Иво Андрић (1892-1975), један је од најзначајнијих писаца и интелектуалаца ХХ века на југословенским просторима. Рођен је у Босни, школовао се и жи-вео у Сарајеву, Згребу, Бечу и Кракову, да би од 1919. године постао становник Београда.Прави Андрићев улазак у књижевност везан је за објављивање две збирке лирско-медитативне прозе у Загребу, Ex Ponto (1918) и Немири (1921), и при-поветке „Пут Алије Ђерзелеза“, у Београду (1920). И као писац и као личност постаје „најомиљенији послератни“.Од 1919. до 1941, Андрић је, паралелно са књижевном, градио блиставу ди-пломатску каријеру у служби Краљевине СХС, потом Краљевине Југославије. Као млад дипломата поседовао је квалитете и знања несразмерна његовом искуству и годинама, убрзо поставши водећи аналитичар у круговима ев-ропске дипломатије. Током свог службовања кретао се од истока до запада Европе, од Ватикана, Трста, Букурешта, Граца и Мадрида, до градова који су имали одлучујућу улогу у тадашњој европској политици, попут Рима, Париза, Женеве и Берлина. Године окупације проводи у Београду и Сокобањи. Одмах по завршетку рата, Андрић објављује романе На Дрини ћуприја, Травничка хроника и Госпођица, и збирку приповедака, посветивши се до краја живота интензивном књижевном раду. Године 1961, Андрић постаје лауреат Нобелове награде за књижевност, уз образложење Нобеловог комитета да му се она додељује „за епску снагу којом је обликовао мотиве и судбине из историје своје земље“.До данас, он је и једини добитник престижне светске награде за књижевност на овим просторима. Сахрањен је у Алеји великана на Новом гробљу у Београду.О његовој заоставштини данас воде бригу Музеј града Београда, Задужбина Иве Андрића и Архив САНУ.У октобру 2011, Србија је 2011-2012. прогласила Годином јубилеја Иве Андрића. У оквиру јубилеја, објављена су Андрићева Сабрана дела у 20 томова (2011), којима је први пут, према хронолошком редоследу, обухваћен цело-купан Андрићев пооетски и прозни опус.

белешке:

КАЛЕМЕГДАН

01

Андрић је своје шетње Београдом завршавао на Калемегдану, с ког се пружа видик на раскрсницу река Саве и Дунава и ведуту града. Његов роман Госпођица почиње речима:„Небо је над Београдом пространо и високо, променљиво а увек лепо; и за зимских ведрина са њиховом студеном раскоши; и за летњих олуја кад се цело претвори у један једини тмурни облак који, гоњен лудим ветром, носи кишу помешану са прашином панонске равнице; и у пролеће кад изгледа да цвате и оно, упоредо са земљом; и у јесен кад отежа од јесењих звезда у ројевима. Увек лепо и богато, као накнада овој чудној вароши за све оно чега у њој нема и утеха због свега оног што не би требало да буде...“.

02

БЕО

ГРА

Д А

НД

РИ

ЋЕВ

ИМ

КО

РАЦ

ИМ

А

Ништа не подстиче у нама рад наше маште и ништа није узбудљивије него гледати старе цивилизације на њиховом изгледу који је одавно пресахнуо.

белешке:

МАЛИ КАЛЕМЕГДАН

02

Простор Малог Калемегдана првобитно је служио за постављање шатри и рингишпила путујућих циркуса, а почетком XX века и првих путујућих биоскопа. Уређење је почело тек после Првог светског рата. Педесетих година ХХ века, Мали Калемегдан постаје синоним за кошарку и златно доба екипе КК „Црвена звезда”, која је у првим годинама свог постојања, након што је поправила терене, набавила кошеве, дресове и лопте, освојила десет узастопних титула државног првака. Један од верних љубитеља кошарке и Звезде на трибинама био је и нобеловац Иво Андрић, коме је Управа нудила место председника Клуба. Прихватио је да буде његов почасни члан.

БЕО

ГРА

Д А

НД

РИ

ЋЕВ

ИМ

КО

РАЦ

ИМ

А

03

Чланска књижица КК „Црвена звезда“на Андрићево име

белешке:

Године 1919, Андрић се за стално сели из Загреба у Београд, записује прве утиске: „У Београду осећате стално да је живот тежи али и скупоценији него у многим другим градовима, да човек овде живи са већим улогом и тежим ризиком, и да сви, и они који губе и они који добијају, имају сразмерно више од живота“.Ступа, на кратко, у Министарство вера, захваљујући помоћи некадашњег професора, сада министра вера, Тугомира Алауповића.Други велики писац и дипломата, Милош Црњански, често посећује Андрића на послу, у згради некадашњег Аустроугарског конзулата на тадашњем Кнез Михаиловом венцу 16, „чији су прозори гледали на дрвеће Калемегдана и на оног чудног, бронзаног Доситеја, који је долазио, никако да оде“. Споменик Доситеју премештен је крајем двадесетих у тадашњи Академски парк.

