Kao novinara, koji je imao privilegiju da ih prati od laširanja na “Utvi” pa sve do prvog relanta mlazog motora nakon još jednog samostalnog leta, želja mi je da vas pozovem da izbacimo ono "devojke" i predstavim vam najmlađe pilote mlaznih borbenih aviona Vazduhoplovstva i protiv- vazduhoplovne odbrane Vojske Srbije. Na početku ih beše pet U 132. klasu Vojne akademije na smer Avi- jacija je 2007. godine primljeno 12 svrše- nih srednjoškolaca i među njima i tri de- vojke. Ministarstvo za odbranu se ozbilj- no pripremilo za uvođenje ove novine i pri- likom selekcije odbilo dve devojke od pet prijavljenih. Bilo je jasno, da popuštanja ne- će biti, baš kao kada poprečne veze na iz- bacivom sedištu mlaznog aviona zatežu po- djednako bezobzirno i muški i ženski pol pri velikom “g”-opterećenju. Starešine, in- struktori i kolege u 252. mešovitoj školsko- borbenoj eskadrili “Kurjaci sa Ušća” su mo- rali da uvedu nove rutine i prihvate činje- nicu, da imaju i tri kandidata ženskog po- la, ali je ubrzo svima postalo jasno, da ista ta činjenica unutar kapija aerodroma “Ba- tajnica” neće značiti ama baš ništa speci- jalno. Nakon tri godine teorije na Akade- miji je došlo vreme za stajanku i zaglušu- jući zvuk sagorevanja kerozina. Istorija puta dva Na Banjici je Anju, Sandru i Anu od nemi- losrdnih očiju javnosti štitila anonimnost i ne toliko preterana atraktivnost života na Vojnoj akademiji. Teoretsko savladava- nje vojne nauke, uvodi u vazduhoplovne predmete nisu bili zanimljivi medijima. Ia- ko je istorija našeg vazduhoplovstva tada već bila pisana, reporterski blicevi su po- čeli da sevaju 21. aprila 2010. godine. To- ga dana sam na stajanci aerodroma “Bataj- nica” bio svedok nihovog prvog pisanja istorije. Zajedno sa muškim klasićima sve tri su trebale laširati na avionu “Utva” . Pr- vi samostalni let. Pripreme za let u boksu, bubanje eksploatacije aviona radi ispitiva- nja od strane instruktora koji ih bez par- dona skida sa letenja ako pogreše, čekanje na povoljnu meteo-situaciju na aerodromu koji nikada nije bio namenjen za obuku pi- lota, ceo dan na stajanci i mediji koji ih če- kaju sa pitanjima. Dan laširanja je planiran, znale su za njega. Nakon dva školska kru - ga s instruktorom, u avion seda kontrolni instruktor koji daje konačnu odluku, da li toga dana devojke samostalno lete. Po ko zna koji put 45 metara širine i dva i po ki- lometra dužine batajničke piste postaju uzletište snova. Mada se ništa romantično ne dešava u tih prvih deset minuta samo- stalnog leta, osim tradicionalnog šuta u za- dnjicu posle izlaska iz “Utve” , čak se ni u ovom detalju ne pravi razlika između po- lova. Počele su prvi razdeo obuke - osno- vno letenje. Nakon osnovnog letenja, prelaze na sledeća dva razdela - navigacijsko i forma- cijsko letenje. Svaka faza na kraju ima svoj ispit u vazduhu i učenje ne prestaje. Vo- leo bih da pišem o Sent Egzeperi trenuci- ma, ali, iskreno,u razgovoru s ovim devoj- kama ih ne nalazim. Intervjuišem ih više puta, pokušavam da budem makar za trunčicu originalniji. Sve što možete pret- postaviti kao odgovore, devojke su pona- vljale desetinama novinara - želju odma- lena, čast da se nalaze tu gde su trenutno, to da zaista ne primećuju šta je to posebno u vezi sa njihovim izborom profesije i da mole da se malo popriča i sa njihovim mu- škim klasićima. Mene više zanimaju dru- ge stvari. Razgovaram nezvanično s in- struktorima i s drugim pilotima. Hvale ne samo devojke, nego i celu klasu. Neki su i začuđeni, koliko su ti mladi ljudi foku- sirani na obuci. Prvo selektovanje prekidača između dva položaja - "avionci" ili "helikopteraši" dolazi posle trećeg razdela o buke. Zvani- čno objašnenje glasi: "Po potrebama Ko- mande V i PVO i još