zooekologija u zaštiti bilja - agrif.bg.ac.rs. zooekologija uvod... · Šta to beše ekologija?...

Zooekologija u zaštiti bilja

Prof. Milan Radivojević

Šta to beše Ekologija?

Ovaj pojam se danas često koristi, u raznim

situacijama i za razne potrebe.

‘’Ovaj deterdžent je proizveden ekološkom tehnologijom’’ =

bez fosfata.. tj. ne zagađuje reke

‘’I ekološki je upakovan’’ = u ambalažu koja se može

reciklirati i sl. (mada je nekada pitanje da li je tako)

‘’Kod nas još nije dovoljno razvijena ekološka

svest’’= ne čuvamo i zagađujemo prirodu i sl.

‘’Kod nas još nije dovoljno razvijena ekološka

svest’’= ne čuvamo i zagađujemo prirodu i sl.

‘’proučavati ekologiju nečega ili nekoga’’

I u biologiji se uobičajeno kaže:

‘’proučavati ekologiju... nečega ili nekoga’’

Uopšteno govoreći, baviti se ekologijom znači

baviti se nekim od aspekata raznih, odnosa ili

delovanja

živih bića na druga živa bića

nežive prirode na živa bića

nežive prirode na živa bića

živih bića na neživu prirodu

i uzajamno jednih na druge...

i uzajamno jednih na druge...

i uzajamno jednih na druge...

i uzajamno jednih na druge...

a čovek je gotovo svuda i ‘navraća vodu na svoju vodenicu’

i uzajamno jednih na druge...

a čovek je gotovo svuda i ‘navraća vodu na svoju vodenicu’

Uporedo sa istorijskim razvojem čoveka kao

bića i činioca koji sve više i globalno utiče

na svet, prirodu ili tzv. životnu sredinu, u

kojoj živi zajedno sa drugim živim bićima,

razvijao se i interes čoveka da upozna ove

raznovrsne odnose i uticaje, sa

prevashodnim ciljem

da što više može da prepozna pa zatim i

kontroliše svoje delovanje na okolinu,

kako ono negativno

tako i ono pozitivno delovanje

tako i ono pozitivno delovanje

Zanimanje ljudi za ‘ekološka’ pitanja može

se istorijski podeliti na

- Prednaučni period i iskustveno bavljenje

(od preistorije a iskustveno i danas)

- Naučni period od XVIII veka nadalje

- Prirodno naučni XVIII/XIX v.

- Prirodno-humanističko n. XIX/XX

- Prirodno human-tehnološki XX/XXI

Prednaučni od raznih pisanih razmišljanja

antičkih mislilaca do narodnih iskustava

NAUČNI PERIOD od početka XVIII

- Anton Van Leewenhoek (1632 – 1723)

o lancima ishrane i regulaciji brojnosti ž.b.

‘otac mikrobiologije’

- Richard Bradley

o biološkoj produkciji biljaka

Charles Darwin (1859 Postanak vrsta)

o uticaju sredine na rasprostranjenje i prirodnu selekciju ž.b.

prekretnica

Dotle je sve bilo u okviru drugih bioloških disciplina

Nije još postojao ni termin ekologija

Ubrzo, 1868 Ernst Heckel uvodi termin ekologija,

od oikos (dom, mesto življenja) i logos;

Počinje razvoj, i XIX/XX to je već jasno posebna

naučna disciplina,

u početku dosta oštro podeljena na FITO- i

ZOOekologiju, ali ubrzo radovi

Klementsa i Šelforda

o biologiji kao jedinstvenoj nauci i kruženju

materija u prirodi,

Lindemana i Hačinsona (lanci i kruženje) i drugih,

povezuju ekologiju u jedinstvenu biološku

disciplinu.

