Podanici naroda Aleksandar Hemon | 01/02/2012

U vreme mog detinjstva, u Sarajevu i Bosni i Hercegovini nije postojao Boi bata. Debeljukasti ika sa dugom sedom bradom koji je procenjivao koliko su deca bila posluna i delio im poklone zvao se Deda Mraz. Poto bi razaslao svoje zamenike po kolama i vrtiima nekoliko nedelja ranije, lino bi se pojavio (mada ga niko ne bi video) u vaoj kui na novogodinju no negde oko ponoi, samo za vas. On nije imao veru i ideologiju i delio je poklone svoj poslunoj deci bez obzira na njihovu etniku ili politiku pripadnost. Deda Mraz je bio graanska, javna linost, neko koga su svi iekivali i bili sreni to je tu. Bio je dobrodoao pre rata, ak i tokom rata, ali izgleda ne toliko posle rata.

Tako je na primer u decembru 2008, Deda Mraz dobio udarac u svoj veliki stomak od strane Arzije Mahmutovi koja je u to vreme bila direktor Dece Sarajeva, javne ustanove koja je imala upravu nad dvadeset etiri vrtia u gradu. Gospoa Mahmutovi nije dozvolila Deda Mrazu pristup nijednom od ovih vrtia, jer je smatrala (mada je kasnije, pod lokalnim i meunarodnim pritiskom, malo popustila) da on nije deo islamske tradicije. Nije imala nita protiv toga da roditelji dopuste Deda Mrazu da deci deli poklone na nekom drugom mestu, van domaaja njenog resora.

Tako se Deda Mraz naao u vrtlogu bosanske politike, a njegovo javno poniavanje je posle rata postalo neka vrsta sezonske tradicije. Tako ga je ubrzo posle kraja rata tadanji bosanski predsednik Alija Izetbegovi proglasio za komunistiki izum. Mora da je to zakljuio po njegovom crvenom odelu boje krvi.

Problem Deda Mraza se tokom 2008. pojavio kao znak agresivnog uspona islama, predvidivog zapleta u tekuoj istoriji sudara civilizacija, onako kako se on odigrava na malenoj bosanskoj pozornici. Ali problem Deda Mraza je, u stvari, mnogo vie ukazivao na militantnu politizaciju obrazovanja, a samim tim i detinjstva u Bosni i Hercegovini. Kontroverzna odluka gospoe Mahmutovi je u sarajevske vrtie uvela verska pravila, to je u najirim krugovima protumaeno kao jo jedan korak ka ve dobro ustanovljenoj segregaciji i polarizaciji osnovnog i srednjeg obrazovanja irom bosanske etnike slagalice.

U jesen 2009, proveo sam neko vreme sa acima i nastavnicima osnovne kole Alija Nametak u sarajevskom naselju Bjelave. Prvacima je prvog dana kole upriliena odgovarajua dobrodolica koja se nije mnogo razlikovala od one koju i ja pamtim kada sam kretao u kolu: deiji hor je otpevao pesmu o kolskom zvoncetu; pesma o slatkoj maci je odrecitovana sa puno emocija; otpevana je jo jedna pesma o uzbudljivom ivotu umskih ivotinja. Publika je burno aplaudirala malim glumcima i glumicama u skeu o jednoj bolesnoj lutki, a onda jo veim aplauzom pozdravila ritmiku sekciju, grupu devojica koje su izvodile folklor na narodnu pesmu koja uzdie trajne vrednosti kolskog velikog odmora.

Deca su nastupila sa armantnom meavinom straha i zanosa, u susret sledeem trenutku, mada potpuno nesvesna ta bi to moglo da bude. inilo se da su prvaci u publici bili oduevljeni nevaljalcima na sceni. Kada su nakon poslednje take svi prvaci, razred po razred, pozvani od strane svojih uitelja da se popnu na binu i tako zakorae u svoj novi budui ivot u punom opsegu, meu roditeljima je postojala nesumnjiva solidarnost. Posmatrao sam tu decu dok su se penjala na binu neka nevoljno, neka preskaui po dva stepenika, neka posrui. Bilo je neke univerzalnosti u oekivanjima svih prisutnih dece koja postaju starija u tih nekoliko koraka, roditelja koji ih putaju da idu sama, sa svim prateim nadama i strahovima. Nije bilo drugaije i nije moglo biti nikako drugaije u odnosu na vreme kada sam se i sam penjao istim kolskim stepenicama.

Uionica do koje sam pratio jednu od uiteljica Fatku Brkovi i decu iz njenog razreda, u mnogome je bila drugaija. Pre svega, nije bilo kolskih klupa Fatkina deca su sedela za nekoliko okruglih stolova dok su njihovi roditelji stajali u dnu uionice, ponosni i zabrinuti. Razlika, iako na prvi pogled mala, bila je veoma vana: uionica je bila decentralizovana i manja, a roditelji vie ukljueni, u skladu sa nedavnim zaokretom u pristupu osnovnom obrazovanju. Deca sada kreu u kolu u ranijem uzrastu i veina njih ima samo pet godina.

Jo jedna razlika: dok su se deca smetala da sednu, mlada ena u haljini do lanaka i sa pokrivenom glavom predstavila se roditeljima kao nastavnica religije u ovom sluaju islama. Ona e biti njihova jedina nastavnica u prva etiri razreda pored uiteljice Fatke.

Jasno je stavila do znanja da je religija/veronauka izborni predmet i da roditelji ne moraju da upiu svoju decu da je pohaaju. Jedan otac je to odmah prokomentarisao reima da ne eli da pusti svoju erku da se sama eta po koli, dok njeni drugovi i drugarice sede na asu veronauke. (Ubrzo sam otkrio da je uobiajena praksa da se as veronauke organizuje u sred dana, kako bi se na elegantan nain izvrio pritisak na decu i roditelje da izaberu veronauku).

Veronauka pripada takozvanoj nacionalnoj grupi predmeta, karakteristinoj za osoben sistem osnovnog i srednjeg obrazovanja u Bosni, koja ukljuuje i maternji jezik, knjievnost, geografiju, istoriju, kao i prirodu i drutvo. Program za ove predmete se razlikuje u zavisnosti od etnike pripadnosti uenika; predmeti kao to su matematika, fizika i fiziko izgleda nadilaze etnicitet. I dok veronauka moe poeti veoma rano, drugi nacionalni predmeti se ne izuavaju pre petog razreda, kada bi se hipotetiki integrisani razred sastavljen od Bonjaka, Hrvata i Srba svaki put podelio, na primer, za as istorije tri razreda desetogodinjaka sastavljena na etnikoj osnovi izuavala bi tri razliite, vrlo verovatno uzajamno iskljuive istorije svoje alosne domovine.

Da bi razumeo iracionalnu situaciju u kojoj se deca poduavaju etnikom identitetu kroz nacionalne predmete, ovek mora da uskoi u duboku abokreinu rata, mira i politike u Bosni i Hercegovini. Zapuite nos i krenimo.

Rat u Bosni i Hercegovini je bio lo, ali se mir pokazao kao apsurdan i besmislen. Mirovni sporazum potpisan u Dejtonu u Ohaju 1995. godine pod vetim pritiskom Klintonovog glavnog pregovaraa Riarda Holbruka u sutini je podelio zemlju du njenih predratnih granica. Srbi i Hrvati su imali podrku Srbije (pod maskom Jugoslavije), odnosno Hrvatske, iji predsednici Miloevi i Tuman su uestvovali u pregovorima i potpisali Dejtonski mirovni sporazum zajedno sa Alijom Izetbegoviem. Znaajan deo etniki oienih teritorija sporazumom je dodeljen onima koji su poinili etniko ienje. Srpske teritorije su grupisane u Republiku srpsku, dok su Bonjaci i Hrvati formirali labavu federaciju. Bonjaci, meu kojima je ideja o zajednikom ivotu imala najsnaniju podrku, zadrali su kontrolu nad uvenim multietnikim Sarajevom i postali veina u onim njegovim delovima koje su Srbi i Hrvati napustili.

Rat se zavrio i tri strane su postigle mirovni sporazum, prosto zato to bi ih nastavak rata previe kotao. Dejtonski mirovni sporazum je zapravo zamrzao situaciju na terenu, s nadom Zapada i mnogih Bosanaca da e zemlja u budunosti biti reintegrisana, a izbeglice moi da se vrate kuama. Srpski i hrvatski pregovarai su se nadali da e proces unitenja Bosne i Hercegovine koji je zapoeo ratom biti okonan, a njihove teritorije pripojene Srbiji i Hrvatskoj. Gore od toga, Dejtonski mirovni sporazum je pripisao suverenitet trima konstitutivnim nacijama: Bonjacima, Hrvatima i Srbima. Politiki predstavnici bosanskih Srba i Hrvata, koji su se surovo, krvavo borili protiv same ideje Bosne i Hercegovine, sloili su se da participiraju u vladi te drave. Potpisali su njen ustav, s uverenjem da drava koju su definisali nee imati anse da uspeno funkcionie.

I tako, Bosnu i Hercegovinu ine dva entiteta: Federacija, koja ukljuuje teritorije Bonjaka i Hrvata podeljene u deset kantona, i Republika srpska, homogeno naseljena

Srbima zahvaljujui notornom sistematskom etnikom ienju. Federacija i Republika srpska imaju odvojene vojske, parlamente i dravne institutcije, ali njeni predstavnici su u dravnom parlamentu (makar i samo da bi opstruirali njegov rad jednom je 6 meseci parlamentarne debate utroeno na raspravu oko veliine slova na koricama pasoa Bosne i Hercegovine). Svi su predstavljeni jednim ministarstvom inostranih poslova sa trolanim predsedavanjem, tako da se predstavnici svake od konstitutivnih nacija naizmenino rotiraju.

Danas je Republika srpska polu nezavisna a njeni politiari se otvoreno ograuju od ideje ujedinjene Bosne i Hercegovine u bilo kom obliku. Njihov lan predsednitva je esto odbijao da govori pod zastavom Bosne i Hercegovine ili stoji mirno dok se svira njena himna. U nekim delovima Federacije nastanjenim Hrvatima vijori se samo zastava susedne Republike Hrvatske, kao to je u upotrebi samo hrvatska valuta, a u kolama je hrvatski program, dok lokalni politiari i institucije otvoreno ignoriu zakone Bosne i Hercegovine. to se Bonjaka tie, oni ubrzano gube strpljenje, to se vidi po naglom porastu ekskluzivistike nacionalistike retorike i prateim islamskim strastima. Ali ak i kada bi bratstvo i jedinstvo izmeu tri konstitutivne nacije nekim udom bilo ponovo uspostavljeno, Dejtonski ustav efikasno spreava funkcionisanje zemlje.

Uzmite, na primer, obrazovanje. Danas u Bosni i Hercegovini postoji dvanaest ministarstava obrazovanja. Iako ona ne postoje na dravnom nivou, i Republika srpska i Federacija imaju svoja ministarstva. Osim toga, svaki kanton u okviru Federacije ima svoje posebno ministarstvo. ak i u okviru Republike srpske koja ima samo jedno ministarstvo, postoji distrikt Brko teritorija i grad sa posebnim statusom, jer u Dejtonu oko njega nije bilo mogue postii sporazum. Njime upravlja strani administrator i on poseduje autonomnu obrazovnu organizaciju de facto trinaesto ministarstvo. ak i kada bi postojala elja da se zakoni i regulative u oblasti obrazovanja uveu i usklade, to bi praktino bilo nemogue uraditi, jer ne postoji ministarstvo na dravnom nivou, a svaki kanton ima svoj parlament, premijera i kabinet. Da bi se zakoni usvojeni na dravnom nivou primenjivali na celoj teritoriji Bosne i Hercegovine (makar i u blaoj formi, to je obino rezultat etnikog prepucavanja i sistemske opstrukcije), njih bi morali da ratifikuju parlamenti u oba entiteta, a onda u jo deset kantonalnih parlamenata u Federaciji znai, u ukupno njih dvanaest. ak i kada bi to bilo mogue, ne bi bilo mogue obezbediti primenu takvog zakona, jer ne postoje mehanizmi na nivou drave koji bi to osigurali.

Bosna i Hercegovina je udo od birokratije. U zemlji u kojoj je nezaposlenih daleko preko 50%, ima oko 150 ministara. Vlada, u svim svojim razliitim, etniki definisanim formama ubedljivo je najvei poslodavac, jedini koji u dogledno vreme nee pretrpeti smanjenje broja zaposlenih; sam proces donoenja takve odluke zahtevao bi da vlada makar na tren bude efikasna. Zemlja je podeljena, teritorijalno i kao drava, izmeu nacionalistikih birokrata koji se cenjkaju i trguju njenim razbijenim delovima, njenim neprimenjivim zakonima i ostacima njene budunosti, dok kuju zavere kako da zgrabe ta god bude ostalo poto se konano sve raspadne. Ono to izgleda kao amatersko ludilo, u stvari je sistem.