važnije prema poka- zanim sposobnostima" - Anja dobija “Ga- zelu” , Sandra i Ana odlaze na “G-4 Super- galeb”. Na aerodromu “Batajnica” ponovno boravim 29. oktobra 2010. godine zbog sa- svim drugog nevezanog događaja - posle- dnjeg grupnog dolaska "crnogorskih" G-4 (srpskih Supergalebova, ostalih u Crnoj Gori nakon raspada SRJ). Jedan od vazdu- hoplovnih tehničara me odvaja u stranu i pita, da li znam da Anja danas lašira? Uz- buđeno, tek tada primećujem “Gazelu” na kraju stajanke i kršim osnovne norme kulturnog ponašanja, nagovaram fotogra- fa da je slika dok radi pretpoletni. Ne zna- jući, ponovno sam bio deo istorije - prva žena-pilot, koja u Srbiji lašira vojnu lete- licu na mlazni pogon. Zvaničan intervju dolazi tek neki mesec kasnije, sa nama je i neka TV -ekipa. Anja se dobro drži, pri- mećujem, da se sada i iskrenije smeje. Ne toliko, što je prihvatila tu nametnutu ru- tinu, sada joj je već svejedno. U sledećim danima pratim je u vežbama lebdenja u "prostoriji". Zamišljen pravougaonik, gde drži “Gazelu” u raznim režimima leta, polako stiče potrebne veštine za nastavaknaprednijeg letenja. Odogovori na novina- rska pitanja su i dalje identični i pogled ko- ji pita - kada ćete više prestati? Sandra Radovanović je prva laširala na “Utvi” i 23. decembra 2010. godine prva je žena u istoriji Srbije koja je samostalno po- letela na Supergalebu. Poučeno prethod- nim iskustvom, V i PVO toga dana nije dozvolilo pristup medijima . Kao i prilikom prvog laširanja, ona i njen klasić Ale- ksandar Živak su znali, da se tog dana la- šira. Nekoliko dana kasnije Sandra mi priča svoje utiske. Nije bilo treme, kada je tadašnji komadant baze, brigadni general Mirko Vranić, seo u zadnje sedište kao kon- trolni pilot. Dva samostalna školska kru- ga su usledila i zaista - nema ničega poseb- nog, svi smo jednaki, nije mi teško, pričaj- te malo i sa muškarcima. Posle osnovog i akrobatskog, Sandru čekaju navigacijsko, grupno i instrumentalno letenje. Prema rasporedu Ana poslednja laši- ra svoju mlaznu pticu. Sada sve tri u eska- drili polako ulaze u svakodnevnu rutinu ove najglamuroznije od svih profesija. Rutinu, koja se ponekad sastoji od gleda- nja magle kroz prozor boksa za brifing i ot- kazivanja letenja zbog lošeg vremena. Tu je i raspoloživost letelica - 204. avijacijska brigada leti neuporedivo više i češće nego do sada, treba doći na red za avione, sta- rije kolege takođe imaju svoje zadatke i re- dovna uvežbavanja. Pitanje - Da li je ponos Srpskog vojnogvazduhoplovstva to što je ušlo u red onih ko- ji dozvoljavaju ženama da lete ili je pak či- njenica da je ono bogatije za devetoro mla- dih , upornih i predanih ljudi, od kojih su tri slučajno ženskog pola?- verovatno više ne treba postavljati. U zemlji, koja mladim ljudima retko daje osećaj sigurnosti i per- spektive, mlade treba posmatrati kao ge- neraciju koja je itekako spremna da se bo- ri za svoj san i time zaslužuje svako pošto- vanje. 22 Aeromagazin 83 koliko biste negde na stajanci, u prostorijama 252. mešovite avi- jacijske eskadrile ili na bilo ko- joj "prirodnijoj" lokaciji upitali kadetkinje Vojne akademije - Anju Krne- ta, Sandru Radovanović i Anu Tadić za naj- teži segment njihove životne avanture zva- ne Prve žene-piloti Srpskog vojnog vazdu- hoplovstva , uglas bi odgovorile - mediji! 23 83 Aeromagazin Da li je pojava dama u poslednjem operativnom sastavu Jugoslovensko g Kraljevskog Ratnog vazduhoplovstva dizala toliku prašinu u javnosti, ne znam, ali znam, da ženama duže od pola veka nije bilo omogućeno da služe u udarnoj oštrici vojnog vazduhoplovstva ove zemlje. U Piše: Piše: Petar Vojnović ANJA, SANDRA I ANA - PILOTI SRPSKOG VAZDUHOPLOVSTVA I PROTIVVAZDUHOPLOVNE ODBRANE Uzletište snova
