nalnoj dramskoj kwievnosti i nakon sagledanog razdobqa slijede daqa odstu-pawa i svojevrsna retrogradizacija dramatiarskih tumaewa kosovske epopeje,istorija, legende i predawa".

U najboqem maniru da se u Zakquku ukratko kae, samo drugim rijei-ma, ono to je reeno u radu, Branko Branin zakquak svodi na ciglih petstranica, telegrafski" upuujui na ono to je ve reeno u radu. Treba tekpodsjetiti da autor svako poglavqe studije, a esto i uslovno nazvana potpo-glavqa", redovno zavrava svojevrsnim zakqucima i kada se to ima u vidu prednama se ukazuje cjelovit rad ozbiqan, analitian, teorijski dobro zasnovan,nauno utemeqen i stilski ujednaen. Stoga je po svemu prihvatqiva zavrnamisao Branka Branina da bi se po prethodno utemeqenim analogijama moglokonano utvrditi i 'prorokovati' kako e budunost razvoja istorijskih prili-ka na nacionalnim prostorima i sudbine naroda odrediti sutinski i putevedaqe transformacije Kosovske legende i likova kosovske epopeje u umjetnikimodjecima kwievnih inspiracija".

Bogata i raznovrsna literatura, aktuelna sa trenutkom u kojem je pisanastudija, najreprezentativniji izvori i wihovo znalako koriewe, poznavawepoetike anra istorijske drame (i drame uopte), te oslowenost rada na sedam-sto fusnota, najrjeitije govore o izuzetnoj vrijednosti ove kwige, koja je ne-to izmijewena i za tampu prilagoena doktorska disertacija Branka Bra-nina u kojoj je on doao do vrijednih, zanimqivih i nauno zasnovanih zakqu-aka. Ova studija je znaajan doprinos izuavawu nove srpske istorijske dramei dobro e doi naunim krugovima, istoriarima kwievnosti i studentimakwievnosti i dramske umjetnosti. I ne samo wima.

Luka ekara

UDC 821.163.41.09 Andri I.: 792.202

IVO ANDRI I POZORITE

(Vesna Krmar, Pozorine dramatizacije dela Ive Andria, Matica srpska,Novi Sad 2007)

Vesna Krmar, profesor univerziteta i teatrolog, pisala je kwigu Pozori-ne dramatizacije dela Ive Andria uvaavajui saznawa o sutini i osobeno-stima epskog i dramskog izraaja i sloenosti odnosa koji nastaje prilikompokuaja da se epska tvorevina prenese u dramsku. Pritom joj je polazini stavbio da pisac svake dramatizacije (srodne po izraaju sa dramskom formom),iako polazi od izvorne prozne forme, ne bi trebalo da bude doslovno veran niwenom sadraju ni wenim kompozicionim naelima. Bitnije je da se doslednoi znalaki prilagodi osnovnim stavovima na kojima se zasniva nova dramskaforma.

Kao misao vodiqu, uvaavala je u vie prilika iskazano saznawe da je reo delu velikog proznog pisca zasnovanom na umeu da se kroz govor prie tragaza smislom qudske istorije i sudbine i tako d smisao istini o sutini ove-kovog ivota i iskustvu koje wegovo vekovno ivqewe sabira i omoguuje mu datraje. Posle zapaawa da su granice izmeu stvari (mostovi, brda i vode) isvesnih bia Andrievog sveta teko odredive, bio je samo korak do poznate te-ze da je re o prozi koju je teko prilagoditi govoru pozorita.