Konzistentna i kljuna logika u kontrolisanom haosu BiH politike jeste logika podele i segregacije. Legitimitet predstavika etnikih zajednica i njihova pozicija unutar birokratskog sistema baziraju se na njihovom uverenju da oni samo brane i tite takozvane nacionalne interese svojih biraa od raznih problematinih projekata. Na nedavnim lokalnim izborima, jedan od slogana hrvatske nacionalistike partije HDZ-a je glasio Zatitimo ono to je nae, stav koji nije ogranien samo na Hrvate. Nacionalistike partije gotovo da i nemaju druge platforme osim predstavljanja svojih biraa. One ne nude ekonomski program i reenja za ogromnu nezaposlenost, ne pokazuju interesovanje da zaustave endemsku korupciju (kriminalne i politike elite je u sutini nemogue razlikovati), nemaju politiku filozofiju van okvira vulgarnog materijalistikog nacionalizma. Jednom izabrani iznova, strano, tragino ovi predstavnici naroda tite ono to je nae (ta god to bilo i ko god da smo to mi) od drave koja bi trebalo da bude zajednika domovina, obeleje zajednikog ivota. Kao izabrani birokrati, oni podrivaju dravu za koju bi trebalo da rade. Da bi ovaj centralizovani haos (sa tri razliita etnika centra) mogao legitimno da funkcionie kao dravna politika, svi integrativni porivi bi morali da budu ugueni. Sve forme identiteta, osim etnikog, moraju nestati ne bi li se omoguio uspon savrenog etnifikovanog subjekta koji nikada nee poeleti da bude graanin, koji e od vlade zahtevati ono to bi trebalo da budu njegova ili njena osnovna prava. Proces etnikog treninga poinje rano i nikada se ne zavrava. Izbaen je Deda Mraza, a deci su nametnuti veronauka u vrtiima i nacionalna grupa predmeta u kolama.

U Sarajevu, koje je zadralo izvesnu lojalnost prema ideji zajednikog ivota, ulau se izvesni napori ka integraciji. U osnovnoj koli Alija Nametak, na primer, knjige koje se koriste za as bosanskog jezika i knjievnosti ukljuuju i tekstove srpskih i hrvatskih pisaca, ali ovu kolu pohaaju gotovo iskljuivo bonjaka deca. Meu osamdeset i dva prvaka koja su se popela na kolsku binu, bila je samo aica dece drugih nacionalnosti, koja potie iz takozvanih meovitih brakova ili romske populacije iz Sarajeva. Jo jedna posledica rata je gotovo monolitna etnika struktura. Ne samo da je veliki broj Hrvata i Srba (ali i Bonjaka) napustio grad tokom i nakon njegove opsade, ve se i veliki broj izbeglica iz istone Bosne, koji su bili brutalno proterani od strane Karadievih ubica, doselio u njega. Iako su svi sa kojima sam razgovarao u Aliji Nametku izrazili, inilo mi se vrlo iskreno, svoju posveenost ideji zajednikog ivota, malo je onih sa kojima bi se takvo zajednitvo moglo uspostaviti.

Uiteljica Fatka mi je apatom ispriala o neprospavanoj noi koju je provela brinui se za dete iji su roditelji odbili da ga upiu na veronauku, jedini od svih roditelja. Okretala se i prevrtala u krevetu, zamiljala ga kako sam tumara kolskim hodnicima. Kada je verouiteljka sutradan ula u uionicu, to dete je uzelo svoje stvari i spremilo se da krene, a onda je njegov najbolji drug odluio da mu se pridrui kako ne bi bio sam. Ova pria nam govori da je zajedniki ivot mogu samo izolovano, na obodima. Produbljujemo jaz, promrmljala je.

Taj jaz je institucionalizovan u formi dve kole pod jednim krovom. U nekim delovima Bosne, deca razliitih nacionalnosti pohaaju kolu u istoj zgradi ali su strogo odvojena: idu u razliite uionice, nemaju zajednike asove, esto ue po razliitim programima i

knjigama, dok se nastavnici niti meaju niti sarauju. U nekim kolama, asovi poinju u razliito vreme kako deca ne bi ostvarila bilo kakav kontak ili komuniciju pre ili posle kole.

Posetio sam jednu od takvih dve u jednoj koli u Stolcu, gradiu u istonoj Hercegovini. Stolac je pre poetka rata bio meovit grad, ali su ga sa poetkom neprijateljstava 1992. mnogi Srbi napustili. Kada su se Bonjaci i Hrvati (koji su poetkom rata bili saveznici) 1993. godine okrenuli jedni protiv drugih irom Bosne i Hercegovine, Stolac je etniki oien od strane hrvatskih snaga koje su zatvorile veliki broj Bonjaka u uasne improvizovane kampove. Posle rata, jedan broj Bonjaka se vratio u Stolac ali je grad ostao podeljen. U to vreme, kolu koja je bila jedina u gradu i u koju su pre rata ila sva deca pohaala su samo hrvatska deca. Optinska vlast koju su kontrolisali Hrvati odbila je da primi bonjaku decu. Tek na pritisak meunarodne zajednice i uspostavljanja koncepta dve kole pod jednim krovom, bonjakoj deci je bilo dozvoljeno da pohaaju ovu kolu, onu istu u koju su njihovi roditelji ili zajedno sa svojim hrvatskim i srpskim drugovim mnogo godina pre nego to je rat unitio njihov zajedniki ivot.

Danas je ova kola striktno podeljena. Deo za bonjaku decu je znaajno manji; za sedamnaest odeljenja postoji samo devet uionica, a da biste doli do nekih od njih morate da se penjete pomonim stepenicama. Deo za hrvatsku decu ima vie uionica ali, kako mi je rekao direktor bonjake kole Sedad Pezo, Hrvati ne ele da ga dele (niko iz hrvatske kole nije bio voljan da razgovara sa mnom). Gospodin Pezo je vrst, energian ovek koji je bio nastavnik fizikog pre nego to je postavljen za direktora. Njegov otac je izgradio ovu kolu, rekao mi je, a on je u njoj radio dvadeset pet godina. Pre rata, prisea se sa tugom, nju je pohaalo 800 uenika koji su delili sve. kola radi po konceptu dve kole pod jednim krovom skoro petnaest godina. On za ovakvu segregaciju krivi hrvatske optinske vlasti. Oni ne ele da budemo zajedno. tavie, Svetska banka je ponudila zajam koli pod uslovom da se integrie ali su, kae, vlasti to odbile. Privatno, tvrdi on, bonjaki i hrvatski nastavnici se slau; roditelji su takoe za integraciju, a deca su najmanji problem. Ona se meaju i zajedno igraju pre kole (asovi poinju u isto vreme), pre nego to ih razdvoje. On se potrudio da iznae krivca za to, pa je veinu problema pripisao Dejtonskom sporazumu: on je unitio obrazovanje i sistem zdravstvene zatite i celu zemlju; podstakao je katastrofalnu podelu zemlje na kantone; dopustio je da nenormalno postane normalno i obrnuto. Uhvatio se za glavu: ta e biti za dvadeset godina?

Direktor Pezo me je ispratio do uionice, dalje hodnikom od njegove male kancelarije. kolski odmor je jo trajao; deca su uinala dok sam razgovarao sa njihovom nastavnicom Aidom Obradovi. Mlada ena sa dvogodinjim nastavnikim iskustvom imala je samo jedan razred koji je uzela prole godine kao prvake. U poetku joj je bilo teko da uspostavi red jer su deca, kae, svesna svojih prava. aci su se vratili u uionicu i posedali na svoje jastuke na podu. Ovo im je bio poslednji as toga dana i izgledali su pomalo umorno ili su, moda, bili zbunjeni mojim prisustvom u uionici verovatno se nisu sretali sa puno stranaca. Moda im se moje ne-bonjako ime Saa uinilo udnim, pa su neka od njih otvoreno buljila u mene dok je nastavnica Aida

okupljala razred. Sedeli su u krugu i priali o stvarima koje vole: Aldin voli matematiku, Samra voli kolu, Husein voli da crta. Iako su sva deca bila Bonjaci, nigde u uionici nije bilo znakova, simbola ili slika koje bi upuivale na njihovo etniko poreklo. Tu je bio i jedan poster koji su napravila sama deca Pravila ponaanja na kojem je stajalo: Mi sluamo druge dok govore; Mi pomaemo jedni drugima; Mi titimo kolu i uionicu.

Deca su bila vaspitana, fina i draga. Uiteljica Aida je bila nena sa njima, iako pomalo troma i usporena, mogue od treme zbog mog prisustva nije lako ignorisati oveka od 103 kilograma u sobi punoj sedmogodinjaka. U trenutku sam shvatio ta su to oni ovde uili mekoljei se na jastucima na kojima su sedeli, okrenuti prema uiteljici kao suncokreti uili su kako da budu jedni sa drugima, kako da budu zajedno, kako da ive zajedniki ivot. Na alost, zajednitvo tog ivota je mogua samo u okviru njihove etnike zajednice.

Po zavretku asa, deca su ostala u uionici jer je sledio roditeljski sastanak. Kada su roditelji uli, izuvi cipele, deca su se okupila na tepihu u uglu uionice kod prozora. Sastanak je poeo prilino bezopasno: uiteljica Aida ih je informisala o cenama radnih svezaka, pretplati za deije asopise i obaveznom osiguranju. Roditelji su to primili k znanju u tiini, ali se onda jedan krupan mlad ovek predstavio, zbog mene zove se Nermin Bise i rekao da bi roditelji eleli da govore o kolskom prevozu. Naglasio je da im je dosta nepravde i diskriminacije. Dok njegov hrvatski komija Drago plaa pet bosanskih maraka godinje po detetu za prevoz do kole, Nermin plaa po 20 maraka meseno za svako od svoje dvoje dece. A naa deca se zajedno igraju, zavapio je. Deca dolaze u kolu ne samo odvojenim autobusima, ve i po razliitim cenama. Cela stvar neobino podsea na daleki ameriki jug pedesetih godina drugaiji, a opet isti problem s tim to su tada sva deca bar delila isti autobus.

Nermin je bio portparol roditelja koji su bili nervozno tihi eleli su da izraze svoju ljutnju, ali su umesto toga samo lomili prste i nelagodno se premetali sa noge na nogu. Roditelji su potpisali peticiju, rekao je uiteljici Aidi, i ak bili spremni da im deca bojkotuju kolu. eleli su da razgovaraju sa direktorom Pezom. Aida, bez rei podrke ili primedbe, otila je da ga pozove. Roditelji su ostali u tiini nisu razgovarali sa svojom decom, nisu ih ak ni pogledali. Deca koja su se dosaivala su tiho priala jedna sa drugima ona su jednostavno bila prisutna u tom svetu odraslih.

Aida se vratila sa direktorom i on je sasluao Nermina koji je proitao peticiju njena sutina je bila da e, ako se neto ne bude preduzelo, roditelji zapoeti bojkot narednog ponedeljka (ovo se deavalo u petak).

Direktor Pezo je sasluao Nermina, ali je onda zamolio roditelje da razmisle o svojoj deci i odustanu od bojkota. Roditelji su ga upitali ta onda da urade, ali on nije znao ta da im odgovori. kola ne moe da utie na odluke optinskih vlasti, rekao im je. Usledila je konfuzna prepirka koja se rasplamsavala sa svakom reju, kulminirajui u nadvikivanju. Roditelji su eleli da se neto preduzme. Direktor je rekao da kola ne moe nita da

uradi i da bi bojkot kaznio decu. Onda su iznova ponovljeni isti argumenti, ali sada glasnije.

Deca su, izgledalo je, postajala sve blea. Neka su bila vidno uznemirena: nekoliko deaka se okrenulo ka zidu kao da nije moglo gleda celu stvar.

