anton pavlovic cehov - sabrana dela_04

—

ОДАБРАНА ДЕЛА СВЕТСКИХ КЛАСИКА

А.П. ЧЕХОВ

СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 4 САБРАНА ДЕЛА – књига 4

1974

Антон Павлович Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 4

Антон Павлович Чехов САБРАНА ДЕЛА – књига 4 страна 2 / 130

САДРЖАJ

1. Роман с контрабасом (Превео: Милосав Бабовић) 2. Из досаде (Превео: Андреј Тарасјев) 3. Апотекарица (Превео: Милосав Бабовић) 4. Сувишни људи (Превела: Олга Влатковић) 5. Озбиљан корак (Превео: Андреј Тарасјев) 6. Чланица хора (Превео: Миодраг М. Пешић) 7. Учитељ (Превео: Михаило Подољски; ред. М. М. Пешић) 8. Немиран гост (Превела: Олга Влатковић) 9. Тућа невоља (Превео: Андреј Тарасјев) 10. Ти и ви (Превео: Андреј Тарасјев) 11. Муж (Превела: Косара Цветковић; ред. М. М. Пешић) 12. Несрећа (Превела: Косара Цветковић; ред. М. М. Пешић) 13. Ружичаста чарапа (Превео: Андреј Тарасјев) 14. Патници (Превео: Миодраг М. Пешић) 15. Путник прве класе (Превео: Миодраг М. Пешић) 16. Таленат (Превео: Миодраг М. Пешић) 17. На туђем хлебу (Превео: Андреј Тарасјев) 18. Први љубавник (Превео: Андреј Тарасјев) 19. У мраку (Превео: Милосав Бабовић) 20. Светла личност (Превео: Андреј Тарасјев) 21. Дугачак језик (Превела: Косара Цветковић; ред. М. М.Пешић) 22. Обична ситница (Превела: Олга Влатковић) 23. Тешки људи (Превео: Андреј Тарасјев) 24. Освета (Превео: Милосав Бабовић) 25. У суду (Превела: Марија Стојиљковић) 26. „Просидба" (Превео: Андреј Тарасјев) 27. Настран човек (Превео: Миодраг М. Пешић) 28. Мој домострој (Превео: Андреј Тарасјев) 29. Муљ (Превео: Андреј Тарасјев) 30. Станар (Превео: Андреј Тарасјев) 31. Калхас (Превео: Андреј Тарасјев) 32. Псссст! (Превела: Олга Влатковић) 33. Снови (Превео: Андреј Тарасјев) 34. У воденици (Превео: Андреј Тарасјев) 35. Добри људи (Превео: Миодраг М. Пешић) 36. Догађај (Превела: Олга Влатковић) 37. Наруџбина (Превео: Андреј Тарасјев) 38. Уметничко дело (Превео: Милосав Бабовић) 39. Јубилеј (Превео: Андреј Тарасјев) 40. Ко је крив (Превео: Андреј Тарасјев) 41. Вањка (Превео: Сергије Сластиков) 42. На путу (Превела: Косара Цветковић; ред. М.М. Пешић) 43. То је била она (Превео: Андреј Тарасјев) 44. Шампањац (Превео: Андреј Тарасјев) 45. Новогодишња мука (Превео: Андреј Тарасјев) 46. Мраз (Превео: Миодраг М. Пешић) 47. Просјак (Превео: Миодраг М. Пешић) 48. Непријатељи (Превела: Косара Цветковић; ред. М.М.Пешић) 49. Добри Немац (Цревео: Андреј Тарасјев) 50. Тама (Превео: Андреј Тарасјев) 51. Полењка (Превео: Андреј Тарасјев) 52. Пијанице (Превео: Миодраг М. Пешић) 53. Верочка (Превела: Косара Цветковић; ред. М.М. Пешић)

[email protected]

mailto:[email protected]



РОМАН С КОНТРАБАСОМ (1)

Свирач Омичков ишао је из вароши у вилу кнеза Бибулова, где је, поводом просидбе, „имало да буде" вече с музиком и игранком. На леђима му је лежао огромни контрабас у кожној футроли. Ишао је Омичков обалом реке која је ваљала своје хладне таласе, иако не тако величанствено, али зато веома поетично.

„Како би било да се окупам?" помисли. Не размишљајући дуто, он скиде одело и за-гњ-ури своје тело у хладну воду. Вече је било дивно. Смичковљева поетична душа поче да се штимује у складу с хармонијом

околне природе. Али какво му слатко осећање обузе душу када је, пливајући једно сто метара низ воду, угледао лепу девојксу која је седела на стрмој обали и пецала рибу. Он заустави дисање и обамре од гомиле разноврсних осећања: јавише се успомене из детињства, сета због младости, пробуђена љубав ...

Боже, а он је мислио да нише и није кадар да воли! Пошто је већ изгубио веру у човечанство (његова страсно вољена жена одбегла је с његовим пријатељем, фаготом Собакином), груди му је испуњавало осећање празнине, и он је постао мизантроп.

„Шта је овај живот?" често је постављао себи то питање. „Зашто ми живимо? Живот је мит, сан ... Потмуле речи..."

Али, стојећи пред заспалом лепотапцом (није тешко било приметити да је спавала), он наједном, и против своје воље, осети у грудима нешто налик на љубав. Дуго је тако стајао пред њом гутајући је погледом...

„Али доста . . .", помислио је и уздахнуо дубоко. „Збогом, дивна визијо! Мени је већ време да идем на бал код његове светлости ..." И пошто је погледао још једном лепотицу, већ је хтео да заплива назад, кад му у глави сину

идеја. „Треба јој оставити неки спомен од мене!" помисли. „Прикачићу јој нешто на удицу. То нек јој

буде неочекивани дар од ,непознатог'." Смичков полако доплива до обале, набра велики букет пољског цвећа и пошто га свеза

струкоом лободе, прикачи га за удицу. Цвеће пође на дно па одвуче за собом и лепи пловак. Пристојност, закони природе и друштвени положај мог јунака захтевају да се роман заврши

управо на овоме месту, али — авај! — пишчева судба је неумитна: услед околности које не зависе од писца, роман се није завршио букетом. Упркос здравом разуму и природи ствари, јадни и безначајни контрабасист имао је да одигра у животу угледне и богате лепотице крупну и важну улогу.

Кад је допливао до обале, Смичков се запрепасти: његовог одела није било! Неко га је украо... Док се он дивио гледајући лепотицу, непознати злочинци дигли су му и однели све осим контрабаса и цилиндра.

— Проклетници! — јаукну Смичков. — О, људи, породе отровни! Није ме озлоједило толико то што сам остао без одела (јер је трошна ствар) колико помисао да ћу сад мораши ићи го и прекршити норме друштвеног морала.

Сео је на кутију с контрабасом и почео да тражи излаз из свог ужасног положаја. „Нећу, ваљда, овако го ићи кнезу Бибулову!" помисли он. „Тамо ће бити даме! А поред тога, лопови су ми заједно с панталонама украли и калафон који се налазио у џепу!" Размишљао је дуго, мучно — до бола у слепоочиицама.

„Ах!" досетио се он иајзад. „Недалеко од обале, у шипражју налази се мостић ... Док се не смркне, ја ћу остати под њим, а увече ћу се провући по мраку до прве сељачке колибе ..."

Смичков се задржа на тој мисли, стави цилиндар на главу, заметну на леђа контрабас и изнемоглим кораком пође ка шипражју. Онако го, с музичким инструментом на лећима, подсећао је на некаквог древног, митског полубога ...

Сад, читаоче, док мој јунак седи под мостом и предаје се тузи, да га оставимо неко време и да се обратимо девојци која је пецала рибу.

Шта је с њом било? Када се лепотица пробудила и није видела на води пловак, брзо трже прут. Прут се затеже,

али удица и пловак не изађоше из воде. Очевидно, Смичковљев букет цвећа се напио воде, набубрио и отежао. „Или се велика риба ухватила", помисли девојка, „или се удица за нешто закачила." Пошто је неколико пута трзала прут, девојка закључи да се удица негде закачила.

„Каква штета!" помисли. „А сад предвече риба тако добро трза! Шта да радим?" И не мислећи дуто, ексцентрична девојка збаци са себе лепршаву хаљину па загњури своје

дивно тело у воду до самих мраморно-белих рамена. Није било лако откачити удицу од букета у који је запао прут, али стрпљење и труд су учинили своје. После једно четврт сата лепотица је, радосна и срећна, излазила из воде, држећи у руци удицу.



Али зла судбина ју је очекивала! Ниткови који су украли Смичковљево одело, дигли су к њену хаљину и оставили јој само теглу с глистама!

„Шта ћу сад да радим?" заплака девојка. „Зар могу овако гола да идем? Не, никада! Боље је смрт! Сачекаћу док падне мрак! А онда ћу по мраку доћи до тетка-Агафје, и послаћу је кући по хаљину... а дотле ћу се -склонити под мостић." Бирајући вишу траву и сагињући се, моја јунакиња потрча у правцу моста. Улазећи под мост, угледа тамо гола човека са фризуром музиканта и маљавим грудима, врисну и паде у несвест.

И Смичков се уплати. У почетку му се за девојку учини да је вила. „А да ово није речна сирена која је дошла да ме занесе и удави?" ломисли он, и та му

претпоставка поласка пошто је одувек био високог мишљења о својој спољашњссти. „Ако није сирена, него жена, како онда да објасним ту чудну промену спољашњасти? И откуд она овде под мостом? И шта се то с њом десило?"

Док је он решавао та питања, лепотица је полако долазила к себи. — Немојте ме убити! — прошапута она. — Ја сам књегињица Бибулова. Преклињем вас.

Добићете много новаца! Малочас сам откачивала у води удицу, а некакви лопови су ми украли нову хаљину, ципеле и све!

— Госпођице! — рече Омичков молећивим гласом. — И мени су такође украли одело. Поред тога, са панталоиама су ми однели и калафон који је био У џепу. Сви они што овирају у контрабасе и тромпете обично су несналажљиви; али Омичков је био симпатичан изузетак.

— Госпођице! — рече он мало касније — вас, ја видим, збуњује мој изглед, али ви ћете се и сами сложити да ја не могу отићи одавде из истих разлога као и ви. И ево шта сам смислио: како би било да ви уђете и легнете у кутију од мог контрабаса и да се покријете поклопцем? То би ме заклонило од вас...

Кад то рече, Смичков извуче из кутије контрабас. За тренутак му се учини да уступајући тако кутију, профанише светињу уметности, али та неодлучност није дуто трајала. Лепотица леже у кутију и згрчи се, а он закопча каише и поче да се радује што га је природа обдарила таквом памећу.

— Сад ме, госпођице, више не видите — рече он. — Лезите ту и будите спокојни. Кад падне мрак, ја ћу вас однети у дом ваших родитеља. А по контрабас могу и касније овамо доћи.

Кад се емркло, Смичков натовари на леђа кутију с лепотицом, па се упути ка вили кнеза Бибулова. План му је био овакав: најпре ће стићи до прве сељачке колибе и наћи какво било одело, а после ће поћи даље .. .

„Нема зла без неког добра ...", размишљао је дижући прашину босим ногама и савијајући се под теретом. ,,Јер за овако свесрдну помоћ коју сам указао књегињици, Бибулов ће ме сигурно богато наградити."

— Је ли вам удобно, госпођице? — питао је тоном галантног каваљера који позива даму за кадрил. — Будите љубазни, немојте се снебивати него се осећајте у мајој кутији као у својој кући!

Одједном се Омичкову учини да испред њега иду две људске прилике обавијене помрчином. Кад се загледао боље, уверио се да то није оптичка варка: људске прилике су збиља ишле и чак носиле у рукама некакве завежљаје ...

",Да ово нису лопови?" сину му у глави. „Они нешто носе! Вероватно наше одело!" Омичков опусти кутију крај пута и полете за њима.

— Стој! — поквика он. — Стој! Држите их! Силуете се окренуше, и кад видеше потеру, почеше да беже ... Књегињица је још дуго чула брзе кораке и узвике: „Стој!"

Најзад се ове утишало. Смичков се занео потером, и лепотица би вероватно морала још дуго да лежи згурена у кутији, у гпмљу крај пута, да није било срећне игре случаја. Десило се да су у то време, тим истим путем пролазили ка Бибуловљевој вили Смичковљеви другови — флаута Жучков и кларинет Размакајкин. Спотакнувши се о кутију, обојица се зачуђено потледаше и раширише руке. — Контрабас! — рече Жучков. — Охо, па ово је контрабас нашег Омигакова. Вероватно се нешто догодшго Омичкову — закључи Размахајкин. — Али како се обрео овде? Или се опио, или су га опљачкали... У сваком случају, не можемо контрабас оставити овде. Да га понесемо.

Жучков натовари на своја леђа кутиј у и свирачи пођоше даље. — До ђавола, како је тешко! — гунђала је целог пута флаута. — Ни за шта на свету не бих

пристао да свирам на оваквом чудовишту... Ух! Када су стигли у вилу кнеза Бибулова, свирачи оставите кутију на месту одређеном за

оркестар, и пођоше у бифе. У то време у вили су већ палили лустере и свећњаке по зидовима. Младожења, саветник

Лакејич, леп и симпатичан чиновник дирекције саобраћаја, стајао је насред сале и с рукама у џеповима разговарао с грофом Школчковом. Причали су о музици.

— Ја сам се, грофе — говорио је Лакејич — у Напуљу познавао с једним виолинистом који је просто чинио чуда. Нећете ми веровати! На контрабасу ... на обичном контрабасу! Изводио је такве ђаволске трилере да је то просто страхота! Штраусове валцере је свирао!



— Којешта! То је немотуће ... — посумња гроф. — Уверавам вас! Чак је изводио Листову рапсодију! Становао сам с њим у истој соби, па сам чак, у доколици, научно од њега да и сам на контрабасу свирам Листову рапсодију.

— Листову рапсодију ... Хм!... Ви се шалите ... — Не верујете? — засмеја се Лакејич. — Ја ћу вам одмах доказати! Хајдемо у оркестар! Младожења и гроф се упутише према оркестру. Пришли су контрабасу и почели да дреше

брзо каише... и — о страхоте! Али док читалац, давши слободу својој машти, слика свршетак музичког спора — да се сад

вратимо Смичкову. Јадни музикант, пошто није стигао лопове, вратио се на оно место где је оставио футролу, и није нашао своје драгоцено бреме!... Губећи се у нагађању, он неколико пута прође горе-доле путем, и кад није нашао кутију, закључи да је погрешио пут...

„Па ово је страшно!" мислио је хватајући се за косу, и сав се охлади. „Она ће се угушити тамо у кутији! Ја сам сад — убица!"

До саме поноћи лутао је Смичков путевима и тражио кутију, и на крају, сав изнемогао, упутио се под онај мостић.

— Потражићу је кад сване — одлучи он. Тражење за време сванућа дало је исти резултат, те Смичков одлучи да сачека под мостом још једну ноћ ...

— Наћи ћу је! — мрмљао је скидајући цилиндар с главе, и хватајући се за косу. — Макар је годину дана тражио, али ћу је наћи!

Још и данас сељаци, који живе у поменутом крају, причају да се ноћу око мостића виђа некакав човек сав зарастао у длаке и у цилиндру. И понекад се испод мостића чује шкрипа контрабаса.

ИЗ ДОСАДЕ (2)

Авантура са летовања

Николај Андрејич Капитонов, бележник, ручао је, попушио цигару и пошао у овоју спаваћу собу да се одмара. Легао је, покрио се мрежом од муслина против комараца и затворио очи, али није могао да заспи. Лук, који је појео са хладном чорбом, изазвао му је такву горушицу да о сну није могао ни да мисли.

— Не, ја данас нећу заспати — закључио је он, преврнувши се пет нута с бока сна бок. — Читаћу новине.

Николај Андрејич је устао из постеље, загрнуо се домаћим огртачем и само у чарапама, без папуча, пошао у свој кабинет по новине. Није ни предосећао да га у кабинету очекује призор који је био много интересантнији од горушице и новина!

Када је прекорачио праг кабинета, пред његовим очима се појавила слика: на кадифеном отоману, спустивши ноге на клупицу, упола је лежала његова жена, Ана Семјоновна, дама од тридесет три године; њена поза, немарна и сетна, личила је на позу у каоквој се обично приказује египатска Клеопатра, која себе трује змијама. Крај њеног узглавља, на једиом колену, клечао је домаћи учитељ Капитонових, студент технике прве године, Вања Шчупаљцев, румени, голобради дечак од деветнаест-двадесет година. Смисао те „живе слике" 'Није било тешко' схватити: пред сам улазак бележника уста даме и младића слила су се у дуги, исцрпљујуће ватрени пољубац.

Николај Андрејич застао је као укапан, притајио дисање и чекао шта ће даље бити, али није издржао и накашљао се. Студент се охзврну на кашаљ и, видевши бележника, отупео за тренутак, затим нагло поцрвенео, скочио је и побегао из кабинета. Ана Семјоноовна се збунила.

— Пре-красно! Лепо! — почео је муж, клањајући се и ширећи руке. — Честитам! Лепо и велелепно!

— С ваше стране је такође лепо ... прислушкивати! — промрмљала је Ана Семјоноозна, трудећи се да се среди.

— Меrcie Дивота! — продужавао је бележник, смешећи се подругљиво. — То је тако добро, мамице, да сам спреман да дам сто рубаља да бих још једном видео.

— Баш ничега није ни било ... То вам се причинило ... Чак и глупо. — Да, да, а ко се љубио? — Љубили се, јесте, а даље ... чак и не схватам како си то измислио. Николај Андрејич је подругљиво погледао на збуњено женино лице и одмахнуо главом. — Свежих 'краставчића прохтело се под старост — проговорио је он милозвучним тласом. —

Досадила ти моруна, тако да сада желиш сардине. Ах, ти, бестиднице. Уосталом, није чудо! Опасне године! Не може се ништа с тим добом! Разумем! Разумем и саосећам!

Николај Андрејич је сео поред прозора и задобовао прстима по прозорској дасци. — И убудуће наставите ... — зевну он. — Глупо! — рече Ана Семјоновна. — До ђавола, каква врућина. Не би ли, можда, наредила да се купи лимунада. Тако је то,



драга моја. Разумем и саосећам. Сви ти пољупци, јауци и уздаси. Уф, горушица! Ове је то лепо и велелепно, само не би требало, драга госпођо, збушивати дечака. Хм-да. Дечак је добар, пристојан, бистра глава и достојан боље судбине. Њега би требало поштедети.

— Ви ништа не разушете. Дечак се до ушију заљубио у мене, и ја сам му ту пријатност учинила... дозволила да ме пољуби.

— Заљубио се... — подругљиво је имитирао Николај Андрејич. Пре него што се он у тебе заљубио, мора да си му поставила стотину замки и мишоловки.

Бележник је зевнуо и протегнуо се. — Чудне ли ствари! — прогунђао је гледајући у ирозор. — Када бих ја, исто тако безгрешно,

као ти сада, пољубио девојку, ђаво би га знао шта би се све на мене сручило: зликовац! заводник! развратник! А вама, средовечним госпођама, све се прашта. Не треба други пут стављати лук у хладну чорбу, јер ћеш црћи од горушице. Фуј! Погледај на предмет свог одушевљења. Трчи по парку јадна мушмула као опарен, главом без обзира. По свој прилици, уображава да ћу се ја, због таквог блага, као што си ти, тући у двобоју. Пакостан као мачка, плашљив као зец. Чекај, чекај, мушмуло, испрашићу ја тебе. Тек ћеш ти мени трчати.

— Не, молим те, њему ништа не говори! — рекла је Ана Семјоновна. — Не свађај се с њим, он нимало није крив.

— Ја се нећу свађати, тек само шале ради. Бележник је зевнуо, покупио новине и, прикупивши скуте домаћег огртача, пошао полако у свој

у опаваћу собу. Пошто је лешкарио сат и по и прочитао новине, Николај Андрејич се обукао и кренуо у шетњу. Ишао је по врту и весело махао својим штапићем, али, угледавши издалека студента Шћупаљцева, скрстио је руке на грудима, намрштио се и кренуо, као провинцијски трагичар, који се припрема за сусрет са супарником.

Шчупаљцев је седео на клупи под јасеном и блед, устрептао, спремао се за мучан разговор. Он је на-стојао да савлада страх, направио озбиљно лице, али, што се каже, спопадала га је мука. Угледавши бележника, још је више побледео, тешко уздахнуо и скрушено подвио ноге пода се. Николај Андрејич пришао му је укосо, постојао ћутећи и, не гледајући у њега, почео:

— Милостиви господине, ви свакако схватате о чему ја хоћу да говорим с вама. После онога што сам видео, наши добри односи не могу да се наставе. Хм-да. Узбуђење ми смета да говорим, али... ви ћете и без мојих речи схватити да ја и ви не можемо живети под истим кровом. Или ја или ви!

— Ја вас разумем — промгрмљао је студент, тешко дишући. — Овај летњиковац припада жени, и зато ћете овде остати ви, а ја... ја ћу отићи. Ја сам

дошао овамо не да вас прекоревам, не! Прекорима и сузама не можеш вратити оно што је неповратно изгубљено. Дошао сам зато да бих вас упитао о вашим намерама... (Пауза). Разуме се, није моја ствар да се мешам у ваше иослове, али, морате се сложити да у жељи да сазнам о даљој судбики жарко вољене жене нема ничега ... ничега . .. што би могло да вам се учини као уплитање. Да ли намеравате да живите с мојом женом?

— То јест, хм, како то? — збунио се студент, подавијајући још више ноге под клупу. Ја... ја не знам. Све је то тако чудно.

— Ја видим, ви избегавате директан одговор — промљао је зловољно бележник. — Ја вам отворено кажем: или ћете узети жену коју сте завели и пружити јој средства за живот, или вас позивам на двобој. Љубав налаже извесне обавезе, милостиви господине, и ви, као частан човек, морате то схватити. За недељу дана ја одлазим, а Ана с породицом долази у вашу надлежност. За децу ћу давати одређену своту.

— Ако то Ана Семјоновна жели — промрмљао је младић — ја, ја ћу... као частан човек узети на себе ... али ја сам сиромашан! Мада ...

— Ви сте племенит човек! — промукло ће на то бележник, тресући руку студенту. — Хвала! У сваком случају, дајем вам недељу дана за размишљање. Ви лромислите.

Бележник је сео поред студента и покрио лице рукама. — Али шта сте учинили са мном? — простењао је он. — Разорили сте ми живот... отели сте

ми жену, коју сам волео више него живот. Не, ја нећу издржати тај удар. Младић је с тугом погледао на њега и почешао се по челу. Осетио је језу. — Ви сте сами криви, Николаје Андрејичу! — уздахнуо је он. — Куда је отшило јуне, нека иде

и уже! Сетите се да сте се оженили Аном само због новца... Затим је целог живота нисте разумели, тиранисали сте је ... омаловажавали најчистије, најплеменитије побуде њеног срца.

— То вам је она рекла? — запитао је Николај Андрејич, нагло скидајући руке с лица. — Да, она. Мени је познат цео њен живот и... и верујте, ја сам заволео у њој не толико жену

колико мученицу. — Ви сте племенит човек... — уздахнуо је бележник, устајући. — Збогом и будите срећни.

Надам се да ће све што је било овде речено остати међу нама. Николај Андрејич је уздахнуо још једанпут и пошао ка кући. На пола пута срео је Ану Семјоновну.



— Шта је, тражиш свог драгана — упитао је. — Иди погледај како сам га натерао да се презнојава. А ти си већ стигла да му се исповедиш! Побогу, каква вам је то тактика, вас жена у опасним годинама. На лепоту и свежину не можете хватати, па се исповешћу удварате, дирљивим речима! Налагала и набрбљала којешта. И оженио сам се због новца, и нисам те схватао, и тиранисао сам те, и сто ђавола...

— Ништа му нисам рекла! — зацрвенела се Ана Семјоновна. — Добро, добро... па ја схватам, разумем. Не бој се, не пребацујем. Само жалим дечка. Тако

је добар, частан, искрен. Када је дошло вече и сву земљу застрла тама, бележник је још једном изишао у шетњу. Вече

је било дивно. Дрвеће је спавало, и изгдедало је да никаква бура не би могла да га разбуди из младог пролећног сна. С неба су, борвћи се са дремежом, гледале звезде. Негде иза врата лењо су крекетале жабе и крештала сова. Чуло се кратко, испрекидано прижељкивање славуја.

Николај Андрејич, пролазећи у тами испод широке липе, неочекивано је набасао на Шчупаљцева.

— Зашто ту стојите? — упитао је он. — Николаје Андрејичу! — почео је Шчупаљцев гласом који је дрхтао од узбуђења. — Ја

пристајем на ове ваше у слове, али ... све је то тако чудно. Сад одједном ни сте несрећни ... патите и говорите да је ваш живот разорен ...

— Да, па шта? — Ако сте ви увређени, онда ... онда, мада ја не признајем двобоје, ја вам могу дати

задовољење. Ако би вам двобој олакшао макар мало, изволите ... ја сам опреман ... и на сто двобоја. Бележник; се насмејао и ухватио студента око паса.

— Но, но... доста. Ја сам се само шалио, драги мој! — рекао је. — Све су то ситнице и будалаштине. Та бедна и ништавна жена не заслужу је да на њу трошите лепе речи и да се узбуђујете. Доста, младићу. Хајде да шетамо.

— Ја ... ја вас не разумам ... — Нема шта ни да се разуме. Ништавна и гадна каћиперка, и ништа више!... Ви немате укуса,

драги мој. Зашто сте стали? Чудите се што ја такве речи говорим о жени. Свакако, не би требало да вам то говорим, али како сте ви у извесном смислу заинтересовано лице, пред вама нећу крити тајну. Говорим вам отворено. Пљуните! Не вреди труда. Све је лагала, а као „мученица" не вреди ни пребијене паре. Жена у опасним годинама и психопата. Глупа и много лаже. Часна реч, драги мој. Ја се не шалим ...

— Али она вам је жена! — зачудио се студент. — Па шта? Био сам исти такав као што сте ви и оженио се, а сада бих желео да се раженим,

али... Пљуните, драги мој. Па то није никаква љубав, већ само несташлук, досада. Хоћете ли да се забављате, па, ево, оде Настја ... Еј, Настја, куда идеш?

— По квас, господине! — зачуо се женски глас. — То ја разумем — продужио је бележник — а све те психопате, мученице ... До ђавола!

Настја је глупа, али бар нема претензија ... Хоћемо ли даље? Бележник и студент су изишли из врта, осврнули се и, уздахнувши обојица истовремено,

кренуше пољем.

АПОТЕКАРИЦА (3)

Градић Б., који се састоји од две-три криве улице, спава мртвим сном. У непомичном ваздуху тишина. Чује се само како негде далеко, вероватно изван града, слабачким, промуклим тенорчићем лаје псето. Ускоро ће зора.

Све је већ одавео заспало. Само млада жена магистра Черномордика, власника б-ске апотеке не спава. Већ трипут је легала, али јој сан никако не долази — а не зна зашто. Седи крај отвореног прозора, само у кошуљи, и гледа на улицу. Загушљиво јој је, и досадно ... тако досадно да би чак и плакала, а зашто — опет не зна зашто. Некаква грудва јој је запела у грудима и гуши је у грлу ...

Позади, на неколико корака од апотекарице, прибијен уза зид, слатко хтрче Черномордик. Халапљива бува улила му се у саме повије, али он то не осећа, и чак се смеши, јер сања као да сви у вароши кашљу и у његовој апотеци непрестано купују капљице данског краља. Не би га сад пробудили ни убоди, ни топови, ни миловање.

Апотека се налази готово на крају градића, те апотекарица вида у даљини поље ... Она види како, мало-помало, бледи небо на истоку, а затим румени као од великог пожара. Изненада, иза далеког жбуња изгрева велики, бурмасти месец. Он је црвен. (Уопште узев, месец је кад излази иза жбуна увек због нечега страшно збуњен.)

Изненада, усред ноћне тишине, одјекнули су неки кораци и звецкање мамуза. Зачуше се гласови. „То официри иду од среског начелника у логор", помисли апотекарица.

Мало касније појавиле су се две људске прилике у белим официрским летњим блузама: једна крупна и дебела, друга омања и мршава... Оне су се тромо, ногу пред ногу, вукле дуж ограде и гласно



о нечему разговарале. Кад су дошле до апотеке, обе прилике почињу још лаганије да иду и гледају у прозоре.

— Мирише на апотеку... — рече онај танки. — Па и јесте апотека! Ах, сећам се... Прошле недеље сам ту куповао рицинус. Апотекар има

неко кисело лице с магарећим вилицама. Оваква му је, брате, чељуст! Управо таквом је Самсон потукао Филистимљане.

— М-да... — каже дебели басом. — Спава фармација! И апотекарица спава. Апотекарица је, Абтјосове, лепа жена!

— Видео сам је. Много ми се свидела... Реците ми, докторе, је ли могуће да она воли ту магарећу чељуст? Зар је то могуће?

— Не, вероватно не воли — уздише доктор с таквим изразом као да жали апотекара — сад она спава, драга, иза овог прозора. Шта мислиш, Абтјосове? Сва се од врућине разбашкарила... Уснице полуотворене, а ножица јој се с кревета спустила. А онај тикван апотекар се у женску робу ништа не разуме ... Њему је, вероватно, овеједно! Жена, или флаша с карболом.

— А знате шта, докторе? — рече официр заустављајући се — хајде да овратимо у апотеку и да нешто нупимо! Можда ћемо и апотекарицу видети.

— Шта ти пада на памет... ноћу! — А зашто не! Па они и ноћу морају да раде. Драги докторе, да уђемо! — Па добро... Окривена иза завесе, апотекарица зачу промукао звук звона. Осврнувши се на мужа, који је и

даље слатко хркао и смешкао се, она је навукла хаљину, назула на босе ноге папуче, и отрчала У апотеку.

Иза стаклених врата виде се две силуете… Апотекарица одврну фитиљ у лампи и пожури

вратима да их откључа, и сад јој већ није онако досадно и тешко, и не плаче јој се, само јој срце снажно куца. Улазе доктор — дебељко и витки Абтјосов.

Сад их може боље погледати. Трбушати доктор је пареплануо, брадат и неспретан. При оваком и најмањем покрету блуза му пуца и на лицу избија зној. Официр је, пак, румен, без бркова, готово женског лика и гибак као енглески корбач.

— Шта желите? — пита их апотекарица придржавајући на грудима хаљину. — Дајте нам ... е-е-е ... за петнаест копејки колачића од нане! Апотекарица полако дохвати с лолице теглу к поче да мери. Муштерије нетремице гледају у

њена леђа, доктор жмирка, као сит мачак, а поручник је врло озбиљан. — Први пут видим да у апотеци ради дама — рече доктор. — Нема ту ништа необично ... — одговара апотекарица и кришом погледа румено лице

Абтјосова. — Мој муж; нема помоћника и ја му увек помажем. — Аха ... а дивна вам је апотечица! Колико је разних тих... теглица! И ви се не бојите да

радите међу толиким отровима? Ух! Апотекарица запечати пакетић и даде га доктору. Абтјоссив јој пружи ноквац. Пролази пола

минута у ћутању. .. Мушкарци се згледају, одлазе према вратима, а затим се опет погледају. — Дајте нам још за десет копејки... соде! — рече доктор. Лежерими лењим покрета апотекарица опет пружи руку према полици. — А да немате ви у апотеци нешто онако ... — мрмља Абтјосов мрдајући прстима — нешто

онако, знате ... Алегорично, неког освежавајућег напитка ... Селтерске воде, или тако нешто? Имате ли селтерску воду?

— Имамо — одговори апотекарица. — Браво! Ви нисте жена, него вила! Па спакујте нам једно три флашице. Апотекармца брзо спакова соду и нестаде у тами иза врата. — Смоква! — рече доктор намигујући. — Такав ананас, Абтјосове, ни на острву Мадари

нећете наћи. А? Шта мислите? А... Чујете ли хркање? То лично господин апотекар почива. — Тренутак касније враћа се апотекарица и ставља на тезгу пет флаша. Она тек што је изишла из подрума, зато је сва поруменела и малко узбуђена.

- Псст... лакше! — рече Абтјосов, кад она, отчепљујући флаше, испусти отпушач. — Не лупајте тако, иначе ћете ... мужа пробудити.

— Па шта ако га пробудим? — Он тако слатко спава ... вас сања... У ваше здравље! — А поред тога — грми доктор басом, подригујући после селтерске — мужеви су тако

досадна створења да би најбоље урадили кад би увек спавали... Ех, да је сад уз ову водицу вина руменог!

— Шта вам пада на памет! — смеје се апотекарица. — Дивно би било! Штета што се у апотекама и алкохол не продаје! Уосталом ... ви у



апотекама морате продавати и вино ... као лек. Имате ли vinum Gallicum rubrum1?

— Имамо. — Па, да! Дајте нам га! Ђаво да га носи, овамо с њим! — А колико вам треба?

— Quantum satis!2... Дајте нам најпре у воду по једnу унцију, а после ћемо видети ... Слажеш

ли се Абтјосове? Најпре ћемо га с водом, а после већ и per se ... Доктор и Абтјосов седају за тезгу, скидају капе и почињу да пију црно вино. — А вино вам је, треба признати, архибедно! Vinum slabisimum! Али у присуству ... е-е-е ...

изгледа ми као нектар. Ви сте заносnнм госпођо! Љубим вам, у мислима, ручицу. — Шта бих ја дао да то, не само у мислима, учиним! — говори Абтјосов. — Часна реч, живот

бих дао! — Маните се ви тога... — каже госпођа Черномордик, руменећи и озбиљна лица. — Каква сте ви, ипак, кокета! — тихо се смешка доктор, шеретски је гледајући испод ока ... —

Очице вам само стрељају! Дан-н! Дан-н! Честитам, победили сте! Ми смо поражени! Апотекарица се загледа у њихова румена лица, слуша њихово ћеретање па убрзо сама живну

... О, она је већ тако весела! Ступа у разговор, кикоће се, кокетује, и чак, после дугих молби купаца, и сама испија једно две унце црног вина.

— Ви, официри, требало би да долазите почешће из логора у варош — рече она — иначе је овде код нас страшно досадно. Ја просто умирем.

— Како и не би! — ужасава се доктор. — Такав ананас ... ремек-дело природе и у страшној забити! Дивно је рекао Грибоједов: „У пустињу! у Саратов!" Него, нама је време. Брло ми је мило што смо се упознали ... Веома! Колико дугујемо?

Апотекарица диже очи према таваници и дуго мицаше уснама. — Двадесет рубаља и четрдесет осам копејки! — рече. Абтјосов вади из џепа дебео новчаник, дуго претура по свежњу банкнота и плаћа. — Ваш муж слатко спава ... сања ... — мрмља он стежући на растанку апотекарици руку. — Не волим да слушам глупости. — Откуд су то тлупости. Напротив ... То уопште нису глупости ... Чак и Шекспир је рекао: „Бла-

го оном ко је у младости био млад!" — Пустите ми руку! Најзад купци, после дугог разговора, љубе апотекарици ручицу и неодлучно, као да

размишљају нису ли шта заборавили ... излазе из апотеке. А она брже трчи у спаваћу собу и... седа крај оног истог прозора. С прозора види како доктор и

поручник, пошто су изишли из апотеке, лено одлазе једно двадесет корака, затим се зауставише и почеше да се о нечему сашаптавају. О чему! Срце јој лупа и у слепоочницама јој куца, а зашто — ни сама не зна... Срце јој бије снажно, баш као да она двојица, шапућући тамо, решавају њену судбину.

Једно пет минута каоније доктор се одваја од Абтјосова и иде даље, а Абтјосов се... враћа. Он пролази поред апотеке... једанпут, двапут. Час застане код врата, час опет корача... Најзад бојажљиво зазвони звонце.

— Шта је? Ко је то? — зачу одједном апотекарица глас свога мужа. — Тамо неко звони, а ти не чујеш — рече апотекар строго. — Какав је то начин?

Он устаје, облачи кућни огртач и тетурајући сањив, шљапкајући папучама, улази у апотеку. — Шта желите? — пита он Абтјосова. — Дајте ми... дајте ми за петнаест копејки наниних колачића. Непрекидно шиштећи на нос, зевајући, усправљајући се у ходу и ударајући се коленима о

тезгу, апотекар дохвати с полице теглу ... Два минута касније апотекарица виде како Абтјосов изађе из апотеке и после неколико корака

баци на прашњави пут нанине колачиће. Иза угла иде му у сусрет доктор ... Сусретоше се и, гестикулирајући рукама, нестадоше у јутарњој магли.

— Како сам несрећна! — рече апотекарица, љутито гледајући мужа који се брзо свлачио да опет легне да спава. — О, како сам несрећиа! — понавља она, и сузе јој грунуше. — И нико, нико не зна..

— Заборавио сам петнаест копејви на тезги. Остави их, молим те, у фиоку .... И оног часа заспа ...

СУВИШНИ ЉУДИ (4)

Јунско вече, прошло је шест сати. Са постаје Хилково према насељу летњиковаца тромо се вуче гомила људи који ту летују и који су малочас изишли из воза. То су већином главе породица,

1 Француско црвено В'иио. — (Прим. прев.)

2 Колико буде требало. — (Прим. прев.)



натоварени кесама, торбама и кутијама за женске шешире. Види се да су уморни, гладни и љутити, као да за њих не сија сунце и не зелени се трава.

Између осталих, гега се и Павле Матвејевич Зајкин, члан окружнот суда, висок, погурен човек у јефтином платненом оделу, с кокардам на овешталој шапки. Он је ознојен, зајапурен и мрк.

— Да ли сваскога дана путујете до летњиковца? — обраћа му се један овдашњи гост у риђим панталонама. — Не баш свакога — сумарно одговара Зајкин. — Жена и син живе овде стално; ја долазим двапут недељно. Немам времена да путујем

оваког дана, а и скупо је. — Имате право — уздишу риђе панталоне. — У граду не идеш пешке до станице, узмеш

фијакер, па онда возна карта стаје четрдесет две копејке ... купиш уз пут новине, попијеш чашицу вотке из малодушности. Све је то минималан трошак, ништаван, а кад потледаш!, накупи се око двеста рубаља за лето. Оно, дабоме, чари природе су скупље, не поричем ... идила и остало, али с нашом чиновничком платом, знате и сами, мора човек да пази на сваку копејку. Потрошиш неопрезно једну копејку, па после целе ноћи не спаваш.. . Да, тако је то. Ја, милостиви господине, немам част да знам како се зовете, добијам готово две хиљаде годишње, имам звање државног саветника, а пушим дуван друге класе, и немам ни рубље напретек да купим себи минералне воде из Вишија, која ми је преписана због камена у жучи.

— Ове је то одвратно — вели Зајкин после краћег ћутања. — Ја, господине, сматрам да су летовање измислили ђаволи и жене. Ђаволе је при том руководила злоба, а жене крајња лакомисленост. Па, молим вас, то није живот него робија, пакао! Време спарно, врућина, не може да се дише, а ти се као уклет потуцаш с места на место, и нигде да се скрасили. Тамо у граду ни намештаја ни послуге .. све је пренето у летњиковац... храниш се којечим, чај не пијеш зато што нема ко да га пристави, не переш се, а кад дођеш овамо, у окриље природе, онда изволи пешачит по прашини, по жези... фуј! Јесте ли ожењени?

— Да, молим ... троје деце — уздишу риђе панталоне. — Све је то одвратно... право је чудо како смо још живи. Најзад стижу до насеља. Зајкин се опрашта с риђим панталонама и одлази у своју вилу. У

кући затиче мртву тишину. Чује се само како зује комарци и цвили за помоћ мува која је доспела пауку за ручак. На прозима муслинске завесе кроз које се црвене увели цветови здравца. На дрвеним небојеним зидовима, око олеографија, дремају муве. На трему, у кухињи, у трепезарији ни живе душе. У соби коју истовремено називају и трпезаријом и салоном Зајкин затиче овога оина Пећу, малог шестогодишњег дечака. Пећа седи за столом и гласно хучући, с напућеном доњом усном, изрезује маказама каро-пуба с карте.

— А, то си ти, тата! — каже он не окрећући се. — Здраво! — Здраво ... а где ти је мајка? — Мама? Отишла је са Олгом Кирловном на пробу да играју позориште. Прекосутра имају

представу. Повешће и мене. Хоћеш ли и ти ићи? — Хм! ... а кад ће се вратити? — Рекла је да ће се вратити увече. — А где је Наталија? — Наталију је мама повела да јој помаже у облачењу за време представе, а Акулина је

отишла у шуму по печурке. Тата, зашто комарцима стомак постане црвен кад некога уједу? — Не знам... зато што сишу крв. Значи, никог нема код куће? — Никога. Само сам ја код куће. Зајкин седа у фотељу и неколико тренутака тупо зури у прозор. — Па ко ће нам дати да једемо? — пита он. — Данас ништа нису кували, тата. Мама је мислила да ти нећеш данас доћи и није наредила

да се данас кува ручак. Она и Олга Кириловна ручаће на проби. — Најлепша хвала, а шта си ти јео? — Пио сам млеко. Мени су купили млека за шест копејки. Тата, а зашто комарци сишу крв? Зајкин нагло осети како му нешто тешко притиска јетру и почиње да је сише. Он је тако

озлојеђен, увређен и огорчен да почиње тешко да дише и дршће; дође му да скочи, да тресне нешто тешко о под и удари у грдњу, али одједном се сети да су му лекари забранили свако узбуђење, па устаје и присиљава себе да звиждуће арију из „Хугенота".

— Тата, умеш ли ти да представљаш у позоришту? — чује он Пећин глас. — Ах, не гњави ме глупим питањима! — љути се Зајкин. — Наврзао се као чичак! Већ ти је

шест година а глуп си као и пре три године ... Глупо, размажено дерле! Зашто, на пример, квариш те карте? Како смеш да их квариш?

— То иису твоје карте — каже Пећа окрећући се — мени их је Наталија дала. — Лажеш! лажеш, одвратно дериште! — жести се Зајкин све више и више. — Ти увек лажеш!

Требало би те ишибати, неваљалче један. Уши ћу ти извући!



Пећа подскочи, испружи врат и нетрамице гледа зајапурено, бесно очево лице. Његове крупне очи најпре трепћу, затим се овлаже и дечаково лице се искриви.

— Ма што ти грдиш? — јеца Пећа. — Шта си ме напао, будало. Ја никог не дирам, нисам неваљао, слушам, а ти се љутиш. Добро, зашто ме грдиш?

Дечак говори убедљиво и плаче тако горко да је Зајкина срамота. „Заиста, зашто се ја издирем на њега", мисли он. — Добро, де, доста, доста — каже он хватајући дечака за раме. — Извини, Пећуха... опрости

ми. Ти си моје паметно, добро дете, ја тебе волим. Пећа брише рукавом очи, са уздахом седа на старо место и почиње да исеца даму. Зајкин

одлази у овој радни кабинет. Он се испружи на диван и, подметнувши руке под главу, замисли се. Малопређашње дечакове

сузе ублажиле су његоз гнев, и бол на јетри мало-помало умину. Сад осећа само умор и глад. — Тата! — чује Зајкин из друге собе. — Хоћеш ли да ти покажем своју збирку буба? — Покажи! Пећа улази у очев кабинет и предаје му дугуљасту зелену кутију. Зајкин је није ни принео уву,

а већ чује очајиичко зујање и гребање ножица о зидове кутије. Подигавши поклопац, угледа мноштво лептирова, гундеља, цврчака и мува прободених чиодама за дно кутије. Осим два-три лептира, сви остали су још живи и мичу се.

— А цврчак је још жив! — чуди се Пећа. — Јуче ујутру су га ухватили, о он досад није умро! — Ко те је то научно да их пробадаш? — Олга Кириловна. — Требало би Олгу Кириловну тако пробости — каже Зајкин с гађењем. — Носи то одавде!

Срамота је мучити ж;ивотиње! „Гаоподе боже, како се он одвратно васпитава!" мисли он по Пећином одласку. Павле Матвејевич је заборавио на умор и глад и размишља једино о судбини свота

малишана. За то време напољу се дневна оветлост полако гаси ... Чује се како се гости у друштву враћају с вечерњег купања. Неко застаје пред отвореним кухињским прозором и виче: „Желите ли печурака?" виче, и пошто му нико не одговара, он шљапка даље босим нагама ... Али најзад, кад се сутон толико згусне да здравац иза муслиноке завесе губи обрисе а кроз прозор почиње да допире вечерња свежина, врата на трему се с буком отварају и чују се хитри кораци, разговор, смех ...

— Мама! — цичи Пећа. Зајнин извирује из кабинета и вида своју жену Надежду Степановну, здраву и румену као и

увек. С њом је Олга Кириловна, мршава плавуша с крупиим пегама, и некаква два непозната мушкарца: један је млад, висок, риђе кзудраве главе, с великом јабучицома, а друти је омален, здепаст, с обријаним глумачким лицем и плавичастом кривом брадам.

— Наталија, пристани самовар! — виче Надежда Степановна гласно шуштећи хаљином. — Кажу да је стигао Павле Матвејевич? Павле, где си? Здраво, Павле! — каже она утрчавши у кабинет и тешко дишгући. — Стигао си? Баш ми је мило ... Са мном су дошла наша два аматера... дођи да те представим ... ево овај виши, то је Коромислов ... дивно пева, а други, овај мали ... то је Смеркалов, прави глумац... божанствено рецитује, јао, што сам се уморила! Сад смо били на проби ... божанствено иде. Спремамо „Станара с тромбоном" и „Она чека њега" ... Прекосутра је представа ...

— Зашто си их довела? — пита Зајиик. — Морала сам, татице! После часа морамо да пробамо улоге и да мало певамо ... Ја и

Коромислов ћемо певати у дуету ... Да, само да не забораним! Пошаљи, голубићу, Наталију да купи сардине, водке, сира и још нешто. Они ће вероватно и вечерати. Јао, сам се уморила!

— Хм!... ја немам пара! — Немој, татице! Нема смисла! Не терај ме да црвеним! После пола сата Наталију су послали по вотку и мезе. Пошто се напио чаја и појео цео

француоки хлеб, Зајкин оде у спаваћу собу и леже на постељу, а Надежда Степановна и њени гости, галамећи и смејући се, приступите проби. Павле Матвејевич је дуго слушао уњкаво декламовање Короммслова и Смеркаловљеве глумачке усклике ... Затим је следио дуг разговор прекидан циктавим смехом Олге Кириловне. Смеркалов је, с правом истниског глумца, самоуверено и ватрено тумачно улоге ...

Даље је следио дует, а после дуета звецкање посуђа ... Зајкин је кроз сан чуо како наговарају Смеркалова да рецитује „Грешницу" и како овај, пошто се мало пренемагао, почиње да декламује. Он је запенушио, бусао се у груди, плакао, кикотао промуклим гласом... Зајкин се намршти и сакри главу под покривач.

— Сад вам је сувише далеко да идете по овом мраку — зачу он после једног сата глас Надежде Степановне. — Што не останете код нас да ноћите? Коромислов ће лећи овде у трпезарији на диван, а ви Омеркалове на Пећину постељу... Пећу можемо да ставимо у мужевљев кабинет... Стварно, останите!

Најзад, кад сат откуда два, све умуче... Отворише се врата на спаваћој соби и појави се



Надежда Степановна. — Павле, спаваш ли? — шапну она. — Не, зашто? — Пређи, голубићу, у свој кабинет на диван, ја ћу овде на твој кревет да сместим Олгу

Кириловну. Хајде, мили мој! Ја бих је ставила у кабинет, али она се боји сама ... Та, устани! Зајкин се диже, огрну халат, узе јастук и одгега у кабинет... Напипавши овој диван, он запали

шибицу и угледа: на дивану лежи Пећка, дечак је будан и великим крупним очима гледа у шибицу. — Тата, а зашто комарци не спавају ноћу? — упита он. — Зато ... зато — промрмља Зајкин — зато што омо ти и ја овде сувишгаи... Немамо чак ни

где да спавамо! — Тата, а зашто Олта Кириловна има пеге на лицу? — Јао, пусти ме! Дојадио си ми! Размисливши мало, Зајкин се обуче и изађе на улицу да се

освежи... Он погледа сиво јутарње небо, непомкчне облаке, олушку летњи крик сањивог дрпавца и поче да размишља о сутрашњем дану: отпутоваће у град, а кад се врати из суда, честито ће се испавати ... Одједном се иза угла помоли људска прилика.

„Сигурно стражар", помисли Зајкин. Али пошто се загледа и приђе ближе, он познаде у тој прилици синоћног познаника у риђим

паиталонама. — Ви не спавате? — улита он. — Нешто ми се не опава... — уздахнуше риђе панталоне. — Уживам у приради... Нама је,

знате, ноћним возом допутоавала драга гошћа... мамица моје жене. С њом су стигле и моје свастике ... дивне девојке. Баш ми је мило: мада је... врло влажно! А ви сте такође изволели уживати у природи?

— Да — мумла Зајкин — и ја уживам ... Да не знате можда овде негде у близини какав бифе или крчмицу?

Риђе панталоне подигоше очи према небу и дубоко се замислише ..

ОЗБИЉАН КОРАК (5)

Алексеј Борисич, тек што се растао са поподневним Морфејем, седи са женом Марфам Афанасијевном поред прозора и гунђа. Њему се не допада што је његова кћи Лидочка пошла у врт да се шета са Фјодором Петровичем, младим човеком.

— Не подносим — мрмља он — када се девојке толико заборављају да губе стидљивост. У том луњању по врту, по тамним стазицама, ја, осим неморалности и распуштености, ништа не видим. Ти си мајка, а ништа не видиш ... уосталом, по твоме, тако и треба да се девојке баве глупостима... То теби није ништа ако они почну тамо да се љубакају... Ти би и сама под старе дане, заборавивши на стид, појурила на рандеву.

— Шта си се окомио на мене? — љути се старица. — Гунђа а ни сам не зна зашто. Њушко ћелава!

— Нека! Нека буде по твоме... Нека се тамо љубе, грле... У реду ... Нека. Нећу ја пред богом одговарати ако девојчици заврте мозак ... Грлите се, дечице! Љубакајте се!

— Причекај мало са злурадошћу... Можда од тога ништа неће бити ... — Дај боже да од тога ништа не буде — уздише Алексе] Борисич. — Увек си био непријатељ свом рођеном чеду. Осим зла, ти никад ништа ниси Лидочки

пожелео. Чувај се, Алексеје, да те бог не казни за твоју окрутност. Стрепим за тебе! Мало је још остало од живота.

— Како год желиш, али ја то не могу допустити ... Он јој није пар. А и што би она журила? Према нашем стању и њеној лепоти, имаће она и боље просиоце... Уосталом, зашто ја с тобом разговарам. Немам паметнија посла него да с тобом разговарам. Њега отерати, а Лидочку под кључ... то је све. Тако ћу и урадити.

Старац је говорио лењо, зевајући, као да жваће гуму; очигледно да он гунђа само зато што му је мука, а иначе воли да брбља, али старица прима к срцу сваку његову реч. Она пљеска рукама, пркоси и кокодаче као кокошка. Тирании, чудовиште, некрст, балван и друге њој познате погрде излећу јој из уста право у „њушку" Алексеја Борисича. Ствар би се завршила, као и увек, обилним пљувањем и сузама, али тада старци одједном угледаше нешто необично: њихова кћи Лидочка, рашчупане косе, трчи алејом према кући. Истовремено, далеко на окуци алеје, види се иза џбунова сламни шешир Фјодора Петровича... Овог пута млади човек је страшно блед. Он неодлучно пође два корака напред, затим маше руком и брзо корача назад. А потом се чује како Лидочка утрчава у кућу, пролеће кроз све ходнике и уз тресак се закључава у својој соби.

Старац и старица зтледају се са тупим чуђењем, обарају погледе и помало бледе. Обоје ћуте и не зна-ју шта да кажу. Смисао загонетке њима је јасан, као дан. Обоје без речи схватају и осећају да је сада, док су они гунђали и кошкали се међусобно, била решена судбина њихове девојчице. Довољно је имати само најобичнију људску проницљивост, а да не говоримо о родитељском срцу, да



би се схватило какве тренутке сада преживљава Лидочка, закључана у својој соби, и какву важну, судбоносну улогу игра у њеном животу сламни шешир који се удаљава...

Алексеј Борисич се диже стењући и поче да шета по соби ... Старица прати његове покрете и са зебњом чека кад ће он почети да говори.

— Како је ових дана чудно време ... — изговара старац. — Ноћу хладно, дању несносна врућина.

Куварица уноси самовар. Марфа Афанасијевна пере чаше, сипа чај, али се нико не дотиче чаја.

— Требало би је ... Лиду ... позвати да пије чај — мрмља Алексеј Борисич — јер ће се после морати приставити за њу посебан самовар. Не водим неред,

Марфа Афанасијевна хоће нешто да каже и не може. Усне јој поигравају, језик не слуша, а на очи јој се навукла копрена. Још тренутак и она ће заплакати. Алексеј Борисич страсно жели да пригрли избезумљену старицу, а и сам би да се расплаче, али понос не допушта: важно је показати чврст карактер.

— Све је то лепо и красно — гунђа он — али требало би да он прво с нама поразговара... Да... Он би морао, заправо, од нас да затражи Лидочкину руку. Можда ми не бисмо ни пристали. — Старица маше обема рукама, гласно јецајући, и одлази у своју собу.

„То је озбиљан корак..." мисли Алексеј Борисич. „Не може се решавати тако непромишљено ... потребно је озбиљно, свестрано. Поћи ћу да се распитам како и шта, поразговараћу и решићу ... Не може тако!"

Старац преклапа скуте домаћег огртача и ситно корача према Лидочкиним вратима. — Лидочка! — каже он, неодлучно хватајући за кваку. — Ти си ... оно? Болесна си, шта ли?

Одговора нема. Алексеј Борисич уздише, збот нечега слеже раменима и одлази од врата. „Не може тако!" мисли он, а кроз ходкике се чује повлачење његових папуча. „Треба свестрано

... промислити, поразговарати, размотрити ... Брак је таква тајна према ко јој се не може односити лакомислено ... Поћи ћу да поравговарам са старом."

Старац корача ситно ка жениној соби. Марфа Афанасијевна стоји пред отвореним сандуком и дрхтавим рукама пребира рубље.

— Кошуља уопште нема ... — мрмља она. Прави родитељи који знају шта ваља, дају у мираз чак и дечје рубље, а ми немамо ни марама ни пешкира... Може се помислити да нам није рођена кћи, већ сироче ...

— Треба о озбиљним стварима поразговарати, а ти о крпама. Права брука! Овде се решава животно питање, а она стоји, као примитивна жена, пред сандуком и броји крпе ... Не иде тако!

— А како треба? — Треба промислити, свестрано размотрити ... поразговарати. Стари чују како Лидочка откључава врата своје собе, шаље по собарици писмо Фјодору

Петровичу и опет се закључава. — Шаље му категоричан одговор... — шапуће Алексеј Борисич. — Види глупаке! Боже ме

прости! Ни на памет им не пада да се са старијима посаветују. Какви су то сада људи? — А чега сам се ја сетила, Аљоша! — пљеска рукама старица. — У том случају, мораћемо у

граду да потражимо нови стан. Ако Лидочка не буде живела с нама, шта ће нам осам соба? — Све је то којешта... Бесмислица. Сада треба о озбиљном ... До саме вечере старци тумарају по собама, као сенке, и не могу да се скрасе. Марфа

Афанасијевва бесциљно претура по рубљу, шапуће са куварицом, сваки час зајеца, а Алексеј Борисич гунђа, хоће да говори о озбиљним стварима и трабуња којешта. За вечеру појављује се Лидочка. Лице јој је румено, а очи мало отечене.

— А, наш наклон! — каже старац не гледајући је. Седају да једу и прва два јела једу ћутећи... На лицима, у покретима, у начину ходања

послуге, из свега пробија некаква бојажљива свечаност ... — Требало би, Лидочка, оно знаш... — почиње старац — озбиљно размотрити ... свестрано ...

Хм-да . . . Попити ликер, што ли? Глафира, дај овамо ликер! Не би било лоше ни да је шампањац, па ако га нема, нека ... Хм-да ... тако не може! Доносе ликер. Старац пије чашицу за чашицом.

— Хајде да размотримо ... — каже он. — Ствар је озбиљна, животно питање... Не може тек тако!

— Страшно је, татице, колико ти волиш много да говориш — уздише Лидочка. — Но, но ... — препаде се старац. — Ја само, ето, толико, тако ... за себе брбљам ... Не љути

се ... После вечере мајка дуго шапуће са кћерком. „И сигурно о ситницама говоре", мисли старац, корачајући по собама. „Не схватају, глупаче,

како је то озбиљно, важно. Не може тек тако, недопуштено је." Спушта се ноћ... Лидочка лежи у својој соби и не слава ... Не спава се ни старима, који се



дошаптавају до саме зоре. — Муве не дају да се спава! — гунђа Алексеј Борисич. Али нису криве муве, већ срећа.

ЧЛАНИЦА ХОРА (6)

Некада, док она беше много млађа, лепша, и док је звучније певала, код ње је у летњиковцу, у полуспрату, седео Николај Петрович Калпаков, њен обожавалац. Била је несносна врућина и загушљиво. Калпаков, тек што је ручао и испио целу боцу рђавог порто вина, осећао се лоше расположен и болешљив. Обоје су се досађивали и очекиваху да попусти жега па да пођу у шетњу.

Наједном, неочекивано се зачу у предсобљу звонце. Калпаков, који беше у реденготу и цилелама, окочи и запањено погледа у Пашу.

— Мора бити да је поштар, или можда нека моја другарица — рече чланица хора. Калпаков се није устручавао ни Пашине другарице ни поштара, али за сваки случај скупи у

наручје своје одело и пође у предњу собу, док Паша отрча да отвори врата. На њено велико изненађење, на прагу није стајао ни поштар ни другарица, већ нека непозната жена, млада, лепа, пристојно одевена и, по свој прилици, од реда.

Непозната је била бледа и тешко је дисала као да се пела уз високе степенице. — Шта желите? — улита Паша. Госпођа не одговори одмах. Она пође корак напред, лагано одмери собу и седе с таквим

изгледом као да није могла стајати од умора или од слабости; затим је дуго мрдала бледим уснама трудећи се да изговори нешто.

— Је ли мој муж: код вас? — улита она најзад, и упре у Пашу своје крупне очи са црвеним, уплаканим капцима.

— Какав муж? — прошапута Паша, и наједном се тако уплаши да јој се охладише и руке и ноге. — Какав муж? — понови она почињући да дрхти.

— Мој муж ... Николај Петрович Калпаков. — Ни ... није, гоопођо ... Ја ... ја не знам ни за каквог мужа. Прође тренутак у ћутању. Непозната неколико пута пређе марамицом преко бледих усана и,

да би савладала унутрашње дрхтање, заустави дисање, док је Паша стајала пред њом непомично, као укопана, и гледала у њу с недоумицом и страхом.

— Дакле, ви кажете да он није овде? — упита госпођа сад већ јачим гласом и смешкајући се некако чудновато.

— Ја... ја не знам за кога ви питате. — Како сте гадни, ниски, одвратни... — промрмља непозната мерећи Пашу с мржњом и

гнушањем. — Да, да... ви сте гадни. Необично, необично ми је пријатно што вам, најзад, то могу рећи! Паша осети да је на ту жену у црнини, са љутитим очима и белим, тананим прстима, направила некакав одвратан и ружан утисак, и би је срамота због својих поднадулих, црвених образа, флеке на носу и чуперка на челу који никад није зачешљавала уназад. И њој се учини да би, кад би била мршава, ненапудерисана и без чуперка, могла сакрити да је неваљала жена, и не би се плашила нити стидела да стоји пред непознатом, тајанственом дамом.

— Где је мој муж? — настави госпођа. — Уосталом, био он овде или не, мени је свеједно, али вам морам рећи да је откривен дефицит и Николаја Петровича траже ... Њега хоће да ухапсе. Ето шта сте направили!

Госпођа устаде и јако узбуђена прошета по соби, Паша је гледала у њу и од страха није разумевала пишта.

— Данас ће га наћи и затворити — рече госпођа и бризну у плач, и у томе звуку осетише се увреда и озлојеђеност. — Ја знам ко га је довео до таквог ужаса! Гадна, мрска душо! Одвратно, продано створење! — (Госпођа искриви уста и намршти нос од одвратности.) — Ја сам немоћна... чујте, ниска жено!... Ја сам немоћна, ви сте јачи од мене, али има ко ће се заузети за мене и моју децу! Бог све види! Он је правичан! Он ће вам платити за сваку моју сузу, за све бесане ноћи! Доћи ће дан, сетићете се ви мене!

Опет настаде ћутање. Госпођа је ходала по соби и кршила прсте, док је Паша стално још гледала у њу тупо, у недоумици, и ништа није разумевала, и очекивала је од ње нешто грозно.

— Ја, госпођо, ништа не знам — проговори она и наједном заплака. — Лажете! — викну госпођа и пакосно севну очима на њу. — Мени је све познато! Ја одавно

већ све знам! Ја знам да је он за последњих месец дана оваки дан подуже седео код вас! — Јесте. Па онда? Онда шта? Код мене долазе многи гости, али ја никог не приморавам.

Свак је слободан да ради шта хоће. — Кажем вам: откривен је дефицит! Он је проневерио на дужности туђ новац! Због таквих...

као што сте ви, због вас се он одлучио на злочин. Чујте — рече госпођа одлучним гласом заустављајући се пред Пашом. — Ви сте без принципа, ви живите само за то да чините зло, то је циљ ваш, али није могуће да сте толико ниско пали да код вас није остало ни трага од људског осећања!



Он има жену, децу ,.. Ако га осуде и пошаљу на робију, онда ћемо ја и деца умрети од глади ... Разумите то! Међутим, постоји начин да се спасе и он и ми од беде и срама. Ако ја данас положим девет стотина рубаља, онда ће га оставити на миру. Само девет стотина рубаља!

— Каквих девет стотина рубаља? — тихо упита Паша. — Ја ... ја не знам ... Ја нисам узела ... — Ја не тражим од вас девет стотина рубаља.... ви немате новца, па и не треба ми ништа

ваше. Ја молим нешто друго... Мушкарци обично таквима ... као што сте ви, поклањају скупоцене предмете. Вратите ми само оне ствари које вам је поклонно мој муж!

— Госпођо, они ми нису никакве ствари поклањали! — врисну Паша почевши да схвата. — Где су паре? Он је проћердао своје, моје и туђе... Куд је све то отишло? Чујте, ја вас

молим! Ја сам била озлојеђена и казала сам вам много што-шта непријатно, али ја се извињавам. Ви ме морате мрзети, ја знам, али ако имате у себи иоле саосећања, онда ћете ући у мој положај! Преклињем вас, вратите ми ствари!

— Хм... — рече Паша и слеже раменима. — Ја бих са задовољством, али, дабогда ме бог убио ако ми је он ишта дао. Искрено вам кажем. Уосталом, у праву сте — збуни се хористкиња — једном приликом донео ми је две стварчице. Ево, даћу вам их, ако желите ...

Паша извуче једну фиоку од тоалета и нађе тамо шупљу златну гривну и таначак прстен с рубином.

— Изволите! — рече она пружајући те ствари гошћи. Госпођа плану, и лице јој задрхта. Она се увредила. — Шта ми то дајете? — рече она. — Ја не тражим милостињу, већ оно што не припада вама...

оно што сте ви, користећи се вашим положајем, извукли од мог мужа ... тога слабог, несрећног човека ... У четвртак, кад сам вас видела с мојим мужем на пристаништу, ви сте имали драгоцене брошеве и гривне. Према томе, немојте ту преда мном да изигравате невино јагњешце! Ја вас последњи пут молим: хоћете ли ми дати ствари или нећете?

— Како сте ви, збиља, чудновати... — Рече Паша почињући да се вређа. —- Уверавам вас да ја од вашег Николаја Петровича, сем ове гривне и прстена, ништа друго нисам видела. Они су ми доносили само слатке пирошке.

— Слатке пирошке ... — осмехну се непозната. — Деца код куће немај у шта да једу, а овде слатке пирошике. Ви сте сасвим одлучили да ми не вратите ствари?

Не добивши одговора, госпођа седе и, размишљајући о нечем, гледала је у једну тачку. — Шта да се сад ради? — проговори она. Ако не нађем девет стотина рубаља, онда је и он

пропао, и ја заједно са децом. Да ли да убијем ову неваљалицу, или ваљда да клекнем пред њу? Госпођа притисну марамицом очи и зајеца. — Ја вас молим! — зачу се кроз њено јецање. — Па ви сте упропастили и уништили мога

мужа, спасите га... Ви немате према њему никаквог сажаљења, али деца ... деца ... Шта су деца крива?

Паша замисли ситну децу која стоје на улици и плачу од глади, па и сама зајеца. — Шта могу да урадим, госпођо? — рече она. — Ви кажете да сам ја неваљалица и да сам

упропастила Николаја Петровича, а ја вам се као пред изистинским богом... кунем да од њега никакве вајде немам... У нашем хору још једино Моћа има богатог пријатеља, а све ми, остале, једва животаримо. Николај Петрович је образован и солидан господин, па, ја сам га и примала. Ми не можемо да не примамо.

— Ја тражим ствари! Ствари ми дајте! Ја плачем ... понижавам се... Ево, ја ћу и да клекнем пред вас! Ево!

Паша јаукну од страха и замлатара рукама. Осећала је да ова бледа, лепа госпођа, која се изражава господски, као у позоришту, заиста може клекнути пред њу, баш из гордости, из племенитости, да би себе уздигла и унизила чланицу хора.

— Добро, даћу вам ствари! — узврпољи се Паша бришући очи. — Изволите. Само њих ми није дао Николај Петрович ... Ја сам их од других гостију добила. Како год хоћете ...

Паша извуче горњу фиоку од ормана, нађе тамо брош са дијамантом, ђердан од корала, неколико прстена, гривни, и све то пружи гоопођи.

— Узмите, ако желите, само ја од вашег мужа никакие користи кисам имала. Узмите, обогатите се! — настави Паша, увређена претњом да ће она клекнути. — А ако сте ви племенита ... законита супруга његова, онда га је, значи, требало држати уза се. Ја га нисам звала к себи, он је сам дошао.

Госпођа кроз сузе одмери пружене јој ствари и рече: — То није све . .. Овде нема ни за пет стотина рубаља. Паша нагло избаци из ормана још и златан сат, табакеру и златну дугмад, и рече ширећи руке: — Више ми ништа није остало . .. Макар ме претресли! Гошћа дану, зави предмете дрхтавим рукама и, не рекавши ни речи, чак не климнувши ни

главом, изађе. Отворише се из суседне собе врата и уђе Калпаков. Он је био блед и нервозно је климао



главом као да је тек попио нешто врло горко; у очима су му светлеле сузе. — Какве сте ми ствари давали на поклон? — нападе га Паша. — И када, дозволите да вас

улитам? — Ствари... Којешта — ствари! — проговори Калпаков и климну главом. — Боже мој! Она је

пред тобом плакала, понижавала се... — Питам ја вас: какве сте ми ви ствари давали на поклон? — викну Паша. — Боже мој, она, честита, поносна, исправна жена ... чак је хтела и да клекне пред ... пред

овом девојчуром! И ја сам је довео дотле! И ја сам то дозволио! Он се ухвати за главу и јекну:

— Не, ја то никад себи нећу опростити! Нећу опростити! Даље од мене ... ђубре једно! — викну он с одвратношћу узмичући од Паше и гурајући је од себе дрхтавим рукама. — Она је хтела да клекне и... то пред ким? Пред тобом! О, боже мој!

Он се брзо обуче и, с гађењем обилазећи Пашу, упути се вратима и изађе. Паша леже и поче гласно да плаче. Она већ зажали за својим стварима што их даде у љутини,

и би јој криво. Она се сети како ју је пре три године ни за шта и ни због чега истукао један трговац, па је још јаче заридала.

УЧИТЕЉ (7)

Фјодор Лукић Сисојев, учитељ фабричке школе коју је издржавала „Мануфактура Куљикинових синова", спремао се за банкет. Сваке године, после испита, дирекција фабрике приређивала је ручак коме су присуствовали: надзорник основних школа, сви присутни на испиту и управа фабрике. Ови ручкови, иако званични, били су увек дуги, весели и врло укусни; не водећи рачуна о свои службеном положају и сећајући се само свог напорног рада, учитељи би се увек сви од реда добро најели и напили, ћеретали би док не промукну и разилазили би се доцкан увече, реметећи својом песмом и звуцима пољубаца тишину фабричке насеобине. Тринаест је таквих банкета Сисојев — према броју година службовања у фабричкој школи — претурио преко главе.

Сада, спремајући се за четрнаести ручак, он се трудно да изгледа што свечаније и достојаиственије. Читав сат чистио је метлицам своје ново црно одело, готово исто толико стајао је пред огледалом кад је облачио модерну кошуљу; дугмад су тешко пролазила проз рупице на кошуљи, што је изазвало читав пљусак јадиковки, претњи и прекора на адресу његове супруге. Трчкарајући око њега, јадна жена је најзад посустала. Напослетку се и он заморио. Кад су му из кухиње донели очишћене ципеле, већ није имао снаге да их сам набуче на ноге. Морао је да легне и да попије мало воде.

— Како си ослабио! — уздахну жена. — Боље би било да уопште не идеш на тај ручак. — Нико те не пита! — прекиде је љутито учитељ. Он је био јако нерасположен, јер је одвећ незадовољан последњим испитима. А ти испити су

се завршили сјајно; сви ученици старијег разреда добили су сведочанства и награде; и фабричка и школска управа остале су задовољне постигнутим резултатом, али учитељу све то беше мало. Њему је било криво што је ученик Бапкин, који је увек писао без иједне грешке, на писменом сада направио три; што ученик Сергејев од узбуђења није умео да помножи 17 пута 13; што је школски надзорник, човек млад и неискусан, изабрао за диктат тежак текст, док се учитељ суседне школе Љапунов, кога је надзорник замолио да диктира, држао „неколегијално"; приликом диктата није изговарао речи онако како се оне пишу, већ их је некако гутао.

Пошто је уз помоћ жене навукао ципеле и пошто се још једном погледао у огледалу, учитељ је узео свој чворновати штал и кренуо на ручак. Баш на самом улазу у стан директора фабрике — у коме је приређивана свечаност, десила му се мала незгода. Он се наједанпут закашљао... Од потреса при кашљању паде му са главе качкет и он испусти из руке штап, а кад су из директоровог стана чувши његов кашаљ истрчали учитељи и надзорник основних школа, он је, сав знојав, седео доле на степеницама.

— Фјодоре Лукичу, јесте ли то ви? — зачуди се надзорник. — Ви ... дошли сте? — А зашто не бих? — Боље би било, пријане мој, да сте остали код куће. Данас се не осећате нимало добро . . . — Данас сам ја исти онакав какав сам био и јуче. Али ако вам је моје присуство непријатно, ја

могу и да одем . . . — Е, па, нашто те ваше речи, Фјодоре Лукичу? Зашто то говорите? Изволите само. Управо ви

сте слављеник, а не ми. Забога, нама је баш пријатно! У стану директора фабрике све је већ било спремљено за свечаност. У великој трпезарији са

немачким олеографијама и мирисом мушкатле и лака стајала су два стола: један већи за ручак, други мањи — за закуску. Кроз опуштене ролетне на прозору једва се пробијала подневна топла светлост. Замрачена соба, швајцарски пејзажи на ролетнама, мушкатла, танки комадићи саламе на тањирима — изгледали су наивно, некако девојачки сентиментално, и све је то личило на самог домаћина, омањег доброћудног Немца, округлог трбушчића, сјајних и умиљатих очију. Адолф Андреич Бруни



(тако се звао домаћин) трчкарао је око стола са хладним јелима, као кад је пожар, пунио чаше, додавао јело у тањирима и сталио се трудио да све услужи, расположи и да покаже своју колегијалну љубазност. Он је тапшао по раменима, загледао у очи, церио се, трљао руке, једном речју, умиљавао се као добро псето.

— Фјодоре Лукичу, кога то видим! — узвикну он испрекиданим гласом, угледавши Сисојева.— Баш нам је пријатно! Ви сте дошли, иако сте боле-сни! Господо! Дозволите да вас обрадујем: дошао је Фјодор Лукич!

Око стола са хладним јелима већ су се тискали учитељи и јели. Сисојев се намрштио; није му се свидело што су колеге, и не чекајући на њега, почеле јести и пити. Међу њима је опазио Љапунова, оног који је диктирао на испиту, и пришавши му, рече:

— То није другарски! Јест! Поштени људи онако не диктирају! — Господе, па ви стално о томе! — рече Љапунов и намргоди се. — Зар вам се није

досадило? — Дабоме, стално о томе! Мој Бапкин никад није правио грешке! Знам ја зашто сте онако

диктирали. Вама је просто стало до тога да моји ученици падну на испиту, а ваша школа да испадне боља од моје. Разумем ја све то!...

— А шта се ви натресате на мене? — обрецну се Лзапунов. — Кога ђавола мене гњавите? — Доста, господо — умеша се надзорник, правећи плачно лице. — Вреди ли да се жестите

збохг таквих ситница? Три грешке ... ниједне грешке ... па, зар то није свеједно? — Дабогме да није свеједно. Мој Бапкин никад није правио грешке. — Гњави! — настави Љапунов, фркћући љутито. — Користи се тиме што је болестан и све

редом напада. Али ја, брајко мој, нећу гледати да ли сте болесни! — Оставите на миру моју болест! — љутито викну Сисојев. — Шта се вас то тиче? Сви ви

знате само за једно: болест, болест, па болест!... Баш ми је стало до вашег саучешћа! Па и откуд ви знате да сам ја болестан? Пре испита био сам, додуше, болестан, али сад сам се сасвим опоравио, само сам мало ослабио.

— Ако сте оздравили, онда хвала богу — рече наставник веронауке, отац Николај, млад свештеник у модерној мантији браон боје и у дуз панталонама. — Човек треба да се радује, а ви се жестите и томе с лично.

— Баш сте ми неки светац — прекиде га Сисојев. — Питања морају бити директна, јасна, а ви сте све време неке загонетке задавали. То не може тако!

Свима њима ипак је пошло за руком да га некако умире, и посаде за сто. Он је дуго бирао шта ће да попије и најзад направивши кисело лице, попи пола чашице некакве зелене ракије, затим је дохватио парче пите и брижљиво повадно из фила јаја и лук. Чим је окусио, пита му се учинила неслана. Он је посоли, али је одмах одгурну љутито, јер је овога пута била пресољена. За време ручка Сисојев је седео између надзорника и Брунија. Чим је послужено прво јело, почеле су, по традицији, здравице.

— Оматрам за своју пријатну дужност — отпоче надзорник — да изјавим захвалност покровитељима школе који овде не присуствују, Данилу Петровичу и... и... и...

— И Ивану Петровичу ... — дошатану му Бруни. — И Ивану Петровичу Куљикиним, који нису жалили средства за школу, и предлажем да се

испије у њихово здравље ... — Са своје стране — рече Бруни, скочивши као опарен — ја дижем чашу у здравље уваженог

надзорника основних школа Павла Генадијевича Надарова! Зачу се померање столица, на лицима се појави осмех и отпоче уобичајено куцање чашама.

Трећу здравицу увек је држао Сисојев. И овога пута он се дигао и почео да говори. Пошто је направио озбиљно лице и искашљао се, он је, пре свега, рекао да нема говорничког дара и да се није припремио за говор. Затим је казао да је за време његовог четрнаестогодишњег службовања било много сплетака, подвала и чак достава против њега и да о« зна ко су му непријатељи и достављачи, али неће да их именује „јер би то покварило некоме апетит"; да је, и поред сплетака, куљикинска школа избила на прво место у целој губернији, „не само у моралном него, чак, и у материјалном погледу".

— Свуда — рече он — учитељи примају две до три стотине рубаља, ја, међутим, имам пет стотина, сем тога мој стан је реновиран и, чак, меблиран на рачун фабрике. А ове, пак, године и сви су зидови били изнова тапетирани ...

Дање је учитељ нашироко и надугачко говорио о томе како се одлично — у поређењу са самоуправним и државним школама — његови ученици снабдевају школским прибором. И за све то, по његовом мишљењу, школа има да захвали не власницима фабрике, који живе у иностранству и који, можда, чак и не знају да школа постоји, него човеку који, иако је пореклом Немац а по вери лутеран, има руску душу. Сисојев је говорио дуго, са прекидима, тежећи да буде слаткоречив, па му је говор испао развучен и досадан. Неколико пута поменуо је неке своје непријатеље, правио неке алузије, понављао се, кашљао, ружно пуцкарао прстима. При крају се заморио, ознојио и почео



говорити тихо, испрекидано, као да говори за себе и завршио је говор некако неспретно: — Предлажем, дакле, да се испије у Брунијево здравље, а то ће рећи у здравље Адолфа

Андреича, који је ту, међу нама ... уосталом ... и разумљиво је. Кад је он завршио, свима је лакнуло као да је неко попрскао ваздух хладном водом и растерао

запару. Изгледа да се само Бруни није осећао нелагодно. Сав радостан и преврћући својим сентименталним очима, Немац топло стеже Сисојеву руку и опет поче да се улагује као псето.

— О, захваљујем вам! — рече он акцентујући „у" и стављајући леву руку на срце. — Срећан сам јако што ме разумете. Од свега срца, желим све нај-лепше! Али морам приметити само да ви прецењујете моју вредност. За свој успех школа дугује само вама, мој драги пријатељу, Фјодоре Лукичу! Да није вас, она се не би разликовала ничим од других школа. Можда ћете помислити: Немац прави комплименте, Немац говори из пажње према мени. О-хо! Не, срце моје, Фјодоре Лукичу, ја сам поштен човек и никад не правим комплименте. Кад вам већ дајемо пет стотина рубаља годишње, онда значи да вас ми ценимо. Зар не? Господо, зар не говорим истину? Неком другом не бисмо давали толико ... Забога, добра школа — то је понос фабрике!

— Ја морам поштено да признам да је ваша школа заиста изванредна — рече надзорник. — Немојте мислити да вам кадим. Бар на сличну школу никада нисам наишао у целом свои животу. Присуствовао сам испиту, па сам се све време дивио ... Да каква су само деца! Много знају и трезвено одговарају, сем тога, деца су вам некако нарочита, незаплашена, отворена ... Види се да и вас воле, Фјодоре Лукичу. Ви сте педагог до сржи, мора да сте рођени учитељ. Све је у вас: и урођена способност, и више-годишња пракса, и љубав према послу... Просто човек да се чуди колико ви, и поред нежног здравља, имате енергије, познавања посла ... оне, знате, одмерености, сигуртгости! Биће да је истина оно што је рекао неко у школсксхм одбору да сте ви лесник у своме раду . . . Заиста песник!

И сви за столом, као један, почели су да говоре о необичном таленту Сисојева. И као да је вода провалила насип, низали су се искрени, одушевљени говори, које људи не држе кад их спутавају хладан рачун и опрезност. Заборавило се и на Сисојевљев говор и на његову несносну нарав и на пакостан, рђав изглед његовог лица. Почели су да говоре сви, чак и ћутљиви и стидљиви новоиостављени учитељи, јадни, заплашени младићи, који се нису обраћали надзорнику друкчије него са „ваше високоблагородство". Видело се да је Сисојев био истакнута личност у својој средини.

Навикнут за четрнаест година службовања на успехе и похвале, он је равнодушно слушао одушевљене говоре својих поштовалаца.

Уместо њега, у похвалама је уживао Бруни. Немац је гутао сваку реч, радовао се, пљескао и стидљиво црвенео, као да похвале нису упућене на учитељеву адресу, већ на његову.

