momčilo selić_ senka

8/18/2019 Momčilo Selić_ Senka

1/8

8/18/2019 Momčilo Selić_ Senka

2/8

recimo, SAD, branioci su svoje i Brozove lažne biografije, i nepostojeće časti. Njihovi potomci utrkuju se ko će se

bolje umil iti Najnovijem poretku podilazeći moćnima i tlačeći slabe.

”Novus ordo seclorum“ izričito obećava Rad (ropski), Red (nasilan) i Mir (globalistički), pod vladarom u

Protokolima zvanim „Naš Car“. Taj Poredak, čije stvaranje plaćamo poniženjima gorim i od „šetanja opanaka“,

Pravdu jednači sa Zakonom, Istinu s medijs kim ili akademskim konsenzusom, Lepotu s Modernom, Veru sa

zvaničnom religijom , Nadu s oduš evljenjem svakim novim poli tičkim ili kulturnim „trendom“, Ljubav sa seksom .

„Bog“ tog poretka, preimenovan u Vrhovnog Arhitektu, pored pape vikare ima ne samo u osobama nalik Titu, već i

u drugim čijim se im enima l icitira – ali koje, upravo delajući pod reflektorima, ne mogu biti is tinski pokretači. Takve

se, poput, recimo, Bogdana Bogdanovića, bave ponajviše estetikom, to jest skladom beščašća, zla i sm rti – drugi

oblik Postanja i pos tojanja Titovim nalogodavcima budući neprihvatljiv, ako ne i nezamisliv.

Zar bi Im, inače, i prij em u Službu (inicijacija) ods likavao „vaznesenje“ poniženjem – shodno pravilu na ruskomnazvanom „na abarot“ (naopako)?

No, Bogdan Bogdanović, dekan Arhitektonskog fakulteta za „Junskih gibanja“ 1968, koji tada kao da je podržavao

naš zahtev da se sa državnih hvalospeva socijali zmu i komunizmu pređe na njihovu primenu, nije nam ličio na

budućeg građanina Beča, miljenika s arajevskih i slam ista, hrvatskih šovinista i svekolikih globalista. Kao

gradonačelnik Beograda, odan Brozovom liku i delu, poznavalac i masonerije, Bogdanović je istina branio i oca

Milana, književnika koji se islamizovao da bi se, pravoslavlje to zabranjujući, posle razvoda oženio po četvrti put.

No, kao deca raznih roditelja (na Univerzitetu, ipak, retko radnika) – što Srba što drugih naroda i „narodnosti“,

vernika i ateista, te partizana, „domaćih izdajnika“, „reakcije“ i „buržoazije“, pa živih, pomrlih, izbeglih ili pogubljenih

 – gotovo niko od nas mu to ne uzimaš e za zlo.

Bogdan Bogdanović mogao je slobodno da gradi svoje nekropole i Kamene cvetove, ceo njegov univerzum,

budući sazdan na pristanku njemu sl ičnih da služe gore čak i od s ebe – srps ki sunovrat uvek i počinjući po

buđenju iz dubokog sna, uz viku i gađenje. No Bogdanović teško da beše prespavao sve političke mene

Jugoslavije do juna ’68, i potom. Jer, da mu Slobodan Milošević beše zasmetao kao komunista a ne kao

provincijalac, pretpostavljam da bi napustio Partiju, a time i priliku da betonskim ornamentima resi genocid.

Mada smo se, naim e, na beogradskoj ulici nadmetali za priznanje soja – još ne veličine (tek sam kao student

pročitao knjigu Herojski oblik života Gerharda Gezemana, Nemca koji j e sa srpskom vojskom prošao Albaniju),

na Varoš Kapiji nismo se podvajali po poreklu, već valjanosti. Nism o razmiš ljali ni otkud sinu inteligenta Milana

Bogdanovića potreba da s e pridruži partizanima, ili sinu ratnog profitera iz srps kih oslobodilačkih pohoda Koči

Popoviću isti poriv. Ni m oj otac, sin načelnika Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca na Cetinju, nije imao našta da se

požali do na siromaš tvo, na koje Selići behu s pali pošto m i đed, po gušenju Rovačkog ustanka 1919, beše dao

ostavku. Ni Blagoje Babić, sin solunskog dobrovoljca koji nije hteo ni u četnike ni u partizane, i zato bio pogubljen

1942, u „levim skretanjima“ Milovana Đilas a i Moše Pijade, nije s hvatao da ga š kole koje pohađa odvajaju od

svega njegovim precima mi log i značajnog.

„Boko haram“ („‚Ne!‘ zapadnom obrazovanju“) nazivaju naime i Nigerijci svoju tekuću islamsku revoluciju protivu

svega zapadnjačkog. I, mada nis mo m uslim ani ni Afrikanci, valjalo bi se zapitati nad pokušajima obnove

kulturnopolitičkog obrasca izraženog gramš ijevskim (8) m anevrom iz 1990-ih, pod krinkom borbe za nacionalno

ujedinjenje i identitet. Jer, kao što levičarenje nije ideologija već vera, tako ni liberalni eks tremisti, istorijski nampoznati kao komunis ti, nisu do karakterologija. Podrškom, stoga, političkih i drugih inicijativa uglednika koji su se

uzdigli „s ečom knezova“ kakvu opisuje Pero Aleksić u s vom članku (5), kao narod nećemo postići niš ta do

zagađenje i sopstvene budućnosti.

