arhiv scg - 08 (2007) 1-2

Архивистика

Оливера Порубовић-Видовић УДК 930.251:006 Сузана Срндовић

Стандарди и препоруке које се односе на делатности у архиву

Ако у данашњем глобалистичком свету хоћемо озбиљно да се бавимо не-ком струком и науком морамо помно пратити стандарде које препоручује Међу-народна организација за стандардизацију (ISO), који се односе на ту струку и на-уку, да не би заостајали за светом и да не би од њега били изоловани. ISO је до-сад развио преко 16.500 међународних стандарда, с тим што се сваке године осмисли око 1.250 нових. То је невладина организација која окупља 157 нацио-налних институција за стандардизацију међу којима се налази и Институт за стандардизацију Србије. Осим тога, међународне струковне организације као што су Међународни архивски савет (ICA/CIA) и Међународна федерација би-блиотечких удружења и институција (IFLA), као и националне струковне орга-низације, доносе своје специјалне стандарде и препоруке који морају бити у са-гласности са већ донетим ISO стандардима.1 Овом приликом дајемо избор међу-народних и националних стандарда које смо сортирали на следећи начин:

СТАНДАРДИ

I. ОПШТИ СТАНДАРДИ II. ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ

III. АРХИВИСТИКА IV. БИБЛИОТЕКАРСТВО V. СМЕШТАЈ, ЧУВАЊЕ И ИЗЛАГАЊЕ АРХИВСКЕ

И БИБЛИОТЕЧКЕ ГРАЂЕ A) Међународни стандарди B) Национални стандарди

VI. ТЕХНИЧКА ЗАШТИТА АРХИВСКЕ И БИБЛИОТЕЧКЕ ГРАЂЕ

A) Међународни стандарди B) Национални стандарди

1 Сви наведени ISO и SRPS стандарди могу се набавити у Институту за стандардизаци-

ју Републике Србије.

10 Архив, часопис Архива Србије и Црне Горе, 1–2, 2007

ПРЕПОРУКЕ

I. ОПШТИ СТАНДАРДИ

1. ISO 214:1976, Documentation – Abstracts for publications and documen-tation. (Документација – Апстракти за публикације и документацију). Стандард нуди упутства за израду и презентацију апстракта документа.

ISO 214:1976 eqv SRPS A. C3.005:1981

2. ISO 639-1:2002 Codes for the representation of names of languages – Part 1: Alpha-2 code и ISO 639-2:1998 Codes for the representation of names of languages -- Part 2: Alpha-3 code (Кодови за представљање назива јези-ка Део 1: двословне скраћенице, Део 2: трословне скраћенице). Садржи међународне скраћенице за означавање назива језика.

ISO 639:1988 idt SRPS ISO 639:1992

3. ISO 690:1987 Documentation – Bibliographic references – Content, form and structure (Документација – Библиографске јединице – Садржај, об-лик и структура). Стандард дефинише начин описивања библиографских јединица (књига, часописа, чланка, патентне документације и др.) прили-ком израде библиографија, библиотечких каталога, индекса, цитирања у научним и стручним радовима и др.

ISO 690:1975 eqv SRPS Z. A4.023:1981

4. ISO 690–2:1997 Information and documentation – Bibliographic referen-ces – Part 2: Electronic documentas or parts thereof (Информације и доку-ментација – Библиографске јединице – Део 2: Електронски документи или њихови делови). Дефинише начин описивања библиографских јединица и њихових делова у електронској форми приликом израде библиографија, библиотечких каталога, индекса, цитирања у научним и стручним радови-ма и др.

5. ISO 999:1996 Information and documentation – Guidelines for the con-tent, organization and presentation of indexes (Информације и документа-ција – Смернице за садржај, организацију и презентацију индекса). Стан-дард дефинише правила за израду индекса за књиге, периодику, извешта-је, патентну документацију и друге необјављене и објављене документе, а такође и необјављен материјал као што су електронски документи, фил-мови, звучни записи, видео записи, графички материјал, мапе и тродимен-зионални предмети.

ISO 999:1975 eqv SRPS Z. A4.060:1981

6. ISO 2788:1994 Documentation – Guidelines for the establishment and de-velopment of monolingual thesauri (Документација – Смернице за израду и развој једнојезичног тезауруса). Дефинише правила за израду стручног

Оливера Порубовић-Видовић, Сузана Срндовић, Стандарди и препоруке ... 11

хоризонтално и вертикално структурираног речника са начинима упући-вања са неприхваћеног термина на прихваћени, са ужег термина на шири и на сродне термине.

ISO 2788:1986 eqv SRPS ISO 2788:1994

7. ISO 3166–1:2006 Codes for the representation of names of countries and their subdivisions Part 1: Country codes и ISO 3166-3:199 Codes for the representation of names of countries and their subdivisions -- Part 3: Code for formerly used names of countries (Кодови за представљање назива зе-маља). Садржи међународне скраћенице за означавање бивших и сада-шњих назива земаља и њихових делова.

ISO 3166:1993 eqv SRPS I. B8.001:1996

8. ISO 5964:1985 Documentation – Gudelines for the ettablishment and de-velopment of multilingual thesauri (Документација – Смернице за израду и развој вишејезичног тезауруса). Види опис за стандард ISO 2788.

ISO 5964:1985 eqv SRPS ISO 5964:1994

9. ISO 5963:1985 Documentation – Methods for examining documents, de-termining their subjests, and selesting indexing terms (Документација – Методе за преглед докумената, утврђивање њиховог садржаја и избора за индексирање).

ISO 5963:1985 idt SRPS ISO 5963:1994

10. ISO 8601:2004 Data elements and interchange formats – Information in-terchange – Representation of dates and times (Елементи података и фор-мати за размену – Размена информација – Представљање датума и време-на).

ISO 8601:1988 idt SRPS ISO 8601:1991

11. ISO 9001:2000 Quality management system – Requirements (Систем за увођење квалитетног пословања – Захтеви). Стандардом се наглашава да свака организација мора успоставити, документовати, спроводити и одр-жавати систем вођења квалитета у пословању. Њиме су одређени захтеви који се односе и на документацију.

ISO 9001:1994 idt SRPS ISO 9001:1996

12. ISO 9706:1994 Information and Documentation – Paper for documents – Requirements for permanence (Информације и документација – Папир за документе, захтеви за трајност).

ISO 9706:1994 idt SRPS ISO 9706:1997


13. ISO 11108:1996 Information and documentation – Archival paper – Requ-irements for permanence and durability. (Информације и документација – Архивски папир за документе, захтеви за трајност и издржљивост). Стан-дард за постојаност и издржљивост архивског папира. У складу са овим стандардом папир мора бити направљен у неутрално-алкалном окружењу, од влакана високог квалитета која не садрже лигнин, са одговарајућом ме-ханичком отпорношћу за канцеларијско пословање.

14. ISO 11798:1999 Information and documentation – Permanence and dura-bility of writing, printing and copying on paper – Requirements and test methods (Информације и документација – Трајност и издржљивост напи-саног, одштампаног и копираног на папиру – захтеви и методе испитива-ња). Овај стандард укључује и одредбе о постојаности записа с обзиром на утицаје светлости, влаге, топлоте и механичког деловања.

15. ISO 11800:1998 Information and documentation – Requirements for bin-ding materials and methods used in the manufacture of books (Информа-ције и документација – Захтеви за повезивање материјала и коришћене методе приликом производње књига).

16. ISO 14416:2003 Information and documentation – Requirements for bin-ding of books, periodicals, serials and other paper documents for archive and library use – Methods and materials (Информације и документација – захтеви за повезивање књига, периодике, серија и других папирних доку-мената за потребе коришћења у архивима и библиотекама – методе и ма-теријали).

17. ISO 15511:2003 Information and documentation – International Standard Identifier for Libraries and Related Organizations (ISIL) (Информације и документација – Међународна стандардна ознака за библиотеке и сродне организације). Циљ стандарда је дефинисање и промовисање скупа стан-дардних ознака ради јединствене идентификације библиотека и сродних организација.

18. ISO 15924:2004 Information and documentation – Codes for the represen-tation of names of scripts (Кодови за представљање назива писма).

II. ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ

1. ISO 8879:1986 Information processing – Text and office systems – Stan-dard Generalized Markup Language (SGML) (Обрада информација – текст и канцеларијски системи – Стандардизовани општи језик за озна-чавање).

2. ISO/IEC 9075:2003 Information technology – Database languages – SQL – Part 1, 2 and 11 (Информациона технологија – језици за рад са базама података). Стандард дефинише језик SQL за рад са базама података који се користи за дефинисање структура података и операција које се могу


извршити над подацима смештеним у тим структурама. Минимални зах-теви дефинисани су у деловима 1, 2 и 11 овог стандарда. Остали делови чине проширења.

3. ISO/IEC TR 9294:2005 Information technology – Guidelines for the ma-nagement of software documentation (Информациона технологија – упутства за управљање софтверском документацијом). Овим стандардом нуде се упутства за управљање софтверском документацијом за руково-диоце одговорне за производњу софтвера или производа који се базирају на софтверу. Сврха ових упутстава је креирање ефикасне документације, а сами принципи примењиви су и за најједноставнији и најкомплекснији софтвер. Обрађени су сви нивои животног циклуса софтвера.

ISO/IEC TR 9294:1990 idt SRPS ISO/IECTR9294:1997

4. ISO/IEC TR 9573–11:2004 Information processing – SGML support faci-lities – Part 11: Structure descriptions and style specifications for stan-dards document interchange. Дефинише структуру документа и специ-фикације стила за потребе ИСО стандардне размене докумената.

5. ISO/IEC TR 9573:1988 Information processing – SGML support faciliti-es – Techniques for using SGML (Обрада информација – средства за по-дршку SGML – технике коришћења SGML). Главна намена овог стан-дарда је омогућавање лаке размене метаподатака између различитих ета-па животног циклуса неке апликације.

6. ISO 12654:1997 Electronic imaging recommendations for the manage-ment of electronic recording systems for the recording of documents that may be required as evidence, on WORM Optical Disk (Електронска до-кументација – Препоруке за електронско копирање докумената трајне вредности у електронском пословном систему на оптичком диску типа WORM – само једном могућ упис, а уписано се може читати више пута). Дате су опште техничке препоруке и савети као помоћ организацијама које су прешле на технику оптичког чувања документације.

7. ISO 14721:2003 Space data and information transfer systems – Open ar-chival information system – Reference model (Систем за преношење по-датака и информација – Отворени архивски информациони систем – Ре-ферентни модел). Стандард за успостављање система за архивирање кла-сичних и дигиталних записа. Препоручен модел обрађује читав ток архи-вирања записа од настанка, архивирања, управљања подацима, доступ-ности и поновне активизације. Модел је употребљив у сваком архиву и институцији која дугорочно чува записе.

8. ISO 15836:2003 Information and documentation – The Dublin core meta-data element set (Информације и документација – Dublin Core скуп еле-


мената метаподатака). Представљени су елементи метаподатака који су намењени за опис електронских докумената и за веб претраживање.

9. ISO/IEC 16448:2002 Information technology – 120 mm DVD – Read-only disk (Информациона технологија – 120 mm DVD само за читање (после извршеног „писања“ могуће је само „читање“). Стандардом се специфику-ју механичке, физичке и оптичке карактеристике DVD-a као и услови ко-ришћења и чувања.

10. ISO/IEC 16824:1999 Information technology – 120 mm DVD rewritable disk (DVD-RAM) (Информациона технологија – 120 mm DVD на којима је могуће вишеструко писање и брисање). Стандардом се спецификују ме-ханичке, физичке и оптичке карактеристике DVD-a као и услови коришће-ња и чувања.

11. ISO/IEC 18019:2004 Software and system engineering – Guidelines for the design and preparation of user documentation for application software (Упутства за дизајн и припрему корисничке документације за апликатив-ни софтвер). Стандардом се описује како се утврђује које су информације потребне кориснику, како се одређује начин представљања информације и како се на основу тога припрема документација.

12. ISO/TR 18492:2005 Long-term preservation of electronic document-based information (Трајно чување информација базираних на електронском до-кументу). Стандард обезбеђује практичну методологију за трајно чување у случајевима када период чувања превазилази очекивано време трајања технологије (хардвер и софтвер) коришћене при креирању и коришћењу информације.

13. ISO 19005–1:2005 Document management – Electrоnic document file format for long-term preservation – Part 1: Use of PDF 1.4 (PDF/A-1) Управљање документима – формат електронског документа намењеног трајном чувању – део 1: Коришћење PDF 1.4 (PDF/A-1). Дефинише формат датотеке базиране на пдф формату (portable document format – преносив формат документа) који обезбеђује механизам за представљање електронског документа на такав на-чин да визуелни приказ документа опстаје током времена и не зависи од ала-та и система коришћених за његово креирање и чување.

14. ISO 23081.1:2004 Information and documentation – Records management processes – Metadata for records – Part 1: Principles (Информације и до-кументација – поступци за управљање записима – Део 1: Начела). Начела за стварање, употребу и управљање метаподацима који су обухваћени стандардом 15489: Управљање документима.

15. ISO/IEC 26300:2006 Information technology – Open document format for office applications (Open Document) v1.0 (Информациона технологија – отворени формат документа за канцеларијске апликације) дефинише XML


шему за канцеларијске апликације и њихову семантику. Шема одговара пословним документима, укључујући текстуалне документе, табеле, гра-фике и графичке документе попут цртежа и презентација, али није ограни-ченa само на њих.

16. IEC 82045–2:2004 Document management – Part 2: Metadata elements and information reference model (Управљање документима – део 2 Мета-подаци и референтни модел за информације). Садржи обиман скуп стан-дардизованих метаподатака за управљање документима. Овај стандард обезбеђује оквир за размену информација и базу за имплементацију систе-ма за управљање документима. Обезбеђује и стандардизовани DTD који је базиран на XML језику.

III. АРХИВИСТИКА

1. ISO 15489-1:2001 Information and documentation – Records management – Part 1: General и ISO/TR 15489-2:2001 Information and documentation – Records management – Part 2: Guidelines (Информације и документа-ција – Управљање документима -– Део 1: Опште и Део 2: Смернице).2 Овај стандард је настао од аустралијског стандарда AS 4390 који је био намењен за управљање документима. Стандард се односи на управљање документима у било ком формату и на било ком медију који настају то-ком рада јавне или приватне организације, те било ког приватног лица ко-ји је дужан да чува своју архивску грађу. Стандард даје основне смернице како се треба одлагати, обрађивати и користити документациона инфор-мација (метаподаци) у било ком предузећу и институцији на државном и локалном нивоу. Овим стандардом се обавезују ствараоци архивске грађе да архивима предају сређене и обрађене документе.

2. ISAD(G) 2:2000 General International Standard Archival Description (Општи међународни стандард за опис архивске грађе).3 Стандард садржи општа правила за израду описа архивске грађе. Циљ стандарда је да иден-тификује и објасни контекст и садржај архивске грађе како би се олакша-ла њена доступност корисницима и лакше образовао јединствен информа-циони систем унутар једног и више архива.

3. ISAAR(CPF) 2:2004 International Standard Archival Authority Record for Corporate Bodies, Persons and Families (Међународни стандард ар-хивског нормативног записа за правна, физичка лица и породице).4 Међу-

2 Стандард је преведен и тренутно се може се наћи и на сајту Архива СЦГ (www.arhiv.

sv. gov.yu/najave/iso15489.htm). Његово објављивање је у припреми, а после објављи-вања моћи ће да се набави у Институту за стандардизацију Републике Србије.

3 ISAD(G): Општи међународни стандард за опис архивске грађе. – Нови Сад: Друштво архивских радника, 2006.

4 ISAAR(CPF): Међународни стандард архивског нормативног записа за правна, физич-ка лица и породице. – Нови Сад: Друштво архивских радника, 2006.


народни стандард који даје смернице за обликовање архивских описа правних, физичких лица и породица (стваралаца архивске грађе). Основни циљ стандарда је да утврди општа правила за израду описа ствараоца до-кументационе грађе и контекста у ком је грађа настајала како би се омогу-ћио лакши приступ архивској грађи, како би корисници лакше схватили контекст настанка и коришћења грађе и њено значење и значај и како би се схватили односи између претходних стваралаца грађе нарочито у слу-чајевима када је долазило до административних промена унутар правних субјеката или личних промена у животу појединаца и породица. Стандард треба да обезбеди и размену информација тих описа између установа, си-стема и мрежа. Намена стандарда је и израда једнообразних водича архив-ских фондова.

4. EAD DTD:2002 Encoded Archival Description – Document Type Definiti-ons (Кодирани архивски опис – Дефиниције врсте документа). Стандарди-зован сет семантичких правила и синтаксе за кодирање у SGML-u (Stan-dardised General Markup Language – стандардизован језик за означавање) или у XML-u (Exensible Markup Language проширив језик за означавање) ради веб приступа, претраживања и размене података. Првобитно разви-јен у САД, постаје међународно популаран и употребљава се за веб разме-ну хетерогених архивских вишестепених описа. Користи се у САД, Кана-ди, Великој Британији и Аустралији.

У ПРИПРЕМИ

1. ISIAH – Draft : jul 2007 International Standard For Institutions with Ar-chival Holdings (Међународни стандард за опис институција које чувају архивску грађу – Нацрт). Циљ стандарда је омогућавање описа институ-ција чија је главна функција чување архивске грађе и омогућавање лак-шег приступа грађи широј публици. Како архиве могу бити власништво и других културних институција (библиотеке, музеји), породица или по-јединаца – овај стандард или његов подскуп може се применити и на њих, то јест није ограничен само на класичне архиве.

2. ISAF – Draft : januar 2007 International Standard on Activities/Functi-ons of Corporate Bodies (Међународни стандард за опис активно-сти/функција правних лица). Његово званично представљање планира се на конгресу МАС-а у Куала Лумпуру јула 2008. Стандард ће обезбедити упутства за припрему описа функција/активности правних лица која су у вези са креирањем и коришћењем архива. Ови описи појашњавају ко је спроводио одређену функцију/активност, како и зашто, када је започела и када је функција/активност престала. Одвојено вођење информација о функцијама од информација о самим ствараоцима и од описа грађе омо-гућава смањење понављања информација и израду флексибилних архи-вистичких описа.


IV. БИБЛИОТЕКАРСТВО

1. AACR 2:2002 Anglo-American Cataloguing Rules (Англо-америчка ката-лошка правила).5 Правила за обраду свих врста библиотечке грађе од књига до CD дискова. Користе се у Америци, Канади, Великој Британији и Аустралији. Даје детаљна упутства за обраду библиотечке грађе при-ликом израде каталога и библиографија.

2. ISBD(G) International Standard Bibliographic Description – General (Општи међународни стандардни библиографски опис).6 Дата је стан-дардна структура за опис свих врста библиотечке грађе. Из овог стандар-да проистекли су остали посебни стандарди. Сви ISBD стандарди кори-сте се приликом израде библиотечких каталога и библиографија (било да су у штампаном или електронском облику), а урађени су да би се уједна-чио библиографски опис библиотечке грађе у условима увођења ауто-матске обраде и претраживања података.

3. ISBD(M) International Standard Bibliographic Description for Mono-graphic Publications (Међународни стандардни библиографски опис мо-нографских публикација).7 Прописује начине описа и идентификацију монографских публикација (књига и брошура које су издате после 1801. године), утврђује редослед елемената описа и систем интерпункције у опису.

4. ISBD(A) International Standard Bibliographic Description – Antiquari-an (Међународни стандардни библиографски опис за антикварску гра-ђу).8 Стандард је намењен за опис и идентификацију монографских пу-бликација које су издате пре 1801. године.

5. ISBD(CR) International Standard Bibliographic Description for Conti-nuing Resources (Међународни стандардни библиографски опис сериј-ских публикација и других континуираних извора).9 Овим стандардом одређен је редослед елемената описа и утврђен систем интерпункције за библиографске изворе који се издају током времена без унапред утврђе-

5 Скраћени AACR2 : на основу ревизије из 2002, допуњене 2004. године. – Београд :

Народна библиотека Србије, 2006. 6 ISBD(G) : Општи међународни стандардни библиографски опис. – Београд : Народна

библиотека Србије, 2005. 7 ISBD(M) : Међународни стандардни библиографски опис монографских публикација.

– Београд : Народна библиотека Србије, 2004. 8 ISBD(A) : Међународни стандардни библиографски опис старих омеђених публикаци-

ја (антикварија). – Загреб : Хрватско библиотекарско друштво : Народна и свеучили-шна библиотека, 1995 (најновија редигована верзија може се наћи на сајту IFLE).

9 ISBD(CR) : Међународни стандардни библиографски опис серијских публикација и других континуираних извора. – Београд : Народна библиотека Србије, 2004.


ног завршетка и они извори који се издају у узастопним свескама или то-мовима који имају своју нумерацију.

6. ISBD(CM) International Standard Bibliographic Description for Carto-graphic Material (Међународни стандардни библиографски опис за кар-тографску грађу).10 Одређује редослед елемената описа и утврђује си-стем интерпункције за идентификацију свих врста грађе која предста-вља, у целини или делимично, Земљу или неко небеско тело у било ко-јем мерилу (нпр.: дво или тродимензионалне географске карте и планове, аеронаутичке, навигацијске и карте неба, глобусе, атласе и сличну карто-графску грађу).

7. ISBD(NBM) International Standard Bibliographic Description for Non Book Material (Међународни стандардни библиографски опис за некњи-жну грађу).11 Одређује специфичне захтеве за идентификацију и систем интерпункције за опис некњижне грађе (видео снимак, видео пројекција, графичка грађа у виду плаката, разгледница, литографија, слагалица и сл., звучни снимак, микрофилм, филм, холограм и др.).

8. ISBD(CP) International Standard Bibliographic Description of Component Parts (Међународни стандардни библиографски опис компонентних дело-ва).12 Даје утврђен распоред елемената и систем интерпункције за опис чла-нака објављених у оквиру монографских и серијских публикација.

9. ISBD(PM) International Standard Bibliographic Description for Printed Music (Међународни стандардни библиографски опис за штампане му-зикалије). Утврђује распоред елемената и систем интерпункције за опис објављених нотних записа.

10. ISBD(ER) International Standard Bibliographic Description for Electro-nic Resources (Међународни стандардни библиографски опис електрон-ских извора).13 Утврђује услове за опис, идентификацију и интерпункци-ју приликом обраде грађе која захтева периферијске уређаје (нпр. CD-ROM читач). Односи се на изворе који су опште доступни укључујући и оне којима се приступа путем мреже или телекомуникација.

10 ISBD(CM) : Међународни стандардни библиографски опис картографске грађе. – За-

греб : Хрватско библиотекарско друштво, 1982. 11 ISBD(NBM) : Међународни стандардни библиографски опис некњижне грађе. – Бео-

град : Народна библиотека Србије, 2006. 12 Упутство за примену ИСБД-а у опису компонентних делова. – Нови Сад : Библиотека

Матице српске, 1989 (нову редиговану верзију видети на сајту IFLE). 13 ISBD(ER) : Међународни стандардни библиографски опис електронских извора. – Бе-

оград : Народна библиотека Србије, 2006.


11. GARR Guidelines for Authority Records and References (Упутство за нормативне записе и упутнице).14 Детаљно су утврђени захтеви за приказ информација које се односе на нормативне одреднице у штампаном, ми-крооблику и машински читљивом облику. Обухваћене су нормативне одреднице за особе, колективна тела и јединствене наслове анонимних класичних дела и серијских публикација. Ова упутства се користе и при-ликом обраде архивске грађе.

12. GSARE Guidelines for Subject Authority and Reference Entries (Упут-ства за предметне нормативне и упутне јединице).15 Предмет ових упут-става чине утврђен стандардни распоред елемената и интерпункција за нормативне (јединствене одреднице за особу, колективно тело, наслов, географску и предметну одредницу); упутне (одреднице које упућују на другачије варијанте одреднице, на јединствену одредницу или на сродне одреднице) и тумачне јединице (одредница која упућује корисника на више врста одредница које треба тражити у облику предлога). Ова упут-ства се користе и приликом обраде архивске грађе.

13. UNIMARC16 Формат за нормативне податке створен у циљу лакше ме-ђународне размене нормативних података у машински читљивом облику између националних библиографских агенција. Овај формат одређује ознаке поља (тагове), индикаторе и идентификаторе поља који се кори-сте у нормативним записима, записима упутних и тумачних јединица у машински читљивом облику.

V. СМЕШТАЈ, ЧУВАЊЕ И ИЗЛАГАЊЕ АРХИВСКЕ И БИБЛИОТЕЧКЕ ГРАЂЕ

Међународни стандарди

1. IFLA Principles for the Care and Handling of Library material (Начела за чување библиотечке грађе и за поступање с њом).17 Садржи препоруке за обраду, коришћење, чување, заштиту, транспорт, излагање традицио-налне (папирне), фотографске и филмске грађе, аудиовизуелних, магнет-них и оптичких носилаца записа, те њихово умножавање, у циљу зашти-те, путем фотокопирања, микрофилмовања и дигитализације.

2. ISO 11799:2003 Information and documentation – Document storage re-quirements for archive and library materials (Смештајни услови за ар-

14 Упутства за нормативне записе и упутнице; Упутства за предметне нормативне и

упутне јединице. – Београд : Народна библиотека Србије, 2005. 15 Исто. 16 Приручник за UNIMARC : Формат за нормативне податке. – Београд : Народна библи-

отека Србије, 2004. 17 IFLA načela za hrambo knjižničnega gradiva in za ravnanje z njim. – Ljubljana : Filozofska

fakulteta, Oddelek za bibliotekarstvo : Arhiv Republike Slovenije, 2000.


хивски и библиотечки материјал). Стандард прецизира услове које би требало да испуњава просторија која се користи као депо за смештај ар-хивске и библиотечке грађе: конструкција, место, инсталације и опрема.

3. ISO 18902:2001 Imaging materials – Processed photographic films, plates and papers – Filing enclosures and storage containers (Копирана грађа – Обрађени фотографски филмови, плоче и папири – кошуљице за одлага-ње и контејнери за смештај).

4. ISO 18911:2000 Imaging materials – Processed safety photographic films – Storage practices (Копирана грађа – Обрађени фотографски филмови – начин чувања). Обрађују се начини и услови за чување фотографских филмова, те начини обраде, коришћења и прегледања филмова. Стан-дард се не односи на нитратне филмове.

5. ISO 18918:2000 Imaging materials – Processed photographic plates – Storage practices (Копирана грађа – обрађене фотографске плоче – начи-ни чувања). Одређени су детаљни услови за чување, коришћење и пре-гледавање фотографских плоча. Препоруке су дате у два нивоа – средње (просечне), за краћи животни век (најмање 10 година) и строжи критери-јум за архивско чување (дужи животни век).

6. ISO 18920:2000 Imaging materials – Photografic reflection prints – Sto-rage practices (Копирана грађа – фотографије – начини чувања). Стан-дард обрађује начине чувања, заштите и коришћења фотографија. Одре-ђени су општи услови за чување фотографија, облик и квалитет заштит-них кошуљица и кутија, опрема депоа и микроклиматски услови у њима.

7. ISO 18921:2002 Imaging materials – Compact disc (CD-ROM) – Method for estimating the life expectancy based on the effect of temperature and relative humidity (Копирана грађа – компакт диск (CD-ROM) Поступак за утврђива-ње очекиваног трајања с обзиром на утицај температуре и релативне вла-жности). Дате су препоруке и резултати тестирања старости компакт диско-ва с обзиром на промене температуре и релативне влажности.

8. ISO 18923:2000 Imaging materials – Polyester-base magnetic tape – Sto-rage practices (Копирана грађа – магнетна трака на бази полиестера – на-чини чувања). Дате су препоруке о начину и условима за чување, кори-шћење и заштиту магнетних трака.

9. ISO 18925:2002 Imaging materials – Optical disc media – Storage practi-ces (Копирана грађа – оптички диск – начини чувања). Одређени су услови за архивско чување оптичких дискова за аудио, видео и компју-терско коришћење, начини руковања са њима, прегледања, чишћења. Образложени су само утицаји температуре и релативне влажности на њих, али не и утицаји светлости, загађеног ваздуха и других опасности.


10. ISO 18927:2002 Imaging materials – Recordable compact disc system-met-hod for estimating the life expectancy based on the effect of temperature and relative humidity (Копирана грађа – Компакт дискови са једнократним за-писом – поступак за утврђивање очекиваног трајања с обзиром на утицај температуре и релативне влажности). Обрађује резултате тестирања утврђи-вања старости компакт дискова на којима се не могу мењати подаци, а с об-зиром на утицај температуре и релативне влажности.

11. ISO 18928:2002 Imaging materials – Unprocessed photographic films and papers – Storage practices (Копирана грађа – неупотребљени фото-графски филмови и папир – начини чувања). Слични су захтеви за упо-требљен и неупотребљен фотографски материјал, али постоје и разлике које су одређене овим стандардом.

12. ISO 18934:2006 Imaging materials – Multiple media archives – Storage environment (Копирана грађа – архиве на више медијума – услови чува-ња). Стандард обрађује услове чувања у случају постојања разноврсних медијума у истом простору. Овај стандард не укида постојеће стандарде који се тичу услова чувања а односе се на одређен медијум нпр. папир.

Национални стандарди

1. ANSI/NISO Z39.79–2001 Environmental Conditions for Exibiting Li-brary and Archival Material. American National Standards Institute / National Information Standards Organization. Амерички национални стандард о утицају спољних фактора на библиотечку и архивску грађу приликом њеног излагања на изложбама. Предложени су специфични параметри за максималну дозвољеност излагања грађе светлости, рела-тивној влажности, температури, загађеном ваздуху, материјалима од ко-јих су направљене изложбене витрине, начину излагања повезане и не-повезане грађе и други проблеми око транспорта, заштите и осигурања изложене грађе.

2. AFNOR CG46/CN10Z40L:2002 Prescriptions de conservation des docu-ments graphiques et photographiques dans le cadre d`une exposition / Association francaise de normalisation. Француски национални стандард о чувању и излагању архивске и библиотечке грађе.

3. BS 1006 British Blue Wool Standard. Стандард о излагању архивских до-кумената, о дозвољеном интензитету светлости и заштити од ултравио-летног зрачења урађен на бази експеримената на плаво обојеној вуни.

4. BS 5454:2000 Recommendation for the Storage and Exhibition of Archival Documents (Смернице за одлагање и излагање архивске грађе). Британски национални стандард у којем је посебна пажња посвећена старим и новим просторима за чување архивске грађе. Дате су основне препоруке за изград-


њу и опремање депоа са одговарајућим алармним уређајима и опремом за складиштење и излагање грађе (углавном на папиру и пергаменту).

5. NIST SP (National Institute of Standards and Technology – Special Pu-blications) 500–252:2003 Care and Handling of CDs and DVDs – A Guide for Librarians and Archivists (Чување и коришћење CD-a i DVD-a – Во-дич за библиотекаре и архивисте). У препорукама су дати начини кори-шћења CD-a i DVD-a, њихов животни век, последице климатских утица-ја на ове носиоце података, те начини њиховог одржавања и чишћења.

6. UNI-NORMAL 10969:2001 Enviromental conditions for conservation. Ge-neral principles for the choise and control of indoor enviromental parame-ters. Part 1: Microclimate Cultural Heritage Regulation / Italian National Standardisation Body. Италијански национални стандард којим су одређени општи микроклиматски услови за чување културног наслеђа у затвореним просторима као што су музеји, галерије, архиви и библиотеке.

V. ТЕХНИЧКА ЗАШТИТА АРХИВСКЕ И БИБЛИОТЕЧКЕ ГРАЂЕ

Међународни стандарди

1. ISO 12231:2005 Photography – Electronic still picture imaging – Vocabu-lary (Фотографија – електронско копирање – речник). Дефинише термине који се односе на електронско копирање фотографија.

Српски стандарди (SRPS)

2. SRPS Z. E0.002:1984 Mikrografija TERMINI I DEFINICIJE Opšti poj-movi (Micrographics: terms and definitions. General terms). Утврђује терми-не и дефиниције општих појмова који се користе у микрографији.

У складу је са ISO 6196/1 из 1982.

3. SRPS Z. E0.002:1984 Mikrografija TERMINI I DEFINICIJE Položaj sli-ka i načini snimanja (Micrographics: terms and definitions. Image positions and methods of recording). Утврђује термине и дефиниције који се користе у микрографији, а односе се на положај микроснимка на филму и начине снимања.

У складу је са ISO 6196/2 из 1982.

4. SRPS Z. E0.100:1985 Mikrografija SIMBOLI U MIKROGRAFIJI (Symbols in micrographics). Утврђује графичке симболе у микрографији.

5. SRPS Z. E0.200:1974 Mikrofilm OPŠTE KARAKTERISTIKE, MERE I OZNAKE (Microfilms, general dimensions, classification and nomenclature). Даје појашњење значења појединих израза који се користе у микрографи-ји, говори о општим карактеристикама филма: мере, ознаке, облици, типо-ви и генерације.


6. SRPS Z. E2.010:1974 Mikrofilmovi trajne vrednosti čuvanje i rukovanje (Code of practice and use of microfilms of permanent value). Прописује усло-ве чувања и руковања црно-белим микрофилмовима (16 mm i 35 mm).

7. SRPS Z. E7.010:1974 Mikrofilm NAČIN SNIMANJA NA MIKROFILM (Microfilming of engineering drawings, technical preceeding of recording). Прописује начин снимања микрофилма односно добијање филма прве ге-нерације (постављање једног или више оригинала истовремено и дозвоље-на одступања положаја).

8. SRPS Z. E7.011:1974 Faktori smanjenja pri snimanju na mikrofilm (Mic-rofiming, reduction rations for recording). Прописује факторе смањења при снимању на микрофилм (често се репродукција и повећање снимака не праве у оригиналној размери).

9. SRPS Z. E7.012:1974 Mikrofilm SNIMANJE CRTEŽA U DELOVIMA (Mic-rofilming of engineering drawings, division system of drawings for recording). Прописује начин снимања цртежа у деловима. Приликом снимања на 35 mm филм цртежи формата већег од A0 микрофилмују се у деловима.

10. SRPS Z. E7.013:1974 Mikrofilm APERTURNA KARTICA, MONTAŽNA ZA FILM 35 mm (Microfilm technics, aperture card fr film 35 mm, mounting card). Прописује мере апертурне картице (картица са отвором за уметање микрофилма). Апертурна картица користи се као носач микрофилма. Ми-крофилм картица је апертурна картица са уложеним микрофилмом.

11. SRPS Z. E7.014:1974 Mikrofilm IZRADA REPRODUKCIJA SA MI-KROFILMA 35 mm (Re-enlargement ratios for reproduction from recordings on microfilm 35 mm). Прописује услове за израду читљивих репродукција, одговарајућег повећања, од снимка на неперфорираном 35 mm филму.

12. SRPS Z. E7.015:1974 Mikrofilm SNIMANJE RUKOPISA NA MIKRO-FILM 35 mm i 16 mm (Technical proceedings of recording for documents written by hand). Прописује снимање руком писаних или штампаних доку-мената, повезаних или неповезаних, на 16 mm i 35 mm филм који је наме-њен за библиотеке и архиве.

13. SRPS Z. E8.010:1974 Mikrofilm ISO-OPITNI ZNAK ZA ISPITIVANJE ČITLJIVOSTI PRI SNIMANJU NA MIKROFILM (Tests for reprographic use, tipographical character for legibility tests (ISO-Character)). Прописује знак за испитивање читљивости како би се избегла свака субјективност. Знак се сматра читљивим уколико се може јасно распознати положај ње-гових унутрашњих линија.

14. SRPS Z. E8.011:1974 Mikrofilm OPITNA POLJA ZA ISPITIVANJE ČITLJIVOSTI (Tests for reprographicuse, fundamental assembly of typograp-hical characters for legibility tests). Прописује облик, величину и положај опитних поља за испитивање читљивости.


15. SRPS Z. E8.013:1974 Mikrofilm OPITNA POLJA ZA PRAKTIČNO IS-PITIVANJE ČITLJIVOSTI NEGATIVA MIKROFILMA (Tests for repro-graphic use, fundamental assembly of typographical characters for legibility tests, test card for use in practice). Прописује начине за испитивање читљи-вости негатива.

16. SRPS Z. E8.014:1974 Mikrofilm TABLICA ZA ISPITIVANJE MIKRO-FILMOVA TEHNIČKIH CRTEŽA (Test table for microfilming of technical drawings). Прописује таблицу за испитивање микрофилмова техничких цртежа снимљених према стандардима SRPS Z. E8.010 i 011.

17. SRPS Z. E8.015:1974 Mikrofilm DIAZO DIREKTNI DUPLIKATI (Dia-zo-duplicates). Стандард прописује квалитет контактних копија направље-них дуплирањем микрофилма.

18. SRPS Z. E8.017:1974 Mikrofilm ODREĐIVANJE OPTIČKE GUSTOĆE PROPUSTLJIVIH DIFUZNIH SREDINA (Determination of diffuse tran-smission density). Прописује сензитометријске услове и методе мерења оп-тичке густоће пропустљивих дифузних средина.

ISO/R 5

19. SRPS Z. E8.018:1984 Mikrografija MIKROTEST: OPIS I KORIŠĆENJE ZA ISPITIVANJE UREĐAJA ZA ČITANJE (Description and use of chec-king a reading apparatus). Предмет стандарда је дефинисање микротеста и спровођење поступка за утврђивање читљивости слика на уређајима за читање (микрочитачима). Стандард се бави само читљивошћу а не и дру-гим карактеристикама слике сјајност, контраст, расипање...).

ISO 446–1975 и ISO689 из 1975.

20. SRPS H. J0.020:1968 Fotoosetljivi materijali TERMINI KOJI SE ODNO-SE NA MIKROKOPIJE I NJIHOVE PODLOGE (Photographic sensitized materials. Terms relating to microcopies and their bases). Прописује стручне изразе који ће се користити при изради наших стандарда који се односе на микрокопије и њихове подлоге.

ISO R 260 из 1962.

21. SRPS H. J0.100:1968 Fotoosetljivi materijali VELIČINE JEDINICA PA-KOVANJA (Sensitized photographic materials. Packing sizes). Прописује ве-личине јединица паковања фотоосетљивих материјала у зависности од формата.

ISO R 425 из 1965.

22. SRPS A. A0.107:1985 Tehnički crteži USLOVI ZA MIKROFILMOVA-NJE (Technical drawings. Requirements for microcopying). Утврђује технич-ке услове који морају бити испуњени при креирању техничких цртежа и


остале техничке документације како би се ови користили као оригинали при микрофилмовању

ISO 6428 из 1982.

ПРЕПОРУКЕ

1. MoReq:2001 Model Requirements for the management of Electronic Re-cords MoReq specification (Захтеви модела за управљање електронским документима – спецификација MoReq).18 Спецификација покрива широк распон захтева, а намењена је и јавним и приватним организацијама које желе да уведу систем ESUD (Електронски систем за управљање доку-ментарном грађом) или желе да га исправно ревидирају. Захтеви укључе-ни у спецификацију MoReq требало би, ако се спроведу, да резултују си-стемом за управљање електронским документима који ће имати жељени степен поузданости и целовитости.

2. Recommendation No. R (2000) 13 of the Committee of Ministers to Mem-ber States on a European Policy on Access to Archives (Препорука бр. R(2000) 13 Одбора министара државама чланицама о доступности архив-ске грађе).19 Препорука истиче потребу за усклађивање правних норми које третирају доступност архивске грађе и у том смислу нуди начела и процедуре које при томе треба поштовати. Између осталог, препоруком се истиче да би главни принципи о доступности архивске грађе требало да буду уграђени у законе, да би правила о доступности требало једнако примењивати у целој земљи, да би требало онемогућити да било која ка-тегорија корисника има повлашћен положај, да бесплатно коришћење архивске грађе и информативних средстава чини основу обезбеђивања доступности архивске грађе итд.

3. Recommendation Rec (2002) 2 of the Committee of Ministers and expla-natory memorandum Access to official documents (Препорука R(2002) 2 Одбора министара државама чланицама о доступности службених доку-мената).20 Препорука се односи само на службена документа које чувају тела јавних власти, а принципи за чије поштовање се препорука залаже јесу: гарантовање права приступа свакоме, прецизно навођење сваког ограничења у законској регулативи, необавезивање подносиоца захтева да наведе разлоге за приступ службеним документима, бесплатна до-ступност итд.

4. Recommendation Rec(2003)15 of the Committee of Ministers to member states on archiving of electronic documents in the legal sector (Препорука

18 MoReq : model zahtev za upravljanje elektronskih dokumentov : specifikacija MoReq. –

Ljubljana : Arhiv Republike Slovenije, 2005. 19 У: Архив. – Београд. – Год. 6, бр. 1/2 (2005), 10–19. 20 Исто, 20–24.


R(2003) 15 Одбора министара државама чланицама о архивирању елек-тронских докумената у правном сектору).21 Циљ препоруке је да са једне стране привуче пажњу земаља чланица (конкретно организација правног сектора и служби за архивирање) на ризике и проблеме архивирања електронских докумената, а са друге да укаже на принципе које треба поштовати како би се пронашло подесно решење архивирања електрон-ских докумената у правном сектору.

Скраћенице

idt = српски стандард за који се у вези са међународним стандардом наводи ова ознака представља превод тог стандарда од почетка до краја, без икаквих измена, било у погледу редакције текста, било у погледу техничког садржаја

eqv = српски стандард за који се у вези са међународним или страним стандардом наводи ова ознака у погледу техничког садржаја у потпуности одговара том стандарду за који се даје та веза

neq = српски стандард за који се у вези са међународним или страним стандардом наводи ова ознака разликује се у извесној мери (мањој или нешто већој) и у редакцијском погледу и у погледу техничког садржаја од тог међународног, односно страног стандарда.

21 Исто, 25–29.

УДК 930.25:061.23(093.2)

Документи Међународног архивског савета (МАС)

2005. МАС – Годишњи генерални састанак XXXVIII међународна конференција Округлог стола архива (CITRA) Абу Даби, Уједињени Арапски Емирати, 27. новембар – 1. децембар

2005. РЕЗОЛУЦИЈЕ1

Директори националних архива и руководиоци архивских управа, председници националних стручних асоцијација, чланови Међународног архивског савета (МАС - ICA), састајући се у Абу Дабију приликом одржа-вања XXXVIII међународне конференције Округлог стола архива (CITRA),

1. Генералне резолуције

1.1. Признајући да је без добро обрађене и доступне архивске грађе, као и архива, меморија неопходна за информатичко друштво изложена опа-сности,

Залажући се да тела одговорна за спровођење Светског самита о ин-форматичком друштву одржаном у Тунису, обезбеде да она такође узму у обзир потребу за чувањем и омогућавањем сталне доступности свих врста архивске грађе, традиционалне и дигиталне

Подрже Александријски манифест о библиотекама, Информатичко друштво у акцији,2 koje je IFLA усвојила 11. новембра 2005. и одобре њене финалне препоруке.

1.2. С обзиром на то да је УНЕСКО на Генералној конференцији у ок-тобру 2005. године усвојио предлог за установљавање Међународног дана аудиовизуелних архива и сложио се да то буде 27. октобар, и с обзиром на потребу глобалног приступа теми архива, шта год да је њихов медиј, одно-сно носилац или природа,

1 Сва документа могу се наћи на сајту МАС-а www// ica.org 2 www.ifla.org/III/wsis/AlexandriaManifesto.htm


Позива УНЕСКО да не ограничава простор овог Дана само на аудио-визуелне архиве, већ да га прошири на све архиве као основу за меморију човечанства.

2. Резолуције о добром управљању и развоју

2.1. С обзиром на Декларацију УН о циљу миленијума да повезује развој и искорењивање сиромаштва и доведе до доброг управљања и отворености, с обзиром на напоре Светске банке и других спонзора у сузбијању корупције и социјалних, политичких и економских штета у занемаривању архивске грађе у организацијама и с обзиром на користи које ће добити добрим управљањем грађом у односу на ефикасност, продуктивност и одговорност,

Траже да тела одговорна за помоћ земљама у развоју – траже подршку архивских институција у сузбијању корупције и промови-сању доброг управљања и, према том циљу, охрабривање и помоћ владама у дефинисању националне архивске политике – укључе у своје програме за помоћ обавезне одредбе/чланове о адекватном архивском управљању и потреби за одговорношћу, да би обезбедили ефика-сност тих програма – уваже Међународни архивски савет као привилегованог партнера у кон-цепцији и примени тих програма

Позову све владе, посебно земаља у развоју, да примене истинску ар-хивску политику прилагођену међународним конвенцијама усвајањем зако-на и постављањем националног архивског система који омогућава контролу архивске грађе у свим фазама њеног распона живота и давањем средстава институцијама одговорним за архиве да то спроведу.

Позову владе и међународна тела да укључе управљање архивском грађом у њихову контролу и вредновање поступака за њихове активности и програме.

2.2. С обзиром на рапидан развој електронског пословања владе и ко-муникација у амбијенту сталних технолошких измена, посебно у јавној ад-министрацији, постоји опасност од губитака у меморисању, проузрокована кваровима, те самим тим и за управљање и чување дигиталне грађе,

Позивају све владе да прихвате статус предводника архивских инсти-туција и организација и усвоје законске и регулативне мере, дајући им по-требна овлашћења у тим питањима,

Позивају све архивске институције да буду активни заступници при-мене најбоље праксе за чување електронске грађе за управљање и руковође-ње организација које у својим земљама примењују електронско пословање владе и уопште електронско пословање.

2.3. С обзиром на неконтролисан развој електронских система за управљање персоналним подацима и ризике које неауторизована комуника-ција има за приватност (тајност),

Документи Међународног архивског савета (МАС) 29

Траже од влада које још нису усвојиле законодавне одредбе да то учине, како би се обезбедила заштита личне приватности,

3. Резолуције о друштвеној одговорности корпорација

С обзиром на потенцијални притисак фузионисања и других консе-квенци глобализације предузећа на индивидуалну и колективну меморију, као и њиховог културног наслеђа, напори Уједињених нација, преко њихове иницијативе Глобалног мира, у охрабривању предузећа да се носе са дру-штвеним одговорностима и користима које предузећа могу да стекну од од-говарајућег руковања њиховом грађом у погледу ефикасности, легалне си-гурности, продуктивности и квалитета услуга,

Позивају предузећа, нарочито вишенационална, – да стекну добру информацију и систем управљања грађом, који јачају пове-рење које друштво полаже у њих – да се упознају са својим одговорностима према земљама и друштвима у који-ма делују, укључујући одредбе/чланове у интеграционо/куповним уговорима, гарантујући заштиту и архива и архивске грађе, као и приступ истима.

Траже да Међународна организација послодаваца (компанија) и еко-номских лидера света узму у обзир питање чувања архива у примени стан-дарда ISO 9000 о квалитету руковођења у организацијама и припрему стан-дарда ISO 26000 који се односи на друштвену одговорност предузећа.

Сагласни су да деле своје искуство и своју стручност с њима.

4. Резолуције о превенцији катастрофа и потоњем опоравку

Научивши из искустава стечених у ранијим катастрофама да је пре-венција катастрофа мање скупа од реконструкције,

Позивају релевантне организације система УН, истакнути ICCROM и друге међународне организације, као што су Међународни комитет Црвеног крста и Међународни комитет Црвеног полумесеца, да помогну Међународ-ном комитету Плавог штита да следи и интензивира напоре у превенцији од катастрофа и опоравка од оштећења.

Препоручују земљама члановима МАС-а да створе национални ко-митет Плавог штита у својим земљама, да би заштитили културно наслеђе у случајевима ратова и националних катастрофа.

Позивају Европску унију да обезбеди средства за примену Препору-ка Комисије у анексу Извештаја о архивима у Европској унији, усвојеним 14. новембра 2005.

5. Резолуције о архивима у Африци

5.1. Поново потврђују да су афрички архиви на дневном реду, како је укратко изложено у декларацијама усвојеним на Међународној конферен-цији Округлог стола о архивима у Кејп Тауну 2003. и на Међународном конгресу архива у Бечу 2004. године.


5.2. Апелују на власти NEPAD и Афричке уније да поклоне хитну па-жњу спровођењу тог дневног реда.

Резолуције упућене МАС-у

1. Позивају Председнички комитет МАС-а који је задужен за праће-ње Светског самита о информатичком друштву да подсећа тела на обавезе за чије су спровођење задужени на самиту у Тунису, јер постоји витална по-треба за дугорочном заштитом информација.

2. Позивају Програмску комисију да пласира пилот пројекат с циљем да се на вебсајту МАС-а обезбеди простор за савете, руковођење и примере добре праксе за превенцију катастрофа и накнадне реконструкције.

Позивају Извршни комитет да одреди потребна средства за овај при-оритетан пројекат.

3. С обзиром на размишљања архивиста афричких франкофонских зе-маља и Индијског океана, која се односе на могућности стварања професио-налног форума за земље западне и централне Африке у којима се говори француски, на тешкоће с којима се суочавају бранше у овом делу континен-та, а односе се на значајну професионалну сарадњу с једне стране и ефек-тивно учествовање у МАС-овим управним телима и професионалној струк-тури с друге стране.

Траже од Извршног одбора да се посвети овом питању и предложи решење на Годишњем генералном састанку 2006, које ће гарантовати мо-гућност за професионалну сарадњу између свих земаља којих се тиче, као и обезбеђивање значајне географске презентације у управи и професионалној структури МАС-а.

Изрази захвалности

4. Захваљују водитељима, посебно оним који су ван професије, и уче-сницима чији је допринос стимулисао професионалне дискусије.

5. Захваљују Агенцији франкофонских међувлада која је финансирала учешће на конференцији многих директора националних архива из африч-ких земаља у којима се говори француски језик и на подршци развоју архи-ва у тим земљама.

6. Изражавају захвалност Влади Уједињених Арапских Емирата, Цен-тру за документацију и истраживање, његовом директору и његовом тиму, на великодушности, гостољубивости и организацији састанка.


2006. МАС – Годишњи генерални састанак XXXIX међународна конференција Округлог стола архива

Кирасао, Холандски Антили, 24. новембар 2006. РЕЗОЛУЦИЈЕ

Директори националних архива и руководиоци архивских управа, председници националних стручних асоцијација, изабрани и архивски стручњаци Међународног архивског савета (МАС-ICA), састајући се у гра-ду Кирасао приликом одржавања XXXIX међународне конференције Окру-глог стола архива (CITRA),

1. Резолуција о заштити архивиста

С обзиром на фундаменталну улогу архивиста у сакупљању и шире-њу елемената који омогућавају документовање и елаборирање историје и колективне меморије,

С обзиром на то да конструисање историје и колективне меморије подразумева коришћење колико је могуће разноликих извора,

Свесни да су архивски стручњаци понекад подвргнути политичким и економским притисцима, који их спречавају у примени етичких принципа,

Позивају на ревизију МАС-овог Етичког кода, као фундаменталне референце за усмеравање индивидуалних архивиста,

Траже развој стратешких средстава који ће промовисати улогу архи-висте и заштитити архивисте под политичким или економским притиском,

Позивају Уједињене нације и друге релевантне организације да про-мовишу примену Етичког кода и нова стратешка средства.

2. Резолуција о улози архивисте у очувању меморије

С обзиром на специфичне вештине и стручност архивиста у заштити елемената који друштву омогућавају да гради своју меморију,

Због њихове улоге у управљању архивском грађом и у области вред-новања, стицања, заштите и приступа архивској грађи, чиме обезбеђују свој интегритет,

С обзиром на значајну улогу архива у очувању меморије и проблеме умножавања неархивских институција, које су се усредсредиле на питање специфичне меморије,

Захтевају да државе стварају или одржавају праве професионалне ар-хивске службе.

3. Резолуција о заштити архивског наслеђа под претњом могућег оружаног сукоба

Веома забринути због пљачки и уништења који су се догодили током недавних сукоба,


Препоручују – да владе које још нису ратификовале Конвенцију о заштити култур-

них добара усвојене у Хагу 1954. године и њен Други протокол из 1999. треба то да учине што је пре могуће,

– да чланови МАС-а треба да утемеље Национални комитет Плавог штита у својим земљама да би штитили културно наслеђе у случају оружа-ног сукоба или природне катастрофе, ако такав још није утемељен.

4. Резолуција о пројекту УНЕСКО о архивима трговине робљем Траже да УНЕСКО – настави да подржава земље које су укључене у прву фазу пројекта – прошири пројекат на друге земље којих се тиче, узевши у обзир си-

стем ропства у најширем смислу – координира мрежу која је већ развијена – промовише дигитализацију пројеката које су иницирале земље

учеснице. Охрабрују земље учеснице – да лансирају програме за описивање архивске грађе која се односи

на трговину робљем – да промовишу сарадњу на свим пољима – да активно наставе рад на пројекту. Траже да МАС – активно истражи могућности начина мобилизације за земље учесни-

це у подржавању пројекта – охрабри бивше колонијалне силе да предузму мере за заштиту коло-

нијалне архивске грађе – промовише ближу сарадњу између регионалних огранака у размени

ресурса и искустава.

5. Резолуција о архивској грађи колонизације и о подели заједничког архивског наслеђа на неколико земаља

С обзиром на то да појам архива колонизованих земаља мора бити ближи појму дислоцираних архива,

С обзиром на тешкоће у примени међународних препорука о дисло-цираним архивима и комплексност проблема,

Уважавајући посао који је обавило девет земаља бивше француске За-падне Африке и Кариба, везан за допуну њиховог архивског наслеђа, и по-што и друге земље света имају сличну потребу да деле, односно размене до-кумента која се тичу њиховог заједничког наслеђа,

Предлажу план за мултилатералну сарадњу чија је намера да


– развија прилив информација о изворима докумената феномена ко-лонизације и деколонизације

– омогући опрему, обуку и ресурсе који су потребни – унапреди приступ архивској грађи која се чува ван територија на ко-

је се односи, посебно снабдевањем детаљним информативним средствима и разменом докумената путем копирања и ширења.

Траже од УНЕСКО-а, организација и држава којих се тиче, да охра-брују и финансијски подржавају овај план и све пројекте чија је намера да се олакша приступ документима који се односе на заједничку меморију зе-маља чија је прошлост истоветна.

6. Резолуције о међународним изворима

С обзиром на то да су националне државе и индивидуална друштва повезани и да се то одражава у чињеници да архивске институције чувају архивску грађу која се односи на друга друштва,

Позивају све архивске институције – да прихвате моралну обавезу да се савладају финансијска ограниче-

ња која спречавају размену информација и приступ архивској грађи и услед тога они морају да сарађују да би обезбедили финансијска средства.

За олакшавање приступа овој архивској грађи нарочито: – развојем информативних средстава као што су УНЕСКО-в/МАС-ов

Водич за архиве међународних организација – омогућавањем приступа овој међународној архивској грађи – радећи с архивским институцијама на обезбеђивању копија ове ар-

хивске грађе. Позивају УНЕСКО да ову иницијативу финансијски подржи.

7. Резолуције о архивској грађи која се односи на правосуђе затварања и обавештајне службе

Крајње заокупљени претњом угрожавања архивске грађе која се одно-си на правосуђе, затварања и обавештајне службе, као и злоупотребе ових докумената,

С обзиром на фундаменталан значај ове архивске грађе као конститу-тивног елемента колективне меморије, као инструмента за одређивање од-говорности, за усклађивање и промовисање универзалне правде и као сред-ства заштите индивидуалних и колективних права,

Траже од организација МАС и УНЕСКО да:

– ажурирају студију 1995 о архивској грађи безбедносних служби у бившим репресивним режимима


– координирају на међународном нивоу програм за лоцирање, описи-вање и размену информација о архивској грађи, која се односи на правосу-ђе, затварања у затворе и обавештајне службе.

8. Резолуције о оралној традицији

С обзиром на значај оралне традиције за чување меморије света и Конвенције УНЕСКО-а о неопипљивом наслеђу,

Залаже се да УНЕСКО подржи програме за сакупљање, заштиту и омогућавање приступа оралном наслеђу,

Тражи од МАС-а да сарађује с другим релевантним организацијама у вођењу стратешког размишљања у овој области и у промовисању примене добре праксе.

Резолуције упућене МАС-у

1. Резолуција о одређивању Међународног дана архива

Уверени да је одређивање новог међународног дана мало вероватно у систему Уједињених нација

Препоручују да – МАС организује међународни дан архива, датум који би се могао

мењати од године до године, зависно од међународног календара – МАС охрабрује земље чланице да организују сопствене дане или

недеље националних архива.

2. Резолуције о доступности архивских докумената преко компјутерске технике

С обзиром на то да су програми чија је сврха да архивска документа учини доступним преко компјутерске технике заслужни за коришћење ар-хивске грађе у свету,

Уверени да размена искустава стечена применом ових програма по-маже у решавању проблема и промовисању најбоље праксе,

Предлажу да се МАС упозна са постојећим пројектима, подржи раз-вијање модела за презентовање, као и тражење функција које олакшавају on-line приступ архивској грађи

– установљавањем МАС-ове награде за прихватање пројеката који ар-хивску грађу чине доступном на on-line начин

– упознавањем својих чланова са предлозима за ову награду – олакшавањем професионалног дијалога о законским и техничким

питањима повезаним са on-line презентовањем архивске грађе.


3. Резолуције о приватним архивима

И приватни и јавни архиви су есенцијални елементи у меморији дру-штва у његовој укупности и ови архиви због тога треба да буду сачувани,

С обзиром на то да архивисти развијају и баве се стратегијама које ак-тивно подржавају стварање, преузимање и заштиту архивске грађе приват-них личности и организација с циљем изградње избалансиране и свеобу-хватне меморије целог друштва,

Траже од МАС-а да промовише генералну свест о значају и вредно-сти ових архива.

4. Резолуција о аудиовизуелном наслеђу

С обзиром на суочавање са изазовима насталим развојем нација у за-штити аудиовизуелног наслеђа и забринути због убрзаног губитка таквог наслеђа,

Позивају МАС да ради са релевантним партнерима на развоју и при-мени приступа интегрисаног чувања за заштиту светског аудиовизуелног наслеђа.

Изрази захвалности

Захваљују господи Шридат Рампалу и Јану Вилсону на квалитету њи-хових презентација и свим водитељима и учесницима који су допринели стимулативности стручних дискусија.

Изражавају дубоку захвалност Влади Холандских Антила, директору Националног архива Холандских Антила и целој служби и волонтерима, на топлини њиховог пријема, великодушности њихове гостољубивости и од-личној организацији састанка.

2007. МАС – Годишњи генерални састанак град Квебек, Канада, 15–16. новембар 2007.

РЕЗОЛУЦИЈЕ

Директори националних архива и руководиоци архивских управа, председници националних стручних асоцијација и изабрани и архивски стручњаци Међународног архивског савета (МАС-ICA), састајући се у Кве-беку приликом одржавања XL Међународне конференције Округлог стола архива (CITRA),

1. Сарадња између архива, библиотека и музеја

С обзиром на потребу институција које штите документарно наслеђе да тешње сарађују, као и предност која из ње произилази у погледу услова финансирања, исплативости и квалитета услуга корисницима,

Траже да МАС подстиче архивске институције и асоцијације на са-радњу са библиотекама и музејима, као и јачање постојећих веза на пример


са IFLA-ом и ICOM-ом у заједничким областима активности, уважавајући специфичности дисциплина и институција на које се ово односи.

2. Светска дигитална библиотека

С обзиром на то да Европска дигитална библиотека, коју је иницира-ла Европска унија, укључује архиве,

С обзиром на иницијативу Конгресне библиотеке САД, која усмерава на универзалан приступ вишекултурном документарном наслеђу,

МАС позива руководиоце пројекта Светске дигиталне библиотеке – да уважавају архиве као интегрални део светског документарног наслеђа – да дају приоритет архивским фондовима уписаним у регистре Меморије света (UNESCO).

3. Архивски фондови у библиотекама и музејима

Наглашавају потребу руковања овим фондовима у сагласности са праксом у управљању архивском грађом, као и стандардима.

4. Продаја приватних архива

Забринути порастом тржишне вредности докумената значајних за наслеђе, као и повећаним интересовањем трговаца рукописима и архивском грађом за ову врсту грађе,

Подстичу имаоце ових докумената да обезбеде њихову одговарајућу заштиту и приступ укључујући, тамо где је потребно, њихов трансфер у ар-хивске институције.

5. Надлежности

С обзиром на то да је сарадња између стручњака за архивску грађу и архиве, библиотекара и музејских радника у 21. веку неопходна, морамо да схватимо тачно обележје сваке професије,

С обзиром на то да озбиљна професија мора имати јасан скуп су-штине надлежности,

Подстичу професионалне асоцијације и архивске институције сваке земље да развијају сопствене моделе надлежности,

Подстичу радне групе, које је недавно формирао МАС/SPA, EURBI-CA и ARMA International, да уложе напоре у циљу дефинисања скупа су-штине надлежности за архивску струку.

6. Припрема архивске грађе за случај катастрофе

Озбиљно забринути због ризика губитка уникатне и ненадокнадиве архивске грађе као резултата природне или људским фактором изазване катастрофе,


С обзиром на то да у многим земљама постојеће законодавство обично не обезбеђује одговарајуће стратегије за опоравак исте после катастрофе,

Позивамо МАС да охрабри земље чланице у стварању законског и по-литичког оквира за заштиту ове архивске грађе унутар или изван њихових појединачних територија,

Да подстичу архиве у развоју и примени стратегије и режима за обез-беђивање одговарајуће заштите ове архивске грађе укључујући и сурогат средства као што су микроформе, дигитализовање итд.

7. Мере за супротстављање крађама

С обзиром на пораст комерцијалне вредности архивске грађе и по-раст ризика од крађа који из тога произилази, у архивским институцијама и од стране корисника у архивским читаоницама,

Позивамо МАС да – образује радну групу за питања која се односе на безбедност и да подржи пројекте развијене у овој области, у сарадњи са свим заинтересованим стру-кама, укључујући IFLA и ICOM

– ради са библиотекама, музејима, уметничким галеријама и другим релевантним институцијама у стварању стандарда добре праксе одговарају-ће за спречавање крађа архивске грађе

– сарађује са националним и интернационалним организацијама и пројектима у циљу спречавања крађа архивске грађе

– подстиче владе, правосуђе и полицијске службе у заузимању става да су крађе архивске грађе исто толико озбиљне као и крађе уметничких дела.

8. Дугорочна заштита дигиталне грађе

С обзиром на то да дигитална грађа постаје свакодневица и у јавном и приватном сектору,

С обзиром на потребу дугорочне заштите ове грађе, Залажу се да се ствараоци такве грађе и индустрија придруже МАС-у

у проналажењу решења.

9. Универзална декларација о архивима

С обзиром на значај иницијатива које су довеле до формулисања и об-јављивања Квебешке декларације о архивима,

Предлажу да МАС повери мандат Секцији професионалних архиви-ста (МАС/СПА) да припреми Универзалну декларацију о архивима која би следила овај модел.


10. Захвалност

Захваљују се водитељима и референтима на квалитету њиховог до-приноса и делегатима који су активно учествовали у дебатама и дискусио-ним групама,

Изражавају дубоку захвалност руководиоцима Библиотеке и архива Кана-де и Националне библиотеке и архива Квебека и њиховим сарадницима на од-личној организацији Конференције, њиховој добродошлици и гостољубивости.

ICA/МАС – Међународни архивски савет CITRA – Међународна конференција Округлог стола архива IFLA – Међународна федерација библиотека ICOM – Међународни комитет за менаџмент SPA – Секција професионалних архивиста EURBICA – огранак МАС-а за Европу ARMA International – Међународна асоцијација администратора и ме-

наџера докумената

МАС се суочава са будућношћу Кирасао консензус 2006.

1. Увод

1.1. Данас је МАС пред пресудном тачком у својој историји. Постигао је много од свог оснивања 1948. године. Са мрежом чланова у 190 земаља широм света дао је огроман допринос развоју стандарда и напретку архива. Ипак, велике политичке, економске и технолошке промене изискују да МАС мора прилично радикално да се мења, уколико жели да буде кључни играч на међународној сцени и настави да иде у сусрет потребама својих чланова.

1.2. Намера Кирасао консензуса је да убрза многе реформе које МАС већ спроводи и да изнесе друга питања с којима се треба хитно суочити.

Постизање свега овога захтева изузетан напор, не само носилаца ду-жности и службеника организације, већ нарочито чланова МАС-а.

2. Визија

2.1. МАС ће бити организација са јаким руководећим тимом који слу-ша и учи од својих чланова и заинтересованих страна. Користећи своју мре-жу у потпуности, флексибилно ће одговорити на све изазове. Радећи у парт-нерском односу са низом других организација, рад МАС-а ће бити много видљивији, како у јавном, тако и у приватном сектору. Деловаће као среди-ште избора информација за глобалну архивску заједницу. Даваће наруџбине за „неопходне производе“, као и подршку другима у „производњи“ преко потребних „оруђа“ за архивску грађу и архивске стручњаке широм света.


3. Планирање управљања

3.1. Увођење дугорочног стратешког планирања треба да буде врхун-ски приоритет који ће омогућити оквир за све МАС-ове активности. Стра-тешки план мора да прати много детаљнији план пословања за наредне две године, са јасним циљевима и приоритетима, заједно са специфичним, из-мерљивим и реалистичним усмерењима за њихово остварење.

3.2. Планове треба да усвоји и подржи чланство МАС-а, као целина, са јасно одређеним одговорностима за пројекте. Резултати МАС-ових про-јеката и других иницијатива треба да буду редовно вредновани.

Акције

1. Нацрт Стратешког плана, до краја јануара 2007, са финалним одобре-њем Извршног одбора, до краја марта 2007.

2. Нацрт Плана пословања за наредне две године са потпуним консулта-цијама са МАС-овим огранцима, секцијама и радним групама, до краја маја 2007.

4. Управљање

4.1. Битно је да МАС има управну структуру која омогућава јасну од-говорност и велику отвореност у раду. Треба да буду именовани извршиоци за кључна организациона питања широм света, као што су маркетинг и про-мовисање. МАС стално треба да преиспитује своју структуру, како би на-ставио да остварује циљеве својих чланова.

4.2. Четворогодишњи изборни циклус за централне носиоце послова превише је дуг период и треба га скратити. Састанци Извршног одбора и других руководећих тела изискују значајне путне и друге трошкове. Са-станци морају бити много ефективнији, добро припремљени, са благовре-меном доставом кључних материјала, јасним одлукама и акцијама. Надзор-на функција (финансијска контрола) треба да остане независна и да се поја-ча, тако да чланови буду сигурни да се финансијама МАС-а ефикасно руко-води. Треба да се настави пракса доброг пословања, укључујући и израду свеобухватног годишњег извештаја о активностима и достигнућима.

Акције

3. Израдити нацрт првог годишњег извештаја, укључујући доприносе носилаца послова и извештаје контроле, до марта 2007. .

4. Обезбедити планове за скраћење периода управљања, до јула 2008 (конгрес у Куала Лумпуру).

5. Финансије

5.1. Треба одлучно установити следеће опште принципе: – приходе повећати до максимума, а трошкове пажљиво контролисати


– МАС треба да прошири базу прихода, повећањем броја чланова и другим изворима прихода (поклони, спонзорство, продаја „производа“, ди-ректни апел приватном сектору)

– програми МАС-а морају одговарати расположивим средствима. 5.2. Текућа структура наплате чланарина је застарела и у неким слу-

чајевима непропорционално оптерећује националне архивске службе, што би, у сарадњи са члановима, требало исправити. Треба изградити поверење на бази отвореног финансирања и ефикасне употребе средстава.

Акције 5. Омогућити отворене, проверене рачуне за 2006. годину, до краја

марта 2007. 6. Израдити нову листу чланарина засновану на принципима исправно-

сти и могућности плаћања, и јасно оправдану постигнућима, до марта 2007.

7. Активирати кампању регрутовања нових чланова, до јула 2007. 8. Развити стратегију за прикупљање фондова, до новембра 2007.

6. Комуникације

Примена разумљиве стратегије у односу на комуникације мора да има висок приоритет, с намером да постигне следеће циљеве:

– Чланство: добра комуникација мора бити део квалитетних услуга које се гарантују члановима, а ово ће МАС-у омогућити да развије услуге које чланови заиста желе

– Управе: да схвате кључне поруке – Јавне и друге организације: да постану свесније значаја архива и

улоге МАС-а. 6.1. У стратегији о комуникацијама кључно средство ће бити интер-

нет презентација МАС-а. Биће потребно редовно инвестирање, како би се обезбедило да и даље има значај као други велики национални архиви.

6.2. Сви чланови МАС-а немају лак приступ његовој интернет презента-цији. МАС треба што хитније да омогући својим члановима лакши приступ ин-тернету у областима у којима постоји ова тешкоћа. Потребно је да има циљне програме за публиковање, како би омогућио да чланови који покушавају да премосте „дигитални јаз“ држе корак са главним правцима развоја.

6.3. Мора постојати проактивна функција „праћења достигнућа“ раз-воја релевантних за струку, која се заснива на МАС-овој мрежи широм све-та, а која на различите начине омогућава ту информацију: путем интернет презентације, аутоматизованог система за дистрибуцију поште са мејлинг листа, контактима електронском поштом итд.

6.4. Стратегија комуникације која се заснива на електронским услуга-ма неће бити довољна – лични контакт ће за сва времена остати веома ва-


жан. Кључне поруке о МАС-у треба да преносе специјално обучени амбаса-дори МАС-а, нарочито управама и финансијским организацијама.