— Браво! Браво! — викао је он. — Тако је! Ви сте погодили моју мисао!.... Сјајно!... Он је гледао учитељу у очи, као да је желео да подели с њим своју срећу. Најзад, више није

могао да издржи, скочио је и надвисивши својим пискавим тенором остале гласове, узвикну: — Господо! Допустите да и ја кажем коју! Пет! На све што сте рекли, могу једино да казсем:

управа фабрике неће остати дужна Фјодору Лукичу! Сви су ућутали. Сисојев баци поглед на румено лице Немца. — Ми то умемо да ценимо — настави Бруни, правећи озбиљно лице и утишавши глас. — На

све што сте рекли, дужкост ми је да кажем да ће... породица Фјодора Лукича бити обезбеђена и да је у ту сврху пре месец дана у банку већ уложена повећа сума.

Сисојев је у недоумици пгогледао Немца и другове, као да се питао: зашто да буде обезбеђена породица, а не он сам? И ту на овим лицима, у свим непомичним погледима управљеним у њега, он је запазио не саучешће, не сажаљење које иначе не трпи, него нешто друго, нешто благо и нежно и у исти мах одвећ злокобно, налик на грозну истину, нешто што му је намах изазвало језу у телу, а неиоказано очајање у души. Блед, искривљвна лица, наједном је скочио и ухватио се за главу. Неколико тренутака стајао је тако, пренеражено гледајући испред себе у једну тачку, као да му је пред очима лебдела блиска смрт о којој је говорио Бруни, а затим је сео и расплакао се.

— Станите!... Шта вам је? ... — чуо је он узнемирене усклике. — Воде! Узмите воде! Није прошло много времена и учитељ се умирио, али се друштву није вратило старо

расположение. Ручак се завршио у суморном ћутању и много брже него ранијих година. Чим је дошао кући, Сисојев се пре свега погледао у огледалу. „Дабогме, шта ми је требало да се тамо расплачем!" помисли он, гледајући своје очи, са

тамним колутовима и упале образе. „Данас ми је боја лица много боља него јуче. Код мене је анемија и катар стомака, а и кашаљ је због стомака."

Пошто се тако умирио, он се полако свукао и дуго чистио метлицом своје црно одело, које је затим брижљиво сложно и ставио у ормар.

Затим приђе столу, на коме је лежао свежањ ученичких вежбанки, узе свеску Бапкина, седе и удуби се у разгледање лепог дечјег рукописа ...

А у то време, док је он прегледао диктате својих ученика, у суседној соби седео је срески лекар и шапћући прекоревао његову жену да није требало дозволити да иде на банкет човек коме је



остало да живи, по свој прилици, не више од недељу дана.

НЕМИРАН ГОСТ (8)

У ниској, нахереној кровињарици шумара Артема седела су под великом потамнелом иконом два човека: Артем, ситан и мршав сељак са старачким избораним лицем и брадицом која му је расла из врата, и некакав пролазник ловац, млад, крупан момак у новој црвеној кошуљи и великим ловачким чизмама. Њих двојица су седела на клупи за малим троножним сточићем, на коме је лењо горела лојаница углављена у грлић боце.

Напољу, у ноћној тами, беснела је олуја каква се обично узвитла пред пљусак. Злокобно је завијао ветар и, повијајући се, болно је стењало дрвеће. Једно окно на прозору било је залепљено хартијом и чуло се како опало лишће шушти по њој.

— Рећи ћу ти нешто, брате ... — говорио је Артем сипљивим, танким гласићем, кроз полушапат и гледајући укоченим, некако преплашеним очима у ловца. — Не бојим ти се ја ни вукова, ни медведа, ни разних зверова, али се човека бојим. Од зверова се можеш одбранити пушком или неким оруђем, али од рђавог човека нема ти спаса.

— Тако је! На звер можеш да пуцаш, а ако опалиш у разбојника, онда ћеш одговарати, послаће те у Сибир.

— Служим ти ја овде, брајко мој, као шумар готово тридесет година, и колико сам невоља претрпео од злих људи ни описати се не може. Прошло их је кроз моју кућу тушта и тма. Колиба на пропланку, пут је пролазан, па их, ето, нанесе ђаво. Упадке тако некакав зликовац, па нит капу скине нит се прекрсти, већ право насрне на тебе: „Дај хлеба, оваки-онаки!"А где да му нађем хлеб? И по ком то праву? Ваљда сам ја милионер па да храним сваку пијаницу која прође? Он, дабоме, одмах закрвави очима... Не боје се они ни бога, ни ђавола ... Па ни пет ни шест, него трес тебе иза ушију... „Дај хлеба!" И шта ћеш него да даш ... Нећеш се, ваљда, тући с тим битангама! Понеки у плећима широк читав хват, а песница му као твоја чизма. А ја, и сам видиш каква ми је грађа, может и малим прстом да ме обориш... И тако, даш му хлеб, он се наждере, испружи се насред колибе, па чак ни да ти захвали. А има и таквих који траже паре: „Говори, где су паре?" А откуд мени паре? Где да их нађем?

— Их, шумар па да нема пара! — подсмехну се ловац. — Примаш плату сваког месеца, а и шуму мора бити кришом продајеш.

Артем баци плашљив поглед на ловца и брадица му задрхта као реп у свраке. — Зелен си ти још да ми говорит такве речи — рече он. — За такве речи ћеш пред богом

одговарати. А који ти беше? Одакле си? — Ја сам из Вјазовке. Син кмета Нефеда. — Пушком се занимаш... И ја, кад сам био млађи, волео сам ту занимацију. Да, да. Тешки су

наши греси! — зевну Артем. — Мука је то! Добрих људи мало, а зликоваца и убица ни сам бог не зна колико је.

— Ти као да се и мене прибојаваш ... — Иди, молим те! Што бих се тебе бојао! Ја видим ... разумем ... Ти си ушао, и не тек онако,

него си се прекрстио, поклонио, поздравито... Разумем ја ... Теби човек може и хлеба да да ... Ја сам удовац, не ложим пећ, самовар сам продао ... меса или нечет другог немам, сиромах сам, али хлеба ... изволи, брате.

Тог часа под клупом нешто зарежа, а одмах затим зачу се фрктање. Артем се трже, скупи ноге и упитно погледа у ловца.

— То мој пас напада твоју мачку — рече ловац. — Еј, ђаволи! — викну он под клупу. — Кушујте!

Биће батина! Ух, ала ти је мршава мачка, пријатељу, сама кост и кожа. — Оматорела је, скоро ће и да цркне ... А ти си, велиш, из Вјазовке. — Не храниш је, видим ја. Иако је мачка, ипак је божјм створ ... Треба се сажалити! — Не ваља код вас у Вјазовки — настави Артем као да не чује ловца. — За годину дана

двапут су цркву похарали... Зар игде има таквих проклетника, а? Па они као да се не боје ни бога ни људи! Пљачкају божју имовину! Па за то је мало да их обесе! У стара времена такве су лупеже губернатори стављали на муке.

— Како год их казнио, било да их печеш усијаним гвожђем, било да им судиш, никакве вајде. Из рђавог човека зло се ничим не може истерати.

— Спаси и помилуј, мајко божја! — испрекидано уздахну шумар. — Спаси нас од сваког непријатеља и злотвора. Прошле недеље у Волујском Зајмишту један косац ударно другога посред груди. На месту га убио! А зашто га је убио, бог свети зна! Излази један косац из крчме пијан ... сретне га други, и он пијан ...

— Стани — прекиде он шумара. — Учини ми се да неко виче ... Ловац и шумар почеше да ослушкују не скидајући поглед с мрачног прозора. У шуму лишћа

чули су се звуци које напрегнуто уво чује у свакој олуји, тако да је тешко било разабрати да ли то неко



зове у помоћ или непогода завија у оџаку. Али ветар затресе кров, залупа по хартији на прозору и разговетно донесе крик: „У помоћ!"

— Ти о разбојаицима, а они на врата! — рече ловац пребледевши и устајући. — Пресрели су некога!

— Смилуј се, Господе! — прошапута шумар пребледевши и сам, па и он устаде. Ловац узалуд погледа кроз лрозор, па онда прошета по соби.

— Ух, мркли мрак! — промрмља он. — Прст пред оком се не вида! Душу дало за пљачку. Чујеш ли? Олег виче!

Шумар погледа у икону, са иконе пренесе поглед на ловца па се спусти на клупу изнемогло, као човек преплашен изненадном вешћу.

— Брате — рече он плачним гласом. — Иди у трем и навуци резу! И свећу би требало угасити!

— Због чета? — Ко зна, могу да бану овамо. Ох, греси наши! — Треба ићи, а ти навлачиш резу? Гле ти њега! Хоћемо ли?

Ловац пребаци пушку на раме и узе капу. — Облачи се, узимај пушку! Еј, Фљерка, овамо! — викну он керуши. — Фљерка! Испод клупе изиђе пас с дугачким, изрецканим ушима, мешавина сетера и обичног џукца. Он

приђе господаревим нотама и замаха репом. — Ама зашто седиш? — викну ловац на шумара. — Зар нећеш да идеш? — Куда? — У помоћ. — Ма шта ћу ја! — одмахну руном шумар и сав уздрхта. — Нек му је бог на помоћи! — А зашто нећеш да идеш? — После оних страшних прича, ја ти сад не смем ни крочити у помрчину. Нека га бог чува! И

шта ја имам да тражим тамо у шуми? — Чега се бојиш? Зар немаш пушку? Хајдемо, молим те! Није пријатно да човек иде сам,

удвоје је згодније! Чујеш ли? Опет виче! Устај! — Ама шта ти о мени мислиш, момче! — простења шумар. — Нисам, ваљда, будала да идем

па да настрадам? — Значи, не идеш?

Шумар је ћутао. Чувши вероватно људоки крик, пас жалосно залаја. — Хоћеш ли поћи, питам те? — викну ловац, бесно исколачгивши очи. — Шта си навалио, тако ти бога! — намршти се шумар. — Иди сам! — Е ... ђубре! — прогунђа ловац окренувши се према вратима. — Фљерка, овамо! Он изиђе и остави врата широм отворена. У колибу нагрну ветар. Пламен свеће узнемирено

затрепери, блесну јако па утрну. Затварајући за ловцем врата, шумар спази како муња осветли барице на проплакку, околне

јеле и прилику госта који се удаљавао. У даљини затутња гром. — Боже помози, боже помози... — прошапута шумар хитајући да провуче дебели засун кроз

велику гвоздену резу. — Какву је непогоду бог послао! Вративши се у колибу, он се пипајући по мраку довуче до пећи, леже и покри се преко главе.

Док је лежао тако под кожухом и напрегнуто ослушкивао, није више чуо људски крик, али зато громови затрешташе још јаче и праскавије. Чуо је како крупна киша шибана ветром бесно забубња по стаклима и хартији на прозору.

„Тражи ђавола!" помисли он замишљајући ловца како кисне и саплиће се о пањеве. „Сигурно цвокоће зубима од страха!"

Не прође ни десетак минута, кад се зачуше кораци а затим снажно лупање у врата. — Ко је то? — викну шумар. — Ја сам — чу се Ловчев глас. — Отвори! Шумар склизну с пећи, напипа свећу, упали је

и пође да отвори врата. Ловац и његов пас били су мокри до голе коже. Ухватио их је најкрупнији и најјачи пљусак, и сада је с њих вода цурила као из олука.

— Шта је било? — упита шумар. — Једна сељанка ишла колима па залутала ... — одговори ловац задихано. — Забасала у

густиш. — Их, будала! Значи, уплашила се ... Па јеси ли је извео на пут? — Нећу да одговарам таквом ниткову. Ловац баци на клупу мокру капу и настави: — Ја сада тебе сматрам за ниткова и последњег чохвека. И ти си ми неки чувар, примаш

плату! Гаде један ... Шумар се као кривац одвуче до пећи, покашља мало, па леже. Ловац седе на клупу, размисли,

и онако мокар прући се колико је дуг на клупу. Мало доцније, он се диже, угаси свећу и поново леже. Кад удари један јак гром, он се промешкољи, пљуну и прогунђа:



— Страх га је... Добро, а да су ту сељанку хтели да закољу? Ко треба да је брани? А још стар човек, хришћанин ... Свиња и ништа друго.

Шумар закркља и дубоко уздахну. Фљерка негде у мраку онажно стресе своје мокро тело и попрска све око себе.

— Тебе би, дабоме, баш било брига и да су жену убили? — настави ловац. — Е, бог ме убио ако сам знао да си такав.

Настаде ћутање. Пљусак је прошао, и грмљавина се удаљила, али је киша још падала. — А да, на пример, то није викала жена него да си ти звао у помоћ? — прекиде ловац

ћутање. — Зар би теби, скоте, било пријатно да ти нико не притекне у помоћ? Наљутио си ме својом подлошћу, носио те ђаво!

Затим, после нове дуге паузе, ловац рече: — Мора бити да имаш пара кад се бојиш људи! Сиромашан човек се не плаши ... — За те речи ћеш пред богом одговарати закрешта Артем с пећи. — Немам пара! — Није него! Ниткови увек имају пара ... А што се, онда, бојиш људи? Значи да имаш!

Требало те за инат опљачкати, да се опаметиш. Артем бешумно склизну с пећи, запали свећу и седе испод иконе. Био је блед и нетремице

гледао у ловца. — Ево, сад ћу те опљачкати — настави ловац дижући се. — Него шта мислиш? Такве као што

си ти треба научити памети! Говори где кријеш новац Артем скупи ноге и затрепта очима.

— Шта трепћеш? Где су паре? Зар немаш језика, хуљо? Што ћутиш? Ловац скочи и приђе шумару. — Избечио се као совуљага! Шта је? Дај паре, иначе ћу те пушком убити. — Шта ме нападаш? — зацвили шумар и крупне сузе потекоше му низ лице. — Зашто? Бог

све види! Ти ћеш за све те речи пред богом одговарати. Немаш никаквог права да тражиш паре од мене!

Ловац погледа Артемово уплакаио лице, намргоди се и начини неколико корака по соби, затим срдито натаче капу и дохвати пупшку:

— Ух... ух... гади ми се да те гледам! — процеди он кроз зубе. — Не могу да те смислим! Нећу ни да славам код тебе. Збогом! Еј, Фљерка!

Врата се залупише, и немирни гост изиђе са својим псом. Артем забрави за њим врата, прекрсти се и леже.

ТУЂА НЕВОЉА (9)

Било је не више од шест сати ујутру када је новопечени кандидат права Коваљев сео са својом младом женом у кочије и појурио сеоским путем. Он и његова жена никад раније нису устајали рано и сада им је красота тихог летњег јутра изгледала као нешто из бајке. Земља, одесвена у зеленило, попрскана дијамантском росом изгледала је прекрасна и срећна. Зраци сунца у светлим мрљама падали су на шуму, треперили у блиставој реци, а у необично прозрачном плавом ваздуху осећала се таква свежина, као да се цео божји свет тек окупао, од чега је постао млађи и здравији.

За Коваљеве ово јутро је, као што су затим и сами увидели, било најсрећније у њиховом меденом месецу, а то значи и у животу. Они су непре-идно ћаскали, певали, смејали се без разлога и правили лудорије, тако да их је, на крају крајева, било срамота од кочијаша. Не само сада већ и у будућности срећа им се осмехивала: они су ишли да купе имање — мали „поетични кутак", о коме су маштали од првог дана свадбе. Забаченост места давала им је најблиставије наде. Њему се привиђала служба у земству, рационално газдинство, рад својим рукама и друга добра, о којима је тако много читао и слушао, а њу је мамила чисто романтична страна посла: хладовите алеје, пецање, мирисне ноћи.

Уз смех и разговор нису ни приметили кад су прешли осамнаест врста. Имање дворског саветника Михајлова, које су ишли да разгледају, налазило се на високој стрмој обали речице и крило се иза брезове шумице... Црвени кров се једва видео због густог зеленила, а сва глинаста обала била је засађена младим дрвећем.

— Изглед није баш лош! — рекао је Коваљев када су кочије прелазиле на другу обалу кроз плићак. — Кућа је на брду, а у подножју брда река. Ђаволски симпатично. Само знаш, Верочка, степенице нису ни за шта... Цео изглед кваре својом грубом израдом... Ако купимо то имање, безусловно ћемо направити гвоздене степенице.

Верочки се такође свидео видик. Гласно се смејући и увијајући се целим телом, она је потрчала уза степенице, муж за њом, и обоје, разбарушени, задихани, ушли су у шуму. Први ко их је срео поред господске куће, био је мужик, огроман, дремљив, космат и намргођен. Он је седео под доксатом и чистио дечју чизмицу.

— Да ли је господин Михајлов код куће? — обратно му се Коваљев. — Иди јави му да су дошли купци да разгледају имање.



Мужик је глупо, са чуђењем погледао на Коваљеве и полако се одгегао, али не у кућу, већ у кухињу, која је била по страни, изван куће. Тог тренутка на кухињскмм прозорима појавила су се лица, једно од другог дремљивије и зачуђеније.

— Купци су дошли! — чуо се шапат. Господе, твоја воља, Михалкове се продаје. Гле'те како су млади!

Негде је залајао пас и зачуо се злобни крик, какав пуштају мачке када им стану на реп. Неспокојство спахијске чељади ускоро је прешло и на кокошке, гуске и ћурке, које су мирно

шетале по алејама. Ускоро је из кухиње искочио мали с лакејском физиономијом; зачкиљио је очима на Коваљеве и облачећи у ходу жакет, потрчао у кућу ... Сав тај немир изгледао је смешан Коваљевима, и једва су се уздржавали од смеха.

— Какве смешне њушке! — говорио је Коваљев, погледајући се са женом. — Загледају нас као дивљаке.

Најзад је из куће изшапао човечуљак избријаног старачког лица и разбарушене косе. Ударно је петама својих подераних, златом опшивених кућних ципела, кисело се осмехнуо и задржао непомичан потлед на незваиим гостима.

— Господин Михајлов? — почео је Коваљев, подигавши шешир. — Част ми је поздравити вас Жена и ја смо прочитали оглас земаљске банке о продаји вашег имања и сад смо дошли да се упознамо с њим. Можда ћемо га купити. Будите љубазни, покажите нам га.

Михајлов се још једном кисело осмехнуо, збунио се и затрептао очима. У забуни је још више разбарушио своју косу, а на обријаном лицу појавио му се тако смешан израз стида и изгубљености, да су се Коваљов и његова Верочка згледали и нису могли да се уздрже а да се не осмехну.

— Врло пријатно — промрмљао је он. — На услузи сам... Јесте ли изволели доћи издалека? — Из Коњкова ... Тамо живимо у летњиковцу. — У летњиковцу ... Чудна ствар! Добро дошли! Ми тек што смо устали и, извините, није

сасвим у реду. Михајлов је, кисело се смешећи и трљајући руке, повео госте према другој страни куће.

Коваљев је ставио наочаре и с изгледом зналца-туристе, који посматра знаменитости, почео је да разгледа имање. Прво је видео велику камену кућу, стару, тешку грађеиину са грбовима, лавовима и ољуштеним малтером. Кров већ одавно није био бојен, стакла су имала одсјај дуге, из пукотина између степеника расла је трава. Све је било трошно, запуштено, али, уопште узев, кућа им се допала. Изгледала је поетично, скромно и добродушно, као стара неудата тетка. Пред њом, неколико корака од парадног улаза, блистао се рибњак по коме су пливале две патке и чамац као играчка. Око рибњака стајале су брезе, све истог раста и исте дебљине.

— Аха, има и рибњак — рекао је Коваљев, жмиркајући од сунца. — То је лепо. Има ли у њему караша?

— Да. Било је некад и шарана, али затим, кад смо престали да чистимо рибњак, сви шарани су изумрли.

— Штета — рекао је менторским тоном Ковалев. —Рибњак треба што чешће чистити, тим више што муљ и водене биљке служе као одлично ђубриво за поља. Знаш шта, Вера? Када ми купимо то имање, изградићемо на рибњаку вењак на балванима, а до њега мостић. Такав вењак видео сам код кнеза Афронтова.

— У вењаку пити чај! — слатко је уздахнула Верочка. — Да... А каква је тамо кула са шиљком? — То је крило за госте — одговорио је Михајлов. — Како незгодно штрчи. Ми ћемо га поруншти. Уопште, ту много мора да се руши. Врло

много! Одједном се јасно и разговетно зачуо женски плач. Коваљеви су се осврнули на кућу, али у то

исто време лупнуо је један од прозора и за стаклима дугине боје само за тренутак су промакла два велика уплакана ока. Тај ко је плакао, очигледно се застидео свога плача и, залупивши прозор, сакрио се иза завесе.

— Желите ли сад да погледате и зграде? — брзо је проговорио Михајлов, мрштећи своје и без тога зборано лице у кисели осмех. — Хајдемо.. најважније није кућа, већ ... већ остало.

Коваљеви су пошли да разгледају коњушнице и шупе. Кандидат права разгледао је сваку шупу, посматрао, њушио, хвалећи се својим знањем из агрономије. Распитивао се колико десетина има на имању, колико грла стоке, изгрдио Русију због сече шума, приговорио Михајлову што код њега пропада бескорисно много стајског ђубрета итд. Говорио је погледајући сваки час на своју Верочку, а она све време није скидала с њега заљубљени поглед и мислила је: „Како си ми ти паметан!"

За време разгледања дворишта за стоку опет се зачуо плач. — Чујте, ко то тамо плаче? — запитала је Верочка. Михајлов је махнуо руком и окренуо се. — Чудно — промрмљала је Верочка када су се јецаји претворили у бескрајан хистеричан

плач. — Као да неког бију или секу.



— То је жена. Ман'те... — проговорио је Михајлов. — Зашто плаче? — Слаба жена. Не може да гледа како се родно гнездо продаје. — Зашто га продајете? — упитала је Верочка. — Не продајемо ми, госпођо, већ банка. — Чудно, а зашто то допуштате? Михајлов је зачуђено испод ока погледао на румено

Верочкино лице и слегао раменима. — Камате треба платити — рече он. — Две хиљаде и сто рубаља сваке године. А где их

наћи? Хоћеш-нећеш, заплачеш. Жене су, познато је, слаба сорта. Њој је и родног гнезда жао, и деце, и мене ... а од послуге срамота... Ви сте изволели сад тамо код рибњака рећи да је нужно нешто срушити, нешто саградити, а за њу је то као нож у срце.

Пролазећи опет поред куће, Коваљева је видела на прозору подшишаног гимназисту и две девојчице — децу Михајлова. О чему су мислила деца гледајући купце? Верочка је вероватно схватала њихове мисли ... Када је улазила у кочије, да се врати кући, за њу су већ изгубили сваку чар и свеже јутро и маштања о поетичном кутку.

— Како је све то непријатно — рекла је мужу. — Заиста, требало би им дати две хиљаде сто рубаља! Да живе на свом имању!

— Како си ти паметна! — насмејао се Коваљев. Свакако, жао ми их је, али сами су криви. Ко их је терао да залажу имање? Зашто су га тако запустили? Не треба их ни жалити. Ако би се то имање разумно експлоатисало, увело рационално газдинство ... бавило се гајењем стоке и другим, ту би могло одлично да се проживи: А они, свиње, ништа нису радили. Он мора да је пијандура и карташ, јеси ли видела његову њушку? А она помодарка и расипница. Познајем ја такве.

— Откуд их ти знаш, Степа? — Знам. Жали се што нема чиме да плати камате. И како то, не схватам, да се не могу наћи

две хиљада рубаља? Кад би се завело рационално газдинство... нађубрила земља и бавило се гајењем стоке ... ако би се уопште прилагодило климатским и економским условима, могло би се живети и на једној десетини!

До саме куће брбљао је Степа, а жена га је слушала и веровала свакој речи, али јој се раније расположење није враћало. Кисели осмех Михајлова и два уплакана ока, која су за тренутак промакла, нису јој излазили из главе. Када је затим срећни Степа два пута ишао на погађање и за њен мираз купио Михалкове, њој је постало неподношљиво тешко на души. У машти је непрестано видела како Михајлов с породицом седа у кочије и с плачем одлази из свог старог гнезда. И што је мрачније и сентименталније радила њена машта, тим више се разметао Степа. Најстрасније и са ауторитетом расправљао је о рационалном газдинству, наручивао масу књига и часописа, подсмевао се Михајлову — и на крају, његове маште о сеоском газдинству претвориле су се у смело, најбестидније хвалисање.

— Видећеш! — говорио је он. — Ја нисам Михајлов, ја ћу показати како треба да се ради! Да! Када су се Коваљеви преселили у опустело Михалково, прво што је Верочки пало у очи били су трагови које су оставили претходни станари: распоред часова написан дечјом руком, лутка без главе, сеница која је долетела по мрвице, натпис на зиду: „Наташа је глупа" и сл. Штошта је требало обојити, поново облепити и срушити, да би се заборавило на туђу невољу.

ТИ И ВИ (10)

Мала сцена

Прошло је шест часова ујутру. Судијски приправник Попиков, вршилац дужности судског иследника у варошици Н., спава слатким сном човека који је добио путне трошкове, станарину и плату. Кревет није успео да набави и зато спава на извештајима о претходним казнама. Тишина. Чак се ни споља ништа не чује. Али у предсобљу, иза врата, почиње нешто да гребе и шушка, као да је ушла свиња и чеше се боком о довратак. Мало затим врата се уз жалосну шкрипу отварају и опет затварају. После три минута врата се поново отварају, и то с тако жалосном шкрипам да се Попиков трза и отвара очи.

— Ко је тамо? — пита он, узнемирено гледајући у врата. На вратима се појављује тело налик на паука — велика космата глава намргођеких обрва и

густе разбарушене браде. — Ту ли живе господа иследиик? — каже промуклим гласом глава. — Ту. Шта ти треба? — Иди кажи му да је дошао Иван Филаретов. Нас су овамо писменим позивима позвали. — Зашто си тако рано дошао? Ја сам те позвао за једанаест часова! — А холико му сада дође? — Сада још нема ни седам!... — Хм ... Још нема седам... Ми, ваше благородство, немамо сат. Дакле, ти ћеш бити тај



иследник? — Да, ја ... Одлази одавде, причекај тамо. Ја још спавам. — Спавај, спавај. Ја ћу причекати. Може се причекати. Филаретовљева глава се скрива. Попиков се окреће на другу страну, склапа очи, али му се

сан више не враћа. Лешкарећи још пола сата, слатко се протеже и запали цигарету, затим полако, да би развукао време, једну за другом, испија три чаше млека.

— Пробудио ме, нитков! — гунђа он. — Виће потребно рећи газдарици да ноћу закључава врата. — Но, шта да радим у рану зору? До врага, саслушаћу га сада, па касније неће требати да га саслушавам.

Попиков угура ноте у папуче, загрне преко доњег рубља капут са пленерином и, зевајући до бола у вилицама, седне за сто.

— Ходи овамо — виче он. Врата поново шкрипе, а на Прагу се показује Иван Филаретов. Попиков отвара „Предмет

оптужбе резервног редова Алексеја Алексејева Дрихунова због злостављања његове жене Марфе Андрејевне", узима перо и почиње брзо, судским, развученим рукописом, да пише записник испитивања.

— Приђи ближе — каже он, шкрипећи пером по хартији. — Одговарај на питања... Ти, Иван Филаретов, сељак из села Дункина, пустиревска општина, четрдесет две године?

— Тачно тако... — Чиме се бавиш? — Ми смо пастири. Општинску стоку напасамо... — Јеси ли био пред судом? — Тачно тако, био сам ... — Зашто и када? — Пред Ускрс из наше општине три поротника су позвали ... — То не значи бити пред судом... — А ко би га знао! Скоро пет дана су задржали. Иследник се загрће капутом и снизивши тон,

каже: — Ви сте позвани у својетву сведока по предмету злостављања жене од стране резервног

редова Алексеја Дрихунова. Упозоравам вас да треба да говорите само сушту истину и да ћете све што се каже овде морати да потврдите заклетвом на суду. Дакле, шта ви знате по том предмету?

— Путни трошак би да добијем ваше благороство — мрмља Филаретов — двадесет три врсте сам прешао, а коњ је туђ, ваше благороство, треба платити...

— После ћеш говорити о путним трошковима. — Зашто после? Мени су казали да путне трошкове треба тражити на суду, а после их нећеш

добити. — Немам кад да с тобом разгаварам о путним трошковима! — љути се иследиик. — Причај

како је било? Како је Дрихунов злостављао своју жену. — Шта ја имам теби да причам? — уздише Филаретов, мрштећи густе навучене обрве. —

Врло просто. Вила је туча. Терам ти ја тако краве на појило, а ту по реци нечије пловке плове. Да ли су господске или мужичке, бог би их знао, тек, ето, значи, Гришка пастароки помоћник узима камен и, хајде, баци се...

— Зашто се, питам, бацаш каменом? Убићеш, говорим. Потодићеш ту нехакву патку и убићеш је ...

Филаретов уздише и подиже очи ка таваници. — И човек се може убити, а патка је створ слаб, она се и ивером може убити ... Ја говорим, а

Гришутка не слуша ... Разуме се, дете младо, здравог разума ни мрве... Зашто ти, кажем, не слушаш. Ишчупаћу ти, кажем, уши. Будало!

— То се не односи на предмет — каже иследник. — Причајте само оно што се тиче предмета ...

— Разумем... Тек што сам, овај, намеравао да га ухватим за увета, кад ти его изненада Дрихунова... Иде обалом са фабричким момцима и маше рукама. Њушка отекла, црвена, очи испале из дупљи а сам се тетура ... Пуко да бог да! Људи још са службе вису изишли, а он се нацугао и ђаволу угађа. Видео је како ја дечака за уши хватам и поче да се издире: „Не смеш, говори, хришћанској души увета чупати! Иначе ћеш, каже, добити своје. А ја њему часно и благородно, по вољи божјој ... „Пролази даље, говорим, пијанице једна." Он се расрди, приђе и удари ме из све снаге, ваше благороство, трас по потиљку! Зашто? Којим поводом? „Какав си ти то, питам, мировни судија, па да имаш право да ме бијеш?" А он каже: „Но, но, каже, не вређај се, Вањуха, то ја тебе из пријатељства, шале ради. Данас, каже, ко да ми је свануло... Ја, каже, тако себе схватам, да сам најбољи човек... ја, каже, двадесет рубаља плате примам у фабрици и нада мном, осим само директора, никог што је старији нема. Пљујем, каже, на све остале! И колико је, каже, данас разног народа пребијено, безброј. Хајде, каже, да попијемо!" — „Не желим, кажем, да пијем с тобом. Људи



још са службе нису изашли, а ти да пијеш!" А на то они други момци, што су били с њим, опколише ме као пси и вуку: „Хајдемо, па хајдемо!" Нисам био могућан да против свију идем, ваше благороство. Нисам хтео да пијем, а затим, нек се носе!

— Куда сте пошли? — Имамо ми једно месташце! — уздише Филаретов. — Пошли смо у механу код Абрама

Мојсејича. Ту утвек идемо. Место је тако робијашко, ђаво да га носи. Мора да и сам знаш. Кад пођеш; великим путем у Дункино, здесна ће бити имање господина Северина Францича, а још више надесно Плахтово, а међу њих ту ће и бити механа. Ваљда знаш Северина Францича.

— Треба говорити ви. Не треба ословљавати са ти. Ако ја говорим теби... вама ви, то ви поготову треба да будете учтиви.

— Оно свакако, ваше благороство. Зар ми не схватамо? Али слушај ти шта је било даље... Стижемо код Абрамке. „Сипај, каже, за мој новац!"

— Ко каже? — Па, овај, дотични Дрихунов, то јест! „Сипај, виче, никоговићу, или ћу провалити дно бурета!

Мени, каже, ко да је свануло!" Попили смо по чашицу а затим малко причекали и још попили, и на такав начин за сат времена, дај нам боже памети, по осам смазали. Мени свеједно! Пијем ја, брига ме: нису моје паре. Макар изнео и иљаду чаша. Ја, ваше благороство, нимало нисам крив. Изволте саслушати Абрама Мојсејича.

— Шта је после тога било? — Ништа после тога није било. Док смо пили, то је тачно, било је тучњаве, а затим све

благородно и по савести. — Ко се тукао? — Зна се ко. „Мени, виче, ко да је свануло". Виче и настоји да било кога удари по врату. Пао у

ватру. И мене је тукао и Абрамку и момке... Принесе чашицу, да ти да је попијеш и звизне из све снаге. „Пиј, каже, и знај моју снагу. Пљујем ја не све остале!"

— А да ли је тукао евоју жену? — Је л' Марфу? И Марфа је извукла батине ... Баш у онај час кад смо се ми, дакле,

размахали, стиже у крчму Марфа. „Иди, каже, кући, дошао је брат Степан! Доста ти је, разбојниче, вотке", каже. А он, без (Много речи, трас њу по леђима!

— Зашто? — А тако, из чиста мира. „Пусти, каже, нек осети... Ја, каже, двајест рубаља примам." А она,

слаба жена, мршава, само се савила, да је чак и очи преврнула. Почела је да нам се жали на своју несрећу и да призива бога, а он опет .. . Поучавао је, поучавао, и никад краја том поучавању.

— Зашто је нисте бранили? Од вотке избезумљен човек убија ж;ену, а ви не обраћате пажњу. — Каква нам је нужда да се уплићемо? Његова је жена и он је поучава. Кад се двоје бију,

трећи нек се не меша ... Абрамка је, дакле, почео да га стишава да се у крчми не влада непристојно, а он Абрамку по увету. Абрамкин радник њега... А он га ухватио, подигао и о земљу... Онда га је овај зајахао и почео да му добује по леђима... Ми смо га испод његових ногу извукли. — Кога њега?

— Зна се кота. На коме је јахао ... — Ко? — Па овај о коме причам. — Ама, говори, будало, јасно. Одговарај ти мени на питања и не брбљај напразно. — Ја теби, ваше благороство, јасно говорим... ове је тако по савести. Дрихунов је поучавао

жену, то је тачно. .. Макар се и заклео. Иследник слуша, бира штошта из дугачког и неповезаног говора Филаретова и шкрипи

пером... Мора сваки час и да прецртава. — А ја нимало нисам крив ... — мрмља Филаретов. — Питај, ваше благороство, кога хоћете. А

жена не вреди труда да се због ње иде по судовима. Пошто је прочитао протокол, сведок глупо гледа један часак у иследкика и уздише. — Невоља је с тим женама! — говори он промуклим гласом. — Да ли ћеш путни трошак, ваше

благороство, сами да платиш или ћеш дати цедуљицу?

МУЖ (11)

Н-ски коњички пук на маневрима задржао се на преноћишту у малом окружном граду К. Овакав случај, као што је конак господе официра, више него ишта друго увек утиче на малограђане да постану најузбуђенији и најодушевљенији. Дућанџије који сањају о прођи улежаних и покварених кобасица и сардина „прве врсте", које већ десет година леже у рафовима, па крчмари и остали обртници, по целу ноћ не затварају своја предузећа; командант и његов интендант и цео месни гарнизон облаче најбоље мундире; полиција трчкара тамо-амо као да је ошамућена угљен-моноксидом, а што се тиче дама, ђаво ће га знати шта је с њима!

К-ске даме, чувши да се приближује пук, оставиле су вреле шерпе са слатким и истрчале на



улицу. Заборавивши да су нехатно одевене и разбарушене, једва дишући и премирућји, хитале су да дочекају пук и жељно су почињале ослушкивати звуке марша. Кад би се загледало у њихова бледа, усхићена лица, могло би се помислити да ти звуци не долазе из војничких труба него с неба.

— Пук — говориле су оне радосно. — Долази пук! А шта ће њима тај непознати пук који је случајно наишао и који ће отићи сутра у свануће?

Мало доцније, кад оу господа официри већ стигли и стајали насред трга, па са рукама на леђима решавали питање станова, ове су госпође седеле у стану код жене иследника и, утркујући се, претресале цео пук. Бог би га знао откуда, њима тек беше већ познато да је командант ожењен и да не живи са женом, да се најстаријем пуковоком официру рађају мртворођенчићи, да је ађутант очајно заљубљен у неку грофицу, па је чак хтео једном и да се убије. Све су оне то знале. Кад поред прозора промаче неки рошави војник у црвеној блузи, оне су врло добро знале да то посилни потпоручника Римзова јури по граду да за свога господина нађе енглеску гарковачу на вересију. Официре су виделе тек летимице, и то с леђа, али су већ закључиле да међу њима нема ниједнога да је леп и привлачан... Кад су се сите наразговарале, оне су просто на силу захтевале да им дођу командант гарнизона и старији водници клуба, па им поручише да по сваку цену приреде вечерњу игранку. Жеља им је испуњена. У девет часова увече, на улици, пред клубом, трештала је војна музика, а у клубу су господа официри играли са к-ским дамама. Оне су се осећале као на крилима. Одушевљене игром, музиком и звеком мамуза, од свег срца су се предавале пролазном познанству и сасвим заборавиле на своје „цивиле". Очеви и мужеви, потиснути на последње место, тискали су се у предсобљу око мршавог бифеа. Сви ти благајници, секретари и надзорници, испијени, хемороидни и неспретни, беху сасвим свесни своје убогости па нису ни улазили у салу, већ су само издалека посматрали како им жене или кћери играју са окретним и стаситим официрима.

Међу мужевима је и Кирил Петрович Шаљиков, порезник, створење пијано, ограничено и пакосно, са великом ошишаном главом и са дебелим, опуштеним уснама. Некада је он био на универзитету, читао Писарева и Доброљубова, певао песме, а данас он сам каже да је само чиновник осме класе и ништа више. Наслонио се на довратак и не скида ока са своје жене. А његоова жена, Ана Павловна, мала црнка од тридесет година, са дугачким носем, шиљатом брадом, напудрована и утегнута, играла је без одмора До изнемоглости. Играње ју је уморило, али малаксала је само телесно а не и душевно ... Цела њена појава изражавала је усхићење и насладу. Груди су јој се надимале, на образима су играли црвени печати, сви јој покрети беху уморни и уједначени; види се да се у игрању сећала своје прошлости, оне давнашње прошлости кад је у институту сањала о веселом животу, и кад беше убеђена да ће њен муж обавезно бити барон или кнез.

Порезник ју је гледао и мрштио се од једа... Није осећао љубомору, али му непријатно беше прво што због те играике није имао где да се карта; а друго, он није могао да подноси дувачки оркестар; треће, чинило му се да се господа официри према „цивилима" панашају одвећ немарно и да их са висине гледају, а четврто, што је најглавније, револтирао га је и љутио израз блаженства на женином лицу.

— Одвратно је гледати — мрмљао је он. — Већ јој је скоро четрдесет гадина, на њој ни коже ни костију, а она, гледај чуда, напудровала се, удесила, у мидер утегла! Кокетује, афектира, и уображава да јој то лепо стоји ... Ах, је л'те, дивни сте!

Ана Павловна се тако унела у играње да у свог мужа ниједном није ни поглодала. — Дабоме, шта ћемо овде ми, сељаци! — говорио је порезник злурадо. — Ми смо сад ван

чиновничког реда... Ми смо фоке, окружни медведи! А она је краљица бала; она је још тако очувана и свежа да и официре може заинтересовати. А, свакако, није с раскида ни да се заљуби.

Док се играла мазурка, порезниково лице се кривило од злобе. Са Аном Павловном мазурку је играо неки црномањасти официр избуљених очију, са татарским јагодицама. Озбиљно и усрдно шарао је ногама, правио строго лице и вртео коленима да је личио на дечјег пајаца кад цимају конац. А Ана Павловна, бледа, устрептана, згурена од умора, превртала је очи и трудила се да изгледа као да једва земљу дотиче; изгледа да се и њој самој чинило да није на земљи, нити у окружном клубу, већ негде далеко-далеко, у облацима! Не само лице него и цело њено тело говорило је о блаженству ... Порезник немогаде више да издржи; зажелео је да исмеје то блаженство, да Ана Павловна осети колики се заборавила, да живот није уопште тако диван као што се њој чини сада овако у заносу .. .

— Чекај, показаћу ја теби како се блажено осмејкује — мрмљао је он. — Ниси ти институткиња, нити девојчица. Матора њушка мора знати да је само матора њушка!

Сићушно осећање засвисти, јеткости, увређено самољубље једне малешне окружне мизантропије, оне која код незнатних чиновника долази од вотке и сталног седења у току целог живота, поче да врви сада у њему као мишеви... Он је сачекао да се мазурка сврши, па уђе у салу и упути се својој жени. Ана Павловна је седела са својим каваљерам, хладила се лепезом и кокетно жмиркала очима и причала како је некад играла у Петрограду. (Беше скупила уснице као мало срце, па ово: у Петрограду, изговори: „Код нас, у Пјутјурбургу").

— Ањута, хајдемо кући! — рече промукло порезник. Кад Ана Павловна угледа пред собом свога мужа, она прво уздрхта као да се тек сад сетила



да има супруга, затим сва поцрвене; би је срамота што има тако испијеног, тмурнот, обичног омужа ... — Хајдемо кући! — понови порезник. — Зашто? Још је рано! — Ја те молим да идемо кући! — рече порезник одмерено, љутита изгледа. — Зашто? да се није шта десило? — узнемири се Ана Павловна. — Није се ништа десило, али ја желим да одмах пођеш кући... Желим, и то је све, и молим те,

без разговора. Ана Павловна се није бојала мужа, али је беше срамота пред каваљером који зачуђено и

подсмешљиво гледаше у порезника. Она устаде и с мужем оде у страну. — Шта ти то паде на памет? — започе она. —Зашто да идем кући? Нема још ни једанаест! — Ја тако хоћу, па крај! Изволи поћи, и то је све! — Не измишљај глупости, богати! Иди сам, над већ хоћеш! — Е па, ја ћу онда да направим скандал! Порезник је видео како са женина лица нестаде мало-помало израз блаженства, како је би

срамота и како је то заболе, па му постаде некако лакше на души. — Шта сад хоћеш од мене? — запита жена. — Нећу ништа, али хоћу да си код куће. Хоћу, и то је све. Ана Павловна не хтеде ни да чује, затим га поче молити да јој дозволи да остане бар још пола

сата; затим, ни сама не знајући зашто, стаде га правдати, клети и све то шапатом, с осмехом, да публика не би помислила како је то између ње и мужа дошло до размирице. Затим га је уверавала да ће остати још само мало, само десет минута, само пет минута, али порезник је упорно остајао на своме.

— Како год хоћеш, остани! Али знај, ја ћу направити скандал. И Ана Павловна, разговарајући с мужем избечи се, ослаби, и остари. Бледа, гризући усне,

замало па да заплаче, она пође у предсобље и поче се облачити. — А куда ћете ви? — зачудише се к-ске даме. — Ана Павловна, куд се ви то спремате, драга

моја? — Боли је глава — рече порезник уместо жене. Кад изађоше из клуба, супрузи су све до куће

ишли ћутећи. Порезник је корачао иза жене и, гледајући њену малу фигуру, погнуту, убивену жалошћу и понижењем, сећао се блаженства које га је у клубу дражило, и свест да у ње тога блаженства више нема испуњавала га је осећањем победе. Осећао је пријатност и задовољство, али уисти мах нешто му је недостајало, хтео је да се врате у клуб и да учини нешто тако да сви осете досаду и горчину у души, и да сви виде како је ништаван и баналан овај живот, кад се овако иде улицом по мраку и слуша како блато шљапка под ногама, и кад се зна да ће се сутра ујутру опет пробудити, и да опет ништа друго неће бити осим вотке и карата! Ох, како је то ужасно!

А Ана Павловна једва је корачала ... Она беше још под утиском играња, музике, разговора, сјаја, буке; ишла је и питала се: зашто ју је бог овако казнио? Осећала је горчину увреде и гушење од мржње с којом је ослушкивала тешке кораке мужа. Ћутала је и трудила се да смисли неку увредљиву, злобну и заједљиву реч па да је упути њему, а истовремено беше и свесна да никаквом речју неће моћи тронути порезника. Јер нашто њему речи? Ни најгори душманин не би могао да измисли положај мање немоћан него што је њен. А дотле, музика је трештала и мрак је био пун разиграних, распаљивих звукова.

НЕСРЕЋА (12)

Софија Петровна, лепа и млада жена од око двадесет пет година, супруга бележника Лубјанцева, лагано је ишла шумским просеком са својим суседом по летњиковцу, адвокатом Иљиним. Било је пет часова после подне. Изнад просека згушњавали су се бели, пахуљасти облаци; испод њих понегде су проветривали светлоплави делови неба. Облаци су стајали непомично као да су се закачили за врхове високих, старих борова. Било је тихо и запарно.

У даљини, осредњи железнички насип по коме је баш тада однекуд корачао наоружани стражар пресецао је просек. Одмах иза насипа белела се шестоглава црква са зарђалим кровом ...

— Ја се нисам надала да ћу вас овде срести — рече Софија Петровна гледајући у земљу и додирујући врхом сунцобрана лањско лишће — и мило ми је што вас сад видим. Морам да поразговарам с вама озбиљно и дефинитивно. Молим вас, Иване Михаиловичу, ако ме заиста волите и поштујете, онда престаните да ме стално пратите! Ви идете за мном као сенка, вечито ме гледате рђавим очима, изјављујете ми љубав, пишете чудновата писма и... и, ја не знам кад ће све то једном да престане! Е, а чему то води, господе боже мој?

Иљин је ћутао. Софија Петровна прође неколико корака даље и настави: — И та ваша нагла промена десила се у току неких две-три недеље, после пет година

познанства! Просто да вас човек не позна, Иване Михаиловичу! Софија Петровна косимице погледа у свога пратиоца. Он је пажљиво, жмирећи очима,

посматрао густе облаке. Израз лица му је био љутит, каприциозан и расејан, као у човека који пати и у



исти мах мора да слуша бесмислени разговор. — Чудновато је да ви ни сами то нисте у стању да схватите! — настави Лубјанцева слежућм

раменима. — Схватите једном да сте започели нимало лепу игру. Ја сам удата, волим и ценим свога мужа ... имам и кћерку... Зар то за вас ништа не значи? Сем тога, вама, као моме старом пријатељу, познато је како гледам на породицу... и, уопште, на породичне основе ... Иљин се срдито накашља и уздахну.

— Породичне основе... — промрмља он. — О, боже! — Да, да... ја волим свога мужа, и увек ценим породични мир. Пре бих се убила него да будем

узрок несреће Андрејине и његове кћерке... И ја вас молим, Иване Михаиловичу, побогу, оставите ме на миру. Будимо као и до сада добри и искрени иријатељи, и маните се тих уздисања и вајкања који вам не приличе. Решено је, и свршено. О томе више ни речи. Хајте да разговарамо о нечем другом.

Софија Петровна опет погледа косимице у Иљиново лице. А он је зурио увис, био блед, и љутито гризао уздрхтале усне. Лубјанцева није схватила на шта се он љутио и шта га је то револтирало, али је дирну његово бледило.

— Не љутите се, будимо пријатељи!... — рече она нежно. — Пристајете ли? Ево моје руке. Иљин обема својим рукама прихвати њену малу, меку руку, стиште је и латано принесе устима.

— Ја нисам гимназист — промрмља он. — Мене нимало не привлачи пријатељство са вољеном женом.

— Доста, доста! Решено је и свршено. Ево и клупе, хајте да седнемо ... Душу Софије Петровне испуни пријатно осећање олакшања: она је казала оно што је најтеже

и најтугаљивије било, мучно питање је решено и свршено. Сад може лако да одахне и да Иљину погледа право у лице. Гледала га је и егоистично осећање да је вољена жена, да има превласт над заљубљеним човеком, годило јој је. Допадало јој се што овај снажан и крупан мушкарац, са одважним, љутитим лицем и великом црном брадом, паметан, образован и, као што кажу, даровит, покорно седи поред ње сатнуте главе. Неколико тренутака седели су ћутећи.

— Ништа још није ни одлучено ни свршено — отпоче Илиин. — Ви ми просто читате као из књиге о лепом понашању: „волим и поштујем свога мужа... породичне основе ..." Знам ја то и без вас, а могу и више да вам кажем. Искрено и поштено вам говорим да ја своје понашање оматрам за злочин и некарактерност. А шта би као и могло друго да буде? Али зашто да се говори о ономе што је већ сваком познато? Уместо што славуја кљукате жалопојкама, боље је да ме научите: шта да радим?

— Ја сам вам већ говорила: отпутујте. — Већ сам пет пута полазио на пут, ви то врло добро знате, и увек сам се враћао са пола

пута. Ја могу да вам покажем и путничке карте директно до места, све сам их сачувао. Немам снаге да побегнем од вас! Борим се, борим се ужасно, али како, до ђавола, могу да опстанем кад нисам издржљив, кад сам слаб, малодушан! Не могу да се борим са својом природом. Разумете ли? Не могу! Ја бежим одавде, а она ме држи за скут! Ниска, гадна немоћ! Илијин поцрвене, устаде и паче ходати испред клупе.

— Раздражен сам као пас! — прогунђа он стежући песнице. — Мрзим и презирем себе! Боже мој, као развратни деран вучем се за тућом женом, пишем јој идиотска писма, понижавам се... е-ехх!

Иљин се дохвати за главу, накашља се и седе. — Па још и та ваша неискреност! — настави он живо. — Ако сте против моје ружне игре, онда зашто сте дошли овамо? Шта вас је привукло? У својим писмима молио сам само за категоричан, непосредан одговор: да или не, а уместо отвореног одговора, ви сте сваки дан настојали да се „изненадно" сретнете са мном и да ме почастите цитатима из књиге о лепом понашању!

Лубјанцева се уплаши и поцрвене. Одједиом осети непријатну смушеност, као кад поштене жене изненада затекну необучене.

— Ви као да сумњате да је то нека игра с моје стране — промрмља она. — Ја сам вам увек отворено одговарала, па и... и данас "сам вас молила!

— Ах, зар у оваквим ситуацијама треба молити? Да сте одмах рекли „одлазите!" ја одавно већ не бих био овде, али ви ми то нисте казали. Ниједанпут ми нисте отворено одговорили. Чудновата неодлучност! Богами, ви, или се са мном играте, или...

Иљин не доврши, и подбочи главу рукама. Софија Петровна поче се присећати свога понашања, од почетна до краја. Она се сетила да је за све ово време, не само видно него и у својим најскривенијим мислима, била против његових удварања, али у исти мах је осећала и да у адвокатовим: речима има и нешто истине. Па, ако и није знала у чему је та истина, она, ма колико мислила, ипак не нађе шта да му одговори на његове жалопојке. Беше јој непријатно да ћути, па слеже раменима и рече:

— Још сам испала крива. — Не сматрам да сте криви због своје неискрености ... — уздахну Иљин. — Казао сам то

онако, уз реч ... Ваша неискреност је и природна, и у реду је. Кад би се сви људи договорили и сложили па наједном постали искрени, онда би им све отишло до ђавола, у прах и пепео.



Софији Петровној не беше до филозофирања, али се обрадова згодној прилици да промени разговор и улита:

— А зашто? — Па зато што су искрени само дивљаци и животиње. Чим је цивилизација унела у живот

потребу за једном таквом згодом као што је, на пример, женска врлина, онда је ту искреност већ неумесна.

Иљин љутито поче копкати штапом то песку. Лубјанцева га је слушала, много није разумевала, али јој се разговор свиђао. Њој се пре свега допадало што се о „паметним стварима" са њом, обичном женом, разговара; затим, имала је велико задовољство да посматра како се ово бледо, живо и још увек љуто, младо лице мења. Много штошта није разумевала, али јој беше јасна дивна смелост модерног човека, са којом он, без премишљања и без икаквих сумњи, решава велика питања и доноси завршне закључке.

Наједном, она опази да му се диви и уплаши се. — Опростите, али ја, не разумем — похита она да каже — зашто сте повели разговор о

неискрености? Понављам још; једном -своју молбу: будите ми добар и искрен пријатељ, па ме оставите на миру! Искрено вас молим!

— У реду, још ћу се борити! — уздахну Иљин. — „Стараћемо се" ... Само, једва да ће моја борба довести до нечег. Или ћу себи просвирати куршум кроз главу, или... или ћу на најглупљи начин да се пропијем. Лоше ми се лише! Све има своју меру, па тако и борба са собом. Реците, може ли се човек борити са лудилом? Ако се опијемо, како ћемо онда надјачати своје узбуђење? Шта могу да радим кад је ваш лик прирастао за моју душу па ми непрестано, дан и ноћ, стоји пред очима, као сад овај бор? Е, па, научите ме какав подвиг треба да учиним да бих се извукао из ове одвратне, несрећне ситуације, кад ове моје мисли, све жеље, ови снови, нису у мојој власти него у власти неког демона који је ушао у мене. Ја вас волим, волим вас толико да сам већ испао из свот колосека, напустио свој посао и своје блиске пријатеље, заборавио свога бога! Још никада у животу нисам овако волео!

Софија Петровна се није надала оваквом прелазу, па се грудима окрете према Иљину и са страхом погледа у његово лице. Очи му беху навреле од суза, усне су му дрхтале, а преко целог лица прели се неки незајажљиви молећив израз.

— Ја вас водим! — промрмља он примичући своје очи њеним крупним, преплашеним очима. -Ви сте тако дивии! Ја у овај мах патим, али, кунем вам се, целога бих живота овако остао, патио и гледао у ваше очи. Али... ћутите, преклињем вас!

Софија Петровна, потпуно изненађена, поче брзо, врло брзо премишљати којим би речима могла да га заустави. „Отићи ћу!" — одлучи она, али још није успела ни да устане, а Иљин је већ клечао пред њееим ногама ... Грлио је њена колена, гледао јој у лице, и говорио јој страсно, живо, слаткоречиво. У страху и ошамућена, она није ни чула шта он говори; и некако сад, у овом опасном тренутку, док су јој се колена пријатно стезала као у топлој кади, она је с неком љутитом пакошћу тражила некакав смисао својим осећањима. Љутила се што је уместо врлине која треба да протестује обузимају клонулост, леност и мртвило, као кад пијан човек осећа да га ни бриге није низашта; само, у дубини душе, неки далеки делић злурадо је копкао: „А зашто сада не одеш? Дакле, то тако мора да буде? Је л'?"

Тражећи смисла у самој себи, она није схватила зашто није истргла руку, уз коју се Иљин као пијавица припио, и зашто је пожурила да се у исти мах кад и он осврне десно и лево, да их ко не примети. Борови и облаци стајали су непомичио и гледали попреко, слично старим фамулузима кад гледају дечје несташлуке, али су се обавезали за новац да ћуте и да то не достављају школским властима. Стражар на насипу стајао је као стуб, и чинило се као да гледа у клупу.

„Нека гледа!" помисли Софија Петровна. — Али... али, чујте ме! — најзад проговори она очајиим гласом. — Чему то води? Шта ће

после бити? — Не знам, не знам... — шапутао је он и одмахивао руком на непријатно питање. Зачу се проамукло, хучно звиждање локомотиве. Овај туђ и хладан звук свакидашње прозе

учини да се Лубјанцева прену. — Ја немам времена... треба да идем! — рече она и брзо устаде. — Долази воз ... Андреј

долази! Он треба да руча. Софија Петровна, зажарена лица, окрете се према насипу. Најпре је локомотива лагано

промилела, а за њом се појавише вагони. Оно не беше воз за становнике летњиковца, како се Лубјанцевој учинило, већ теретни вагони, у дугоме низу, један за другим, као дани људокога живота, вукли су се испред беле позадине цркава и као да им ни краја није било.

Али најзад и воз се заврши и последњи вагон, са светиљкама и возовођом, изгуби се иза зеленила. Софија Петровна се нагло окрете и, не гледајући Иљина, брзо пође назад, просеком. Беше већ савладала себе. Црвена од стида, увређена, не од Иљина, већ због личне малодушности, због своје бестидности, с којом је она, жена морална и челна, допустила туђем човеку да јој грли колена,



она је сад само на једно мислила да што пре стигне до своје виле, до своје породице. Адвокат ју је једва стизао. Скрећући из просека на уску путању, она се хитро осврну и угледа само песак на његовим коленима, па му руком махну да је напусти.

Дотрчавши кући, Софија Петровна је читавих пет минута стајала непомичио у овојој соби погледајући час у прозор, час у свој писаћи сто ...

— Неваљалица сам! — грдила је сама себе. — Неваљалица! За инат себи, она се, ништа не тајећи, сећала свих појединости и да је за све ово време била

против Иљинових удварања, али шта ју је то вукло да иде и да се са њим објашњава; и не само то, већ док се он ваљао испред њених ногу, осећала је необично уживање. Сећала се свега, не штедећи се, па, гушећи се од стида, сад би радо ишамарала себе.

„Јадни Андреј", мислила је она трудећи се да при сећању на мужа свом лицу да што више нежности. „Варја, сирота моја кћеркица, и не зна каква јој је мати! Опростите ми, мили моји! Ја вас волим много ... много!"

И желећи да сама себи докаже како је врло добра жена и мати, да се поквареност још није дотакла оних њених „основа" о којима је Иљину говорила, Софија Петровна отрча у кухињу и развика се на куварицу што још није поставила за Андреја Иљича. Покушала је да замисли изглед уморног и гладног мужа, поче га гласно жалити, па је сама поставила сто за њега, што раније никад није радила. Затим нађе своју кћер Варју, узе је у наручје и топло загрли; учини јој се да је девојчица тешка и хладна, али не хтеде то себи да призна, и поче јој објашњавати како је њен тата добар, поштен и красан човек.

Али кад је убрзо затим стигао Андреј Иљич, она се једва поздрави с њим. Прилив притворних осећања већ је прошао и ништа јој није потврдио, већ ју је овојом лажју само узбудио и наљутио. Она седе поред прозора и поче јадиковати и љутити се. Само у невољи могу људи да схвате како није лако бити господар својих мисли и осећања. Доцније, Софија Петровна је причала како је код ње настала „збрка, у нојој је тешко било снаћи се, као кад би човек хтео да пребројава врапце у њиховом брзом лету". Збот тога, на пример, што се није обрадовала доласку мужа и што јој се није свиђало како се он понаша при јелу, она наједанпут осети мржњу према њему.

Андреј Иљич, изнурен глађу и умором, чекајући да му се донесе супа, навали на кобасицу, и јео је халапљиво, гласно жваћући и покрећући слепоочнице.

„Боже мој", помисли Софија Петровна, „ја га волим и поштујем, али... али зашто он овако одвратно жваће?"

У њеиим мислима настаде неред, ништа мањи него у њеним осећањима. Лубјанцева, као и сви други неискусни у борби са непријатним мислима, свом снагом се трудила да не мисли о својој невољи, и што се усрдније трудила, у њеној се уобразиљи све рељефније појављивао Иљин, песак на његовим коленима, растресити облаци, воз ...

„И што ли сам ја данас, глупача једна, ишла?" лупала је главу она. „Зар сам ја таква да не могу гарантовати за себе?"

У страху су велике очи. Кад Андреј Иљич поједе и последње јело, она се већ беше сасвим одлучила: све ће испричати мужу и тако ће избећи опаоност.

— Андреј, морам с тобом озбиљио да поразговарам — поче она, док је он, пошто је ручао, скидао капут и ципеле да легне да се одмори.

— Дакле? — Да идемо одавде! — Хм ... куда? За варош је још рано. — Не, него да отпутујемо, или тако нешто... — Да отпутујемо ... — промрмља бележник истежући се. — Па и ја о томе сањам, али где да

нађем новаца и на коме да оставим канцеларију? И, размисливши мало, он додаде: — Стварно, теби је досадно. Отпутуј сама, кад желиш! Софија Петровна пристаде на то, али се одмах сети да ће се Иљин обрадовати згодној

прилици, па ће поћи с њом истим возом, у истом вагону... Она је размишљала и гледала у мужа, ситог али још уморног. Поглед јој се некако заустави на његовим ногама, малим, готово женским, у пругастим кратким чарапама, са чијих су крајева стрчали конци...

Иза спуштених ролетни ударао је о стакло на прозору и зујао бумбар. Софија Петровна је гледала у конце, слушала зујање и замишљала како путује ... Преко пута ње, дању и ноћу, седи Иљин, не скидајући очију са ње, љут на своју немоћ и блед од душевног бола. Он сматра себе за развратног дечка, грди је, Чупа своју косу, али чим сачека да настане мрачно и кад уграби згодну прилику, док путници спавају или се скидају на станици, он пада пред њу на колена, стеже јој ноге као онда на клупи ...

Она се изненада сети да сања... — Слушај, не могу сама да путујем! — рече она. — Мораш и ти са ином! — Не фантазирај Софочка! — уздахну Лубјанцев. — Треба бити озбиљан и желети само оно



што се може остварити. „Кренућеш и ти, кад дознаш!" помисли Софија Петровна. Одлучивши да по сваку цену отпутује, она се осети ван опасности; мало-помало, њене се

мисли средише, она се разведри, па се усуди да о свему размишља; али ма колико размишљала и сањала, свеједио, отпутоваће! Док је муж спавао, полако наста и вече ... Она је седела у салону и свирала на клавиру. Вечерња живост напољу, иза прозора, звуци музике и, што је главно, помисао да је била паметна па се умела снаћи у невољи, сасвим је разведрише. Друге жене, говорила јој је њена мирна савест, у оваквој ситуапији као што је њена заиста не би издржале, и вртлог би их занео, док она замало па да изгори од стида, патила је, и сад бежи од опасности која можда и не постоји! Њена врлина и одлучност разнежили су је толико да се чак два-трипут огледала и у огледалу.

Кад се смрче, дођоше им гости. Мушкарци у трпезарији седоше да играј у карте, даме заузеше салон и терасу. Касније од свих дође Иљин. Био је тужан, суморан, и некако као болестан. Како је сео у кутак дивана, тако је и остао целе вечери, не дижући се. Обично весео и разговорам, овога пута је све време ћутао, смрштио се и трљао очи. Кад је требало да одговори на нечије питање, он се силом осмејкивао, и то само горњом усном, и одговарао испрекидано, јетко. Једно пет пута одговор му је био духовит, али му духовитост беше сурова и безобзирна. Софији Петровној се учини да само што не добије живчани напад. Тек сада, седајући за клавир, њој први пут би јасно да овом несрећнику није до шале, да њега душа боли и да не зна шта ће са собом. Због ње он губи најбоље време у својој каријери и младости, он троши и паследњу пару на летњиковац, препустио је судбини мајку и сестру и, што је главно, сустао је у мученичкој борби са самим собом. И из простог, обичнот човекољубља требало би се озбиљно понашати према њему.

Све је то она схватила јасно, до дна душе, и кад би у тај мах пришла Иљмну и рехла му: „Не!", у њеном гласу било би толико снаге о коју би се тешко било оглушити. Али она нити му је пришла, нити му је рекла, чак није ни помислила на то ... Ситничарство и егоизам младих створења нису се у њој, како јој се учини, још никад одразили тако јако као те вечери. Беше свесна да је Иљин несрећан и да на дивану седи као на угљевљу, и би јој криво због њега, али у исти мах присуство човека који је до суза воли испуњавало јој је душу победом и осећањем њене надмоћности. Она је осећала своју младост, лепоту, нериступачност, и — срећом, одлучена да путује! — ове вечери даде себи одушке. Кокетујући, смејала се непрестано, певала је са особитим осећањем и надахнуто. Све ју је радовало и све јој беше смешно. Смешно јој беше и кад се сетила случаја на клупи, и стражара који их је посматрао. Смешни јој беху и гости и безобзирна духовитаст Иљинова, и игла у његовој кравати, коју раније никад није залазила. Игла је имала облик црвене змијице, са дијамантским очима; па и та јој се змијица учини смешна, да беше спремна да је изљуби.

Софија Петровна је певала романсе нервозно, са неким полуопијеним жаром и, као да позлеђује туђе ране, навлаш је бирала тужне, меланхоличне, које причају о изгубљеним надама, о прошлости, о старости... „А старост се приближу]е све више и више . . ." певала је она. А шта се ње тиче старост?

„Изгледа да код мене није нешто у реду", мислила је она покаткад кроз смело певање. Око дванаест часова гости се разиђоше. Иљин оде последњи. Софија Петровна још је имала

истрајности да га испрати до последње степенице на тераси. Желела је да му каже да ће са мужем да отпутује, те да види какав ће ефекат направити на њега.

Месец се крио иза облака, али ипак беше толико светло да је Софија Петровна могла да види како се ветар игра пешевима његовога капута и завесама на тераси. Видело се и како је Иљин био блед и како, упињућм се да буде насмејан, криви горњу усну ...

— Соња, Соњечка... драго моје створење! — промрмља он спречавајући је да говори. — Мила моја, лепа и добра!

У наступу нежности, са сузама у гласу, он је засу речима милоште, све нежнијим и нежнијим, и већ пређе на ти, као да говори жени или љубавници. Неочекиваио за њу, он је наједанпут једном руком загрли око струка, а другом ухвати за лакт.

— Драга моја, лепото моја... — прошапута он љубећи је у врат испод потиљка — буди искрена, хајде сад код мене!

Она се извуче из његовог загрљаја и подиже главу, спремна да плане љутњом и да се побуни, али љутња јој не пође за руком, и сва њена хваљена врлина и чистота стигоше само дотле да каже фразу коју у оваквим приликама све обичне жене изговарају:

— Ви сте памет изгубили! — Одиста, хајдемо! — настави Иљин. — И сада, и тамо код клупе, уверио сам се, Соња, да

сте и ви исто тако немоћни као и ја ... Нећете добро проћи! Ви ме волите, па се сада без успеха погађате са свајом савешћу.

Видећи да она одлази од њега, он је ухвати за рукав од чипака и доирши убрзано: — Акта не данас, а оно сутра, попустити се мора! Нашто одлагање? Моја драга, моја мила

Соња, пресуда је пала, зашто одлагати извршење? Зашто себе обмањивати? Софија Петровна се оте из његоиих руку и стругну кроз врата. Вративши се у салон, она



махинално затвори клавир, седе и дуго је гледала вињету на нотама. Није могла ни да стоји, ни да мисли... Од узбуђења и жестине остаде јој само грозна слабост са лењошћу и досадам. Савест јој је шапутала да се вечерас рђаво понашала глупо, као ошамућена девојчица, да се малочас са њим грлила на тераси, и сад осећа око струка и око лакта неку нелагодност. У салону не беше баш никога, горела је само једна овећа. Лубјанцева је седела на округлој хоклици пред клавиром, не мичућу се, чекајући нешто. И нека тешка, неодређена жеља, користећи њену крајњу малаксалост и помрчину, поче је савлађивати као змијски цар; она јој је окивала удове и душу, расла свакот тренутка, и већ више није претила као досад, него је стајала пред њом отворено, у свој својој голотињи.

Пола сата седела је она тако не мичући се и не сметајући себи да мисли на Иљина, затим тромо устаде и оде у опаваћу собу. Андреј Иљич већ је био у постељи!. Она седе крај отвореног прозора и предаде се својој чежњи. У глави више не беше „збрке", ова осећања и све мисли су се сложно збијале око једног јасног циља. Покушала је као да се бори, али одмах је одмахнула руком... Сад је схватила како је непријатељ јак и неумољив. Да би се с њим могла борити, потребно је да има снаге и моралне чврстине, а рођење, васпитање и живот ништа јој нису дали на шта би се могла ослонити.

„Неморална! Гадура! Дакле, таква си ти?" грдила је она себе због своје немоћи. „Зар си ти таква?"

Њена увређена честитост толико беше узбуђена том немоћи да је себе назвала овим погрдним речима које је знала и наговорила је себи безброј увредљивих и понижајвајућих истина. Па рече још себи да досад никад није била неморална, нити је падала, само зато што не беше повода, и што је њена свакидашња борба била само забава и комедија...

„Рецимо да сам се и борила", мислила је она, „али каква је то борба! И жене које се продају боре се пре продаје, па ипак се продају. Лепа, богме, борба, поквариш се за дан, као млеко! За само је-дан дан!"

Она је сама себи утврдила кривицу, та њу не вуче из куће неко осећање, нити личност Иљинова, већ чулни осећаји који је још очекују... Госпођа на летовању, лака жена, а таквих је безброј! „Како убише ма-ајку у птичице ма-а-алене!" запева неко с оне стране прозора промуклим тенором.

„Ако је да се иде, онда је време", помисли Софија Петровна. Срце јој наједном закуца врло јако.

— Андреј! — готово викну она. — Чујеш, ми... ми ћемо ићи, је л' да? — Да ... Већ сам ти казао: кренућеш сама! — Али чуј ме — рече она — ако и ти са мном не пођеш, можеш ме изгубити! Ја сам се, чини

ми се, већ заљубила. — У кога? — улита Андреј Иљич. — Теби треба да је свеједно у кога! — викну Софија Петровна.

Андреј Иљич се диже, избаци ноге низ постељу и зачуђено погледа у тамну силуету своје жене. — То је уображење! — зевну он. Он није веровао, али се итак уплаши. Размисливши мало и упутивши жени неколико

безначајних питања, изнесе своје погледе на породицу, на неверство... поразговара лењо десетак минута с њом, па леже. Његова сентенција оста без успеха. Безброј је погледа на овом свету, и њихова добра половина припада људима који никад нису били у некој невољи!

Без обзира на то што беше доцкан, становници летњиковца још беху на ногама, тамо, иза прозора. Софија Петровна пребаци на се лак отртач, застаде мало, размисли... Имала је још доста одлучности да овом сањивом мужу каже:

—- Слава ти се? Ја идем да се прошетам... Хо-ћеш ли и ти са мном? То беше последња њена нада. Не добивши одговор, она изађе. Било је ветровито и свеже.

Она није осећала ни ветар, ни мрак, већ је стално ишла, ишла ... Гонила ју је неодољива снага, а чинило јој се да кад би застала, нешто би је гурнуло у леђа...

— Неморална! — мрмљала је она нехотице. Гадура! Она се гушила, сагоревала од стида, није осећала ноге под собом, али оно што ју је гурало да

иде напред беше јаче и од њенога стида, и од разума, и од страха...

РУЖИЧАСТА ЧАРАПА (13)

Тмуран, кишни дан. Небо је већ дуже време прекривено облацима и киши као да нема краја. Напољу лапавица, барице, мокре чавке, а у собама полумрак и таква хладноћа, дође ти да наложит пећ.

Иван Петрович Сомов шета по свом кабинету из једног угла у други и гунђа на време. Кишне капи на прозорима и полумрак у соби изазивају у њему тугу. Њему је неиздрживо досадно, а нема чиме да убије време... Новине још нису донели, нема могућности да се иде у лов, неће се још скоро ни ручати ...

Сомов није сам у кабинету. За његовим писаћим столом седи М-me Сомова, малена, лепушкаста дамица, у лакој блузи и ружичастим чарапама. Она вредно шкраба по писму. Пролазећи



поред ње, Иван Петрович сваки час погледа преко њеног рамена на текст. Он вида крупна слова која храмљу, узана и танка, са немогућим реповима и квачицама. Много је мрља од мастила, прецртавања и отисака прстију. Дељење речи М-me Сомова не воли, и сваки њен редак, дошавши до краја листа, са страшним грчевима, као водопад пада доле ...

— Лидочка, коме тако много пмшеш? — ш-тта Сомов, видевши да жена почиње да шкраба по шестом листу.

— Сестри Вари ... — Хм, дугачко! Дај ми да га прочитам из досаде. — Узми, читај, само ту нема ничег интересантног. Сомов узима исписане листове и, продуживши да шета, прихвата се читања. Лидочка се

наслања на леђа фотеље и прати израз његовог лица. Већ после прве странице, лице му се издужује и изражава нешто слично запрепашћењу... Код треће странице Сомов се мршти и чеше по затиљку. На четвртој се зауставља, страшљиво погледа на жену и предаје се мислима. Промисливши мало, са уздахом се опет прихвата читања ... Лице му изражава недоумицу, чак и страх ...

— Не, па то је немотућно! — гунђа он, завршивши читање и бацајући листове на сто. — Потпуно немогућно!

— Шта то? — трже се Лидочка. — Шта то! Исписала шест страница, потрошила на писање читава два сата и... ништа од

света! Макар једна најмања мисао! Читаш, читаш, наилази помрачење, као кад на чајним кутијама разабиреш кинеске бесмислице. Уф!

— Да, то је истина, Вања... — каже Лидочка црвенећи. — Аљкаво сам писала... — Ког ђавола аљкаво? У аљкавом писму постоји смисао и склад, постоји садржај, а код тебе

... Извини, чак ни име не могу да му дам. Савршена бесмислица! Речи и реченице, а ни најмањег садржаја. Цело твоје писмо слично је у длаку разговору два малишана: ,,Ми имамо палачинке, данаске!" — „А к нама је дошао војник!" Жваћеш, преживаш. Развлачиш, понављаш се... Ситне мисли скакућу као ђаволи у решету: не разазнајеш где шта почиње, а где се свршава. Но, може ли тако?

— Када бих пажљиво писала — правда се Лидочка — тада не би било грешака... — Ах, о грешкама ја и не говорим! Вапије јадна граматмка. Сваки редак, то је за њу лична

увреда. Ни зареза, ни тачака, а јат брр. Земља се пише не са јат, већ са е. А рукопис? То бије рукопис, већ очајање. Говорим без шале, Лида... Мене је запрепастило и поразило то твоје писмо ... Не љути се, Драга моја, али ја, богами, нисам мислио да си ти такав шустер у граматици. Међутим, по свом положају, ти припадаш образованом, интелектуалном кругу, ти си жена универзитетски образованог човека, кћи генерала! Слушај, јеси ли ти учила негде?

— Како да не? У пансиону фон Мебке завршила сам ... Сомов слеже раменима и, уздахнувши, настави да шета. Лидочка, схватајући своје незнање и

стидећи се, такође уздише и обара очи... Десет минута дролази у ћутању... — Слушај, Лидочка, па то је у суштини ужасно! — каже Сомов зауставивши се одједном пред

женом и гледајући с ужасом у његао лице... — Па ти си мајка... Схваташ ли? Како ћеш ти учити децу ако сама ништа не знаш? Твој мозак је добар, али каква је корист од њега ако није усвојио ни елементарна знања? Но, пљујем на знања,... деца ће их добити у школи, али ти и у моралном смислу храмљеш. Па ти понекад тако лупиш да је одвратно слушати!

Сомов опет слеже раменима, преклони скуте домаћег огртача и продужи да шета... Њему је и досадно и криво му је, а у исто време жао му је Лидочке, која не протестује, већ само трепће очима. И једном и другом тешо је и горко... Ни једно ни друго у невољи и не примећују како време пролази и приближава се час ручка.

Седајући да руча, Сомов, који воли да поједе укусно и спокојно, испија велику чашу вотке и почиње разговор о друтој теми. Лидочка га слуша, повлађује, али одједном за време супе, очи су јој пуне суза и она почиње да цмиздри.

— То је мама крива! — каже она, бришући сузе салветом. — Сви су јој саветовали да ме да у гимназију, а из гимназије ја бих вероватио пошла на стручке курсеве.

— На стручне курсеве... у гимназију... — гунђа Сомов. — То су већ крајности, драга моја! Зар је добро бити учена жена? Учена жена ... ђаво би га знао шта. Ни жена ни мушкарац, већ тако, ни риба ни месо, ни ово ни оно. Мрзим учене жене! Никада се не бих оженио ученом.

— Не моту да те схватим ... — каже Лидочка. — Љутиш се што нисам учена, а у исто време мрзиш учене; љутиш се што у мом писму нема мисли, а сам си против тога да учим.

— Ти се хваташ за реч, мила — зева Сомов, наливајући себи из досаде другу чашицу... Под утицајем попијене вотке и заситног ручка, Сомов постаје веселији, бољи и попустљивији

... Он гледа како његова љушка жена, забринутог лица, припрема салату, и њега обузима љубав према жени, попустљивост, праштање свега .. .

„Узалуд сам је данас, јадницу, обесхрабрио ..." мисли он. — „Зашто сам јој рекао толико увредљивих речи? Она ми је, истина, глупава, нецивилизована, ограничена, али ... медаља има две



стране, audiatur et altera pars3... Можда су хиљаду пута у праву они који кажу да се женска

непромишљеност заснива на женском позиву ... Њен позив је, рецимо, да воли мужа, да рађа децу, да сецка салату, па шта ће јој, ког ђавола, знања? Јасно."

На намет му пада при том како су паметне жене уопште тешке, како много захтевају, како су строге и тврдоглаве, а како је, напротив, лако живети са глупом Лидочком, која се ни у шта не петља, што-шта не схвата и не намеће се својом критиком. С Лидочком је и спокојно и не ризикујеш да набасаш на контролу ...

„Бог с њима, с тим паметним и ученим женама! Са обичнима се боље и спакојније живи", мисли он, примајући од Лидочке тањир с пилетином...

Подсећа се он да цивилизован мушкарац понекад зажели да проћаска и измени мисли са паметном и ученом женом ...

„Па шта?" мисли Сомов. „Ако ми се прохте да проћаскам о паметним стварима, поћи ћу Наталији Андрејевној ... Или Марији Францевној ... Врло просто!"

ПАТНИЦИ (14)

Лидочка Кудјринскаја, млада дамица, која је имала много удварача, наједном се разболе, и то тако озбиљно да муж не оде у канцеларију, а њеној мајци у Твер послаше телеграм. Развој своје болести она је причала о:вако:

— Отпутовала сам у Љесноје тетки. Проведох тамо недељу дана и после са свима осталим одох кузини Варји. Њен муж је, знате, мрзовољан чозек и тиранин (ја бих убила таквот мужа), али тамо смо весело провели време. Прво, ја сам ту учествовала у дилетантској представи. Давао се „Скандал у господској породици". Хрустаљев је играо заносно! За време паузе попила сам хладну, ужасно хладну воду са лимуном и с мало коњака......Вода с лимуном и коњаком јако личи на шампањац... Попих и ништа не осетих. Сутрадан после представе јахала сам у друштву Адолфа Иванича. Било је (мало влажно и проби ме хладноћа. Свакако, тад сам и назебла. Кроз три дана отпутовах својој кући да видим како живи мој драги, мој добри Васја, и узгред да узмем свилену хаљину, баш ону, са цветићима. Васју, наравно, не затекох код куће. Одем у кухињу да кажем Прасковји да спреми самовар, потледам, над код ње на столу дивне младе ротквице и шаргарепе, просто као играчке. По једем неку шаргарепу, па и ротквицу. Нисам много појела, али замислите, наједном почне да ме пробада ... Брчеви, грчеви, грчеви ... Ах, уомирем! Дотрча Васја из канцеларије. Природно, хвата се за косу и бледи. Трче по лекара... Разумете ли? Умирем па то ти је!

Грчеви су отпочели у подне, у три сата дође лекар, а у шест Лизочка заспала и спавала је тврдо до два сата ноћи.

Откуцава два сата . . . Светлост ноћне лампице једва се пробија кроз плави абажур. Лизочка лежи у кревету. Њена бела чипкана ноћна капица јако се оцртава у тамној позадини црвенога јастука. Крај ногу седи Василиј Степанович, њен муж, срећан, јадник, што му је жена најзад код куће и у исто време страшно га уплаши њена болеет.

— Па, како се осећаш, Лизочка? — пита он шапатом приметивши да се пробудила. — Боље ми је... — јечи Лизочка. — Грчева више немам, али ми се не спава . . . Не могу да

заспим! — Аиђеле мој, да није време да ти променим облоге? Лизочка се подиже лагано, са изразом патње и грациозно спушта главу на раме. Василиј

Степанович богобојажљиво, једва додирујући прстима топло тело, мења облоге. Лизочка се јежи, смеје се због хладне воде која је голица, и опет леже.

— Ти, грдан, не спаваш! — јечи она. — Зар могу да спавам! — То је код мене нервно, Васја. Ја сам веома осетљива жена. Лекар ми је преписао лек за

стомак, али ја осећам да он није схватио моју болест. Ту су посреди нерви, а не стомак, кунем ти се, да су то нарви. Плашим се само једног, да се моја болест не погорша.

