueg duha plemena. Ako ovaj determinizam, o tkrivanjem ove nad-volje u poretku sveta, kao svog-ne-svog sveta ovoga subjekta okrenutog protiv samog sebe, ne moe da zameni, ovom svojom nad-voljom, nad-ja duh a plemena, to je zato to je on delo nemirenja sa egzistencijalno-istorijskom nunou, koja je ovde nunost stvaranja subjektivno-tvorakog kao to je, u epohi plemenskog sv eta, ona bila nunost stvaranja subjekta plemena, odnosno zato to je ona egzistenci jalno neautentina i to, u toj svojoj neautentinosti, egzistencijalno-spontan, i u t ome smislu totalan stav plemenskog bia pokuava, uzaludno, da se zameni iskljuivo ra cionalnim stavom ovoga determinizma. Red plemenskog sveta, s njegovim determiniz mom, jeste red stvaran egzistencijalno-autentino; red determinizma duha palanke j este red koji ne ide iz egzistencijalne nunosti bia, izraene u odreenom istorijskom obliku, ve upravo protiv ove nunosti, u paroksistikom stavu probuene subjektivnosti koja pobunom protiv sveta hoe da se izmiri sa njim, jer je nepomirena sa sobom sa mom kao sa nunou. ATEIZAM KAO NAELO JAVNOSTI Filosofija palanke je filosofija zatvorenog kruga koji nigde i ni u emu ne doputa otpadnitvo, potpuno usamljavanje bez koga nema tvoratva koje i nije drugo nego grae nje subjekta u njemu samom, uvek linijom negacije onoga to jeste, ali negacije ko ja ne zavrava na 36

FILOS OFIJA PALANKE samoj sebi ve je sutinski afirmacija, uspostavljanje subjekta. U tom smislu, ona j e filosofija ovog doslednog determinizma, koji ne poznaje nikakav sluaj, i koji e da porekne svaki sluaj podvodei ga pod odreenu normativnu vrednost, i filosofija ra cionalizma, jer je filosofija duha palanke kao javnog duha koji se prostire svud a, kome je sve pristupano, za koga nema i ne moe biti tajne. Kolektivizam duha pal anke, koji je i prostorni i vremenski (i koji se izraava, pre svega obogotvorenje m jednog ivotnog stila), a izraava se tenjom preivljavanja (metodom uoptavanja svega pojedinano-smrtnog, pojedinano-propadajueg), nuno vodi i ovom determinizmu bez koga nema sigurnog izvora uoptavanja i, uopte, optosti, i ovome racionalizmu, bez koga n ema uvida u sve, pa samim tim i potrebnog dejstva ovog kolektivizma. Racionaliza m je ovde u funkciji kolektivizma isto kao i determinizam. On je pre svega ne-no, podravanje naela Dana kao naela Javnosti. On je protivan Noi kao Tajni (nonoj tajni) , jer je protivan svakoj izrazitoj subjektivnosti koja je, meutim, nezamisliva be z Tajne. U tome smislu, filosofija palanke je nuno filosofija naivnog realizma; s vuda tamo gde se taj naivni realizam koleba, kao da se koleba i ona sama, ili, j o tanije, kao da je sam duh palanke baen u kolebanje. Naivni realizam, ili smisao za stvarnost", za ono to se moe pozitivno proveriti, to je na liniji jednoga sasvim p rimitivnog pozitivizma, jeste posveivanje u Dan, odbrana Dana od Noi, koja izmie ov ome pogledu, kao to izmie dubina bia. Otuda, ova filosofija ne moe biti filosofija m istika niti filosofija ljubavi. Ona ne dozvoljava nikakvu transformaciju injenica, a jo manje njihovu sublimaciju ili simbolizaciju, i to ne samo zato to nudi ve got ova reenja, kao filosofija zavrenog sveta kojim smo, bez ostatka, obuhvaeni potpuno i savreno determinisani, ve i zbog toga (a od ovoga neodvojivo) to svako takvo pre obraavanje injeniki-proverljivog samo sobom znai stvaranje subjekta (tog preobraavanj a) i njegovo izmicanje u No neproverljivosti, u nedostinost problematinog" i zbog to ga tajanstvenog. Misterija nije svojstvena filosofiji palanke. Duh palanke, da b i se odrao, ne slui se misterijom sveta kome pripada. On ak ne voli nita to je nedokue no. On je za efikasnost", za prirodnost" stava koji bi bio iskustvom potvren, na li niji normativnosti u koje je to iskustvo (nad-vremeno) ugraeno, ali i na liniji m ogunosti apsolutnog 37