Jer, liberalizam – u nas od kraja 19. i početka 20. veka izražen privrženošću socijalizmu, potom komunizmu, bio je i

ostao dobroželeća – ali i budalasta, a posle 1944. s ve licemernija – podrška nižem proseku ljudskosti, poduprta i

pozivanjem na statistiku, laž davno nazvanom „većom od najveće“ (9). „Pravljenje“ političkih, kulturnih i drugih

„veličina“ oduvek je bilo glavno oruđe i oružje Onih koji bi brojem da zatrpaju soj, da zavode mase obećavajući

svakome priliku da se us pne na „vrh“ koji, šiljat, može da primi samo nekolicinu. Vrh zaposednut ništacima nem a

naime m esta za istinske odličnike – ali i kukavci na njemu nemaju druge do da sluš aju šaptače iz podnožja, ili

zakulise.

Tako je, recimo, Radovana Damjanovića, istoričara i etimologa, profesor Vasilije Krestić 1970-ih oborio zbog

tvrdnje da krajiški pukovi Austrije behu poglavito srpski (10). Istini za volju, Krestić je 1990-ih ipak stao uz svoj

narod, suprotstavši s e predsedniku SANU Nikoli Hajdinu. No, ljudi koji s u se nedavno rešili da reaguju tek nanajnovije događaje na Kosmetu nisu prešli ni takav Put. Poput mnogih još s matranih „osobama od ugleda“,

praveći se nem ušti na nas leđe kakvo Radovan Damjanović nema – svoje knjige i danas prodajući poput

kolportera – po ko zna koji put pretrčavaju oni na stranu od koje, po sebe, očekuju više, kao njihovi očevi 1944.

Taj „bugarski“ princip ne zavarava, međutim, titoiste Nove Evrope. Da nije Lejdi Ešton izbrana na svoje mesto zbog

lepote, iskustva u međunarodnoj politici ili pameti, ili Van Rompej po istim m erilima? Čim e se „projekat Obama“

preporučio Americi, pa i svetu (Nobelova nagrada za mir pred „Arapsko proleće“) do svojim pom no „profilisanim“

atributima: crnac izgledom prihvatljiv i belcima, m ajke američke Jevrejke a oca m uslimana, rodbine afričke, puta

do „Uspeha“ prividno samostalnog? Već pedesetih godina prošloga veka, u naučnoj fantastici Angla javljale su se

naime priče o zakonom propisanoj prosečnosti. U tim skaskama o „nižem proseku“ sećam se jedne o društvu

gde snažni moraju da nos e tegove na nogama, lepi da se nagrđuju, pametni da ćute, hrabri da se sklanjaju. Što

se ta završava pobunom po kojoj, oslobođene, lepotice plene, plećati se uspravljaju, sluhisti poju, s oj prestaje da

se odriče s ebe… ne menja ni šta, mada s u i tada u Americi javne ličnosti birali i po izgledu, s naivne vere da on

odslikava i dušu.

Stoga „uzleti“ „timskih igrača“ poput osoba koji potpis uju dela pis ana tuđim perom – u Americi to budući gotovo

sva publicistika poznatih „autora“ a kod nas, od prvih dana Brozoslavije, i beletristika poput Mesečeve rose, „našoj“

službi bezbednosti mi le „Teodore Tare“, ili gotovo celokupnog dela Dobrice Ćos ića, redigovanog do te m ere da je

pitanje autorstva teško izbeći (11). Jer i ovlašan pogled na kulturne rubrike „Pečata“, „Nove s rpske političke m isli“,

„Vidovdana“, „Politike“, „Večernjih novosti“, NIN-a, ili „Blica“ otkriva da se bezmalo na isti način, i s gotovo istog

larpurlartističkog, metapolitički proverenog glediš ta, sve bave istim autorima, knjigama, izložbama, koncertima,

tribinama, aferama, pitanjima i „trendovima“. I, kao što je Grigorije Božović po drugi put ubijen prećutkivanjem u

KOMENTARI

People

Recent

Popular 

RECENT COM MENTS

 Жеровит

Коштуница још увек несрећни 5. октобар

назива великом п обедом демократије у

Србији, иако је довољно само прелистатикњигу Тима Маршала, чак не и прочитати је.

Докле год ДСС тај датум, и своју улогу...

SLOBODAN SAMARDŽIĆ: NISMO

IZNENAĐENI ŠTO JE NIKOLIĆ IZNEVERIO

OBEĆANJA · 12 minutes ago

 Владимир Челекетић

Е па онда би био ред да га Коштуница јавно

назове издајником и слугом Запада, да му

припрети да ће одговарати за велеиздају

кад-тад и да јасно каже да нема никакве

"добре односе" са Вучићем и...

SLOBODAN SAMARDŽIĆ: NISMO

IZNENAĐENI ŠTO JE NIKOLIĆ IZNEVERIO

OBEĆANJA · 1 hour ago

 Владимир Челекетић

"Случај" Николић је типичан пример снаге

Западе која Србима недостаје, а то јеспособност да се ради темељно, стрпљиво

и на дуге стазе. Може ли данас српска

националистичка оп озиција да направи...