— Неће, Лизочка, неће! Сутра ће ти бити боље! — Сумњам! Не плашим се за себе . . . мени је свеједно, чак и волим да умрем, али ми је тебе

жао! Наједном постанеш удовац и останеш сам. Васочка је ретко у друштву своје жене и одавно је већ навикао на самоћу, али га Лизочжине

речи узнемирују. — Забога, зашто тако говориш, мамице! Зашто те мрачне мисли? — Зар не? Плакаћеш мало и туговаћеш мало, а после ћеш се и навићи. Чак ћеш се и

оженити. Муж се хвата за главу.

— Де, де, нећу — умирује га Лизочка. — Само ти мораш бити готов на све.

3 Нека се чује и друга страна.



„А кад бих наједном заиста умрла!" — помисли она затварајући очи. И Лизочка замишља изглед своје смрти, како се око њеног самртничког одра тискају мајка,

муж, кузина Варја са супругом, рођаци, обожаваоци њеног „талента", како им она шапуће последње „збо-гом". Сви плачу. Затим, кад је већ мртва, њу, љупко бледу, црне косе, облаче у ружичасте хаљине (оне одговарају њеном лицу) и стављају је у веома скупоцен ковчег са златним ногама, пун цвећа. Мирише тамјан, пуцкарају свеће. Муж; се не одмиче од ковчега, а обожаваоци талента не одвајају очи од ње: „Као да је жива! Она је у 'ковчегу 'дивна!" Цела варош прича о рано угашеном животу. Али ево носе је и у цркву. Носе: Иван Петрович, Адолф Иванич, Варјин муж, Николај Семјонич и онај црномањасти студент, који ју је научно да пије воду с лимуном и коњаком. Штета само што не свира музика. После опела — целивање. Сва црква пуна је плача. Доносе поклопац украшен кићанкама и... Лизочка се за навек растаје с овим светом. Чује се како укуцавају ексере. Куц, куц, куц! Лизочка дрхти и отвара очи.

— Васја, јеси л' овде? — пита она. — Обузеле су ме необично мрачне мисли. Боже, зашто сам толико несрећна да не могу да заспим? Васја, сажали се на мене, испричај ми нешто!

— Шта да ти причам? — Нешто ... о љубави — каже немоћно Лизочка. — Или ми причај нешто из јеврејеког живота

... Василиј Степанич, спреман на све, само да му жена буде расположена и да не говори о

смрти, глади зулуфе изнад ушију, прави смешно лице и прилази Лизочки. — А треба ли да вам се цасовник поправи? — пита он. — Треба, треба! — кикоће се Лизочка и пружа му са стола свој златан сат. — Поправи! Васја узима сат, дуто разгледа механизам и, грчећи се сав, говори: — Не мозе се попхавити ... Ту на један тоцкиц два зупци нема. Тиме се и свршава цела представа. Лизочка се кикоће и пљеска рукама. — Сјајно! — кличе она. — Изванредно! Знаш, Васја? Ти страшно глупо радиш што не

учествујеш у дилетантским представама! Ти имаш сјајан таленат. Ти си кудикамо бољи од Сисунова. С нама је суделовао у „Моме имендану" дилетант, неки Сисунов. Првокласан даровити комичар! Замисли: меснат нос, као цвекла, очи зелене, а иде као штрк... Сви смо прштали у смех. Причекај, показаћу ти како иде.

Лизочка скаче с кревета и почиње корачати по поду без ноћне капице, боса. — Клањам се! — говори она у басу, подражавајући мушки глас. — Каково добро? Чега има

новог под месецо!М? Ха-ха-ха! — кида се она од смеха. — Ха-ха-ха! — понавља Васја. И оба супружника кикоћу се, заборављајући на болеет и јуре један другог по соби. Јурњава се

завршава тиме што Васја хвата жену за спаваћицу и жудно је обасипа пољупцима. После једног врло страсног загрљаја, Лизочка се наједанпут присећа да је озбиљно болесна ...

— Какве су то глупости! — рече она правећи озбиљно лице и огрћући се покривачем. — Ти си, зацело, заборавио да сам ја болесна! Врло паметно, заиста!

— Извини ... — збуњује се муж:. — Болест ће се погаршати, тм ћеш за то бити крив. Рђав си! Ниси добар! Лизочка затвара очи и ћути. Пређашња малак-салост и паћенички израз гараћају јој се, опет

се чује тихо јечање. Васја мења облоге и, задовољан што му је жена код куће а не на тркама код тетке, спокојно седи крај њених ногу. Не спава до зоре. У десет часова долази лекар.

— Е, како се осећамо? — пита он пипајући пулс. — Јесте ли сдавали? — Рђаво — одговара муж уместо Лизочке. Врло рђаво!

Лекар одлази до прозора и пиљи у пролазника димничара. — Докторе, могу ли данас да пијем кафу? — пита Лизочка. — Можете. — А могу ли данас да устанем? — Па и то би могло, богме, али... боље је да лежите још који дан. — Рђаво је расположена... — шапуће му Васја на уво. — Мрачне мисли... поглед на свет

не-како ... Ја се необично бринем за њу! Лекар седа за сто и, пошто протрља руком чело, преписује Лизочки натријум-бромид, затим се

поздравља и, пошто обећа да ће доћи још и увече, одлази. Васја не иде у канцеларију, већ седи крај жениних ногу ...

У подне се скупљају обожаваоци њеног таленгга. Они су узнемирени, уплашени, донели су много цвећа, француских књига. Лизочка, у белој као снег ноћној капи и пижамии, лежи у постељи и гледа загонетно, тобож не верује у своје оздрављење. Обожаваоци таланта виде мужа, али му радо праштају његову ирисутност и њих и њега уједињује поред ове постеље иста несрећа!

У шест часова увече Лизочка се успављује и опет спава до два сата ноћи. Васја, као и пре, седи крај њених ногу, савлађује сан, мења облоге, приказује живот Јевреја, а ујутру, после друге патничке ноћи, Лиза се већ врти око огледала и намешта шешир.



— Куда ћеш ти, драга моја? — пита је Васја гледајјући у њу молећино. — Шта? — чуди се Лизочка правећи запрепашћено лице. — Зар ти не зиаш да је данас код

Марје Љвовне проба? Испративши је, Васја, не знајући шта да ради, узима из досаде своју ташну и одлази у

канцеларију. Од непроспаваних ноћи боли га глава, тако боли да је лево око непослушно и само се од себе склапа...

— Шта је то с вама, драги мој? — пита га шеф. — Шта је то? Васја одмахује руком и седа.

— И не питајте, ваша светлости — вели он уздишући. — Толико сам се намучио за ова два дана... толико намучио! Лиза је болесна!

— Боже! — плаши се шеф: — Лизавета Павловна? Шта јој је? Василиј Степашин само шири руке и диже очи према плафону, као желећи да каже: „Шта се

може кад је у питању промисао божја!" — Ах, пријатељу мој, ја могу само да вам из свег срца изразим своје жаљење! — уздахне

шеф преврћући очима. — Ја сам, срце моје, изгубио жену ... знам како је. То је грдан губитак... грдан губитак! То је страшно... Страшно! Надам се да је Лизавета Павловна оздравила? Који је лекар лечи?

— Фон-Штерк. — Фон-Штерк? Боље би било да сте се обратили Магнусу, или Семандрицком. Па и ви сте

некако веома бледи! И ви сте болесни! То је страшно! — Да, ваша светлости ... нисам спавао ... толико сам се намучио .. . толико преживео! — А дошли ето у канцеларију! Зашто сте дошли, не разумем? Зашто ете себе приморали да

дођете? Зашто на себе болесног нисте мислили? Идите кући и седите тамо док не опоравите! Идите, наређујем вам! Савесност је добра одлика младог чиновника, али не треба заборавити, како веле Римљани, mens sana in corpore sano, то јест да је здрава глава у здравој структури!

Васја слуша, враћа акта поново у ташну и, поздравивши се са шефом, иде кући да слава.

ПУТНИК ПРВЕ КЛАСЕ (15)

Путник прве класе тек што је ручао на станици па, загрејан мало, леже на плишано канабе, слатко се испружи и задрема. Пошто је продремао не више од пет минута, он погледа чежњивим очима свога суседа, који је седео према њему, осмехну се и рече:

— Мој покојни отац волео је да му после ручка сељанке чешу табане. Сав сам се на њега изметнуо, али само с том разлихом што мене увек после обеда не сврбе табани већ језик и мозак. Волим, сиромах, да млатим празну сламу после доброг ручка. Дозвољавате ли ми да поразговарам с вама?

— Будите тако дабри — одговори vis-a-vis. — После доброг ручка мени је довољан најмањи повод да ми се у главу увуку ђаволсни

kрупне мисли. На пример, малочас смо ја и ви видели крај бифеа два младића, и ви сте чули како је један од њих честитао другоме популароност. „Честитам вам, вели, ви сте већ популарни, а и почињете да стичете славу." Свакако, то су глумци или нека мала новинарска пискарала. Али није у томе ствар. Мене, драги господине, интересује сад питање шта треба управо разумети под речју слава или популарност? Шта ви мислите? Пушкин је називао славу закрпом отворене боје на кошуљи, и ми је сви схватамо као Пушкин, то јест више или мање субјективно, али нико још није дао јасну, логичну дефиницију те речи. Не знам шта бих дао за такву дефигаицију?

— Шта ће вам она сад? — Видите, кад бисмо ми знали шта је слава, нама би, можда, био познат и начин како се до

ње долази — рече путник прве класе размисливши мало. — Треба да вам напоменем, драги господине, да кад сам био млађи, тежио сам оном својом душом да постанем познат. Популарност је била тако рећи моје лудило. Због ње сам учио, радио, проводив несане ноћи, остајао без коре хлеба и губио здравље. И чини ми се, уколико могу да закључим објективно, имао сам све услове да дођем до ње. Прво, по занимању сам инжењер. Досад сам налравио у Русији двадесетак величанствених мостова, увео сам у три вароши канализацију, радио сам у Русији, у Енглеској и у Белгији ... Друго, написао сам безброј специјалних огледа из своје струке. Треће, господине мој, још од детињства осећао сам склоност према хемији; бавио сам се у слободним часовима том науком, нашао сам начин добијања неких органских киселина, тако да ћете моје име наћи у свим страним уџбеницима хемије. Све време био сам у служби, догурао до чиновника четврте класе и мој службекички лист ничим није умрљан. Нећу да замарам вашу пажњу набрајањем својих заслуга и радова, рећи ћу само то да сам учинио кудикамо више од многих популарних људи. Па шта имам од тога? Ето, већ сам стар и ту сам да умрем тако рећи, а популаран сам исто толико колико, ето, и оно црно псето што јури друмом. — Ко зна? Можда сте и популарни.

— Хм!... Па ето, да наведемо пробе ради ... Реците, јесте л' чули кадгод за Крикунова? Vis-a-vis диже очи увис, размисли и засмеја се. — Не, нисам чуо... — рече он.



— То сам ја. Ви сте човек интелигентан и у годинама, нисте чули ниједном за мене, то је веома убедљив доказ! Вероватно, борећи се за популарност, ја нисам уошпте радио оно што је требало. Нисам знао праве методе и, желећи да ухватим славу за реп, нисам пошао правим путем.

— Који су то прави методи? — А ђаво би их знао! Рећи ћете: таленат? Генијалност? Ретке способности? Уопште не, мој

господине . .. Упоредо са мном живели су и стварали каријеру људи прилично празни у поређењу са мном, ништавни, па чак и рђави. Радили су милион пута мање од мене, нису баш били ревносни, нису се истицали талентом, нити се борили да стекну популарност, а погледајте их само: њихова имена сталио се срећу у новинама и у разговорима! Ако вам није досадно да слушате, објаснићу вам и на примеру. Пре неколико година радио сам у граду К. мост. Треба да знате да је у том одвратном месту било очајно досадно. Да не беше жена и карата, чини ми се да бих лолудео. Елем, пошто је то одавно било, рећи ћу да сам се из досаде спанђао са једном певачицом. Ђаво би је знао, али сви беху одушввљени њоме, а ја мислим, како да вам кажем, да је то било најобичније, осредње створење, каввих је безброј. Девојка лакомислена, каприциозна, грамжљива, а уз то и луцкаста. Она је много јела, много пила, спавала до пет часова увече ... и то је, мислим, све. Сматрали су је за кокоту, то је била њена професија, а кад су хтели да се о њој изразе литерарно, звали су је глумицом и певачицом. Некад сам страсно волео позориште, и зато ме та пустоловна дрскост да се неко назове глумицом разбеснела, ђаво би га знао колико. Називати себе глумицом или чак певачицом, моја певаљка није имала ни најамање парава. То беше створење сасвим без талента, неосећајно, може се чак рећи бедно. Колико ја разумем, она је певала одвратно, сва драж њене „уметиости" састојала се у томе што се ритала ногом кад је било потребно и није се збуњивала кад се улазило код ње у будоар. Водвиље је бирала сама, обично преведене, са певањем, и то оне у којима је могућио разметати се у тесном мушком оделу. Једном речју... пфуј! Елем, молим да ме слушате. Памитим као да је данас било, беше свечано отварање новоподигнутокг моста. Вршено је освећење, држани су говори, добијани телеграми и остало. Ја сам, знате, дрхтао пред својим делом и стално сам се плашио да ми срце не препунне од ауторског узбуђења. Ствар је прошла и не треба бити скроман, па ћу вам зато рећи да ми је мост испао сјајан! То није био мост већ слика,права дивота! Па ко да се не узбуди кад при отварању присуствује цела варош. „Е, мислио сам ја, сад ће публика све очи упрети у мене. Куда да се скријем?" Али узалуд сам се, господине мој, увнемиравао. .. авај! На мене, сем званичних лица, нико не обрати ни најмању пажњу. Стајали су као руља на обали, гледали као овнови у мост, и нимало им не беше стало ко га је градио. И, ђаво их њихов знао, од тада, узгред буди речено, презрео сам ту нашу уважену публику. Али да наставимо. Наједном, публика се узнемири: о, о, о ... Лица се развукоше, рамена заталасаше. „Мора бит да су ме опазили", помислих. Да!бооме, држи се добро! Погледам, кроз гомилу се пробија моја певаљка, а за њом руља мангупа; ка овој поворци ужурбано јуре погледи гомиле. Отпоче шапат хиљаде гласова: „То је та и та... Дивна је! Чаробна!" Том приликом и мене приметите ... Нека два жутокљунца, мора бити тамошњи љубитељи сценске уметности, погледаше у мене, згледаше се и прошатуташе: „То је њен љубавник!" Како вам се то допада? А некаква неугледна личност у цилиндру, са давно необријаном њушком, дуго је облетала око мене с ноге на ногу, затим ми се обрати речмма: „Знате ли ко је она дама што иде на оној страни обале? То је таква и таква... Глас јај је испод сваке критике, али влада њиме до савршенства!..." „А да ли ми ви можете рећи", упитам ја неугледну лмчност, „ко је градио овај мост?" „Заиста не знам!" одговори особа. „Некакав инжењер!" „А ко је, питам, у вашем К. зидао Саборну цркву?" „И то не могу да вам кажем."

— Даље сам питао кога у К. сматрају за најбољег педагога, ко је најбољи архитекта, и на сва мој а питања неугледна личност одговарала је да не зна.

„А је л' те, молим вас", упитам на крају, „с ким живи ова певачица?" „С неким инжењером Крикуновим."

— Е, господине мој, како вам се то допада? Али даље... „Минезенгера" и „Бајана" сад више нема на белом свету, и популарност се ствара готово искључиво преко новина. Сутрадан после освећења моста, нестрпљиво узимам месни „Гласник" и тражим у њему о својој личности. Дуго прелећем очима све четири стране и, најзад ... ту смо! Ура! Почињем читати: „Јуче, по лепом времену и у присуству огромне масе скупљенот света и његовог превасходства господина начелника губерније тог и тог и осталих власти извршено је освећење новоподигнутог моста, итд." А на крају: „На освећењу, блистајући лепотом, присуствовала је између осталих и љубимица К-ске публике, наша талентована глумица та и та. По себи се разуме да је њена појава изазвала сензацију. Звезда је била обучена, итд." О мени да је било бар једне речи! Бар пола речи! Ма колико да је то ситница, али верујте ми, ја сам тада чак и заплакао од једа!

— Умирио сам себе тиме што је то глупа провинција, да од ње не треба ништа очекивати, а да за популарност ваља ићи у духовне центре, у престонице. Узгред буди речено, у то време у Петрограду се налазио један мој рад, поднесен на конкурс. Ближило се време конкурса.

— Опростих се са К. и кренух у Петроград. Од К. до Петрограда пут је дугачак и онда, да ми не буде досадно, узех засебан купе, па... наравно, поведох и певаљку. Путовали смо и целог пута



јели, пили шампањац и тра-ла-лисали! Па се и приближавамо духовном центру. Стигнемо тамо на сам дан конкурса и имао сам, господине мој, задовољство да одржим победу: мој рад добио је прву награду. Ура! Сутрадан идем ја Невским и купујем за седамдесет копејки неколико листова. Журим у своју хотелску собу, лежем на канабе и, савлађујући дрхтање, журим се да читам. Разгледам једне новине — нема ништа! Разгледам друге — ни о богу две! Најзад, у четвртим набасам на овакву вест: „Јуче је брзим возом допутовала у Петроград позната провинцијска глумица та и та. Са задовољством бележимо да је јужна клима благотворно деловала на нашу општу познаницу; њена дивна сценска појава, — и не памтим шта још! Много ниже испод те вести, најситнијим петитом објављено је: „Јуче на том и том конкурсу прву награду добио је инжењер тај и тај." И ништа више! И, сем тога, још су ми и презиме преокренули: уместо Крикунов написали су Киркунов. Ето вам и духовног центра. Али то није све Кад сам кроз месец дана путовао из Петрограда, све су новине без изузетка коментарисале о „нашој неупоредивој, божанственој, најталентованијој", и моју љубазницу титулисали су не по презимену већ, по њеном и очевом имену ...

— После неколико година био сам у Мосхви. Позвао ме тамо својеручним писмом председник општине, и то послом о коме Москва у својим новинама галами већ више од сто година. У свом слободном времену одржах тамо у једном музеју пет јавних предавања у хумане оврхе. Чини ми се да је то довољно да се човек популарише у вароши макар за три дана, зар не? Али, авај! Мене чак не поменуше ниједне московске новине. О пожарима, о оперети, о заспалим одборницима, о пијаним трговцима, о свима њима, а о моме послу, пројекту, о предавањима, ама ни слова. О, драга московска публике! Возим се коњским трамвајем... Кола препуна: ту су и даме, и официри, и студенти, и студенткиње... од сваке врсте по пар.

„Веле да је општина позвала инжењера за то и то!" кажем суседу тако гласно да цела кола чују. „Да ли знате како се зове тај инжењер?" Сусед одречно климну главом. Остала публика погледа у мене летимице и у свим погледима прочитах „не знам". „Веле, да неко држи предавање у том и том музеју!" узнемирујем ја и даље публику желећи да отпочнем разговор. „Кажу интересантно је!"

— Нико чак ни главом да мрдне. По свој прилици нису сви чули о предавањима, а уважене даме нису знале чак ни да постоји музеј. То још није ништа, али замислите, господине мој, публика наједном скаче и пробија се прозору. Шта ли је то? У чему је ствар? „Погледајте, погледајте!" муну ме сусед.

„Видите ли оног црномањастог што се вози фијакером? То је познати најбржи тркач Кинг!" — И цела кола, грцајући од задовољства, почињу причати о брзом човеку који је занимао у то

време московоке духове. — Могао бих (вам навести и многе друге примере, али, мислим, да је и ово доста. Сад,

претпоставимо да сам ја у вези са самим собом у заблуди, да сам хвалисавац и неталентован човек, али сем мене могао бих вам навести безброј мојих савременика, људи изванредних по таленту и радној способности, али који оу умрли као непознати. Сви они руски морепловци, хемичари, физичари, механичари, привредници — да ли су они популарни? Да ли су познати нашим ширим културним слојевима руски сликари, скулптори, литератори? Понеко старо књижевно псето, вредно и даровито, тридесет гадине обија прагове уредништва, исписује бог те пита колико хартије, по двадесетак пута суди се за клевету, па ипак не оде ни корака даље од овога мравињака. Наведите ми макар једног корифеја наше књижевности који је постао популаран пре него што је прошла његова земаљска слава, пре него што је убијен на двобоју, полудео, отишао у изгнанство, пре него што се поштено картао.

Путнк прве класе толико се занесе, да испусти из уста томпус и устаде. — Дабогме — настави он јетко — а упоредо са тим људима навешћу вам стотине разних

певаљки, акробата и кловнова, који су познати чак и одојчићима. Дабогме! Шкрипнуше врата, јурну промаја и у вагон уђе човек туробна изгледа, у огртачу, цилиндру и

плавим наочарима. Човек разгледа места, натушти се и оде даље. — Зиате ли ко је ово? — зачу се бојажљиви шапат из далекот угла вагона. — То је Н. Н.,

познати туљски коцкар који је одговарао пред судом по делу У-ске банке. — Ето вам! — засмеја се путник прве класе. — Туљског коцкара зна, а упитајте га да ли зна

Семирадског, Чајковског, или филозофа Соловјова, та он ће само главурдом почети да врти... Безобразлук!

Прође три минута у ћутању. — Дозволите да вас упитам са своје стране — бојажљиво закркља сусед — да ли вам је

познато име Пушкова? — Пушкова? Хм!... Пушкова ... Не, не знам! — То сам ја... — рече сусед збуњујући се. — Дакле, не знате! А ја сам већ тридесет пет година

професор једног од руских универзитета... члан Академије наука ... .стално објављујем ... Путник прве класе и његов vis-a-vis погледаше један у другог и отпочеше се смејати.

ТАЛЕНАТ (16)



Сликар Јегор Савич, који станује у летњиковцу удовице нижег официра, седи у својој соби на кревету и утонуо је у јутарња сетна размишљања. Напољу је јесен. Тешки, незграпни облаци као пластови прекрили су небо; дува хладан, оштар ветар и дрвеће, уз жалосно ридање, повија се све на једну страну. Види се како у ваздуху и по земљи кружи жуто лишће. Лето, збогом остај! Ова туга природе, ако се погледа оком сликара, по себи је дивна и песничка, али Јегору Савичу није до лепоте. Њега прождире досада и теши га само једна мисао, да сутра више неће бити у овој вили. Постеља, столице, столови, под, све је претрпано јастуцима, згужваним покривачима, корпама. Собе нису почишћене, са прозора су свучене цицане завесице. Сутра се селимо у варош! Удовица-газдарица није код куће. Одвезла се некуд да погоди кола за сутрашњи превоз ствари. Кћи њена Каћа, девојка од својих двадесет година, користећи се одсуством строге мајке, одавно већ седи у соби младог господина. Сутра сликар путује, а она треба још много штошта да му каже. Она прича, прича и осећа да му није казала ни десети део од онога што би требало рећи. Очима, пуним суза, посматра његову чупаву главу, посматра и тужно и усхићено. А Јегор Савич чупав је до непристојности, до дивљаштва. Коса му је до рамена, длаке су му и на врату, и у ноздрвама, и у ушима, очи се једва виде испод густих, опуштених обрва. Тако густих, тако замршених, да кад би пала у те длаке мува или руса, не би се никад више извукла из те непроходне шуме. Јегор Савич слуша Каћу, зева. Уморан је. Кад Каћа почиње плакати, он туробно загледа у њу кроз опуштене обрве, мршти се и изговара тужним, дубоким гласом:

— Не могу да се женим. — А зашто? - тихо пита Каћа. — Зато што се сликар, и уопште човек који се посветио уметности, не сме женити. Уметник

мора бити Слободан. — Зар бих могла нечим да вам сметам, Јегоре Савину? — Ја не говорим о себи, већ уопште... Чувени писци и уметници никад се не жене. — И ви ћете постати чувени, то одличио знам, али уђите и у моју ситуацију. Ја се плашим

мајке ... Она је строга и нервозна. Чим дозна да ме нећете узети, већ да је то све само онако ... почеће да ме кињи. О, тешко мени! А уз то, ви јој ни за стан нисте платили!

— Нек' иде до врага, платићу .. . Јегор Савич устаје и почиње ходати. — Треба отпутовати у иностранство! — каже он. И сликар прича да нема ништа лакше од

пута у иностранство. У ту сврху треба само намалати слику и продати. — Наравне! — потврђује Каћа. — Зашто нисте летос малали? — Па зар могу у овој рупи да радим? — каже јетко сликар. — И где ћу овде наћи моделе?

Негде доле, под подом, ужасно трескају вратима. Каћа, која је сваког тренутка очекивала повратак мајке, устаје и бежи. Сликар остаје сам. Дуго хода тамо-амо по соби лавирајући изамеђу столица и гомила домаћих старудија. Он чује како удовица по повратку чагара посућем и гласно грди некакве сељаке који су јој затражили две рубље од натоварених кола. Зловољно Јегор Савич застаје пред орманчићем и дуго намрштено гледа у боцу с вотком.

— Дабогда те стрела убила! — чује он како удовица насрће на Каћу. — Бог те не убио, дабогда!

Сликар испија чашицу, и мрачан облак на његовој души постепено се разведрава, и он преживљује такво осећање као да му се у стомаку смешка цела утроба. Он почиње да сањари. У машти му се оцртава како постаје чувен. Будуће своје радове не може да замисли, али лепо види како о њему пишу новине, како се у радњама продају његове фотографије и са колико се завидљивости осврћу пријатељи за њим. Напреже се да себе замисли у отменам салону, у кругу лепих симпатизерки, али уобразиља му приказује нешто тамно, неразговетно, јер он никад у животу није видео салон; лепе симпатизерке такође му не полазе за руком, јер, осим Каће, он откад зна за себе није видео ниједне симпатизерке, ниједну девојку од реда. Људи који не познају живот обичио замишљају стварност онакву каква је у књигама, али Јегор Савич није знао ни књиге; спремао се некад да чита Гогоља, али је на другој страни заспао ...

— Неће никако да се распали, пуко дабогда! — драла се негде доле удовица пристављајући самовар. — Каћка, додај ћумура!

Сликар у својим маштаријама осећа потребу да подели с неким своје наде и снове. Он силази доле у кухињу, где се у диму од самовара, око мрачне пећи, врте дебела удовица и Каћа. Ту седа на клупу крај великог лонца и започиње:

— Лепо је бити сликар! Куда год хоћу, тамо и идем; шта год хоћу, то и радим. Канцеларије немам, земљу не орем . .. Нити имам шефа, нити претпостављене. .. Сам сам себи претпостављени. Па ипак, од користи сам човечанству!

А после ручка лёже да се „одмори". Обично спава до пред сумрак; али овога пута одмах после обеда осети да га неко вуче за ногу, да неко, смејући се, изговагра његово име. Он отвара очи и види свога друга Укљејкина, пејзажисту, који је путовао на цело лето у кастромску губернију.

— Гле! — обрадова се он. — Откуд ти! Отпочиње руковање, запиткивања.



— Па, јеси ли донео штогод? Мора бити да си стотину етида нарољао? — вели Јегор Савич гледајући како Укљејкин вади из кофера своје благо.

— Н-да ... Урадио сам нешто . .. А ти, како си? Наслика ли штогод? Јегор Савич се завлачи иза кревета и, сав зајапурен, вади отуда урамљено платно попало

прашином и паучином. — Ево. .. „Девојка крај прозора после растанка са својим вереником" — вели он. — У три

сеансе. Још има доста да се ради. Слика приказује овлаш намалану Каћу, која седи крај отвореног прозора; иза прозора је

баштица и љубичаста позадина. Укљејнину се слика не допада. — Хм ... Простора је доста, а има и ... и експресије — каже он. — Има и перспективе, али...

овај жбун стрчи... И то још како грозно стрчи! Појављује се, међутим, боца с вотком. Предвече свраћа код Јегора Савича његов друг и сусед из летњиковца, сликар историјских

платна, Костиљеш, човек од овојих тридесет пет година, који почиње да ради и обећава. Разбарушен је, носи блузу и оковратник а la Шекспир, држи се достојанствено. Кад угледа вотку, мршти се, жали на болове у грудима, али, попуштајући молбама другова, испија чашицу.

— Пронашао сам, драги моји, мотив... — вели он загрејан алкохолом. — Хтео бих да прикажем тамо неког Нерона... Ирода, или Клепентјана, или некот, знате, сличног ниткова... и супротно њему, идеју хришћанства. На једној страни Рим, на другој, знате, хришћанство... Хтео бих да прикажем дух ... знате? дух!

А удовица доле непрестано виче: — Каћа, додај краставце! Кобило једна, отиди до Сидорова, купи квас! Колеге, сва тројица као курјаци у кавезу, корачају тамо-амо по соби. Без предаха причају,

причају искрено, темпераментно; сва тројица су узбуђени, одушевљени. Да их човек чује, мислио би да су у њиховим рукама будућност, слава, новац. А ниједном од њих не пада на памет да време пролази, да се живот из дана у дан прмближује крају, да је много туђег хлеба поједено, а још ништа није урађено; да су сва тројица жртве оног неумитног закона по коме од стотине оних који почињу и обећавају само двојица-тројица успевају, док сви остали одлазе у бубањ, пропадају, играјући улогу меса за топове. .. Они су весели, срећии и смело гледају будућности у очи.

После једног сата по поноћи Костмљов се опрашта и, намештајући свој оковратник а la Шекспир, одлази кући. Пејзазжист остаје да преноћи код жанриста. Пре но што ће лећи, Јегор Савич узима свећу и провлачи се до кухиње да се напије воде. У тесном, мрачном ходнику, на сандуку, седи Каћа и, прекрштених руку на коленима, гледа увис. По њеном бледом, измучеиом лицу разлива се блажени осмех, очи блистају ...

— То си ти? О чему размишљаш? — пита је Јегор Савич. — Размишљам о томе како ћете постати славни... — каже она полушапатом. — Мени је

стално у памети ко ли ће од вас постати велики човек... Малочас сам чула цео ваш разговор ... Ја сањам ... сањам .. .

Каћа се смеје од среће, плаче и побожно ставља руке на рамена свога идола.

НА ТУЂЕМ ХЛЕБУ (17)

Газда Михаил Петров Зотов, старац од седамдесет година, оронуо и усамљен,поробудио се од хладноће и старачкот жигања у целом телу. У соби је био мрак и кандило пред иконом већ није горело. Зотов је мало подигао завесу и погледао кроз прозор. Облаци, који су прекривали небо, почели су већ да се застиру белином и ваздух је постајао прозрачан, тек што су прошла четири сата, не више.

Зотов је застењао, накашљао се и, јежећи се од хладноће, устао из постеље. По давнашњој навици, дуго је стајао пред иконом и молио се. Очитао је „Оченаш”, „Вогородице", „Вјерују" и помињао дуги низ имена. Коме припадају та имена, он је већ давно заборавио и помињао их је само из навике. По тој навици је почистио собу и предсобље и приставио свој дебељушкасти четвороноги самоварчић од црвеног бакра. Да Зотов нема тих навика, он не би знао чиме да испуни овоју старост.

Пристављени самоварчић се полако разгоревао и одједном неочекивано зазујао дрхтећим басом.

— Но, зазујао — прогунђао је Зотооз. — Зуји на своју главу! Том приликом старац се сетио да је прошле ноћи сањао пећ, а видети у сну пећ значи тугу.

Снови и знамења сачињавали су једино што га је још могло натерати на размишљање. И овог пута он се са нарочитом љубављу задубио у решавање питања: зашто зуји самовар, какву жалост пророкује пећ? Сан се већ на почетку показао тачним. Кад је Зотов исплакнуо чајник и хтео да попари чај, није се у кутијици нашло ни једне трунке чаја.

— Робијашки живот! — мрмљао је он, ваљајући језиком по устима мрвице црног хлеба. — Гле псеће судбине! Нема чаја. Па да сам бар прост мужик, али газда, кућевласник. Срамота!

Гунђајући и разговарајући сам са собом, Зотов је обукао свој капут налик на кринолин, гурнуо



ноге у велике, гломазне каљаче (које је направио обућар Прохорич још 1867. године) и изишао у двориште. Ваздух је био сив, хладан и суморно миран. Велико двориште заталасало од чичка и засуто жутим лишћем имало је лаку сребрнасту боју од јесењег иња. Ни ветра ни звука. Старац је сео на степенице свог накривљеног доксата и тада се догодило оно што се догађа тачно сваког јутра: пришао му је његов пас Лиска, велики џукац, бео са црнмм тачкама, олињао и полумртав, са затвореним десним оком. Прилазила је Лиска бојажљиво, плашљиво се извијајући као да јој шапе нису додиривале земљу, већ усијану плочу. И цело њено изнемогло тело изражавало је крајњу отупелост. Зотов се правио да не обраћа пажњу на њу; али кад је она, слабо вртећи репом и савијајући се као и раније, лизнула његову каљачу, он ју је љутито одгурнуо ногом.

— Марш! цркла дабогда! — викнуо је он. — Проклетињо! Лиска је отишла у страну, села и уперила своје једино око у газду. — Ђаволи! — продужио је Зотов. — Само сте ви недостајали, изроди, поврх свих брига.

И он је с мржњом погледао на своју шталу са кривим, затрављеним кровом; тамо је из врата шупице гледала на њега велика коњска глава. Вероватно поласкана газдгином пажњом, глава се покренула, помакла се напред и из штале се показао цео коњ, исто тако стар као и Лиска, исто тако бојажљив и отупео, танконог, сед са упалим трбухом и кошчатим леђима. Изишао је из штале и неодлучно се зауставио, као да се збунио.

— Нека вас ђаво носи! — продужио је Зотов. — Још нисте нестали испред мојих очију, бандити.

Свакако желите да једете! — насмешио се, искрививши своје зло лице у презрив осмех. — Изволите, овог часа! За тако вредног касача има најбољег овса колико хоћеш. Једите! Овог часа! И дивни, драги пас има чиме да се нахрани! Ако такав драги пас као ви не жели хлеба, може говедине.

Зотов је гунђао пола сата, раздражујући се све више и више; на крају, не подносећи гнев који се накупио у њему, он је скочио, затрупкао каљачама и загунђао на цело двориште:

— Ја нисам обавезан да вас храним, готовани. Ја нисам никакав милионер, да ви једете и пијете на мој рачун. Ни сам немам шта да једем, мрцине погане, нека вас колера носи! Од свас немам ни радости, ни користи, већ једино невољу и пропаст! Зашто не поцркате? Какве ли сте ви персоне да вас ни смрт не узима? Живите, нека вас ђаво носи, али не желим да вас храним. Сит сам вас! Не желим!

Зотов се распаљивао, негодовао, а пас и коњ су слушали. Да ли су схватала та два готована да их прекоревају за парче хлеба — не знам, али њихови трбуси су се још више увукли а они су се згрчили, смрачили и постали још тупљи. Њихов покорни изглед још је више раздражио Зотова.

— Напоље! — завика он захваћен некаквим надахнућем. — Напоље из моје куће! Да вас моје очи не виде! Нисам ја обавезан да у свом дворишту држим свако ђубре. Напоље!

Старац је потрчао ситним корацима према капији, отворио је и, подигавши са зеомље штап, почео да тера из дворишта своје готоване. Коњ је махнуо главом, покренуо лопатице и захрамао ка капаји; пас за њим. Обоје изађоше на улицу и, прошавши двадесет корака, зауставише се поред ограде.

— Даћу ја вама — претио је Зотов. Истеравши готоване, он се смирио и почео да чисти дворипите. С времена на време

извиривао је на улицу: коњ и пас, као унопани, стајали су поред ограде и тужно гледали на капију. — Живите без мене! — гунђао је старац, осетивши како му је лакнуло. — Нека се неко други

постара о вама. Ја сам и тврдица и зао... са мном се рђаво живи, зато живите с другима. Аха ... Пошто се насладио утученим изгледом готована и сит се нагунђао, Зотов је изишао кроз

капију и давши свом лицу свиреп израз, виннуо: — Но, зашто стојите? Кога чекате? Стали попреко на пут и сметају људима да прођу! Улазите

у двориште! Коњ и пас су оборили главе и с изгледом кри-ваца упутшш се према калији. Лиска је, вероватно, осећајући да «е заслужује опроштај, почела жало-сно да цвили. — Живите и даље, а што се тиче хране, ево вам шипак — рекао је Зотов пуштајући их. — Па ма-кар цркли.

Међутим, кроз јутарњу маглу почело је да се пробија сунце; његови коси зраци пали су на јесење иње. Чули су се гласови и кораци.

Зотов је оставио на место метлу и пошао из дворишта своме куму и суееду Марку Иваничу, који је држао бакалску радњицу. Кад је дошао куму, сео је у столицу на склапање, достојанствено уздахнуо, погладио браду и проговорио о времену. С времана кумови су прешли на новог ђакона, са ђакона на певаче — и разговор се отегао. Није се примећивало у разговору како време иде, а када је бакалски дечак донео велики чајник са врелом водом и кумови почели да пију чај, време је пролетело брзо, као птица. Зотов се загрејао, развеселио.

— Молим те, Марко Иваничу — почео је он после шесте чаше, лупкајући прстима по тезги. — Па, овај, буди милостив, дај ми и данас осмину овса. Иза велике кутије за чај, где је седео Марк Иванич, зачуо се дубок уздах.



— Дај, молим те — продужио је Зотов. — Чај, нека га, немој давати данас, а овас дај... Неугодно је молити, намучио сам те већ овојом немаштином, али ... коњ је гладан.

— Дати се може — уздахнуо је кум. Зашто не дати? Али ког врага, реци ми молим те, ти те мрцине држиш? Хајде-де да је коњ ваљан, а оно пих! незгодно је и погледати ... А пас — прави костур. Ког врага их храниш?

— А где да их денем? — Зна се где. Одведи их Игњату на стрводерницу, и готова ствар. Одавно је требало да су

тамо. Право место за њих. — Није да није тако! Можда. — Живиш од милостиње, а држиш животиње — продужио је кум. Не жалим ја овас... Бог с

тобом, али то ти је, брате, чиста штета сваког дана давати. Краја нема твојој немаштини. Дајеш, дајеш и не знаш када ће свему томе доћи крај.

Кум је уздахнуо и погладио се по црвеном лицу. — Хоћеш ли да умреш, шта ли? — рекао је он. — Живиш и сам не знаш зашто ... Богами! Али ако Господ не шаље смрт, иди негде у

сиротињски или старачки дом. — Зашто? Ја имам родбину ... имам унуку ... И Зотов поче надугачисо да прича о томе како

негде на салашу живи унука Глаша, кћи братанице Катарине. — Она је дужна да ме рани! — рекао је он. — Њој ће остати моја кућа, па нек ме рани! Имам

да пођем к њој. То је, разумеш ли, Глаша ... Каћина кћи, а Каћа је, разумеш, мога брата Пантелеја пасторка ... Јеси ли разумео? Њој ће остати кућа. Нек ме рани.

— Што да не? Уместо да овако просјачиш, одавно је требало да одеш к њој. — Поћи ћу! Тако ми бога! Идем. Дужна је. Када су после једног сата кумови попили по

чашицу, Зотов је стајао насред радње и говорио са одушевљењем: — Ја се одавно спремам к њој! Још данас ћу поћи! — Наравно. Уместо да луњаш тако и од глади окапаваш, одавно је требало да пођеш на

салаш. — Сад ћу поћи! Доћи ћу и рећм: узми моју кућу, а мене рани и поштуј. Дужна си! Ако не

желиш, нећеш добити ни кућу ни мој благослов! Збогом, Иваничу! Зотов је испио још једну чашицу и надахнут новом идејом пожурио кући ... Пиће га је ухватило,

вртело му се у глави, али он није легао, већ је скупио у завежљај сву своју одећу, помолио се, узео штап и пошао из дворишта. Не осврћући се, мрмљајући и ударајући штапом о плочник, прошао је целу улицу и нашао се у пољу. До салаша било је десет—дванаест врста. Он је ишао по сувом путу, гледао на градско стадо, које је лењо жвакало жуту траву, и размишљао о изненадном преокрету у свом животу, који тек штго је тако одлучно извршио. Мислио је и о својим готованима. Одлазећи од куће, није затворио капију и на тај начмн им је оставио слободу да иду куда хоће. Није прошао ни једну врсту кроз поља, кад су се позада зачули кораци. Он се осрнуо и љутито пљеснуо рукама: за њим су, оборених глава и подвијених репова, тихо ишли коњ и Лиска.

— Марш, назад! — махнуо им је он. Они су се зауставили, згледали се, погледали њега. Он је пошао даље, а они за њим. Тада се

он зауставио и почео да размишља. Готово непознатој унуци Глаши да дође с тим створовима, било је немогућно, да окрене назад и затвори их, није хтео, а и није ни могло да се затвари јер капија није била ни за шта.

„У шупи ће црћи”, мислио је Зотов. „Зар збиља к Игњату?" Игњатова брвнара стојала је на пашњаку, сто корака од рампе. Зотов, који још није коначно

одлучио и не знајући шта да ради, упутио се к њој. Вртело му се у глави и мрачило пред очима. Он се слабо сећа онога што се догодило у дворишту стрводера Игњата. Сећа се одвратног

тешког задаха коже, укусне паре од чорбе коју је сркао Игњат, кад је он дошао к њему. Као у сну, видео је како Игњат, натерави га да чека два сата, дуго припрема нешто, преоблачи се, разговара са неком женом о отрову, сећа се да је коњ стављен у стојницу, после чега су се зачула два тупа удара: један по лобаши, друти од пада великог тела. Кад је Лиска, видећи смрт свог друга цикнула и кидисала на Игњата, зачуо се још и трећи удар који је нагло прекмнуо цику. Даље се Зотов сећа да је он, непромишљено и у напитом стању, видевши две лешине, пришао к стојници и подметнуо своје чело ...

Затим је до саме вечери на његове очи била навучена мутна копрена и он није могао да разабере чак ни своје прсте.

ПРВИ ЉУБАВНИК (18)

Јевгениј Алексејевич Поджаров, jeune premier,4 префињен, отмен, с овалним лицем и с

4 Млади првак, (франц.).



подочњацима, пошто је те сезоне дошао у један од јужних градова, пре света се постарао да се упозна са неколико уважених породица.

— М-да, сењор — често је говорио клатећи грациозно ногом и откривајући своје црвене чарапе. — Уметник мора да делује на масе и посредно и непосредно; прво се постиже служењем на

сцени, друто познанством са обичикм људима. Часна реч, parole d'honneur,5 нехватам зашто наш брат

глумац избегава познанства са породичним кућама? Не говорећи о ручковима, именданима,

пирозима, суарефиксима,6 не говорећи о разонодама, какав морални утицај он може да има на

друштво! Зар није пријата!о сазнање да си бацио искру у било коју неосетлжву тикву. А типови! А

жене! Моmn Dieux!7 Какве жене! Врти ми се у глави! Ушуњаш се у некакву тргoвачку кућерину, у

окривене женске одаје, изабереш свежију и руменију јабуку и ...милина једна. parole d'honneur! У том јужном граду он се упознао, између осталих, са уваженом породицом фабриканта

Зибајева. Сећајући се тога познанства, он се сада увек презриво мршти, жмирка очима и нарвозно вуче ланчић.

Једном, то је било на имендану код Зибадева, уметатик је седео у гостинској соби својих нових познаника и као увек разметљиво се распричао. Око њега у фотељама и на диваану седели су „типови” и доброћудно слушали; из суседне собе допирао је женски смех и звуци вечерње чајанке. Пребацивши ногу преко ноге, заливајући сваку реченицу чајем са румом и трудећи се да свом лицу да израз немарне досаде, он је причао о својим успесима на сцени.

— Ја сам углавном провинцијски глумац — говорио је он осмехујући се благонаклоно —- али дешавало се да играм и у престоницама ... Узгред ћу вам испричати један случај, који довољно карактерише савремено душевно расположење. У Москви за моју корисницу младеж ми је поклонила толику хрпу ловорових венаца да ја, кунем се свиме што ми је свето, нисам знао куд да их денем. parole d'honneur! Касније, кад сам био без коваца, однео сам ловоров лист у радњицу и... погодите колика је била његова тежина? Два пуда и осам фунти! Ха-ха! Новац је добро дошао, баш у прави час. Уопште, глумци су често сиромашни. Данас имам стотине, хиљаде, сутра ништа. Данас нема залогаја хлеба, а сутра остриге и сарделице, ђаво да га носи. Малограђани су достојанствено сркали из својих чаша и слушали. Задовољни домаћин, не знајући како да угоди образованом и занимљивом госту, представио му је тек приспелог госта, свог даљег рођака Павла Игњатоеича Климова, крупнот човека четрдесетих година, у дугом реденготу и врло широким панталонама.

— Препоручујем вам! — рекао је Зибајев представљајући Климова. — Воли иозориште и сам је некад играо. Тулски спахија!

Поджаров и Климов су се распричали. На велико задовољство обојице, установише се да је тулски спахија живео у истом граду у моме је млади првак играо на сцени две сезоне узастопце. Почела су распитивања о граду, о заједничким познаницима, о позоришту ...

— Знате, мени се тај град неизмерно свиђао! — говорио је jeune premier, показујућм своје црвене чарапе! — Какве улице, какав симпатичан врт ... а какво друштво. Дивао друштво!

— Да, дивно друштво! — сагласио се спахија. — Град је трговачки, али необично образован! На пример, еее... директор гимназије, јавни

тужилац ... официри ... Прилично добар је и начелник окружне полиције ... Човек, како кажу Французи,

enchante.8 А жене! Алаха ми, какве жене!

— Да жене ... заиста ... — Можда сам ја пристрасан! Ствар је у томе што сам у вашем граду, не знам зашто, ђаволски

имао среће у аморима. Могао бих да напишем десет романа. На пример, кад би се узео само овај роман... Живео сам у Јегоровској улици, у кући у којој је смештена државна благајна ...

— То је црвена, немалтерисана? — Да, да ... Намалтерисана. У мом суседству, како се и сад сећам, у кући Кошчејева, живела

је месна лепотица Варешка ... — Није ли то Варвара Николајевна — упитао је Климов и засијао од задовољства. — Заиста

лепотица ... Прва у граду. — Прва у граду! Класични шрофил... огромне црне очи и кика до појаса. Видела ме је она у

„Хамлету” ... Пише писмо а lа Пушкинова Татјана ... Ја, наравно, одговарам. Поджаров се оsврнуо, и уверивши се да у гостинској соби нема дама, преврнуо је очима,

тужно се осмехнуо и уздахнуо. — Долазим једном, после представе кући — прошапутао је — а она седи код мене на дивану.

— Почињу сузе, љубавна објашњења ... пољупци... О, то је била чаробна, то је била дивна ноћ! Наш роман је затим трајао око два месеца, али та се ноћ више није поновила. Каква ноћ, parole d'honneur!

5 Часна реч (франц.).

6 Вечерња забава (франц.).

7 Боже мој (франц.).

8 Диван, чаробан (франц.).



— Дозволите, како то? — промрмља Климов, црвенећи и буљећи очи на глумца. — Ја одлiчно знам Варвару Николајевну. Она је моја нећака.

Поджаров се збунио и такође избуљио очи. — Како то? — прадужавао је Климов ширећи руке. — Ја ту девојку знам ... и ... и чудиш се . . . — Врло ми је жао што се тако догодило ... — промрмљао је глумац, устајући и трљајући

малим прстом лево око. — Иако, уосталом ... свакако, ви као ујак ... Гости који су довде са задавољс'гвом слушали и награђивали глумца осмесима, збунили су се

и оборили очи. — Али, чекајте, будите тако љубазни, повуците своје речи ... — рекао је Климов веома

збуњен. — Молим вас! — Ако вас ... еее . . . то вређа, изволите — одговорио је глумац, правећи руком неодређени

гест. — И признајте да сте рекли неистину. — Ја? Не ... еее ... ја нисам лагао, али врло ми је жао што сам се изрекао ... И уопште ... Не

схватам тај ваш тон! Климов је почео да хода из угла у угао ћутећи, као у размишљању и неодлучности. Његово

дебело лице постајало је све црвеније, а на врату су набрекле жиле. Пошто је корачао минут-два, пришао је глумцу и казао плачним гласом:

— Али, будите љубазни, признајте да сте слагали на рачун Варењке. Молим вас. — Чудно! — слегао је раменима глумац, осмехујући се усиљено и клатећи ногом. — То .. То је

чак увредљиво! — Дакле, ви не желите да признате? — Н-не схватам! — Не желите? У том случају извините . . . Мораћу да прибегнем непријатним мерама ... Или

ћу вас ту одмах, милостиви господине, увредити или пак ... ако сте племенит човеок, изволите примити мој изазов на двобој. Тући ћемо се!

— Изволите! — јасно је изтоворио jeune premier, са презривим гестом. — Изволите! Збуњени до крајности, гости и домаћин, не знајући шта да раде, одвели су у страну Климова и

почели да га моле, да не изазива скандал. У вратима су се показала зачуђена женска лица... jeune premier вртео се неко време, поразговарао са таквим изразом као да не може више да остане у кући где га вређају, узео шешир и, не поздравивши се, удаљио се.

Идући кући, jeune premier се целим пугем презриво осмехивао и слегао раменима, али је у својој хотелској соби, испруживши се на дивану, осетио велико неспокојство.

„Ђаво нека га носи!" мислио је он. „Двобој није невоља, он ме неће убити, али је невоља у томе што ће другови сазнати, а они одличио знају да сам слагао. Одвратно! Бићу осрамоћен у целој Русији."

Поджаров је промислио, попушио и, да би се умирио, изишао на улицу. „Поразговарати би требало с тим простаком", мислио је он, „утувити му у празну тикву да је

звекан, глупак ... да га се ја уошпте не бојим ..." Jeune premier зауставио се пред кућом Зибајева и погледао у прозоре. Иза муслинских завеса

још је горела светлост и кретале се фигуре. — Причекаћу — решио је Глумац. Било је мрачно и хладно. Као кроз сито, ромињала је одвратна јесења кишица... Поджаров се

наслонио на стуб фењера и сав се предао осећању неспокојства. Он је покисао и измрцварио се. У два часа по поноћи почели су да излазе гости из куће Зибајева ... После свих на вратима се

Појавио туљски спахија. Он је уздахнуо тако да се чуло кроз целу улицу и загребао по тротоару својим тешким каљачама.

— Дозволите — почео је млади првак, стижући га. — За тренутак! Климов се зауставио. Глумац се оомехнуо, поколебао и проговорио муцајући. — Ја ... ја признајем ... Ја сам слагао ... — Не, изволите јавно признати! — рекао је Климов и опет поцрвенео. — Ја ту ствар не могу

тако да оставим. — Али ја се извињавам! Ја вас молим... разумете ли? Молим вас зато што ће, морате

признати и сами, двобој изазвати гласине, а ја радим, ја имам другове ... Могу помислити бог зна шта ...

Jeune premier трудио се да изгледа равнодушан, смешећи се, држећи се право, али природа га није слушала, његов глас је дрхтао, очи су трептале као у кривца, а главу је нешто вукло наниже. Дуго је он још нешто мрмљао. Климов га је саслушао, размислио и уздахнуо.

— Но, нека тако буде! — рекао је он. — Бог ће опростити. Само други пут не лажите, млада човече. Ништа тако не понижава чавека као лаж. М-да. Ви сте млади, образовани ...

Тулски спахија је добродушно, родитељским тоном наставио да говори, а Jeune premier га је слушао и кротко се осмехивао ... Кад је овај завршио, он се усиљено осмехнуо, поклонио се и ходом



кгривца, јежећи се целим телом, упутио се у свој хотел. Када је после пола часа легао да спава, већ је осећао да је ван опасности и одлично

расположен. Спокојан, задовољан што се неспоразум тако срећно свршио, он се покрио ћебетом и ускоро заспао и спавао је чврсто до десет сати ујутру.

У МРАКУ (19)

Мува средње величине умилела је у нос заменика тужиоца, саветника Гагина. Да ли је муву мучила радозналост или се, можда, из лакомислености тамо упутила, или захваљујући помрчини, тек, нос није издржао присуство страног тела и дао је сигнал за кијање. Гагин кину, и то са слашћу, уз продоран звиждук, тако јасно да је кревет уздрхтао и зазвонили узнемирени федери. Гагинова супрута Марја Михајловна, крупна и пуна плавуша, исто тако се трже и пробуди. Она погледа у таму, уздахну и окрену се на другу страну. После једно пет минута опет се окрену, затвори: чврсто очи, али Сан се више није враћао. Пошто се науздисала и наокретала с једне стране на другу, она се подигла, преокочила преко мужа, назула папуче и пришла прозору.

Напољу је био мрак. Виделе су се само тамне силуете дрвећа и мрки кровови шупа и стаја. Исток је једва приметио бледео, али облаци су се спремали да покрију то бледило. У мирном ваздуху обавијеном тамом царовала је тишина. Ћутао је чак и чувар летњиковца који је добијао новац за нарушавање ноћне тшпине лупкањем, ћутала је и препелица, једина дивља птица која се није туђила суседства са престоничким становницима летњиковца.

"Тишину је нарушила сама Марја Михајловна. Стојећи крај прозора и гледајући у двориште, изненада је врисиула. Учикило јој се да се од цвећњака и мршавог, поткресаног јаблана прикрада дому нека тамна прилика. У почетку је мислила да је то крава или коњ, а кад је протрљала очи, почела је јасно да разликује контуре човека.

Затим јој се учинило да је тамна прилика пришла прозору на кухињи и пошто је мало постојала, очигледно из неодлучнасти, стала је једном ногом на рагастов и нестала у мраку иза прозора.

„Лопов!" 'викну Марји Михајловној, и мртвачко бледило обли јој лице. За трен ока је њена машта створила слику које се тако боје становници вила: лопов се

увлачио у кухињу, из кухиње у трпезарију... сребрно посуђе је у креденцу .. . затим спаваћа соба . . . секира ... разбојничко лице ... златне ствари ... Колена јој задрхташе и по леђима је прођоше жмарци.

— Васја! — почела је да дрмуса мужа. — Василије Прокофијичу! Ах, боже мој, спава као заклан! Пробуди се, Базиле, молим те!

— М-м-у? — мукну заменик тужиоца, дубоко удахнувши ваздух и мљацкајући. — Пробуди се, тако ти бога! У кухињу нам се увукао лооов! Стојим код прозора и тледам, кад

се неко увучи у кухињу. Из кухиње ће ући у трпезарију ... кашике су у орману! Базиле! Код Марје Јегоровне су се прошле године исто тако увукли.

— Шта хоћеш? — Господе, он не чује! Схвати, ћуране један, сад сам видела како нам се у кухињу увукао

неки човек! Пелатаја ће се престравити, а и... сребро је у орману! — Глупости! — Базиле, то је неиздржљиво! Ја те упозоравам на опаоност, а ти спаваш и мучеш! Шта

хоћеш? Хо-ћеш да нас покраду и покољу?! Заменик судског тужиоца се лагано диже и седе на кгревет громко зевајући. — Ђаво би знао какав сте ви свет! — прогунђа он — Зар чак ни ноћу да нема човек мира?

Буде га због глупости! — Кунем ти се, Базиле, видела сам како се човек провукао скроз прозор! — Па шта онда? Нека је... То је највероватније дошао Пелагији њеи ватрогасац. — Шта-а-а? Шта си рекао? — Казао сам да је Пелагији дошао ватрогасац. — Утолико горе! — врисну Марја Михајловна. — То је горе од лопова! Ја у овој кући нећу

трпети цинизам! — Види ти врлине! Нећу трпети цинизам... А зар је то цинизам? Не треба се без разумевања

фрљати страним речима. То је тако, драга, од када је света и века, и традицијом је освештано. Зато и постоји ватрогасац да иде код куварице.

— А не, Базиле, ти мене, значи, не познајеш! Ја не могу дозволити ни помисао да се у мојој кући тако нешто ... Отиди овог тренутка у кухињу и нареди му да се чисти! Из ових стопа! А ја ћу сутра рећи Пелагији да себи не дозвољава сличне поступке. Кад ја умрем, можете дозвољавати! циничности у својој кући, а сад не смете. Изволите ићи!

— Ђаво да те... — прагунђа Гатин љутито. — Мућни тим својим женским, микроскопским мозгом, зашто да идем тамо?

— Базиле, сад ћу паднем у несвест! Гагин пљуну, навуче папуче, још једном пљуну, и крену у кухињу.



Било је мрачно као у затвореном бурету и заменик тужиоца морао је да пипа у ходу. Напипао је уз пут врата од дечје собе и разбудио дадиљу.

— Василиса — рече он — ти си синоћ узела мој кућни отртач да чистиш. Где је сад? — Ја сам га, господине, дала Пелагији да га очистти. — Какав је то неред! Узимате, а не враћате на своје место ... И сад ја идем без кућног огртача! Кад је ушао у кухињу, Гагин се упути оном месту где је на сандуку изнад полице са судовима

спавала куварица. — Пелагија! — Кад напипа њено раме, поче да је зове и дрмуса. — Пелагија! Шта се

претвараш! Не спаваш, ваљда! Ко је то малочас улазио кроз прозор код тебе? — Хм... здраово да сте! Кроз прозор улазио? Ко би улазио? — Ама, ти. . . Немој да врдаш. Боље ће бити да кажеш твом љубавнику да се губи док је још

читав. Јеси ли чула? Нема он овде шта да ради. — Ама јеси ли при себи, господине? Здраво да сте ... Нашли будалу ... По цели дан се мучиш,

не знаш за одмор, и још те ноћу часте оваквим речима. Живиш за четжри рубље месечно, и свој чај и шећер троишиш, а осим ових речи за друту част не знаш ни од кога... Ја сам и код трговаца служила, али овако нешто нисам видела.

— Де, де .. немој ту да кукаш! Овог тренутка нека се твоја војничина губи! Чујеш! — Грехота вам је, господине! — рече Пелагија и у гласу јој се осети да плаче ... — Образована

господа ... племанита ... а не разумеју да нас могу у нашој невољи ... у нашем несрећном животу ... — она заплака. — Нас је лако увредити, нема никог да нас заштити.

— Де, де... Мени је свеједно! Госпођа ме овамо послала. А што се мене тиче, пусти ако хоћеш и кућног духа кроз прозор ... мени је баш свеједно.

Помоћнику тужиоца је остало само да призна да нема право на ово саслушање и да се врати својој супрузи.

— Чујеш, Пелагија — рече он — ти си узимала мој кућеи отртач да га очистиш. Где је сад? — Ах, извините, господине, заборавила сам да вам га ставим на столицу. Ено га виси на

ексеру код пећи... Гагин напипа отртач код пећи, навуче га и полако крену у спаваћу собу. Пошто је муж отишао, Марја Михајловна је легла у постељу и стала да чека. Три-четири минута била је мирна, али затим је поче мучити узнемиреност. „Како се ипак, нешто дуго задржао!" мислила је ,,Добро је ако је тамо онај ... циник, али ако је

лопов?" И њена машта опет створи слику: муж улази по мраку у кухињу ... ударац ушицама секире .. .

умире без гласа ... локва крви .. . Прошло је пет ммнута, пет и по, најзад шест. По челу је обли хладан зној. — Базиле! — врисну она. — Базиле! — Шта вичеш? Ту сам — чула је мужевљев глас и кораке... — Кољу те, шта ли?

Заменик тужиоца приђе кревету и седе на крај. — Нема тамо никот — рече. — Теби се то учинило, лудо ... Можеш бити мирна, она твоја луда

Пелагија је исто тако пуна врлина као и њена госпођа! Ала си ти кукавица! И заменик поче да задиркује овоју жену. Он је прошетао и сад му се није спавало.

— Ала си кукавица! — подсмевао се. — Сутра иди доктору и лечи се од халуцинација. Ти си психопата!

— Заудара на катран — рече жена. — На катран или на нешто као лук ... Чорбу од купуса ... — М-да ... Нешто се осећа у ваздуху ... Не спава ми се! Знаш шта, упалићу свећу ... Где су

нам шибице? И узгред ћу ти показати фотографију државног тужиоца. Јуче се праштао с нама и свима дао фотографију с аутограмом.

Гагин кресну шибицом о зид и упали свећу. Али пре него што је кораннуо од кревета да узме фотографију, за њим се разлеже продоран врисак који је срце цепао. Он се окрену и утледа два женина исколачена ока пуна чуђења, ужаса, гнева ...

— Јеси ли скидао у кухињи свој кућни огртач? — упита жена бледећи. — А што? — Пагледај се! Заменик тужиоца погледа на себе, и зину од чуда. Уместо његовог оргтача, на раменима му је

био ватрогашчев шињел. Како је доспео на његова рамена? Док је он решавао ово питање, машта његове жене је стварала нову слику: мрак, тишина, шапат и тако даље, и тако даље ...

СВЕТЛА ЛИЧНОСТ (20)

Преко пута мојих прозора, заклањајући ми сунце уздиже се огромна риђа кућерина, са прљавим избочинама и зарђалим кровом. Та мрачна, ружна љуска садржи ипак, диван, драгоцени орашчић.

Свакога јутра, на једном од крајњих прозора, ја вадим женску главицу, и та ми главица, морам



признати, замењује сунце! Ја је волим не због лепоте ... У уским сивим очима, у крупним пегама и вечним папилотнама од новинске хартије онема ничег лепог. Волим је због неких иидивидуалних особина њеног узвишенот интелекта.

Њено лице час заблиста блажеиим осмехом, и она, озарена, блиставих очију, почиње весело да скакуће по соби; час страшно, неизрециво очајање искриви црте њеног лица, и она, ухвативши се за главу, као безумна, корача из угла у угао ... Никада не видим да је равнодушна ... Дан за даном пролази срећа и очајање се смењују. Данас је безумно срећна, сутра се хвата за папилотне. И нема краја њеним радостима и мукама!

Ја сам донекле психолог и познавалац људског срца. Психичке појаве, које посматрам кроз прозор, су ми као таблица множења. Када се по лицу младе жене рашири блажени осмех, у мојој глави се роје овакве мисли:

„Хм ... Очигледно су вести, које саопштавају данашње новине, повољне... Врло ми је мило! Вероватно моју незнанку радује држање Цанкова и последњи говар Гледстона. Можда њу пријатно узбуђује сусрет Бизмарка са Каљнокијем, који много обећава. Вероватно да је у данашњим новинама открила рађање новог руског талента. У сваком случају, врло ми је мило ... Ретке су жене којима су доступне такве преузвишене радости!

И ја, усхићен, почмњем да корачам из угла у угао и да узвикујем: — Дивио, ретко створење! Последња реч женске еманципације! О, када би било више

таквих жена! Баш такве жене су нам потребне! Када се лице незнанке искриви од очајања, ја мислим: „Но, новине, дакле, ни у руке не узимај! Ствари лоше стоје. Вероватно је моју vis-a-vis збунио

Каравелов или Муткуров ... Чак мислим да су двосмислена игра похлепне Аустрије и држање Милана увредили њену часну природу... Она пати, али та патња јој служи на част.

Ја корачам, узбуђујем се и узвикујем: — Ето, она је права жена! Њој је доступна патриотска туга. Она може да пати за

човечанство!... И ја лудујем за том ретком женом. Тек што сване јутро, ја већ стојим поред свог прозора и

чекам када ће се на прозорима vis-a-vis појавити незнанка. Ноћу маштам и чекам јутро, дању корачам из угла у угао ... Да, господо, то је необична жена.

У лето, када су моји и њени прозари били отворени, више пута сам чуо хистеричии плач и срећни смех ... Једном сам чак чуо како она, ухшативши се за главу, у очајању и гневу, узвикује: — Нитков! Мучитељ! А новине је исцешала у комадиће.

А новине је исцепала у комадиће. Жалим што у мом стану не живи Ауербах, Шпилхаген или други романописац, који тражи „но-

ве људе" Они би се користили мојом незнанком. Ја осећам да се моје дивљекве мало-помало претвара у страсну љубав. Да, ја је волим. Боже,

каква провалија ме дели од ње. Њена душа је пуна патриотске туге, а ја сам већ одавно изтубио своје идеале и, надвладан оредином, живим у плитким интересима гомиле ...

Али ипак, немајући снаге да победим себе, ја идем у риђу кућу и звоним настојнику. Два новчића од по 20 колејки развезују језик настојника, и он на сва моја питања прича да незнанка живи у стану бр. 5, има мужа и неуредно плаћа кирију. Муж сваког јутра журно некуд одлази и враћа се касно увече, иосећи под пазухом велику боцу вотке и кесу са намирницама ... Муж је регистрован у личној карти као син губернијског секретара, а незнанка као његова жена ...

После треће бесане ноћи шаљем јој посетницу. Вадео сам данас, како је она, прочитавши новине, ударила песницом по прозорској дасци. О, ви Каравеловси, Муткурови, Солсбери, кондуктери коњскот трамваја, фабриканти шећера! Зашто немам снаге да вам платим за све патње које јој задајете?

Данас (10. септембра) њен муж ме је гурнуо низа степенице. Ја сам срећан. Ради ње спреман сам на све жртве. Љубавну изјаву одлажем за сутра. 11. септембар. Дошавши данас к њој, затичем је са новинама. Прелетевши на брзину две-три вести, она одједном паде на столицу и јаукну..

— Драга моја — кажем јој, љубећи јој руку — вас узбуђује? Поделите са мном вашу тугу и верујте ја ћу умети да ценим ваше поверење. Но, реците, зашто сада плачете?

— Како да не плачем? — каже моја незнанка. — Замислите: данас треба да платимо кирију, а мој шмокљан-мужић написао за новине само шездесет редова! Па зар можемо тако да живимо? Јуче је написао тачно за једанаест рубаља и четрдесет копејки, а данас сам једва набројала три рубље! О, зар нисам несрећна? Не, ни најгорем непријатељу не бих пожелела да буде жена репортера! Он је нитков! Хуља! Уместо да ради, седи код Саврасеикова. Чекај, доћи ћеш ми ти !..

„О, жене, жене!" — казао је Шекспир, и мени је сада разумљиво стање његове душе ...

ДУГАЧАК ЈЕЗИК (21)



Наталија Михаиловна, млада женица, допутовала је данас са Јалте, ручала је и неуморно торочући причала мужу о лепотама на Криму. Муж, обрадован, гануто је гледао у њено одушеељено лице, слушао и покаткад запиткивао понешто ...

— Али кажу да је тамо живот необично скуп? — између осталог упита он. — Како да ти кажем? Ја мислим да претерују, татице. Ђаво није тако црн како га замишљају.

Ја, например, и Јулија Петровна имале смо врло угодан и пристојан стан за двадесет рубаља дневно. Све, пријане мој, зависи од начина живота. Дабоме, кад ко зажели да оде некуд у брда... на пример на Ај-Петри... треба узети коње, па водича, е, онда је, наравно, скупо. Страховито скупо! Али да знаш само, Васечка, какве су то дивне планине! Замисли, висока-висока брда, хиљаду пута виша од цркве... На врху магла, магла, магла... А доле огромно стење, стење, стење ... Па пиније ... Ах, не умем ни да се сетим!

— Да, узгред речено... док си ти била тамо, ја сам у неком часопису читао нешто о тим тамошњим водичима. Татарима ... Нешто тако одвратно! Шта, јесу ли то стварно неки нарочити људи?

Наталија Михаиловна направи презрив израз лица и заврте главом. — Најобичнији Татари, ништа нарочито... рече она. — Уосталом, ја сам их издалека видела,

онако, летимично... Показивали су ми их, али ја нисам обраћала пажњу. Увек сам, татице, унапред имала рђаво мишљење о свима тим Черкезима, Грцима ... Маврима!

— Кажу, велики су донжуани. — Може бити! Има гадура које... Наталија Михаилонна скочи нагло, као да се сетила нечег

страшног, и неколико тренутака је гледала преплашеним очима у мужа, па отежући сваку реч, поче: — Васечка, да знаш само каквих неморалних жена има! Јао, што су неморалне! И то, знаш,

није да су то просте жене, или из средњег сталежа, већ аристократкиње, оне надувене бон-тонке! Страхота једна, очима својим нисам веровала! Ни кад умрем нећу заборавити! Реци, може ли се жена толико да заборави па да... ах, Васечка, чак нећу о томе ни да говорим! Ето, узмимо макар Јулију Петровну, моју сапутницу ... Онако красан муж, па двоје де-це... припада пристојном друштву, увек се

прави светица, кад, наједноом, можеш замислити... Само, татице, ово је, наравно, entre nous9... Дај ми

поштену реч да нећеш никоме казати! — Хајде, шта тi пада на памет! Наравно да нећу... — На поштену реч? Пази! Ја ти верујем ... Женица sпусти виљушку, направи тајанствен израз лица прошапута: — Замисли овакву једну ствар ... Кренула та Јулија Петровна у планине ... Беше дивно

време! Јаше прва, са својим (водичем, а ја мало даље иза ње. Измакнемо три-четири врсте, кад, знаш Васечка, Јулија Петровна врисну и ухвати се за груди. Њен Татарин је обухвати око паса, јер би иначе пала са седла ... Ја са својим водичем дојашем до њих ... Шта је? У чему је ствар? „Ах, умирем, умирем! Позлило ми је! Не могу даље!.." Замисли само, како сам се уплашила! Онда, кажем, хајдемо натраг! „Не", каже Natalie, „не могу натраг! Кренем ли само још један корак, умрећу од бола! Добила сам грчеве!" И моли нас, преклиње богом, и мене и мога Сулејмана, да се нас двоје вратимо у град и да јој донесемо Бестужевих капљiца које јој помажу.

— Стани!... Не разумем те саовим добро ... — промрмља муж и почеша чело. — Малопре си казала да си те Татаре видела само издалека, а сад причаш о неком свом Сулејману.

— Е па ти се опет закачињеш за реч! — намршти се женица и не збуни се нимало. — Не могу да трпим сумњичења! Не могу да трпим! То је глупо, сасвим глупо!

— Ја се не закачињем, али ... нашто говорити неистину? Јахала на коњу са Татарима, па, ништа с тим, бог с тобом, али... зашто увијаш?

— Хм!... ала си ти чудан! — побуни се женица. — Љубоморан на Сулејмана! Могу замислити како би тек ти без водича кренуо на планину! Могу мислити! Кад не познајеш тамошњи живот, онда је боље да ћутиш. Ћути, само ћути! Без водича се тамо човек не може ни маћи!

— Наравно! — Молим те, само без тих глупавих осмеха! Ја за тебе нисам никаква тамо Јулија... Ја њу и

не правдам, али ја... псст! Ја, иако се не правим светица, али се још толико не заборављам. Мој Сулејман никад није прекардашио ... Не-е! Јулијин Маметкул понекад није одмицао од ње, а код мене, чим избије једанаест часова, ја одмах: „Сулејмане, марш од мене! Одлазите!" И моје глупо Татарче одлази. Држала сам ја њега, мој татице, веома строго ... Чим почне да се пући због новца или због нечег другог, ја одмах „Како-о? Шта-а-а?! Што-о-о?" А њему срце у пете ... Ха-ха-ха ... Очи су му, знаш, Васечка, црне, црње од угља, а њушкица му татарска, глупа нежако, смешна... Ето како сам ја њега држала! Ето!

— Замишљам... — промумла муж ваљајући грудвице од средине хлеба. — Глупо је то, Васечка! Та ја већ знам твоје мисли! Знам шта мислиш ... Али веруј ми, он чак

ни на излету није прекардашивао. На пример, кад идемо у планину, или на водопад У-чансу ја му увек

9 Међу нама ... (франц.).



кажем: „Сулејмане, иди за мном! Де!" И он је сиромах увек морао да иде иза мене ... Чак и ... на местима најпатетичнијим, ја му увек кажем: „Па, ипак, не треба да зоборавиш да си ти само Татарин, а ја жена статског саветника!" Ха-ха ...

Женица се кикоће, затим се хитро осврће и, удешавајући праплашено лице, почиње шапутати:

— Али Јулија! Ју, та Јулија! Ја разумем, Васечка, зашто да се не пошегачи, не одахне од празног, светскога живота! Ове је то дозвољено ... Лудирај се, извол'те, нико те за то неће осудити, али ако озбиљно погледамо на то, ако се због тога праве оцене... не, како год хоћеш, али ја то не разумем! Замисли, она је била љубоморна! Па зар то није глупо? Једанпут дође код ње Маметкул, њен гелиптер ... Она није била код куће... Е па, ја га позовем у свој стан... започнемо разговор, те ово, те оно ... знам, ти су људи веома забавни! И тако, неосетно, проведосмо цело вече ... Наједном, упаде Јулија ... Нападе на мене, па на Маметнула ... направи нам сцену... пих! Ја то не разумем, Васечка!...

Васечка се накашља, натмури и поче ходати по соби. — Ви сте се тамо лепо забављале, нема шта! — промрмља он осмејкујући се с гађењем. — Ма, све је то-о глу-оо о-о! — увреди се Наталија Михаиловна. — Ја знам на шта ти

мислиш! Твоје су мисли увек тажо одвратне! Нећу ништа више да ти причам! Нећу. Женица напући уста и заћута.

ОБИЧНА СИТНИЦА (22)

Николај Иљич Бељајев, петроградски рентијер који често посећује трке, млад човек од тридесет две године, гојазан и румен, сврати једне вечери до госпође Ирине, Олге Ивановне, с којом је иначе живео, или, како је он то говорио, натезао досадни и дугачки роман. Уистину, прве странице тог романа, занимљмве и надахнуте, већ су одавно биле прочитане; сада су се странице отезале, отезале, не пружајући ништа ни ново, ии занмљиво.

Не затекавши Олгу Ивановну код куће, мој јунак прилеже у салону на софу и даде се у чекање.

— Добро вече, Николају Иљичу! — зачу он дечји глас. — Мама ће одмах доћи. Отишла је са Соњом до кројачице.

У том истом салону на дивану лежао је Аљоша, син Олге Ивановне, дечак од око осам година, стасит, однегован, обучен ко из журнала у сомотски капутић и дугачке црне чарапе. Он је лежао на атласном јастуку и, очигледно подражавајући акробату кога је недавио видео у циркусу, дизао увис час једну час другу ногу. Кад се његове елегантне ноге уморе, прелазио је на руке или је жустро скакао дочекујући се четвороношке, покушавајући да направи стој. Све то изводио је са најозбиљнијим изразом лица, задуван као мучеиик, као да је и сам незадовољан што му је бог дао тако несташно тело.

— А, здраво пријатељу! — рече Бељајев. — Ти си? А ја те нисам ни приметио. Је ли мама здрава?

Аљоша, ухвативши се десном руком за врх леве ноге и заузевши крајње неприродну позу, преврну се, скочи и извири иза великог чупавог абажура.

— Шта да вам кажем? — рече он и слеже раменима. — Па мама, у ствари, никад није здрава. Она је жена, а женама, Николају Иљичу, увек нешто фали.

Од дуга времена Бељајев поче да разгледа Аљошино лице. Раније, док год је био само познаник Олге Ивановне, ниједном није обратаго пажњу на дечака нити је уопште био свестан да он постоји: врти се пред носом дечак, а шта ће он ту, какву улогу има, некако му се на то није ни мислило.

У вечерњем сумраку Аљошино лице, с његовим бледим челом и црним непомичиим очима, изненада подсети Бељагјева на Олгу Ивановну, онакву каква је била на првим страницама романа. И он пожеле да помилује дечака.

— Ходи овамо, мангупе! —- рече он. — Ходи да те мало изближе погледам. Дечак скочи с дивана и притрча Бељајеву.

— Па? — поче Николај Иљич спуштајући руку на његово мршаво раме. — Шта радиш, како живиш?

— Шта да вам кажем? Пре сам живео много боље. — Како то? — Врло просто! Пре смо Соња и ја учили само музику и читање, а сада нам задају и

француске песмице. Ви сте се скоро шишали? — Да, скоро. — Па видим ја. Брада вам је краћи. Је л' смем мало да вас чупнем ... Не боли вас? — Не, не боли. — Откуд то, кад за једну длаку повучеш, онда боли, а кад вучеш много длака, онда ништа не

боли? Ха, ха! А знате, штета што не носите бакенбарде. Овде мало да избријете, а са стране, ево



овде, да оставите браду ... Дечак се приви уз Бељајева и поче да се игра његовим лицем. — Кад ја пођем у гимназију — рече он — мама ће ми купити сат. Молићу је да ми купи исти

овакав ланац... Јао, ка-кав- ме-да-љон! Тата има исти такав медаљон, само код вас су шаре, а код њега слова. Унутра има мамину слику. Тата сада има други ланац, не од алкица, него као пантљика ...

— Откуд ти знаш? Зар ти виђаш тату? — Ја? Хм! Ја ...

Аљоша поцрввне и веома збуњен, ухваћен у ла-лви, поче предано да гребе ноктом медаљон. Бељајев му 'се загледа у лице и упита:

— Виђаш тату? — Н... не!... — Хајде искрено, по савести ... Па ја ти по лицу видим да не говориш истину. Кад си се већ

избрбљао, не помаже ти да петљаш. Кажи, виђаш га? Хајде, другарски! Аљоша се замисли.

— Нећете да кажете мами? — упита он. — Хајде, молим те! — Часна реч? — Часна реч. — Закуните се! — Е, што си досадан! За кога ме сматраш! Аљоша се осврну, исколачи очи и прошапута: — Само, молим вас, немојте да кажете мами... И уопште никоме немојте да кажете, зато што

је то тајна. Сачувај боже ако мама дозна, онда ћемо добити и ја, и Соња, и Пелагија... Е па слушајте. Ја и Соња виђамо се с татом сваког уторка и петка. Кад нас Пелагија води пре ручка у шетњу, онда ми свратимо у Апфелову посластичарницу, а тамо нас тата већ чека... Он увек седи у засебној собици где, знате, има један мраморни сто и пепељара у облику гусана без леђа ...

— Па шта тамо радите? — Ништа! Прво се поздравимо, а онда сви седнемо за сто и тата нас гости кафом и питом.

Соња, знате, једе питу с месом, а ја не могу да је видим! Ја волим с купусом и с јајима. Ми се толико наједемо да после за ручком, да мама не би приметила, на силу једемо што више.

Па о чему тамо причате? — С татом? О свему. Он нас љуби, грли, прича нам разне смешне приче. Знате, он каже, кад

порастемо, да ће нас он узети к себи. Соња неће, а ја хоћу. Наравно, биће тужно без маме, али ја ћу њој писати писма! Чудна ствар, можда ћу чак за празнике долазити да је посетим — зар није тако? Тата још каже да ће ми купити коња. Што је он добар човек! Ја не знам зашто га мама не зове да живи с њом и зашто нам брани да се виђамо с њим. Јер он много воли маму. Увек нас пита за њено здравље и шта ради. Кад је била болесна, он се ухватио за главу овако и... и само јури, јури. Стално нас моли да је слушамо и поштујемо. Је л'те, да ли је истина да смо ми несрећни?

— Хм ... А зашто? — То тата каже. Ви сте, каже, несрећна деца. Врло чудно говори. Ви сте, каже несрећни, ја

сам несрећан, и мама је несрећна. Молите се, каже, богу и за себе и за њу. Аљоша заустави поглед на пуњеној птици и замисли се. — Тако дакле ... — промрмља Бељајев. — Тако би, значи, радите. Одржавате конгресе у

посластичарницама. А мама не зна? — Неее... Откуд би знала? Пелагија не би рекла ни за шта. А прекјуче нам је тата купио

крушке. Слатке, као компот! Ја сам две појео. — Хм... Је ли, а овај ... Тата о мени ништа не говори? — О вама? Шта да вам кажем?