Акције 9. Сачинити нови вебсајт, који би био опште доступан до 1. априла

2007. 10. Применити стратегију комуникација до августа 2007. 11. Организовати мрежу кореспондената за „праћење достигнућа“

до маја 2007. Једногласно усвојен на Генералном годишњем састанку МАС-а

Кирасао, 24. новембар 2006.

Квебешка декларација о архивима Архивисти Квебека

(Асоцијација архивиста Квебека, Мрежа архивских служби Квебека, Групација црквених архивиста, АРМА Монтреал – Асоцијација админи-стратора и менаџера за документа Монтреал, Групација архивских служби приватних бранилаца код трговачког суда Квебека, Група за експертизу пи-тања докумената Владе Квебека, Веће ректора и руководства универзитета Квебека – Пододбор архивиста, Групација архивске службе региона Квебе-ка, Група архивиста региона Монтреала)

Позивају вас да дате свој глас Квебешкој декларацији о архивима

ПРЕАМБУЛА

Архиви, са архивском грађом као сумом докумената створених радом и уобичајеним активностима, извори су меморије, информације и акције. Они играју есенцијалну улогу у развоју друштва. Архиви су уникално, дра-гоцено и незаменљиво наслеђе које се преноси с генерације на генерацију, доприносећи отвореном раду администрације, формирању нашег колектив-ног идентитета и увећавању знања. Они промовишу демократију и побољ-шање квалитета живота.

Обавеза је друштва као целине да се брине о архивима преко јавне по-литике, законског оквира и људских, финансијских и материјалних ресурса, као и преко коришћења технологија, да би се подржао архивски развој. Обавеза је друштва такође да настави да дограђује ово наслеђе, документи-ма који изражавају његове аспирације, разматрања и достигнућа.

У прихватању ове колективне одговорности, архивисти и стручњаци за информисање, уз подршку својих суграђана из исте професије, користе своју стручност да би служили друштву при управљању, чувању и обезбе-ђивању приступа архивима који су им поверени.

У ТОМ ЦИЉУ, МИ ПОТПИСАНИ уважавамо оригиналност архива као евиденције и као рефлексије еволуције друштва


различитост архива, који су створили сви људи у било ком раздо-бљу, у многострукости облика, у сваком подручју људске активности

неопходност архива за пословање, прихватање и коришћење права и обавеза, јавног информисања и обуке одговорних грађана, као и за успоста-вљање индивидуалне и колективне меморије, разумевања прошлости, доку-ментовања садашњице и припреме за будућност

одговорност свих – доносилаца јавних одлука, грађана, власника или ималаца јавних или приватних архива, и архивиста и стручњака за инфор-мисање – у управљању архивом.

СТОГА СМО СЕ ЛАТИЛИ ЗАЈЕДНИЧКОГ ПОСЛА

свако према својој надлежности, да би – управљање архивима било цењено и потпуно спроведено у грађан-

ском друштву, јавним органима и бизнису – архиви били сачувани у условима који обезбеђују њихову аутентич-

ност, интегритет и разговетност – архиви били приступачни свакоме док се поштују права појединаца,

стваралаца, власника и корисника.

Састанак МАС-ове Комисије за управљање (MCOM)

Санкт Петерсбург (Русија), 27–28. јун 2007. Дефинисање нових стратешких праваца

за Међународни архивски савет Увод

Комисија за управљање (MCOM) потврдила је документ који следи, а који поставља нове стратешке правце за Међународни архивски савет, као и оквир за примену стратегије ове организације. Он се надовезује на Страте-шки план МАС-а и у центар ставља најновији рад везан за то питање, укљу-чујући документа представљена Извршном одбору у новембру 2006. и априлу 2007. Овај документ су израдили и усагласили чланови Групе за стратегију, коју је у априлу 2007. именовао Извршни одбор, а која се саста-ла у Паризу 16–18. јуна.

Документ садржи све главне елементе стратегије и треба га посматрати као целину. Визија изражава МАС-ове тежње на глобалном нивоу; мисија опи-сује главну окосницу његовог рада; вредности артикулишу понашања и стан-дарде којих се треба придржавати уколико се жели успешан рад МАС-а. Циље-ви високог нивоа који су произашли из ова три елемента изискују много де-таљније планове пословања. Период за развој и примену плана пословања тра-јаће две године. Анализа успешности помоћи ће да се сагледа до којих граница МАС испуњава своју мисију и остварује своју визију.


Комисија за управљање је одлучила да овај документ постави на веб-сајт МАС-а, како би наши чланови широм света могли да му дају свој до-принос. Огранци и секције ће такође бити позвани да од својих чланова тра-же да дају директан допринос. На овај начин, нови стратешки приступ има-ће увид у ставове и допринос својих чланова и стећи солидну подршку. То-ком целог циклуса планирања стратегије, од виталног значаја је консулта-ција са члановима. Њих треба охрабривати да се баве новом стратегијом то-ком њеног развијања, будући да се она развија први пут, као и да потом до-приносе њеној редовној ревизији. Ово је од есенцијалне важности за орга-низацију МАС-а, која толико много зависи од колективних напора и учешћа индивидуалних чланова, уколико се желе благовремени резултати и услуге.

Постоји намера да се Нови правци стратегије МАС-а од 2007. године поднесу на потврду Извршном одбору и Годишњем генералном састанку у Квебеку, у новембру 2007. Када Годишња генерална скупштина усвоји фи-нални документ, почеће развој првог двогодишњег плана пословања, који ће бити финализован на конгресу у Куала Лумпуру, јула 2008.

Санкт Петерсбург, 28. јуна 2007 – ревидиран 2. августа и 24. септем-бра 2007.

КОНТЕКСТ

Од оснивања 1948. године, МАС је веома много постигао у побољша-њу заштите и приступа архивској грађи широм света. Као резултат тога, са-времено друштво има много снажнију колективну меморију, него што би то иначе био случај. МАС је успоставио динамичну мрежу везану за архивску грађу и архивске стручњаке широм света. Израдио је серију важних стан-дарда и квалитетних публикација. Данас се, међутим, и друштво и наша ор-ганизација суочавају са великим променама. Ове промене укључују веће и широко распрострањено коришћење информационих технологија, захтев да све организације у управљању и одговорности примењују високе стандарде, пораст захтева јавности за брзим приступом информацији, ширење улоге невладиних организација на локалном, националном и међународном ни-воу. Намера ове стратегије је да омогући оквир за развој креативних и ино-вативних решења за ове промене. Дугорочни фактори као што су промена климе, смањење природних ресурса и раст популације, такође ће имати ве-лики утицај на свет, чији су део и архиви. Стратегија МАС-а је обликована с циљем да буде флексибилна и прилагодљива, тако да не само да остаје у равни континуиране еволуције друштва и архивске струке, већ и да пози-тивно утиче на ту еволуцију.

ВИЗИЈА

Рад МАС-а широм света представља компетентан глас стручњака за архивску грађу и архиве. Он захтева најшире могуће прихватање фундамен-талних принципа, јер друштва могу да достигну пуни потенцијал само ако


се добро управља њиховим архивима и архивском грађом, тако што је за-штићена и обезбеђен јој је приступ.

МИСИЈА

Мисија МАС-а је да промовише заштиту и коришћење архивске грађе широм света. Он ради на заштити и очувању меморије света, као и побољ-шању комуникације уз поштовање културне различитости. Омогућава ко-муникацију путем мреже, као и образовање стручњака за архивску грађу и документа, да би испунио своју мисију.

СУШТИНСКЕ ВРЕДНОСТИ

За друштво

1. позиционирање архивске грађе и документарног материјала као фунда-мента за добро управљање и одговорности

2. већа отвореност у јавним администрацијама и приватном сектору 3. промовисање информација за све и давање потпоре за потпуно учешће у демократским процесима

4. подржавање приступа информацијама као једне врсте људских права 5. доказивање да је познавање прошлости суштинско за разумевање сада-шњости и припрему за будућност

6. поштовање културних и језичких разноликости током свих периода историје човечанства, укључујући и данашњицу

7. пораст свести о повезаности култура 8. очување институционалне меморије друштва, тако да буде доступна са-дашњим, али и будућим генерацијама. За МАС

Унутар МАС-а, чланови се охрабрују да примером покажу поштова-ње следећих вредности:

1. ентузијазам за промовисање питања архивске грађе и архива широм света

2. солидарност у размени средстава, знања и искустава 3. одржавање процеса одлучивања отвореним 4. уважавање различитих приступа питањима архивске грађе и архивских стручњака

5. вољност да се подели одговорност за организацију и поштују напори волонтера

6. поштена и једнака расподела средстава и обезбеђивање подршке. За стручњаке који се баве архивском грађом и документима


МАС тежи да угради следеће вредности у професионалну праксу ши-ром света:

1. отвореност за сарадњу на пољу развоја архивске грађе, као и прихвата-ње професионалне и институционалне солидарности

2. разумевање и приступ учествовању као делу процеса учења 3. спремност за учествовање у ризичним окружењима са новим решењима за дугорочне проблеме

4. промовисање архивске грађе и архива као фундамената за добро упра-вљање и одговорно пословање. ЦИЉЕВИ

1. развити способности лобирања да би међународне владине организаци-је биле убеђене у то да треба да уваже значај архивске грађе и архива и воде о томе рачуна у својим програмима

2. пратити шири политички, друштвено/економски и технолошки развој који утичу на архиве и припремати одговоре на то

3. установити међународне стандарде за приступ архивској грађи и архивима 4. служити развоју друштва обезбеђивањем професионалних услуга 5. повећати свест о фундаменталној улози архивске грађе и архива у друштву 6. охрабривати најшире могуће коришћење архивске грађе у циљу подиза-ња свести јавности о историји

7. повећати присутност архива у образовном систему 8. наставити развој МАС-а као независне организације која је усмерена на чланове, отворена и одговорна

9. наставити развој МАС-а као организације која је усмерена на пројекте, а при том не изгубити из вида дугорочне стратешке циљеве

10. проширити размену искустава између архивских стручњака који се баве архивском грађом на свим нивоима

11. створити услове за развој и примену најбоље професионалне праксе и стандарда

12. проширити могућности за обуку, образовање и стални професионални развој

13. обезбедити платформу за професионалну размену и партнерство 14. развити регионалне огранке и секције као платформе за развој стручних

дела, њихову употребу и промовисање 15. установити признавање обучености стручњака за архиве и архивску гра-

ђу на међународном нивоу (путем сертификата) 16. сарађивати са сродним и другим организацијама без умањивања мисије

МАС-а


ОБЛАСТИ ПРОВЕРЕ УСПЕШНОСТИ

1. архивска писменост (из прегледа, постотак популације која је користила архивску грађу и/или разуме шта је то архивска грађа)

2. добро функционисање мрежа руководилаца националних архива широм света (ниво учешћа на међународним конференцијама Округлог стола архива, као и на конгресима МАС-а)

3. добро функционисање мрежа стручњака за архиве и архивску грађу ши-ром света (као за националне архивисте)

4. адекватна подршка у образовању стручњака за архивску грађу и архиве (биће установљено прегледом)

5. поштовање доступности и заштите архивске грађе и архива, као есенци-јалних елемената за друштво (биће установљено прегледом)

6. поштовање струке и стручњака 7. повећани резултати у струци (укључујући завршене пројекте МАС-а; шире дејство ових пројеката биће установљено прегледом)

8. повећана подршка чланства (повећање броја чланова у свим категоријама)

Превод: Ранка Рађеновић

А. Н. Артизов УДК 930.251:006(47+57)

Нова правила у руским архивима

О Правилима за организацију чувања, комплетирања, евидентирања и коришћења докумената Архивског

фонда Руске Федерације и других архивских докумената у државним и муниципалним архивима,

музејима, библиотекама, организацијама Руске академије наука

АПСТРАКТУМ: За реализацију „Закона о архивском пословању у Руској Федерацији“, донетог 2004. године, најважнија је била из-рада подзаконских нормативних аката. Међу њима, главни акт су „Јединствена правила за организацију чувања, комплетирања, евиденције и коришћења докумената Архивског фонда Руске Фе-дерације и других архивских докумената“, која представљају уте-мељење важећих нормативних и методских докумената за све основне правце архивског пословања, као и одраз стеченог иску-ства архивиста и достигнућа савремених технологија.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Закон о архивском пословању, нормативна ак-та, методско упутство, правила, примопредаја докумената, образовање фондова, чување, комплетирање, евиденција, кори-шћење архивских докумената. У Русији је 2004. године донет нови федерални закон О архивском по-

словању у Руској Федерацији. Најважнији део рада у реализацији тог закона за руске архивисте постала је израда низа подзаконских нормативних прав-них аката, без којих би поље архива у правном смислу изгледало неузорано.

Међу њима, главни акт који је утврдио федерални орган извршне вла-сти (Министарство културе Русије), по специјалном овлашћењу владе Руси-је, јесу „Јединствена правила за организацију чувања, комплетирања, еви-денције и коришћења докумената Архивског фонда Руске Федерације и


других архивских докумената“ (цитат норме подтачке 2 тач. 1 чл. 4 феде-ралног закона О архивском пословању у Руској Федерацији).

Пошто међу кадровима у Министарству културе нема професионал-них искусних архивиста, припрему нацрта Правила преузело је руководство Росархива. Тај рад који је трајао више од две године управо је завршен – Правила су израђена и утврђена.

Историја архивистике Русије и СССР познаје три примера завршеног рада на Правилима – књиге из 1962, из 1984. и издање 2002. године, које се сада активно користи у својству методског упутства. Краткоћа тог списка потврђује сложеност припреме Правила, која се с једне стране јављају као утемељење у концентрисаној форми важећих нормативних и методских до-кумената за све основне правце архивског пословања, а с друге као одраз искуства које су архивисти стекли и достигнућа савремених технологија.

О називима и унутрашњој структури нових Правила. Они истичу из норми подтачке 2 тач. 1 чл. 4 федералног закона О архивском пословању у Руској Федерацији, који у овлашћења РФ у области архивског пословања сврстава „утврђивање јединствених правила за организацију чувања, ком-плетирања, евиденције и коришћења докумената Архивског фонда Руске Федерације и других архивских докумената и контролу спровођења пропи-саних правила“.

Федерални закон О архивском пословању у Руској Федерацији не пред-виђа правила „за организацију докумената Архивског фонда Руске Федераци-је“, правила „за организацију рада архива“ и правила „за описивање архивских докумената и научно-информативна средства уз њих“. Из тих разлога одустало се од сличних самосталних одељака у новим Правилима, за разлику од правила из 2002. године. Теоретска питања класификације докумената Архивског фон-да РФ више су предмет архивистичке науке него нормативног акта. Питања планирања, финансија и организације рада у архиву не спадају у област приме-не архивског законодавства. Одредбе о стварању фондова и општих захтева за описивање, неопходних за практичан рад архивиста, потпуно су сачуване, али су у саставу других одељака нацрта.

По закону, право на трајно чување докумената Архивског фонда РФ у земљи имају не само државни и муниципални архиви, организације Руске ака-демије наука, него и државне и муниципалне библиотеке и музеји. Узимајући у обзир ове околности, јединствена Правила постала су важећа и за државне и муниципалне библиотеке и музеје и организације РАН. Државне и муниципал-не библиотеке и музеји, као и муниципални архиви, дужни су да се руководе Правилима у односу на свој правни статус и особености делатности.

Други одељак Организација чувања докумената Архивског фонда Ру-ске Федерације и других архивских докумената почиње излагањем питања образовања фондова. Приликом припреме тог пододељка узете су у обзир следеће околности.

А. Н. Артизов, Нова правила у руским архивима 49

Документа ликвидираних стваралаца већином су већ у формираним фондовима које је стваралац образовао и налазе се на чувању у архивима. За преобразовање фондова, што је повезано са великим тешкоћама у раду, нема ни могућности ни потребе. Оно што је најважније јесте да се одреди процедура формирања фондова докумената органа и организација нове Русије.

У вези са оваквим гледиштима у новим Правилима: 1) нормативно је утврђена одредба о томе да у архивима образовани архивски фондови и збирке не подлежу поновном преобразовању. Тај се посао врши само у ис-кључивим случајевима код откривања грешака у образовању фондова, због којих је отежано проналажење архивских докумената; одређена је процеду-ра образовања фондова органа државне власти и локалног самоуправљања РФ; утврђена су посебна питања формирања фондова што се тиче: филијала и представништава организације (у складу са Грађанским кодексом РФ они нису правна лица и због тога, ако се документа налазе у једном архиву, ду-жни су да образују јединствен фонд); заступничких и извршно-руководећих органа муниципалних формација (на нивоу муниципалног насеља формира се јединствен фонд; на нивоу рејона, града – органи локалног самоуправља-ња у сваком случају чине нове фондове, а питања образовања фондова до-кумената њиховог заступничког и извршног органа решавају се на ЕПК ар-хивског органа).

Значајан фактор у решавању питања образовања фондова докумената савремених организација јесу измењени облици власништва. Правилима је утврђено да се нови архивски фондови образују у случајевима преобразова-ња организације са измењеним обликом власништва над имовином органи-зације. Приватизација или, обрнуто, национализација, не означавају само промену назива организације, него и измену других односа између архива и извора за његово комплетирање: у првом случају – регулисаних уговором, у другом – неприхватањем таквих односа.

У Правилима је сачуван традиционалан прилаз излагању норми орга-низације за чување архивских докумената. У вези са савременим законодав-ством о културним добрима, због недавних случајева крађе у архивима, по-оштрени су захтеви за режим издавања предмета из депоа, нормативно је утврђен режим чувања кључева, формулисан је начин формирања привре-меног извоза докумената ван Руске Федерације. Уведени су нови пододељ-ци као што су „Контрола очуваности издатих архивских докумената. Враћа-ње докумената у депое“, „Обезбеђивање очуваности архивских докумената у ванредним ситуацијама“.

Посебна пажња поклоњена је проблемима очуваности уникатних доку-мената. У сагласности са Правилником Државног регистра уникатних докуме-ната Архивског фонда РФ установљена је процедура њиховог узимања или по-казивања и евиденције; за уникатна документа уведен је појам „чување у се-фу“. У исто време укинута је нормативна одредба која скоро није ни реализо-вана у пракси, а односи се на чување нарочито вредних докумената. Архивски


органи субјеката Руске Федерације и архиви, с обзиром на различите услове за чување докумената, имају право да то питање самостално решавају.

Повећани су рокови планиране цикличне провере присутности: за др-жавне архиве – до 25 година (уместо 20); за муниципалне архиве, музеје, библиотеке – до 10 година. Раније су рејонски и градски архиви били ду-жни да врше проверу својих фондова једанпут у пет година. У својству нор-ме, одређена је таква процедура да се, после провере присутности и стања, кутије са архивским документима запечаћују.

Проширен је садржај пододељка о контроли физичко-хемијског стања докумената, међу њима и аудиовизуелних, о спровођењу њихове специјал-не обраде, утврђена је обавеза оцене и класификације дефеката носиоца и текста докумената на папиру, у складу са методиком словно-дигиталне ин-дексације.

Први пут је одређена процедура обележавања докумената Архивског фонда РФ која се налазе у незадовољавајућем физичком стању, што је вео-ма значајно, јер федерални закон О архивском пословању у Руској Федера-цији ограничава приступ таквим документима.

Поставке одељка III Организација евиденције докумената Архивског фонда Руске Федерације и других архивских докумената формулисане су узимајући у обзир неопходност обезбеђивања континуираности у раду, ста-билности састава и садржаја евидентираних докумената.

Заједно с тим, поставке Правила из 1984. године суштински су допу-њене и развијене на основу више од 20-годишњег радног искуства архив-ских установа у том правцу, које су свој одраз нашле у Правилнику држав-не евиденције докумената Архивског фонда РФ, у Правилнику Државног пописа уникатних докумената Архивског фонда РФ, Препорукама за инте-грацију евиденције докумената бивших партијских архива у систему држав-не евиденције докумената Архивског фонда РФ (Москва 1995).

У том одељку: уведен је појам „систем државне евиденције“ (раније се у архивској теорији и пракси оперисало појмом „систем“ само у односу на научно-информативна средства); дато је одређење јединица евиденције и јединица чувања различитих видова докумената, међу њима и електрон-ских; први пут су нормативно одређене особености евиденције различитих видова и категорија докумената: уникатних докумената; личних докумена-та; докумената запослених; први пут је дато одређење појма „копија верна оригиналу“, изнет је начин њихове евиденције (многобројне копије докуме-ната о историји региона, које архиви проналазе у федералним архивима, не-мају статус „верних оригиналу“); формулисан је начин евиденције архив-ских докумената која се налазе у приватном власништву, а по уговору су примљена у архив на чување, међу њима и она која у утврђеној процедури нису укључена у састав Архивског фонда РФ; укључене су поставке које одражавају начин евиденције архивских докумената при вршењу различи-тих послова – провере евидентираних докумената, провере њихове присут-


ности, описивања, рестаурације и друго; прописано је евидентирање листо-ва у предметима, јединица чувања у саставу јединица евиденције аудиови-зуелне документације; формулисани су основни захтеви везани за евиден-ционе базе података у циљу обезбеђивања континуираности традиционалне и аутоматизоване евиденције.

Саставни део Правила су прилози – обрасци аката, евидентираних до-кумената и друго.

Узимајући у обзир велику количину облика докумената, донета је од-лука да се у Правила која се подносе на регистрацију у Министарство кул-туре укључи само 13 образаца. То су акта: о непоправљивим оштећењима докумената; о нетрагању за документима, код којих су путеви трагања ис-црпљени; о примопредаји докумената на чување; о пријему на чување лич-них докумената; о одабиру докумената за уништавање, који нису за чување; о декласификацији докумената; основни документи евиденције: књига еви-денције пристиглих докумената; списак фондова; инвентар предмета за трајно чување, састављен у архиву; годишњи инвентар предмета за трајно чување организације; лист – овера предмета; два обрасца који се односе на коришћење докумената: лист за коришћење докумената; формулар за пру-жање архивске информације. Разумљиво је због чега су изабрани ови обра-сци: о њиховом значају говоре њихови називи. Сви остали обрасци односно видови аката, а њих је 46, утврђени су наредбом министра културе и масов-них комуникација Русије и штампани су као прилог уз Правила.

У поређењу са Правилима из 1984, општа количина образаца је увећа-на, али разлог томе није израда нових образаца и видова аката, већ укључи-вање аката о аудиовизуелним документима и фонду за случај опасности.

У одељку IV Организација комплетирања архива документима Ар-хивског фонда Руске Федерације и другим архивским документима треба да се обрати пажња на нови назив одељка, који је дат у сагласности са феде-ралним законом О архивском пословању у Руској Федерацији, нарочито са чланом 4, у сагласности са којим је у овлашћења РФ сврстано утврђивање јединствених правила за организацију чувања, комплетирања, евиденције и коришћења докумената Архивског фонда РФ и других архивских докумена-та. Измене је претрпела и структура одељака и пододељака. У новим прави-лима има 8 пододељака.

Пододељак Извори комплетирања. – Прецизније је одређено које ка-тегорије организација могу да се изузму или подлежу обавезној процедури као извор за комплетирање архива (први пут је уведена норма да се држав-ни органи и органи локалне самоуправе укључују у спискове извора ком-плетирања архива по обавезној процедури; научни прилаз за избор овде ни-је потребан). Нормативно је утврђено укључивање у спискове извора ком-плетирања архива оних недржавних организација које чувају документа ко-ја се односе на државно или муниципално власништво и која се образују у делатности њихових претходника, који се појављују као извори за компле-


тирање архива (ово су предвиђала и стара Правила, али сада се даје преци-зније тумачење).

Критеријуми за убрајање у изворе комплетирања архива нису претр-пели битне измене. Најважније је то да се ти критеријуми примењују на све организације, независно од облика власништва (у претходним Правилима постојали су допунски критеријуми за недржавне организације).

Пододељак Спискови извора за комплетирање архива. – Одређено је да се спискови извора за комплетирање састављају на основу установљених критеријума, а такође и препорука специјално овлашћеног федералног орга-на извршне власти, то јест Росархива, као и препорука које је он припремио заједно са другим федералним органима извршне власти. У старим Прави-лима предвиђени су били спискови који су служили као пример и специјал-ни спискови. Њих је одредио Росархив. Данас Росархив нема таква овла-шћења. Сада је могуће да се то уради само у смислу препоруке.

Пододељак Процедура вредновања докумената. – Овде су, вероватно, унете најпринципијалније измене. У поређењу са старим Правилима, термин „убрајање“ у састав Архивског фонда РФ замењен је термином „укључење“, што је у складу са федералним законом О архивском пословању у Руској Феде-рацији. Прецизирани су и дати компактније критеријуми за укључивање доку-мената у састав Архивског фонда РФ. Искључен је само критеријум који се од-носи на спољне особености докумената – њихово физичко стање.

У складу са важећим законодавством прецизирана су овлашћења ар-хивских органа и установа у области вредновања докумената.

Принципијелно је значајна норма за одређивање случајева у којима се врши вредновање докумената у архиву. Уколико у сагласности са важећим архивским законодавством документа Архивског фонда РФ независно од времена њиховог настанка не подлежу уништавању, поновно вредновање у погледу докумената Архивског фонда РФ и, сагласно томе, увођење било каквих ограничавајућих датума на такво вредновање, како је то било раније, сада је недопустиво. На такав начин, вредновање се врши у архиву само за документа са привременим роком чувања, примљеним у архив од ликвиди-раних организација, као и за документа која су пристигла у архив у несређе-ном стању. Осим тога, и у случају њиховог неповратног извоза у иностран-ство. У новим Правилима такође нема норме која би обавезивала да се са Росархивом усагласе листе за уништавање докумената који се чувају у ар-хиву, међу њима и докумената са привременим роком чувања.

У пододељцима „Процедура пријема докумената“, „Предаја докумената из архива у архив“, „Комплетирање архивским документима из иностранства“ у поређењу са старим Правилима нема посебних новина; пододељци су под-вргнути приличном скраћивању (уклоњена је методика, рокови привременог чувања докумената у организацијама, прецизиране су формулације).

У Правила је, због измене у законодавству, уведен нови пододељак „Пријем архивских докумената од ликвидираних организација“ и уклоњен


одељак „Организационо-методско упутство и контрола рада архива органи-зација и контрола организације докумената у канцеларијском пословању“. Уместо последњег уведен је пододељак „Узајамно деловање архива са изво-рима за комплетирање“, који је компактније изложен и садржи само правне норме.

Одељак V Организација коришћења докумената Архивског фонда Ру-ске Федерације и других архивских докумената у архиву у периоду припре-ме Правила изазвао је многобројне примедбе и предлоге. У већини случаје-ва то су биле молбе да се исцрпно изложе питања доступности овим или другим категоријама архивских докумената.

Међутим, то није било само немогуће већ и несврсисходно урадити, јер питања доступности различитих категорија информативних података постају предмет не само архивског законодавства него и законодавства о државној и другим тајнама, а такође и законодавства о информацији и за-штити информације.

У члану 26, тачка 5 федералног закона О архивском пословању у Руској Федерацији утврђено је да „процедуру коришћења архивских докумената у др-жавним и муниципалним архивима одређује федерални орган извршне власти, који за то има специјално овлашћење Владе Руске Федерације“.

У вези с тим, у датом одељку Правила изложене су само опште норме за омогућавање доступности архивских докумената корисницима (међу њи-ма и приступ тајним и документима поверљивог карактера), доступности информативних средстава и штампаних издања, оригинала нарочито вред-них и уникатних докумената, а такође и докумената која се налазе у незадо-вољавајућем физичком стању.

Пододељак о организацији рада везаног за декласификацију архивских докумената приметно је скраћен, јер Међуресорска комисија (МУК) о заштити државне тајне, уз учешће заинтересованих федералних органа државне власти, међу њима и Росархива, завршава израду нормативног документа који одређу-је процедуру декласификације и продужења рокова тајности архивских доку-мената, који се чувају у државним архивима и архивима организација. У том пододељку први пут је поменуто да право декласификације архивских докуме-ната, упоредо са Међуресорском комисијом за заштиту државне тајне, имају међуресорске експертне комисије, створене у субјектима Руске Федерације, и друге комисије са овлашћењем да декласификују документа ликвидираних ор-ганизација које немају правних наследника.

У пододељку о испуњавању захтева корисника први пут је утврђена процедура разматрања захтева који се упућују преко интернета; предвиђена је ситуација у којој архив може да одбије испуњење захтева генеалошког карактера, допуштајући кориснику могућност упознавања са архивским до-кументима на тему захтева у читаоници архива; указано је на бесплатност испуњавања захтева социјално-правног карактера, што проистиче из члана 26, тачка 3 федералног закона О архивском пословању у Руској Федерацији.


Пуније и детаљније су изложена питања формирања архивских ин-формација, архивских извода и архивских копија. Први пут је одређено да се „одговор на захтев корисника даје на државном језику Руске Федераци-је“. При томе није детаљно прописана процедура издавања архивских ин-формација које се упућују у иностранство (она ће бити дата у Администра-тивном правилнику који је израдио Росархив – о давању државне услуге у смислу испуњавања захтева пристиглих из иностранства, руских и страних грађана, као и лица без грађанства, повезаних са реализацијом њихових за-конских права и слобода).

У пододељку „Опслуживање корисника у читаоници“ први пут је од-ређена процедура прављења копија декласификованих докумената.

У пододељку „Враћање оригинала архивских докумената“ први пут је нормативно утврђена процедура изузимања и издавања корисницима рад-них књижица одложених у састав архивских фондова.

Нова Правила су потпуно у сагласности са федералним законом О ар-хивском пословању у Руској Федерацији и другим законима, што одражава чињеница регистрације налога министра за културу и масовне комуникаци-је Руске Федерације од 18. јануара 2007, јер их је утврдило Министарство правде Русије (регистрациони број 9059 од 6. марта 2007).

Превод: Ранка Рађеновић

Љубодраг Поповић УДК 930.251(497.11)

Нерешена питања из стручног рада српских архивиста

АПСТРАКТУМ: Библиотеке су трезори памети, а архиви су ри-знице памћења, сведочанство прошлости. „У архивским просто-ријама, међу орманима и полицама често потцењиваних хартија – врши се стална служба истини“ писао је Иво Андрић. Тешко је наћи лепше и тачније речи о архивима, јер је за научника, књижев-ника и озбиљног истраживача архивска грађа најбољи, најисти-нитији, а истовремено и најбогатији извор сазнања.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: архивистика, сређивање грађе, обрада грађе, информативна средства, архивистички часописи

Архивистика и архивска служба Aрхивистика је помоћна историјско-друштвена наука која се бави проу-

чавањем и унапређивањем методологије стручног рада у архивској струци и путем анализе и синтезе утврђује принципе и законе који се примењују у раду са архивском грађом. Предмет њених проучавања су: методологија класифико-вања, систематизовања и сређивања архивске грађе и израде научно-информа-тивних средстава о грађи (водичи, прегледи, инвентари, регеста и др.), као и израде историјске белешке о фонду или збирци; методологија коришћења ар-хивске грађе у научне, јавно-правне и приватно-правне сврхе; методологија пу-бликовања научно-информативних средстава о архивској грађи као и саме гра-ђе. Архивистика такође проучава историјат и развој архивске службе и архив-ских институција у прошлости и облике модерне организације архивске слу-жбе и архивских институција у свету данас.

Од грчке речи arheion настао је латински израз archivum са двостру-ким значењем: надлештво и група докумената која се чува; тај израз ће са-чувати оба значења за све време администрирања на латинском језику. У новије време појам архив имао је више значења, а означавао је и архивску грађу уопште и специјалну стручну институцију која чува архивалије.


Сви ови појмови настали су у развоју архивских институција и архивске службе и задржали су се до нашег доба. У данашњем значењу, архивска слу-жба је специјализована стручна служба која се бави заштитом архивске грађе и регистратурског материјала. Преко мреже архивских институција ова служба обавља и следеће задатке: сређује и обрађује архивску грађу; објављује инфор-мативна средства о грађи коју чува као и саму грађу; институцијама и поједин-цима обезбеђује услове за коришћење архивске грађе коју чува, било да је желе користити у научне, било правне или приватно-правне сврхе.

Однос архивистике према другим наукама Архивистика користи и друге мање или више сродне стручне дисципли-

не и науке, које јој омогућавају да архивски документ идентификује, одреди му време и место настанка уколико му такве одреднице недостају, утврди веродо-стојност документа, пронађе његово место у маси архивалија приликом класи-фиковања и систематизовања несређене архивске грађе и на тај начин обезбеди да садржај документа кориснику буде комплетнији и јаснији.

Архивист (овај појам обухвата све који су одговорни за надзор, преу-зимања, обраду, чување, заштиту и руковање архивском грађом – Етички кодекс архивиста) треба да поседује знања из следећих научних и стручних дисциплина: палеографије; дипломатике; хронологије; историјске геогра-фије; канцеларијског пословања, које нас упућује у системе администрира-ња документима у канцеларијама које су их у прошлости стварале, како би-смо могли да их по тим системима систематизујемо у архивима и тако расу-ту и измешану архивску грађу доведемо у стање и поредак какав је имала у канцеларији у којој је настала; организације власти и историје установа зе-мље чију грађу архив чува; нових облика записа и нових информационих технологија.

Подела архивистике Према подели коју је усвојио MAS (Међународни архивски савет при

UNESCO-u), а с обзиром на њен задатак и циљ, архивистика се дели на че-тири гране: чисту архивистику, архивску технику, историју архивистике и архивске службе и на прописе о архивској служби и архивима.

Чиста архивистика, или архивистика у ужем смислу речи, бави се проучавањем архивистичке теорије и утврђивањем принципа који се приме-њују у стручном раду са архивском грађом. Она проучава и методе класи-фиковања, систематизовања, сређивања грађе и израде научно-информатив-них средстава о грађи.

Сређивање архивске грађе Архивску грађу смештену у депоима архива архивист треба да пре-

зентује јавности и да омогући њено свестрано коришћење. Један од услова

Љубодраг Поповић, Нерешена питања из стручног рада српских архивиста 57

да се то постигне јесте сређивање грађе. Сређивање архивске грађе старо је колико и архиви. У дугом временском периоду начини сређивања су били различити. Како се људско друштво мењало, тако су и идеје о начину сре-ђивања еволуирале.

Општи појмови сређивања Сређивање је архивистичка делатност којом се архивској грађи, одно-

сно њеним саставним деловима утврђује стално место у оквиру једне цели-не – изворне или успостављене. Тако се у грађи формира одређена структу-ра, у чијем се распореду утврђује поредак грађе. Структура грађе и ред у њој, који су створени сређивањем, омогућавају оријентацију и проналажење појединих делова.

Главни предуслов за коришћење архивске грађе у било коме облику јесте ред утврђен у њој, што се постиже сређивањем, које је због тога један од основних послова у архивима. Архиви се не баве сређивањем грађе само одређене установе, значи само неког фонда, већ се у њима сређује сва грађа коју чувају у депоима. Од ваљаности система сређивања и од правилности његове примене зависи употребљивост архивске грађе. Са системом је уско повезана рационалност послова на сређивању.

У нашим архивима налази се, стицајем разних околности, још доста несређене грађе коју треба средити. Сређивање грађе је квантитативно нај-опсежнији, али и један од најважнијих послова у архивима. Данас архиви-сти настоје да грађа приликом предаје архиву буде у првобитном реду, што омогућава да њено сређивање буде мањег обима. У архиву рад ће се више проверавати и употпуњавати него, као раније, наново стварати. То не ис-кључује решавање неких начелних питања која се буду појавила и обавља-ње још многих послова сређивања.

У сређивању писане архивске грађе, која је још најбројнија у нашим архивима, архивиста мора да познаје и начин администрације којим је ство-рена. То му омогућава да проникне у суштину докумената, односно фондо-ва грађе, везану за тренутак њиховог настајања и доприноси правилном сре-ђивању грађе у архивима.

Циљ, врсте и принципи обраде архивске грађе Сређивање архивске грађе је трајан и сложен посао, али није само се-

би циљ. Тај рад је само једна етапа у целокупном раду архива. Да би се по-стигао коначан циљ рада у архивима, односно да би се омогућио истражи-вачки рад на документима, архивска грађа се мора обрадити чиме се омогу-ћава њено коришћење у научне и практичне сврхе.

Сва архивска грађа, сврстана на основу карактеристичних обележја у одређени поредак, предмет је обраде, која омогућава да грађу користимо у научне и практичне сврхе. Циљ обраде грађе јесте да се низом поступака са-чини информација о карактеристикама њеног садржаја. Средства која то


омогућавају јесу научно-обавештајна или научно-информативна средства. Не постоји, међутим, јединствен облик који би обухватио сва обавештења која архивист о грађи пружа и омогућио удовољење свим захтевима.

Задатак архивисте је да своје знање о тој грађи, извору, пренесе коле-гама и најширој јавности. Из улоге архива – да служе потребама друштва, а пре свега науци, култури, уметности, политици, привреди, публицистици и другим облицима друштвеног живота – произилази њихов задатак: да ар-хивску грађу учине приступачном јавности и обезбеде научно-истраживач-ки рад у свим доменима друштвеног живота.

Публиковање информативних средстава о грађи као и архивске грађе има многоструки значај. Стручно издати, они су велика вредност за научног радника, што подразумева уштеду у времену и смањење трошкова израде научних радова. Њиховим издавањем архиви скрећу пажњу јавности на свој рад, популаришу архивску службу и доприносе упознавању најширег круга читалаца са збивањима у прошлости. Издавање докумената и информација о њима уједно је и њихово најефикасније чување.

Сва информативна средства стварају се у процесу рада на грађи. Ин-формативним средствима се могу назвати само средства која су у архивима израдили њихови радници, на основу одређених принципа и критеријума. Погрешно је да се и помоћна информативна средства настала при раду у ре-гистратури називају информативним средствима. Она могу помоћи у раду, али не пружају све податке за научно истраживање.

Архиви настоје да израде мрежу информативних помагала која ће омогућити истраживачу да се оријентише, упути и користи архивску грађу о изабраној теми. Постоје различите врсте информативних средстава. Свака од њих имају специфичности, посебну улогу и смисао.

Архивисти ранијег доба, готово до почетка 20. века, сводили су ин-формативна средства на неколико основних врста: инвентар, преглед и ре-геста. Такво стање је произашло из чињенице да су архиви располагали гра-ђом чија се прегледност могла сагледати. Појединачни описи рађени кроз регесте или аналитичке инвентаре били су спор али достижан посао, а ис-траживачи су могли имати увид у појединачна документа од велике исто-ријске вредности.

Развој друштва у целини, посебно у 20. веку, а са њиме развој управ-них и административних послова, потпомогнут модернизацијом и све ма-совнијом употребом техничких средстава, резултирао је огромном количи-ном списа. Када су они почели масовно да улазе у архиве, количине и врсте архивалија добиле су неограничене размере. Зато су се и у овом домену мо-рала тражити рационалнија решења и бржи процес откривања грађе.

Резултат тога је појава нових врста информативних средстава. Дана-шња информативна средстава деле се на: информативна средства општег типа и информативна средства ужег типа. У информативна средства општег типа, која пружају слику целокупне структуре грађе једног архива, спадају


прегледи и водичи. Информативна средства ужег типа дају информацију о појединим деловима грађе једног архива (групе фондова, фонда, одређене теме, појединих документа). Овде спадају: сумарни и аналитички инвента-ри, каталози, регести.

Принцип обраде се састоји у томе да се не дирајући у сређену грађу истраживачу пруже најразноврсније информације, полазећи од општег ка детаљнијем. То сажимање општег и детаљнијег пружа непроцењиву услугу науци, као и њеном делу – архивистици.

Сређивање и обраду грађе не треба делити. У обради архивист се слу-жи резултатима сређивања грађе, дајући јој виши ниво.

Данашње стање Нашавши се пред наведеном проблематиком, архиви су се нашли

пред питањем шта и како даље. Основно питање било је како унапредити архивску делатност да би архивска грађа која се налази у архивима била приступачнија јавности, односнo како јавности представити рад архива и на који начин пружити информацију о архивској грађи у архивима у Србији.

После више консултација и разговора дошло се до закључка да струч-не операције које би довеле до жељеног циља треба обавити у два блока, према следећем редоследу: а) израда информативних средстава која пружа-ју слику целокупне структуре грађе било ког архива, а то су пре свих пре-гледи и водичи; б) израда информативних средстава о појединим деловима грађе једног архива, а то су сумарни, затим аналитички инвентар, регеста, регистри и каталози.

Преглед фондова Прво информативно средство којим се омогућава увид у грађу неког

архива ради коришћења у научне и друге сврхе јесте Преглед фондова. У циљу пружања најтачније информације о фондовима тадашњих ју-

гословенских архива, Савез архивских радника Југославије је у периоду 1975–1986. године у 9 свезака-књига (све републике, аутономне покрајине и савезни архиви) објавио преглед Архивски фондови и збирке у СФРЈ.

Водичи Други ступањ информација у коришћењу архивске грађе, фондова и

збирки који нас упознаје са њиховим саставом и садржином јесте Водич. Заједничком акцијом свих архива у Србији је 1968. године покренута еди-ција Водич кроз архивску грађу Србије. Циљ акције је да се јавности стави на увид детаљан преглед свих архивских фондова и збирки који се налазе у архивима на територији Србије, посебно за сваки архив. Овај посао, и поред доста протеклог времена, за неке архиве још није завршен. Осим заједнич-ких пројеката, неки архиви су учинили корак даље у презентацији грађе, об-


јављивањем разних врста информативних средстава (нпр. инвентара) и саме грађе. Издавање докумената и информација о њима уједно је и њихово наје-фикасније чување, како од оштећења због честе употребе, тако и од других узрока (као што су, на пример, ратна разарања).

Све што је остварено до краја 80-их година, осим позитивне стране, имало је и друго лице. Потпуна примена „старе архивистике“ изискивала је огроман напор свих субјеката који су учествовали у њеном остваривању, а почела је и да технички заостаје пред новоствореним могућностима АОП-а (аутоматске обраде података). Класичан информативни систем ушао је у фазу осавремењавања. АОП је омогућавао чување велике количине разних података и њихову интерпретацију на основу оформљених програма. Поја-вили су се, осим класичних, електронски документи.

На аутоматску обраду података (АОП) обавезивали су у међувремену постигнути Самоуправни споразум о архивској информативној делатности у Југославији из 1983. године и закључци XI конгреса Савеза архивских радника Југославије из 1988, чији је циљ био изградња јединственог инфор-мативног система у СФРЈ као саставног дела целокупног друштвеног систе-ма информисања.

Основни концепт архивског информационог система изложен је 1988. године на Саветовању архивских радника Југославије у Аранђеловцу. Он је начелно прихваћен као начин развоја Југословенског архивског информаци-оног система (ЈАИС). Целокупну архивску делатност, са свим ресурсима и процесима рада, сагледавао је кроз шест база података о: 1) архивском зако-нодавству, 2) условима рада, 3) стручној архивистичкој литератури, 4) за-штити грађе ван архива, 5) садржају архивских фондова и збирки и 6) кори-шћењу архивске грађе.

Архиви у Србији су се укључили у модернизацију информационог си-стема. Сагледавање искустава разних институција у увођењу рачунара у рад информационих система, са испитивањима могућности за увођење АОП-а у рад архива, указало је на следеће: а) искуства у увођењу АОП-а су веома различита почев од врсте и обима података до софтверских и хардверских решења; б) за потребе архивске праксе нема готових програмских решења; в) нужна је модернизација информативног система у архивској служби, а са тим и стандардизација података који се у њега уносе. Све ово не би се мо-гло остварити без рачунарске опреме, подржане одговарајућим финансиј-ским средствима.

Сагледавајући проблеме и ослањајући се на члан 79 Закона о култур-ним добрима, руководство Архива Србије је уз сагласност Министарства културе заузело став да је развој ЈАИС-а немогуће реализовати без средњо-рочне Стратешке студије, којом би се поставиле основне концепције буду-ћег информационог система и отклонили недостаци. Радна верзија Страте-шке студије развоја ЈАИС-а усвојена је 16. марта 1995, на Саветовању ар-хивских радника Србије у Панчеву. У овој студији архивски ресурси терми-


нолошки су представљени у форми јединствене базе података и посматрани са становишта више од 30 архива који сачињавају архивску мрежу Републи-ке Србије. ЈАИС повезује групе пословних процеса (информациони подси-стеми) и групе класа података унутар архивске мреже.

Јединствени архивски информациони систем (ЈАИС) обухвата де-вет информационих подсистема: 1. Центар за информације; 2. Спољна слу-жба; 3. Депо; 4. Сређивање и обрада архивске грађе; 5. Коришћење архив-ске грађе и читаоница; 6. Микрофилмовање; 7. Публиковање; 8. Конзерва-ција и рестаурација; 9. Библиотека. Ови информациони подсистеми дефи-нисани су анализом пословних процеса и класа података. Редослед навође-ња информационих подсистема не прати хронологију одвијања појединач-них процеса, нити хронологију настанка и коришћења појединих класа по-датака. Реализација ЈАИС-а одвија се фазно према приоритетима. У прву групу приоритета спадају подсистеми Центар за информације, Спољна слу-жба, Сређивање и обрада и Депо; у другу подсистеми Микрофилмовање, Конзервација и рестаурација; у трећу групу подсистеми Библиотека, Кори-шћење архивске грађе и Публиковање.

Центар за информације – подсистем који подржава прикупљање, об-раду, систематизацију и публиковање информација о целокупној архивској грађи (АГ) једног архива, научно-информативним средствима, расположи-вом књижном фонду, коришћењу АГ, техничким и осталим условима рада. Најзначајнија функција је вођење регистра културних добара по врстама.

Спољна служба – аутоматска обрада података подржава следеће по-слове: стручни надзор архива над ствараоцима АГ, евидентирање, класифи-ковање, архивирање, чување, стручно одржавање, одабирање АГ и излучи-вање безвредног регистратурског материјала. Подсистемом се успоставља директна веза са пријемном функцијом депоа.

Сређивање и обрада архивске грађе – аутоматска обрада података ће првенствено преузети послове везане за израду привремених и трајних еви-денција које настају у технолошком поступку сређивања и обраде, почев од класификације докумената и формирања предмета до израде информатив-них средстава и регистара. Функције подсистема обезбедиће једнозначно евидентирање измена података о фонду и из фонда. Сређени и обрађени елементи фонда постају одмах доступни кориснику. Функцијом овог подси-стема није могуће заменити креативност и искуство архивисте, нити еле-менте његовог стручног знања. За извршење овог програма набављена је опрема реномираних светских произвођача. Централизована набавка омогу-ћила је стандардизацију опреме и њену компатибилност. Ово се нарочито показало корисним у практичној, јединственој примени Спољне службе од стране свих архива.

У подсистему „Сређивање и обрада архивске грађе“, дошло до је зао-стајања, чему је добрим делом узрок економска ситуација. У овом времену,


у свету није пронађен задовољавајући систем за обраду архивалија, какав је на пример предвиђен за библиотеке.

Наши архиви су увек пратили развој архива у свету. Још 1984. године утврђен је профил савременог архива. Последњих година борили смо се са разним тешкоћама, али се ситуација нормализовала, а сваким даном је све боља. Темељно стварање савременог архива у Србији представља стручан и дуготрајан посао, али то не искључује потребу да се одређени проблеми бр-зо решавају у складу са достигнућима савремене архивистике и досада-шњим стручним радом. Једна од тих ствари је примена Опште међународне норме за опис архивске грађе (JSAD-G) на бази солидне основе у досада-шњем раду, подзаконских аката, препорука и упутстава Архивског већа, као и спровођењем ЈАИС-а. Ово потврђује и публикација МАС-а Информатич-ка средства у архивима чији је аутор Christina Nougaret. Овакво гледиште поткрепљује први став Норме, који гласи: „Ова норма даје опште смернице у изради (за израду) списа архивске грађе. Треба је користити заједно са по-стојећим националним нормама или као темељ за развој националних нор-ми“. Тиме би се још више приближили изради информативних средстава ужег типа.

Наша земља је започела потписивање одговарајућих међународних аката у оквиру приступања Европској унији. Овај процес захтева испуњавање одре-ђених критеријума, какви су они из 1993. и 1995. године, а у погледу архивске грађе препорука и упутства Европског већа. О томе свему до данас није било, колико је аутору ових редова познато, заједничких разговора.

Законска регулатива у области културе, која је у процесу доношења, треба да буде томе окренута. За потпуно испуњавање задатака архива ну-жно је, поред доношења посебног закона о архивима, поновно увођење у за-конску регулативу, у важећем закону неоправдано одбаченог, Архивског већа, као изборног тела за саветодавне и одређене стручне архивске посло-ве. Успешан рад оваквог већа у прошлости показао је сву оправданост ње-говог постојања. У том смислу наше колеге које су стекле многа стручна са-знања на архивистичким конгресима и састанцима МАС-а могу помоћи у даљем усавршавању архивског рада.

Наша струка је други низ година посебну пажњу посвећивала струч-ном уздизању запослених путем саветовања посвећених одређеној пробле-матици. Постојао је и сталан вид образовања кроз стручну литературу. Ту драгоцену помоћ пружали су часописи Архивист као југословенско гласи-ло, и Архивски преглед, као гласило српских архивиста. Са њихових страни-ца се сазнавало о новостима у светској и домаћој архивистици, а у њима је највећи број архивиста излагао своје стручне погледе и сазнања. Они су би-ли огледало наше струке, признати не само код нас већ и у свету.

Распадом Југославије угашен је часопис Архивист, а Архивски преглед је наставио излажење али је оно прекинуто мада је Министарство културе издва-јало финансијска средства за његово објављивање. Међутим, већи број архива


преузео је ову штафету. Неки од њих наставили су издавачку делатност, а поја-вио се и већи број нових часописа, као што је Архив. Проблем је у томе што скоро сви они прате и архивистику и историографију. У њима је чак почела да преовладава историографија, а архивистика да заостаје.

У нашим архивима постоји већи број колега са стручним звањима, од виших архивских помоћника до саветника, који су та звања стекли струч-ним радом. Чини се, међутим, да су задовољни постигнутим. Нема оног по-лета који их је до тога довео. Сматрамо да је њихова обавеза да помогну млађим кадровима у стручном уздизању, указивањем на проблеме који пред архивистима стоје и на начине њиховог решавања.

Све ово је ипак сталан и дуготрајан процес. Ми не можемо, сликовито речено, гасећи појединачне ватре угасити пожар. Он тражи свеобухватан напор свих учесника.

Ljubodrag Popovic

Unresolved Issues in Expert Work of Serbian Archivists

Summary

Archivism is an auxiliary historic and social science dealing with the study and promotion of the methodology of expert work in the archivist profession. It is divided into four branches: pure archivism, the archivist technique, the history of archivism and archive services and regulations on archive services and archives. Organization and processing of archive material enables its use for scientific and practical purposes.

There are a lot of deficiencies in the archive work of Serbian archives. Part of the archive material is yet to be organized and this presents one of the priority missions of archivists. It is necessary to follow the achievements of contemporary archivism in the world regarding electronic processing of data and digitalization of documents.

Domestic and international seminars on various topics, as well as archivist magazines, hold an important place in promoting expert knowledge of archivists. Once well known magazines like Archivism and The Archive Review have closed down, but a considerable number of new ones has appeared, as The Archive issued by the Archive of Serbia and Montenegro. Nearly all of these magazines follow closely both archivism and historiography.

Creation of contemporary archive in Serbia is a long term process requiring overall efforts of all participants and follow up of archivist developments in the world. Любодраг Попович Нерешенные вопросы из области профессиональной работы сербских архивистов

Резюме

Архивоведение вспомагательная историко-общественная наука, которая зани-

мается изучением и развиванием методологией профессиональной работы в архивной


профессии. Оно разделяется на четыре отрасли: чистое архивоведение, архивную тех-нику, историю архивоведения и архивной службы, и правила о архивной службе и ар-хивах.

Классификацией и обработкой архивного материала делается возможным его пользование в научных и практических целях.

В архивной работе сербских архивов существует много недостатков. Часть ар-хивного материала еще не классифицированна и это одна из преимущественных задач архивистов. Надо следить за достижениями современного архивоведения в мире в от-ношении електронной обработке данных и дигитализации документов.

В рамках повышения квалификаций архивистов значительное место занимают местные и международные совещания, тоже и архивные журналы. Когда-то известные журналы Архивист и Архивный обзор перестали существовать, но появилось и количе-ство новых журналов, на пр. журнал Архив который публикует Архив Сербии и Черно-гории. Почти все эти журналы следят за архивоведением и историографией.

Создавание современного архива в Сербии очень долговременный процесс, ко-торый требует всеобъемлющие усилия всех участников и след достижений архивове-дения в мире.

Предраг Крејић УДК 930.255:341.7(497.1:73)„1918/1945“

Посланство Краљевине Југославије у САД – Вашингтон 1918–1945

АПСТРАКТУМ: Рад даје основне информације о организацији и деловању посланства Краљевине Југославије у САД у периоду 1918–1945, као и о садржини и значају грађе за проучавање прилика у југословенском исељеништву и југословенско-америч-ким односима у поменутом периоду. Написан је на основу Историјске белешке састављене приликом архивистичке обра-де фонда. КЉУЧНЕ РЕЧИ: Посланство, конзулати, посланици, Југослави-ја, САД, исељеништво, дипломатски односи, закони и прописи о организацији МИП-а КЈ

Историјат ствараоца фонда Посланство Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Сједињеним

Америчким Државама (САД) – Вашингтон1 није установљено посебним указом, већ преименовањем као што је то био случај и са осталим послан-ствима Краљевине Србије, сходно одлуци Министарског савета Краљевства СХС од 22. децембра 1918.2

Дипломатски односи Краљевине Србије и САД до формирања југо-словенске државе имали су традицију дугу неколико деценија, на чијем по-четку стоји трговински уговор и конзуларна конвенција из 1881, коју је у име америчке владе потписао амерички посланик у Румунији, до тада акре-дитован и при српском двору.3 Србија из финансијских разлога тада није

1 Иако је од 5. октобра 1942. Посланство КЈ у Вашингтону подигнуто на ранг амбасаде,

будући да је у литератури овај фонд познат под називом Посланство КЈ, а и времен-ски рок када је радило као Посланство је неупоредиво дужи, задржали смо тај назив и у наслову ове белешке.

2 АЈ-388 – Посланство Краљевине Југославије у Француској -3–13, пов. бр. 2198 од 9/22. децембра 1918.

3 Убавка Остојић-Фејић, Сједињене Америчке Државе и Србија 1914–1918, Београд 1994, 24.


могла реципрочно одговорити и акредитовати свог представника у САД, што је влада САД с разумевањем прихватила.4 Иако су Сједињене Државе већ тада израсле у светску силу, тек ће избијање Првог светског рата, у који ће касније ући и САД и наћи се на истој страни са Србијом, довести до ин-тензивирања српско-америчких односа и отварања српског посланства у Вашингтону. Указ о отварању посланства донет је 14. октобра 1916, а први посланик Краљевине Србије Љубомир Михајловић предао је акредитивна писма председнику САД Вудроу Вилсону 26. јануара 1917, неколико дана пошто је Посланство почело с радом.5 Значај јачања дипломатских и других односа Србије и САД нарочито треба посматрати и у светлу подршке коју су САД пружиле стварању и међународном признању заједничке државе Ју-жних Словена пред и по завршетку Првог светског рата.6

Проглашење нове државе 1. децембра 1918. затекло је на дужности отправника послова секретара Посланства Јеврема Симића, али је већ у ја-нуару 1919. у Вашингтон допутовао посланик Славко Грујић.7 Он је на тој функцији остао до 1922. када га је наследио Анте Тресић Павичић, познати хрватски књижевник и политичар из Далмације8 Изолационизам коме су се САД почеле враћати, упркос Вилсоновим настојањима да очува активну улогу Сједињених Држава у међународној политици, још више се испољио по окончању његовог председничког мандата. То је несумњиво утицало да се и улога Посланства КСХС донекле измени. Оно што је, међутим, остао један од приоритетних задатака његове делатности било је праћење рада и живота јужнословенског исељеништва у САД и настојање да се обезбеди његова подршка новоствореној заједничкој држави. С тим у вези се ишло на отварање већег броја конзулата у разним крајевима где су постојале веће исељеничке колоније. Поред каријерног Генералног конзулата у Њујорку,9 убрзо су отворени генерални конзулати у Чикагу,10 Сан Франциску11 и Ден-веру.12 Осим каријерних, отворени су и почасни конзулати у Питсбургу13 и

4 Исто; Ранко Петковић, Један век односа Југославије и САД, Београд 1992, 18. 5 У. Остојић-Фејић, н. д., 80. 6 Р. Петковић, н. д., 39. САД су биле друга земља у свету која је признала Краљевину

СХС, види: Декларацију владе САД којом се поздравља сједињење Срба, Хрвата и Словенаца, 6. фебруар 1919, АЈ-334-ПО-1–1, л. 9.

7 АЈ- 334, УО, Укази, 1918, Пр. пов. 4374. 8 АЈ-334, УО, Укази, 1922, Пр. пов. 3436. 9 Отворен је 1919, а пре тога постојао је Почасни генерални конзулат од 1911. на чијем

челу је био Михајло Пупин; види АЈ-334-Конзуларно-привредно одељење, књ. 92, Ре-гистар конзула, 9.

10 Отворен је 1920, АЈ-334-КПО, књ. 92, 31. 11 Постојао је 1920–1933, АЈ-334-КПО, књ. 92, 25. 12 Конзулат је постојао 1923–1924, види и АЈ-334-КПО, књ. 92, 5. 13 Указ о отварању донет је још 1923, али је почео да ради тек 1929. и то као почасни

конзулат, АЈ-334-КПО, књ. 92, 23.

Предраг Крејић, Посланство КЈ у САД – Вашингтон 1918–1945 67

Кливленду,14 Њу Орлеансу15 и Асторији.16 Поред ових конзулата Послан-ство је било надлежно и за почасна конзуларна представништва у Хермоси-љу17 и Мексико Ситију18 (Мексико), у Гватемали19 и Осаки20 (Јапан).

Пошто је претходно опозван, Анте Тресић Павичић је 1927. предао дужност Војиславу Антонијевићу21 а он после кратког времена 1928. Бран-ку Аџемовићу,22 који је деловао као отправник послова. У истом својству на челу Посланства био је и Божидар Пурић, који ће током Другог светског ра-та извесно време бити председник краљевске владе у емиграцији. Маја 1929. дужност је преузео посланик Леонид Питамиц, угледни професор права из Љубљане.23 Он је своју функцију обављао у време велике економ-ске кризе и доласка Франклина Д. Рузвелта на власт. После његовог поврат-ка у земљу, дуже од годину дана на челу Посланства као отправник послова био је саветник Божидар Стојановић. Указом Краљевског намесништва 7. августа 1935. за новог посланика постављен је искусан дипломата Констан-тин Фотић,24 који је био на челу Посланства у рангу посланика до 5. окто-бра 1942, а затим у рангу амбасадора до 9. јуна 1944, када је пензионисан, а на његово место постављен је као отправник послова Иво Франгеш.25

Подизање дипломатских односа на амбасадорски ниво што су САД урадиле и са савезничким земљама са којима то до тада нису имале, след-ствено томе и са Југославијом 5. октобра 1942, примљено је као „акт срдач-ности“.26 За време Фотићевог службовања САД су због избијања новог светског рата поново изашле на светску политичку и војну позорницу као један од пресудних фактора, па је улога Посланства, нарочито од преласка краљевске владе Југославије у Лондон, добила изузетан значај. Међутим, са

14 Као и у случају Питсбурга указ је донет још 1923, али је и он почео са радом 1929. као

почасни конзулат. АЈ-334-КПО, књ. 92, 7. 15 Отворен је 1937, АЈ-334-КПО, књ. 92, 15. 16 Отворен је 1938, АЈ-334-КПО, књ. 92, 4. 17 Прво је у периоду 1929–1932. постојао Почасни конзулат који је тада подигнут на ранг

Почасног генералног конзулата, АЈ-334-КПО, књ. 92, 529. 18 Отворен је 1929, АЈ-334-КПО, књ. 92, 527. 19 Отворен је 1926, АЈ-334-КПО, књ. 92, 337. 20 Отворен је 1929, АЈ-334-КПО, књ. 92, 467 и АЈ-371 - Посланство КЈ у САД - Вашинг-

тон-155, пов. бр. 230 од 16. марта 1936. 21 АЈ-371, види поверљиви деловодни протокол за 1927. од 4. маја 1927. 22 Исто за 1928. од 1. марта 1928. 23 Исто, 10. јун 1928. 24 АЈ-334, Персонални одсек-9, персонални досије Константина Фотића 1920–1944. 25 АЈ-103-Емигрантска влада Краљевине Југославије-15–118, пов. бр. 275 од 10. јуна

1944. Фотић је сматрао да указ о његовом пензионисању није заснован на закону и да није у сагласности са Уставом, види телеграме пов. бр. 392 и пов. бр. 416 у: АЈ-103–15–118.

26 АЈ-371–214, пов. бр. 854, од 5. октобра 1942.


све већим прихватањем Титове владе од стране САД, политичка улога Фо-тића и Посланства у Вашингтону све се више смањивала. Једини битни за-даци који су остали били су организација и достава помоћи преко америч-ког црвеног крста за југословенске ратне заробљенике и рад са УНРРА. Треба рећи да је Фотић у једном периоду успевао да путем радија одржава везу са штабом Драже Михаиловића.

Дипломатска представништава, као што је било и Посланство у Ва-шингтону и мрежа каријерних и почасних конзулата, омогућавала су Мини-старству иностраних послова КЈ ефикасније обављање делатности, која је била регулисана законским актима. Први акт је била Уредба27 из 1919, а за-тим је 1930. донет Закон.28 Њиме су, између осталог, уместо назива послан-ства и конзулати Краљевине СХС уведени називи посланства и конзулати Краљевине Југославије. Уочи почетка Другог светског рата, 1939. године, донета је Уредба са законском снагом.29 Уредбом су још детаљније преци-зирани задаци и дужности дипломатских представника КЈ у иностранству. Основни задатак југословенских дипломатских представника био је праће-ње политичко-привредног и друштвеног живота у земљи у којој су акреди-товани, развијање свестраних односа Југославије и дотичне земље, као и за-штита интереса Југославије и њених држављана. Поред општих прописа и начела којима је била одређена делатност дипломатских и конзуларних представништава, вашингтонско посланство је имало и специфичне посло-ве. Према акту Посланства из 1930, упућеном МИП-у, делокруг његових послова обухватао је: преглед развоја политичког живота у САД, праћење рада и акција америчких власти према југословенским исељеницима обаве-штењима и личним контактима, спречавање анационалне и дефетистичке пропаганде међу југословенским исељеницима, отежавање противдржавне делатности хрватске сепаратистичке штампе и југословенских комуниста, уз јачање националног духа о јединству државе и њене политике код нашег исељеништва.30

Посланство у Вашингтону је, с обзиром на политички, економски и војни значај САД, спадало у најважнија представништва Краљевине Југо-славије. Тај значај је, међутим, варирао у зависности од активности САД на међународној сцени. Треба издвојити период непосредно по завршетку Пр-вог светског рата и период уочи и за време Другог светског рата, када су од- 27 Уредба о организацији Министарства иностраних дела и конзуларних заступништа-

ва и конзулата Краљевине Југославије, Службене новине Краљевства СХС, бр. 42, 10. мај 1919.

28 Закон о уређењу Министарства иностраних послова и дипломатских заступништава Краљевине Југославије у иностранству, Службене новине Краљевине Југославије, бр. 72, 29. март 1930.

29 Уредба са законском снагом о уређењу Министарства иностраних послова и дипло-матских и конзуларних заступништава КЈ у иностранству, Службене новине Кра-љевине Југославије, бр. 187, 18. август 1939.

30 АЈ - 371, бр. 1272/29 од 15. фебруара 1930.

Предраг Крејић, Посланство КЈ у САД – Вашингтон 1918–1945 69

носи САД и Југославије имали пресудан значај за Југославију. Током већег дела постојања Посланство је пре свега било усмерено на деловање према бројној југословенској исељеничкој заједници и њеним удружењима у САД, било непосредно, било путем мреже југословенских конзулата у САД. Из домена економских односа САД и Југославије треба истаћи зајмове и кредите које је Србија добила у Првом светском рату, а Југославија по ње-говом завршетку, као што је био познати Блеров зајам. Осим о југословен-ско-америчким односима, грађа даје податке и о САД и њиховој активности на међународној сцени. Значајна количина грађе односи се на међународне односе других земаља, европских и латиноамеричких, као и на југословен-ску активност на међународној сцени. Део грађе садржи преписку вођену током Другог светског рата између Посланства и Југословенског бродског уреда у Њујорку. Грађа, међутим, није комплетна; недостаје пре свега стро-го поверљива грађа за период 1941–1945, али се она може наћи у фонду Емигрантска влада Краљевине Југославије, АЈ 103.

Грађу чине извештаји, меморандуми, ноте, новински исечци, брошу-ре, писма и друго, настали у преписци Посланства са америчким државним и приватним институцијама, затим југословенским институцијама пре свега са Министарством иностраних послова, као и институцијама и појединцима који су чинили југословенско исељеништво у САД. Преовлађују документа писана писаћом машином, али има и руком писаних. Осим оригиналних до-кумената грађа садржи аутентичне копије и преписе. Већина докумената писана је на српском језику, знатан број на енглеском, а мањи број на фран-цуском језику. Predrag Krejic

The Мission of the Kingdom of Yugoslavia in the United States

of America – Washington 1918–1945

Summary

At the time of World War I, at the beginning of 1917, the Mission of the Kingdom of Serbia in the United States was established which by the end of 1918 with the creation of the united Yugoslav state became the Mission of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenians, i.e. Yugoslavia. It operated as the Mission of the Kingdom of Yugoslavia until 1945 when the monarchy was abolished and the socialist state of Yugoslavia created. During its existence in Washington the Mission was headed by a number of distinguished Yugoslav diplomats. Amongst them the longest to remain in charge of the Mission was Minister and later on Am-bassador Konstantin Fotic who served on this position from 1935 to 1944. The archive mate-rial resulting from the operation of the Mission offers abundant data to be studied, above all regarding Yugoslav-American relations, also Yugoslav immigrants in America and generally about the international situation in the period between the two Wars and during World War II, and it is especially significant regarding the period pertaining to the end of World War I and on the eve and during World War II.


Предраг Крэич

Посольство Королевства Югославии в США – Вашингтон, 1918–1925 гг.

Резюме

В периоде Первой мировой вайны, в начале 1917 года, открыто посольство Ко-ролевства Сербии в США, которое в конце 1918 года, с образованием объединенного югославского государства переросло в посольство Королевства Сербов, Хорватов и Словенцев, т.е. Югославии. Как посольство Королевства Югославии действовало до 1945 года, когда была отменена монархия и установлена социалистическая Югославия. Во время работы посольства в Вашингтоне, его возглавлали несколько выдающиеся югославских дипломатов. Между ними, более долго чем другие возглавлял посольство послланик и позже посол Константин Фотич, который совершал эту должность в пери-оде 1935-1944 гг. Документальный материал, который возникнул работой этого посо-льства, дает изобилие сведений для изучение, прежде всего, югославско-американских отношений, потом о югославскому переселенчеству в Америке и вообще о междуна-родных обстоятельствах в периоде между двумя войнами и в течении Второй мировой войны, особенно значительный что касается периода конца Первой мировой войны, на-кануне и во время Второй мировой войны.

Историографија

Софија Божић УДК 373.3(497.5)(=163.41)„1918/1929“

Школа, књига, знање: основно школство у Краљевини СХС

Случај Срба у Хрватској 1918–1929

АПСТРАКТУМ: Рад презентује резултате истраживања ар-хивске грађе, објављених извора и релевантне литературе о просветним приликама код Срба у Хрватској, Славонији и Дал-мацији: о броју и распореду школа, стању школских зграда, бу-џетским улагањима у изградњу нових и поправку старих школа, положају некадашњих српских вероисповедних школа, броју школских обвезника, редовности похађања наставе, узроцима аналфабетизма, резултатима просвећивања. КЉУЧНЕ РЕЧИ: Школство, просвета, писменост, Срби у Хрватској

На основу привилегија које су им дате приликом досељавања, Срби у Хабзбуршкој монархији били су организовани у оквиру своје народно-цр-квене аутономије којом су им била загарантована, између осталог, одређена права конфесионално-просветне природе. Захваљујући томе, Срби су имали своје вероисповедне школе, у којима су деца васпитавана у српском и пра-вославном духу. Међутим, услед недовољног броја школа и учитеља, због нередовног похађања наставе и других разлога, почетком 20. века око 70% Срба у Хрватској и Славонији било је неписмено.1 Мажуранићевим школ-ским законом (1874) доведен је у питање и опстанак српских школа, тако да су у годинама пред Први светски рат постојале само 23, највише у богати-јим општинама које су имале материјалне могућности да их издржавају.2 У местима без својих образовних установа, Срби су били принуђени да децу шаљу у комуналне школе које су убрзавале процес њиховог однарођавања и похрваћивања. У Далмацији Срби су своју прву, вероисповедну школу до-били тек 1808, у време француске управе покрајином. Аустријска власт, ме- 1 Василије Крестић, Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848–1914, Београд 1991, 380. 2 Исто, 528.