XX vek odlikuje nagli razvoj ekologije

To je uslovljeno, pre svega, naglim rastom

ljudske populacije,

pa i njenog globalnog uticaja, naročito

negativnog, na ž. sredinu,

a uporedo sa tim i postepenom spoznajom da

se te negativnosti teško mogu ili nikako ne

mogu prevazilaziti spontano, ‘prirodno’, već da

čovek mora i da smanjuje negativno dalovanje, i

da sanira štetu koju izaziva.

Preduslov je na nauci zasnovano poznavanje

problema.

DEFINICIJE

od početka pa i danas dosta su šarolike

ELTON (1927, 1958, 1966) ‘Naučna istorija

prirode’ – prilično uopšteno

ALEE (1949) ‘Odnosi organizama i životne

sredine’

ODUM (1957) ‘Strukturne i vremenske promene

ekoloških sistema’

Kod nas počelo naučno krajem XIX (J. Pančič)

Utemeljivači ekologije kod nas su

SINIŠA STANKOVIĆ

definicija: ‘Ekologja ispituje zakonitosti na kojima

počivaju odnosi živih bića međusobno i sa

neživom prirodom’

1935 ‘Okvir života’

1962 ‘Ekologija životinja’

Ova knjiga je i osnova za ovaj naš predmet

MILORAD JANKOVIĆ

1962 ‘Fitoekologija sa osnovama fitocenologije i

pregledom tipova vegetacije na Zemlji.

NEKI OPŠTI POJMOVI I POJAVE KOJIMA SE BAVI EKOLOGIJA

Ekološki sistemi

ODUM (1957) ‘Strukturne i vremenske promene ekoloških sistema’

To su organizacioni nivoi životom naseljene prirode kao životne sredine živih bića,

od biosfere preko njenih osnovnih podcelina,

biohidrosfere, biolitosfere i bioatmosfere pa dalje preko tzv. biociklusa (slane vode, slatke vode itd), do ekosistema kao osnovnog gradivnog i funkcionalnog entiteta biosfere i životne sredine uopšte.

Biosfera je životom naseljeni deo naše planete.

Sa po nekoliko km najvećih nadmorskih visina kopna i

dubina okeana, nije ni kao kora od jabuke na planeti

Biosfera je promenljiva istorijski i po čisto prostornoj

organizaciji kopna o mora, i klimatski.

najstariji nalazi insekata oko 400 miliona godina (Devon)

Ekosistem je celokupnost živog sveta

(biocenoze) i neživih uslova (biotopa) sa

nekom njihovom karakterističnom

kombinacijom, koja jedan tip ekosistema

razlikuje od drugih. (livada, šuma, jezero,

močvara, reka, pećina, pustinja itd.)

Niži ekološki sistemi, koji su komponente ili

elementi ekosistema, a koji se iz praktičnih

razloga u ekologiji uobičajeno posebno

razmatraju i proučavaju su: bicenoze,

životni kompleksi, biotop, stanište,

populacije i jedinke.

ŽIVOTNA SREDINA

Jako mnogo korišćen ekološki pojam, koji se često nejasno povezuje sa ekološkim sistemima.

Oxford dictionary of Biology:

Environment – Fizički, hemijski i biološki uslovi regiona u kojem neki organizam živi.

Dakle, životna sredina jeste pre svega ekosistem gledan kao skup uslova (ili faktora) u kojima žive živa bića koja ga naseljavaju. Za živa bića koja naseljavaju više ekosistema, i pojam životne sredine je širi. Za čoveka je to praktično čitava biolitosfera, a delimično i biohidro- pa i bioatmosfera, pa se često pod životnom sredinom misli na čovekovu životnu sredinu, a to je znatno više nego jedan ekosistem, praktično cela biosfera.

ŽIVOTNO STANIŠTE

Ekosistemi su nastanjeni raznim ž. b., ali ne žive svi svuda,

niti jedinke iste vrste borave stalno na jednom mestu,

a neki članovi redovno ili povremeno žive u dva ili više biotopa, tj. ekosistema.

Zato se koristi termin životno stanište

Tradicionalno, ž.s. se definiše kao deo biotopa, jednog dva ili više susednih, ali je ispravnije

Životno stanište je stvarno naseljeni deo jednog ili više ekosistema od strane neke vrste ž. bića.