229

Analizujui Andrieva dela, koja su bila predloci za dramatizacije,adaptacije i monodrame, i dajui katkad preteni prostor kwievnim analiza-ma, autorka se sluila sa vie kwievnih metoda: najee psiholoko-ana-litikim, pozitivistikim, antropolokim, filolokim i komparativnim.Razume se da je prirodno bilo i to to je u znatnoj meri, i u saglasju sa temomkwige, koristila teatroloki metod, te je u tekstu dramatizacija, adaptacija imonodrama (shvatajui ih kao polaznu osnovu buduih predstava) teila da za-pazi i istakne moguna i iskazana scenska svojstva. Temeqni ciq bila joj je te-wa da analizuje i rekonstruie (u meri u kojoj je to bilo moguno) predstavekoje su bile osnovna tema kwige. Re je o ukupno osamnaest pozorinih ostva-rewa (ansambl-predstave) nastalih prema delima Ive Andria: Anikina vremena(1934, 1978), Prokleta avlija (1962, 1979, 1981, 1999), Krilati mostovi (1970),Lica (1972), Na Drini uprija (1978), Znakovi pored puta (1978), Omer-paaLatas (1979), Aska i vuk (1979) i Zlostavqawe (1986), te monodrame Znakovi(1975), orkan (1983), Zlostavqawe (1989), Belijka Omer-pae Latasa (1992) iMostovi (2001). Iako ni jedna od ovih predstava ne pripada vrednosno najzna-ajnijem toku istorije junoslovenskog pozorita, teatroloka rekonstrukcijaovih predstava koje je ostvarila Vesna Krmar jedan je od priloga u kojem se iz-raavaju duh i stil tog pozorinog razdobqa balkanskih prostora.

Rekonstrukciju pomenutih predstava oteavalo je saznawe da ne postojemnogi neposredni teatroloki izvori veine ovih predstava (filmovi, video itonski zapisi predstava, rediteqske kwige, snimci ostvareni za vreme proba)i da je autorka videla na pozornici samo neke od wih (i pisala o wima). Pre-teni deo objavqenih pozorinih kritika i analize autorke kwige ne nadma-uju nae teatroloke standarde (mogune su dubqe i pozorino promiqe-nije analize dramaturkih i rediteqskih koncepata od ovih, veoma solidnoostvarenih u tekstu kwige, i pozorinije analize glumakih ostvarewa, sa ja-snim razlikovawem ta je u wima pievo, ta dramatizatorovo, ta redite-qevo, a ta glumevo). Zato je teite svojih analiza Krmareva inteligentnousmerila ka izvornim delima pisca, na odnos dramatizatora i rediteqa premaAndrievim tekstovima i na teatroloku ocenu vrednosti rada dramatizatora.Reju: tekstovi dramatizacija i adaptacija i tekstovi koji su bili u osnovi mo-nodrama, bez obzira na stepen kreativnosti i zanatsku vetinu wihovih auto-ra, bili su osnovni predmet analizovanih pozorinih predstava.

Vesna Krmar je utvrdila da ne postoji ni jedan izvor koji bi bio ono tose u evropskoj teatrologiji oznaava kao rediteqska kwiga. Zato je imala na ras-polagawu, i koristila ih u radu na kwizi, vei broj beleaka i uputstava redi-teqa i wihove izjave u programima predstava, dnevnim listovima i periodici.Pa ipak, ini se da je sputavajua okolnost za dubinu zamisli pomenutih ana-liza bilo i to to su od rediteqa koji su na scenu postavqali Andrieva delasamo petoro bile linosti osvedoene darovitosti i pozorinog naina mi-qewa, te nesporni znalci zanata (recenzent, naravno, misli na Matu Milo-evia, Jovana Putnika, Miroslava Belovia, Qubiu Georgievskog i ViduOgwenovi). I to je bio jedan od uzroka to su i pored znatnih i osobenihdometa ovih analiza tekstova dramatizacija Andrievih dela ostale otvorenemogunosti novih istraivawa rediteqskih ostvarewa, sa temeqnijom teatro-lokom osnovom i razuenijim pozorinim temama.