SRĐAN VOLAREVIĆ: PREDSEDNIK

TOMISLAV NIKOLIĆ ILI PRIČA O UBIJANJU

http://www.standard.rs/srdjan-volarevic-predsednik-tomislav-nikolic-ili-prica-o-ubijanju-nade.htmlhttp://disqus.com/guest/33502c6c0d3e4c79c2a98d2228f724cc/http://disqus.com/guest/33502c6c0d3e4c79c2a98d2228f724cc/http://www.standard.rs/slobodan-samardzic-nismo-iznenadjeni-sto-je-nikolic-izneverio-obecanja.html#comment-803915194http://www.standard.rs/slobodan-samardzic-nismo-iznenadjeni-sto-je-nikolic-izneverio-obecanja.htmlhttp://disqus.com/guest/33502c6c0d3e4c79c2a98d2228f724cc/http://disqus.com/guest/33502c6c0d3e4c79c2a98d2228f724cc/http://www.standard.rs/slobodan-samardzic-nismo-iznenadjeni-sto-je-nikolic-izneverio-obecanja.html#comment-803965622http://www.standard.rs/slobodan-samardzic-nismo-iznenadjeni-sto-je-nikolic-izneverio-obecanja.htmlhttp://disqus.com/guest/47855df65e54128dd7b591e39c85ec8e/http://disqus.com/guest/47855df65e54128dd7b591e39c85ec8e/http://www.standard.rs/setnja-zahvalnosti-kako-je-zaista-bilo-video.html

8/18/2019 Momčilo Selić_ Senka

3/8

korist Dragoslava Mihailovića, Antonija Isakovića i pročih, a Stanislav Vinaver i Stanislav Krakov skrajnuti da se

više nikad ui stinu ne pomole – i današ nji antologičari i is toričari književnosti budući proizvodi škola na kojima s u

gospodarili nikole mi loševići i aleksandri ilići – tako će pod smernom upravom raznih mila lompara „naš u“

„kulturu“ zadugo omeđivati banalnost, derivativnost i provincijalizam, nastali iz propinjanja ka „univerzalnom“ i

„svetskom“.

Pri tom, uslugu takvom padu duha čini i neumerena hvala darovitih stvaralaca poput Ive Andrića, Meše Selimovića,

Miloša Crnjanskog, Borislava Pekića, Aleksandra Petrovića, Emira Kusturice i drugih, učinka određenog i nji hovim

najslabijim ostvarenjima. Veličina Andrića, na primer – iz pripovetki poput Mustafa Madžar  ili Trup – ne potvrđuje

se Na Drini ćuprijom, i tu ne pomaže ni Nobelova nagrada, davana i Frederiku Mistralu, Paulu fon Hajzeu,

Salvatoreu Kvazimodu, Vole Sojinki a uskraćena, recimo, Lavu Tolstoju. Roman Derviš i smrt  Meše Selimovića bio

bi snažniji da se otvoreno bavi jugoslovenskim s taljinizmom, Crnjanski je napisao i maniristički Dnevnik o

Čarnojeviću a najbolje delo, Roman o Londonu, moglo mu je biti zanatski čistije. Pekićevo Hodočašće ArsenijaNjegovana neubedljivo je i kao parabola i kao skaska, Petrovićeve Perjare izvukao je jedan glumac, Kusturičini

najviši dometi, Sećaš li se Doli Bel  i Otac na služb enom putu, ne prevazilaze češke persiflaže.

No, braneći i kudikamo slabiju baštinu autora poput Radoslava Bratića, Milorada Pavića, Moma Kapora i inih,

spram naleta još os rednjijih, neki „naši“ mediji kao da, metodološki, nemaju ništa protiv „bezalternativnosti“ ni

ranijih komunis ta ni današnjih, preimenovanih u drugosrbijance. I, mada Željko Cvijanović, u svom „Novom

Standardu“ tvrdi da su vedete poput Miljenka Derete ili Bil jane Srbljanović nastale prvo u časopis ima, novinama i

na TV – iako to beše odlučeno prethodno, u ideološkim, bezbednosnim, potom i obaveštajnim krugovima (12) –

ista, naknadna, „potvrda“ kusim delima deš avala se i pred Drugi s vetski rat – što s e da utvrditi iole

bespristrasnijom ponovnom procenom vrednosti većine autora uvrštenih, recimo, u Kratku istoriju srpske

književnosti  Jovana Deretića (13).

Da danas pak, linearno posledično, preovlađuju izdavači poput Lagune, Derete, Paideje, Evrođuntija, i slični

uočljivo je takođe svima, kao i pokazno odsustvo Nolita, Prosvete, Filipa Višnjića, Rada i drugih, „komunističkih“

kuća – pod tihim pritiskom još nezamrle kulturne javnosti ipak svojevremeno prinuđenih da objave ponešto odznačaja. No, tekuću nesrazmeru između obilja najčešće loše prevedenih stranih knjiga za trenutnu upotrebu i

trajno zanemarivanje, i domaćih, poglavito takođe sočinenija „ženskih pera“, većina obrazovanih Srba i nesvesno

doživljava kao udar na potragu za Smislom, inače otežanu nedomislivošću, i nesagledivošću, i Postanja i Tvorca.