Svima je bilo jasno da se nita nee reiti ni tada ni u neko dogledno vreme. Vazduh je bio zasien oseanjem mizerije, ponienja i ljutnje koji su logina posledica ivota u Bosni i Hercegovini. Ponienja samo menjaju oblik, ljutnja menja intenzitet, mizerija je svakodnevna pojava a prebledela deca sve to upijaju. Ovo je realnost, zagrmeo je director Pezo. Ovo je realnost u kojoj ivimo.

ta je to to elimo i oekujemo od obrazovanja? Da bismo odgovorili na ovo pitanje, prvo moramo da definiemo ko smo to mi, da razumemo kako mi nastajemo. Meni se ini oiglednim da, prolazei kroz obrazovni sistem, deca postaju graani. Obrazovanje im pomae da definiu svoje line i kolektivne identitete. U idealnom sluaju, ono tei da im obezbedi sredstva kako bi mogla da uestvuju u javnom ivotu i razumeju sebe u nekoj vrsti zajednikog okruenja. U liberalnim demokratijama obeanje (i zahtev), sadrani u zagarantovanom pravu na obrazovanje, ogledaju se u tome to e graanin koji zavri taj sistem obrazovanja biti svestan svog odnosa i duga prema javnom ivotu. Imae prilike da razvije razumno nezavistan i kritian um, svest o svojim pravima i obavezama u demokratskom sistemu, spreman i voljan da uestvuje. Drugim reima, obrazovni sistem obuava ljude kako da se odnose prema autoritetu epistemolokom, legalnom, politikom. On ne samo da prenosi znanje, on definie ta ga ini, odakle dolazi i koji izvori znanja su odobreni od strane autoriteta i stoga legitimni.

Sedeo sam na asu islamske veronauke za osmake u koli Alija Nametak. Verouiteljka Sija Hasani je bila pokrivena, ali naminkana i imala je mekan, brian glas. Osetio sam (ili samo projektovao) da je deci bilo nelagodno, jer je moje ime govorilo da nisam musliman. Ali, seo sam pozadi i oni su uskoro zaboravili na mene.

as je bio o ogovaranju gibet po Kuranu. Ogovaranje je kada o svom muslimanskom bratu govorite na nain na koji on to ne bi eleo, rekla je nastavnica Sija. Ogovaranje je prenoenje tuih rei. U Kuranu, ogovaranje se poredi sa jedenjem mesa mrtvog brata.

aci su uestvovali u diskusiji ogovaranje je pojam dobro poznat tinejderima. Devojice nisu bile pokrivene, sve su nosile tinejderske uniforme (farmerke, majice, patike) i govoile bez ustezanja. Ogovaranje je znak slabosti i bespomonosti, rekao je treber Adnan, oigledno nastavniin ljubimac. Podiui ruke, ali ne saekavi da budu prozvani, drugi aci su, kao osobine svojstvene onima koji ogovaraju, reali ljubomoru, mrnju, zavist, aroganciju, potrebu za samopromocijom. Izgledalo je da su se svi sloili da je ogovaranje veoma prisutno u savremenom drutvu.

Dizali su ruke sa dva prsta u obliku slova V, kao to sam i ja radio kada sam pre mnogo godina iao u kolu, na vrhuncu Titove socijalistike Jugoslavije kada su radnici i graani loe upravljali i samoupravljali fabrikama i optinama pre nego to je rat zarazio sve ega

se dotakao nekom vrstom poraza. as iz islama me je u izvesnoj meri podsetio na moj as iz marksizma koji je bio obavezan u mojim tinejderskim godinama: atmosfera bezgrenog moralnog i ideolokog vostva, ve obezbeeni odgovori na sva pitanja, diskusija u okvirima ve dogovorenih slaganja rei i termini su se moda promenili, ali model nije. Ipak, na mom asu marksizma na kojem sam uvek dremao nikada se ne bi razgovaralo o ogovaranju. Komunistiki projekat, ukljuujui i prelazni period socijalistikog samoupravljanja, nije imao dodirnih taaka sa ivotom tinejdera. Oblast u kojoj je marksistika doktrina bila primenjiva ako je ikad igde to i bila nalazila se daleko iznad i ispred nas. Nama su ispirali mozgove i pripremali nas za budue uloge i zaduenja koja, na nae olakanje, nikada nismo preuzeli. Na asu islama, meutim, ta god da su tinejderi nauili o grenosti ogovaranja nepobitno ustanovljenoj u Kuranu moi e da primene nakon asa na kolskom odmoru kada e bez sumnje neko poeti sa ogovaranjem.

Veronauka, drugim reima, nalazi put do vanih stvari. Razgovor se u jednom trenutku usmerio ka narkomanu iz komiluka kojeg su izgleda svi poznavali, kao primeru nekoga koji je skrenuo sa pravog puta i kojeg bi islam mogao da na njega vrati. Verouiteljka je verovala u ono to je predavala to je neophodno za dobro prenoenje znanja i iskreno bila uverena u to da ono to ona poduava moe da napravi promenu u njihovim ivotima. Izgledala je kao pristojna, brina osoba, iskrena u svom uverenju da islam prua moralnu zatitu i vostvo.

Iako ateista, teko mi je bilo da zamislim alternativu ovakvoj vrsti verskog poduavanja u Bosni i Hercegovini. U zemlji razorenoj ratom, u propaloj dravi iji neuspeh je zagarantovan ustavom, celokupna moralna, obrazovna i privredna infrastruktura se uruila ili, u najboljem sluaju, jedva opstaje. Ne znam koji bi to filozofski, etiki ili moralni diskurs u ovom trenutku mogao da nadomesti jednostavne, uproene religijske zapovesti vakuum je ogroman. Jedini nain da se religija i moralni okvir koji ona nudi neim zamene, bio bi da se Bosna i Hercegovina nekako (ponovo) uspostavi kao graanska, demokratska drava u kojoj e nosilac politikog suvereniteta biti pojedinac, a ne lan jedne od tri konstitutivne nacije. Mogunost ovakve transformacije ni izdaleka nije na vidiku.

Na kraju asa, deca su me uljudno pozdravila i otila, buna i puna energije. Sija mi je dala njenu e-meil adresu kako bih joj poslao ono to u napisati. Imao sam oseaj da je brinula kako u pogreno prikazati i nju i, ire, sam islam buduim itaocima svog teksta. Uveravao sam je da iznad svega potujem nastavnike i napore koje ulau u obrazovanje dece. Uspeo sam da prikrijem svoje oseanje oaja.

Obrazovni sistem je sistem oekivanja. Sve to je potrebno da znate o nainima na koje javni ivot zamilja i definie svoje lanove, nai ete u njegovom obrazovanju. Tragedija obrazovanja u Bosni i Hercegovini je u tome to su namere koje stoje iza njenog obrazovnog sistema koliko god podeljene i anarhine lako vidljive, pa ipak gotovo da nema politike sile na dravnom nivou koja bi mogla da zaustavi ispiranje mozgova, a kamoli razmontira njegovu strukturu.

Nacionalisti, koji predstavljaju konstitutivne narode, ele i oekuju nacionalne predmete, ne graanske. Oni ele da deca izau iz labave obrazovne maine nauena da misle o sebi samo u granicama svog etniciteta. Njihova individualnost je pretpostavljena politiki, legalno, epistemoloki nacionalnom. Malo je prostora za ja, samo za mi. Ono to mi oekujemo od obrazovanja jeste neupitno, besprekorno, oigledno nama i, posledino, njima. Unutranja svrha bosansko-hercegovakog obrazovanja, njegovo pravo znaenje, olieno u nacionalnoj grupi predmeta, nije toliko poslunost koliko njegova epistemoloka vrstina. Polje znanja je ogranieno u smislu etniciteta i bazirano na predlogu da postoji samo jedan nain da se bude individua ili graanin. Obrazovanje je proces normalizacije. Ukoliko eli da bude to to jesi, mora da bude jedan od nas. Ako si jedan od nas, vrlo je malo naina da bude to to jesi.

Svaki put kada bih video uiteljicu Fatku Brkovi ona bi nosila ogrlicu s perlama. Ta ogrlica je, izgleda, o njoj govorila neto veoma bitno; davala joj je auru digniteta, mudrosti i elegancije. Pa ipak, ona se ne bi mogla opisati kao osoba na distanci. esto bi grlila i ljubila svoje uenike i ve tokom prvih par dana oni bi je oboavali. Kada ih je na poetku jednog asa pitala ta vole najvie na svetu, deca bi neizostavno spomenula Uiteljicu (pored sunca, salame, kole, jagoda, pirina, igre, lubenice). Bilo je oaravajue gledati je kako izvodi nastavu pred dvadesetak estogodinjaka s nespornim, benevolentnim autoritetom, s ljubavlju, blagou i potovanjem. Kada bi deca sela u krug da uju neku priu, ona bi ih tako rasporedila da nije bilo razlike izmeu deaka i devojica. Naterala bi ih da se dre za ruke i dodiruju odvraajui ih neno od stida i straha. Kada je deak po imenu Faruk, koji je oito patio od poremeaja nedostatka panje, jednom uzviknuo: Moram da pikim! obratila mu se mirno i strpljivo. Kasnije mi je rekla da kola nikako nije mogla da pomogne Faruku samo jedan deji psiholog je bio dodeljen za tri kole, pa Alija Nametak nije u mogunosti da pomogne deci sa posebnim potrebama. Faruk je zavisio od njene dareljivosti i iskustva.

Fatka je poduavala 39 godina, a njena karijera je samo jednom prekinuta, poetkom rata ranih devedesetih. Pre rata je ivela i radila u Mrkonji gradu, gradu na severozapadu Bosne, iz kojeg su je proterali Srbi. Ratne godine je provela kao izbeglica u Hrvatskoj, u primorskom hotelu bez turista, nastanjenom bosanskim izbeglicama. Kada je naila na grupu bosanske dece koja su se igrala na plai, neplanirano im je odrala as na licu mesta. Uiteljicu u njoj nisu mogli potisnuti ni rat ni izbeglitvo.

Onda je krenula da priprema kolu za decu. Neumorno je drala asove na plai, traila pomo od raznih agencija, obezbedila neke meunarodne donacije i na kraju uspela da nae prostoriju za uionicu. Uspela je ak da obezbedi i poklone od Deda Mraza koji su bili dar od Italijana. Paketii su sadrali bojanke kojima su deca, kae Fatka, bila oduevljena.

Nakon rata nije mogla da se vrati u Mrkonji grad, koji je ostao pod srpskom kontrolom, pa je otila u Sarajevo. Svoj rodni grad je posetila samo jednom nakon zavretka rata: sada u njenoj kui ivi neko drugi, direktor kole je njen bivi kolega a slike srpskih svetaca su na zidovima svake uionice i hodnika.

Jednom je, svojim toplim, energinim, barunastim glasom, ispriala deci sledeu priu:

Svaka pria ima naslov, rekla je, a ova se zove Tri leptira. Nekada davno, postojala su tri leptira koji su bili nerazdvojni prijatelji. iveli su na prelepoj poljani i sve radili zajedno igrali se, leteli, alili se sa cveem. Ali jednog letnjeg dana, nebo se iznenada naoblailo i poele su da padaju velike, teke kapi kie. Kako su im se krila nakvasila, poeli su da trae zaklon.

Beli leptir je doao do jednog belog cveta i rekao: Molim te da zatiti moje prijatelje i mene. A beli cvet joj je na to rekao: Tebe mogu, ali ne i druga dva. I tako su leptiri odleteli dalje kako bi nali zaklon za sva tri.

uti leptir je doleteo do utog cveta i rekao: Molim te pomozi mojim prijateljima i meni. Pomoii u ti, rekao je uti cvet, ali ne i drugoj dvojici. Odleteli su po kii, jer uti leptir nije eleo da ostavi svoje prijatelje.

Plavi leptir je rekao plavom cvetu: Molim te da primi moje prijatelje i mene. Tebe u primiti, poto si plav, rekao je plavi cvet, ali ne i druga dva. Plavi leptir nije eleo da ostavi svoje prijatelje, pa su odleteli dalje.

Ali onda je kia prestala, a sunce izalo iza oblaka i osuilo krila leptirova tako da su opet bili sreni i leteli slobodno iznad poljane.

Ko je pomogao leptirima?, upitala je uiteljica Fatka decu, Ko im je pomogao?

Aleksandar Hemon je dobitnik Gugenhajmove stipendije i genije granta Mek Arturove fondacije. Urednik je nekoliko antologija iz serije Najbolja evropska proza (Dalkey Archives) i autor sledeih dela: Pitanje Bruna, Nowhere Man, Lazarus projekat, Ljubav i prepreke. Njegova zbirka autobiografskih eseja, Knjiga mojih ivota, izlazi u izdanju Farrar Straus and Giroux na jesen 2012. Trenutno radi na svom novom romanu.

Guernica, januar 2012.

Sa engleskog prevela Svetlana Vukomanovi

Peanik.net, 01.02.2012.