RADOMIR KONSTANTINOVI prostiranja jedinstvenog duha palanke. U tom pogledu on pristaje i na najtee injen ice, pa i na one koje mogu neposredno da govore protiv njega i sveta iz koga izv ire i na kome se zasniva, ukoliko ima da bira izmeu tih injenica kao injenica Dana i Noi kao tajanstva otvorenog, kao pukotina usred njegovog kolektivno-racionalist ikog bia, vernog injeninosti Dana. Okrenut protiv pojedinanosti kao ne-kolektivne i p rotiv-kolektivne, on je okrenut protiv svake misterije: Tajna je sa njime nespoj iva. On ide u tome dotle da radije prihvata i optube protiv sebe samog (a ne samo protiv svog-ne-svog sveta), ukoliko te optube ostaju u sferi determinizma i empi rizma, u sferi racionalizovanih injenica koje se daju uvidu, koje izgrauju Dan kao jedino ,,vreme" i jedini prostor" duha palanke, nego to prihvata misteriju. Jezik politiki, kao jezik Dana, njemu je neuporedivo blii od jezika misterije. Filosofi ja palanke, koja je filosofija van-subjektivnosti, jeste filosofija neprestanog upuivanja na realizam. Duh palanke doziva realizam po dve linije: 1) po liniji va n-subjektivnosti onoga ko mu se posveuje (pogotovo to je to deterministiki realizam , kojim se subjekt sam oglaava kao tua rtva, pa time i kao objekt) i 2) po liniji v ernosti Danu, a protivljenju Noi, koja je misterija, i kao takva pauza u znanju D ana, pauza u svetu palanke, u svevlasnom njenom duhu. Filosofija palanke dozvolj ava, pa ponekad i podstie, ak i onaj realistiki determinizam koji nastaje subjektov im traenjem krivca za svoju sopstvenu van-subjektivnost u drugome, dakle izvan se be, pa ak i u samome svetu palanke, jer se ovim determinizmom koji se zasniva na sistemu eksteriorizacije sopstvenog zla subjekta u van-sebni svet, produava (i sl avi) nad-mo tog sveta nad subjektom, jer se njime ovaj subjekt-objekt palanke jo d ublje uvruje u njegovoj svesti da je objekt i, najzad, jer se on zadrava u Danu a us krauje Noi. Empirizam i primitivno-racionalistiki (zdravo-razumski) determinizam fi losofije palanke, zasnovani su na van-subjektivnosti, na objektiviranju (pretvar anju u objekt) samoga subjekta, u smislu njegovog neprestanog dranja u vlasti kol ektivizma stila", i, nerazluivo od toga, na potrebi apsolutnog uvida u sve, jedne apsolutne kontrole i cenzure koja zahteva svetlost Dana. Otpadnitvo je otpadnitvo Noi, otpadnitvo koje rauna" podjednako dobro i sa misterijama line mitologije, i sa E rosom, i sa filosofijom drugoga stila, pa ak i sa religijom. 38

FILOS OFIJA PALANKE Filosofija palanke je normativistika i normativna, nad-lina i ne-lina filosofija, i u tome smislu ona normativnost trai i stvara svuda, pretvarajui sve u stvar norme , zatvarajui svaku stvar u vrste oblike normativnosti, pa i samu religiju. Ako det erminizam filosofije palanke nuno mora da pree i u teizam, u uenju o Bogu krvniku k ao vrhovnome nad-ja (u koje nas, inae, kao samo nad-ja posveuje duh palanke, rodit eljsko-rodbinski duh preivljavanja u koji se utapa pojedinac), taj teizam ostaje, gotovo redovno, u sferi doslednog racionalizma koja operie pojmovima a odbija sv aki intuicionizam. Bog je, takode, jedna norma, jedna vrednost duha palanke kao duha ovoga opteg nad-ja; ma koliko se ovaj duh pozivao na boga kao na vrhovnu vol ju, dajui mu svako prvenstvo", on od boga