Све можеш, али не можеш онога који се испео на узвишеније спречити да, кад гледа оне испод себе, не гледа - наниже.

МИНИСТАРСТВО ВЕРАданас Ликовна академија, Париска 16

03

04

БЕО

ГРА

Д А

НД

РИ

ЋЕВ

ИМ

КО

РАЦ

ИМ

А

белешке:

БЕО

ГРА

Д А

НД

РИ

ЋЕВ

ИМ

КО

РАЦ

ИМ

А

05

Године 1939, Иво Андрић је изабран за редовног члана Српске краљевске академије (данас САНУ), поставши тако један од њених најмлађих академика. У образложењу предлога је, између осталог, речено: „Његови су радови истодобно уметничка дела и значајни психолошки и морални документи“.Током својих чувених шетњи од Пионирског парка до Калемегдана, Андрић је радо свраћао у Академијину књижару, знатижељан да упозна младе писце и прегледа нове домаће и стране наслове, поразговара са књижарима и посетиоцима. Ти дијалози су наставили да живе у његовим делима.

КЊИЖАРА „НАУЧНО ДЕЛО“САНУ, Кнез Михаилова 35

04

белешке:

06

БЕО

ГРА

Д А

НД

РИ

ЋЕВ

ИМ

КО

РАЦ

ИМ

А

УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕФранцуска 7

05

Удружење је основано 1905, а када је 1944. године обновљено, Андрић је изабран за члана управе Удружења. На свој начин, уградио је у тај рад своје рано уверење о књижевном послу којим се бавио:„Идеал умјетника: тихо живјети и бити у све дане запослен стварањем и најразличитијим формама, али стварањем једино и давањем увијек, да се нема времена да живи и да се има од свих радости само једну једину: велику радост стварања, а потом мирно ишчезнути и оставити се у боји, у линији, у ријечи, у гесту, у звуку, да би се свијетлило вијековима и гријало своје и сваког“.Октора 1961, након званичне вести о додели Нобелове награде Иви Андрићу, нови лауреат је у Француској 7 дао јавности своју прву званичну изјаву.

Наш човек не уме и не може да се лако и правовремено заустави ни при успону ни у падању.

белешке:

Када је јануара 1905. изашао у Београду први број „Политике“, на четири стране, у 2.450 примерака, њен оснивач Владислав Рибникар није могао ни слутити да ће лист израсти у водећу новинску и штампарску кућу с најдужом традицијом на Балкану.Андрић је врло рано постао сарадник, чији су књижевни и есејистички прилози чинили част овој угледној кући. Први његов текст објављен у „Политици“ почетком 1925, била је приповетка „Сан бега Карчића“, а дугогодишња сарадња књижевника и „Политике“ завршена је у свечаном издању листа првих дана јануара 1975. године, Андрићевим фраментима из Знакова поред пута.

НОВИНСКА КУЋА „ПОЛИТИКА“Цетињска 1

06

БЕО

ГРА

Д А

НД

РИ

ЋЕВ

ИМ

КО

РАЦ

ИМ

А

07

Фрагмент Андрићевог аутографа

УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕФранцуска 7

белешке:

08

БЕО

ГРА

Д А

НД

РИ

ЋЕВ

ИМ

КО

РАЦ

ИМ

А

СТАН У ПРИЗРЕНСКОЈулици број 9, данас број 7

07

На ову адресу Андрић стиже 1941, носећи са собом кофер пун исписа и бележака из европских архива и библиотека, који су му послужили да за време рата доврши рукописе романа На Дрини ћуприја, Травничка хроника и Госпођица. У стану живи до 1958. године, када се жени Милицом Бабић, костимографом Народног позоришта, и сели на данашњи Андрићев венац.Сачуван је један од ретких описа атмосфере у Призренској:„Он седи у својој испоснички намештеној соби – на поду босански ћилим, на ћилиму гарнитура „коњичких пешкуна“ (босански резбарени сточићи рађени у Коњицу), мали писаћи сто на коме је била порцеланска минијатура – Омер-паша Латас, коју је нашао у некој од берлинских антикварница, а у углу кофери“.