Ovoliku pažnju zulumu u kulturi – kao odrazu terora nad sojem – navodim radi ukazivanja na jedan od glavnih

zahteva zločinačkog duha, umetnički prikazanog u Orvelovoj 1984. zapovešću Vinstonu Smitu da uistinu vidi

onoliko prstiju koliko mu islednik kaže, a ne koliko mu ih pokazuje. Jer „Change!“  je osnovni imperativ Novoga

svetskog poretka – na nam a is probanog pod imenom komunizma, sa svim njegovim „razvojnim fazama“: od

sovjetskog staljinizma između 1941. i 1948; jugoslovenskog „antistaljinističkog“ staljinizma do 1956; oktroisanog

„samoupravljanja“ (socijalizma sa „ljuds kim likom“) do 1990; potom liberalno-fašističkog kapitalizma, uz stalno

„bratstvo i jedinstvo“ kojim se i danas svakoj etničkoj, jezičkoj, verskoj, polno il i „rodski“ devijantnoj grupi tetoše ma

koliko umišljeni „identitet“ – do Srbima, narodu povesno, podvižnički potvrđenog sopstva.

Jer, da nije bilo te zapovesti na s talnu „promenu“ Kurte Murtom, ne bi nam se des ilo da i najbolji u naš em javnom

životu prođu čistilištem – kao Krestić, uvažavajući istoriografiju po „Stevi“ Krajačiću ili Edvardu Kardelju. Ne bi tada

ni Nikola Kusovac morao ćutati o pos tojanju Zorana Miladinovića, slikara kudikamo značajnijeg od cele Medijale,

kojom je Služba izgleda smatrala da može „jugoslovensko“ slikarstvo progurati u europske kataloge i istorije

umetnosti. Ne bi, tada, ni Dragoš Kalajić, „čovek za vezu Udbe sa Kosom“ (14), mogao za svog druga sa Čubure,

Miladinovića, reći da je „malograđanin“, mada je Zoran živeo i stvarao u novobeogradskom podrumu i izdržavao se

radeći grobljanske portrete, dok je on, kada je bilo gotovo nemoguće dobiti pasoš i za torbarska putovanja u Trst,

pohađao neku rimsku školu za istoriju umetnosti, kasnije se di čeći navodnom diplomom rimske Akademije.

Sve je to bilo i ostalo moguće vanvremenskim nasiljem niščih, poput svoga uzora Broza uzdignutih na mesta m oći

i vlasti a da ih niko nije smeo zapitati ni ko su ni šta su, a ponajmanje „ko ih drži“, i „za koga rade“. Jer, za razliku od

londonskog Blums beri kruga, koji je sabirao is tinsku veličinu – makar mu, poput Orvelove, bila neprijateljska – il i

prakse Amerikanaca do sedm e decenije prošloga veka da objavljuju i hvale autentične buntovnike poput Kena

Kisija, ili Sovjeta da daju priliku Mihailu Bulgakovu, te ne unište rukopis romana Tihi Don, kasnije pripis an Mihailu

Šolohovu, Srbi, od političkog ustanka protivu Romeja – podražavanjem njihove crkvene organizacije, kulture,

državnog ustrojstva, dvorskog ceremonijala i nom enklature – vrše kulturcid nad sobom .

Taj, hrvatoidni, promašen napor da se bude „veći katolik od pape“, opisan već delom Vladimira Vujića (15), još jednog iz srps ke kulture izguranog zaslužnika, kao da je kob našega bi ća, kroz vekove. Da je drukčije, zar bi iko

imao obraza, ako već nema pameti, da i danas omalovažava našu, i Istoku i Zapadu antitetičnu, epsku poeziju kao

„slepačku“, a izvorni srpski jezik, nenatrunjen crkvenoslovenskim, kao „govedarski i svinjarski“?

Podela na „varvare“ i Helene, Rimljane, Romeje, a danas Zapadnjake i ostale, jeste, naime, imperijali stički

pokušaj prisvajanja soja, ako ne i nadistorije, nas koji s mo prezirali grabež. No, „plastična operacija ličnosti“,

kakvom je i Dragoslav Bokan pokušao da odbrani svoj lik i delo – isprva „komandanta“ Belih Orlova, pa retora

pogodnog za pojavljivanje na „javnim servisima“ – ili Vuka Draškovića u raznim inkarnacijama – jeste nažalost ono

što je „nama naša borba dala“, mim o neumrlog „Tita za Maršala“. Komunisti, za Crvenom armi jom upavši u

Beograd, možda i nisu hteli da streljaju tolike pisce, umetnike, književnike, profesore univerziteta i kulturne i javne

radnike, te da s totine njih ućutkaju nepomenom, a sve nadomeste svojim drugorazrednicima – kao š to ni danas

Druga Srbija nije protiv toga da je zastupaju pravi stvaraoci – no, soj i veličina, proistekli iz Božijega dara i

viteškoga duha, ne trpe čopor, krdo, komandu, niti službene zadatke.

