Приповедачки поступак приповетке „Аникина времена“

Марија СимићСтудијска група: 05

Када говоримо о композицији „Аникикиних времена“, свакако би требало на почетку осврнути се на три наизглед сасвим засебне целине и животна тока која, иако јесу по нечему повезена, ипак остају да стоје самостално, раздвојени времаном, јавним мишљењем, али и штетом коју су ненели уобичајненом и једноличном животу касабе. „Но, Аникина и Михајлова судбина тек наизглед личе на колоплет некаквих несрећних случајности: њихова прича која се збила почетком 19. века, уоквирена је у дубоко аналогне судбине других људи и других времена.“1 Наративни ток започиње причом о животу попа Вујадина који „пропада у свом удовичком животу“, све док није угледао лепа женска тела, прво неких странкиња, а затим сељанчица на гумну. Као најава тока централног дела приче износи се судбина некакве лепе чобанске кћери Тијане, која је бацила „образ под ноге и запалила касабу“. Њеном судбином и свршетком не само да је описана разорна моће Аникине лепоте, већ је и наслућен узрок краја њенога „орвања“. Често се наводи да је суштину ове приповести објаснио сам Андрић у свом огледу о Гоји, истичући да су „око лепоте увек или мрак људске судбине или сјај људске крви“. Овом сентенцом се без сумње може унеколико објаснити основно начело повезивања различитих приповедачких целина, али, без сумње, можемо рећи и да оставља многа питања отворена. Да ли је поп Вујадин полудео зато што није могао да дође до жене, или је то био само резултат дубоког раздора који је у њему већ постојао!? „Тако је све што се дешавало попу Вујадину само увећавало ту његову скривену горчину и мржњу. И та мржња је расла у њему подједнако са сваким даном проведеним у самоћи, и сваким додиром са људима. Коначно, она постаде истоветна са његовим рођеним телом, са свим његовим покретима и мислима. Та мржња прерасте и засени све у њему и око њега, постаде његов прави живот, стварнија од свега другог, једина стварност у којој се кретао.“2 Имајући на уму славну прошлост породице Порубовића: прадеде Мелентија, деде Јакше или оца Косте, он није могао да не сагледа разлику између себе и њих, као ни раскол између онога што је сам и онога што би требало да буде. Овде би се свакако и преко реда требало напоменути проту Мелентија у моменту када узима пушку да убије „неверницу“, као и Јакшу који пуца и рањава кајмакама вероватно том истом, породичном пушком. Шта је спасило Вујадинове претке, а шта то он није имао у пресудном моменту? Ако су Мелентија од великог греха заштитили угледни људи, а Јакшу велика љубав и сажањење оца – макар били и далеки и помешани са горчином и болом; Вујадин остаје сам, на ивици између реалност и лудила кога је сасвим свестан. Судбина последњег изданка лозе Порубовића може се донекле повезати и са успоном и падом једне породице, али и више од тога са Хајзеовом „теоријом сокола“ о којој ће бити говора и у даљем тексту. Пушка која је узета у руке три пута, засигурно мора имати „изузетну важност“. Мелентије не успева у свом афективном науму, Јакша се свети новом љубавнику жене коју је макар на кратко сматрао својом, али трећи пут, у рукама Порубовића ова пушка добија свој пун значај – Вујадин не пуца само у живот, он пуца у све оно што он представља, па и на сопствени разум. Судбина овог несрећног човека у том скученом и заосталом крају није могла да побуди никаква друга осећање до саучешћа и

1 Иво Андрић „ Изабране Приповијетке; Проклета авлија“; Веселин Маслеша 1983.; предговор Светозар Кољевић стр. 2 Иво Андрић „ Изабране Приповијетке; Проклета авлија“; Веселин Маслеша 1983. стр. 91.