Аљоша испитивачки погледа у Бељајева и слеже раменима. — Ништа нарочито не говори. — Па шта, на пример, каже? — Нећете да се наљутите? — Таман посла! Зар ме он грди? — Он не грди, али знате... љути се на вас. Он каже да је мама због вас несрећна и да сте ви..

маму упропастили. Али он је некако чудан! Ја му објашњавам да сте ви добри, да никад не вичете на маму, а он само клима главом.

— Баш тако каже да сам је упропастио? — Да. Немојте да се љутите, Николају Иљичу. Бељајев устаде, постоја, па поче да се шета по

салону. — То је и чудно и... смешно! — прогунђа он слежући раменима и подсмешљиво се

осмехујући. — Сам је за све крив, а ја сам је упропастио, а? Пази, молим те, што је он невино јагњешце.

Значи, баш тако каже да сам ја упропастио твоју мајку.



— Да, али ... па ви сте рекли да се нећете љутити. — Ја се не љутим и... и то се тебе не тиче! То је... то је чак смешно. Ја сам улетео, као мува

на лепак, и сад испада да сам ја крив. Зачу се звонце. Дечак јурну и истрча напоље. Мало затим у салон уђе дама с девојчицом — то

је била Олга Ивановна, Аљошина мајка. За њом је, певајући из свег гласа и машући рукама ступао Аљоша. Бељајев климну главом и настави да корача.

— Дабоме, кога би сад оптуживали ако не мене? — гунђао је он фркћући. — Он је у праву! Он је увређени муж! — О чему то говориш? — упита Олга Ивановна. — О чему? ... Само да чујеш шта прича твој муж! Испада да сам ја подлац и зликовац, да сам

упропастио тебе и децу. Сви сте ви несрећни, само сам ја страшно срећан! Страшно, страшно! — Не разумем, Николају! Шта је то? — Па чуј само овог младог господина! — рече Бељајев и показа на Аљошу. Аљоша поцрвене, затим нагло пребледе и лице му се искриви од страха. — Николају Иљичу! — гласно прошапута он. — Псст! Олга Ивановна зачуђено погледа у Аллшу, у Бељајева, затим опет у Аљошу. — Питај само! — настави Бељајев. — Твоја Пелапигја, та глупача, всвди их по

посластичарницама и удешава састанке с татицом. Али није у томе ствар. Ствар је у томе што је татица паћенмк, а ја зликовац, ја сам разбојник који вам је обома разрушио жмвот...

— Николају Иљичу! — застења Аљоша. — Па ви сте дали часну реч! — Хајде, губи се — махну руком Бељајев. — Ово је важније од сваке часне речи. Мене

узбуђује лицемерје, лаж! — Не разумем! — проговори Олга Ивановна, а у очима јој засијаше сузе. — Је ли, Љељка —

обрати се она сину — ти се виђаш са оцем? Аљоша је не чу и са ужасом је гледао у Бељајева. — Није могуће! — рече мајка. — Идем да испитам Пелагију. Олга Ивановна изађе. — Али, молим вас, ви сте дали часну реч! — изусти Аљоша дрхтећи целим телом. Бељајев одмахну руком према њему и настави да корача. Он је утонуо у овоју увреду и као и

пре, више није запажао дечаково присуство. Њему, великом и озбиљном човеку, није ни најмање било до дечака. Аљоша седе у кут и са ужасом исприча Соњи како су га преварили. Он је дрхтао, грцао, плакао; то се он први пут у животу тако грубо нашао лицем у лице са лажју; јер он пре тога није знао да на овом свету, осим слатких крушака, пите и пријатних тренутака постоји још и много шта друго чему нема имена у дечјем језику.

ТЕШКИ ЉУДИ (23)

Ширјајев, Јевграф Иванович, мали земљопоседник из свештеничке породице (његов покојни отац поп-Јован добио је на поклон од генералице Кувшињигове сто две десетине земље) стајао је у углу пред бакарним умиваоником и прао руке. По обичају, изглед му је био забринут и тмуран, брада неочешљана.

— Но, каквог ли времена! — рекао је он. — То није време, то је казна божја. Опет је почела киша!

Он је гунђао, а његова породица седела је за столом и чекала да он заврши са прањем руку, па да почну да ручају. Његова жена Федосија Семјоновна, син Петар, студент, старија кћи Варвара и троје мале деце, одавио су већ седели за столом и чекали. Деца — Кољка, Вањка и Архипка, прћасти, умрљани, дебелих образа и давно нешишане чекињасте косе на главама — нестрпљиво су померала столице, а одрасли су седели не мичући се и, како је изгледало, њима је било свеједно — јести или чекати.

Као да куша њихово стрпљење, Ширјајев је полако обрисао руке, полако се помолио и не журећи сео за сто. Тот тренутка изнели су чорбу на сто. Из дворишта су се чули ударци тесарских секира (код Шмрјајева оу градили нову клупу) и смех радника Фомке, који је задиркивао ћурана. У прозор је ударала ретка, али крупна киша.

Студент Петар, са наочарима и мало погрбљен, јео је и згледао се са мајком. Неколико пута је остављао кашику и кашљао, желећи да нешто каже, али, погледавши пожљиво оца, опет се прихватао јела.

Најзад, када су донели кашу, он се одлучно накашљао и казао: —- Ја бих вечерас ишао вечерњим возом. Одавно је време, већ сам две недеље пропустио.

Предавања почињу првог септембра. — Па пођи — сложио се Ширјајев. — Шта имаш овде да чекаш? Хајде пођи с богом. Прошао је минут у ћутању. — Њему, Јевграфе Иваничу, треба новац за пут... — тихо је проговорила мајка. — Новац? Па шта! Без пара нема путовања. Ако треба, па одмах узми. Одавно је требало да



узмеш! Студент је са олакшањем уздахнуо и згледао се весело са мајком. Ширјајев је полако извукао

новчаник из бочног џепа и ставио наочари. — Колико ти треба? — упитао је он. — Управо пут до Москве кошта једанаест рубаља и четрдесет две ... — Ех, новац, новац! — уздахнуо је отац (он је увек уздисао када би видео новац, чак и кад га

је примао). — Ево ти дванаест. Ту ће, брате, бити кусура. Добро ће ти доћи на путу. — Захваљујем.

Мало касније студент је рекао: — Прошле годане нисам одмах стигао на часове. Не знам шта ће бити ове годмне;

вероватно, нећу брзо наћи себи зараду. Ја бих вас молио да ми дате петнаест рубаља за стан и храну. Ширјајев се замислио и уздахнуо.

— Виће ти доста и десет — рекао је он. — На, узми! Студент се захвалио. Било је потребно замолити још за одело, за плаћање предавања, за

књиге, али погледавши пажљиво оца, решио је да је боље не досађивати му. Али мајка, невешта и непромишљена, као ове мајке, није издржала и рекла је:

— Ти би, Јевграфе Иваничу, требало да му даш још шест рубаља за чизме. Па, како ће, погледај, ићи у Москву у таквим подераним.

— Нека узме моје старе. Оне су још сасвим нове. — Кад би макар за панталоне дао. Срамота је погледати га ...

И после тога, истот часа, појавио се весник буре, пред којим је дрхтала сва породица. Кратак, гојазни врат Ширјајева постао је одједном црвен као рак. Боја је полако почела да се шири ка ушима, од ушију ка слепоочницама и мало-помало прелила је цело лице. Јевграф Иванич покренуо се на столици и раскопчао оковратник кошуље, да се не би угушио. Очигледно се борио са осећањем које је њиме овладало. Настала је мртва тишина. Деца су уздржавала дисање, а Федосија Семјоновна, као да не схвата шта се дешава с њеним мужем, продужила је:

— Па он више није мали. Њему је срамота да иде неодевен. Ширјајев је одједном скочио и из све снаге бацио на средину стола свој дебели новчаник, тако

да је са тањира оборио кришку хлеба. На његовом лицу плануо је одвратни израз гнева, увреде, похлепе — свега тога заједно.

— Узмите све! — викнуо је измењеним тласом. — Пљачкајте! Узмите све! Давите. Он скочи од стола, ухвати се за главу и, спотичући се, стаде брзо корачати по соби. — Опљачкајте све до голе коже! — крештао је продорним гласом. — Исцедите последње.

Пљачкајте! Хватајте за гушу. Студент је порцвенео и оборио очи. Више није могао ни да једе. Федосија Семјоновиа, која се

за Двадесет пет година није навикла на тешку нарав свога мужа, сва се скупила и почела да нешто мрмља правдајући се. На њеном изнуреном птичјем лицу, увек безизразном и уплашеном, појавио се израз запрепашћења и пригушеног страха. Деца и старија кћи Варвара, шипарица бледог нелепог лица, оставили су кашике и замрли.

Ширјајев, беснећи све више, изговарајући све ужасније и ужасније речи, прискочио је столу и почео да истреса новац из новчаника.

— Узмите! — мумлао је, дрхтећи целим телом. Јели сте и пили на мој рачун, па ево вам и новаца! Мени ништа не треба. Шијте себи нове чизме и мундире.

Студент је побледео и подигао се. — Чујте, татице — почео је он, гушећи се. — Ја, ја вас молим да прекинете, зато што ... — Ћути! — вриснуо је на њега отац тако гласно да су му наочари пале с носа. — Ћути. — Раније сам могао да подносим такве сцене, али... сада сам се одвикао. Схватите. Ја сам се

одвикао. — Ћути! — викнуо је на њега отац лупајући ногама. — Ти мораш да слушаш шта ја говорим!

Што хоћу, то и говорим, а ти умукни! У твојим годинама ја сам зарађивао новац, а ти, подлаче, знаш ли колико ме кошташ? Ја ћу те истерати. Бадаваџијо!

— Јевграфе Иваничу — промрмљала је Федосија Семјоновна, нервазио мичући прстима. — Па он ... па Пећа ...

— Ћути! — викнуо је на њу Ширјајев, и чак су му од гнева наврле сузе на очи. — Ти си их размазила, ти. Ти си свему крива! Он нас не поштује, богу се не моли, новац не зарађује. Вас је десеторо, а ја сам један. Из куће ћу вас истерати!

Ћерка Варвара дуго је гледала у мајку забезекнуто, потом је свој тупи поглед пренела на прозор, побледела и, гласно крикнувпш, пала на наслон столице. Отац је махнуо руком, пљунуо и побегао у дворотште.

Тиме су се, обично, код Ширјајевих завршавале њихове породичне сцене. Али овог пута, на



несрећу, студента Петра је обузела несавладљива срџба. Он је био исто тако напрасит и тежак, као његов отац и дед прота, који је парохијане тукао штапом по глави. Блед, стегнутих песница, пошао је мајци и викнуо највишим тенорским гласом који је могао да пусти:

— Мени су гадни, одвратни ти пригавори! Ништа ми од вас не треба. Пре ћу умрети од глади него што ћу појести код вас и једну мрвицу! Ево вам назад ваш прљаки новац! Узмите! Мајка се прибила уза зид и замахала рукама, као да пред њом није стајао син, већ привиђење.

— Шта сам ја крива? — заплакала је она. — Шта? Син је, као и отац, махнуо руком и побегао у двориште. Кућа Ширјајевих стојала је усамљена у

долини која се попут бразде пружала степом на пет врста. Њене ивице обрасле су младим храстом и јовом, а на дну је протицао поток. Кућа је једном страном гледала у долину, а другом у поље. Ограда и плотова није било. Замењивале су их разне зградице, које су се чврсто прибијале једна уз другу, затварајући пред кућом омањи простор, који је сматран двориштем и по којем су шетале кокошке, патке и свиње.

Изишавши напоље студент је пошао по блатњавом путу у поље. У ваздуху се осећала јесења влага која продире до костију. Пут је био блатњав, светлуцале су овде-онде барице, а у пожутелом пољу из траве је гледала права јесен; туробна, гњила, тамна. С десне стране пута био је повртњак, сав изривен, таман, понегде су на њему штрчали сунцокрети са опуштеним, већ црним главама.

Петар је мислио да би требало да пође у Москву пешке, да пође такав, без капе, у подераним чмзмама и без иједне копејке. На стотој врсти стићи ће га разбарушен и уплашен отац, почеће да га моли да се врати или узме новац, али он чак неће ни да га погледа, само ће ићи, ићи... Оголеле шуме ће се смењивати са туробним пољима, поља са шумама: ускоро ће се земља забелети од првог снега и речице ће се превући танким слојем леда... Негде под Курском или Серпуховом он ће се, изнемогао и умирући од глади, срушити и умрети. Његов леш ће наћи и у свим новинама појавиће се вест да је тамо неки студент умро од глади ...

Бели пас са блатњавим репом, лутајући по повртњаку и нешто тражећи, погледао га је и пошао полако за њим ...

Он је ишао путем и мислио о смрти, о тузи блиских, о моралним мукама оца и, такође, сликао себи све могуће путне доживљаје, један од другог чуднији, живописна места, страшне ноћи, случајне сусрете. Замишљао је ред ходочасника, брвнарицу у шуми са једним прозорчићем, који јасно светли у мраку; он стоји пред прозорчићем, моли за преноћиште... пуштају га и одједном види разбојнике. Или, још боље, долази он у велику спахијску кућу где га, сазнавши ко је, поје и хране, свирају му на клавиру, слушају његова јадања, и у њега се заљубљује домаћинова кћи — лепотица.

Обузет својом невољом и сличним мислима, млади Ширјајев је ишао и ишао ... Напред далеко, далеко на сивој облачној позадини тамнело се свратиште; још даље од свратишта, на самом хоризонту видело се мало узвишење; то је железничка станица. То узвишење подсетило га је на везу која постоји између места на коме је сада стајао и Москве, у којој горе фењери, клопарају кочије, држе се предавања. И он само што није заплакао од туге и нестрпљивости. Та величанствена природа, са својим поретком и лепотом, та мртва тишина уокруг огадиле су му се до очајања, до мржње!

— Чувај! — чуо је иза себе громки глас. Поред студента у лаком отменом ландауреу правезла се позната старица спахиница. Он јој се

по'клонио и осмехнуо целим лицем. И тог тренутка је ухватио себе у том осмеху, који уопште није одговарао његовом мрачном расположењу. Откуд он, ако је сва његова душа пуна огорчења и туге.

И он је помислио да је, вероватно, сама природа дала човеку ту способност да лаже, да би чак и у тешким тренуцима душввне напетости могао да чува тајне свога гнезда, као што их чува лисица или дивља патка. Свака породица има своје радости и своје жалости, али како оне нису велике, тешко их запажа страно око; оне су тајна. На пример, рођени отац те спахинице, која тек што је прошла, пола живота је трпео гнев цара Николе због неке неправде; муж јој је био карташ, од четири сина ни један ништа није постао. Може се замислити колико је у њеној породици било ужасних сцена, колико је проливено суза. А, међутим, старица је изгледала срећна, задовољна и на његов осмех одговорила такође осмехом. Сетио се студент својих другова, који нерадо говоре о породицама, сетио се своје мајке, која готово увек лаже када јој се догоди да говори о мужу и деци ...

До самог сумрака ходао је Петар, далеко од куће, по путевима и предавао се тужним мислима. Када је почела да сипи киша, упутио се кући. Враћајући се, решио је да, по сваку цену, поразговара с оцем, да му објасни, једном заувек, да је с њим тешко и страшно живети.

Код куће је затекао тишину. Сестра Варвара лежала је иза паравана и тихо стењала од главобо-ље. Мајка је са зачуђеним лицем кривца седела поред ње на сандуку и крпила панталоне Архипки. Јевграф Иванич је ходао од прозора до прозора и мрштио се на време. По његовом ходу, по кашљу и чак по затиљку видело се да се осећао кривим.

— Дакле, ти си одустао од пута данас? Студенту га је било жао, али истог часа, победивши то осећање, ои је рекао:

— Слушајте!... Ја морам да поразговарам с вама ... Озбиљно ... Да, да, озбиљно. Увек сам



вас поштовао ... и никад се нисам одлучио да говорим с вама таквим тоном, али ваше понашање... последњи поступак ...

Отац је гледао кроз прозор и ћутао. Студент, као да смишља речи, протрљао је чело и наставио У јаком узбуђењу:

— Не прође ручак ни ужина, да ви не надате вику. Ваш хлеб свима застаје у грлу. Ништа није увредљивије, ништа више не понижава од прекора за парче хлеба... Иако сте отац, нико, ни бог, ни природа не даје вам право да тако тешко вређате, понижавате, да искаљујете на слабима своје рђаво расположење. Ви сте ставили на муке, обезличивши мајку, сестра је ужасно утуцана, а ја...

— Није твој посао да мене учиш! — рекао је отац. — Не, мој је посао. Мене можете вређати колико хоћете, али мајку оставите на миру! Не

дозвољавам вам да мучите мајку! — продужио је студент, севајући очима. — Ви сте размажени, зато што се још нико није усудио да иде против вас. Пред вама су дрхтали, немели, али сад је свршено. Груби, неваспитани човече! Ви сте груби ... схватате ли? Ви сте груби, тешки, бездушни! Ни мужици не могу да вас трпе!

Студент је већ изгубио нит и већ није говорио, него засипао појединим речима. Јевграф Ивагогч је слушао и ћутао, као ошамућен; али, одједном, његов врат је поцрвенео, боја се прелила по лицу и он се покренуо.

— Умукни! — викнуо је. — Добро! — није се заустављао син. — Не волите да слушате истину? Одлично! Добро!

Почните да вичете! Одлично! — Умукни, кад ти кажем! — заурла Јевграф Иванич. На вратима се појанила Федосија Семјоновна запрепашћеног лица, врло бледа; хтела је

нешто да каже и није могла, већ је само мицала прстима. — То си ти крива! — викнуо је Ширјајев. — Ти си га тако васпитала. — Не желим више да живим у овој кући! — викнуо је студент плачући и гледајући на мајку са

мржњом. — Не желим да живим с вама! Кћи Варвара вриснула је иза паравана и гласно заридала. Ширјајев је махнуо руком и истрчао

из куће. Студент је пошао у своју собу и мирно легао. До поноћи је лежао непокретно и не отварајући

очи. Није осећао ни мржњу ни стид, већ неки неодређени душевки бол. Он није оптуживао оца, није жалио мајку, није мучио себе грижом савести; њему је било јасно, да сви у кући сада осећају исти такав бол, а ко је крив, ко пати више, ко мање, бог зна ...

У поноћ је пробудио слугу и наредио да му спреми коња за пет сати ујутру, да би отишао на станицу, онда се свукао и покрио, али није могао да заспи. Слушао је до самог јутра како отац, који није спавао, тихо тумара од прозора до прозора и уздише. Нико није спавао; сви су ретко говорили, само шапатом. Два пута му је иза паравана долазила мајка. Стално с оним запрепашћеним тупим изразом, дуго га је крстила и нервозно подрхтавала...

У пет сати ујутру студент се нежно поздравио са свима и чак заплакао. Пролазећи поред очеве собе, провирио је кроз врата. Јевграф Иванович, обучен, још не легавши, стајао је лоред прозора и добовао по стаклима.

— Збогом, ја идем — рекао је сии. — Збогом ... Новац је на округлом сточићу .. — одговорио је отац не окрећући се. Када га је слуга возио на станицу, падала је одвратна хладна киша. Сунцокрети су још више

погнули главе, а трава је изгледала тамнија.

ОСВЕТА (24)

Лав Савич Турманов, обичан малограђанин, који је имао мали капитал, младу жeну и повелику ћелу, једном је играо санса на имендану код пријатеља. После једноg позамашног минуса, кад га је облио зној, одједном се сетио да већ одавно није пио ракију. Он устаде и, љуљајући се самоуверено у ходу, провуче се на прстима између столова, прође и кроз салон у коме је играла омладина, ту се снисходљиво осмехну и очински потапша по рамену младог апотекара, а затим кроз мала врата која су водила у бифе. Тамо су, на округлом сточићу, стајале флаше и полић с ракијом... Поред њих, међу другим јелима, у зеленилу млада лука и першуна лежала је на тањиру упола већ поједена харинга. Лав Савич нали себи чашицу, мрдну у ваздуху прстима као да хоће да одржи говор, попи и начини паћеничко лице, затим боцну виљушком харингу, и... Али тада се иза зида зачуше гласови.

— Изволи, молим... — одрешито је говорио жеисни глас. — Само, кад ће то бити? „Моја жена", познаде глас Лав Савич. „Са ким ли то говори?"

— Кад год хоћеш, драга моја... — одговори јој иза зида дубок, звучан глас. — Данас није баш згодно, сутра сам целог дана заузет...

„То је Дегтјарјов!" познаде Турманов, по басу, једног од својих пријатеља. „Зар и ти, сине Бруте! И њега је већ упецала? Каква ненасита и неуморна жена! Ниједан дан не може да проживи без



романа!" — Да, сутра сам заузет — настави бас. — Ако хоћеш, напиши ми сутра нешто ... Радоваћу се

и бићу сретан ... Само бисмо морали некако уредити нашу преписку. Треба измислити неки трик. Писати преко поште, није баш згодно. Ако ја теби пишем, онај твој ћуран може да узме писмо од писмоноше; а ако ми ти будеш писала, моја половина ће примити без мене и сигурно отворити.

— Па, како ћемо? — Треба измислити неки трик. Ни преко послуге не можемо слати, јер од твог Собакевича ...

— Собакевич је личност из Гогољевих „Мртвих душа". — Собарица и лакеј сигурно не смеју писнути . . . Шта ради он, игра карте!

— Јесте. И сталио губи, будала! — Значи да има среће у љубави! — прште у смех Дегтјарјов. — Али ево какву сам мајсторију

смислио, драга ... Сутра ћу, тачно у шест сати, на повратку из канцеларије, проћи кроз градски парк .. . морам тамо да се видим с чуваром. А ти се, душо моја, постарај и до шест сати, не касније, остави писамце у ону мраморну вазу, знаш, што стоји лево од хладњака, обраслог лозом . . .

— Знам, знам . . . — То ће испасти и поетично, и тајанствено, и ново . . . Ни твој трбоња ни моја закокита неће

сазнати. Разумеш? Лав Савич попи још једну чашицу и упути се карташком столу. Откриће до кога је малопре

дошао није га ни запрепастило ни зачудило, чак ни узбудило. Оно време када се још узбуђивао, приређивао сцене, грдио, па чак се и тукао — прошло је одавно. Он је дигао руке од свега тога, и сада је на романе своје жене гледао кроз прсте. Али му је ипак било непријатно. Изрази, као ћуран, Собакевич, трбоња ... увредили су његову сујету.

„А што је нитков тај Дегтјарјов!" мислио је, бележећи себи минусе. ,,Кад год ме сретне на улици, прави се тако добар пријатељ, кези се и тапше ме по стомаку, а гле сад, како изводи! Лажов! У лице ме назива пријатељем, а иза леђа трбоњом и ћураном..."

Што је више тонуо у овоје минусе, све теже је осећао увреду. „Балавац ...", мислио је љутито ломећи креду. „Дериште ... Мрзи ме само да се свађам, а ја

бих ти показао ко је Собакевич!" За вечером није могао мирно да гледа Дегтјарјова, а овај је, као упркос, досађивао питањима:

Је ли добио на картама? Зашто је тако нераеположен? и тако даље. Чак је био толико дрзак да као добар познаник гласно прекори његову супругу што се слабо стара о здрављу овога мужа, а супруга је, као да ништа није било, гледала мужа ужагреним очицама, весело се смејала и невино ћеретала да ни сам ђаво не би могао посумњати да је неверна.

Кад се вратио кући, Лав Савич је био зао и незадовољан, баш као да је за вечером, уместо телетине, појео стару каљачу. Можда би се он и савладао и све заборавио, али су га женино ћеретање и осмеси сталио подсећали на ћурана, гусана и трбоњу...

„Требало би га, ниткова, ишамарати ...", мислио је. „Или га обрукати јавно." Мислио је како би било добро измлатити Дегтјарјова, убити га на двобоју из пиштоља, као

врапца ... Избацити га из службе или ставити у мраморну вазу нешто непристојно, смдљиво — на пример, липсалог пацова... Не би било лоше раније украсти женино писмо из вазе и на његово место ставити неке безобразне стихове с потписом „твоја Акуљка", или нешто у том смислу. Дуто је Турманов ходао по спаваћој соби и наслађивао се сличним сновима. Одједном стаде и лупи се по челу.

— Браво, пронашао сам! — ускликну, и чак сину од задовољства. — То ће испасти одлична! Колосално!

Кад његова жена заспа, он седе за сто и после дугог размишљања, изопачујући рукопис, измишљајући граматагчке грешке, написа следеће: „Трговцу Дуљинову. Поштовани господине! Ако не' оставите данас, 12. септемб. најкасније до шест сати увече двеста рубаља у мраморној вази што се налази у варошком парку налево од ладњака са виновом лозом, бићете убијени а и ваша галантеријска радња одлетеће у ваздух." Кад је написао овако писмо, Лав Савич подскочи од одушевљења.

— Зар нисам вешто измислио! — мрмљао је тарући руке. — Одлично! Ни сам ђаво не би измислио бољу освету! Разуме се, ћифта ће се уплашити и обавестити полицију, а полицајци ће пре шест поставити заседу у жбуњу, и ... цап у затвор, нашег љубавника, чим пружи руку у вазу да узме писмо! ... Ех, што ће премрети од страха! Док се ствар разјасни, нитков ће имати кад и да се намучи и да се належи у бувари ... Е, браво, Турманове! . . .

Лав Савич залепи марке на писмо, и лично га однесе у поштанско сандуче. Заспао је с блаженим осмехом и спавао тако слатко, како већ одавно не памти. Када се изјутра пробудио и сетио своје замке, поче весело да певуши, и чак неверну жену штипну за падваљчић. Идући на дужност и, касније седећи у канцеларији, цело време се смешкао и замишљао Дегтјарјовљев ужас кад падне у клопку .., Око шест сати он не издржа, већ пожури у парк да својим очима гледа и ужива у очајном положају свота непријателЈа.



„Аха!" помисли он кад срете полицајца. Кад дође до хладњака од винове лозе, он седе испод једног жбуна и уперивши нестрпљиви поглед на вазу, стаде да чека. Његово нестрпљење није имало краја.

Тачно у шест сати појавот се Дегтјарјов. Младић је, очевидно, био одлично расположен. Цилиндер му је био кицошки заваљан на потиљак, а испод раскопчаног капута и прслука као да му је вирила цела душа. Звиждукао је и пушио цигарету . . .

„Сад ћеш упамтити и ћурана и Собакевича!" злурадо је уживао Турманов. „Чекај само!" Дегтјарјов приђе вази и лено завуче руку у њу... Лав Савич се придиже и упиљи поглед

нетремице ... Младић извади из вазе коверат, разгледа га са свих страна и слеже раменима, затим неодлучно подера омот и поново слеже раменима. На лицу му се појави израз крајње недоумице: у коверт су биле — две шарене стотинарке!

Дегтјарјов је дуго разгледао банкноте. На крају крајева, још увек слежући раменима, стрпа их у џеп, и рече: „Мерси!"

Несрећни Лав Савич је чуо ово „мерси". Цело то вече престојао је касније наспрам Дулиновљеве радње, претио песницом фирми и озлојеђено гунђао:

— Кукавицо! Ћифто! Презрени Ките Китовичу! Зече трбушасти! Кукавицо!...

У СУДУ (25)

У среском граду Н-ску, у државној мркој згради, где наизменично заседају земска управа, мировни збор, сеоске општине за промет алкохолним пићима, војно и друга надлештва, једног тмурног јесењег дана заседао је привремено одељак окружног суда. На рачун наведеног мрког дома један градски отац је духовито приметио:

— Овде је и суд, овде је и полиција, овде је и милиција, у правом смислу институт

благородних девица.10

Али, вероватно, према пословици, где су многе бабице деца су килава, ова зграда згражава својим суморним касарнским изгледом, оронулошћу и потпуним одсуством било каквог комфора, како споља, тако и изнутра, и делује као тешка мора на крепког човека који по позиву није чиновник. Чак за време најведријих, пролећних дана она изгледа прекривена непрозирном сенком, а за време светлих ноћи с месечином, када су дрвеће и настањене куће, стопивши се у једну непробојну сенку, утонули у тихи сан, она сама се некако неуљудно и неприкладно, делујући као мора својим камењем, уздиже над скромним пејзажем, нарушава општу хармонију и не спава, као да не може да се отргне од тешких успомена о минулим, неопроштеним греховима. Њене просторије биле су склепане и све је деловало крајње непривлачио. Необично је видети како се сви ти отмени јавни тужиоци, чланови суда, предводници племства, који код својих кућа праве сцене ради трунчица чађи или мрља на поду, овде лако мире с вентилатором који зуји, огавним мирисом лојаних свећа и са запрљаним, вечито влажним зидовима.

Заседање окружног суда почело је у десет сати. На расправу се прешло одмах, с приметном журбом. Суђења су протицала једно за другим и брзо су се завршавала, као литургија без певца, тако да ничији разум не би мотао докучити целовити, сликовити утисак читавот овог шароликог, надирућег, као изливена вода после поплаве, мноштва лица, покрета, речи, несрећа, правди, лажи ... Око два сата било је обављено много посла: двојицу су осудили на принудни рад, једно привилеговано лице лишили права и осудили на робију, једног су ослободили, једно суђење су одложили ...

Тачно у два сата председавајући је објавио судску расправу „о оптужби против сељака Николаја Харламсхва за убиство своје жене". Састав суда остао је исти као што је био и у претходној расправи, само је место браниоца заузело ново лице — млади, голобради бранилац-приправник у црном капуту са светлим дугмадима.

— Уведите оптуженог! — нареди председник. Али је оптужени, благовремвно припремљен, већ ишао према својој клупи. Био је то високи,

кршан сељак од 55 година, потпуно ћелав с апатичним, длакавим лицем и с великом риђом брадом. За њим је ишао мали, слабашан војник с пушком.

Готово поред саме клупе чувару се догоди мала непријатност. Он се наједном спотаче и испусти из руку пушку, али је одмах у лету ухвати, при чему јако удари коленом о кундак. У публици се зачу лаки смех. Од бола, или, можда, од стида због своје неумешности, војник јако поцрвене.

После уобичајеног испитивања оптуженог, избора поротника, прозивке и заклетве сведока, отпоче читање оптужнице. Бледолики секретар уских плећа, на коме је висила униформа, и с фластером на образу, читао је тихим, дубоким басом, брзо, као црквењак, не повисујући и не снижавајући глас, као да се плашио да напрегне своја прса; њега је пратио вентилатор који је непрестано зујао за судијским столом, и уопште добијао се звук који је тишини у сали давао успављујући, наркотички карактер.

10

Институт за кћери из аристократских и племићких породица. — (Црим. прев.)



Председник, не тако стар човек, с крајње уморним лицем и кратковид, седео је у својој наслоњачи не мичући се и држећи шаку крај чела, као да заклања очи од сунца. Уз зујање вентилатора и секретара он је о нечему размшпљао. Када је секретар начинио кратак предах, како би отпочео нову страницу, он се наједном прену и погледа одсутним погледом публику, затим се наже к уху свога суседа, члана суда, и упита с уздахом:

— Ви сте, Матвеју Петровичу, одсели код Демјанова? — Да, господане, код Демјанова — одговори члан суда и исто тако се пренувши. — Следећи пут ћу, вероватно, и ја одсести код њега. Забога, код Типјакова не треба уопште

одседати! Бука, граја целе ноћи! Лулају, кашљу, деца плачу ... Неподношљиво! Заменик јавног тужиоца, дебео, гојазан плав човек, са златним наочарима и с лепом,

негованом брадом, седео је непомично, као статуа, и подбочивши образ песницом, читао Бајроновог „Каина". Његове очи биле су пуне жудне пажње и обрве су се зачуђено подизале све више и више... Повремено се заваљивао на наслон фотеље, који тренутак је равнодушно гледао испред себе а затим се поново удубљивао у читање. Бранилац је писао по столу тупим крајем оловке и, нагнувши главу у страну, размишљао ... Његово младолико лице није ништа одражавало, осим слеђене, хладне досаде, каква се виђа на лицима ђака и запослених људи који су приморани да из дана у дан седе на истом месту, гледају иста лица, исте зидове. Његов предстојећи говор није га нимало узнемиравао. А и какав је то говор? По наредби претпостављених, по одавно устаљеном шаблону, осећајући да је безбојан и незанимљив, он ће га без страсти и плама изговорити пред поротницима, а одмах потом јурити по блату и по киши на станицу, отуда у град, како би што пре добио наредбу да поново оде некуда у срез, да одржи нови говор ... досадно!

Оптужени је најпре нервозно кашљуцао у рукав и бледео, али су убрзо тишина, ошпта монотонија и мора прешли и на њега. Он је с тупим поштовањем гледао униформе судија, уморна лица поротника и мирно трептао очима. Околности и процедура у суду, чије је ишчекивање тако тиштало његову душу док је седео у затвору, сада су деловали на њега на веома умирујући начин. Он овде није уопште наишао на оно што је могао да очекује. Њега је теретила оптужба за убиство, а међутим овде није срео ни застрашујућа лица, ни гневне погледе, ни громогласни позив за осветом, ни саосећање за његову необичну судбину; ниједан судија није задржао на њему дуги, заинтересовани поглед ... Суморни прозори, зидови, глас секретара, поза јавног тужиоца, све је то било прожето чиновничком равнодушношћу и одисало хладноћом, као да је убица представљао обичан канцеларијски прибор или као да су му судили не живи људи већ некаква невидљива машина коју је богзна ко пустио у погон ...

Сељак који се смирио није схватао да су на свакидашње драме и трагедије овде тако навикли и огуглали као у болницама на смрт, и да се управо у овој неосећајности, попут машина, и крије читав ужас и читава безизлазност његовог положаја. Чини се, када не би седео мирно, већ устао и почео да моли, да плачући преклиње да се смилују, горко се кајао, умирао од очајања и... све би се то разбило о отупеле нерве и огуглалост, као талас о стену. Када је секретар завршио, председник је из неког разлога погледао сто испред себе, дуго чкиљио у окривљеног и затим је питао, лено мичући језиком:

— Оптужени, признајете ли своју кривицу да сте у вече 9. јуна убили своју жену? — Не, нипошто — одговори оптужени устајући и придржавајући халат на прсима. Затим суд журно пређе на саслушавање сведока. Саслушане су две жене, петорица сељака и

полицијски поднаредник, који је водио истрагу. Сви они, упрскани блатом, уморни од пешачења и ишчекивања у соби за сведоке, сетни и смркнути, изјавили су једно исто. Изјавили су да је Харламов живео „добро" са својом женом, као и сви: тукао ју је само онда када би се напио. Деветог јуна, када је зашло сунце, старицу су нашли у трему с размрсканом лубањом; поред ње у локви крви лежала је секира. Када су потражили Николаја да му саопште о несрећи, није га било ни у кући, ни напољу. Почели су да јуре по селу и да га траже, обиграли су све крчме и куће, али га нису нашли. Нестао је и после два-три дана сам се пријавио у писарницу, блед, подеран, дршћући читавим телом. Везали су га и стрпали у затвор.

— Оптужени — обрати се председник Харламову — можете ли објаснити суду где сте боравили та два дана после убиства?

— Лутао сам по пољу... Нисам ни јео, ни пио... — Зашто сте се сакрили ако нисте ви убили? — Престрашио сам се... Бојао сам се да ме не осуде... — Тако дакле... Добро, седите! Последњи је саслушан срески лекар, који је извришо обдукцију покојне старице. Он је изнео

на суду све што се сећао из свога обдукционог протокола и што је могао да се досети долазећи ујутру У суд. Председник је чкиљио очима у његово ново одело које се пресијавало, у кицошку машну, у усне које су се мицале, слушао, и у његовој глави некако сама од себе мигољила се лена мисао: „Сада сви иду у кратким црним капутима, зашто је он сашио дугачак? Зашто баш дугачак, а не кратак?"

Иза председника зачу се опрезно шкрипање чизама. То је заменик јавног тужиоца пришао столу да узме некакав акт.



— Михаиле Владимировичу — наже се јавни тужилац к уху председника — просто је несхватљиво како је овај Корејскиј немарно водио истрагу. Рођени брат није саслушан, кмет није саслушан, из описа куће ништа се не може разабрати ...

— Шта да се ради... шта да се ради! — уздахну председник заваљујући се на наслон фотеље. — Руина ... пешчани сат!

— Узгред — настави да шапуће заменик јавног тужиоца — обратите пажњу, у публици, на предњој клупи, трећи здесна ... глумачка физиономија... То је овдашњи газда над газдама. Има око пет стотина хиљада обртног капитала.

— Није, ваљда? По појави се не би рекло... Па, драги мој, да направимо паузу? — Чим завршимо истрагу. — Како хоћете... Па, господине? — управи председник очи у лекара. — Ви, дакле, сматрате

да је смрт наступила тренутно? — Тачно, услед великог оштећења мождане супстанце ... Када је лекар завршио, председник погледа простор између јавног тужиоца и браниоца и

предложи: — Имате ли шта да упитате? Заменик, не одвајајући поглед од „Каина", одречно заврте главом; бранилац се неочекивано

помаче и, искашљавши се, упита: — Реците, докторе, да ли се према размерама ране може доносити закључак о душевном

стању злочинца? Наиме, хоћу да питам, дозвољава ли величина повреде да се сматра да се оптужени налазио у стању афекта?

Председник управи своје поспане, равнодушне очи у браниоца. Јавни тужилац отрже поглед од „Каина" и погледа председника. Само су се погледали, али ни осмеха, ни изненађења, ни недоумице, ништа нису изражавала њихова лица.

— Можда — збуни се лекар — ако се узме у обзир снага с којом ... хм-хм-хм ... злочинац задаје ударац ... Уосталом ... опростите, нисам сасвим схватио ваше питање ...

Бранилац није добио одговор на своје питање, а он му није ни био потребан. Њему лично било је јасно да је то питање увртео себи у главу и слетело му је с језика само под утицајем тишине, досаде, вентилатора који је зујао.

Пошто заврши саслушавање лекара, суд приступи прегледу доказног материјала. Прво је прегледан кафтан, на чијем рукаву се тамнила мрка, крвава мрља. о настанку те мрље, упитани Харламов је изјавио:

— Два-три дана пре старичине смрти Пењков је свом коњу пуштао крв... Ја сам био тамо, па сам се, ето, сигурно, помажући, и ... и умазао ...

— Међутим, Пењков је малочас изјавио да се не сећа да сте ви присуствовали при пуштању крви...

— Не знам. — Седите!

Прешли су на преглед секире којом је била убијена старица. — То није моја секира — изјави оптужени. — Чија је? — Не знам ... Ја нисам имао секиру ... — Сељак не може проживети ни један дан без секире. И ваш сусед, Иван Тимофејич, с којим

сте поправљали санке, изјавио је да је то баш ваша секира... — Не знам, али ја, као пред богом (Харламов испружи преда се руку и рашири прсте)... као

пред истинским створитељем. И тог се времена не сећам када сам имао своју секиру. Имао сам такву, само биће мању, али ју је изгубио син, Прохор. Годину-две дана пре но што ће отићи у војску, отишао је по дрва, замајао се с вршњацима и изгубио је...

— Добро, седите! Ово систематско неповерење и одсуство жеље да га саслушају вероватно су раздражили и

увредили Харламова. Он затрепта очима и на његовим јагодицама указаше се црвени колутови. — Као пред богом! — настави он истежући врат. — Ако не верујете, онда молим вас упитајте сина, Прошку. Прошка, где је секира? — наједном

упита он грубим гласом, нагло се окренувши према чувару. — Где је? То је био тежак тренутак! Сви као да су чучнули или се смањили... У свим главама, колико год

их је било у суду, синула је као муња једна иста страшна, неприхватљива помисао, помисао о могућој игри судбине, и ниједан човек није ни покушао, нити се усудио да погледа у војниково лице. Свако је желео да не верује својој помисли и мислио је да није добро чуо.

— Оптужени, није дозвољано да се разговара са стражаром — похита да каже председник. Нико није видео чувара, и страва прелете по сали кришом, с образином. Судски писар нечујно

устаде и на прстима, балансирајући рукама, изађе из сале. После пола минута зачуше се потмули



кораци и одјеци, какви се чују приликом смене страже. Сви подигоше главе и, настојећи да изгледају тако као да ничег и није било, наставише свој

посао...

„ПРОСИДБА" (26)

Прича за девојке

Валентин Петровттч Передјоркин, млад човек пријатне спољашшости, обукао је фрак и лаковане ципеле с оштрим шиљастим врховима, снабдео се цилиндром на склапање и, једва уздржавајући уз-буђење, пошао кнегињи Вери Запискиној ...

Ах, каква штета што не знате кнегињу Веру! То је мило, заносно створење кротких очију небесно-плаве боде и свилених бујних увојака.

Морски таласи разбијају се о стену, али, напротив, о њене увојке разбиће се и разлетети у парам-парчад сваки камен ... Треба бити безосећајан клипан, па се одупрети њеном осмеху, нежности, којом одише њена минијатурна, као извајана, биста. Ах, каква би глупа животиња требало бити, па се не осетити на врху блаженства када она говори, смеје се, показује своје заслепљујући беле зубе.

Передјоркина примише ... Он је сео насупрот кнегињи и, малаксавајући од узбуђења, почео:

— Кнегињо, можете ли ме саслушати? — О, да! — Кнегињо, опростите, ја не знам одакле да почнем ... За вас је то тако неочекивано ... Изне-

буха ... Ви ћете се наљутити. Док је он посегнуо у џеп да узме марамицу, да би обрисао зној, кнегиња се мило осмехивала и

упитно га гледала. — Кнегињо! — продужио је он. — Откако сам вас видео, у моју душу... усекла се неодољива

жеља... Та жеља ми не да мира ни дању ни ноћу, и... ако се она не оствари, ја... ја ћу бити несрећан. Кнегиња је замишљено оборила поглед. Передјоркин поћута мало па настави: — Ви ћете се, свакако, зачудити... ви сте изнад свега земаљског... али за мене ви сте једина

подесна. Настало је ћутање. — Утолико пре — уздахнуо је Передјоркин — што се моје имање граничи с вашим... ја сам

богат... — Али... о чему је реч? — тихо је упитала кнегиња. — О чему је реч, кнегињо! — проговори ватрено Передјоркин устајући. — Молим вас, не

одбијајте ... Немојте да пореметите моје планове својим одбијањем. Драга моја, дозволите да вам предложим!

Валентин Петрович је брзо сео, нагнуо се према кнегињи и прошапутао: — Предлог је користан у највећој мери! Ми ћемо за годину дана продати милиои пудова

сланине! Хајде да на нашим суседним имањима акционарски саградимо радионицу за топљење масти.

Кнегиња је размислила и рекла: — Са задовољством ... А читатељка, која је очекивала мелодраматичан крај, нека се смири.

НАСТРАН ЧОВЕК (27)

Један сат је после поноћи. Пред вратима Марије Петровне Кокошкине, старе девојке-бабице, застаде висок господин у цилиндру и у огртачу са капуљачом. У јесењем сутону не распознају се ни лице ни ноге, али и по начину како се искашљује и како вуче звонце осећа се озбиљност, одређеност и нека поверљивост. После трећег звоњења, врата се отварају и појављује се Марија Петровна. На њој је преко беле сукње огрнут мушки капут. У руци држи малу лампу са зеленом куглом која обасјава зеленим сјајем њено сањиво пегаво лице, жилав врат и ретку црвенкасту косу што провирује испод ноћне капице.

— Могу ли видети бабицу? — упита господин. — Ја сам бабица. Шта желите? Господин уђе у трем и Марија Петровна угледа пред собом високог, стаситог човека, који не

беше млад али имаше лепо, строго лице и као паперје меке бакенбарде. — Ја сам Кирјаков, чиновник осме класе — рече он. — Дођох да вас замолим да посетите

моју жену. Само што пре, молим вас. — Добро, господотне — пристаде бабица. — Одмах ћу се обући, а ви будите љубазни па ме

причекајте у сали. Кирјаков окиде огртач и уђе у салу. Зелена светлост лампице је неједнако падала на јефтин



намештај у белим искрпљеним навлакама, на неко жалосно цвеће, на довратнике уз које се вио бршљан ... У соби је мирисало на мушкатлу и на карбол. Мали зидни часовник куцао је бојажљиво као да се збуњивао пред страним човеком.

— Готова сам! — рече Марија Петровна кад кроз пет минута уђе у салу обучена, умивена и свежа. — Хајдемо, господине!

— Да, треба пожурити... — рече Кирјаков. __ Него, једно умесно питање: Колико наплаћујете за свој рад?

— Ја, стварно, не знам... — осмехну се Марија Петровна збуњено. — Колико дате ... — Не, ја то не волим — рече Кирјаков хладно и упорно гледајући у бабицу. — Чист рачун дуга

љубав. Вама не треба моје, мени не треба ваше. Али да се избегне неспоразум, биће паметније да се најпре договоримо.

— Ја, стварно, не знам ... Нема утврђених цена. — Ја и сам радим, и навикао сам да ценим туђ рад. Не волим неправичнссст. За мене ће бити

исто тако непријатно ако вам не доплатим као и да ви од мене затражите више него што је потребно, и зато инсистирам на томе да ви одредите цену.

— Па има разних цена. — Хм!... Собзиром на ваше колебање, које ја не разумем, мораћу сам да одредим цену. Могу

вам дати две рубље. — Шта кажете, побогу! — рече Марија Петровна црвенећи и устукну назад. — Чак ме је и

срамота ... Више волим да радим бесплатно него да примим две рубље... Ако је по вољи, онда пет рубаља...

— Две рубље и ни копејке више. Мени ваше не треба, али нисам ни намеран да платим више. — Како вам је воља, господине... но за две рубље не идем ... — Али по закону, ви не можете да ме одбијете... — Онда идем бесплатно. — Бесплатно нећу. Сваки рад мора да се награди. И ја радим, па разумем ... — За две рубље не идем, господине — благо изјави Марија Петровна. — Онда, бесплатно... — Кад је тако, врло ми је жао што сам вас узалуд узнемирио ... Част ми је поздравити вас. — Ала сте ви неки, стварно ... — рече бабица испраћајући Кирјакова у предсобље. — Кад

већ тако желите, онда, молим, могу и за три рубље. Кирјаков се пуна два минута мрштио и сређено гледао у под, затим одлучно рече: „Не!" и

изађе на улицу. Зачуђена и збуњена, бабица закључа за њим врата и оде у своју спаваћу собу. „Леп и пристојан човек, али чудан, нек иде бестрага!" помисли она лежући у постељу. Али не прође ни пола сата кад звонце опет зазвони; она устаде, и у предсобљу опет виде

Кирјакова. — Чудан нехат! — рече он. — Нико, ни у апотеци, ни позорници, ни слуге, нико не зна адресу

других бабица, па сам тако принуђен да пристанем на ваше услове. Даћу вам три рубље, али ... унапред вам напомињем да кад се ја погодим са послугом, и уопште кад каристим нечије услуге, унапред стављам услов да при исплати не буде разговора о неком додатку, бакшишу и осталом. Свако треба да добије своје.

Марија Петровна није дуго слушала Кирјакова, али је већ осећала да јој је досадио, постао непријатан, да његов одмерен, уједначен говор пада на њену душу као терет. Она се поново обуче и изађе с њим на улицу. Напољу беше мирно, али хладно и тмурно, чак су се и светиљке уличних фењера једва виделе. Под ногама је шљапкала лапавица. Бабица се осврће и нигде не види кола ...

— Ваљда није далеко? — упита она. — Није — тмурно одговори Кирјаков. Пролазе једну уличицу, другу, трећу... Кирјаков корача

и његов ход чак изгледа солидан и сигуран. — Ала је ружно нреме! — отпочиње разговор са њим бабица. Али он озбиљно ћути и види се јасно како се стара да иде по чистом и глатком камењу, да не

испрља каљаче. Најзад, пасле дугог ходања, бабица улази у предсобље, одакле се види велика пристојно уређена сала. У свима собама, па и у спаваћој, где лежи породиља, ни живе душе ... Овде се не виде рођаци и старе жене, којих има при сваком порођају као плеве. Тумара, као ошамућена од дима, само куварица глупава и преплашена лица. Чују се гласни јауци.

Прошла су три сата. Марија Петровна седи поред породиљкине постеље и нешто шапуће. Обе жене већ су успеле да се упознају, спријатеље, да мало оговарају и поуздишу.

— Вама није дозвољено да говорите — узнемирује се бабица, а овамо она је сама засипа питањима.

Али, ево, врата се отварају и у њихову собу тихо и пристојно улази Кирјаков. Он седа на столицу и глади своје бакенбарде. Настаје ћутање ... Марија Петровна бојажљиво загледа у његово лепо али хладно, непомично лице и чека да он први проговори. Али он непрестано ћути и о нечему размишља. Бабица нема стрпљења да чека па се одлучује да сама започне разговор и изговара фразу која се при порођајима обично чује:



— Е, хвала богу, сад имамо једно створење више на овом свету. — Да, лепо је то — рече Кирјаков задржавајући непомичан израз лица — премда, уосталом,

ако узмемо с друге стране, кад се има једно дете више, треба имати и новаца више. Дете се не рађа сито и одевеио.

На лицу породиље појави се израз као да је крива што је баш она донела живо створење на свет без одобрења или из чистог прохтева. Кирјаков с уздахом устаде и пристојно изађе из собе.

— Ала вам је и муж, нек иде бестрага ... — рече бабица породиљи. — Тако је строг, неће ни да се осмехне . . .

Породиља је причала како је „он" увек такав ... Поштен је, правичан, разборит, паметио штедљив, али све је то у тако необичним размарама да обичним смртнима просто бива затушљиво ... Родбина се удаљила од њега, послуга се не задржава више од месец дана, познаника нема, жена и деца су у вечитом страху за сваки свој потез. Он не туче, не виче, има више врлина него недостатака, али кад оде од куће, свима некако лакне и осећају се боље. Зашто је то тако, породиља ни сама не може да схвати.

— Оне лаворе треба добро опрати и оставити их у оставу — рече Кирјаков улазећи поново у собу. — И ове бочице треба склонити: затребаће.

Оно што он каже врло је просто и обично, али бабица некако осећа забуну. Она се почиње бојати овог човека и увек уздрхти кад чује његове кораке. Ујутру, спремајући се да оде, она у трпезарији угледа његовог малог сина, бледог ошишаног гимназисту, пио је чај ... Кирјапдав је стајао према њему и својим одмареним, уједначеним гласом говорио му:

— Кад умеш да једеш, онда треба да умеш и да радиш. Ето, сад си појео тај залогај а зацело ниси помислио да тај залогај стаје пара, а паре се зарађују. Кад једеш, а ти мисли ...

Бабица је гледала у безизразно дечаково лице, и учини јој се да је у ваздуху тешко, а још мало ... па ће и зидови пасти јер неће моћи издржати депресивно присуство настраног човека. Ван себе од страха и већ осећајући необичну мржњу према том створењу, Марија Петровна покупи своје завежљаје и журно оде.

На пола пута она се сети да је заборавила да прими своје три рубље, али заставши мало к размисливши, одмахну руком и продужи даље.

МОЈ ДОМОСТРОЈ (28)11

Ујутру, када ја, пошто сам устао из постеље, стојим пред огледалом и стављам кравату, к мени тихо и учтиво улазе ташта, жена и свастика. Оне стају у ред и, осмехујући се са поштовањем, желе ми добро јутро. Ја им климам главом и држим говор, у коме им објашњавам да сам старешина куће — ја.

— Ја вас, ништарије, храним, појим, поучавам — кажем им ја — учим вас, цепанице, учим памети, и зато сте ви обавезни да ме уважавате,

поштујете, дрхтите и одушевљавате се мојим делима, и да не излазите из граница послушносто! ни за један милиметар, иначе... Ђаво ће вас однети, ви ме знате! Укротићу вас, показаћу вам, добићете своје! итд.

Саслушавши мој говор, домаћа чељад излази и прихвата се посла. Ташта и жена трче у редакције са чланцима. Жена у „Будилник", ташта у „Новости дана" к Липскерову. Свастика седа и начисто преписује моје фељтоне, приче и расправе. По хонорар послаћу ташту. Ако издавач плаћа тешко, одлаже од данас до сутра, пре него што је пошаљем по хонорар, ја три дана храним ташту само сировим месом, раздражујем је до беснила и уливам јој неодољиву мржњу према племену издавача; она, црвена, подивљала, запенушила, иде по исплату зараде, и — није се догодило да се врати празних руку. Она је, такође, обавезна да чува моју особу од насртљивих поверилаца. Ако је поверилаца много и не дају ми да спавам, ја вакцинишем ташту по Пастеровој методи и остављам је на вратима: ниједна лопужа неће покушати да уђе.

За време ручка, када се наслађујем чорбом и гуском на подварку, жена седи за клавиром и свира ми из „Бокача", „Лепе Јелене" и „Корневиљских звона", а ташта и свастика играју око стола шпансну игру са кастањетама. Оној која ми нарочито угађа, обично обећавам да ћу поклонити књигу својих дела са аутопрамом и не испуњавам обећање, пошто срећница баш истог дана, због било каквог поступка, навлачи на себе мој гнев и на тај начин губи право на награду. После ручка, када се ја излежавам на дивану, ширећи око себе мирис цигаре, свастикса чита наглас моја дела, а ташта и жена слушају.

— Ах, како је добро! — обавезне су да узвикују. — Прекрасно! Каква дубина мисли! Какво море осећања! Зано'сно! Када ја почнем да дремам, оне седају на страну и шапућу тако гласно да бих ја могао да чујем:

— То је таленат! Не, то је необичан таленат! Човечанство много губи што се не труди да га схвати! Али како смо ми, ништавне, срећне што живимо под истим кровом са таквим генијем!

Ако ја заспим, дежурна седи поред мога узглавља и лепезом тера муве од мене. Када се

11

Кућни ред — црема наслову књиге из XVI века.



пробудим, ја вичем: — Еј, ви, цепаиице, чаја! Али чај је већ готов. Доносе ми га и моле, клањајући се: — Изволите попити, оче и доброчинитељу! Ево слатка, ево пецива ... Примите од нас поклон

према нашим могућностима ... После чаја ја обично кажњавам за преступе против кућног реда. Ако преступа нема, казна се

изриче на рачун будућности. Степен казне одговара величини преступа. Тако, ако нисам задовољан преписком, шпанском игром или слатким, она која је крива,

обавезна је да научи неколико сцена из трговачког живота, да скаче на једној нози по свим собама и да иде по хонораре у редакцију у којој ја не радим. У случају непаослушности или изражавања незадовољства, ја прибегаовам још строжим мерама: затварам у оставу, дајем да удишу течни нишадор и слично. Ако ташта почне да праска, ја шаљем по пандура или настојника куће.

Ноћу, када ја спавам, све три моје укућаике не спавају, обилазе собе и стражаре, да лопови не украду моја дела.

МУЉ (29)

У велико двориште фабрике алкохола „Наследника М. Е. Ротштајна", грациозно се њишући у седлу, ујахао је млад човек у снежно белој официрској блузи. Сунце се безбрижно осмехивало на поручничке звездице, на бела стабла бреза, на гомиле разбијенот стакла, разбацаног тамо-амо по дворишту. На свему је лежала светла, здрава лепота летњег дана, и ништа није сметало сочном младом зеленилу да весело трепће и намигује на јасноплаво небо. Чак ни прљави, задимљени изглед шупа од цигала и загушљив задах смрдљиве ракијске џибре нису кварили опште добро расположење. Поручник је весело скочио са седла, предао коња човеку који је дотрчао и, гладећи прстима своје танке црне бркове, ушао на главни улаз. На највишем степенику трошног, али светлот и пријатног степеништа изишла му је у сусрет собарица не баш младог, мало надменог лица. Поручиик јој је ћутећи дао посетницу.

Идући према собама с посетницом, собарица је могла да прочита: „Александар Григорјевич Сокољски". Кроз минут она се вратила и рекла поручнику да госпођица не може да га прими јер се не осећа сасвим здрава. Сокољски је погледао на таваницу и напућио доњу уону.

— Жао ми је! — рекао је. — Слушајте, мила моја — рекао је брзо — пођите и реците Сузани Мојсејевној да ми је јако потребно да поразговарам с њом. Јако! Задржаћу је само један минут. Нека ме извини.

Собарица је слегнула једним раменом и лењо пошла до гоопођице. — Добро! — уздахнула је она, вратавши се мало затим. — Изволите. Поручник је прошао за њом пет-шест великих, раскошно намештених соба, ходник и, на крају

крајева, нашао се у пространој четвртастој соби, где га је на првом кораку задивило изобиље растиња које цвета и сладуњави, отужан до гађења мирис јасмина. Цвеће је у редовима било поређано уза зидове, заклањајући прозоре, висило са таванице, увијало се по угловима, тако да је соба више личила на стаклену башту нето на стан. Сенице, канаринке и штиглици са цвркутом су се кретали кроз зеленило и ударали о прозорска стакла.

— Извините, молим вас, што вас овде примам — чуо је поручник сочни женски глас, који је пријатно изговарао глас „р". — Синоћ сам имала мигрену, и да се данас не би поновила, ја се трудим да се не мичем. Шта желите?

Тачно према улазу, у удабној фотељи, забацивши главу на јастух, седела је жена у скупом кинеском кимону и замотане главе. Из плетене вунене мараме видео се само бледи дугачки нос, са оштрим врхом и мало кукаст, и једно велико црно око. Пространи кимоно скривао је њен стас и облике, али по белој лепој руци, по гласу, по носу и оку могло би јој се дати не више од двадесет шест — двадесет осам година.

— Извините, што сам тако упоран... — почео је поручник звецкајући мамузама. — Имам част представити се: Сокољски! Дошао сам по налоту свога брата од тетке а вашег суседа, Алексеја Ивановича Крјукова, који ...

— Ах, знам! — упала је у реч Сузана Мојсејевна. — Ја знам Крјукова, седите, не волим кад преда мном стоји нешто велико.

— Мој брат од тетке наредио ми је да вас молим за једну љубазност — продужио је поручник још једном звецнувши мамузама и седајући. — Ствар је у томе што је ваш покојни отац куповао зимус овас код мог брата и остао му дужан извесну суму. Рок меницама биће тек кроз недељу дана, али брат вас усрдно моли, ако можете, да тај дуг платите данас.

Поручник је говорио и искоса погледао око себе. „Па ово сам ја у спаваћој соби?" — мислио је он. У једном од углова, где је зеленило било гушће и више, под ружичастим, налик на погребни,

балдахином стојао је кревет са изгужваном, још неспремљеном постељином. Ту су на две фотеље лежале гомиле изгужваних женских хаљина. Скути и рукави, са изгужваним чипкама и воланима,



спустили су се до тепиха по коме су се овде-онде белеле врпце, два-три опушка, хартијице од карамела ... Испод кревета вирили су тупи и оштри врхови дугачког реда свих могућих ципела. И поручнику се чинило да отужан мирис јасмина долази од постеље и реда ципела, а не од цвећа.

— А на колику су суму менице? — упитала је Сузана Мојсејевна. — На две хиљаде триста. — Охо! — рекла је Јеврејка, показујући и друго велико црно око. — А ви кажете — мало!

Уосталом, свеједно је платити данас или кроз недељу дана, али ја сам за ова два месеца после очеве смрти имала тако много исплата ... толико глупих брига, да ми се врти у глави! Па, молим вас, ја треба да путујем у иностранство, а мене приморавају да се бавим глупостима. Вотка, овас... — мрмљала је она, упола затворотвши очи — овас, менице, камате или, као што каже мој главни економ, „камати" ... То је страшно. Синоћ сам просто отерала порезника. Досађује ми са својим Тралесом. А ја му кажем: идите до ђавола с вашим Тралесом, ја никога не примам! Пољубио ме у руку и отипао. Чујете, зар ваш брат не може да сачека два--три месеца?

— Окрутно питање! — насмејао се поручник. — Брат може да чека и годину дана, али ја не могу да чекам! То се ја, морам вам рећи, ради себе старам. Меки је потребан новац пошто-пото, а брат, као за инат, нема ниједне слободне рубље. Морам, хтео-не хтео, да идем и скупљам дугове. Сад сам био код мужика-закупца, сад опет код вас седим, од вас ћу још онекуда отићи и тако док не сакупим пет хиљада. Страшно ми је потребан новац!

— Ма, немојте! Шта ће младом човеку новац? Ћеф, враголије. Да ли сте пролумповали, прокоцкали или се жените?

— Погодили сте! — насмејао се поручник и, придигнувшм се мало, звецну мамузама. — Заиста се женим ...

Сузана Мојсејевна је проницљиво погледала госта, направила кисело лице и уздахнула. — Не схватам какво је задавољство људима да се жене! — рекла је она, тражећи око себе

марамицу. — Живот је тако кратак, тако је мало слободе, а они се још везују. — Овако има своје ммшљење ... — Да, да, наравно, свако има своје мишљење .. . Али, чујте, зар се ви жените сиромашном?

Из страсне љубави? И зашто вам је неопходно пет хиљада, а не четири или три? „Како дугачак језик има, до ђавола", помислио је поручиик и одговорио: — Невоља је у томе што, по закону, официр не може да се жени пре двадесет осам година.

Ако жели да се жени, или одлази из службе или положи пет хаиљада кауције. — Аха, сад схватам. Чујте, ви сте сад рекли да свако има своје мишљење... Можда је ваша

вереница изузетна, дивна, али... ја, неоспорно, не схватам како частан човек може да живи са женом? Не схватам, па макар ме убили. Ја живим већ, хвала ти боже, двадесет седам година, али ниједном у животу нисам видела ниједну подношљиву жану. Све се пренамажу, неморалне су, лажљивице... Ја трпим само собарице и куварице, а такозване поштене жене не пуштам к себи ни на пушкомет. Да, хвала богу, и оне мене мрзе и не досађују ми. Ако јој је потребан новац, она пошаље мужа, а сама нипошто не би дошла, не из гордости, не, већ просто из кукабичлука, боји се да јој не приредим сцену. Ах, ја одлично сватам њихову мржњу. Како да не! Ја отворено износим на видело оно што се оне свим силама труде да сакрију од бога и од људи. Како после тога да ме не мрзе? Свакако су вам о мени већ набрљали којешта ...

— Ја сам одокора овамо дошао, да ... — Но, но, но ... по очима видим. А зар вас жена вашег брата није унапред упозорила?

Пустити младог човека таквој ужасној жени, а не упозорити га, како је то могућно? Ха, ха ... А шта, како је ваш брат? Кршан момак, такав леп мушкарац... Ја сам га неколико пута видела за време службе божје. Зашто ме тако гледате? Ја врло често идем у цркву. Сви имамо истог бога. За образованог човека није толико важна спољашност, колико идеја. Зар није тако?

— Да, наравно... — осмехнуо се поручник. — Да, идеја... А ви уолште не личите на свог брата. Ви сте танође лепи, али ваш брат је

много лепши. Чудновато, како мало сличности! — Једноставно: па ми нисмо рођена браћа, већ од тетке. — Да, истина. Значи вама је данас неопходан новац? Зашто данас? — Ових дана ближи се крај мога одсуства. — Али шта да се ради с вама! — уздахнула је Сузана Мојсејевна. — Нека тако буде, даћу вам

новац, мада знам да ћете ме грдити. Посвађате ли се после свадбе са женом, рећи ћете: ,,да ми та шугава Јеврејка није дала новац, ја бих, можда, сада био слободан као птица!" Је ли ваша вереница лепа?

— Да, прилично ... — Хм!... Ипак је боље било шта, макар лепота, него ништа, уосталом, никаквом лепотом жена

не може да плати мужу за своју празнину. — То је оригинално! — насмејао се поручник. — И ви сте жена, а такав женомрзац! — Жена... — осмехнула се Сузана. — Зар сам ја крива што ми је бог дао такву љуштуру? Ја



сам за то исто тако крива као и ви што имате бркове. Избор футроле не зависи од виолине. Ја себе врло волим, али када ме подсећају да сам жена, почињем да мрзим себе. Но, изволите одавде да се обучем. Причекајте ме у гостинокој соби.

Поручник је изишао и прво дубоко уздахнуо, да би се ослободио тешког мириса јасмина, од кога му се већ вртело у глави и гребло га у грлу. Био је зачуђен.

„Како је чудна!" мислио је осврћући се. „Говори складно, али... превише и отворено. Некакав психопата."

Гостинска соба, у којој је сада стојао, била је богато украшена с претензијама на раскош и моду. Ту су били тамни бронзани тањири с рељефима, панораме Нице и Рајне на столовима, старински зидни свећњаци, али сва та очигледна жеља за раскоши и модом само је наглашавала одсуство укуса, о чему су неумитно говориле златне карнише, цветни тапети, јарки баршунасти прекривачи за сто, лоше уљане слике у тешким рамовима. Неукус су допуњавали недовршеност и сувишна тескоба, када се чини да нешто недостаје, а да би многе ствари требало избацити. Очигледно је било да сав немештај није набављен одједном, већ у деловима, приликом повољних распродаја.

Поручник ни сам није имао богзна какав укус, али и он је приметио да сав намештај има једну карактеристичну особину коју не може избрисати ни раскош ни мода, а то је, у ствари, потпуно одсуство трагова женских домаћинских руку, које дају, као што је познато, намештају и собама нијансу топлоте, поезије и пријатности. Овде је лебдела хладноћа, као у железничким чекаоницама, у клубовима и позоришним фоајеима.

У соби, у ствари, није било готово ничег јеврејског осим, можда, само једне велике слике, на којој је приказан сусрет Јакова са Исаком. Поручник се освртао укруг и, слежући раменима, мислио о својој новој чудној познаници, о њеној претераној слободи и начину говора. Али, ево, отворила су се врата и на прагу се појавила она, витка, у дугој црној хаљини, с јако утегнутим, као исклесаним струком. Сада поручник није видео само нос и очи, већ и бело сувоњаво лице, црну коврџасту главу као јагњеће крзно. Она му се није допала мада није изгледала ружно. Уопште, према неруским лицима он је гајио предубеђење, а ту је још и нашао да црним увојцима и густим обрвама домаћице није одговарало бело лице, које га је својом белином подсећало на отужан мирис јасмина, да су уши и нос били упадљиво бледи, као мртви или изливени од прозрачнаг воска. Осмехнувши се, она је са зубима показала и бледе десни, што му се такође није допало.

„Малокрнност ..." помислио је. „Вероватно, нервозна, као ћурка." — Ево мене! Хајдемо! — рекла је она идући брзо испред њега и кидајући уз пут жуто лишће са

цветова. — Сад ћу вам дати новац, а, ако хоћете, и нахранићу вас доручком. Две хиљаде триста рубаља. После тако доброг посла Ви ћете са апетитом јести. Да ли вам се свиђају моје собе? Овдашње госпође гаворе да код мене мирише на бели лук. Том кухињском досетком исцрпљује се све њихово оштроумље. Журим да вас уверим да бели лук чак ни у подруму не држим, а када је једном код мене дошао у посету лекар, који је мирисао на бели лук, ја сам га замолила да узме овој шешир и оде да угодно мирише на било ком другом месту. Код мене не мирише бели лук, већ лекови. Отац је лежао парализован годину и по дана и цела кућа прожета је мирисом лекова. Годину и по! Мени је њега жао, али драго ми је што је умро; толико је патио!

Она је провела официра кроз две собе, сличне гостинокој соби, кроз салу и зауставила се у свом кабинету, где је стојао женски писаћи сто, сав запремљен ситницама. Око њега, на ћилиму, било је разбацано неколико отворених, пресавијених књига. Из кабинета су водила мала врата у собу у којој се видео сто постављен за доручак.

Не престајући да брбља, Сузана је узела из џепа свежањ малих кључева и отворила неки необичан орман са пресавијеним испупченим поклопцем. Кад се поклопац подигао, орман је засвирао жалосну мелодију, која је поручника подсетила на Еолову харфу. Сузана је изабрала још један кључ и по други пут шкљоцнула.

— Ја овде имам подземне ходнике и тајна врата — рекла је она вадећи малу сафијанову торбу. — Смешан орман, зар не? А у тој торби је четвртина моје имовине. Погледајте, како је трбушаста. Зар ме нећете задавити?

Сузана је подигла очи на поручника и добродушно се насмејала. Поручник се такође насмејао. „Па она је симпатична!" помислио је, гледајући како се кључеви мичу у њеним прстима. — Ево га! — рекла је она, изабравши кључ од торбе. — Но, господине повериоче, молим вас

дајте на сунце менице. У суштини, каква је глупост новац! Какво ништавило, а како га жене воле! Знате, ја сам Јеврејка до сржи у костима, безумно волим Шмулеја и Јанкелеја, али нешто ми је одвратно у нашој семитској крви, а то је страст за стицањем. Згрћу и сами не знају зашто згрћу. Треба живета и наслађивати се, а они се боје да потроше сувишну копејку. У том погледу ја више личим на гусара него на Шмулеја. Не волим кад новац дуго лежи на једном месту. Па и уошпте, изгледа да мало личим на Јеврејку. Јако ме издаје мој нагласак?

— Како да вам кажем? — збунио се поручник. — Ви говорите чисто, али рскате.



Сузана се насмејала и гурнула кључић у бравицу торбе. Поручник је извукао из џепа свежањ меница и положио их, заједно са бележницом, на сто.

— Ништа тако не одаје Јеврејина као нагласак — продужила је Сузана, весело гледајући на поручиика. — Може се он претварати да је Рус или Француз, али затражите да каже реч пух, он ће вам рећи: пеех... А ја изговарам правилно: пух! пух! пух!

Обоје су се насмејали. „Ботамм, она је аимпатична!" поммслио је Со-кољоки. Сузана је ставила торбу на столицу, пришла поручнику и, приближивши: своје лице његовом

лицу, весело продужила: — После Јевреја никога тажо не волим као Русе и Французе. Лоше сам учила у гимназији и не

знам историју, али чини ми се да се судбина земље налази у рукама та два народа. Ја сам дуго живела у иностранству... чак сам у Мадриду живела пола године... нагледала се света и понела такво убеђење да, осим Руса и Француза, нема ваљаног народа. Узмите језике... Немачки језик је коњски, енглески — ништа глупље не могу да замислим: фајт — фиит — фјуит! Италијаиски је пријатан, само кад се њиме говори полако, али ако се слушају италијански брбљивци, добија се исти јеврејски жаргон. А Пољаци? Боже мој, Господе! Нема одвратнијег језика! „Не папши Петше, пешпам ваогша, бо можеш пшепепшите ваиша пепшеам." То значи: Не папри бибером, Петре, прасе, јер можеш грепаприти прасе бибером. Ха-ха-ха!

Сузана Мојсејевна је преврнула очима и насмејала се тако добрим заразним смехом да се поручник, гледајући у њу, весело и гласно закикотао. Она је узела госта за дугме и продужила:

— Ви, свакако, не волите Јевреје... Ја не одричем, недостатака има много, као и у свакој нацији. Али зар су Јевреји криви? Не, нису криви Јевреји, већ јеврејске жене. Оне су ограничене, грамзиве, без имало поезије, досадне. Ви никад нисте живели са Јвврејком и не знате каква је то милина!

Последње речи изгаворила је Сузана Мојсејевна отегнуто, без одушевљења и смеха. Она је ућутала, као да се уплаишла овоје отворености, и њено лице се одједном искривило некако чудно и несхватљиво. Очи, не трепћући, зауставиле су се на поручнику, уста се отворила и открила стиснуте зубе. На целом лицу, на врату, чак и на грудима задрхтао је зли, мачји израз. Не скидајући поглед са госта, она је брзо своје тело савила у страну и нагло, као мачка, узела нешто са стола. Све се то догодило за неколико секунди. Пратећи погледом њене покрете, поручник је видео како је пет прстију згужвало његове менице, како је бела шуштава хартија пролетела испред његових очију и ишчезла у њекој шаци. Такав изненадан, необичан преокрет од добродушног смеха ка преступу, тако га је поразио да је побледео и устукнуо корак назад.

А она је, не окидајући са њега уплашене испитивачке очи, повлачила стиснуту песницу по свом бедру и тражила џеп. Песница је грчевито, као уловљена риба, ударала око џепа и никако није упадала у прорез. Још тренутак и менице би ишчезле у скровиштима женскмх хаљина, али тада је поручкик лако узвиннуо и, покренут више инстинктом неголи разумом, ухватио Јвврејку за руку око стиснуте песнице. Она се, још више искезивши зубе, повукла уназад из све снаге и истргла руку. Тада ју је Сокољски једном руком чврсто обухватио око струка, а другом око груди, и почели су да се боре. Бојећи се да не увреди женственост и не нанесе бол, он се само трудио да јој не да да се помакне и да ухвати песницу са меницама, а она се, као јегуља, извијала из његових руку, својим гипким, еластичним телом, отимала се, ударала га у груди лактовима, гребла, тако да су му руке ишле по целом њеном телу и он јој је нехотице нанасио бол и вгређао њену ствдљивост.

„Како је то необично! Како чудно", мислио је он, не долазећи к себи од запрепашћења, не верујући сам себи и осећајући свим својим бићем како му је мука од мириса јасмина.

Ћутећи, тешко дишући, ударајући се о намештај, они су се помицали с једног места на друго. Сузану је занела борба. Она се зацрвенела, затворила очи и једиом чак, ван себе, чврсто је приљубила своЈе лице уз поручииково, тако да је на његовим уснама остао сладуњав укус. Најзад, он је ухватио песницу... Расклопивши је и не нашавши у њој менице, пустио је Јеврејку. Црвени, разбарушене косе, тешко дишући, они су гледали једно у друго. Зао, мачији израз на лицу Јеврејке мало-помало је заменио добродушни осмех. Она се закикотала и, окренувши се на једној нози, упутила се у собу где је био спремљен доручак. Паручник нерадо крете за њом. Она је села за сто, и још увек црввна, тешко дишући, попила пола чаше портоа.

— Чујте — прекинуо је ћутање поручник — ви се, надам се, шалите. — Нимало — одговорила је она, гурајући у уста парче хлеба. — Хм! Како да све то схватим? — Како хоћете. Седите да доручкујете. — Али... то је непоштено! — Можда. Уосталом, не трудите се да ми држите проповед. Ја имам своје мишљење о

стварима. — Ви нећете вратити? — Свакако, не. Да сте ви сиромах, несрећан човек, који нема шта да једе, то је друга ствар, а



овако, зажелео да се жени. — Али то није мој новац, већ братовљев. — А шта ће вашем брату новац? Жени за моду? А мени је потпуно свеједно да ли ваша bell-

soeur12

има хаљине или нема.

Поручник се већ није сећао да је у туђој кући, код непозеате даме и није ограничавао себе пристојношћу. Ишао је по соби, мрштио се и нервозно чупкао прслук. Збот тога што се Јеврејка после свог нечасног поступка осрамотила у његовим очима, он се осећао смелији и безобзирнији.

— Какав је то начин? — мрмљао је он. — Слушајте, ја нећу отићи одавде док не добијем од вас менице.

— Ах, утолико боље! — смејала се Сузана. — Макар и остали овде да живите, мени ће бити веселије.

Узбуђен од борбе, поручник је гледао у насмејано, дрско лице Сузанино, у уста која су жвакала, у груди које су тешко дисале, и постао смелији и дрскији. Уместо да мисли о меницама, он је са уживањем почео да се сећа прича свога брата о романтогчним пустоловинама Јеврејке, о њеном слободном начину живота и та сећања су само подстакла његову дрскост. Нагло је сео поред Јеврејке и, не мислећи о меницама, почео да једе ...

— Хоћете ли вотку или вино? — питала је кроз смех Сузана. — 3начи, ви остајете да чекате менице. Јадниче, толико дана и ноћи мораћете провести код мене у очекивању меница! Да ваша вереница неће имати што против?

II

Прошло је пет сати. Поручников брат Алексеј Иванович Крјуков, у домаћем огртачу и папучама, ишао је по собама своје спахијске куће и нестрпљиво погледао кроз прозоре. То је био висок, снажан мушкарац, с великом црном брадом, одважним лицем и, како је истину казала Јеврејка, леп, иако је већ доспео у оно доба када мушкарци постају превише дебели, подбули и ћелави. По духу и разуму припадао је оним природама којима је тако богата наша интелигенција: срдачан, добродушан, васпитан, упознат са науком, уметношћу, вером, витешким схватањем части, али лењ и не баш проницљив. Он је волео добро да поједе и попије, играо идеално винт, разумео се у жене и коње, а, уосталом, био је тежак и непокретан, као фока, и да би га покренули из стања мировања, било је потребно нешто необично, сувише увредљиво и тада је он заборављао ове на свету и показивао крајњу покретност: претио двобојем, писао на седам страна молбу министру, вратоломно јурио по срезу, скресао јавно „подлаче", судио се итд.

— Што то до сада нема нашег Саше? — питао је он жену, извирујући кроз прозоре. — Па време је ручку!

Пошто су чекали на поручника до шест сати, Крјукови су сели да ручају. Увече, када је била време вечери, Алексеј Иванович је ослушкивао кораке, лупање врата и слегао раменима.

— Чудно! — казао је он. — Мора да је млади уображенко заглавио код закупца. Лежући после вечере да спава, Крјуков је закључио да је поручкик остао у гостима код

закупца, где је после добре пијанке остао да спава. Александар Григорјевич вратио се кући тек другог дана ујутру. Он је изгледао крајње збуњен и исцрпен.

— Морам да говорим с тобом насамо ... — рекао је тајанствено брату. Пошли су у кабинет. Поручник је затворио врата, и пре него што је почео да говори, дуго је ходао из угла у угао.

— Таква се ствар, брате, догодила — почео је он — да и не знам како да ти кажем. Нећеш веровати...

И замуцкујући, црвенећи и не гледајући у брата, испричао је догађај са меницама. Раскречивши ноге и спустивши главу, Крјуков је слушао и мрштио се.

— Да се ти не шалиш? — упитао је — Кога бих се ђавола шалио? Није ми до шале. — Не схватам — промрмљао је Крјуков, црвенећи и ширећи руке. — То је чак неморално с

твоје стране. Жентурача на твоје очи ради ђаво би га знао шта, криминал, подлост, а ти навалио да се љубиш.

— Али ја ни сам не схватам како се то догодило! — прошапутао је поручник, трепћући очима као кривац. — Часна реч, не схватам! Први пут у животу набасао сам на такво чудовиште! Не осваја лепотом ни умом, већ том, разумеш ли, дрскошћу, цинизмом ...

— Дрокошћу, цинизмом... Ала је то чистунски. Ако си се зажелео дрекости и цинизма, могао би узети свињу из блата и појести је живу. У најмању руку јевтиније је, а овамо, две хиљаде и триста!

— Како се ти отмено изражаваш! — намрштио се поручиик. — Ја ћу ти дати те две хиљаде и

12

Снаха (франц.).



триста! — Знам да ћеш дати, али зар је ствар у новцу? До ђавола са тим новцем! Мене револтира

твоје мекуштво, млитавост ... погана малодушност. Вереник! Има вереницу! — Али не спомињи... — поцрвенео је поручник. — Мени је сада и самом одвратно. Спреман

сам да пропаднем у земљу. Одвратно и криво ми је што ћу сада због пет хиљада мохрати да идем код тетке.

Крјуков се још дуго бунио и гунђао, затим, смиривши се, седе на софу и поче да се подсмева брагу.

— Поручници! — говорио је са презривом иронијом. — Вереници! Одједнам је скочио као опарен, лупио ногом и почео да јури по кабинету. — Не, нећу ја то тако оставити! — рекао је, претећи песницом. — Менице ће бити моје! Биће!

Ја ћу њу стрпати у затвор. Жене не треба тући, али ја ћу њу обогаљити, здробићу је у прах. Ја нисам поручник! Мане нећеш дирнути дрскошћу и цинизмом! Не-е, нека је ђаво носи. Мишка — повикао је он — трчи, кажи да ми се упрегну лаке кочије.