Srodni link:

ta postmodernisti zaboravljaju Michael Apple | 15/02/2012

ta postmodernisti zaboravljaju: kulturni kapital i oficijelno znanje

Uvod

Svi smo zapanjeno pogledali eficu odseka. Neki su i zinuli u udu. Onda je prostoriju ispunio haotian amor besa i neverice. To nije bio prvi put da nas obavetava o odlukama donetim na vrhu. Sline stvari su se ve dogaale. Ovo je, uostalom, samo jo jedna od cigala koje su izvukli iz zida. Ipak, svima koji su se zatekli u prostoriji od tog trenutka je bilo jasno da smo na dobrom putu da izgubimo bitku da obrazovanje zatitimo od potpunog utapanja u desniarski projekat podsticanja ekonomske konkurentnosti i racionalizacije.

Nije bilo lako izboriti se za tiinu. Ipak, stavili smo emocije pod kontrolu dovoljno dugo da sasluamo ta je to to je Dravna uprava za javno obrazovanje i zakonodavstvo ocenila kao najbolje reenje za polaznike obrazovnih institucija u Viskonsinu od predkolskih odeljenja do univerziteta. Poevi od naredne godine, svi studenti osnovnih studija koji ele da rade kao nastavnici morae da pohaaju kurs posveen obrazovanju za rad, to je u osnovi kurs o prednostima sistema slobodnog preduzetnitva. Osim

toga, program obrazovanja za rad se ukljuuje i u nastavne programe svih osnovnih i srednjih kola poevi od pete godine ivota njihovih polaznika. Nikada nije prerano da se naui poneto korisno, zar ne? Zar obrazovni sistem ionako nije samo proizvoa ljudskog kapitala za potrebe privatnog sektora?

Tekst sam zapoeo ovom priom jer verujem da je u mnogim sluajevima najbolje poi od onoga to oseamo, od linih iskustava nastavnika i studenata u doba konzervativizma. Poinjem na ovom mestu i zbog toga to je i pored postavljanja nove administracije u Vaingtonu, koja bi moda mogla stati na put nekim od zastranjivanja koja su rezultat desniarskog drutvenog programa, ve dolo do znaajnog pomeranja podruja debate i opteg ekonomskog i socijalnog konteksta u pravcu konzervativizma (Apple 1993). Ne bismo smeli biti previe romantini u vezi sa onim to e se dogaati u naim kolama i na univerzitetima, naroito kada se ima u vidu fiskalna kriza kroz koju drava prolazi i prihvatanje kljunih elemenata konzervativne drutvene i ekonomske agende u obe vodee politike partije. Pria s poetka teksta moe posluiti kao metafora za zbivanja u sferi obrazovanja, kako na univerzitetima tako i van njih.

Dozvolite da opisani dogaaj postavim u iri kontekst promena u obrazovanju i drutvu koje konzervativna alijansa upravo pokuava da sprovede.

Izmeu neokonzervativizma i neoliberalizma

Ve svojim imenom konzervativizam nam nudi jedno od moguih tumaenja konzervativnog programa. Konzervativizam postoji da bi konzervirao i uvao. Mogua su i drugaija tumaenja, naravno. Neko cininiji bi primetio da je konzervativizam uenje da ne treba raditi nita to nije ve raeno, da ne treba initi nita to se ini prvi put (Honderich 1990: 1). Ipak, u situaciji u kojoj se danas nalazmo takvo tumaenje bi nas moglo dovesti u zabludu, na vie naina. U vreme uspona desnice u mnogim zemljama sveta oevidno je da je u pitanju projekat kojem ne manjka aktivistikog duha. Danas je konzervativna politika u znatnoj meri politika upravo zagovaranja promene sama ideja da ne treba raditi nita to nije ve raeno nije dovoljna za objanjavanje onoga to se upravo dogaa u sferi obrazovanja i izvan nje (Honderich 1990: 4).

Zapravo, u razliitim vremenima i na razliitim mestima konzervativizam ima razliita znaenja. Ponekad se temelji na odbrambenom stavu; u nekim drugim situacijama moe ukljuivati i aktivnu borbu protiv status quo stanja (Honderich 1990: 5). Danas smo svedoci i jednog i drugog.

Zbog toga je vano ispitati iri drutveni kontekst u kojem aktuelne politike oficijelnog znanja funkcioniu. Ugovor koji je regulisao znatan deo obrazovne politike posle Drugog svetskog rata danas je raskinut. Mone grupe unutar dravne uprave, privrede i autoritarno populistikih drutvenih pokreta uspele su da redefiniu esto i na veoma retrogradne naine polje debate o obrazovanju, socijalnoj zatiti i drugim zajednikim dobrima. Zadaci obrazovanja se menjaju (Apple 1993). Obrazovanje se vie ne vidi kao deo drutvenog saveza koji obuhvata brojne manjinske grupe,[1] ene, nastavnike,

aktiviste, progresivne zakonodavce, dravne slubenike i sve ostale koji zajedno rade na promovisanju (ograniene) socijal-demokratske politike u kolstvu (na primer, proirivanje mogunosti za obrazovanje, pokuaji, donekle ogranienog dometa, da se ostvare ishodi koji vode ostvarivanju jednakosti, razvoj specijalnih programa bilingvalnog i multikulturalnog obrazovanja i tako dalje). Ustanovljen je jedan novi savez i taj savez ima sve snaniji uticaj na obrazovne i socijalne politike. Ovaj blok povezuje biznis, novu desnicu i neokonzervativne intelektualce. Interesi ovog bloka ne ukljuuju unapreenje ivotnih izgleda za ene, pripadnike manjina ili radnike. (Naravno, navedene grupe se meusobno ne iskljuuju.) Umesto toga, ovaj savez nastoji da u obrazovanju uspostavi uslove koji su nam navodno neophodni radi unapreenja konkurentnosti na meunarodnom tritu, poveanja profita i discipline i povratka u romantizovanu prolost idealnog doma, porodice i kole (Apple 1993). Za ostvarivanje ciljeva ovog programa nije neophodno kontrolisati Belu kuu.

Snagu ovog saveza moemo uoiti na primeru brojnih obrazovnih politika i predloga ne samo na nivou univerziteta ve u kolstvu uopte. (Zapravo, sagledavanje ire slike je ovde od sutinskog znaaja. Bez nje ne moemo razumeti ta se dogaa u institucijama visokog obrazovanja.) To ukljuuje: (1) programe koji podstiu mogunost izbora, kao to su vauer planovi i poreske olakice za polaznike privatnih kola, koji kolski sistem treba da uine to bliim idealizovanoj trinoj ekonomiji; (2) pokret na federalnom nivou kao i na niovu drava da se podignu standardi i propiu kompetencije profesora i studenata sve irim sprovoenjem testiranja na dravnom i nacionalnom nivou; (3) sve uinkovitiji napadi na kolske programe zbog potiranja porodinih vrednosti i vrednosti slobodnog preduzetnitva, promovisanja sekularnog humanizma, odsustva patriotizma i navodnog zapostavljanja znanja i vrednosti zapadne tradicije i stvarnog znanja; i (4) rastui pritisak da se potrebe biznisa i industrije postave kao primarni ciljevi obrazovanja na svim nivoima (Apple 1988, 1993). Uinci ovih trendova kulturni ratovi, razmere fiskalne krize u obrazovanju, napadi na politiku korektnost i tako dalje sve se snanije oseaju i na univerzitetima.

U sutini, novi savez koji se zalae za konzervativnu restauraciju je ukljuio obrazovanje u jedan iri skup ideolokih opredeljenja. Ciljevi u obrazovanju su istovetni sa ciljevima koje reeni savez koristi kao putokaz za ostvarivanje ciljeva na polju ekonomije i socijalnog staranja. To ukljuuje irenje slobodnog trita, drastino suavanje odgovornosti drave za potrebe drutva (Klintonova administracija e intervenisati u ovoj oblasti, ali ne previe iroko i ne po previsokoj ceni), jaanje izrazito kompetitivnih struktura mobilnosti, sputanje oekivanja stanovnitva u pogledu na ekonomsku sigurnost i popularizacija naina miljenja koji oevidno predstavlja oblik socijalnog darvinizma (Bastian et al. 1986).

Kao to sam ve opirnije izlagao u drugim tekstovima, politika desnica u SAD je bila veoma uspena u obezbeivanju podrke protiv obrazovnog sistema i njegovih uposlenika, esto izvozei krizu iz domena privrede u domen kolstva. Tako je jedno od glavnih postignua prebacivanje odgovornosti za nezaposlenost ili nedovoljnu zaposlenost, za gubitak ekonomske konkurentnosti i za navodni raspad tradicionalnih vrednosti i standarda u porodici i obrazovanju, plaenom i neplaenom radu sa

ekonomskih, kulutrnih i socijalnih politika i uinka dominantnih grupa na kole i druge javne slube. Javno je sada izvor svakog zla; privatno je izvor svega to je dobro (Apple 1985).

U osnovi, na delu su etiri trenda koji karakteriu konzervativnu restauraciju, kako u SAD tako i u Britaniji privatizacija, centralizacija, profesionalizacija i diferencijacija (Green 1991: 27). Ovi trendovi su, zapravo, najveim delom proizvod razlika izmeu programa dva najmonija krila u ovom napetom savezu neolibrealizma i neokonzervativizma.

Neoliberalizam zastupa viziju slabe drave. Ono drutvo koje nevidljivoj ruci slobodnog trita preputa upravljanje svim aspektima razliitih formi drutvene interakcije smatra se efikasnim i demokratskim. S druge strane, neokonzervativizam se rukovodi vizijom snane drave u odreenim oblastima, naroito u pogledu politike tela i rodnih i rasnih odnosa, standarda, vrednosti i ponaanja, kao i znanja koja treba preneti dolazeim generacijama (Hunter 1988).[2] Mada su u pitanju samo idealni tipovi, ove dve pozicije se ne mogu lako uskladiti unutar konzervativne koalicije.

Otuda je pokret desnice kontradiktoran. Ne postoji li neto paradoksalno u vezivanju svakog oseanja gubitka i nostalgije za neizvesnou trita, u zamenjivanju izgubljenog brzinom protoka (Johnson 1991: 40)?

Na nivou osnovnih i srednjih kola kontradikcije izmeu neokonzervativnih i neoliberalnih elemenata u desnoj koaliciji reavaju se politikom koju je Roger Dale opisao kao konzervativnu modernizaciju (Dale, citirano prema Edwards et al. 1992: 156-157).

Takva politika nastoji da oslobodi pojedince za potrebe ekonomije i u isto vreme ih zadri pod kontrolom u domenu drutvenog; zapravo, u onoj meri u kojoj ekonomska sloboda uveava nejednakost, verovatno je da e uveavati i potrebu za drutvenom kontrolom. Nevelika, snana drava suava opseg svojih aktivnosti tako to najvei mogui deo aktivnosti socijalnog staranja (i drugih zadataka) prenosi na trite, koje brani i legitimizuje. Ipak, insistiranje na konkurentnosti i mogunosti izbora na podruju obrazovanja nije sveobuhvatno; umesto toga gradi se dvojni sistem, polarizovan izmeu trino orijentisanih kola i kola sa minimalnim programom.

To jest, dobiemo neto manje regulisan i sve izraenije privatizovan sektor za decu dobrostojeih roditelja. Za sve ostale a ekonomski status i rasni profil onih koji e u naim urbanim sredinama pohaati kole sa minimalnim programom lako je predvideti kole e biti strogo kontrolisane, nedovoljno finansirane i udaljene od svih dobro plaenih zanimanja.

Jedan od glavnih efekata kombinacije uvoenja trinih naela i promovisanja snane drave jeste uklanjanje politika obrazovanja iz domena javne debate. To jest, izbori se preputaju roditeljima, a nevidljiva ruka neeljenih ishoda e obaviti sve ostalo. U ovom

procesu odumire i sama ideja o obrazovanju kao neemu to pripada sferi javnih politika u kojoj sredstva i ciljevi mogu biti predmet javne debate (Education Group II 1991: 268).

Postoje znaajne razlike izmeu demokratskih pokuaja da se unaprede prava ljudi u pogledu kontrole politika i praksi u kolstvu i neoliberalnog insistiranja na tritu i privatizaciji. U prvom sluaju cilj je proirenje politikog, oivljavanje demokratske prakse iznalaanjem naina da se podstakne javna rasprava, debata i pregovaranje. Ovaj cilj je sutinski zasnovan na viziji demokratije kao obrazovne prakse. U drugom sluaju cilj je ograniavanje politikog. Cilj je da se svaka politika svede na ekonomiju, na etiku izbora i potronje (Johnson 1991:68). Svet, u osnovi, postaje supermarket bez granica (Apple 1993).

irenje privatnog sektora kojim kupovina i prodaja jednom reju konkurencija postaju dominantna etika drutva podrazumeva skup blisko povezanih pretpostavki. Pretpostavlja se da je pod takvim uslovima vei broj pojedinaca motivisan da vie radi. Uostalom, opte je poznato da su dravni slubenici lenji i neefikasni dok su privatna preduzea efikasna i puna energije. Pretpostavlja se da su lini interes i konkurentnost pokretai kreativnosti. Otuda proistie vie znanja i vie eksperimentisanja kojima se menja ono to ve imamo. Takav proces proizvodi manje vikova i otpada. Potranja i ponuda opstaju u nekoj vrsti ravnotee. Tako nastaje efikasnija mainerija, ona koja administrativne trokove svodi na minimum i u krajnjem ishodu obezbeuje iru distribuciju dobara (Honderich 1990: 104).