Толико је било у животу ствари којих смо се бојали. А није требало. Требало је живети.

белешке:

Андрић стиже из Загреба у Београд по завршетку Првог светског рата, и види га очима писца: „Нечега од бујности и хаоса златоносне земље Елдорада било је у животу и изгледу те престонице једне велике државе која још није имала ни одређених граница ни унутрашњег уређења ни коначно утврђеног имена“. Кафана „Москва“ је у то време постала место окупљања београдске боемије и уметничке елите. Под великим огледалом у приземљу, био је сто песника и сликара који су од 1919. почели да се оглашавају као Група уметника. Међу њима, Милош Црњански, Сима Пандуровић, Растко Петровић, Сибе Миличић, Тодор Манојловић, Јован Бијелић, Јосип Косор и Мирко Королија, а придружиће им се и Црњански, Аница Савић, и „најпознатији и најомиљенији послератни“, Иво Андрић.Група уметника је приредила неколико сликарских изложби и књижевно-музичких вечери, али Андрићу ти јавни наступи са читањем, нису били пријатни. Група се убрзо разишла, остало је само сећање на њихов чувени сто у „Москви“.

ХОТЕЛ „МОСКВА“Теразије 20

08

БЕО

ГРА

Д А

НД

РИ

ЋЕВ

ИМ

КО

РАЦ

ИМ

А

09

Здање хотела , некада Палата Росија, отворено је 1908.

белешке:

10

БЕО

ГРА

Д А

НД

РИ

ЋЕВ

ИМ

КО

РАЦ

ИМ

А

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА Краља Милана 19

09

Основана 1892, ова угледна издавачка кућа у земљи вршњак је Иве Андрића. Путем годишње едиције КОЛО, једне од најстаријих живих европских библиотека, формирана је током протеклих 120 година естетска и уметничка парадигма српске књижевности, коју су кроз историју градили еминентни српски књижевници, песници и критичари. Андрић је као њен члан и писац, објавио у тој кући већ 1924. своју прву књигу приповедака, и за њу добио годишњу награду Српске краљевске академије. Уследиле су још три збирке прозе, и романи Проклета авлија и Травничка хроника. Сећајући се тих времена, Андрић је рекао да је „1924. године било теже ући у Српску књижевну задругу него у царство небеско“.У време Другог светског рата, када је окупатор поставио СКЗ-у комесарску управу, Андрић је одбио сваку сарадњу док његов „народ пати и страда“.

На свакој књизи која значи добро уметничко дело могло би се написати: „Отето од живота, мога и вашега“.

белешке:

Андрић је од 1920. до 1941. био у дипломатској служби Краљевине СХС и Краљевине Југославије, боравећи током година у оним престоницама, у којима је одлучивана и судбина Европе и малих народа у њој - Ватикан, Рим, Трст, Букурешт, Грац, Марсеј, Париз, Мадрид, Брисел, Женева, Берлин. Његови претпостављени високо су га ценили:„Својом ретком интелигенцијом, свестраном наобразбом, отменим васпитањем, умиљатим опхођењем са странкама, озбиљним и честитим карактером; познавањем српског, француског, немачког и италијанског језика, чврстом вољом за рад у савезу са до сада стеченом стручном спремом, г. Андрић пружа гаранције, да ће с временом постати одличан чиновник, који може да буде само на дику конзуларној струци, а на корист држави и нашем народу“.

МИНИСТАРСТВО ИНОСТРАНИХ ДЕЛА КРАЉЕВИНЕ СХС Краља Милана 23

10

БЕО

ГРА

Д А

НД

РИ

ЋЕВ

ИМ

КО

РАЦ

ИМ

А

11

Велика Ристићева кућа (десно), некадашње Министарство иностраних дела

белешке:

Погрешка у избору звања плаћа се у свим службама, али нигде тако скупо и тешко као у дипломатији.

ХОТЕЛ „EXSCELSIOR“Кнеза Милоша 5

11

У времену између повратка из Женеве 1933, и постављења за изванредног опуномоћеног краљевског амбасадора у Берлину 1939, Андрић је у Београду, и станује у хотелу. О самачком животу дипломате говори један од ретких записа новинара:„Самац, навикао на хотелски живот у туђини, г. Иво Андрић дочекао нас је, и у Београду, у хотелској соби „Ексцелзиор“. У његовој соби ред је скоро манастирски. Књиге, путнички ковчези, ништа више. На једној књизи бројанице од ћилибара... Андрић пуши, али, и то је карактеристично, врло ретко. Тада дубоко удише дим, наслађује се мирисом дувана, замишљен и скуп на речима...“.