„Sjajan filozof, ali neće da sluš a!“ bejah naime čuo Milovana Đilas a da se žali na prijatelja di sidenta, dok smo on,Matija Bećković i ja bazali Beogradom, oni zastajkujući i osvrćući se, da nas ko ne prati. Jer sam Đilas, voljniji

vlasti no književnosti, jeste s lušao „koga treba“ dok mu se, s političke procene, učinilo da taj više nije „Broz“. Jesu

li mu to potom postali s tranci na koje Vujić ukazuje još 1935. (15) – neki drugi mešetari ubeđeni u svoju viziju

Vrlog novog sveta – čaprom i s ramotom otkrivamo i ovih dana, kada se metež među belosvetskim lutkarima

očituje i metastazom pometnje u nas.

Željko Cvijanović, obavešten čovek, trebalo bi zato da zna da postupak pravljenja kulturnih, političkih i medijskih

ADVERTISEMENT

ADVERTISEMENT

NADE · 1 hour ago

People

Recent

Popular 

RECENT COM MENTS

 Жеровит

Коштуница још увек несрећни 5. октобар

назива великом п обедом демократије у

Србији, иако је довољно само прелистати

књигу Тима Маршала, чак не и прочитати је.

Докле год ДСС тај датум, и своју улогу...

SLOBODAN SAMARDŽIĆ: NISMO

IZNENAĐENI ŠTO JE NIKOLIĆ IZNEVERIO

OBEĆANJA · 12 minutes ago

 Владимир Челекетић

Е па онда би био ред да га Коштуница јавно

назове издајником и слугом Запада, да му

припрети да ће одговарати за велеиздају

кад-тад и да јасно каже да нема никакве

"добре односе" са Вучићем и...

SLOBODAN SAMARDŽIĆ: NISMO

IZNENAĐENI ŠTO JE NIKOLIĆ IZNEVERIO

OBEĆANJA · 1 hour ago

 Владимир Челекетић

"Случај" Николић је типичан пример снаге

Западе која Србима недостаје, а то је

способност да се ради темељно, стрпљиво

и на дуге стазе. Може ли данас српска

националистичка оп озиција да направи...

SRĐAN VOLAREVIĆ: PREDSEDNIK

TOMISLAV NIKOLIĆ ILI PRIČA O UBIJANJU

NADE · 1 hour ago

http://www.vidovdan.org/http://disqus.com/http://www.standard.rs/srdjan-volarevic-predsednik-tomislav-nikolic-ili-prica-o-ubijanju-nade.html#comment-803902659http://www.standard.rs/srdjan-volarevic-predsednik-tomislav-nikolic-ili-prica-o-ubijanju-nade.htmlhttp://disqus.com/guest/33502c6c0d3e4c79c2a98d2228f724cc/http://disqus.com/guest/33502c6c0d3e4c79c2a98d2228f724cc/http://www.standard.rs/slobodan-samardzic-nismo-iznenadjeni-sto-je-nikolic-izneverio-obecanja.html#comment-803915194http://www.standard.rs/slobodan-samardzic-nismo-iznenadjeni-sto-je-nikolic-izneverio-obecanja.htmlhttp://disqus.com/guest/33502c6c0d3e4c79c2a98d2228f724cc/http://disqus.com/guest/33502c6c0d3e4c79c2a98d2228f724cc/http://www.standard.rs/slobodan-samardzic-nismo-iznenadjeni-sto-je-nikolic-izneverio-obecanja.html#comment-803965622http://www.standard.rs/slobodan-samardzic-nismo-iznenadjeni-sto-je-nikolic-izneverio-obecanja.htmlhttp://disqus.com/guest/47855df65e54128dd7b591e39c85ec8e/http://disqus.com/guest/47855df65e54128dd7b591e39c85ec8e/http://www.standard.rs/momcilo-selic-senka.html#http://www.standard.rs/momcilo-selic-senka.html#http://www.standard.rs/momcilo-selic-senka.html#http://disqus.com/http://www.standard.rs/srdjan-volarevic-predsednik-tomislav-nikolic-ili-prica-o-ubijanju-nade.html#comment-803902659http://www.standard.rs/srdjan-volarevic-predsednik-tomislav-nikolic-ili-prica-o-ubijanju-nade.html

8/18/2019 Momčilo Selić_ Senka

4/8

lumena koje danas, uz Milorada Vučelića ili Branka Raduna, brani kao protivtežu uruk-hajskim veličinama

europske Srbije, nije do prilog odricanju od naš e iskoni. Jer Srbija je zabasala već pokušajem Dušana Silnog da

uvođenjem dvorskog plemstva pos tanemo Imperija – takvim slabljenjem narodnog duha izazvavši pozor ne sam o

suseda, već i udaljenih lešinara.