Крјуков се брзо обукао и, не слушајући узбуђеног поручиика, сео у кола, одлучно махуо руком и одјурио Сузани Мојсејевиој. Поручиик је дуго гледао кроз прозор на облак прашине, који се дизао за његовом кочијом, протегао се, зевнуо и пошао у своју собу. За четврт сата спавао је чврстим сном. У шест сати су га пробудили и позвали на ручак.

— Баш је то лепо од Алексеја! — пресрела га је у трпезарији снаха. — Приморава нас да га чекамо на ручак.

— Зар још није дошао? — зевнуо је поручник. — Хм... вероватно је отишао код закупца. Али ни за вечеру се није вратио Алексеј Иванович. Његава жена и Сокољски закључили су да

се заиграо карата код закупца и, врло вероватно, да ће остати код њега да ноћм. А догодило се сасвим нешто друго од онога што су они претпостављали.

Крјуков се вратио другог дана ујутру и не поздрављајући се ни с ким ћутећм је шмугнуо у свој кабинет.

— Но, шта је? — шапнуо је поручнмк, гледајући у њега широм отворених очију. Крјуков је одмахнуо руком и фркнуо. — Па шта је? Што се смејеш? Крјуков се свалио на диван, зарио главу у јастук и затресао се од уздожаваног смеха. За минут

се дигао и, гледајући у зачуђеног поручника, очију пуних суза од смеха, проговорио: — Притвори врата. Но, каква је то жена, морам ти рећи! — Јеси ли добио менице? Крјуков је махнуо руком и опет се закикотао. — О, какве ли жене! — наставио је он. — Хвала, брате, за познанство. То је ђаво у сукњи.

Долазим ја к њој, улазим, знаш, као Јупитер, тако да ми је и самом страишо... — Намрштио се, намргодио, чак и песнице стегао да повећам углед ... „Госпођо, кажем, са мном нема шале!" и друго у том смислу. И судом сам претио, и губернатором... Она је у почетку заплакала, рекла да се нашалила с тобом, и чак ме повела ка орману да би ми дала новац, затим је почела да доказује да је будућност Европе у рукама Руса и Француза, изгрдила жене ... Ја, као и ти, слушам и верујем, магарац ниједан... Испевала је похвалу мојој лепопти, опипала ме руком испод рамена, да би видела колико сам јак, и... и... као што видиш, тек сад сам од ње побегао ... Ха ... ха ... Ти си је одушевио!

— Вида момчића! — насмеја се поручник. — Ожењан, уважен... Шта, стидиш се, одвратно ти је? Али, брате, без сваке шале, у вас у срезу појавила се сама царица Тамара.

— Врага у срезу! Другог таквог камелеона у целој Русији нећеш наћи! Никад у животу ништа слично нисам видео, а зар ја нисам зналац у тим стварима? Могу ти рећи да сам са вештицама живео, а ништа слично нисам видео. Управо дрскошћу и цинизмом осваја. Оно што је у њој заносно, то су оштри прелази, преливи боја, та ђаволска страственост. Број! А менице одлетеше. Пиши — пропало. Ми смо обојица велики грешници, грех ето пола. Рачунам ти у дуг не две хиљаде триста, већ половину. Само, пази, жени и даље да кажемо да сам био код закупца.

Крјуков и поручник завукли су главе у јастуке и почели да се кикоћу. Подигну главе, погледају један у друтог и опет падају на јастуке.

— Вереници! — задиркивао је Крјуков. — Поручници! — Ожењени! — одговарао је Сонољоки. — Уважени! Очеви породице! За време ручка говорили су увијено, намигивали, на чуђење домаће чељади, прскали у смех у

салвете... После ручка, налазећи се још у изванредном расположењу, они су се прерушили у Турке и, гонећи један другог с пушкама, представљали деци рат. Увече су се дуго препирали. Поручник је доказивао да је ниско и подло узети мираз уз жену, чак и у случају страсне љубави са обе стране; Крјуков је ударао песницом о сто и говорио да је то апсурд, да је муж који не жели да жена има сопственост, егоист и деспот. Обојица су викали, узрујавали се, нису схватали један другог, подоста попили и, на крају крајева, прикупивши скуте својих домаћих огртача, разишли се по спаваћим собама. Убрзо су заспали и спавали чврсто.



Живот је текао као и раније, миран, лењ и безбрижан. Сенке су падале на земљу, у облацима је грмело, ретко је жалосно стењао ветар, као да жели да покаже да и природа може да плаче, али ништа није реметило уобичајени мир тих људи. О Сузани Мојсејевној и меницама нису говорили, Обојици је било мука да говоре гласно о том догађају. Зато су га се сећали и мислили о њему са задовољством, као о забавнај фарси, којом се неочекивано и случајно живот њима наругао и на коју ће бита пријатно сећати се у старости ...

Шестот или седмог дана после виђења са Јеврејком, седео је ујутру Крјуков у кабинету и писао честитку тетки. Око стола, ћутећи, шетао је Александар Григорјевич. Поручник је лоше проспавао ноћ, пробудио се нерасположен и сада му је било досадно. Он је ходао и мислио о року свога одсуства, о вереници која га је чекала, о томе како то да људима није досадно да цео свој век проживе у селу. Пошто се зауставио поред прозора, дуто је гледао у дрвеће, попушио редом три цигарете и одједном се окренуо брату.

— Аљоша, хоћу нешто да те замолим — рекао је. — Позајми ми данас коња за јахање... Крјуков га је упитно погледао и, намрштивши се, продужио да пише.

— Даћеш ми? — упитао је поручник. Крјуков га је опет погледао, затим полако извукао из стола фиоку и узимајући отуда дебели свежањ, дао га је брату.

— Ево пет хиљада... — рекао је. — Мада и нису моје, бог с тобом, свеједно. Саветујем ти, пошаљи одмах по поштанока кола и одлази. Стварно!

Поручник је, са своје стране, упитио погледао Крјукова и одједном се насмејао. — Па ти си погодио, Аљаша — рекао је он црвенећи. — Ја сам баш к њој хтео да идем. Кад

ми је синоћ праља дала ту прожлету блузу, у којој сам био онда, и кад је замирисало на јасмин, то... ме је тако и повукло!

— Треба да одеш. — Да, заиста. Поред тога, и одсуство се завршило. Истина, поћи ћу данас! Богами, колико гад

живео, долази време да одеш ... Идем. Тог истог дана пре ручка били су упрегнута поштански коњи поручник се поздравио са

Крјуковим и, испраћен добрим жељама, отишао. Прошла је још једна седмица. Био је тмуран, али топао и загушљив дан. Од раног јутра

Крјуков је бесциљно лутао по собама, гледао кроз прозоре (или прелиставао албуме, који су му већ одавно досадили. Када би му пали у очи жена или деца, он је почео срдито да гунђа. Тота дана чмнило му се да се деца ружно понашају, да жена не пази добро на послугу, да су расходи несразмерни дохоцима. Све је то значило да „господа" нису расположени.

После ручка, незадовољан супом и печењем, Крјуков је наредио да се упрегну лаке кочије. Полако је изишао из дворишта, прошао кораком четири врсте и зауставио се.

„Можда да к њој ... том ђаволу одем?" помислио је гледајући у туробно небо. И Крјуков се чак насмејао, као да је први пут у том дану поставио себи то питање. Тога часа је

нестало досаде и у лењим очима заблистало задовољство. Он је ошинуо коња... Целим путем његова уобразиља сликала је како ће се Јеврејка чудити његовом доласку, како

ће се он насмејати, проћаскати и вратити се кући освежен... „Једном у месецу треба себе освежити било чиме ... необичним", мислио је он, „нечим таквим

што би у организму у застоју произвело добар душевни потрес ... реакцију ... Па била то пијанка, била Сузана. Не може се без тога."

Већ се омркавало када је он ушао у двориште фабрике алкохола. Кроз отворене прозоре газдинске куће чули су се смех и певање:

„Јасније од муње, врелије од пламена..." певао је нечији јак, дубок бас. „Ехе, она има госте!" помислио је Крјуков. И њему је било непријатно што она има госте. ,,Да ли да се вратим?" мислио је, хватајући за

звонце, па ипак је зазвонио и пошао горе по познатим степеницама. Из предсобља је погледао у салу. Тамо је било око пет мушкараца — све познати спахије и чиновници. Један високи и мршави седео је за клавиром, ударао дугим прстима по клавијатури и певао. Остали су слушали и церили се од задовољства. Крјуков се погледао у огледало и хтео већ да уђе у салу, кад је у предсобље долепршала лично Сузана Мојсејевна, весела, у истој црној хаљини ... Видевши Крјукова, она се за тренутак скаменила, затим ускликнула и засијала од радости ...

— То сте ви? — рекла је, ухвативши га за руку. — Какво изненађење! — А, ево ње! — осмехнуо се Крјуков, хватајући је око струка. — Како оно беше? Судбина

Европе налази се у рукама Руса и Француза. — Тако се радујем! — засмејала се Јеврејка, опрезно уклањајући његову руку. — Изволите у

салу. Тамо су сви познати ... Ја идем да кажем да вам донесу чај. Ви се зовете Алексеј? Но, уђите. Ево ме одмах ...

Направила је гест ручицом и истрчала из предсобља, остављајући иза себе мирис оног истог отужног, сладуњавог јасмина ... Крјуков је подигао главу и ушао у салу. Он се пријатељски познавао са свима који су били у сали, али једва им је климнуо главом; они су му такође једва одговорили, као да



је место где су се срели било непристојно, или су се у мислима договорили да је за њих згодније да се не препознају.

Из сале Крјуков је прешао у гостанску собу, отуда у друту гостинску собу. На путу је набасао на три-четири госта такође позната, али су га они једва препознали. Лица су им била пијана и весела. Алаксеј Иванович их је гледао попреко и није могао да схватм како то ови, људи породични, уважени, који знају шта је невоља и немаштина, могу да се понизе до тако жалосне и јевтине забаве! Слегао је раменима, осмехнуо се и продужио даље. „Има места", (мислио је он, „где је трезноме мука, а дух пијанот се радује. Сећам се, у оперету и к Циганима ја никада нисам ишао трезан. Вино чини човека бољим и мири га са пороком..."

Одједном се зауставио као укопан и обема рукама ухватио се за довратак. У Сузанином кабинету, за писаћим столом, седео је поручник Александар Григорјевич. Он је о нечему тихо разговарао са дебелим подбулим Јеврејином, а видевши брата, зацрвенео се и спустио очи на албум. Осећање честитости пробудило се у Крјукову, и крв му је ударила у главу. Изван себе од чуђења, стида и гнева, он је ћутећи прошао поред стола. Сокољски је још ниже спустио главу. Лице му се искривило од мучнот стида ...

— Ах, то си ти, Аљоша! — протоворио је, присиљавајући се да подигне очи и да се насмеши... — Ја сам навратио овде да се поздравим и, као што видиш ... Али сутра обавезно одлазим! „Но, шта ја могу да му кажем? Шта?" мислио је Алексеј Иванович. „Какав сам ја судија за

њега, ако сам и сам овде?" И не рекавши ни речи, само застењавши, полако је изашао. „Не називај је небесном и од земље не отимај", певао је бас у сали. Мало касније кочија Крјукова већ је тандркала по прашњавом путу.

СТАНАР (30)

Брикович, који се ненада бавио адвокатуром, а који сада живи беопослен код овоје ботате супруге, власнице намештених соба „Тунис", млад човек, али већ ћелав, једном је у пола ноћи изјурио из свог стана у ходник и из све снаге лупио вратима.

— О, зли, глупи, тупи створе! — гунђао је стежући песнице. — Ђаво ме је спетљао с тобом! Уф! Да би надвикао ту вештмцу, треба да будеш поп!

Брикович се задихао од љутине и беса, и када би му се сада на путу, док је ходао дугим ходницима „Туниса", нашао какав суд или сањиви хотелски слуга, он би са уживањем дао на вољу рукама, како би било на чему искалио овој гнев. Хтео је да се свађа, да виче, да лупа ногама... И судбина, као да је схватала његово расположење и желећи да му се додвори, послала му је у суарет лошег платишу, музиканта Хаљавкина, станара собе бр. 31. Хаљавкин је стајао пред својим вратима и јако се тетурајући, гурао кључ у кључаоницу. Он је стењао, слао некога до свих ђавола, али кључ није слушао и једнако је упадао, али не тамо где је требало. Једном руком је грченито гурао, а у другој држао футролу са виолином. Брикович; је налетео на њега као јастреб и љутито викнуо:

— А, то сте ви? Слушајте, милостиви господине, када ћете, најзад, да платите стан? Већ две недеље како нисте изволели платилм, милостиви господине! Ја ћу наредити да се не ложи! Ја ћу свас иселити, милостиви господине! Ђаво вас однео!··

— Ви ми ... сме ... сме ... сметате ... — одгоговорио је мирно музикант. — Аре... рввоар!13

— Стидите се, господине Хаљанкине! — продужио је Брикович. — Ви примате сто двадесет рубаља месечно и могли бисте уредно плаћати. То је несавесно, миластиви господине! То је подло у највећој мери!

Кључ је најзад шкљоцнуо и оврата су се отворила. — Да, то је нечасно! —продужио је Брикович, улазећи за музикантом у собу. — Упозоравам

вас, да ћу вас, ако сутра не платите, да ћу вас сутра дати (мировном судији. Ја ћу вам показати! Не изволите бацити запаљене шибице на под, јер ћете ми ту изазвати пожар! Нећу да трпим да код мене у собама живе људи склони пићу.

Хаљавкин је погледао својим, веселим очицама у Бриковича и иронично се насмејао. — О ... апсолупно не схватам, зашто се ви узрујавате... — промрмљао је он и, палећи

цигарету, опрљи ирсте. — Не схватам! Претпоставимо, ја не плаћам стан; да, ја не плаћам, али какве ви везе имате с тим, реците, молићу лепо. Шта вас се тиче? Ви такође ништа не плаћате за стан, али ја вас остављам на миру. Не плаћате. Но, бог с вама, и не треба!

— То јест, како то? — Тако. Га .. .газда нисте ви, већ ваша високо-поштована супрута. Ви сте ... ви сте исто! такав

станар само с тромбоном, као и остали... Собе нису ваше, дакле, нема потребе да се бринете. Узмите мене за пример: па ја се не узбуђујем. Ви за стан ни копејку не плаћате, па шта? Не плаћате, и не треба. Ја се нимало не узрујавам.

13

До виђења (франц.).



— Ја вас не схватам, милостиви господине! — промрмљао је Брикович: и заузео став увређеног човека, спремног да сваког минута брани своју част.

— Уосталонм, пардон! Заборавио сам да сте собе ви добили у мираз. Пардон! Мада, уосталом, ако се гледа са моралне стране — продужавао је Хаљавкин, клатећи се — ви ипак не морате да се жестите ... Па оне су вам припале бес ... бесплатно, за шмрк бурмута ... Оне су, ако се добро погледа, исто толико ваше колико и моје... Зашто сте их при... присвојили? Зато што сте у звању супруга? Врло важно. Бити супрут није нимало тешко. Драги мој, доведате ми овде дванаест туцета жена, ја ћу свима бити муж бесплатно. Молим, будите љубазни. Пијано брбљање музиканта очигледно је боцнуло Бриковича у најболније место. Он је поцрвенео и дуго није знао шта да одговори, затим је прискочио Хаљавнину и, са мржњим глвдајући у њега, из све снаге ударио песницом по столу.

— Како ви соете мени то да говорите? — засиктао је он. — Како смете?

— Допустите... — замрмљао је Хаљавкин, узмичући назад. — То већ излази fortissimo.14

Не

схватам зашто се вређате! Ја ... ја то не гoвoрим да вас вређам, већ... као похвалу вама. Када бих ја наишао nа такву даму са собетинама, ја бих и рукама и ногама... учините ми такву услугу.

— Но, но, како смете да ме вређате? — викнуо је Брикович и опет ударио песницом о сто. — Не схватам! — слегао је раменима Хаљавнин, више се не осмехујући. — Уосталом, ја сам

пијан ... можда сам вас и увредио... У том случају, извините, пардон. Роде мој, опрости првој виолини. Ја никако нисам хтео да вређам.

— То је чак цинизам... — проговорио је Брикович, смекшавши се од умилног тона Хаљавина. — Има ствари о којима се не говори у таквој форми...

— Но, но, нећу. Роде мој, дај руку! — Тим више што ја нисам дао повода... — продужио је Брикович увређеним тоном, коначно

смекшан, али руку није пружио. — Ја вам нисам учинио ништа нажао. — Заиста, не би требало по... покретати то шкакљиво питање... Лупих тако, пијан и глуп.

Опрости, роде! Заиста сам животиња! Сад ћу да наквасим главу хладном водом и бићу ттрезан. — И без тога је мрско, одвратно живети, а још и ви са вашим увредама! — говорио је

Брикович, узбуђено шетајући по соби. — Нико не види истину, а свако мисли и брбља што хоће. Могу мислити како се оговара иза леђа по собама. Могу мислити! Додуше, ни ја нисам у праву, крив сам: глупо је било, са моје стране, да кидишем на вас у пола ноћи због новца; крив сам, али... треба извинити, схватити ситуацију, а ви... бацате у лице прљаве алузије.

— Драги мој, ја сам пијан. Кајем се и осећам. Часна реч, осећам. Роде мој, и новац ћу да вратим! Чим примим првог, одмах ћу дам. Значи, мир и слога! Браво! Ах, душо моја, волим образоване људе. Сам сам у консерватосарваторију... до ђавола, не могу да изговорим!... учио. Хаљавкин је засузио, узео за рукав Бриковича, који је пошао, и пољубио га у образ.

— Ех, мили пригјатељу, пијан сам као земља, а све разумем. Роде мој, нареди хотелском слузи да донесе првој виолини самовар! Код вас је такав закон, после једанаест часова не шетај по ходнику, не тражи ни самовар; а пасле позоришта страшно ми се пије чај! Брикович је пртотиснуо дугме звонцета.

— Тимофеј, дај господину Хаљавкину самовар! — рекао је хотелском слузи кад се појавио. — Не може! — (проговорио је из баса Тимофеј. — Госпођа није заповедила да се после

једанаест доноси самовар. — Али ја ти наређујем! — виннуо је Брикович бледећи. — Шта вреди наређивати, кад није заповеђено... — прогунђао је хотелоки слуга излазећи из

собе. — Није заповеђено па и не може! Шта ту ваздан! Брикович је загризао усну и окренуо се прозору. — Ето ти сад! — уздахну Хаљавкин. М-да, нема шта да се каже... Но, не треба се мене

стидети, ја све разумем... сву душу, скраз-наскроз. Знамо ми ту психологију. Па шта, хоћеш-нећеш, пићеш вотку кад чај не дају. Хоћеш ли попити воткицу, а?

Хаљавкин је дохватио с прозора вотку, кобасицу и сместио се на диван, да би попио и замезетио. Брикович је тужно гледао у пијандуру и слушао његово бесконачно брбљање. Можда се збот тога што је гледајући космату главу, јевтину кобасицу и брљу, сетио своје недавне прошлости, када је био исто тако сиромашан, али слободан, и лице му је постало још мрачнније и зажелео је да пије.

Пришао је столу, попио чашицу и накашљао се. — Лоше се живи! — рекао је и одмахнуо главом. — Мрско! Ви сте ме сада увредили, хотелски

слуга ме је увредио... и тако без краја! А зашто? Тако, у ствари, ни за што ... После треће чашице Брикович је сео на диван и замислио се, подупревши главу рукама,

затим је тужно уздахнуо и рекао: — Погрешио сам! Ох, како сам погрешио! Продао сам и младост и каријеру и принципе. И

14

Врло јако (итал.).



сада ми се живот свети. Страшно свети. Од вотке и тужних мисли постао је веома блед, и чак се чинило да је и ослабио. Неколико пута

се у очајању хватао за главу и рекао: „О, какав живот, кад би ти само знао!" — А признај, реци по савести — молио је он, гледајући пажљиво у лице Хаљавкину — реци,

по савести, како се уошпте... односе ту према мени. Шта говоре студенти који живе у тим собама. Свакако си чуо ...

— Чуо . . . — Па шта? — Ништа не говоре, овећ тако ... презиру. Нови пријатељи више ни о чему нису говорили. Разишли су се тек у зору, када су у ходницима почели да ложе пећи. — А ти јој ништа не плаћај... — мрмљао је Брикович одлазећи. — Не плаћај јој ни копејке!...

Нека... Хаљавкин се свалио на диван и, положивши главу на футролу виолине, гласно захрнао.

Следеће наћи у поноћ опет су се састали. Брикович, који је окусио сласт пријатељских теревенки, не пропушта више ни једну ноћ и, ако

не затекне Хаљавкина, улази у било коју другу собу, где се жали на судбину и пије, пије и опет се жали — и тако сваке ноћи.

КАЛХАС (31)

Комичар Василиј Васиљич Светловидов, темељан, снажан старац од педесет осам година, пробудио се и са чуђењем погледао око себе. Пред њим, са обе стране малог огледала, догоревале су две стеаринске свеће. Непокретни, лењи пламенови нејасно су осветљавалм собицу са обојеним дрвеним зидовима, пуну дуванског дима и полумрака. Наоколо су се видели трагови недавног сусрета Баха и Мелпомене, сусрета тајног, али бурног и безобразног као порок. По столицама и по поду били су разбацани мундири, панталоне, листови новина, капут са шареном поставом, цилиндер. На столу је царовао чудан, хаотични неред: ту су се таискали и мешали празне флаше, чаше, три венца, позлаћена табакера, метални оклоп за чашу од чаја, карта II зајма са лутријским згодицима са овлаженим углом, футрола са златном иглом. Сав тај неред био је изобилно засут опушцима, пепелом, ситним комадићима поцепаног писма. Светловидов је седео у наслоњачи и био у костиму Калхаса.

— Мајчице моја, ја сам у гардероби — проговорио је комичар. — Ето ти на! Када сам стигао да заспим?

Он је ослушнуо. Тишина је била гробна. Табакера и лутријска карта су га живо подсетиле да је данас његова корисница, да је имао успеха, да је у свакој паузи са својим поштоваоцима, који су на јуриш освајали гардеробу, пио много коњака и црног вина.

— Када сам ја то заспао? — поновио је он. — Ах, старкељо, старкељо. Стари псу! Тако, значи, наљоскао си се и седећи заспао. Честитам! — И комичар се развеселио.

Прснуо је у пијани смех са кашљем, узео једну свећу и изишао из гардеробе. Сцена је била тамна и празна. Из дубине, са стране и из гледалишта дувао је лаки ветар који се осећао. Ветрићи су као духови слободно шетали по сцени, гурали се, кружили и играли са пламеном свеће. Пламен је треперио, гибао се на ове стране и бацао слајбу светлост час на ред врата која су водила у гардеробе, час на црвену кулису, поред које је стојало ведро, час на велики оквир каји је лежао насред сцене.

— Јегорка! — викнуо је комичар — Јегорка, ђаволе! Петрушка! Заспали ђаволи, угушили се дабогда! Јегорка!

— А ... а ... а ... — одговарао је одјек. Комичар се сетио да су Јегорка и Петрушка поводом његове кориснице добили од њега по три

рубље у сребру за вотку. После такве части тешко да су остали да преноће у позоришту. Комигчар се исхрахнуо, сео на табуре и ставио свећу на под. Глава му је била тешка и пијана. У целом телу почела је да „сагорева" маса пива, вина и коњака, а од спавања у седећем положају он је ослабио и малаксао.

— У устима одвратно... — прогунђао је он пљујући. — Ех, не би требало пити, стара будало! Не би требало! И у крстима ломи, и глава пуца, и сав се јежим ... Старост!

Погледао је испред себе... Једва, једва су се видели само суфлерница, специјалне ложе, пултови у оркестру, а цело гледалиште изгледало је као црна јама без дна, као разјапљена чељуст из које је гледала хладна, сурова тама... Обично скромно и удобно, сада, ноћу, изгледало је безгранично дубоко, пусто као гроб и бездушно... Комичар је погледао на таму, затим на свећу и наставио да гунђа:

— Да, старост... Ма како врдао, храбрио се и правио луд већ педесет осам година, т-т! Оде живот, у здравље! Н-да, Васја... Бре, радио сам на сцени тридесет пет година, а позориште видим ноћу, чини ми се, тек први пут ... Интересантна материја, богами ... Да, први пут! Хвата ме страва, ђаво да га носи ... Јегорка — викнуо је он, подижући се. — Јегорка!



— А . . . а . . . а . . . ! — одговорио је одјек. И истовремено са одјеком, негде далеко, као из саме дубине разјапљене чељусти, зазвонило

је на јутрење. Калхас се прекрстио. — Петрушка! — викнуо је он. — Где сте, ђаволи? Господе, зашто ја нечастивог спомињем?

Одбаци те речи, одбаци пиће, па већ си стар, време је да се цркне. У педесет осмој години људи иду на јутрење, за смрт се припремају, а ти ... о, Господе! Смилуј се, Господе, како ме је страх! — промрмљао је он. — Па овако, ако целу ноћ преседим овде, могу умрети од страха. Ево правог места за призивање духова!

При речи „духови" њему је постало још страшније ... Поветарац који је пиркао и треперање светлосних мрља будили су и подстрекавали уображење до крајњег степена . . . Комичар се згрчио, лице му се издужило и, посегнувши за свећом, последњи пут, са дечјим страхом, испод ока је погледао на тамну јаму. Његово лице, унакажено шминком, било је безизразно и готово глупо. Не стигавши до свеће, одједном је скочио и укочено се загледао у мрак.

Пола минута стајао је ћутећи, затим, обузет необичним ужасом, ухватио се за главу и залупао ногама.

— Ко си ти? — викнуо је продорним, не својим гласом. — Ко си ти? У једној од специјалних ложа стајала је бела људска прилика. Када би светлост пала на њену

страну, могле су се разазнати руке, глава, чак и бела брада. — Ко си? — поновио је очајним гласом комичар. Бела прилика пребацила је једну ногу преко ограде ложе и скочила у оркестар, затим

бешумио, као сенка, упутила се ка рампи. — То сам ја! — проговарила је она, пењући се на сцену. — Ко? — викнуо је Калхас повлачећи се уназад. — Ја ... ја, Никита Иванич ... суфлер. Немојте се узрујавати. Дрхтећи и избезумљен од страха, комичар се изнемогло спустио на табуре и оборио главу. — То сам ја! — рекао је, прилазећи му, висок, жилав човек, ћелав, седе браде, само у доњем

рубљу и бос. — То сам ја. Шаптач. — Боже мој ... — изговорио је комичар, прелазећи дланом преко чела и тешко дишући. — То

си ти, Никитушка? За... зашто си овде? — Ја овде ноћивам у специјалној ложи. Више немам где да ноћивам ... Само немојте рећи

Алексеју Фомичу. — Ти, Никитушка... — мрмљао је ослабели Калхас, пружајући ка њему дрхтаву руку. — Боже

мој, боже мој! Изазивали су ме шеснаест пута, донели три венца и много ствари... ови су били одушевљени, али нико није разбудио пијаног старца и није га одвезао његовој кући. Ја сам старац, Никитушка. Мени је педесет осам година. Болестан. Мучи се мој слаби дух. Калхас се нагнуо према шаптачу, и сав пао му на руке.

— Не одлази, Никитушка... — мрмљао је он као у бунилу. — Стар, немоћан, треба да умрем... Страшно.

— Вама је, Василије Васиљичу, време да идете кућм — казао је нежно Никитушка. — Нећу ићи. Ја немам куће. Не, не! — Господе Исусе! Већ сте и заборавили где станујете! — Нећу тамо, нећу... — мрмљао је комичар као изван себе. — Тамо сам сам... нмкога немам, Никитушка, ни рођака, ни старице, ни дечице сам, као ветар у пољу... Умрећу и неће имати

ко да ме помене. Дрхтање је са комичара прешло и на Никитушку... Пијани узбуђени старац вукао је његову

руку, грчевито је стезао и прљао смешом шминке и суза. Никитушка се јежио од хладноће и слегао раменима.

— Страшно ми је самом... — мрмљао је Калхас — нема ко са мном нежно да поступа, да ме утеши, да ме пијаног стави у пастељу. Чији сам ја? Ко мене воли? Нико мене не воли, Никитушка.

— Публиха вас воли, Василије Васиљичу! — Публика је отишла и спава... Не, никоме ја нисам потребан. Нико мене не воли... Немам ни

жене ни деце. — Дакле, збот тога сте тужни. — Па ја сам човек, жив ... доброга рода ... Док у ову јаму нисам пао, служио сам у војсци у

артиљерији. Какав сам јунак био, лепотан, ватрен, смео ... Затим какав сам глумац био, боже мој, боже мој. И куда се све то денуло, где је то време?

Држећи се за шаптачеву руку, комичар се подигао и затрептао очима, као да је из мрака дошао у јако осветљену сабу. По његовим образима, остављајући пругасте трагове на шминки, текле су крупне сузе...

— Какво је време било! — продужио је он да бунца. — Погледао сам сада на ту јаму и свега се сетио.. . Свега! Та јама ми је прогутала тридесет пет година живота, и то каквог живота, Нинитушка! Гледам на њу сада и видим ове до последње цртице, као твоје лице! Сећам се кад сам био млад



глумац, када сам почео да стичем праву снагу, заљубила се у мене једна због моје глуме... Отмена, витка као јела, млада, чиста, паменита, пламена као летња зора! Ја сам веровао да, кад на небу не би било сунца, на земљи би ипак било светло, јер пред њеном лепотом не би могла да се одржи никаква ноћ.

Калхас је говорио са жаром, тресући главом и руком... Пред њим је само у доњем рубљу стајао бос Никитушка и слушао. Обојицу је обавијала тама, једва разбијена немоћном свећицом. То је била чудна, необична сцена, за какву није знало ниједно позориште на свету, а гледалац је била само бездушна, црна јама ...

— Она ме је волела — продужио је Калхас гушећи се. — И шта? Сећам се, стојим ја пред њом, као сада пред тобом... Дивна је била тада, као никад, гледала у мене тако да те очи нећу заборавити ни у самом гробу. Нежност, кадифа, блесак младости, дубина. Усхићен, срећан, падам пред њу на колена, молим срећу ...

Комичар је предахнуо и муклим гласом продужио: — А она каже: оставите сцену! Схваташ ли? Она је могла да воли глумца, али да буде његова

жена — никада! Сећам се, тога дана сам играо... Улога је била подла, лакрдијашка... Ја сам играо, а у души мачке и змије... Сцену нисам напустио, не, али већ тада су ми се отвориле очи. Схватио сам да сам роб, играчка оних што овде траће време, да нема никакве свете уметности, да је све бунило и обмана. Схватио сам публику. Од тада нисам веровао ни аплаузима, ни венцима, ни усхићењу. Да, пријатељу! Он ми аплаудира, купује за сребрни рубаљ моју фототрафију, но зато ја нисам мање туђ њему, ја сам за њега блато, чак кокота. Он из ташпше тражи пазнанство са мном али се неће понизити дотле да ми за жену да своју сестру, кћер! Не верујем му, мрзим га, и он је мени туђ!

— Време је да идете кући — бајажљиво је проговорио шаптач. — Ја их одлично схватам! — узвикнуо је Калхас, претећи песницама црној јами. — Тада сам

већ схватио... Још младом отвориле су ми се очи и сагледао сам истину... И скупо ме је стала та проницљивост, Никитушка. После тога догађаја ја сам стао . .. после те девојке стао сам неразумно да лутам, да живим непромшнљено, не гледајући напред ... Играо дворску будалу ... кревељио се ... кварио умове ... отрцао и изломио свој језик, изгубио карактер и лик. Ехх! Прогутала ме ова јама. Нисам осећао раније, али данас ... када сам се пробудио, погледао уназад, а за мном педесет осам година! Тек сада сам видео старост! Песма је отпевана! Калхас је још дрхтао и гушио се... када га је мало затим Никитушка увео у гардеробу и стао да га свлачи, он се сасвим опустио и изнемогао, али није престао да мрмља и да плаче.

ПССССТ! (32)

Иван Јегорович Краснухин, другоразредни новинар-сарадник, свраћа се касно ноћу кући натмурен, озбиљан и некако нарочито замишљен. Изгледа тако као да очекује претрес или планира самоубиство. Пошто прошета мало по соби, он се заустави, разбаруши косу и поче да говори гласом Лаерта, који се опрема да освети сестру.

— Човек је изнурен, малаксао, душу му притиска туга, па хајде изволи седи и пиши! И то ми је живот?! Зашто још нико није описао тај болни раздор који се одиграва у писцу кад је тужан а мора да засмејава гомилу, или кад је весео а по наруџбини мора да лије сузе? Ја морам да будем разигран, равнодушно хладнокрван, духовит, а претпоставите да мене мори туга или, рецимо, болестан сам, умире ми дете, жена ми се порађа!

Он то говори претећи песницом и бечећи очи... Затим одлази у спаваћу собу и буди жену. — Нађа — вели он — ја ћу сада да пишем... Молим те да ми нико не омета. Не може се

писати ако се деру деца, ако хрчу куварице... Постарај се такође за чај и... бифтек, тако нешто ... Ти знаш да ја без чаја не могу да пишем... Чај је једино што ме крепи при раду.

Вративши се у своју собу, он скида капут, прслук и ципеле. Свлачи се полагано, затим са изразом увређене невиности седа за писаћи ото.

На столу нема ничег случајног, обичног, све, свака и најмања ситница носи печат смишљености и строгог програма. Минијатуре и слике великих писаца, гомила рукописа, том Бјелинског с пресавијеном страницом, лубања уместо пепељаре, лист новина пресавијен нехајно, али тако да се види место подвучено плавом оловком с крупном белешком на маргини: „Подло!" Ту има и десетак свеже зарезаних оловки и држаља с новим перцима, очигледно спремљених да спољни узроци и случајности, као што је покварено перо, не би ни за тренутак могли да прекину слободан стваралачки полет.

Краснухин се ували у наслоњачу и, затворивши очи, задуби се у размишљање о теми. Он чује како жена шљапка патикама и цепка луч за самовар. Још се није сасвим расанила, види се по томе што јој поклопац од самовара и нож сваки час испадају из руку. Ускоро допире зујање самовара и цврчање печеног меса. Жена непрекидно цепка луч и лупа око пећи вратанцима и поклопцима. Одједном се Краснухин стресе, преплашено отвори очи и почиње да њуши ваздух.

— Гостоде боже, угљенмоноксид! — стење он прћенички мрштећи лице. — Угљенмоноксид! Та немогућа жена зарекла се да ме отрује! Па реците, онда, тако вам бога, могу ли ја да пишем под



таквим условима? Он трчи у кухињу и драматично виче. Кад му жена, опрезно идући на прстима, мало касније

донесе шољу чаја, он као и пре седи у наслоњачи затворених очију, задубљен у своје мисли. Не миче се, овлаш добује по челу с два прста и прави се да не примећује њено присуство... На лицу му као и малопре израз увређене невиности.

Као девојчица којој су поклонили скупу лепезу, он, пре него што ће написати наслов, дуго кокетује сам са собом, пренемаже се, измотава... Притиска слепоочнице, час се грчи и скупља ноге као да га боли стомак, час сањиво жмири као мачак на дивану. .. Најзад, не без оклевања, он пружа руку према мастионици и, с таакним изразом као да потписује смртну пресуду, пише наслов ...

— Мама, дај ми воде! — чује он глас свога сина. — Пссст! — каже мајка. — Тата пише! Псст... Тата пише брзо, брзо, без исправки и застоја, једва стиже да преврне странице. Попрсје и

портрети знаменитих књижевника гледају како његово перо лети, не мичу се, и као да мисле: „Гле ти њега што се извештио!"

— Пссст! — шкрипи перо. Пссст! — пиште књижевници кад се сто задрма од ударца коленом. Одједном се Краснухин усправља, оставља перо и ослушкује... Он чује уједначен, монотон

шапат... То се у суседној соби станар Фома Николајевич моли богу. — Чујте ви! — виче Краснухин. — Зар не бисте могли да се молите мало тише? Сметате ми

да пошем! — Извините, молим вас — смерно одговара Фома Николајевич. — Пссст! Пошто је написао пет страница, Краснухин се протеже и гледа на сат. — Боже мој, већ три! — стење он. — Други људи спавају, а ја... једини ја морам да радим! Уморан, исцрпен, он накривљене главе одлази у спаваћу собу, буди жену и каже скрханим

гласом: — Нађа, дај ми још чаја! Изнурен сам! Пише до четири сата, а писао би радо и до шест да

тема није исцрпена. Афектација и пренемагање пред самим собом, пред мртвим предметима, ван домашаја туђег наметљивог позорнаг погледа, деспотизам и тиранија над малим мравињаком који је судбина препустила њему на милост и немилост, представљају насушну храну његовог живота. И како само тај деспот овде код куће нимало не личи на онога малог, скрушеног, покорног неталентованог човечуљка кога смо навикли да срећемо по редакцијама.

— Толико сам уморан, тешко да ћу заспати... — вели он одлазећи на спавање. — Овај наш посао, проклети, незахвални, псећи посао, не исцрпљује толико тело колико душу ... Требало би да узмем нешто за умирење... Сам бог види: да ми није породице, напустио бих ја тај посао... Писати по наруџби! То је страшно!

Он спава до дванаест, или до један сат у подне, спава чврсто и здраво ... Ах, како би он тек спавао, какве би снове сањао, како би се тек разбашкарио кад би постао познат писац, редактор или барем издавач!

— Он је целе ноћи писао! — шапуће жена с преплашеним изразом на лицу. — Пссст! Нико не сме ни да говори, ни да хода, ни да лупа. Његов сан је светиња за чије ће оскврњење кривац скупо платити.

— Посст! — иде од уста до уста по кући. — Пссст!

СНОВИ (33)

Два сеоска пандура — један црнобрад, дежмекаст, на необично кратким ногама, тако да кад се погледа одостраг, изгледа да његове ноге почињу много ниже него у осталих људи; други дугачак, мршав и прав, као штап, ретке тамнориђе брадице — стражарно спроводе у окружни град скитницу који крије порекло. Први иде гегајући се, гледа у страну, жваће час сламчицу, час свој рукав, удара се по бедрима и певуши, уопште изгледа безбрижан и лакомислен; други, без обзира на своје мршаво лице и уска плећа, изгледа солидан, озбиљан и поуздан; складношћу целе своје фигуре личи на староверне попове или ратнике какве сликају на старим иконама; њему је „за мудрост бог чело повећао", тј. он је ћелав, што још випе увеличава поменуту сличност. Први се зове Андреј Птаха, други Никандр Сапожников.

Човек кога они стражарно проводе сасвим не одговара оној представи коју свако има о скитиницама. То је мален, кржљав човек, слаб и болешљив, са ситним безбојним и крајње неодређеним цртама лица. Обрве су му ретке, изглед покоран и кротак, бркови тек пробијају, мада је снитница већ превалио тридесет. Он корача бојажљиво, сагнувши се и увукавши руке у рукаве. Оковратник његовог излизаног, отрцаног капута, варошког кроја, подигнут је до самог обода качкета, тако да се само мали црвени нос усуђује да извири на светлост дана. Он говори понизним тенорчићем и сваки час кашљуца. Тешко је, врло тешко препознати у њему скитницу, који крије овоје рођено име. Пре је то осиромашени, од бога заборављени поповски син — несрећник, писар



отпуштен због пијанства, трговачки син или синовац, који је опробао овоје скромне снаге на глумачком попришту и који сада иде кући да би одиграо последњи чин из приче о блудном сину; може бити, према том тупом стрпљењу с којим се он бори са ужасним јесењим блатом, да је то фанатик — манастирски слуга који лута по руским манастирима, упорно тражећи „живот сугурни и безгрешни", а не налази га.

Путници већ одавно иду, али никако не могу да се помере са малог парчета земље. Пред њима пет хвати блатњавог, тамносмеђег пута, позади исто толико, а даље, куда год погледаш, зид густе, беле магле. Они. иду, иду, а земља је стално иста, зид није ближе, а парче земље као да остаје исто. Појави се овде-онде храпави камен, јаруга или нарамак сена, који је пао са неких кола, блесне не задуго велика мутна бара или се одједном, неочекивано, напред укаже сенка неодређених обриса; што ближе к њој, она је све мања и тамнија, још ближе — и пред путницима израста накривљени стуб са излизаном бројком или, пак, јадна брезица, мокра, гола као просјак на друму. Брезица шапуће нешто остацима свог жутог лишћа, један лист се откида и лено полеће ка земљи. А тамо опет магла, блато, мрка трава по ивици пута. На трави висе безбојне злослутне сузе. То нису сузе тихе радости, којима плаче земља срећући и испраћајући летње сунце, и којима у зору поји препелица, прдавце и витке, дугокљуне чапље. Ноге путника се заглибљују у тешком, лепљивом блату. Сваки корак захтева напрезање.

Андреј Птаха је мало узбуђвн. Он загледа скитницу и присиљава се да схвати како то жив трезан човек може да се не сећа овога имена.

— Јеси ли православни? — пита он. — Православни — покорно одговара скитница. — Хм, дакле, тебе су крстили? — Па како да не. Ја нисам Турчин, идем ја и у цркву, и постим, и мрсно не једем кад није

допуштено. Леригију испуњавам тачно. — Па како да те зовемо? — Зови како хоћеш, момче. Птаха слеже раменима и у крајњој недоумици удара се по бедрима. Други пандур, Никандр

Сапожнихов, солидно ћути. Он није тако наиван као Птаха и очигледао одлично зна разлоге из којих православни човек скрива од људи своје име. Његово изразито лице је хладно и строго. Он корача одвојено, не опушта се до празног брбљања са друговима и као да се труди да свима покаже, чак и магли, своју сталоженост и промишљеност.

— Бог би знао како би те требало разумети — продужује да досађује Птаха. — Мужик — ниси мужик, гооподан — ниси господин, већ тако нека средина... Ономадне сам у рибњаку прао сито и ухватио ето такву пругасту гују с прста и са репом. Испрва сам помислио да је оно риба, потом гледам, кад оно, има шапице. Није она ни риба, није ни гуја, ђаво ће га знати шта је то ... Тако, ево, и ти... Какво ти је звање?

— Ја сам мужик, сељачког рода — уздише скитница. — Моја мамица били су од неслободне спахијске чељади. На изглед нисам сличан мужику, то је тачно, зато што сам имао такву судбину, добри човече. Моја мамица су живели код господе као дадиља, и овако задовољство уживали, но, а ја сам крв и тело њено, код њих сам био у господској кући. Неговали су ме они, мазили и вукли да ме из простог звања међу ваљане људе изведу. Ја сам спавао на крввету, сваког дана јео прави правцати ручак, носио панталоне и чизмице као какав господичић. Што су мамица сами јели, тиме су и мене хранили; њима господа поклоне за хаљине, а они мене одевају... Добро се живело! Колико сам бомбона и медењака у свом дечјам веку појео, кад би се то сада продало, могао би се добар коњ купити. Писмености су ме мамица научили, страх божји из малена улили и тако ме оспособили да ја сада не могу никакву мужичку неуљудну реч казати. Ни вотку, момче, не пијем и чисто се облачим. И могу у добром друштву да се нађем у пристојном стању. Ако још живи, дај им боже здравља, а ако су умрли, упокој, Господе, душу њену у царству твоме, ди се праведни упокојавају! Скитница скида капу с главе на којој стрши ретка чекиња, подиже очи и два пута се достојанствено прекрсти.

— Додели јој, Господе, рајско насеље и место мирно! — каже он отегнутим гласом, више као старица него као мушкарац. — Научи је, Гооподе, рабу твоју Ксенију, правди твојој. Да није мамице премиле, остао бих ја прост мужик, непросвећен. Садека, момче, што год ме питаш, ја све разумем: и световно писање и духовно, и сваке молитве и катихизиц. И живим према Светом писму. Људе не увређујем, тело садржавам у чистоти и чедности, постове одржавам, једем кад је ред. За неког другог човека постоје само задовољства као што су вотка и дерњава, а ја, ако има времена, седим у углу и читам књижицу. Читам и ове плачем, плачем.

— Зашто плачеш? — Пишу жалосно! За понеку књижицу даш петак, а плачеш и јецаш до миле воље. — Је ли ти отац умро? — пита Птаха. — Не знам, момче. Не знам ја овога родитеља, зашто да скривам. Ја тако о себи расуђујем,

да сам био мамицино незаконито дете. Моја мамица су цео век код господе живели и нису желели да



се удаду за простог мужика... — И на господина налетела — осмехује се Птаха. — Нису се сачували. То је тачно. Били су они побожни, богобојажљиви, али девичанство нису

сачували. Оно, овакако, грех је, велики грех, шта да се каже, али зато, можда, у мени има племићке крви. Можда сам само по звању мужик, а у суштаству своме племенит тосподин.

Све то говори „племенипи господин" тихим, сладуњавим тенорчићем, мрштећи своје уско чело и испуштајући кроз црвени озебли нос шиштаве звуке. Птаха слуша, задивљено га гледа испод ока и не престаје да слеже раменима.

Пошто су прошли шест врста, пандури и скитница седну на хумку да се одморе. — И пас памти овоје име — мрмља Птаха. — Ја се зовем Андрјушка, он Никандр, сваки човек

има своје свето име, и то се име никако не може заборавити! Никако! — Коме је каква потреба да зна моје име? — уздише скитница, подупирући образ својом

мајушном песницом. — И каква ми је од тога вајда. Барем када би ми дозволили да идем: куд хоћу, а овако биће горе него сада. Ја, браћо православна, знам закон. Садека сам скитница, који се не сећа имена, и највише ако ме осуде на источни Сибир и тридесет илити четрдесет батина дају, па ако им своје право име и звање кажем, они ће опет на робијашки рад да ме пошаљу. Знам ја!

— А зар си већ био на принудном раду? — Био, мили друже. Четири године сам ишао обријане главе и носио окове. — За скакво дело? — За убиство, добри човече! Када сам ја још био момче, тако од осамнаест година, мамица

моја случајно господину, уместо соде и кмселине, мишомор је у чашу насула. Било је много разних кутија у остави, није тешко погрешити.

Скитница уздише, клима главом и говори: — Они су били побожни, али ко их зна, туђа душа, непроходна шума! Можда случајно, а

можда нису могли у души својој ту увреду да отрпе, што је господин себи нову слушкињу приближио.. Можда су му намерно насули, богзна. Мали сам био тада и нисам схватао све... Сада се сећам да је господин заиста узео себи другу наложницу и мамица су се силно растужили. Скоро су нас две године после тога судили ... Мамицу су осудили на робију на двадвсет година, мене због мог маполетства само на седам.

— А зашто тебе? — Као помагача. Чашу ,сам ја господину дао. Увек је тако било: мамица је правала соду, а ја

давао. Само, браћо, све то вам ја хришћански говорим, као пред богом, ви никоме не причајте — Па нас неће нико ни питати — каже Птаха. — Значи, ти си побегао са робије, је ли? — Побегао, драги мој. Нас четрнаесторо је бежало. Дај боже здравља, људи су и сами

бежали и мене са собом повели. Сад сам просуди, момче, по савести, каква ми је вајда да откривам своје звање. Па мене ће опет на робију послати. А какав сам ја робијаш? Ја сам човек нежан, болешљив, волим у чистоти и да спавам и да једем. Кад се молим богу, ја волим кандило или свећицу да запалим и да около нема ларме. А кад метанишем, да под не буде прљав и упљуван. А ја за мамицу четрдесет пута метанишем ујутру и увече. Скитаница скида капу и крсти се.

— А нека пошаљу у источни Сибир — каже он — ја се не бојим. — Зар је то нешто боље? — То ти је, брате, други падеж. На робији си, бре, баш као рак у котарици: тескоба, гужва,

гурњава, немаш где да предахнеш, прави пакао, да те бог сачутва. Ти си разбајник и разбојничко ти је и поштовање, горе него сваког пса. Ни појести, ни спавати, ни богу се помолити. А у прогонству није тако. Кад стипнеш, прво и прво се помешаш са друштвом ко и остали. По закону, власт је обавезна да ми да удео... Да-а! Земља је тамо, причају, бадава као снег: и узимај колико желиш. Даће ми, момче, земљу и под пашом, и под повртњаком, и за кућу. Почећу као људи да орем, сејем, запатим стоку и свако газдинство, пчелице, овчице, псе ... Мачка сибирског, да ми мишеви и пацови не поједу моје добро... Поставићу кућу од брвана, браћо, икона ћу накуповати. Даће бог оженићу се, имаћу дечицу.

Окитница мрмља и не гледа у слушаоце, већ негде у страну. Ма како била наивна његова маштања, она се изражавају таквим искреним простодушним тоном да је тешко не веровати им. Мала уста скитнице искривио је осмех, а лице, и очи, и нос обамгрли и отупели од блаженог уживања у будућој срећи. Пандури гледају у њега озбиљно, не без саосећања. Они такође верују.

— Не бојим се ја Сибира — продужава скитница. — Сибир је такође Русија, исти бог и цар као и овде, тако и тамо говоре православно, као ја с тобом. Само тамо има више ширине и људи богатије живе. Све је тамо боље. Тамошње реке, узети на пример, колико су боље од овдашњих. Риба, дивљачи — безброј. А мени је, браћо, најпрво задовољство рибу ловити. Не храни ме хлебом, а само ми дај да поседим са удичицом. Богами. Ловим ја и на удичицу, и мрежом, и врше стављам, а када крене лед, рибарском мрежом ловим. Немам снаге да ловим рибарском мрежом, па тако најмим мужика за петак. И, Господе, какво је то задовољетво! Уловиш манића или некаквог клена, као да си



рођеног брата видео. И, реци молим те, за сваку рибу постоји своја мудрост: једну на живу рибицу ловиш, друту на ларвицу, трећу на жабу или зрикавца. Па све то треба знати. На пример, да кажем, манића. Манић је риба непријатна, она и гргеча хвата, штука воли кркушу, лињак — лептира. Клена, ако се у брзаку лови, нема већег задошољства. Пустиш удицу десет хвати без утега, с лептиром или бубом, да (мамац по врху плива, стојиш у води без чакшира и пушташ по току, а клен — вуче! Толико се ту треба трудити тако да ти, проклети, не откине мамац. Кад само цимне тебе за конопац, тада повуци, нема шта да се чека. Страшно, колико сам риба у свом веку наловио. Кад смо оно бежали, остали затвореници спавају у шуми, а мени се не спава, вуче ме река. А реке су тамо широке, брзе, обале стрме — страшно! По обалама све непроходне шуме. Дрвеће такво да кад погледаш на врх, у глави се заврти. Да кажемо по овдашњим ценама, за оваки бор може се дати десет рубаља.

Под хаотичним притиском: маштања, уметничких слика прошлости и слатког предосећања среће, несрећни човек је ућутао и само миче уснама, као да шапуће са самим собом. Тупи блажени осмех не силази с његовог лица. Пандури ћуте. Они су се замислили и оборили главе. У јесењој тишини, када хладна, сирова магла са земље легне на душу, када као затворски зид стоји пред очима и сведочи човеку о ограничености његове воље, слатко је размишљати о широким, брзим рекама са слободним, стрмим обалама, о непроходним шумама, безграничним степама. Полако и спокојно слика уобразиља како се у рано јутро, када с неба још није сишла румен зоре, по пустој стрмој обали, као мала мрља, вуче човек; вековни високи борови, израсли терасасто са обе стране реке, сурово гледају на слободног човека и намргођено мрмљају; корење, огромно камење и бодљикаво грмље препречују му пут, али он је снажан телом и бодар духом, не боји се ни борова, ни камења, ни своје усамљености, ни бучног одјека који понавља сваки његов корак.

Пандури замишљају слике из слободног живота, каквим они никада нису живели; или се нејасно сећају оног што су давно слушали, или су представе о слободнохм животу добили у наследство, са телом и крвљу, од далеких слободних предака, ко зна?

Први прекида ћутање Никандр Сапожников, који до сада није изустио ни једну реч. Да ли је позавидео привидној срећи скитнице или је, можда, у души осетио да машта о срећи није спојива са сивом маглом и црномрким блатом, тек он сурскво гледа на скитницу и каже:

— Све је то лепо и красно. Само, брате, не стиже ти до слободне земље. Није то за тебе. Проћи ћеш триста врста и отегнути папке. Погледај се каква си цркотина. Прошао си тек шест врста, а већ не можеш да се издуваш!

Скитница се полако окреће према Никандру и блажени осмех ишчезава с његовот лица. Он гледа уплашено и као кривац у достојанствено лице пандура, очигледно сећа се нечег и обара главу. Опет настаје ћутање ... Сва тројица разммшљају. Пандури напрежу ум да обухвате маштом оно што може да замисли, ваљда, само бог и управо оно страшно пространство, које их дели од слободног краја. У глави окитнице врзмају се слике оштре, јасне и страшније него пространство. Пред њим живо израстају судско одуговлачење послова, етапне и робијашке апсане, затворенички чамци, исцрпљујућа заустављања на путу, ледене зиме, болести, смрт другова ...

Скитница са осећањем кривице трепће очима, брише рукавом чело, на коме се појављују ситне капи, и тешко дише, као да је тек изишао из јако загрејанот парног купатила, затим брише чело другим рукавом и бојажљиво се осврће.

— И заиста не можеш стићи! — потврђује Птаха. — Какав си ти пешак? погледај се кожа и кост. Умрећеш, брате!

— Насигурно ће умрети. Откуд он може — каже Никандр. — Њега ће и сада у болницу сместити. Сто насто.

И скитиица, који ни имена свога не зна, с ужасом гледа на строга, равнодушна лица овојих злослутших сапутника и, не скидајући капу, избуљивши очи, брзо се крсти... Он сав дрхти, тресе главом, и почиње да се грчи, као гусеница на коју су нагазили.

— Но, време је да се иде — каже Никандр, подигавши се. — Одморили смо се! За минут путници већ корачају по блатњавом путу. Скитница се још више погурио и дубље увукао руке у рукаве. Птаха ћути.

У ВОДЕНИЦИ (34)

Воденичар Алексеј Бирјуков, снажна плећата људескара, средњих година, стасом и лицем сличан оним незграпним, грубим, тромим морнарима које деца сањају после читања Жила Верна, седео је на прагу овоје колибе и лењо сисао угашену лулу. Тога пута је био у сивим панталонама од грубог војничког сукна, у великим тешким чизмама, али без капута и капе, мада је напољу била права јесен, влажна и хладна. Кроз раскопчани прслук слободао је продирала влажна магла, али овелико, чврсто као жуљ тело воденичара, очигледно није осећало хладноћу. Црвено, меснато његово лице, по обичају, било је апатично и безвољно, као после сна, мале очи, увек натечене, суморно и намргођено гледале су у страну, час на брану, час на две штале са надстрешницама, час на старе гломазне врбе.

Око шупа трчкарала су два калуђера из манастира, који тек што су дошли један Клиопа, висок и сед старац у мантији испрсканој блатом и у закрпљеној капици, друти Диодор, црнобрад и



црнпураст, очигледно Грузин родом, у обичном мужичком кожуху. Они су скидали са кола џакове ражи, коју су донели да се самеље. Мало даље од њих, на мркој блатњавој трави седео је радник Јевсеј, млад голобради момак у поцепаном кратком кожуху и потпуно пијан. Он је гужвао у рукама мрежу за риболов и правио се као да је крпи.

Воденичар је више пута погледао час једне, час друге и ћутао, затим се загледао у калуђаре, који су вукли вреће, и проговорио дубоким басом:

— Ви, калуђери, зашто ловите рибу у реци? Ко вам је дозволио? Калуђери ништа нису одгаворили, чак нису ни погледали у воденичара. Он је поћутао, запалио лулу и продужио: — И сами ловите, а још и оним вашим из насеља дозвољавате. Ја сам вашој управи платио

за реку, новац вам дајем, дакле, риба је моја и нико нема пуно право да је лови. Богу се молите, а крађу не сматрате за грех.

Водвничар је зевнуо, поћутао и наставио даље да гунђа: — Види га какву су моду завели. Мисле да су се као калуђери међу свеце уписали, тако да

над њима нема власти. Узећу, ево, и дати мировном судији. Мировни судија неће погледати на твоју мантију, одлежаћеш ти код њега у бувари. А можда ћу и сам без мировног судије да изиђем на крај. Нађем ли те на реци, тако ћу те излемати да до страшног суда рибу нећеш пожелети.

— Није ред да такве речи говорите, Алексеју Дорскрејичу! — проговорио је Клиопа тихим тенорчићем. — Добри људи који се боје бога, такве речи ни псу не говоре, а ми смо калуђери.

— Калуђери — имитирао је воденичар. — Теби је затребала риба, је ли? Онда купи код мене, а не кради!

— Господе, зар ми крадемо? — намрштио се Клиопа. — Зашто такве речи? Наши искушеници су ловили рибу, то је тачно, али они су зато имали дозволу од оца архимандрита. Отац архимандрит тако расуђује да новац није узет од вас за целу реку, већ само за то да ви на нашој обали имате право да поставите мреже. Није вам дата цела река. Она није ни ваша ни наша, већ божја ...

— И архимандрит је исти као ти — прогунђао је воденичар, лупајући лулом по чизми. — Воли такође да подвали. Ја не улазим у то. За мене је архимандрит исто што и ти или Јевсеј. Ако га нађем на реци, и он ће добити своје ...

— А што се ви спремате да бијете калуђере, како хоћете. За нас ће на оном свету бити боље. Ви сте већ тукли Висаржхна и Аитипија, па удрите и друге.

— Ућути, не дирај га! — проговорио је Диодор, вукући Клиопу за рухав. Клиопа се тргао, ућутао и почео да вуче вреће, а воденичар је наставио да грди. Гунђао је

лењо, сисајући лулу после сваке реченице и пљујући. Када се исцрпло рибље питање, он се сетио неких сопствених двеју врећа, које су му некад „здипили" калуђери, и почео да грди због врећа, а затим, приметивши да је Јевсеј пијан и да не ради, оставио је на мигру калуђере и окомио се на радника, тако да је све одјекивало од простачке, одвратне псовке.

Калуђери су се у почетку уздржавали и само гласно уздисали, али ускоро Клиопа није издржао. Пљеснуо је рукама и изговорио плачиим гласом:

— Боже свети!, нема за мене мучнијег послушања, него ићи у воденицу! Прави пакао! Пакао, заиста пакао!

— А ти не иди! — обрецну се воденичар. — Мајко божја, радо не бисмо овамо долазили, али где да нађемо другу воденицу? Сам

размисли, осим твоје, у околини нема ни једне воденице! Просто или умри од глади или једи немлевено зрно.

Воденичагр се није стишавао и настављао је да сипа грдње на све стране. Било је очигледно да гунђање и трдња представљају за њега исту такву навику као и сисање луле.

— Макар нечастивог не спомињи! — преклињао је Клиопа, запрепашћено трепћући. — Заћути, учини ми то!

Ускоро је воденичар ућутао, али не зато што га је Клиопа молио. На брани се појавила нека старица, мала округласта, добродушног лица, у неком чудном пругастом зимском капутићу, који је личио на леђа бубе. Носила је мали завежљај и подупирала се малим штапом.

— Добар дан, оче! — зашушљетала је она, ниско се клањајући калуђерима. — Помози боже! Здраво, Аљошенка, здраво, Јевсејушка!...

— Добар дан, мамице — промрмљао је воденичар, не гледајући старицу и мргодећи се. — А ја к теби у госте, драги мој! — рекла је она, смешећи се и нежно загледајући у

воденичарево лице. — Одавно те кисам видела. Ваљда се нисмо видели од самог Госпојиндана. Био рад или не, ал' ипак дочекај госта. А ти канда си ослабио ... канда ...

Старка се сместила крај воденичара и поред тог огромног човека њен капутић је постао још сличнији буби.

— Да, од Госпајиндана — продужавала је она. — Ужелела сам те се, сва душа ме је за тобом заболела, синчићу, а како се спремим к теби,

или почне киша или се разболим...



— Ви сад из насеља? — натмурено је упитао воденичар. — Из насеља, параво из куће ... — Са вашим болестима и овако слабашни, ви треба да седите код куће, а не да идете по

посетама. Но, зашто сте дошли? Ципеле не жалите! — Дошла сам да те видим... Ја имам два сина — Обратила се калуђерима — овога и још Василија, што је у насељу. Двојицу. Њима је

свеједно да ли сам жива или мртва, али они су моји рођени, утеха моја... Они без мене могу, а ја без њих, изгледа, ни дан не бих преживела... Толико сам, оче, остарила, тешко ми је да дођем до њега из насеља.

Настало је ћутање. Калуђери су однели у шупу последњу врећу и сели на кола да се одморе... Пијани Јевсеј још је гужвао рибарску мрежу и дремао.

— Ниси у дабар час дошла, мамице — рекао је воденичар. — Сада морам да идем у Карјажино.

— Иди! С богом! — уздахнула је старица. — Не остављај због мене посао ... Ја ћу се одморити часак и поћи назад... Тебе, Аљошенка, поздравља Васја са децом.

— Још увек вотку лоче? — Не сувише, али пије. Нема се зашто скривати грех, пије... Да много пије, и сам знаш, нема

да плати, тек ако га по неки добри људи почасте. Зар је то живот, Аљошенка? Намучила сам се њега гледајући. Нема се шта за јело, деца поцепана, а он сам, срамота је на улици да се појави, панталоне све у рупама, а чизама нема ... Ми сви шесторо у једној соби спавамо. Таква беда, таква беда, да се црња не може ни замислитм. С тим сам к теби и дошла, да просим за беду.. . Ти, Аљошенка, учини старици, пшгози Василију ... Брат ти је. Воденичар је ћутао и гледао у страцу.

— Он је сиромашан, а ти, хвала боту! И воденица је твоја, и поврће садиш, и рибом тргујеш. Тебе је Госпад умудрио и уздигао изнад свију, и наситио ... И ти си сам ... А Васја има четворо деце, ја на његовом врату живим, проклета, а он прима само седам рубаља плате. Како да све нахрани? Ти помози.

Воденичар је ћутао и брижљиво набијао своју лулу. — Даћеш? — упитала је старица. Воденичар је ћутао као да је ставио воду у уста. Не сачекавши одговор, старица је уздахнула, прелетела погледом калуђаре, Јевсеја, устала

и рекла: — Па бог нек ти опрости, немој дати. Ја сам и знала да нећеш дати. Дошла сам к теби више

због Назара Андрејича... Плаче већ много, Аљошенка. Руке ми је љубио и све ме молио да дођем к теби и да те убедим ...

— Шта тражи? — Моли те да му дуг вратиш. Одвезао сам, каже, ја њему раж да ми самеље, а он ми није

вратио. — Није ваш посао, мамице, да се мешате у туђе послове — прогунђао је воденичар. — Ваш

посао је да се молите боту. — Ја се и молим, али бот моје молитве не слуша. Василије је сиромах, ја сама просјачим и

идем у туђем капуту, ти добро живиш, но бог види каква је твоја душа. Ох, Аљошенка, исквариле су те завидљиве очи. Ти си ми сав добар, и паметан, и леп, и рођени трговац, али ти не личиш на правог човека! Нељубазан, никад се не осмехујеш, добру реч не кажеш, немилостив као звер нека. Види какво ти је лице! А шта народ о теби прича, несрећо моја. Питај ове калуђере. Причају како ти народу пијеш крв, отимаш, са својим разбојницима-радницима пролазнике ноћу пљачкаш и коње крадеш... Твоја воденица је проклето место ... Девојке и деца се боје да дођу близу ње, сваки створ се тебе клони. Нема за тебе другог назива, сем Каин и Ирод ...

— Глупи сте ви, мамице! — Где станеш, трава не расте, где дунеш, мува не лети. Само слушам: „Ах, кад би га ускоро

неко убио или осудио!" Како је мајци да слуша све то? Како? Ти си ми рођено дете, крв моја. — Да простите, време је да идем — проговорио је воденичар дижући се. — Збогом, мамице! Воденичар је извукао из шупе кола, извео коња и угуравпи га као псетанце, међу рукунице,

почео је да упреже. Старица је ишла поред њега, загледала му у лице и трептала сузних очију. — Па, збогом! — рекла је она, када је син почео брзо да навлачи кафтан. — Остани ту с

богам, али нас не заборављај. Стани, ја ћу ти дати поклон.,. — замрмљала је она снизивши глас и развезујући завежљај. Ономадне сам била код ђаконове жене и тамо се гостила... Па ево, за тебе сам сакрила. И отарица је пружила сину руку са малим медењаком.

— Одбијте! — вриснуо је водеиичар и гурнуо њену руку. Старица се збунила, испустмла медењак и тихо се повукла ка насипу ... Та сцена је изазвала

тежак утисак. Не говорећи о калуђерима, који су узвикнули и у ужасу раширили руке, чак се и пијани Јевсеј укипио и уплашено се забленуо у свога газду. Да ли је водекичар схватио израз лица калуђера



и радника, или се, можда, у његовим грудама покренуло осећање, али и на његовом лицу показало се нешто налик на страх.

— Мамице! — викнуо је. Старица се тргла и осврнула. Водвничар се журно машио џепа и дохватио одатле велики

кожни новчаник. — Ево вам... — промрмљао је, извлачећи из новчаника гужву која се састојала од новчаница

и сребра. — Узмите! Он је вртео у руци ту гужву, згужвао је, због нечег се осврнуо на калуђере, затим опет згужвао.

Папирни и сребрни новац, клизили међу прстима, један за другим, доспевали су натраг у новчаник, у руци је остао само један новчић од 20 копејки... Воденичар га је разгледао, протрљао међу прстима и хракнувши, поцрвеневши, дао га мајци.

ДОБРИ ЉУДИ (35)

Живео је у Москви неки Владимир Семјонич Љадовоки. Свршио је на универзитету правни факултет и служио у контроли неке железничке дирекције. Али да сте га упитали чиме се бави, он би кроз златне цвикере отворено и ведро погледао у вас крупним, светлим очима, и тихим, сјајним, шушкавим баритоном одговорио би вам:

— Бавим се књижевношћу! По свршеним студијама на универзитету, Владимир Сеомјонич је објавио у неким новинама

позоришну белешку. Од ње пређе на одсек за библиографију, а већ после годину дана водио је у листу рубрику недељне критике. Али због оваквог почетка, не треба мислити да је он био дилетант, да му је писање имало случајни, пролазни карактер. Кад год бих га срео, онако акуратног, мало мршавог, са великим челом и дугом косом, кад год бих се унео у његов говор, увек ми је изгледало да је ово писање, без обзира шта и како пише, његова лична органска одлика, као куцање срца, и да му се још у мајкиној утроби у мозгу налазио зачетак целог тог плана. Чак у његовом ходу, покретима, у начину како отреса пепео са цигарете, читао сам цео тај план рада од алфе до омеге, са свим његовим сензацијама, гњаважом и исправношћу. У њему се огледао човек који пише и кад је с изразом лица, пуним инспирације, стављао венац на ковчег неке чувене личности, или кад би с важним, свечаним изгледом скупљао потписе за поздраве поводом неке прославе. Његова страст да се упознаје са познатим писцима, склоност да налази таленте чак и тамо где их нема, непрекидно одушевљење, пулс сто двадесет у минуту, непознавање живота, она чисто женска узрујаност, са којом је пљескао на концартима и књижевним вечерима у корист школске омладине и наклоност према младежи — све би му то створило репутацију „човека који 'пише", чак и кад не би писао своје новинарске критике.

Он је писац коме је веома лепо пристајало кад је говорио: „Нас има много!" или: „Шта је живот без борбе? Напред!" мада се он ни с ким није борио и никад није ишао напред. Није испадало отужно ни кад је резоновао о идеалима. О свакој универзитетској прослави, на дан Св. Татјане, на мртво се

опијао, па би распалио без слуха „gaudeamus"15

, и у том тренутку његово усијано, знојаво лице, као

да је гаворило: „Видите, пијан сам, ја лумпујем!" Али и то му је пристајало. Владимир Семјонич искрено је веровао у своју списатељску намену и у свој план рада, ни у

шта није сумњао и, по свој прилици, био је врло задовољан са собом. Само га је једно жалостило, наиме: новине у којима је сарађивао имале су мали број претплатника и беху без солидне репутације. Али Владимир Семјонич је веровао да ће пре или после ипак успети да се увуче у неки повећи часопис, где ће показати шта вреди и где ће се истаћи, и његова мала жалост губила се пред сјајним надама.

Посећујући овог пријатног човека, упознао сам се и са његовом рођеном сестром, женом-лекаром, Вером Семјоновном. На први поглед та жена ме је запрепастила својим уморним и крајње болешљивим изгледом. Била је млада, лепо грађена, са правилним, донекле грубим цртама лица, али у поређењу с окретким, грациозним и брбљивим братом, изгледала је неспретна, трома, аљкава и натмурена. Њени покрети, осмеси и речи имали су нечег измученог, хладног, апатичиог, и она се није ником допадала, сматрали су је за горду и ограничену.

У ствари, изгледала ми је као да се одмара. — Драги пријатељу мој — често би ми говорио њен брат, уздишући и дивним списатељским

гестом забацујући косу уназад — никад не закључујте ништа по спољном изгледу! Видите ону књигу: она је већ одавно прочитана, сва се скорушила, раскупусала, ваља се по прашини као непотребна ствар, али отворите је, и она ће вас натерати да пребледите и заплачете. Моја сестра личи на ову књигу. Скините 'корице, загледајте у душу и обузеће вас ужас. За неких три месеца Вера је преживела толико да би то било доста за читав човечји ввк!

Владимир Семгјонич би се освртао, хватао ме за рукав, па почињао шапутати: — Знате, по завршетку студија, она се удала из љубави за неког архитекту. Била је то читава

15

„Веселимо се" — почетак старинске студентске песме (лат.).



драма. Тек што младенци проведоше месец давна, а муж -трас! па умре од врућице. Али то није све. Заразила се и она од мужа тифусом и, дознавши после оздрављења да је њен Иван умро, узела је добру дозу морфијума. Да није било енергичних другарица, моја би Вера сад била у рају. Чујте, зар то није драма? И зар моја сестра не личи на ingenue која је већ одиграла ових пет чинова у своме животу? Нек pублика гледа водвиљ, али ingenue мора ићи кући да се одмара.

Вера Семјоновна, кад је преживела три несрећна месеца, настанила се код брата. Лекарска пракса није била за њу, није је задовољавала и умарала ју је, али она није ни давала утисак да нешто зна, и ја је ниједном нисам чуо да је говорила о нечем што има везе са њеном науком.

Она је напустила овој позив и у нераду и ћутању, као сужањ, оборене главе и опуштених руку лењо и једнолично провела је своју младост. Једино према чему још није постала равнодушна и што јој је мало разведравало чаму живота било је присуство њеног брата кога је волела. Волела је и њега и његов план рада, са страхопоштовањем се односила према његовим критикама, и кад би је питали чиме се бави ваш брат, она би тихим гласом, као бојећи се да неког не пробуди или не узнемири, одговарала: „Он пише!" ... Увек кад је писао, седела би крај њега и није скидала очију с његове руке за време писања. У том тренутку личила је на болесну животињу која се сунча ...

Једне вимске вечери Владимир Семјонич седео је у својој соби за столом и писао критчки чланак за лист, а крај њега налазила се Вера Семјоновна и по обичају гледала у његову руку док пише. Критичар је радио брзо, без прецртавања и застајања. Перо је шкрипутало и пиштало. На столу је крај расписане руке лежала отворена, тек разрезана књига дебелог часописа.

Ту се налазила прича из сеоског живота, потписана са два слова. Владимир Семјонич био је одушевљен. Оматрао је да аутор изванредно влада формом излагања, да у описима природе подсећа на Тургењева, да је искрен и да одлично познаје сеоски живот. Сам критичар знао је тај живот само из књига и по чувењу, али осећање и унутарње убеђење терали су га да верује приповедању. Прорицао је аутору сјајну будућност и уверавао га да завршетак приповетке очекује с великим нестрпљењем, итд.

— Изванредна приповетка! — рече он ослањајући се на наслон столице и затварајући очи од задовољства. — Идеја је необично привлачна!

Вера Семјоновна погледа у њега, гласно зевну и наједном постави неочекивано питаље. Уошпте, она је имала навику да увече заразно зева и да поставља кратка, веома озбиљна питања, која нису имала увек везе са предметом.

— Валођа — упита она — шта значи не противити се злу? — Не противити се злу? — поново постави брат питање отварајући очи. — Да. Како ти то схваташ? — Видиш, драга моја, у чему је ствар; замисли да су те напали лопскви или разбојници, и то у

циљу пљачке, а ти уместо да их ... — Не, дај ти мени логичну дефиницију. — Логичну дефиницију? Хм!... дакле, то? — збуни се Владимир Семјонич. — Не противити се

злу изражава равнодушан став према свему што се у моралном погледу сматра за зло. Рекавши то, Владимир Семјонич се наже изнад стола и пређе на приповетку. А у њеном

тексту, чији је аутор жена, приказане су муке нелегалног стања слободне жене која је становала под истим кровом са љубавником и својим ванбрачним дететом. Владимир Сеомјонич био је задовољан и привлачном идејом, и мотивом, и стилом. Препричавајући укратко садржај приповетке, бирао је најбоља места и додавао са своје 'стране: ,,3ар не, како све то одговара стварности, како је све истинито и сликовито! Аутор је не само приповедач-уметкик, већ исто тако и фини психолог који уме да се удуби у душу својих јунака. За пример узмимо макар онај рељефни опис душевног стања јунакиње за време њеног сусрета с мужем", итд.

— Валођа! — прекиде Вера Семјоновиа његове критичке изливе. — Чудна мисао ме заокупила од јуче. Ја стално размишљам: шта бисмо ми представљали овакви какви смо кад би човечији живот био заснован сна принципима непротивљења злу?

— По свој прилици ништа. Непротивљење злу дало би потпуну слободу злочиначким прохтевима, а због тога, не говорећи већ о цивилизацији на земљи, не би остало ни камена иа камену.

— А шта би остало? — Све сам олош и јавне куће. У идућем чланку додирнућу, богме, то питање. Хвала што си ме

подсетила. И мој пријатељ је после недељу дана одржао овоје обећање. То је било управо —

осамдесетих година, кад су код нас у друштву и штампи отпочели разговори о неопротивљењу злу, о праву осуде, казне, ратовања, кад је понеко из наших редова морао остати без послуге, отићи на село да оре, постати вегетаријанац и одрећи се плотске љубави.

Прочитавши чланак овога брата, Вера Семјоновна се замисли и једва приметно слеже раменима.

— Врло је лепо! — рече. — Па ипак, ја много штошта не разумем. На пример, у „Братству једне цркве" од Љескава постоји један особењак-баштован који сеје и сади у корист свих: потрошача,



прасјака и оних који су склони крађи. Чини ли он паметно? По изразу лица и сестрином тону, Владимир Семјонич помисли да јој се његов чланак не

допада, и можда први пут у животу у њему задрхта осећање аутора. И он готово с револтом одговори: — Крађа је неморална појава. Садити у корист лопова, аначи признавати лоповима право на

егзистенцију. Шта би ти рекла кад бих ја, покрећући новине и делећи их на рубрике, сем поштених идеја имао у виду још и уцену? Онда, по логици оног баштована, требало би да дам место и уцењивачима и интелектуалним подлацима! Зар не?

Вера Семјоновна ништа не одговори. Устаде од стола, тромо отетура ка дивану и леже. — Не знам, ништа не знам! — рече она замишљено. — Ти си зацело у праву, али мени се

чини и сматрам, ево шта, да у нашој борби са злом постоји некаква лаж, као нешто недоречено или скривено. Вог би га знао, можда наше методе о противљењу злу припадају низу оних предрасуда, укорењених у нама тако дубоко, да ми већ нисмо у стању да се одвојимо од њих и зато не можемо ни резоновати исправно о њима.

— То јест како то? — Ја не знам како то да ти објасгаим. Можда човек греши кад мисли да је дужан и да има

права борити се са злом, исто онако као што греши кад мисли, на иример, да срце има изглед кеца херца. Врло је вероватно да у борби са злом имамо права да дејствујемо не силом већ оним што је супротно њој, то јест, ако ти, на пример, хоћеш да ти не украду ову слику, онда је не закључавај већ поклони ...

— Баш је то много паметно, врло паметно! Ако хоћу да се ожеиим богатом трговачком кћери, онда, да би ме спречили да учиним такву глупост, трговачка кћи треба сама да пожури и да се уда за мене!

До пола ноћи разговарали су брат и сестра не схватајући један другот. Да их је неко са стране прислушкивао, једва да би схватио шта хоће један а шта други.

Увече брат и сестра обично би седели код куће. Позванства са фамилијарним светом нису имали, али не осећаху ни потребу за тим; у позориште су ишли само на премијере, такав беше тада обичај оних који пишу, концерте не посећиваху јер нису волели музику ...

— Ти мисли како год хоћеш — рече сутрадан Вера Семјоновна — али за мене је питање донекле већ решено. Ја сам: дубоко убеђвна да немам нимало разлога да се противим злу које је управљено против мене лично. Ако зажеле да ме убију? Молим. Због тога што ћу се ја бранити, убица неће постати бољи. Сад за мене остаје само да решим другу половину питања: како би се требало држати према злу које се односи на ближње?

— Вера, немој да се разбесниш! — рече Владимир Семјонич и насмеја се. — Непротивљење постаје, како видим, твоја фикс-идеја.

Он хтеде да претвори те досадне разговоре у шалу, али како му не беше до тога, осмех му се на лицу развуче и постаде кисео. И сестра випе није седела 'крај његовог стола и није пратила са страхо-поштовањепм његову руку док пише, а он, опет, осећао је сваке вечери да иза њега на дивану лежи створење које се не слаже с њим... И леђа његова почеше да се некако уштапљују и умирују, а душу да обузима студен. Ауторско осећање је осветољубиво, неумилио, не зна за праштање, а -сестра беше прва и једина која је открила и узнемирила ово неспокојно осећање које личи на велики сандук с посуђем који се лако може распаковати, али који је немогуће поново довести у првобитно стање.

Пролазиле су недеље и месеци, а сестру нису напуштале њене мисли и није седела крај стола.

Једном, пролећне вечери, Владимир Семјонич је седео за столом и писао рецензију. Анализирао је приповеткгу о томе како је једна учитељица одбила вољеног и у њу заљубљеног човека, богатог и интелигентног, само зато што је по њој брак скопчан са немогућношћу да настави свој педагошки рад. Вера Семјоновна лежала је на дивану и размишљала о нечему.

— Боже, ала је досадно! — рече она протежући се. — Како споро и бесмислено пролази живот! Ја не знам шта да радим са собом, а ти губиш своје најбоље године бог те пита на шта. Као алхеминар, претураш стари и уопште непотребки шљам, ох, боже!

Владимир Семјонич испусти перо и лагано се осврте и: погледа у сестру. — Досадно је и да те гледам! — настави она. — Вагнер из „Фауста" купује црве, али тај је бар

тражио благо, а ти тражиш црве ради црва... — Није ми јасно! — Јесте, Валођа, ја сам за ове ово време размишљала, дуго, страховито размишљала и

убедила се: ти си очајан опскурант и жонглер. Али упитај се шта може да ти да твој марљиви и добронамерни рад? Реци: шта? Ма, из тог старог шљама, по коме ти претураш, одавно је већ извучено све што се могло извући. Ма колико носио воду у решету, ма колико је растављао на елеманте, али випе од онога што су рекли хемичари нећеш рећи ...

— Глете, молим вас! — отеже Владимир Семјонич устајући. — Да, све је то стари шљам зато што су те идеје вечне, али шта ти сматраш да је ново?