ђутим, из политичких разлога није показивала разумевање за подизање образовног нивоа далматинског становништва, обе вере и националности. Посебно је кочила развитак заосталијих, континенталних делова северне Далмације, насељених претежно Србима, продубљујући јаз који је у погле-ду писмености постојао између градских и варошких средишта на приморју и од њих удаљених, руралних заједница у унутрашњости.3

С таквим наслеђем у области основног школства, српски етнички простор у Хрватској, Славонији и Далмацији ушао је 1918. у нову, југосло-венску државу. Од Краљевине СХС Срби су очекивали одлучне мере у про-светној политици које ће их извести из перманентне и изнуђене заостало-сти, подићи њихов општи културни ниво, унапредити културу живљења и повећати друштвени стандард.

Основно образовање Допуном закона о основним школама из 1919, којом су учитељи

основних школа у Краљевини СХС проглашени државним чиновницима, српске вероисповедне основне школе изгубиле су конфесионални карактер, потпавши под надлежност државних просветних органа. Оне су се тако на-шле у броју од 1.642 „ниже пучке“ школе, колико је народних основних школа било 1921. у Хрватској, Славонији и Међумурју; те године радило је и 40 „виших пучких“, 30 женских стручних и 51 шегртска школа. У Загребу је било 29 основних школа, у Карловцу 6, у Осијеку 14, Вараждину 5 и Зе-муну 7. Највише основних школа имала је Загребачка жупанија (271), затим Сремска (232), Пожешка (231), Бјеловарско-крижевачка (206), Вировитичка (195), Модрушко-ријечка (160), Личко-крбавска (125), Вараждинска (107) и Међумурје (54).4 У исто време у Далмацији су регистроване 503 основне школе: у сплитском и задарском срезу по 60, у которском 58, дубровачком 56, макарском 36, корчуланском 35, супетарском 30, бенковачком 29, шибе-ничком 28, хварском 26, сињском 25, книнском 21, метковском 17, имот-ском 14. Мушких или мешовитих грађанских школа било је 13 (у Дубров-нику, Имотском, Макарској, Корчули, Јелси, Старом Граду, Трогиру, Бен-ковцу, Дрнишу, Вису, Комижи, Хвару и Блату), а женских грађанских шко-ла 18 (у Дубровнику, Херцег Новом, Корчули, Сплиту и Шибенику).5 Две године касније, у Далмацији су постојале 553 основне школе, али због недо-статка учитељског кадра и школских зграда 59 школа остало је затворено, док их је радило 494. Радило је и 15 државних грађанских школа.6 Стати-стика из 1924/25. године даје податке о броју школа по областима. Те годи- 3 Северна Далмација некад и сад, Београд 1939. 4 Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Алманах, св. I (1921–1922), саставио и уредио

Виктор Манакин, Загреб 1925, II-3, 113. 5 Исто, II-3, 115. 6 Архив Југославије (даље: АЈ), 66–459–725, Покрајинска управа за Далмацију – Мини-

старству просвете, Сплит, 6. јун 1923.

Софија Божић, Основно школство у Краљевини СХС ... 73

не, у Дубровачкој области регистровано је 150 школа, у Загребачкој 354, Осијечкој 649, Приморско-крајишкој 443, Сплитској 380 и Сремској 242.7 То значи да је у Хрватској и Славонији било 1.688 школа, а у Далмацији 530. У школама Хрватске 3.884 наставника подучавало је 218.908 ђака рас-поређених у 3.809 одељења; једна школа долазила је на 25,1 км2 и на 1.548,5 становника, а један ученик на 5,1 км и на 11,9 становника. У Далмацији, једна школа долазила је на 23,5 км2, односно на 1.143 становника; школу је похађало 47.604 ђака у 910 одељења, а један ђак долазио је на 3,8 км, одно-сно на 12,7 становника; у школама је радило 898 наставника.8

Школске 1928/29. године у Дубровачкој области биле су 153 основне школе, и то 64 у дубровачком школском срезу, по 34 у корчуланском и ма-карском и 21 у метковском. Ове школе похађало је укупно 9.565 ђака. У Осијечкој области радило је 636 школа са 55.291 ђаком и са 1.265 наставни-ка. По школским срезовима, биле су распоређене на следећи начин: у бјело-варском срезу налазило се 47 школа, у бродском 68, даруварском 34, срезу Доњи Михољац 21, срезу Ђаково 50, срезу Ђурђевац 28; затим 30 школа у срезу Гарешница, 22 у срезу Грубишно Поље, 21 у копривничком, 17 у ку-тинском, 36 у нашичком, 45 у новоградишком, 31 у новском; у граду Осије-ку било је 6 школа, у осијечком срезу 18, у пакрачком 33, славонскопоже-шком 43, слатинском 34, валповачком 16 и вировитичком 36. Приморско-крајишка област имала је 432 школе, са 911 наставника који су подучавали 46.908 дечака и 39.613 девојчица: од тог броја срез Бриње обухватао је 12 школа, Црквеница 10, Чабар 7, Делнице 24, Доњи Лапац 9, Двор 20, Глина 22, Госпић 29, Грачац 15, Карловац 22, Кореница 14, Костајница 21, Нови 6, Огулин 28, Оточац 22, Перушић 14, Петриња 27, Писаровина 4, Сењ 11, Слуњ 27, Сушак 23, Удбина 10, Војнић 24, Врбовско 16 и Вргинмост 15. У Сплитској области 35.466 ђака ишло је у 374 основне школе, у којима је био запослен 671 наставник. При томе, школски срез Бенковац имао је 36 шко-ла, Биоград 39, Хвар 32, Имотски 16, Книн 35, Крк 40, Сињ 32, Сплит 78, Супетар 27 и Шибеник 39. У Сремској области налазило се 230 основних школа, 707 учитеља и 28.960 ђака, и то 20 школа у срезу Илок, 18 у срезу Ириг, 27 у срезу Рума, 37 у срезу Сремска Митровица и Шид; у старопазо-вачком срезу било је 17 основних школа, у винковачком 28, вуковарском 34, земунском 26, жупањском 19 и у градовима Петроварадин и Сремски Карловци укупно 4 школе. Загребачка област обухватала је 348 школа, 1.047 учитеља и 50.872 ђака. Школе у овој области биле су распоређене у 20 школских срезова и 4 града. То су срезови: Чазма (18 школа), Драганић – Карловац (10), Дуго Село (12), Иванец (14), Јастребарско (29), Клањец (14), Крапина (10), Крижевци (30), Лудбрег (22), Нови Мароф (11), Писаровина (8), Преграда (10), Самобор (11), Сисак (20), Стубица (14), Св. Иван Зелина

7 АЈ, 66–1291–1531, Основне школе у Краљевини СХС по областима у школској 1924/25. 8 АЈ, 66–1291–1531, Основне школе у Краљевини СХС по покрајинама у школској годи-

ни 1924/25.


(12), Вараждин (17), Велика Горица (20), Загреб (25), Златар (15) и градови: Крижевци (2 школе), Сисак (3), Вараждин (3), Загреб (18).9

У поређењу с бројем школа којима је Србија располагала, Хрватска са Славонијом, према писању Привредника, није имала разлога за незадовољ-ство. Овај лист је, ослањајући се на најновије статистичке податке, октобра 1922. обавестио јавност да у Хрватској и Славонији постоји 1.628 школа, док је број школа у Србији, која је скоро двоструко пространија по терито-рији и има готово два пута више становника (преко четири милиона), тек незнатно већи него у Хрватској и Славонији: 1.654. За Привредник је то био убедљив доказ да Хрватска у Краљевини СХС није запостављена, односно да је када је реч о просвети у бољем положају од других делова државе.10 Личко-крбавска жупанија, међутим, у којој је био сконцентрисан највећи део Срба у Хрватској и Славонији, у погледу заступљености школа налази-ла се при дну лествице. Савременици су запажали да у школама оскудевају нарочито српска места, па су указивали на то да, на пример, општина Срб на 7.500 становника има само 4 школе са 5 учитеља, док су знатно мање оп-штине Карлобаг и Свети Јурај, са 4.500 становника, имале 6 школа са 7 учи-теља, односно 5 школа са 10 учитеља.11 У Далмацији основно школство би-ло је најразвијеније у приморским деловима, за разлику од континенталних, насељених Србима, чије је становништво било лишено могућности масов-нијег описмењавања.

Нехармонична лоцираност школа представљала је главну препреку у процесу просвећивања, посебно српског, становништва Хрватске. Поред тога што није било довољно школа, постојеће су биле у лошем стању, у највећем броју случајева грађене још у хабзбуршким временима, руиниране, запуштене, далеко од хигијенских стандарда. Школа у селу Сјеничаку на Кордуну, родном месту Саве Мркаља, претече Вука Караџића, није била једина која је изгледала онако као што је забележено у записнику седнице школског одбора у том селу: „[...] да је зграда потпуно неспособна, ради трошног управо распадајућег ста-ња, за наставак обуке јер су кровови шупљи тако да је пригодом последње ки-ше киша продрла по свим просторијама; плафони су великим дјелом пропали те их уопће нема; врата и прозори без квака и брава да се не могу затварати а понека закована да се не сруше; заход ради трошности неприступачан; подзи-ди порушени, пећи неупотребљиве и т. д.“12 И њени ђаци описивали су је ка-сније на сличан начин. Према њиховим сећањима, то је била „брвнара, стара око двеста година, са две учионице у којима су пећи више димиле него грејале, чији кров беше од шиндре, сав расушен и најежен од сунца, кише и ветрова, па

9 Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Алманах, св. III (1928–1929), Загреб s. a., дода-

так VIII дела, 42, 78, 96, 116, 123, 156. 10 Једно сасвим лажно запомагање, Привредник (Загреб), бр. 10, октобар 1922, 161–162. 11 Rade Narančić, Pregled osnovnih škola u Ličkom Okrugu, Glas (Karlovac), br. 1, 30. mart 1925. 12 АЈ, 66–1316–1557, Записник седнице школског одбора у Сјеничаку, 10. септембар 1925.


је у зимске дане киша цурила кроз кров, па кроз таваницу тако да смо морали расклапати кишобране над клупама“.13

Ипак, нису све школе изгледале тако: у имућнијим срезовима школ-ске зграде биле су у бољем стању него у сиромашним. Упадљива разлика постојала је и између градских и сеоских школа, будући да су школске згра-де и у градовима сиромашнијих срезова биле у бољем стању од сеоских зграда у имућнијим срезовима. Сеоске школе понекад су се налазиле у из-најмљеним, приватним кућама, у којима најчешће није било одговарајућих услова за рад. Наменски подигнуте зграде биле су зидане солидно, од чвр-стог материјала. Дешавало се да су новоподигнуте зграде у појединим сели-ма (М. Зденци и М. Ператовица) биле изграђене по највишим стандардима за тај тип грађевина и да по архитектонским решењима и комфору уопште нису заостајале за градским школама. То је стварало велику несразмеру ме-ђу школама у Хрватској: „на једном мјесту луксус, а на другом школа у се-љачкој сламнатој дрвењари, у малој собици без патоса, гдје се ни 10 минута не може бити уз затворене прозоре, а да се у несвестицу непане“. Срески школски надзорници су препоручивали да се нове школске зграде подижу солидно али једноставно, како би се уштедео новац за претварање постоје-ћих „тамница за младеж и учитеље“ у здрав, чист и пријатан простор испу-њен позитивном енергијом.14 Један такав модеран објекат подигнут је у Двору, заузимањем Одбора за изградњу школе у Двору, формираном 1922, у чијем су саставу били: председник Одбора Перо Бекић, члан Управе „Привредника“ и чланови Одбора др Бранко Бараћ, парох, Стојша Крбавац, директор Српске штедионице у Двору, др Милан Пеклић и др Раде Приби-ћевић, адвокати из Двора. Одбор је имао много амбициозније планове него што је подизање нове основне школе: његова намера била је да у том баниј-ском месту сазида просветни дом, у коме ће бити смештена школа, али у коме ће се одржавати и разни аналфабетски, пољопривредни, домаћички, задружни и други курсеви. Просветни дом „Петар Мркоњић“, како је на-зван тај објекат, замишљен је као жариште просвете за читаву Банију. Про-јектован је као једноспратница. Приземље је требало да буде подељено на пет пространих учионица (које би могле да приме чак по 80 ученика), збор-ницу, канцеларију директора, библиотеку, гимнастичку салу, гардеробу и једну собу с кухињом за домара; предвиђени су и одвојени тоалети за деча-ке, девојчице и учитеље. Спрат је био резервисан за наставнике запослене у Дому и састојао се од два трособна стана с кухињом, „смочницом“ и купа-тилом, као и од две собе за предаваче који нису били у браку; поред стано-ва, спрат би обухватао мању дворану у којој би се одржавала предавања за народ, течајеви и разне свечаности. Подрумске просторије, чији је план та-кође био разрађен пројектом, користиле би се као радионице, а биле су на-

13 Gojko Nikoliš, Zapisi pod pritiskom, Beograd 1988, 122. 14 АЈ, 66–1336–1565, Надзорнички извештај за школску годину 1925/27, срез Грубишно

Поље.


мењене и слушаоцима курсева током њиховог боравка у Дому. Пројекат је укључивао и предлог за уређивање бунара, а по могућности и изградњу во-довода. За подизање Дома прикупљено је, добровољним прилозима, 50.000 динара, а Министарство просвете одобрило је, одлуком од 6. априла 1925, помоћ од 100.000 динара.15 Крајем августа 1925. требало је да се свечано положи камен темељац просветног дома „Петар Мркоњић“, али је то због „непредвиђених запрека“ одложено за пролеће следеће године. Током тих скоро годину дана прикупљено је 470.000 динара, па је почетак изградње просветног дома померен за пролеће 1927, како би се у међувремену обез-бедила грађевинска главница од преко 700.000 динара. На Видовдан 1927. коначно је положен камен темељац, а до краја октобра зграда је стављена под кров. За завршетак зграде недостајало је још око 290.000 динара, а за уређење ентеријера и екстеријера било је потребно још 150.000 динара.16 Одбор за градњу просветног дома „Петар Мркоњић“ обратио се Министар-ству вера молбом за „што обилатију“ финансијску помоћ, али је био одби-јен због исцрпљености буџета.17 Упркос томе што није била урађена цело-купна инфраструктура и што није био обезбеђен сав школски намештај ни-ти наставна учила, Дом је ускоро отворио врата ученицима основне школе.

Неопходне поправке школских зграда обављане су за време државних празника, када није било наставе. Због немаштине, али и небриге, оштећења нису увек на време санирана, па је уместо ситних, јефтиних интервенција, врло брзо требало предузимати обимне захвате које није било једноставно финансирати. У најлошијем стању биле су вероватно школске зграде у се-верној Далмацији. За време италијанске окупације оне су биле претворене у касарне, па им је италијанска војска нанела велике штете, користећи школ-ске клупе, врата и прозоре за ложење пећи и кување, или за прављење кре-вета, сандука и других делова намештаја. Повлачећи се, за собом је остави-ла праву пустош. Многе зграде су потпуно порушене и од њих су остали са-мо зидови.18 Школи у српском селу Карину, коју су похађала и деца из су-седног, такође српског, села Билишани, недостајао је сав школски намештај (клупе и наставничка катедра), а остаци школе деловали су сабласно: „Ова је зграда потпуно уништена, кров раскривен за преко 20 м3 јер цигла разме-тана од силне буре, пак кад киша пада све поплаве, што је проузрочило гњилеж греда и подова; прозори разлупати и сагњили, стакла сва разлупата

15 АЈ, 66–2391–2260. 16 АЈ, 74–105–155/298–322. 17 АЈ, 69–264–397, Министарство вера – поглавару среза дворског, 25. јануар 1928. 18 АЈ, 66–1315–1556, Извештај школског надзорника среза Бенковац, 24. јул 1925. Сре-

ски школски надзорник Данило Петрановић жалио се да има „доста посла у сређива-њу школа, јер нам је италијан. окупаторна власт на жалост оставила школе у пустоши и расулу, што сада треба да исправљамо и допуњујемо“. (АСАНУ, 13484/963, Заостав-штина Јована Цвијића: Данило Петрановић – Јовану Цвијићу, Книн, 10. јун 1921).


и што је најневјероватније и саме камене степенице које воде на први кат – стан учитеља тако оштећене да захтијевају радикалне поправке“.19

Школе су често биле сасвим мале, те се настава морала одржавати у истој учионици за више одељења наизменично, уместо да свако одељење има посебну просторију. Школе у руралним срединама оскудевале су не са-мо у простору, већ и у наставним училима. У бенковачком срезу учила су била углавном уништена, па су свим школама недостајала геометријска те-ла, мере и утези, рачунаљке, слике и остали предмети за изучавање геогра-фије, историје или природних наука.20 Слично је било и у војнићком срезу, те су се наставници сналазили тако што су сами правили геометријска тела од папира.21

Тамо где није било елементарних услова за рад, школе су затваране, па су деца остајала без могућности да стекну основно образовање, или се настава одржавала у приватним кућама или су, пак, ђаци били принуђени да свакодневно пешаче по више километара – некад чак и по петнаестак – до најближе школе у суседном месту. Само су најимућнији сељаци могли да својим синовима и кћерима плате стан у месту које је имало школу. Похађа-ње наставе изван места становања ометала је не само даљина већ и природ-не непогоде. Мештани Чремушнице (срез Вргинмост), села без школе, мо-рали су да шаљу децу у Кирин, удаљен више од три километра. Будући да се између та два села налазио поток Трепча који је у пролеће и јесен бујао и плавио околину, деца из Чремушнице пола године уопште нису могла да одлазе у школу.22 И несрећни случајеви отежавали су описмењавање и про-свећивање народа: ватрена стихија потпуно је уништила школу у селу Тр-навци.23 Житељи Плоче били су убеђени да је њихова школа „руина само са четири гола зида [...] једна од најјаднијих у личкој жупанији“. Чак ни алтер-нативно решење, односно организовање наставе у изнајмљеној сеоској ку-ћи, није донело више среће мештанима тог српског села, пошто је жупаниј-ски школски надзорник затворио и њихову импровизовану школу, као не-подесну и нецелисходну.24 У неким случајевима, власник изнајмљених про-сторија је отказивао најам, што је стварало нове проблеме. На тај начин, без учионица у Вргинмосту остала су деца села Пјешчанице.25

19 АЈ, 66–1464–1612, Општинска управа Обровца – министру просвете, 12. март 1924. 20 АЈ, 66–1315–1556, Извештај школског надзорника среза Бенковац, 24. јул 1925. 21 АЈ, 66–1997–1961, Извештај в. д. среског школског надзорника среза Војнић за 1925. 22 АЈ, 66–1305–1548, Молба житеља села Чремушнице – министру просвете, 3. јул 1921. 23 АЈ, 66–1628–1731, Школски одбор села Трнавци – Министарству просвете, 22. април 1924. 24 АЈ, 66–1305–1548, Представка житеља Плоче и Кика – Министарству просвете, Пло-

че, 11. септембар 1922. 25 АЈ, 66–2391–2260, Представка општинског поглаварства – министру просвете, Вргин-

мост, 15. јануар 1925.


На васпитавање деце лоше су утицали не само неадекватни услови за рад у школама – због шкрипе трошних, дотрајалих и расклиманих клупа у Кистањама у Далмацији деца су једва успевала да чују учитеља26 – већ и не-посредно окружење. У личком селу Срб (срез Доњи Лапац), преко пута основне школе налазила се крчма, „стјециште најсумњивијих индивидуа, кријумчара, крадљиваца, бојџија и пијаница“. Они су у тој крчми знали да заметну „крвави бој“, који се понекад завршавао и убиством, па их ђаци „гледају онако крваве и подеране и при томе слушају најпростије клетве и најбестидније разговоре“.27

Проблем је био и у томе што није било довољно наставничког кадра, па је по један учитељ или учитељица морао да обучава по 100–200 деце. У таквим условима настава није могла бити квалитетна.

Шта су Срби сељаци у пасивним крајевима Хрватске, у Лици, Банији, Кордуну и осталим подручјима српског етничког простора очекивали од шко-ле? Зашто им је било стало до описмењавања и стицања знања која им у њихо-вом скромном животу, испуњеном напорним радом на земљи и око стоке, мо-жда никада неће бити потребна? Какве су се жеље и наде криле иза њихових многобројних молби, правих вапаја, да им се отворе школе? За мештане личког села Трнавци школа је била „брижна и неуморна мајка, која неуке учи штити [читати] и беседити; која мудрим саветом и лијепом поуком бистри ум и опле-мењује срца омладини узданици нашој, која млади нараштај учи, да код очију види, а код ушију, да и чути знаде; која у кратко речено: усавршава у сваком погледу оне – на којима свет остаје“.28 Ове речи које, у основи, представљају само један клише о вредности и значају школе, не пружају одговор на поста-вљена питања. Ни други извори не говоре ништа конкретније. Ипак, можемо претпоставити да су Срби из руралних средина веровали да се само школова-њем долази до лагоднијег живота и материјалног благостања. Управо у школи они су видели канал за уздизање на друштвеној лествици, који би њиховим си-новима и кћерима омогућио прелазак из сељачког у виши, трговачки и зана-тлијски слој, па су се због тога често обраћали властима молећи да им држава помогне и финансира изградњу васпитно-образовних установа. Њихови захте-ви били су упућени нарочито министру просвете Светозару Прибићевићу од кога се очекивало да ће, као човек који је потекао с њиховог тла, имати разуме-вања за проблеме који су тиштили српска села. По свему судећи, тако је и би-ло: министар Прибићевић је наменио 25.000 динара за поправку оштећене школске зграде у Плочи,29 100.000 за школу у Личком Петровом Селу,30 26 Милан Штрбац, Прошлост школства Кистања и Буковице (од Српске народне школе

1856. до ОШ „Јово Мартић“), Кистање 1989, 107. 27 АЈ, 66–1305–1547, Гајо Омчикус – министру просвете, Срб, 2. март 1920. 28 АЈ, 66–1628–1731, Школски одбор села Трнавци – Министарству просвете, 22. април 1924. 29 АЈ, 66–1305–1548, Одлука министра просвете Светозара Прибићевића од 10. октобра

1922. 30 АЈ, 66–2391–2260, Одлука министра просвете Светозара Прибићевића од 8. маја 1924.


120.000 за село Пећани (општина Бунић);31 120.000 издвојио је за школу у селу Врелу у кореничкој школској општини,32 50.000 за школу у Глинској Поља-ни,33 40.000 динара за школску општину у Обровцу за школе у Карину и Били-шанима,34 а 50.000 за школску општину у Кистањама (за школске зграде у Ивошевцима, Биовичином Селу, Добропољцима и Бијелини).35 По Прибићеви-ћевој одлуци, школа у Дреновом Кланцу (општине Брлог у Лици), требало је да добије 30.000,36 Двор 100.000, Главичане 120.000, Жировац 50.000 и Удбина 45.000.37

Новија истраживања показују да је у периоду 1921–1930. у Далмацији утрошено 6.520.555 динара или 6,73%, а у Хрватској и Славонији (без Сре-ма) 8.106.000 динара или 8,36% средстава Министарства просвете намење-них подизању школских зграда у држави.38 Према плану за 1924/25. годину, из државног буџета је требало да се издвоји 5.000.000 динара за подизање основних школа у сиромашним крајевима Краљевине. Министарски савет прихватио је, на седници од 5. октобра 1925, предлог министра просвете Веље Вукићевића да се та сума подели тако да Јужна Србија и Црна Гора добију 1.875.000 динара, Босна и Херцеговина исто толико, Далмација 350.000, Хрватска и Славонија 450.000, Србија и Војводина такође 450.000.39 И наредних година издвајане су извесне своте новца за изградњу школских зграда. Одлуком Министарског савета од 20. маја 1926. предвиђе-но је да се у ту сврху Приморско-крајишкој области додели 575.000 динара. Та средства требало је да добије 38 места у срезовима Двор (80.000 динара), Војнић (45.000), Доњи Лапац (35.000), Костајница (70.000), Глина (25.000), Госпић (45.000), Грачац (45.000), Оточац (50.000), Вргинмост (15.000), Пе-триња (10.000), Слуњ (10.000), Кореница (20.000), Писаровина (15.000), Цриквеница (10.000), Делнице (20.000), Чабар (20.000), Карловац (15.000), Перушић (15.000), Сењ (15.000) и Нови (15.000).40 Из буџета за 1927/28. го-дину издвојено је, решењем Министарског савета од 12. маја 1927. године, 185.000 динара за подизање школских зграда у 13 села Осијечке области. То су била места у срезовима Ђаково (25.000 динара), Пожега (40.000), Груби-

31 АЈ, 66–1628–1731, Одлука министра просвете Светозара Прибићевића од 2. јуна 1924. 32 Исто. 33 АЈ, 66–1305–1548, Одлука министра просвете Светозара Прибићевића од 11. јула

1924. 34 АЈ, 66–1464–1612, Одлука министра просвете Светозара Прибићевића од 13. јула 1924. 35 АЈ, 66–1464–1612, Одлука министра просвете Светозара Прибићевића од 20. јула 1924. 36 АЈ, 66–1305–1548, Одлука министра просвете Светозара Прибићевића од 21. јула 1924. 37 АЈ, 66–1305–1548, Одлука министра просвете Светозара Прибићевића од 25. јула 1924. 38 Љубодраг Димић, Културна политика у Краљевини Југославији 1918–1941, I, Београд

1996, 98. 39 АЈ, 66–559–872. 40 АЈ, 66–559–872, Одлука министра просвете М. Трифуновића о издавању новца, 29.

септембар 1926.


шно Поље (30.000), Новска (20.000), Кутина (30.000), Вировитица (15.000), Осијек (15.000), Брод (10.000). Загребачка област добила је 340.000 динара за школе у 15 села срезова Зелина (40.000), Јастребарско (45. 000), Стубица (20.000), Загреб (30.000), Иванец (35.000), Вараждин (80.000), Самобор (30.000), Карловац (30.000) и Златар (30.000). Предвиђено је, затим, 500.000 динара за 24 села Сплитске области, у срезовима Сињ (40.000), Книн (40.000), Имотски (70.000), Шибеник (40.000), Бенковац (45.000), Биоград (65.000), Хвар (20.000) и Сплит (150.000). Помоћ за подизање школа у Ду-бровачкој области износила је 300.000 динара и требало је да се распореди на 13 села у срезовима Дубровник (60.000), Корчула (30.000), Макарска (95.000) и Метковић (115.000). За изградњу школских зграда у Приморско-крајишкој области 1927/28. потрошено је мање него претходне године: 295.000 динара. Та средства била су намењена селима срезова Војнић (80.000), Делнице (40.000), Грачац (50.000), Костајница (45.000), Цриквени-ца (10.000), Двор (40.000) и Госпић (30.000); од укупно 15 села 8 их се нала-зило на списку за новчану помоћ и претходне, 1926. године.41 По 20.000 ди-нара додељено је, такође за 1927/28. годину, и местима Ада и Палача вуко-варског среза у Сремској области.42 У буџету Министарства просвете за 1928/29. годину, Хрватска са Славонијом без Срема учествовала је, према истраживањима др Љубодрага Димића, са 20%, а Далмација са 4,76%.43

Поред тога што је издвајала новац из буџета, држава је крајем 20-их година увела специфичан вид финансијске помоћи за изградњу школских зграда у хрватским крајевима. Решењем Министарског савета, од 27. децем-бра 1927, основан је „Фонд за подизање основних школа у Хрватској, Сла-вонији и Далмацији“. Фонд је располагао сумом од три милиона динара, а настао је захваљујући вишку прихода Државне накладе школских књига и тисканица у Загребу. Краљевим указом одлучено је да Фондом руководи Министарство просвете тако што ће министар просвете, на предлог про-светних одељења области на подручју Хрватске, Славоније и Далмације и на основу мишљења задужбинског савета, давати јефтине, дугорочне зајмо-ве сиромашним општинама са тог простора. Правилником је било предви-ђено да се зајам може дати највише на 25 година и с годишњом каматом ко-ја не може бити већа од 2%.44

Српске вероисповедне школе. Иако су после уједињења некадашње српске вероисповедне основне школе у Хрватској подржављене, те школе и даље су похађала углавном српска деца. Полазнике такве школе у Карловцу чинило је око 110 српских ђака. Просветни инспектор је критиковао ово груписање деце по „племену“ и вери, истичући да је задатак основне школе 41 АЈ, 66–559–872, Одлука о издавању новца, Београд, 15. јун 1927. 42 АЈ, 66–559–872, Одлука министра просвете др Нинка Перића, 22. јун 1927. 43 Љ. Димић, н. д., 111. 44 АЈ, 66–255–499, Правилник о давању јевтиних и дугорочних зајмова из „Фонда за по-

дизање основних школа у Хрватској, Славонији и Далмацији“.


у новој држави учвршћивање државног и националног јединства, јачање па-триотизма и државотворних осећања грађана, уједначавање погледа и уса-глашавање политичких и верских ставова. Речју, школа је требало да у мла-дим људима развија принцип заједништва, а не да их, по било каквом кри-теријуму, раздваја. Имајући све то у виду, инспектор је предложио да се управа некадашње српске вероисповедне школе у Карловцу укине и споји с управом државне основне дечачке школе у том граду, као и то да се управа тако спојених школа овласти да по сопственој процени распоређује ђаке у те две школе, и то на основу удаљености пребивалишта ученика, а незави-сно од њихове верске припадности.45 То, међутим, није могло бити уважено због удаљености тих двеју образовних установа.46

Иако је, на основу наредбе Просветног одељења Покрајинске управе за Хрватску и Славонију од 28. марта 1922, издржавање школа на територи-ји некадашње Карловачке митрополије прешло у надлежност управних оп-штина, у Хрватској и Славонији трошкове одржавања једног броја некада-шњих српских вероисповедних школа и даље су сносиле црквене општине. Наредбом Министарства просвете од 1. јануара 1925. одређено је да и такве школе пређу на терет управних општина. Сходно томе, укинута је управа српске школе у Бјеловару, а градски школски одбор закључио је, на седни-ци од 11. августа 1926, да се та школа укине и да се њени ђаци преместе у државну школу. Међутим, православна српска црквена општина у Бјелова-ру успротивила се затварању школе, основане давне 1791, изражавајући спремност да је и даље издржава о свом трошку. Ипак, захтев црквене оп-штине је одбијен.47

За разлику од бјеловарске, загребачка црквена општина није била вољна да финансира рад српске вероисповедне школе у Боговићевој улици 7,48 сматрајући да није у реду да православни Срби, пошто већ плаћају др-жави намете за основну наставу, улажу и додатна, посебна средства за издр-жавање те школе. То је изазвало велике несугласице између председништва црквеношколске општине и наставника запослених у школи. На позив на-

45 АЈ, 66–1603–1714, Просветни инспектор – Министарству просвете, Карловац, 4. јул 1925. 46 АЈ, 66–1603–1714, Одлука министра просвете од 28. јула 1925. 47 АЈ, 66–1496–1630. 48 Српска школа у Загребу датира с почетка 19. века. Од 1909/10. године школа је конач-

но добила сталне просторије у новосаграђеном здању у Боговићевој улици. Њен рад прекинут је почетком Првог светског рата, да би школа поново прорадила од јесени 1917, у изнајмљеним просторијама девојачког интерната Добротворне задруге Српки-ња. Те године у школу су уписана 172 ученика; подучавале су их учитељице Јелена Чевић, Ружица Георгиев и Стана Радосављевић. По завршетку рата, школа се вратила у своје просторије у Боговићевој улици, а за директора је изабран учитељ Душан Бо-гуновић. Од 1919. у школи су предавали и Даница Милошевић и Светислав Цвејић, а од 1920. и Јован Милојевић. Године 1919. српску школу у Загребу похађао је 181 уче-ник, 1920. – 220, а 1921. – 210 (Ivan Jurišić, Milan Matijević, Goran Nikić, Srpske škole i istaknuti srpski učitelji u Hrvatskoj do 1941. godine, Zagreb 2005, 137–170).


ставничког колегијума на челу са директором Јованом Милојевићем, 22. ок-тобра 1922. одржан је састанак око 300 родитеља и осталих чланова српске црквеношколске општине у Загребу. На састанку је констатовано да је до сукоба дошло због „непромишљених и протузаконитих поступака председ-ништва опћине“, да председништво црквеношколске општине настоји да уклони школу из њених просторија, доводећи је у сукоб с државним власти-ма и ускраћујући јој средства за рад (пре свега огрев) и плате наставницима. На састанку је осуђен рад председништва и затражена оставка његових чла-нова, истакнут одлучан захтев за даљи опстанак школе итд.49 За спровођење ових закључака изабран је ужи одбор у који су ушли Јосиф Суботић, начел-ник министарства, др Дане Трбојевић, директор женске реалне гимназије, Драган Поповић, архитекта, Душан Хелбет, срески судија, Ђуро Вуњак, тр-говац, Илија Ралић, „приватни намештеник“ и Јован Милојевић, директор школе. За председника одбора одређен је Јосиф Суботић, за заменика др Дане Трбојевић и за перовођу Јован Милојевић.50 Спор је завршен оставком председништва и избором нових функционера црквеношколске општине: Стевана Калембера за председника, Богдана Милетића, главног књиговође Савеза српских земљорадничких задруга за потпредседника, Марка Видако-вића, архитекте, др Лазе Поповића и Јована Милојевића за чланове одбора и др Теодора Бошњака за скупштинара. На тај начин, сукоб између просрп-ске и пројугословенске струје међу загребачким Србима окончан је поразом прве, коју су чинили дотадашњи председник и потпредседник црквено-школске општине др Паја Теодоровић и Димитрије Витковић.51 Нова упра-ва загребачке црквене општине преузела је бригу о школи у Боговићевој 7 и била је принуђена да је финансира још годинама, и после наредбе Мини-старства просвете из 1925: некадашња српска вероисповедна школа у Загре-бу остала је једина таква установа у Хрватској и Славонији на коју није примењена наредба. Ипак, оскудица у средствима приморала је загребачку црквену општину да се обрати месном школском одбору, 1. новембра 1927, молбом да град коначно почне да извршава своју законску обавезу.52 Ово питање решено је тек крајем 1929, када је загребачка градска општина нај-зад преузела издржавање српске школе, у складу с наредбом Министарства просвете из 1925.53

49 АЈ, 66–113–366, Закључци родитељскога састанка народне основне школе у Боговиће-

вој улици у Загребу. 50 АЈ, 66–113–366, Записник седнице ужега одбора састанка родитеља школске деце на-

родне основне школе у Боговићевој улици у Загребу..., 24. октобар 1922. 51 Riječ (Zagreb), br. 242–245, 260; 22, 24, 25, 26. oktobar и 14. novembar 1922. 52 АЈ, 66–2014–1971. 53 Прота Димитрије Витковић, „Српска школа у Загребу, Свети Сава, српски народни

календар за годину 1932, 75; Jovan Milojević, Četrdesetogodišnjica osnovne škole u Bogovićevoj ulici u Zagrebu, Народна просвета (Београд), бр. 59, 28. I 1932, 2.


(Не)успех едукације у светлости подухвата описмењавања

На подручју Хрватске, Славоније и Међумурја током 1921. године би-ло је 32,15% неписмених, а у Далмацији 49,48%.54 Иако је реч о високом проценту аналфабета, он је ипак био нижи него у Србији, Црној Гори, Бо-сни и Херцеговини и Јужној Србији, али зато виши него у Војводини и Сло-венији. У односу на југословенски просек, писменост у Хрватској била је већа за 39,8%, а у Далмацији за 4,1%.55

У Личко-крбавској жупанији, током 1921/22. године школу је похађа-ло 14.773 обвезника (54%), док се 12.868 (46%) није школовало. У поједи-ним срезовима било је чак преко 3/4 деце изнад седам година која се нису уписала у школу. У Шкалићу (срез Бриње), проценат неуписаних износио је 83%, у Суваји (срез Доњи Лапац) 81%, у Томингају (срез Грачац) 81%, у Широкој Кули (срез Госпић) 75%, у Зрмањи 76%. У грачачком срезу 2.594 или 64% деце ђачког узраста и даље је учило, сазревало и одрастало у поро-дичном окружењу, док их је само 1.649 или 36% проширивало круг знања изван родитељског дома; доњолапачки срез бројао је нешто више, 42% уче-ника, док се сењски срез, по броју малишана који су ушли у свет науке (66%), налазио на првом месту међу срезовима Личко-крбавске жупаније.

За разлику од Личко-крбавске, Модрушко-ријечка жупанија имала је само 19% школских обвезника који нису одлазили на наставу. Тако висок проценат деце обухваћене школом у тој жупанији постигнут је захваљујући приморским крајевима и Горском котару, чији су житељи били потпуно свесни чињенице да је знање основни услов животног успеха и просперите-та њихових синова и кћери. У тим деловима Модрушко-ријечке жупаније, у срезовима Цриквеница, Сушак и Делнице, ниједно дете није остало изван школе, док се у срезу Чабар није школовало само 16 малишана. Међутим, слуњски и војнићки срез нису се истицали бројем деце на школовању. У слуњском срезу 45% обвезника није се уписало у школу: у општини Прими-шље неуписаних је било 60%, у Вељуну 57%, Слуњу 52%, Перјасици 54%.

У Загребачкој жупанији само 18% обвезника није било укључено у процес основног школовања, с тим што је постојала разлика између поједи-них крајева те жупаније. Док су у општинама Стењевац, Сесвете, Купчина и Суња сва деца била уписана у школу, у срезу Вргинмост није се школовало 40% обвезника, а у срезу Глина 34%. У Вараждинској жупанији прилике су биле горе него у Загребачкој, будући да 34% обвезника није било обухваће-но наставом. У Бјеловарско-крижевачкој жупанији чак 95% школске деце било је уписано у неку од школа, у Пожешкој 94%, у Вировитичкој 97%, а у Сремској 98,68%. У Међумурју 14% деце није ишло у школу, док на Крку и у општини Кастав није било ниједног обвезника који није похађао наставу.

54 Љ. Димић, н. д., 44. 55 АЈ, 66–335–26, Нацрт привредног плана са инвестиционим програмом Краљевине Ју-

гославије, 10ба.


Укупно узев, на простору Хрватске и Славоније са Крком и општи-ном Кастав 1921/22. године на школовању је било 84,36% обвезника. Само 15,64% школске деце није било обухваћено основним образовањем.56

Подаци о проценту обвезника који нису похађали школу посредно указују на стање (не)писмености. Међутим, ако имамо у виду да многа деца нису одмицала даље од нижих разреда основне школе, да је тек мањи број уписаних у први разред стизао до четвртог, односно петог, онда се стање писмености показује у много лошијој светлости: ученици који су завршава-ли само ниже разреде нису успевали да у потпуности савладају вештину чи-тања и писања, брзо заборављајући и оно што су научили.57 Сматра се да је у Личко-крбавској жупанији од 54% ђака који су се школовали 1921/22. го-дине 14% остајало полуписмено, временом прелазећи у категорију тзв. функционалних аналфабета.

Према попису из 1931. на подручју Приморске бановине било је 57,4% неписмених лица старијих од 10 година, а на подручју Савске бано-вине 27,7%.58 У далматинским крајевима Приморске бановине, по броју аналфабета предњачили су кнински (69,3%) и бенковачки срез (68,2%).59 И у Савској бановини велики проценат неписмених карактеристичан је упра-во за српске срезове: Вргинмост (61,6%), Глина (55,9%), Костајница (46,4%), Грачац (63,8%), Доњи Лапац (63,1%), Кореница (60,0%), Удбина (64,3%), Војнић (54,5%), Слуњ (65,5%), Пакрац (36,1%).60 Двор (Врбаска ба-новина) имао је 62,6% аналфабета.61

Из којих разлога многи малишани у појединим крајевима део свог де-тињства нису посвећивали учењу, сазнавању, упоређивању, постављању пита-ња и слушању одговора од компетентних лица, својих учитеља (а у томе су предњачила управо подручја у којима је била највећа концентрација српског становништва62)? То је последица, пре свега, недовољног броја школа, њихове неравномерне распоређености као и удаљености од железничких пруга, одно- 56 Mirko Kovačić, Uzroci analfabetizma u Hrvatskoj i Slavoniji, Jugoslavenska njiva (Zagreb),

knj. II, br. 6, 15. novembar 1922, 280–283. 57 У циљу ефикаснијег искорењивања аналфабетизма и повећања степена општег обра-

зовања, др Сигисмунд Чајковац је у предавању одржаном на седници Хрватског педа-гошко-књижевног збора 1927. године тражио увођење народне (основне) осмогоди-шње школе. (Salih Ljubunčič, Pedagogija u Hrvata, Педагошка Југославија 1918–1938, Београд 1939, 32).

58 Definitivni rezultati popisa stanovništva od 31 marta 1931 godine, knjiga III: prisutno stanovništvo po pismenosti i starosti, Beograd 1938, 7–8.

59 Isto, 68–69. 60 Isto, 79–96. 61 Isto, 114. 62 Да су Хрвати били ревноснији по питању школовања од Срба показује и податак да је

у госпићком срезу 1927. године у школу било уписано 64,56% хрватских обвезника и 57,53% српских обвезника. (АЈ, 66–1317–1557, Сумарни исказ учитељског особља среза Госпић, 1. март 1927).


сно неприступачности. Озбиљну препреку образовању деце чинио је сталан мањак наставног кадра, који је био у несразмери с бројношћу потенцијалних ђака. Школски одбори, чији су чланови често били неписмени људи, лишени осећаја за вредност и значај просвете, олако су ослобађали децу школе. На по-сећеност школа утицало је и доба године: током зимских месеци, ученици су редовно ишли на предавања, осим оних који се до својих више километара уда-љених школа нису могли пробити због поплава или снежних наноса; у јесењим и пролећним месецима школе су често бивале полупразне јер су деца остајала код куће ради обављања пољских радова.

И док су мештани српских села, с једне стране, вапили за школама, жа-лећи се на своју економску заосталост и непросвећеност која их омета у разво-ју, дотле су, с друге стране, сами спречавали своју децу да одлазе на наставу тамо где су школе постојале. Синови и кћери били су им потребни за обавља-ње послова у домаћинству, чување стоке и сл. Запажено је, на пример, да су у војнићком срезу ђаци из римокатоличких породица уредније похађали наставу од православне српске деце. Због немарног односа према школовању својих синова и кћери, родитељи су кажњавани опоменом, па и новчаном казном. У војнићком срезу 1924/25. године изречено je казни у укупној вредности од 6.720 динара, а наплаћено је 5.850 динара.63 У слатинском срезу (Осијечка област) у школу су најредовније ишли Јевреји и Немци, затим Хрвати, Мађари и, тек на крају, Срби. У извештају за 1926/27. годину, школски надзорник је прецизно идентификовао разлоге због којих се Срби нису редовно школовали: „Узроци немарног похађања школе код Срба, који су већином настањени по брдима и шумовитим крајевима овог среза у главном је начин одгајања стоке. И ако се у поједином брдском селу држи заједнички пастир за говеда и свиње, још увек многи ратар набави неколико оваца или коза а ради њиховог чувања задржавају децу од школе. Колико пута родитељи ради једне крмаче или једне краве, три козе или овце, задрже своје дете од поласка школе. У месецу сеп-тембру деца остају од школе да помажу родитељима спремати љетину и чува-ти кућу, док родитељи раде пољски посао. У месецу марту почимају први већи пролетни послови. У то време деца се остављају ради чувања јањаца, јаради и прасаца или чувања куће“.64

63 АЈ, 66–1997–1961, Извештај в. д. среског школског надзорника среза Војнић за 1925. 64 АЈ, 66–1336–1565; Раде Лежаић, учитељ који је предавао по школама Далмације, запа-

зио је да „више од деведесет постотака родитеља није жељело да им дјеца иду у шко-лу, јер су већу корист видјели у томе да им дјеца раде било што код куће, него да дан-губе у школи“. На основу личног искуства, тај учитељ је схватио следеће: „У оно доба народ на селу није уочавао неке веће користи од школе јер је знао да ће њихова дјеца, кад заврше основну школу, осим ријетких изнимака, остати код куће да живе као и њихови старији и да ће се бавити земљорадњом и сточарством. Зато су људи на поха-ђање школе гледали, као на неку дангубу, па су се на све начине опирали да им дјеца иду у школу. Особито се ово односило на женску дјецу јер су она била погоднија за помоћ у раду на разним кућним пословима. Осим тог женска дјеца су требала да уче и раде женске ручне радове. За женску дјецу поготово није било никаквих изгледа да


У посебно отежаним околностима одвијало се описмењавање девој-чица, будући да се у патријархалном, поготово сеоском, друштву од жене очекивало да буде само супруга и мајка, особа која се бави вођењем дома-ћинства и која је ослонац мушким члановима породице. У селу Бојни (глин-ски срез), предавање учитеља Милоша Маџарца о важности и користи шко-ле резултовало је изјавом слушалаца да школа није потребна њиховим кће-рима, будући да оне неће бити „госпоје“, па да их зато и даље неће слати на часове.65 Због таквих схватања, жене су у укупном броју неписмених имале далеко већи удео од мушкараца.

Идентификујући узроке аналфабетизма у континенталним деловима Далмације, покрајинска влада је имала конкретне предлоге како да се стане на пут тој негативној и непожељној појави, непримереној савременом дру-штву. Рецепт се састојао у следећем: требало би да општине, саме или уз државну помоћ, саграде нове и поправе старе школске зграде, укључујући и станове за наставнике, да се даровитија загорска деца школују у препаран-дијама (о трошку општина или владе), чак и по онима изван Далмације, у унутрашњости земље, ако постоји опасност да их привикавање на лагодни-ји приморски живот касније може одвратити од рада по селима удаљеним од обале; требало би, затим, појачати надзор над родитељима како би се утврдило да ли редовно шаљу децу у школу, и повећати казне за оне који задржавају своје синове и кћери код куће, повећати дневнице школским надзорницима како би могли чешће да прегледају школе, у свим војним и морнаричким посадама увести предавања у циљу описмењавања и морал-ног, националног и социјалног васпитања војника и, најзад, требало је дати Далмацији много више средстава намењених ширењу писмености.66

Иако су често учила у тешким, чак и нехуманим, условима (школу у селу Кирин похађало је 150 деце, смештене у једној просторији, предвиђе-ној за 45–50 деце и са једним учитељем,67 а за школу у Брлогу у Лици, која је имала само две учионице, школске 1924/25. пријавилa су се 803 дете-та!68), пред децу су постављани озбиљни задаци: од 1926. наставним планом било је предвиђено изучавање 12 предмета током четири разреда основне школе. Од ученика се очекивало да савладају веронауку, српско-хрватско-

би, послије основне школе, могла кренути негдје даље од куће“. (Раде Лежаић, Сјећа-ња и успомене народног учитеља из Книнске крајине, Београд 1999, 73, 82).

65 АЈ, 66–1564–1686, Милош Маџарац – поглавару среза, Бојна, 27. фебруар 1926. У по-гледу писмености, највећа несразмера између мушкараца и жена, и то не само у Хр-ватској већ и у читавој Краљевини, владала je на Кордуну: међу 60,7% неписмених 1931. године, било је чак 79,3% жена, према 38,6% мушкараца (Mile Mrkalj, Školstvo i prosvjeta na Kordunu, Karlovac 1984, 113).

66 АЈ, 66–2201–2126, Школски одсек покрајинске владе за Далмацију – Министарству просвете, Сплит, 31. март 1921.

67 АЈ, 66–1305–1548, Молба житеља Чремушнице – министру просвете, 3. јул 1921. 68 АЈ, 66–1305–1548, др Ђорђе Бранковић, народни посланик – министру просвете, Ото-

чац, 12. јун 1924.


словеначки језик, почетну стварну наставу, рачун са геометријским обли-цима, цртање, лепо писање, ручни рад, певање, гимнастику и дечје игре; осим ових предмета, који су се изучавали већ од првог разреда, од трећег разреда деца су се упознавала с основама земљописа, историје Срба, Хрва-та и Словенаца и познавања природе, али више нису имала часове из по-четне стварне наставе.69

Овладавање свим овим предметима било је отежано утолико више што деца, услед сиромаштва или небриге родитеља, често нису имала ника-кве уџбенике нити било какве друге књиге.70 Српско село прихватало је са-мо збирке народне поезије, па је садржај те литературе био главни извор са-знања деце и одраслих о свету и положају човека у друштву; историјска свест, религиозна схватања и морална уверења грађена су на искуствима са-браним у циклусима народних песама. Народна поезија била је толико оми-љена да се дешавало да они који су добијали на поклон песмарицу у року од месец дана, сами или уз помоћ школованих људи, науче слова, како би могли да прате оно што је записано на њеним страницама.71 Поред народне поезије, радо се читала историја, као и књиге из области пољопривреде.72 Савремене домаће и стране писце, као и класике, ретко ко је читао: у укуп-ном броју претплатника на издања Српске књижевне задруге, Хрватска је учествовала 1925. године само са 6,41%, а Далмација само са 3,10%.73 При школама су се налазиле веће или мање библиотеке за учитеље и ученике, које је требало да помогну описмењавање ученика и лакше савладавање градива, па и да их подстакну да пређу праг обавезног знања, да о свему уче више и подробније, најзад и да допринесу стручном усавршавању наставни-ка. Али, и библиотеке су делиле судбину сиромашних школских заједница, па је набављање нове литературе ишло врло тешко. Године 1925, 24 основ-не школе војнићког среза имале су само 4.082 књиге у библиотекама наме-њеним учитељима и много мање, 1.844 књига, у ученичким библиотекама. И у овом срезу, народне, и то јуначке, епске песме, биле су лектира за којом се најрадије посезало.74 У госпићком срезу, општине су издвајале по 50–150 динара годишње за библиотеке основних школа на својој територији. Буду-ћи да је то била изузетно мала сума, библиотеке нису могле битно да пове-ћају књижни фонд. Године 1926/27, 27 школа госпићког среза успело је да

69 Stota obljetnica II opće hrvatske učiteljske skupštine. Školstvo i prosvjeta Banije i Siska, Za-

greb 1976, 182. 70 Р. Лежаић, н. д., 73. 71 АЈ, 66–1315–1556, Извештај школског надзорника о основним школама бенковачког

среза, Бенковац, 24. јул 1925. 72 АЈ, 66–2343–2223, Радослав Д. Бјелановић, Драшко Г. Бјелановић, Илија С. Бјелано-

вић – Министарству просвете, Ђеврске [око 1923]. 73 Љубинка Трговчевић, Историја Српске књижевне задруге, Београд 1992, 309. 74 АЈ, 66–1997–1961, Извештај в. д. среског школског надзорника о основним школама

војнићког среза, 1924/25. школске године.


купи укупно само око 60 књига.75 У основним школама глинског среза 1926/27. године учитељске библиотеке располагале су са 10.043 књиге, а ученичке са 3.142 књиге.76 Осим деце, школске библиотеке користила су и одрасла, писмена лица, нарочито у местима без читаоница и библиотека на-мењених широј читалачкој публици. И одрасли су се опредељивали најче-шће за народне песме и приповетке. Sofija Bozic

Schools, Books, Knowledge: Primary School Education in the Kingdom of SCS

The Case of Serbs in Croatia 1918–1929

Summary

Upon entering the Kingdom of Serbs, Croatians and Slovenians, the Serbs in Cro-atia, Slavonia and Dalmatia expected, amongst other things, the improvement of the situ-ation in the field of education in their ethnic environments. However, in a state burdened with numerous problems, a state that needed to integrate and harmonize the inherited dif-ferences between some of its parts, a state constantly shaken by the whims of daily poli-tics and pressed by the constant lack of financial recourses, with an educational policy inadequately conceived, the improvement of the situation in the field of primary school education after liberation and unification of the territories that found themselves under its roof went slowly. The situation in Croatia, Slavonia and Dalmatia was complex as these territories were more developed than the eastern parts of the state, but also laden with sig-nificant differences between their separate parts. Proportionally, the smallest number of primary schools was on Serbian ethnic territories. These schools were old, derelict and badly equipped and their spatial capacities insufficient to sustain the pressure of the num-ber of children that were obliged to go to school. The budget resources, allocated for con-structing new school buildings and repairing old ones, were intended for counties with Serbian majority population, but merely allowed more than solving the most urgent pro-blems. Serbs, above all, suffered the negative consequences of poor preconditions for educational development: as opposed to Croatian counties, where illiteracy was a less common phenomenon, the largest number of illiterate persons was registered in Serbian counties. This kept the Serbian community in a state of permanent and forced underdeve-lopment, preventing mobility and rise of its members up the social ladder, disrupting the promotion of the general cultural level, development of a better way of life and rise of the standard of living, drastically slowing down the process of overcoming unevenness that burdened the Croatian and entire Yugoslav region.

75 АЈ, 66–1573–1691, Надзорнички извештај о стању школа среза госпићког 1926/27. 76 АЈ, 66–1564–1686, Надзорнички извештај за друго полугодиште школске 1926/27. године.


София Божич

Школа, книга, знание: начальное образовательство в Королевстве СХС

Случай Сербов в Хорватии 1918–1929 гг.

Резюме

Входя в Королевство СХС Серби в Хорватии, Славонии и Далмации ожидали, между прочим, и развивание просветительных обстоятельствах на своем этническом просторе. Однако, в государстве которое было обремененно многочисленными пробле-мами, которое было надо интегрировать и уравновесить унаследованные разници ме-жду некоторими его частями, которое непрерывно потрясали причуды ежедневной по-литики, в котором ощущался постоянный недостасток финансовых средств и в кото-ром просветительная политика была недостаточно придумана, исправление состояния в области начального образовательства которое было захвачено после освобождения и объединения на территориях которые нашлись под его крышей, развивалось замедлен-ным темпом. Положение в Хорватии, Славонии и Далмации было сложное будущий, принимая во внимание в целом, эти области были более развитым чем восточные части государства, но существовали большие разници между их некоторими частями. Нача-льных школ было пропорционально самое маленькое число на сербском этническом просторе. Они были старые, запущенные и плохо оборудованные, а их просторные способности были недостаточные выдержать нажим детей охваченых школьной обя-занностью. Бюджетные средства, которые были выделяны для строения новых и ре-монт старых школьных зданий, были предназначены и для уездов с сербским боль-шинством, но в основном не позволялы ничего больше чем избавление от самых сроч-ных проблемах. Негативные последствия плохих предворительных условиях для раз-вивания просвещения сносили, прежде всего, Серби: в отличие от хорватских уездов, в которых неграмотность было более редко явление, самое большое количество негра-мотных было зарегистрировано, именно, в сербских уездов. Это, конечно, сербскую общность держало в состоянии перманентной и вымоганой неразвитости, препятствуя движение и подъем ее членов на общественной ступеньке, воспрепятствуя возвышение общего культурного уровня, развивание культуры жизни и увеличение жизненного уровня, сильно замедляя превышение неравномерности, которая обременяла хорват-ский и целый югославский простор.

Милић Ф. Петровић УДК 94(497.11+497.16)„1918/1941“

Рашка област у југословенској држави 1918–1941.

Стање и проблеми

АПСТРАКТУМ: У раду се даје преглед друштвено-економског стања и проблема у Рашкој области за време Краљевине Југо-славије: недостатак савремених путева и комуникација, при-вредна и друштвена неразвијеност и запостављеност ове обла-сти од стране државног руководства, на шта су указивали ис-такнути интелектуалци – професори, адвокати, посланици, новинари и други појединци. КЉУЧНЕ РЕЧИ: Рашка област (Санџак), административна припадност, избори, становништво, судство, тужилаштво, правобранилаштво, финансијске управе Османска управа на Балкану до 1912. није водила бригу о привредном

развоју и културно-просветном уздизању земаља које је освојила и ставила под своју управу, посебно најудаљенијих. Тако је Рашка област од некада развијеног државотворног и духовног средишта српског народа постала не-развијена провинција под турском управом, са заосталим аграрним односи-ма, без индустрије и здравствених институција, са врло мало школа и дру-гих културно-просветних установа. Била је то земља у којој су царовали не-правда, насиље и терор и експлоатација; земља у којој турска власт није чи-нила ништа да уведе ред, мир, личну безбедност и имовинску сигурност, једнакост и право свих поданика, просперитетне привредне односе. После ослобођења од Османлија (1912) уследило је страдање народа и пустошење имовине и културних добара од стране Аустро-Угарске и Немачке у Првом светском рату. Након тога требало је много средстава, рада и времена да би се ухватио корак са развијеним крајевима новоствореног Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.

Власти југословенске државе усмериле су се на решавање основних питања нове државе: државно уређење земље, организација, устројство и развој државне управе, међунационални и политички проблеми, организа-

Милић Ф. Петровић, Рашка област у југословенској држави 1918–1941 91

ција и оживљавање привреде у сложеној међународној ситуацији и социјал-ним приликама у земљи. У таквим приликама није се могла посветити по-требна пажња бржем развоју привредно неразвијених и у рату опустошених крајева. У целом међуратном периоду високи државни функционери ретко су залазили у Рашку област. На привредну неразвијеност и тешке услове живота стидљиво и недовољно указивали су окружни, срески и општински чиновници из ове области, културно-просветни радници и ретки новинари, истичући да се не ради о турском санџаку, већ о историјском језгру српске државе и нације, које има политичку и културну важност а које грца у зао-сталости и немаштини. Међутим, указивања на потребу решавања привред-ног и културно-просветног развоја овог подручја остала су без резултата. Наслеђена заосталост и удаљеност од државног средишта тешку су превази-лажени. На важност и запостављеност колевке српског народа указивали су истакнути интелектуалци Краљевине Југославије.

Милан Кашанин, историчар а касније директор Народног музеја у Бе-ограду, у тексту Један заборављен крај Санџак (са наднасловом „У колевци српског народа“ и поднасловом „Рђави путеви – и немогућа администраци-ја“), између осталог пише:

„Тај лепи крај са ружним турским именом... Он је некад био најзнат-нији у српској земљи; ту се формирао српски народ; ту је поникла прва срп-ска држава; и први уметнички споменици српски створени су у овом крају; овде се мислило и радило неколико столећа за цео наш народ. Данас као да нема тога краја. И не говори нико о њему... Санџак је одсечен од целог све-та, заборављен и од бога и од људи... Није ни чудо. Нити је Санџак на гра-ници, па да нам га неко спори, нити је немиран и тражи нешто за себе. Што да се неко о њему брине, кад он ћути? И што му се нешто даје, кад он не уцењује? Не знају људи ни куд би с њиме: нити спада у Србију, нити у Ју-жну Србију; нити је Херцеговина ни Црна Гора. Нису му одређене границе. Што је то Санџак? Санџак то је слепо црево у организму наше државе. Же-лезницу и аутомобил нешколоване Санџаклије знају по слици и причању, и по описима посланика... највише се иде пешке или на коњу... Реке се газе као у песми, било да се пређу коњем, било да се човек изује... пут од Бије-лог Поља до Колашина прави се већ седам година. Главно је да има наде да ће он бити за још толико времена – ако виле и време дотле не покваре ово што је начињено до сада ... ко путује из Пријепоља за Нови Пазар тај не иде за Сјеницу, него лепо иде на Увац, узме воз и, преко Вишеграда и Ужица, оде у Краљево и одатле се спусти на Ибар ... писмо у Бијело Поље стиже из Београда у исти дан кад у Америку, а Париз прима београдске новине у исто време кад и Пријепоље ... Невероватно је али је сушта истина да варош Пријепоље и околина имају: 1) Поштанску дирекцију у Сарајеву, 2) Грађе-винску дирекцију у Крушевцу, 3) Окружну финансијску управу у Новом Пазару, 4) Духовни суд у Призрену, 5) Команду дивизијске области на Це-тињу, 6) Великог жупана у Ужицу ... Нигде ни у једном нашем крају, нема


толико и таквих уметничких споменика колико у Санџаку, али се за њих ништа не чини, ни да се проуче ни да се очувају ...“1

Адвокат др Василије Зиндовић у тексту Политичка и културна ва-жност Санџака истиче да ова област „данас нема оне важности која би му припадала по средишњем положају у држави. Разлог томе је што апсолутно нису изграђене комуникације ... предео је кршевит ... те представља у нашој држави пасиван крај ... нема једног географског центра, нема ни једне ва-жне саобраћајне артерије ... људи у Санџаку се слабо познају, 60–70% а не-где и 80% становника једног града не познаје становништво другог сусед-ног града ... велика је нетрпељивост једног града према другом ... села су Санџака разбијеног типа и не представљају никакву ни економску ни мо-ралну целину ... О некој санџачкој привреди нема ни говора. Санџак проду-цира само оно што му треба за своје потребе ... Земљорадња је на ниском ступњу ... Становништво је Санџака релативно на добром степену културе. Нарочито се истичу Пријепоље и Пљевља ... Стари српски владари подиза-ли су манастире (преко 50) из два разлога: из разлога поштовања према овој покрајини, која се у свим споменицима зове „коренита земља Српска“ а из разлога политичко-верског и културног. Претила им је опасност од богуми-ла и католика ...“2

Сретен Вукосављевић, истакнути интелектуалац из Пријепоља, у тексту Из историје народа у Санџаку пише да је „и Санџак један од оних гусларских крајева, у којима се много прича и пева о старини“, али „у та-квом једном крају нема скоро никакве локалне традиције“, зато што сви дошљаци нису из истог краја, нису у исто време дошли и нису се прила-годили једни другима. „Нису се прилагодили на подручје на које су се доселили ... Раније становништво одселило се ... одселило се и однело собом своју културу, свој развијени друштвени живот ... чак су име своје Рашани и Рас они понели са собом а нама је наметнут после ратоборни назив Санџак и Санџаклије ...“3

Један од аутора који је писао о овој области био је и Милан Бандовић. Он је у листу „Санџак“ објавио чланак Схватање инфериорности Санџака и Санџаклија.4

О предностима људи рођених у Рашкој области писао је професор Пље-ваљске гимназије Ђорђе Киселиновић у чланку Најбољи позив за интелектуа-лаца са тромеђе. Он, између осталог, каже: „Откако сам ја овде за четири го-дине око 250 интелектуалаца матурирало је у Пљевљима. Сви се они чуде, ко-ме позиву да се посвете, јер већ је свуда у нашој држави пуно. Међутим, инте-лектуалци са тромеђе имају једно преимућство којим се не користе ... овде и

1 Време, Београд 21. децембар 1925. 2 Санџак, Пријепоље 1. септембар 1933. 3 Исто, бр. 22, 1933. година. 4 Исто, бр. 26, 1933. година.


прости народ говори књижевним језиком... Становници тромеђе имају преи-мућство што још од мајке науче чисти књижевни говор. Зато они могу бити учитељима књижевног језика ... свима онима који су од своје мајке учили дру-га наречја ... па морају учити књижевни језик у школи ... најприродније је да овдашњи матуранти студирају на Универзитету српскохрватски језик ... Међу-тим, шта видимо? Од 250 ђака, који су одкако сам овде свршили виши матур-ски течајни испит, ни један не студира славистику ...“5

О положају Санџака и његовим привредним могућностима, историчар и директор Пљеваљске гимназије Владислав Нешковић наводи да је ово подруч-је у „првој српској држави у националном, културном и економском погледу било постоље сили Немањића ... а ова је област својим централним положајем, чврсто изграђеном националном свешћу, стално свежим успоменама и најве-ћим народним реликвијама, била најмоћнији народни ослонац и нада за време робовања под Турцима све до Карађорђевог устанка ...“6

О српској земљи – Рашкој области огласио се и Пљевљак Јован Дра-гутиновић. У првом делу текста Приказујемо вам Санџак пише о Санџаку као историјском језгру српске државе и културе, о његовом геостратешком положају и културно-просветним приликама. Између осталог истиче:

„Та историјска славна, класична Рашка данас највећим својим делом носи скорашње, бесмислено турско име Санџак ... Таквих је округа било као што је познато више ... али су све друге области одбациле тај назив... У географском смислу данашњи је Санџак ужи појам од Рашке ... О Санџаку (Рашка) се има скроз погрешно мишљење ... Санџак није пасивна област и ово веровање треба сматрати савршеном заблудом ... Санџак је био потпуно лишен комуникација, био је природно одвојен од света и тим су биле њего-ве иначе огромне привредне могућности скучене ... У њему се срета савр-шена хомогеност, етнички, расно и физички врло здрав елеменат, који је природно врло интелигентан, национално већ давно дефинитивно изграђен и свестан ... Интересантна је та област у којој се још увек словенска госто-примљивост и домаћинство сматра основном врлином ... Ваљда због своје изолованости и слабих страних утицаја тадашња народна култура је при-родни наставак и континуитет некадашње рашке културе ... Међутим, данас се и тамо осећа убрзање. Почињу се у многим селима ближе вароши јавља-ти сеоске соколске чете. На по неким се местима сусрећу читаонице, држе се предавања, оснивају се задруге свих врста, нарочито сточарске и наба-вљачке, набављају се алати, боље семе, калеме се воћке, а по негде се проба са вештачким ђубретом. Сељак чита новине, гласник Црвеног крста, народ-не песме; пажња се обраћа и на хигијенске и здравствене прилике села; са-

5 Исто, бр. 44, 1933. година. 6 Исто, бр. 43, 1934. година.


нитетски референти редовно обилазе свој срез, прегледају и лече, копају се хигијенски бунари и подижу чесме ... отварају домаћински течајеви ...“7

У другом делу текста Приказујемо вам Санџак Драгутиновић се бави привредом подручја и наводи да „треба дотакнути његове проблеме и мо-гућности и недостатке ... Санџак заузима скоро трећину Зетске бановине ... Цела долина Лима ... сточарство је аутохтоно и условљено је природом са-мог земљишта и климе ... уз то Санџаклија има пуно смисла и љубави за га-јење стоке и њој придаје велики значај, па зато је не само главна грана зани-мања него и главни део богатства поред земље, по чијој се количини одре-ђује ранг, ступањ и положај домаћинства ... Цела долина Лима и Рашке и по квалитету и по квантитету свога жита стоје напоредо са најплоднијим краје-вима наше земље ...“

Драгутиновић је писао о природним везама Рашке области са сусед-ством, указујући на то да и поред „све важности и огромне улоге коју је Санџак играо у историји и коју има и данас он је још увек апсолутно лишен оних саобраћајних могућности и путева који би морао имати и по своме по-ложају и по значају. Све што се у том смислу говори јесте неколико аутомо-билских путева између појединих паланки, коњских каравана, козијих и пе-шачких стаза. А поред свих настојања и пројеката ... у Санџаку нема пруге, он је одвојен од света ... И уколико има аутомобилских путева саобраћај је јако отежан скупим ценама што долазе од високих царина градских општи-на. Зато су се могли још онако одржати колари и коњски каравани. Данас има Санџак један једини крак жељезничке пруге и то само од Дрине до Прибоја (свега две станице) који ћемо назвати санџачки црвуљак који је по-кушао да веже Санџак са Босном ... Ми налазимо још 1875. у говору мини-стра спољних послова (Аустро-Угарске – прим. М. П.) жељу: „Раздвојити Србе из Србије и из Црне Горе, узети под утицај главну спону те две само-сталне државе. Новопазарски санџак, срце старе српске државе и седиште здраве расе“. Аустроугарски министар спољних послова, барон Ерентал, ка-сније је у говору 1908. рекао: „... свеза аустроугарских железница са тур-ским железницама код Митровице даће новог полета економском развоју македонског вилајета ... Та би железница кроз Санџак била дуга 150 км и била би наставак босанске железнице која би ишла преко Рогатице на Увац, додиривала би аустроугарске војне гарнизоне на Лиму, у Прибоју и у При-јепољу и преко Сјенице и Новог Пазара ишла би до Митровице ... Питање железнице у Санџаку је постало актуелно и после ослобођења. Тако се код Пашића неколико пута покушавало од 1921. до 1923. год. И др Цвијић је имао и план и профил за трасу пруге која би повезивала Босну преко Санџа-ка са Скопљем, али се још чека. Да је то већ било, била би можда другачија и судбина Санџака. Поред овог Санџак има још одличну везу и на југу са Црном Гором преко тарског проширења и повије између Бијелог Поља и Мојковца куда су столећима ишли војни походи, трговачки транспорти и 7 Идеје, бр. 18, Београд, 16. март 1935.


миграционе струје у Санџак и даље, а преко кога је економски најача лим-ска долина упућена да сервира своје жито, воће и поврће Црној Гори које се тамо разграбе и које у једном смислу значи црногорски душник. Затим на југу долази прелаз на Лиму код Берана и хајдучки прелаз на Левер Тари из-међу Бобова и Премћана. Значај овог последњег је оценио и краљ Алексан-дар приликом путовања 1932. год. и наредио да се направи пут Шавник–Пљевља чији се мост на Тари прави ... Најважнија је веза Санџака долином реке Ибра између Краљева и Новог Пазара којим је дошао у додир са Поду-нављем – Поморављем“.