Srbima, jednom od „sem enskih“ naroda Evroazije, Ti, kojima „zakon leži u topuzu“, ni danas naime ne smeju

dozvoliti da se prizovu vrlini kojom behu podstakli i druge na podvig – među „carskim narodima“ kako sebe zovu i

 Angli, poistovećen sa zavojevaštvom. Baveći se otuđenjem Beograđana od Srps tva, navodeći Borislava Pekića,

Cincara i duhom i poreklom, pis ca i Ćos ićeve i Konstantinovićeve Srbije, Blagoje Babić uzrok tome nazire u

kosmopolitskom sastavu stanovništva glavnog grada. No to je samo delim ično tačno: u osnovnoj školi Braća

Ribar (imenovanoj po Loli i Jurici Ribar, alijas Fišer, pa 1990-ih preimenovanoj u Kralj Petar Prvi) bilo je i

italijanskih, nemačkih i jevrejskih prezimena, ali se ti m oji š kolski drugovi nikada nisu ostrvili na nas, prezimena

sa „ić“. To su činili samo potomci koristoljubivih urodica, u vremenu provere setivši s e da „nisu odavde“ i –dodvoravajući se tim stegonošama mandarinske „elite“ – đilas ovski gladni pripadnici balkanskog

”Lumpengesindel “-a (16).

Osvajačkim pravom (17), u nabeđenu, naslednu elitu ušli su tako i Žarko Korać, Borka Pavićević, Biljana Kovačević

Vučo – deca Jevrejki i Srba Veljka Koraća i Vuka Pavićevića, komesara s Filozofskog fakulteta, te Brozovog

telohranitelja Veljka Kovačevića – pa Sonja Biserko, čiji je brat poginuo u zengama, zatim Ivan Vejvoda, sin

ambasadora Iva Vejvode, te Jurij Bajec, Slovenac, pa David Albahari i Danilo Kiš – po jevrejskim verskim

zakonima „goji“ jer s u im majke „ši kse“ – pa Dragan Kapičić, sin crnogorskog š oviniste Jova Kapičića, te Joška

Broz, i bezbrojni drugi – kolonijalis tički radiji Beogradu i Srbiji nego svojim zavičajima.

Ne tvrdim da među naš im inozemnicima nije bilo i s rpskih rodoljuba, poput dva Stanislava, Vinavera i Krakova, ali

u okruženju iz zavisti ustremljenom na Srbe, širokogrudost s pram Zapadnjaka pokazala se prečesto pogubnom

po nas. Jer, sam intelektualizam – takođe uvezen s Područja Sumraka ( Abendland -a Špenglera) – stran je biću

koje, povesno, stremi vrlini pre nego veštini. I mada neki naš i velikani poput Rastka Nemanjića, Stefana

Lazarevića ili Vladike Rada Tomova, behu i kulturni heroji, narod ih je cenio ponajviše s a sjaja njihovih ličnosti.Pamet su naim e Srbi odvajkada poštovali, od vođa i očekivali, ali, da Njegoš nije opevao našu etiku, ostali bi m u

uspesi bili zaboravljeni, kao što čak ni današnji „Crnogorci“ ne haju odviše za državništvo i književnost Kralja

Nikole, pamteći njegovu narav i nedela.

Marko Miljanov ostao je uzor ne kao vrstan pisac, već kao nenadmašni vitez.

Um Zapada, narastao na uštrb duha i duše, ili spao na razum, opredmetio se i sveučilištima, ali ti paganski

hramovi posvećeni „Znanju“ a retko Ljubavi nisu Srbima doneli ničeg potrebnog za opstanak na Balkanu. Jer,

sudeći s pram naš ega stava prema otpadnicima od Srpstva – i , još više, njihovoga prema nama – život, za nas,

 jes te pre svega odanos t sops tvu, a ne širenje zeml jom i li vladanje drug ima, drugime, a ponajmanje tvari kao

takvom. Srbi Srednjeg veka nisu imali gradova do letnjih trgova natkriljenih malenim tvrđavama, donekle se

urbanizujući tek prihvatanjem evropskog i levantskog bekstva od traženja Smisla van bedema. Srpsko

povarošenje pokazalo se razornim po nas – kao i današnje, „beogradizacijom“.

Kao etnos, svojta smo naim e Arjama, koji su Dariju, Persij ancu, kazali da nemaju šta da brane osim svojih

nekropola.

To, međutim, ne znači da ne možemo biti varošani, pa i „građani“, bez gubitka sebe, društveno dvojstvo budući

prihvatili i drugi nama bliski narodi – Vlasi se deleći na varošane (Cincare) i stočare (Vlahe, Karagune, itd),

Rumuni i Grci takođe. Univerziteti nam jes u nametnuli shvatanje učenja i nauke kao rastavljanja celina pa

njihovog nanovog sklapanja u i ntelektu razumljivije oblike, no genocid i kulturcid nad nama posledica s u odricanja

od s lobode, kome s e s uprotstavio i gorštak Slobodan Tomović, a podržavao ga samoizvedeni Europljanin Nikola

Milošević. Komunizam kao „juriš na Nebo“ umiš ljaj je s tran srpskom duhu. Što tako behu pali i moji roditelji – pa i

 ja, dok sa os amnaest godina nisam zaradio dos ije u Udb i – učinak je upravo „našeg“, sholas tičkog Univerziteta –

zamlate, fantaste i s ocijal revolucionari budući mahom njegovi s tudenti i profesori. Jer, Kulturkampf spada u

najpodlije, a time po nas najpogubnije oblike rata: gde zavlada „filozofija“ tu stradaju duša i duh, „pozitivne nauke“

obespredmećuju umetnost kao molitvu Bogu, račun mimo časti mam i u ad ne samo nas.