„несвесног страха за судбину своју и својих“. Тамо где се живот одвија по утврђеном реду и „где људи и жене личе једно на друго као овца на овцу“ не треба тражити дубоке мисли о животима и судбинама оних који нису могли или нису хтели да се приклоне заједници. Тако је и Вујадин заборављен и пре него што је заиста умро у болници у Сарајеву. Ипак, његова судбина ретроспективно враћа причу на Аникина времена, хронолошки пратећи судбину јунакиње од рођења до смрти. Пратећи њено одрастање, љубав и живот пре него што се „објавила“, не можемо да побегнемо утиску да је она својим пореклом, држањем и условима у којима је одрасла већ била страна свету који ју је окруживао. И да је ток њене љубави са Михајлом био другачији, да није одбијена од јединог човека који је био „странац“ исто толико колико и она, поставља се питање би ли касаба икада сасвим прихватила девојку којој је отац робијао због убиства, а мати изгледа као да је „доведена са робије“. Са тим, условно говорећи, „наследним грехом“ расте несвакидашња лепотица, свесна себе, али и у неизмерној самоћи којој и оном моменту када је покушала, није успала да нађе решење, али ни лека. Не треба посебно наглашавати да њена лепота постаје узрок несреће, да изазива клетве и бива омражена. Лепотица која је страна не само спољњем свету, већ и сопственој мајци, суочена је са троструким одбијањем човека у коме је могла видети сопствени спас, јер – јер невољник тражи друштво другог невољника. Она не може да опрости Михајлу, али ни самој себи преварену наду, као ни зло за које зна да је спремна да почини. Све оно што се догодиле по Аникином „објављивању“ казна је за Михајла, али и за њу саму. Окружена људима који су поседали њену кућу, Саветом и Јеленом, она ипак остаје једнако сама и свесна да животног излаза из те ситуације нема. Овде би требало застати и запитати се да ли је ико од посетилаца куће на мејдану заиста вредан њене љубави? „Тек, око те куће и на тој раскрсници купило се све што не ваља и што није како бог заповеда. Тај круг мушкараца око Аникине куће нагло се ширио и захватао све више не само слабих и порочних него и здравих и паметних људи.“3 Као највернији „поклоници“ њене лепоте помињу се малоумни Назиф, Тане кујунџија, Ристићкин син, пијани Турчин, кајмакам, али и Јакша који се свакако одвајао од те гомиле несрећних људских судбина. Не постоји сумња да се његов однос у многоме разликовао и био дубљи од просте жеље за поседовањем лепоте. Ипак, Аника га без презира, али и без самилости враћа оцу када прота то затражи од ње. Не може се избећи помисао да је она сасвим свесна места на друштвеној лествици на коме се налази, али ни то да се она са тим не мири. Враћајући Ристићки сина, она по Циганки поручује такве речи да је и гласнику тешко да их изговори. Када пише писмо проти Мелентију, из њега се не види семопрегор ни кајање блуднице, већ пркос и самосвест особе која тачно зна ко је и каквом „свету“ припада. Она у људима буди махниту љубав, али не због онога што је, већ због лепоте коју треба потчинити, савладати и покорити, али и мржњу коју распламсава мисао да се „отела“ и да јој се ништа не може учинити. У кругу тих суштински не тако различитих осећања стоји Аника, чини се довољна сама себи, без жеље да се допадне и са довољно поноса да не дозволи да ико дирне у оно што је постала. Чини се да је једини који истински може и има право да суди о њој она сама. Требало би разјаснити да Аника сасвим ретко говори о себи самој,

3 Иво Андрић „ Изабране Приповијетке; Проклета авлија“ стр. 114.

углавном то чине други ликови. „Осевапио би се ко би ме убио.“4, говори она више за себе када стаје пред пијаног Турчина. Да ли је ова мисао изречена за заједницу или је дубоки одјек њенога унутрашњег стања? Већ унапред знамо на шта је све она спремна у кажњавању вољеног, друштва, али и саме себе, па се може закључити да ове речи изражавају свест о заслуженој казни. По овоме се она може поредити са Настасијом Филиповном: и једна и друга чекају тренутак када ће бити кажњене за „саблазан“, али и спасене самоће и кривице коју она носи са собом. Аникина појава, лепота, нечин живота, али и страност ономе на шта је касаба до тада навикла, те је један од начина да се устаљени поредак врати у нормалу и клетва. Како каже Драган Стојановић, клетва је израз немоћне мржње, али и неспремност да се лично дела. Свакако је важно разумети макар и непосредност три клетве које су изречене на рачун Анике. Оне показују „тип, „степен“ и „смер“ повреда поретка, који је Аника изазвала. Ристићкина снаја се обезнањује у очају и немоћном бесу, падајући гаси кандило и тако се сажимају помраченст и мрак. Она, и освешћена не повлачи страшну клетву, већ се враћа својој улози мајке, верне жене и домаћице: пали кандило, гледа дете у колевци и прекрштених руку чека неверног мужа. Нема потребе за понављањем онога што је у ерупцији изашло из њеног бићи, довољна потврда су последње речи пред помраченје: „Амин, Боже, велики и једини. Амин. Амин.“5 Гнев проте Мелентија мада припада другом плану, ипак је исто тако изазван поремећајем друштвених улога. Јакша се пред Аником одриче оца, што је овај могао знати, али није морао, исто као што није сигурно да ли је држао клетвено бдење. Оно што нама као читаоцима бива сасвим видљиво из текста је Аникин долазак на вашар у Добруну и „лудо дете“ Јакша. „У црвеном сјају видео је поносит и прав Аникин лик, с једне стране јој Јеленка, а с друге Јакша, тек што је ушао, нагнут према Аники, раширених руку, са неким покретом пуним милоште и преданости, а који је за родитељске очи сраман и невероватан.“6 Свакако треба поставити питање зашто је очињем виду овај призор тако стран и срамотан? Да ли је само писмо које му је Аника послала повод за овакве осећаје, или је по среди сазнање каква је то жена због које се одриче рођеног оца? Познате су и последице сцене којој је прота присуствовао, као и оне далекосежне које су описане на почетку приповести о попу Вијадину. Свакако би се могло рећи да је овај моменат означава кулминацију дела, не само по томе што је Мелентије спреман да пуца у Анику, већ и по томе што се у њој самој јавља мисао о смрти као решењу: она говори Јакши како је кајмакам свакодневно посећује, чак му и говори када ће јој следећи пут доћи. Ово се може може протумачити као обест жене која жели сукоб два мушкарца због ње, па чак и смрт једноме од њих двојце. Али би се са лакоћом могло претпоставити да младић попут Јакше неће дозволити толико „понижење“ за себе, па би логичан след могао бити уклањање узрока толиких понижења – Анике. Ако ово последње узмемо као истинито, на плану радње настаје застој. Аника више никога не прима, а чаршија снује о њеним новим подухватима. Међутим, оно што се може протумачити из интертекстуалног тек мора овладати и прећи у раван пишчеве збиље. Поставља се питање да ли је она која је потчинила касабу, цркву и власт у стању да потчини и саму себе и прихвати