Naravno, obezbeivanje privilegija za malobrojne nije jedini cilj ovog procesa. Isto tako bismo mogli tvrditi da svi bez izuzetka imaju pravo da se popenju na vrh Ajger preko severne litice ili da osvoje Mont Everest, pod uslovom, naravno, da im planinarenje ide od ruke i da imaju na raspolaganju institucionalne i finansijske resurse potrebne za takav poduhvat (Honderich 1990: 99-100).

Tako u jednom konzervativnom drutvu pristup privatnim resursima drutva (ne zaboravite, u toku je pokuaj da se gotovo svi resursi drutva uine privatnim) u velikoj meri zavisi od nae sposobnosti plaanja. A to zavisi od toga da li smo linost preduzetnikog ili efikasno akvizitivnog klasnog tipa. S druge strane, javni resursi drutva (kojih je sve manje) zavise od potrebe (Honderich 1990: 89). Zadatak konzervativnog drutva je maksimizacija prvog i minimizacija drugog.

Meutim, u znatnom delu svojih argumenata i politika konzervativizam se ne vezuje samo za odabrano vienje ljudske prirode, vienje kojim dominira lini interes. Konzervativci ine i korak dalje. Oni rade na degradiranju ljudske prirode, pokuavaju da primoraju sve ljude da se pomire sa neim to je prvobitno samo uslovno prihvatano kao istina. Na alost, u tome su u znaajnoj meri i uspeli. Moda zaslepljeni sopstvenom apsolutistikom i reduktivistikom vizijom onoga to znai biti ovek, mnogi od naih politikih lidera kao da nisu u stanju da shvate ta su uradili. Agresivno se bacaju na srozavanje karaktera ljudi (Honderich 1990: 81), dok u isto vreme optuuju siromane i obespravljene za navodni nedostatak vrednosti i karaktera.

Napravili smo veliku digresiju i moj bes je uoljiv. Verujem da ete mi oprostiti. Ako ne moemo dopustiti sebi malo besa onda kada je u pitanju sudbina nae dece, kada emo uopte biti besni?

ta postmodernisti zaboravljaju

Kljuni elementi neokonzervativnog i naroito neoliberalnog programa osvajaju dominantne pozicije na univerzitetima. Rastua klasna i rasna polarizacija podstaknuta pitanjima o tome koje univerzitete odreene grupe mogu (ili ne mogu) pohaati, smanjenje budeta za neproduktivne (veoma ilustrativna metafora) humanistike i/ili kritiki orijentisane programe, pojaan pritisak da se unapredi efikasnost i ostvare vii standardi, pozivi na povratak optoj kulturi, i iznad svega integracija univerzitetske nastave, istraivanja, finansiranja i mnogih drugih funkcija u industrijski sektor sve ovo i jo tota upuuje na efekte koje obe niti sloenog procesa restrukturiranja proizvode u naem svakodnevnom ivotu.

Na alost, glavni elementi ovog restrukturiranja gotovo da i nisu na dnevnom redu rasprava koje se vode unutar kritikih i progresivnih zajednica ukljuenih u sistem visokog obrazovanja. To je naroito uoljivo ako pokuamo da ispitamo kakve vrste znanja danas imaju podrku zvaninih institucija.

Dok rat postmodernista i poststrukturalista nastavlja da besni delom zbog neumerenosti ljudi koje neki od mojih kolega opisuju kao pomoderijance, a delom zbog agresivnih napada iz redova pripadnika pokreta povezanih sa konzervativnom restauracijom (Apple 1993) problemu politike ekonomije kojom odreene vrste znanja u ovom i slinim drutvima dobijaju povlaeni status posveuje se nedovoljna panja. Tako, dok se humanistike i drutvene nauke iscrpljuju u visokoumnim retorskim i kulturnim bitkama (izvinjavam se zbog maskulinistikog i militarstiskog jezika; termin nije moj) oko toga koje vrste znanja i poduavanja se mogu smatrati primerenim (kulturni ratovi), discipline najire poznate kao prirodne i tehnike nauke koje ja (po ugledu na Waltera Feinberga) opisujem kao tehniko/upravljako znanje dobijaju sve vie prostora na svim nivoima obrazovnog sistema, kroz programe, budetska sredstva, presti, podrku dravnog aparata (Apple 1985) i nove administracije u Vaingtonu koja daje prednost tehnikim reenjima i tehnikom znanju.

Teze koje ovde iznosim moda imaju ogledni karakter, ali odgovaraju mojim slutnjama da mnoge od bitaka koje se vode da bi se jednom obliku tekstualne analize dala prednost u odnosu na neke druge oblike ili oko pitanja treba li svet treba posmatrati kao tekst, na primer, kao diskurzivnu konstrukciju, velikim delom nemaju nikakvog smisla, i da vodei takve bitke zaboravljamo neke od kljunih uvida koje nam nudi, na primer, neomarksistika tradicija u obrazovanju i drugim oblastima.

Nadam se da posle izricanja onoga to ovde elim da kaem neu zvuati kao nereformisani staljinista (na kraju krajeva, veliki deo ivota sam proveo piui i govorei upravo o redukcionistikim tendencijama u marksistikim tradicijama). Sve to elim

jeste da se setimo esencijalnog ne i esencijalistikog shvatanja odnosa (oito veoma sloenih) izmeu onoga to se smatra znanjem visokog statusa i odnosa moi koje treba uzeti u obzir, a mi smo ih, reklo bi se, olako zaboravili. Neu upuivati samo na odnose moi na univerzitetu, ve i na tekue i presudne promene u osnovnim i srednjim kolama koje obrazuju (ili ne obrazuju?) mlade ljude koji e se jednog dana pojaviti (ili moda nee?) u institucijama visokog obrazovanja.

Bujanje mnotva razliitih pozicija koje se vezuju za postmodernizam i poststrukturalizam indikativno je za transformaciju diskursa i nae razumevanje odnosa kulture i moi. Raskidanje sa utenom iluzijom da moe (i mora) postojati jedna velika pria koja obuhvata sve odnose dominacije, fokusiranje na mikro nivo kao mesto politikog, osvetljavanje izuzetno sloenog odnosa moi i znanja, proirivanje politikih interesovanja izvan svetog trojstva klase, roda i rada, ideja decentriranog subjekta, identitet koji je nefiksiran i u isto vreme predstavlja mesto politike borbe, fokusiranje na politike i prakse potronje, a ne samo proizvodnje sve te promene jesu bile znaajne, mada ne i sasvim neproblematine (blago reeno) (Clarke 1991; Best i Kellner 1991).

Meutim, umnoavanje postmodernistike i poststrukturalistike literature posveene kritikom obrazovanju i kulturalnim studijama prebrzo nas je udaljilo od nekih tradicija koje jo nisu liene vitalnosti i mogu nam pruiti sutinske uvide u prirodu kolskih programa i pedagogije koja dominira u kolstvu na svim nivoima. Tako, na primer, sama injenica da klasa ne moe objasniti ba sve moe se upotrebiti kao izgovor da bi se osporila njena mo. Ali to bi bila ozbiljna greka. Naravno, klasa je analitiki konstrukt, ali i skup odnosa koji postoje izvan naih umova. Zbog toga ono to podrazumevamo pod klasom i nain na koji ovaj termin koristimo moraju biti neprestano dekonstruisani i iznova miljeni. Moramo oprezno birati kada i kako emo je koristiti, posveujui dunu panju razliitim nainima na koje se ljudi formiraju. Bilo bi pogreno pretpostaviti da je klasa nestala samo zato to se mnogi ljudi ne identifikuju sa klasom ili ne postupaju u skladu s onim to bi se moglo oekivati na osnovu teorija koje identitet i ideologiju povezuju sa klasnom pripadnou (Apple 1992).

Isto se moe tvrditi za ekonomiju. Kapitalizam se nalazi u procesu transformacije, ali i dalje je prisutan kao znaajna strukturna sila. Mogue je da mnotvo ljudi ne razmilja i ne postupa u skladu sa onim to predviaju teorije kojima se esencijalizuje klasa, ali to ne znai da rasno, polno i klasno zasnovana distribucija plaenog i neplaenog rada vie ne postoji; niti znai da proizvodne odnose (ekonomske i kulturne, jer se naini na koje o njima razmiljamo mogu razlikovati) treba zanemariti ako to moemo izvesti na nain koji nije esencijalizujui (Apple 1992).

Navodim sve ovo zbog veoma realne opasnosti u domenu kritikog istraivanja obrazovanja. Jedna od opasnosti je gubitak kolektivnog seanja. I pored oigledno izraene vitalnosti na nivou teorije, znatan deo dananjih kritikih istraivanja se povodi za pomodnim trendovima. Istraivai skau sa teorije na teoriju, reklo bi se u uverenju da to je istraivanje nerazumljivije i to se vie oslanja na evropsku teoriju kulture (najbolje francusku) utoliko mora biti i bolje. Brzina kretanja i delimino prihvatanje takvih uenja od strane nove srednje klase koja se oformila unutar akademije

a odluna je u nameri da mobilie sve kulturne resurse statusnih hijerarhija univerziteta, ak toliko da esto gubi svaku osim retorike veze sa mnogostrukim borbama protiv dominacije i subordinacije na univerzitetu i izvan njega imaju za posledicu poricanje dostignua ostvarenih u drugim tradicijama ili njihovo parafraziranje pod novim imenima (Apple 1992). Ili se ak istraivai kreu unazad, na primer, u sluaju reaproprijacije Foucaulta kao samo jo jednog (mada neto elegantnijeg) teoretiara drutvene kontrole, diskreditovanog i aistorijskog koncepta kojim se osporava mo drutvenih pokreta i istorijskih aktera.

Ono to me zabrinjava je mo konzervativnih drutvenih pokreta i okruenje strukturalne krize u kojem interveniu. urei prema poststrukturalizmu zaboravili smo na moi strukturalne dinamike iji smo deo. Zbog toga elim da se fokusiram na dinamiku znanja na univerzitetu, naroito na tekuu rekonstrukciju uloge univerziteta u svetlu sloenih i kontradiktornih ekonomskih i kulturnih potreba ekonomske racionalizacije, nacionalne i internacionalne konkurentnosti, i sa njima povezanih agendi. Da bismo poli dalje prvo moramo razmisliti o procesu komodifikacije, prvenstveno o nainima na koje se znanje i institucije reifikuju da bi se mogli upotrebiti za izvlaenje vika vrednosti. Paradoksalno je to to ovde i sam moram pribei komodifikaciji znanja da bih shvatio na koji nain se ono uliva u kapital.

Politika ekonomija kulturnog kapitala

To to predlaem moe biti opasno. Proveli smo godine pokuavajui da dereifikujemo znanje, da ga prikaemo istovremeno kao proces konstruisanja smisla i kao otelovljenje konstrukcija iz prolosti. Ako znanje ponovo tretiramo kao stvar, rizikujemo mogunost da izgubimo ono to smo u prolosti osvojili. Ipak, takav potez je nuan ako elimo da shvatimo aktuelne promene u visokom obrazovanju. Da bih to objasnio moram se vratiti argumentima koje sam izloio u knjizi Obrazovanje i mo (Apple 1985).

elim da o znanju razmiljamo kao o obliku kapitala. Kao to su ekonomske institucije organizovane (a ponekad i neorganizovane) na nain koji e osigurati da odreene klase ili njihovi delovi uveaju udeo koji poseduju u ekonomskom kapitalu, tako i kulturne institucije poput univerziteta ine neto slino. One imaju centralnu ulogu u akumulaciji kulturnog kapitala.

Ideju kulturnog kapitala ovde koristim na jedan poseban nain koji se razlikuje od upotrebe kod Bourdieua. Kod Bourdieua, na primer, stil, jezik, kulturne dispozicije, pa ak i tela hexus i habitus dominantnih grupa ine kulturni kapital koji se kroz sloene procese strategija konverzije unovava radi ouvanja dominacije. Tako, studenti iz dominantnih grupa (kod Bourdieua je dominacija prvenstveno utemeljena u klasnoj pripadnostu) imaju prednost zahvaljujui posedovanju kulturnog kapitala (Bourdieu i Passeron 1977; Bourdieu 1984).