Gde se zapati „srpski rok“ tu vene vranjanska ili kosmetska pes ma; gde s e uvija, trese i s kače nestaju sakralne

igre promenlji vog ritma. Gde s e najviše veruje latinici, ćirilica čili, citati pretežu nad rasuđivanjem, smenj iva teorija

nad „empirijom “. Podsticanje niskosti i zemnosti, oblapornosti i pohote, kukavnog i zlog, unizilo je nas više nodruge, jer smo se s trmoglavili s visina kojima oni i ne s treme. Pad Crne Gore, čiji su Srbi kliktali „Ni u sreći ni 

nesreći, niko od nas nij e veći!“  mera je niš tavila kome s mo s e upustili. Staro koliko i kirgisko ubijanje svih koji

„štrče“ isuviše, ili ujgursko niš tenje samos vesti u m ankurta, jeste ruganje Miloša „Velikog“ – uzora svim „našim “

bezbednjacima posle 1944 – predlogu da s e među Srbima nanovo ustanovi plems tvo (18). Tako su se i Dveri,

kojima s u mnogi prišli tražeći čistotu, dale u politiku po pravilima nametnutim nam puškom i žicom, zindanom i

lažju.

Jer, mimo toga što su izašli na nameštene izbore, na spisku njihovih uzdanica isuviše je onih koji nis u mogli

napredovati bez gušenja izuzetnosti, makar u sebi. Komemoracijom „filozofu, književniku, polihistoru, čoveku

instituciji“, „najvećem Srbinu posle Patrijarha Pavla“ Predragu Dragiću Kijuku, pozvavši i na Kijukove dane

„glumce, intelektualce i novinare“, „seme nove elite, koja im a s nage da se izbori s a izazovom savremenosti“, Dveri

pružaju priliku mnogima da se prestroje u j oš jednu „avangardu“. Poput Koste Čavoškog, Mile Alečković Nikolić,

Marinka Vučinića, Radovana Kalabića – om ladinskih prvaka minulih vremena – ni Kijuk naim e nije nailazio na

ozbiljne prepreke u s vom „us ponu“. I mada je svoj zbornik Catena mundi  objavio bez indeksa te, „nikada član

nijedne partije“, upravljao i postbrozovskim i „tranzicijskim “ kulturnim ustanovama, i z njegove javnosti dos tupnebiografije ne vidi se je li završio i li s amo pohađao Filološki, Pravni i Filozofski fakultet. Zvaničnom Srbijom

promovisano među s rpskim rasejanjem, kao i na Zapadu, delo m u možda opravdava naziv „polihistora“, no

književnika već manje, pi sca ponajmanje.

Da je neko takvu „veličinu“ teslimio i ljudima iz Dveri, mogu tumačiti nji hovom m ladošću, i brkanjem

promućurnosti, prodornosti i besedniš tva sa odlikom, ali mi trpanje glumaca, novinara, svaštara, te svevremenika

poput Srđe Trifkovića – podobnog i RTV Beograd, i Bibisiju, i Glasu Amerike, i konzervativnom Kroniklsu iz

ADVERTISEMENT

ADVERTISEMENT

WHO LIKES US

http://spy.is.in.rs/

8/18/2019 Momčilo Selić_ Senka

5/8

8/18/2019 Momčilo Selić_ Senka

6/8

 ★     

Share

http://void%28null%29/http://void%28null%29/http://void%28null%29/http://void%28null%29/http://void%28null%29/

8/18/2019 Momčilo Selić_ Senka

7/8

What's this?  ALSO ON NOVI STANDARD

SLOBODAN SAMARD I : NISMOIZNENAĐENI ŠTO JE NIKOLIĆ IZNEVERIO

Владимир Челекетић — Е па онда би биоред да га Коштуница јавно назове издајникоми слугом Запада, да му припрети да ће о…

RATKO DMITROVI : ODGOVOR ELJKUCVIJANOVIĆU ILI JA SAM PO RUSKOM …

Nebojša Malić — То што Руси не ж еле да сепонашају као Американци, из којег годразлога, више је њихов проблем него …

ELJKO CVIJANOVI : DR D EKIL IGOSPODIN HAJD ILI JEDINA STRATEGIJA …

old fashion Србин — надам се да је тачно тода се ствара линија фронта између грађана ивласти. Кажем, надам се, пошто ј…

SRĐAN VOLAREVI : PREDSEDNIKTOMISLAV NIKOLIĆ ILI PRIČA O UBIJANJU

Саучесник — Од жеђи, биће, свака ти речпије воду, жеђи и твоје, и моје, и свачије.Принцеза је пољубила Тому и …

• Reply •

кра а века. ао што ни е ни почела ез уплитања ту их прсти у ,

тако није ни сво време до данас. Оно што су други народи имали-бројнији народ,

нагомилана богатства и слојеве разних богатстава-широку основицу

стваралаштва, традицију политичких система, у Србији је било танко.

Вредности турског феудализма и уређења, још увек нису изумрле. Можда због

тога, Југославијом и Србијом се владало, како смо делом (ко дуже, ко краће)

искусили. После "рајетинског" преживљавања, ушли смо у период два века

увоза свега и свачега, а продубљивања комплекса ниже вредности. То је

такође, довело до стварања система "ауто-цензуре" и кукавичког "мртвом

вуку, репа мерења". Иако смо имали и људе "од интегритета"-личности високихморалних вредности, печат нам дају "бескичмењаци".