4 Иво Андрић „ Изабране Приповијетке; Проклета авлија“; Веселин Маслеша 1983. стр. 5 Иво Андрић „ Изабране Приповијетке; Проклета авлија“; Веселин Маслеша 1983. стр. 115.6 Иво Андрић „ Изабране Приповијетке; Проклета авлија“; Веселин Маслеша 1983. стр. 129.

живот какав јое је делимично наметнут, али који је и сама бирала. Драган Стојановић у својој студији „Лепота и мржња“ истиче да она није могла бити убијена од стране некога ко је заиста мрзи, јер нож (било да он потиче од Михајла или од Лалета) може да буде оружје којом је затиче заслужена казна, и то од некога ко је не може гледати само као блудницу и зло кога се треба решити зарад поновног успостављања реда. Овде би свакако требало у више речи описати однос између Анике и Михајла, као и оно што што прећутано чини њихове животе трагичним. Већ је поменуто да је Михајло странац и да су му само вредноћа и самопрегор помогли да га бар донекле у касаби прихвате као свога. Он је, међутим, обележен већ у оном тренутку када помишља на Анику и на срећан живот. „Оно што је ту еминентно људски проблем одређено је двама смисаоним чвориштима, међусобно дубински повезаним: „недокучива игра савести“ и преварена нада“.“Као младић он учествује у убиству у хану, иако је заправо био само невољни актер у сукобу између супружника који је трајао далеко дуже од оног месеца његове среће и блаженства, то крволочно и зло што је видео у Крстиници у моменту када му је пружала нож, разрешава га сваке илузије о женама као анђеоским бићима, али и резултира непрестаним осећајем кривице који ће прогонити читавог живота. Он то прихвата као крст који је спреман да носи, нешто што ће му затровати сву егзистенцију, али и отрежњење од мисли да кроз дубоку љубав може да „окаје свој грех“. Сусрет са Аником га макар на кратко враћа давно починулим надама да постоји нешто лепше, светлије, више, и зато се онда када је у Аники препознао Крстиницу осећао „исто као да губи живот сам“. Ако би прешли на план метатекстуалног, поставља се питање могу ли се заиста упоредити Аника и Крстиница? Да би на ово питање могли дати одговор потребно је сагледати Михаилове мисли оне ноћи код канске чесме: „И чудновато, уместо да мисли на страхоту и несрећу која се десила ту пред његовим очима и са његовим учешћем, мисао му се као излудела стално враћала на ту срећу од месец дана, желећи да је изобличи и постиди, јер у њему је као свитање, као отрежњење све више хватало маха сазнање: да је све ово са њим и Крстиницом, све од самога почетка, било овако страшно, стидно и немилосрдно.“7 Имајући на уму овакво његово прво љубавно искуство и грех који је носио са собом због њега, да ли би се могло очекивати да и једну другу жену погледа, а да не види пуну и јаку Крстиницу са опраним ножем у руци? Аника је с почетка била невино девојче, неизграђена и туђа свему што је окружује, те је и разумљиво било да човек који носи толико кривице и бола у себи идеализује једну такву појаву и да се понада да је баш она избављење од мука у којима је живео. И она са своје стране тражи некога са ким би истински могла да подели своју самоћу, некога би је могао обликовати у све оно што друштво тражи од ње. Раскид само формално настаје због неспоразума. Иако је Михаило могао рећи Аники о догађајима у хану, (што би она могла прихватити или не) али њене очи „осветљене изнутра“, „у исто време јасне и непрозирне“, у исти мах пуне крвљу и сузама, чиниле су да њен поглед изгледа оштар, јасан и тврд. То је био исти онај поглед који је видео тако давно и кога још увек гледа у својим сновима. Није ту више могло бити речи ни о каквом признању нити сажаљењу. У немој соби са једне стране стоји мушкарац који је поновно спреман да побегне од ужаса прве жене, а са друге стране девојка која гледа тврдим, недокучивим

7 Иво Андрић „ Изабране Приповијетке; Проклета авлија“; Веселин Маслеша 1983. стр. 105.