stvara samo svoju funkciju time to ga zad rava u sferi racionalno-pojmovnoj. On je prvi izvor", svevidei" i sveznajui", onaj koj i zna a o kome se nita ne moe znati. On je nad nama, i u tom smislu i iznad naih moi znanja, a nae je da sledimo i izraavamo njegovu volju a ne da pokuavamo da ga sazn amo, da se pitamo o njemu, da optimo sa njim. Duh palanke je u sferi religijskoj duh normativnog boga, i to preteno u etikom smislu, a znatno manje u smislu spekul ativnom (najmanje u smislu mistikom), po onoj nunosti po kojoj on moralni stav pre tpostavlja i suprotstavlja filosofskom duhu, ali i zato to, kao duh optoMH&'ij'^. ( sti, on trai jednog opteg, normativnog i normiranog boga, sa kojim se ne moe optiti (zbog njegove uoptenosti), i sa kojim se ne sme optiti, jer lino optenje, kao mogunos t linog boga, znai otpadnitvo od duha palanke. Misticizam, kao stvar linog optenja, n espojiv je sa normativno-racionalistikim, zdravo-razumskim, trezvenim" duhom palan ke, pa je otud ovaj normativni teizam, daleko vie etiki nego spekulativno-metafizik i (a najmanje mistiki), skroz pozitivan" i pozitivno (pozitivistiki) dnevan, u svoj oj sutini jedan ateizam, i to ateizam kojim filosofija palanke potvruje da je bog za nju samo funkcija, stavljena u slubu njenih normi, bog socijalnog" ivota, bog Da na a ne bog Noi. U svojoj zaverenosti protiv Noi, ona se okree i protiv boga. Bog j e zatvoren u normu, on je kategorija; lien ovako Noi, on je jedan paradoksalni raci onalistiki" bog koga unitava dnevno svetio empirizma, jedan nemogui, racionalizovan" bog nemogueg (jer racionalizovanog) subjekta. 39

RADOMIR KONSTANTINOVIC SMRT I FILOSOFIJA PALANKE Smrt boga u pozitivistiko-empirikom duhu palanke pripada onom istom krugu smrti, koji bi se mogao naznaiti kao smrt Noi, i u kome se deava" i smrt same Smrti. Duh palanke ne priznaje apsolutnu smrt. Za njega nema iste" smr ti. Smrt je takoe funkcija sveta palanke; ona nije jedna sila koja stoji iznad pa lanakog sveta koji se, u bez-odnosnosti sa smru, predstavlja kao nosilac opte ideje o drutvenom" redu stvari koji je apsolutan, pa zbog toga je takav i pred samom sm ru. Drutvo je iznad smrti. Smrt je obuhvaena drutvom, ali na taj nain to je svedena na jedan in. Ona nije ne-svet u svetu, nitavilo u biu, negacija pokreta i vremena. On a je injenica medu drugim injenicama i, kao takva, ona se ,,po-drutvljuje". Prividn o, ovo po-drutvljenje smrti predstavlja izraz jednog prevashodno ivotnog naela koji trijumfuje svuda, olien u drutvu i njegovoj prvenstvenosti; najee, ovo ignorisanje s mrti njenim svoenjem na in koji se deava u iskljuivim okvirima palanke, i koji dobij a svoje puno znaenje samo u tim okvirima (i od njenih pokretakih sila), brani filo sofiju palanke ili pozivajui se (u novije vreme) na slobodu oveka koja se zasniva pre svega na njegovoj osloboenosti od ropskog odnosa prema smrti, ili (najee) poziva njem na neumitnost jednog apsolutno determinisanog sveta, na razum kojii shvata tu neumitnost i ini je, na taj nain, razumnom": smrt je neminovna, a naa svest o nje noj neminovnosti je znak nae zrelosti ili, odreenije, nae razumnosti. U oba sluaja, meutim, nedvosmisleno progovara duh palanke. Kao to ovaj duh, upuen idealnoj zatvor enosti, odbija svaki misticizam, pa i teistiki, on odbija i smrt kao mogunost za o sloboenje od nad-ja strogo zatvorenog sveta kome tei. Sloboda, na koju se on poziv a govorei o osloboenosti od ropskog odnosa prema smrti, ravna je slobodi kojoj on stremi odbijanjem tragedije i njenim svoenjem na isti sukob, a koja je sloboda od egzistencije, od slobodnog samo-stvaranja subjekta. Tamo gde nema priznavanja tr agedije, nema ni priznavanja smrti. Tragedija je opasnost i opasna egzistencija: smrt je opasnost i, takoe, ta ista opasna egzistencija. Za duh idealno-zatvoreno g sveta, smrt je mogunost otvaranja nove pukotine na tom svetu. Ona ne samo to bac a jednu novu svetlost na njega, svetlost koja njegove norme, kao jedino 40