Autorka kwige najee se posredno sluila i anketnim metodom, koji jeu istraivawu rediteqskih ostvarewa u evropskim okvirima prvi primeniofrancuski estetiar pozorita Andre Vensten. Koristila je vei broj ve ob-javqenih razgovora s Ivom Andriem, kao i razgovore sa dramatizatorima, re-diteqima i glumcima koji su bili uesnici predstava ostvarenih prema An-

230

drievim delima. Naglaenije obeleje linog stava autorke bilo bi vidqivi-je da se weno lino uee u stvarawu izvornog materijala za ovaj deo kwigenije svelo samo na razgovor s Olgom Savi (1990, povodom predstave Lica).

Vaqano korien oslonac tokom pisawa kwige bili su joj i Andrievizapisi o pozoritu (znaajni za kwigu bili su oni iz Razgovora s Gojom, u koji-ma je Andri otkrivao sutine i zagonetke ivota i umetnosti" i svoje naj-bitnije misli o stvaralatvu"), kao i seawa i uspomene velikog pisca (gde je,u jednoj prilici, otkrio da mu je pozorite donelo u ivotu asove prave ra-dosti", ali da ne voli lai, kienost i podvale u pozoritu"). Zajedno satekstovima kwievnih i pozorinih kritiara, teatrologa, rediteqa i gluma-ca, Andrievi zapisi o pozoritu doprineli su saznawu da je i on sm svojadela video preteno u pojmu literarnog pozorita.

Namenski tano autorka je koristila i posredni teatrografski materijal:najee sauvane plakate i programe predstava, pozorine zapisnike, izve-taje i statistike podatke iz pozorinih almanaha i godiwaka, a katkad iosvrte javnih glasila na pojedine predstave koji su bili na razini obavesti(vesti iz dnevnih listova, radija i televizije). Poseban izvor (i jedan od te-meqnih teatrografskih materijala) bile su joj pozorine kritike pisane povo-dom predstava ostvarenih prema Andrievim delima. Za pojedine predstave, kaoto je pomenuto, one su bile skromne estetske i teatroloke vrednosti, te au-torki nisu omoguile temeqnije estetske i teatroloke analize.

U sluajevima kada je za to imala povoda, a ee kada je raspolagala upo-trebqivim teatrografskim i teatrolokim materijalom, autorka je razmatralarad rediteqa u razliitim fazama pripreme tekstualnog predloka za predsta-vu i razliite faze rada na predstavi. U tom kontekstu bilo je prirodno to jeanalizovane predstave razmatrala i u odnosu na recepciju publike i kritike.

U posledwem poglavqu kwige (Dramatizacija ta je to?) saeto su ob-jaweni pojmovi dramatizacija i adaptacija i ukazano je na terminolokurazliku ovih pojmova u razliitim zemqama Evrope. Autorka je kao grau za tu-maewe ovih pojmova koristila i domae i strane izvore. Polazna osnova biojoj je Renik kwievnih termina (Nolit, Beograd 1985), a kada je re o stranimizvorima, koristila je najznaajnije pozorine enciklopedije i leksikone sve-ta (nemake, francuske, italijanske, ruske i druge) i tematski odabrane teorij-ske rasprave o pozoritu poznatih svetskih autora. Deo ove grae omoguio jojje da saini i saeti selektivni hronoloki pregled pozorinih dramatiza-cija koje su se javqale u pozorinom prostoru Evrope.

Kada se kwiga Pozorine dramatizacije dela Ive Andria razmotri u celi-ni, nije teko zakquiti da je Vesna Krmar poznavalac i potovalac Andri-evog kwievnog dela i teatrolog koji poznaje i koristi razliite kwievnemetode i osnovne discipline teatrologije (teorijsku dramaturgiju, estetiku po-zorita i pomonu disciplinu istorije pozorita teatrografiju). Pritomje vidqiva i wena nesumwiva sposobnost za kwievne, dramaturke i teatro-loke analize. Sve navedene vrline omoguile su da ova kwiga bude i osobenipristup kwievnom delu Ive Andria i vaqan prilog istoriji srpskog pozo-rita.

Petar Marjanovi

231