12

БЕО

ГРА

Д А

НД

РИ

ЋЕВ

ИМ

КО

РАЦ

ИМ

А

белешке:

Пионирски парк је до 1944. био опасан високим зидом и служио као башта Старог двора (данас Скупштина града Београда), грађеног као резиденција краљевске породице. Према пројекту арх. Стојана Тителбаха, градња Новог двора завршена је после Првог св. рата. У Новом двору је боравио краљ Александар I Карађорђевић до изградње Двора на Дедињу. Од 1934. до 1948, у здању се налазио Музеј кнеза Павла, а данас је у њему кабинет председника Републике Србије.Када се 1958. Андрић са супругом Милицом Бабић доселио у Пролетерских бригада 2А (у част нобеловца данас Андрићев венац 8), Пионирски парк је за њега постао омиљено место за осаму и предах, али и почетак и крај навикле шетње до Теразија, потом Кнез Михаиловом до Калемегдана. Суграђани, пријатељи и колеге су га сусретали, заустављали у разговору, и све би се одужило до подне.У част 100-годишњице Андрићевог рођења,1992. године, на Андрићевом венцу је откривен споменик писцу, а 9. октобра 2011. је на степениште испод постављен запис из његових Знакова поред пута.

12

БЕО

ГРА

Д А

НД

РИ

ЋЕВ

ИМ

КО

РАЦ

ИМ

А

13

Андрићев последњи снимак у шетњи Пионирским парком.

ПИОНИРСКИ ПАРКнекадашњи Дворски парк

белешке:

Врло рано сам сазнао да сваки минут живота може бити тежак колико и живот цео.

НАРОДНА СКУПШТИНАТрг Николе Пашића 13

13

После Другог светског рата Андрић се укључује у друштвено-политички рад и културни преображај земље, и као књижевник и као народни посланик Скупштине Босне и Херцеговине. Живи између Сарајева и Београда. Записује: „...Остао сам чврсто и нераздвојно везан са земљом свог порекла, Босном, али место мог живота и рада био је Београд. (Те две средине нису се у мени искључивале него, напротив, допуњавале!)...“.Априла 1950. године Андрић је, на челу са још двадесеттроје књижевника, изабран за посланика Народне скупштине ФНРЈ, чији Президијум га две године потом одликује Орденом заслуга за народ I реда.

14

БЕО

ГРА

Д А

НД

РИ

ЋЕВ

ИМ

КО

РАЦ

ИМ

А

белешке:

Независан политички и друштвени лист, који је 1922. покренула Комунистичка партија Југославије. Од тада је више пута забрањиван, да би после рата поново излазио као дневни лист. После 87 година постојања, новине су угашене 2009.Иво Андрић је од 50-их година ХХ века био живо присутан у „Борби“, својим приповеткама, прозним одломцима и фрагментима, есејима. Његови текстови често су излазили уочи или одмах након Новогодишњих празника, у празничним бројевима листа. Тако је 1952, у 27 наставака „Борбе“, објављена његова позната приповетка „Зеко“.

НОВИНЕ „БОРБА“Трг Николе Пашића 7

14

БЕО

ГРА

Д А

НД

РИ

ЋЕВ

ИМ

КО

РАЦ

ИМ

А

15

Андрић за радним столом

белешке:

Отишао сам. Иза мене је остало све што су људи рекли, као прамичак магле који се губи. А све што су урадили, понео сам на длану једне руке.

НАРОДНА БИБЛИОТЕКА СРБИЈЕ Скерлићева 1

15

Народна библиотека је основана 1832. године, и најстарија је установа културе у Србији. Први и Други светски рат донели су Библиотеци велика страдања, да би у савезничком бомбардовању Београда 1941, изгорела до темеља. Тада је изгубљен велики део фондова, каталога и инвентара. На дан 6. априла 1973. године, обновљена Библиотека је поново отворила врата своје нове зграде. „Свака јавна библиотека је ризница нашег заједничког добра које се зове: књига. Из библиотеке сви могу да позајмљују, и зато би требало сви да јој прилажу, док из ње не би смео никад нико ништа узети ни отуђити“, речи су лауреата Нобелове награде, који је готово целокупан новчани износ награде поклонио и наменио куповини књига и отварању библиотека. Чланска карта Народне библиотеке број 1 свечано је додељена Иви Андрићу, омиљеном писцу и саговорнику младих читача.

16

БЕО

ГРА

Д А

НД

РИ

ЋЕВ

ИМ

КО

РАЦ

ИМ

А