FILOS OFIJA PALANKE Jii-J M , mogue, prikazuje kao prolazne (smrtne) i, tako, relativne, pa dakle i zamenljive, ve je ona, smrt, upuivanje u istoriju i istorinost svega ljudskog. Ruilaka, ona je n aelno prevratnika u odnosu na zateeni red sveta (ma koji red, ma kojega sveta). Ona je svest o zamenljivoprolaznom, o trivijalnom i relativnom. Sve to uspeva da se zatvori, svojom apsolutizacijom, ona otvara". Ona je, kao ta funkcija otvaranja, uvek u izvesnom smislu funkcija sveta, pa i istorije. Ona je funkcija istorijsko g sveta. Uzeta po sebi, ona je poricanje ivota; filosofija palanke zbog toga je u vek i sagledava tako; uzeta u stvarnosti, ona je njegova tvoraka negacija: svesta n svoje smrtnosti, subjekt je svestan: 1) svoje pojedinanosti i nezamenljivosti ( ono to jedanput moe da umre, samo jedanput moe da ivi; sledstveno tome, to je uvek s amo i neponovljivo jedno"), i 2) svestan je pojedinanosti (ne-apsolutnosti) konkre tno-istorijskog sveta. Ako smrt, po sebi, znai negaciju istorije, kao van-vremena , veita", uvek-ista, ona u stvarnosti, koja je istorijska stvarnost, upravo posveuj e u istoriju jer posveuje u iskustvo propadljivosti stvari, u iskustvo da je naelo smrti bitno naelo promene, pa i pokreta, pra-naelo istorije i samog duha istorinos ti. Koliko uoptava sve pojedinano (na isti nain njoj podredeno, jer na isti nain smr tno - poto je ona nedeljiva, kao i sloboda), smrt i dovodi sve pojedinano do njego ve svesti o samome sebi. Protivrena u naelu, ona je u istorijskoj praksi jedinstve ni nain osvajanja istine bia, pa i isti--' ne istorije kojim bie jeste i u" kojoj ono jedino jeste. Neistorijski protiv-istor ijski, duh palanke je veran naelu zatvorenosti, dakle naelu nezamenljivosti, traja nja; utoliko je on neminovno protivan smrti, i utoliko on nju i po-drutvljuje u i dejama i u praksi, pre svega racionalizujui i humanizujui" svaki odnos sa njom, u t om smislu to ovom racionalizacijom pretvara smrt u jedan simbol, u znak, u jednu i njenicu ali uglavljenu meu sve ostale injenice, on je razreava" od nje same u njoj s amoj onako kao to, istom racionalizacijom i podrutvljenjem, razreava subjekt u njem u samom. Osnovno pred-znanje, osnovno pred-iskustvo svakoga znanja i svakoga isk ustva filosofije palanke jeste ovo rukovodee znanje o neposredno-tvorakoj, kauzaln oj vezi subjektivnosti, kao neprestanoga samo-stvaranja u slobodi (kao samoga sa mo-stvaranja slobode kroz subjektivnost) i smrti, kao ovoga posveivanja u nezamen ljivost I .!'' i * 41

RADOMIR KONSTANTINOVI pojedinanog i, samim tim, i istovremeno u njegovu prolaznost, i to na svakoj ravn i: od pojedinca do drutva. Kao i bog, koji omoguava uvek i poseban odnos sa smru, a li koji je nemogu izvan toga odnosa, tako i smrt za nad-ja zatvorenog sveta palan ke znai isti izazov samog sveta. Kao i bog, i smrt je za duh palanke neka vrsta sve ta", ona je neka svetska i svetski tuinska smrt, jer palanka u njoj vidi isto to i u svetu: izraz naela sopstvenog iskuavanja, naela otvorenosti koje je naelo promenl jivosti. Smrt je, za duh palanke, neprijateljska smrt pre svega zato to je svet" o naj koji poinje tamo gde palanka prestaje. Ako nije