U pitanju je koncepcija kulturnog kapitala koja ima odreenu teinu. Meutim, takva koncepcija pretpostavlja da je osnovna uloga obrazovnih institucija distribucija znanja

studenata, meu kojima su neki sposobniji da ga steknu zahvaljujui kulturnim darovima koji prirodno slede iz njihovog klasnog, rasnog ili rodnog statusa. Ipak, takva teorija ne zahvata ulogu univerziteta u proizvodnji odreene vrste kulturnog kapitala, tehnikog/upravljakog znanja. Proizvodnja ove robe postaje sve vaniji zadatak na mnogim univerzitetima, mada se ini da se u brojnim raspravama o korpusu znanja koje bi trebalo predavati na univerzitetima i o tome ta spada u tradiciju i dalje podrazumeva da je distribucija znanja jedina uloga univerziteta (ukoliko je mogua posle dekonstrukcije i rekonstrukcije uz uee studenata) (Apple 1985; Apple 1990). Ovakvom pristupu promie jedna strukturalno vana poenta.

Razvijena korporativna ekonomija nalae proizvodnju tehnikog/upravljakog znanja visokog nivoa koje e omoguiti konkurentnost na nacionalnom i internacionalnom nivou i visoku sofisticiranost u maksimizaciji mogunosti za ekonomsku ekspanziju, kontrolu komunikacija i kulture, racionalizaciju itd. U odreenom smislu, ono to se trai nije iroka distribucija znanja visokog statusa najiroj populaciji. Ono to se trai je maksimizacija proizvodnje (Apple 1985).

Tako dolazimo do sloenog odnosa izmeu akumulacije ekonomskog i kulturnog kapitala. Moglo bi se rei da ovo znai da nije sutinski vano to da svako raspolae sofisticiranim tehnikim/upravljakim znanjem. Da li ga posedujem ja ili vi ili znatan broj naih studenata manje je vano od injenice da sve sofisticiraniji oblici ovog znanja postoje i raspoloivi su za upotrebu.

Uopteno govorei, tehniko/upravljako znanje je od sutinskog znaaja za sve razvijene industrijske ekonomije. Ali faktor od kritinog znaaja je nain na koji se ono koristi u naoj ekonomiji. Nezabeleen rast obima proizvodnje i brojne promene u organizaciji i nainu upravljanja proizveli su potrebu za brzim uveanjem koliina i vrsta tehnikih i upravljakih informacija. Ovo je povezano sa stalnim rastom potranje za istraivanjem trita i meuljudskih odnosa koja su neophodna svakoj kompaniji koja eli da uvea stope akumulacije i pojaa kontrolu na radnom mestu. Sve to zahteva mainsku proizvodnju informacija (kao i proizvodnju efikasnijih maina). Ovi proizvodi znanje kao roba mogu biti nematerijalni u tradicionalnom znaenju rei, ali oni su bez sumnje ekonomski veoma vani. Ako se tome dodaju izuzetno vana uloga koju su industrije povezane sa odbranom imale u akumulaciji korporativnog kapitala, sve vanija uloga agrobiznisa za korporativnu monopolizaciju prehrambenih industrija i tehnologija, i tako dalje, znaaj ove vrste kulturnog kapitala se dodatno uveava.

U svojoj analizi istorije odnosa izmeu nauke, tehnologije, obrazovnih institucija i industrije, David Noble (1977: 6) je ve tvrdio da kontrola proizvodnje tehnikog kulturnog kapitala ini sutinski deo industrijske strategije. Kapitalu je potrebna kontrola ne samo nad tritima, proizvodnim pogonima i opremom ve i nad naukom.

Ovaj monopol nad naukom je izvorno imao oblik zatite patenata to jest kontrole nad proizvodima naune tehnologije. Onda je dobio oblik kontrole nad samim procesom naune proizvodnje, kroz organizovano i regulisano industrijsko istraivanje. Konano je ostvarena kontrola i nad socijalnim preduslovima ovog procesa: razvoj institucija

neophodnih za proizvodnju kako naunog znanja tako i ljudi koji vladaju znanjem i njihova integracija u korporativni sistem industrije zasnovane na nauci. Nauno-tehnika revolucija, kao to je objasnio Harry Braverman, ne moe se tumaiti pojedinanim inovacijama Ona se mora shvatiti u svom totalitetu kao nain proizvodnje kojim su nauka i obuhvatni inenjering integrisani kao deo redovnog funkcionisanja. Otuda inovacija nije u hemiji, (biogenetici), elektronici, automatizovanim mainama ili bilo kojim nauno-tehnolokim proizvodima, ve u transformaciji same nauke u kapital.

Otuda, kao to sam ve opirnije izlagao u drugim radovima, kako se industrija sve vie vezivala za podelu, upravljanje, zamenu rada i tehnike inovacije ne bi li proirila trita, ponudu i potronju, bilo joj je potrebno da obezbedi relativno konstantnu akumulaciju dve vrste kapitala, ekonomskog i kulturnog. Takva potreba je nalagala da se ostvari znatno vei uticaj tamo gde se znanje i njegovi akteri proizvode na univerzitetu (Apple 1985).

Nobleovo zapaanje o znaaju kontrole patenata od presudnog je znaaja jer je upravo to oblast u kojoj akumulacija tehnikog znanja ima vanu ekonomsku ulogu. Kontrola proizvodnje tehnikog znanja je vana za sistematsku proizvodnju patenata i monopolizaciju trita. Dok je u prolosti primarni cilj velikog dela istraivakog rada u industriji bio da se iznau reenja za konkretne probleme u proizvodnji, sada presudan znaaj stie jedan znatno iri krug pitanja organizacije i kontrole proizvodnje, ako elimo da predvidimo trendove invencije i zatitimo patente koji otvaraju put tehnikog napretka i poslovne ekspanzije (Noble 1977: 128). Kontrola glavnih aspekata naunog i tehnikog znanja ostvarena je korienjem patentnih monopola i organizacijom i reorganizacijom ivota na univerzitetu (naroito programa nastave i istraivanja). Tako, kao to je Noble ve pokazao, industrija i ideologije koje ona proizvodi igraju izuzetno vanu ulogu u postavljanju strukturalnih granica (a ne njihovom determinisanju) programima i pedagokim praksama za koje se smatra da su primerene najveem delu ivota na univerzitetima i tehnikim institutima. S obzirom na ekonomsku krizu sa kojom se suoavamo, u budunosti se moe oekivati jo vei uticaj (viestrukih i ponekad kontradiktornih) interesa kapitala, naroito ako se ima u vidu neoliberalna konstrukcija nacionalne industrijske politike koju sprovodi Klintonova administracija, a prema kojoj je potrebno to vei broj aspekata drave i kapitala (kao i drugih aspekata civilnog drutva) integrisati u racionalne modele planiranja u cilju stvaranja restrukturirane i konkurentne ekonomije za 21. vek.

Sa daljim pribliavanjem Klintonove administracije korporativistikom modelu industrijske politike biemo svedoci dalje integracije univerziteta i irih ekonomskih ciljeva. Efekti ovog procesa na ono to se smatra znanjem od znaaja, da citiram Spencera, bie znatni.

Henry Louis Gates Jr. je to jezgrovito formulisao u sledeem pasusu, u kojem govori o gubitnicima koje e ovakve politike proizvesti.

Borba da se obezbede sredstva za istraivanja, prostorije, nove i bolje programe, primorava univerzitete da se sve vie prilagoavaju prioritetima korporacija, fondacija,

vlada i drugih elitnih donatora. Otuda nastaje novi savez sa biznisom, industrijom i federalnim vlastima kao glavnim partnerima univerziteta. Na lokalnom nivou to znai da su resursi, ljudski i materijalni, usmereni na programe koji obavljaju istraivanja i pruaju usluge korporativnim elitama. Zaista, na veini kampusa sredstva namenjena takvim programima viestruko nadmauju sredstva namenjena programima koji se bave problemima ugroenih centralnih gradskih zona. To je takoe odraz injenice da su iznosi raspoloivi za potrebe istraivanja drutvenih pitanja od znaaja za biznis i industriju neuporedivo vei od iznosa raspoloivih za istraivanje lokalnih pitanja od znaaja za crnce, pripadnike hispanoamerike zajednice i bele radnike klase. (Gates 1992: 21)

Naravno, zapaanja koja iznose Noble i Gates su relativno ekonomistika i esencijalizujua. Ona ne zahvataju ni relativno autonomne aktivnosti na univerzitetima niti mikropolitiku nauke i ljudi koji je praktikuju. Takoe, zanemaruje se borba koja se vodi na terenu, ako se tako moe rei. Ipak, oni nam pruaju sutinski vaan uvid u proces kojim se u vreme ekonomske krize i fiskalne krize proizvodi znanje visokog statusa.

Oni nam pomau da uoimo da su univerziteti izloeni delovanju strukturalnih kontradikcija izmeu zadatka distribuiranja znanja i maksimizacije proizvodnje. Dok institucionalna logika povezana sa procesima komodifikacije privlai u svoju orbitu sve vei deo dnevnih nastavnih i istraivakih aktivnosti na univerzitetima, naglasak se prebacuje na maksimizaciji profita, distribucija znanja se ograniava na ono znanje koje je ekonomski znaajno, a drugi, kritiniji oblici diskursa se potiskuju na marginu. Oni kolektivno postaju institucionalizovano drugo.

Tako u ovom procesu ono to se percipira kao ekonomski korisno znanje dobija institucionalnu potvrdu. Sve ostalo je samo lepo uposlenje, ako ga je mogue dobiti, ali sve manje vano. (Neokonzervativci su bolje obaveteni. Oni shvataju da je borba za kulturu i svest sutinski vana. Zbog toga veruju da su pitanje jezika, kolektivnog seanja i imenovanja sveta tako znaajna [Apple 1993]).

Naravno, ovde govorim sasvim uopteno. Ovo nije jednoznaan i racionalan proces. U toku je borba za utvrivanje ta predstavlja znanje visokog statusa i kakva treba da bude uloga drave u obezbeivanju podrke za njegovu proizvodnju. Borba se vodi i u samim institucijama viskog obrazovanja. Postavlja se pitanje zbog ega ba ove forme znanja treba da dobiju najvie sredstava i najveu mo, pitanja o relativno autonomnim statusnim hijerarhijama unutar drutvenog polja akademije, hijerarhijama koje Bourdieu, na primer, tako precizno opisuje (Bourdieu 1988). Ukazujem samo na opte tendencije, tendencije za koje sam siguran da na svakoga od nas utiu na razliite naine na fondove za istraivanja, istraivake i studentske stipendije, na distribuciju novih pozicija na fakultetu i sve ee na odluke o postavljenjima i vikovima nastavnog i administrativnog osoblja.

Hoe li budui studenti znati bolje?

Do sada sam skicirao moje slutnje o kontradikcijama i dinamici politike ekonomije znanja visokog statusa u akademskim krugovima u doba ekonomske krize. Naravno, paralelni odnosi i autoritet u kulturi odreeni su i sopstvenom, delimino nezavisnom dinamikom i borbama, kao to se moe videti na primeru kulturnih ratova koji se svakodnevno vode u naim institucijama. Pitanja koja otuda proistiu, a tiu se kulturne politike odreivanja onoga to se u istoriji, jeziku, knjievnosti, humanistici itd., zvanino predstavlja kao znanje detaljnije sam ispitivao u drugim tekstovima i ovde im se neu vraati (Apple 1993). Umesto toga, elim da se osvrnem na neke od aspekata rekonstrukcije koja se trenutno odvija na nivou osnovnih i srednjih kola irom SAD i vanost ovog procesa za ono to e studenti oekivati od visokog obrazovanja.

Paralelno sa postepenom transformacijom u izboru znanja koje e se na univerzitetima pretvarati u kapital sloena konverzija kulturnog kapitala u ekonomski kapital[3] neto slino se dogaa i na drugim nivoima naih obrazovnih institucija. Ovi dogaaji bi mogli imati ogroman uticaj na nae studente. Jedna od najvanijih posledica ovog uticaja oituje se u pitanju hoe li znatniji broj naih buduih studenata uopte smatrati da je komodifikacija znanja radi line koristi neto nepoeljno. Ovo je komplikovano pitanje koje ukljuuje i formiranje subjektiviteta meu studentima. Ipak, poneto od onoga to se ve dogaa u naim srednjim kolama ukazuje na opasnosti koje nas oekuju.