Као нужност времена Драгутиновић је сматрао да је потребно изгра-дити започету пругу долином Лима: Прибој – Мојковац – Митровица са краком до Краљева „чиме би се задовољио један велики део Санџака, а која би била од огромног национално-државног интереса. Њоме би се можда ре-шио и један важан стратегијски проблем, јер ће можда још бити војних по-хода и ратова.“8

О значају Рашке области писао је и дипломата, политичар и истори-чар Јован М. Јовановић Пижон:

„Када се дизала Србија, куд је вукла Карађорђа, куд је српска војска пошла? У Санџак. Он је био веза између Срба који су били у 19. веку расту-рени у неколико држава. Што је радила Аустро-Угарска 1878? Обезбедила себи Санџак, као пролаз за Солун у њеноме наступању у Стару Србију и Маћедонију. И докле га је, како тако, држала у рукама дотле је ишло за њу којекако; али кад је 1908. напустила гарнизоне у Санџаку и одрекла се пра-ва, макар и оспорених од европских сила, из Берлинскога уговора она је по-шла у суноврат. Немачки је цар казивао тада да је то највећа глупост што је могао учинити. Балкански ратови вратили су прекинуту везу између Срба у Црној Гори и у Србији и припремили уједињење Срба. Велики рат је довео стари Санџак у велику Југословенску државу. У тој држави његова улога имала је бити велика: он је требало да буде и веза и мост између западних и јужних крајева ... Њему је била намењена и друга улога, улога смештаја онога што служи државној одбрани. Он је требало да буде расадник добре расе, оног здравог, лепог, патријархалног, борбеног, отпорног српства чији су преци насељавали Шумадију. Он је могао бити извор и доброга воћа, до-бре стоке и мљекарник ... па зашто није био. На почетку изграђивања дана-шње југословенске државе, колико се сећам, говорено је нашим државници-ма, говорено је и краљу Александру. Др Јован Цвијић је о томе говорио са Н. Пашићем; а и сам сам разговарао са краљем Александром, наводећи увек на грађење железнице кроз Санџак. У тој железничкој вези између Босне и Херцеговине кроз Санџак и до Скопља гледало се тада као један од најбо-љих начина на решење питања Повардарја. И Пашић и краљ Александар слагали су се са тим, али нису много предузимали. Буџет није био сметња;

8 Исто, бр. 19, 23. март 1935.


ствар је била можда од двеста милиона динара; сметња је била друга. Речи краља Александра биле су ове „јесте требало би; али Срби могу да чекају, треба најпре гледати Хрвате и Словенце; они не би разумели зашто 100.000.000 динара за крше у Санџаку и Црној Гори. Срби ће разумети и че-каће ...“ Од тада па до данас Срби у Санџаку и Црној Гори су чекали, стр-пљиво чекају још. Они немају путеве, немају железнице, не мостове, не школа, не пољопривредних кредита ...“9

Две године касније судија Душан С. Станић у тесту Национални Сан-џак – шта очекује овај крај који је увек носио свој крст заједно са нацијом написао је:

„... Ова је покрајина историјско језгро новостворене југословенске др-жаве. Нарочито овај централни део класичне Рашке, који је био жижа наше националне свести и државне централизације, дао је својим етнографским особинама, историјским, моралним и политичким вредностима изразиту основу и крупан прилог нашем народном јединству. Одавде се за време Не-мањића управљало државом, црквом и душама људским. Каже се за про-шлост која није записана да не постоји. Овде је она добро урезана. У овом крају постоје светли докази ... Али цео крај је приметно заостао како у еко-номском тако и у културном погледу. Иако има доста шуме, стоке и сточ-них производа то му не доноси рентабилност и не помаже, јер је саобраћај-но неприступачан. Значи кад би му се изградили добри путеви, од пасивне области постао би активан. Без доброг саобраћаја сва богатства, која у себи крије, остају мртав капитал. Због тога изградња путева кроз Санџак јесте је-дан проблем од великог значаја. То је питање сада актуелно. У пројекту је подизање Јадранске пруге, од које овај крај очекује свој културни и економ-ски препород. Она би подигла привредну делатност његову. Био би обезбе-ђен извоз шумске грађе и пласирање на разна тржишта стоке и сточних про-извода. Поред тога, и туризам ће се развијати, јер овај крај обилује природ-ним лепотама које остају неоткривене, јер су неприступачне ... Са решењем саобраћајних проблема у овој крају, кренуће са мртве тачке послови и трго-вачки промет његов. Према данашњем стању чаршија је у Санџаку оронула. Овде живи патријархални и честит свет. Тип демократске расе, прав и те-лом и душом, који зна и за бога и за образ, који за сваку своју работу поми-шља: шта ће гусле казати? Тако је он имање изгубио, али је образ очувао. Усред привредне кризе пропали су многе занатлије и трговци али су часно спустили ћепенке ...“10

Кад се посматра простор Рашке области за време Краљевине Југосла-вије/СХС неопходно је сагледати основне сегменте друштвеног и привред-ног живота за период 1918–1941. године.

9 Нови Санџак, Пријепоље, 1. децембар 1937. 10 Правда, Београд, 22. март 1939.


Административна припадност После ослобођења Србије и Црне Горе, у јесен 1918. појачани су на-

пори за њихово уједињење у једну државу. Ови напори реализовани су на Великој народној скупштини српског народа у Црној Гори 13/26. новембра 1918. у Подгорици када су донете четири историјске одлуке: 1) да се краљ Никола Петровић Његош и његова династија збаце са црногорског престо-ла; 2) Црна Гора са братском Србијом уједини у једну државу под династи-јом Карађорђевића, те тако уједињена ступи у заједничку отаџбину троиме-ног народа Срба, Хрвата и Словенаца; 3) изабере Извршни народни одбор од пет лица, који ће руководити пословима док се уједињење Србије и Црне Горе не оконча; 4) о скупштинској одлуци известе бивши краљ Црне Горе Никола Петровић, влада Краљевине Србије, пријатељске споразумне силе и све неутралне државе.

Посланици за Велику народну скупштину бирани су по окрузима. Округ пљеваљски заступали су: варош Пљевља др Јаков Зарубица и игуман Серафим Џарић; Срез пљеваљски: свештеник Саво Вукојичић, окружни муфтија Дер-виш Шећеркадић и судија обласног суда Омер-бег Селмановић; Срез Шахови-ћи: правник Милан Бајић, поседник Хамди бег Хасанбеговић и суплент пље-ваљске гимназије Митар Обрадовић; Срез бољанићки: трговац Алекса Бајић, судија обласног суда Махмуд бег Мановић и учитељ Прокопије Шиљак. Про-копије Шиљак и Омер бег Селмановић били су опуномоћени чланови делега-ције која је на челу са митрополитом Гаврилом Дожићем влади Краљевине Ср-бије и краљу Петру Карађорђевићу, односно регенту Александру у Београду предала одлуке скупштине у Подгорици о уједињењу Црне Горе и Србије.

Округ берански заступали су: за Срез берански: Милосав Раичевић бивши министар, Богдан Обрадовић учитељ и Тома Јоксимовић учитељ; за Срез рожајски: Прокопије Вековић протосинђел, Љубомир Поповић инже-њер и Никола Цемовић судија; за Срез бјелопољски: Александар Бајовић учитељ, Кирило Балшић свештеник и Никола Мићовић студент права; за варош Бијело Поље: Андро Станић трговац; за Срез будимљански: Радосав Јоксимовић писар капетански, Милић Поповић срески капетан и Вукајло Девић учитељ; за Срез коритски: Милан Поповић учитељ, Мило Делевић окружни судија и Милош Поповић учитељ; за варош Беране Александар Поповић, председник општине.

Извршни народни одбор од 5 чланова у суштини је био привремена влада у Црној Гори. Сви ранији органи власти били су распуштени. Задатак овог тела био је да решава питања у вези са уједињењем, пружа отпор про-тивницима уједињења, брине о исхрани становништва и снабдевању. Вели-ка народна скупштина је усвојила програм привременог рада до коначног сједињења Црне Горе са Србијом, који је сачинио Извршни народни одбор


у саставу: војвода Стеван Вукотић, Марко Даковић, Спасоје Пилетић, Лазар Дамјановић и Ристо Јојић.11

Указом регента Александра од 7. децембра 1918. Народна скупштина Краљевине Србије наставила је рад до конституисања Скупштине Краљевства СХС. Са радом су наставили и извршни органи покрајинских скупштина. На основу указа регента Александра од 24. фебруара 1919. изабрани су делегати свих постојећих скупштина, односно њихових извршних органа. Они су Бео-граду 1. марта 1919. конституисали Привремено народно представништво Кра-љевства СХС. Црна Гора је у заједничком парламенту била заступљена са 12 посланика из састава Велике народне скупштине у Подгорици. Јужну Србију, у коју је била укључена и Рашка област, после избора заступала су 24 посланика. Из Пријепољског округа изабрани су професори: Алекса Станишић и Никола Минић, директор Пљеваљске гимназије, из округа Рашка Сали-бег из Новог Пазара и др Александар Павићевић, срески лекар.

Према Закону о изборима, изборни окрузи на свим следећим изборима у Краљевству/Краљевини СХС, односно Краљевини Југославији били су исти као административни окрузи, са изузетком административних округа у Рашкој области: Пријепоље, Пљевља, Бијело Поље и Беране. За њих је изборним зако-ном одлучено да буду један изборни округ под називом: Пријепољско-пљеваљ-ско-бјелопољско-берански изборни округ. Звечански округ и Рашки округ по-стали су један округ под називом Округ звечанско-рашки. Међутим, код ових изборних округа дошло је до промене приликом избора народних посланика 1931. године. Том приликом народни посланици бирани су према следећим из-борним срезовима: милешевско-прибојски, андријевачки, сјеничко-нововаро-шки, беранско-бјелопољски и фочанско-пљеваљски.

На изборима одржаним 28. новембра 1920. за народне посланике иза-брани су:

У Округу пријепољско-пљеваљско-бјелопољско-беранском: – Сретен Вукосављевић, учитељ и инспектор за аграрну реформу из Прије-поља на демократској листи 1 – Михаило Куртовић, учитељ у Пљевљима, на демократској листи 1 – Мустафа Салихбеговић, муфтија у Бијелом Пољу, на муслиманској листи – др Павле Чубровић, доцент Универзитета у Београду као квалификовани посланик.

У Округу звечанско-рашком изабрани су: – Мехмед Алија Махмутовић, муфтија из Новог Пазара на џемијетској листи – Григорије Божовић, чиновник из Придворице, на демократској листи

- Спасоје Нићифоровић, земљорадник из Подстења на радикалној листи – Етхем Булбуловић, студент из Сарајева, на комунистичкој листи – С. Настасијевић, министар на расположењу из Београда.12

11 Јован Бојовић, Подгоричка скупштина 1918 – документа, Горњи Милановац 1989.


На изборима одржаним 18. марта 1923. у Округу пријепољско-пље-ваљско-бјелопољско-беранском за посланике су изабрани: – Сретен Вукосављевић, учитељ, на листи Самосталне демократске странке – Светомир Борисављевић, адвокат, на демократској листи – Дервиш Шећеркадић, окружни муфтија на џемијетској листи

У Округу звечанско-рашком изабрани су: – Аћиф Ахметовић, трговац, на џемијетској листи – Ферад бег Али Драга, индустријалац, на џемијетској листи – Рифат Ру-шид, рентијер, на џемијетској листи – Шабан Мустафа, трговац, на џемијетској листи.13

На изборима одржаним 8. фебруара 1925. у Округу пријепољско-пље-ваљско-бјелопољско-беранском изабрани су: – др Милош Трифуновић министар вера, на радикалној листи – Хусејин Јусуфспахић, поседник на радикалној листи – Милутин Јелић, професор у Пријепољу

У Округу звечанско-рашком изабрану су: – Григорије Божовић, бивши инспектор министарства, на листи Самостал-но-демократске странке – Живко Шушић, адвокат – Милан Топаловић, трговац, на радикалној листи – Спаса Нићифоровић, земљорадник, на радикалној листи.14

На изборима одржаним 11. септембра 1927. у Округу пријепољско-пљеваљско-бјелопољско-беранском изабрани су: – Михаило Драгашевић, учитељ у Пљевљима, на демократској листи – Хашимбеговић Мухамед, трговац, на демократској листи – др Павле Чубровић, доцент Универзитета у Београду

У Округу звечанско-рашком изабрани су: – Драгомир С. Обрадовић, министар, на радикалној листи – др Мехмед Спахо, министар, на листи Југословенске муслиманске организације – Живко И. Шушић, адвокат, на радикалној листи – Радослав Брушура, предузимач, на радикалној листи.15

На изборима одржаним 8. новембра 1931. изабрани су: – Војислав Ненадић, трговац у Пљевљима и Шукрија Куртовић, генерални инспектор „Шипада“ из Сарајева у Фочанско-пљеваљском изборном срезу

12 Статистички преглед избора народних посланика за Уставотворну скупштину Краљеви-

не СХС, извршених на дан 28. 11. 1920, издање Уставотворне скупштине, Београд 1921. 13 Статистика избора народних посланика Краљевине СХС, одржаних 18. 3. 1923, редиго-

вао др Лаза М. Костић, издање Народне скупштине Краљевине СХС, Београд 1924. 14 Статистика избора народних посланика Краљевине СХС, одржаних 8. 2. 1925, изда-

ње Народне скупштине Краљевине СХС, Београд 1926. 15 Статистика избора народних посланика Краљевине СХС, одржаних 11. 9. 1927, изра-

дио др Лаза М. Костић, издање Народне скупштине Краљевине СХС, Београд 1928.


– Филип Цемовић, окружни начелник у пензији из Бијелог Поља у Беран-ско-бјелопољском изборном срезу – Војо Куртовић, адвокат у Пријепољу у Милешевско-прибојском изборном срезу; – Страхиња Борисављевић, трговац у Новој Вароши у Сјеничко-но-воварошком изборном срезу – Филип Цемовић, окружни начелник у пензији у Беранама, у Беранско-бје-лопољском изборном срезу – Милутин Јелић, професор универзитета у пензији у Београду, у Звечан-ско-рашком изборном срезу.16

На изборима одржаним 5. маја 1935. на радикалној листи Богољуба Јев-тића у Округу пријепољско-пљеваљско-бјелопољско-беранском изабрани су: – Војислав Ненадић, трговац у Пљевљима – Јоксимовић Зарије, председник општине Беране – Микић Сава, из Бијелог Поља, пензионер.17

На изборима одржаним 8. децембра 1938, у Округу пријепољско-пље-ваљско-бјелопољско-беранском на листи ЈРЗ-е изабрани су: – Шефкија Селмановић, трговац у Пљевљима – Мухамед Хашимбеговић, трговац у Пријепољу – Зарија Јоксимовић, председник општине Беране – Јусуф Ћоровић, трговац и поседник у Срезу бјелопољском – Тихомир Шарковић, у Срезу штавичком – др Слободан Пурић, у Срезу нововарошком.18

Указом регента Aлександра о проширењу важења устава и свих закона Краљевине Србије на јужне крајеве ослобођене и присаједињене у току Бал-канских ратова од 30. јуна 1919,19 Устав од 5. јула 1903. са свим законима Кра-љевине Србије проширен је на 16 округа на југу земље. Од тог дана престале су да важе специјалне уредбе и прописи који су донети за ослобођене и приса-једињене области после Балканских ратова. Овим прописом Рашка област, за-једно са Косовом и Метохијом и Македонијом, сврстана је у Јужну Србију, ка-ко су тада називани ови крајеви. Касније (28. фебруара 1922) ова уредба заме-њена је Законом о проширењу важности свих закона Краљевине Србије на ослобођене и присаједињене области после Балканских ратова.20

После ослобођења (1918) до 1922. у целом Краљевству СХС задржана је административна подела земље. У Рашкој области задржани су постојећи окру-зи: пљеваљски, пријепољски, бјелопољски, новопазарски (рашки) и берански.

16 Статистика избора народних посланика за Прву југословенску народну скупштину,

одржаних 8. 11. 1931, израдио Милоје М. Сокић, Београд 1935. 17 Статистика избора народних посланика за Народну скупштину Краљевине Југосла-

вије, издање Народне скупштине Краљевине Југославије, Београд 1938. 18 Народно представништво Краљевине Југославије, Београд 1939. 19 Службене новине КСХС, бр. 68/1919. 20 Исто, бр. 142/1922.


У складу са Видовданским уставом из 1921. прва административна поде-ла Краљевине СХС извршена је Уредбом о подели земље на области од 26. априла 1922, која је имала снагу закона.21 Према овој уредби Рашка област по-дељена је у две мање области: Ужичка област (окрузи: ужички, бјелопољски, пријепољски и пљеваљски) и Рашка област која је обухватала све остале окру-ге овог подручја. Округе су сачињавали срезови, а срезове градови и општине. Области су биле правна лица са посебним буџетом и две власти: државном и самоуправном. На челу државне власти у области стајао је велики жупан, као највиши политички представник владе и орган централне државне управе пре-ко кога је она остваривала државни програм. Органи самоуправне власти били су обласна скупштина и обласни одбор који су бринули о финансијама, при-вреди и јавним службама, прикупљали статистичке податке, подносили изве-штаје и давали мишљење о законским прописима. Срез је био јединица локал-не самоуправе са својством правног лица, на челу са среским начелником као вршиоцем опште управе и органима среске самоуправе (среском скупштином и среским одбором). Подела земље на области важила је до увођења личне вла-давине краља Александра (1929), када су укинуте области и успостављено де-вет бановина које су биле нове административно-територијалне јединице.22 Ра-шка област је припадала Зетској бановини са седиштем на Цетињу. Подела зе-мље на бановине остала је до 1941. године.

Према званичном Шематизму Зетске бановине23 из 1931, статус гра-да-вароши у Рашкој области имали су: Цетиње – седиште бановине, Пље-вља, Пријепоље, Нова Варош, Бијело Поље, Сјеница, Нови Пазар и Беране. Шаховићи су имали статус варошице. Срезови су били: пљеваљски, миле-шевски, прибојски, нововарошки, сјенички, бјелопољски, рожајски и беран-ски. Општине су се делиле на варошке и сеоске.

Попис становништва У Рашкој области, као и у другим областима које су до 1912. биле под

турском управом и у Краљевини Црној Гори до 1918, није вршен попис ста-новништва. За ове територије постојали су само одређени подаци о броју домаћинстава, на основу којих се грубом проценом долазило до оријентаци-оних података о броју чланова домаћинства, врсти и броју стоке, сточних и других пољопривредних производа. Из Првог светског рата Србија и Црна Гора су изашле са великим губицима у становништву, материјалним и кул-турним добрима. Државне потребе новостворене југословенске државе изи-скивале су да се изврши попис и успостави државна статистика која би ко-рисно послужила државној управи.

21 Исто, бр. 142/1922. 22 Исто, бр. 232, бр. 261 из 1929. 23 Илустровани званични алманах – Шематизам Зетске бановине из 1931.


На основу одлуке о попису становништва од 31. марта 1920. први по-пис организован је 31. јануара 1921. Јужна Србија (Рашка област, Косово и Метохија и Македонија) била је једна од седам југословенских покрајина које су пописиване. Попис је обухватио становништво, зграде, станове, сто-ку, служење у војсци и учешће у ослободилачким ратовима 1912–1918.

Према попису становништва из 1921. становника у Рашкој области било је: 1. Округ Беране (срезови: Беране, Будимља, Рожај) 23.864 становни-

ка, од којих православних 19.970, муслимана 8.822 и римокатолика 71. 2. Округ Бијело Поље (срезови: Бијело Поље и Лозна) 26.147 станов-

ника, од којих православних 12.022, муслимана 14.105 и католика 19. Град Бијело Поље 3.300: православних 1.008, муслимана 2.234; срез Сјеница 22.503, православних 8.641, муслимана 13.820 и католика 24; срез Штавица 12.864, православних 1566, муслимана 11.307.

3. Округ Пљевља (срезови Пљевља и Бољанићи) 26.798, православ-них 17.306, муслимана 9.356, католика 134. Општина Пљевља 6.356, право-славних 2.287, муслимана 3.933, католика 134.

4. Округ Пријепоље 42.322, православних 24.570, муслимана 17.719, католика 27. Општина Пријепоље 3.329, православних 140, муслимана 2.360; срез Милешева 15.639, православних 7.238, муслимана 8.401; срез Нова Варош 9.718, православних 8.035, муслимана 5.195, католика 4.

5. Округ Рашка 72.365 становника, православних 28.723, муслимана 43.361, католика 51; срез Дежева 25.803, православних 16.864, муслимана 8.939; општина Нови Пазар 11.185, православних 1.652 , муслимана 9.295.

6. Округ Андријевица 24.624 становника, православних 18.154, му-слимана 608.24

Становништво по срезовима према попису од 31. марта 1931. р.бр. срез православних муслимана римокатолика укупно

1. Андријевица 19.443 7.403 375 27.221 2. Беране 18.523 12.765 162 31.003 3. Бијело Поље 20.102 12.756 40 32.907 4. Дежева 24.376 17.416 114 42.159 5. Милешева 12.642 10.927 36 23.606 6. Нова Варош 10.731 1.488 29 12.248 7. Пљевља 23.698 9.187 298 33.196 8. Сјеница 11.992 16.265 7 28.264 9. Прибој 10.008 6.011 49 16.070

10. Штавица 2.711 13.889 5 16.60225 Укупно 154.226 107.656 1115 247.004

24 Дефинитивни попис становништва од 31. 1. 1921, Сарајево 1932. 25 Дефинитиван попис становништва од 31. 3. 1931, Београд 1937 и 1938.


Становништво по занимању према попису од 31. марта 1931.

р.бр. срез самостални чин. радн. над шегрти запос. издрж. и закупци и нам. и слуге лица лица

1. Андријевица 4.977 365 417 187 10 12.019 15.141 2. Беране 5.312 427 322 310 21 13.356 17.647 3. Бијело Поље 5.695 277 170 486 20 13.472 19.400 4. Дежева 5.782 418 466 1.480 113 18.727 23.432 5. Милешева 3.888 239 206 308 27 9.815 13.791 6. Нова Варош 1.640 109 102 224 10 5.148 7.100 7. Пљевља 5.396 500 631 381 58 13.712 19.484 8. Прибој 2.631 101 74 216 26 6.699 9.371 9. Сјеница 3.926 166 137 492 24 12.804 15.488 10. Штавица 2.507 86 86 19 1 7.292 9.31026

Укупно 41.759 2.688 2.544 4.216 300 114.038 150.164 Становништво по писмености према попису од 31. марта 1931. р.бр. срез бр. становника писмени неписмени 1. Андријевица 27.221 35,5 % 64,3 % 2. Беране 31.003 30,9 % 69,1 % 3. Бијело Поље 32.907 27,7 % 72,3 % 4. Дежева 42.159 21,4 % 78,6 % 5. Милешева 23.606 24 % 76 % 6. Нова Варош 12.248 37 % 63 % 7 . Пљевља 33.116 31 % 68 % 8. Прибој 16.070 18,6 % 81 % 9. Сјеница 28.292 17,2 % 82,8 %

10. Штавица 16.602 10 % 89,2 % 27 Укупно Писменост становништва по бановинама 31. јануар 1931. 1. Дравска 94,4% 2. Дринска 37,9% 3. Дунавска 71,9% 4. Моравска 38% 5. Приморска 42,6% 6. Савска 72,3% 7. Вардарска 27,4%28 8. Зетска 34% 9. Управа града Београда 89,1%

26 Исто. 27 Исто. 28 Исто.


У Краљевини Југославији писменост становништва у целини била је следећа:

1921. г. 1931. г. 1. чита и пише 48,5 % 54,8% 2. само чита 1 % 0,6% 3. неписмено 50,5 % 44,6% У попису из 1921. евидентиран је знатан број становника старијих од 100

година: у Пљевљима 33, слична је била ситуација и у Пријепољу, у Беранама, у Бијелом Пољу... И поред бројних епидемија, глади и немаштине, недостатка елементарне медицинске заштите и честих ратова један број људи дочекао је дубоку старост. Биолошки, нација је била здрава и врло витална.

Судство На дан стварања Краљевства СХС (1918) на његовој територији било је

шест правних подручја са различитим законодавством, међу којима и подручје Јужне Србије, односно подручје Великог суда у Скопљу где је било 17 окру-жних судова и Велики суд у Скопљу који је вршио функцију и касационог суда за ово подручје. Постојећи судови наставили су рад и у југословенској држави. Указом регента Александра од 30. јула 1919. и Законом од 30. јуна 1922, Устав од 5. јула 1903. заједно са свим законима раније Краљевине Србије проширен је на 16 новоослобођених округа на југу земље.29

Законом о устројству судова од 12. августа 1919.30 промењен је и до-пуњен Закон о устројству судова Краљевине Србије од 20. фебруара 1865, тако што је у новоослобођеним јужним крајевима формирано 18 првостепе-них судова у већим местима, као и два апелациона суда која су стајала над првостепеним судовима као судови другог и последњег степена, са седи-штима у Скопљу и у Београду.31 Апелациони суд у Скопљу био је надлежан за 18 новоформираних првостепених судова у јужним крајевима. Над вели-ким судом у Скопљу стајао је Касациони суд у Београду. За територију Цр-не Горе до 1912. постојао је Велики суд у Подгорици који је био другосте-пени и коначни суд за ово подручје. После формирања бановина (1929) Управни суд Зетске бановине, која је обухватала и Рашку област, био је у Дубровнику, а Државно тужиоштво32 у Дубровнику и у Котору.

Срески судови постојали су у сваком срезу. Ови инокосни судови врши-ли су судску власт у првом степену, у грађанским парницама, трговачким и ме- 29 Службене новине КСХС, бр. 68/1919. У питању су и окрузи из Рашке области: прије-

пољски, пљеваљски, бјелопољски, берански, рашки, као и делови косовског и звечан-ског округа.

30 Исто, бр. 80/1919. 31 У Рашкој области првостепени судови су формирани у: Пљевљима, Пријепољу, Бера-

нама, Новом Пазару и Митровици. 32 У раду је коришћен изворни термин тужиоштво.


ничним предметима, ванпарничним предметима и предметима извршења, као и у кривичним предметима према наређењу у законима који се тичу тих пред-мета. Срески судови водили су земљишне катастарске књиге и решавали зе-мљишне спорове, уколико то није припадало окружним судовима.

У рад посебних судова за грађанске спорове спадали су и општински (месни) судови као првостепени судови који су судили у свим кривичним грађанским стварима за чије је суђење био надлежан судија појединац. Оп-штински суд био је непосредна власт у општини. Чинили су га: председник, два кмета и деловођа. Суд је вршио полицијску, самоуправну, управну, из-вршну и судску власт, судио је у грађанским споровима и грађанском суд-ском поступку, као и у мањим кривичним делима; управљао општинским имањима и био обавезан да га испише, премери и убаштини; старао се о на-плати општинских прихода; у договору са општинским одбором издавао је доказе о сродности, владању и имовном стању становника у општини; про-писивао општинске таксе; надзирао рад стараоца имања и матичних књига становништва; водио списак чланова општине, списак гласача и пореских обвезника у општини.

Према чл. 109 Видовданског устава из 1921. у породичним и наслед-ним пословима муслимана судиле су шеријатске судије. Све до 1929. ови предмети су били у надлежности првостепених судова. Према Закону о уре-ђењу шеријатских судова и о шеријатским судијама из 1929, „у породичним и наследним предметима муслимана као и у предметима исламских вакуфа врше судску власт у првом степену посебна одељења среских судова, којим је назив Срески шеријатски суд, а другом и последњем степену посебна одељења апелационих судова којима је наслов „Врховни шеријатски суд“.33 Срески шеријатски судови у Рашкој области постојали су у Пријепољу, Прибоју, Пљевљима, Бијелом Пољу, Рожају и Новом Пазару. Казнени завод за Зетску бановину налазио се у Подгорици.

Државно тужиоштво је спадало у правосудне органе у ширем смислу и имало је посебну улогу и организацију. У Зетској бановини постојала су државна тужиоштва у Дубровнику и Котору. У Рашкој области није забеле-жено постојање ових институција, укључујући и среске судове код којих је министар правде могао уредбом установити нарочите вршиоце дужности државног тужиоштва.

Мрежу финансијских установа сачињавали су: Зетска финансијска дирекција у Подгорици; финансијски инспекторати у Пљевљима, Прибоју, Пријепољу, Бијелом Пољу, Новој Вароши, Сјеници, Беранама и Новом Па-зару; главни одељци финансијске контроле у Пљевљима, Прибоју, Пријепо-љу, Бијелом Пољу, Новој Вароши, Сјеници и Новом Пазару; Главна царина у Дубровнику; ПТТ у Новој Вароши, Сјеници, Бијелом Пољу, Шаховићима, Пријепољу, Прибоју, Пљевљима, Беранама, Тутину и Новом Пазару. Креди-

33 Службене новине КЈ, бр. 73/1929.


ти су давани преко овлашћених струковних задруга и банака (Полимска банка А. Д. Пријепоље са главницом од 3.000.000 динара и филијалама у Пљевљима и Сјеници; Новопазарска банка у Новом Пазару са главницом ОД 500.000 динара; Трговачко-привредна банка Нови Пазар са главницом од 500.000 динара; Муслиманска банка у Фочи са филијалом у Пљевљима и главницом од 1.000.000 и Српска банка и штедионица у Фочи са главницом од 1.000.000 динара).34

Напомена: наставак у следећем броју.

Milic F. Petrovic

The Region of Raska within the State of Yugoslavia 1918–1941

Summary

The author starts from the fact that due to long Ottoman occupation, the region of

Raska, from a region which used to be the developed heart of Serbian statehood and spiri-tuality, became an underdeveloped province and as such entered the Yugoslav state in 1918. He further stresses the fact that Yugoslav state authorities between the two World Wars concentrated on solving the issue of the form of the state, the state administrative establishment, on solving national, economic and religious issues and neglected the deve-lopment of economically underdeveloped regions and regions devastated by the war, as the Raska region was. State officials rarely visited this region. Economic underdevelop-ment, harsh living conditions and disregard of the Raska Region, the cradle of Serbian statehood, was indicated by distinguished intellectuals, cultural and public figures, histo-rians, legal experts, lawyers, professors and journalists whose texts he quotes.

Based on archive materials, statistics and other official sources he writes about the administrative affiliation, censuses, the judicial system, economic activities, traffic, the agricultural reform, restriction of state forests, agriculture, trade and crafts, electrifica-tion, education, the health system, associations and clubs, bookshops and libraries, papers and magazines published in the Region of Raska.

Милич Ф. Петрович

Рашка область в югославском государстве, 1918–1941 гг.

Резюме

Автор начинает от сознания, что ради долговременной оттоманской оккупации, Рашка область от прежнего развитого центра сербской государственности и духовно-сти стала неразвытой провинцией и такая вошла в состав югославского государства 1918 года. Потом подчеркивает, что власти югославского государства между двумя во-йнами сконцентрировались на решение формы государственного устройства, устрой- 34 Архив Србије и Црне Горе, 65, ф. 1381; Шематизам Зетске бановине.


ства государственного управления, решание национальных, хозяйственных и религио-зных вопросов, а оставили без внимания развитие хозяйственно неразвитых и в войне разоренных областей, какая была Рашка область. Государственные функционеры рядко заходили в эту территорию. На хозяйственное неразвитие, тяжелые условия жизни и недооценивание области Рашка, которая была колыбель сербского государства, указы-вали выдающиеся интеллигенты, культурные и общественные работники, историки, юристи, адвокаты, профессора и журналисты, чьи тексты цитирует.

На основании архивного материала, статистических данных и других официаль-ных источников пишет о административной принадлежности, переписье населения, су-дебных установлениях, хозяйственных активностях, транспортных условиях, аграрной реформе, ограничиванию государственных лесов, сельскому хозяйству, торговли и ре-месленничеству, электрификации, образованию, здравоохранению, обществах и клу-бах, книжных магазинах и читальных залах, газетах и журналах которые публикованы в области Рашка.

Драгомир Бонџић УДК 378.16(497.11)„1947/1951“

Планови за изградњу Универзитетског града у Београду 1947–1951∗

АПСТРАКТУМ: У раду се на основу архивске грађе и штампе представља неуспешан покушај државе да реализацијом амби-циозног пројекта изградње Универзитетског града у периоду првог Петогодишњег плана ефикасно и целовито реши проблем недостатка радног и животног простора студената, настав-ника и асистената Београдског универзитета.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Студенти, недостатак простора, слушаони-це, лабораторије, домови, изградња, Петогодишњи план, про-јекти, Универзитетски град Један од кључних проблема Београдског универзитета после Другог

светског рата био је недостатак простора за наставу и за смештај и исхрану студената, чији број је из године у годину растао.1 Предратни капацитети факултета, института и лабораторија су били значајно умањени ратном штетом и нису били ни приближно довољни за несметано одвијање настав-ног и научног рада, а у домовима и мензама није било довољно места за смештај и исхрану великог броја студената који су долазили из унутрашњо-сти. Државне и универзитетске власти су одмах по завршетку рата и почет-ку рада Универзитета улагале велике напоре да поправком и обновом пору-шених и оштећених и изградњом нових зграда повећају наставни и сме-штајни простор и барем делимично побољшају услове живота и рада студе-ната. Упркос тим напорима, материјалним улагањима и извесним резулта-тима, просторни капацитети су повећавани споро, а проблем простора се

∗ Рад је део пројекта (Не)успешна интеграција – (не)довршена модернизација:

међународни положај и унутрашњи развој Србије и Југославије 1921–1991 (147039), који финансира Министарство науке Републике Србије.

1 Број студената у Београду 1945/46. (15.181) био је за 68,3% већи у односу на 1938/39. (9.016), а од 1945/46. до 1950/51. године (30.820) порастао је за 103,0%. Školstvo u FNRJ 1945–1951, Beograd 1952, 218; Statistički podaci o visokom školstvu u FNRJ 1947/48–1949/50, Beograd 1951, 5.

Драгомир Бонџић, Планови за изградњу Универзитетског града у Београду ... 109

још више заоштравао, будући да се број студената повећавао брже него број нових места на факултетима и у домовима. Потребе су превазилазиле улага-ња, а планови и жеље надилазили могућности државе и Универзитета.2

Велики подстицај за решавање проблема простора на Београдском универзитету, како наставног тако и стамбеног, дао је први Петогодишњи план развитка привреде, донет априла 1947. Због потребе за висококвали-фикованим стручњацима ради остварења планских задатака, у плану је по-казан и интерес за материјална улагања на Београдском универзитету, тако да је планирано да се до 1951. у подизање и опремање нових универзитет-ских објеката, али и у изградњу нових студентских домова и мензи уложи 1,8 милијарди динара. Ширењем капацитета Универзитета и побољшава-њем студентског стандарда требало је студентима олакшати учење и под-стаћи и убрзати дипломирање планираног броја стручњака (14.350) у наред-них пет година.3

У складу с тим, током 1948. и 1949. вршени су радови на појединим факултетима, грађени су студентски павиљони на Миријевском путу и на Вождовцу, а у пролеће 1949. започета је изградња Студентског града на Но-вом Београду. Број места који је тиме добијан био је далеко испод потреба и проблем несташице простора тиме није решен.4

У исто време, у оквиру замаха који је давао Петогодишњи план и под притиском немогућности да се до тада примењиваним мерама задовоље стамбене потребе студената и остале потребе Универзитета за простором, појавили су се и много амбициознији, грандомански пројекти, са намером да се проблем простора потпуно и у целини реши и да се у пуном светлу по-каже брига социјалистичке државе према студентима и Универзитету, тј. према будућим стручњацима. По угледу на универзитетске центре Совјет-ског Савеза, чији пример је слеђен и у доношењу Петогодишњег плана, кра-јем 40-их година прављен је и у јавност изношен пројекат изградње Уни-верзитетског града. 2 О проблему простора и његовом решавању у првим послератним годинама видети:

Момчило Митровић, Прилог изучавању материјалног положаја Универзитета 1945–1948. године, Београдски универзитет у предратном периоду, НОР-у и револуцији, II, Зборник радова, Београд 1986, 39–40; Исти, Обнова Универзитета 1944–1947, Уни-верзитет у Београду 1838–1988, Зборник радова, Београд 1988, 263–264, 272–273; Исти, Домови и мензе студената Београдског универзитета 1838–1998, Београд 2002, 101–104; Dragomir Bondžić, Beogradski univerzitet 1944–1952, Beograd 2004, 73–79, 172–178.

3 Петогодишњи план развитка народне привреде НР Србије у годинама 1947–1951, Бе-оград 1947, 28, 62, 91, 95; Види и: М. Митровић, Домови и мензе..., 104.

4 М. Митровић, Домови и мензе..., 100–117; 126–137; Архив Југославије (АЈ), фонд Ми-нистарства за науку и културу ФНРЈ, 316–57, Извештај Комитета за научне установе, Универзитет и велике школе НРС (Комитет НРС) за 1949; Izveštaj UK za 1949. godinu, Zapisnici i izveštaji UK KPS 1948–1952, priredili Momčilo Mitrović i Đorđe Stanković, Beograd 1987, 300–305; Народни студент, бр. 21, 22. септембар 1948, 8; Исто, бр. 15, 23. мај 1949, 3; Исто, бр. 25, 16. октобар 1950, 1; итд.


Већ октобра 1947. на III скупу универзитетских професора и доцената Београдског универзитета ректор Стеван Јаковљевић је у извештају о раду изнео став да се Универзитет у послератном периоду развио, да „садашње зграде и по своме капацитету и по уређајима постају и недовољне и неса-времене“, те да га треба организовати на „новим савременим основама“ ка-ко би одговорио великим задацима у планском развитку државе и изградњи стручног кадра. Саопштио је да је државно руководство у том циљу предви-дело да се у оквиру Првог петогодишњег плана започне са изградњом „но-вог универзитетског насеља“ и за ту сврху одредило кредит од 1,8 милијар-ди динара. Према његовим сазнањима, „Нови Универзитет“ је требало из-градити „вероватно у данашњем предграђу Београда, између села Мали Мо-кри Луг и Кумодраж“, плански и по потребама појединих факултета. У пе-риоду Првог петогодишњег плана, до 1951. године, предвиђана је изградња института Природно-математичког факултета, Техничког и Пољопривред-но-шумарског факултета, са стамбеним зградама за наставно и остало осо-бље и студентским домовима и мензама. Касније је требало изградити оста-ле факултете и друге универзитетске установе, „тако да се цео Универзитет сконцентрише у прави универзитетски град“. По ректоровим речима, при-премни радови за „ову грандиозну замисао“ (снимање терена, први плано-ви, оснивање пројектантског бироа) били су у току и он се надао да ће ка-мен темељац бити постављен у пролеће 1948, почетком изградње помену-тих факултета, које је требало завршити до 1950. године.5

Према каснијим информацијама, Универзитетски град је био део Петого-дишњег плана изградње Београда, који је обухватао изградњу културних уста-нова савезног и републичког значаја, научноистраживачких института, опере, позоришта, филмског града, државног архива, средњих школа, домова културе, итд., и у чију реализацију је требало инвестирати 236 милиона динара. Да би помогле развој и осавремењавање Универзитета, подстакле образовање струч-њака и решиле проблем наставе и недостатка простора, власти су планирале да током 1948. на поменутој локацији између села Малог Мокрог Луга и Кумо-дража започну изградњу Универзитетског града. До краја петогодишњег пери-ода требало је завршити изградњу студентских домова за 6.000 студената и Технички, Агрономски и Природно-математички факултет, а потом плански и према потребама и приоритету саградити читав град: остале факултете, модер-не лабораторије, спортске терене, дворане, домове културе, станове за настав-нике, итд. Амбициозна замисао је била да студенти на ограниченом простору станују, хране се, слушају предавања, решавају стручне проблеме, друже се и

5 Архив Србије, (АС), Београдски универзитет (БУ), ф. 54, Записник са III скупа уни-

верзитетских професора и доцената Универзитета, 2. октобра 1947. Очигледно да је ректор сматрао да је цела сума инвестиција од 1,8 милијарди динара, предвиђена у ре-публичком Петогодишњем плану за „подизање нових и проширење постојећих уни-верзитетских зграда и високих школа, лабораторија, института, студентских домова и мензи“, намењена само за конкретан пројекат изградње „универзитетског насеља“. Види: Петогодишњи план..., 91.


задовољавају културне и фискултурне потребе и да се тако будућим стручња-цима пруже максимални услови за живот, учење и завршавање студија. Уни-верзитетски град је требало да буде велики и модеран градитељски објекат, је-дан од највећих и најважнијих у Петогодишњем плану, „ризница нових струч-них кадрова“, „матица за подизање других универзитетских градова“, „пример социјалистичког градитељства“ које је већ имало резултата у Совјетском Саве-зу и „одраз нових социјалистичких друштвених односа“ који су изграђивани.6

Већ крајем 1947. и током 1948. године поједини факултети су, жалећи се на просторне услове, тражили да буду узети у обзир при изградњи „уни-верзитетског насеља“. Пољопривредно-шумарски и Природно-математички факултет су, поред зграда за смештај факултета, института и завода, тражи-ли да се у план унесе и изградња станова за наставно и остало особље и да се нађе простор за Ботаничку башту.7 Међутим, сама идеје била је праћена непознаницама, недоумицама и расправама о локацији, обиму, облику, над-лежностима, средствима и темпу реализације. Различите замисли су пони-цале и биле представљане крајем 40-их година у републичким и савезним органима надлежним за високе школе и науку и планским комисијама. Кра-јем 1948. Комитет за школе и науку ФНРЈ, у плану инвестиција за 1949. го-дину достављеном Савезној планској комисији, поред износа одобреног ди-рективним планом предвидео је 301.965.000 динара за изградњу „студент-ског града“ у Београду, у којем би до краја 1949. било обезбеђено место за 3.000 а по завршетку изградње, која је планирана за 1951. годину, чак за 10.000 студената. Наведено је да је таква инвестиција неопходна јер је у Бе-ограду било око 30.000 студената, а свега око 3.000 места у домовима. У плану није дата локација на којој би „студентски град“ био изграђен, нити детаљнији подаци о његовом изгледу.8

У међувремену план је модификован, тако да су већ у плану инвести-ција и насловном списку објеката којима је Савезна планска комисија фе-бруара 1949. одобрила план инвестиција за ту годину Министарству за нау-ку и културу ФНРЈ (органу који је наследио Комитет за школе и науку ФНРЈ) дати детаљнији подаци о пројекту сада названом Универзитетски град. Инвестиције за изградњу су биле предвиђене и у савезном плану и у

6 Изградња „Универзитетског града“, Народни студент, бр. 12, 28. април 1948, 3; Пе-

тогодишњи план развитка Београда у годинама 1947–1951, Београд 1948, 22–23 (из говора Заге Јовановић, председника планске комисије Београда).

7 АС, БУ, ф. 43, Пољопривредно-шумарски факултет – Комитет НРС, бр. 25288, 8. окто-бар 1947; АС, Комитет НРС, ф. 16, Природно-математички факултет – Комитет НРС, бр 9668, 15. август 1948.

8 АЈ, 316–139, Комитет за школе и науку Владе ФНРЈ – Савезној планској комисији, пов. бр. 1520, 18. новембар 1948. У оквиру 140 милиона динара колико је одобрено директивним планом планирано је да се изграде и опреме управне и стамбене зграде Комитета, зграде Рударско-геолошког факултета, Новинарско-дипломатске школе, Се-измолошког завода, неких института у другим републикама, студентско насеље у За-гребу и да се улаже у студије и истраживања.


плану инвестиција Републике Србије, тако да је рад на овом пројекту треба-ло објединити и истовремено решити низ питања. Тражено је да се изград-ња одвија плански, по етапама, са јасном перспективом да се изгради насе-ље за 10.000 студената, а да Министарство науке и културе ФНРЈ пре свега са свим заинтересованим савезним, републичким и градским ресорима и установама, у целини размотри, постави и разреши питање „са гледишта на-предних урбанистичких принципа, а у складу са важном улогом коју треба да има Универзитетски град у Београду, не само за НР Србију него и за чи-таву ФНРЈ“. Решењем тог питања требало је задовољити социјалне, здрав-ствене, културне, фискултурне, комуналне и остале потребе града и решити питање живота и рада београдских студената. Мада није изричито речено, то је наговештавало да је у наредним фазама поред домова за смештај сту-дената требало изградити низ наставних, научних, културних, спортских и других објеката који би чинили Универзитетски град. Пре приступања изра-ди дефинитивних пројеката било је неопходно одредити локацију и наћи урбанистичко решење, при чему је требало узети у обзир проблем превоза материјала током радова, будуће саобраћајне везе са Београдом, питања ко-муналних објеката, водовода, канализације и друго што је могло утицати на ток, брзину и вредност грађевинских радова. На крају, приликом утврђива-ња објеката који ће се градити у 1949. требало је започети оне који ће се опремити и ставити у експлоатацију већ током године, што је нарочито ва-жило за домове, како би се студенти што пре у њих уселили.9

На решавању питања локације, изради урбанистичког решења за Уни-верзитетски град и спровођењу идеје у дело радило је Министарство науке и културе ФНРЈ, уз помоћ Министарства грађевина ФНРЈ, Комитета НРС и Урбанистичког завода ИОНО Београда, и у сталној сарадњи са Савезном планском комисијом. Концепт програма изградње су на основу потреба универзитетских установа Министарству доставили Комитет НРС и Урба-нистички завод ИОНО Београда, а предлог је потом требало ревидирати и допунити.10 Према подацима из средине 1949. за изградњу је одређена лока-ција Маринкова шума (Маринкова бара) и приступило се премеравању, ко-пирању потребних подлога, сондирању и геолошком испитивању терена. Од Савезне управе за геолошка испитивања тражено да се додељени терен прегледа и доставе подаци: на којим деловима је могућа висока градња, ко-

9 АЈ, 316–139, Савезна планска комисија – Министарству науке и културе ФНРЈ (МНК

ФНРЈ), бр. 124, 4. фебруар 1949. Планом су била предвиђена и средства за објекте Министарства, високе школе Србије, Универзитет у Скопљу и студентске градове у Загребу, Љубљани и Сарајеву. И у овом документу се за исти објекат час користи из-раз Универзитетски град, час Студентски град.

10 АЈ, 316–139, Комитет НРС – МНК ФНРЈ, бр. 4130, 5, јануар 1949; Исто, Урбанистич-ки завод ИОНО Београда – МНК ФНРЈ, бр. 947, 12. април 1949. Крајем 1948. Комитет НРС је одустао од намере да се у оквиру града подигну Филозофски и Правни факул-тет и предложио да они остану у својим зградама уколико их не треба употребити за неке „специјалне сврхе“.


ји делови нису уопште погодни за градњу, који је ниво подземних вода, итд. Потом је Министарство науке и културе по одобрењу Министарства грађе-вина августа 1949. расписало конкурс за израду идејних скица за урбани-стичко решење Универзитетског града и изабрало и оцењивачки суд од представника Друштва инжењера и техничара, Урбанистичког завода, САН-у, Комитета НРС и Министарства за науку и културу ФНРЈ.11

Изградња Универзитетског града у Маринковој бари тада је изгледала извесна. Политика је маја 1949. писала да су у Маринковој бари већ почели припремни радови за изградњу „универзитетског и научног центра у коме ће живети и радити око 40.000 људи“. Требало је изградити Техничку вели-ку школу, Природно-математички факултет, Ректорат, институте САН-у и стамбене зграде за 8.000 студената, наставника, административног и помоћ-ног особља са породицама. Следеће године је требало градити спортске те-рене, хотеле, музеје науке са библиотеком, болницу и амбуланте, паркове културе и одмаралишта, обданишта и школе, биоскопске дворане и друге објекте који би омогућили становницима удобан и културан живот.12

Међутим, реализација тако замашне идеје у том облику и обиму ни-кад није започета. Разлози се могу тражити у преамбициозности пројекта, обимности подухвата, нереалном планирању, недостатку средстава итд. Идејни пројекти су повремено изнова помињани, али су у судару са ствар-ношћу, економским могућностима, темпом реализације Петогодишњег пла-на и развојем политичке и друштвено-економске ситуације у земљи, моди-фиковани и поједностављивани, мењани су локација објекта и урбанистич-ка и архитектонска решења, али циљ је остајао исти: саградити у великом комплексу читаво насеље – зграде што већег броја факултета и научних установа и зграде за смештај, исхрану и културно-забавни и спортски живот и одмор што већег броја студената и тако целовито решити просторно пита-ње Београдског универзитета.

Радило се, по каснијим речима архитекте проф. Николе Добровића, о процесу који се кретао од диференцијације ка интеграцији универзитетских сегмената у оквиру града, тј. на његовој периферији у виду „сателитског на-сеља“, који је у случају Београдског универзитета био ограничен традици-јом везаном за десну обалу Саве и раштрканошћу појединих факултета и научних установа које су настајале у различитим периодима и на скученом простору. Из његовог чланка објављеног почетком 1951. сазнајемо да су предлагане и друге локације за изградњу Универзитетског града, али све су одбијане као неподесне. Поменути пројекат на превоју између мокролушке и кумодрашке долине, у близини главне градске саобраћајне кичме Мокри Луг – Бежанијска коса, напуштен је због изградње кружне железнице која је 11 АЈ, 316–139, бр. 14740, МНК ФНРЈ – Министарству грађевина ФНРЈ; Исто, МНК

ФНРЈ – Савезна управа за геолошка испитивања, бр. 15214, 18. јул 1949; Исто, бр. 15783, 25. јул 1949. Чланови жирија су одржали први састанак 16–17. августа.

12 Политика, бр. 13229, 6. мај 1949, 4.


планирана на том простору и свео се на изградњу појединих института Срп-ске академије наука. Истицано је да је „нетакнута површина Новог Београ-да“ пружала могућност за најбољу централизацију, али пропуштена је због традиције на десној обали Саве. Помињан је и „западни део Бањице према Топчидерској долини“ који није одговарао за цео пројекат због војних учи-лишта на том простору, али је посматран као добра локација за изградњу факултета Техничке велике школе. Тиме би, закључује Добровић, Београд-ски универзитет био потпуно децентрализован, са факултетима и другим установама на разним крајевима града: од Филозофског на Студентском тр-гу, преко Правног на Булевару револуције, Медицинске велике школе и клиника на Врачару, Пољопривредно-шумарског у Земуну, до Економског који је тада грађен у Тошином бунару и Техничке велике школе на Бањици. Међутим, сматрао је да није касно да се у такво стање унесу план и органи-зација, да треба окупити стручњаке и створити програм и скицу перспек-тивног просторног развоја Универзитета који најбоље одговарају урбани-стичким, архитектонским и историјским условима града.13

У међувремену, крајем 40-их и почетком 50-их година прелазило се на мање захтевна, скромнија решења и планове. Пред крај првог Петогоди-шњег плана, пројекти и активности на осмишљавању просторних решења на Београдском универзитету губили су универзалност и грандиозност, по-стајали су парцијални и односили су се на поједине факултете или поједине установе студентског стандарда. Кренуло се у изградњу појединих објеката, од којих су неки довршени и приведени намени, а међу којима су неки у по-четку били делови амбициознијих пројеката везаних за изградњу Универзи-тетског града.

Још у пролеће 1949. на Новом Београду је почела изградња Студент-ског града, дома са рестораном за више хиљада студената, којим је требало решити питање смештаја и исхране београдских студената.14 У близини Студентског града је започела и изградња појединих факултета, а постојали су планови да се касније изграде остале установе и допунски културни и спортски објекти, те да се и поред планирања изградње Универзитетског града у Маринковој шуми такав пројекат делимично оствари на простору

13 Н. Добровић, Урбанистичка разматрања о универзитетским насељима, Универзи-

тетски весник, бр. 44, 8. фебруар 1951, 2. Н. Добровић (Печуј, 1897 – Београд, 1967) дипломирао 1923. на Одсеку за архитектуру Високе Техничке школе у Прагу, 1945. директор Урбанистичког института НР Србије, 1946. директор Урбанистичког завода ИОНО Београда, 1947–1967. редовни професор Архитектонског факултета у Београ-ду, бавио се урбанистичким проблемима Београда после рата, аутор је више теориј-ских радова и практичних пројеката и планова везаних за престоницу и њено уређе-ње. Dobrović, Тekstovi Nikole Dobrovića u izboru Miloša R. Perovića, Urbanizam Beogra-da, br. 58, Beograd 1980, 23–26; Obnova i izgradnja Beograda, konture budućeg grada, Isto, 64–79 (Beograd 1946).

14 Народни студент, бр. 2, 16. фебруар 1949, 2; Исто, бр. 15, 23. мај 1949, 1; Политика, бр. 13188, 19. март 1949, 4; Исто, бр. 6. мај 1949, 4.


око Студентског града. У том циљу је од 1949. на падини Бежанијске косе планирана изградња зграде Новинарско-дипломатске високе школе и Шу-марског факултета, а потом и велике заједничке зграде за Правни и Економ-ски факултет са библиотеком и пространим слушаоницама и амфитеатри-ма.15 Грађевине су ушле у план инвестиција за 1949, а током прве половине 1949. прављени су пројекти, програмске скице и прорачуни; Урбанистичка служба ИОНО Београда је одредила локацију за изградњу објеката испод Бежанијске косе; идејне скице је израдило предузеће за пројектовање „Бео-град“; потписани су уговори о изградњи са предузећем „Нови Београд“ по којима је вредност Правног факултета износила 105.500.000 динара, Нови-нарско-дипломатске високе школе 25.300.000, Шумарског факултета 29.275.000, а радова на Студентском граду 205.000.000 и ресторану и перио-ници 818.500.000 динара.16

Планирано је да поједини објекти буду завршени до краја 1949, али то није остварено и недовршени објекти су пребацивани у планове за 1950. Улага-но је и у друге високошколске објекте (планирана је изградња зграде Саобра-ћајног факултета на Бановом Брду, павиљона Природно-математичког факул-тета, дозиђивање Ветеринарског факултета, Пољопривредног факултета, итд.), а и даље су се појављивали предлози за целовитије решавање проблема про-стора на појединим факултетима.17 Тако су прављени пројекти нових зграда Пољопривредног, Ветеринарског и Зоотехничког факултета у Земун пољу са помоћним зградама, фармама и огледним добрима, а Универзитет је предлагао да се у том комплексу изграде и домови за студенте, о чему је у Урбанистич-ком заводу 27. фебруара 1951. одржано саветовање државних, градских, уни-верзитетских органа и установа студентског стандарда.18

Крајем 1950, ради решавања недостатка наставног простора завода и ла-бораторија на Техничкој великој школи, планирано је да се поједини факулте-ти, заводи и одсеци привремено изграде у дворишту старе зграде и у улици 27. марта, да се Рударски и Геолошки факултет изграде на Бановом брду са домом 15 Универзитетски весник, бр. 12, 1. октобар 1949, 1–2; Нови Београд, бр. 97, 28. фебру-

ар 1950, 3. 16 АЈ, 316–139, МНК ФНРЈ, бр. 2992, 10. фебруар 1949; Исто, ИОНО Београда – МНК

ФНРЈ, бр. 243. 25. фебруар 1949; Исто, Уговор о изградњи Новинарско-дипломатске високе школе, бр. 5282, 11. март 1949; Исто, Савезна планска комисија – МНК ФНРЈ, бр. 3479, 8. март 1949; Исто, Урбанистичка служба ИОНО – МНК ФНРЈ, бр. 243, 8. април 1949, итд.

17 АС, Комитет НРС, ф. 5, Годишњи извештај о раду Универзитета у Београду у 1948/49; АЈ, 316–139, 29. децембар 1949, Директивни план за 1950; Инвестиције МНК ФНРЈ 1949; Исто Комитет НРС – МНК ФНРЈ, бр. 1808, 2. новембар 1949; АЈ, фонд Савет за науку и културу ФНРЈ, 317–11–25, Савет за науку и културу ФНРЈ – Савезна планска комисија, пов. бр. 65, 10. новембар 1950; АЈ, фонд Савезна планска комисија, 41–549–843, План грађевинских објеката Великог Београда 1950.

18 АЈ, фонд ССОЈ, 114–161, Урбанистички завод – Савет за науку и културу ФНРЈ, бр. 231, 21. фебруар 1951; АЈ, 316–139, 4. новембар 1949, Предлог плана инвестиција за 1950.


за студенте, а предлагано је и да се до 1956. године на Бањици изгради ком-плекс за факултете ТВШ са просторијама за наставу и научни рад и са станови-ма за запослене.19 У плану инвестиција за 1951/52. годину, поред наведених објеката, планирана је изградња Стоматолошког факултета са деканатом и ин-ститутима, адаптација зграде САН-у, изградња зграда Еколошког института у Малом Мокром Лугу и Института за испитивање материјала у Маринковој шу-ми (једини остаци планова Универзитетског града) и изградњу и реновирање више установа студентског стандарда.20

Идеје и планови нису недостајали ни почетком 50-их година, мада је било јасно да од амбициозних планова, чак ни у суженом и делимичном обиму, неће бити ништа. Поред материјалних проблема и недостатака сред-става, постојао је и отпор појединих факултета да се проблем недостатка простора решава на начин који њима није одговарао. Тако су наставници Правног и Економског факултета почетком 50-их одбили да се факултети преселе у новосаграђену зграду у Земуну, како због традиције тако и због превоза и смештаја студената; сматрали су да би и у случају решавања про-блема превоза и смештаја прелазак у Земун био противан интересима ова два факултета.21

Почетком 50-их година, упркос великим плановима и улагањима (1951. планирано je 174.000.000 динара за 3.400 места у слушаоницама и 270 у лабораторијама и 36 милиона за опрему), простор је проширен само за нови спрат на Пољопривредном и Ветеринарском факултету, а простори-ја је и даље било недовољно и дељене су између више факултета. Због упут-ства о штедњи инвестициони радови су 1951. обустављени и инвестициони кредити нису ни отварани, што је онемогућило даљу изградњу. Ипак, током школске 1951/52. обезбеђен је смештај за Економски факултет, Геолошки завод и Завод за психологију у згради у Каменичкој улици и за заводе и се-минаре Филозофског факултета у згради у Кнез Михаиловој улици. Нере-шени су остали просторни проблеми Техничке велике школе, зграде Цен-тралног хемијско-физичког института и смештај Шумарског факултета.22

Остало је нерешено и питање смештаја студената, мада је крајем 1950. завршен трећи блок Студентског града, фебруара 1951. у њега се усе-лили први станари, а до краја школске године у два блока усељено је 800

19 АЈ, 316–139, 4. новембар 1949, Предлог плана инвестиција за 1950; АС, Министар-

ство науке и културе НРС (МНК НРС), ф. 30, Информатор, 22. новембар 1950. Новем-бра 1950. на ТВШ је наставу похађало 7.000 студената у две зграде предвиђене за 1.500, настава је одржавана од 7 сати ујутру до 8 увече, а часови су скраћивани на 40 минута.

20 АЈ, 41–547–839, Инвестициони насловни спискови грађевинских објеката за 1951/52. годину, Београд 3. јануар 1951.

21 АС, БУ, ф. 56, Записник Универзитетског савета, 10. јануар 1951. 22 Извештај ректора о раду Универзитета у Београду у школској 1952. години, Београд

1952, 3, 12–14, 32; АЈ, 316–61, Експозе министра Мите Миљковића за 1951.


студената.23 То је значило повећање капацитета на 4.149 места, што је пред-стављало мање од 50% од потребних 10.500 места. Стање је могло да по-бољша само брзо завршавање осталих блокова Студентског града, па је пла-нирано да се убрза изградња и до 1952. завршетком свих блокова добије још 1.700 места. Међутим, радови на довршавању блокова и ресторана су потом успорени, а замашни планови изградње пропратних објеката, путева и уређивања околине су заустављени и вршени постепено током 50-их го-дина, када су студенти већ увелико живели и радили у завршеним објекти-ма.24 Тек каснијом изградњом, садржајима, величином и значајем Студент-ски град је делимично остварио неке замисли из амбициозних планова из-градње Универзитетског града, који су се показали неостварљиви и који ни-су оставили виднији траг у повећању и распореду просторних капацитета Београдског универзитета. Dragomir Bondzic

Construction Plans for the University City in Belgrade 1947–1951

Summary

Following World War II, the inherited lack of premises for classrooms and

accommodation for students of the Belgrade University deteriorated even more because of war damages and a large increase of the number of students. In the first post-war years, the state and university bodies made considerable efforts and investments in order to solve the issue of insufficient educational and accommodation premises by repairing existing facilities, building new ones, and by seeking additional educational facilities and providing private flats for students. Settlement of the issue was strongly encouraged in 1947 by the provisions of the Five-Year Plan which envisaged vast investments in expanding the capacities of the university schools and student institutions with the aim of alleviating and speeding up the formal education of the planned number of cadres. In the forties, within this framework, ambitious, grandiose plans arose aimed at finally and completely settling the issue of educational and accommodation premises at the Belgrade University. The plans envisaged the construction of a University City, a large university complex with facilities for schools, institutes, institutions, laboratories, flats for lecturers, scientists and other staff, student homes and restaurants, as well as numerous facilities for entertainment, fun and cultural and sport activities of its inhabitants. These plans were at the beginning linked to a then suburban part of Belgrade called Marinkova Bara, but there were also suggestions to implement the project on the territory of New Belgrade, as well as on some other locations. However, because the plan was overambitious and due to lack of resources and other reasons, the construction was not even initiated and remained just an idea on paper. Instead of it, in the late forties and early fifties, resources

23 Народни студент, бр. 3, 31. јануар 1951, 2; Исто, бр. 4, 14. фебруар 1951, 6. 24 АС, МНК НРС, ф. 1, Годишњи извештај МНК НРС за 1950; АС, Комитет НРС, ф. 49,

Проблем простора на Универзитету 1950/51; АЈ, 316–61 Експозе министра Мите Миљковића за 1951; М. Митровић, Домови и мензе..., 135–138.


were invested in the construction and reconstruction of certain university school buildings and student homes which presented a partial, but realistic way of solving the problem.

Драгомир Бонджич

Планы для строительства Университетского городка в Белграде, 1947–1951 гг.

Резюме

После Второй мировой войны, унаследованный недостаток простора для прово-дения преподаваний и размещение студентов на Белградском университете еще более был подчеркнут ради военного убытка и большого увеличения числа студентов. Госу-дарственные, университетские и студенческие органы в первых послевоенных годах делали большие усилия и вкладывания ради решания проблемы учебного и квартирно-го простора ремонтом существующих и строительством новых зданий, нахождением приложеного учебного простора и обеспечением частных квартир для студентов. Ре-шание проблемы недостатка простора получило сильный импульс 1947 года в положе-ниях Пятилетнего плана, которые предусматривали большие вкладывания в расшире-ние просторных способностей факултета и учреждений студенческого стандарта ради облегчения и ускорения обучения планированного числа кадров. В этих рамках в конце 40-вых годов появились и амбициозные, грандоманские планы для цельное и полное решение проблемы учебного и квартирного простора на Белградском университете че-рез проект строительства Университетского городка, большого университетского ком-плекса са зданиями факультетов, институтов, заводов, лабораторий, квартир для препо-давателей, научных работников и остального персонала, студенческих общежитий и ресторанов и многочисленных объектов для развлечения, забавы, культурной и спор-тивной жизни жителей. Такие планы с начала были связаны с простором Маринкова бара, в тогдашнем предместье Белграда, но было и предложений, реализировать идею на территории Нового Белграда и на некоторых других мест. Однако, ради слишком большой амбиции, недостатка средств и других причин, строительство и не было нача-то, все остало на идеях, планах и эскизах, а вместо того, в конце 40-вых и в начале 50-тых годов вкладывана средства в строительство и дорабатывание некоторых зданий факультета и студенческих общежитиях, которыми проблема простора частично, но реально была решена.

Слободан Селинић УДК 331.876.3(497.1)„1946/1963“

Живот на омладинским радним акцијама у Југославији 1946–1963

АПСТРАКТУМ: У раду су описани услови живота у омладин-ским насељима и на градилиштима (болести, смртни случаје-ви, културни, просветни и спортски живот градитеља, инци-денти у логорима, боравак страних омладинских бригада у Ју-гославији и услови живота страних омладинаца) и приказано је како је страна пропаганда видела услове живота на акцијама.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Омладинске радне акције, болести, смртни случајеви, културни, васпитни и образовни рад, стране омла-динске бригаде, пропаганда

У првом таласу великих савезних омладинских радних акција омладина Југославије учествовала је на 70 акција. Изградила је пруге Брчко–Бановићи 1946, Шамац–Сарајево 1947, Бања Лука–Добој 1951, аутопут Београд–Загреб 1948–1950, Нови Београд 1947–1950. У овим акцијама учествовало је више од милион младих људи. Велике савезне акције обновљене су 1958. изградњом осталих деоница аутопута Братство–јединство који је завршен 1963. У тих шест година на аутопуту је радило више од 250.000 омладинаца.1

Какве су прилике владале на радним акцијама и какви су били услови живота акцијаша? Живело се у насељима (логорима), становало у баракама, устајало се око 4 сата, следили су смотра, јутарња гимнастика, доручак, рад од 6 до 9 сати, пауза за ужину, а потом рад до 12 сати. Поподне је било ис-пуњено политичким, културним, образовним и спортским активностима. У првим годинама после рата радило се углавном голом физичком снагом, док је касније повећавано учешће механизације. Како је рекао Батрић Јова-новић, за пругу Брчко–Бановићи „није се имало ни искуства, ни довољно средстава, а нарочито механизације. Голом снагом, са крампом и лопатом, али са огромним полетом, кренуле су бригаде I смјене да граде Пругу“ Без довољно механизације, искуства и знања радило се на теренима и објектима

1 С. Селинић, Омладина гради Југославију (Савезне омладинске радне акције у Југосла-

вији 1946–1963), Архив, год. VI, бр. 1–2, 2005, 87–101.


који су били изузетно тешки и захтевни. При пробијању тунела Мајевица 1946. на прузи Брчко–Бановићи, од слабе вентилације и загушљивог вазду-ха многи омладинци су падали у несвест. Слично је било и при пробијању тунела Врандук следеће године на прузи Шамац–Сарајево („упркос љутој стијени, загушљивом ваздуху, води, која је често пута долазила у огромним млазевима, градитељи Врандука су јуначки ишли напријед“). Како се каже у извештају са пруге Бања Лука-Добој, радило се „по блату и киши, дању и ноћу, по снјегу и хладноћи“.2

У првим годинама после рата на радним акцијама владали су прилич-но лоши услови живота и рада. Касније је ситуација била боља, али и даље уз доста проблема. Извештаји са пруге Шамац–Сарајево говорили су о до-ста јадним условима живота градитеља. Комитет за заштиту здравља владе ФНРЈ оценио је да је хигијена на прузи била добра само када су вршене сва-кодневне контроле. Увек акутно питања воде решавано је хлорисањем. По-четком септембра без „веша“ (кошуље) на прузи је било 25% бригадира, са једном кошуљом њих 55%, а само 20% бригадира имали су две кошуље. Бригадири су ујутру умивали руке и лице, по повратку са посла умивали су се до појаса, пре јела такође су прали руке, али често без сапуна, јер га није било довољно. Ноге су редовно прали увече, а топлом водом су се купали само три пута месечно што је, уз податак о слабој одевености, био један од индикатора лоших услова живота.3

На аутопуту увек акутан проблем била је вода. Председништво Комите-та за заштиту народног здравља у мају 1948. упозорило је Председништво вла-де да копање бунара споро напредује и да ће се прва смена врати са аутопута а да није стигла да користи воду из бунара чије је копање почело пре њеног до-ласка. Количине воде које су допремане аутоцистернама биле су довољне само за пиће и кување хране, па је купање, а понекад и прање руку, било незамисли-во. Долазило је и до „гушања“ приликом поделе воде, на пример у кажњенич-ком логору у коме се налазило око 1.300 људи (у логору је из недовршеног бу-нара дељено по пола литра воде дневно по човеку). Из Комитета за заштиту здравља су наводили да је у историји великих техничких радова тешко наћи пример да је снабдевање водом било толико слабо, а могућности за добро снаб-девање тако велике. Велики напори и стални апели Комитета остајали су, чини се, без већих резултата и у наредним месецима. Проблемом бунара бавио се и Привредни савет 12. априла 1949, уочивши кашњење у њиховој изградњи и по-јаву да су изграђени бунари били недовољно дубоки а вода у њима мутна.4 Да 2 Б. Јовановић, Омладинске радне акције – школа социјализма, Београд 1948, 8, 10, 17;

Архив Србије и Црне Горе (АЈ), ф. 114, ССОЈ, фасц. 204, ОРА Бања Лука–Добој. 3 АЈ, ф. 31, Комитет за заштиту народног здравља Владе ФНРЈ, фасц. 24, јед. 42, Ша-

мац–Сарајево 1947–1948. 4 АЈ, ф. 50, Председништво Владе ФНРЈ, фасц. 86, јед. 182, 1948; АЈ, ф. 40, Привредни

савет Владе ФНРЈ, Записници са седница Привредног савета 1945–1952, фасц. 3, јед. 8, Записник бр. 368/I-II; Privredna politika Vlade FNRJ, Zapisnici Privrednog saveta Vla-de FNRJ 1944–1953, Knjiga 2 (1. IV – 9. XII 1949), Beograd 1995, 38, 39.