EKOLOGIJA KAO NAUKA

fundamentalna ekologija:

današnja ekologija sa svojim osnovnim

pravcima formirala se naročito u I/2 XX v.

Pored čisto bioloških novih saznanja, u to vreme

je ekologija dobila i znatnu praktičnu

aktuelnost. Formirano je opšte mišljenje da

samo temeljno, na nauci zasnovano poznavanje

zakonitosti koje vladaju u prirodi, omogućava

racionalno delovanje čoveka na njenom

očuvanju i prihvatljivom (održivom) menjanju i

iskorišćavanju.

PODELA EKOLOGIJE NA UŽE DISCIPLINE

Jedan logičan pristup podele, koji se istorijski

formirao i iz metodoloških razloga, jeste na

discipline koje izučavaju različite nivoe

integracije ekoloških sistema.

Analitička iIi idioekologija metodski pristupa

izučavanju jedinki pojedinih vrsta, izloženih

delovanju nekih ispitivanih uslova sredine.

Sintetička ekologija se bavi izučavanjem viših

nivoa integracije ekoloških sistema, a posebno

populacije, biocenoze i ekosistema.

Prisutna je i taksonomska podela: Zoo, Fito,

Ekologija riba,...Ekologija insekata.

EKOLOGIJA I DRUGE NAUKE

prirodne su i brojne veze ekologije sa drugim biološkim

disciplinama. Neke veze postoje iako su same discipline

ostale odvojene.

Morfologija i fiziologija svake vrste je kroz tzv. životnu formu

kojoj pripada odraz prilagođenosti određenim uslovima za

život, što je rezultat dugog evolutivnog procesa

Prirodna selekcija povezuje

ekologiju sa taksonomijom,

biogeografijom, arealologijom,

filogenijom, paleontologijom i

drugim disciplinama koje imaju

veze sa biodiverzitetom.

Neke discipline su se ‘fuzionisale’ u nove

zajedničke, kao što su ekofiziologija, genetička

ekologija, ekotoksikologija i dr.

Logična je i jasna veza ekologije sa drugim

prirodnim naukama, kao što su

fizika, hemija, geografija, klimatologija,

geologija, hidrologija, pedologija itd.

Matematika i statistika su tesno povezane, bolje

reći ugrađene u ekologiju, zato što ona u velikoj

meri operiše sa kvantitativnim podacima i

statističkim pojavama.

Tehničko-tehnološke nauke imaju raznolike veze:

neke su ‘uslužne’, kroz obezbeđivanje tehničke

podrške metodologiji istraživanja (aparati itd.),

neke tehnologije su izvor ekoloških problema,

a neke obezbeđuju rešenje problema

(na pr. reciklaža otpada itd)

SVE U SVEMU EKOLOGIJA JE NAGLAŠENO

SINTETSKA NAUKA,

UPOREDO SA

FUNDAMENTALNOM EKOLOGIJOM

RAZVIJALA SE I

EKOLOGIJA KAO PRIMENJENA NAUKA

EKOLOGIJA KAO PRIMENJENA NAUKA

Rekli smo da je pokretač razvoja ekologije bio porast ljudske populacije i globalni ekološki problemi XX v.:

- Zagađenje živ. sredine:

EKOLOGIJA KAO PRIMENJENA NAUKA

Rekli smo da je pokretač razvoja ekologije bio porast ljudske populacije i globalni ekološki problemi XX v.:

- Zagađenje živ. sredine:

vode

vazduha

zemljišta biljaka

životinja

- Narušavanje prirodne ravnoteže

- zagađivanjem

- stihijskom eksploatacijom planetarnih resursa

- i na druge načine: na pr.

U intenzivnoj poljoprivredi izraženi su brojni

ekološki problemi, između ostalog i štete od

bolesti i štetočina. Tu je i problem zagađenja

hemizacijom, a pesticidi se pojavljuju i kao

rešenje jednog problema, a i novi problem sam po

sebi.