погледом и говори: „Свашта ја могу учинити.“8 То њено „свашта“ се без сумње односило на начине на које ће казнити њега и себе, али је он далеко од сваког стварног значења тих речи. Њему је пред очима жена као недокучиво створење спремно за свако зло и нож који му је Крстиница још тада „остала дужна“. Као што се у хану није суочио са последицама свога делања и није узео нож, он и сада бежи, и чини се да и није свестан последица по било кога другог, до по њега самог. Овде би се свако требало вратити на Хајзеову теорију о соколу. „По овој теорији, збивања у новели групишу се око једног изненађујућег догађаја (преокрета, поенте, а циљ новеле је да на ненаметљив начин саопшти нешто што мора имати изузетну важност.)“9 Никакав контакт између њих двоје нити је постојао, нити је могао постојати. Ни самоме Михаилу није било јасно када је у сновима почео да изједначује Крстиницу и Анику, али мисао о неминовности казне сигурно је расла кроз кошмарне идеје овога несрећног човека. У оба случаја, за њега је љубавна срећа остала не само „изневерена нада“, већ и крст који је морао носити ћутке. По овоме се он не разликује од Анике; она је успела у својим наумима, понизила је и бацила пред колена све оно што се чинило нормално и морално у касаби, а самим тим и дошла до спознаје несврсисходности и безизлазности таквога живота. Ни једно од њих не диже руку на себе, чини се да на то ни једно ни друго немају право. У игри жртвр и џелата улоге нису сасвим подељене, јер колико год да је Аника њему мучитељ, толико је и он њој. Чини се да су обоје тога свесни. Ипак, пошто је питао да ли га Аника може примити, Михајло сређује рачуне и опрашта се од света као да ће он бити убијен. Посебну пажњу треба обратити на Аникине поступке пошто је пристала да прими Михајла. Позвала је и брата Лалета, са којим се иначе никада није виђала. Ако је већ слутила разлог Михајловог доласка, зашто је онда звала и брата? Овај чин може се протумачити Аникином одлучношћу да се све мора још тог дана „свршити“. Михаила је могла поколебати својом лепотом, непомичношћу очима... Али, она је желела да буде сигурна да ће јој један од њој два најближа човека бити џелат – џелат из милосрђа. На Аниконој кући су одшкринута врата, он је налази мртву, али без крви, креће да се прекрсти, али тим истим покретом узима нож из пепелишта и ставља га себи за појас, поред великог ножа који је већ био спремио. Узимајући нож којим није починио убиство, Михајло се макар у некој мери ослобађа кривице која га је толико година пратила. Свакако би требало разјаснити како то да је Аникин брат, малоумни младић са осмехом срећног дебила, са којим она и није била у контакту одлучио да тако казни заблуделу сестру. У приповетци то остаје недоречено, јер његове светле, плаве очи не заокупља ништа друго до једноличног боцкања хлебчића. Одговор можемо пронаћи, као и на другим местима у приповетци, у недоречености. Да ли је ико могао да зна шта се скрива иза „орвања“ Аникиног, Михаилових кошмарних визија, па чак и иза тих лепих, плавих очију идијота.

„Нико се није питао како се појавила та жена, зашто је живела, шта је хтела.“10

Одговоре на ова питања није могуће дати, макар не у средини у којој је живела. Ако би се неко и потрудио, одговор би гласио: догодила се, била је штетна и

8 Иво Андрић „ Изабране Приповијетке; Проклета авлија“ стр. 110.9 Речник кнјижевних термина стр. 808.10 Иво Андрић „ Изабране Приповијетке; Проклета авлија“ стр. 142.

морала се и за њу наћи рука. Сложићемо се, одговори крајње функционални у том времену и друштвеном уређењу. Али ако се са критичког становишта поставе та иста питања, врло као можемо доћи до појма лепоте – оне лепоте која се отела времену, нормама, законима, али и оном што је чини дубљом и унутрашњом. „Самосвест лепога бића као лепог је у томе да лепота не постоји у складу са собом, својим битним одређењем, уколико не рађа лепотом, не доноси је и не шири светом с којим је у додиру.“11

11 “Аникина времена” Иве Андрића; “Лепота и мржња”; Свеске задужбине Иве Андрића; 1999.