Слободан Селинић, Живот на омладинским радним акцијама у Југославији ... 121

је вода можда била највећи проблем на тадашњим акцијама показује и то што је чак и 1958. на изградњи аутопута Загреб–Љубљана трећина узорака воде би-ла неисправна.5

Честа појава на радним акцијама била је оскудица у основним сред-ствима потребним за боравак омладинаца. Уз проблеме са одећом, ћебади је било недовољно или је њихова испорука каснила. На прузи Бања Лука–До-бој није било довољно ћебади, а велики број постојећих био је исцепан. Бригадири су се покривали сламарицама, или је један бригадир евентуално могао рачунати на једно ћебе.6 У сиромашној земљи, која је морала да по-сегне за масовним радним акцијама да би се изградила, било је тешко оче-кивати да храна на радним акцијама буде одлична. Међутим, више од једне деценије после рата, када је настављена изградња аутопута, било је много проблема са храном. На седницама руководећих тела Народне омладине по-тенцирано је да је храна на радним акцијама слабија од оне у студентским мензама, без обзира што су „критеријуми после шест сати рада различити“, и да су издвајања за храну студената у мензама била два пута мања од из-двајања за храну на радним акцијама. Током изградње деонице аутопута кроз Македонију 1960, због смањеног следовања хране неколико дана је владао „бунт“ међу омладином.7

Последица прилично јадног стања хигијене на градилиштима била је појава болести, зараза и епидемија, мада су томе доприносили и тешки услови рада. На прузи Шамац–Сарајево у лето и јесен 1947. било је много здравствених проблема. У јулу и августу стање је било алармантно, а гради-лиштима су харали дизентерија и ентероколитис. У свом извештају потпу-ковник проф. др Чернозубов наводи да се епидемија трбушног тифуса и ди-зентерије јавила средином јула, изгледа као последица чињенице да је до тада нужда вршена „гдје год се стигне“. У јулу је било 549 оболелих од ди-зентерије, у августу 536, док је од ентероколитиса у јулу оболело 4.051, а у августу 3.591. До септембра стање се поправило, па је према једном изве-штају евидентирано 1.122 случајева свих заразних болести. Велики проблем био је и тифус. Осман Карабеговић је средином августа 1947. известио Александра Ранковића да је секретар Комитета за заштиту народног здра-вља Војо Ђукановић, који је посетио пругу, утврдио да је жариште тифуса у Славонском Броду где је у болници било око 200 оболелих, „а сигурно их има и више ван болнице“. Из Славонског Брода тифус се проширио на пру-гу. „На самој прузи било је тада у болници 157 оболелих од тифуса“. Знатан проблем представљала је и вашљивост. У септембру је у неким бригадама проблеме ове врсте имао сваки десети бригадир. Када је у периоду од 27.

5 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 31, III пленум ЦК НОЈ, одржан 24. децембра 1958. АЈ, ф. 114,

ССОЈ, фасц. 207, ОРА Сутјеска, 1960–1962, Извештај у вези радне акције Сутјеска. 6 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 204, ОРА Бања Лука–Добој. 7 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 39, Седница Председништва ЦК Народне омладине Југосла-

вије, 8. јун 1960.


септембра до 1. октобра примљено нових 70 бригада установљено је да се вашљивост кретала на нивоу 20–30% (у Теслићко-тешањској бригади 80%). Колико су здравствене прилике биле лоше показује и податак из извештаја Комитета за здравље према коме се са здравственим проблемима у секциј-ске амбуланте јавило око 23% свих бригадиста (више од 12.000 људи), од-носно скоро сваки четврти. Због тога је за октобар тражена помоћ у меди-цинском особљу од факултета у Загребу, Љубљани и Београду. Факултет у Београду је обећао 34 студента старијих годишта, али је дошло свега 10, из Загреба је обећано 93, а стигло 18, док су из Љубљане одговорили да не мо-гу никога да пошаљу. На крају септембра постојала су 43 лекара, 33 студен-та, 45 лекарских помоћника и 15 медицинских сестара. На једног здравстве-ног радника долазило је око 500 бригадиста. Недостатак исправне воде то-ком радова на аутопуту 1948/50. такође је условио појаву дизентерије. При-ликом обилазака терена које је организовао Комитет за заштиту здравља, од 15. до 21. маја 1948, регистровано је 37 случајева дизентерије.8

Једно од најпотреснијих сведочанстава о тешким условима рада на радним акцијама до 1949. и лошем стању бригадиста потиче од самог Јоси-па Броза. На седници ЦК КПЈ 28–30. јануара 1949, говорећи о деци уопште, али делимично и о омладини на акцијама, он је рекао: „Ми само причамо и причамо о новим генерацијама, а уствари гледамо да је што више исцрпемо рецимо на Аутостради, на железничким пругама и на разним другим вели-ким јавним радовима. До чега ће то довести ако овако будемо радили?“ До-дао је и да је омладина физички слабија него онда кад је градила пругу Брч-ко–Бановићи и наставио: „Обилазећи јавне радове мене је просто срце забо-лело колико је та омладина јадно изгледала. Омладинци су се трсили, јури-ли, радили и носили, хтели би, али нису могли. На једној страни видиш не-вероватну оданост, вољу и пожртвованост, а на другој страни то да се ми маћехински односимо према њима“. Изнео је и податак да је од око 160.000 људи на регрутацији било 30.000 неспособних.9

Болести на градилиштима било је и каснијих година, али су временом сузбијане. Када је грађена деоница аутопута од Загреба до Љубљане, као пози-тиван пример наведено је да током године ниједан омладинац који се разболео није умро. Већа брига за здравље омладине уродила је плодом, па је према по-дацима из средине 1958. од око 22.000 омладинаца са аутопута свега 3% било на лекарским прегледима у амбуланти, 1,5% на поштеди, у стационарима и болницама 0,15% омладинаца. За велики успех сматрана је и чињеница да ово-га пута није било случајева да је некоме машина одсекла део тела. Боље здрав-ствено стање на акцији вероватно треба приписати и чињеници да је вођено ви-

8 АЈ, ф. 50, Председништво Владе ФНРЈ, фасц. 86, јед. 182, 1948, док. 1576; АЈ, ф. 31,

Комитет за заштиту народног здравља Владе ФНРЈ, фасц. 24, јед. 42, Шамац–Сараје-во 1947–1948; АЈ, ф. 507, ЦК СКЈ, Организационо-политички секретаријат, V-K I/1–82, док. 53.

9 АЈ, ф. 507, ЦК СКЈ, Пленарне седнице ЦК СКЈ, II/6, 28–30. јануар 949.


ше рачуна о томе ко ће од пријављених и оних који су дошли на градилиште заиста и остати. На седници ЦК НОЈ-а, децембра 1958, наведено је да је због дотадашњег „тешког искуства“ тог пута вршена „строга тријажа“ приликом доласка омладинаца. Иако је омладинце пре слања на радилиште требало пре-гледати, ипак је стизао велики број њих чије здравље им није дозвољавало да остану. Трећина омладинаца до тада није била ниједном вакцинисана. Сваки двадесети омладинац који је долазио на рад имао је проблема са вашљивошћу, а највише вашљивих имале су бригаде из Санџака, источне Србије, Косова и Метохије, Босне и Лике.10

Један од видова борбе друштва против болести на радним акцијама, или боље рећи санирања болести, било је упућивање оболелих омладинаца у опоравилиште (лечилиште) Голник. Међутим, у изворима је регистровано само неколико случајева омладинаца са радних акција који су добили место у овој установи, у којој су се махом лечили омладински руководиоци. Сре-ски и месни комитети партије и омладине слали су писма ЦК Народне омладине са препорукама да се поједини учесници радних акција (аутопут, Шамац–Сарајево, Бања Лука-Добој) приме на лечење у ову установу. Ма-хом је реч о људима који су на акцијама проводили више месеци и били ви-ше пута проглашавани за ударнике.11

Као последица болести, непажње бригадиста и недовољне сигурности градилишта, на југословенским радним акцијама долазило је до несрећа и смртних случајева. Према подацима Комитета за заштиту здравља, на прузи Шамац–Сарајево било је 10 смртних случајева у септембру 1947. Двоје брига-диста умрло је од заразних болести, двоје од других болести, двоје од повреда на градилишту, а четворо од повреда ван градилишта. Према другом извештају истог комитета, од 1. априла до 15. новембра 1947. на овој прузи умрло је 90 омладинаца. У писму А. Ранковићу, упућеном 16. августа 1947, Осман Карабе-говић наводи да је до тада погинуло 78 људи. „Сваки други или трећи дан до-бијемо депешу, да је неког затрпала земља или се удавио у ријеци“.12 Документ који је датиран са 1948–1950. а односи се на изградњу Новог Београда доноси списак од 11 смртних и 7 несрећних случајева на овом градилишту.13 Гинуло се и на аутопуту Београд–Загреб. Преглед смртних случајева на овом градили-шту за 1949. годину садржи имена 51 погинулог или умрлог омладинца уз 6 несрећних случајева. Те године на аутопуту се умирало од туберкулозе плућа, туберкулозне упале можданих опни, пуцања чира, одрона земље, тровања по- 10 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 31, III пленум ЦК НОЈ, одржан 24. децембра 1958; Исто, фасц.

38, VII састанак Председништва ЦК НОЈ, 28. јун 1958. 11 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 414, 1950/51, Материјали лечилишта Голник 1950. година,

Преписка опоравилишта са кадровским одељењем; Исто, Месечни извештаји опора-вилишта и лечилишта на Голнику.

12 АЈ, ф. 31, Комитет за заштиту народног здравља Владе ФНРЈ, фасц. 24, јед. 42, Ша-мац–Сарајево 1947–1948; АЈ, ф. 507, ЦК СКЈ, Организационо-политички секретари-јат, V-K I/1–82, док. 53.

13 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 152, Савезна радна акција Нови Београд.


квареним месом које су омладинци понели са собом; велики број омладинаца прегазио је воз, а неки су се утопили у базену или у Сави.14 Према расположи-вим подацима, пруга Бања Лука–Добој однела је од марта до децембра 1951. године 25 или 26 младих живота, уз још 21 случај тешких озледа. Умирало се од душевних болести, упале мозга и трбушног тифуса, паратифуса, напада сле-пог црева, запаљења плућа, а гинуло се под возовима, вагонетима, од струје, одрона камена, мине, пада с моста, судара возова, утапања у Врбањи, пада у воду са скеле, одрона земље, пада са скеле у тунелу, пада са воза, а један омла-динац је изгорео у бараци коју је захватио пожар.15 Изградња аутопута 1958/63. такође је односила младе животе, али не у мери као што је то био случај на пр-вим послератним акцијама. Током прва три месеца 1960. на аутопуту су била два смртна случаја; један бригадир је погинуо од струје, а други је извршио са-моубиство. За другог је званично тврђено да је био „патолошки тип“ и да је до-шао је из Босанске Градишке у бригади која је скупљена „с коца и конопца“. Међутим, мештани овог младића нису веровали у званичну верзију, већ су по-стојали коментари да га је разнела мина. На овој акцији погинуо је и један рад-ник („Тунелоградње“) и то од воза.16 У 1961. години регистровано је пет смрт-них случајева. Четири смрти биле су изазване класичним несрећним случајеви-ма (камион, воз), а пети случај је опет био контроверзан. Мишљења су била по-дељена око тога да ли је младић из Бања Луке умро природном смрћу или је смрт била проузрокована.17

Због деликатности теме као што су смртни случајеви и чињенице да подаци до којих смо дошли нису потпуни тачан број страдалих није могуће утврдити, тако да ћемо се ограничити на процену да је на посматраним ак-цијама смртно страдало најмање 185 младића и девојака. Тај број је веро-ватно био већи, али научна опрезност и пијетет према настрадалима не до-звољавају лицитирање са цифрама.

И у време најтежих услова на градилиштима је негован културни рад, који се у бригадама одвијао на више нивоа (предавања, културно-уметничке смотре, штампа). Велики број предавања је имао политички карактер, вели-чао је нови систем и добрим делом говорио о селу и пољопривреди, што је логично ако се има у виду преовлађујући сеоски састав бригада. У извешта-јима са обиласка бригада на Новом Београду 1949. наведени су наслови не-ких предавања: „Улога и задаци Народне омладине у социјалистичком пре- 14 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 152, 1949–1950. година, Материјали Омладинске радне акције

на изградњи аутопута Братство–јединство, деонице Загреб–Београд, Документација о смртним случајевима; Исто, Савезна радна акција Нови Београд.

15 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 204, ОРА Бања Лука–Добој; Исто, фасц. 205, ОРА Бања Лука–Добој; Исто, фасц. 205, ОРА Бања Лука–Добој 1951, Документација погинулих и умр-лих омладинаца, Документација повређених омладинаца.

16 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 39, Седница Председништва ЦК Народне омладине Југосла-вије, 8. јун 1960.

17 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 40, Седница Председништва ЦК Народне омладине Југосла-вије, 25. септембар 1961.


ображају села“, „Шта је радно сељаштво добило у новој Југославији“. Оби-лазак неких бригада дао је следећу слику: у истој просторији (трпезарија) држано је предавање, два течаја, 12 омладинаца чистило је грашак, једна бригада је вечерала, а за то време су напољу бригаде „певале, лармале итд. тако да је предавач морао неколико пута да прекида предавање“.18 Омла-динци су одржавали културно-уметничке смотре, али је било доста приме-даба на начин њиховог извођења (једнообразност у облачењу, прљава обућа и одело).19 На радне акције стизала је штампа, али вероватно не у мери која би задовољила њихове организаторе. На изградњи Новог Београда 1949. да-нима није било Борбе или је долазило само неколико примерака. На гради-лишта су током петогодишњег плана стизали листови Омладина и Пионир-ске новине, часописи Народна омладина, Наша домовина, Млади задругар, Пионирски руководилац, Полетарац, Пионири, као и неколико брошура (на пример „За рад пионира у току лета“). Утицај штампе на омладинце отежа-вали су и проблеми са језиком; у Дреничкој бригади која је 1949. радила на Новом Београду око 90% бригадира није знало српски језик, а на матерњем шиптарском језику нису добијали омладински лист. Функционисање ове бригаде само се може замислити, тим пре што су све заповести даване на српском. У многим бригадама на Новом Београду читани су само поједини чланци из Борбе и то групно, чему је уз недостатак новина свакако узрок и неписменост.20 Омладина је била ангажована на смотрама и фестивалима. За Београд постоје подаци да је у појединим месецима 1949. више од поло-вине омладине било укључено у припремање фестивала, на којем су уче-ствовала три велика логорска и један акцијски хор од 480 људи, а према званичним проценама присуствовало је 20.000 људи. На аутопуту су 1960. одржана четири фестивала градитеља. Како је тада грађен аутопут кроз Ср-бију и Македонију фестивали су одржавани паралелно у обе републике (у Владичином Хану, Лесковцу, Врању, Грделици, Валандову, Ђевђелији итд.). Ове манифестације су коришћене за доделу специјалних похвала и похвала.21 Само на градилиштима Новог Београда постојало је 342 хора, филмских група, драмских и литерарних секција са укупно 30.189 члано-ва.22 Један од видова културног рада на градилиштима биле су библиотеке. На прузи Шамац–Сарајево 1947. постојало је око 117.000 књига у бригад-ним библиотекама, што значи да је једна књига долазила на два бригадира. Још горе стање било је у Железнику где једна књига није долазила ни на 18 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 152, Савезна радна акција Нови Београд, 1948–1952. 19 Исто. 20 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 152, Савезна радна акција Нови Београд, 1948–1952; Исто,

фасц. 91, Омладинске радне акције у периоду 1942–1945. 21 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 152, Савезна радна акција Нови Београд, 1948–1952; АЈ, ф.

114, ССОЈ, фасц. 214, Лист градитеља аутопута Братство-јединство Младост, бр. 115, 27. новембар 1960.

22 Љ. Радојковић, Омладинске радне бригаде на изградњи Београда 1947/1950. године, Годишњак града Београда, књ. V 1958, 408.


три омладинца. Ова литература није имала много утицаја на образовање бригадира, тим пре што је међу њима било и неписмених. Да се на радним акцијама ипак није много читало, говори и податак да је на изградњи Новог Београда 1948. године сваки омладинац прочитао просечно 1,1 књигу, слич-но као на прузи Бања Лука–Добој. Имајући у виду услове рада и напор који је на градилиштима требало уложити, као и учешће великог броја омлади-наца у културним, спортским и политичким манифестацијама, можда се ви-ше од једне прочитане књиге није ни могло очекивати. На прузи су практи-ковани и други видови културног рада међу омладином, као што су логор-ске ватре, литерарни и ликовни кружоци, кружоци за проучавање нота, зид-не новине. Те године на Новом Београду око 2.500 омладинаца водило је лични дневник, отприлике сваки двадесети.23

Велики културни значај радних акција лежао је у описмењавању омла-дине. На радним акцијама 1946/52. описмењено је око 70.000 младих људи. То је податак који и поред свих слабости не треба потцењивати и он у најмању ру-ку говори о великом напору да се међу младим градитељима Југославије иско-рени неписменост.24 Југословенски омладинци су се бавили и фискултуром и спортом на радним акцијама. На градилиштима су одржавана фудбалска, ко-шаркашка, атлетска, рвачка, шаховска, одбојкашка и боксерска такмичења. Не-посредно после рата на градилиштима је одржано много више спортских так-мичења, часова јутарње гимнастике и часова за значку фискултурника него културних манифестација. На јесењем кросу 1949. на Новом Београду учество-вало је 5.467 од 6.076 омладинаца; у трећем фискултурном слету 3. октобра 1948. у дефилеу је било 6.400 омладинаца, а у гимнастичарском наступу 4.680.25 На радним акцијама или поводом њих покретани су посебни часописи. На прузи Брчко–Бановићи излазио је лист Омладинска пруга, а на прузи Ша-мац–Сарајево Борба на Омладинској прузи. У оба случаја постојала је и радио-станица Омладинска пруга. Лист градитеља аутопута Младост почео је да из-лази 1958. и то као недељник, са тиражом од 20.000 примерака. Исте године покренут је и Радио аутопут. Како се померало тежиште изградње аутопута, померале су се и таласне дужине са којих је емитован програм. У 1958. години коришћене су таласне дужине Радио Љубљана, а 1959. и 1960. године Радио

23 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 91, Омладинске радне акције у периоду 1942–1945; Исто, фасц.

152, Савезна радна акција Нови Београд 1948; Исто, фасц. 204, ОРА Бања Лука–Добој. 24 У сврху описмењавања организовани су аналфабетски течајеви. Питање је колики је

био стварни ефекат описмењавања оствареног на брзину, кампањски и у паузама на-порног физичког рада, у условима харања заразних болести карактеристичних за ово градилиште социјалистичке Југославије, АЈ, ф. 507/VIII, ЦК СКЈ, Идеолошка комиси-ја, VIII, VI/1-(1–115), док. 1-a-4, Информације о агитационо-пропагандном раду на Аутопуту; АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 91, Омладинске радне акције у периоду 1942–1945; Исто, фасц. 4, 1953. година, Поруке V конгресу НОЈ; Љ. Радојковић, н. д., 408; Поли-тика, 2. јануар 1948, 2; Борба, 29. јул 1950, 1.

25 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 91, Омладинске радне акције у периоду 1942–1945; Љ. Радој-ковић, н. д., 376, 391.


Ниш. У то време у насељима бригадира постојале су разгласне станице на ко-јима су бригадисти давали свој програм.26 Као средство културног рада и про-паганде на радним акцијама од самих почетака коришћен је филм. На изград-њи пруга омладина је гледала биоскопске представе помоћу покретних киноа-парата, које је обезбедио Комитет за кинематографију. Временом су у неким насељима филмске представе замењиване телевизијским програмом.27

Омладинци који су градили Југославију на радним акцијама имали су прилике да се срећу и са југословенским научницима, писцима, уметници-ма. Пругу Шамац–Сарајево посетили су писци Иво Андрић, Бранко Ћопић, Густав Крклец, Милан Богдановић, велики број професора универзитета из Београда, Загреба и Љубљане, ректори и декани ових универзитета и њихо-вих факултета, композитор Михомил Логар, вајари, сликари, чланови На-родног позоришта из Београда итд.28

Омладинске радне акције су третиране као „велики образовни центар“. Стотине хиљада младих људи завршавало је на градилиштима разне курсеве и течајеве. У првим послератним акцијама омладина је махом оспособљавана за занимања потребна привреди. На прузи Шамац–Сарајево држани су минерски, бетонски, зидарски, армирачки курсеви, курс за руководиоце грађевинских ма-шина итд. У то време курсеве је завршило око 14.000 омладинаца.29 Од 1958. до 1963, на изградњи аутопута 48.639 бригадиста, пре свега са села, стекло је стручну квалификацију. Сваки пети-шести градитељ аутопута у том периоду завршио је неки курс. Ако је судити према подацима о завршеним курсевима на аутопуту после 1958, сеоска омладина је корисно искористила указану при-лику. Док у првим годинама после рата на радним акцијама није било трактор-ских курсева, после 1958. они су чинили око половине свих курсева. Појава тракторских курсева илуструје промене настале у друштву после рата, које су делом биле повезане са модернизацијом пољопривреде. Ратарско-тракторски курс завршило је 1958–63. године 26.147 омладинаца, виши ратарско-трактор-ски курс 6.639, курс за квалификованог зидара 6.055 омладинаца, а на аутопуту су школовани и конобари, кувари, електровариоци, трговачки помоћници и др. Интересовање за тракторске курсеве илуструје и чињеница да су у појединим бригадама 1960. године омладинци претили да ће напустити радну акцију уко-лико им не буде омогућено похађање овог курса. Током шест година на ауто-путу су држани и аматерски курсеви које је углавном похађала градска омла-дина, па су тако курсеви постали нека врста показатеља социјалних разлика градитеља аутопута. Око 200.000 младих људи у периоду 1958–1963. завршило

26 Б. Јовановић, н. д., 44; АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 124, Нека искуства у организовању ОРА. 27 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 39, Седница Председништва ЦК Народне омладине Југосла-

вије, 8.6.1960; Б. Јовановић, н. д., 44. 28 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 190, Списак посетилаца Омладинске пруге Шамац–Сарајево. 29 Б. Јовановић, н. д., 32.


је курсеве за возаче мопеда, мотоцикла, аутомобила, радиоаматерски, моделар-ски курс итд.30

Живот у логорима радних акција није пролазио без инцидената. Вика, вређање и ниподаштавање, појаве које су регистроване 1958. на аутопуту, могу се сматрати за блаже врсте кршења дисциплине у насељу. Иначе, казне за не-дисциплину биле су опомена, укор, строги укор и искључење.31 На изградњи аутопута 1960. било је озбиљнијих инцидената, а забележене су и две туче омладинаца. Опијање је била честа појава на акцијама, бар те 1960. године. Ре-гистровано је да су поједини сељаци доносили акцијашима балоне са ракијом. За однос младића и девојака на акцијама се званично говорило да је „у реду“, али је на радној акцији 1960. године регистрована појава проститутки. До по-ловине године 5–6 проститутки је одстрањено са акције, али је за неколико њих наведено да су на акцији „доведене у ред“.32 „Претерано голишање“ бри-гадисткиња, уочено у средњошколским и студентским бригадама на аутопуту 1949, приписивано је малограђанштини. Ни појава да младићи и девојке ноћу напуштају логор у паровима није промакла неопажено Главном штабу.33 Једна од последица недисциплине на радним акцијама било је одстрањивање из бри-гаде. Само за прва три месеца 1960. са аутопута су искључена 164 омладинца, што је велики број и показатељ учесталих инцидената будући да током читаве 1958. године није било толико искључених. За ова три месеца опоменом и уко-ром кажњено је 379 бригадира, укупно више од 500, тј. око 2,5% омладинаца који су до тада учествовали на акцији.34

На омладинским радним акцијама учествовале су и омладинске бри-гаде из иностранства. На прузи Брчко–Бановићи било је 1.800 омладинаца из око 20 земаља. Посебно присни односи и пријатељство гајени су са ал-банском бригадом. У њој је било 14 неписмених омладинаца за које су орга-низовани аналфабетски течајеви. Албански бригадири су имали хор који је научио југословенску химну, а похађали су часове српског језика и учили ћирилицу. Из овог времена сачувано је и потресно писмо албанске мајке упућено сину на изградњи пруге.35 Позитиван утисак на домаћине оставила

30 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 124, Послератне радне акције наше омладине, О радним акци-

јама; Исто, фасц. 32, V пленум ЦК НОЈ, 26. I 1960. АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 39, Седни-ца Председништва ЦК Народне омладине Југославије, 8. јун 1960.

31 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 38, VI састанак Председништва ЦК НОЈ, 28. јун 1958. 32 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 39, Седница Председништва ЦК Народне омладине Југосла-

вије, 8. јун 1960. 33 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 152, Савезна радна акција Нови Београд 1949–1950. 34 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 39, Седница Председништва ЦК Народне омладине Југосла-

вије, 8. јун 1960. 35 Писмо почиње са „Једина мајчина душо“, а између осталог садржи и следеће: „Можда си

тамо нашао хладан и празан гроб брата свога, сина мога, који погибе за слободу Југосла-вије. Можда ће пруга проћи поред његова гроба. Покријте га без устезања, синови моји! Поврх капи његове крви, пролијте ваш зној, али никада сузе. И тада, мили мајчини сино-ви, ископајте велики гроб за оне који су јуче копали за милионе и милионе малих гробо-ва... Ако нађеш мајку оног комесара Југословена који погибе на истом мјесту са твојим


је и румунска бригада, која је научила неколико југословенских песама и саставила коло по угледу на козарачко, само на румунском језику. Спадала је у ретку бригаду са задовољавајућом дисциплином. За групу од 490 омла-динаца у августу је организована посета Јулијској крајини и они су том при-ликом обишли Ријеку, Сушак и Опатију. Ово путовање било је праћено ми-тинзима, заставама Југославије, Мађарске, Пољске и Албаније, паролама на језицима свих земаља, партизанским маршевима, говорима команданата страних бригада, скандирањем „Правда Трсту, Трст Југославији“ и сарад-њом са Југословенском армијом. Заједнички дух додатно је истакнут пе-смом коју је написао Радоња Вешовић, један од градитеља пруге. У песми је истакнуто присуство омладине из различитих земаља и клицано слободи, а против двоглавих аждаја и хијена које дижу „њушке“ у Грчкој, Истри и Индонезији где је „пљуснула наша крв, а на гробљу браће још није израсла трава“.36 Пругу Шамац–Сарајево градило је око 5.500 омладинаца из 40 зе-маља. Највећи број боравио је на прузи у јуну, јулу и августу. Отприлике сваки десети проглашен је за ударника. Највише је било Румуна (око 870), Тршћана, Француза, Британаца, Мађара, Чехословака, Данаца, Бугара, Ал-банаца, Југословена из Бугарске, грчких омладинаца из Буљкеса (око 200), Швеђана, Италијана, Пољака. Већином су били радници (40%), 28% студен-ти, а петина су биле девојке. Југословенске власти су се трудиле да у њихо-вој близини буду југословенске студентске бригаде како би се колико-толи-ко премостиле језичке баријере и утицало на радни учинак страних бригада. У циљу пропаганде коришћени су албуми, проспекти, брошуре о трећем конгресу омладине, статути омладине и савеза пионира, брошуре на стра-ним језицима Министарства спољних послова и Дирекције за информације. Држана су предавања о народној демократији, ослободилачкој борби и стварању ФНРЈ, после чега би следила дискусија. Странци су изгледа најви-ше били заинтересовани за овај вид упознавања са Југославијом, па им није било могуће обезбедити онолико предавача колико су тражили. Страни омладинци су провели неколико дана на одмору у Дубровнику и били су у посети Београду (посетили су градилиште фабрике у Железнику и Пионир-ску пругу). Бољем упознавању и дружењу са југословенском омладином до-приносило је и учешће страних бригада на међународним такмичењима одржаваним у Зеници у августу, на којима је учествовало 270 младића и де-војака из иностранства.37 У првој етапи изградње аутопута 1948–1950, ради-ло је 2.300 омладинаца из 16 земаља света. Током 1948. на аутопуту су биле

братом, пољуби је мјесто мене и реци јој да скине црну мараму.“, АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 91, Омладинске радне акције у периоду 1942–1945; Исто, фасц. 290, Иностране радне бри-гаде на изградњи Омладинске пруге Брчко–Бановићи.

36 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 91, Омладинске радне акције у периоду 1942–1945; Исто, фасц. 290, Извештај о раду одељења за иностране бригаде на изградњи Омладинске пруге 1946; Исто, фасц. 290, Омладинска пруга Брчко–Бановићи 1946; Исто, фасц. 290, Иностране радне бригаде на изградњи Омладинске пруге Брчко–Бановићи.

37 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 91, Омладинске радне акције у периоду 1942–1945; Исто, фасц. 190, Омладинска пруга Шамац–Сарајево 1947; Исто, Извештај о међународном спортском такмичењу на Омладинској прузи Шамац–Сарајево.


бригаде из Енглеске, Италије, Албаније, Југословена из Бугарске, југосло-венске мањине из Мађарске, Шведске, Либана, Скандинавије, Швајцарске, група Лужичких Срба, исељеника из Канаде и Америке итд. За Југословене је то била прилика да се упознају са људима других обичаја, навика и кул-тура. За југословенска схватања били су то људи недовољне дисциплине (осим Лужичких Срба). Слободно време проводили су на приредбама, у по-сетама, на излетима и спортским манифестацијама. Практиковане су и вече-ри националних песама и плесова. Све у свему, најмање је било рада.38

После сукоба са ИБ-ом, посебно током 1949, долазак иностраних бри-гада за Југославију је представљао вид пробијања изолације и „све загу-шљивије тмине лажи, подвала и клевета“. Тако је од 26. јуна до 9. септем-бра 1949. на аутопуту било 7 страних бригада (политичких емиграната из Бугарске „Христо Дотев“, „Бранко Бабић“ из зоне Б СТТ-а, група југосло-венских исељеника из Вестфалије „Макс Рајман“, бригада Француза и југо-словенских исељеника из Француске, група из Енглеске, група исељеника из Холандије, група исељеника из Белгије). Страних бригадира је било укупно 443 (од тога 98 девојака). По националности предњачили су Словен-ци (144), затим Бугари (78), Французи (72), Хрвати (60), Италијани (55), Ен-глези (13), Срби (10). Бригада „Христо Дотев“ је пет пута проглашена за ударну и једном похваљена, док је бригада „Бранко Бабић“ била три пута ударна и три пута похваљена. Остале бригаде добиле су на крају писано признање уз захвалност за боравак на аутопуту. Укупно је 121 омладинац из иностранства проглашен за ударника. Политички значај доласка ових бригада види се и из чињенице да је бригада бугарских емиграната форми-рана од емиграната који су после објављивања резолуције ИБ-а напустили Бугарску и прешли у Југославију, а бригаду је формирало Министарство унутрашњих послова Србије. Међутим, у бригади је било и оних који су би-ли „реакционарно“ расположени према бугарским властима и пребегли у Југославију верујући у истинитост оптужби из резолуције, а било је и оних који су пребегли из криминалних разлога. Бригаду су стално обилазили представници МУП-а Србије, а припадницима УДБ-е посебно је скренута пажња на ову групу која је у Југославију дошла из „реакционарних“ и кри-миналних разлога, тим пре што су власти веровале да имају намеру да се преко Словеније пребаце на Запад. Бригада из СТТ-а, коју је формирао Окружни комитет КП СТТ у Копру, југословенским властима је деловала као „слабо организована маса састављена од људи са недовољним смислом за колективни живот и дисциплину“. Одражавала је утицај разноликих по-литичких струја које су постојале на територији са које је дошла, а одлико-вала је и склоност ка алкохолу дела бригадиста. Доста проблема било је са бригадом из Француске, јер су у њој били и Французи за које су југословен-ске власти сматрале да су дошли у Југославију из туристичких разлога – са


јама; Исто, фасц. 291, 1948, Аутопут Братство-јединство, Београд–Загреб.


изузетком 15 комуниста које је интересовало политичко стање и југосло-венских емиграната који су се у Француској осећали подређено. Групу југо-словенских исељеника из Вестфалије махом су чинили Словенци. За њу је процењено да су видљиви трагови васпитања у Хитлеровој Немачкој, али и утицај енглеских окупационих власти. Са скоро потпуно заборављеним ма-терњим језиком, што је била одлика и Југословена из Француске, као и на-чином понашања, ови омладинци су југословенским властима одавали ути-сак „скоро стопроцентног младог њемачког малограђанина који нема ника-квог племенитог циља у животу, који је неборбен и потпуно аполитичан, егоистичан, без имало смисла за другарство и колективан живот и који у ви-ну види једини излаз, једино средство за увесељавање и разоноду“. Уз све, постојао је латентан сукоб ових омладинаца са омладином из енглеске бри-гаде. Вестфалце је иритирало то што су се Енглези према њима односили игнорантски, називајући их Немцима и „лењим свињама“, док су Енглези били незадовољни великом буком коју су Вестфалци правили због које ни-су могли да спавају.

Убеђивање у исправност југословенске политике, југословенског пута у социјализам и неистиност оптужби ИБ-а били су главни циљеви југосло-венске пропаганде међу страном омладином 1949. Ово тим пре што се из карактеристика које су о овим бригадама давали Југословени види да је у њима било мало оних који су дошли са позитивним ставом о Југославији и њеној политици. Вид пропаганде југословенских власти међу страним омладинцима била су и предавања. У њима су странци упознавани са спољ-ном политиком Југославије, југословенским тумачењем резолуције ИБ-а, односа међу социјалистичким земљама итд. Странцима су у истом циљу приказивани филмови („Живјеће овај народ“, „Славица“, „Бесмртна мла-дост“, „Смотра младости“ и други). Упркос сукобу са ИБ-ом даване су про-јекције совјетских филмова. Странци су вођени у обилазак сељачких рад-них задруга, присуствовали су протестним митинзима због онемогућавања југословенској омладини да учествује на омладинском фестивалу у Будим-пешти, а у сврху дружења коришћене су и логорске ватре. Страним омла-динцима су дељене брошуре, књиге југословенских руководилаца (Брозове књиге са посветом), албуми и други материјал.

У погледу радног учинка, тешко би се могло рећи да су 1949. радови на аутопуту добили много присуством страних бригада. Мало је случајева да се нека бригада трудила да постигне добре резултате, као што је случај са енглеском.39 Велики број бригада из иностранства градио је Студентски град у Загребу. Према једном списку током јула и августа било их је 36, са укупно 2.070 бригадиста, који су проводили месец дана на акцији од чега је трећина времена искоришћена за обилазак земље. Међу њима је било чак 15 бригада из Француске, од тога једна исељеничка. Вреди регистровати и по- 39 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 124, Послератне радне акције наше омладине, О радним акци-

јама. Исто, фасц. 152, ЦК Народне омладине Југославије, Радне акције, 1949.


јаву грчке бригаде (избеглице). Колико се из извора може видети, општи утисак о њиховом смештају није био лош. Важан део боравка страних омла-динаца био је обилазак земље (турнеје). Обилазили су Сарајево, Дубровник, Сплит, Ријеку, Постојну, Опатију, Љубљану. Бригадисти су у Загребу има-ли прилику да посете музеје, галерије и друге културне установе. На више од 100 предавања страној омладини је говорено о друштвеном и државном уређењу, економији, југословенском виђењу сукоба са ИБ-ом, југословен-ској култури и уметности итд. Међутим, странцима ово није било довољно, па су скоро све француске бригаде инсистирале да посете затворе и логоре информбироваца. После доста натезања омогућено им је да посете затвор у Лепоглави, радни логор информбироваца у Новом код Ријеке и Лонско по-ље, за које су имали сазнање да се у њему налази концентрациони логор. Ју-гословенске власти су на градилиштима запазиле појаву црне берзе код странаца (продаја сапуна, чарапа и друге робе по високим ценама).40 На прузи Добој–Бања Лука учествовало је 1951. око 650 страних омладинаца, највише из Француске, Енглеске, Белгије, Норвешке и Америке. Политичка опредељења ових омладинаца била су веома различита. Југословени су гру-пи француских омладинаца прилепили епитет „троцкистички“. Међу Енгле-зима било је доста чланова Лабуристичке омладинске лиге и Лабуристичке партије. Највише непријатеља Југословени су евидентирали у италијанским и немачким бригадама у којима је било отворених иступа против Југослави-је. Све у свему, југословенски став био је да је већина омладинаца дошла у Југославију из туристичких побуда. Иако је радни учинак ових бригада сма-тран добрим, остаје чињеница да се само за неколико њих могло рећи да ни-су заостајале за најбољим југословенским бригадама.41

У другој етапи изградње аутопута (1958–1963) било је више од 1.500 омладинаца из 40 земаља (Аустралије, Аустрије, Алжира, Аргентине, Бел-гије, Бразила, Цејлона, Чилеа, Чехословачке, Данске, ДР Немачке, Енгле-ске, Француске, Гане, Гвинеје, Грчке, Холандије, Италије, Израела, Ислан-да, Јапана, Јемена, Камбоџе, Либана, Луксембурга, Марока, Малија, Мекси-ка, Норвешке, Нигерије, Пољске, САД, СР Немачке, Швајцарске, Шведске, Финске, Тангањике, Тогоа, Уругваја, УАР). Југословенски аутопут постао је заједнички именитељ омладинаца са свих континената, из држава са раз-личитим друштвеним и економским уређењем, из источног и западног бло-ка, али и из несврстаног света. На деоници Љубљана–Загреб 1958. формира-на је међународна бригада састављена од 109 омладинаца (12 ударника). У раду на градилишту посебно су се истакли Американци, Немци и Израелци. На стране омладинце деловано је предавањима, изложбом о животу и раду југословенске омладине, излетима (Ново Место, Долењске Топлице, Рога-

40 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 298, Учешће страних бригада на радним акцијама; Исто, фасц.

295, 1950, Изградња Студентског града у Загребу III; Изградња Студентског града у Загребу I; Изградња Студентског града у Загребу II.

41 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 290, Омладинска пруга Бања Лука–Добој 1951.


шка Слатина, Кумровец, Љубљана, Постојна, Загреб), логорским ватрама, филмовима, прославом југословенских празника (22. и 27. јул), али и пра-зника гостију (пољски и туниски празници).42

Током јула 1959. на изградњи аутопута од Параћина до Ниша борави-ла је група страних омладинца смештена у Трупалама, у логору „Перо По-повић Ага“. Долазили су из 15 земаља света, а било их је између 140–200, највише из Пољске, Марока, Цејлона, УАР, Туниса и Израела. Дневно су радили шест сати, процењено је да сам рад није био тежак, али и да су нена-викнутост на физичке послове, промена климе и исхране утицали на то да један број бригадира изостаје са посла због болести и преморености. Устаја-ло се у пола пет, следили су јутарња гимнастика, дизање заставе и смотра. Просечно је једва половина омладинаца присуствовала јутарњој гимнасти-ци. Проблема је било и са смотром приликом дизања заставе, јер су Западни Европљани и Африканци том приликом показивали недисциплину. Храна је сматрана добром, посебно ручак и вечера. Међутим, подела хране претво-рила се у политички проблем. Омладинци из УАР и Марока нису желели да у исто време буду у трпезарији са младима из Израела, па су домаћини има-ли доста мука да раздвоје Арапе и Израелце да би спречили инциденте. Ју-гословени су приметили да Арапи понекад намерно остају дуже у мензи ка-ко би спречили Израелце да на време добију храну. За предавања која су Ју-гословени организовали како би госте што боље упознали са својом земљом редовно и у пуном броју одазивали су се само Израелци, Немци и донекле Американци. Међутим, одзив на излете код свих био је стопостотан. Дру-гарске вечери, изложбе слика и друге културне и просветне манифестације употпуњују слику о животу у насељу. О значају боравка међународних бри-гада у Југославији говори и то што су насеље посетили амбасадор Марока у Београду, амбасадори Израела у Београду и Софији, први секретар амбасаде Пољске у Београду, културни аташе амбасаде УАР у Београду и један број југословенских званичника.43

Градњу аутопута у 1960. години помогло је око 200 омладинаца из више од 15 земаља, подељених у три бригаде, који су боравили у насељима Пуковац и Бели Брег.44 Од 10. до 31. јула 1961. на аутопуту су радила 264 омладинаца из иностранства (у насељу „Иво Лола Рибар“ у Табановцима). Половину су чинили студенти, а 40% социјалистичка омладина. Радни учи-нак стране омладине био је слабији од домаће, а више пажње је поклањано упознавању са земљом него раду. Странци су посетили Скопље и обишли хидроенергетски систем у Маврову и фабрику порцелана у Титовом Велесу.


јама; Исто, фасц. 220, 1958. 43 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 292, 1959, Извештај о раду на изградњи Аутопута; Исто, фасц.

293, 1962, Аутопут. 44 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 292, 1961, Аутопут „Братство-јединство“. Исто, фасц. 293,

1962, Аутопут.


Доста времена посвећивано је предавањима и дискусијама. Страни и дома-ћи омладинци су размењивали мишљења о односу југословенске и западне омладине, социјализму и путевима борбе за остварење социјализма у свету, васпитању младих људи у социјализму и капитализму. Доста дискусија би-ло је посвећено тада актуелним темама као што су биле Конференција не-сврстаних, једнопартијски и вишепартијски систем, нација, држава итд.45 Током 1962. у логору „Иво Лола Рибар“ у Великој Плани боравила је група од 340 страних омладинаца. Југословенска пропаганда ширена је предава-њима (о самоуправљању, омладини, Савезу студената итд.), а организован је курс српскохрватског језика за који се пријавила скоро трећина омлади-наца. Предавања је пратила „живахна, понекад и бурна“ дискусија. За орга-низаторе предавања, питања западних социјалдемократа која су алудирала на случај Ђилас, постављена после предавања Јосипа Ђерђе о спољној по-литици Југославије, била су провокативна и безобразна. Дружењу и упозна-вању земље доприносило је и учешће неколико страних солиста у емисији Радио Београда „Микрофон је ваш“, организовање заједничких вечери, по-сете манастирима Манасији и Раваници, излети итд.46

Страна омладина која је радила на аутопуту 1963. била је смештена у насељу у Коларима и Малом Пожаревцу. Бројала је око 450 људи, представ-ника 33 омладинске организације из 20 земаља. Њихов живот протицао је уз уобичајена предавања, излете (Смедерево), курс српскохрватског језика, спортска такмичења, филмове, прославе националних празника, организо-вање националних вечери. Радни учинак није био најбољи, а међу бољима биле су бригаде из ЧСР, Пољске, Источне и Западне Немачке, УАР и Израе-ла. Због опијања и нереда искључено је пет чланова белгијске бригаде. У Коларима се спавало у шаторима (по десет људи), од којих су многи проки-шњавали. Храна је била добра; 15 Мароканаца није јело свињско месо, док је за пет Индијаца спремана вегетаријанска храна. У насељу у Коларима по-стојали су пијаца и кантина, али је продавац у кантини редовно „пљачкао“ странце (једном Мароканцу је вратио 500 динара мање). У Коларима је по-стојао либералнији режим кретања и конзумирања алкохола, али под усло-вом да се нико не сме вратити пијан у насеље, што није спречило „тројицу пубертетних Белгијанаца који су дошли или боље рећи које смо донели у насеље“. Један од највећих проблема био је пробудити бригадире у 4 сата ујутру, па су у ту сврху коришћени и „индијански методи“. Проблем је био и са онима који су показали „високу европску културу“ тиме што нису хте-ли да намештају кревете (Енглези, Данци, Белгијанци и Индијци).47

45 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 220, 1961. 46 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 220, Међународни омладински покрет и Народна омладина

Југославије у 1962; Исто, фасц. 293, 1962, Аутопут. 47 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 294, 1963, Међународна бригада; Исто, фасц. 294, 1963, Изве-

штаји о раду међународне омладинске радне бригаде Колари, Мали Пожаревац.


Како су странци видели свој боравак у Југославији? Неколико њихо-вих сведочења углавном потврђују да на радним акцијама нису много ради-ли, да су њихови домаћини настојали да на њих политички утичу, да су имали врло мало прилике да се упознају са југословенским друговима и да су о земљи највише сазнавали на излетима. Из 1947. сачувано је Југославији ненаклоњено сведочење једног Норвежанина који је на прузи Шамац–Сара-јево био у норвешко-данској бригади.48 Мање критичан према боравку и приликама у Југославији био је енглески студент, чије је импресије са из-градње Студентског града у Загребу објавио Манчестер гардијан. Сведочио је о томе да су југословенски студенти радили много више од њих, веома похвално је говорио о гостопримству домаћина, храна је била најбоља која се тада могла добити у Југославији, уочио је присуство стране омладине из великог броја земаља света и велики ентузијазам са којим су млади Југосло-вени приступали раду.49 Из каснијих времена потиче сведочење једне Ен-глескиње, која је говорећи о акцији на аутопуту 1960. потврдила проблеме са дисциплином приликом јутарње смотре. Странцима су највише падале у очи ствари које су подсећале на војнички живот и дисциплину (жуто-мрке униформе, шорцеви, сокне и ципеле, подизање заставе, смотра, дисциплина при одласку на градилиште).50

У целини гледано, у периоду 1946–1963. на југословенским омладинским радним акцијама боравило је најмање 14.000 омладинаца из иностранства.

Тешки услови рада, приличан број оболелих, смртни случајеви на ју-гословенским радним акцијама давали су материјал пропаганди информби-ровских земаља против Југославије и њене власти. Током 1949. и 1950, „Ти-това банда“, клика „Тито-Ранковић“ нарочито је оптуживана за мучење омладине на радним акцијама, насилно мобилисање, а ликовано је над сла-

48 Његово сведочење говори о томе да им није било дозвољено удаљавање од логора, да

је међу становништвом било тешко наћи некога ко би знао страни језик, а непријатно изненађење представљала је и оскудица воде за пиће и да су за пиће морали да упо-требљавају воду коришћену за прање, а потом уз додатак хлора претворену у пијаћу воду. Због појаве тифуса морали су се вакцинисати, што је део бригадиста одбио. На-ступ Југословена према странцима је био организован, сви су хвалили Тита и говори-ли о предностима југословенског система, АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 300, 1947, јануар–децембар.

49 АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 302, Преглед иностране омладинске штампе, Београд, 1950, април–децембар.

50 Са акције 1961. остало је запамћено да су се Пољаци показали као добри певачи и да је пољска песма „Хеј, Јулијана“ постала незванична химна градилишта, да су Туни-жани певали уз мале добоше, Пољаци и Тунижани често одмеравали снаге на фудбал-ском терену, док су Англосаксонци практиковали мешавину фудбала и одбојке на од-бојкашком терену. Са ове акције запамћена је посета Нишу и Лесковцу. Иако су пред-мет посета биле фабрике, сви су много више запазили собу пуну коктел бисквита и воћних сокова у Лесковцу. И овде је проблем била вода, па су се кроз логор прво про-носиле вести да „нема воде“, а онда и гунђања „нема воде, нема рада“, АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 292, 1960, Аутопут Братство-јединство.


бијим одзивом. У пропаганди источноевропских медија било је много пре-теривања, али је чињеница да су многе наведене појаве постојале у Југосла-вији, вероватно не у толикој мери. Било је туберкулозе, болести и зараза, смртних случајева, доста случајева да су на радне акције долазила деца, не-задовољавајућег одзива омладине на акције, али вероватно не у толиком обиму и броју.51 О прузи Шамац–Сарајево слично је писала и западна штам-па, али пре југословенског сукоба са ИБ-ом.52

ЗАКЉУЧАК

У првим послератним годинама на омладинским радним акцијама владали су веома тешки услови рада и живота, радило се са мало механиза-ције и искуства, често без пијаће воде, без довољно одеће и обуће, па је ве-лики број омладинаца обољевао. Поуздано се може рећи да је на овим акци-јама погинуло или умрло најмање 185 омладинаца. У бригадама су негова-ни културни, спортски и образовни живот. Неписмени омладинци су учили да читају и пишу (од 1946. до 1952. описмењено је око 70.000 младих љу-ди), велики број омладинаца завршио је курсеве из индустријских и пољо-привредних занимања, учествовао у спортским манифестацијама, прису-ствовао филмским пројекцијама, радио у културним секцијама, окупљао се око логорских ватри, део је читао књиге и штампу и водио личне дневнике. Југословенској омладини помагало је најмање 14.000 младића и девојака из целог света. Руководство југословенске омладинске организације организо-вало је за њих предавања о Југославији и њеном систему и спољној полити- 51 Радио Будимпешта је у јануару 1950. оптуживала југословенско руководство да југо-

словенска омладина аутопут, омладинску пругу, Нови Београд плаћа „својом крвљу, својим здрављем“. Чињеницу да је било смртних случајева на омладинској прузи, ова радио станица је искористила да у јануару 1950. наведе број од 400 омладинаца који умрли и то многи од тифуса. Радио Будимпешта је наводио следеће: „На изградњи Новог Београд раде под контролом УДБЕ и војске политички затвореници сиромашни сељаци који нису могли да произведу све оно што је империјалистима било потребно и нашта Титова банда има апетит. Раде тамо и гину 14-то годишња и 16-то годишња деца, затим студенти који уместо да се припремају за свој позив носе камење, и цигле за такве грађевине које неће југословенским трудбеницима дати станове него титов-цима палате по њиховим властитим плановима“, АЈ, ф. 114, ССОЈ, фасц. 302, Преглед иностране омладинске штампе, Београд, 27. јануар 1950.

52 Швајцарски лист Basler Nachrichten је у јуну 1947. такође писао о присилном одвође-њу омладине на градилишта, услед чега у целој земљи владао страх и многе су поро-дице биле у жалости. Лист је писао о лошој исхрани и болестима на прузи Шамац–Сарајево. Заједничко источним и западним медијима, првим после сукоба са ИБ-ом, а другим пре тога, јесте то што су за југословенске градитеље често употребљавали термин „деца“ а не „омладина“, за шта су добрим делом имали право. И једни и други су изградњи пруга и путева у Југославији давали стратешки значај у подељеном све-ту. Док су они са Истока у изградњи пруга и путева видели жељу да се после сукоба са ИБ-ом југословенска власт лакше повеже са западним снагама на северозападу и југу (Трст и Грчка), западна пропаганда је пре сукоба са ИБ-ом тврдила да је пруге у Босни пројектовао „југословенско-руски генералштаб“, АЈ, ф. 114, СООЈ, фасц. 300, 1947, април–децембар.


ци, излете, спортске и културне активности и дружења са југословенским вршњацима. Slobodan Selinic

Life at the Youth Work Rallies in Yugoslavia 1946–1963

Summary

Very harsh living and working conditions prevailed at youth work rallies, especi-ally during the first post-war years. Scant machinery and meager experience, shortage of drinking water, lack of adequate clothes and shoes led to a large number of young people falling ill. It can certainly be said that at least 185 young people died or accidentally got killed at these rallies. Cultural, sport and educational life was fostered in the rally briga-des. Illiterate young people were taught to read and write (from 1946 to 1952 around 70 000 young people were made literate), a large number of young people completed indu-strial and agricultural vocational courses, took part in sport events, watched movies, par-ticipated in cultural workshops, gathered around camp fires, some of them read books and newspapers and wrote their own diaries. The Yugoslav youth was also assisted by at least 14 000 young men and women from around the world. The leadership of the Yugo-slav Youth Organization organized for them lectures about Yugoslavia and its system and foreign policy, as well as excursions, sport and cultural activities and promoted comra-deship with their peers from Yugoslavia.

Слободан Селинич

Жизнь в пеироде молодежнных трудовых активностей в Югославии 1946–1963 гг.

Резюме

Особенно в первых послевоенных годах во время проведения молодежнных

трудовых активностей владали очень тяжелые условия работы и жизни, работалось с очень мало механизации и опытности, часто без питьевой воды, без достаточной оде-жды и обуви, и ради этой причины большая часть молодежи заболевала. Верно можно сказать, что при этих активностях погибло или умерло в меньшей границе 185 моло-дых людей. В бригадах были ухаживаны и культурная, спортивная и образовательная жизнь. Неграмотные молодые люди учились читанию и писанию (с 1946 года по 1952 году научено грамоте около 70 тысяч молодых людей), большая часть молодых людей заканчивала курсы из промышленных и сельскохозяйственных занятий, участвовала в спортивных манифестациях, смотрела фильми, работала в культурных секциях, саби-ралась около огня в лагере, а часть молодежи читала книги и писала личные дневники. Югославской молодежи помагало и по крайней мере 14 тысяч юношей и девушек из целого мира. Руководство югославской молодежной организации организовивало для них лекции о Югославии и ее устройству и внешней политике, потом экскурсии, спор-тивные и культурные активности и общения с ровесниками из Югославии.

Александар Животић УДК 327(497.1)„1956/1957“

Југословенска спољна политика током суецке кризе и стабилност Балканског

пакта 1956–1957

АПСТРАКТУМ: Тема рада је однос између југословенске спољ-не политике током суецке кризе и стабилности Балканског са-веза. Анализирају се спољнополитички и стратегијски оквири међународних односа у региону Блиског истока, политика чла-ница Балканског савеза у том региону, суецка криза и однос чланица Балканског савеза према кризи као догађају од изузет-ног глобалног значаја. Рад садржи и ауторову оцену о утицају суецке кризе на стабилност Балканског савеза засновану на из-ворима југословенског порекла. КЉУЧНЕ РЕЧИ: Југославија, Грчка, Турска, Египат, Балкански пакт, суецка криза, Јосип Броз Тито

Увод Суецка криза, према ангажованости великих сила, супротстављено-

сти њихових интереса, интересовању мањих земаља и начину испољавања њихових интереса представља једну од најважнијих упоришних тачака сло-женог историјског процеса какав је био хладни рат. Југославија, као рела-тивно мала земља са ограниченим спољнополитичким капацитетима, саве-знички везана за Грчку и Турску, а тиме и на посредан начин и за земље НАТО-а, са тек нормализованим односима са СССР-ом, узела је видно уче-шће у суецкој кризи изазваној египатском национализацијом Суецког кана-ла која је кулминирала англо-француско-израелским нападом на Египат. У тим тренуцима бурне 1956. године југословенска спољна политика се после болног раскида са СССР-ом и његовим сателитима 1948, помирења 1955. и интензивне сарадње са Турском и Грчком и западним савезницима у перио-ду 1953–1955. налазила у фази учвршћивања и афирмације новог спољно-политичког курса, креирања тзв. трећег пута и склапања савеза са Египтом

Александар Животић, Југословенска спољна политика током суецке кризе ... 139

и Индијом као окосницом будућег покрета несврстаних.1 Сарадња у окви-ру Балканског пакта услед крајње негативне југословенске реакције на тур-ску спољну политику у областима Блиског истока, грчко-турског сукоба у вези са статусом Кипра и југословенске подршке Грчкој по том питању већ је 1955. у знатној мери била редукована. Током 1956. због заоштравања ки-парског спора и различитих погледа на узроке, ток и последице суецке кри-зе дошло је до даљег стагнирања сарадње између земаља чланица тог саве-за. Супротстављеност гледишта, удаљавање Југославије и Грчке од Турске и њихово међусобно зближавање довели су до прекомпоновања Балканског савеза и неформалног редефинисања односа између земаља чланица.

Југославија је током суецке кризе водила веома активну спољну по-литику. Како се криза подударила са смањењем активности у оквиру Бал-канског савеза, а будући да су земље чланице тог савеза имале велике поли-тичке, економске и културне интересе у региону Блиског истока намеће се питање: како је југословенски став током суецке кризе утицао на стабил-ност Балканског пакта? За сада, на ово питање се може само делимично одговорити на основу доступне грађе Архива Јосипа Броза Тита2 и Поли-тичке архиве Дипломатског архива Савезног министарства иностраних по-слова из 1956.3 и 1957. године,4 као и строго поверљиве Политичке архиве тог архива из 1956.5 и 1957.6 године. Фондови Војног архива такође дају ва-жне податке о војној димензији тог проблема.7

Балкански пакт и Блиски исток Због потписивања Багдадског пакта 1955. године поставило се питање

облика сарадње између арапских земаља и Запада који не би изазвао унутра-шње ломове у арапским земљама и који би осигурао њихову независност. С тим у вези, званичници арапских земаља су у контактима са југословенским и грчким званичницима испитивали могућности тешње сарадње између земаља

1 О југословенској спољној политици током 50-их година и настанку политике несвр-

станости опширније видети: D. Bekić, Jugoslavija u Hladnom ratu. Odnosi sa velikim si-lama, 1949–1955, Zagreb 1988; D. Bogetić, Koreni jugoslovenskog opredeljenja za nesvr-stanost, Beograd 1990; D. Bogetić, Jugoslavija i Zapad. Jugoslovensko približavanje NA-TO-u, Beograd 2000; A. Rubinstein, Yugoslavia and Nonaligned World, Princeton 1970; L. M. Lis, Održavanje Tita na površini. Sjedinjene Države, Jugoslavija i Hladni rat, Beograd 2003; Mates, Međunarodni odnosi socijalističke Jugoslavije, Beograd 1976.

2 Архив Јосипа Броза Тита (даље: АЈБТ), Кабинет Председника Републике (даље: КПР). 3 Дипломатски архив Савезног министарства иностраних послова (даље: ДАСМИП),

Политичка архива (даље: ПА (1956. година)), фасцикле (даље: ф.) 15, 16, 17, 27, 28, 29, 71, 72, 93, 94.

4 ДАСМИП, ПА (1957. година), ф. 21, 22, 31, 32, 33, 77, 77а, 103, 104. 5 ДАСМИП, ПА (1956. година) – стр. пов., ф. I, II и III. 6 ДАСМИП, ПА (1957. година) – стр. пов., ф. I, II и III. 7 Војни архив (даље: ВА), Архив Југословенске народне армије (даље: АЈНА), фонд

ГШ–10 (даље: ф. ГШ–10), кутија (даље: К) 376.


чланица Међуарапског пакта безбедности8 и Балканског савеза апострофирају-ћи сарадњу са Грчком и Југославијом и искључујући из тих комбинација са-радњу са Турском. Пошто је сарадња између Арапске лиге и Југославије и Грч-ке као чланица Балканског савеза била немогућа без сарадње са Турском, ли-бански званичници су предлагали закључење посебног уговора између Арап-ске лиге и Балканског савеза као целине како би се турски утицај свео на најма-њу меру. На тај начин, сматрало се, избегла би се могућност стварања савеза између Турске и арапских земаља у коме би Турска доминирала уз помоћ САД.9 Грчки званичници су се такође залагали за реализацију те замисли. Ме-ђутим, због карактера Багдадског пакта и даљег развоја догађаја током 1956. године од те комбинације се одустало. После наглог побољшања односа изме-ђу Југославије и арапских земаља након 1954. године, званичници неких арап-ских земаља су се обраћали југословенском председнику Брозу са молбом да посредује у решавању њихових сукоба са Турском везаних за проблеме регио-налне безбедности. За време сукоба између Турске и Сирије сиријска влада је замолила југословенског председника за интервенцију у Анкари10. По тој ли-нији успостављени су тешњи односи између Грчке и Египта, а о томе је разго-варано и током оба сусрета између председника Насера и Тита 1955. године.11 На тај начин југословенско државно руководство је настојало да, не реметећи ниво достигнутих односа у оквиру Балканског савеза, политички делује у реги-ону Блиског истока користећи институцију и инструменте тог савеза.

Према југословенским изворима дипломатске провенијенције, израел-ско државно руководство је у потрази за осигурањем сопствене националне безбедности покушавало да нађе излаз из заоштрених односа са арапским суседима постављајући питање прикључења Израела Балканском савезу или проналажењем адекватне сарадње са тим савезом, пошто у констелаци-ји снага у окружењу није постојала могућност укључења Израела у било ка-кав савез са арапским земљама нити у глобалу нити појединачно.12 Југосло-венска страна је тумачила израелски позив Јосипу Брозу за посету Израелу изразом тих настојања.13 Аналогно томе, неке арапске земље су дошле у су- 8 Идеја о интерапском пакту о заједничкој одбрани и еконoмској сарадњи прихваћена је

на заседању Политичког комитета Арапске лиге у априлу 1950. Иницијатор акције је био Египат. Пакт о заједничкој одбрани није предвиђао само обавезу солидарне од-бране већ и организацију оружане силе по јединственом обрасцу, стандардизацију оружја и војне опреме, јединствену команду и превентивни рат у случају ратне опа-сности. Пакт је ратификован тек 1953. због нерешених међуарапских проблема и низа спољнополитичких тешкоћа. Склапању тог савеза противиле су се САД и Велика Британија. Југославија је подржала пакт оцењујући га изразом остварења начела о ре-гионалној одбрани између народа са заједничким интересима, а који води стабилно-сти региона и очувању мира.

9 АЈБТ, КПР, I–2/4–3, стр. 26–27. 10 АЈБТ, КПР, I–2/5–2, 51–52. 11 АЈБТ, КПР, I–2/5–2, 11. 12 АЈБТ, КПР, I–2/4–3, 29. 13 ДАСМИП, ПА (1956. година), ф. 40, док. 417121, 23.


коб са Југославијом због њених добрих односа са Израелом. Ирачка влада је одбила да успостави дипломатске односе са Југославијом, јорданска вла-да је посебном нотом затражила од ње да преиспита став према Израелу док су владе осталих арапских земаља тражиле од Југославије објашњење та-квог става. Посебни приговори су учињени због посете југословенске пар-ламентарне делегације Израелу средином 1956, што је у арапским земљама тумачено као посебан вид приближавања чији је циљ израелско прикључе-ње Балканском савезу.14 Сем тога, југословенско државно руководство је сматрало да Израел тежи успостављању бољих односа са Југославијом ис-кључиво на линији сопствених интереса и тренутних потреба.15 Такав став је објашњаван чињеницом да Израел није гласао за избор Југославије као привременог члана Савета безбедности 1955. године.16 Упркос тешкоћама, југословенско-израелски билатерални односи су јачали првенствено залага-њем Израела пошто је Југославија ограничавала обим и карактер те сарадње нивоом југословенске сарадње са арапским земљама.

У таквим околностима Југославија се определила за подршку међуа-рапским интеграцијама, оштру осуду Багдадског пакта при чему је турска политика на простору Блиског истока окарактерисана као реализација за-падног мандата усмереног ка разбијању политичког, војног, економског и културног јединства арапског света,17 као и за развијање добрих односа са Израелом до мере која не угрожава достигнути ниво југословенско-арап-ских односа. Са таквим односима на Блиском и Средњем истоку ушло се у 1956. годину коју су означили велики сукоби у региону Блиског истока, учвршћивање арапског јединства и повлачење Велике Британије и Францу-ске из региона.

Суецка криза Пошто је 26. јула 1956. египатски председник Гамал Абдел Насер об-

јавио национализацију Суецког канала као реакцију на западно одбијање финансирања изградње Асуанске бране дошло је до великог међународног заплета.18 У том сукобу Велика Британија и Француска су, уз у почетку по-дршку САД, покушавале да одбране сопствене позиције док је СССР, са својим савезницима, недвосмислено подржао Египат. Југославија се после почетног умереног става отворено ставила на страну Египта који је уживао

14 ДАСМИП, ПА (1956. година), ф. 40, док. 417121, 26. 15 ДАСМИП, ПА (1956. година), ф. 40, док. 417129. 16 Ј. Jovanović, Jugoslavija u Savetu bezbednosti 1945–1985, Beograd 1990, 44–46. 17 АЈБТ, КПР, I–2/4–3, 18–19. 18 Опширније о узроцима, току и последицама суецке кризе видети: K. Kyle, Suez. Britain’s

End of Empire in the Middle East, London 2003; W. Scott Lucas, Devided We Stand. Britain, US and Suez Crisis, London 1991; L. Colins, Suez Canal Crisis of 1956, Boston 1968; L. Carl Brown (ed.), Diplomacy in the Middle East. The International Relations and Outside Powers, London–New York 2004; D. Carlton, Britain and the Suez Crisis, Oxford 1988.


неподељену подршку арапског света.19 Њени партнери у Балканском савезу Грчка и Турска су заузели другачије ставове. Турска је недвосмислено осу-дила акт египатске владе истичући опасност ситуације и упоређујући је са околностима које су довеле до рата у Кореји.20 Турска штампа је такође оштро осудила египатску политику, наглашавајући неопходност оружане интервенције у којој би учествовале и турске војне снаге. Грчка влада је ис-тицала резервисаност, подвлачећи одлучност у намери да не подржи своје западне савезнике супротстављајући се политици притисака на Египат. Ме-ђутим, грчка влада није одобравала ни акцију египатске владе21 док је грчка штампа отворено показивала симпатије према египатским ставовима. Иако крајње супротстављени, ставови о национализацији Суеца нису у том тре-нутку битније утицали на стабилност Балканског савеза. Распламсавање кризе на Блиском истоку током лета и јесени 1956, које је интензивирало и степен међународног ангажовања по том питању, довело је до већег анга-жовања чланица Балканског савеза.

До почетног размимоилажења по том питању дошло је зато што Југо-славија није позвана на Лондонску конференцију. Југословенски председ-ник је у званичној изјави Танјугу 11. августа 1956. године22 оштро критико-вао начин сазива и карактер ове конференције, истичући потребу да се на скуп позове и Југославије као правна наследница Аустро-Угарске која је би-ла потписница Цариградске конвенције из 1888. године,23 истовремено под-влачећи југословенски положај у Средоземљу. Не слажући се са циљевима и начином сазива конференције, као и избегавајући могућност отвореног сукоба са западним савезницима услед спора са Великом Британијом по пи-тању Кипра, Грчка је одбила учешће на конференцији24 док је Турска подр-жала југословенске захтеве за учешће на скупу.25 Међутим, тиме не само да није дошло до приближавања ставова већ је уследило захлађење међусоб-них односа услед све јасније и оштрије турске критике акција египатске владе и интензивирања позива турске штампе на војну акцију НАТО-а про-тив Египта због наводног египатског угрожавања безбедности на Средњем истоку. Услед благе промене америчког става током Лондонске конферен-ције, постепено је ублажен званичан став Турске што се одразило и на писа-ње турске штампе. Даље заоштравање кризе изазвано неуспехом Лондонске конференције, отворена југословенска и прикривена грчка подршка Египту

19 АЈБТ, КПР, I–5–c, стр. пов. бр. 179. 20 АЈБТ, КПР, I–5–c, док. 853/2, 4–5. 21 АЈБТ, КПР, I–5–c, док. 853/2, 4. 22 Ј. Б. Тито, Говори и чланци, том XI, 192–193. 23 Carigradska konvencija od 20. oktobra 1888. godine, Spoljnopolitička dokumentacija, go-

dina IX, br. 1/ 1957, 12–13. 24 АЈБТ, КПР, I–5–c, док. 853/3, 5. 25 АЈБТ, КПР, I–5–c, док. 853/3, 3.


уз турску осуду египатског става, додатно су искомпликовали односе у Бал-канском савезу.

У јеку кризе око начина сазивања и одређивања састава и мандата Лондонске конференције, југословенски председник Јосип Броз се током одмора у Грчкој састао са грчким сувереном краљем Павлом и премијером Караманлисом. За време сусрета разговарало се о турско-грчком спору веза-ном за статус Кипра26 и кризи на Блиском истоку. Заједнички је констатова-но да је сарадња у оквиру Балканског савеза готово престала због заоштра-вања грчко-турских односа, као и то да Југославија и Грчка морају јачати везе како би у случају потпуног прекида заједничке сарадње са Турском компензовале турско удаљавање. О питању национализације Суеца грчки представници су заузели опрезан став, истичући опасност од могућег нега-тивног утицаја суецке кризе на динамику и ток решавање кипарског спо-ра.27 Броз је сматрао да суецка криза, у извесном смислу, може и позитивно утицати на ток и решавања кипарског спора у зависности од тога да ли ће Велика Британија добити јачу међународну подршку по питању Суеца и да ли ће бити спремна да отвара нове спољнополитичке фронтове. Непосредно по повратку из посете Грчкој,28 Броз се 16. августа 1956. обратио турском председнику Бајару ради посредовања у турско-грчком спору, обавештава-јући га и о југословенском ставу по питању Суеца.29 Он је у тој поруци ре-зимирао југословенске ставове о дотадашњем току суецке кризе. Бајаров одговор од 12. септембра само је потврдио непромењивост већ изнетих ста-вова.30 Председник Бајар је оптужио Египат и његовог председника за те-шко кршење међународноправних норми и реторичку манипулацију појмо-вима државне самосталности и суверенитета.31 Британска наклоност Тур-ској у конфликту везаном за статус острва Кипра била је јача од међуислам-ске солидарности и регионалног партнерства. Индиректно, радило се о још једном акту удаљавања од савезништва и лаганом укидању сарадње као ви-да регионалног повезивања кроз Балкански пакт у други план међународ-них приоритета балканских савезница. На другој страни, Турска се трудила да искористи југословенску позицију ради посредовања у спору са Грчком. Због тога су турски дипломатски представници дискретно одбијали да по-лемишу са југословенским колегама о суецком проблему.32 Иако изречене у 26 О суштини грчко-турског спора опширније видети: Р. Клог, Историја Грчке новог до-

ба, Београд 2000, 151–162; R. Petković, Balkan. Ni „bure baruta“ ni „zona mira“, Za-greb 1978, 69–73; E. J. Zürcher, Turkey. A Modern History, London–New York 2004.

27 АЈБТ, КПР, I–2/8, 2–3. 28 Током сусрета председника Броза и премијера Караманлиса у ноћи 29/30. јула 1956.

договорено је да се Броз обрати турском председнику Бајару у писаној форми ради посредовања у турско-грчком спору (АЈБТ, КПР, I–2/8, 1).

29 АЈБТ, КПР, I–1/1261. 30 АЈБТ, КПР, I–1/1262. 31 Исто. 32 ДАСМИП, ПА (1956. година) – стр. пов. ф. I, 211.