— Ти си се подухватио да радиш у области мисли, а дужност би ти била да измислиш нешто ново. Нећу ја да те учим.

— Ја, алхемичар! — чудио се и љутио критичар трепћући иронично очима. — Уметност, прогрес, зар је то алхемија?!

— Знаш, Валођа, мени се чини да кад бисте се сви ви, људи који мисле, посветили решавању крупних задатака, онда би сва та твоја ситна питасња, са којима се сад рвеш, била решена сама по себи, узгред. Ако се ти опопнеш балконом да видиш град, онда и нехотице, само по себи се разуме, да ћеш видети и поља, и села, и реке. Кад праве стеарин, онда, као узгредни производ, добијају глицерин. Мени изгледа да се и савремена мисао зауставила на једном месту и остала ту прилепљена. Она је условљена, спора, бојажљива, плаши се замашног, гигантског лета, као што се ја и ти бојимо да се попнемо на високу планину, мисао је конзервативна.

Слични разговори нису пролазили без последица. Узајамни односи брата и сестре из дана у дан постајаху све гори. Брат у присуству сестре није могао више да ради и љуто се кад је знао да она лежи на давану и гледа га у леђа; сестра се, опет, некако зловољно мрштила и протезала кад би он, упињући се да врати све на старо, покушавао да подели са њом своја усхићења. Сваке вечери она се жалила на досаду, отпочињала разговор о слободи мисли и о жонглерима. Занета својим новим размишљањима, Вера Семјоновна је тврдила да је рад, у који је утонуо њен брат, само предрасуда, узалудан покушај конзервативних мозгова да наставе оно што је већ одиграло своју улогу, и што већ силази са сцене. Поређењима кије било краја. Поредила је брата час са алхемичарима, час са отпадником од вере и схоластичарем, окоји ће пре умрети него што ћеш их у ма шта убедити... Пастепено се поче опажати промена и у њином начину жмвота. Она је била у стању да по читаве дане лежи на дивану, да ништа не ради, не чита већ да само размишља, а уз то је њено лице дабијало хладан, сув израз, који бива код људи једноставних и необично побожних; поче се одрицати удобнасто! што их пружа послуга: сама је себи спремала, износила, сама чистила плитке ципеле и хањине. Брат није мотао да гледа без узрујаности, чак и презира, у њено хладно лице кад се прихватала грубих послова. У том послу, који је радила увек некако свечано, он је опажао нешто натегнуто лажно, видео и фарисејство и кокетерију И знајући већ да није у стању ни да дотакне њена убеђења, он се као ђак инатио и пецкао је.

— Не противиш се злу, а криво ти што ја имам послугу! — подсмевао јој се он. — Ако је послуша зло, онда зашто да ти је криво? То је недоследно!

Он је патио, разбешњавао се и чак стидео. Било га је срамота кад би сестра почињала да се шегачи у присуству нвпознатих.

— Грозно је то, драги мој! — говорио ми је он поверљиво, ширећи у очајању руке. — Испало је да наша ingenue остаје да игра још и у водвиљу. Баш је помахнитала у оваком погледу! Ја сам већ дигао руке, нека мисли шта хоће, али зашто прича, зашто ме узнемирава. Требало би да помисли: како ми је кад је слушам? Како ми је кад сме у моме присуству хулитељски да третира Христово учење! Не могу да издржим! Обузима ме нека ватра кад моја сестра почне проповедати своју науку и трудити се да тумачи јеванђеље у овоју корист, кад она намерно прећуткује о изгнању трговаца из цркве! Ето, шта значи, драга мој, бити заостао и непромишљен! Ето шта значи медицински факултет који не даје општу културу!

Једном је Владимир Семјонич, вративши се из канцеларије кући, затекао сестру где плаче. Седела је на дивану, оборене главе, и ширила руке, а потоци суза текли су низ њено лице. Добро срце критичара стеже се од бола. И њему потекоше сузе из очију, и он зажеле да помилује сестру, да јој опрости, да замоли опроштај, па да и даље живе као некад... Он клече, засу пољупцима њену главу, руке, рамена... Она се осмехну, осмехну се непојамно, горко, а он радосно узвикну, скочи, дохвати са стола часопис и рече темпераментно:

— Ура! Дај да живимо као некад, Верочка! Нек је бог у помоћи! А да знаш само какву сам ти стварчицу припремио! Хајде да је уместо шампањца прочитамо заједно у знак помирења. Изванредна, дивна стварчица!

— Ах, не, не,... — уплаши се Вера Семјоноина отурајући књигу. — Већ сам читала! Није потребно, није потребио!

— Кад си је читала? — Пре ... две-три године ... Давно сам је читала и знам, знам! — Хм! Ти си фанатик — рече хладно брат бацајући часопис на сто. — Не, ти си фанатик, а не ја! Ти си И Веру Семјоновну опет облише сузе. Брат је стајао пред њом, гледао у њена плећа која су

дрхтала и размишљао. Размишљао је он не о мукама усамљенасти које преживљује сваки кад почне на нов начин мислити, на овај начин, нити о патњама које су неминовне при озбиљном душевном преокрету, већ о свом повређеном плану рада, о своме озлојеђеном ауторском осећању.

Од тада он се поче држати према свстри хладно, немарно-ипонично, и трпео ју је у овоме стану као што други трпе старице-уседелице, а она је, опет, престала да се препире с њим и на све његове погледе, подсмехе и пецкања одговарала је благим ћутањем, што га је још више дражило.



Једног летњег јутра Вера Семјоновна, обучена за пут, са торбом на леђима, уђе брату и хладно га пољуби у чело.

— А куда ћеш ти то? — зачуди се Владимир Сеомјонич. — У Н-оку губернију, на пелцовање. Брат изађе на улицу да је испрати. — Гле ти, бештије, шта је измислила... — мрмљаше он. — Је л' ти потребан новац? — Не, хвала. Збогом. Сестра стеже брату руку и оде. — Зашто фијакер не узмеш? — викну Владимир Семјович. Лекарка не одговори. Брат пагледа за њом у црвекасти кишни мантил, у њен троми ход при

њихању тела, на силу уздахну, али не осети у себи никакву жалост. Сестра му беше већ туђа. Па и он њој. Најзад, она се ниједанпут не окрете.

Вравши се у овоју собу, Владапвдр Семјоиич одмах седе за сто и прихвати се чланка. И после, је више нијоданпут нисам нидео Веру Свмјоновну. Где је она сад, не знам. А

Владимир Семјонич стално је писао своје рецензије, полагао венце, певао „gaudeamus" и 'бринуо се о „каси узаамне помоћи (сарадника московских издања".

Једнохм разболе се од запаљења плућа; боловао је три месеца, у почетку код куће, затим у Гољицинској болници. Појавила му се фистула на колену. Зуцкало се да би га требало послати на Крим, па почеше скупљати прилоге у ту сврху. Али на Крим није отпутовао — умро је. Сахранили смо га на Вагањковском гробљу, с леве стране, где сахрањују глумце и књижевнике.

Једнскм приликом, ми, који пишемо, седели смо у татарском ресторану. У разтовору ја поменух да сам скоро био на Вагањковском гробљу и да сам видео гроб Владамира Семјонича. Био је сасвим запуштен, сравњен готово са земљом, крстача оборена; требало би све довести у ред, сакупити за то неколико рубаља...

Али саслушали су ме равнодушно, без иједне речи, и ја не скупих ни паре. Нико се више није сећао Владимира Семјонича. Био је потпуно заборављен.

ДОГАЂАЈ (36)

Јутро је. Кроз ледене шаре које покривају прозорска окна пробија се у дечју собу јарка сунчева светлост. Вања, дечак од шест година, подшишан, са носем налик на дугме, и његова сестра Нина, четворогодишња девојчица, гргурава, дебељушна, сувише мала за своје године, буде се и кроз решетке на кревецима гледају љутито једно у друго.

— Ууу, срам вас било! — гунђа дадиља. — Добра деца су већ и чај попила, а ви ни очи да отворите.

Сунчани зраци весело скакућу по ћилиму, по зидовима, по дадиљиној сукњи и као да их позивају у игру, али их деца не примећују. Пробудили су се љутити. Нина пући усне, прави кисело лице и почиње да кмечи:

— Чаа-ја! Дадо, чаа-ја! Вања се мршти и смишља за шта да се закачи да би заплакао. Он је већ почео да трепће и

отворио уста, али се у тај час из гостинске собе чује мамин глас: — Не заборавите да дате мачки млека, она сада има мале! Вања и Нина бече лице и с неверицам се згледају, затим у истм мах зациче, скачу с креветаца

и парајући ваздух продорном циком трче онако боси, само у кошуљицама у кухињу. — Мачка се омацила! — вичу они. — Мачка се омацила! У хухињи под клупом стоји омањи сандучић, исти онај у коме Степан доноси угаљ кад ложи

камин. Из сандучића вири мачка. Њена сивкаста њушкица изражава крајњи замор, зелене очи са уским црним зеницама гледају чежњиво, сентиментално ... По носу се види да за њену потпуну срећу недостаје у сандучету само „он", отац њене деце, коме се она тако несебично предала! Она би да замјауче, широко отвара уста, али из њенот грла излази само шиштање... Чује се цијук мачића.

Деца чуче испред 'сандућића, не мичу се, зауставивши дисање, гледају у мачку... Они су у чуду, запрепашћени, и не чују како гунђа дадиља која је дотрчала за њима. У њиховим очима блиста најискренија радост.

У васпитању и у животу деце, домаће животиње играју једва приметну, али несумњиво благотворну улогу. Ко се од нас не сећа снажних, али доброћудних паса, пудлица готованки, птица које умиру у заточеништву, глупавих, али уображених ћурана, питомих остарелих мачака које нам праштају кад им ради забаве станемо на реп и задамо им тежак бол? Мени се чак понекад чини да трпељивост, оданост, праштање и искреност, својствене нашим домаћим животињама, делују на детињи ум много јаче и позитивнмје него дугачке придике мршавог и благог Карла Карловича или нејасна разглабања гувернанте која се труди да деци докаже како се вода састоји од кисеоника и водоника.

— Што су мали! — каже Нина широм отварајући очи и весело се смејући. — Личе на мишеве! — Један, два, три... — броји Вања... — Три мачета. Значи, једно мени, једно теби и једно још

некоме.



— Мр ... мр ... — мрњауче породиља, поласкана пажњом. — Мррр, Нагледавши се мачића, деца их узимају испод мачке и почињу да их гњаве у рукама, затим

пошто им то није доста, стављају их у скутове кошуљица и трче по собама. — Мама, мачка се омацила! — вичу они. Мајка седи у салону с неким непознатим

господином. Кад угледа децу, неумивену, необучену, са задигнутим кошуљама, она се збуни и стреља их очима.

— Спустите кошуље, срам вас било! — каже она. — Идите одавде, иначе ћу вас казнити. Али деца не примећују ни мајчине претње, нити присуство страног човека. Они спуштају

мачиће на ћилим и надају заглушну вику. Око њих обиграва пародиља и молећиво мјауче. Када мало затим децу одвуку у дечју собу, облаче их, воде на молитву и поје чајем, они пуни страсне жеље журе да се што пре ослободе тих прозаичних обавеза и поново трче у кухињу.

Уобичајене обавезе и игре одлазе у запећак. Својим доласком на свет мачићи помрачују све и наступају као жива новост и догађај дана.

Кад би сада Вањи или Нини за свако маче понудили по товар бомбона, или по хиљаду новчића, они би одбацили такву трампу без трунке колебања. Ове до ручка, без обзира иа ватрене протесте дадиље и куварице, они седе у кухињи поред сандучића и играју се с мачићмма. Њихова лица су озбиљна, усредсређена и изражавају бригу. Њих не узнемирава само садашњост већ и будућност мачића. Они су одлучили да једно маче остане у кући са старом мачком, да буде утеха својој мајци, друго ће однети у летњиковац, треће ће живети у подруму где има много пацова.

— Али зашто они не гледају? — чуди се Нина. — Они су слепи, као просјаци. И Вању узнемирава ово питање. Он се пашти да отвори једном мачету очи, дуго се маје и

стење, али његова операција остаје без успеха. Ништа мање их не узнемирава ни та околност што мачићи упорно одбијају понуђено месо и млеко. Све шго спусте пред њихове њушкице поједе њина мамица.

— Хајде да направимо мачићима куће — предлаже Вања. — Они ће живети свако у својој кући, а мачка ће им долазити у госте...

По разним угловима кухиње стављају кутије. У њих се усељавају мачићи. Али таква породична деоба је превремена: мачка, задржавајући на њушци молећив и сентименталан израз, обилази све кутије и доноси своју децу на старо место.

— Мачка је њихова мајка — гаримећује Вања — а ко је отац? — Да, ко је отац? — понавља Нина. — Они не могу без оца. Вања и Нина дуго решавају ко ће бити мачићима отац и на крају крајева њихов избор пада на

великот, тамноцрвеног коња са откинутим репом који лежи у остави испод степеништа и заједно с другим кршом од играчака дотрајава своје дане. Њега извлаче из оставе и стављају га поред сандучете.

— Само пази! — прете му они. — Стој овде и гледај да се они лепо понашају. Све се то говори и обавља на најозбиљнији начин и са изразом бриге на лицу. Осим

сандучића са мачкама, Вању и Нину не занима ништа друго на свету. Њиховој радости нема краја. Али мораће да доживе и тешке, болне тренутке.

Пред сам ручак, Вања седи у очевој соби и замишљено гледа у сто. Поред лампе на хартији са грбом ваља се маче. Вања прати његове покрете и гура му у њушкицу час оловку, час палидрвце. Одједном, као да је из земље изникао, поред стола се појављује отац.

— Шта је то? — чује Вања љутит глас. — То је... то је маче, тата. — Позказаћу ја теби маче! Види шта си ми направио, безобразно дериште! Сву си ми хартију

испрљао. На велико Вањино чуђвње, тата не дели његове симпатије према мачићима и уместо да се

одушеви и обрадује, он вуче Вању за уво и виче: — Степане, носи ову гадаст! За ручском опет брука ... Кад је изнесено главно јело, одједном се зачује писка. Сви почињу да

одгонетају узјрок и проналазе под Нининим прслучетом маче. — Нинка, одлази од стола! — љути се отац. — Овога часа да се побацају сви мачићи у

помијару! Нећу да видим те гадове у кући!... Вања и Нина су ужаснути. Смрт у помијари, осим своје суровости, прети још да мачки и

дрвеном коњу одузме њихову децу, да испразни сандучић, да уништи планове за будућност, ону дивну будућност када ће једно маче тешити овоју старицу мајку, друго живети у летњиковцу, а треће ловити пацове у подруму... Деца почињу да плачу и да моле милост за мачиће. Отац пристаје, али под условом да деца не смеју више да иду у кухињу и да дирају мачиће.

После ручка Вања и Нина тумарају по свим собама и куњају. Забрана да не иду у кухињу бацила их је у жалост. Они одбијају слаткише, извољевају и одговарају мајци. Кад увече дође чика Петруша, они га одводе на страну и туже му се на оца који је хтео да баци мачиће у помијару.



— Чика Петруша — моле они. — Кажи мами да донесу мачиће у нашу собу. Кажи! — Де, де ... добро! — брани се стриц од њих. — Добро. Чика Петруша обично не долази сам. С њим се појављује и Неро, велики црни пас данске

расе, клемпавих ушију, с репом тврдим као штап. Тај пас је ћутљив, мрачан и пун осећања сопственог достојанства. Он на децу не обраћа ни најмање пажње и пролазећи крај њих удара их својим репом као да су столице. Деца га мрзе из дубине душе, али овога пута практични разлози односе превагу над осећањем.

— Знаш шта, Нина? — каже Вања широм отварајући очи. — Нека уместо коња Неро буде отац! Коњ је цркотина, а он је жив.

Цело вече они чекају тренутак кад ће тата сести да игра карте, па ће моћи непримећено да одведу Нера у гухињу... И ево, тата најзад седа да игра карте, мама се бакће око самовара и не види децу ... Долази срећни тренутак.

— Хајдемо! — шапуће Вања сестри. Али у том часу улази Степан и са смехом објављује: — Гоопођо, Нера појела мачиће! Нина и Вања бледе и са ужасом гледају у Степана. — Јес, богами —смеје се лакеј. — Пришла сандуку и пождерала. Деца мисле да ће сви људи, колико год их је у кући, скочити и јурнути на зликовца Нера. Али

људи седе спокојно на овојим местима и само се чуде апетиту огромног пса. Тата и мама се смеју... Неро прилази столу, маше репом и самозадовољно се облизује... Узнемирена је само мачка. Подвијена репа, она иде кроз собе, сумњичаво загледа у људе и жалосно мауче.

— Децо, прошло је девет! Време је за спавање — виче мама. Вања и Нина лежу, плачу и дуго мисле на увређену мачку и на суровог, дрског, некажњеног

Нера.

НАРУЏБИНА (37)

Сећајући се обећања, датог уреднику једног од недељних издања, да напише божићну причу „што страшнију и што ефектнију", Павел Сергејич сео је за свој писаћм сто и замишљено подигао очи ка таваници. У његовој глави врзло се неколико одговарајућих тема. Протрљавши чело и размисливши, задржао се на једној од њих, и то на теми о убиству, које се догодило пре десет година у граду где се он родио и где је учио. Умочивши перо, он је уздахнуо и почео да пише.

Паред кабинета, у гостинској соби, седели су гости: две даме и студент. Жена Павла Сергејича, Софија Васиљевна, бучио је прелиставала ноте и ударала акорде без реда.

— Гооподо, ко ће да прати? — говорила је она плачним гласом. — Нађа, дођите бар ви да пратите!

— Ах, мила, ја већ три месеца нисам села за клавир. — Боже, какво нећкање! О, онда ни ја нећу певати. Стидите се, пратња је најлакша! После дугог расправљања даме су селе за клавир: једна је ударала по диркама, а друга

запевала романсу: „Не реци ми да сам ти младост уништио". Павел Сергејич се намрштио и оставио перо. Пошто је мало слушао, још више се намрштио, скочио и потрчао ка вратима.

— Софи, ти тако не певаш! — повикао је он. — Почела си сувише високо, а ви, Надежда Петровна, журите као да вас туку по прстима. Треба овако: трам-трам, та ... та ...

Павел Сергејич је замахао рукама и залупао ногом, показујући како треба певати и свирати За једно пет минута он се, пратећи женино певање вратио у свој кабинет и продужио да пише: '

„Ушаков и Вивкељ били су млади, готово истих година, и обојица су радили у истој канцеларији. Ушакотв је био женствен, нежан, нервозан и стидљив. А Винкељ, насупрот овом пријатељу, имао је репутацију човека грубог, прмитивнот, разузданог и неуморног у задовољавању својих страсти. То је био тако редак и изузетан егоист да ја радо верујем оним људима који су га сматрали психички ненормалним. Ушаков и Винкељ били су пријатељи. Шта је могло да веже та два супротна карактера, ја заиста не схватам. Заједничко је код њих било само једно — богатство. Ушаков је био јединац син богате мајке, а Вивкељ се сматрао наследником своје тетке — ганералице, која га је волела као рођеног сина.

У људским односима новац служи као одличан елемент везивања. Могућнаст да се разбацује новац десно и лево, да се купују најлепше жене, да се размеће, лети на тројкама, изазива свеопшта завист, можда је и била тај цемент који је свезао два глупа дечака.

Пријатељство Ушакова и Винкеља није дуто трајало. Они су се претворили у крвне непријатеље када су се обојица истоиремено заљубили у модиснињу Касаткину, у ништавну, али врло пикантну жену, која је била чувана по својој раскошној коси. Она се драге воље дала за новац обојици пријатеља. Пикантна жена била је доста развратна и практична да би знала да пробуди љубомору код оба дечака, а ништа тако не обогаћује жену као љубомора љубавника. Стидљиви и сметени Ушаков, тешка срца је трпео супарника, примитивни и развратни Винкељ, како се и могло очекивати, дао је пуну слободу свом осећању."



— Павле Сергвјичу! — повикали су у гостинској соби. — Дођите овамо! Павел Сертејетч је скочио и потрчао к дамама. — Певај с Мишелом дует! — рекла је жена. — Ти певај први, а он ће певати други глас. — Важи! Дајте тон! Павел Сергејич је узмахнуо пером на коме је још блистало мастило, лупио ногом и, правећи

страдалничко лице, запевао са студентом „Ноћи безумне". — Браво! — зашмкотао се он када је завршио с певањем, хватајући студента око струка. —

Какви смо ми јунаци! Још бих нешто певао, али, ђаво да га носи, треба писати. — Па ви оставите! Шта имате од тога? — Не, не, не. Обећао сам. И не кушајте ме. Данас прича треба да буде готова. Павел Сертејич је замахнуо рукама, потрчао у кабинет и продужио да пише. „Једном, у 10 часова увече, када је Ушаков дежурао у канцеларији, Винкељ се увукао у собу

дежурног, прикрао се одостраг своме супарнику и малом секиром га ударио по глави. Колико је он у тренутку убиства био животиња и ван себе, види се из тога што су лекари-eксперти нашли на глави Ушакова једанаест рана. Преступник није размишљао ни за време ни после убиства. Када је завршио са супарником, он се, упрскан крвљу, не пуштајући секиру из руке, попео збот нечега на таван, отуда се кроз прозорчић провукао на кров, и канцеларијски стражари су дуго ослушкивали како неко хода и вере се по гвозденом крову. Са државне зграде Винкељ се спустио по олуку на кров суседне куће, с те куће је прешао на другу и ка тај начин лутао по крововима док га нису ухапсили.

Убијеног Ушакова сахранио је цео град с музиком и венцима. Јавно мнење се побунило против убице до тог степена да је народ у гомилама ишао ка тамници да погледа зидове иза којих се мучио Винкељ, и већ два-три дана после сахране, на гробу убијеног стајао је крст са осветничким натписом: ,Погинуо од руке убице'. Али ни на кога није тако деловала смрт Ушакова као на његову мајку. Несрећна старица, сазнавши за смрт јединог сина, само што није сишла с ума."

Павел Сергејич написао је још једну страницу, попушио једну за другом две цигарете, пролешкарио на дивану, затим опет сео за сто и продужио:

„Старица Ушакова била је уведена у судску дворану испод руку и сведочила је седећи у фотељи. Њено сведочење састојало се у томе што се она затресла целим телом, окренула се окривљеном и, претећи му песницама, завикала:

— Ти си убио мога сина! Ти! — Ја и не поричем... — тмурно је промрмљао Винкељ. — Ти и не смеш да поричеш! — продужила је старица, не слушајући председника. — Ти си

убио! Винкељева тетка, стара генералица, отупела од несреће, пре него што је сведочила, три

минута је глупо гледала у свог сестрића и затим упитала тоном, којим је приморала сав суд да задрхти:

— Николају, шта си учинио? Више она није могла да говори. Појава обеју старица изазвала је у публици мучан утисак.

Причају да су, сретнувши се у судоком ходнику, направиле једна другој сцену, која је до суза узбудила чак и судске курире. Старица Ушакова, огорчена због несреће, устремила се на генералицу и засула је грдњама. Говорила јој је ти, прекоревала, клела, претила богом и слично. Винкељева тетка у почетку је слушала ћутећи, с покорном смерношћу, и само је рекла:

— Будите милосрдни! Он и ја смо и тако кажњени. Затим није издржала и на огрдње је почела да одговара грдњама: — Да није било вашег сина — викала је она мој Коља не би сада овде седео. Ваш син га је

погубио! — Итд. Старице су једва раставили ... Пресудом пороте Винкељ је био осуђен на принудни рад на

десет година." — Никонов има диван бас — чуо је Павел Сергејич глас своје жене. — Диван, дубок, сочан

бас ... Не разумем, мила, зашто он не иде у оперу? Павел Сергејич је избуљио очи и скочио: — Ти кажеш да Никонов има добар бас? — упитао је он гледајући у гостинску собу. —

Никонов има добар бас? — Да, Никонов. — Но, мајчмце, значи, ти се ни у шта не разумеш... — раширио је руке Павел Сергејич — твој

Никонов је... во. Муче, хропће, као да му црева извлаче, а глас вибрира и дрхти, као запушач у празној боци. Твој Никонов има слуха колико и тај диван.

— Никонов певач! — узбуђивао се он, враћајућм се после пет минута к столу и седајући да пише. — Боже мој, какви укуси! Тај Никонов треба да иде у уличне певаче, а не у оперу.

Узбуђујући се и даље, он је љутито умочио перо и почео да пише: „Генералица Винкељ отишла је у Петроград да ради на томе да јој братанца не изведу на

срамни стуб. Док је била на путу, Винкељ је успео да побегае из тамнице."



— Какво дивно време! — уздахнуо је у гостинској соби студент. „Нашли су га —продужио је Павел Сергејич — на железничкој станици, под теретним вагоном,

одакле су га извукли с великим трудом. Човек је, очигледно, хтео још да живи ... Несрећник је искезио зубе на спроводнике и, док су га водили у тамницу, горко је плакао."

— Сада је ван града лепо! — рекла је Софија Васиљевна. — Павле, остави то писање, побогу!

Павел Сергејич се нервозно почешао по потиљку и продужио: „Заузимање тетке нигје било крунисано успехом ... Винкељ је пре одласка из родног града

морао неминовно да преживи срамни стуб, али је горда тетка остала при своме: уочи грађанске казне Винкељ се отровао. Сахранили су га изван тробља, на месту где се сахрањују самоубице..."

Павел Сергејич је погледао кроз прозор на звездано небо, накашљао се и пошао у гостинску собу.

— Да, добро би било сада скочиш у природу! — рекао је он спуштајући се у фотељу. — Време — божанстввно.

— Па, шта? И поћи ћемо! — узбудила се жена. — Хајдемо, господо! — Јест, ђавола! Ја морам да завршим причу. Једва сам половину изгурао ... А добро би било

позвати неколико тројки... кочијаша послати до ђавола, па сам сести на бок и — ај, распали. Ах, ђаво да их носи, коњи птице, само прво треба код куће мало цугнути.

— Одличио, хајдемо. — Не, не, низашто! Нећу се помаћи с места док не завршим причу! И не молите ме. — Па онда идите брже завршавајте! Док дођу тројке и донесу вино, ви ћете пет пута

завршити... Даме су опколиле Павла Сергејича и гњавиле га. Он је махнуо руком и пристао. Отудент је

отрчао по тројке и вино, даме су се ускомешале. Дотрчавши у кабинет, Павел Сергејич је узео перо, лупио песницом по рукопису и продужио:

„Сваког дана старица Ушакова је ишла на гроб сину. Ма какво било време, падала киша или беснела мећесва, свакот јутра у 10 сати њени (коњи су стајали на гробљаској капији, а она је седела поред гроба, плакала и с пожудоом, готово уживајући, гледала на натпис: Погинуо од руке убице'." Када се студент вратио, Паввл Сергејич попио је надушак вино и написао:

„Пет година је она ишла на гробље, не пропуштајући ни један дан. Гробље је постало њена друга кућа. Шесте године разболела се од запаљења плућа и цео месец није ишла к сину."

— Па доста већ једном! — пожуривали су Павла Сергејича. — Оставите! Хајде, попијте још! — Одмах, одмах ... Дошао сам до најинтересантнијег места. Чекајте, драги моји, не еметајте! „Дошавши после болести на гробље — продужио је Павел Сергејич — старица је са ужасом

приметила да је заборавила где је гроб њеног сина. Болест јој је оштетила памћење ... Трчала је по гробљу, до појаса упадала у снег, молила чувара... Чувари су могли да јој покажу само приближно место где је сахрањен њен син, јер су, на несрећу старице, у време њеног дутог одсуства крст са гроба украли просјаци који су се бавили продајом крстова.

,Где је он?' узрујавала се старица. ,Где је мој син? По други пут су ми отели сина'!" — Хоћеш ли завршити или нећеш? — викнула је Софија Васиљевна. — Како те није срамота

да присиљаваш петоро да чекају на тебе једног! Остави већ једном! — Одмах, одмах — мрмљао је Павел Сергејич, испијајући чашу вина и мрштећи чело. —

Одмах ... "Ти си ме омела! Павел Сергејич јако протрља чело, тупо погледа на све и нервозно лупнувши петом, написа: „Не нашавши драги гроб, старица се бледа, гологлава, једва ходајући, склапајући очи од

изнемоглости, упутмла ка капији да би похшла кући. Али пре него што је села у кочије, марала је да преживи још једно велико узбуђење. На капији гробља срела је Винкељеву тетку."

— С таквом господом може се само овако поступити! — рекла је једна гошћа и зграбила са стола рукопис. — Идемо!

Павел Сергејич је почео да 'протестује, али је затим одмахнуо руком, поцепао рукопис, изгрдио због нечега уредника и, звиждућући, одјурио у предсобље да помотне дамама да се обуку.

УМЕТНИЧКО ДЕЛО (38)

Држећи под (пазухом нешто завијено у 223-ћи број „Берзанског весника", Саша Смирнов, јединац у мајке, сетна израза на лицу уђе у кабинет доктора Кошељкова.

— А, драги младићу! — дочека га доктор. — Па, како се осећате? Какве добре вести досаосите?

Саша затрепта очима, метну ружу на срце и рече узбуђеним гласом: — Поздравила вас је, Иване Николајевичу, мамица и рекла да вам захвалим. Ја сам једанац у

мајке и ви сте ми спасли живот ... излечили ме од опасне болести... и ми не знамо како да вам се захвалимо...



— Којешта, младићу — прекиде га доктор топећи се од задовољства. — Ја сам учинио само оно што би сваки други учинио на мом месту.

— Ја сам јединац у мајке... Ми смо сиромашни људи и, наравно, не можемо да вам платамо за ваш труд ... срамота нас је, докторе, па вас, мамица и ја ... јединац у мајке, најлепше молимо да примите у знак наше захвалности ... ову ствар која ... Ствар је врло драгоцена, од старинске бронзе... ретко уметничко дело.

— Није трабало! — намршти се доктор. — Чему то? — А не, молим вас, не одбијајте... — настави да брбља Саша одмотавајући свежањ. — Ако

одбијете, увредићете и мене и мамицу... Врло је лепа ствар ... Од старинске бронзе ... Остала нам је од покојнот татице, и ми смо је чували као драгу успомену . .. Мој татица је скупљао старинску бронзу и продавао је љубитељима ... Сад се мамица и ја тиме бавимо...

Саша разви ствар и свечано је постави на сто. То је био омањи овећњак од старинске бронзе, уметнички рад. Представљао је трупу: на пиједесталу су стајале две женске фигуре у Евином костиму и у позама за чији опис ја немам ни смеласти ни одговарајућег темперамента. Фигуре су се кокетно смешиле и, уопште, изгледале тако као да би, када не би морале држати свећњак, скочиле с пиједестала и у соби починиле такав скандал о коме је, драги читаоче, чак и мислити непристојно.

Кад погледа поклон, доктор се лагано почеша иза ува, кашљуцну и неодлучно обриса нос. — Да, ствар је одиста дивна — промрмља он — али... како да кажем, некако... и сувише

нелитерарна... То више није деколте, већ ђаво би знао шта... — Шта то мари? — И сатана-кушач не би измислио ништа гадније. Јер ставити на сто овакву фантазматорију,

значи загадити цео стан. — Како ви, докторе, чудно гледате на уметност! — увреди се Саша! — Па то је уметничко

дело, погледајте! Толико лепоте и префињености да се човеку душа пуни страхопоштовањем и на очи навиру сузе! Кад види такву лепоту, човек заборави све земаљско ... Потледајте, колико покрета, клико осећања простора, изражајности.

— Све ја то одлично разумем, драги мој — прекиде га доктор — али ја сам породачан човек, код мене овде трче деца, долазе даме ...

— Наравно, ако се посматра с тачке гледишта гомиле — рече Саша — онда се, наравно, ово високо уметничко дело види у другој светлости ... Али, докторе, уздигните се изнад гомиле, утолико пре што ћете одбијањем дубоко увредити и мене и мамицу. Ја сам јединац у мајке ... Ви сте ми спасли живот ... Ми вам дајамо најдрагоценију ствар и... ја само жалим што немате пар за овај свећњак ...

— Хвала, драги мој, веома сам захвалан ... Поздравите мамицу, али, побогу, помислите и сами. Код мене овде трче деца, долазе даме... Но, уосталом, нека остане. Видим да вам не вреди објашњавати.

— И не треба објашњавати — обрадова се Саша. — Овај свећњак стаевите ту поред вазе. Ах каква штета што нема пара! Каква штета! Е,

збогом докторе! Пошто је Саша отишао, доктор је дуго гледао у свећњак, чешао се иза ува и размишљао. „Ствар је дивна, нема говора", мислио је, „и жао ми је да је бацим ... А задржати је код куће не

могу ... Хм!... Ево ти муке! Коме да је поклоним, или да је приложим у добротворне сврхе." После дугог размишљања, он се сети свог доброг пријатеља, адвоката Ухова, коме је био дужан за парницу.

— Одличио — одлучи доктар. — Њему је, као пријатељу, незгодно да од мене узме новац, и биће врло лепо ако му ово поклоним. Однећу му овог ђавола. Он је, иначе, нежењен и лакомислен човек...

Не одлажући то за касније, доктор се обуче, уве свећњак и пође Ухову. — Здраво, пријатељу — рече он кад затече адвоката код куће. — Ево ме до тебе... Дошао сам

да та захвалим, брате, за твој труд... Кад нећеш да узмеш новац, онда узми ову стварчицу... Погледај, брајко мој ... Стварчица ... дивота једна!

Кад виде свећњак, адвоката обузе неописиво усхићење. — Е баш дивна ствар! — закикота се он. — Ах, ђаво да их носи, како само измисле, сатане

једне, овако нешто! Дивно! Изванредно! Где си набавио ову, лвпоту? — И кад је дао одушка свом усхићењу, адвокат бојажљиво погледа на врата и рече:

— Само ти, брате, носи свој поклон. Ја га нећу узети. — Зашто? — уплаши се доктор. — А зато ... Код мене долази мати, клијенти... а срамота ме је и од послуге. — А не, не ... не смеш одбити! — замлатара доктор рукама. — То би била свињарија с твоје

стране! То је уметничко дело!.. . Колико покрета ... израза .. . нећу да разговарам. Увредићеш ме! — Да је бар замазано, или да су метнули смоквин лист ... Али доктор још јаче замлатара рукама, излете из Уховљевог стана и задовољан што се

отарасио поклона, пође кући.



Кад доктор оде, адвокат разгледа овећњак, опипа га свуда прстима и, дуго је као и доктор, лупао главу: шта да ради с поклоном?

„Ствар је дивна", мислио је, ,,и жао ми је да је бацим, а да је држим у кући није пристојно. Најбоље ће бити да је поклоним некоме ... Ево шта ћу урадити: поклонићу вечерас овај свећњак комичару Шашкину. Та хуља воли овакве ствари, а данас му је и корисница..."

Речено — учињено. Увече је брижљиво завијени свећњак био поклоњен Шашкину. Целе вечери у његову гардеробу јуришали су мушкарци да се нагледају поклона. Непрестано се у гардероби орила одушевљена граја и смех, налик на рзање коња. Кад би нека глумица дошла до врата и упитала: „Је ли слободно?" одмах би се чуо промукли комичарев глас:

— Не, не драга моја! Нисам одевен! После гаредставе комичар слеже раменима, рашири руке и рече: — Куда да денем ову гадост? Ја станујем у приватној кући. Код мене долазе глумице! Није то

фотографија, па да је сакријеш у фиоку. — А ви је, господине, продајте — посаветова власуљар који је свлачио комичара. — Овде у

предграђу има једна старица која купује старинску бронзу ... Отидите и питајте за Смирнову ... Њу свако зна...

Два-три дана касиије, доктор Кошељков је седео у овом кабинету и наслонивши прст на чело, размишљао о жучној киселини. Одједном се отворише врата и у кабинет улете Саша Смирнов. Он се смешио, сијао, и цела његова појава одисала је срећом ... У рукама је држао нешто завијено у новине.

— Докторе — поче он задихтано. — Замислите моју радост. На вашу срећу, пошло нам је за руком да набавимо пар вашем свећњаку!... Мамица је тако срећна ... Ја сам јединац у мајке ... Ви сте ми спасли живот ...

И дрхтећи од осећања захвалности, Саша стави испред доктора свећњак. Доктор зину, хтеде нешто да каже, али не рече ништа: језик му се одузео.

ЈУБИЛЕЈ (39)

У хотелу „Карс" славила се скромна светковина; глумачка братија давала је ручак трагичару Тигрову у част његовот двадесет петогодишњег рада на уметничком пољу. За дугачким столом сместио се цео персонал, осим једнот позоришнот менаџера, који због тврдичлука није учествовао у прилогу за ручак, али је обећао да ће доћи пред крај ручка. „Поштовани друг" с правима виновника славља седео је на најважнијем месту, у фотељи с високим правим наслоном. Био је црвен, много се знојио, искашљавао и трептао очима, уопште осећао се нелагодно. Тешко је било схвати да ли се узбуђивао од навале јубилејских осећања или од тога што се појавио на ручку већ накресан. Десно од њега седела је grande dame

16 Лижанида Иваноевна Свигрепејева, предмег обожавања менаџера, са

карњачиним prince-nez17

и са обилno напудерисаним носом; лево „наивка" Софија Денисовна Уншгава. Од дама на обе стране стола пружила су се два реда мушкараца обријаних лица.

Пре супе, када су глумци испили вотку и мезетигли, подигао се морализатор Бабелмандебски и рекао:

— Господо! Предлажем да испмјемо здравицу за слављеника Василисжа Африканича Тигрова. Урра!

Глумци су узвиннули „ура", подигли се с места и похрлили слављенику. После дугог куцања и пољубаца, када су глумци сели, подигао се jeune premier Виолансkи, човек без таленга, али који је стекао глас образoваног глумца само зато што говори кроз нос, држи у својој соби речник „30.000 иностраних речи" и мајстор је за дуге говоре.

— Поштовани друже — почео је он прврћући очима. — Данас се напунило равно четврт столећа од тренутка када си ти ступио на трновиту стазу уметности. Да! Ти се зачуђено, с 'некажвим страхом, осврћеш на пут који си прошао, и ја видом како се твоје чело прекрива борама. Да, то је био страшан пут! У даљини је треперила твоја звезда... заогрнут непробојном тамом, ти си жудно стремио к њој, а на твом путу чекали су понори и провалије, пуни сиктавих змија, амфибија и гмизаваца.

Даље је говорник рекао да нико нема толико неоријатеља као глумци. Избацујући у ваздух мисао за мишљу, он је исказао да чак и осредњи глумац, који скромно ради негде у забаченом месту, доноси човечанству много више користи него Струве, који гради мостове, или Јаблочков, који је измислио електрично осветљење — да се може још дискутоватм шта је корисније: позориште или железница? Све више падајући у ватру, он је изјавио да би се земља, да нема на њој уметности, претворила у пустињу, да свет гине од материјализма и да је обавеза људи од уметности „да пале срца" оних који служе златном телету. Ђаво би га знао шта он све није рекао, а завршио је тиме што је запретио прозору песницом, одбацио салвету и рекао да ће Тигрова моћи да оцеви једино захвално потомство.

Када је он ућутао, глумци су поново заурлали „ура" и бучно се подигавши с места, похрлили к

16

Важна дама (фракц.). 17

Цвихери (франц.).



слављенику. Виолански се три пута лољубио са Тигровим, и у име свих другова поклонмо му мали сомотски албум са иницијалима „В. Т." извезвним златном жицом. Ганути тратагчар је заплакао, загрлио све који су били на ручку, затим се у слаткој клонулости спустаго у своју наслоњачу и дрхтавим прстима почео да прелистава албум, У целом албуму било је око двадесет фотографија, али није било ниједне која би иоле одговарала људсној физиономији. Уместо лица биле су ту неке њушке кривмх уста, спљоштених носева, сувише затворених или избуљених очију. Ниједна кравата није била на месту, све њушке су имале зверски изглед, а глава шаптача Пудоједова имала је две контуре, од жојих је једна била лоше премазана ретушем. (Ствар је у томе што су глумци ишли да се сликају на Никољдан, пошто су већ били на три имендана, а еснимао их је „фотограф Дергачов из Варшаве", мали кратковид човечуљак, који се бавио истовремено трима занатима: фотографијом, вађењем зуба и позајмљивањем новца уз залог.) Пре печења говорио је наивчмна, глумац скит-ница, који је'себе називао Григоријем Боршчовим. Он је истегао врат, етавио руку на орце и рекао:

— Слушај, Васја... Часна моја реч ... тако ми бота, ти имаш талента. Свако ће ти рећи да га имаш и ти би, брате, далеко дотерао да нема овога (говорник је кврцнуо себе по врату)

18, овога,

мислим, пића и да није твот псећег карактера... Ђаво би те знао, свуда упадаш у гужву и у свађу, утрпаваш се са својим поштењем, и кад није потребно ... Ти мене, брате, извини, али ја по савести... богами! Ти имаш такву језиву нарав да се никакав ђаво на тебе не би могао навићи... То је тачно! Ти, брате, извини, па и ја те волим ... и свако те воли ...

Боршчов се протегао и пољубио слављеника у образ. — Извини, душо моја — наставио је он. — Ти имаш талента! Само не ово... не наваљуј на

порто. После вотке тај бућкуриш је смрт! После Боршчова узео је реч сам слављеник. С надахнугам, плачним лицем, трепћући очима и

кидајући рукама марамицу, он се подигао и почео дрхтавим гласом: — Мили и драги моји пријатељи! Дозволите ми да овог радосног дана покажем пред вама ове

што се накупило ту, у грудима, под сводовима моје душевне зграде .. . Пред вама је старац, овенчан седим власима, који стоји једном ногом у гробу ... Ја ... ја плачем. Уосталом, шта су то људске сузе. Само једна малодушна психијатрија и ништа више! Ведро, старче! Даље, сузе! Не старите, нерви! Држите прсте високо и право! Пред вама је, твријатељи, мали глумац Тигров, онај исти који је присиљавао зидове тридесет шест позоришта да дрхте, онај који је оваплоћивао ликове Велизара, Отела, Франца Мора! У тридесет шест градова познато је моје име ... Ето!

Тигров је посегао у џеп, дохватио одатле свежањ хотелских рачуна и замахнуо њима кроз ваздух.

— Ево доказа! викнуо је он, гордо подижући главу. — Рачун московсгког „Гранд-хотела", рачун харковско! „Белвија", пензенког Варенцовот, таганрошке „Европе", саратовског „Престоничког", оренбуршке „Европе", тамбовског „Гранд-хотела", архангелског „Златног сидра" и тако даље. Ево! Тридесет шест градова! И шта?! Није прошао ни један дан мога живота да нисам био жртва одвратних интрига.

Такав прелаз у говору Титрова није нимало чудан: постоји природни закон по коме руски глумац, говорећи чак и о времену, не може да прећути интрите...

— Свако, ко је могао, разапињао је испред мене мрежу пакости и језуитизма! — продужио је трагичар, љутито преврћући очима. — Ја ћу све рећи! Нека вам се дигне коса на глави, нека се крв следи у жилама и задрхте зидови, али истина нека изиђе на видело! Ничега се не бојим!

Али истина није успела да изиђе на видело, јер су се отворила врата и у салу ушао менаџер Фениксов-Дијамантов, висок, мршав човек, са лицем пензионисаног дворског чиновиика и великим комадима вате у ушима. Ушао је, као што уопште улазе сви руски менаџери, ситно корачајући, тарући руке и плашљиво се осврћући уназад, као да је тек украо кокошку или добио добру грдњу од жене. Као и сви менаџери, он је имао смрзнути изглед кривца, говорио је одвратним, сервилним твнорчићем и сваког тренутка остављао утисак човека који се некуда жури и који је нешто заборавио.

— Здраво, Василиск Африкаиичу! — брзо је рекао он прилазећи слављвнику. — Честитам ти, драги мој! Ох, намучио сам се! Но нека ти бог да, разумеш... Па ја те знам петнаест година. Па ја те се сећам још кад си код Милославског служио. Ох, сасвим сам се уморио.

Дијамантов се плашљиво осврнуо и, трљајући руке, сео за сто. — Сад сам био код председника градске општине — наставио је, подозриво прелазвћи

погледом преко тањира. — Звао ме је на чај, али ја сам одбио... Просто сам се намучио трчећи. Ја, изгледа, нисам учествовао у плаћању ручка, а ипак ја... испићу вотку.

— Настави, настави! — почели су да машу глумци, обраћајући се слављенику. Тигров се још више намрштио и проговорио: — Ако се, господо, моје речи некоме нису допале, тај нека изиђе, али ја сам навикао да

креснем истину у очи, и ... и никаквог се ђавола не бојим ... Нико не може да ми забрани да говорим...

18

Гест који у Русији значи склоност ка пићу.



Да ... Што хоћу то и гово... говорим. Ја сам слободан. — Па говори! — Ја уопште желим да вам кажем да је последњих година сценска уметност па ... пала... А

зашто? Зато што је пала у груке ... (Трагичар је направио зеврско лице и продужио шиштећим полушапатом)... пала у руке одвратних гмизаваца, презрених р-робова, огрезлих у копејкама, џелата уметности, створених да се улагују, а не да владају у храму муза! Да-а!

— Чекај, чекај — утао му је у реч Дијамантов, трпајући себи у тањир гушчетину с купусом. — Сасвим није тако! Уметност је пала, заиста, али зашто? Зато што су се изменили погледи. Сада је обичај да се на сцени тражи повезаност са стварнсшћу. Мамице моја, за сцену није потребна повезаност са стварношћу. Нека пропадне повезаност са стварношћу!

Њу ти видиш свуда: и у крчми, и код куће, и на пијаци, али за позориште дај експресију. Ту је потребна експресија!

— Кот врага експресија! Треба да буде што мање варалица и лупежа, а не експресија! Ђаво је однео, експресију, ако глумци читаве месеце не примају плату!

— Ето видиш, какав си! — уздахнуо је менаџер, правећи плачно лице. — Ти увек настојиш да кажеш нешто заједљиво! Чему такве алузије, недоречености, требало би да говориш право, у очи... Уосталом, ја немам времена, па ја сам само на минут дотрчао... Ја још морам да отрчим у штампарију ...

Дијамантов је скочио, прогурао се око стола, тужно испод ока погледао у гуску, и клањајући се свима, ситно закорачао ка излазу.

— А ту наслоњачу сте из позоришта узели! — рекао је прилазећи вратима и показујући наслоњачу, на којој је седео слављеник. — Не забаравите да је вратите, може се догодити да се игра Хамлет и да Клаудије нема на чему да седи. Добро здравље!

После његовог одласка слављеник се наљутио. — Поштени људи не раде тако — промрмљао је он. — То је подло с ваше стране... Зашто ме

нисте подржали? Ја сам хтео тог пса да разбијем у парампарчад. Када су се после слатниша даме поздравиле и отишле, слављеник је малаксао и почео

неористојио да се свађа. Винске боце биле су већ празне па су зато тлумци поново почели са вотком. Са свих крајева стола зшљушташе вицеви, а кад је резерва вицева исцрпљена, почеле су успомене на оно што се преживело. Те успомене увек служе као најбољи украс глумачког друштва. Руски глумац је бескрајно симпатичан када је искрен, и уместо да говори бесмислице о интригама, паду уметности, пристрасности штампе итд., пршоведа о ономе што је видео и чуо ,.. Понвкад је довољно саслушати било кога пропалог, исопијеног комичара, који се сећа прошлости, да би у вашој машти израстао један од најпривлачнијих, поетских ликова, лик човека лакомисленог до гроба, неуравнотежаног, често порочног, али неуморног у својим лутањима, издржљиивог као камен, бурног, неспокојног, који верује, и увек несрећног, са свајом широком природом, безбрижношћу и несвакидашњим начином живота који подсећа на некадашње богатире... Довољно је саслушати сећања, да би се ономе који прича опростили сви греси, вољни и невољни, да би се одушевило и позавидело.

У десет сати почели су да плаћају за ручак, што, наравно, није прошло без дуих разговора и изазивања власника хотела. Пошто је још било рано за спавање, из „Карса" су сви глумци отишли у „Грузију", где су играли билијара и пили пиво.

— Гослодо, шампањца! — изгубио је власт над собом слављеиик. — Данас не... желим да пијем шампањац! Частим све!

Али шампањац нису пили, јер у трагичара у џеповима није било ни пребијене паре. — Грриша! — мрмљао је он, излазећи из „Грузије" с Боршчовим и Виоланским. — Треба још и

у „Прраг" да одемо. Још је рано за спавање. Где да нађемо пет сребрњака? Глумци су се зауставили и почели да мисле.

— Знаш шта? — смислио је Виолансни. Да однесемо Дергачову албум. Кога ђавола ти он треба? Богами даће три рубље ... и биће нам доста.

Слављеник је пристао и за четврт сата три путника су већ лупала на врата Дергачова.

КО ЈЕ КРИВ (40)

Мој ујак Петар Демјанич, сув и жучан колешки саветник, врло сличан бајатој димљеној пастрви у коју је утакнут штап, једном је, спремајући се за гимназију где је предавао латински језик, приметио да су корице његове синтаксе изгризли мишеви.

— Слушај, Прасковја — рекао је он ушавши у кухињу и обративши се куварици. — Откуд то да се код нас појаве мишеви? Забога, синоћ су изгризли цилиндар, данас синтаксу нагрдили... И тако ће, молим те, почети да једу и одело.

— А шта ја да радим? Нисам их ја довела! — одговорила је Прасковја. — Треба нешто учинити! Кад би довела мачку, шта ли? — Имам мачку, али она није ни за шта.



И Праоковја је показала на угао где је поред метле, савијена, дремала бела мачкица, мршава као сарага.

— Зашто није ни за шта? — упитао је Петар Демјанич. — Млада је још и глупа. Вероватно нема ни два месеца. — Хм... треба је навикавати! Уместо да тако лежи, боље да се наникава. Рекавши то, Петар Демјанич је забринуто уздахнуо и изишао из кухиње. Мачкица је подигла

главу, лењо погледала за њим и опет затворила очи. Мачкица није спавала и мислила је. О чему? Неупозната са правим животом, не имајући

никакве залихе утисака, она је могла мислити само инстинктивно и слушати живот према оним представама које је добила у наслодство са телом и крвљу својих прародитеља тигрова (види Дарвина). Њене мисли имале су карактер дремљивих маштања. Њена мачија машта цртала је нешто као Арабијску пустињу, по нојој су се кретале сенке врло сличне Прасковји, пећи, метли. Усред сенки одједном би се појавио тањирић с млеком; на тањирићу су израстале шапе, он је почео да се креће и показује намеру да побегне. Мачкица је окочила и, замирући од крвожедног сладострашћа, зарила нокте у њега ... Када је тањирић ишчезао у магли, појавило се парче меса, које је Прасковја испустила из руке; месо је са плашљивим писком трчало негде у страну, али мачкица би скочила и зарила нокте ... Ове што се привиђало младој машталици, имало је као исход скокове, нокте и зубе... Туђа душа — мрак, а пототову мачија, али колико су описане слике блиске истини, види се из следеће чињенице: предајући се дремљивим маштаањима, мачкица је одједном скочила, погледала, севајући очима, у Прасковју, накострешила длаку и, скочивши, зарила нокте у куваричмн скут. Очигледно, она се родила као ловица, потпуно достојна овојих крвожедних предака. Судбина ју је предодредила да буде страх и трепет подрума, остава и сандука за жито, и да није васпитања ... Уосталом, да не гаворимо унапред. Враћајући се кући из гимназије, Петар Демјанич је ушао у бакалницу и за сребрњак од 15 копејки купио мишоловку. За време ручка прикачио је на кукицу парче ћуфтета и поставио клопку под диван, где су се гомилале ученичке вежбанке, које је Прасковја узимала за домаће потребе. Тачно у шест сати увече, када је поштоваки латинист седео за столом и исправљао ученичке задатке, под диваном је одједном одјеннуло „клоп!" тако гласно да се мој ујак тргао и испустио перо. Не оклевајући, пошао је к дивану и дохватио мишоловку. Малецки, чисти: миш, величине напрстка, њушио је жицу и дрхтао од страха.

— Аха! — промрмљао је Петар Демјанич и тако злурадо погледао у миша као да је намеравао да му да јединицу. Ухва-а-тио си се! Подлаче! Чекај, показаћу ти ја како се једе синтакса!

Нагледавши се своје жртве, Петар Демјанич је мишоловку ставио на под и викнуо: — Прасковија, миш се ухватио. Донеси овамо мачкицу! Одма-Ја! — одазвала се Прасковија и за минут је ушла држећи на рукама потомка тигрова. — Одлично! — промрмљао је Петар Демјанич, тарући руке. — Ми ћемо је приучавати... Стави

је насупрот мишоловке! Ето, тако... Дај јој да поњуши и погледа ... Ето тако... Мачкица је зачуђеио погледала у ујака, у наслоњачу, у недоумици поњушила мишоловку,

затим, уплашивши се, веровашо од јаке светлости и пажње управљене на њу, тргла се и побегла к вратама.

— Стој! — викнуо је ујак, хватајући је за реп. — Стој, подлаче! Уплашила си се, будало, од миша. Гледај: то је миш! Гледај! Но! Гледај, теби гаворим!

Петар Демјанич је узео мачкицу за шију и гурнуо јој њушку у шлишоловку. — Гледај, мрцино! Узми ти њу Прасковија и држи... Држи насупрот вратанцима... Када ја

пустим миша, ти њу истог часа пусти... Чујеш ли? Истот часа је пуштај! Но? Ујаж је дао своме лицу тајанствен израз и подигао вратанца ... Миш је неодлучано изишао,

поњушио ваздух и као стрела полетео под диван... Пуштена мачкица подигла је реп увис и побегла под сто.

— Утекао, утекао! — викао је Петар Демјаиич, правећи кисело лице. — Где је неваљалица? Под столом? Чекај...

Ујка је извукао мачкицу испод стола и протресао је у ваздуху... — Бештијо једна! — промрмљао је повукавши је за уво. — Ево ти! Ево -ии! Хоћеш ли и други

пут зазјавати? Бббештијо... Другог дана Прасковја је опет чула узвик: — Прасковја, миш се ухватио! Донеш овамо мачкицу! Мачкица се после јучерашње увреде завукла под пећ и није излазила одатле целе ноћи. Кад ју

је Прасксхвја извукла и, доневши је за шију у кабинет, ставила пред мишолоику, она је задрхтала целим телом и жалосно замаукала.

— Но, дај још да се привикне! — командовао је Петар Демјанич. — Нека гледа и њуши! Гледај и учи се! Стој, цркла! — викнуо је он, приметивши како је мачкица устукнула од мишоловке. — Ишибаћу те! Повуци је за уво! Ето тако. Но, сад је стави пред вратанца!

Ујка је полако подигао вратанца. Миш је шмугнуо испред самог носа мачнице, ударио се о руку Прасковје и побегао под орман. Мачкица се осетила на слободи, очајнички скочила и завукла се



испод дивана. — Другог миша је испустила! — повика Петар Демјанич. — Каква је то мачка?! То је гад,

ђубре! Треба то тући! Поред мишоловке тући! Кад се ухватио трећи миш, мачкица је, кад је угледала мишоловку и њеног становника,

задрхтала целим телом и одрала руке Прасновји... После четвртог миша ујка је изгубио власт над собом, ритнуо ногом мачкицу и казао:

— Носи тог гада! Да га већ данас не буде у кући! Баци је где било! Не ваља баш ништа! Прошла је година дана. Мршава и кржљава мачжица претворила се у солидну и разумну

мачку. Једном, провлачећи се кроз задња дворишгта, ишла је на љубавни састанак. Будући већ близу циља, одједном је чула шушањ, а запим видела миша, који је од појила трчао ка коњушници... Мој херој се накострешио, савио леђа у лук, засиктао и дрхтећи целим телом, малодушно се дао у бекство.

Авај! Понекад се осећам у смешном положају мачке која бежи. Слично мачкици, у своје време, ја сам имао част да код ујке учим латински језик. Сада, кад ми се догоди да видим које било дело из класичне старине, то, уместо да се жудно одушевим, почињем да се сећам ut consecutivum,

19

неправилних глагола,, жуто-сивог ујкиног лица, ablativus absolutus.. .20

побледим, коса ми се

накостреши и као мачка, ја се дам у срамно бекство.

ВАЊКА (41)

Вањка Жуков, деветотодишњи дечак, кога су пре три мвсеца дали на занат код обућара Аљахина, не леже на Бадње вече да спава. Сачекавши да газда и калфа оду на јутрење, он узе из газдиног ормана стакленце с мастилом, држаљу са зарђалим пером и, раширивши пред собом изгужвани лист хартије, стаде писати. Пре него што ће написати прво слово, неколико пута се плашљиво осврте на врата и прозоре, погледа искоса на потамнелу икону око које су се с обе стране пружале полице са калупима, и испрекидано уздахну. Хартија је лежала на клупи, а он је пред клупом клечао.

„Мили дедице, Константине Макаричу! — писао је. — И пишем ти писмо. Честитам вам Божић и желим ти свега од Господа бога. Немам ни оца, ни мајчице, само си ми ти још остао."

Вањка погледа у тамни прозор, у коме је титрао одсјај његове свећице и живо представи себи свога деду Константина Макарича, који је служио као ноћни чувар код господе Живарјових. То је мален, помршав, али необичио живахан и окретан старчић од око шездвсет и пет година, вечно насмејаног лица и пијаних очију. Дању спава у (кухињи за послугу, или ћаска са куварицама, а ноћу, умотан у поширок кожух, хода око куће и дворишта и удара у своје клепало. За њим, спуштене главе, корачају стара Каштанка и пас Ласко, прозван тако због своје црне боје и тела протегљастог као у ласице. Тај Ласко је необично пажљив и умиљат, подједнако се улагује и својима и туђима, али га не воле. Под његовом пажљивошћу и мирноћом (скрива се права језуитска подмуклост. Нико боље од њега не уме да се прикрада кад треба и шчепа за ногу, да се увуче у ледењачу или да сељаку украде кокош. Више пута су му већ пребијали задње ноге, двапут га вешали, сваке недеље га шибали на мртво име, али би он увек остао у животу.

Сад деда зацело стоји код капије, шкиљи у јарко-црвене прозоре сеоске цркве и тапкајући сукненим чизмама ћаска са служинчади. Клепало му је за појас привезано. Он пљеска рукама, јежи се од хладноће и, кикоћући се старачки, штипа сад собарицу, сад куварицу.

— Да ли да шмркнемо мало бурмута? — вели он, пружајући женама бурмутицу. Жене шмрчу и кијају. Деда се топи од милине, загрцнуо се од смеха и виче: — Држи, не дај се! И псима даје да шмрчу бурмут. Каштанка кија, тресе њушком и, увређена, склања се у страну.

А Ласко из учтивости не кија и врти репом. И време дивно. Ваздух је тих, провидан и свеж. Ноћ је тамна, али се све село види с његовим белим крововима, прамењем дима што се вије из димњака, дрвеће посребрено ињем, сметови. Све небо се осуло звездама које весело трепере, а кумова слама се тако јасно истаче, као да су је за празник умили и истрљали снегом...

Вања уздахну, умочи перо и настави писање: „А јуче сам добио батине. Газда ме је извукао за косу на довориште и избио ме обућарским каишем зато што сам љуљао њихово дете у колевци и случајно заспао. А неки дан ми господарица заповедила да очистим харингу, а ја почео од репа, а она узела рибу па њену главу стала да ми гура у лице. Калфе ме исмејавају, шаљу ме у крчму по ракију и заповедју ми да крадем од газде краставаца, а он удара чим стигне. А храна ми ништа не ваља. Ујутру дају хлеба, на подне каше, а увече опет хлеба, а што се тиче чаја и чорбе, њих газде саме пождеру. Морам да спавам у ходнику, а кад им дете плаче, никако и не спавам, него љуљам колевку. Мили дедице, смилуј се, води ме одавде кући у село. Мени овде живота нема... Клањам ти се до земље и увек ћу бога молити, води ме одавде, иначе ћу умрети ..."

19

Латинска граматичка конструкција 20

Латинска граматичка конструкција



Вањка искриви уста, протрља очи својом црном песаницом и зајеца: „Бурмут ћу ти трти — настављао је он. — Богу ћу се молити, а ако до чега дође, млати ме као

вола у купусу. А ако мислиш да тамо посла нећу имати, ја ћу богом кумити књиговођу да му чизме чистим, или да место Феђке идем у чобане. Деда мили, више се ово не да издржати, просто као на робији. Желео бих да пешке кидам у село, али немам обуће, зиме се бојим. А када порастем велини, за то ћу те хранити и никоме нећу дати да те дира, а кад умреш, молићу се за покој твоје душе, исто као за мајчицу Пелагају."

„А Москва је град велики. Ове куће су господске и коња има много, а оваца нема и пси нису опаки. Деца овде не носе вертеп нити кога пуштају у хор да пева, а једном сам вадео у једном дућану, у прозору, продају се удице заједао са прутом, и за сваку рибу, врло су скупе, има чак и таква нека удица која би могла одржати сома од четрдесет кила. И видео сам дућане у којима се свакојаке пушке продају, као што су оне господинове, и овака би била, вала, по сто рубаља... А у касапницама: и тетребова, и јаребица, и зечева, а где их лове, о томе се продавци не исповедају."

„Мили дедице, а када код наше господе буде јелка са даровима, узми за мене један златан орах и сакриј га у зелено сандуче. Замоли од госпођице Олге Игњатијевне, реци — за Вањушу."

Вањка грчевито уздахну и опет заустави поглед на прозору. Сети се да је по јелку за господу увек ишао у шуму деда и водио са собом унука. Весело је било то време! И деда је хуктао, и мраз је хуктао, па је угледајући се на њих и Вањка хуктао. Пре него што одсече јелксу, деда обично попуши лулу, дуго шмрче бурмут, смеје се озеблом Вањици. Младе јеле, посуте ињем, стоје непомично и чекају која ће од њих умрети. Куд год погледаш, преко сметова као стрела прелети зец. Деда не може а да не винне:

— Држи, држи ... држи га! Ах, куси ђаволе! Посечену јелку деда је одвлачио у господску кућу, а тамо би је стали китити ... Више од свих

осталих је у томе суделовала госпођица Олга Игњатијевна. Док је још била жива Вањкина мајка Пелагија и као собарица служила код гооподе, Олга Игњатасјевна је Вањку кљукала слаткишима, и, беспослена, научила га да чита, пише, рачуна до сто и чак да игра кадрил. А када је Пелагија умрла, сиротог Вањку су преместили у кухињу за служинчад код деде, а из кухиње у Москву код обућара Аљахина...

„Дођи, мили дерице — настављао је Вањка. — Христом богом те кумим, води ме одавде. Смилуј се на мене, сироче несрећно, јер ме сви туку и страшно ми се једе, а туга ме мори да ти исказати не могу, стално плачем. А ономад ме газда тако калупом по глави ударио, да сам се претурио и једва се повратио. Јадан је живот мој, гори од псећег... А још ми поздрави Аљону и ћоравог Јегора и кочијаша, а армунику моју ником немој давати. Остајем твој унук Иван Жуков, мили дедице мој, дођи."

Вањка начетворо пресави написани лист и стави га у омотач који је дан раније купио за копејку... Размисливши мало, умочи перо и написа адресу: ДЕДИ У СЕЛО Затим се почеша, промисли још мало па додаде: „Константину Макаричу". Задовољан што му нису сметали док је писао, стави капу и не огрћући се капутићем, онако у кошуљи истрча на улицу ...

Касапски момци, које је уочи тога дана распитивао, рекли су му да се писма спуштају у поштанске сандучиће, а из сандучића се разносе по целој земљи на поштанским тројкама с пијаним кочијашима и звецкавим прапорцима. Вањка дотрча до првог поштанског сандучета и гурну драгоцено писмо у отвор.

Уљуљкан слатким надама, после једног часа, чврсто је спавао ... Сањао је пећ. На пећи седи деда, опустио доле босе ноге и чита писмо куварицама. Око пећи хода Ласко и врти репом.

НА ПУТУ (42) скенирати поново ову причу

Ноћио облачак златни На груд'ма огромне стене

Љермонтов У соби, коју и власник крчме Козак Семјон Чистопљуј назива „путничком", то јест која је одре-

ђена искључиво за пролазнике, за великим необојеним столом седи висок, широких плећа човек око четрдесет година. Налактио се на сто, главу подупро песницама, и спава. Окрајак лојане свеће уметнут у теглицу од помаде осветљава његову оветлосмеђу браду, широк дебео нос, опаљене образе, густе, црне обрве наднете изнад затворених очију... И нос, и Образи и оброве, све црте, свака за се, грубе су и тешке, као намештај и пећ у соби за „намернике", али све заједно чини нешто хармонично па и лепо. Такви су већ, као што се то каже ,,.сателитаи" руског лица: уколико су црте крупније и шиљастије, утолико лице изгледа мекше и добродушније. Човек има на себи господски капут, изношен али опшивен новим, широким гајтаном, кадифни прслук и широке црне панталоне увучене у високе чизме.

На једној од клупа, које се до у бескрај пружају дуж зида, на бунди од лисичине спава девојчица од осам година, у хаљиници браон боје и у дугачним црним чарапама. Лице јој је бледо,



коса плава, рамена узана, цело тело мршаво и слабо, али нос јој стрчи исто онако као дебела и ружна гука код човека. Спава тврдо и не осећа како полукружни чешаљ, који јој је спао са главе, жуљи образ.

„Путничка" соба има празничан изглед. У ваздуху мирише влага од свеже опраног пода, на ужету дијагонално затегнутом преко целе собе не висе, као увек, крпе, док у углу, изнад стола, гори кандило и баца црвене шаре на икону 'Светога Ђорђа Победоносца. Придржавајући се најстрожије и најсмотреније поступности у прелазу од божанственог ка светском, пружа се, са обе стране угла од икона, низ јефтиних слика за народ. Према мутној светлости остатка изгореле свеће и црвеног кандила, слике се чине као једна компактна трака покривена црним мрљама од мастила; а када каљева пећ, у жељи да пева у један глас са спољним временом, жалосно удахне ваздух у себе, а цепанице, као пробуђене, букну живим пламеном и срдито замумлају, онда на зидовима од балвана заиграју румене шаре, и могућно је било видети како се изнад главе заспалог човека појави час старац Серафим, час Наср-Един-шах, час пуначко дете мрке боје како бечи очи и нешто шапуће на уво девојци са ретко безизразним и равнодушним лицем ...

Напољу хучи мећава. Нешто, што је помамно, љутито, али дубоко несрећно, са зверском јарошћу ломи се око крчме и мучи да упадне унутра. Лупајући вратима, ударајући у прозоре и по крову, гребући зидове, оно је час претило, час молило, или је часком постајало смирено, па је са радосним подмуклим урлањем упадало кроз димњак, али тада би цепакице и пањеви букнули, и пламен би као пас на ланцу бесно јурио према непријатељу, започињао борбу, а после ње настајало би јецање, писка, љутита рика. У свему томе осећала се и јетка туга, и незадовољена мржња, и срдита немоћ оног који је одавно навикао на победе ...

„Путничка" соба, зачарана том дивљом, нечовечном музиком, чинила се као да је занавек обамрла. Али врата наједном шкрипнуше и у собу уђе крчмарско слушче, у новој цицаној кошуљи. Храмајући мало на једну ногу и трепћући дремљивим очима, дечко прстима очисти фитиљ на свећи, дометну неколико цепаница у пећ па изађе. У том тренутку на цркви, која се налазила у Рогачима триста корачаји далеко од крчме, изби поноћ. Ветар се титрао звоном као са снежним прамењем; јурећи за звуцима звона, он их је ковитлао у огромном простору, те су се једни звуци прекидали или се расплињавали у дугачком, таласастам јеку, а други се сасвим губили у ошптој хуци. Један удар забруја у соби тако јако као да је звонило под самим прозорима. Девојчица која је спавала на лисичини трже се и подиже главу. За тренутак бесмислено је гледала у мрачан прозор, у Наср-Един-шаха, по томе је у тај мах клизила пурпурна светлост из пећи, затим пређе оком на заспалог мушкарца.

— Тата! — рече она. Али човек се не покрете. Девојчмца љутито набра обрве, леже и подави ноге. Пред вратима

крчме неко зевну гласио и развучено. Убрзо затим зачу се циликање браве на вратима и неки неразговетни гласови. Неко уђе у собу, и тресући снег са себе потмуло затапка високим сукненим чизмама.

— Шта је? — лењо упита женски глас. — Допутовала је госпођица Иловајска ... — одгоовори крупан глас. Брава на вратима опет зацијука. Зачу се хук ветра који улете унутра. Неко, вероватно хроми

дечак, притрча вратима што воде у „путничку собу", кашљуцну уљудно и додирну кваку. — Овуда, госпађице-секо, изволите — рече звонки женски глас — чисто је овде код нас,

лепојко моја... Брата се отворише и на прагу се појави брадат сељак у кочијашком кафтану и са великим

кофером на плећима, сав, од главе до пета, засут снегом. Одмах за њим уђе омалена, готово двапут мања од њега женска прилика, без лица и без руку, увијена и умотана, слично бали, а и она покривена снегом. Од кочијаша и од бале на девојчицу запахну влага као из подрума, и пламен од свећа се зањиха.

— Ала је ово глупо! — чу се из бале љутит глас. — Могли сма лепо путовати! Остало је још само дванаест врста, све шумом, и не бисмо залутали.

— Залутали не бмсмо, али коњи неће да иду, госпођице! — одговори кочијаш. — И, забога, као да сам ја то нарочито хтео!

— Бог ће знати где си ме довезао... Али лакше!... Овде, чини ми се, спавају. Иди одавде ... Кочијаш спусти кофер на под, а с његоних леђа полетеше читаве камаре снега, он пусти кроз

нос неки јецав звук и изађе. Затим девојчица виде како се из средине бале појавише две мајушне руке, па се подигоше навише да љутито размрсе клупче од широких и узаних шалова и марама. На под паде прво велики шал, затим капуљача, онда бела везена марама. Кад путница ослободи главу и скиде широки огртач, одмах се смањи за половину. Она остаде у дугачком, сивом капуту са крупним дугметима и широким џеповима. Из једног џепа извади неки завијутак од хартије, у њему беше нешто, из другог свежањ великих тешких кључева, али их спусти тако несмотрено да се заспали човек трже и отвори очи. Неко време он је тупо гледао на све стране, као да не зна где је, затим стресе главу, оде у кут и седе... Путница скиде капут, и опет се смањи у пола, скиде сомотске чизме, па и сама седе.



Сад више није личила на балу. Беше то сад мала, сувоњава црнка од двадесетак година, витка као змија, са дутуљастим, белим лицем и таласавом косом. Нос јој је дутачак и шпицаст, брада исто тако дугачка и шиљата, трепавице дуге, углови усана заоштрени, и због те укупне оштрине, лице јој изгледаше јетко. Утегнута је у црну хањину, са безброј чипака око врата и рукава, са шиљатим лактовима и дутачким ружичастим прстићима, па је подсећала на портрете средњовековних енглеских госпођа. Ту случајност је још више појачавао озбиљан, усредсређен израз лица ...

Црнка одмери собу, косимице погледа у човека и девојчицу слежући раменима, па се премести до прозора. Мрачни прозори су се тресли од влажног западног ветра. Крупно снежно пахуље, блистајући од белине, падало је на окна и одмах се тубило, однесено ветром. Дивља музика је паостајала све јача

После дугот ћутања, девојчица се одједном поче врпољити на својој постељи и љутио јасно прозбори сваску реч:

— Боже! боже! Како сам несрећна! . . . Несрећнија него ико! Човек устаде и идући како кривац, што никако није пристајало његовом огромном расту и

великој брада, (ситним корацима приђе девојчици. — Зар ти не спаваш, мила моја? — упита гласом као да се извињава. — Шта би хтела? — Ништа нећу! боли ме раме! Ти, тата, ниси добар човек, и бог ће те казнити! Видећеш,

казниће те! — Душице моја, ја знам да те боли раме, али шта ја могу да радим, мила моја? — рече он

тоном кајим се мало поднапити мужеви извињавају пред својим страшним женама. — То тебе, Саша, боли раме од путовања. Сутра ћемо стићи куд смо наумили, одморићемо се, па ће и то проћи . . .

— Сутра, сутра ... Сваки дан ми кажеш сутра. Путоваћемо ми још двадесет дана! — Али, мила моја, дајем ти поштену очинску реч сутра ћемо стићи. Ја никад не лажем, а што

нас је мећава задржала, ја за то нисам крив. — Ја не могу више да издржгам! Не могу, не могу!

Саша се снажно ритну ногом и соба одјекну од њеног непријатног пискавог плача. Отац махну руком на њу и збуњено погледа у црнку. Ова слеже раменима и неодлучио приђе Саши.

— Је ли, мила моја — рече она — зашто плачеш? Додуше, није добро кад боли раме, али шта да се ради?

— Видите, гоопођице — проговори човек брзо, као да се правда — ми две ноћи нисмо спавали, и путовали смо у неким гадним колима. Па, дабоме, природно што је болесна и што пати... Па смо још, знате, наишли на пијанога кочијаша, и украли нам кофер... мећава је за све време трајала, али зар вреди, госпођице, плакати? Него, ово спавање седећи умароло је и мене, па сам просто као пијан. Богами, Саша, ионако је тешко, а ти још плачеш!

Човек заврте главом, махну ружом и седе. — Наравно да не треба плакати — рече црнка. — Само бебе плачу. Кад си болесна, мила

моја, онда треба да се свучеш и да спаваш... Хајде да се свучемо! Кад се девојчица свукла и умирила, опет настаде ћутање. Црнка је седела крај прозора и са

неверицом посматрала кафаноку собу, икону, пећ... Види се да јој се учинила необична и одаја, и девојчица са дебелим носем у краткој дечјој кошуљици, и отац девојчицин. Тај чудни човек седи у куту, и изгубљеним погледом, као пијанац, гледа на све страие и дланом трља лице. Ћути, трепће, и кад се погледа на његову појаву налик на кривца, тешко би било замислити да ће одмах да проговори. Али баш он први отпоче разгавор. Поглади своја колена, накашља се, осмехну и рече:

— Комедија једна, богами ... Гледам и својим очима не верујем: ама, ког ли нас је ђавола судбина дотерала у ову гадну крчму? Шта је хтела тиме да каже? Понекад живот прави такав салто мортале да човек само гледа и у неверици трепће очима. Да ли и ви, госпођице, извољевате путосвати некуд далеко?

— Не, ту, близу — одговори црнка. — Ја путујем са нашег имања, двадесет врста одавде, и идем на наш мајур, код оца и брата. Ја сам Иловајска, а и мајур се тако зове, Иловајски, дванаест врста одавде. Ала је ружно време!

— Нема ништа горе од тога! Уђе хроми дечак и стави у теглицу од помаде нову свећу. — Ти, момче, мотао би да нам спремиш самовар! — обрати му се мушкарац. — А ко сада пије чај? — осмехну се ћопавко. — Грехота је пити пре службе... — Не мари, момче, нећеш се ти пећи у паклу већ ми ... При чају нови познаници су разговарали. Иловајска дознаде да се он зове Григориј Петрович

Лихарјов, да је рођени брат оном Лихарјову што је у једноме од суседних округа вођа племства, да је и он некада био спахија, али је у своје време „банкротирао". Лихарјов је већ знао да се Иловајска зове Марија Михаиловна, да је имање њенога оца огромно, али да само она мора да води бригу о њему јер и отац и брат олако схватају живот, безбрижни су и сувише воле хртове.



— Отац и брат су сами самцати на мајуру — рече Иловајска мичући прстима (имала је обичај да у разгавору прстима мрда пред својим дугуљастим лицем, и да после сваке реченице шиљастим језиком облизне усне) — они су мушкарци, безбрижан свет, и неће сами за себе ни прстсом да мрдну. Замишљам ко би им могао спремити да се омрсе о празнику после поста. Мајку немамо, а послуга нам је таква да није мене, не би им имао ко ни сто да постави. Можете сад замислити у каквом се стању налазе данас! Остаће без мрсних јела, а ја сву ноћ морам овде да седим! Како је све то незгодно!

Иловајска слеже раменима, соркну чај и рече: — Има празника који имају свој мирис. О Ускрсу, о Тројицама и Божићу у ваздуху мирише

некако нарочито. Чак и они који не верују воле те празиике. На пример, мој брат прича како нема бога, а кад дође Ускрс, он први трчи на јутрење.

Лихарјов погледа у Иловајску и насмеја се. — Кажу да нема бота — настави Иловскаја, па и она се насмеја — али, реците ми, молим

вас, откуда то да они славни писци, научници, и уопште паметни људи, на крају живота верују? — Ко у младости, госпођице, није способан да верује, тај ни у старости неће веравати у бога,

па макар био он и надсписатељ. Судећи по кашљу, Лихарјов је имао крупан глас, али, вероватно, из бојазни да говори гласно,

или из претеране стидљивости, говорио је у тенору. Пошто поћута мало, да уздахну и рече: — Ја овако резонујем, да је вера одлика човечјег духа. Она је исто што и таленат: са њом се

ваља родити. У колико ја могу по себи да судим, по људима које сам у свом животу видео, и по свему што се око мене дешавало, тај дар је у врло великој мери урођен Русима. Руски живот сам о себи је непрекидан низ вероања и заноса, а неверовање или одрицање вере, ако желите знати, Рус није ни омирисао. Кад он не верује у бога, онда то значи да верује у нешто сасвим друго.

Лихарјов узе од Иловске чашу чаја, отпи одједном до половине и настави: — Рећи ћу вам нешто о себи. Природа ми је усадила у душу ретку способност да верујем у

бога. Пола живота провео сам, далеко било, у друштву атеиста и нихилиста, али у моме животу није било ни тренупка да нисам веровао. Обично се догађа да се сваки таленат испољи још у раном детињству, па тако се и моја побожност обелоданила кад нисам могао дотаћи главом ни сто. Моја мати је волела да јој деца добро једу, и некад, кад ми је давала да једем, говорила је: „Једи! У животу је чорба главно јело!" Ја сам у то веровао, јео чорбу по десет пута дневно, јео као ајкула, до одвратности и несвестице. Дадаља ми је причала бајке, и ја сам вероао у домаће духове, у шумске авети, у ове могуће ђаволије. Некад, украдем од оца сублимат, поспем медене колаче па их носим на таван да их, знате, домаћи зли духови поједу па да поцркају. А кад сам научио да читам и да разумем оно што читам, настала је око мене права узбуна. Бежао сам и у Америку, одметао се у хајдуке, молио да ме приме у манастир и најмио дечаке да ме муче као Христа. И, скрећем: вам пажњу, моја је вера била увек активна, никада беживотна; кад сам бежао у Америку, никад нисам био сам, већ сам увек заводио још понеку такву исту будалу као и сам што сам, и беше ми мило кад сам се смрзао на прилазу у град и кад су ме после тукли: кад сам се одметао у хајдуке, враћао сам се кући обавезно са разбијеном њушком. Право да вам кажем, то је било најнемирније детињство! А кад су ме уписали у гимназију, па ме тамо засули разноразним истинама, да се Земља окреће око Сунца, или да бела боја није бела већ састављена од седам дугиних боја! Е, тада све оде у суноврат: и Навин који је Сунце зауставио, и моја мати која у име пророка Илије није признавала громобран, и отац, равнодушан према истинама са којима су ме упознали. Надахнуло ме је моје сазнање. Ишао сам по кући, по шталама, као суманут, проповедао своја сазнања, ужасавао се због туђе непросвећености, сагоревао од мржње према овакоме ко је у белој боји видео само бело... Него, то су ове ситнице и детињарије. А озбиљнији, тако рећи одважнији моји заноси отпочели су на универзитету. Јесте ли ви, госпођице, изволели свршити негде какав курс?