Okreem se ovoj temi jer e jedno od kljunih pitanja sa kojima emo se suoiti biti i pitanje o tome kakvi e biti nai studenti kakvo znanje e doneti, kakve vrednosti e zastupati kada dou na univerzitet. Zbog toga je sutinski vano da osnovnim i srednjim kolama posvetimo panju jednako kao institucijama visokog obrazovanja.

Najbolje oprganizovana i najizdanije finansirana reforma kolskih programa na nivou osnovnog i srednjeg obrazovanja odnosi se na predlog nacionalnih kolskih programa iz matematike i prirodnih nauka. Mada je Klintonova administracija predlagala da se drutvene nauke izjednae sa sutinski vanim predmetima u oblasti prirodnih nauka i matematike, to zalaganje ima prvenstveno retoriki znaaj i ne utie na usvojene politike, tim pre to su mnoge velike kolske oblasti, poput Los Anelesa, primorane da eliminiu obrazovanje u oblasti umetnosti i otputaju nastavnike na svim nivoima. Isto se dogaa i u nekim drugim manje vanim segtmentima kolskih programa.

Da navedemo jo jedan primer, predlog udbenika drutvenih nauka u Kaliforniji sainili su Diane Ravitch i njene relativno konzervativne kolege. Otuda, zbog dominacije udbenika kao zvaninog kolskog programa u amerikim kolama i zbog toga to gotovo svi izdavai izdaju samo izdanja koja e se prodavati u dravama kao to su Kalifornija i Teksas, koje predstavljaju najvea zagarantovana trita, predstava o istoriji koju veina uenika stie svodi se na narativ o napretku koji velia sam sebe, prvenstveno iz perspektive dominantnih grupa (Apple 1988, 1993; Apple i Christian-Smith 1991).

Smanjivanje budeta za programe u oblasti drutvenih nauka i povratak odreenih vrsta narativa jesu vani, ali ni priblino ne obuhvataju itav opseg transformacija koje se odvijaju. Dozvolite da navedem primer za koji verujem da to najbolje ilustruje.

Svedoci smo nastajanja nove vrste kooperativnih odnosa izmeu obrazovanja i industrije. Jedan od najzanimljivijih primera je neto o emu veina verovatno ne zna mnogo. U pitanju je Kanal jedan, komercijalni televizijski program koji emituje vesti za hiljade kola u Sjedinjenim Dravama. Opis programa je sasvim jednostavan: deset minuta meunarodnih i domaih vesti i dva minuta reklama koje umeno dizajnira kompanija Whittle Communications jedan od najveih proizvoaa programa za zatvorenu publiku u svetu to se emituje direktno u uionice.

U zamenu za satelitsku antenu (koja prima samo Kanal jedan), dva video-rekordera i TV monitore za svaku uionicu, kole potpisuju ugovore za period od tri do pet godina i obavezuju se da e devedeset odsto uenika gledati program devedeset odsto vremena koje provedu u koli. Potovanje odredbi ugovora se kontrolie. U mnogim hronino siromanim kolskim oblastima, kao i u sve veem broju naizgled dobrostojeih oblasti, budetska kriza je toliko duboka da su prinueni da koriste iste udbenike dok se doslovno ne raspadnu. Za obavljanje nastave koriste se podrumi, ostave, fiskulturne sale i svi drugi raspoloivi prostori. Nastavnci dobijaju otkaze, kao i savetnici i pomono osoblje. Izbacuju se programi vezani za umetnost, muziku i strane jezike. U nekim mestima finansijska situacija je tako loa da kole nisu u stanju da rade preko itave kolske godine. U kontekstu finansijske krize, pod uticajem retorike strategije kompanije Whittle, koja tvrdi da e poznavanje sveta pomoi uenicima u pronalaenju posla i uiniti zemlju konkurentnijom na meunarodnom planu (u reklamama za Kanal jedan navodi se da su neki uenici verovali da je ernobil pravo ime pevaice Cher i da su silikonski ipovi neka vrsta grickalica), kole irom zemlje prepoznaju Kanal jedan kao nain da se uenicima prenesu vana znanja i da se rei deo budetskih problema.

U knjizi Zvanino znanje (Apple 1993) analizirao sam strategije koje kompanija Whittle koristi u svojoj retorici opravdavanja, naine na koje Kanal jedan ulazi u uionice, kontradikcije u ponuenim sadrajima i organizaciji vesti lingvistike kodove, nain konstrukcije drugog itd. kao i nain na koji nastavnici i uenici zapravo koriste kanal. Ovde je najvanije to to smo 35 do 40 odsto svih uenika srednjih kola u zemlji prodali reklamnim agencijama kao zatvorenu publiku. Uenici su pozicionirani kao potroai, komodifikovani i kupljeni kao zatvorena publika od strane korporacija spremnih da plaaju reklame na Kanalu jedan.

Uenici i nastavnici se ponekad karnevalski zabavljaju sa materijalima koje kanal nudi, naroito sa reklamama. Zanemaruju vesti i poklanjaju panju ponekad se igrajui reklamnim spotovima na nain koji bi se dopao Bahtinu. Ipak, i ovde se nae obrazovne institucije rekonstruiu kao mesto za generisanje profita. Uenici provode godine kao pripadnici zatvorene publike. Njihovo svakodnevno iskustvo njihov zdrav razum oblikuju se u procesu transformacije znanja (i njih samih) u mesto proizvodnje profita. Zato se isto ne bi moglo opravdati i na univerzitetima? I zato bismo bili iznenaeni zbog toga to odreene definicije ekonomski korisnog znanja poinju da dominiraju u mnogih institucijama visokog obrazovanja, ako smo ve prodali uenike srednjih kola?

Zakljuak

Mogao bih rei jo mnogo toga, jer smo ovde dotakli samo povrinu trendova komodifikacije i privatizacije sa kojima se obrazovanje danas suoava. Moja namera je da upozorim, da ukaem na tendenciju prisutnu kod nekih naprednih teoretiara da marginalizuju pitanja koja se tiu politike ekonomije i klasnih odnosa. Otvaranjem ovih pitanja ne pozivam na obnovu velikih narativa iz prolosti ija je volja za znanjem i sama prilino problematina. elim da podsetim da i dalje ivimo u kapitalizmu i da to utie na na svakodnevni ivot kao i na ivote naih studenata, ne samo onih koji su ve na univerzitetu ve i onih koji e nam tek doi. Zanemarivanje sloenih odnosa izmeu kulturnog i ekonomskog kapitala nee poboljati situaciju u kojoj se nalazimo. Mogue je da je svet tekst, ali ak i u takvom svetu odreene drutvene grupe imaju vei uticaj na ispisivanje naih ivota nego neke druge.

Literatura

Apple, Michael W. (1985), Education and Power (New York: Routledge). (1988), Teachers and Texts: A Political Economy of Class and Gender Relations in Education (New York: Routledge). (1990), Ideology and Curriculum (2. izdanje;New York: Routledge). (1992), Education, Culture and Class Power, Educational Theory, 42: 127-45. (1993), Official Knowledge: Democratic Education in a Conservative Age (New York: Routledge). i Christian-Smith, L. (ur.) (1991), The Politics of the Textbook (New York: Routledge). Barrow, C. (1990), Universities and the Capitalist State (Madison: Univ. of Wisconsin Press). Bastian, A., Fruchter, N., Gittell, M., Greer, C., i Haskins, K. (1986), Choosing Equality (Philadelphia: Temple Univ. Press). Best, S., i Kellner, D. (1991), Postmodern Theory (London: Macmillan). Bourdieu, P. (1984), Distinction (Cambridge, Mass.: Harvard Univ. Press). (1988), Homo Academicus (Stanford: Stanford Univ. Press). i Passeron, J. -C. (1977), Reproduction in Education, Society and Culture (Beverly Hills: Sage). Clarke J. (1991), New Times and Old Enemies (London: Harper Collins). Education Group II (ur.) (1991), Education Limited (London: Unwin Hyman). Edwards, T., Gewirtz, S., i Whitty, G. (1992), Whose Choice of Schools? u M. Arnot i L. Barton (ur.), Voicing Concerns (Wallingford: Triangle Books). Gates, H. L., Jr. (1992), Redefining the Relationship: The Urban University and the City in the 21st Century, Universities and Community Schools, 3:17-22. Green, A. (1991), The Peculiarities of English Education, u Education Group II (ur.), Education Limited (London: Unwin Hyman). Honderich, T. (1990), Conservatism (Boulder, Colo.: Westview Press). Hunter, A. (1988), Children in the Service of Conservatism (Madison: Univ. of Wisconsin-Madison Law School, Institute for Legal Studies). Johnson, R. (1991), A New Road to Serfdom, u Education Group II (ur.), Education

Limited (London: Unwin Hyman). Noble, D. (1977), America by Design (New York: Alfred A. Knopf).

Michael W. Apple, What Postmodernists Forget: Cultural Capital and Official Knowledge, u A. H. Halsey, Hugh Lauder, Phillip Brown i Amy Stuart Wells (ur.), Education. Culture, Economy, and Society (Oxford University Press, 1997), str. 595-604.

S engleskog preveo ore Tomi

Iz asopisa Re br. 82, koji je ceo posveen problemima obrazovanja, izlazi iz tampe u martu 2012.

Peanik.net, 15.02.2012.

1. Re manjinski sam stavio pod navodnike da bih podsetio da veliku veinu svetskog stanovnitva ine ljudi obojene koe. Za nae ideje o kulturi i obrazovanju bilo bi veoma korisno da ne zaboravimo tu injenicu.

2. Neoliberalizam ne odbacuje ideju snane drave, ve samo ograniava njeno delovanje na odreene oblasti (na primer, zatitu trita).

3. Ne bih eleo da romantizujem istoriju. Vreme kada su univerziteti bili odvojeni od interesa biznisa i industrije ili drugih elita nije bilo njihovo zlatno doba. Moglo bi se tvrditi upravo suprotno. Vidi, na primer, Barrow (1990).

Kako ispriati priu potlaenog naroda RE | 18/02/2012

Kazivanje pria

Neki ljudi oseaju da samo lanovi njihove grupe treba da budu ovlaeni da iznose priu te grupe onima koji joj ne pripadaju. Oni koji pretpostavljaju da ovlaenje treba da se da iskljuivo unutar grupe mogu na osnovu prolih iskustava verovati da e pria o grupi biti iskrivljena i pogreno predstavljena ako se prepusti ljudima izvan te grupe. To uverenje moe proistei iz poniavanja odreenih grupa, poput amerikih Indijanaca koji su bili karikirani kao maskote sportskih timova ili u politikim karikaturama. Tako, na primer, esto dolazi do unih rasprava kada se ameriki starosedeoci koriste za predstavljanje sportskih timova; neki ljudi su protiv te upotrebe s obrazloenjem da je re o nipodatavanju, ali i zato to misle da drugi nemaju pravo da iznose priu o amerikim Indijancima.

Slaem se sa onima koji misle da je upotreba takvih simbola uvredljiva. Ali, moje slaganje ne zasniva se na shvatanju da su iskljuivo lanovi grupe u poziciji da iznose sopstveno iskustvo, iako moe biti sluajeva u kojima je tako. Slaem se (1) zato to je taj simbol obino uvredljiva karikatura, smetena unutar jednog polja u kome su gotovo svi drugi oznaitelji ili maskote ili fetii, na primer medvedi i arape; (2) zbog istorije

tlaenja amerikih starosedelaca; i (3) zato to taj simbol izdvaja i iskrivljuje jedno svojstvo grupe, kao to je ratniki izgled, a zanemaruje sva ostala.

Neto slino moe se rei i o pokuajima da se ispria pria o nekoj grupi. Autentinost i potovanje zahtevaju da glasovi iz grupe budu u prii. Zaista, to moe biti nain da se preciznije uju stvari koje tite nedovoljno zastupljene grupe, koje prigovaraju da je istorija njegova povest, to jest povest koja se pripoveda iz ugla belog mukarca srednje klase. Ne mora stvar biti samo u tome da drugi kazuju njihovu priu nego i u tome da glas iz grupe nije ukljuen u nju. Moda je primedbu to drugi kazuju nau priu najbolje shvatiti ne kao izraz opteg principa da oni izvan grupe nikada ne mogu ispriati priu lanova grupe, nego kao prigovor u specifinim sluajevima kada su glasovi iz grupe nadjaani iskazima onih izvan grupe. Meutim, postoji jae itanje tog prigovora, i upravo se njime nadalje bavim. Re je o tome da samo lan grupe treba da bude ovlaen da kazuje priu.

