zoran a. Živanović - lutanja, svileuva, 1992

Зоран Живановић

ЛУТАЊА

Свилеува, 1992.

5

Цвеће и прах

нудим на увид

вашим љубопитљивим погледима.

- Па, шта!?

рећи ћете:

- Па ништа!

Само да знате,

У рукама држим

знамења

смисла и бесмисла.

6

Ко би да се окрене за дашком ветра

што мимо њега проћарлија?

Ко би то урадио

сваки пут

кад једра напета зацвиле

и када у грудима откажу надања?

Ко би још

за ветром да погледа?

7

Лагано,

као пролазност

у дубини реке

нехаја,

песма се рађа

да неком

уздах из груди,

као камен са срца,

измами.

8

У освит зоре

са неба

слећу радости.

На несигурним ногама

заиграју на трен,

насмеше се,

махну,

и

нестану.

Ко их види

сећа их се цео дан.

9

Волиш ли ме

даљино?

Зар те не боли

несрећа

у мојим очима?

Зар не научи себе смеху

усамљена луталице,

сабрате париских клошара

испод мостова на Сени,

балкански голијате

што спаваш у поздеру

са пацовима,

по мемљивим подрумима,

сањајући месечину.

10

Боже,

где ли је мир

у ове сате самотне,

када кроз прозор

месец провири

преко рамена?

Није време за тешке речи

што слутњу доносе,

већ за снове тугом проткане

и влажне очи

из таме

што надом светле.

11

Тама

у мојим осећањима.

Тама

у мојим погледима.

Тама у лобањи.

Па зар то није разлог

за бол,

смушен и тих,

као откуцај срца

кроз додир млаког сна?

12

Ја нисам у песми. моје је име кроз ветар провучено. Ослушнеш ли га – чућеш самоће зов. Ја немам своје порекло. Не зна се где сам се зачео, у дубинама или висинама. Свеједно, има ме свугде. И, зато, када пожелиш да ме чујеш, послушај ветар пред зору када кроз сан лишћем шумори.

13

Ја сам одрасло дете у коме сан сања своје снове. Ја сам човек У себи развучен до крајњих граница, али, умем бити и полу-човек за себе што живи у бескрају прозрачног сумрака. А када као полу-звер чучим на граници озвучене видљивости, кроз мене пролази сатански осећај неспутане креативности.

14

Мирно је.

Не притиска жестина

благе, опоре боли.

Само нека сета...,

а и то ће проћи,

можда већ сутра....

Најтеже ми је

када загледам дубоко у себе.

Али,

само се тако

могу сагледати висине.

15

Зов,

док лежим на леђима,

без жеље за покретом.

Једино се трудим да докучим

тај свеприсутни хук.

Хватам га у облику осећаја,

негде далеко иза потиљка,

као гласника трајања.

16

Пуца ноћ сво време кроз суснежицу као освета због лепоте пролећа. Неухватљива мисао бежи ми пакосно кроз њу. Да је јурим по овом кијамету? Ма јок! Боже сачувај! Ни случајно. Ја сам подређен осећају бесконачности иза мога темена. Ја само њему робујем. Испод части ми је да хватам мисли што теку низводно преко мојих очију.

17

Град

по киши.

Улица,

далека до вечности.

Хладноћа,

део је мене.

Корачам а, у ствари,

нигде не намеравам.

Ја сам вечерас

сам са собом

најбољи пријатељ,

љубавник

и заљубљеник.

Због неприлагођености

дубоко у себи,

ждерем се без ропца.

18

Топао дан

у души

лакоћом

прескаче зебње,

неосетно

прелази пограничне прелазе

и обојен

распевано пљушти.

- Светлост у брдима.

19

Како Вам је право име,

госпођице туго?

Или,

опростите ако грешим,

госпођо.

Дозвољавате ли

да Вам будем

слуга

док не оздравим?

Јер, боље ми је

бити и Ваш слуга,

него себи за живота - мртва душа.

20

Птичији цвркут

кроз излазеће сунце

пролети

брзином чежње,

као трен

кроз тежак сан.

После буђења – ништа!

Остаје само траг росе

на испуцалој души,

Ако!

Нека је,

нека спава.

Нека сања своју жељу

из потаје,

баш као и ја.

21

Не помисли

како су моје очи

дошле до тебе

да траже место

за сан

лепљив и млак.

Можда лудост

у мени што чучи

пожели да устане,

да полети...

А када полети....

....тешко је волети!

22

Јављам ти се

из царевине наговештаја,

као понизан поданик царице безнађа.

...И немам много времена,

стражари чекају на мене,

само да те замолим,

ако се родим поново

у твојим мислима – јави ми!

Доћи ћу

са првим ветровитим даном

и жељом закопаном

испод целог неба.

А ти,

не заборави!