— У Новочеркаском, Донски девојачки завод. — А на женсном универзитету нисте били? Према томе, ви и не знате шта су науке. Све

науке, ма колико их било на свету, имају један исти жиг, без којег се сматрају незамисливим: тежњу за истином! Свака од њих, па макар и некаква фармакогнозија, има за циљ не корист, нити пријатност у животу, већ истину. То је сјајно! Кад почнете да проучавате неку науку, вас, пре свега, запрепасти њен почетак. Знате, нема ништа примамљквије, ни грандиозније, нити ма шта може толико да запрепасти и окупира човечји дух као што може увод у неку науку. Још од првих петнест предавања ви се већ одушевите најлепшим надама, и већ почнете сматрати себе за господара истине. И ја сам се посветио наукама несебично, страсно, као вољеној жени. Био сам њихов роб и осим њих нисам хтео да знам ни за какво друго сунце. Дан и ноћ, не дижући главе, ја сам бубао, пропадао на књизи, плакао кад су људи пред мојим очмма, ради својих личних циљева, експлоатисали науку. Али ја се нисам дуго одушевљавао. Ствар је у томе што свака наука (има овој почетак, али никако и крај, исто као и периодични разломак. Зоологија је пронашла тридесет пет хиљада врста инсеката, хемија набраја неких шездесет простих елемената. Ако се временом овим бројевима дода сдесна по десет нула, онда ће зоологија и хемија исто тако бити далеко од свога краја као и данас, док се цео савремени



научни рад своди баш на прираштај бројева. Овај трик сам ја разумео кад сам пронашао тридесет пет хиљада и прву врсту и нисам осетио задовољство. Дакле, разочарање нисам доживео јер ме је убрзо захватила нова вера. Затим ме занео нихилизам са његовим прогласима, крајњим преваспитањем и свакојаким стварима. Ишао сам у народ, радио у фабрикама, код подмазивача, код бурлака. Затим, кад сам лутајући по Русији добро оњушио руску бит, претворио сам се у страсног обожаваоца тога живота. Ја сам волео руски народ до суза, волео и веровао у његовог бога, у његов језик, у стваралачни рад... И тако даље, и тако даље... У своје време био сам и славенофил, Аксакову сам досађивао својим писмима, постао сам онда и украјинофил и археолог, и скупљач узорака народног стваралаштва... одушевљавао се идејама, људима, догађајима, местима ... непрекидно сам се одушевљавао! Пре пет година био сам и противник приватне својине; последње моје веровање било је непротивљење злу. Саша испрекидано уздахаиу и поче се мешкољити. Лихарјов устаде и приђе јој.

— Мила моја, да нећеш чаја? — упита је нежно. — Пиј га сам! — грубо одговори девојчица. Лихарјов се збуни, и као да је нешто крив врати се

столу. — Дакле, ви сте весело живели — рече Иловскаја. — Имате чега и да се сећате. — Па да, све је то пријатно кад човек са добрим саговорником седи уз чај и брбља, али

питајте шта ме је стајала та пријатност? Шта ме је стајала та разноликост у моме животу? Јер ја, госпођице нисам веровао као немачки доктор филозофије, ни као неки цирлихманирлих, нити сам живео у пустињи него је мене свака моја вера ломила као прут, кидала ми сваки део тела. Оцените сами. Био сам богат, као и моја браћа, али сада сам сиромах. У опојном диму одушевљења ја сам спљискао и своје и женино имање, грдне туђе паре. Сада ми је четрдесет две године, стараст за вратом, а ја ни крова немам, као псето које је преконоћ остало иза поворке товарних кола. Целога живота ја нисам знао шта је мир. Моја се душа непрекидно замарала, патила и од самих нада... Пропадао сам од тешог неуредног рада, трпео оскудицу, једно пет пута био у затвору, вукао се по архангелској и тобољској губернији... тешко је и сећати се тога! Живео сам, али у дишу нисам осећао сам процес живота. Верујете ли да ја нисам запамтио ниједио пролеће, нити опазио да ли ме је волела жена кад су се моја деца рађала? Шта још да вам кажем? Сви који су ме волели сматрали су да сам несрећан... Ево, има већ петнаест година како моја мати носи црнину збот мене, а моја поносита браћа, које је некада душа болела за мном, који су црвенели, сагибали своја леђа, траћили новац на мене, на крају крајева су ме омрзли као да сам отров.

Лихарјов устаде и опет седе. — Да сам ја само несрећан, захвалио бих богу и на томе — настави он не гледајући у

Иловајску. — Маја личиа несрећа је на последњем месту кад се сетим само како сам у својим заносима често био смешан, далеко од сваке истине, неправичан, суров, страшан! Како сам често из свег срца мрзео и презирао оне које је требало волети, и обрнуто. Хиљаду пута сам изневеравао себе. Данас верујем, падам ничице, а већ сутра као кукавица бежим од својих јучерашњих богова и пријатеља, и ћутке гутам да ме нека хуља прати у стопу, коју су намерно подметнули. Бог једини зна како сам често, од стида због својих одушевљења, плакао и гризао јастук. Ниједном у жишоту нисам намерно слагао, нити учинио неко зло, али моја савест није чиста! Госпођице, ја се не могу похвалити да на својој савести не носим и нечији живот, јер моја жена коју сам ја довео до исцрпености својим немарам, умрла је пред мојим очима. Да, моја жена! Чујте, данас у нашем заједничком животу преовлађују два става према жени. Једни мере женске лубање да би доказали да је жена нижа од мушкарца, траже њене недостатке да би је исмејали, да се направе оригинални у њеним очима и да оправдају свој зверски инстинкт, А други се овим силама труде да жену уздигну до себе, то јест да је приморају да набуба тридест пет хиљада врста инсеката, да говори и да пише исте глупости које и сами говоре и пишу ...

Лице се Лихарјова смрачи. — А ја вам кажем да је жена увек била и биће робиња мушкарца — поче говорити он крупним

гласом и лупну песницама о сто. — Она је као фини мекан восак од кога је човек увек могао да изваја све што год је хтео. Господе боже мој, она је ради јефтинот човековог одушевљења шишала овоју косу, напуштала породицу, умирала у туђини ... Међу идејама, због којих би се сама жртвовала, нема ниједне женске идеје ... Безгранична, одана робиња! Ја нисам мерио лубање, него говорим ово из свог тешког, горког искуства. Најпоноситије, самосталне жене, само кад сам успевао да им наговестим своје надахнуће, ишле су за мном без размишљања, без питања и радиле ове што сам ја хтео; од калуђерице створио сам нихилисткињу, која је, као што сам после чуо, пуцала на жандарма; моја жена ни за тренутак ме није остављала за све време мојих скитања, и као ветроказ мењала је своју веру упоредо с тим како сам ја мењао овоје заносе. Лихарјов скочи и поче ходати по соби.

— Племенито, узвишено ропство! — рече он пљескајући рукама. — Управо у томе се и састоји виши смисао жениног живота! Из ужасног хаоса који се нагомилао у мојој глави док сам био у контакту са женама, у моме сећању, као кроз филтер, нису се задржале идеје, нити паметне речи, ни филозофија, већ најобичнија покорност пред судбином, оно чудно милосрђе, оно праштање свега.,.



Лихарјов стеже песнице, упре поглед у једну тачку, и са неком страсном напетошћу, као да хоће сваку реч да исиса, процеди кроз стиснуте зубе:

— Она ... она великодушна истрајност, верност до гроба, поезија срца ... Смисао живота и јесте баш у том резигнираном мучеништву, у сузама које камен омекшавају, у бескрајној љубави која све опрашта, која у хаос живота уноси светлост и топлоту...

Иловајска се лагано диже, крочи до Лихарјова и унесе му се у лице. По сузама које су блистале на његовим трепавицама, по уздрхтаном, страсном гласу, по руменилу образа, беше јој јасно да му жене не беху случајна ни проста тема разговора. Оне су предмет његовог новот заноса или, како он каже, нове вере! Иловајска први пут у животу види човека који је занесен и који страсно верује! Док је гестикулирао, севао очима, он јој је изгледао суманут, бесан, али у његовим зажареним очима, у говору, у покретима целог његовог огромног тела, било је толико лепоте да је она, и не примећујући то, стајала пред њим као укопана и усхићено му гледала у лице.

— А узмимо, на пример, моју мајку! — рече он пружајући према њој руке и правећи молећиво лице. — Ја сам отровао њен живот, по њеном схватању, осрамотио породицу Лихарјових, а њој нанео толико зла колико то може да учини најгори душманик, и шта онда? Браћа јој дају неку пару за нафору и за молитве, а она, одричући се свега под религиозним осећањем, скупља и чува тај новац и потајно га шаље свом развратном Григорију! Само та једна ситница куд и камо више васпитава и оплемењује душу него све теорије, мудре речи и тридесет пет хиљада разних врста! Могу вам за то навести хиљаде примера. Па макар узео и вас! Напољу мећава, ноћ, а ви путујете брату и оцу, да их о празнику огрејете милоштом, мада они, можда, и не мисле на вас, заборавили вас. А доцније, ако заволите човека, ви ћете поћи за њим. Је л' те, да ћете поћи?

— Да, ако ... заволим. — Ето, видите! — обрадова се Лихарјов, па чак и ногом лупну. — Богами, веома ми је мило

што сам се са вама упознао! Имам срећу да се увек упознајем са дивним људима. Нема готово дана да не упознам таквог човека за кога бих просто душу дао. Има на овом свету много више добрих него рђавих људи. Ево, рецимо, како смо ја и ви отворено и срдачно поразговарали као да се сто година познајемо. Понекад, десет година се уздржавамо, ћутимо, бивамо закопчани и пред пријатељима и пред женом, а сретнемо ли се у возу са питомцем академије, сву душу сручимо поред њега. Имам част да вас тек први пут видим, а исповедио сам вам се како се никада досад нисам исповедао. Откуда је то тако?

Тарући руке и осмејкујући се радосно, Лихарјов прошета по соби и поново започе разговор о женама. У том зазвони на јутрење.

— Господе! — заплака се Саша. — Он својим разговором не да ми да спавам! — Ах, да! — прену се Лихарјов. — Опрости, мила моја! Спавај, спавај ... Осим ње, имам још

два малишана — настави он шапатом. — Они, госпођице, живе код стрица, а она ни дана не може да дахне без оца. Пати, гунђа, а припија се уз мене као мува уз мед. Ја сам се, госпађице, распричао, а ни вама не би сметало да се мало одморите. Је ли по вољи да вам удесим постељу?

И не чекајући за дозволу, он истресе њен мокри огртач и простре га по клупи окренувши кожно наличје горе, затим прикупи разбацане мараме и шалове, стави уместо узглавља савијен капут у трубу, и све то уради ћутке, са изразом понизног страхопоштовања, као да се није бактао са женским крпама већ са деловима црквених посуда. У целој његовој појави осећало се као да је кривац, збуњен, управо као да се пред слабим и нежним створењем стиди свог високог раста и снаге...

Кад Иловајска леже, он угаси свећу и седе на хоклицу поред пећи. — Тако је то, госпођице — прошапута он палећи дебелу цигарету и пуштајући дим кроз

пећ.Природа је усадила у Руса ретку способност веровања, проницљиву памет и мислилачки дар, али безбрижност, лењост и сањалачка лакомисленост све то претварају у прах ... Да-а ...

Иловајска је са чуђењем зурила у мрак и видела само црвено осветљено место на икони, светлуцање ватре из пећи на лицу Лихарјова. Помрчина, звоњење звона, хук мећаве, хроми дечак, Саша са својим гунђањем, злосрећни Лихарјов и његов говор, све се то преплитало, претварало у један огроман утисак, и њој се учини да је цео божји свет фанстастичан, пун чуда и чаробних сила. Све што је ,сад чула звучало јој је у ушима, и чинило јој се да људски живот изгледа као дивна, поетична бајка којој нема краја.

Огроман уписак је све више растао, заносио њену свест, и претварао се у сладак сан. Иловајска је спавала, али видела је кандило и дебели нос на коме је поигравала црвена светлост.

Она зачу плач. — Драги тата — нежно је преклињао детињи глас — да се вратимо код чике. Тамо је јелка.

Тамо су Стјопа и Коља! — Мила моја, зар могу нешто да урадим? — убеђивао ју је је тихо крупан мушки глас. —

Разу-меј ме! Де, разумеј! И детињем плачу придружи се и мушки. Овај глас људског јада усред олујне хуке допре до

ушију девојке као нежна, људска музика, да она не могаде да издржи то нежно осећање, па такође заплака. Зачас је чула како јој се велика црна сенка тихо приближавала, подигла са пода спали шал и



увила јој ноге. Иловајску разбуди чудновата дрека. Она скочи и зачуђено погледа око себе. Кроз прозоре, до

пола затрпане онегом, јурнуло је плаво свитање. У соби беше сумрак потпуно сив, кроз који се разговетно оцртавала и пећ, и успавана девојчица, и Наср-Един. Пећ и кандило већ су се угасили. Кроз широм отворена врата видела се велика кафанска одаја, са клупом и столовима. Некакав човек, тужног, циганског лица, зачуђено погледа, стајао је насред собе у барици од раскрављеног снега и на једној палици држао велику црвену звезду. Око њега се окупила гомила дечака, непомичних као статуе, сви прекривени снегом. Светлост која је продирала кроз црвену хартију звезде руменила је њихова влажна лица. Гомила се у нереду драла, и из њене вике Иловајска је разабрала само једну строфу:

Ох, ти, дечко санани, Узми ножић танани, Закољимо Чивутина Жалоснога сина ...

Крај клупе је стајао Лихарјов, с ганутошћу је гледао у певаче и ногом трупкао у такту. Кад је угледао Иловајкују, осмехнуо се целим лицем и пришао јој. Она се такође осмехну.

— Срећан празник! — рече он. — Видео сам, ви сте добро спавали. Иловајска је гледала у њега, ћутала и наставила да се осмејкује. После ноћашњих разговора, он јој се више није чинио ни онако висок, ни плећат, већ мали,

онако како нам изгледа да је мали и највећи брод за који кажу да је пребродио океан. — Е, мени је време да путујем — рече она — Треба да се обучем. — А, је л'те, куда ћете ви

кренути сад? — Ја? На станицу Клинушки, одатле у Сергијево, а из Сергијева четрдесет врста колима, на

рудник угља једног глупака, неког генерала Шашковског. Браћа су ми нашла тамо место управника Копаћу угаљ.

— Допустите, ја познајем тај рудвик. Шашковски је мој ујак. Али... зашто ви тамо идете? — упита Иловајска посматрајући га зачуђеио.

— Као управник. Да управљам рудником. — Не разумем! — слеже раменима Иловајска. Ви идете у рударска окна. Али тамо је гола,

пуста степа, таква чамотиња, да ви ни два дана нећете саставити! Угаљ је рђав, нико га не купује, а мој ујак је манијак, деспот, банкрот... Ви ни плату нећете примати!

— Свеједно — рече Лихарјов равнодушно. — Хвала и на рудним очнима. Иловајска слеже раменима и у узбуђењу поче ходати по соби. — Не разумем, не разумем! — рече она и стаде мрдати прстима испред свог лица. — То није

могућно и... и оније ни паметно! Схватите, море, да је то... да је то горе од заточења, то је гроб за живог човека! Ох, боже — рече она живо прилазећи Лихарјову и мрдајући прстима испред његовог осмехнутог лица; горња јој је усна дрхтала, а дугуљасто лице постало бледо. — Е, па замислите голу степу, самоћу. Тамо нећете имати ни с ким речи да проговорите, а ви се заносите женама! Рударска окна и жене!

Иловскаја се наједном застиде свог падања у ватру и, окренувши се од Лихарјова, оде до прозора.

— Не, не, ви тамо не можете ићи! — рече она убрзано шарајући прстом по стаклу. Не само душом већ је и леђима сна осећала да иза ње стоји један бескрајно несрећан,

изгубљен и запуштен човек, а он, као да није сввстан своје несреће, као да није ноћас плакао, гледао у њу и добродушно се осмејкивао. Боље би било да је наставио да плаче! Она неколико пута, узбуђена, прође по соби, затим застаде у кутку и замисли се. Лихарјов је нешто говорио, али га она није слушала. Окренувши му се леђима, она извади из новчаника двадесет пет рубаља у банкноти, дуго их је стезала у руци и, окренувши се Лихарјову, поцрвене и банкноту стрпа у свој џеп.

Пред вратиома се зачу кочијашев глас. Иловајска, ћутке, са озбиљним усредсређеним изразом лица поче да се облачи. Лихарјов ју је завијао и весело ћеретао, али свака његова реч падала је на њену душу као огроман терет. Није пријатно слушати када се шегаче несрећници или сасмртници.

Када се заврши претварање живог човека у балу без облика, Иловајска последњи пут поче разгледати „путничку" собу, пастоја ћутећи и лагано изађе. Лихарјов пође да је испрати...

А напољу је стално још зима, бог ће га свети зеати зашто, али она се једнако љутила. Читави облаци мокрог, крупног снега немарно су се ковитлали изнад земље и нису могли нигде да се скрасе. Коњи, санке, дрвеће, бик привезан за стуб — све је бело и чинило се да је меко и паперјасто.

— Е па, нека вас бог чува — промрмља Лихарјов помажући Иловајској да се смести у санке. — Не помињите ме по злу ... Иловајока је ћутала Када санке пођоше и почеше заобилазити велики снежни смет, она се

окрете према Лихарјову са таквим изразом као да је желела нешто да му каже. Он јој притрча, али



она му не рече ни речи, само га погледа кроз дуге трепавице на којима су висиле пахуљице ... Да ли је његова осетљива душа умела заиста да прочита тај поглед, или га је можда

уобразиља варала, али њему се наједном учини да кад би направио још два-три добра, снажна потеза, та би му девојка опростила његове неуспехе, старост, његову злу судбину, и пошла би за њим не распитујући се и не размишљајући. Дуго је стајао као укопан и гледао у трагове које су остављали саоници. Пахуљице су нагло падале на његову косу, браду, рамена ... Убрзо се траг од саоница изгуби, а и он, засут снегом, поче да личи на белу стену, али његове очи су још непрестано тражиле нешто у снежним облацима.

ТО ЈЕ БИЛА ОНА (43)

Испричајте нам нешто, Петре Ивановичу, рекле су девојке. Пуковник је завртео свој седи брк, хракнуо и почео: То је било хиљаду осамсто четрдесет треће, када је наш пук стајао лод Ченстоховом. А треба

вам скренути пажњу, моје госпе, да је зима те године била љута, тако да није прошао ниједан дан а да стражарима нису промрзли носеви или да мећава није засипала снегом путеве. Цича зима, која је почела крајем октобра, трајала је све до априла. У то доба, треба вам напоменули, ја нисам изгледао тако стар као на диму осушен чибук, као сада, већ сам био, можете замислити, момак и по, пуцао од здравља, лепотан мушкарац, једном речи. Дотеривао сам се као паун, бацао новац десно и лево, засукивао бркове, као ниједан заставник на свету. Дешавало се, намигнем ли само, звецнем ли мамузом и засучем брк — и најохолија лепотица претвара се у послушно јагњешце. Жудео сам за женама, као паук за мувама, и тако бих, госпе моје, стао да вам пребројавам Пољакиње и Јеврејке које су у своје време висиле на моме врату, смем да вас уверим, у математици не би било довољно бројева... До-ајте свему томе да сам био пуковски ађутант, да сам одлично играо мазурку и био ожењен веома лепом женом, бог да јој душу прости. А какав сам био обешењак, усијана глава, не можете ни да замислите. Ако се у срезу догодила каква год љубавна афера, ако су неком Јеврејину почупани зулуфи, шти неки шњахтић ударен по њушци, знало се да је то закувао потпоручник Вивартов.

У својству ађутанта мени се често дешавало да тумарам по срозу. Час сам ишао да купујем овас или сено, час сам продавао Јоврејима и пољској господи шкартиране коње, а најчешће, госпе моје; као због службе, јурио на рандеву с пољским госпођицама или код богатих спахија да играм карте ноћу, уочи Божића, како се сада сећам, ишао сам из Чанстохове у село Шевољки, куда су ме послали та потреби службе. Време је било, морам вам рећи, страховито ...

Била је цича зима, тако да су чак и коњи кашљали, а ја и мој кочијаш за неких пола часа претворисмо се у леденице... Мраз се још могао подносити, и овако и онако, али замислите, на пола пута одједном се дигла мећава. Бели покров се усковлтлао, узвртео, као ђаво пред јутрење, ветар застењао као да су му жену отели, пут ишчезао... Не више него за десет минута ја, кочијаш и коњи били смо прекривани снегом.

— Ваше благородство, скренули смо с пута! — каже кочијаш. — Ах, до ђавола! Шта си, ћускијо, гледао? Но, крећи право, можда ћемо набасати на неку

кућу. Ишли смо, ишли, кружили, кружили и око пола ноћи наши су коњи набасали на врата имања,

како се сада сећам, грофа Бојадловског, богатог Пољака. Пољаци или Јевреји, то је мени свеједно као хрен после ручка, али, треба истину рећи, пољски племићи су гостољубиви и нема ватреније жене од пољске племкиње ...

Нас су пустили унутра... Гроф Бојадловски живео је у то време у Паризу, и нас је примио његов управитељ, Пољак Казимир Хапцински. Сећам се, није прошао ни један сат, а ја сам већ седео у управниковом стану, кокетирао с његовом женом, пио и играо карте. Пошто сам добио пет червонаца и напио се, замсмолио сам да спавам. Пошто није било места у том крилу зтраде, мени су спремили собу у грофовској великој кући.

— Ви се не бојите привиђења? — упитао је управник, уводећи ме у малу собу, која је била одмах до велике празне сале, пуне хладноће и мрака.

— А зар ту има привиђења? — уиптао сам слушајући како глуви одјек понавља моје речи и кораке.

— Не знам — насмејао се Пољак — али мени се чини да је то место најпогодније за привиђења и нечисте духове.

Ја сам се добро налокао и био пијан као четрдесет хиљада обућара, али, треба признати, од тих речи обузе ме језа. Ђаво да га носи, боље стотину Черкеза неголи једно привиђење. Али нема шта, свукао сам се и легао. Моја свећа једва, једва је осветљавала зидове, а на зидовима, можете мислити, портрети предака, један од другог страшнији, старо оружје, ловачки рогови и остала фантазмагорија. Била је гробна тишина, само су у суседној сали шушкали мишеви и пуцкетао расушени намештај. Иза прозора збивало се нешто паклено... Ветар је опевао некога, дрвеће се повијало са јауком и плачем; нека врашка ствар, мора бити прозорски капак, жалосно је шкрипала и



ударала по прозорском раму. Додајте свему томе да ми се вртело у глави, а са главом и цео свет... Када сам затварао очи, мени је изгледало да мој кревет јури по целој празној кући и игра „труле кобиле" са духовима. Да бих смањио свој страх, ја сам, пре свега, угасио свећу, јер су празне собе при светлости много страшније него у мраку.

Три девојке, које су слушале пуковника, примакле су се ближе приповедачу и зауставиле на њему непокретне очи.

Но — продужио је пуковнмк — ма како се трудио да заспим, сан је бежао од мене. Час ми се чинило да се лопови увлаче кроз прозор, час се чуо нечији шапат, час је неко додиривао моје раме — уопште причињавала ми се вражија ствар, позната сваком ко је ма када осетио нервну напетост. Али, можете замислити, усред ђавољег посла и хаоса звукова ја разговетно разликујем звук сличан шљапкању домаћих ципела. Прислушкујем — и шта мислите? — чујем како неко прилази мојим вратима, кашље и отвара их ...

— Ко је ту? — питам подижући се. — То сам ја... не бој се! — одговара женски глас. Упутио сам се вратима ... Прошло је неколико секунди и ја сам осетио како се две женске

ручице, меке као паперје, положише на моја плећа. — Ја те волим... Ти си ми дражи од живота — рекао је женски мелодични гласић. Врели дах додирнуо је моје образе... Заборавивши на мећаву, на духове, на све на свету, ја

сам обрглио руком струк... о какав струк. Такве струкове природа може да ствара само по специјалној наруџбини, једном у десет година... Танак, као исклесан, врео, ефемеран као дисање детета! Ја нисам издржао. Снажно сам је обгрлио. Наша уста су се слила у снажан дуг пољубац, и... кунем вам се свим жанама света, ја до гроба нећу заборавити тај пољубац.

Пуковник је ућутао, испио пола чаше воде и наставио спустивши глас: — Када сам другог дана погледао кроз прозор, видео сам да је мећава још већа... Није било

никакве могућности да се оде. Морао сам целог дана да седим код управника, да играм карте и да пијем. Увече сам опет био у празној кући, и тачно у поноћ опет сам грлио познати стас ... Да, гоопођице, да није било љубави, ја бих тада скапао од досаде. Пропио бих се, по свој прилици.

Пуковник је уздахнуо, подигао се и ћутећи пошао по гостинској соби. — Али... шта је даље било? — упитала је једна од госпођица, замирући од исчекивања. — Ништа. Следећег дана сам био већ на путу. — Али... ко је била та жена? — питале су

збуњено госпођице. — Јасно ко. — Ништа није јасно ... — То је била моја жена! Све три госпођице су поскочиле као опарене. — То јест... како то? — питале су оне. — Ах, Господе, шта је ту неразумљиво? — рекао је пуковник нервозно и слегао раменима. Па

ја сам се, чини ми се, довољно јасно изражавао! Ишао сам у Шевелки са женом. Она је ноћивала у празној кући, у суседној соби... Сасним јасно!

— Хм-м — проговориле су госпођице разочарано, спустивши руке. Почели сте добро, а завршили богзна како. Жена ... Извините, али то је чак неинтересантно... и нимало паметно.

— Чудно, ви бисте хтеле да то не буде моја законита жена, већ некаква туђа жена. Ах, госпођице, госпођице! Ако ви сада тако расуђујете, шта ћете говорити када се будете удале?

Гаопођице су се збуниле и заћутале. Оне су се надуриле, намргодиле и, сасвим разочаране, почеле гласно да зевају... За вечером нису ништа јеле, правиле су од хлеба куглице и ћутале.

— Али, да знате, то је чак... непоштено! — није издржала једна од ших. Зашто је требало причати ако је такав крај? Нама ничег лепог у тој причи ... Чак бесмислено.

— Почели сте тако заводљиво и... одједном прекинули... — Исмевање, и ништа више! — Но, но, но ... ја сам се нашалио ... — рекао је пукавник. — Не љутите се, госпођице, ја сам

се нашалио. То није била моја жена, већ жена управникова... — Да?! Госпођице су се одједаом развеселиле ... Оне су се примакле пуковнику и, доливајући му

вина, обасуле га питањима. Досада је ишчезла, ишчезла је ускоро и вечера, јер су госпођице почеле да једу с великим апетитом.

ШАМПАЊАЦ (44)

Прича пробисвета

Те године, које почиње моја прича, ја сам био шеф постаје на једној од наших југозападних железничких пруга. Да ли ми је било весело или досадно да живкм у постаји, можете видети из тога што на двадесет врста уоколо није било ниједног људског насеља, ниједне жене, ниједне честите крчме, а ја сам тада био млад, снажан, ватрен, без памети и глуп. Једина разонода могли су да буду



прозори путничких возова и гадна вотка, у коју су Јевреји мешали татулу. Дешавало се да на прозору вагона промакне женска глава, а ти стојиш као кип, не дишеш и гледаш све дотле док се воз не претвори у једва видљиву тачку; или попијеш, колико год можеш, одвратне вотке, отупиш и не осећаш како пролазе дуги часови и дани. На мене, пореклом са севера, степа је деловала као неко забачено татарско гробље. Лети је она, са својим свечаним миром — монотони звуци цврчка, прозрачна месечева светлост, од које се никуда не можеш сакрити — изазивала у мени туробну сету, а зими беспрекорна белина степе, њена хладна даљина, дуге ноћи и завијање вукова притискали су ме као тешка мора.

На постаји је живело неколико особа: ја са женом, глуви и шкрофулозни телеграфист и три чувара. Мој помоћник, млад туберкулозни човек, ишао је у град да се лечи, где је живео месецима, препуштајући мени све обавезе, заједно са правом да користим његову плату. Деце нисам имао, госте нисам могао ничим намамити, а ја сам могао сам ићи у госте само код колега по служби, а и то не чешће него једанпут месечно. Уопште, предосадан живот.

Сећам се, дочекивао сам са женом Нову годину. Седели смо за столом, лењо жвакали и слушали како у суседној соби монотоно куцка на свом апарату глуви телеграфист. Ја сам већ попио пет чашица вотке с татулом, и подупревши своју тешку главу песницом, мислио о овојој непобедивој, безилазној досади, а жена је седела поред мене и није скидала очи са мога лица. Гледала је она у мене тако како може да гледа само жена која на овом свету нема ништа осим лепог мужа. Волела ме је безумно, ропски и не толико моју лепоту или душу, колико моје грехе, моју злобу и досаду, чак и моју суровост, када сам је у пијаном бесу, не знајући на кога да излијем своју злобу, мучио прекорима.

И поред досаде која ме је гризла, спремали смо се да дочекамо Нову годину необично свечано и чекали смо поноћ са некаквим нестрпљењем. Ствар је у томе што смо имали спремне две боце шампањца, цравог правцатог, с етикетом удове Клико; то благо сам ја добио за опкладу, још јесенас, код начелника ове деонице, лумпујући код њега на крштењу. Догађа се да за време часа математике, када се чак и ваздух смрзава од досаде, у учионицу из дворишта улети лептир; дечаци подижу главе и почињу с радозналошћу да прате лет, као да пред собом не виде лептира, већ нешто ново, чудно; исто тако је нас забављао и обичан шампањац, који је случајно доспео у нашу досадну постају. Ми омо ћутали и погледали час на сат, час на боце.

Када је казаљка показивала пет до дванаест, ја сам почео полако да вадим чеп из боце. Не знам да ли сам ослабио од вотке или је боца била сувише влажна, само се сећам, када је чеп са праском полетео ка плафону, моја боца је исклизнула из руку и пала на под. Просуло се вина, не више од једне чаше, јер сам стигао да ухватим боцу и да јој прстом запушим шиштећи грлић.

— Но, срећна Нова година, много среће! — рекао сам, наливајући две чаше. — Пиј! Жена је узела своју чашу и зауставила на мени уплашен поглед. Њено лице је побледело и

изражавало ужас. — Ти си испустио боцу? — упитала је она. — Да, испустио, па шта је с тим? — Није добро — рекла је она, остављајући своју чашу и бледећи још више. — Рђав знак. То

значи да ће нам се у овој години десити нешто лоше. — Каква си ти сељанка! — уздахнуо сам. — Паметна жена, а бунцаш као стара дадиља. Пиј! — Дај боже да ја бунцам, али... нешто ће се неизбежно десити! Видећеш! Она чак није ни сркнула из своје чаше, отишла је у страну и замислила се. Ја сам рекао

неколико старих фраза на рачун предрасуда, попио пола боце, прошетао из угла у угао и изишао. Напољу је, у својој хладној самотној лепоти, била тиха хладна ноћ. Месец и око њега два бела

паперјаста облака, непомично као прилепљени, лебдели су изнад постаје и као да су нешто чекали. Од њих је долазила лака прозрачна светлост и нежно, као да се плаши да не увреди стидљивост, дотицала белу земљу, осветљавајући све: сметове, насип ... Било је тихо.

Ја сам ишао дуж насипа. „Глупа жена!" мислио сам, гледајући у небо осуто сјајним звездама. „Чак и да прихватимо да

знамења понекад говоре истину, шта би то лоше могло да нам се деси? Оне несреће које смо већ искусили и које су сада ту тако су велике да је тешко замислити штогод горе. Какво се зло може учинити риби која је већ уловљена, испржена и изнета на сто са сосом?"

Високи јаблан, покривен ињем, појавио се у сивој магли, као див огрнут покровом. Он ме је погледао строго и туробно, као да је, попут мене, схватао своју усамљеност. Ја сам га дуго посматрао. „Моја младост страћена је ни у шта, као непотребни опушак", настављао сам да мислмм. „Родитељи су ми умрли док сам још био дете, из гимназије су ме истерали. Родио сам се у племићској породици, али нисам добио ни васпитање ни образовање, а знања нисам стекао више него какав ложач. Немам ни склоништа, ни блиских, ни пријатеља, ни омиљеног посла. Ни за шта нисам способан и сад, у пуној снази, нисам био ни за шта друго него да са мном запуше место шефа постаје. Осим неуспеха и невоља у животу ни за шта друго нисам знао. Шта још може лоше да се догоди?"

У даљини се појавило црвено светло. У сусрет ми је долазио воз. Заспала степа слушала је његову буку. Моје мисли су биле тако горке да ми се чинило да мислим наглас и да стењање



телеграфа и бука воза предају моје мисли. „Шта још може лоше да се догоди? Губитак жене?" питао сам се. „И то није страшно. Од своје

савести не можеш се сакрити: ја не волим жену! Оженио сам се њоме кад сам био још дечак. Сада сам млад, снажан, а она је омршавила, остарила, оглупела, од главе до пете пуна предрасуда. Чега има доброг у њеној отужној љубави, упалим грудима, увеломи погледу? Ја је трпим, али је не волим. Шта се може догодити? Моја младост пропада бам-бадава. Жене промичу поред мене само на прозорима вагона, као звезде падалице. Љубави није било и нема је. Пропада моја одважност, моја смелост, срдачност... Све пропада, као ђубре, и моје ботатство ту, у степи, не вреди ни пребијене паре."

Воз је с буком пројурио поред мене и равнодушно ме осветлио својим црвеним прозорима. Ја сам видео како се зуставио код зелених светлости постаје, застао на минут и појурио даље. Пошто сам прошао две врсте, вратио сам се натраг. Тужне мисли ме нису напуштале. Ма како ми било тешко, али сећам се, ја као да сам се старао да моје мисли буду што тужније и мрачније. Знате, ограничени и самољубиви људи имају тренутке када им сазнање да су несрећни причињава некакво задовољство, и они чак кокетирају пред самим собом својим несрећама. У мојим мислима било је много истине, али много и бесмисленог, хвалисавог, и нечег дечачки изазовног било је у моме питању: „Шта још може лоше да се догоди?"

„Па шта се то може догодити?" питао сам се док сам се враћао. „Као да је све већ преживљено. И био сам болестан, и новац губио, и сваког дана примам приговоре од старешина, и гладујем, и бесни вук је долутао у двориште постаје. Шта још? Вређали су ме, понижавали... и ја сам вређао у свом веку. Једино злочинац никад нисам био, али ја сам, чини се, неспособан за злочини, мада се суда не бојим."

Два облака су већ отишла од месеца и стајала су даље, као да су се дошаптавала о нечему што не треба да зна месец. Лаки ветрић пролетео је кроз степу, носећи потмулу буку воза који је отишао.

На прагу куће дочекала ме је жена. Њене очи су се весело смејале, и цело лице одисало задовољством.

— Има новости! — прошапутала је она. — Уђи брзо у овоју собу и обуци нови калут, имамо гошћу!

— Какву гошћу? — Сада је возом стигла ујна Наталија Петровна. — Каква Наталија Петровна? — Жена мога ујака Семјона Фјодорича. Ти је не знаш. Она је врло добра и привлачна ...

Вероватно да сам се намрштио, јер се жена уозбиљила и прошапутала брзо: — Свакако, чудно је што је дошла, али ти се, Николају, не љути и буди предусретљив. Она је

несрећна. Ујка Семјон Фјодорич је, у ствари, деспот и зао, с њим је тешко сложити се. Она каже да ће само три дана остати код нас, док не прими писмо од брата.

Жена ми је још дуго шапутала неке глупости о ујки деспоту, о људској слабости уопште и младих жена нарочито, о нашој дужности да дамо склониште свакоме, чак и већим грешницима и сл. Не схватајући баш ништа, обукао сам нови капут и пошао да се упознам са „ујном".

За столом је седала млада женица великих црних очију. Мој сто, сиви зидови, грубо израђен диван ... изгледа да се све, до најситније трунке прашине, подмладило и развеселило у присуству тог бића, новог, младог, које је одисало неким необичним мирисом лепог и порочног. А да је гошћа била порочна, схватио сам по осмеху, по мирису, по нарочитом начину гледања и игри трепавица, по тону којим је говорила са мојом супругом, поштеном женом... Није марала да ми прича да је побегла од мужа, да је њен муж стар и деспот, да је она добра и весела. Ја сам све схватио она први поглед; сумњам да у Европи још постоје мушкарци који не умеју да разликују на први поглед жену извесног темперамента.

— А ја нисам знала да имам тако крупног нећака — рекла је ујна, пружајући ми руку и смешећи се.

— А ја нисам знао да имам тако привлачну ујну! — рекао сам. Поново је почела вечера. Запушач је са праском излетео из друге боце, и моја ујна је попила

надушак пола чаше, а када је моја жена изашла на тренутак, ујна се већ није устручавала и попила је целу чашу. Огжо сам се и од вина и од присуства жене. Сећате се романсе?

О, црне очи, о, очи страсне, Очи ватрене и дивне, Како вас волим, Како вас се бојим. Не сећам се шта је било потом. Ко жели да сазна како почиње љубав, нека чита романе и дуге приче, а ја ћу рећи само мало и речима те исте глупе романсе: Мора да сам вас угледао У зао час.

Све је отишло до ђавола, окренуло се тумбе. Памтим страшни, помамни вихор који ме је узвитлао као какво перце. Кружио је он дуго и збрисао с лице земље жену, и саму ујну, и моју снагу. Из забачене постаје бацио ме је, као што видите, на ту тамну улицу. Сада реците: шта још лоше може мени да се деси?



НОВОГОДИШЊА МУКА (45)

Скица најновије инквизиције

Ви облачите фрак, качите око врата Станислава, ако га имате, парфимишете марамицу, заврћете у облику спирале бркове и ове то с тако злобним, плаховитим покретима као да не облачите самог себе, већ свог најгорег непријатеља.

— А, нека те ђаво носи! — мрмљате кроз зубе. — Нема мира ни радним даном ни празником! Под старе дане луташ као пас! Поштари живе спокојније.

Поред вас стоји ваша, дозволите да кажем, животна сапутница Верочка и врпољи се. — Гле ти њега шта је измислио: не ићи у посете! Ја се слажем, посете су глупост, предрасуда,

не треба их правити, али ако се ти усудиш да останеш код куће, кунем се, ја ћу отићи, отићи... заувек отићи! Ја ћу умрети! Само једног ујака имамо, и ти... ти не можеш, тебе мрзи да му честиташ Нову годину! Рођака Леночка нас толико воли, а ти бестидниче нећеш да јој укажеш част. Фјодор Николајич ти је дао новац у зајам, брат Петја тако воли целу нашу породицу. Иван Андрејич ти је нашао место, а ти!... ти не осећаш. Боже, како сам несрећна! Не, не ти си потпуно глуп. Не треба теби жена, тако кротка као што сам ја, већ вештица, тако да те гњави сваког тренутка! Да-а! Бестидниче! Мрзим те! Презирем! Овог часа иди! Ево ти списка ... Код свих иди у посету који су овде записани. Ако пропустиш макар једног, не смеш се вратити кући!

Верочка се не туче и не гребе очи. Али ви не осећате ту великодушност и настављате да гунђате... Када је завршено облачење и бунда већ обучена, прате вас до самог излаза и говоре за вама:

— Тиранине! Мучитељу! Изроде! Ви излазите из свог стана (Зубовски булевар, кућа Фуфочкина), седате у санке и говорите

гласом Соломона који умире у „Далили": — У Лефортово, до црвених касарни! Московске кочије имају сада покриваче за ноге, али ви

не цените ту великодушност и осећате да вам је хладно... Логика супруге, синоћња гужва на маскаради у Великом позоришту, мамурлук, страсна жеља да се завалите и заспите, послепразнична горушица — све се то стапа у непрекидну збрку и изазива у вама мучнину. Мука вам је ужасно, а уз то се кочијаш једва, једва вуче, као да иде да умре...

У Лефортову живи ујка ваше жене, Семјон Степанич. То је најдивнији човек. Он безумно воли вас и вашу Верочку, после смрти оставиће вам наследство, али ... до ђавола с њим, с његовом љубављу и наследством! На вашу несрећу ви улазите код њега баш у време када је он загњурен у тајне политике.

— Јеси ли чуо, душо моја, шта је намислио Батенберг? — пресреће вас он. — Каква људина, а? Али каква Немачка!

Семјон Степанич је луд за Батенбергом. Он, као и сваки руски малограђанин, има овоје мишљење о бугарском питању, и да је у његовој власти, он би то питање решио да не може бити боље...

— Не-е, брате, ту ни Муткурка ни Стамбулка нису криви! — говори он, лукаво намигујући. — Ту је Бнглеска, брате. Нека будем анатемисан и три пута проклет, ако то није Енглеска!

Ви сте га слушали четврт сата и хоћете да се опростите, али он вас хвата за рукав и моли да дослушате. Он виче, пада у ватру, пљуцка вам у лице, гура вам прсте под кос, цитира у целини новинске уводне чланке, скаче, седа ... Ви слушате, саосећате, тако пролазе дуги минути, и из страха да не заспите, буљите очи. Од отупелости почиње да вас сврби мозак. Батенберг, Муткуров, Стамбулов, Енглеска, Египат ђаволски вам играју пред очима Пролази пола сата ... сат... Уф!

— Коначно! — уздишете, седајући после једног и по сата у санке. — Исцрпао ме, гад. Кочијашу, вози у Хамовнике! Ах, проклети, измучио ме политиком!

У Хамовницима вас очекује виђење са пуковником Фјодором Николајичем, од кога сте прошле године узели на зајам шест стотина рубаља ...

— Хвала, хвала, мили мој — одговара он на вашу честитку, љубазно вам гледајући у очи. — И вама исто желим ... Врло се радујем ... Одавно вас чекам... Па ми, чини ми се, из прошле године имамо неке рачуне ... Не сећам се колико ... Уосталом, то су ситнице, па ја то тако... између осталог. Да ли желите нешто после пута?

Када ви муцајући и обарајући поглед изјављујете да ви, богами, сада немате слободног новца и са сузама молите да причека још месец дана, пуковник пљеска рукама и прави жалосно лице.

— Драги мој, па ви сте узели на пола године! — шапуће он. — И зар бих вас ја узнемиравао да није крајња нужда? Ах, мили, ви ме просто упропашћујете, часна реч ... После Богојављења треба да исплатим меницу, а ви... ах, боже мој милостиви. Извините, али то је чак непоштено.

Пуковник вам дуго држи придику црвен, знојав, ви излазите од њега, седате у санке и говорите кочијашу:

— На Нижегородоку железничку станицу, гаде! Рођаку Леночку затичете у сентименталном расположењу. Она лежи у плавој гостинској соби на дивану, мирише неко ђубре и жали се на мигрену.



— Ах, то сте ви, Мишел? — стење она, напола отварајући очи и пружајући вам руку. — То сте ви? Седите поред мене . . .

Око пет минута она лежи затворених очију, затим подиже очне капке, дуго вам гледа у лице и пита тоном умирућег:

— Мишел, јесте ли ... срећни? После тога њени подочњаци отичу, на трепавицама се јављају сузе... Она се подиже, ставља

руку на узбуђене груди и говори: — Мишел, зар је могућно... зар је могућно да је све већ свршено? Зар је могућно да је

прошлост неповратно изгубљена? О, не! Ви нешто мрмљате, беспомоћшо погледате у страну, као да тражите спасење, али пуначке

женске руке, као две змије, обавијају се већ око вашег врата, ревер вашег фрака већ је покривен слојем пудера. Јадни свепраштајући, свеподносећи фрак!

— Мишел, зар је могућно да се онај слатки тренутак више неће поновити? — стење рођака, росећи ваше груди сузама. — Рођаче, где су ваше заклетве, где обећање о вечној љубави?

Вррр! Још минут и ви бисте се из очајања бацили у упаљени камин; главом право у ватру, али на вашу срећу чују се кораци и у гостинску собу улази посетилац са цилиндером на склапање и шиљапка чизмама ... Као луди ви се дижете с места, љубите рођаци руку и, благосиљајући избавитеља, журите на улицу.

— Кочијашу, на Крестовстси ђерам! Брат ваше жене, Петја, негира посете и зато га на празнике можете затећи код куће. — Ура-а! — виче он, угледавши вас... Кога видим! Како си баш у прави час стигао. Он вас љуби три пута, служи коњаком, упознаје са неким двема девојкама, које седе код њега

иза паравана и церекају се — и шапуће: — Гадна ствар, братац мој ... Пред празнике, разумеш, истрошио сам се и сад седим без

пребијене паре. Одвратна ситуација. Само се у тебе уздам. Ако не даш до петка двадесет пет рубаља.. пропао сам ...

— Богами, Петја, и моји су џепови празни! — кунете се ви. — Остави, молим те, то је већ свињарија! — Али, уверавам те ... — Остави, остави. Ја те одлично разумем. Кажи да нећеш да даш, то је ове... Петја се вређа, почиње да вас прекорева за незахвалност, прети да ће известити о нечем

Верочку ... Ви дајете пет сребрњака, али то је мало Дајете још пет — и пуштају вас под условом да сутра пошаљете још петнаест.

— Кочијашу, на Калужску капију! Код Калужоке капије живи ваш кум, мануфактурни саветник Дјатлов. Он вас нагло грли и вуче

право к столу са закуском. — Никако! — виче он, наливајући вам велику чашицу вотке од оскоруше. — Не смеш да

одбијеш! До краја живота бићу увређен. Ако не попијеш, нећу те пустити. Серјожа, закључај врата. Шта да се ради, ви тешка срца испијате. Кум се одушевљава. — Но, хвала! — каже он. — Зато што си тако добар човек, дај да још попијемо ... Никако!

Увредићеш ме! И нећу те пустити. Треба попити и другу. — Хвала, пријатељу! — одушевљава се кум. — Само зато што ме ниси заборавио, треба још

попити. И тако даље... Оно што сте попили код кума делује на вас тако окрепљујуће да у следећој

посети (Сокољлицки гај, кућа Курђукове) ви домаћицу сматрате за собарицу, собарици дуго и срдачно стежете руку ...

Исцрпен, умгоран, спао с ногу, враћате се пред вече кући. Пресреће вас ваша, извините за израо, животна сапутница ...

— Но, код свих сте били? — пита она. — Зашто не одговараш? А? Како? Штааа? Ћути! Колико си потрошио за кочијаша?

— Па ... пет рубаља и осам гривена. — Штааа? С ума си сишао! Јеси ли милионер, шта ли, да трошиш толико за кочијаша? Боже,

он ће нас довести до просјачког штапа! Затим долази придика за то што миршете на вино, што не умете како ваља да испричате какву

хаљину има Леночка, зато што сте — мучитељ изрод, убица ... На крају, кад ви мислите да већ можете да се завалите и одморите, ваша сугаруга одједнам почиње да вас њуши, гледа уплашено и узвикује:

— Слушајте — каже она — нећете ме обманути! Куда сте свраћали осим у посете? — Ни ... никуда ... — Лажете, лажете! Кад сте одлазили, мирисали сте на пармске љубичице, а сад смрдите на

опопонакс! Несрећниче, ја вас не разумем! Изволите говорити! Устаните! Не смете да спавате кад вам



се говори. Ко је она? Код кога сте били? Ви буљите очи, кашљете и од збуњености тре-сете главом ...

— Ви ћутите?! Не одговарате? — продужава супруга. — Но? Уми... умирем! До-доктора! Докрајчио ме! Уми-рем!

Сада се, драги представниче мушког пола, обуците и трчите по доктора. Срећна Нова година!

МРАЗ (46)

На Богојављење, у губернмјоком граду Н. било је приређено „народно" весеље у добротворне сврхе. Изабрали су широк простор на реци између пијаце и владичиног конака, оградили га дебелим ужетом, јелама и заставама, и направили све што је потребно за клизање на клизаљкама и на санкама при спуштању са падина. Свечаност је требало да буде у што већим размерама. Растурене плакате су биле огромне и обећавале су безброј разонода: клизање, оркестар војне музике, лутрију са добитком сваке срећке, електрично сунце, итд. Али све то безмало да пропадне збот јаког мраза. Још уочи Богојављења био је мраз од двадесет осам степени са ветром, и забаву хтедоше да одложе, али то нису учинили јер публика, која дуго и нестрпљиво очекиваше весеље, није пристајала ни на какво одлагање.

— Па молим вас, зима и јесте зато да буде мраз! — убеђивале су даме губернатора који је био за то да се весеље одложи. — Ако неком буде хладно, тај се може негде и огрејати!

Од мраза је побелело дрвеће, коњи, браде; чинило се да је чак и ваздух пуцао не подносећи хладноћу, али без обзира на то, одмах после водо-освећења прозебли полицајци су већ били на клизалишту и тачно у два сата по подне почела је свирати војна музика.

Кад је забава била у јеку, после три сата, на губернаторовој трибини, подигнутој на обали реке, окупила се варошка елита да се огреје. Ту су били и старац губернатор са женом, и владика, и председкик суда, директор гимназије и многи други. Даме су седеле у фотељама док се господа окупила око великих стаклених врата и посматрала клизање.

— Ах, боже мој — чудио се владика — ногама, ногама, какве само партитуре изводе! Тако ми бога, ни неки певач не би то изводио гласом што изводе ови окачењаци ногама... Ох, угруваће се!

— Ово је Смирнов ... Ово је Груздјев — говорио је директор помињући имена гимназиста који су пролетали поред трибине.

— Ех, жив ми Тодор ... — засмеја се губернатор. — Господо, потледајте, иде наш председник општине... Иде овамо. Е грозно: сад ће нас угњавити! С друге обале, клонећи се клизача, ишао је ка трибини мали, мршави старац у лисичјој раскопчаној бунди и великом качкету. То је био председник општине, трговац Јеремјејев, милионар, Н-ски староседелац. Ширећи руке и грчећи се од хладноће, он је поскакивао, ударајући каљачом о каљачу и, вероватно, журио је да се склони од ветра. На пола пута наједном се саже, прикраде се иза леђа некој госпођи и повуче је за рукав. Кад се она осврну, одскочио је у страну, и, по свој прилици, задовољан што се досетио да је уплаши, јако је прснуо у старачки смех.

— Живахан старкеља! — рече губернатор. — Чудо да се он још и на клизаљкама не тоциља? Приближујући се трибини, председник потрча ситним кораком, замаха рукама и из залета доклиза се по леду на својим огромним каљачама до самих врата.

— Јегоре Иваничу, треба да купите клизаљке! — предусрете га губернатор. — Видим и сам! — одговори он дречећим, мало уњкавим тенором, скидајући капу. — Помаже

бог, ваше превасходство! Ваше првосвештенство, свети владико! А свој осталој господи... многаја љета! Ала је мраз! Ама, баш мраз, да га бог убије! Пропаст једна!

Трепћући црвеним, озеблим очима, Јегор Иванич трупну каљачама по поду и запљеска рукама, као озебао кочијаш.

— Овакав проклети мраз гори је од сваког пса! настави он да говори смешећи се целим лицем.

— Права казна божија! — То је здрав мраз — рече губернатор. — Мраз крепи човека, ободрава. — Иако је здрав, ипак би боље било да га нема — рече председник бришући црвеним

рупцем своју шиљату брадицу. — Нек иде он с милим богом! Ја овако мислим, ваше превасходство, бог нам га за казну шаље, мраз, велим. Лети грешимо, а зими нас кажњавају ... дабоме!

Јегор Иванович се брзо осврте и пљесну рукама. — А где је оно ... што греје? — упита он уплашено гледајући час у губернатора, час у владику.

— Ваше превасходство! Владико свети! Па и госпоје су озебле! Потребно је нешто! Овако је немогуће! Сви одмахнуше рукама, почеше говорити да су дошли на клизање а не зато да се греју, али

председник не слушајући никога, отвори врата и поче махати некоме згрченим прстом. Притрчаше му благајник и ватрогасац.

— Ево шта, трчите Саветину — замумла он — и реците да што пре пошаље овамо оно ... То јест шта? Шта би могао? Дакле, реци, да десет чаша пошаље ... десет чаша куваног вина ... најтоплијег, или пунча, рецимо ...



На трибини се засмејаше. — Баш нађе чиме да нас части! — Свеједно, испићемо... — промрмља председник. — Дакле, десет чаша... Е, још ликера

„бенедиктинца", море... црног вина нека скува две боце... Е, а за госпоје шта ћемо? Па, реци тамо, да пошаљу бисквите, ораје... бомбоне неке тамо, море ... Е, трчи! Што пре!

Председник поћута један минут, па после опет поче да грди мраз, пљескајући рукама и трупкајући каљачама.

Не, Јегоре Иваничу — уверавао га је губернатор — не грешите, руски мраз има своје чари. Ја сам ту скоро читао да су многе лепе одлике руског народа условљене огромнмм простором земље и климом, страшна борба за опстанак... То је сасвим на свом месту!

— Можда је и на свом месту, ваше превасходство, али боље би било да га уопште нема. Оно, дабоме, мраз је и Французе отерао, и разна јела може да стегне, и деца се на клизаљкама тоциљају ... Све је то тачно! Ситом и обученом мраз је... право задовољство, а за човека радника, сиромаха, путника-богомољца и светитеља, он је највеће зло и несрећа. Не ваља, не ваља, свети владико! На оваквом мразу и сиротиња је двапут већа, и лопов је лукавији, и злочинац је грознији. Нема ту шта! Ја сам сад ушао у седамдесету, имам сад, ето, и бунду, па код куће пећ, разне румове и пунчеве. Сад ми мраз ништа не може, ништа ме се не тиче, нити обраћам пажњу на њега. Али како је некад било, мајко Ботородице! Страшно је и сетити се! Памћење ми је са годинама попустило, и све сам заборавио: и непријатеље, и грехове своје, и несреће разне, све сам заборавио, али мраз, уф, како памтим! Остадох после мајчице, ето, овако малецко ђаволче, пуко сироче... Ни рођака, ни пријатеља, хаљине поцепане, гладан до зла бога, без преноћишта, једном речју, без крова над главом, али с надом на будућност. Морао сам тада за пет копејака дневно да водим по вароши једну слепу старицу... Мразеви су били опаки, грозни. Изађем, некад, са старицом и почнем да се мучим. Боже мој! Прво отпочну дрхтавице, као у грозници, грчим се и скачем, затим почињу да ме боле уши, прсти и ноге. Боле, као да их клештима стежем. Али и то би било ништа, ситница, безначајна ствар. Несрећа је кад се цело тело укочи. По три сата идеш по мразу, свети владико, и изгубиш и лице и наличје. Ноге посустану, груди се гуше, стомак се лепи, а што је главио, у души такав бол да гори не може бити. Боли душа, снаге нема да се издржи, док у целом телу туга, као да водиш за руку не старицу већ саму смрт. Сав онемиш, скамениш се као статуа, идеш и чини ти се да не идеш ти, већ да неко други уместо тебе корача. Чим ти душа замрзне, онда више за себе не знаш: меркаш згодну прилику да старицу саму оставиш, или да врелу лепињу са тезге дигнеш, или да се потучеш са неким. А дођеш после мраза на преноћиште у топлоту, па и ту мало радости! Рецимо, до поноћи не спаваш и плачеш, а зашто плачеш, ни сам не знаш...

— Док се још није смркло, треба по клизалишту прошетати — рече губернаторка, којој је досадило да слуша. — Ко ће са мном?

Губернаторка изађе, а за њом нагрну са трибине сва публика. Остадоше само губернатор, владика и председник.

— Пресвета Богородице! А шта је било тек кад сам постао шегрт у продавници риба! — настави Јегор Иваиич дижући руке увис, и том приликом лисичја бунда се широм откопча. — Понекад, уђеш у радњу док још није дабро ни свануло ... око девет сати он се већ сасвим смрзао, њушка помодрела, прсти отекли, тако да нису у стању ни дугмад да закопчаш, ни паре да пребројнш. Стојиш на хладноћи, кочиш се и размишљаш: „Боже, па до саме вечери мораш тако стајати!" А око ручка стомак ми се слепио и срце ми се стеже ... дабоме! Кад сам после и сам постао газда, ништа боље нисам живео. Страхонити мразеви, а дућан, као мишоловка, са свих страна кроз њега дува; бундица ми је, да извините, смрдљива, постављена рибљом кожом, провидна... Укочиш се сав, пошашавиш, и сам постанеш оштрији од мраза: неког само за уво да повучеш, сместа би му уво откинуо, другог за врат да ухватиш, изгледало би муштеријама као да си некакав крвник, као звер, и као да меркаш да му кожу одереш, а увече кад кући дођеш, требало би да легнеш, али ниси расположен и почињеш својој породици да пребацујеш парче хлеба, да галамиш и толико се разјариш да је мало пет жандара да те умире. Од мраза постајеш и љут, и вотку без мере пијеш.

Јегор Иванич запљеска рукама па настави: — А шта је само било кад смо зими у Москву рибу вукли! Пресвета Богородице! И он, грцајући, почиње описивати грозоте које је преживљавао са својим калфама кад је вукао

рибу у Москву... — Па, да — уздахну губернатор: — човек је необично издржљмв! Ви сте, Јегоре Ивакичу, рибу

у Москву вукли, а ја сам у своје време ратовао. Сећам се једног необичног догађаја ... И губернатор исприча како је за време последњег руско-турског рата једне хладне ноћи одред,

у којем се он налазио, стајао непомично тринаест часова у снегу, на ветру који пробија; из страха да не буде примећен, одред није ложио ватру, ћутао је, није се мицао; забрањено је било и пушити...

Отпочеше успомене. Губернатор и председник живнуше, расположише се и, прекидајући један другог, почеше да се сећају прошлости. И владика је испричао како су га, за време службовања у Сибиру, возили упрегнути пси, како је једном сањив, за време страшног мраза, испао из кола и умало



се није смрзао; кад су се досељеници вратили и нашли га, он је једва давао знаке живота. Затим, као да су се договорили, старци наједном ућуташе, седоше један до другог и замислише се.

— Ех! — прошапута председаик. — Чини ми се, време је и да се заборави, али кад погледаш на сакаџије, на ђаке, на затворенике у блузама, свега се сетиш! Па узмимо и ове музиканте, који свирају сад. Ваљда их већ и душа боли, и стомаци им се следили, и трубе су им се на уснама следиле ... Свирају и мисле: „Пресвета Богородице, па мораћемо на мразу још читава три сата остати!"

Старци се замислише. Мислили су они о свему оном што је код људи изнад порекла, изнад чина, богатства и знања, и о оном што последњег просјака приближује богу: о немоћи човека, о његовим патњама, о стрпљењу ...

Међутим, спуштао се плави сутон... Отворише се врата, и на трибину уђоше два лакеја од Саварина уносећи послужавник и велики увијени ибрик за чај. Кад се чаше напунише и у ваздуху поче јако да мирише на цимет и карамфилчиће, опет се отворише врата, и на трибину уђе млад, ћосав члан кварта са помодрелим носем и сав покривен ињем. Он приђе губернатору и, салутирајући, рече:

— Њено превасходство ми је наредило да вас известим да се оно одвезло кући. Посматрајући како члан кварта озеблим, отеклим прстима салутира, посматрајући му нос, мутне очи и капуљачу покривену око уста бели ињем, сви однекуд осетише да тог члана кварта сигурно душа боли, да му се стомак залепио и да је срце умукло...

— Чујте — рече неодлучно губернатор — попијте кувано вино. — Дабоме, дабоме ... пиј! — затресе главом председник. — Не устручавај се! Члан кварта узе у обе руке чашу, оде у страну и, трудећи се да ни звука не пусти, поче

достојанствено пити из чаше гутљај по гутљај. Он је пио и збуњивао се, док су старци ћутке гледали у њега и свима се чинило да се младом члану кварта са срца скида бол, да душа омекшава. Губернатор уздахну.

— Време је да се иде кући! — рече он устајући. — Збогом! Чујте — обрати се он члану кварта: — реците тамо музикантима да они... престану да свирају, и замолите од моје стране Павла Семјоновича за наређење да им се да ... пиво или вотка.

Губернатор и владика поздравише се са „председником општине" и сиђоше са трибине. Јегор Иванич се прихвати куваног вина и, док је члан кварта испијао своју чашу, успео је да му исприча многе занимљивости. Он није умео да ћути.

ПРОСЈАК (47)

— Милостиви господине! Будите добри, обратите пажњу на несрећног, гладног човека. Три дана нисам јео ... немам ни паре за преноћиште ... кунем се богом! Осам година био сам сеоски учитељ и изгубих службу због интрига у месној самоуправи. Пао сам као жртва денунцирања. Ево већ година како сам без места.

Адвокат Скворцов погледа у сивкастомодар, исцепан капут молиоца, у његове мутне, пијане очи, црвене флеке на образима, и њему се учини да је раније видео негде овога човека.

— Сад ми нуде место у Калушкој губернији — настави молилац — али ја немам средстава да отпутујем тамо. Помозите ми, преклињем вас! Срамота је молити, али ... прилике ме натерале. Скворцов погледа у каљаче, од којих једна беше дубока а друга плитка, и наједном се сети.

— Чујте, пре три дана, чини ми се, ја сам вас срео на Садовој — рече он — али тада сте рекли да нисте сеоски учитељ већ студент, кога су истерали. Сећате се?

— Н... не, ни у ком случају! — промрмља молилац збуњујући се. — Ја сам сеоски учитељ и, ако желите, могу документа показати.

— Немојте лагати! Ви сте рекли да сте студент и чак сте ми испричали зашто су вас истерали. Сећате се?

Скворцов поцрвене и с изразом гушања на лицу повуче се од одрпанка. — То је гнусно, драги господине! — викну он љутито. — То је превара! Ја ћу вас пријавити полицији, ђаво да вас носи! Ви сте жалосни, гладни, али то вам не даје права да тако дрско, безочно лажете!

Одрпанко се ухвати за браву од врата и збуњено, као ухваћен лопов, одмери предсобље. — Ја ... ја не лажем... — промрмља он. — Ја могу документа да покажем. — Ко ће вам поверавати? — настави да се револтира Скворцов. — Искоришћавати

симпатије друштва према сеоским учитељима и студентима, та то је тако ниско, гнусно, прљаво! То је одвратно!

Скворцов се распомами и најнемилосрдније изгрди молиоца. Својом дрском лажју одрпанко је изазвао код њега одвратност и гнушање, увредио оно што је он, Скворцов, тако волео и ценио у самом себи: доброту, осетљиво срце, самилост према несрећним људима; својом лажју, атаком на милосрђе, „субјект" као да је оскврнавио ону милостињу коју је он из дна срца волео давати сиротињи. Одрпанко се у почетку бранио, крстио, али после је ућутао и постиђено оборио главу.

— Господине! — рече он стављајући руку на срце. — Заиста, ја сам... слагао! Ја нисам ни студент, ни сеоски учитељ. Све је то само измишљотина! Ја сам служио у руском хору и отуда су ме



због пијанства истерали. Али шта да радим? Богами, не може се без лажи! Кад говорим истину, нико ми ништа не да. С истином ћеш умрети од глади и смрзнути се без преноћишта! Ви исправно резонујете, ја разумем, али ... шта да радим?

— Шта да радите? Ви питате шта да радите? — узвикну Скворцов прилазећи му близу. — Ра-дите, ето шта да радите! Треба радити!

— Да радим... Ја и сам то знам, али где да нађем посла? — Којешта! Ви сте млади, здрави, снажни и увек ћете наћи рада, само ако желите. Али ви сте

лењи, распуштени, пијаница! Од вас, као из бачве, заудара вотка! Ви сте се пролагали и покварили до сржи, и способни сте само за просјачење и лаж. А ако и пристанете некад да се латите посла, онда бисте извољевали канцеларију, руски хор, скупљаље пиксли, где не бисте ништа радили и где бисте само примали паре! А зашто не бисте радили неки физички посао? По свој прилици, нећете отићи у покућаре, или фабричке раднике! Ви сте претенциозан човек!

— Како ви то резонујете, заиста... — рече молилац и горко се осмехну. — Где да нађем физички рад? Да идем у трговачке помоћнике већ је доцкан, јер у трговинама треба почињати од шегрта, за покућара ме нико неће узети јер не могу да ме сецају... а у фабрику ме неће примити, треба знати занат, а ја ништа не знам.

— Којешта! Ви ћете увек наћи оправдање! А зашто не бисте цепали дрва? — Ја не одбијам, али данас и прави тестераши седе без хлеба. — Па, ове бадаваџије резонују тако. Кад вам се нуди, ви одбијате. Зашто не бисте код мене

цепали дрва? — Молим, цепаћу ... — Добро, да видимо ... Лепо ... Видећемо! Скворцов се ужурба, злурадо протрља руке и позва

куварицу из кухиње. — Ево, Олга — обрати се он њој — одведи овог господина у шупу и нек цепа дрва. Одрпанко слеже раменима, као двоумећи се, и неодлучно пође за куварицом. По његовом

ходу видело се да је пристао да цепа дрва не зато што је био гладан и што је хтео да заради, већ просто из самољубља и стида, као човек кога су ухватили за реч. Примећивало се такође да је био јако ослабио од вотке, да је болегшвив и да није имао уопште воље да ради.

Скворцов пожури у трпезарију. Ту се с прозора који гледа у двориште видела шупа за дрва и све што се догађа у дворишту. Стојећи крај прозора, Скворцов виде како су куварица и одрпанко изашли на задња врата у двориште и по прљавом снегу се упутили у шупу. Олга,. љутито мерећи свога пратиоца и машући лактовима у страну, откључа шупу и јетко тресну вратима.

„Изгледа да смо спречили жену да пије кафу", помисли Скворцов. „Баш је зоља!" Даље, он виде како је назови-учитељ и назови-студент сео на пањ и, ослонивши своје црвене

образе на песнице, о нечему се замислио. Жена му је бацила пред ноге секиру, јетко пљунула и, судећи по мрдању усана, почела да грди. Одрпанко је неодлучно привукао к себи једну цепаницу, ставио између ногу и несигурно ударио по њој секиром. Цепаница се зањихала и пала. Одрпанко ју је привукао к себи, дунуо у своје озебле руке и опет ударио секиром тако опрезно као да се плашио да не закачи своје каљаче, или да не посече прсте. Цепаница је опет пала.

Скворцова је већ прошао бес и мало га је болело и стидео се што је натерао човека распуштеног, пијаног и можда болесног да се на хладноћи прихвати физичког рада.

„Па, добро, нека га..." помисли он идући из трпезарије у кабинет. „То сам ја за његово добро учинио."

После једног сата уђе Олга и извести да су дрва већ исцепана. — Ево, дај му пола рубље — рече Скворцов. — Ако хоће, нек долази да цепа дрва сваког

првог у месецу... Посла ће се увек наћи. Првога дође одрпанко и опет заради пола рубље, мада се једва држао на ногама. Од тада

почео се често пајављивати у дворишту и увек су му налазили посла: или да згрће снег на гомилу, или да распрема шупу, или да тресе тепихе и душеке. Увек је добијао за овој рад двадесет до четрдесет копејака, а једном му чак поклонише и старе панталоне.

Кад се селио у други стан, Снворцов га узе да му помаже при паковању и превозу намештаја. Том приликом одрпанац беше озбиљан, туробан и ћутљив; једва се дотицао ствари, ишао је погнуте главе за колима и чак се није трудио ни да изгледа вредан, већ се само грчио од хладиоће и збуњивао кад су се кочијаши подсмевали његовој залудности, немоћи и поцепаном господском капуту. После селидбе, Скворцов нареди да га доведу код њега.

— Е, ја видим да су моје речи имале утицаја на вас — рече он пружајући му рубљу. — Ево вам за рад. Ја видим да сте озбиљни и да се не клоните рада. Како се зовете?

— Лушков. — Ја вам, Лушкове, могу понудитм други посао, чистији. Можете ли да пишете? — Могу. — Онда с овим писмом отидите сутра моме другу и он ће вам дати да преписујете. Радите, не

бекријајте, не заборављајте оно што сам вам говорио. Збогом!



Скворцов. задовољан што је извео човека на прави пут, љубазно потапша Лушкова по рамену и чак му на растанку пружи руку. Лушков узе писмо, оде и више није долазио у двориште да ради.

Прођоше две године. Једном, стојећи пред позоришном благајном и плаћајући карту, Скворцов угледа до себе неког човечуљка са јагњећим оковратником и излизаним качкетом од мачје коже. Човечуљак је бојажљиво затражио од благајника карту за галерију и платио бакарним петпарцима.

— Лушкове, јесте л' то ви? — упита Скворцов познавши у њему свота некадашњег тестераша. — Па, како је? Шта радите? Живите ли добро? — Добро је... Радим сад код бележника, примам тридесет пет рубаља. — Па, хвала богу. Одличио! Радујем се за вас. Веома, веома ми је пријатно, Лушкове! Па ви

сте у неку руку мој питомац. Ја сам вас извео на прави пут. Сећате се како сам вас избрусио, а? Замало тада код мене нисте у земљу пропали. Е, хвала, соколе, што моје речи нисте заборавили.

— Хвала и вама — рече Лушков. — Да нисам тада дошао код вас, богами, још бих се представљао за учитеља или студента. Да, код вас сам се спасао, извукао се из провалије.

— Веома, веома ми је пријатно. — Хвала вам на вашим добрим речима и труду. Ви сте тада одлично говорили. Захвалан сам

и вама, и вашој куварици, бог нека јој да здравља, тој доброј и племенитој жени. Ви сте лепо говорили тада и ја ћу вам бити захвалан, наравно, до гроба, али спасла ме је управо ваша куварица Олга.

— Како то? — Па тако. Кад год сам долазио да вам цепам дрва, а она отпочне: „Ах, ти пијанице! Проклет

да си! Дабогда црко!" А после седне преко пута мене, растужи се, погледа ме у лице и заплаче се: „Ти си несрећник! Немаш ничег радоснот на овоме свету, па ни на оном, пијаницо једна, у паклу ћеш сагорети! Јадниче један!" И ове у томе духу, знате. Колико се појела и суза пролила због мене, не могу ни да вам опишем. Али што је главно — она је уместо мене цепала дрва! Јер ја, господине, нисам код вас ниједне цепанице исцепао, већ све она! А зашто ме спасла, зашто сам се променио, па гледајући у њу престао и да пијем, не могу вам објаснити.

Знам само да се због њених речи и племенитог понашања у мојој души догодио преокрет; она ме је поправила и никад то нећу забаравити. Па ипак, време је, већ звоне.

Лушков се поклони и оде на галерију.

НЕПРИЈАТЕЉИ (48)

У десет часова мрачнот септембарског вечера издахну јединац син среског лекара Кирилова, шестогодишњи Андреј. Лекарвва жвна, савладана првим нападом очајања, клече поред постељице умрлог малишана кад у предсобљу нагло зазвони звонце.

Због појаве дифтерије, сва послуга је још јутрос уклоњена из куће. Кирилов, онако како се затекао, без реденгота, у откопчаном прслуку, и не бришући своје влажно лице и руке дезинфиковане карболом, пође да сам отвори врата. У предсобљу беше мрачно, па је могао видети само осредњи раст, бели шал око врата и крупно необично бледо лице, толико бледо да је просто и у предообљу постало светлије.

— Је ли доктор код куће? — упита посетилац брзо. — Ја сам — одговори Кирилов. — Шта желите? — А, ви сте то? Баш ми је мило! — обрадова се пасетилац и у мраку потражи лекареву руку,

па кад је нађе стеже је у својим рукама. — Баш ми је ... баш ми је веома драго! Ми се познајемо!... Ја сам Абогин, имао сам задовољство да вас видим летос код Гнучева. Баш ми је мило што сам вас затекао код куће... Ако бога знате, немојте ме одбити да пођете одмах са мком... Жена ми се опасно разболела ... И кола су схвде ...

По гласу и покретима видело се да је веома узбуђен. Као неко који се препао од бесна пса или од пожара, он је једва савлађивао своје учестано дисање, говорио је брзо, дахћућим гласом, и нешто сасвим искрено, детињски малодушо, одзвањало је из његових речи. Као сви преплашени и збуњени људи, он је говорио кратким испрекиданим реченицама и изговарао безброј сувишних речи, које уопште нису имале везе са послом.

— Бојао сам се да вас нећу затећи — настави он. — Док сам е возито путем, патио сам до дна душе ... Обуците се и хајдмо, ако бога знате ... То се десило овако... Дошао код мене Папчински, Александар Семјонович, кога ви познајете... Поразговарасмо ... затим седосмо за чај; наједном, моја жена врисну, ухвати се за срце и паде на наслон столице. Ми је однесасмо на кревет и... ја јој истрљах слепоочнице раствором нишадора и попрсках водом ... лежала је као мртва ... Бојим се да то није проширење срца ... Хајдмо ... И њен је отац умро од тога.

Кирилов је слушао и ћутао као да није разумевао руски. А кад Абогин још једном спомену Папчкнског и жениног оца, и још једном поче у мраку

тражити његову руку, лекар поче вртети главом и рече, развлачећи апатично свако слово: — Опростите, не могу поћи... Пре пет минута ... умро ми је син. — Није могуће? — прошапута Аботин и устукну уназад. — Боже мој, како сам вам дошао у

зао час! Ала је ово несрећан дан... дабогсачува!... и то као за инат!...



Абогин се ухвати за кваку и у размишљању обори главу. Очевидно, двоумио се и није знао шта да ради: да оде или да још моли доктора.

— Чујте ме — рече он топло хватајући Кирилова за рукав — ја сад врло добро разумем вашу ситуацију ... Бог ми је сведок, срамота ме је што се усуђујем у овом тренутку да вас окупирам својим бригама, али шта да радим? Видите и сами, коме да се обратим? Молим вас, овде нема другог лекара. Хајдемо, ако бога знате! Не молим за себе... Ја нисам болестан ...

Наста ћутање. Кирилов се окрете од Абогина, застаде мало и лагано уђе из предсобља у салу. Судећи по његовом несигурном, несвесном ходу, По оној пажњи с којом је на угашеној лампи поправио набрани абажур и загледао у дебелу књигу на столу, он у том тренутку није ништа ни намеравао ни желео, нити је ма шта мислио, и вероватно већ се није ви сећао да у предсобљу стоји један туђ човек. По свој прилици, мрак и тишгна у сали само су појачали његову ошамућеност. Идући из сале у свој кабинет, он је подизао десну ногу више него што треба, пипао рукама да нађе довратак, и у исти мах у целој његовој појави осећала се нека недоумица, као да се нашао у туђем стану или се први пут у животу опио, па се сад двоумећи се предао свом новом осећању. На једном зиду у кабинету, преко ормана за књиге, пружала се широска трака светлости; заједно са тешким, устајалим задахом карбола и етра, та светлост је долазила кроз одшкринута врата између спаваће собе и кабинета. Доктор се спусти у фотељу крај стола; за тренутак сањиво је гледао у своје осветљене књиге, затим устаде и пође у спаваћу собу.

Овде је владала мртва тишина. Све је до најмање ситнице изразито говорило о малочас преживљеној бури, о умору, и свему што се сад одмарало. Свећа је стајала на табурету, у збијеној гомили бочица, кутијица и теглица, а на комоди велика лампа јасно је осветљавала целу собу. На постељи, уз сам прозор, лежало је дете отворених очију и зачуђена израза на лицу. Није се мицало, али његове отворене очи које као да су се све више гасиле и мутиле тонуле су у дубину лубање. Мати, са рукама на ње-говом грудном кошу и лицем загњурена у наборану постељу, клечала је поред ње. Као и дете, ни она се није мицала, али колико се само у ставу њенога тела и савијених руку осећало живих покрета! Целим својим бићем, јако и жудно припијена за ову постељу она као да се бојала да поремети миран и угодан положај који је најзад нашла свом уморном телу.

Покривачи, крпе, лавори, барице по поду, свуда разбацане кичице за мазање грла и кашичице, бела бочица са калцијумоксидом, сам ваздух тежак и загушљив, све се скаменило и као да је утонуло у најдубљи мир.

Доктор стаде поред жене, завуче руке у џепове од панталона и, понгувши главу у страну, упре поглед у сина. Лице му је изражавало равнодушност, само се по длачицама које су блистале на његовој бради могло приметити да је до малочас плакао.

Онај ужас који одбија и на који се мисли кад се говори о смрти није постојао у овој соби. У општој укочености, у материном ставу, у равнодушности докторова лица, лежало је нешто што притискује душу, дира управо она фина, једва осетна лепота човечјег бола, коју још дуго нећемо умети да схватимо, да опишемо, и коју уме, изгледа, да прикаже једино музика. Лепота се осећала и у суморној тишини; Кирилов и његова жена су ћутали, нису плакали, као да су осим тешкога губитка осећали још и очај свога положаја: као што је давно у своје време прошла њихова младост, тако је сада, заједно с овим малишаном, одлазило заувек и њихово право да имају деце! Доктору је четрдесет четири године, већ је оболео, па изгледа и стар; а његовој жени је, увелој и болесној, тридесет и пет година. Андреј је био не само једино дете него и последње.

Насупрот својој жени, доктор је био од оних природа које у болу осећају потребу за кретањем. Заставши паред жене око пет-шест минута, он, високо дижући десну ногу, пређе из спаваће собе у малу собу коју је до половине заузимао велики и широки диван; одатле оде у кухињу. Вртео се неко време око пећи и куваричине постеље, па сагнувши се, уђе кроз ниска врата у предсобље.

Овде он опет утледа бели шал и бледо лице. — Најзад! — уздахну Абогаш хватајући шаком кваку. — Хајдемо, молим! Доктор се трже, погледа га и сети се... — Чујте, већ сам вам рекао да не могу поћи! — енергично рече он. — Баш сте чудан човек! — Докторе, нисам ја чудак, ја врло добро схватам ваш положај ... и имам пуно сажаљења —

преклињућим гласом рече Абогин додирујући руком свој шал. — Али ја вас не молим за себе ... Жена ми умире! Да сте ви чули онај јаук, да сте видели оно лице, разумели бисте моју упорност! О боже, а ја сам мислио да сте отишли да се обучете! Докторе, време је скупо! Молим вас, хајдемо!

— Не могу да пођем! — одговори Кирилов одмерено и крену у салу. Абогин пође за њим и ухвати га за рукав.

— Ви сте ожалошћени, ја то разумем, али забога, ја вас не зовем због зубобоље, нити ради консултовања, већ да спасете један живот! — настави Абогин богорадећи као просјак. — Овај живот је изнад сваког личног бола! Е па, молим за мало одважности, самопрегоревања! У име љубави према човеку!

— Љубави према човеку, то је палица са два краја — узрујано одговори Кирилов. — Баш у име љубави према човеку ја вас молим да ме више не зовете да идем. Баш сте чудни, богами! Ја се



једва држим на ногама, а ви хоћете човекољубљем да ме плашите! Ја сад нисам низашта... и нећу поћи ни по коју цену. Па и на коме бих жену оставио? Не, не ... Кирилов поче махати шакама и пође натрашке.

— И ... и немојте више наваљивати! — настави он преплашено. — Извините ме... По тринаестом тому закона ја сам дужан да пођем, а ви имате права да ме одвучете за јаку ... Извол'те, одвуците ме,... али ја ... ја нисам низашта ... не могу чак ни да говорим ... Опростите.

— Залуд, докторе, разговарате са мном таквим тоном! — рече Абогин хватајући га опет за рукав. — Нек иде с милим богом и тај тринаести том! Ја немам никаквог права да вас принудим на то. Ако хоћете пођите, ако нећете, у реду, али ја се не обраћам вашој вољи већ сажаљењу! Умире млада жена! Рекосте да вам је малочас синчић умро, па ко ће ако не ви да разуме мој ужас.