Jedan od razloga zbog kojih se ne slaem sa idejom da samo lanu grupe treba dati pravo da kazuje priu jeste i to to se pod tim podrazumeva da ta grupa ima pravo na neku vrstu cenzure. Iako ta implikacija ne povlai nuno sa sobom poziv na ozakonjenu cenzuru, ona svakako poziva na moralnu samocenzuru onih koji ne pripadaju grupi a ele da je izuavaju i piu o njoj. To se manifestuje i u normi prema kojoj su istraivai i pripovedai duni da sa predstavnicima grupe raiste ta to piu o grupi.

Iako lanovi grupe svakako imaju pravo da postave takav uslov za uee u istraivanju, istraiva to treba da prihvati samo kada se to tie privatnosti, poverljivosti, tanosti i ispravne procene. Inae, publika e imati razlog da bude nepoverljiva prema istraivau, i svaki tako uraen rad bi morao da ima upozorenje: ovaj materijal moda izostavlja kljune informacije jer ih ispitanici nisu odobrili. Istraivai i pisci imaju obavezu prema publici da budu verodostojni, a cenzura, ak i ona koju sprovode lanovi grupe koja je predmet istraivanja, pokree pitanja u kojoj je meri ta obaveza ispunjena. Ako se grupi odobri da cenzurie materijal, istraiva mora navesti da je to pravo dato, ak i kada se ne primenjuje. To je tako zato to neije pravo na cenzuru moe izvriti tanani pritisak koji vodi ka samocenzuri. Nikada se ne iskazuju pogledi ili zapaanja za koje neko oekuje da e biti odbaeni ili da mogu ugroziti odnos sa grupom. Razume se, to ne znai da je istraivanje nesputano. Prava na privatnost, poverljivost i ljudsku pristojnost, kao i podrobnost i tanost, zahtevaju od dobrih istraivaa da budu u bliskom odnosu sa lanovima grupe koju izuavaju i da esto proveravaju svoja shvatanja uporeujui ih sa shvatanjima lanova grupe. Meutim, to se radi zbog tanosti, a ne zbog posebnog prava koje svako ima na nau sopstvenu priu. Naravno, istraivai koji izuavaju neku marginalizovanu grupu esto imaju posebnu obavezu da daju informaciju o toj grupi i njenom okruenju na osnovu koje e pripadnici grupe moi da donesu utemeljeniju odluku. Ali to je stvar pristojnosti i ne sme se brkati sa paualnom obavezom da se uvidi istraivanja raiste sa grupom, izuzev u sluaju kada su itaoci upozoreni da je istraivanje bilo ogranieno na taj nain.

Meutim, stav da oni koji su unutar grupe imaju iskljuivo pravo da kazuju priu o njoj ne poiva samo na etici. Neki veruju da je taan izvetaj o grupi mogue dati samo

iznutra. Stoga, veruju oni, imati pripadnika koji kazuje priu jeste stvar istine kao i etike. To nije nov stav; time se bavio ve u osamnaestom veku nemaki filozof Johann Gottfried von Herder kada je spekulisao o jeziku: Stoga, ako svaki jezik ima svoj poseban nacionalni karakter, ini se da nam priroda namee obavezu samo prema naem maternjem jeziku, poto je on verovatno vie u skladu sa naim karakterom nego bilo koji drugi i poklapa se sa naim posebnim nainom miljenja.[1]

Ideja o nekoj unutranjoj posebnosti koja se iskazuje iskljuivo maternjim jezikom sadrana je u shvatanju da potlaeni narodi imaju neko posebno sredite iskustva koje se spolja ne moe ni razumeti ni iskazati.[2] Oni koji tako misle sugeriu da svaki termin u datom jeziku ima svoju kulturnu istoriju koja ga povezuje sa drugim, na slian nain posebnim terminima u toj kulturi. Kulturni smisao, obrazlae se dalje, moe se izvesti iskljuivo iz iskustva unutar te kulture, i zato pria koju kazuje neko spolja moe samo da iskrivi taj smisao.

Tom argumentu potporu daje shvatanje koje je postalo bitno kada je Thomas Kuhn u Strukturi naunih revolucija razradio ideju da ak i u nauci postoji jedna inherentna neuporedivost izmeu paradigmi.[3] To shvatanje u oblasti kulturnog i disciplinarnog znanja podupiru i oni koji tvrde da mnogi nai pokuaji da razumemo kulturnu razliku pogreno pretpostavljaju neku osnovnu slinost koncepata koja se protee kroz razliite diskurse. Govorei o navodnom jedinstvu diskursa, Foucault kae: Moramo preispitati te unapred date sinteze, ta grupisanja koja obino prihvatamo pre svake provere, te spone ije se vaenje priznaje od samog poetka.[4] Pa ipak, i Kuhn, a posebno Foucault, bili bi vrlo podozrivi prema prihvatanju prioriteta unapred datog samo jednoj prii, pa bila to i pria koja nekako izvire unutar grupe. Sa njihovim pogledom vie bi se slagala pozicija da se svi narativi, pa i oni o drugim grupama, moraju ispriati unutar neke grupe.

Ekstremniji stav postaje problematian kada se do kraja artikulie i preispita. Ne samo to se po njemu pria ne moe bez iskrivljavanja ispriati izvan grupe, on podrazumeva i to da se pria ne moe uti bez iskrivljavanja ako je slua bilo koja osoba koja ne deli iskustvo sa pripadnicima marginalizovane grupe. Zato, s obzirom na taj zaotreni stav, nije jasno zato bi se pria kazivala ljudima izvan grupe, a jak odgovor na taj stav sastoji se u tome da samo kazivanje prie iznutra pretpostavlja da postoji mogunost razumevanja spolja.

Povrh toga, to ekstremno shvatanje podrazumeva da unutar grupe postoji samo jedan nain da se ispria pria ili da su sve prie unutar grupe konzistentne meusobno i nekonzistentne sa spoljnim priama. To sugerie da je dijalog unutar grupe nepotreban a izmeu grupa nemogu. Sugerie i to da su oni unutar grupe uvek sposobniji od onih izvan da tano ispriaju priu. Nijedna od tih implikacija nije bezuslovno tana. Ljudi unutar grupe razlikuju se po svom iskustvu, i nema razloga da se misli da postoji neka zadata harmonija unutar grupe koja nadilazi podele na osnovu roda, klase ili starosne dobi. Povrh toga, ljudska bia iz svih grupa dele neke iste potrebe i doivljaje roenje i smrt, donoenje dece na svet i njihovo podizanje, pronalaenje sklonita i hrane to nam govori da postoji neto dovoljno zajedniko da prie koje izviru iz jedne grupe ne budu sasvim nedostupne za ljude iz drugih grupa.

Poto su razliite kulturne grupe u multikulturnom drutvu unutar istog politikog okvira, i esto govore isti jezik, svaka grupa je u stvari povezana sa iskustvima drugih grupa na mnogo bitnih naina, a prie koje one kazuju neminovno moraju da sadre i druge. Pozicija koju je zauzeo (a onda modifikovao i ublaio) Herder daje pogrean razlog za svoenje ovlaenog glasa na glas koji se javlja unutar kulturne grupe. S obzirom na to da prie i povesti jedne grupe obino obuhvataju prie i povesti drugih grupa, priati jednu znai priati drugu priu ali iz drugog ugla, i arbitrarno je naprosto ograniiti kazivanje prie o jednoj grupi na one koji pripadaju toj grupi. Povrh toga, neke grupe vie ne postoje. Ali, bilo bi arbitrarno pretpostaviti da niko nikada nee moi da ispria njihovu priu. No, uz sve to, ko god kazuje priu o drugom narodu ima intelektualnu, ako ne i moralnu, obavezu da ispita i pokua da razume tu priu onako kako su je prvobitno bili shvatili i moda ispriali oni koji su je doiveli.

Ako emo sad prihvatiti ublaeno tumaenje Kuhna i Foucaulta, onda unutra i izvan nisu naini identifikacije raznih pojedinaca ili grupa; to su naini da se identifikuju razliite perspektive. Kada ja kazujem svoju priu, ja piem kao neko ko je unutra, ali kada moja pria sadri i tebe, ja piem kao neko ko je izvan, i isto se mora rei za to kako ti pria svoju priu i kako ona sadri mene. Kako bismo razumeli pripovedae na taj nain moda bi trebalo da se zaloimo za vie kontakata i pregovaranja, a ne da izolacionistiki istiemo prioritet jednog ili drugog kazivanja.

U tom pregovaranju, i spoljni i unutranji pripoveda su u nepovoljnom poloaju na razliite i nesimetrine naine. Pripovedaica koja je izvan mora da se trudi da vidi svet kao da je unutar grupe, i da pri tom ima na umu i drugu priu priu koja pripada njoj i njenoj publici. Ta druga pria pravi razliku u registru u kome se prepriava prva pria. Njeno prepriavanje neije tue unutranje prie uvek ukazuje na preutna razumevanja i okvire koji pripadaju onima koji dele njenu priu i koje pripovedaica ima na umu kao publiku. Kada neko ko je unutra kazuje priu nekome izvan, on onda ima obrnut problem. On mora biti u stanju da proita ta preutna razumevanja i okvire da bi priu usmerio u njihovom pravcu.

Bolji razlog koji se ponekad navodi u prilog stavu da samo one koji su doiveli priu treba ovlastiti da je ispriaju tie se ravnotee. Tlaenje povlai sa sobom i potiskivanje odreenih perspektiva i odbacivanje nekih sredita doivljaja kao pogrenih. Ako su neku priu ispriali samo lanovi jedne grupe, zaboravljamo da postoje druga sredita i zavedeni smo pogledom koji je nepotpun i jednostran. Taj pogled nije autentian ne zato to je neminovno laan, nego zato to jedno sredite predstavlja kao sva sredita. Biti uutkan na taj nain ima vane psiholoke i duhovne posledice. Ljudi se ne mogu prepoznati u priama koje govore o njima i zbog toga se oseaju otuenima od svoje kulture kako je ona spolja predstavljena.

Ipak, tu nije ispravan zakljuak da samo onima koji doivljavaju prie treba dopustiti da ih ispriaju; ispravno je tvrditi da oni koji doivljavaju prie ne smeju biti uutkani i mora im se dopustiti da ih ispriaju. Ali, dopustiti ljudima da priaju prie o sebi nije isto to i oduzimanje prava drugima da priaju prie iz drugih sredita doivljaja. Drugim reima, potrebno je otvaranje, a ne zatvaranje. Blau poziciju, koju je lake braniti od

ekstremne koju sam ovde predstavio, izloio je Paulo Freire: on kae da su potlaeni uutkani i da istraivai moraju da naue da sluaju na nove naine ako hoe da uju i razumeju njihovo iskustvo.[5]

Smisao unutranje i spoljanje prie

Ideja o unutranjoj i spoljanjoj prii mora se paljivo koristiti. Ona zavodi na krivi put na dva naina. Prvo, ona se moe protumaiti kao da postoji samo jedan nain da se vidi prolost grupe i da je pria nekoga iznutra zvanina pria. Ve smo videli, problem je to ima mnogo pria isprianih sa pozicija unutar grupe i ako zaista jedna pria postane zvanina, ona e drugima iz grupe enama, roditeljima, homoseksualcima delovati kao pria nekoga izvan grupe koju e oni verovatno doiveti kao uvredu za svoje iskustvo. Kada se govori o jednoj unutranjoj prii, to treba razumeti kao slaganje sa tim da postoje izrazi kolektivnog iskustva koji izviru iznutra i govore iz ugla na neki nain doivljene autentinosti. To nije samo jedna pria. Ironija je to to je prilino i esto neprimereno povlaen onaj ko ne pripada grupi a dato mu je da izabere najautentiniju unutranju priu.

Drugo, kada je re o spoljanjoj prii, ne misli se da ona slobodno pluta, nepovezana sa nekom grupom, ili da nije nastala kao unutranja pria neke grupe. Pria o useljenicima koji su izali na kraj sa odbojnou anglo kulture i vrednim radom i upornou ostvarili ameriki san nastala je unutar useljenike kulture i nikada nije bila draga, recimo, erkama Amerike revolucije, koje su useljenike smatrale nepopravljivim lenjivcima i pretnjom amerikim vrlinama. Unutranje i spoljanje su oznake za mesta, i prie koje zaposedaju ta mesta e se menjati, razvijati, stapati, preraivati i iznova pisati.

Pa ipak, ima stvari koje se mogu rei o unutranjem i spoljanjem. Na primer, unutranja pria e verovatno biti vie opoziciona nego spoljanja pria, a spoljanja pria e teiti da smesti priu o kulturnim grupama u priu o nacionalnoj kulturi. Spoljanja pria e takoe tematizovati priu o razliitim grupama kao meusobno povezanim nacionalnom priom, dok e unutranja pria teiti da naglasi posebnost iskustva te konkretne kulturne grupe. Dalje, unutranja pria je esto ekskluzivna kazujui p