ADOLF HITLER

MOJA BORBA(Prevod Nikola Mijanović)

15

nemačkog naroda bio je ogroman, a žrtve u krvi i novcu veoma teške. Svako ko nije bio baš sasvim slep morao je videti da je sve bilo uzalud. Ono što nas je najogorčenije pogodilo bilo je to da je ceo ovaj sistem moralno zaklonjen savezom sa Nemačkom, gde se lagano uništavanje nemstva u staroj austrijskoj monarhiji činilo manje ili više sankcionisano od strane same Nemačke. Habzburško licemerje, koje je spolja nastojalo da ljudi veruju da je Austrija ostala nemačka država, povećalo je mržnju protiv carske kuće i istovremeno uzbrukalo duh pobune i prezira. Ali u nemačkom Rajhu njegovi vladari nisu shvatali šta to znači. Kao da su slepi, oni su stajali pored leša i u istim simptomima raspadanja verovali da prepoznaju znake ozdravljenja. U tom nesrećnom savezu između mlade nemačke Carevine i iluzorne austrijske države ležala je klica svetskog rata i konačnog kolapsa. U narednim stranama ići ću do korena problema. Dovoljno je reći da sam u veoma ranim godinama moje mladosti sam došao do određenih zaključaka koje nikad nisam napustio.

Svakako sam postajao ubeđeniji kako su godine prolazile u to da je raspad austrijskog Carstva preliminarni osnov za odbranu Nemačke i da nacionalno osećanje nikako nije isto što i dinastički patriotizam, i najzad iznad svega, da je kuća Habzburga predodređena da donese nesreću nemačkom narodu.

Kao logična posledica ovih uverenja u meni nasta jak osećaj ljubavi prema mom nemačko-austrijskom domu i duboka mržnja prema austrijskoj državi. Svetska istorija postajala je sve više neisrcpan izvor za razumevanje savremenih istorijskih događaja, odnosno politike. Zato neću “učiti“ politiku već joj dozvoliti da me nauči. Kao prerani revolucionar u politici, nisam bio prerani revolucionar u umetnosti. U to vreme prestonica gornje Austrije imala je relativno dobro pozorište u kome je igralo skoro sve. Sa 12 godina gledao sam Wilhelm Tela i to je bilo moje prvo iskustvo sa pozorištem. Par meseci kasnije, prisustvovao sam izvođenju Lohengrina prve opere koju sam čuo. Bio sam odjednom fasciniran. Moj mladalački entuzijazam za bajrotskog maestra nije imao granice. Opet i opet privlačile su me njegove opere, i danas smatram velikom srećom da su ove skromna izvođenja u malom provincijskom gradu pripremila put i omogućila mi da više cenim bolje izvedbe kasnije.

Ali sve je ovo pomoglo da se produži moja duboka averzija prema karijeri koju mi je otac odabrao. Sve sam ubeđeniji bio da kao beamter nikad neću biti srećan. Kad je moj crtački kvalitet dobio priznanje, moja odluka je bila samo čvršća.

Ni proklinjanja ni pretnje nisu ništa mogli promeniti. Hteo sam da postanem slikar i ni pod kakvom prisilom činovnik. Zanimljivo je da sam u godinama koje su sledile sve više pokazivao

interesovanje za arhitekturu. Smatrao sam ovo prirodnim razvojem mog smisla za slikanje i radovao se

proširenju mojih umetničkih sfera. Nisam pojma imao da bi jednog dana moglo biti drugačije.

◆ ◆ ◆U trinaestoj sam godini odjednom izgubio oca. Bio je još robustan kad

moždani udar bezbolno okonča njegova zemaljska lutanja, a nas ostvi duboko ožalošćenima.

16

Njegova je vatrena težnja bila da bude u stanju da pomogne svom sinu da napreduje u karijeri, i tako me spasi velike muke kroz koju sam morao da prođem. Ali onda mu se činilo da su težnje uzaludne. Pa iako nije bio svestan toga, posejao je seme budućnosti koje nijedan od nas nije predviđao tad. Majka je osećala da joj je dužnost da nastavi sa mojim školovanjem, što će reći da me nevede da se školujem da budem državni činovnik, a ja sam više nego pre bio odlučan da to ne postanem. Baš onoliko, koliko se gradivo u srednjoj školi udaljavalo od mog ideala, postajao sam ravnodušniji. Bolest mi odjednom priskoči u pomoć i u roku od par sedmica odluči o mojoj budućnosti i stavi tačku na dugogodišnji sukub unutar porodice. Moja pluća postaše toliko ozbiljno ugrožena da je doktor savetovao moju majku da ni pod kakvim okolnostima dozvoli da radim u nekoj kancelariji.

Naredio je da ne idem u realku, bar godinu dana. Ono što sam tajno želeo tako dugo, i uporno se borio za to sad postade stvarnost jednim udarcem. Pod uticajem moje bolesti, moja majka se složila da trebam napustiti realku i dozvoli mi da idem na akademiju. Bili su to srećni dani koji su delovali kao neki lep san koji je tek trebao da dođe. Dve godine kasnije smrt moje majke, brutalno je usmrtila sve te lepe planove.

Ona je podlegla teškoj i bolnoj bolesti koja je od samog početka davala ma-lo nade za ozdravljenje. Iako očekivana, njena je smrt zadala mi je užasan udarac. Oca sam poštovao, majku sam voleo.

Siromaštvo i okrutna stvarnost prinudili su me da se brzo odlučim. Skromna, porodična sredstva, bila su potrošena na tešku bolest moje majke.

Naknada koju sam dobijao kao siroče, nije bila dovoljna za osnovne, neo-phodne potrebe života. Nekako sam morao zarađivati svoj hleb. Sa svojim koferom, sa odećom i rubljem i sa nesavladivom odlukom u mom srcu, otišao sam u Beč. Nadao sam se da ću prestići sudbinu kao moj otac pre 55 godina. Odlučio sam postati „nešto“ ali sigurno ne činovnik.