Ако се родим поново...

23

Полу-тама.

Ти сагореваш крила

на пламену мојих очију.

У небесима

блистала је нова звезда.

Нисмо је гледали.

Осећали смо у врховима прстију

њен узаврео дрхтај,

и ћутали смо свечано

дуго,

дуго.

24

Јутрос је зора пукла

неосетно

из сновиђења у дан.

Крај реке

милујем очима измаглицу

изнад воде,

а у грудима притиска...

Питам се

за за твоје сећање.

Узалуд!

Шапат се одбија од од обала.

Чујем само ветрове без одговора,

Изгубили су памћење преко планина.

25

Даљинама ме зовеш.

Ветар се ваља.

Нисам сигуран где си.

Госпођице А.,

пролеће

у мојој души

спрема се

да процвета.

26

Замишљам те

онако

како то ја желим.

Осећам те

увек

када си ми најпотребнија.

Позивам те

само

када ми је потребна карта за рај.

Далека,

чујеш ли мој зов?

Осећаш ли бол

из мојих груди?

Далека,

нисам сигуран

шта ми значе маштања.

27

Звао сам је кроз меки сан

на месечини

док сенке играју

у круг

ширећи хаљине од паучине.

Звао сам је кроз ноћ

као срна лане

кад` се изгуби у беспућу,

као талас

што зове сунце

када потоне на обзорју.

Звао сам је

као мајка

када моли ратника

из гроба да устане.

28

Пишем ти из луднице

најдража моја.

Кажу, да нам није лоше.

Па, лепо је.

Само,

ова промаја у души...

29

Време пред вече

мирише

тек процветалим глогом.

Под ногама

мека трава одзвања

чежњом за љубављу,

а нада у грудима шапуће:

- Она спава,

она спава...

30

Мала песма

више дира

него река када носи.

Мала песма

очи бистри

да сагледам

неистину.

Мала песма

уме више да заболи

него

осмех без љубави.

31

Лепота се провуче

тихим

као хлад

благим сумраком,

и додирну ми душу.

Музика!

као георгина,

као птица над долином

док расплињује јесењи дах...

...На поветарцу сазрео чичак....

32

Тишина

као жалопојка.

Уздах

као топлина очију.

Самоћа

осмехом измамљена.

Љубав

даљином насликана.

Чујеш ли ме заборављена?

Снегови у срцу

још нису почели да падају.

33

Покрет је довољан

да затворим очи и останем слеп

до рађања новог света.

Изгубићу из памћења радост

коју

као далеку рођаку

виђам само

о великим празницима.

34

Преживљавам сиромаштво речи.

Несклад.

Страх.

Испирају душе.

Шта ми вреди

време да исправљам?

Шта ту могу?

Осећам се беспомоћним.

35

Вечерас целивај виолину.

Певај ми

о сунцу.

Немој ми се заклињати

црним чопорима.

Певај

мој нови брате!

По угаслом своду

нека плачу звезде,

треба им са нама

јутро дочекати.

36

Вечерас

заљубио сам се

у њено међуножје.

Вечерас

кроз прозирну хаљину

долете ми дрхтава чежња.

Треперим

због пожуде у себи.

А сутра!?

Потрудићу се

да је више не видим.

37

Ја сам сенка

иза поднева и иза поноћи

што завирује

у скривена значења покрета.

Морам да откривам изворе

и наздрављам бистрини.

Господе! Несхватљиво!

Ја и сада лутам,

али сам позаборављао

путеве,

не видим путоказе.

Примећују ме

какао без лица корачам

и молим светлост

испруженом руком просјака.

38

Усамљеници

препознају се по олову у ногама,

по чежњи у очима.

Усамљеници

увек

долазе и одлазе

сами.

39

Од дана

до ноћи,

од ноћи

до јутра,

од јутра

до сутра,

без гласа

умиру дани,

а звезде

као да плачу

због смрти

што никада

пронаћи неће

свој мир.

40

Јаук у облачну суботу

из гробља са брда.

Кукуруз ћути.

Земља изнад покојника

све до неба.

Дуг мртвима

да им не досади тишина.

41

Нема песме

да извире

испод

обрва.

Нема топле речи

испод

вучијег осмеха.

Зашто те

морам тражити

међу зверима.

42

На видику измаглице,

у стрњици гачу вране.

Питам видовњака

(без трагова греха

и обојеног светла),

шта ће бити сутра?

Само да не буде таме

пророче,

молим га.

43

Не могу више да сањам.

Почећу да патим од несанице.

Нећу да будем сањар

што уобразиљом

ђубришта претвара

у цветне пијаце.

44

Свет је иза мене.

Између таме и светлости

трчим бос

са анђелима

у бесконачност.

У мени

још има

снаге за љубав,

за неки други

недосањани свет.