Put za rešavanje ovih problema je

Prvo, kroz fundamentalna ekološka istraživanja

upoznati zakonitosti i principe;

Drugo, kroz primenjena istraživanja doći do

optimalnih pristupa u rešavanju problema, tj. u

prevenciji, smanjenju i/ili sanaciji problema

Zato je moderna ekologija umnogome danas

primenjena nauka.

Polazeći od čitave biosfere, jedan njen veliki deo, u kome je čovek prisutan makar po svom delovanju, naziva se antroposfera.

Znatan deo prostora ove antroposfere čini prostor na

kome se ljudi bave poljoprivredom, pa se taj deo

biosfere naziva agrosfera, čiji su osnovni elementi

agroekosistemi, sa agrobiocenozama itd.

U okviru primenjene e. jedna od glavnih disciplina

je AGROEKOLOGIJA

Obuhvata jednu vrlo kompleksnu problematiku

vezanu za poljoprivredu, i praćena je jednom

specifičnom terminologijom, gde se obično na

osnovni ekološki termin dodaje prefiks AGRO-

Agroekosisteme, pa i njihove agrobiocenoze, generalno odlikuje nestabilnost i zavisnost od čovekovog delovanja.

Glavni činioci nestabilnosti agroekosistema su vezani za jako narušenu prirodnu ravnotežu u njima, koju odlikuje:

-siromašna flora i fauna, sa često nepotpunim lancima ishrane, u odnosu na divljinu;

- fitocenoza je često svedena na nekoliko ili čak jednu biljnu vrstu, obično čak sortu, sa vrlo malo divljih biljaka koje se smatraju nepoželjnim korovom koji treba uništavati.

- Zoocenoza je takođe osiromašena. U još i stočarstvu postoji kategorija krupnih biljojeda,

dok u čistoj biljnoj proizvodnji nema ni njih.

Veliki deo proizvedene biljne organske mase se redovno

iznosi iz sistema,

a njen glavni potrošač je čovek, neposredno ili

posredno.

Međutim, agroekosistemi sa svojim bogatstvom biljne

hrane i narušenom prirodnom ravnotežom, pogodno

su tle za pojavu i prenamnožavanje raznih

konkurenata čoveku, koji uzimaju redovno manji ili

veći deo onoga što bi čovek hteo samo za sebe, pa

mu je to neki gubitak u proizvodnji.

Zato su ti gubici za čoveka šteta, pa su zato i ti njegovi

konkurenti okvalifikovani kao štetni organizmi –

nepoželjne biljke - korovi, mikroorganizmi izazivači

bolesti i razne životinje - štetočine.

Zbog toga se u okviru agroekologije obrazovala jedna podoblast koja se bavi upravo ovim štetočinama, pa se i zove

Ekologija poljoprivrednih štetočina

Njeni glavni zadaci su da rasvetli činioce i zakonomernosti na kojima počiva

- prostorno geografski raspored vrsta i pogodnost nekih zona za njihovo prenamnožavanje i štetnost;

- pojava prenamnožavanja nekih populacija;

- povezanost brojnosti štetočina i pričinjenih šteta

- mogućnost čovekovog intervenisanja u cilju sprečavanja ili umanjivanja šteta.

EKOLOGIJA INSEKATA

Insekti su, sa svojih oko 700 000 vrsta, dominantna grupa životinja, bar na kopnu, pa već samim time opravdavaju interesovanje biologa uopšte, pa i ekologa.

Veći deo tih vrsta je fitofagan, i mnogi su u stanju da izazivaju štete u biljnoj proizvodnji.

Zato upravo entomologiji pripada glavni deo EPŠ,

Međutim, Ekologija insekata obuhvata i još dosta širu problematike od samo EPŠ,

prvo, stoga što su mnogi insekti korisni čoveku, a mnogi su jednostavno interesantni za fundamentalna ekološka proučavanja.