Задњих година, потиснуте су све сварне вредности, а на сцени су припремљени, да

омогуће несметано деловање "прстију" и "луткара".

(Сетимо се приче о НИН-у, позоришту и аутоцензури из "оног" доба, како је

испричао г. Ћирилов и још неки.

Такође, увођење предмета "Марксизам" у средње школе, као и "реформе"

није тражио ЦК, као што низ садашњих "побољшања" није ни могао да

захтева ниједан од покојника)

Због свега, данас, политички систем ствара немогуће и неспособне владе,

Србија сиромаши, па ни стваралаштво у области "надградње"-науци, просвети,

и култури, не може бити ни јаче ни здравије.

Србољуб Савић 0

• Reply •

Bianca   •  4 hours ago

U modernom svjetu, samo sila se pita. I male drzave koje ne shvacaju da

mutlipolarni svjet u stvari nece ostaviti mnogo mjesta za nezavisne zemlje -- ce biti brzo

unistene. Analiza problema ne pomaze. Hitno shvacanje da je voda vec dosla do vrata -- i

da je vreme da se uskoci u kamp gdje ce se naci spas, to je jedina analiza i sinteza koju

trebamo. Ako ne, za one koji preosaju, naci ce se nekakvi poslovi u placenickim jedinicama

diljem svjeta, i poslovi u kolonijalnoj administraciji. Nece mnogi to prezivjeti, i biti ce bolje da

ne prezive, pa da ne vide sto ce biti sa njihovom djecom u unucima. Gorki su plodovi

kukavicluka.

 0

• Reply •

Драшко   •  10 hours ago

 Алал ти вера Момчило !

 2

×

2 comments • 2 hours ago 75 comments • 5 days ago

66 comments • 3 days ago 8 comments • 12 hours ago

Share ›

Share ›

Share ›

POSLEDNJE VESTI

ZVONKO MIHAJLOVIĆ, NAČELNIK OPŠTINE

NAJČITANIJE POSETIOCI SAJTA

http://www.standard.rs/zvonko-mihajlovic-nacelnik-opstine-strpce-sta-znaci-ukidanje-institucija-srbije-na-kosmetu.htmlhttp://www.standard.rs/momcilo-selic-senka.html#http://www.standard.rs/srdjan-volarevic-predsednik-tomislav-nikolic-ili-prica-o-ubijanju-nade.html#disqus_threadhttp://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-dr-dzekil-i-gospodin-hajd-ili-jedina-strategija-tome-nikolica.html#disqus_threadhttp://www.standard.rs/ratko-dmitrovic-odgovor-zeljku-cvijanovicu-ili-ja-sam-po-ruskom-pitanju-agnostik.html#disqus_threadhttp://www.standard.rs/slobodan-samardzic-nismo-iznenadjeni-sto-je-nikolic-izneverio-obecanja.html#disqus_threadhttp://www.standard.rs/momcilo-selic-senka.html#http://www.standard.rs/momcilo-selic-senka.html#http://www.standard.rs/momcilo-selic-senka.html#http://www.standard.rs/momcilo-selic-senka.html#comment-803450452http://www.standard.rs/momcilo-selic-senka.html#http://www.standard.rs/momcilo-selic-senka.html#http://www.standard.rs/momcilo-selic-senka.html#http://www.standard.rs/momcilo-selic-senka.html#http://www.standard.rs/momcilo-selic-senka.html#comment-803811827http://www.standard.rs/momcilo-selic-senka.html#http://www.standard.rs/momcilo-selic-senka.html#http://www.standard.rs/momcilo-selic-senka.html#http://www.standard.rs/momcilo-selic-senka.html#http://www.standard.rs/srdjan-volarevic-predsednik-tomislav-nikolic-ili-prica-o-ubijanju-nade.html#disqus_threadhttp://www.standard.rs/srdjan-volarevic-predsednik-tomislav-nikolic-ili-prica-o-ubijanju-nade.html#disqus_threadhttp://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-dr-dzekil-i-gospodin-hajd-ili-jedina-strategija-tome-nikolica.html#disqus_threadhttp://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-dr-dzekil-i-gospodin-hajd-ili-jedina-strategija-tome-nikolica.html#disqus_threadhttp://www.standard.rs/ratko-dmitrovic-odgovor-zeljku-cvijanovicu-ili-ja-sam-po-ruskom-pitanju-agnostik.html#disqus_threadhttp://www.standard.rs/ratko-dmitrovic-odgovor-zeljku-cvijanovicu-ili-ja-sam-po-ruskom-pitanju-agnostik.html#disqus_threadhttp://www.standard.rs/slobodan-samardzic-nismo-iznenadjeni-sto-je-nikolic-izneverio-obecanja.html#disqus_threadhttp://www.standard.rs/slobodan-samardzic-nismo-iznenadjeni-sto-je-nikolic-izneverio-obecanja.html#disqus_threadhttp://www.standard.rs/momcilo-selic-senka.html#

8/18/2019 Momčilo Selić_ Senka

8/8