врло куртоазној форми, ове поруке су потврдиле удаљеност позиција што је у великој мери утицало на развој догађаја. Турска страна је настојала да, прећуткивањем негативних реакција на југословенске ставове о национали-зацији Суецког канала и начину сазивања и мандата Лондонске конферен-ције, не отвара нову тачку неспоразума у односима који су у озбиљној мери већ били нарушени због кипарског проблема.33

Југословенски дипломатски представници су преко уходаних саве-зничких канала у Атини и Анкари такође настојали да прибаве информаци-је неопходне за формулисање југословенских ставова према блискоисточ-ном конфликту, али и информације о англо-француским намерама које би користиле египатској влади. Гомилање англо-француских трупа у Средозе-мљу представљало је посебну претњу египатској безбедности. Југословен-ски дипломатски представници и војни изасланици су свакодневно прику-пљали податке о покретима француских и британских трупа. Амбасадор у Атини Павићевић јавио је 30. августа да је у разговору са помоћником ми-нистра иностраних послова Грчке сазнао да се француске трупе групишу на Крфу и Кипру, али да је грчка страна уверена да неће бити употребљене против Египта јер то неће дозволити САД, већ да се ради само о тренутном маневру ради застрашивања египатске владе.34 Југословенски војни изасла-ник у Анкари пуковник Грубишић известио је 31. августа о англо-францу-ским војним припремама на простору Турске.35 Неколико дана касније, 4. септембра, он је јавио да се турско војно и државно руководство противи доласку француских трупа на Кипар будући да се таква акција може нега-тивно одразити на турску политику у региону.36

Током британско-француске агресије на Египат у зони Суецког канала и израелског напада на простору Синајског полуострва крајем октобра и почетком новембра 1956, чланице Балканског пакта су задржале раније ставове о кризи на Блиском истоку. Југословенска подршка Египту кроз деловање у оквиру органа ОУН-а37 и посредничко деловање ради координације акција са САД и СССР-ом у Савету безбедности38 утицали су на југословенско зближавање са Грчком и удаљавање од турских ставова. У комбинацији са грчким противљењем обна-вљању сарадње пре решавања кипарског проблема, супротстављеност ставова током суецке кризе довела је до потпуног замирања грчко-турско-југословенске сарадње, али је истовремено интензивирала југословенско-грчку сарадњу на шта је посебно утицао грчки неутралан став за време трипартитне агресије на Египат. Такав став Грчке проистицао је из потребе координације ставова са САД, неве-

33 ДАСМИП, ПА (1956. година) – стр. пов., ф. I, док. 211. 34 ДАСМИП, ПА, (1956. година), ф. 28, 414266, Телеграм Мише Павићевића ДСИП- у. 35 ВА, АЈНА, ф. ГШ–10, к. 376, ф. 1, 140, Телеграм пуковника Грубишића Генералштабу. 36 ВА, АЈНА, ф. ГШ–10, к. 376, ф. 1, 143, Телеграм пуковника Грубишића Генералштабу. 37 Ј. Jovanović, n. d., 258–265. 38 ДАСМИП, ПА (1956. година), ф. 69, док. 952.


рице у успешан отпор Египта и могућности решавања кипарског питања у орга-нима ОУН за шта је било пресудно одржање добрих односа са Великом Брита-нијом. На опрезан грчки став имао је утицаја и страх од угрожавања грчких еко-номских интереса на простору Египта евентуалним сличним мерама у будућно-сти. Проегипатско писање грчке штампе и грчко гласање против англо-францу-ске агресије у ОУН утицали су на очување нивоа грчко-египатских односа. Та-кав грчки став изазвао је разочарање египатских дипломата,39 који су очекивали јаснију и отворенију грчку подршку. Ипак, истоветна југословенско-грчка реак-ција у органима ОУН приближила је југословенске и грчке ставове по том пита-њу и интензивирала сарадњу две земље.

Непосредно по окончању агресије на Египат, после одлука органа ОУН које су довеле до смиривања на простору Блиског истока, Југославију је између 3. и 8. децембра 1956. посетила грчка државна делегација коју је предводио председник владе Караманлис. Током посете потврђени су зајед-нички ставови о решавању суецког конфликта и истакнута мања размимои-лажења на том плану. Потврђена су заједничка настојања за решавање тог проблема кроз органе ОУН. Истакнуто је поштовање принципа египатског суверенитета уз омогућавање слободне пловидбе Суецким каналом као ва-жним међународним пловним путем и осуђен сваки покушај наметања го-тових решења која би била у супротности са елементарним египатским ин-тересима. Обе владе су заузеле релативно благ став о израелској улози у до-гађањима изазваним суецком кризом, истичући да су Израел као малу зе-мљу Велика Британија и Француска употребиле као помоћно средство ради остваривања својих дугорочних циљева на простору Блиског истока.40 Обе владе су исказале оштро противљење турској политици на Средњем истоку, оценивши да њено зближавање са Ираком и Пакистаном угрожава стабил-ност региона и разбија јединство арапских земаља. Сагласност о питању кризе на Блиском истоку пратила је сагласност о решавању кипарског спора и развијању политичке, економске и културне сарадње.41 На тај начин, не-посредним погоршавањем односа са Турском и зближавањем на бази Бал-канског пакта Југославија и Грчка су постепено мењале физиономију савеза стварајући оквир за продубљивање међусобне сарадње. То се уклапало у тенденције југословенске спољне политике чије је вођство од 1955. настоја-ло да војну димензију заједничких активности – која је до тада била у фоку-су међудржавне сарадње – постепено стави у други план замењујући је еко-номском и културном сарадњом. Истовремено, југословенска страна је оце-њивала да је Турска наклоњена Балканском савезу само кад је у питању би-ла војна страна савеза.42 Услед крајње супротстављених гледишта о приро-

39 АЈБТ, КПР, I–3–a/31–8, 20. 40 АЈБТ, КПР, I–3–a/31–8, 15–19. 41 АЈБТ, КПР, I–3–a/31–8, 22–24. 42 ДАСМИП, ПА (1957. година) – стр. пов., ф. III, док. 48.


ди и карактеру савеза, отворило се питање редефинисања односа између зе-маља чланица савеза и промене његовог карактера.

На ново југословенско-грчко приближавање убрзо је уследила реак-ција турског државног руководства. Турски министар спољних послова Ет-хем Мендерес бурно је реаговао на Караманлисову посету Београду, исти-чући негативне последице југословенске подршке Грчкој у кипарском спо-ру и Египту током суецке кризе. Нагласио је турску приврженост начелима међусобне сарадње кроз систем Балканског пакта, али је подвукао грчко и југословенско удаљавање од тих начела.43 Званичан турски став се темељио на тврђењима да Југославија постепено потискује сарадњу унутар Балкан-ског пакта због обнављања добрих односа са СССР-ом, повољног решавања тршћанског питања и зближавања са арапским земљама.44 Отворена турска подршка ставовима Велике Британије и Француске током суецке кризе у значајној мери је удаљила Турску од југословенског спољнополитичког курса. Истовремено Грчка је, за разлику од Југославије која је отворено и безрезервно пружила подршку Египту, заузела неутралан став који је био најсличнији ставу САД. Директна последица решавања суецке кризе било је удаљавање спољнопoлитичких позиција земаља чланица Балканског пакта, што је довело до погоршавања југословенско-турских и јачања југословен-ско грчких политичких, економских и културних веза.

Закључак У тренутку када је криза око Суеца ескалирала сарадња између зема-

ља чланица Балканског пакта пролазила је кроз изузетно кризне моменте. Суецки спор, који је у значајној мери коинцидирао са кипарским пробле-мом, утицао је на промену физиономије Балканског пакта. Југославија се током суецке кризе безрезервно ставила на страну Египта, подржавајући египатско право на национализацију капиталних објеката на својој терито-рији упркос њиховом међународном значају. Турска је, настављајући поли-тику зближавања са Великом Британијом започету склапањем Багдадског пакта, подржала британско настојање да заштити свој власнички удео у Су-ецкој компанији, а током трипартитне агресије на Египат и њено настојање да то право оружјем брани. Грчки став се разликовао и од југословенског и од турског, а у суштини је став неутралности Грчке био у блиској вези и са-гласности са званичним ставом САД.

Током суецке кризе у први план је избило југословенско настојање везано за преоријентацију спољнополитичких ставова и редефинисање при-оритетних спољнополитичких циљева. Југословенско политичко вођство је за време суецке кризе прокламовало своје дугорочно спољнополитичко опредељење везано за јачање и развијање односа са арапским земљама, Ин-

43 ДАСМИП, ПА (1957. година), ф. 103, док. 45194. 44 ДАСМИП, ПА (1957. година) – стр. пов., ф. III, телеграм бр. 187.


дијом и блоковски неангажованим азијским и афричким земљама чему је претходила нормализација односа са СССР-ом 1955. и 1956. године. У скло-пу опште преоријентације спољне политике која је започела Брозовом посе-том Индији и Бурми крајем 1954. и почетком 1955, наставила се посетом Египту крајем 1955. и почетком 1956. и доживела прву значајну реализаци-ју посетом Насера Југославији јула 1956. и тројним састанком између Тита, Нехруа и Насера јула исте године на Брионима – Југославија је постепено потискивала сарадњу са Турском која је имала сасвим другачије интересе на простору Блиског и Средњег истока. Интензивирање односа са Грчком темељило се између осталог на сличности југословенских и грчких ставова по питањима деколонизације, очувања мира и изградње механизама колек-тивне безбедности на простору Блиског истока. За новопрокламовану југо-словенску спољнополитичку доктрину Балкански пакт је, у виду у ком је успостављен, представљао ограничавајући фактор на путу остварења циље-ва спољне политике. Југословенско државно руководство је из тих разлога настојало да тројну сарадњу у оквиру тог пакта замени двојном сарадњом штитећи своје интересе на Балкану, а не кварећи односе са западним саве-зницима при чему је остављало довољно маневарског простора за зближа-вање са азијским и афричким земљама. Истовремено, направљен је известан отклон према САД и НАТО-у што је позитивно деловало на нормализацију односа са СССР-ом и његовим савезницима.

Кад је у питању међусобна повезаност између кризе на Блиском исто-ку и стабилности Балканског савеза историјска наука ни приближно није дала ваљан одговор. На низ питања историографија не нуди одговоре који су научно утемељени и засновани на историјским изворима првог реда. Ка-кав је био однос земаља Блиског истока према Балканском пакту? Како је суецка криза утицала на стабилност Балканског пакта? Каква је међусоб-на веза између кипарског и суецког спора? У којој мери је политика Турске на простору Блиског истока утицала на редуковање сарадње у оквиру Бал-канског пакта? Како је преоријентација југословенске спољне политике утицала на потискивање међусобне сарадње? Зашто се Југославија опре-делила за јачање сарадње са арапским земљама насупрот балканским ин-теграцијама? Каква је била еволуција, а каква стварна природа југословен-ске политике у региону Блиског истока? Коначно, да ли је Балкански пакт услед кипарског и суецког спора променио физиономију поставши двојни уместо тројног савеза? То су само нека питања на која за сада, услед недо-вољне истражености ове тематике, није могуће дати ваљан одговор, али ко-ја истовремено означавају путоказе и правце будућих истраживања.


Aleksandar Zivotic

Yugoslav Foreign Policy during the Suetz Canal Crisis and Stability of the Balkan Pact 1956–1957

Summary

The Suetz crisis presented one of the turning points of the Cold War. Yugoslavia

as a relatively small country with limited foreign policy capacity actively participated in the events caused by the Egyptian nationalization of the Suetz Canal. As Yugoslavia was a member of the Balkan Alliance and due to the fact that its allies Turkey and Greece held special interests in the region, the crisis affected the stability of the alliance, relations between the member countries, and influenced the redefinition of relations within the alliance itself.

When the crisis broke out in 1956 Yugoslavia was redefining its foreign policy priorities which were characterized by establishing an alliance with Egypt and India as the axis of the future Non-Aligned Movement. Turkey, after signing the Baghdad Pact in 1955 and after its conflict with Greece over the status of Cyprus, moved away from the allies which resulted in reducing cooperation within the Balkan Alliance. The Arab countries also attempted to find an appropriate form of cooperation with this alliance in order to limit the importance of Turkish policy in the Middle East. Israel, being unable to form an alliance with the Arab countries, strived to join the Balkan Alliance.

During the Suetz Crisis the member countries of the Balkan Alliance took different stands regarding the issue. Yugoslavia supported the Egyptian action underlining Egypt’s right as a sovereign country to nationalize facilities of capital importance on its territory. Turkey supported the Anglo-French action against Egypt, while Greece took a neutral stand expressing hardly manifest sympathies towards the Egyptian policy. Greece’s position was by its nature most similar to the position of the United States.

The similarity of the positions of Yugoslavia and Greece regarding the Suetz Crisis, as well as Yugoslavia’s support regarding the issue of Cyprus, influenced the rapprochement of Yugoslavia and Greece and the slow switch from trilateral cooperation to a bilateral one based on the Balkan Alliance. In this way the relations between the member countries of the Balkan Alliance were redefined.

Александар Животич

Югославская внешная политика в течении Суэцкого кризиса и стабильность Балканского пакта, 1956–1957 гг.

Резюме

Суэцкий кризис представляет собою одну из переломных точек холодной вой-

ны. Югославия, как релятивно маленькая страна с ограниченными внешнеполитиче-скими способностями активно участвовала в событиях вызванных египетской национа-лизацией Суэцкого канала. Будущий Югославия была членом Балканского союза, и по-скольку ее союзници Турция и Греция имели особые интереси в этом регионе, этот


кризис имел влияние на стабильность союза, на отношения между странами которые били членами союза и на новое определение отношений внутри самого союза.

В моменте выбивания кризиса 1956 года Югославия снова определила преиму-щества внешней политики, чья характеристика была устраивание союза с Египтом и Индией, как костяка будущего движения неприсоединившиеся государств. Турция по-сле заключения Багдадского пакта 1955 года и столкновения с Грецией в связи с стату-сом Кипра удалилась от союзников, а последствие этого была редукция сотрудниче-ства в рамках Балканского союза. Арабские страны тоже настаивали найти подходящ-ую форму сотрудничества с этим союзом, что бы ограничили значение турецкой поли-тики на Ближнему Востоке.

В течении Суэцкого кризиса дошло до расхождения положений тех стран кото-рые члены Балканского союза что касается этого вопроса. Югославия поддержала еги-петскую акцию подчеркивая право Египта национализировать капитальные объекты на своей территории как сувереная страна. Турция поддержала англо-французкую акцию против Египта, а Греция стала на нейтральную точку зрения с едва заметным выраже-нием симпатий к египетской политике. Положение Греции было по своей сущности са-мое похожее положению США.

Подобие югославских и греческих положений, что касается вопроса суэцкого кризиса, как и югославская поддержка Греции, что касается вопроса Кипра, влияли на югославско-греческое сближание и медленную смену тройного сотрудничества двой-ным на основании Балканского союза. Таким образом снова сделано определение отно-шений между странами которые были члены Балканского союза.

Mиомир Гаталовић УДК 327(497.1:44) „1969“

Последња генералова битка Став југословенских власти према Шарлу де Голу

и референдумској кризи у Француској 1969.

АПСТРАКТУМ: Рад се бави током референдумске кризе у Француској 1969, откривајући став југословенских власти пре-ма политичким и персоналним променама које су се том прили-ком одиграле. КЉУЧНЕ РЕЧИ: Шарл де Гол, Француска, референдумска кри-за, југословенско-француски односи, Жорж Помпиду, спољна политика

Узроци и развој кризе После мајске кризе1 из 1968, председник Француске генерал Шарл де

Гол2 одлучио је да прихвати оставку премијера Жоржа Помпидуа. Може се с правом поставити питање да ли је таква одлука била оправдана с обзиром на неоспоран допринос који је Помпиду пружио у смиривању те кризе. Поред то-га, он је организовао и водио предизборну кампању јуна 1968. на чијем челу је извојевао историјску победу деголистичког режима. Стога су га многи посла-ници сматрали истинским шефом владајуће већине, насупрот Де Голу који им је деловао неприступачно и готово изван свакодневне политике.3 Председник

1 Први озбиљни знаци кризе деголистичког режима осетили су се после парламентар-

них избора марта 1967, да би се продубили студентским немирима који су кулминира-ли у мају 1968. Смелим држањем и мудрим тактизирањем Де Гол је успео да надвлада готово безизлатну ситуацију и оствари победу деголистичке већине на парламентар-ним изборима 23. јуна 1968. Видети: Лакер, Историја Европе 1945–1992, Београд 1945–1992, 424.

2 Више о биографији Шарла де Гола у: С. Глумац, Француска од Де Гола до Де Гола, Бе-оград 1963, С. Лефевр, С. Х. Путас, М. Бомон, Историја Француске II. Од 1774. до наших дана, Београд 1961, A. Werth, Dе Gaulle. Political Leader of the Twentieth Cen-tury, Lоndon 1965, Шарл де Гол, Ратни мемоари – Позив, 1940–1942, Београд 1968, Ж. Касу, Један живот за слободу, Београд 1983.

3 S. Berstein, P. Milza, Histoire de la France au XXe siècle. Тome IV: 1958–1974, Paris 1992, 92.

Миомир Гаталовић, Последња генералова битка 151

републике је своју одлуку правдао чињеницом да се Помпиду већ шест година налазио на премијерском положају и да је изражавао конзервативан став пово-дом покретања нових реформи. Скривене узроке Помпидуове смене треба тра-жити у тежњи Де Гола да обузда јачање премијерског положаја и на тај начин спречи слабљење сопствених позиција у оквиру система који је осмишљен да почива на председничкој премоћи.4 Тако је нови премијер 10. јула 1968. постао Морис Кув де Мирвил, који је доказао приврженост Де Голу током обављања функције министра иностраних послова у периоду 1958–1967. Том приликом за министара образовања именован је Едгар Фор, док је министар задужен за институционалне реформе постао Жан-Марсел Жанене. Генерал Де Гол је про-ницљиво анализирао мајску кризу из 1968. као побуну нације уморне од тога да само буде вођена, односно жељне да активно учествује у доношењу одлука које се ње директно тичу. Зато је одлучио да удовољи народу пружајући му мо-гућност учешћа у власти, чиме је намеравао да додатно учврсти положај Пете републике. Овакав став Шарла де Гола усмерио је рад нове владе ка Универзи-тету, одакле је криза потекла, и ка административној реорганизацији Францу-ске, како би се грађани приближили центрима одлучивања. Реформа Универ-зитета, поверена Фору, довела је 12. новембра 1968. до усвајања Закона о усме-рењу високог школства, чиме се изашло у сусрет жељама највећег дела студе-ната. Законом је било предвиђено давање управе над факултетима изабраним саветима, чиме је требало да буде окончана професорска самовоља у домену одлучивања, односно дате су аутономије универзитетима уз увођење савреме-нијих наставних програма. Иако се на први поглед закон могао сматрати дего-листичким успехом, приликом његовог усвajања Де Гол је извршио притисак на посланике и тиме први пут дошао у сукоб са већином, која је сматрала да се оваквом реформом сувише изашло у сусрет левици. Могуће је да се у наведе-ном догађају већ може уочити клица раздора, која ће касније уздрмати генера-лову власт. Гнев већине је ускоро почео да се изражава кроз нападе на мини-стре реформаторе и удруживање у Комитет за одбрану Републике (CDR), у чи-јим редовима су се окупљали најконзервативнији елементи склони да пруже подршку свргнутом Помпидуу.5

Реформе регија и Устава нису биле нужност, нити их је ситуација на-метала. Био је то део перфидно смишљеног плана Шарла де Гола да покре-тањем ових питања изазове референдум на којем би Французи практично потврдили његову власт и тиме пружили легитимитет његовој даљој поли-тици. О референдуму Де Гол је почео да размишља још јуна 1968, а главни човек који ће бити одређен да га спроведе постаће Жанене. То је требало да буде пети референдум6 у генераловој 10-годишњој владавини и био је пра-

4 Др Н. Петровић, Друштвена превирања у Француској, Међународни проблеми, бр. 2,

1969, 33. 5 S. Berstein, P. Milza, Histoire de la France au XXe siècle, 96. 6 Претходни референдуми су се односили на Устав Пете републике, два пута на Алжир

и на идеју да се председник републике бира тајним гласањем.


ћен монетарном кризом, услед које је слабило поверење финансијских кру-гова у деголистички поредак.7 За основицу предложеног пројекта регионал-них реформи узета је идеја стварања регија којима ће руководити савети, односно у плану су били реформа администрације, децентрализација поли-тичке власти и јачање економске самосталности региона. Taко би се профил 21 регије, од колико се Француска састојала, радикално променио давањем широке самоуправе са одређеним законодавним овлашћењима, односно ре-гије би престале да буду само чиновничке експозитуре свемоћног Париза.8 Све то ипак није омогућавало остваривање суштинских промена, јер је на снази остао систем посредног делегирања чланова регионалних скупштина, чиме се ниподаштавало право народа на учешће у власти.9 С друге стране, у погледу сенатских реформи економски и друштвени савети и Сенат би се фузионисали и заменили тзв. Консултативним сенатом, у који би осим те-риторијално-политичких органа ушли и они из различитих економских и професионалних удружења.10 На тај начин Сенат би био лишен и најскром-нијих законодавних надлежности, а Де Гол би победио у намери да умањи улогу Скупштине која му се непрестано противила од 1958. Ови предлози су изазвали оштра противљења сенатора и локалних посланика, односно једном делу Француза су се чинили сувише радикалним, а другом сасвим недовољним.11

Још један суштински аспект кризе био је савез опозиције против гене-рала Де Гола, који је доживео кулминацију у априлу 1969. Незадовољство левице, као главног деголистичког ривала, било је огромно, јер она није ус-пела да искористи мајску кризу и забележи иоле опипљив резултат на јун-ским изборима. Њено поновно буђење у другој половини 1968. било је ди-ректно повезано са деловањем синдиката, неповерљивих према инфлатор-ном расту који је полако анулирао повећање плата из маја и довео до разо-чарања радника. Овој опозицији су се придружили и традиционални гласа-чи већине из трговачких и занатских кругова, незадовољни тиме што их др-жава препушта на милост и немилост тржишним врењима у којима страдају мала и ситна предузећа. Следећу опозициону групацију сачињавали су представници најуспешнијих привредних кругова, који су се противили по-литици дириговане економије. Међутим, најопасније антипозиционо дело-вање је долазило у притајеној форми из редова саме већине. Реч је пре свега о опозицији оличеној у независним републиканцима и критикама које је на

7 Др Н. Петровић, Друштвена превирања у Француској, Међународни проблеми, бр. 2,

1969, 55. 8 В. Савић, Француски карусел, Нин, бр. 955, 27. април 1969, 4–5. 9 Др Н. Петровић, Друштвена превирања у Француској, Међународни проблеми, бр. 2,

1969, 56. 10 Представници Удружења послодаваца, радника, слободних професија, пољопривред-

ника и други. 11 S. Berstein, P. Milza, Histoire de la France au XXe siècle, 97–98.


рачун Де Гола износио Валери Жискар д’Естен, незадовољан тиме што због јавног противљења ауторитаризму председника републике није изабран за председника Финансијске комисије Народне скупштине.12

Док је Шарл де Гол био ангажован у стишавању сукоба у Азији и Африци,13 у јануару 1969. остварена је дуго планирана посета југословен-ских званичника на челу са председником СИВ-а Миком Шпиљком Фран-цуској.14 Веома срдачно дочекана, делегација је истакла значај југословен-ско-француског пријатељства, покушала да успостави присније односе у многим доменима и упутила позив генералу да посети СФРЈ, до чега никада неће доћи.15 Почетком фебруара 1969, када су изнесене и прве спекулације о датуму одржавања референдума, Де Гол се повукао на своје имање у Ко-ломбе-ле-Дез-Еглизу (Коломбе) како би се припремио за предстојећи сусрет са америчким председником Ричардом Никсоном. То је била прва посета Паризу једног америчког председника од 1961, па њен значај не треба пот-ценити.16 С друге стране, пропали су преговори владе и синдиката о све те-жем положају радника у вези са девалвацијом франка, што се поклопило са генераловом намером да 11. марта 1969. одржи говор на телевизији пово-дом референдума. Незадовољни радници су за наведени датум заказали штрајк, поручивши Де Голу мисао коју је војсковођа Жофр изрекао пред битку на Марни: „Не знам ко ће је добити, али знам ко ће је изгубити“.17 Планирани штрајк је накратко паралисао Француску, али и оставио просто-ра председнику републике да у телевизијском обраћању нацији поред рефе-рендума, који је дефинитивно заказан за 27. април 1969, помене и нешто чи-ме би удовољио захтевима радника. Де Гол није искористио пружену шан-су, већ је у себи својственом маниру одржао говор у којем се „никад не зна шта ће бити тема, а посебно поента“.18 Од значаја је приметити да је тог да-на у Југославији почео девети конгрес СКЈ, који је интересовање југосло-венских власти за збивања у Француској потиснуо у други план. Ипак, већ 20. марта државни секретар за информације Летел дао је непрецизну изјаву, коју је француска јавност протумачила као намеру генерала Де Гола да се повуче са власти у случају негативног исхода референдума. Са правне тачке гледишта, председника републике ништа није обавезивало да у случају из-реченог „не“ на референдуму поднесе оставку, односно такав потез се више односио на владу и био је у оквиру моралних начела. С друге стране, велика

12 S. Berstein, P. Milza, Histoire de la France au XXe siècle, 99–100. 13 АФП, Де Гол: Поштовати право свих народа да сами одлучују о својој судбини, Поли-

тика, 3. јануар 1969, 3. 14 Д. Траиловић, Југославија цени историјску улогу Француске у свету, Политика, 11. ја-

нуар 1969, 1. 15 Танјуг, Де Гол позван да посети Југославију, Политика, 17. јануар 1969, 2. 16 Д. Траиловић, Пријатељско убеђивање у Паризу, Политика, 1. март 1969, 3. 17 Д. Траиловић, Између чекића и наковња, Политика, 8. март 1969, 2. 18 Д. Траиловић, Паралисан читав живот?, Политика, 11. март 1969, 4.


офанзива деголиста, којима су се придружили Демократски центар и коле-бљиви независни републиканци, започела је 24. марта по усвајању коначног текста пројекта закона о којем ће се грађани изјашњавати на референдуму. Главни противници су им били комунисти уз Митеранову Федерацију и не-комунистичку левицу, док је већина грађана и поред велике заинтересова-ности била збуњена сложеношћу ситуације.19

Прилика да скрене пажњу јавности са домаћих проблема указала се Шарлу де Голу током новог сусрета са Никсоном 31. марта, када су главне теме биле криза на Блиском истоку и у Вијетнаму.20 Док се Де Гол занимао светским збивањима, у његовој отаџбини су се изговарале крупне поруке. Де Мирвил је појачао пропаганду позивом свим Французима да одговоре потврдно на референдуму. Председник Сената и ватрени деголиста Ален Поер критиковао је предложене реформе Сената, чиме се недвосмислено ставио у ред противника референдума, што је подржао и Д’Естен са својим независним републиканцима.21 У вечерњим часовима 10. априла 1969. на државној телевизији појавио се и председник републике Шарл де Гол са по-руком нацији да ће се у случају негативног исхода референдума повући са свих функција. Том приликом је, између осталог, рекао: „Од одговора зе-мље на оно што од ње тражим очигледно ће зависити било наставак мог мандата, било мој скори одлазак. Убеђен сам да су стварање региона и об-нова Сената суштинска реформа у садашњем периоду када је наша будућ-ност везана за економски и социјални развитак. Сигуран сам да та реформа чини интегрални део партиципације – пута којим ми морамо ићи да бисмо модерно друштво учинили хуманијим и ефикаснијим и избегли најтеже по-тресе... Ако се француски народ томе супротстави, какав бих ја био када не бих неодложно извукао консеквенце тако дубоког раскида и ако бих пре-тендовао да останем на мојим садашњим функцијама.“22 Место и време пре-судне генералове битке били су заказани, али је остало отворено питање да ли ће у њој уопште бити победника.

Кулминација кризе Представљање заинтересованих страна на државној телевизији у вези

са референдумом наредних дана је додатно искристалисало политичку сце-ну и повећало број антиреформских аргумената. Будући да је последња ан-кета званичног Француског института за испитивање јавног мњења показа-ла 47% „за“ и 53% „против“, председник републике је одлучио да се поново обрати нацији преко телевизије 25. априла, вече уочи почетка предизборне тишине.23 Де Голов говор, који се завршавао речима да никада одлука фран- 19 Д. Траиловић, Само један одговор, Политика, 26. март 1969, 3. 20 А. Ненадовић, Де Гол у Белој кући, Политика, 1. април 1969, 1. 21 А. Патронић, „Не“ у порасту за још непознато, Борба, 4. април 1969, 1, 16. 22 Танјуг, Од одговора земље зависи мој одлазак или останак, Политика, 11. април 1969, 2. 23 А. Патронић, Тренутно претеже „не“, Борба, 25. април 1969, 1.


цуског народа неће за земљу имати такву тежину као тада, био је истовре-мено опомена и претња грађанима да добро размисле шта их чека ако на из-борима заокруже „не“.24

Француски политички аналитичари су најављивали равноправност три опције коначног решења. Прва је била победа политике Шарла де Гола, која је значила његов останак на власти до краја мандата, односно до 1972, уз даље реформе и наставак политике „учешћа“. Друга могућност је предвиђала пораз генералове политике, која би се манифестовала његовим напуштањем свих функција, расписивањем избора у року од 35 дана и наставком рада деголи-стичке владе за још неко време под привременим шефом државе. У таквом случају, као могући претенденти на функцију председника републике истицана су тројица људи – Помпиду у име деголизма, Поер као изданак проширеног центра и Д’Естен као отпадник из редова већине. Поменутом списку би се, претпостављало се, придружио неки кандидат левице. Трећа и вероватно нај-сложенија опција представљала је остваривање „мршаве“ победе, која би учи-нила незадовољним и опозицију и владајућу већину. Тада би Де Голу, као ар-битру, било допуштено да процени да ли му резултат народног одлучивања до-звољава да „чиста образа“ остане на челу државе.25

„Кад хоћу да знам шта мисли Француска, ја питам себе!“ – изјавио је једном приликом Шарл де Гол.26 Да ли је то значило да је Француска први пут имала супротно мишљење, будући да је на радију и телевизији 28. апри-ла 1969. у 00:10 часова објављено кратко саопштење из Јелисејске палате: „Престајем да вршим функције председника републике. Ова одлука ступа на снагу данас, у понедељак, у подне – Де Гол.“ Генерал је своју одлуку до-нео у часу када су постојали само прелиминарни резултати референдума, који су указивали да је „не“ у приближном просеку рекло 52,87%, а „да“ 47,13% гласача. Но, судећи према изјави премијера Кув де Мирвила фран-цуски систем гласања је био тако заснован да се радикални преокрет није могао очекивати,27 тако да је то био дефинитиван крај 11-годишње контину-иране владавине Шарла де Гола. Устав Пете републике је предвиђао да у таквој ситуацији привремени заменик председника Републике – тзв. енте-рим – постаје председник Сената, односно Ален Поер, који није имао закон-ских овлашћења да именује министре, распушта скупштину или расписује референдум, већ само обавезу да обезбеђује континуитет на челу државе. Осим тога, гласање је протекло у миру и без значајнијих инцидената, док је излазност била 81%. Јавно жаљење поводом неприхватања реформи први је исказао Кув де Мирвил нагласивши да ће влада учинити све да осигура кон-тинуитет власти, док је од чланова владе оставку једини поднео министар 24 Танјуг, Де Гол: Никада одлука грађана неће за Француску имати такву тежину као

сада, Политика, 26. април 1969, 3. 25 Д. Траиловић, Три могућности, Политика, 27. април 1969, 1. 26 Ђ. Раденковић, После Де Гола – шта, Нин, бр. 956, 4. мај 1969, 1–2. 27 А. Партонић, Де Гол поднео оставку, Борба, 28. април 1969, 1.


правде Рене Капитан уз образложење да не може бити у влади коју ће над-зирати Поер, човек који је у предизборној кампањи одиграо главну улогу у дезавуисању Де Голове политике. Дужност ентерима Поера била је да у ро-ку од 20 до 40 дана распише нове изборе, док је влада, према законским овлашћењима, била у обавези да остане на власти до 1. јула текуће.28

Југословенска штампа је као главно објашњење узрока референдум-ског неуспеха усвојила општеприхваћен коментар француских аналитичара да је „кривац“ сувише крупна победа владајуће већине на прошлогоди-шњим изборима, који су затворили мајску кризу, после чега се та већина успавала на „освојеним ловорикама“. Ситни трговци, занатлије и пољопри-вредници, на које је режим највише рачунао, били су ударна снага која је издала генерала у његовој последњој бици. Поред тога, заказала је и телеви-зијска кампања која није успела да убеди и привуче на деголистичку страну неодлучне гласаче, уз отворено резервисан став Жоржа Помпидуа.29

Када су у питању реакције водећих светских држава, први се огласио Њујорк тајмс коментаром да би САД са великим одушевљењем дочекале одлазак генерала да се то догодило пре две или три године, с обзиром на његов тадашњи пркосни отпор Атлантском пакту.30 Измирење које су Ник-сон и Де Гол постигли почетком 1969. условљавало је да Америка остане уздржана у својим оценама стања у Француској. Ипак, политички аналити-чари су закључили да деголизам после Де Гола није био пут на којем је Ва-шингтон желео да види свог прекоокеанског суседа. Поготово ако Париз и даље буде слепо одбијао сваку идеју о примању Велике Британије у ЕЕЗ.31 Лондон је пораз генерала дочекао са мешавином чуђења и притајеног задо-вољства. Премијеру Вилсону се на готово неочекиван начин отварала мо-гућност бржег тржишног повезивања са Европом, што је уздрманој британ-ској економији био једини пут да учврсти фунту и стабилизује прилике у зе-мљи.32 Немачка је реаговала слично САД, премда је Француској била поли-тички много ближа. Званична дипломатија је преко министра Бранта иска-зала наду да ће се олакшати будући напредак у европској политици и стаби-лизовати позиција франка.33 Док се званична Москва уздржала од комента-ра, совјетски лист Известија пренео је уопштене информације о Де Голо-вом одласку, додајући да је СССР под генералом имао најбоље односе са Паризом. Изражено је и жаљење што КПФ нема изгледа да преузме власт у земљи, односно наглашена је неоснована бојазан да би у Француској могле

28 Д. Траиловић, Де Гол се повлачи, Политика, 28. април 1969, 1–2. 29 Д. Траиловић, Француска без Шарла де Гола, Политика, 29. април 1969, 1. 30 В. Лакер, Историја Европе 1945–1992, 401. 31 А. Ненадовић, Вашингтон: Мирно ишчекивање последица, Политика, 29. април 1969,

2. 32 Д. Пешић, Лондон: Наде и страховања, Политика, 29. април 1969, 3. 33 Б. Дикић, Немци не жале за Де Голом, Политика, 29. април 1969, 3.


ојачати десничарске снаге.34 Закаснела реакција кинеске дипломатије сти-гла је посредством агенције Хсинхуа тек 6. маја и гласила да је одлазак француског председника био директно условљен политичком и економском кризом у земљи, односно да је то била директна последица невоља које су захватиле капиталистичких свет развијених земаља.35

Званичан коментар Југославије би се лаконски могао свести на мисао да крај Де Голове владавине није био очекиван, али и да није представљао велико изненађење. Београдска штампа признала је генералу несумњив до-принос у јачању међународног положаја Француске, решавању алжирског питања и проблема деколонизације, изражавајући наду да ће нова францу-ска власт наставити да негује и унапређује традиционално добре односе у свим друштвеним доменима које две земље гаје.36 Закаснела информација амбасаде СФРЈ у Паризу потврдила је наведено и истакла у први план да је Де Гол „поткопао“ самог себе услед „претераног заношења снагом свог вла-ститог утицаја и популарности у француском народу које се показало као фикција“. Страх од дестабилизације земље услед расцепа деголистичких ре-дова одбачен је као неоснован због појаве Помпидуа, који је оцењен као енергичан политичар са великом подршком унутар своје странке. Крајњи закључак је тако указивао на то да ће „ма ко сада био изабран за председни-ка Републике, бити присиљен да се посвети пре свега унутрашњим пробле-мима“, да „одлазак Де Гола и његовог личног престижа“ неће много утица-ти на међународне односе и да евентуална победа левих кандидата није из-весна због „саботаже буржоаских кругова“ који страхују од економско-при-вредних поремећаја.37

Када је у подне 28. априла оставка генерала Шарла Де Гола званично ступила на снагу, он се повукао у окриље свог дома у Коломбеу не дозво-љавајући да га ико узнемирава. Истог дана ентерим Ален Поер преко др-жавне радио-телевизије позвао је суграђане да сачувају јединство нације, док су деголисти одмах почели да широм земље формирају иницијативне одборе за кандидатуру бившег премијера Жоржа Помпидуа на место пред-седника републике. Слично је учинио и генерални секретар КП Француске Валдек Роше упућујући писма свим левим снагама, а посебно генералном секретару Социјалистичке партије Ги Молеу да се споразумеју и одреде за-једничког кандидата левице.38 Помпиду је 29. априла званично потврдио да је иза њега стала деголистичка посланичка група Уније демократа за репу-

34 С. Вујица, Москва: Без званичних коментара, Борба, 29. април 1969, 3. 35 Хсинхуа, Кинески коментар, Политика, 7. мај 1969, 2. 36 Коментар Политике, Наставити успешну сарадњу, Политика, 29. април 1969, 2. 37 Информација Амбасаде СФРЈ у Париз, 12. мај 1969, АЈ, Комисија за међународне од-

носе и везе са Француском, IX, 30/V-68–154 (K-12). 38 Танјуг, Ален Поер у свом обраћању позива Французе да сачувају јединство, Политика,

29. април 1969, 4.


блику, те је тако постао први званични председнички кандидат.39 Истог да-на Митеранова Федерација левице предложила је за свог кандидата Гастона Дефера, градоначелника Марсеја,40 а Скупштина Француске одала поштова-ње Де Голу певањем „Марсељезе“ и говором који је одржао председник Скупштине Жак Шабан Делмас. Сходно протоколу, 2. маја генералу Де Го-лу је стигао телеграм Ј. Б. Тита у коме се наводи: „Приликом Вашег напу-штања дужности председника Републике Француске желео бих да најискре-није истакнем колико цијеним истакнуту улогу коју сте имали у заједничкој борби у току Другог свјетског рата, као и Вашу изузетно значајну активност и напоре за очување мира у свијету и за сарадњу међу народима. Ваши на-пори ће, по мом увјерењу, остати као трајан допринос афирмацији незави-сне политике и равноправне међународне сарадње. Са задовољством кон-статујем да су се односи између Југославије и Француске значајно развили на политичком, економском и културном пољу. Увјерен сам да дијелите мо-је мишљење да је у интересу наших народа, које повезује дубоко пријатељ-ство, да се та плодна сарадња настави...“41

Ускоро је званично донета одлука да се избори за председника репу-блике одрже 1. јуна 1969, да крајњи рок за подношење кандидатура буде 13. мај, као и да се у случају неуспеха првог изборног круга други круг одржи 15. јуна. Независни републиканци на челу са Д’Естеном су тада променили став потврдивши да ће ипак подржати кандидатуру Жоржа Помпидуа, док је Ги Моле одбио понуду комуниста о заједничком кандидату означивши је „опортуном“.42 „Карневал амбиција“, како су подсмешљиво називани суко-би унутар левице, употпунили су: ЦК КПФ који је 5. маја одлучио да за свог кандидата предложи једног од најстаријих чланова Политбироа Жака Диклоа, Уједињена социјалистичка партија која је истакла кандидатуру свог генералног секретара Мишела Рокара и Ален Кривин испред троцки-стичке Лиге комуниста који је с тешком муком у последњем часу успео да обезбеди неопходне гласове и плати кауцију од милион франака да би мо-гао да учествује на изборима.43 Но, већ тада је било очигледно да највише шанси за успех на изборима има Жорж Помпиду, који је био бивши дирек-тор Ротшилдове банке, састављач запажене антологије француске лирике и француски премијер у периоду 1962–1968. Помпиду је, као и његов учитељ генерал Де Гол, био веома дискретан и чврстог држања, али је за разлику од њега лако ступао у контакте са посебном ведрином и гипкошћу искусног политичара, односно уз супругу Клод био склон уметничким и џет-сет кру-говима. Осим тога, Помпиду је имао подршку „бриселске петорке“, којој је 39 Д. Траиловић, Помпиду први кандидат, Политика, 30. април 1969, 2. 40 АФП, Гастон Дефер – кандидат Федерације левице за председника Републике, Поли-

тика, 29. април 1969, 2. 41 Телеграм председника Тита Шарлу де Голу, Политика, 3. мај 1969, 1. 42 Танјуг, Избор председника 01. јуна, Политика, 3. мај 1969, 1. 43 Д. Траиловић, Поер улази у битку?, Политика, 8. мај 1969, 1.


неретко сметао Де Голов аутистичан став о Француској као европском ли-деру.44 Једино што је могло на тренутак да поремети планове овог амбицио-зног човека биле су изненадне гласине о могућим плановима за кандидату-ру Алена Поера на место председника републике. Без намере да се јавно од њих огради или их потврди, Поер је контрадикторне вести о својим намера-ма користио као моћно политичко оружје.45 Француска је тако добила дво-јицу кандидата приближне јачине, са чиме се сложило и југословенско ру-ководство које је у почетку у штампи изражавало позитиван став према француским комунистима да би, уочивши њихове слабости, постало при-лично уздржано.46

Расплет и крај кризе Жорж Помпиду је предизборну кампању започео изношењем програ-

ма декларације пред Биро деголистичке Уније демократа за Републику, чије су основне идеје биле сарадња са свима који су на то били спремни, одрица-ње од даљих планова наметнуте партиципације, већа слобода парламента у домену контроле владине политике и омогућавање даљег напретка у европ-ским интеграцијама. Тиме се директно супротставио конзервативним ставо-вима на којима је почивала 10-годишња владавина Шарла де Гола.47 У ме-ђувремену, сасвим неочекивано, генерал је са супругом Ивоном отпутовао авионом у Ирску, где их је дочекао премијер Џек Лич у пратњи неколико министара. Саопштење које је тим поводом прочитано открило је како је ге-нерал планирао да у Ирској остане чак месец дана ради одмора, док је пут окарактерисан као строго приватан. Политички коментатори су Де Голов поступак оценили као жељу да демонстрира незаинтересованост за предсто-јеће председничке изборе, односно да је у питању био „генералов прекид са француским народом зачињен притајеним презиром“. Изнесена је и хипоте-за да је генерал овим чином желео да искаже осуду политике Помпидуа, јер се претпостављало да би му било драже да је деголистички кандидат постао актуелни премијер Кув де Мирвил.48 Вест да је Ален Поер ипак одлучио да се кандидује стигла је 12. маја, а већ сутрадан је у француским новинама била објављена карикатура на којој је представљен грађанин како, док га Помпиду и Поер гледају, по зиду исписује паролу: „Живео! По ...“.49 Према анкети француског Института за јавно мњење Помпиду је имао веће шансе у првом, а Поер, захваљујући евентуалној подршци коју би му дао део ле-вих снага, у другом изборном кругу. Постајало је све извесније да је њихов 44 André Fontaine, Спољна политика Француске после Де Гола, Међународни проблеми,

бр. 3, 1969, 129. 45 Д. Траиловић, Поер улази у битку?, Политика, 8. мај 1969, 1. 46 Југословенски партијски лист Комунист није известио о крају Де Голове владавине. 47 Д. Траиловић, Помпидуов нови стил, Политика, 11. мај 1969, 3. 48 Д. Пешић, Де Гол у Ирској, Политика, 11. мај 1969, 3. 49 Д. Траиловић, Разлике у сличностима, Политика, 14. мај 1969, 5.


однос снага толико близак да су готово сви политички аналитичари предви-ђали неминовност другог изборног круга.50

Телевизијско представљање кандидата започело је 17. маја говором Пом-пидуа у коме је нагласио: „Ја нисам Де Гол, као што нико не може ни да га за-мени, па ни да га у потпуности следи.“ С друге стране, може се поставити пи-тање да ли Ален Поер направио тактичку грешку у кампањи када се заложио за радикалан преокрет спољне политике кроз идеје непротивљења уласку Велике Британије у ЕЕЗ, успостављања активније сарадње са САД и повећања фран-цуског присуства у Атлантском пакту, макар и на штету односа са СССР-ом.51 Свој програм Поер је у ,,12 тачака“ објавио на конференцији за штампу 27. ма-ја, узгред се залажући за даље развијање економске и индустријске моћи зе-мље, постизање социјалне правде кроз већу активност државе, повећање улага-ња у пољопривреду, образовање и општине, као и остваривање објективнијег информисања и веће стабилности институција. Политички аналитичари су прокоментарисали да је све то већ виђено и да је намера Поера да се овим про-грамом приближи левици, уз отворену замерку што је као председнички кан-дидат задржао положај ентерима у Јелисејској палати.52 Управо у то време Ј. Б. Тито је добио одговор генерала Де Гола, у коме се, између осталог, наводи: ,,... Молим Вас да примите изразе моје захвалности са најискренијим жељама Ва-ма лично и Вашој земљи. Борили смо се и радили, у прошлости као и данас, за многе сличне циљеве. Данас, свим срцем делим Вашу наду да ће пријатељство наших двају народа и даље јачати за њихово добро, као и у интересу мира и међународне политике...“53

Tелевизијски наступ Помпидуa 29. маја донео је више појединости о ње-говом председничком програму, откривши како планира да спроведе политику веће независности Француске, да активно помаже у изградњи светског мира и развија боље односе са земљама Истока и СССР-ом, док се у унутрашњој по-литици залагао за побољшање стања радничке класе и индустрије.54 Предиз-борно деловање Помпидуа оцењено је од стране новинара као најпредузимљи-вије и најубедљивије, о чему сведочи и податак да је за петнаест дана обишао чак 25 великих градова како би држао говоре и давао бројне интервјуе. Насу-прот томе, Поерова кампања је анализирана као помало закаснела и недовољно активна.55 Последњи дефиле свих председничких кандидата грађани Францу-ске су били у могућности да прате на телевизији увече 30. маја, док је гласање према плану обављено 1. јуна 1969. и није донело већа изненађења. Помпиду је освојио 44,14%, Поер 23,38%, Дикло 21,43%, Дефер 5,06%, а остали испод 5% 50 Ројтер, Истекао рок за истицање кандидата, Политика, 15. мај 1969, 2. 51 Танјуг, Жорж Помпиду не мења Де Голову спољну политику, Политика, 23. мај 1969,

3. 52 А. Патронић, Оштрије при крају, Борба, 24. мај 1969, 1 и 16. 53 Одговор Де Гола Титу, Политика, 23. мај 1969, 1. 54 А. Патронић, Дуел Помпиду-Поер, Борба, 30. мај 1969, 1 и 20. 55 Д. Траиловић, Комунисти и неопредељени одлучују, Политика, 30. мај 1969, 9.


гласова. Апстиненција је била нешто виша од очекиване и износила је 21,52%, док је брачни пар Де Голових гласао посредством свог опуномоћеника у Ко-ломбеу.56 Будући да су само два првопласирана кандидата могла да уђу у други круг гласања, још исте вечери Помпиду је јавно позвао Поера да се одрекне да-ље кандидатуре. Ентерим је одговорио негативно и одмах упутио ласкаве по-руке комунистима како би придобио њихово поверење, хвалећи и називајући Диклоа „старом добричином“.57 Но, већ 2. јуна, после ванредне седнице Цен-тралног комитета, руководство КПФ донело је одлуку да позове присталице на апстиненцију у другом кругу.58 Извршни комитет Француске Социјалистичке странке је саопштио да ће у даљем гласању подржати Алена Поера, док је Жи-скар д’Естен изјавио да би ентериму било паметније да је прихватио понуђену прилику за повлачење.

Други изборни круг заказан је за 15. јун 1969. и није било сумње да је ве-ћина деголиста намеравала да се определи за Помпидуа, будући да је једино он био у стању да обезбеди кохезију њихових редова унутар Демократске репу-бликанске уније и обнови партијско јединство. Како је енглески коментатор Х. Причард приметио: „Под Де Голом Француска је имала једног старог оца. Под Помпидуом имаће амбициозног тутора, а под Поером доброћудног чику.“59 С друге стране, Шарл де Гол се огласио 5. јуна поруком да ће одмор продужити до 19. јуна, што је протумачено као отворено дистанцирање од сваког могућег мешања у француску предизборну кампању.60 Дакле, победа Жоржа Помпидуа у другом изборном кругу 15. јуна 1969. била je сасвим очекивана, јер је фран-цуски народ тако сачувао више од једне деценије дугу Де Голову делатност ко-ју је у нешто измењеном облику требало наставити. Према коначним резулта-тима другог круга гласања Помпиду је освојио 57,78% гласова,61 а једину сен-ку на изборни ток бацила је чињеница да је било зачуђујуће много инцидената између присталица супротстављених кандидата. Поред Алена Поера, честитку је упутио и Шарл Де Гол кратко поручивши: „Из личних и националних разло-га честитам на изборној победи.“ Убрзо затим се огласио и Ричард Никсон по-зивајући у својој честитки на координисање напора две земље у интересу мира и братства међу свим народима.62 Сличну поруку је дан касније упутио и Ј. Б Тито: „Поводом Вашег избора за предсједника Републике са особитим задо-вољством упућујем Вам, у име народа Југославије и у своје лично име, срдачне честитке и најбоље жеље за успјех у раду на добробит народа Француске. Ко-ристим се приликом да изразим чврсто увјерење да ће се пријатељски односи и 56 УПИ, Де Гол гласао, Борба, 2. јун 1969, 1. 57 Танјуг, Одлука тек у другом кругу, Борба, 2. јун 1969, 1. 58 АФП, ЦК КП Француске позвао бираче да одустану од гласања у другом кругу, Борба,

3. јун 1969, 1. 59 Д. Траиловић, Помпиду фаворит, Политика, 15. јун 1969, 3. 60 С. Павловић, Де Гол продужио боравак у Ирској, Борба, 7. јун 1969, 2. 61 А. Партонић, Жорж Помпиду нови председник Француске, Борба, 16. јун 1969, 1. 62 АФП, Никсон упутио поруку Помпидуу, Политика, 17. јун 1969, 1.


сарадња између наших двију земаља и даље свестрано развијати и продубљи-вати, у интересу наших народа и мира у свијету.“63

Означивши 15. јун као победу Пете републике, Помпиду је предложио да председнику Скупштине Шабан-Делмасу буде поверен мандат за састав бу-дуће владе, са чиме се сложио и премијер Кув де Мирвил истакавши да ће под-нети оставку чим шеф државе ступи на дужност.64 Како је било планирано, бивши француски председник Шарл де Гол се, после шест недеља одмора у Ирској, 19. јуна вратио у отаџбину. Сутрадан је у Јелисејској палати извршена званична примопредаја дужности у вези са проглашењем новог 19. председни-ка Француске коме је уручено знамење Великог крста Легије части. Нешто ка-сније, у првом председничком обраћању нацији посредством телевизије Пом-пиду је нагласио: „У тренутку када, одређен од стране француског народа да вршим дужност председника Републике, примам тај задатак званично, најпре ћу евоцирати личност генерала Де Гола. Он је нашој земљи дао институције за-хваљујући којима смо током десет година имали стабилност, преовладали ви-ше крајње тешких криза и обезбедили без потреса трансмисију председничке власти. Током тих десет година генерал Де Гол је овде репрезентовао Францу-ску са сјајем и ауторитетом без преседана. Мој задатак је трасиран његовим примером и диктиран поверењем које ми је дала земља. Имам чврсту намеру да га испуним уз чврсто поштовање Устава Пете Републике и са жељом да очу-вам достојанство Француске.“65 Избором Шабан Делмаса на место председни-ка владе била је двоструко потврђена владавина континуитета коју је Помпиду прокламовао, јер је нови премијер био познат као деголиста са либералном ре-путацијом.66 Званична смена влада извршена је 24. јуна, уз избор новог пред-седника француске Народне скупштине Акиле Перетија.67 Тим поводом, у име Југославије честитку је упутио председник СИВ-а Митја Рибичич.68 Тренутак када се на првој конференцији за штампу 10. јула 1969. председник Републике Жорж Помпиду обратио новинарима, у вези са даљим политичким плановима и корацима које намерава да предузме, може се сматрати дефинитивним крајем референдумске кризе. Како је то описао француски коментатор Ж. Лоран: „Помпиду нема тежак посао. Он треба само другима да прети да ће се Де Гол вратити.“69 Сумњи ипак није било места, јер се генерал Шарл де Гол држао своје одлуке остајући изолован на имању у Коломбеу, где је изненада преми-нуо од срчаног удара 8. новембра 1970.

63 Титова честитка Жоржу Помпидуу, Борба, 17. јун 1969, 1. 64 Д. Траиловић, Први посао: Састав нове владе, Политика, 19. јун 1969, 2. 65 Танјуг, Жорж Помпиду у Јелисејској палати, Борба, 21. јун 1969, 3. 66 S. Berstein, P. Milza, Histoire de la France au XXe siècle,106. 67 Ројтер, Акиле Перети – нови председник француске Националне скупштине, Полити-

ка, 26. јун 1969, 3. 68 Честитка Рибичича Шабану-Делмасу, Борба, 25. јун 1969, 2. 69 Узгред забележено, „Страх и трепет“, Политика, 17. јул 1969, 5.


Пошто је до средине 1969. исцрпела бројне анегдоте и фељтоне о генера-ловом животу, југословенска штампа је прихватила светску носталгију која се по окончању референдумске кризе појавила за Де Голом. Таква сета у југосло-венским оквирима могла је звучати и помало лицемерно, ако се у обзир узме да су се током јуна у домаћим освртима уочавале скривене алузије на Де Голов рачун. Суштина тих краткорочних порука била је мисао да је генералов одла-зак у крајњој линији добар, јер отвара пут новим политичким снагама да пока-жу шта знају, односно да поспешује наде у остваривање боље сарадње између Југославије и Француске. Према општем закључку југословенског руководства исказаном како у домаћој штампи, за коју се мора истаћи да је прилично објек-тивно преносила ток председничких избора у Француској, тако и у разговору партијског руководиоца Крсте Црвенковског са истакнутим левим деголистом Рене Капитаном70 – Помпидуов долазак на чело земље могао је СФРЈ донети више користи него штете. Уопштено узевши, намеће се закључак да су рефе-рендумску кризу у Француској и повлачење Де Гола из активног политичког живота земље 1969. југословенске власти оцењивале искључиво као францу-ску унутрашњу ствар, која ни на који начин није требало и није смела да угро-зи југословенско-француске односе. Miomir Gatalovich

General’s Last Battle

The Official Position of the Yugoslav Authorities towards Charles de Gaulle and the 1969 Referendum Crisis in France

Summary

After the end of student riots in May and the narrowly won parliamentary electi-

ons in June 1968, the president of the republic, General Charles de Gaulle decided to call a referendum on the restructuring of the Senate and the transformation of the départe-ments whose hidden purpose was to ensure further popular support of his then policy. A small majority of French voters said „No“, which forced the proud general to completely withdraw from public life. Fierce political fighting followed and Georges Pompidou was elected president in the second round of the elections. He promised to continue a somew-hat modified policy of de Gaulle. Caught off guard, at first, by de Gaulle’s departure from political life, the Yugoslav authorities soon concluded that the chances of the French left to come to power were slim because of its lack of unity. That is why Belgrade assumed a neutral position with regard to these developments, having made a correct assessment that Pompidou was the likeliest winner of the elections. As he proved more cooperative than his predecessor, the end of the referendum crisis brought the Yugoslav authorities a new hope that the relatively static relations with France could improve sometime in the foreseeable future.

70 Забелешка о разговору друга К. Црвенковског са Р. Капитаном, 19. јун 1969, АЈ, Ко-

мисија за међународне односе и везе са Француском, IX, 30/V-68–154 (K-12).


Миомир Гаталович

Последняя бытва генерала Публичные точки зрения югославских властей что касается Шарл де Гола и кризиса

референдума в Франции 1969 года

Резюме

По окончании студентческих волнений в месяце мае и тесно и едва полученных парламентских выборов в июне 1968 года, президент Французской Республики, гене-рал Шарл де Гол, решил провести референдум с темой переустройства Сената и тран-сформации регионов,чья спрятаная цель была национальное потверждение его пре-жней политики. Французские граждане с маленькой процентуальной разницей на голо-совивании сказали нет, что принудило гордого генерала удалиться из публичной жи-зни. После ловких политических борьбах, для нового французского президента, во вто-ром круге, выбран Жорж Помпиду, который обещал, что он, в немножко изменяемой форме, будет продолжать ведение политики Де Гола. В эту минуту заставленные ухо-дом Де Гола с политической сцены, югославские власти ускоренно оценили, что у французских левых сил, ради их разъединнености, нет возможности возглавлять госу-дарство. Ради этого, Белград, в цитированных событиях, занял нейтральную позицию, хорошо оценивши, что у Помпидуа самые большие перспективы для выборной побе-ды. Будущий он был более кооперативным чем его предшественик, конец референдум-ского кризиса принес югославским властям надежду, что релативно недвижимые отно-шения с Францией, могли бы, в досмотренное время, подвинуть вперед.

Драган Богетић УДК 327(497.1:73)„1970“

Никсонова посета Југославији 1970. Нови амерички прилаз политици и покрету несврстаних∗

АПСТРАКТУМ: У раду је обрађен утицај посете председника Никсона и разговора које је водио са Титом на будуће југосло-венско-америчке односе. Директан лични контакт двојице председника утицао је на отклањање одређених несугласица које су оптерећивале односе њихових земаља и на изграђивање обострано прихватљиве платформе политичке и економске са-радње. То што су обе стране постигле оно због чега су присту-пиле овим разговорима, представљало је најсигурнију гаранцију реализације договорених активности на међународном плану.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Тито, Никсон, Насер, Југославија, САД, Со-вјетски Савез, Египат, Израел, Блиски исток, спољна полити-ка, несврстаност, блокови, сукоб

После војне интервенција Варшавског пакта у Чехословачкој августа 1968, долази до радикалне промене актуелног курса југословенске међуна-родне стратегије према двема суперсилама – Совјетском Савезу и Сједиње-ним Државама. До тада изузетно присни односи са првом земљом социјали-зма се нагло погоршавају, а заоштрени односи са САД се нагло поправљају. Страх југословенских званичника од репризе чехословачких догађаја на бе-оградским улицама проузроковао је двоструки обрт у спољнополитичкој оријентацији Тита и његових сарадника: императивно је налагао дистанци-рање и осуду политике земаља просовјетског блока и успостављање при-снијих односа са њиховим противницима.

Реафирмација југословенске политике еквидистанце крајем 70-их година уживала је потпуну подршку, како одлазеће, тако и нове америчке администра-ције, коју је предводио председник Ричард Никсон. О заинтересованости САД за даље унапређење сарадње са Југославијом сведочило је и срдачно писмо, ко-

∗ Рад је део пројекта (Не)успешна интеграција – (не)довршена модернизација:

међународни положај и унутрашњи развој Србије и Југославије 1921–1991, (број 147039), који финансира Министарство науке Републике Србије.


је је Никсон упутио Титу два дана пре преузимање председничке функције у САД, 18. јануара 1969. У том писму, први пут у целокупној послератној југо-словенско-америчкој кореспонденцији, један амерички председник је званично изразио жељу да посети Југославију и лично упозна Тита: „Жалим што нисам до сада имао могућност да се са Вама лично сретнем. Било би ми драго да до тог састанка дође у току мог мандата“.1

Иако је и током друге половине 1969. и почетком 1970. године аме-ричка страна потврђивала заинтересованост Никсона да посети Југославију, сусрет двојице председника је стално пролонгиран. То је било време када су југословенско-америчке односе озбиљно оптерећивала неслагања око путе-ва разрешења двају крупних међународних проблема: блискоисточне и ви-јетнамске кризе. Ипак, у политичким круговима у Београду процењивано је да ће будући југословенско-амерички односи, а у том контексту и питање посете председника Никсона, директно зависити од способности Тита и ње-гових најближих сарадника да ојачају улогу несврстаних земаља у разреша-вању жаришта актуелних светских криза и у том контексту ојачају међуна-родни престиж Југославије као лидера несврстаних. Енергична југословен-ска настојања за реафирмацију идеје несврстаности резултирала су консул-тативним састанком вaнблоковских земаља у Београду, јула 1969, а потом и припремним састанком за будући самит, априла 1970. На Конференцији ше-фова држава или влада ванблоковских држава у Лусаки, септембра 1970, зе-мље учеснице су подржале Титов предлог о потреби организованог зајед-ничког наступа у међународним односима. Посебним одлукама створени су услови за формирање сталних тела за координацију активности тих земаља. Оснивањем покрета несврстаности у Лусаки омогућено је прерастање број-чано највеће скупине држава у Уједињеним нацијама у моћну гласачку ма-шинерију, која је сада имала могућност да битно утиче на доношење одлука и на систем рада светске организације. Лидерска позиција Југославије у тој асоцијацији ванблоковских држава омогућила јој је да игра далеко значај-нију улогу у међународним односима него што је то било реално, с обзиром на величину њене територије и стварну економску и војну моћ.

Да су у Вашингтону били свесни да на светску сцену ступа нови утицај-ни међународни фактор који заслужује посебну пажњу, могло се закључити и на основу Никсонове изјаве тим поводом, дате непосредно по завршетку Кон-ференције у Лусаки, на XXV јубиларном заседању Генералне скупштине УН. То је, уједно, био први случај у историји ове организације да је један амерички председник отворено поменуо постојање несврстаности као глобалног факто-ра, а не искључиво индивидуалне спољнополитичке оријентације појединих држава: „Сједињене Државе потпуно разумеју и поштују политику несврстано-

1 Кабинет Председника Републике (КПР), I-5-б/САД. Кратак хисторијат нашег позива

Р. Никсону да посети Југославију.

Драган Богетић, Никсонова посета Југославији 1970. 167

сти, и ми поздрављамо удружене напоре као што је био скорашњи скуп у Луса-ки, посвећен унапређењу међународне сарадње“.2

Успешан епилог Титовог покушаја да се формира јединствен фронт ванблоковских држава у коме ће бити обезбеђена руководећа улога Југосла-вије, допринео је наглој реафирмацији интереса Никсона за посету Београ-ду.3 Такорећи одмах после завршетка Конференције у Лусаки, из кабинета америчког председника упућена је порука Београду о томе да би Никсон ра-до посетио Југославију у склопу европске турнеје, уприличене поводом планираних маневара VI америчке флоте у водама Средоземља.4

Иако је оваква америчка иницијатива дуго била ишчекивана у Београ-ду, она је унутар југословенског политичког врха оцењена као „брза и изне-надна“ и покренута „без уобичајене сондаже, која је уобичајена код великих сила с обзиром на известан ризик“. Управо зато што су Сједињене Државе преузеле тај ризик, југословенска влада је процењивала да ће разговори Ти-то-Никсон бити конструктивни и од пресудног значаја за будући међуна-родни престиж Југославије. Стога је одмах упућен званичан позив председ-нику Никсону да посети Југославију током предстојеће европске турнеје.5 Тако је, после учесталих одлагања, коначно постигнута сагласност о Никсо-новој званичној посети Југославији, која је реализована у интервалу између 30. септембра и 2. октобра 1970.

Прва посета једног америчког председника Југославији, и то у време заоштравања вијетнамске и блискоисточне кризе, представљала је догађај који је привукао пажњу светске јавности и постао предмет најразличитијих спекулација о мотивима двеју страна за организовање оваквог сусрета.6 Ин- 2 Department of State Bulletin, November 16, 1970, 605. 3 Тито је касније тријумфално истицао свој наступ у Лусаки као одлучујући моменат

који је утицао на Никсона да посети Југославију: „Мислим да смо сви начисту с тим да је Никсона довела овде Лусака. Да су Американци веома озбиљно проценили зна-чај Лусаке, значај јединства које је тамо било испољено, и да су видели велики пре-стиж Југославије у свету не само међу несврстанима, него и у другим земљама“. (КПР, I-3-а/САД, к. 182. Део стенограма са 12. седнице Председништва СКЈ, одржа-не 3. октобра 1970. који се односи на посету Никсона).

4 У склопу те турнеје Никсон је најавио посету двема медитеранским земљама, Итали-ји и Шпанији и посету Великој Британији и Ирској. Пошто турнеја није раније плани-рана нити помињана, страни медији су је стављали у функцију изненадне Никсонове одлуке да посети Југославију и његове намере да се ублажи евентуална бурна реакци-ја светске јавности поводом неочекиване вести о сусрету са Титом. (ДАСМИП, 1970, ПА, ф-170. 438 219 Светска штампа о Никсоновој посети Југославији). Судећи по ју-гословенским дипломатским изворима, „Никсон је проширио свој интерер [програм путовања], да му у европским земљама, а посебно у САД, не би замерили што је по-сету Европи свео само на Југославију“. (ДАСМИП, 1970, ПА, ф-170, САД, 434 736. Званична реаговања у свету).

5 КПР, I-3-а/САД, к. 182. Стенографске белешке информације коју је председник СИВ-а М. Рибичич поднео о посети председника Никсона Југославији на седници СИВ-а 7. октобра 1970.

6 ДАСМИП, 1970, ПА, ф-170, САД, 434 736. Званична реаговања у свету.


тересовање за разговоре Тита и Никсона је још више порасло када је, само два дана уочи пута америчког председника у Београд, стигла вест о смрти египатског лидера Насера. У таквој ситуацији постављало се питање да ли ће Никсонова посета бити одложена због Титовог одласка на сахрану свог великог пријатеља и савезника. Ова дилема је била разрешена већ сутрадан, објављивањем саопштења са комеморативне седнице југословенске владе поводом Насерове смрти. На седници, на предлог председника СИВ-а Ми-тје Рибичича, донета је одлука да ће југословенску делегацију на Насеровој сахрани предводити Титов „лични изасланик“, Едвард Кардељ.7 Изостанак Тита на Насеровој сахрани, у Вашингтону је тумачен изузетним интересом југословенског председника за сусрет са Никсоном и сложеном унутра-шњом и међународном ситуацијом са којом се Југославија суочава.8

Дочек приређен Никсону у Југославији после слетања авиона на сур-чински аеродром, већина западних медија оценила је као „умерено учтив“ или „учтиво уздржан“. При томе се указивало на одсуство директног прено-са на телевизији, краткоћу церемоније на аеродрому и изостанак поздравног говора.9 И југословенски министар иностраних послова, Мирко Тепавац, на сличан начин је коментарисао овај догађај: „То је било релативно срдачно, али врло достојанствено и са оним степеном уздржаности који је морала да има југословенска јавност у односу на шефа једне суперсиле са чијим се спољнополитичким потезима у много чему не слажемо“.10 Такав пријем од-ражавао је реакцију југословенских званичника на америчко вишемесечно пролонгирање посете и њену изненадну најаву. Поред тога, то је био и нај-бољи начин да се истакну југословенске резерве према актуелној америчкој политици на Блиском истоку и у Вијетнаму, а да се истовремено да на зна-ње Москви да сусрет Тита са Никсоном неће утицати на промену спољно-политичког курса Југославије.11

Тон и садржај Титове здравице на банкету, уприличеном поводом до-ласка америчког председника у Београд, стриктно су конципирани у функ-цији избалансиране политике према блоковима и афирмације ставова несвр-станих земаља уобличених на самиту у Лусаки. Тито је, поздрављајући изја-ву коју је Никсон дао преузимајући функцију председника САД почетком 1969, „да човечанство треба да пређе из ере конфронтације у еру преговара-ња“, указао на потребу да „све земље, без обзира на величину и снагу“ тре-

7 Борба, 30. септембар 1970. 8 КПР, I-3-а/САД, к. 182. Препис депеша из Вашингтона, 1198, 1199, 1200, 1202. 9 ДАСМИП, 1970, ПА, ф-170, 438 219. Светска штампа о Никсоновој посети Југославији. 10 КПР, I-3-а/САД, к. 182. Део стенограма са 12. седнице Председништва СКЈ, одржане

3. октобра 1970. који се односи на посету Никсона (Неауторизоване магнетофонске белешке), 74.

11 КПР, I-3-а/САД, к. 182. Стенографске белешке информације коју је председник СИВ-а М. Рибичич поднео о посети председника Никсона Југославији на Седници СИВ-а 7. октобра 1970.


ба да активно учествују у тим преговорима. Развијајући своје становиште, оценио је кратковидим настојање двеју суперсила да избегавањем директне међусобне оружане конфронтације избегну светски сукоб – „велики мир не може дуго почивати на малим ратовима“. Говорећи о опасностима које со-бом носе локални ратови, оштро је критиковао мешање великих сила у Ви-јетнаму и на Блиском истоку. Совјетску интервенцију у Чехословачкој није поменуо, али је тај акт осудио индиректно – осудом политике мешања спо-ља у унутрашње послове других држава и потенцирањем права свих земаља на независност и самосталан унутрашњи развој.12

Захваљујући се Титу на „срдачној добродошлици“, Никсон је изразио за-довољство што је први амерички председник који је посетио Југославију и што му се указала прилика да лично упозна Тита, „човека који је већ много година див на светској сцени“ и који неоспорно има „главну улогу у покрету несврста-ности“. Амерички председник је позитивно реаговао на Титово настојање да у својој здравици задржи избалансиран и подједнако критичан став према обема конфронтираним блоковским групацијама. Свестан Титове бојазни да би овај југословенско-амерички сусрет на врху могао довести до компликовања и ина-че сложених односа Београда са Москвом,13 потрудио се да делује позитивно у овом контексту. Надовезујући се на Титове речи да Југославија унапређујући односе са једном страном не жели да таква политика иде „на уштрб односа са другима“, Никсон је напоменуо: „Можете бити наш пријатељ не морајући при том бити ничији непријатељ“.14

Размена мишљења двојице председника и прва рунда разговора усле-дили су одмах после Титове и Никсонове здравице. Пошто је Тито објаснио Никсону да је у Југославији обичај да се у знак поштовања прво даје реч го-сту, амерички председник му се захвалио и одмах прешао на разматрање главне теме разговора, на коју се стално враћао и током наредних трију рунди разговора вођених следећег дана. Никсона је током сусрета са Титом највише заокупљало питање разрешења кризе на Блиском истоку и могућ-ност да Југославија, односно Тито, одигра улогу посредника у том контек-сту. У том смислу истакао је „да Југославија заузима специфично место у

12 КПР, I-3-а/САД, к. 182. Здравица председника СФРЈ Јосипа Броза Тита на банкету

приређеном поводом посете председника САД Ричарда Никсона. 13 Совјетски званичници су негативно оцењивали Никсонову посету медитеранским др-

жавама, која се одвијала у време најављених маневара Шесте америчке флоте и опа-сне ситуације на Блиском истоку. Посету америчког председника Италији, Шпанији и Југославији су карактерисали као „дипломатију топовњача на Средњем истоку“, „де-монстрацију силе” и „стару игру звецкања оружјем”. Дозвољавајући да постане са-ставни део овакве „игре Вашингтона”, Југославија се, судећи по совјетским званични-цима, удаљила од политике несврстаности и ставова за које се залагала на Конферен-цији у Лусаки. (ДАСМИП, 1970, ПА, ф-170, САД, 434 736. Званична реаговања у све-ту; Информација Известије о Никсоновој посети).