Глас Абогина је дрхтао од узбуђења; у том гласу и узбуђењу било је много више убедљивости него у речима. Абогин је био искрен, али занимљиво је то, да ма шта гаворио, све је код њега испадало некако извештачено, бездушно, неумесно накићено, и као да је све то вређало и атмосферу лекаревог стана, и ону жену која је негде тамо умирала. Он је то и сам осећао, па бојећи се да га погрешно не схвате, свом снатом се напрезао да му бар његов глас буде мек и присан, да би придобио ако не речима а оно искреним тоном. Уопште, фраза, ма како лепа и дубока, утиче само на хладне слушаоце, али не може увек да задовољи оког ко је срећан или несрећан; отуда је најјачи израз среће или несреће најчешћи у ћутању, заљубљени се најбоље схватају између себе кад ћуте, а жив и темпераментан надгробни говор дира само туђине, док је ожалошћеној супрузи и деци хладан и ништаван.

Кирилов је стајао и ћутао. Кад је Абогин изговорио још неколико речи о узвишеном лекарском позиву, о самопрегору и осталим, доктор га упита суморно:

— Је л' далеко одавде? — Па око тринаест-четрнаест врста. Моји су коњи изврсни, докторе! На часну реч, одвешћу

вас тамо и овамо за један сат. Само за сат! Ове речи имале су јачи утицај него наводи о љубави према човеку и лекарском позиву. Он

размисли и рече уздахнувши: — Добро, хајдмо! Он брзо, сад сигурним кораком, оде у свој кабинет, и одмах затим врати се у своме реденготу.

Ситно тапкајући поред њега и вукући ноге, обрадовани Абогин му поможе да обуче капут, па заједно с њим изађе кз куће.

Напољу беше мрачно, али ипак видније него у докторовом предсобљу. У сумраку се већ јасније оцртавала докторова висока, мало погурена силуета са дугом, уском брадом и орловским носем. На Абогану, осим бледога лица, видела се сад и велика глава и мајушни студентски качкет, који му је једва покривао теме. Шал се белео само напред, а позади се крио испод дуге косе.

— Верујте, умећу да ценим вашу племенитост — мрмљао је Абогин смештајући доктора у кола. — Стићи ћемо брзо. А ти, Лука, голубе, терај што можеш брже! Молим те!

Кочијаш је возио брзо. Прође прво ред ружних зграда дуж болничког дворишта; свуда беше мрачно, само у дубини дворшта пробијала се са нечијег прозора, кроз ограду, јака светлост, а три прозора на горњем спрату болничке зграде изгледаху блеђа од ваздуха. Затим кола уђоше у густу помрчину; овде је мирисало на влагу од печурака и чуло се шуштање дрвећа; вране, пробуђене колском зврком, ускомешаше се у лишћу и наста узнемирено и тужно грактање као да су знале да је доктору умро син а да је Абогинова жена болесна. Али поче промицати једно за другим дрвеће, шипражје, засветлуца суморно језеро на коме су спавале велике црне сенке, онда кола пођоше углачаном равницом. Грактање врана, потмуло, чуло се далеко иза њих и убрзо сасвим ишчезе.

На целом путу Кирилетв и Абогин су ћутали готово непрестано. Само једном Абогин дубоко уздахну и промрмља:

— Неиздржљив тренутак! Своје миле и драге никада не волимо онако као кад смо у опасности да их изгубимо,

И кад су кола лагано прелазила реку, Кирилов се наједном трже, као уплашен од пљеска воде, и поче се врпољити на седишту.

— Чујте, пустите ме да се вратим — рече он жалосно. — Доћи ћу овамо доцније. Треба послати лекарског помоћника код жене. Та она је остала сама!

Абогин је ћутао. Кола љуљајући се и ударајући о камење пређоше песковиту узбрдицу и наставише пут. Кирилов, сав утонуо у бол, поче загледати око себе. Иза њих, под бледом светлошћу звезда, видео се пут и како се у помрчики губе врбе поред воде. Десно ледина беше исто тако равна и бескрајна као небо; а на њој, далеко, овде-онде, вероватно на тресетишту, светлели су се мутни пламичци. Лево, напоредо с путем, пружао се брежуљак пун ситног жбуња, а изнад брежуљка дизао се непомичан огроман полумесец, црвен, мало замагљен, опкољен ситним облацима који као да су га загледали са свих страна и чували да им не умакне.

У свој природи осећало се нешто очајно, без наде, болно; земљу, као пропалу жену, која сама седи у мрачној соби и труди се да не мисли на прошлост, морила су сећања на пролеће и лето, па је



равнодудшо очекивала неизбежну заиму. Ма куд погледао, природа је свуда изгледала као мрачна, бескрајно дубока и хладна провалија из које се ни Кирилов, ни Абогин, ни црвени полумесец не могу извући...

Што су се кола више приближавала циљу, утолико је Абогин бивао све нестрпљивији. Врпољио се, подскакивао и гледао напред преко кочијашевих рамена. И кад кола најзад стадоше испод трема одавна украшеног одабраним пругастим ланеним платном, и кад он погледа у осветљене прозоре другога спрата, осећало се како му дрхти дах у грудима.

— Ако се што деси... ја ... то нећу преживети — рече он улазећи с доктаром у предсобље, и у узбуђењу протрља руке. — Али не чује се никаква јурњава, дакле, још је све у реду — додаде он ослушкујући у тишини.

У предсобљу се нису чули ни гласови, ни кораци, као да је спавала цела кућа иако је била јако осветљена. Доктор и Абогин, који досад беху у мраку, могли су сада да виде један друтог. Доктор је висок, погнут, немарно одевен и није леп у лицу. Нешто непријатно упадљиво, нељубазно и сурово огдедало се на уснама, пуним и широким као у црнца, на орловском носу и у тромом равнодушном погледу. Његова неочешљана глава, упале слепоочиице, прерана седина у дугој уској бради кроз коју се провидео подбрадак, бледосива боја коже и немарни и незграпни покрети, све је то својом крутошћу наводило на помисао о преживелим невољама, злој судбини тог човека, о умору од живота и људи. Судећи по његовој мршавој појави, не би се могло веровати да тај човек има жену и да може плакати за дететом. Међутим, Абогивн је представљао нешто сасвим друго. То је био добро грађен, пристојан плав човек, с великом главом и крупним али меким цртама лица, у фином оделу најновије моде. У његовом држању, у добро затегнутом реденготу, у коси и на лицу осећала се нека племенитост и нешто лавље; главу је у ходу држао усправно, груди испупчене, говорио је пријатним баритоном, а у начину како је скидао свој шал или дотеривао косу испољавала се фина, готово женска отменост. Чак бледоћа и детињска бојажљивостс којом је, свлачећи горњи капут, гледао горе на степенице, нису квариле његово држање и нису смањивале утисак задовољства, здравља и самопоуздања, што је све избијало из целе његове појаве.

— Нема никог и ништа се не чује — рече он пењући се уз степенице. — Нема никакве ужурбаности. Дај боже, да је на добро!

Он одведе доктора кроз предсобље у велику собу у којој се црнео клавир и висио лустер са белом навлаком; одатле обојица пређоше у мали, врло угодан и леп салон, пун пријатног ружичастог полумрака.

— Е, поседите овде, докторе — рече Абогин — а ја ... одмах ћу. Идем да видим и да припремим ваш долазак.

Кирилов остаде сам. Луксуз салона, пријатан полумрак, па и само његосво присуство у туђој и непознатој кући, што је већ личило на неки догађај, све то вероватно није ни узбудило доктора. Седео је у фотељи и разгледао овоје руке опечене карболом.

Само летимице спази отвореноцрвени абажур, футролу за виолончело, и кад се мало наже у страну где је куцао часовнмк, примети и једног испуњеног вука, исто онако стаменог и ситог као што је и Абогин.

Било је тихо ... Нвегде далеко у суседним собама неко је јако узвикнуо „а"! и звекнуше нека стаклена врата, по свој прилици од ормана, па се опет све смири. После једио пет минута, Кирилов престаде да разгледа своје руке, и погледа у врата иза којих је Аботин ишчезао.

На прагу тих врата стајао је Абогин, али не онај који је изашао. Израз задовољства и фине отмености губио се на њему, на његовом лицу и рукама, и став његов беше унакажен одвратним изразом због неког ужаса или од некот страховитог физичког бола. Његов нос, усне, бркови, све црте на лицу били су у покрету и изгледало је као да хоће да се одвоје од лица, док му очи беху готово насмејане од бола.

Абогин тешким и крупним кораком пређе на средину салона, пресамити се, застења и поче млатарати стегнутим песницама.

— Изневерила ме! — викну он са јаким нагласком на слогу не. — Преварила! Побегла! Разболела се тобож и послала ме по лекара само зато да може побећи са оним лакрдијашем Папчинским! Боже мој!

Абогин тешко коракну ка доктору, испружи према његовом лицу своје беле, меке песнице, и млатарајући њима настави да виче:

— Побегла! Преварила ме! Е, а нашто та лаж?! Боже мој! Боже мој! Нашто тај прљави, варалачки трик, та ђаволска, змијска игра? Шта сам јој крив? Побегла!

Бризнуше му сузе из очију. Он се окрете на једној нози и поче ходати по соби. У кратком реденготу, у модериим уским панталонама у којима су ноге изгледале танке према телу, са великом главом и дугом косом, он је сада необичио личио на лава. На равнодушном лицу доктора сину радозналост. Он устаде и поче гледати у Абопииа.

— Јел'те, а где је болесница? — упита он. — Болесница! Болесница! — узвикну Абогин смејући се и плачући, док је стално млатарао



песницама. — Та није болесница већ проклетница. Гнусоба! Подлост, ни сотона не би могла гадније смислити! Послала ме од куће да би могла побећи, побећи са лакрдијашем, глупим кловном, макроом! О боже, боље да је умрла! Ја ово не могу преживети! Не могу!

Доктор се исправи. Очи му заиграше, напунише се сузама, брада се заједно са вилицом покретала десно и лево.

— Јел'те, шта ово испаде? — упита он осврћући се радозиало. — Мени је дете умрло, жена у очајању, сама у целој кући... и ја се једва држим на ногама, три ноћи нисам ни тренуо ... и шта? Приморали сте ме да играм некакву тривијалну комедију, да будем у њој нека врста реквизита! Не... не разумем!

Абогин отвори једну песницу, баци на под згужвану цедуљу и згази је као инсекта којег би желео да згњечи.

— И ја нисам видео... нисам схватио! — говорио је он кроз стиснуте зубе млатарајући испод лица оном другом песницом, и то са таквим изразом као да су му стали на жуљ. — Ја нисам запазио да он сваки боговетни дан долази у каруцама! Зашто у каруцама? А ја то да не видим! Тикван један!

— Не... не разумем! — мрмљао је доктор. — Ипак, како то испаде! То је играње с туђом личношћу, исмејавање људских патњи! То је нешто немогуће ... то први пут видим у животу!

С тупим чуђењем човека који је тек сад схватио како су га тешко увредили, доктор слеже раменима, рашири руке, па не знајући шта да каже ни шта да уради, немоћно се спусти у фотељу.

— Ех, престала да воли, другог заволела, нек' иде с милим богом, али нашто ова превара, нашто ова ниска, издајничка подвала? — говорио је Аботан плачним гласом. — Нашто? И зашто? Шта сам јој учинио? ... Чујете, докторе — рече он живо и приђе Кирилову. — Ви сте овде случајни сведок моје несреће, и ја нећу да кријем од вас истину Кунем се да сам волео ту жену, волео је побожно и смерно као роб! Све сам жртвовао за њу: посвађао се са родбином, напустио службу и музику, опростио јој оно што ни мајци ни сестри не бих могао да опростим Ја је никад ни попреко нисам погледао ... Нисам давао никаквог повода да ми ма шта пребаци! Па нашто ова лаж? Ја не тражим љубави, али нашто ова гнусна превара? Не воли ме, онда нека то каже отворено, поштено, тим пре што зна какви су моји погледи на све то ...

Са сузама у очима, дрхтећи целим телом, Абогин је искрено отворио доктору своју душу. Говорио је живо, притискујући обе руке на срце, износио му своје породичне тајне без и најмањег устезања, чак и као да је био рад што су најзад ове тајне покуљале из груди. Да може само тако да поразговара сат, два и да отвори своју душу, њему би несумњиво било лакше. Ко зна, кад би га доктор саслушао, можда би све пријатељски саосетио, па би се и он, као што то често бива, помирио са својом тугом без протеста, не правећи непотребне глупости... Али догодило се друкчије. Док је Абогин говорио, увређени доктор се наочиглед мењао. Хладноћа и зачуђеност мало-помало уступише место изразу горке увређености, зловоље и срџбе. Црте лица му постадоше још оштрије, суровије и неиријатније. И кад му Абогин поднесе пред очи слику младе жене, лепе, али хладна и сува лица без израза, као у калуђерице, и кад га запита може ли гледаући у ово лице поверовати да је оно способно за лаж, доктор одједном скочи, севну очима и рече, сурово изговарајући сваку реч:

— Зашто ми ви све то говорите? Не желим да слушам! Не желим! — викиу он и удари песницом по столу. — Нису ми потребне ваше баналне тајне, да их ђаво носи!" Не усуђујте се да ми говорите те вулгарности! Или, можда, мислите да нисам још довољно увређен? Да сам ја лакеј кога можете вређати до миле воље? А?

Абогин устукну и избезумљено погледа у њега. — Зашто сте ме довели овамо? — настави доктор тресући брадом. — Ако се ви жените од

беса, и ако од беса и ситости играте ову мелодраму, онда шта ћу ја ту? Какве ја имам заједничке везе с том вашом љубављу? Оставите ви мене на миру! Вежбајте се у племенитом песничењу, афектирајте хуманим идејама, свирајте (доктор погледа попреко футролу с виолончелом), свирајте на контрабасу и у трубе, гојите се као ушкопљени петлови, али не смете исмејавати човекову личност! Ако је не умете ценити, а ви је бар поштедите од такве ваше пажње!

— Јел'те, шта значи ове то? — упита Абогин црвенећи. — Па то значи да је ниско и подло играти се овако с људима! Ја сам лекар, а ви лекаре, и

уопште све радне људе који не миришу на парфеме и проституцију, сматрате за своје слуге и ниже људе, е па и сматрајте, али вам нико није дао права да од човека који пати правите позоришну реквизиту!

— Како се усуђујете да ми тако говорите? — учтита Абогин тихо и опет му заиграше мишићи на лицу, али овога пута већ саовим јасно од љутине.

— Ма, како сте смели да ме, знајући моју тугу, доведете овамо да слушам ваше баналности? — викну доктор и опет удари песницом о сто. — Ко вам је дао право да се овако ругате туђем болу?

— Ви сте полудели! — узвикну Абогин. — То нимало није великодушно! Ја сам дубоко несрећан и ... и ...

— Несрећан — подсмехну се доктор презриво. — Не потржите ту реч, јер она нема никакве везе са вама. И мангупи који не могу добити новац на меницу такође кажу за себе да су несрећни.



Ушкопљени петао којег гуши сувишно сало такође је несрећан. Мизерије су људи! — Уважвни господине, ви се заборављате! — цикну Абогин. — Због таквих речи... Мотка ради!

Разумете ли? Абогин журно завуче руку у џеп са стране, извуче новчаник, извади две новчанице и баци на

сто. — Ето вам за вашу визиту! — рече он мрдајући ноздрвама. — Плаћени сте! — Не усуђујте се да ми нудите новац! — викну доктор и руком збаци новчанице са стола на

под. — Увреда се не плаћа новцем! Абогин и доктор су стајали лицем у лице и у љутини наставише да наносе један другом

незаслужене увреде. Они, по свој прилици, нису никад у животу, па ни у бунилу, изговорили толико неправичности, суровости и ружних речи. У обојици се јако испољио сав егоизам насрећних људи. Несрећни су себични, пакосни, неправични, сурови и мање од глупака способни да разумеју један другог. Несрећа не зближава људе већ их раздваја, чак и тамо где изгледа да су они везани истим болом, код њих се испољава неправичност и суровост кудикамо више него у срединама сразмерно задовољних људи.

— Изволите ме вратити кући! — викну доктор тешко дишући. Аботин јако зазвони. А кад се на тај позив нико не одазва, он зазвони још једанпут и љутито

баци звоеце на под, оно тупо удари о тепих и јекну жалосно као у предсмртном јецају. Појави се лакеј. — Где сте се посакривали, ђаво да вас носи?! — раздра се домаћин на њега и стеже песнице.

— Где си био малочас? Иди, реци да се овом господину спреме кола, а за мене каруце. Чекај! — викну он кад се лакеј окрете да иде. — Сутра нећу да видим у овој кући ниједног издајицу! Сви нек иду! Узећу нове људе! Ђубрета једна!

У очекивању кола, Абогин и доктор су ћутали. Абогину се већ повратио изглед зајажености и префињене отмености. Ходао је по салону елегантно климајући главом и, очевидно, нешто смишљао. Гнев се још није стишао у њему, али он се трудио да покаже како и не види свога непријатеља. Доктор је стајао држећи се једном руком за ивицу стола и гледао је у Абогина с оним дубоким и нешто циничним и ружним презрењем каквим умеју да гледају само бол и недаћа кад пред собом имају изобиље и отменост.

Кад мало доцније доктор седе у кола и крену, његове очи су и даље гледале презриво. Напољу беше мрачно, много мрачније него кад су пре једног сата дошли. Црвени полумесец је већ зашао за брег, а облаци који су га чували наређали су се око звезда као мрље. Каруце са црвеним светиљкама затандркаше путем и оставише доктора за собом. Абогин је кренуо да протестује, да прави глупости. ..

Целога пута доктор није мислио на жену, ни на Андреју, већ на Абогина и људе који су живели у кући, коју тек што је напустио. Његове мисли беху неправичне и нечовечно свирепе. Осуђивао је и Абогина, и његову жену, и Папчинског и све оне који живе у ружичастој атмосфери и миришу на парфеме, и целог пута их је мрзео и презирао до дна душе. И у његовој свести формирало се чврсто убеђење о оваквим људима.

Проћи ће време, проћи ће и Кириловљева туга, али његово мишљење, неправично, недостојно човечје личности, неће проћи и остаће у докторовој свести до самог гроба.

ДОБРИ НЕМАЦ (49)

Ивана Карловича Швеја, старијег мајстора у ливници челика Функ и К°, послао је газда у Твер да на лицу места изврши неку наруџбину. Петљао се са наруџбинама око четири месеца и тако почео да чезне за својом младом женом да је изгубио апетит и неколико пута би почео да плаче. Враћајући се у Москву, целим путем је затварао очи и замишљао како ће доћи кући, како ће му куварица Марја отворити врата, како ће му се жена Наташа обиснути оковрата и узвикнути ...

„Она ме не очекује", мислио је он, „тим боље. Неочекивана радост — то је врло добро." Стигао је у Москву вечерњим возом. Док је носач отрчао по његов пртљаг, он је успео да попије у бифеу две боце пива ... Од пива је постао врло добар, тако да је, док га је кочијаш возио са станице на Пресњу, све време мрмљао:

— Ти, кочијашу, добар си кочијаш... Ја волим руске људе! Ти си Рус, моја жена је Рус, и ја Рус. Мој отац је Немац, а ја руски човек ... Ја желим да се бијем са Немачком.

Као што је маштао, врата му је отворила куварица Марја. — И ти Рус, и ја Рус ... — мрмљао је он, дајући пртљат Марји. — Сви смо ми руски људи и

имамо руске језике. А где је Наташа? — Она спава. — Но, не буди је. Псс! Сам ћу је пробудити. Желим да је уплашим, и бићу изненађење. Псс!

Сањива Марја узела је пртљаг и отишла у кухињу Осмехујући се, тарући руке и подмигујући, Иван Карлич је на врховима прстију пришао

вратима која су водила у спаваћу собу, и пажљиво, бојећи се да не шкрипну, отворио их ... У спаваћој соби било је тамно и тихо.



„Сад ћу је уплашити", помислио је Иван Карлич и упалио шибицу... Али — јадни Немац! — док се шибица разгоревала плавим пламичком сумпора, угледао је

овакав призор. На кревету који је ближе зиду спавала је жена покривене главе, тако да су јој се виделе само голе пете; на другом кревету лежао је огроман мушкарац велике риђе главе и дугих бркова ...

Иван Карлич није поверовао својим очима и запалио је другу шибицу. Упалио је једну за другом пет шибица — и слика је била тако невероватна, ужасна и одвратна. Немцу су се одсекле ноге и кичма се укочила од хладноће. Пиво му је одједном изветрило из главе, и њему се чинило да му се кућа преврнула тумбе. Прва мисао и жеља биле су — да узме столицу и да пуним замахом распали по риђој глави, затим да дохвати неверну жену за голу пету и да је баци кроз прозор, тако да избије оба рама и уз тресак полети доле на калдрму.

„О не, то је мало!" зажључује је после кратког размишљања. „Најпре ћу их осрамотити, позваћу полицију и родбину, а потом ћу их убити..."

Он је обукао бунду и већ следећег тренутка ишао је улицом. Ту је горко заплакао. Плакао је и мислио о људокој незахвалности. Та жена голих пета била је некад сиромашна шваља, и он ју је усрећио учинивши од ње жену ученог мајстора, који код Функ и К° котша седам стотина педесет рубаља годишње! Она је била ништавна, ишла у цицаним хаљинама, као собарица, а захваљујући њему, она сада иде у шеширу и рукавицама, и чак јој и Функ и К° говори „ви".

А он је мислио: како су лукаве и препредене жене! Наташа је изгледала да је пошла за Ивана Карлича из страсне љубави, и сваке недеље писала му је у Твер нежна писма.

,,О, какве ли змије", мислио је Швеј, идући улицом. „Зашто сам се ја женио руским човеком? Рус није добар човек. Варварин, мужик! Ја желим да се тучем с Русијом, ђаво да ме носи!"

Мало затим он је мислио: „И чудновато, заменила ме је за неког ниткова риђе главе. Но, да се заљуби у Функа и К°, ја

бих јој опростио, а она се заљубила у некаквог ђавола који у џепу нема ни пребијане паре! О, баш сам несрећан човек!"

Пошто је обрисао очи, Швеј је ушао у крчму. — Дај ми хартију и мастило! — рекао је келнеру. — Желим да пишем! Дрхтавом руком написао је прво писмо жениним родитељима, који живе у Серпухову. Он је

писао старцима да поштени учени мајстор не жели да живи са неморалном женом, да су родитељи свиње и њихове кћери свиње, да Швеј пљује на све њих ... На крају је захтевао да старци узму к себи своју кћер, заједно са њеним риђим нитковош, кога није убио само зато што не жели да прља руке.

Затим је изишао из крчме и бацио писмо у поштанско сандуче. До четири сата ујутру лутао је по граду и мислио о својој несрећи. Јадник је ослабио, омршавио и дошао до закључка да је живот — горко ругање судбине, да је живети — глупо и недостојно поштеног Немца. Решио је да се не свети ни жени ни риђем човеку. Најбоље што је могао да уради, било је да казни жену великодушношћу.

„Идем све да јој кажем", мислио је идући кући, ,,а затим ћу себи одузети живот ... Нека буде срећна са својим риђим, ја нећу сметати..."

И он је маштао како ће умрети и како ће жену да мучи грижа савести. — Моје имање, њој га остављам, да! — мрмљао је он, потежући за своје звонце. — Риђи је

бољи од мене, нека и он заради седам стотина педесет рубаља годишње! И овога пута му је отворила врата куварица Марја која се јако зачудила кад га је видела. — Позови Наталију Петровну — рекао је, не скидајући бунду. Убрзо пред Иваном Карличем стајала је млада жена само у кошуљи, боса и зачуђеног лица...

Плачући и подижући обе руке увис, преварени муж је рекао: — Ја све знам! Мене не можеш обманути. Сопственим очима видео сам риђу животињу

дугих бркова. — Ти си луд! — Викнула је жена. — Зашто тако вичеш? Пробудићеш станаре! — О, риђи нитков! — Кажем ти да не вичеш. Напио се па виче. Одлази да спаваш! — Не желим да спавам са риђим у једном кревету. Збогом! — Па ти си полудео! — разљутила се жена. — Ми имамо станаре. Тамо где је била наша

спаваћа соба, живи бравар са женом! — А ... а? Какав бравар? — Па риђи бравар са женом. Ја сам их пустила за четири рубље месечно ... Не вичи,

пробудићеш их! Немац је избуљио очи и дуго гледао у жену; затим је оборио главу и полако звизнуо. — Сад разумем... — рекао је. Мало затим немачка душа је опет заузела свој пређашњи став, и Иван Карлич се дивно

осећао. — Ти си ми Рус — мрмљао је он — и куварица Рус, и ја Рус. Сви имамо руске језике. Бравар,

добри бравар, желим да га загрлим. Функ и К° такође су добри Функ и К°, и Русија је дивна земља... С



Немачком желим да се бијем.

ТАМА (50)

Млад момак, светлоплав и са истакнутим јагодицама, у поцепаном кожуху и великим црним ваљенкама, ишчекивао је када ће се општински доктор, пошто заврши примање, упутити из болнице кући и пришао му бојажљиво.

— Милостиви господине — рекао је он. — Шта ти т-реба?

Момак је дланом прешао себи по носу одоздо нагоре, погледао у небо и тек затим одговорио: — Милостви господине ... Ту код тебе, ваше благородство, у затвореничкој болници је мој

брат Васка, ковач из Варварина. — Да, па шта? — Ја сам, дакле, Васкин брат... У оца смо двојица: он — Васка и ја Кирила. Сем нас, три

сестре, а Васка је ожењен, има и детенце ... Народа много, а нема ко да ради... У ковачници већ скоро две године ватру нисмо распаљивали. Ја сам у фабрици цицева, да кујем, не умем, а отац какав је радник? Не да, рецимо, ради како треба, не може да једе, кашику носи поред уста.

— Шта ти од мене треба? — Учини милост, отпусти Васку. Доктор је зачуђено погледао у Кирилу, и, не рекавши ни речи, пошао даље. Момак је потрчао

напред и пао му пред ноте. — Докторе, добри господине! — почео је да преклиње, трепћући очима и опет прелазећи

дланом преко носа. — Смилуј се, тако ти бога, отпусти Васку кући. Вечито ћемо се за тебе богу молити. Ваше благородство, отпусти. Од глади сви цркавају.

Мајка читав божји дан рида, Васкина жена — рида .... просто смрт! Дојадило ми је да гледам светлост дана. Учини добро, отпусти га, добри господине!

— Јеси ли глуп или си сишао с ума? — упитао је доктор, гледајући га љутито. — Како ја могу да га отпустим? Па он је затвореник..

Кирила је заплакао. — Отпусти! — Чудна ли човека! Какво ја право имам? Јесам ли ја тамничар, што ли? Довели су га к мени

у болницу да се лечи, ја лечим, а да отпуштам, имам исто тако право као и да тебе ухапсим. Глупа главо!

— Па њега су ни за шта затворили! Док је дошао до суда, море, годину дана је у затвору одлежао, а сад, пита се зашто лежи? Ајде, рецимо, да је убијао или коље крао, ал' он је настрадао на правди бога.

— По свој прилици, али шта му ја моту? — Стрпаше мужика, а сами не знају зашто. Био је накресан, ваше благородство, није знао за

себе и чак је оца ранио у уво. Своје лице огребао на грану онако пијан, а двојици наших момака прохтело се, мош' мислити, турског дувана, па му стадоше говорити да он са њима ноћу провали у дућан оног, знаш. Јерменина, збот дувана. Он је онако пијан послушао их, будала. Одвалише они, знаш, катанац, увукли се неприметно и направили лом. Све су испретурали, прозоре поразбијали, брашно просули. Пијани, једном речју. А, сада срески полидајац... овамо, онамо, па код истражног. Целу годину су у тамници лежали, а пре недељу дана, у среду, судили су свој тројици у граду. Војник позади с пушком ... заклео се народу. Васка је од свих мање кгрив, а господа су пресудила да је он први коловођа. Оба момка у тамницу, а Васку у затвореничку чету на три године. А зашто? Пресуди по правди!

— Па ипак ја с тим немам ништа. Иди код власти. — Већ сам био. Ишао у суд, хтео да дам молбу, они ни молбу нису узели. Био сам и код

полицијског комесара, и код истражног сам био и свак каже: Није моја ствар! Па чија је ствар? А у болници нема старијег од тебе, што хоћеш, ваше благородство, то и радиш.

— Ти си будала! — уздахнуо је доктор. — Ако су га поротници окривили, ту не може ништа да учини ни губернатор, чак ни министар, а камо ли полицијски комесар. Узалуд ти сав труд.

— А ко је судио? — Господа поротници ... — Каква су то господа? Били су наши мужици. Био је Андреј Гурјев, био је Аљошка Хук. — Но, мени је хладно да с тобом разговарам... Доктор је махнуо руком и брзо пошао ка

својим вратима. Кирила је хтео да пође за њим, али кад је видео како су се залупила врата, зауставио се. Десетак минута је стајао непомично усред болничког дворишта и не стављајући капу на главу, гледао у докторски стан, затим је дубоко уздахнуо, полако се почешао и пошао ка капији.

— Коме ићи? — мрмљао је излазећи на пут. — Један каже: није моја ствар, други каже: није маја ствар. Чија је ствар? Не, по овој прилици, док не подмажеш, ништа нећеш успети. Доктор говори, а за све време гледа у моју шаку: нећу ли дати пет комада, Чекај, чекај, ја ћу и до губернатора доћи.



Тапкајући у месту, и осврћући се без потребе, он се лењо и тешко кретао путем и, очигледно, размишљао куда да иде... Није било хладио и снег је слабо пкрипао под његовим ногама. Пред њим, не даље од пола врсте, простирао се на брду срески градић У коме су недавно судили његовом брату. Десно се видела тамна зграда затвора са црвеним кровом и са стражарницама на угловима, лево је била велика градска шума, сада покривена ињем. Било је тихо само је неки -старац у женском хаљетку и у огромном качкету ишао напред, кашљао и с времена на време викао на краву коју је терао у град.

— Здраво, деда! — проговорио је Кирила сустигавши старца. — Здраво... — Тераш на продају? — Не, онако ... — лењо је одговорио старац. — Јеси ли варошанин?

Распричали су се. Кирила је објаснио зашто је био у болници и о чему је разговарао са доктором. — Оно, свакако, доктор те ствари не зна — рекао му је старац када су обојица ушли у град. —

Мада је господин, али обучен је да лечи свим начинима, а да ти да прави савет, он, рецимо, да напише протокол, то он не може. За то је нарочита управа. Код мировног судије и полицијског комесара си био. Ови за твоју ствар такође нису способни.

— Куда да идем онда? — За ваше сељачке послове најглавнији је и за то је постављен стални члан. К њему иди!

Господин Синесков. — Је ли то у Золотову? — Па да, у Золотову. Он је за вас главни. Ако се нешто ваших ствари тиче, онда, наспрам

њега, веће право нема чак ни начелник окружне полиције. — Подалеко је, брате, да идем! Виће петнаест врста, можда и више. — Коме је потребно, тај ће и сто врста прећи. — Оно, тако је... Да му предам молбу, је ли? — Тамо ћеш сазнати. Ако је молба, писар ће ти јасно написати. Стални члан има писара.

Пошто се растао са дедом, Кирила је постојао мало насред трга, промислио и пошао натраг из града. Решио је да иде у Золотово.

За неких пет дана. враћајући се, после пријема болесника, у овој стан, доктор је опет у овом дворишту видео Кирилу. Овога пута момак није био сам, већ са једним мршавим, врло бледим старцем, који је непрестано климао главом, као клатном, и нешто шапутао.

— Ваше благородство, ја опет к твојој милости! — почео је Кирила. — Са оцем сам дошао, молим те, отпусти Васку! Стални члан није ни изволео разговарати. Каже: „Марш напоље!"

— Ваше високородство — зашиштоо је старац, подижући дрхтаве обрве — будите милостиви! Ми смо људи сироти, не можемо да захвалимо како треба, али, ако ваша милост хоће, Кирјушка и Васка могу да одраде. Нека раде.

— Одрадићемо — рекао је Кирил и подигао руку као да жели да се закуне. — Пусти! Од глади цркавају. Кукају на сав глас, ваше благородство!

Момак је брзо погледао у оца, повукао га за рукав и обојица су, као по команди, пали доктору пред ноге. Овај је махнуо руком и, не ооврћући се, брзо пошао ка свајим вратима.

ПОЛЕЊКА (51)

Ближе се два сата по подне. У галантеријској радњи „Париски новитети", која је у једном од пасажа, трговање је у јеку. Чује се једноличан жагор продаваца, жагор као у школи, када учитељ зада свим ученицима да бубају нешто наглас. И тај једнолични шум не ремети ни смех дама, ни лупање улазних застакљених врата, ни трчкарање малишана.

Насред трговине стоји Полењка, кћи Марије Андрејевне, власнице модног салона, мала, сувоњава плавуша, и тражи неког погледом. К њој притрчава дечак црних обрва и пита, гледајући у њу врло озбиљно:

— Шта желите, госпођице? — Мене увек услужује Николај Тимофејич — одговара Полењка. А продавац Николај Тимофејич, витки црномањасти младаћ таласасте косе, одевен по моди,

са великом иглом на кравати, већ је рашчистио место на тезги, истегао врат и с осмехом гледа у Полењку.

— Пелагија Сергејевна, мој наклон! — узвикује он пријатним, здравим баритоном. — Изволите!

— А, 'бар дан! — каже Полењка, прилазећи му. — Видите, ето ме опет к вама. Дајте ми неке гајтане.

— А за шта ће вам, у ствари? — За предњи део, за леђа, једном речи, за цели комплетић. — Ево, одмах!



Николај Тимофејич ставља пред Полењку неколико врста гајтана; она лењо бира и почиње да се цењка:

— Али, забога, рубља уопште није скупо! — убеђује продавац, смешкајући се снисходљиво. — То су француски гајтани, осмоструки. Изволите, ми имамо и обичне, на кило ... То је четрдесет пет копејки аришн, али то већ није прави шик. Забога.

— Потребан ми је и украс од перла са дугметима од гајтана — каже Полешка, нагињући се над гајтанима и уздишући ко зна зашто. — А да немате, случајно, исте боје преплете од перлица.

— Имамо. Полењка се још више нагиње над тезгу и тихо пита:

— А зашто сте ви, Николају Тимофејичу, у четвртак тако рано отишли од нас? — Хм... чудно је што сте ви то приметили — каже продавац са подсмехом. — Ви сте били тако

одушевљени господином студентом да... је чудно како сте то приметили! Полењку облива румен и она ћути. Продавац нервозно, дрхтавим рукама затвара кутије и без

икакве потребе ставља их једну на другу. Пролази минут у ћутању. — Мени су потребне и чипке од перлица — каже Полењка, подижући очи на продавца, са

изразом кривице. — Какве? Чипке од перлица на тилу, црне и у боји, то је сада најмодернији детаљ. — А пошто су вам оне? — Црне осамдесет копејки, а у боји две рубље и педесет копејки. К вама више никад нећу

доћи — тихо додаје Николај Тимофејич. — Зашто? — Зашто? Врло просто. Ви сами треба да разумете. Што бих ја себе мучио? Чудна ствар. Зар

је мени пријатно да гледам како се тај студент око вас шепури. Па ја све видим и разумем. Већ од јесени он се вама заправо удвара и готово оваког дана ви с њим шетате, а кад је он код вас у гостима, ви тако пиљите у њега као у неког анђела. Ви сте у њега заљубљени, за вас нема бољег човека од њега. Па, у реду, нема више о чему да се разговара. Полењка ћути и у забуни шара прстом по тезги.

— Ја све одлично видим — продужава продавац. — Каквог разлога имам да долазим к вама? Ја имам поноса. Није сваком пријатно да буде последња рупа на свирали. Шта сте ви оно тражили?

— Мама ми је наредила да много тога узмем, али ја сам заборавила. Потребна ми је још перјаница за шешир.

— Какву желите? — Бољу, која је модерна. — Најмодернија је сада од птичјег перја. Боја, ако желите, сада је модерна сунцокрет или

боја канак, тј. бордо са жутим. Избор је огроман. А чему води цела та прича, ја заиста не разумем. Ви сте се заљубили, а чиме ће се то завршити?

На лицу Николаја Тимофејича око очију појавили су се црвени печати. Он гужва у рукама нежну паперјасту врпцу и мрмља:

— Уображавате да се удате за њега, а? Али што се тога тиче, маните се својих фантазија. Студентима је забрањено да се жене, а, осим тога, зар к вама за то долази, да би се све на поштен начин завршило, како да не? Па они, управо ти студенти нас ни за људе не сматрају ... Одлазе они трговцима и модискињама само зато да би се подсмехнули због необразованости и да пијанче. У својој кући и у пристојним кућама срамота је пити, али код таквих простих, необразованих људи, као што смо ми, немају кога да се стиде, могу стајати на глави. Тако је то! Какву ћете перјаницу узети? А ако вам се он удвара и игра се љубави, зна се зашто ... Кад постане доктор или адвокат, сећаће се: ,,Ех, имао сам, рећи ће, некад једну плавушицу! Где ли је она сада?" Вероватно се и сада, међу студентима, хвали да је бацио око на познату модисткињицу. Полењка седа на столицу и замишљено гледа у брдо белих кутија.

— Не, нећу узети перјаницу! — уздише она. — Нека мама сама узме какву хоће, а ја могу да погрешим. Мени ви дајте шест аршина реса за капут, што стаје четрдесет копејки аршин. И за исти капут дајте кокосова дугмета са рупицама, да би се чвршће држала ...

Николај Тимофејич јој завија и ресе и дугмета. Она као кривац гледа у његово лице и, очигледно, чека да он настави да говори, али он тмурно ћути и сређује перјанице.

— Да не заборавим још да узмем дугмета за кућну хаљину ... — каже она после кратког ћутања, бришући марамицом бледе усне.

— Каква? — Шијемо за трговчеву жену. Значи, дајте нешто изузетно упадљиво. — Да, ако је за трговчеву жену, треба изабрати што шареније. Ево дугмета. Комбинација

плаве, црвене и модерне златне боје. Све јако упадљиво. Ко је профињенији, узима код нас мат црне с једним светлим оквиром. Само, ја не разумем. Зар ви сами не можете да оцените? Па до чега ће довести те ... шетње?

— Ни сама не знам... — шапуће Полењка и нагиње се над дугмета. — Ни сама не знам,



Николају Тимофејичу, шта се са мном догађа. Иза леђа Николаја Тимофејича, притиснувши га уз тезгу, пробија се добар трговац са

зулуфима и, сијајући од превелике љубазности, виче: — Будите љубазни, мадам, па дођите у ово одељење. Блузе од жерсеја у три величине: глат,

са гајтанима и са перлицама. Какву желите? У исто време поред Полењке пролази дебела дама, која говори дубоким гласом, готово басом: — Само, молим вас, да буду исцела плетене и са заштитним знаком. — Правите се као да разгледате робу — шапуће Николај Тимофејич, нагињући се ка Полењки

и осмехујући се усиљено. — Ви сте, забога, тако бледи и болесни, сасвим сте се променили у лицу. Напустиће вас он, Пелагија Сергејевна! А ако се некад и ожени, то неће бити из љубави, већ

од глади, на ваш новац ће се полакомити. Направиће себи од мираза пристојан положај, а после ће вас се стидети. Од гостију и другова ће вас крити, јер сте необразовани, па ће тако и говорити: моја простакуша. Зар ви знате да се понашате у докторском или адвокатском друштву? Ви сте за њих модисткиња, необразовано створење!

— Николају Тимофејичу! — виче неко с другог краја радње. — Ево, мадмазел тражи три аршина сјајне пантљике. Имамо ли?

Николај Тимофејич се окреће на ту страну, развлачи у осмех своје лице и виче: — Имамо. Имамо сјајне пантљике, атамансска свила с атласом и атлас с моареом. — Узгред, да не заборавим, Оља ме је молила да за њу узмем мидер! — каже Полењка. — У очима су вам... сузе! — уплашио се Николај Тимофејич ... — Зашто то? Хајдемо до

мидера, ја ћу вас заклонити, незгодно је. Осмехујући се на силу и са преувеличаном нехајношћу, продавац брзо води Полењку у

одељење мидера и скрива је од публике иза високе пирамиде од кутија ... — Какав мидер желите? — гласно пита он, а шатуће: — Обришите очи! — Од четрдесет осам сантиметара. Само, молим вас, она је тражила дупли с поставом ... с

правим фишбајном. Морам с вама да говорим, Николају Тимофејичу. Дођите сада! — О чему говорити. Нема о чему да се говори. — Само ви... мене волите и, осим вас, немам

с ким да поразговарам. — Није трска ни кост, већ прави фишбајн... О чему ми да говоримо. Нема о чему да се говори

... Па хоћете ли данас ићи с њим у шетњу? — И ... ћи ћу. — Па онда, о чему да разговарамо. Разговори неће помоћи ... Ви сте заљубљени? — Да... — шапуће збуњено Полењка а из очију јој врцају крупне сузе. — Какви ту могу бити разговори? — мрмља Николај Тимофејич, нервозио слежући раменима

и бледећи. — Нису потребни никакви разговори... Обришите очи, то је све. Ј ... ја ништа не желим... Тада пирамиди од кутија прилази висок, мршав продавац и говори своме купцу: — Желите ли можда диван ластиш за подвезице, који не зауставља крв, признат од медицине

... Николај Тимофејич ограђује Полењку и, трудећи се да сакрије и њу и своје узбуђење,

развлачи лице у осмех и каже: — Има две врсте чипака, госпођице! — памучне и свилене. Оријенталне, енглеске, валансјен,

Кроше, торшон, то су памучне, а рококо, сутажет, камбре, то су свилене. Забога, обришите сузе! Долазе овамо.

И видећи да сузе још теку, он продужава још гласније: — Шпанске, рококо, 'Сутажет, камбре ... Чарапе кончане, памучне, свилене.

ПИЈАНИЦЕ (52)

Фабрикант Фролов, леп, црномањаст човек са округлом брадицом и благим кадифастим изразом очију, и његов пуномоћник адвокат Аљмер, човек у годинама, с великом, чекињастом главом, лумповали су у једној од општих сала ресторана изван вароши. Обојица су се довезли овамо право с бала и зато су били у фраковима и белим краватама. Сем њих и лакеја крај врата, у сали није било ни живе душе; по наређењу Фролова, никога нису пуштали.

Почели су с тим што су испили по велику чашу вотке и мезетили остриге. — Врло добро! — рече Аљмер. — То сам ја, драги мој, први увео моду да се остриге једу као

мезе. Вотка те мало опече, надражи ти грло, а чим прогуташ остригу, осетиш милину у грлу. Зар није тако?

Пристојни лакеј са обријаним брковима и седим залисцима стави на сто сос. — Шта си то донео? — упита Фролов. — Провансалски сос за харингу, молим лепо... — Шта? Зар се тако служи? — викну фабрикант не гледајући у шољу са сосом. — Зар је то

сос? Не умеш ни да служиш, звекане један! Кадифасте очи Фролова плануше. Он уви око прста крајичак столњака, лагано покрену руку и



мезе, свећњак, боце ... све то тресну о под уз хуку и звеку. Лакеји, одавно већ навикли на кафанске ломове, притрчаше столу и озбшнно, хладнокрвно

као хирурзи за време операције, почеше скупљати парчад. — Како ти то лепо умеш с њима — рече Аљмер и засмеја се. — Али ... одмакни се мало од

стола јер ћеш ајвар нагазити. — Позовите овамо инжењера! — викну Фролов. Инжењером су звали оронулог старца,

киселог лица, који је некад заиста био иижењер и богат; он је упропастио цео свој иметак и на крају живота нашао се у ресторану, где је био шеф лакеја, певачица и вршио разне наруџбине у вези са женским полом. Појавивши се на позив, он понизно искриви главу у страну.

— Чуј, драги мој — обрати му се Фролов — какав је ово скандал? Како ови твоји служе? Зар ти не знаш да ја то не волим? Идите до ђавола, престаћу да долазим овамо.

— Молим најпонизније да извините, Алексеје Семјоничу! — рече инжењер стављајући руку на срце. — Ја ћу одмах предузети мере и све ваше најмање жеље биће испуњене најбоље и најбрже.

— Па, добро, иди ... Инжењер се поклони, и идући натрашке, стално у наклоњеном положају, изгуби се иза врата,

блеснувши последњи пут својим лажним брилијантима на кошуљи и прстима. Сто за мезе био је опет постављен. Аљмер је пио црно вино, с апетитом је јео некакву живину

са печуркама, и наручи себи још чорбу од манића и кечигу печену на колуте. Фролов је пио само вотку, и то уз хлеб. Он је шаком гњечио лице, туштио се, дувао и изгледа да беше нерасположен. Обојица су ћутали. Било је тихо. Два електрична фењера са бледим абажурима светлуцала су и шуштала, као да су се љутили. Иза врата, тихо певушећи, пролазиле су Циганке.

— Пијем — а никако да се расположим — рече Фролов. — Уколико се више наливам, утолико сам трезнији. Други се расположе од вотке, а код мене се појављују јед, одвратне мисли, несаница. Зашто то драги мој, зашто људи сем пијанства и раскалашности не измисле неко друго уживање? Ма, то је одвратно!

— А ти онда Циганке позови. — Мани их! Кроз врата из ходника појави се глава старице Циганке. — Алексеје Семјоничу, Цигани моле чаја и коњака — рече старица. — Можемо ли наручити? — Можете! — одговори Фролов. — Знаш, они добијају од ресторатера проценте зато што

траже од гостију да их часте. Данас се не може веровати чак ни оном ко за ракију тражи. Свет ти је увек низак, гнусан, распуштен. Узмимо, на пример, ове лакеје. Лица су им, као у професора, старачка, по двеста рубаља примају месечно, у својим кућама станују, ћерке им гимназију уче, али можеш да их псујеш и да им наређујеш каквим год хоћеш гласом. Инжењер ће ти за рубљу покусати теглицу сенфа и кукурекаће као петао. На часну реч, кад би се бар један од њих увредио, ја бих му хиљаду рубаља поклонио!

— Шта је теби? — упита Аљмер гледајући у њега зачуђено — откуд та болећивост? Ти си црвен и као звер гледаш... Шта је то с тобом?

— Рђаво. Мучи ме нешто у глави, нешто се као ексер увукло и ничим не можеш отуд да га ишчачкаш.

У салу уђе мали, дежмекаст, сав у сало огрезао старац, потпуно ћелав и олињао у поткраћеном капутићу и љубичастом прснику и са гитаром. Он развуче идиотско лице и поправи се салутирајући као војник.

— А, паразит! — рече Фролов. — Ево да ти га представим: обогатио се на тај начин што је као свиња гроктао. Оди овамо!

Фабрикант нали у чашу вотке, вина, коњака, стави со и бибер, помеша све то и даде паразиту. Овај испи и снажно поче гроктати.

— Он је навикао да пије бућкуриш, тако да га чисто вино хвата — рече Фролов. — Де, паразите, седи и певај.

Паразит седе, пређе дебелим прстима преко жица и запева:

Вита-вита, Маргарита ...

Испивши шампањац, Фролов се напи. Он тресну песницом о сто и рече: — Да, мучи ме нешто у глави! Ни за тренутак ми не да мира! — Ама у чему је ствар? — Не могу да ти кажем. Тајна је то. То је таква моја тајна коју само у молитвама могу да

кажем. Уосталом, ако хоћеш, пријатељски, да то остане међу нама ... само пази, никоме ни речи ... Исповедићу ти се, биће ми лакше, али ти... преклињем те, саслушај и заборави ...

Фролов се наже Аљмеру и пола минута му је дувао у уво. — Жену своју мрзим! — рече он. Адвокат га погледа зачуђено. — Да, да, жену своју, Марију Михаиловну — промрмља Фролов црвени. — Мрзим, па то ти је.



— А зашто? — Сам не знам! Жењен сам тек од пре две године, оженио сам се, као што и сам знаш, из

љубави, а сад је мрзим као најгорег душманина, као овог истог, да извиниш, паразита. И то без икаквог разлога, без икаквог разлога! Кад она седи поред мене, једе, или кад говори нешто, сав у души ускипим, једва се уздржим да је не увредим. Просто се дешава нешто што се исказати не може. Напустити је или јој рећи истину уопште је немогуће, јер ће доћи до скандала, а живети са њом горе ми је од пакла. Не могу да седим код куће! Овако, дању сам стално на послу и по кафанама, а ноћу се по јазбинама мувам. Де, чиме ћеш ову мржњу објаснити? Јер жена ми није нека тек онако, већ лепотица, паметна, мирна.

Паразит лупну ногом и запева:

С официром скакутала, И с њим тајне шапутала ...

— Морам признати, мени је увек изгледало да Марија Михаиловна уопште није за тебе — рече Аљмер после извеоног ћутања и уздахну.

— Рећи ћеш, образована? Чуј ... И сам сам свршио трговачку академију као први у рангу, два-три пута сам био у Паризу. Ја од тебе нисам паметнији, наравно, али нисам глупљи ни од жене. Не, драга мој, није ту ствар у образовању! Само да чујеш због чега је почела цела та песма. Отпочела је зато што ми се наједном учинило да се она није удала из љубави већ због богатства. Увукла ми се та мисао у главурду. Окрени, обрни... седи проклета! А уз то жену обузела и грамжљивост. После сиротиње, нашла се у златном џаку, па почела да завађа и десно и лево. Пошашавила и толико се заборавила да је траћила месечно по двадесет хиљада. А ја сам неповерљив човек. Никоме ја не верујем, у све сумњам, и уколико си љубазнији према мени, утолико ми је теже. Све ми изгледа да ми се улагују због пара. Никоме не верујем! Тежак сам ја човек, брате мој, врло тежак!

Фролов испи наискап чашу вина и настави: — Уосталом, све су то ситнице — рече он. — О томе не треба никад ни разговарати. Глупо је.

Ја сам се због пића избрбљао, а ти ме сад адвокатским очима гледаш, радостан што си дознао туђу тајну. Де, де... оставимо тај разговор. Да пијемо! Чуј — обрати се он лакеју — је л' код вас Мустафа? Кажи му да дође овамо!

Мало доцније, у салу уђе мало Татарче, од својих дванаест година, у фраку и белим рукавицама.

— Ходи овамо! — рече му Фролов. — Објасни нам овај факат. Некад сте ви Татари владали над нама и узимали од нас данак, а сад ви код Руса служите као лакеји и домаће хаљине продајете. Како да абјасним ту промену?

Мустафа диже увис обрве и рече танким гласом певајући: — Игра судбине! Аљмер погледа у његово озборао лице и пуче од смеха. — Де, дај му рубљу! — рече Фролов. — Том игром судбине он капитал стиче. Само због ове

две речи и држе га овде. Испиј, Мустафа! Ве-елики ће нитков од тебе испасти! То јест сијасет је таквих као што си ти, паразита, који се мувају око богатог човека. Толико се намножило вас мирних разбојника и пљачкаша да не можеш проћи ни пешке, ни колима! Требало би још Цигане позвати? А? Дај овамо Цигане!

Цигани, који су се већ давно уморили у ходнику, с вриском упадоше у салу и отпоче дивље весеље.

— Пијте! — викао им је Фролов. — Пиј, фараонова сорто! Певајте! И-ју-ју! А у зиму... и-ју-ју!... санке су летеле... Цигани су певали, звиждали, играли... У помами, која понекад обузме врло богате, распуштене

људе „широке природе", Фролов је почео да прави глупости. Он је наредио да се Циганима да вечера и шампањац, разбио је бледи абажур на фењеру, гађао је флашама слике и огледала, и све то стварно без икаквог задовољства, мрштећи се и љутито узвикујући, презирући људе, с изразом мржње У очима и покретима. Он је натерао инжењера да пева соло, служио је басове мешавином вина, вотке и зејтина ...

У шест часова поднели су му рачун. — Девет стотина двадесет пет рубаља и четрдесет копејака! — рече Аљмер и слеже

раменима. Како то? Не, причекај, треба проверити!

— Батали! — промрмља Фролов извлачећи буђелар. — Де ... нек пљачкају ... Зато сам и богат да би ме пљачкали ... Без паразита се ... не може ... Ти си мој пуномоћник ... шест хиљада годишње примаш, а... а зашто? Уосталом, извини.. . ја и сам не знам шта говорим. Враћајући се с Аљмером кући, Фролов је мрмљао:

— Да идем кући... то је убиство за мене! Да... Ја немам човека коме бих могао душу своју да отворим ... Све само сами пљачкаши ... издајници... Е, а зашто ли сам теби своју тајну испричао? За



... зашто? Реци: зашто? Пред улазом у кућу, он се поведе према Аљмеру и, клатећи се, пољуби га у уста, по старој

московској навици, љубити се без изузетка, у свима приликама. — Збогом... Тежак сам, рђав човек — рече он. — Мој живот је тужан, пијан, бестидан. Ти си

образован, паметан човек, па се само смешкаш и пијеш са мном, ни ... никакве помоћи немам од свих вас ... А ти би, да си ми пријатељ, да си поштен човек, требало у очи да ми кажеш: „Ех, гнусни, рђави човече! Џукело једна!"

— Де, де... — промрмља Аљмер. — Иди да спавапш. — Никакве покмоћи од вас. Остају само наде, да ће ме, кад преко лета будем био у

летњиковцу, кад изађем у поље и наиђе олуја, ударитм гром и убити ме на месту ... Збо ... збогом ... Фролов се још једном пољуби с Аљмером и, успављујући се у ходу, мрмљајући, уз припомоћ два лакеја, поче се пети уз степенице.

ВЕРОЧКА (53)

Иван Алексеич Огњев сетио се како је онога вечера у августу с треском отворио стаклена врата и изашао на терасу. На њему беше тада лак огртач и сламни шепшр са широким ободом, онај исти што се сада са високим чизмама ваља у прашини под креветом. У једној руци држао је велики завежљај књига и свезака, а у другој дебелу чворновату палицу.

Иза врата стајао је, осветљавајући му пут светиљком, домаћин куће Кузњецов, ћелав старац с дугачком седом брадом и у белом као снег пикетском капуту. Старац се добродушно смешкао и климао главом.

— Збогом, стари! — довикну му Огњев. Кузњецов је спустио лампу на сточић и изашао за њим на терасу. Две дуге, уске сенке корачале су преко степеница ка рунделама са цвећем, занихале се и главама ослониле на стабла липе.

— Збогом, и још једном хвала, пријане! — рече Иван Алексеич. — Хвала на срдачном пријему, на вашој пажњи и љубазности ... Никад, за вечна времена, нећу заборавити ваше гостопримство. Ви сте красан човек, и ви и ваша кћерка, и сви су овде код вас добри и красни, весели и срдачни... Један тако сјајан свет да вам ни рећи не умем!

Од сувише јаких осећања и под утицајем ликера Огњев је говорио звонким богословским гласом, и био тако ганут да је своја осећања изливао не толико речима колико трептањем очију и мицањем рамена. Кузњецов, такође мало весео од пића и ганут, примакао се младоме човеку и пољубио с њим.

— Навикнуо сам се на вас, као пас птичар! — настави Огњев. — Навраћао сам код вас готово сваког дана, ноћевао сам бар десет пута, а ликера сам попио толико да је страшно сад и помислити! А на чему сам вам, Гаврило Петровичу, највише захвалан, то је на вашој сарадњи и вашој помоћи. Без вас бих се са својом статистиком гњавио и до октобра. Зато ћу и да напишем у предговору: сматрам за дужност да изјавим захвалност председнику те и те среске самоуправе Кузњецову, на његовој љубазној сарадњи. Статистика има сјајну будућност! Вери Гавриловној моје најдубље поштовање, а докторима, обома иследницима и вашем секретару реците да никад нећу заборавити њихове услуге. А сада, стари, загрлимо се и пољубимо последњи пут!

Сустали Огњев пољуби се још једном са Кузњецовом и поче силазити низ степеиице. На последњем прагу он се осврте и упита:

— Да ли ћемо се још некад видети? — Бог свети зна! — одговори стари. — Вероватно никада! — Да, заиста. Вас човек ни колачима не може у Пићер домамити, а ја једва да још који пут

дођем у овај крај. А сад збогом! — Могли бисте књиге овде оставити! — довикну му Кузњецов. — Шта вам је наспело да

вучете тај терет? Ја бих вам то послао сутра по човеку. Али Огњев то није чуо и брзо се удаљи од куће. Загрејан пићем, осећао је у души веселост и

топлину, и уједно тугу... Ишао је и мислио како се у животу често дешава да се сусрећемо с добрим људима и како је жалосно што од тих сусрета не остане ништа друго до само успомена. Понекад небом пролете ждралови, а слаб поветарац донесе до нас њихове тужно-усхићене усклике, а за тренутак ми, ма како жељно упирали поглед у плаве висине, не видимо више ни тачкице на небу, не чујемо ни најслабкји звук... па тако и људи, својим говором и својим ликом промакну кроз наш живот и утону у нашу прошлост и не оставе нам ништа више осим ништавних трагова сећања. Још од паролећа, бавећи се у своме срезу и долазећи гогово сваки дан у кућу гостољубивих Кузњецових, Иван Алексеич се навикао на њих као на своје рођене, на старога Кузњецова, на његову кћер, на послугу и до ситница је упознао целу кућу, њену пријатну терасу, вијугаве алеје, силуете дрвећа изнад кухиње и купатила; али чим изађе ка малу капију, све ће се одмах претворити у успомену и заувек ће за њ изгубити своју стварност; и кад прође година, две, сви ти пријатни ликови и слике потамнеће у његовој свести заједно са свим измишљотинама и плодовима маште.

„Нема на свету ништа драгоценије од људи!" помисли ганути Огњев идући алејом ка малој



капији. „Ништа!" У башти је мирно и топло. Мирисало је на резеду, дуван и сунцокрет, који још нису стигли да у

рунделама прецветају. Мали пропланци између шипражја и дрвећа пуни су маглине, ретке, нежне, скроз засуте месечином, и што је још задуго остало у сећању Огњева, маглено прамење, слично привиђењима, низало се алејом попречке, једно за другим, тихо али за око видљиво. Месец је стајао високо над баштом, а испод њега пловиле су некуд на исток прозирне маглене хрпе. Изгледало је као да се цео свет састојао само из црних и лутајућих белих сенки и Огњев, који је маглу гледао за време автустовске месечине, готово сад први пут у животу помисли како он и не гледа природу него декорацију у којој су се невешти пиротехничари, у жељи да башту осветле белом бенгалском светлошћу, сакрили иза жбунова, па заједно са светлошћу испустили у ваздух и бели дим.

Кад је Огњев прилазио малој баштенској капији, једна тамна сенка одвоји се од ниске ограде и пође му у сусрет.

— Вера Гавриловиа! — узвикну он радосно. — Ви сте овде? А ја сам вас тражио и тражио да се с вама поздравим ... Збогом, ја одлазим!

— Тако рано? Тек је једанаест часова! — Не, време је. Треба ићи пет врста до града, а треба још и спаковати ствари. Сутра рано

поранити... Пред Огњевом је кћи Кузњецовљева, Вера, девојка од двадесет и једне године, као што

обично бива сетна и туробна, немарно одевена и лепа. Девојке које много сањају и по цели дан читају лешкарећи и лењо читају све што им до руку дође, и које чезну и јадују, одевају се немарно. Оне од њих које је природа обдарила укусом и инстинктом за лепоту добијају, тим лаким нехатом у одевању, неку нарочиту красоту. Бар Огњев, кад се доцније сећао лепушкасте Верочке, није могао ни да је замисли без њене широке блузе која се уз њен стас гужвала и стварала дубоке наборе а ипак га није дотицала, нити без увојка који је испадао на чело из високе фризуре, нити без црвеног плетеног шала за огртање, са чупавим ресама по ивици, који је увече висио низ Верочкина плећа као застава на тихом времену, а дану се згужван ваљао исред мушких качкета у трему, или у трпезарији на сандуку, где је спокојно спавала на њему стара мачка. Од овог шала и набора блузе ширио се неки лаки немар, навика да се седи у кући и добродушност. Можда зато што се Вера свиђала Огњеву, он је из сваког дугмета и карнера умео да прочита нешто топло, пријатно, наивно, нешто тахо лепо и поетично што баш недостаје женама неискреним, хладним и без осећања лепоте.

Верочка беше лепо грађена, имала је правилан профил и дивну коврџаву косу. Огњеву, који је у своме животу волео мало жена, она је изтледала као лепотица.

— Ја путујем! — рече Огњев праштајући се са Вером код мале капије. — Па сетите ме се по добру. Хвала вам на свему!

Оним истим звонким богословским гласом којим је и са старим разговарао, онако исто трепћући очима и слежући раменима, он јој захвали на гостопримству, пажњи и љубазности.

— О вама сам и својој мајци писао у свакоме писму — рече он. — Кад би сви били као што сте ви и ваш отац, онда би на свету био не само леп живот него карневал. Сви укућани су вам сјани! Свет једноставан, срдачан, искрен.

— Куда сад идете? — упита Вера. — Сад идем мајци у Орел, остајем код ње недељу, две, а затим у Питер на рад. — А после? — После? Радићу целе зиме, а на пролеће опет ћу у неки срез да скупљам материјал. Е, а

сад будите срећни, живели сто година ... и не помињите ме по злу. Више се нећемо видети. Огњев се наже и пољуби Верочки руку. Затим у немом узбуђењу поправи мало свој огртач,

згодније ухвати завежљај књига, поћута па рече: — Ала је навалила магла! — Јесте. Да нисте нешто заборавили код нас? — Шта? Чини ми се, ништа ... Неколико тренутака Огњев застаде ћутке, потом се неспретно окрете малој капији и изађе из

баште. — Чекајте, хоћу да вас испратим до наше шуме — рече Вера излазећи за њим. Пођоше путем. Сад дрвеће није више заклањало ширину и могли су се видети небо и даљина.

Сва природа, као копреном прекривена, скривала се иза провидног сребрнастог вела кроз који је њена лепота весело зурила; магла, све гушћа и све беља, неједнако се спуштала око пластова и жбуња, или у праменовима се вукла по путу, или припијала уз земљу као трудећи се да не заклања пространу ширину. Кроз вео, све до шуме, видео се цео пут, са тамним јендецима са стране и ситним шипражјем које је расло у јендецима и сметало магленом прамењу да се вуче. На пола врсте од мале капије назирала се у тами силуета Кузњецовљеве шуме.

„Зашто ли је она пошла са мном? Сад је треба отпратити натраг!", помисли Огњев, али погледавши у Верин профил, он се нежно осмехну и рече:

— Чисто ми се не путује кад је овако дивно време! Право романтично вече, са месечином,



тишином, и, већ, са свима осталим принадлежностима. Знате шта, Вера Гавриловна! Ево већ двадесет девет година живим на овом свету, а још ниједну љубав нисам имао. Ниједан једини романтигчан доживљај, а за љубавне састанке, за уздахе и пољупце по алејама знам само по чувењу. То је неприродно! У граду, у самачкој соби, та се празнина и не примећује, али овде на свежем ваздуху, јако се осећа... Некако ми чисто криво!

— А зашто то тако? — Не знам. Вероватно, никад у целом животу нисам имао кад, а можда просто нисам имао ни

прилике да се упознам са таквим женама које ... Уопште, ја имам врло мало познаистава и никуда не идем.

Око триста корачаји двоје младих пређоше сасвим ћутке. Огњев покаткад погледаше у откривену главу и у Верин шал, и у души му један за другим ускрснуше први пролећни и летњи дани, то беше онда кад је, далеко од свог туробног самачког стана у Петрограду, наишао овде на срдачност красних људи, и окусио сласт људске милоште, природне лепоте и свог омиљеног рада, па није имао кад ни да види како се јутарње и вечерње руменило смењују и како један по један знак наговештава крај лета, како птице престају да певају, прво славуј, после јаребица, а мало доцније и вивак... Време је летело неосетно, што ће рећи да је живео лепо и лако ... Огњев се сећао како је он, који није имућан, нити навикнут на кретање и на људе, нерадо кренуо крајем априла овамо у Н-ски срез, где је очекивао да ће наићи само на досаду и усамљеност, и на равнодушнаст према статистици, која је према његовом мишљењу заузимала сада угледно место међу наукама. И сети се како је једног априлског јутра приспео у срески град Н. и одмах се зауставио у свратишту староверца Рјабухина, где су му за два гроша дневно издали видну и чисту собу, под условом да пуши на улици. Пошто се одморио и распитао ко је председник среске самоуправе, одмах се упутио пешице Гаврилу Петровичу Кузњецову. Требало је пешачити четири врсте кроз бујне шуме и младе лугове. Под облацима, прожимајући ваздух сребрним звуцима трепереле су шеве, а изнад зелених пашњака, озбиљно и свечано, махали су крилима грачци и кружили.

„Господе", чудио се тада Огњев, „да ли овде увек удишу овакав ваздух или то тако мирише само данас, збот мог доласка?"

Очекујући сув и послован пријем, он неодважно уђе у кућу Кузњецових, гледајући испод ока и бојажљиво чупкајући своју брадицу. Стари се испрва мрштио и није могао да схвати шта је овоме младићу и његовој статистици потребна самоуправа, али кад му је Огњев потанко објаснио шта је то статистичка грађа и где се она скупља, Гаврило Петрович је живахнуо, осмехнуо се и са детињском радозналошћу почео загледати у његове свеске... И тог истог дана увече Иван Алексеич је већ седео на вечери код Кузњецових и брзо се рашоложио од јаког ликера, па пратећи оком мирна лица и споре покрете својих нових познаника, осетио је у целом свом телу слатку и дремљиву леност као кад се човеку спава па се протеже и осмејкује. А нови познаници су га доброћудно посматрали и запиткивали јесу ли му живи родитељи, колико зарађује месечно, иде ли често у позориште ...

Сетио се Огњев и својих путовања у разне општине, својих излета, риболова, и одласка са целим друштвом у девојачки манастир игуманији Марти, која је сваком госту поклонила по једаи новчаник од перла, па се сетио и темпераментних, бескрајних, чисто руских препирки, када сви учесници запене, ударају песницом о сто, а нико никога не разуме, прекидају један другом реч и не примећују како сами себи противурече сваком реченицом, па непрестано мењају тему и, препирући се тако по два—три часа, напослетку се и сами смеју: „ђаво ће га знати око чега смо се оно препирали! Почели смо о здрављу а завршили опелом!"

— А сећате ли се како смо ја, ви и доктор јахали у Шестово? — упита Иван Алексеич Веру кад стигоше пред шуму. — Срели смо тада оног божјака. Ја му уделих петак, а он се тронут прекрсти и мој петак баци у раж. Господе, колико сам утисака понео са собом, да кад би се сви могли скупити уједно, добили бисмо добру грудву злата! Не разумем зашто се људи, паметни и осетљиви, тискају по престоницама а неће да дођу овамо. Зар на Невском проспекту и у великим влажним кућама има више простора и слободе него овде? Одиста, моје меблиране собе, са дна до врха набијене сликарима, научницима и новинарима, свакад су ми личиле на све што долази од предрасуда.

На двадесет корачаји од шуме налазио се велики уски мост са стубовима на крајевима, који је увек за време вечерших шетњи служио Кузњецовима и њиховим гостима за малу станицу. Одавде су, по жељи, могли да изазову шумске одјеке, а одатле се видело и како пут нестаје у црном шумском просеку.

— Е, ево и моста! — рече Огњев. — Сад се одавде вратите натраг ... Вера застаде и предахну. — Хајте да поседимо — рече она седајући на једну гредицу. — Пред полазак, кад се праштају,

обично сви мало поседе. Огњев се намести некако поред ње на завежљај овојих књига, и настави да говори. Она,

заморена ходом, тешко је дисала, и није гледала у Ивана Алексеича, већ некуд у страну, те јој он не могаде видети лице.

— И тек ћемо се после десет година срести — рече он. — Какви ли ћемо тада изгледати? Ви



ћете већ бити уважена мати породице, а ја аутор некаквог ваљаног али ником потребног статистичког зборника, дебелог као четрдесет хиљада зборника. Срешћемо се и сећати прошлости.. . Сад осећамо само садашњост, она нас испуњава и узбуђује, а онда кад се будемо срели, нећемо се сећати ни датума ни месеца, па ни године кад смо се последњи пут видели на овом мосту. Ви ћете се, по свој прилици, променити... Је л' те, да ћете се промеиити? Вера се трже и окрете му се лицем.

— Како? — упита. — Питао сам вас малочас ... — Опростите, нисам вас чула шта сте рекли. Сад тек Огњев опази промену на њој. Била је

бледа, тешко дисала, и таласање даха прелазило је и на њене руке, и на усне, и на главу, а из косе јој је испадала не једна коврџица, као увек, већ две... Очигледно, избегавала је да му погледа право у очи, па трудећм се да прикрије своје узбуђење, час је поправљала своју јаку која као да јој је секла врат, а час пребацивала овој црвеии шал с једнога рамена на друго,..

— Вама је, чини ми се, хладно — рече Огњев. — Седети, кад је магла, није нимало здраво. Да вас отпратим нах хауз.

21

Вера је ћутала. — Шта вам је? — Осмехну се Иван Алексеич. — Ћутите и не одговарате на питања. Да нисте болесни, или љути? Је л' те? Вера чврсто притиште дланом образ окренут према Огњеву, и одмах га нагло скиде. — Ужакгна ситуација... — прошапута она са изразом силног бола. — Ужасна! — А зашто ужасна? — упита Огњев слежући раменима и не кријући своје чуђење. — У чему

је ствар? Вера још једном тешко дишпући и подрхтавајући раменима окрете му леђа, за тренутак поче

гледати у небо и рече: — Морам да поразгооварам с вама, Иване Алексеичу... — Молим. — Вама ће, можда, изгледати необично... ви ћете се зачудити, али мени је свеједно ...

Огњев још једном ележе раменима и спреми се да слуша. — Ево шта... — поче Верочка обарајући главу и рашчешљавајући прстима једну ресу. —

Видите, ево шта сам вам хтела ... рећи ... То ће вам изгледати чудеовато и... глупо, али ја ... ја више не могу.

Њене речи се претворише у неразговетно мрмљање и наједном их прекиде плач. Девојка прекри лице шалом, пови главу још више и горко заплака. Иван Алексеич се збуњено накашља, и зачуђен не знаде шта да каже ни шта да учиии, па безнадно погледа око себе. И он, ненавикнут на плач и сузе, поче трљати очи.

— Па којешта — промрмља он узбуђено. — Вера Гавриловна, одговорите ми, нашто све то? Душице, ви сте... ви сте болеони? Или вас је неко увредио? Реците ми, можда ћу вам, овај ... моћи да помогаем...

Кад се он, покушавајући да је умири, усуди да јај обазриво скине руке са лица, она му се кроз сузе осмехну и проговори:

— Ја ... ја вас волим! Ове речи, једноставне и обичне, беху казане простим и обичним људским језиком, али се

Огњев јако пометен окрете од Вере, устаде и одмах за овом пометњом осети страх. Туга, топлина и сентиментално расположење, каји су га били обузели после праштања и

ликера, наједном ишчезоше уступајући место наглом и непријатном осећању неспретности. У њему као да се све преврте и он некако косимице погледа у Веру, а она, чим му је изјавила љубав, чим је скинула са себе ону неприступачнаст која жену толико краси, учини му се некако смањена, простија и неразумљивија.

„Шта је ово?" упита се он престрашен. „Али да ли и ја њу . .. волим, или не? То је тек питање!" А она, када је најзад успела да каже оно што је најважније и најтеже, дисала је сад већ лако и

слободно. Она такође устаде као и он, па гледајући му право у лице, поче говорити брзо, неодољиво, темпераментно.

Као кад се човек намах уплаши, па после не може да се сети којим су се редом низали звуци катастрофе која га је ошамутила, тако и Огњев није запамтио Верине речи и реченице. Али у сећању му је остала садржмна њене исповести, као и оно осећање изазвано њеном исповешћу. Он је запамтио њен глас, који је био као пригушен и нешто промукао од узбуђења, па и необичну музику и страсност у интонацији. Плачући, смејући се, светлуцајући кроз сузе на трепавицама, она му је говорила да ју је он још од првих дана познаиства запањио својом ориганалношћу, умом, својим добродушним паметним очима, овојим намерама и задацима у животу, да га је заволела страсно, безумно и дубоко, да кад се понекад журно враћала из баште кући па угледала у трему његов огртач или издалека чула његов глас, она је осећала како јој се срце леди предосећајући срећу; да су је чак и

21

Натраг, кући (од нем. nach Hause)



најобичније његове шале натеривале да се из гласа смеје, па је и у свакој цифри у његовим свескама видела нешто веома паметио и крупно, да јој је и његова чворновата палица изгледала као најлешпе дрво.

И шума, и маглено прамење, и црни јендеци с обе стране пута, чинило се као да су се притајили слушајући је, док се у души Огњева дешавало нешто чудно и нимало лепо... Исповедајући своју љубав, Вера беше заносио лепа, говорила је дивно и страсно, али он нити је осећао сласти, нити животне радости као што би желео, већ само сажаљење према Вери, бол и жаљење што због њега пати једна добра душа. Бог би га знао да ли је то из њега говорио онај књишки разум, или се појавила она несавладива навика на објективност, која врло често људима смета да живе, али Верино одушевљање и Верине патње и љубави чиниле су му се сладуњавим и неозбиљним, и у исти мах осећање се узбунило у њему и шапутало му да је све ово што сада види и чује, у погледу природности и личне среће, озбиљније од сваке статистике, књига и истина... и он се љутио и осуђивао себе, мада није знао у чему је управо његова кривица.

И као допуна његове (неспретности, он просто није знао шта да одговори, а морало се одговорити. Да каже отворено „ја вас не волим" није имао снаге, а да каже „да" није могао, јер ма колико чепркао, није налазио ни искрице љубави у себи.

Он је ћутао, а она је, међутим, говорила како за њу нема веће среће него да га воли, да пође с њим, ако хоће, одмах куд год он зажели, да му буде жена и помагачица и да, ако је остави, она ће умрети од туге...

— Ја овде не могу да останем! — рече она ломећи руке. — Дозлогрдила ми је и кућа, и ова шума и ваздух. Не могу да поднесем стално мировање и живот без икаквог циља, ни наше безличне и сиве људе, који сви личе једни на друге као кап на кап! Сви су они срдачни и добродушни јер су сити, не пате, не боре се... А ја бих желела да уђем баш у велике, тмурне домове, у којима живе људи који пате, који су огорчени због рада и немања ...

И ово се Огњеву учини сладуњавмм и неозбиљним. А кад Вера заврши, он још није знао шта да каже, али ћутати није могао и зато поче мрмљати:

— Ја сам вам, Вера Гавриловна, веома захвалан, мада осећам да ничим не заслужујем то... с ваше стране ... такво ... осећање ... Друго, као поштен човек, морам вам рећи да је... срећа заснована на равнотежи, то јест кад обе стране... подједнако воле...

Али Огњев се одмах и застиде свога мрмљања и ућута. Осећао је да му је у том тренутку лице изгледало глупо, просто, суво и као у кривца, напрегнуто и усиљено ... Вера је мора бити умела да прочита на њему истину, јер се на једном уозбиљи, пребледе и обори главу.

— Опростите ми — промрмља Огњев не могавши поднети ћутање. — Ја вас толико поштујем да ... да ми је тешко!

Вера се нагло окрете и брзо пође натраг кући. И Огњев пође за њом. — Не, није потребно! — рече Вера и махну шаком. — Немојте ићи, вратићу се сама ... — Али, ипак... не могу а да вас не испратим. Ма шта Огњев говорио, све му се чинило

одвратно и просто, све до последње речи. Осећање кривице расло је са сваким кораком. Љутио се на себе, стезао песнице и проклињао своју хладноћу и своју неумешност у понашању према женама. Трудећи се да себе узбуди, посматрао је Верочкин дивни стас, њену косу, трагове које су у прашини по путу остављале њене мале ноге, присећао се њених речи и суза, али то је све само дирало, но није узбуђивало његову душу:

„Ох, силом се не може волети!" уверавао је ок себе, а у исти мах мислио: „А кад ли ћу и ја заволети искрено? Мени је већ тридесета! Ја никад нисам срео бољу жену од Вере, нити ћу је икада срести!... О, крвничка старости! И то старости у тридесетој години!"

Вера је све брже и брже ишла испред њега не осврћући се и оборене главе. Чинило му се да је од туге смршала, да су јој се рамена сузила.

„Могу мислити шта се сад збива у њеној души!" помисли он гледајући у њена плећа. „По свој прилици, толики су и стид и бол да би желела просто да умре! Боже, колико у свему томе има живота, поезије, смисла, да би се и камен померио с места, а ја... ја сам глуп и бесмислен!"

Код мале капије Вера летимице погледа у њега, погну се и, увијајући се шалом, брзо се упути алејом.

Иван Алвисеич оста сам. Враћајући се ка шуми ишао је лагано, сваки час је застајкивао и освртао се према малој капији с таквим изразом у целој својој појави као да сам себи не верује. Тражио је очима трагове њених ногу и није веровао да је ову девојку, која му се веома свиђала и малочас му изјавила љубав, онако незграпно и оштро „одбио"! Први пут у животу уверио се личним искуством да човек врло мало зависи од своје добре воље, па је осетио и на самом себи тежак положај поштеног и искреног човека који је и против овоје воље нанео своме ближњем сурове и незаслужне патње.

Савест га је гризла, а кад је Вера измакла испред његових очију, учини му се да је изгубио нешто врло драгоцено и мило што више никада неће наћи. Осећао је да је са Верам умакао и део његове младости, и да се тренуци, које је сада проживео тако залудно, неће никад више повратити.



Кад стиже до моста, он се заустави и замисли. Желео је да пронађе узрок својој необичној хладноћи. Да се тај узрок налазио не изван њега, већ у њему самом било му је јасно. Искрено је признао себи да то није она срачуната хладноћа којом се интелектуалци врло често хвале, нити хладноћа саможивог глупака, већ просто немоћ душе, неспособност да се схвати дубока лепота, рана старост стечена васпитањем, недоследном борбом за парче хлеба, животом без породичног крова.

Огњев с моста латано, као нехотице, пође у шуму. Овде где се природа у црној и густој тмини указивала као оштри колутови месечевих одблесака, где ништа друго није осећао осим својих мисли, он страсно зажеле да врати изгубљено.

Сећао се Иван Алексеич како се опет вратио натраг. Изазивајући своја сећања, приказујући како се идући усиљавао да изазове у овојој машти Веру, он је брзо ишао ка башти. На путу и у башти не беше више магле, и месец је као умивен гледао с неба, само је исток био замагљен и натуштен. Сећао се Огњев својих опрезних корака, мрачних прозора, јакот мириса сунцокрета и резеде. Познати Каро, пријатељски је махао репом, пришао му и оњушио руку. То је било једино живо створење које је видело како је он два-трипут обишао око куће, застао под Вериним мрачним прозаром, и одмахнувши руком, с дубоким уздахом изашао из баште.

После једног сата, он је већ био у варошици и уморан, сломљен, наслонивши се целим телом на капију свратишта, зажарена лица, лупао је звекиром. Негде у варошици залајао је буновни пас, и као у одговор на његову лупу звекиром око цркве зазвекета гвоздена плоча.

— Шврљаш ноћу — гунђао је газда свратишта, строверац Рјабухин, обучен у дугу ноћну кошуљу налик на женску, и отворио му капију. — Боље би било да се богу молиш него да шврљаш.

Ушавши у своју собу, Иван Алексеич онако обучен седе на кревет и дуго, дуго је гледао пламен светиљке, а затим махну главом и поче се спремати за спавање.

К Р А Ј

anton pavlovic cehov - sabrana dela_04

Documents