14 КПР, I-3-а/САД, к. 182. Здравица председника Сједињених Држава на банкету прире-ђеном од стране председника Јосипа Броза Тита.


односима Исток-Запад и да може одиграти веома значајну и корисну улогу у приближавању ставова и превазилажењу тешкоћа и неспоразума у међу-народним односима. Веома развијене везе Југославије са земљама Азије и Африке, њен водећи положај међу несврстанима, као и велики престиж председника Тита у свету, пружају Југославији ванредне могућности да де-лује као мост у ситуацији која данас карактерише стање односа у свету“. Сматрајући „да ове могућности Југославије нису довољно искоришћене“, Никсон је објаснио „да ће бити слободан да се директно обрати председни-ку Титу“ по овом питању, али је при томе нагласио да нема намеру да му наметне било какво посредовање против његове воље.15

Никсон се захвалио Титу што је приликом свог последњег сусрета са Насером у Асуану врло успешно одиграо улогу посредника и утицао на еги-патског лидера да прихвати амерички предлог о привременом прекиду ва-тре на Блиском истоку, који је претходно уручио Египту амерички државни секретар Вилијем Роџерс.16 Изражавајући жаљење због смрти председника Насера, Никсон је упитао Тита како ће се тај догађај, по његовом мишљењу, одразити на развој ситуације на Блиском истоку и на будућу политику Египта у односу на арапско-израелски сукоб. Коинциденцију Насерове смр-ти са одлуком Израелаца да прекину преговоре о разрешењу блискоисточне кризе, Никсон је оценио као изузетно забрињавајућу. Тито се сагласио са том оценом имајући у виду да је ситуација на Блиском истоку иначе била драматична и сложена. Упозорио је Никсона да сада све зависи од САД, ко-је морају извршити притисак на Израел да се поново укључи у преговарач-ки процес и одустане од својих територијалних претензија. Уколико израел-ска влада не промени став и коначно не испоштује одредбе Резолуције Са-вета безбедности УН од 22. новембра 1967. о повлачењу са свих окупира-них арапских територија,17 Израел ће се у скорој будућности суочити са ве-ликим проблемима. У том смислу, Тито је упозорио америчког председни- 15 КПР, I-3-а/САД, к. 182. Забелешка о разговору Председника Републике са председни-

ком САД Ричардом Никсоном 1. октобра 1970. у Београду. 16 По њему је касније тај предлог назван Роџерсов план. Тај план предвиђао је привре-

мену обуставу непријатељстава сукобљених страна у року од 90 дана. То примирје је требало бити искоришћено за преговоре Арапа и Јевреја око постизања обострано прихватљивог мировног споразума. Међутим, 6. септембра 1970. израелска влада је напустила преговоре, уз образложење да је Египат прекршио Споразум о прекиду ва-тре, злоупотребљавајући привремено примирје да у зони ратовања инсталира нове ра-кете и врши размештај старих.

17 Том резолуцијом предвиђено је хитно повлачење израелских снага са окупиране тери-торије, прекид свих непријатељства, признавање суверенитета, територијалног инте-гритета и политичке независности свих држава овог подручја, упућивање специјалног изасланика УН на Блиски исток, гарантовање слободне пловидбе међународним вода-ма овог региона, решавање проблема избеглица и стварање демилитаризоване зоне. Међутим, иако је дошло до привременог прекида ватре ни једна ни друга страна, ни после истека скоро трогодишњег интервала, нису испољавале спремност да поштују одредбе овог документа. („Хроника међународних догађаја”, 1967, година V, Београд 1968, 1505Б).


ка: „Време не ради за Израел. Број Арапа се стално повећава. За 10–15 годи-на биће их око 140 милиона, насупрот највише 5 милиона Израелаца. Вре-меном ће стећи све боље и савременије наоружање и постаће све способни-ји за успешно ратовање. САД не могу вечно остати на том подручју. Ко ће онда спречити Арапе да остваре давну претњу бацања Израела у море“.18 Трудећи се да своје становиште објасни жељом да буде добронамеран пре-ма САД Тито је, баратајући даље цифарском аргументацијом, скренуо па-жњу Никсону на то да Американци зарад добрих односа са бројчано минор-ном јеврејском популацијом на афро-азијском простору жртвују своје одно-се са далеко утицајнијим фактором на том простору – Арапима: „Ви играте на једну карту, на Израел, а имате 100 милиона Арапа тамо. Читав арапски свет је против такве политике коју ви водите према Израелу“.19

Никсон ни у једном тренутку није прихватио Титову аргументацију, што је било природно с обзиром на његову супротну перцепцију арапско-израелског рата и његову конкретну мотивацију за сусрет са Титом. Он није дошао у Београд да чује Титово мишљење о томе шта би САД требало да ураде по питању мира на Блиском истоку, него, сасвим супротно, да утиче на Тита да предузме одређене кораке у том правцу. Полазећи од тога да су Египћани прекршили Споразум о прекиду ватре, очекивао је од саговорни-ка да утиче на њих да заузму кооперативнији став у превладавању новона-стале ситуације. Тражио је од Тита да искористи свој несумњив утицај у Египту да спречи долазак на власт екстремиста, чији се глас у Каиру све ви-ше чује: „Видите, врло је важно да се ново руководство у УАР (ко год буде дошао на власт у Египту) определи такође за мирољубиво решење. Значи, треба да умерени руководиоци, као што сте Ви, господине Председниче, разговарају са њима пре него што радикалци дођу у контакт са њима. Зато придајемо велики значај улози коју Ви можете да одиграте“.20 Будући да је рок Споразума о прекиду ватре истицао 4. новембра, а да од потписивања тог споразума није ништа учињено на изналажењу мирољубивог решења (чак је дошло до супротног обрта – Израел је напустио преговоре), Никсон је очекивао од Тита да убеди Египћане да се Роџерсов план продужи за још 90 дана.: „Дајте мало на Блиском истоку учествујте више, дајте мало гледај-те да омогућите да се продужи тај, како да кажем, да се продуже разговори о мирном решавању“. Тито се сагласио са овим предлогом.21 18 КПР, I-3-а/САД, к. 182. Забелешка о разговору Председника Републике са председни-

ком САД Ричардом Никсоном, 30. септембра 1970. у Београду. 19 КПР, I-3-а/САД, к. 182. Део стенограма са 12. седнице Председништва СКЈ, одржане

3. октобра 1970. који се односи на посету Никсона, 61. 20 КПР, I-3-а/САД, к. 182. Стенографске белешке са разговора Делегације Сједињених

Америчких Држава коју предводи председник Ричард Никсон и Делегације Социјали-стичке Федеративне Републике Југославије коју предводи председник Јосип Броз Ти-то, 1. 10. 1970.

21 КПР, I-3-а/САД, к. 182. Део стенограма са 12. седнице Председништва СКЈ, одржане 3. октобра 1970. који се односи на посету Никсона, 64.


Иако су се руководили различитим полазиштима и заступали искљу-чиво интересе својих земаља, оба председника су се сагласила да присуство совјетске флоте у Медитерану представља озбиљну опасност по светски мир. Тита је посебно забрињавало појачано интересовање СССР-а за Бли-ски и Средњи исток, односно очигледна реафирмација вековног руског ин-тереса за излазак на „топла мора“. Стратешки правац реализације совјет-ских великодржавних аспирација управљених ка југоисточној Европи, Бал-кану и Медитерану, ишао је преко Југославије. Брежњевљево пропагирање „теорије о ограниченом суверенитету“, после војне интервенције у Чехосло-вачкој, изазивало је страховање југословенских политичких кругова од ре-призе чехословачких догађаја у Југославији.22 Међутим, Тито се није слагао са Никсоном у оцени да присуство америчке Шесте флоте у Медитерану доприноси обезбеђивању равнотеже снага и очувању мира у том региону. Подсетио је америчког председника на то да је у Медитеран прво стигла флота НАТО-а, па тек онда совјетска флота. По Титу, „управо је њено при-суство отворило врата Медитерана Русима. Што се нас тиче, ми смо против присуства и једних и других. Сматрамо да Медитеран треба да припада ме-дитеранским земљама“. Никсон је негативно примио ову констатацију. Он је додуше нагласио да га она „није увредила“, али да није коректно на исти начин посматрати америчко и совјетско присуство у Медитерану. Државни секретар Роџерс је разлику између политике двеју суперсила изразио речи-ма: „Ми желимо мир на Блиском истоку, а Руси желе Блиски исток“. Разра-ђујући ову тезу, Никсон је прецизирао да се у својој политици према том региону америчка страна руководила искључиво потребом изналажења ми-рољубивог решења, док је совјетска влада била заинтересована за очување постојећег стања, како би обезбедила своју превласт у том делу света.23

Друго главно жариште светске кризе, Вијетнам, фигурисало је у разговорима двојице председника, али му није поклоњена већа пажња, с обзиром на тотално размимоилажење ставова и немогућност усаглашава-ња ставова и у једном сегменту овог проблема. По Титу, вијетнамска криза би лако била решена кад би САД прекинуле да се уплићу у грађан-ски рат у тој држави и дозволиле да се сукобљене стране у Јужном Ви-јетнаму саме споразумеју о стварању прелазне демократске владе. У том смислу, да би мировни процес отпочео, неопходно би било повлачење америчких трупа из Вијетнама и уклањање са власти најекспониранијих

22 Коментаришући ово питање током разговора са Никсоновим саветником Кисинџером,

Мирко Тепавац му је скренуо пажњу да даља ескалација сукоба на Блиском истоку директно угрожава и безбедност Југославије. Што се више рат продужава, повећава се и совјетско присуство на Балкану и у Медитерану, а самим тим „повећава се и зна-чај југословенског географског простора (јединог ванблоковског у том делу)”. (КПР, I-3-а/САД. Забелешка о разговору са Хенри Кисингер-ом, вођеним у четвртак, 1. окто-бра 1970, у авиону на повратку из Загреба).

23 КПР, I-3-а/САД, к. 182. Забелешка о разговору Председника Републике са председни-ком САД Ричардом Никсоном 1. октобра 1970. у Београду.


представника проамеричког режима у Сајгону. Никсон је бурно реаговао поводом овакве елаборације проблема и категорички одбацио Титов предлог: „Ми не можемо после 5 година рата, после 40 хиљада америч-ких жртава да се повлачимо, не обезбеђујући (не говорим о победи над Северним Вијетнамом) бар онај минимални циљ омогућавања Јужном Вијетнаму да се сам определи за своју судбину. Ако се то не би десило, онда би се створио утисак да смо доживели пораз и то би све азијске зе-мље, а не само афричке, тако тумачиле, а то нама не би било у интересу [...] Зато, по нашем мишљењу, исход ситуације у Вијетнаму има шире импликације и од ширег је значаја него што је сама ситуација у Вијетна-му“. Тито је још једном поновио неслагање са оваквом политиком. Пред-ложио је Никсону да следи пут француског председника Де Гола, који је имао сличан проблем у Алжиру, где је ратовало пола милиона францу-ских војника, али је „имао смелости да то прекине и Француска је сада тамо остала симпатична. Она је присутна тамо у Алжиру, а Де Гол је по-стао велики човек“.24

Тито је ипак највећи значај током дводневних разговора са Никсоном придавао унапређењу билатералне економске сарадње и америчке подршке привредном опоравку Југославије. Настојао је да увери америчког председника да, уколико САД желе да подрже југословенска настојања за очувањем незави-сности у односу на притиске СССР-а, нису потребне никакве политичке гаран-ције нити декларације (што је иначе предложила америчка страна током разго-вора), него би највећа подршка у том контексту била стварање повољнијих оквира за економску сарадњу две земље и обезбеђивање повољних кредитних аранжмана САД и кључних међународних финансијских институција. Никсон није испољио нарочит интерес за шире разматрање ове теме. Ипак, изразио је спремност да безрезервно подржи југословенске захтеве из сфере билатерал-них економских односа, да утиче у том погледу на америчке извозно-увозне банке и на Међународну банку и да изда посебне инструкције надлежним аме-ричким институцијама да изађу у сусрет Југославији. Напоменуо је да обим тр-говинске размене између Југославије и САД износи преко 200 милиона долара, што је највећи износ у трговинским односима његове земље са социјалистич-ким земљама.25 При томе, потврдио је амерички интерес да се развијена при-вредна сарадња Југославије и САД у будућности наметне као својеврсни модел за будућу сарадњу са осталим социјалистичким државама што би омогућило

24 КПР, I-3-а/САД, к. 182. Стенографске белешке са разговора Делегације Сједињених


25 Укупан обим трговинске размене Југославије са САД у 1970. износио је 249,5 милио-на долара, што је чинило 5,4% трговинске размене Југославије са иностранством. С тим процентом, Сједињене Државе су биле на четвртом месту у укупној југословен-ској спољнотрговинској размени. Прва три места заузимале су СР Немачка, Италија и СССР. (Статистички годишњак СФРЈ за 1971).


радикално проширење америчког утицаја на источни лагер. Такав нови облик разбијања монолитног јединства блока просовјетских држава Никсон је сагле-давао као „допринос попуштању затегнутости у свету“ и „унапређењу односа и борби за мир“.26

Даље разматрање ове теме Никсон је препустио министрима иностра-них послова САД и Југославије, Вилијему Роџерсу и Мирку Тепавцу, и осталим члановима двеју делегација. На изненађење Роџерса, заборавио је да Титу пренесе важну вест за коју је југословенска страна била нарочито заинтересована – да је у Вашингтону донета одлука, управо на иницијативу Никсона, да се Југославији додели статус земље у развоју, чиме су створени врло повољни правни оквири за будућу југословенско-америчку привредну сарадњу. Поред тога, Роџерс је обавестио Тепавца да Никсон намерава ускоро да донесе посебну одлуку, којом ће бити обезбеђене гаранције аме-ричке владе свим америчким приватним инвеститорима спремним да улажу капитал у југословенске привредне програме и развојне пројекте.27 Америч-ки државни секретар је, поред Никсонове спремности да обезбеди спрово-ђење ових двеју важних одлука, потврдио његову спремност да се заложи за испуњење југословенских захтева упућених америчким и међународним финансијским институцијама.28

Током дводневне Никсонове посете Југославији, једна епизода, која се одиграла после друге рунде разговора двојице државника, привукла је посебну пажњу домаће и светске јавности. Радило се о Никсоновој посети Хрватској 1. октобра и његовом донекле неуобичајеном наступу у Загребу.

Никсонова жеља да од свих градова у Југославији посети једино За-греб представљала је својеврсно изненађење за југословенске званичнике. Она је изазивала подозрење, јер је изражена у време када је Југославија би-ла суочена са озбиљном политичком кризом и када се све више осећала опа-сност од могућег распада државе због јачања центрифугалних тенденција, чије су главне носиоце многи видели управо у лидерима масовног нацио-налног покрета у Хрватској.29 Да би отклонио сумње у погледу политичке 26 КПР, I-3-а/САД, к. 182. Стенографске белешке са разговора Делегације Сједињених


27 Та одлука је била од великог значаја за успех програма привредне реформе, који би озбиљно био доведен у питање без прилива страних инвестиција. Доношењем Закона о страним улагањима 1967, југословенска влада је покушала да обезбеди повољније услове у овом контексту, али због економске нестабилности привредног система ин-веститори из западних земаља углавном нису испољавали спремност да улажу свој капитал. (Љубиша С. Адамовић, Џон Р. Лемпи, Расел О. Прикет, Америчко-југословен-ски економски односи после Другог светског рата, Београд 1990).

28 КПР, I-3-а/САД, к. 182. Део стенограма са 12. седнице Председништва СКЈ, одржане 3. октобра 1970. који се односи на посету Никсона, 72–73.

29 Никсонова посета је уследила у време када је у југословенским политичким кругови-ма дошло до видне поларизације гледишта у вези са закључцима X седнице ЦК СК


позадине своје намере да посети Загреб Никсон је, као гест поштовања пре-ма Титу, изразио жељу да види његово родно место, Кумровец. Тај гест је наишао на позитиван пријем код Тита који је одлучио да, мимо утврђеног програма, сам прати Никсона током његове кратке посете Хрватској.

Међутим, ма колико је Никсонова посета Загребу представљала уобича-јен гест уважавања народа који је играо важну улогу у креирању спољне поли-тике земље-домаћина, с обзиром на сложену унутрашњу ситуацију у Југосла-вији, она се одвијала под будним оком југословенске власти. Посебно подозре-ње изазвале су Никсонове речи „да дух Загреба, дух Хрватске, никада није уни-штен и никада није поробљен“, „да ће Хрватска увек живети“ и на крају, узвик изговорен на јасном српскохрватском језику: „Живела Хрватска!“30

Коментаришући реакцију домаће јавности на ову паролу изговорену на крају Никсоновог говора у Банским дворима, Мико Трипало, члан Председни-штва СКЈ и члан Председништва СФРЈ, радо је помињао виц који је тим пово-дом кружио Загребом. Кад је чуо шта је Никсон рекао један полицајац је истр-чао на Марков трг и окупљеним грађанима изјавио да је амерички председник управо подржао одлуке X пленума ЦК СК Хрватске. Међутим, склоност обич-них људи да овако реагују на Никсонову изјаву била је извор незадовољства неких политичара. У том смислу, Трипало је указао на револт Јуре Билића, члана ЦК СКХ и СКЈ, који је гест америчког председника касније окарактери-сао као мешање у унутрашње ствари Југославије и подржавање национали-стичке фракције у хрватском руководству.31 Сличну, мада много блажу квали-фикацију је изнео и Митја Рибичич, председник југословенске владе, 7. окто-бра 1970, на седници СИВ-а посвећеној посети председника Никсона. Реагују-ћи на коментаре о Никсоновој посети Загребу, напоменуо је да Американци очигледно добро познају унутрашње односе у Југославији, али „да од тога не треба правити неке велике закључке или неке велике интриге“.32 Став југосло-венског амбасадора у Вашингтону, Богдана Црнобрње, изложен у извештају о југословенско-америчким односима за овај период, био је знатно експлицитни-ји и инструктивнији. Он је указао на то да САД, као и свака империјална сила, у политичкој стратегији према појединим државама увек разматрају све могуће опције. Када је реч о Југославији постоје две опције, које САД имају у виду. Прва опција, за коју је ова сила нарочито заинтересована, јесте јединствена и независна Југославија. Уколико би та опција имала изгледа да се оствари у

Хрватске одржане почетком 1970. Ставови хрватских комуниста о даљој реформи фе-дерације и осуди унитаризма изазвали су бурна превирања у осталим републикама и примљени су са знатним резервама и оспоравањем.

30 ДАСМИП, 1970, ПА, ф-170, САД, 434 736. Званична реаговања у свету, Борба, 2. ок-тобар 1970.

31 Мико Трипало, Хрватско прољеће, Загреб 1989, 179. 32 КПР, I-3-а/САД, к. 182. Стенографске белешке информације коју је председник СИВ-а

М. Рибичич поднео о посети председника Никсона Југославији на Седници СИВ-а 7. октобра 1970.


пракси, уколико би се унутрашње прилике у Југославији консолидовале, влада САД би таквој држави пружила сву политичку и економску подршку. Међу-тим, уколико би дошло до дезинтеграције Југославије, што се Американцима није чинило немогућим, онда је „јасно као дан да ће се актуелизирати разни континџенси планови („помоћни планови“ – Д. Б.)“, односно „да ће бити акти-вирана резервна опција“. Црнобрња је, полазећи од свог искуства из Вашингто-на, упозорио: „Наши унутрашњи догађаји су актуелизирали уствари никада потпуно напуштену опцију 50%–50%. Одлазак Никсона у Загреб и његов узвик „Живела Хрватска“ и „Живела Југославија“, у крајњој консеквенци је практич-но значио показивање наглашеног интереса за западни део Југославије“.33

Будући да је епизода из Загреба била само манифестација све актуел-није и све присутније дилеме „шта ће бити с Југославијом после Тита“, она није ни у најмањој мери умањила импозантан политички домашај Никсоно-ве посете Југославији. У прилог оваквог становишта говори чињеница да су обе стране током интензивних разговора (другог дана они су непрекидно вођени читавих седам сати), успеле да изборе сагласност саговорника о кључним питањима због којих су и испољиле толики интерес за сусретом.

Титу је, с америчке стране, обећана неопходна економска и финансиј-ска помоћ, без које није било могућно санирати тешку економску ситуаци-ју, која је озбиљно дестабилизовала земљу споља и изнутра. Поред тога, Никсонова посета је допринела побољшању међународног положаја Југо-славије и јачању њене безбедности. Никсон је био први амерички председ-ник који је јавно и званично потврдио да САД прихватају и у потпуности подржавају Југославију онаква каква јесте: несврстану и социјалистичку, односно да поштују њено право да самостално бира пут изградње унутра-шње и спољне политике.34

Разлоге за задовољство исходом разговора имао је и амерички пред-седник. Интерес којим се руководио када је долазио у Југославију углавном је остварио. Тито се обавезао да ће, у границама својих моћи, утицати на ново египатско руководство да заузме кооперативнији став у склопу смири-вања ситуације на Блиском истоку, да ће покушати да убеди председника Садата да се привремени прекид ватре („Роџерсов план“) продужи за још 90 дана, а да се у том року покрене мировна иницијатива ради изналажења це-ловитог обострано прихваћеног компромисног решења. При томе, Тито је обећао да ће покушати да утиче на Садата да Никсона не доживљава, као што је то био случај са његовим претходником, искључиво као непријатеља већ као државника који је заинтересован да се постигне споразум који би

33 КПР, I-5-б/САД. Југословенско-амерички односи (нагласак на односе последњих десет

месеци). 34 КПР, I-3-а/САД, к. 182. Здравица председника Сједињених Држава на банкету прире-

ђеном од стране председника Јосипа Броза Тита; Заједничко саопштење председника Ј. Б. Тита и председника Ричарда Никсона, (Борба, 3. октобар 1970).


био у интересу Израела и Египта.35 Уз одређене резерве, Тито је већ почет-ком наредне године водио у овом духу разговоре са Садатом у Каиру. О по-зитивној реакцији египатског председника обавестио је Никсона одмах по повратку са пута.36 Иако на Садатову радикалну промену египатске међуна-родне стратегије (иницијатива за склапање мировног споразума са Израе-лом) није могао битније утицати сам Јосип Броз, чињеница да је у моменту њене промоције боравио у Египту ипак је с Никсонове стране наишла на дужно поштовање. То је дошло до изражаја приликом новог сусрета двоји-це председника у Вашингтону, иницираног с америчке стране одмах после Титовог сусрета са Садатом.

Dragan Bogetic

Nixon’s Visit to Yugoslavia in 1970 The New American Approach to the Politics and Movement of Non-alignment

Summary

The interest of Yugoslavia and the United States to improve their bilateral relations resul-

ted in a joint wish for the meeting of Tito and Nixon to take place. The first visit of an American president to Yugoslavia occurred when, as a result of Tito’s efforts, the Non-Aligned Movement was established and when Yugoslavia secured its definitely dominant role within the movement.

Nixon’s motive for visiting Yugoslavia mainly amounted to using Tito’s prestige in the Arab world and to win him over to accept the role of a mediator between the United States and the Egyptian leadership in seeking a peaceful solution for overcoming the Middle East crisis. The first step towards that direction would have been for Tito to persuade the Egyptians to accept an extension of the ceasefire deadline envisaged by the previous Egyptian-Israeli Agreement. This initiative was, of course, coupled with Nixon’s efforts to influence the officials from Belgrade to alleviate the anti-American campaign within the Non-Aligned Movement and to take within its doctrine a more balanced stand towards the Block countries.

Tito had even more reasons to be pleased with the outcome of his talks with Nixon. The key issues upon which Yugoslavia’s great interest for these talks were based on were resolved in the right manner. Namely, Nixon promised Tito that he would decidedly support Yugoslav finan-cial requests to American and international financial institutions and that he would offer state guaranties to American private investors regarding their investments in the Yugoslav eco-nomy. On the other hand, the meeting itself significantly contributed in strengthening the se-curity situation of Yugoslavia and improving its international position which had been serio-usly weakened in recent years. After a considerable period of time, the pendulum of Yugo-slav politics of equidistance finally returned to its equilibrium.

35 КПР, I-3-а/САД, к. 182. Стенографске белешке са разговора Делегације Сједињених

Америчких Држава коју предводи председник Ричард Никсон и Делегације Социјали-стичке Федеративне Републике Југославије коју предводи председник Јосип Броз Ти-то, 1. 10. 1970; КПР, I-3-а/САД, к. 182. Забелешка о разговору Председника Републике са председником САД Ричардом Никсоном 1. октобра 1970. у Београду.

36 КПР, I-1/1113. Порука (промеморија) Председника Републике Јосипа Броза Тита, председнику САД Ричарду Никсону, 24. II 1971.


Драган Богетич

Визит Никсона Югославии 1970 года Новый американский подход к политике

и к движении неприсоединившиеся государств

Резюме

Интерес Югославии и США для улучшением билатеральных отношений резуль-тировал двусторонным желанием для встречи между Никсоном и Тито. Первый визит одного американского президента Югославии, подготовлен в моменте когда, благодаря усилиям Тито, сформировано движение неприсоединившиеся государств и когда Юго-славия обеспечила в нем свою неоспорымую доминирующую роль.

Мотив Никсона для визита Югославии в основном сводился на то, что надо ис-пользовать перегнание Тито в арабском мире и расположить Тито к прихватыванию роли посредника между США и Египетского руководства в находке миролюбивого ре-шения для превышения кризиса на Ближнему Востоке. Первый шаг в этом направле-нии был бы в этом, что Тито был должен убедить египтяне принимать добавочный срок о прекращении огня, которое было предусмотрено предшествующим египетско-израильским договором. С этой инициятивой, шла, разумеется, и настаивания Никсона влиять на официальных лиц из Белграда, что бы они ослабили противамериканскую кампанию внутри движения неприсоединившиеся государств и что бы в духе своей доктрины стали на определенную точку зрения, которая была бы более уравновешена к блокам.

Еще более причин для удовольствия ради результатах разговора с Никсоном, имел Тито. Ключевие вопросы ради которых Югославия была так много заинтересо-ванная за эту встречу, разрешены настоящим образом. Именно, Никсон обещал Тито, что будет решительно поддержать югославские финансовые требования направлене в американские и международные финансовые учреждения и что будет дать гарантии американским частным инвеститорам в отношении их инвестициях в югославское хо-зяйство. С другой стороны, самая встреча по себе, очень помогла укреплению безопа-сности Югославии и улучшению ее международной позиции, которая в последние го-ды была серьезно ослаблена. После более долгого периода времени, маятник югослав-ской политики одинакового отмежевания, конечно снова вернулся в свое положение равновесия.

Документа

Душица Бојић

Писма Тонија Шлегела из збирке архивске грађе

Историјског музеја Србије

Међу бројним документима Збирке архивске грађе Историјског музеја Србије налази се део преписке из личне документације значајног политича-ра прве половине 20. века Николе Узуновића, који садржи и два веома инте-ресантна писма Тонија Шлегела. Да би се приказало време и прилике када је Узуновић био министар и премијер а Тони Шлегел (T. Schlegel), директор загребачког листа Новости, као и њихов значај у политичком животу Кра-љевине СХС, изнећемо њихове основне биографске податке који ће свеобу-хватније приказати време у коме су радили и били утицајни, свако у свом домену.

Време када је Шлегел упућивао значајна писма из Загреба у Београд поклапа се са периодом важних државних функција које је обављао Никола Узуновић. Писма су назначена на „Многопоштовани господине председни-че“ у периоду када су се на челу влада налазили Никола Пашић а потом Пе-тар Живковић. Међутим, може се претпоставити да је Узуновић добијао ову преписку на ишчитавање, због консултација, као значајан сарадник и један од најистакнутијих радикала, близак двору. 1

* Никола Узуновић је рођен 1873. у Нишу, где се и школовао. Правни фа-

култет је завршио на Великој школи у Београду, а потом се посветио судској струци. Као судија и председник првостепеног суда служио је дуго времена у Нишу и Јагодини. Још у млађим годинама истакао се у политици. Припадао је

1 Не можемо поуздано тврдити како су писма Тонија Шлегела доспела међу документа-

цију Николе Узуновића, а потом откупљена за Збирку архивске грађе Историјског му-зеја Србије.


Радикалној странци и био члан њеног Главног одбора. Странка га је први пут кандидовала за народног посланика 1905, а потом 1908. године.2

За време Балканских и Првог светског рата био је резервни официр. Са војском и осталим члановима народног представништва повлачио се преко Албаније, боравио је у Африци, на Сицилији и Крфу. После рата, по уједињењу, све се више афирмисао у политици. Био је министар за аграрна питања и министар грађевине, а заузимао је и друге ресоре. У скупштини је често учествовао у дебатама, нарочито онда када је требало бранити Ради-калну странку од напада опозиције.3

Убрзо по оснивању нове државе Краљевине СХС, приметан је био процес распадања српских политичких партија. У Народној радикалној странци отпочело је убрзано раслојавање и фракцијско груписање. Некада јединствена партија, која је себе представљала као чувара државног поретка и заштитника централистичког уређења, огрезла је у корупцији и почела се распадати на групе радикала окупљене око Н. Пашића и А. Станојевића, Љ. Јовановића и В. Вукићевића, Н. Петровића, Н. Узуновића.

Узуновић је наследио Пашића као председник Министарског савета од 8. до 15. априла 1926, када је образовао први кабинет у који је ушао Стје-пан Радић. Због Радићевих критика радикала поднео је оставку, али је одмах образовао други кабинет од 15. априла до 24. децембра 1926. у коме су, осим представника радикала, били и представници Хрватске сељачке странке али без Стјепана Радића.4 Последње две владе које је водио трајале су од 18. априла до 20. децембра 1934, у време када се догодило убиство краља Алек-сандра I Карађорђевића у Марсеју.5 Било је јасно да се Узуновић неће дуго одржати на месту председника владе с обзиром на расположење Намесни-штва према њему а посебно кнеза Павла Карађорђевића.6

Никола Узуновић, који је пензионисан као председник Министарског савета, током своје каријере стекао је велики број политичких непријатеља и био је приморан да се брани од многобројних, некад и неоправданих напа-да.7 Преминуо је у Београду 1953. године.

Узуновићев радни и политички живот био је богат, али често ни мало лак и праћен сумњама, претњама, настојањем да се омаловажи и покаже ка-

2 Воја Стојановић-Воке, Заслужни синови, биографије заслужних људи са територије

источне Србије и Поморавља, књ. 1, Београд 1940, 156–158. 3 Тодор Стојков, Опозиција у време шестојануарске диктатуре 1929–1935, Београд

1969, 15–17 (даље: Опозиција у време шестојануарске диктатуре). 4 Владе Србије 1805–2005, Београд 2005, 310–315 (даље: Владе Србије). 5 Исто, 316. 6 Исто, 341–342. 7 В. Стојановић-Воке, н. д., 158. О нападима на Н. Узуновића и клеветама против њега

видети у преписци која се чува у Историјском музеју Србије, инв. бр. 1149/5280–14, 15.

Душица Бојић, Писма Тонија Шлегела ... 181

ко је само каријериста жељан новца и лагодног живота. Његова богата ми-нистарска каријера везана је за разне контакте које је остваривао са држав-ницима, интелектуалцима, привредницима као и са грађанима који су ди-ректно или посредно од њега тражили разне привилегије.

* Преписка о којој је реч добијена је путем поклона који је начинио Сте-

ва Медић, истраживач и колекционар из Београда, стални сарадник Историј-ског музеја седамдесетих и осамдесетих година 20. века. То је 16 оригинал-них појединачних писама, која нису прошла кроз писарницу министарства или кабинета председника.8 Писма су неједнаке вредности. Поједина од њих су посебно важна за расветљавање политичког живота половином 20-их и 30-их година 20. века, док су друга мање значајна или потпуно безначајна и најчешће се односе се на социјалне проблеме појединаца.9

Преписку чине и унутарстраначки дописи од мање важности или они чији је садржај везан за размирице у Радикалној странци са запажањима ве-заним за шверц, проневере, трошење државног новца. Међу писмима и до-писима постоји неколико анонимних цедуља које бацају сенку на исправан друштвени живот Николе Узуновића током више мандата у којима је био премијер или министар у различитим ресорима.10

Ова грађа само на први поглед може деловати неинтересантна. И поред њене хетерогености издвајају се два писма која чине ауторску целину а упутио их је Тони Шлегел, интересантна личност чија улога у политичком животу Краљевине СХС није расветљена, а тиме је у историографији занемарена.

8 Преписка Н. Узуновића ушла је у Историјски музеј Србије путем поклона који је на-

чинио Стева Медић. Грађу је преузео музејски саветник Павле Стојковић. Накнадним формирањем Збирке архивске грађе 2001. ова документа прошла су кроз нову ревизи-ју. Први инв. бр. ове преписке био је 5280/1–12, да би новом пренумерацијом од броја 1, документи добили нови инв. бр. 1149/5280/1–16.

9 Историјски музеј Србије, АГ, 1149/5280/5 потписано од стране Марка Рајичића, трг. добровољца из Америке, послато 11. септембра 1926. из Ријеке, због кршења угледа државних органа; ИМС, АГ, 5280/1149/6, писмо због социјалних проблема др Л. То-мановића из Херцег Новог из 1926; ИМС, АГ, 1149/5280/7–8, два писма из Скопља о социјалним проблемима С. Димева из 1926; ИМС, АГ, 1149/5280/12, писмо др Мил. Ђорђевића, послато из Лондона 1931; 1149/1280–16, писмо из Алексинца.

10 ИМС, АГ, 1149/5280–4, писмо Ника Жупанића (1897–1961). Студирао је у Бечу више дисциплина, а на позив Јована Цвијића дошао је у Србију и 1907. постао кустос Етно-графског музеја у Београду. Од 1923. био је директор Етнографског музеја у Љубља-ни. Најзначајније дело му је Етногенеза Југославије, Загреб 1920, посвећено оснива-њу Краљевине СХС; ИМС, АГ, 1149/5280/9, Закључак Хрватског сељачког клуба, по-водом корупције и страховладе извршаване по органима власти на обласним избори-ма дне 23. сјечња 1927; ИМС, АГ, 1149/5280/11, Писмо главног обора ЈНС-у пододбо-ра из Нишке Бање 1936; ИМС, АГ, 1149/5280/13, писмо Рудолфа Липковца из Загреба 1934; ИМС, АГ, 1149/5280/14–15, анонимне цедуље.


О Тонију Шлегелу оскудне белешке могу се наћи код Бранислава Глиго-ријевића, Тодора Стојкова, Иване Добривојевић...11 Података о њему нема у Ен-циклопедији Југославије ЈЛЗ, а ни у потоњим енциклопедијским издањима.12

Основни подаци о Шлегелу дати су после његовог убиства на основу вести из Загреба од 22. марта 1929, објављених 23. марта у београдском ли-сту Политика. Рођен је у Нашицама у Славонији 1881. Био је свештеник, али је тај позив убрзо напустио и ушао у активну политику 1905, после по-беде хрватско-српске коалиције. Радио је у редакцији листа Покрет, био је уредник загребачких Новости и председник д. д. Југословенске штампе. Живео је сам.

Његов активан рад, југословенска опредељеност и веома пријатељски, саветодавни контакти са краљем Александром I Карађорђевићем, као и ра-ционално расуђивање о политичком тренутку Хрватске и Југославије, ути-цали су на то да шест месеци пре смрти прими претеће писмо. Оставио је записано: „Пазите, прете ми да ће ме убити. Та млађарија не зна шта се ра-ди! Они не знају да ми радимо за добро Хрватске као Југословени. Што ће-те?! Кад се улица умешала у политику (то је било пре четири месеца) онда увек они невини страдају.“13 Ова белешка показује да је Тони Шлегел био потпуно уверен да је његов рад исправан и добронамеран. Шлегел је имао мандат или одрешене руке од стране краља Александра I Карађорђевића да води преговоре са Стјепаном Радићем. Његово порекло је немачко, место у коме је радио било је Загреб, а расуђивање крајње рационално, без тежње да некој страни прида већи значај. Трудио се да визионарски балансира на клацкалици која га је дефинитивно однела из политичког живота Краљевине Југославије.14

Сачувана писма говоре о залагању Тонија Шлегела да се успостави рав-нотежа у односу српских и хрватских политичких странака. Иако чине хомоге-ну целину, настала су у временском распону од четири године. У првом писму описани су преговори са Стјепаном Радићем, док је друго крајње саветодавно, чини се мало преурањено и даје критички осврт на укидање партија.

11 Ивана Добривојевић, Државна репресија у доба диктатуре краља Александра 1929–

1935, Београд 2006, 283–284. Због атентата на Тонија Шлегела ухапшени су и осуђени на смрт Марко Храниловић и Матија Солдин, а Мију Бабићу и Потпишилу суђено је у одсуству.

12 Тони Шлегел се помиње на сајту History of Croatia Wikipedia, the free encyclopedia. 13 Убиство Тонија Шлегела директора загребачких Новости, Политика, 23. март 1929. 14 АЈ 335. После Шлегелове смрти директор Новости постао је Славко Јутриша. Да су

Шлегелов утицај и људска величина били велики види се по томе што је било тешко наћи некога ко би значајно окупљао интелигенцију у Загребу. Преко др Јураја Пећаре-вића, за кога се сматрало да је извршитељ последње Шлегелове воље, инсистирало се да за уредника треба довести Милана Марјановића, истакнутог јавног радника. Шле-гел се сматрао идејним творцем стварања Централног пресбироа или обавештајне службе код председника Министарства.


Документ: ИМС, АГ, 1149/5280–115 Загреб, 18. маја 1925. Много поштовани господине Министре!16 Како сам Вам најавио у писму од 16. о. мј. био сам данас од 11–1/2 1 опет

код Стјепана Радића.17 Прије мене био је код њега г. Трумбић, а прије г. Трум-бића неки Мелер, бивши уредник шаљивог листа „Пецкало“ који је ових дана допутовао из Америке и донио неке поруке г. Радићу од дра Луја Кежмана.18

За вријеме мога бављења код г. Радића ушли су у собу гг. Никић и Ивица Ковачевић који су, тако, присуствовали једном дјелу нашег разговора. Судац истражитељ др Корблер био је наравно такођер присутан.

Стј. Радић ме поздравио и одмах је почео: Трумбић је добар и он увиђа да је наша политика добра. Само је сада нешто болестан и нервозан. Али с оним другима /заједничарима/ је тешко. Увек хоће да поставимо неке услове за колаборацију с радикалима, а то је глупост. Ако хоћемо сарађивати не можемо доћи у условима јер ће мо се одмах почети свађати кроз годину или две и најви-ше три, па ако се покаже да треба да изградимо или проширимо самоуправе, учинићемо то споразумно с радикалима. Можда чак не ћемо хтјети ни самоу-праве, можда ћемо постати крајњи централисте – што знамо! Све се то равна по потреби народног живота. Али они тога никао не разумију осим Крајача. Он је наш. С оним другима је тешко. У Београду, како чујем, никамо не иду, већ су 15 Писмо куцано машином, љубичастом бојом, дим. 21,5 х 34 цм на појединачном папи-

ру за преписку на укупно 6 страница, са оригиналним својеручним потписом Тонија Шлегела, који је у тексту извршио словну коректуру истим пером са црним мастилом којим се и потписао.

16 На челу владе Краљевине СХС од 29. априла до 18. јула 1925. као председник Мини-старског савета био је Никола П. Пашић. У то време је написано наведено писмо, а Никола Узуновић је у том мандату био министар грађевина.

17 Владе Србије, 306. У овом периоду Стјепан Радић и његови најближи сарадници били су у затвору, а постепено су стварани услови за споразум између Пашића и Радића. Пашић је одлагао склапање споразума пошто није хтео да дели власт са Хрватском се-љачком странком (ХСС). Краљу Александру је било важно да арбитрира између две супротстављене странке и помогне да се вођство ХСС поново укључи у политички живот. Званични разговори између радикала и ХСС почели су 2. јула 1925. Највећу препреку у сарадњи представљала је Самостална демократска странка на чијем челу је био Светозар Прибићевић, који су жртвовани како би преговори били окончани потписивањем споразума. Споразум радикала и ХСС значио је крај Националног бло-ка и Блока народног споразума, али је конкретизовао потпуну примену Видовданског устава коме је требало додати нове одредбе. После потписивања споразума Никола Пашић је дао оставку, али је истовремено добио мандат за састављање нове владе.

18 Бранислав Глигоријевић, Парламент и политичке странке у Југославији 1919–1929, Београд 1979, 201. Писмо је сачувано у оквиру ДАСИП, Двор, 11, писмо Т. Слегел (Загреб) 18. В1925, о разговору са Стјепаном Радићем у затвору а упућено министру двора Д. Јанковићу.


увијек у „Петрограду“. То је добро кад човек путује из Загреба, је „Петроград“ близу станице, али иначе је зло. Цјели београдски живот бруји поред њих, а они ништа од тога не виде и не чују, осим „трача“ па се враћају у Загреб не ин-формирани већ инфицирани. Ако тако потраје морају положити мандате, не мо-же то да буде овако. Видети, сасвим су друкчији наши, па и Кежман у Америци. Ево, сад је био код мене Мелер, донио ми поздраве од Кежмана и поруку: „Све је добро што сте урадили и што радите, и ја све прихватам пуном душом не из страначке дисциплине већ из увјерења. Обишао сам досада 35 организације на-ших исељеника у Америци већ сада јачим од заједнице /американске/, и предо-бит ћемо све хрватске америчке организације, видјет ће те. Кежман је сада на путу у Јужну Америку. Он тамо међу нашим исељеницима врши улогу коју ми овдје вршимо међу нашим присташама: преводи их с републиканства монархи-зам и на кооперацију са Србима.“

У разговору, ја сам му рекао да је својевремено, са својим „републикан-ским“ говорима упропастио Давидовићеву Владу, па да је и то разлог да код ра-дикала запиње посвршавање аранжмана. Он ми је на то одговорио: Запиње, ал неће запети. А гледе Давидовићеве владе мени је било јасно да се она не може одржати, и да Давидовић не ће водити избора. Молим не бих му ни ја дао избо-ре у оним приликама. А како је могао владати против већине Хрвата?! У овој се држави не може (једнос)трано владати ни против већине Срба ни против већи-не Хрвата – не може, па ето, јер су они језгра ове државе. Зато сам искористио прилику под Давидовићем за изборну агитацију: знао сам Давидовић ће пасти и доћи ПП владе с изборима а нас ће онда позатварати, па смо морали пре тога свршити изборну агитацију. Знате избори су као рат, а у рату као у рату, – гово-рио сам, разумније се демагошки. Али нијесам говорио онако како се то јавља-ло, поготово нијесам тако говорио Краљу. То је лаж /узрујано/ то је била ин-фамна лаж. Још је била инфамнија лаж оно што су ми метнули у уста о Помпа-дурки. Ја никада нијесам рекао ништа ни налик томе. То су измислили Приби-ћевци два дана послије скупштине у Пивовари.

Кад се опет примирио наставио је овако: „Сва је акција Прибићевиће-ва ишла затим, да између Краља и нас Хрвата отвори понор. А јаз је већ био, јер смо били републиканци. па као Срби, знате како је. Но ја сам већ за Давидовићеве владе говорио свима нашим и заједничарима: ићи ћемо у мо-нархисте, сви ћемо присећи Краљу код прођу избори.

„А шта би било да је на изборима добила већину опозиција? запитам га ја. „Па ми смо добили већину“, одговори он, „само што су нам покрали кугљице. И – сад немојте да се зачудите што Вам кажем – добро су учини-ли, добро за нас и за државу. Јер да тога нијесу учинили, ми неби и онако добили владе. Радикали и самостални демократе не би је могли добити, јер би били мањина. Што би дакле било? Дошла би диктатура. А диктатура као диктатура, била би свашта, док би ми као опозиција, већ из ината ишли још више на лијево. У то би прснули догађаји у Софији итд. Реците, зар неби била катастрофа – за нас, сељачку странку и Хрвате, а и за државу! Овако


видите ако Бог чува Србију чува и нас Хрвате, и све нас Србе и Хрвате ску-па. Чува како зна и умје, па макар и с пресипањем кугљица.

Како видите Радић је био данас добро расположен. Зато смо и опет до-шли на његову републиканску акцију прошлости, а он ми је то образложио ова-ко. Три су разлога зашто смо ушли у републиканску агитацију. Један је разлог већ познат, други ће Вам сада рећи, а трећи ћу Вам рећи касније једанпут кад будемо још интимнији. Само Вам већ сада могу рећи да ниједан од тих разлога није био уперен против нашег Краља и династије Карађорђевића. Први је већ познати разлог био, што се само с републиканцима могла у овим крајевима до-тући хабзбурговштина и спречити ширење бољшевизма. Ви знате како је овдје било. У масама је владао морал поражених. На једној страни хабзбурговштина на другој бољшевизам. Ту је требало брже помоћи и јак „шлагер“. Ухватили смо се, због Њилсона, Америка, Њемачке, Аустрије и Мађарске републикани-зма. Да то није упалило, морао бих био измислити нешто друго. Сад у осталом свеједно с успјехом можемо бити задовољни. Хабзбурговштину смо дотукли, а затукли смо и бољшевизам. Други је разлог који није познат и који Вам сада ка-жем, опасност од клерикализма. То је велика опасност. Ево, Корошец је ту, и он је патриота и националиста, словеначки, али глава му је у Риму. Знате по мом мишљењу је клерикализам толика опасност да се наш хрватски народ неће ни-када право слити са српским док се Хрвати не ослободе Рима, и то по свема. Не могу Хрвати прећи у православље – то није ни потребно, јер би ту одмах било велике и јаке контракције.

Али ја сам увијек о томе размишљао да би требало створити хрватску цркву, независну од Рима, националну, која би се лако током времена, споји-ла са српском православном. Зато, наравно, треба много рада, јер није доста добити зато интелигенције, већ то морају прихватити масе. А то је јако осе-тљиво – сељаци и вјера, ту треба много такта и много обазривости, ако не ћете да направите xумбус. Можда ће временом бити могуће, употребити за-то старо католичку хрватску цркву, – то је сада само мислим, још не знам да ли је тако, али можда. Но свакако то може спровести само тако широка и ја-ка организација као што је н. пр. ова наша сељачка, ХСС.

Све то треба добро промислити а онда употребити зато згодни моме-нат. Тај сада није, имао времена да се смиримо и док српско-хрватска сарад-ња среди државу. Послије ослобођења, дакле, порастао је како знате, клери-кализам и међу Хрватима: читава села, читави котари па и читаве жупаније долазиле су под утицај клерикалаца, нарочито у Славонији. Е, то је било вр-ло критично. Клерикалци агитирали су да ће Срби Хрвате повлаштити“ и тд., и већ је изгледало да су успјели. А знате како се касније тешко скида клерикална власт с народа. Ето Вам Словеније. То је дакле био други разлог због којег смо банули у народ са „шлагером“ републике, јер је то било не-што ново, непознато изгледало је нешто велико. Другог „шлагера“ у оста-лом нијесмо ни имали у оно вријеме, и тако смо успјели да у Хрватској уту-чемо и клерикализам. А трећи разлог казат ће Вам касније. Сад могу да Вам кажем само то да је исто тако психолошке нарави“.


Мене је то разлагање г. Радића о клерикализму ванредно заинтересовало јер се у многоме поклапа са мојим мишљењем и ми смо даље разговарали о тој хрватској старокатоличкој цркви, на што је Радић продужио: „Знате, ја мислим да нема потпуног народног уједињења без вјерског. Зато си је сваки велики на-род створио своју цркву. Код православља је био лако. Ту није било онога што има католицизам, и православље се лако децентрализарало, спарирало и нацио-нализирало. Али код католицизма је то тешко. Ту је Рим, папа, огромна култура и голема традиција. Ту је борба тешка, готово безизгледна. Због Рима, католи-цизам се све више романизовао, и зато је природна вјера за романске народе. Но за друге народе није. Енглези направили су си своју вјеру, Нијемци такођер а у колико нијесу, њима мањка потпуно душевно јединство. Баш ево Нијемци: велики народ, јак и силан упркос пораза – ја сам то видео вани, свагде они про-дру, и свагдје се већ њемачки говори, готово више него француски. Сад и Фран-цузи уче њемачки. А опет немају оног душевног јединства што га имаду н. пр. Французи. Зашто? Узалуд тражите друге разлоге, увијек Вам око опет запиње о подјели на протестанте и на католике. А протестантизам и католицизам мање су опречни од католицизма и православља. Зато ми који хоћемо барем да изгла-димо или створимо предувјете за потпуно духовно хрватско-српско јединство морамо створити једну своју вјеру. Наравно то није сада актуелно проћи ће ту генерације. Но наше би генерације морале испунити бар један предувјет, а то је да се Хрвати ослободе Рима. То ће бити за пар година и ако ми Хрвати и Срби будемо сложни и ако средимо државу, па добијемо времена и могућности да до-бро припремимо широке хрватске слојеве, па макар и за хрватску старокато-личку цркву.“

Прешли смо затим на актуелно питање сарадње између радикала и се-љачке странке. Радић је увјерен, да до те сарадње мора доћи и то ускоро: „Не могу нас радикали одбити, то би било неразумно од њих. Већ сам Вам пар пута рекао: не стављамо никаквих државотворних увјета и прихватићемо тезу г. Па-шића без услова. Нека се устав проведе, па да видим годину двије, три. Што се покаже незгодно, мијењат ћемо споразумно. А у наредне изборе идемо заједно, радикали и ми, као нова српско-хрватска коалиција. Та молим Вас ми смо овди-је у најсретнијем положају. Нема данас државе која може да састави збиља сна-жну већину осим наше. Ено Белгија, најкултурнија земља па како се мучи с ве-ћином. А ми у коалицији радикала и сељачке странке добивамо парламентарну и народну снагу која може да ријеши све проблеме. Па да видимо онда, дали ће се усудити да долази у нашу земљу г. Ватсон послан од енглеске владе да води формалну истрагу по Македонији, Војводини и Хрватској! Јест можда много тога у нашој држави не ваља много тога треба поправити и ако баш хоћете еуропејизирати али то ћемо урадити ми ми Срби и Хрвати заједно а нама да се мјешају странци у то. Скандал је напросто да нам долазе Енглези, Французи па да испитују расположење у нашем народу као неки суци у нашим питањима и скандал је да морамо трпјети да их Њемци и Мађари дочекују као неке ослобо-дитеље. То мора престати и може престати само онда ако се средимо сложно сарађујући.“


Питао сам га на то „Ви дакле Радићу како видим вјерујете у ту сарад-њу и то чврсто.“

„Да, чврсто“, одговорио је г. Радић. „И чврсто вјерујем да ћемо у ме-ђусобном повјерењу и заједничким силама изградити ову нашу државу, како то заслужују и наш Краљ и наш народ српски и хрватски да не буде само лијепа и пространа, већ и јака, здрава и културна. Па замислите уз нашег Краља како га сада познајемо и уз сарадњу радикала и нас ми можемо да са-градимо Алхамбру од Државе. Знате ли причу како је настала Алхамбра?“

Сад ми је причао причу која добро пристаје на садањи однос између радикала и сељачке странке, али како је понешто у стилу приче Миће Анића у мушком друштву није најзгодније да буде баш „на писмено“. Такве се при-че ипак лакше причају неголи пишу.

У пол један ја сам се опростио с Радићем. Како је у то било у соби више људи, нијесам га могао питати, да ли је написао писмо. Но др Корблер запитао ме на само пред вратима да ли сам што удесио гледе дозволе да Радић може да напише оно писмо. По том судим, га је Радић већ написао или да га пише.

Много Вас поздравља Ваш Тони Шлегел Документ: 1149/5280–1019 Југословенска штампа д. д. председник Тони Шлегел20 Загреб /20.01.1929.21 Многопоштовани господине председниче!22

19 Писмо писано црним мастилом на дволисту за преписку са меморандумом JUGO-

SLOVENSKA ŠTAMPA D. D. predsednik Toni Schlegel, дим. 21 х 33, 7 цм, поклон С. Медића.

20 Тони Шлегел је уживао посебно поверење краља Александра Карађорђевића, као екс-перт за прилике на хрватском подручју.

21 Опозиција у време шестојануарске диктатуре, 55–62. „Из сачуване документације види се да је он (Тони Шлегел) и раније и после заоштравања кризе поводом крвопро-лића у Народној скупштини слао политичке извештаје директно краљу. У њима је из-носио своје опаске о приликама у Хрватској...“

22 Тони Шлегел се обраћа председнику Министарског савета Петру Живковићу непо-средно по његовом формирању владе од 6. јануара 1929. до 30. септембра 1931. Због хаотичних унутрашњополитичких прилика краљ је друштвену и политичку основу личног режима пронашао у војном врху, државном и полицијском апарату, деловима српских политичких елита блиских двору, као и у високим круговима хрватске по-словне и финансијске олигархије. Закон о краљевској власти и врховној управи од 6. јануара 1929. суспендовао је одредбе Видовданског устава по којима је држава била означена као уставна и парламентарна и краља прогласио за „за носиоца све власти у земљи“. Влада Петра Живковића је у Декларацији од 13. јануара 1929. истакла да је


Са запрепашћењем читам у данашњим вечерњим новинама да је влада растурила Хрватску сељачку странку, Хрватску пучку странку, Хрватску феде-ралистичку странку и Хрватску странку права, док није растурила Радикалну, Демократску и Самостално демократску странку. По мом је мишљењу то једна тешка, управо фатална погрешка, јер је јасно да ће већ хрватски свијет ту вла-дину мјеру схватити овако: да не смије да буде хрватских странака, а српских смије да буде. То што се Радикална странка зове народна, а Демократска и Са-мостално демократска уопће нема ни народне ни племенске ознаке, не мијења ништа на истини да су све те три странке стварно српске.

Ја мислим да је то толико тешка погрешка да може да сломи у једном дану све добро што је нови режим досада учинио, и да она пред онемогући што се хоће добра да учини у смијеру слијевања Срба, Хрвата и Словенаца у једно. И ту сад, по мом увјерењу, нема другог изласка већ да влада распу-сти све странке као за страх јели и не размене за стварање Новога без обзи-ра на ознаку коју мора и да ли су српске или хрватске.

Наш унутарњи проблем са 90% је проблем психолошки, па ако не на-да, одмах у почетку, овако убије вјера и у нови режим, онда је било за мене, јасно да ће он свршити катастрофално.

Молим Вас за то господине председниче, да одмах у интересу добре, опће народне и државне ствари предузмете кораке да се та страховита по-грешка смјеста поправи, а то је сада само тако могуће да се распусте све странке. Јер не може бити опозивања распуштања хрватских странака без штете за углед владин, па не преостаје друго до распуштање свих странака.

Изволите примити и овом згодом увјерење мога поштовања.23 Ваш Тони Шлегел У Архиву Југославије, у фонду Војислав Јовановић Марамбо, АЈ 335,

чувају се још два писма Тонија Шлегела. Прво писмо, написано 11. маја 1925. у Загребу, говори о састанку са бранитељима Стјепана Радића, Ники-ћем и Ковачевићем. Друго писмо, од 6. фебруара 1928, упућено је из Загреба и у њему Шлегел износи опажања о унутрашњој политици која би послужи-ла највишим интересима „Њ. Величанства Краља“.

њен главни циљ изједначавање законодавства у целој држави и обезбеђење правне си-гурности и поретка, уз доношење јединственог кривичног закона и унификације гра-ђанског закона. У време ове владе Никола Узуновић је био министар без портфеља.

23 Сутрадан је објављено решење о укидању свих политичких партија у држави.

Галерија

Драгош Петровић Предраг Крејић

Српски и југословенски дипломатски представници у Сједињеним

Америчким Државама 1917–1945

Рубрика Галерија у овом броју часописа Архив посвећена је диплома-тама који су били на челу посланства Србије и Југославије у САД, у перио-ду од отварања посланства 1917. до доласка првог амбасадора социјали-стичке Југославије 1945. године. Осим биографија посланика дате су и био-графије службеника посланства који су као секретари или саветници, краће или дуже време, у периоду престанка дужности једног посланика и до дола-ска другог, вршили дужност отправника послова.

Љубомир М. Михаиловић (Београд, 14. август 1874 – Београд, 23. јануар 1957)

правник, дипломата Школовао се у Београду и Паризу. У ди-

пломатској служби у Цариграду, Битољу и Ско-пљу налазио се од 1899. до 1918, од средине 1912. био је отправник послова у Риму где се у време Првог светског рата 1914–1916. залагао за формирање Југословенског одбора и његову са-радњу са владом Краљевине Србије. Oктобра 1916. унапређен је за првог посланика Краљеви-не Србије у Вашингтону где је јануара 1917. отворио посланство у САД. Међу југословен-ским исељеницима у Америци неуморно је радио на југословенској пропаганди и прикупљању до-бровољаца за Солунски фронт. Због неслагања са

политиком председника владе Николе Пашића поднео је оставку јула 1918. После Првог светског рата приступио је Демократској странци Љубе Дави-довића и 1925. изабран је за народног посланика.


Јеврем Симић (село Оклетац, рачански срез, 29. јануар 1876 – Рим, 29. јун 1936)

правник, дипломата Школовао се у Шапцу, Београду и Бечу.

Примљен је у државну службу децембра 1903. и прве године дипломатске каријере провео је у српским конзулатима на југу у Скопљу, Битољу, Солуну, Драчу, а затим у посланствима у Риму, Паризу, Цариграду, Петрограду. У току Првог светског рата премештен је у Вашингтон где је крајем 1918. био привремени отправник послова. Доцније је службовао у Цариграду, Варшави и Ватикану где је на дужности умро.

Др Славко Ј. Грујић (Београд, 15. фебруар 1871 – Лондон, 23. март 1937)

правник, дипломата, добротвор Потицао је из уважене породице државни-

ка и дипломате Јеврема Грујића. Завршио је шко-ловање у Паризу где је 1898. и докторирао. У ди-пломатску службу примљен је 1894. Налазио се на одговорним местима у посланствима Краље-вине Србије у Цариграду, Атини, Петрограду и Лондону. У време пријема аустроугарског улти-матума јула 1914, у одсуству председника владе Николе Пашића, написао је одговор на ултима-тум. Током евакуације 1915. организовао је пре-вођење избеглица са албанске обале на Крф и у Француску. Унапређен је 1916. за посланика у Берну, где се истакао живом дипломатском и ху-

манитарном активношћу. Са Међународним комитетом Црвеног крста у Же-неви и са супругом Мејбл Грујић уложио је велике напоре да се помогне становништву у окупираној Србији. Средином 1918. наименован је за по-сланика у Вашингтону где је службовао од јануара 1919. до септембра 1922. Повратком у земљу активно је учествовао у раду разних хуманитарних дру-штава. После смрти краља Александра I Карађорђевића постао је маршал двора, али је већ средином 1935. постављен за посланика у Великој Брита-нији и истовремено акредитован у Холандији.

Драгош Петровић, Предраг Крејић, Српски и југословенски представници САД 191

Др Анте Пијус Тресић-Павичић (Врбања, острво Хвар, 10. јул 1867 – Сплит, 27. октобар 1949)

правник, дипломата, књижевник Школовао се у Далмацији, Котору и Бечу

где је докторирао на Филозофском факултету, а потом је студирао на Правном факултету у Грацу. Радио је на просвети и залагао се за ослобођење југословенских народа као књижевник, новинар, народни посланик у Аустро-Угарској. Објавио је многобројна књижевна дела – од поезије, драма које су игране у позориштима већих словенских градова, приповедака до филозофских дела. У току Првог светског рата неко време је био за-творен јер се залагао за уједињење Јужних Сло-вена. Истицан је као један од „твораца народног и државног јединства.“ У уједињеној држави

Краљевини СХС јануара 1920. постављен је за посланика у Мадриду, а ода-тле је у септембру 1922. отишао за посланика у САД. У Вашингтону је остао до априла 1927. По повратку у Београд стављен је на располагање и пензионисан 1931. године.

Војислав Антонијевић (?, 13. март 1874 – ?, 7. август 1946) дипломата, министар, новинар

Школовао се у Крагујевцу, матурирао у Бе-ограду где је дипломирао на Филозофском фа-култету. Крајем 1899. постао је званичник МИД-а. Припадао је првој генерацији професионалних новинара и сарађивао је у Српским новинама. Извесно време је био заменик шефа пресбироа МИД-а. Радио је у дипломатским представни-штвима Краљевине Србије у Лондону, Бечу, Ри-му и Мадриду. Учествовао је у склапању југо-словенско-италијанског уговора о пријатељству од 27. јануара 1924. На дужности посланика у САД налазио се од априла 1927, али се у Ва-шингтону задржао свега годину дана. Тридесе-

тих година радио је у Београду као начелник одељења у Министарству ино-страних послова и опуномоћени министар.


Бранко Г. Аџемовић (Трстеник, 10. мај 1888 – Вашингтон, 25. август 1962)

дипломата Рођен је у учитељској породици. На Прав-

ном факултету у Београду дипломирао је 1912. Радио је у Министарству финансија и Хипоте-карној банци. Учествовао је у Балканским и Пр-вом светском рату као подофицир. По ослобође-њу земље радио је у суду, а од 1920. службовао је у југословенским конзулатима у Денверу и Њу-јорку. Премештен је у посланство у САД и неко-лико месеци током 1928. био је отправник посло-ва у Вашингтону. Доцније, био је шеф кабинета министра иностраних послова, службовао је у Марсеју и Солуну, а уочи рата постављен је за посланика најпре у Анкари, а потом у Каиру. У

току Другог светског рата налазио се у Кејптауну на нижој дужности. Писао је чланке о југословенским колонијама у САД и бавио се песништвом. По-сле рата, у емиграцији је предавао на Барт колеџу у држави Њујорк.

Др Божидар Пурић (Београд, 6/19. фебруар 1891 – Чикаго, 28. октобар 1977)

председник владе, министар, дипломата Школовао се у Београду, студирао у Паризу

где је и докторирао. Прикључио се српској војсци 1912. као добровољац, придодат је француској ми-сији на Крфу, а затим Српском добровољачком кор-пусу у Русији и Румунији. Крајем 1916. ступио је у дипломатску службу. Упућен је у Вашингтон, за-тим у Сибир у Владивосток, потом у Сан-Франци-ско, Чикаго, Берлин и поново Вашингтон где је од априла 1928. до маја 1929. као саветник посланства обављао дужност отправника послова. Почетком тридесетих службовао је у Лондону, одакле је пре-мештен за начелника Политичког одељења и за по-моћника министра иностраних послова Богољуба

Јевтића. Био је посланик у Паризу 1935, а у Берну 1938. године. Капитулација Француске затекла га је на дужности у Паризу, а потом је прешао у Виши. Ав-густа 1943. именован је за председника југословенске владе у Лондону. Маја 1944. његова влада је пала због енглеског притиска, пошто он није желео да ус-крати подршку генералу Михаиловићу и прихвати сарадњу са вођством парти-занског покрета у Југославији. После рата живео је у Лондону и Чикагу, где је постао секретар Српске народне одбране, уредник листа Слобода и члан редак-


ције Американског Србобрана. Бавио се песништвом и писао је о југословен-ским исељеницима у Америци.

Др Леонид Питамиц (Постојна, 15. децембар 1885 – Љубљана, 30. јун 1971)

професор права и ректор Љубљанског универзитета, дипломата Студирао је право и филологију на више

европских универзитета, права је докторирао у Бечу где је радио као доцент за међународно и аустријско државно право. Био је ванредни про-фесор на Универзитету у Черновцима 1918. По формирању Универзитета у Љубљани 1919. иза-бран је за редовног професора Правног факулте-та, чији ће бити и ректор. Као правни експерт био је члан Делегације Краљевине СХС на Ми-ровној конференцији у Паризу и затим члан Ко-мисије за разграничење са Аустријом. Године 1920/21. налазио се на челу Покрајинске владе Словеније. Двадесетих година повремено је био

заменик делегата Југославије на Скупштини Лиге народа у Женеви. Иза-бран је за југословенског представника при Сталном међународном суду у Хагу. Као посланик био је на дужности само у САД од маја 1929. до маја 1934. У време службовања у САД постао је почасни доктор и члан неколико америчких универзитета и удружења. Изабран је и за члана Паневропског комитета. По завршетку дипломатске службе вратио се универзитетској ка-ријери. После Другог светског рата сматран је за једног од највећих струч-њака за међународно право у Европи. Објавио је бројне радове из међуна-родног права и филозофије права.

Божидар П. Стојановић (Београд, 24. фебруар 1894 – ?)

правник, дипломата Завршио је Правни факултет у Београду, студирао у Поатјеу, запослио

се у МИП-у и 1922. докторирао у Паризу. Службовао је у Софији, Паризу, Бриселу, Берлину и Вашингтону. Почетком и до средине 30-их радио је у Њујорку, Сан Франциску и Вашингтону где је од маја 1934. до октобра 1935. вршио дужност отправника послова. После је службовао у Буенос Ајресу, поново у Њујорку, а пред рат у Скадру. Крајем 1941. успео је да се пребаци у Лондон где га је јула 1942. влада наименовала за делегата Црвеног крста КЈ у Јужној Америци. Од априла 1943. налазио се на функцији генералног конзула у Кејптауну. Пензионисан је октобра 1944. и остао је у емиграцији.


Константин А. Фотић (Шабац, 4/17. фебруар 1891 – Вашингтон 14. фебруар 1959)

правник, дипломата Школовао се у Шапцу и Београду, студирао у

Бордоу и докторирао 1914. у Паризу. Учесник је Бал-канских и Првог светског рата, из којих је изашао као коњички капетан прве класе. Крајем 1915. прешао је у дипломатску службу и постао један од најистакну-тијих дипломата Краљевине Југославије. Током рата службовао је на Крфу, у Берну и Паризу. На Конфе-ренцији мира у Паризу био је секретар Делегације КСХС. Службовао је у Бечу, Лондону и при Генерал-ном секретаријату Друштва народа у Женеви где је једно време био стални делегат Југославије. Обављао

је дужност директора Политичког одељења МИП-а, а 1930. постао је помоћ-ник министра иностраних послова. Учесник је више међународних конфе-ренција. Октобра 1935. стигао је у Вашингтону где је остао до краја карије-ре, најпре као посланик, а од септембра 1942. по подизању ранга дипломат-ског представништва и као први амбасадор Југославије у САД. Шубашићева влада га је пензионисала у лето 1944. због подршке покрету генерала Драже Михаиловића. После рата био је близак српским емигрантским круговима. Написао је мемоаре о Другом светском рату.

Др Иван Франгеш (Загреб, 8. новембар 1899 – ?)

правник, дипломата Школовао се у Загребу. У дипломатији је од де-

цембра 1923. до Другог светског рата био на разним дужностима у МИП-у, као и по дипломатским пред-ставништвима у Атини, Бечу, Њујорку, Сан Франци-ску и Вашингтону где је у току лета 1936. довршио студије које је уписао у Америци. Априлски рат зате-као га је у Лондону одакле је средином 1942. поново премештен у посланство у Вашингтону. По одласку амбасадора Фотића 1944. постао је отправник посло-ва посланства у Вашингтону. После рата остао је у емиграцији.


Станоје Св. Симић (Београд 16/29. јул 1893 – Београд, 26. фебруар 1970) правник, дипломата, министар и политичар

Рођен је у породици професора, народног по-сланика и дипломате Светислава Симића. Школовао се у Београду и Пироту. Правни факултет завршио је 1919. у Београду. Током 1915. штампао је Југословен-ски гласник, за који је писао и чланке. После рата за-почео је дипломатску каријеру. Био је на разним ду-жностима у Бриселу, Будимпешти, Тирани, Корчи, Задру, Паризу, Братислави, Анкари, Стокхолму, а 30. новембра 1942. постављен је за амбасадора у Мо-скви. Определио се 1944. за НОП и априла 1945. по-стављен је за амбасадора у САД. Тамо је остао до

марта 1946. када је постао министар иностраних послова ФНРЈ. Ту дужност је обављао до 31. августа 1948, када је прешао на нову функцију у влади ФНРЈ.

Из рада Архива

Нада Петровић

Архив Србије и Црне Горе пред лицем јавности

У широком дијапазону рада и делатности Архива, установе од посеб-ног значаја, осврнућемо се на део којим је Архив окренут лицу јавности. То је сегмент који у многоме доприноси рејтингу ове установе на широкој ле-ствици културних институција Србије. Од не малe важности за културну, научну и ширу јавност, Архив је својим радом у 2007. години заузео истакнуто место. То потврђују и сегменти његове делатности који су ди-ректно окренути јавности.

Пут књиге је пут знања и информисања. А Архив је само у 2007. го-дини објавио шест публикација, различите садржине и карактера, од којих свака својим називом и садржином открива и указује на широки спектар де-латности Архива.

Едиција Извори за историју међународних односа 1930–1940, чија је пр-ва књига Извештаји МИП-а Краљевине Југославије за 1930. годину објављена 2005, одржава континуитет у објављивању. Извештаји Министарства ино-страних послова Краљевине Југославије за 1931. годину, друга књига едиције штампана 2007, потврђује континуитет рада на едицији која ће садржати 11 књига. Високи стандард у домену објављивања архивске грађе, са свим пред-виђеним елементима и структуром (предговор, основни текст грађе дат у хро-нолошком низу, критички апарат са 578 напомена, индекси личних имена и ге-ографских назива, коришћени извори и литература), као и позитивна рецензија др Момчила Павловића, иду у прилог овој констатацији.

Публикација Водич кроз збирке је друга књига водича које је објавио Архив и њиме допунио серију објављених општих информативних средста-ва. Водич садржи основне елементе које треба да поседује према начелима о издавању информативних средстава, с тим што је обогаћен фотографијама стваралаца збирки. Аутори Водича добили су престижну Годишњу награду Ђорђе И. Јеленић за 2007. годину Задужбине Ђурђа, Данице и Јованке Јеле-нић, која се додељује за остварења из домена архивистике и историографи-је. Награда је додељена на свечаности у Архиву Србије 14. децембра 2007.

Часопис Архив бр. 1–2 за 2006. годину са прилозима из архивистике, историографије и другим устаљеним рубрикама изашао је из штампе 2007.

Нада Петровић, Архив СЦГ пред лицем јавности 197

Прослава 150-годишњице Николе Тесле била је повод да се у часопису Ар-хив за 2006. годину објаве прилог из историографије, документа и фотогра-фије Николе Тесле. На корицама часописа нашла се фотографија Николе Тесле у Њујоршкој лабораторији.

Зборник радова са међународног округлог стола Тито – Стаљин, који је одржан у Архиву СЦГ 25. октобра 2006, поводом истоимене изложбе архив-ских докумената, публикација је вредна пажње. Учесници округлог стола су били еминентни историчари из институција Руске Федерације и Србије.

Архив је издао и каталог изложбе архивских докумената Тито – Ста-љин (скраћено издање), због великог интересовања архива, музеја и галери-ја у Србији и Републици Српској да изложба буде представљена и у њихо-вим срединама. Тако је изложба Тито – Стаљин у току 2007. године била постављена у Бања Луци, Ужицу, Пожаревцу, Шапцу и Зрењанину и видело ју је неколико хиљада грађана. Поводом дана Архива Републике Српске и дана града Бања Луке, 21. априла 2007. изложба је отворена у Музеју Репу-блике Српске. Бања Лука је, после Москве и Београда, била трећи град у ко-ме су посетиоци могли да виде изузетно вредну архивску грађу и први пут поједина, мало позната, документа. Изложбу је отворио председавајући Председништва БиХ Небојша Радмановић, који је том приликом рекао: „...посматрајући ову изложбу суочавамо се са нечим што је веома важно на-ма који живимо на простору бивше Југославије, јер ми волимо да причамо о историји, да знамо шта се дешавало на нашим просторима. Међутим, када погледамо ове документе, онда нам је јасно колико мало знамо... Истина се стрпљиво сакупља и истражује. Потребно је много времена и рада да се до-ђе до ње. Зато постоје архиви и документи који су неуништиви и вриједни архивски радници, који нам то показују...“

У Архиву је 26. септембра 2007, отворена изложба архивских докумена-та Кнез Павле Карађорђевић краљевски намесник 1934–1941, аутора др Гојка Маловића и Душана Јончића. Изложба је урађена на основу истраживања ар-хивске грађе фондова и збирки Архива СЦГ и докумената из заоставштине кнеза Павла Карађорђевића, које је Архив добио снимљену на микрофилмови-ма чији се оригинали чувају на Колумбија универзитету у Њујорку. Изложбу је пратио каталог у коме су објављени текстови свих тематских и хронолошких поглавља, као и легенде за сваки изложбени докуменат.

О интересовању за изложбе архивских докумената које је Архив СЦГ приредио последње 2-3 године, говори и податак да је изложбу Александар Први – краљ Југославије 1918–1934, која је била отворена у Архиву 20. де-цембра 2006, осим дела дипломатског кора присутног на отварању, посети-ло и особље амбасаде САД у Београду 1. фебруара 2007. Том приликом, сем изложбене поставке, погледали су видео запис о марсеjском атентату и при-суствовали предавању о краљу Александру. Иста изложба била је отворена три месеца током 2007. у Галерији Међуопштинског архива у Чачку.


Осим публикација и изложби архивских докумената, Архив је током 2007. године пружио гостопримство бројним истраживачима различитог про-фила. Архив СЦГ је права ризница културних добара у виду архивских докуме-ната који сведоче о више од осам деценија постојања Југославије и право место за бројне истраживаче и кориснике архивске грађе. Према професији корисници архивске грађе најчешће су били историчари, архивисти, студенти, пензиoнери, адвoкати, геолози, правници, екoнoмисти, нoвинари и публицисти.

Архивску грађу у читаоници Архива у току 2007. године користило је 457 истраживача, од чега 367 домаћих и 90 страних и учињенo је 3859 посе-та. У оквиру 82 фонда коришћено је око 7000 фасцикли, архивских једини-ца, предмета, досијеа, фото албума и сл. Највише истраживача било је из Руске Федерације, Немачке, Грчке, САД, Мађарске, Чешке, Канаде, Аустрије и земаља из окружења. Грађа је коришћена за различите потребе: од израде докторских дисертација, магистарских и дипломских радова, пи-сања монографија, хроника и чланака до геолошких истраживања, припре-ме прoјеката и регулисања имовинско-правних односа. Из мноштва обрађи-ваних тема, издвајамо: Спорт у Краљевини Југославији, Италијански оп-танти са Јадранског приморја, Одузета имовина Српске православне цр-кве, Грађански рат и колаборација у Словенији, Југославија под Титом 1960–1980. године, Миграција радника из СФРЈ у Немачку, Римокатоличка црква на Балкану од краја 19. века до 1945. године и друга.

Архив СЦГ и његов рад је путем медија: ТВ дневника, емисија обра-зовног карактера, портала, наслова у дневној и недељној штампи, не мало пута био у жижи културних догађања у Србији током 2007. године.

Издања Архива СЦГ у 2007.

Милан Медаковић

Изложба Кнез Павле Карађорђевић краљевски намесник 1934–1941

У серији изложби о личностима које су у појединим периодима по-стојања југословенске државе имале пресудну улогу у креирању државних послова, Архив Србије и Црне Горе припремио је изложбу о кнезу Павлу Карађорђевићу. Претходно су у 2006. години одржане изложбе „Тито – Ста-љин“ и „Александар I краљ Југославије 1918–1934.“

Изложба „Кнез Павле Карађорђевић краљевски намесник 1934–1941“ отворена је 26. септембра 2007. Аутори изложбе су др Гојко Маловић и ар-хивиста Душан Јончић. Изложбу је отворио министар културе у Влади Ре-публике Србије Војислав Брајовић уз присуство многобројних званица – представника дипломатског кора, научних, културних и јавних радника, као и представника великог броја архива из Републике Србије. За ову прилику посебно наглашавамо присуство кнегиње Јелисавете Карађорђевић, кћерке кнеза Павла, чији је ангажман био пресудан да се од Колумбија универзите-та добије микрофилмована збирка кнеза Павла, која је уз још неколико фон-дова Архива СЦГ била основ за израду изложбе.

Документа презентована на изложби у пуној светлости приказују лич-ност кнеза Павла како у сегменту приватног живота тако и његову државничку делатност. Поставку је пратио каталог који је опремљен скеновима најинтере-сантнијих докумената и пописом свих експоната. Значајан број докумената и фотографија први пут је изложен јавности што је изазвало посебну пажњу. Из-ложба садржи 212 докумената и подељена је на 25 поглавља. Тако структуира-на изложба може се заокружити у пет тематских целина.

I. Приватни живот кнеза Павла. – Узбудљив приватни живот када је у питању кнез Павле Карађорђевић готово је судбинска ствар. Од ране младости као дете разведених родитеља школовао се у неколико земаља почев од Русије, Швајцарске, Француске, Србије, Италије до завршетка школовања у Енглеској. Силом прилика излази на главну политичку сцену после атентата на краља Александра I у Марсеју, али изразита склоност ка уметности и култури посеб-но га је карактерисала. (Родослов кнеза Павла Карађорђевића, Сведочанство кнеза Павла Карађорђевића о положеном испиту зрелости у Другој београдској гимназији, Потврда о смештају и боравку кнеза Павла Карађорђевића у „Кући“ Христова црква за време школовања у Оксфорду).


II. Унутрашњополитички односи. – За време краљевског намесни-штва земља је била оптерећена многим проблемима: политичким, нацио-налним, верским, социјалним, привредним и другим. Кнез намесник је по-кушао да уз помоћ владе Милана Стојадиновића стабилизује прилике, али процеси који су се одвијали првенствено на унутрашњој политичкој сцени нису му ишли на руку. Стално присутно хрватско питање у периоду њего-вог намесништва добило је свој епилог (Тестамент краља Александра I Ка-рађорђевића о одређивању краљевских намесника, Извештај Милана Стоја-диновића кнезу Павлу Карађорђевићу о ставовима Влатка Мачека о актуел-ној политичкој ситуацији у земљи, Преглед догађаја у вези са Конкордатом, Оставка петорице министара у влади Краљевине Југославије због различи-тих мишљења о хрватском питању и њен пад).

III. Културно-уметнички живот у Краљевини Југославији. – Афини-тет кнеза Павла према уметности и култури исказан је у пуној мери за вре-ме краљевског намесништва. То се огледало у отварању културних устано-ва и одржавању многобројних културно-уметничких манифестација (Уред-ба о спајању Историјског уметничког музеја и Музеја савремене уметности у Београду у јединствен Музеј кнеза Павла, Директор Музеја кнеза Павла Милан Кашанин обавештава министра Двора Милана Антића о преносу Мирослављевог јеванђеља у Музеј кнеза Павла, Изложба италијанског пор-трета кроз векове у Београду).

IV. Спољна политика у време краљевског намесништва. – Основна оријентација у спољној политици било је сређивање односа са Италијом, приближавање Немачкој нарочито на привредном пољу, јачање односа са савезницима из Балканског пакта и Мале Антанте (Политички споразум из-међу Југославије и Италије закључен у Београду, Извештај о посети кнеза Павла Карађорђевића Италији, Поздравни говор немачког министра ино-страних послова Константина фон Нојрата приликом посете Београду, Де-кларација сталног савета Балканског споразума са састанка у Анкари).

V. Kраљевина Југославија на почетку Другог светског рата. – Иако је по избијању рата прокламовала неутралност Краљевина Југославија, притиснута развојем догађаја почетком 1941, уз ултимативну претњу Немачке приступила је Тројном пакту. Догађаји који су уследили – војни пуч, а затим и војна капи-тулација довели су до распарчавања земље, а кнез Павле се нашао у емиграци-ји. (Писмо Џорџа VI краља Велике Британије кнезу Павлу о подршци југосло-венској неутралности..., Протокол о приступању Краљевине Југославије Трој-ном пакту, Пол (кнез Павле) Џорџу, војводи од Кента, захваљује на разумева-њу за стање у ком се налази и пита га „Зашто у целом Британском царству и Америчком нема места које би било цивилизованије...“).

Изложба је изазвала велико интересовање и медијску пажњу не само стручне него и шире јавности, о чему сведочи велики број посетилаца за време док је поставка била отворена – до 31. октобра 2007.

Милан Медаковић, Изложба „Кнез Павле Карађорђевић ...“ 201

Министар културе Републике Србије Војислав Брајовић отвара изложбу

Кнегиња Јелисавета Карађорђевић и в. д. директора Архива Миладин Милошевић на отварању изложбе


Документ са изложбе: Тестамент краља Александра I Карађорђевића о одређивању старатеља његовој малолетној деци, Блед, 5. јануар 1934. АЈ-74-23-40

Међународна архивска сарадња

Ранка Рађеновић

XL међународна конференција Округлог стола архива

Квебек, Канада, 11–17. новембар 2007.

Увод Међународни архивски савет (МАС) упутио је позив Архиву Србије и

Црне Горе, као члану А-категорије МАС-а, да присуствује 40. међународној конференцији Округлог стола архива, Квебек, Канада, 11–17. новембра 2007, чија је генерална тема била Сарадња у очувању различитости. Дома-ћин конференције били су Национална библиотека и архив Канаде и Нацио-нална библиотека и архив Квебека.

У Квебеку су истовремено одржани редовни Годишњи генерални са-станак, Семинар о архивском менаџменту информације владе: канадско ис-куство и о интегрисаном менаџменту архивске грађе, као и сесија Асоција-ције канадских архивиста.

Садржај и рад XL међународне конференције Округлог стола МАС-а, 13–15. новембар 2007.

Четрдесета међународна конференција Округлог стола архива окупи-ла је 123 делегата из 66 земаља, представнике 8 међународних организаци-ја, 15 официра МАС-ових секција, почасне чланове, стране посматраче, по-сматраче из земље домаћина, укупно нешто мање од 200 учесника. Из Ср-бије су, у својству чланова А-категорије, присуствовала четири делегата, представника Архива Србије и Црне Горе, Архива Србије, Историјског ар-хива Београда и Историјског архива Пожаревца. Конференцији је прису-ствовао и директор Архива Косова, под називом Косово, УНМИК.

Церемонија отварања Конференције одржана је 12. новембра у свеча-ној сали хотела Loews Le Concorde. Учеснике су поздравили представници влада Канаде и Квебека, Мицуоки Кикучи (Mitsuoki Kikuchi) потпредсед-ник Конференције Округлог стола, Јан Вилсон (Ian E. Wilson) библиотекар и архивиста Канаде, Лиза Бисоне (Lise Bissonnette) из Националне библио-теке и архива Канаде.


Међународна конференција Округлог стола архива одржана је у великој сали хотела Loews Le Concorde у три сесије и завршној пленарној, уз сесију на-ционалних архивиста Канаде и паралелне састанке дискусионих група.

Прва сесија, којом је председавао Џорџ Мекензи (George Mackenzie), архивиста Националног архива Шкотске из Единбурга, била је посвећена теми Професионална теорија и пракса архива, библиотека и музеја првих година 21. века – сличности и контрасти.

Реферате са заједничком темом Професионална теорија и пракса архива поднели су: Карол Котуре (Carol Couture), архивиста и генерални директор На-ционалне библиотеке и архива Квебека, под насловом Шта је архивистика по-стала у 2007. години? и Тери Кук (Terrry Cook), професор Универзитета Мани-тоба, задужен за програм архивских студија на овом универзитету, под насло-вом Архивски принципи и културна различитост: контрадикција, приближа-вање, или померање парадигме? Канадска перспектива.

Карол Котуре је изнела да је 1970. године почела каријеру архивисте у институцији која се тада звала Јавни архив Канаде, затим Национални ар-хив Канаде, а сада се зове Библиотека и архив Канаде. У то време архиви-стика није сматрана дисциплином, већ је била повезана са историјом као не-ка врста поддисциплине. Данас је архивистика постала потпуно развијена професија, дисциплина равноправна на универзитету. О томе сведоче и мо-нографије, публикације, чланци у стручним и научним часописима, истра-живања (новинара или због израде докторских дисертација) и догађаји свих врста (конференције, симпозијуми и радионице) које организује међународ-на архивска заједница. На питање „Шта је архивистика постала у 2007. го-дини?“ дат је одговор који обухвата пет сегмената: 1. принцип провенијен-ције и концепт архивског „фонда“ – теоретске основе, архивско расуђива-ње; принцип територијалне пертиненције – одржавање везе између архив-ске грађе и контекста њеног настајања; у Квебеку Национална библиотека и архив имају 9 регионалних архивских центара; „животни циклус“ архивске грађе – континуитет архивске грађе, расподела докумената; везе активности са ствараоцима грађе – екстензивно знање о индивидуалним и институцио-налним ствараоцима архивске грађе; битна је узводна интервенција – ин-формационе технологије – створена грађа, у дигиталном архивском пољу; концентрисање на принцип и камен темељац који даје суштину и кредиби-литет архивској дисциплини и професији; 2. проширење функција и њихова апликација; функције архивске науке – захтева се анализа, стварање грађе, груписање, вредновање, преузимање, класификација, описивање, промови-сање; тражи се комплетно знање; заштита, класификација и описивање те-куће грађе (Dublin Core, ISO 23081 and ISO 15489), описи RAD и ISAD; при-ступ, подршка и коришћење архива; заштита, изазови заштите дигиталне грађе; архивска научна функција – данас је архивистика структурна и дина-мична дисциплина која доприноси добробити друштва у целини; 3. норма-тизован приступ – закони и правне норме: стандардизација (описи, вредно-вање, заштита, дигитализација „менаџмент архивске грађе“); приступ ар-

Ранка Рађеновић, XL међународна конференција Округлог стола архива 205

хивске науке – уопштено случајан и емпиријски приступ су ствари прошло-сти; 4. архивиста – професија, архивске студије, преуниверзитетски програ-ми по нивоима, универзитетски програми по нивоима, стална обука и уса-вршавање; чланство у професионалним асоцијацијама; 5. специјализовани и адекватни ресурси – материјални ресурси, финансијски ресурси, техноло-шки ресурси.

Једном речју: данас је архивистика дисциплина чије су активности утемељене на препознатљивим принципима и теоретским основама, опро-баним и тестираним функцијама и пракси, целокупном животном циклусу документа, усавршеним стручњацима и адекватним ресурсима. У Канади се сматра да су архивисти велико богатство за друштво због принципа које примењују, улоге коју имају, приступа који стално обогаћује њихове актив-ности, вештина којима овладавају за време студија и специјализованих ре-сурса помоћу којих обављају свакодневни посао. Начин рада архивиста и њихово деловање представљају вредност за демократију.

Док је Карол Котуре говорила о међупрофесионалној сарадњи и пора-сту и развоју архивске струке, Тери Кук је истраживао еволуцију архивске теорије, принципе, или концепте које је колективно артикулисала архивска струка. Реферат се фокусирао на манифестације ових идеја у Канади и мо-гуће правце и утицаје, од међународног репозиционирања архива до олак-шавања веће глобалне различитости. Реферат истражује професионалну тензију између традиционалних појмова архивске теорије и стварне приро-де саме теорије, и глобалне различитости коју ЦИТРА настоји да препозна и промовише.

Теорија има традиционалну универзалну димензију и сврху, даје представу о својствима нечега или процесима који би требало да трају у сваком времену и на сваком месту. Теорија је извод принципа из праксе или опсервација која је коришћена за развијања кодекса и стандарда да би се хо-могенизовали реакција и утицај праксе. Ова перцепција теорије, међутим, у супротности је са теоријом различитости, не обазире се на заједницу и ло-кално и не обухвата историјске непредвидивости.

Канада је можда прва земља у архивском свету која реагује против оваквог приступа теорији. Због природе и историје земље, своје демограф-ске и интелектуалне традиције, Канада је глорификовала различитост и тра-гала је за архивским концептима, стратегијама и методологијама које су подстакле многе различите погледе и сарадњу кроз различитост. Примери за такав канадски приступ су промовисање концепата као што су тотални архиви, нови стандарди за опис, национална архивска мрежа, свеобухватни-ја макропроцена приближавања библиотека и архива и артикулација пост-модерног архива, као нови изглед струке у одговору на дигиталну револу-цију. По канадском архивском искуству у различитости, и посебно оствару-јући сарадњу и стварно јединство кроз различитост, у реферату се предлажу корисни модели који могу да имају одјек у другим земљама.


Професионална теорија и пракса библиотека наслов је реферата Сјерда Копмана (Sjoerd Koopman), координатора професионалних архиви-ста Међународне федерације асоцијације библиотека и институција. Библи-отеке у 21. веку спремне су да обезбеде приступ информацији и знању ши-рој публици, много брже и у већем обиму. Оне представљају централну би-ну информатичког друштва. Промена од традиционалних носилаца инфор-мације (папир, целулоид, винил) до електронских формата, преко мрежне дистрибуције, појавила се као олуја. Библиотеке су се прилагодиле овом развоју и остају најподесније институције које омогућавају информацију свима: истраживачима, образовним и пословним системима, управама, они-ма који их користе у слободно време...

Презентован је круг видокруга главних улога и функција модерних, академских, јавних и специјалних библиотека, са истицањем њиховог зна-чаја за разнообразне форуме корисника.

Презентацију је закључила кратка типологија МАС-ове сестре ИФЛА, т.ј. Међународне федерације асоцијација библиотека и институција. Дате су неке илустрације и трендови везани за улогу модерне библиотеке. На свет-ској сцени има милион библиотека, 690.000 библиотекара, 16 милијарди то-мова, или око 2,5 тома по глави становника Земље. Вредност збирки проце-њује се на 720 билиона долара или 31 билион долара годишње (или око 5 долара по глави становника). У САД има 139.000 библиотека, 203.000 би-блиотекара, 1.116.000.000 посета библиотекама годишње. Јавне библиотеке у Америци годишње посети пет пута више људи него сва места за забаву укупно. Улога модерне библиотеке је добити материјал, сачувати га, учини-ти га доступним, обезбедити приступ информацији и дати му значај. Главне категорије библиотека су академске библиотеке, јавне и специјалне библио-теке. Дат је кратак историјат невладине организације ИФЛА, основане 1927. године, која има 1.600 чланова из 150 земаља и око 500.000 библиоте-кара. Штаб је у Хагу, а регионалне канцеларије у Рију, Преторији, Сингапу-ру, Франкфурту, Лисабону, Паризу и Упсали. Ради у оквиру пет секција и годишњих конгреса, који се одржавају у трећој недељи августа и којима присуствује 3.500–5.000 учесника. Конгрес обично прати изложба која траје четири дана, са око 130 излагача. Ова организација има партнерски однос са многим сродним организацијама, УНЕСКО-м, МАС-ом, Плавим штитом итд. У закључку је изнето да је потребна сарадња архивиста и библиотека-ра, организација МАС и ИФЛА.

Реферат Јана Вилсона, из Библиотеке и архива Канаде и Лизе Бизоне, Библиотеке и архива Квебека, носи наслов Два примера сарадње између библи-отека и архива. Године 2004. библиотека и архив Канаде ујединили су се у је-динствену институцију. Друштвено, економско и технолошко окружење пре-трпело је трансформацију, а документарне заједнице укључене су 10 година у темељиту рефлексију о садржају њихове мисије. Библиотека се знатно проме-нила у својој улози: од места услуга и промоције читања, у место културе, жи-вота и дружења, место за људе, место слободног изражавања. Улога архива се


такође дубоко променила: у почетку је јак нагласак био на заштити, клијенти су били истраживачи, а данас има отвореност да прави ресурсе за ширу публи-ку. Архиви су постали институције са новим профилом под утицајем потребе да се приближе грађанима путем дигитализације, интернет услуга, нове улоге информације, потребе за приступом истој и повезивањем преко мреже. Тако су корисници у срцу ове рефлексије. Њима је омогућен истински демократски приступ знању о документарном наслеђу, доступне су им збирке универзалног опсега, јавни и приватни архиви, дигиталне збирке, све као средства самоеду-кације. Постоји континуитет у одговорима на различите захтеве корисника пу-тем сервиса и локалне, регионалне, националне или интернационалне мреже. Нова динамика подразумева активно приближавање библиотека, архива, музе-ја и других културних институција. Да би подржале ово приближавање, неке земље су образовале заједничка надзорна тела или одељења за библиотеке, ар-хиве и музеје.

Какви су изазови пред интегрисаном институцијом у годинама које предстоје? Лиза Бисоне каже да после спајања Националне библиотеке Кве-бека и Националног архива Квебека почетком 2006. године, сада Национал-на библиотека и архив Квебека нуде иновативни приступ за остварење ци-ља библиотечке и архивске науке унутар једне организације.

Многе земље су одлучиле да следе овај тип спајања, а Канада и Кве-бек су у томе пионири. Две интегрисане организације изабрале су различи-те путеве: Библиотека и архив Канаде – фокусирање на интеграцију актив-ности, а Библиотека и архив Квебека – опредељење за хармонизован при-ступ који поштује два професионална културна интересовања.

Библиотека и архив Квебека установила је архивску браншу која бли-ско сарађује са аналогним установама, одговорним за конзервацију, ширење и информационе технологије. Мултидисциплинарни тимови су постављени у центар, а заједнички процеси и средства су развијени ради промовисања значајних хоризонталних пројеката унутар институције, нарочито у области електронских библиотечких услуга и културног програмирања. Скоро две године после увођења, овај јединствени експеримент може се сматрати успешним.

Пример сарадње између музеја и архива, наслов је реферата секретара Асоцијације музеја острвља Пацифика, из Музеја Самое. Сина А По (Sina Ah Poe) стручњак је за музеје са специјализацијом у Лондону. Одговоран је за два пројекта: 1) пројекат који се односи на Музеј Самое чији је циљ за-штита наслеђа Самое сакупљањем и излагањем предмета који Самоанцима и посетиоцима пружају информације о животу, култури, историји и окруже-њу: 2) за пројекат архива који тежи да сачува све самоанске јавне архиве укључујући грађу која се сада ствара, а да би постао архив за будућност. Музеј Самое основан је 1999. године у три просторије историјске зграде Старе владе у месту Апија, Самоа. Тим људи за овај пројекат под одељењем за културу Министарства за образовање, спорт и културу се у исто време


трудио да развије пројекат за Национални архив. У реферату су изнета оп-шта питања, као што су специфичне потребе малог музеја и архива, или ка-ко да опслужимо људе који траже информацију из јавне архивске грађе.

Реферат Кјела Нилсона (Kjell Nilson), интернационалног директора, из Националне библиотеке Шведске, Атакити Асефа Аскедома (Atakity As-sefa Asgedom), генералног директора Националног архива и библиотеке Етиопије и Карел Веле (Karel Velle), главног архивисте Краљевине Белгије, насловљен је Сарадња између архива, библиотека и музеја: услови за успех.

Нилсон, будући да се бавио библиотеком, информацијом и докумен-тацијом, бивао члан комисија за стандарде (ISO и SIS – Институт за швед-ске стандарде), експерт Групе за ауторска права итд. иницирао је Шведску консултативну групу за архиве, библиотеке и музеје 1991. године, као и центар за иста питања. Изнео је шведско искуство о сарадњи између ових установа. Између 1991–2004. основана је Група за архиве, библиотеке, му-зеје; 2004. Центар за архиве, библиотеке, музеје; од 2006. постоји системат-ска сарадња између националних библиотека, националних архива и нацио-налних архива за аудио архивску грађу, као и филмску грађу. Постоји реги-онална и локална сарадња, а циљ је обогаћивање технике за дигитализацију. Изнео је услове за успешну сарадњу: мора да постоји потреба, мора да се реализује постојећа потреба, мора да постоји воља за сарадњом, мора да по-стоји сагласност о циљевима, мора да постоји сагласност о методима.

Друга сесија, којом је председавала Ангелика Мене-Хариц (Angelika Menne-Haritz), потпредседник Бундесархива из Немачке, била је посвећена теми Могућности за бољи информативни менаџмент: Сарадња између ар-хива и владиних установа – стваралаца архивске грађе.

Наслов реферата Мартине де Боадефр (Martine de Boisdeffre), дирек-тора Архива Француске и Габријеле Романантсоавине (Gabriel Romanantso-aavina) из Финансијског одељења, Француска, гласио је Чување архивске грађе и модернизација јавног сектора. Почетком 2004. године, француска држава отпочела је обухватан развојни програм у вези са електронском ад-министрацијом. Стратешки план је установио основе за овај владин про-грам, као и акциони план утврђених пројеката. Многа министарства, локал-не власти и јавне организације допринели су стварању акционог плана, ко-јим је руководила Служба за развој електронске администрације.

Знатан пораст размене докумената и дигиталних података је очекиван због планиране експанзије дематеријализације унутар организација. Њихова конзервација је постала неизбежна тема која одговара увек променљивој природи дигиталне информације. Француски архивски менаџмент одазвао се овом питању под ставком бр. 103 акционог плана. Главни циљ ставке бр. 103 јесте да дефинише скуп стандарда за заштиту дигиталних података, док успех електронске администрације зависи од њене способности да заштити сву своју архивску грађу и спречи пропусте у памћењу током времена на-сталих података. Као резултат тога, започет је програм Електронска адми-


нистрација, иницирајући сарадњу између производних и архивских одеље-ња. Ова сарадња је омогућила модернизацију циљева и обезбедила да сваки аспект везан за ово питање буде усредсређен на програм. Било је много су-гестија, као и акција да се у рад укључе многе службе. Генерална дирекција за модернизацију државе, Служба за развој електронске администрације и Дирекција архива Француске радиле су заједно на неколико кључних тача-ка бр. 103 акционог плана, да би развили низ решења укључујући она која ћемо описати.

Стандард за замену података Стандард за замену података за архивирање електронских или доку-

мената одштампаних на рачунару, у јавном и приватном сектору, међу ар-хивским одељењима, одељењима за трансфер и корисницима.

То је суштинска компонента ставке бр. 103 акционог плана, што га-рантује интероперативност, а интероперативност даје потпору модуларном, флексибилном и трајном развоју информационих система. Служба за развој електронске администрације омогућава методолошки оквир за информаци-оне системе, док Дирекција архива Француске поседује знање о процесима архивирања и стандардима.

Овај пројекат који користи примену пилот дигиталне платформе за архивирање, део је акционог плана бр. 103 програма Електронске админи-страције. Пројектом руководи Дирекција архива Француске уз помоћ Слу-жбе за развој електронске администрације.

Пилот пројекат омогућава да се тестира комплетно решење архивира-ња од пријема података и њихове провере и сигурног смештаја, до консул-товања о њима интерног или јавног одељења. Сврха платформе је смешта-ње дигиталне архивске грађе коју су произвела државна централна одељења и тиме промовисање аутоматизације неких задатака и побољшање безбед-ности заштите. У вези с тим су и питања примене скупа стандарда дефини-саних на „папиру“.

Међуодељењска контрола архивирања Кругови контроле и прегледа, иницирани октобра 2005. унутар јавне

службе, демонстрирали су политичку вољу да се држава модернизује. Кон-троле ће омогућити модернизацију јавне и електронске администрације, да би оне могле делотворно да допринесу примени општи финансијски закон. За министра, именованог да располаже буџетом и спроводи реформе држа-ве, не поставља се питање „установљавања налаза, већ налажења решења“ за недостатке, да би се постигло побољшање у опслуживању корисника и раст продуктивности.

Контролама је руководила Генерална дирекција за модернизацију др-жаве, која је нашла делотворан оквир за владајућу методологију и руково-ђење пројектом: управни одбор, пројектне тимове, пленарне састанке, ди-скусије, радне групе, са активном и проактивном подршком фирми за кон-


тролу Bearing Point and Deloitte& Touche. Интеродељењска контрола је ру-ководила архивирањем.

Укљученост архивиста из разних министарстава омогућила је напре-дак све време студија, што је резултирало предлогом битних препорука за модификације на крају контроле.

Постоје планови за будуће области на којима стручност Службе за развој електронске администрације и Дирекције архива Француске може бити комби-нована у будућности: развој форматиране регистратуре, етикетирање служби за архивирање, итд. Модернизација државе напредује, али тај процес још није комплетан. Постоји много могућности за сарадњу у будућности.

Мајкл Курц (Michael J. Kurtz), помоћни архивиста за Канцеларију пружања услуга везаних за архивску грађу Националног архива и админи-страцију архивске грађе из САД, реферисао је на тему Реформисање менаџ-мента архивске грађе у федералној средини: партнерство између Управе Националног архива и архивске грађе (NARA – National Archives and Records Administration) и федералних агенција.

У јулу 2003. НАРА је објавила Стратешка упутства за менаџмент федералном архивском грађом, која су постала путоказ за преобликовање менаџмента федералне архивске грађе кроз владу. Кључ за њихову успе-шност било је схватање да је НАРА-и било потребно партнерство са феде-ралним агенцијама да би омогућила да нове стратегије менаџмента архив-ске грађе и приближавања подрже пословне потребе агенција. У мноштву фактора који су довели до иницијативе преобликовања, један од највећих био је померање парадигме у влади са пословног процеса на папирној осно-ви на електронску.

У годинама после објављивања Стратешких упутстава, НАРА се и да-ље бавила питањима електронске архивске грађе и више се определила за рад са агенцијама да би разрешила њихове изазове везане за електронску архивску грађу. Последњих пет година, унапређењем студије за агенције, бројем значајних студија менаџмента архивске грађе и обновљеном полити-ком вредновања за помоћ службама НАРЕ у раду са агенцијама за попис њихове архивске грађе, НАРА наставља рад са агенцијама да би реформиса-ла менаџмент федералне архивске грађе. Ово партнерство захвата три стра-тешки значајна простора – подршка и комуникација; политика и усмерава-ње; примена и безбедност.

Подршка и комуникација. НАРА је традиционално била врло активна у промовисању обавештености у агенцијама о предностима ефективног програма менаџмента архивске грађе, али последњих година овај рад је би-вао све успешнији кад је служба агенције изван заједнице за менаџмент гра-ђе постала пријемчивија за поруку. Фокусирањем на електронску грађу и пословне потребе, НАРА је изградила ново партнерство са агенцијом ЦИО служба и ИТ менаџери, програм менаџера, специјалиста за планирање капи-тала и извршилаца сениора агенција. Овај рад је прилично подржан актом


Е-Влада из 2002, којим је НАРА задужена да изради препоруке за решење изазова везаних за федералну електронску грађу. Било је много позитивних резултата у овој врсти посла; међутим, с обзиром на подршку и комуника-цију, НАРА је установила Савет за федералну грађу, састављен од сениора НАРА и представника агенција ради заједничког разматрања изазова теку-ћег бизнис окружења и проналажења решења. Други форуми, као што су Двомесечна група за разматрање архивске грађе и информација (BRIDG) и годишња Конференција о администрацији архивске грађе (RACO), омогу-ћили су да НАРА ради заједно са агенцијама на чувању поруке менаџмента везаном за архивску грађу и да у том раду напредује.

Политика и смернице. Фундаментална за мисију НАРА јесте њена улога у развоју политике и смерница које би агенције примењивале. Током последњих неколико година НАРА је ревидирала правила која одражавају нова Стратешка упутства. Ова правила и друге смернице дати су у Прируч-нику за менаџмент архивске грађе (покренут 2007), као он-лајн портал за агенције. У исто време, НАРА је установила тим за политику која се односи на електронску грађу. Овај тим ради директно са агенцијама на изради смерница, да би изашао у сусрет потребама агенција. Ово укључује тран-сфер инструкција за шест нових електронских формата неструктурисаних типова података и најчешћих упита о темама од највећег интереса, као што су инстант поруке и дигитална аудио и видео грађа. НАРА-ина служба за менаџмент националне грађе је спремна да ради са агенцијама, било да по-стоји потреба за техничком помоћи или интензивнијим партнерством у про-цени и попису комплекса грађе агенције.

Примена и безбедност. Одмакавши у раду на смерницама корак даље, НАРА активно развија са агенцијама специфична средства примене, који ће промовисати доследност у апликацијама праксе менаџмента архивске грађе и те процедуре преко владе. Ово је значајна промена у приступу и НАРА добија много захтева агенција за помоћ у овој области. У 2006. години НАРА је обја-вила Профил менаџмента архитектонске грађе федералног предузећа, који је јасно распоредио чек-листе и сценарија које агенције могу да усвоје и примене у пословним процесима. Године 2007, као наставак овог рада, НАРА је оства-рила директно партнерство са три агенције – Treasury, Interior и EPA – да би усавршила и применила средства Профила за менаџмент грађе у специфичним процесима агенције (SDLC, CPIC, и BPD). Овај рад наставља се у 2008. и пове-зан је са новим нивоом примене смерница о електронској грађи. Он предста-вља значајан рад НАРА-е и партнерских агенција, остварен за све менаџере са-везне архивске грађе.

Признање НАРА да је грађа интегрално пословно преимућство, захте-ва партнерство са агенцијама фокусираним на различите послове и задатке. Смернице НАРА боље обухватају перспективе агенција и дозвољавају нам да усмеримо област где можемо ефективније да подржимо пословне потре-бе агенције, а у исто време реформисање и усавршавање менаџмента архив-ске грађе кроз владу.


Менаџмент архивске грађе владе, наслов је реферата генералног ди-ректора Националног архива Малезије Сидека Јамила (Sidek Jamil). Реферат показује нову улогу Националног архива у менаџменту архивске грађе како је одређено новим актом Националног архива 2003. године. Аутор наводи различите методе и стратегије у руковођењу и заштити традиционалне и електронске архивске грађе у јавном сектору. Он такође разматра различите политике које је усвојио Национални архив на основу закључака пројекта e-SPARK. Посебно наглашава начине за успостављању партнерства и сарад-ње са релевантним ауторитетима и важним улагачима у земљи, укључујући административне и политичке личности.

Развој средстава за рад, стандарда и процедура у побољшању менаџ-мента архивске грађе такође су истакнути. О реформама Малезијске грађан-ске службе у систематском чувању архивске грађе ради успостављања до-брог управног система, такође се расправља на екстензиван начин. Предста-вљени су различити здружени ризични пројекти и иницијативе за менаџ-мент архивске грађе. У закључку, аутор износи наду да ће се промовисати сагласност у добром чувању грађе у свим владиним агенцијама, као и у ре-позиционирању архива као водеће агенције у дневном реду информисања владе.

Трећа сесија, којом је председавала Нолда Ремер-Кенепа (Nolda Roe-mer-Kenepa), директор Националног архива Холандских Антила, била је по-свећена теми Могућности за међународну сарадњу између архива, библио-тека и музеја. Представљена су три пројекта: Светска дигитална библио-тека (The World Digital Library), представио га је Јон Ван Оденарен (John Van Oudenaren) из Конгресне библиотеке, САД; Европска дигитална библи-отека (The European Digital Library: A four way street), о којем је говорио Пери Мори (Perry Moree), финансијски и извршни директор у Националној библиотеци Холандије; ПИАФ – Међународни портал архивиста франко-фонских земаља или успешан исход пројекта међународне сарадње (PIAF – Portail international archivistique francophone – Francophone international ar-chival portal) о којем су говорили Жерар Ермис (Gerard Ermisse), председник Међународне асоцијације франкофонских архива и Папа Момар Диоп (Papa Momar Diop), директор Архива Сенегала.

Пројекат Светска дигитална библиотека предложио је библиотекар Конгресне библиотеке Џејмс Билингтон у јуну 2005. Циљ пројекта је при-мена искустава Конгресне библиотеке и других националних библиотека и културних институција у развоју спремишта значајних примарних материја-ла који репрезентују светску културу. Тежиште је на дигитализацији уни-катних и ретких материјала, укључујући рукописе, мапе, ретке књиге, му-зичке партитуре, звучне снимке, филмове, штампани материјал и фотогра-фије, архитектонске цртеже и други материјал. Материјал ће бити доступан преко интернета, без наплате, у облику вишејезичке представе. Овај проје-кат је премијерно приказан на Генералној конференцији УНЕСКО-а у окто-бру 2007.


Други пројекат Европска дигитална библиотека настао је 2006. када је Национална библиотека Холандије, на захтев Европске комисије, започе-ла стварање европске дигиталне библиотеке, укључујући не само библиоте-ке, већ и архиве, аудиовизуелне архиве и музеје. Мори је истакао предности и ограничености ових напора.

Трећи пројекат, PIAF, лансиран је новембра 2005. на Светском самиту о информатичком друштву у Тунису. Реч је о напорима више земаља фран-кофонског подручја усмерених на стварање портала који ће представљати главно професионално средство архивистима земаља тог језичког региона. Пројекат је настао као одговор на слично груписање англофонске заједни-це, у намери да буде главни образовни центар у тим земљама. Стога PIAF настоји да допринесе развоју архива и архивске науке широм света. Осим архивских институција, отворен је и за друге друштвене секторе. На тај на-чин доприноси ширењу знања и потреба других сектора који у свом посло-вању стварају документа и документарни материјал.

У оквиру стручног рада Конференције организован је и семинар Ар-хивски менаџмент информисања владе: канадско искуство, са циљем да се делегатима пружи практичан и теоријски увид у канадски допринос у упра-вљању грађом и архивима у владиним организацијама. Изнета су искуства у заштити архивске грађе, развоју регуларних инструмената за њену заштиту, развоју стратегије за вредновање услова архивске грађе у савезним институ-цијама. Говорено је о законским актима и правилима које поставља менаџ-мент за документа владе и управне структуре Квебека да би се постигао здрав менаџмент информације, о методологији и општим средствима ме-наџмента, који ће омогућити влади да интегрише свој систем управљања документима, о компилацији општих правила за документа јавних устано-ва, о институционалној регистрацији докумената са комплетираним профи-лима метаподатака управе, укључујући и одговарајуће кључне речи тезау-руса активности државне управе.

Одржана је и специјална сесија канадских архивиста да би се разме-нила мишљења о променама архива у информатичком друштву и њиховим импликацијама у професији и Међународном архивском савету. Окупили су се и архивисти региона због дискусије на тему како се у друштву промови-шу архивисти и архивска грађа. На овој сесији архивисти Канаде су донели Квебешку декларацију о архивима.

У десет дискусионих група разматрана су следећа питања: а) интерди-сциплинарни приступ архивском образовању на универзитетском нивоу (Ненси Бартлет, Универзитет Мичигена, САД); б) дугорочна заштита диги-талних докумената (Чиоко Огава, Јапанско друштво архивских институци-ја); в) настојања да се спрече крађе у архивима (Пени Брук, архивиста из Индијане и Генадиј Борјак, Државни комитет архива Украјине – наставак дискусије из 2006); г) приватни архиви или архиви у музејима и библиоте-кама (Зохар Алуфи, Друштво израелских архивиста и Ким Еберхард,


Аустралијско друштво архивиста); д) припрема за спречавање катастрофа (Јоан ван Албада, генерални секретар МАС-а); ђ) пројекат Аркипедиа (Мар-сел Каја, МАС); е) бесплатан архивски софтвер: МАС/АтоМ пројекат (АтоМ је акроним за Приступ меморији – Петер ван Гарденен); ж) архивски садржаји за Светску дигиталну библиотеку (Јенс Боел, УНЕСКО и Јон ван Оденарен, Конгресна библиотека); з) усвајање пројекта PIAF за друге лин-гвистичке области (Жерар Ермис и Марсел Каја (МАС); и) професионалне надлежности архивиста данас (Кристин Мартинез, Асоцијација француских архивиста).

Финална сесија CITRA-e известила је делегате о закључцима диску-сионих група: сарадња у различитим стварима, МАС као главни центар и платформа за све будуће акције, партнерство са приватним сектором, само-критичност, оријентација, подршка, прихватање дела ризика; МАС треба да руководи, а приоритетни програми су: подршка и промовисање; електрон-ска грађа и архивске публикације (дељење добре праксе у средствима за аутоматизацију, дељење добре праксе у средствима која су интегрисана у радни процес); образовање и усавршавање (међународни преглед за архив-ско усавршавање, комуникације и информисање о новим едукационим про-грамима; остало: дељење добре праксе о менаџменту промене за архивске институције, солидарност – омогућавање да се извештаји дају на увид тако да архивисти разних земаља могу да користе ефекте инвестирања у МАС-ове активности; можда треба донети дефиниције о улози грађе у законодав-ству, продискутовати о сарадњи у цивилизованим програмима, Плавом штиту, донети национални програм за катастрофе.

Разматране су резолуције које су представљале одраз рада стручног дела конференције. Коначан текст резолуција усвојен је на Генералном го-дишњем састанку.

Генерални годишњи састанак МАС-а 15–16. новембар 2007.

Генерални годишњи састанак МАС-а одржан је у две седнице, 15. и 16. новембра. Састанку су присуствовали представници А и Б категорије. Председавао је председник МАС-а, проф. др Лоренц Миколецки, генерални директор Државног архива Аустрије, који је поднео извештај о раду МАС-а у 2006. години.

На дневном реду била је расправа о низу редовних активности и про-јеката који се односе на рад и функционисање МАС-а. Једногласно је усво-јен записник са Генералног годишњег састанка МАС-а, одржаног 23–24. но-вембра 2006. у Кирасау, Холандски Антили. Самим тим су потврђене и ре-золуције МАС-а из 2006. године. Председник Миколецки је поднео изве-штај о раду МАС-а за 2006, у којем су разматрана организациона питања, финансијско стање организације, рад и будући стратешки план и активно-сти. Током 2006. управна структура МАС-а је знатно ојачана избором новог


благајника и чланова надзорне комисије. МАС обухвата 190 земаља и тери-торија, те је управљање организацијом захтевно у смислу времена и снаге. У централи МАС-а у Паризу има свега пет запослених, који комуницирају са директорима националних архива у 190 земаља. У настојању да органи-зација редовно обавља све послове, биле су нужне измене у начину рада. Приоритет је дат пројектима, иако је било проблема са финансирањем не-ких од њих. Нова организациона структура већ даје позитивне ефекте. На пољу подршке и промовисања МАС је започео рад на прикупљању архив-ске статистике, демонстрацији значаја архива у области људских права, омогућавању приступа легалној информацији о грађи и архивима, развија-њу новог стандарда за електронско управљање документима. Овај стандард ће бити практичан и примењив у различитим културним и административ-ним контекстима. На пољу заштите од могућих катастрофа, МАС учествује у јачању мреже организација Плавог штита. МАС је финансирао семинаре у Јапану и Кирасао у циљу стимулисања развоја професионалне обуке у Ази-ји и Карибима и реализовао пројекат израде приручника за припрему преда-вача на семинарима овакве врсте. Секција професионалних удружења утвр-ђивала је методологију за развој компетенција архивских стручњака. На ли-сти пројеката истиче се нови стандард о опису архивских институција (ISAF), база података о архивском и информационом законодавству и дру-ги. Од развоја Стратешког плана за период до 2012. године зависе приори-тети у раду МАС-а. Чланови МАС-а треба да се упознају са нацртом Стра-тешког плана, као и документом МАС се суочава са будућношћу. Консензус из Кирасаоа 2006. године и МАС-у доставе своје мишљење.

Усвојени су извештај о раду у 2006, извештај о раду Програмске ко-мисије, извештај благајника, надзорне комисије, као и листа чланарина пре-ма бруто националном дохотку по глави становника земаља чланица МАС-а. Архив Србије и Црне Горе, као члан А-категорије, има обавезу да плаћа годишњу чланарину у износу од 1.000 евра.

Усвојен је предлог о избору новог генералног секретара МАС-а, Деј-вида Лича, архивисте из Шкотске, досадашњег заменика генералног секре-тара, чији ће избор бити потврђен на конгресу 2008. у Куала Лумпуру. Усвојене су и измене појединих чланова Статута МАС-а, које треба да омо-гуће флексибилнији рад комитета и огранака избором њихових председника на двогодишњи и четворогодишњи период (мандат може да траје највише осам година).

Национални архиви и националне архивске асоцијације (чланови А и Б категорије МАС-а) усвојили су документ који је поднела Комисија за ме-наџмент, на састанку одржаном у Санкт Петерсбургу, 27–28. јуна 2007. До-кумент говори о новом стратешком правцу МАС-а, на основу којег ће се приступити изради првог двогодишњег бизнис плана, а који ће бити фина-лизован на конгресу у Куала Лумпуру 2008. године.


Директор Националног архива Малезије упознао је учеснике Генерал-ног годишњег састанка о току припрема за 16. међународни конгрес архива који ће се одржати у Куала Лумпуру 21–27. јула 2008. и упутио позив архи-вистима да у што већем броју учествују у његовом раду.

Утврђен је календар одржавања конференција Округлог стола МАС-а у наредним годинама, као и њихови домаћини: у 2009. години домаћин ће бити Малта, а у 2010. Норвешка. Организатор конгреса МАС-а у 2012. го-дини биће Аустралија (град Бризбејн). Домаћин конференције Округлог стола МАС-а у 2011. још увек је неизвесан.

Већ годинама се износи предлог да се одреди један дан у години који би био посвећен архивима, те је ове године усвојено да се 9. јун установи као Светски дан архива. У циљу промовисања професије у друштву, сви ар-хиви у свету ће тог дана организовати манифестације посвећене својој де-латности и професији и о томе ће заједничкој бази података доставити ин-формације пропраћене фотографијама.

Чланови МАС-а су упознати са Декларацијом о архивима коју је усвојило Удружење архивиста Квебека. Заузет је став да Квебешка деклара-ција о архивима послужи као основ за израду Светске декларације о архи-вима, која ће бити поднета на усвајање на конгресу у Куала Лумпуру 2008. године.

Усвајањем резолуција МАС-а завршен је рад XL међународне конфе-ренције Округлог стола архива.1

1 Документа: резолуције МАС-а, Кирасао консензус, Квебешка декларација и Страте-

шки план могу се наћи у рубрици Архивистика овог броја часописа.

Душан Јончић

Стаж Архивистичка теорија и пракса – Архиви и нови правци информација у оквиру програма Courants du Monde, Париз, 19. новембар – 7. децембар 2007.

Формиран током 2001. у оквиру програма Токови света (Courants du Monde) Министарства културе Републике Француске и покренут од стране Дома култура света (Maison des Cultures du Monde)1, стаж Архивистичка теорија и пракса – Архиви и нови правци информација намењен је професи-оналним архивистима, одговорним личностима у архивима и кадровским и организационим руководиоцима, специјалистима за савремене архивистич-ке технике и поступке. Овај тематски стаж одржава се у Паризу, траје три недеље (у новембру) и окупља првенствено бивше полазнике STIA2 са же-љом да искористи њихово искуство. За узврат омогућава им: заједничко размишљање и закључивање о актуелној проблематици; размену практич-них искустава; проширивање професионалног хоризонта упознавањем, то-ком једне недеље стажа, са руководиоцима на пољу културе широм света.

I Стаж Архивистичка теорија и пракса у оквиру програма Courants,

2007. године примио је VII генерацију полазника. Захваљујући покровитељ-ству Домa култура света, дипломатских представништава Француске у ино-странству и организацији Бироа за образовање Дирекције Француских ар-хива, окупио је 20-оро архивиста из 20 земаља света. Рад се одвијао у Фран-цуском националном архиву.

Програм је обухватио најактуелније теме из савремене архивистике. Архивисти су суочени са многобројним и комплексним правцима у амби-

1 Дом култура света (Maison des Cultures du Monde) основан је 1982. године са задатком

да одговори на потребу примене система реципроцитета француских културних веза са светом. У оквиру широког програма, за који има подршку министарстава културе и иностраних послова, града Париза и Француске алијансе, развија међународне везе у свим областима културе.

2 Полазници Међународног стручног архивистичког стажа (Stage technique international ďarchives – STIA).


јенту администрације, права, као и технологије препуне промена. Питања која се постављају заједници архивиста захтевају одговоре који занимају све архивисте: професионално образовање, професионализација и еволуци-ја архивистичке струке, коришћење правних и техничких средстава као услова настанка информација, њихово чување и обрада, њихово објављива-ње, познавање административних мера у националном и међународном оквиру, место и улога архивисте у свету информација.

Путем конферeнција и практичних демонстрација, дебатних атељеа и посета архивским сервисима полазници су се упознали са стручним иску-ствима француских колега и њихових гостију из иностранства, приказали део својих искустава и учествовали у дебати са предавачима. Сваки учесник стажа имао је прилику да изложи експозе о својим професионалним иску-ствима о теми по свом избору. Предавања су држали француски стручњаци (специјалисти за поједине области архивистике) и гости из иностранства.

II Главне теме у оквиру програма Архиви и нови правци информација

биле су: Дигитализација и архивирање електронских докумената (зајед-нички семинар са студентима Универзитета из Берна) и Управљање доку-ментима и пословање са регистратурским материјалом.

1) У оквиру заједничког семинара са студентима Универзитета из Берна Дигитализација и архивирање електронских докумената одржана су следећа предавања: Ian G. Anderson, Теоријски увод у нумеризацију; Ed-mond Fernandez, Нумеризација у Aрхивскoм центру прекоморских земaљa у Ексу; Elisabeth Gautier Desvaux, Нумеризација у Департманском архиву Ивелине – атеље за нумеризацију, основе продукције, виртуелна читаони-ца3; Jacques Faule, Gildas Ilien, Електронско архивирање: студија случаја: ар-хивирање веб сајтова, нумеризација европских библиотека4; Françoise Ba-nat-Berger, Nicolas Bütukofer, Tеоријски увод у електронско архивирање; Annie Godet, Дигитализовано архивирање у Министарству правде; Carole Gragez, Aрхивирање база података на дужи рок у Националном архиву (Центар за савремену архивску грађу у Фонтенблоу).

3 Предавање приликом целодневне посете Archives départementales des Yvelines, Mon-

tigny-le-Bretonneux. 4 Предавање током обиласка Националне библиотеке Француске (BNF) у Паризу.

Душан Јончић, Стаж Архивистичка теорија и пракса ... 219

4

Chain Links – maillons de la chaîne

Fi le Manageme ntgestion des fi chie rs

S canning & QAnum érisa tion &

assura nce qua litéBenchm ark ingé tal lonage /points d e r éfére nce

Acce ss & Ne tw orksacc ès & réseau xPrinting

impr ime r

Dis playa ffi chage Im age P roce ss ing

tra itement de l’image

The Digitisation ChainLa chaîne de numérisation

Ian G. Anderson, Шематски приказ основа дигитализације

По завршетку семинара, у оквиру радног атељеа размењена су иску-

ства између полазника стажа и студената из Берна. Може се констатовати да велики број присутних који су били укључени у дискусију прилично по-знаје актуелну проблематику Дигитализације и архивирања електронских докумената.

У наставку стажа полазници су изложили експозеа о пракси својих установа и личним искуствима из ове области. С обзиром на делокруг рада, мој експозе носио је назив Примена базе података Инвентар у припреми изложбе докумената „Краљевски намесник кнез Павле Карађорђевић“. Tе-ма је изазвала интересовање присутних, како у домену примене базе пода-така, тако и у вези са изложбом. Презентована је база података и њена при-мена. Преко сајта Архива СЦГ присутни су се упознали са каталогом изло-жбе и осталим прилозима.


База података Инвентар

Кнез Павле Карађорђевић са кнегињом Јелисаветом5

2) Тема Управљање документима и пословање са регистратурским материјалом изазвала је много веће интересовање полазника. Разлоге треба

5 Фотографија са изложбе Кнез Павле Карађорђевић краљевски намесник 1934–1941.

Душан Јончић, Стаж Архивистичка теорија и пракса ... 221

тражити у актуелности Норме ISO 15489 – Информације и документација – Управљање документима.

D irec tion des S ys tè m es d’ In fo rm a tionS erv ic e a rch iv es N ov e m b re 200 7 9

2 - L ’in térê t d e la no rm e IS O 15489D - D éfin ir les règ les d e co n serva tio n

É tab lissem e n t de ta b lea u x de g e s tio n• F ixen t les responsa b ilités d ’a rch ivage

O u tils d e ra tio na lisa tio n do cum e n ta ire• In tèg ren t les con tra in tes rég le m en ta ires

O u tils d e p ro tec tio n ju rid iq u e

D estructio n

C ons ulta tion occ asionnelle

du doss ie r

P ro duc tion

R é ce ptio n

C lass em ent en doss ie r

doc u m e nt

V e rs em e nt au S e rvic ea rc hives

Arc hivesc ouran tes

arc hivesin te rm éd ia ires

Arch ivesdé fin it ive s

Ins truc tio nd u doss ie r

Tri Tri

Tab leau de ges tion

V a lida tionÉ chéance léga le ou in te rne

R e co rd s m a n ag e m en t

D estructio n

C ons ulta tion occ asionnelle

du doss ie r

P ro duc tion

R é ce ptio n

C lass em ent en doss ie r

doc u m e nt

V e rs em e nt au S e rvic ea rc hives

Arc hivesc ouran tes

arc hivesin te rm éd ia ires

Arch ivesdé fin it ive s

Ins truc tio nd u doss ie r

Tri Tri

Tab leau de ges tion

V a lida tionÉ chéance léga le ou in te rne

R e co rd s m a n ag e m en tTa bleau de ges tion

Odile Frossard, Шематски приказ поступка са документима

У оквиру овог сегмента одржана су следећа предавања: Christine Petil-lat, Пословање са регистратурским материјалом и грађом која није доспела за преузимање, централне администрације; практични резултати, улога и перспективе6; Odile Frossard, Значај норме ISO 15489; Marie-Anne Chabin, Управљање документима и пословање са регистратурским материјалом, ISO 15489 et MoReq7; Моnique Constant, Anne-Elyse Lebourgeois, Презента-ција укупног система пословања са регистратурским материјалом и грађом, која није доспела за преузимање, у Министарству иностраних послова8; Ro-sine Cleyet-Michaud, Управљање документима и настајање архивске грађе: француска и међународна теорија и пракса; Jérôme Thuez, Искуство са управљањем документима у оквиру приватне групације Total9; Catherine Dherent, Искуство са управљањем документима у Националној библиотеци Француске.10

6 Предавање је одржано приликом целодневне посете Archives nationales site de Fontai-

nebleau (Центар за савремену архивску грађу у Фонтенблоу). 7 Model Requirements for the Management of Electronic Records (MoReq). 8 Предавање приликом посете Архиву Министарства иностраних послова. 9 Предавање приликом посете групацији Total (le groupe Total). 10 Предавање у Националној библиотеци Француске (Bibliothèque nationale de France –

BNF) у Паризу.


После завршеног циклуса предавања, у оквиру радног атељеа вођена је полемика међу полазницима о последицама информатизације на службе-не поступке приликом вредновања докумената. Констатовано је да се о про-блему вредновања електронских докумената могу изрећи само извесне оп-ште напомене. Принцип вредновања електронских докумената не разликује се од његове примене на класичним документима.

Када се говори о ризику нестанка, у мери у којој се то односи на елек-тронска документа, вредновање се мора вршити у тренутку њиховог наста-јања, са свим недостацима и последицама које ствара недостатак временске дистанце. Ризик је у томе да ћемо можда чувати много више него у прошло-сти и да ћемо акумулирати масу докумената (или боље рећи база података) које нећемо бити у стању да савладамо. Увек ће бити могуће да их елими-нишемо после одређеног рока – али шта радити у свету у коме ће домини-рати нове технологије?

Закључено је да треба апсолвирати проблематику односа документ – база података. У актуелном тренутку вреднујемо документа у контексту службеног поступка. Са информатизацијом поступака нећемо ли можда до-ћи до вредновања база података, уз ризик да заборавимо смисао њиховог стварања?

Предавања на стажу су послужила својој намени. Полазницима је да-та прилика да се упознају са достигнућима савремене архивистике и консе-квенцама технолошког развоја на еволуцију архивистичких поступака и струке.

Стаж је понудио учесницима презентацију различитих проблема са-времене архивистике у Француској или иностранству, подстакао размену мишљења о разликама у пракси и искуствима међу полазницима, омогућио изучавање више проблема савремене архивистике. Такође је био прилика за сагледавање и поређење поступака и праксе у земљама учесника.

Јован П. Поповић

Мeђународно архивско саветовање

17. Мeђународни архивски дан Трст 2007 17-th International Archival Day Trieste 2007

У Музеју цивилне револуције у Трсту 24. октобра 2007. одржано је међународно саветовање архивских радника 17. међународни архивски дан (17 International Archival Day) у организацији Међународног института за архивске науке Трст–Марибор (International Institute fоr Archives Science of Trieste and Maribor).

Међународном скупу присуствовало је више од 200 учесника из 30 земаља. Поднето је 27 реферата, а референти су били из 25 земаља Европе, Азије и Америке, што конференцији даје изузетан међународни значај. Те-матика реферата је занимљива и изузетно корисна, јер пружа увид у савре-мену архивистичку теорију и праксу великог броја земаља. Реферати су си-мултано превођени, а на конференцији је коришћена најсавременија аудио-визуелна техника. Резимеа су била на енглеском језику.

Говорници су у поздравним говорима истакли дугогодишњи успешан рад Међународног института архивских наука, који има велики значај за развој архивистичке теорије и праксе у свету. Скупу су се поздравним гово-рима обратили: Antonio Dentoni Litta, представник библиотека и архива Италије, Grazia Tato, директор Државног архива у Трсту, Masimo Greco, представник општине Трста, Ricardo Illi из региона Венеције и других обла-сти, Maria Teresa Bassa Poropat, из провинције Трст, Renzo Codarin, пред-ставник Федералне архивске асоцијације, Jože Šušmelj, генерални конзул Словеније у Трсту, Josef Riegler у име Асоцијације аустријских архивиста и Antonio Monteduro, испред Центра европских иницијатива (CEI).

Центар европских иницијатива позитивно је оценио „међународно успешно деловање“ 17. међународног архивског дана и Јесење архивске школе, као и Међународног архивског института који је био носилац сложе-них и одговорних послова и организатор двонедељних активности.

Реферати су били подељени у две целине: 1) електронски архиви, 2) приватни архиви и приватна архивска грађа.


Електронски архиви Електронски архиви (Еlectronic Records) представљају изузетно ва-

жну тему у данашњој епохи нових информационих система, када се вољно или невољно сваког дана све више морамо укључивати у савремене техно-лошке токове. У овој групи поднето је осам реферата.

Савремено електронско пословање мора да се уреди законским про-писима, као што је то урађено са архивском грађом класичног порекла. Овај вид пословања је теже и суптилније уредити из више разлога: дужа иску-ства у овој области не постоје, нити се наука студиозније упуштала у посто-јаност носилаца записа а тиме и трајне заштите електронских докумената. Насупрот томе, технологија и електронска техника са бројним могућности-ма и иновацијама великом брзином постају све савршеније.

Постоје подаци да је 80% цивилизованог света прешло на електрон-ске облике комуницирања, док се 20% и даље служи класичним (физичким) обликом комуницирања. Тај рапидан прогрес тражи многе одговоре. У ре-шавању тих проблема и изналажењу најцелисходнијих решења, морају бити укључени тимови професионалаца: архивисти, електроничари, информати-чари, математичари, хемичари, историчари, правници и други, који би тре-бало да предложе неке видова упутстава-стандарда.

Учесници саветовања су говорили о искуствима у својим земљама и могућностима изналажења неких решења. Реферате на ову тему поднели су: Robert Nahuet (Kaнада): Рад са дигиталним архивима при настанку и архи-вирању на дуже време (трајно архивирање); Irina Matiash (Украјина): Елек-тронски архиви у Украјини, данас и сутра; Mihael Larin (Русija): Пословање – рад електронских архива у Русији; Meena Gautam (Индија): Пословање – рад електронских архива у Индији; Бранко Бубеник (Хрватска): Заштита аудиовизуелне документације; Josef Hanus in Monika Pekova (Словачка): Електронски документи и архиви; Душа Крнел-Умек (Словенија): Улога ар-хива у заштити електронских докумената у Словенији; Karl Ernst Lupprian (Немачка): Пословање са мегаподацима по стандарду (МЕТS) за описе ди-гитализације и насталих дигиталних докумената.

Приватни архиви Велики број учесника из 15 земаља поднео је 17 реферата на тему

Приватни архиви (Private Archives). У рефератима је изнето како су и у ко-јој мери у њиховим државама нормативно и практично регулисани питање заштите и финансирања и коришћења приватне архивске грађе, као и који статус имају у структури државне управе.

Иако тај проблем постоји код свих архива у свету, он није подједнако изражен у свим земљама. Степен његовог испољавања зависи пре свега у којој мери законска регулатива обезбеђује заштиту архивске грађе од њеног настанка па све до предаје архиву, од развијености друштвене свести и све-сти грађана о потреби заштите тог културног добра и финансијских могућ-

Јован Поповић, 17. Међународни архивски дан Трст 2007 225

ности земље. Статус и делокруг приватних архива је уређен у појединим зе-мљама, док у другим државама тај проблем није на адекватан начин ни нор-мативно ни практично решен.

После укидања једнопартијског система у земљама социјалистичког система, нагле приватизације државне и друштвене својине и увођења ви-шепартијског система „загосподарује приватна својина“, чиме се рапидно увећава број приватних архива, односно ималаца приватне архивске грађе. Само у мањем броју земаља у транзицији правно је регулисано ко сме вр-шити увид у приватну архивску грађу односно приватни архив и тиме при-ступити њеном надзору и помоћи у заштити.

У рефератима је истакнута потреба да се у државама где статус при-ватних архива – приватне архивске грађе и њене заштите није нормативно уређен, убрзано донесу прописи који би регулисали овај вид делатности. У приватне архиве – приватну архивску грађе убрајани су породични и лични архиви, организације основане по основу власништва предузећа, архивска грађа која се налази у приватном власништву, архивска грађа коју су грађа-ни створили или законски стекли, архивска грађа странака или политичких партија, удружења, верских заједница и др.

У појединим рефератима учесника из земаља у транзицији разматран је проблем како наметнути идеалан модел за приватизована предузећа у за-штити архивске грађе. Истакнуто је да је неопходно ограничити личне сло-боде и права власника који сматрају да куповином предузећа могу распола-гати архивском грађом и радити са њом шта хоће.

На саветовању је наглашено следеће: приватну архивску грађу треба штитити и кривичним и прекршајним мерама; грађу која се налази у незако-нитом поседу треба вратити законитим власницима; приватни – регистрова-ни архиви треба да имају исту заштиту као и јавни архиви; право прече ку-повине приватне архивске грађе треба да имају архиви.

У оквиру овог дела саветовања поднети су следећи реферати: Петер Павел Класинц (Словенија): Приватни архиви у архивској теорији и пракси; Grazia Tato (Iталиja): Приватни архиви у Италији; Antonio Rati (Iталија): Улога историјског архива (INA) при студију архитектуре Средоземља; Mic-helle Elliot (ZDA): Приватни документи – јавна уметност; Јован П. Поповић (Србија): Приватни архиви у законодавствима држава југоисточне Европе; Sergey Glushakov (Maђарска): Јавни архиви електронских пошта; Andrej Rybakou (Белорусија): Контрола приватних архива у Белорусији; Maријан Гердеј (Словенија): Елементи приватних архива код некадашњих привред-них предузећа; Marie-Claud Delmas (Француска): Приватни архиви у фран-цуском архивском законодавству; Magdalena Marosz (Пољска): Заштита др-жавних докумената у приватним архивима Пољске; Javier Aguado (Шпани-ја): Приватни архиви у Шпанији; Живана Хеђбели (Хрватскa): Приватни ар-хиви код невладиних организација у Хрватској; Moshe Mossek-Ilana Budow-ski (Израел): Приватни архиви и приватни документи у Израелу; Roberto


Guarasci (Италија): Архиви и информацијски систем у часопису Democrazia Cristiana 1943–1993; Spyridoula Arathymou (Грчка): Историјски државни ар-хив у Грчкој; Joachim Derval (Белгија): Регистрација, преузимање и вредно-вање јавних архива у Белгији; Elisabeth Schogel-Ernst (Аустрија): Проблеми чувања породичних архива; Снежана Пејовић (Црна Гора): Приватни архи-ви у поступку транзиције у Црној Гори; Азем Кожар (Босна и Херцегови-на): Архивска грађа верских заједница у државама у транзицији; Masimmo Colombo (Италија): МЕTIS – Италијанска технологија за светску културну баштину; Monteduro Antonio (Италија): Извештаји о раду учесника Јесење архивске школе МIАZ и раду на Речнику одабране архивске терминологије са подручја деловања МIАZ.

* Meђународни институт архивских наука у Трсту на скупу је званично

уручио два признања Statuette ATLANTI и то: Raulu Raselu, овлашћеном представнику Генолошког друштва САД UTAH, „због подршке Институту, помоћи нарочито на стручно-техничким питањима и финансирања струч-них путовања чланова Института по Сједињеним Америчким Државама“ и Јовану П. Поповићу, бившем директору Архива Југославије, а сада адвока-ту из Београда, „због свестране подршке и активног рада у Међународном институту архивских наука, за велики број објављених радова у часопису Sodobni arhivi и за неговање присних стручних али и пријатељских веза ме-ђу архивистима, без обзира на то из које су средине“.

У посебном делу саветовања Аntonio Monteduro (CEI) приказао је На-црт речника одабране архивске терминологије са подручја деловања Међу-народног института архивских наука, са уношењем савремене техничко-технолошке терминологије. Massima Colombо је представио тему „Значаj италијанске технологије у заштити културних добара“.

Организација саветовања у свим сегментима била је на високом ни-воу. Учесници су посетили Државни архив у Трсту и водили разговоре са колегама архивистима. У организацији домаћина, учесници скупа су са по-лазницима школе посетили старо историјско место Cividale, удаљено 50 км од Трста.

Скуп је са пуно емоција, уз минут ћутања, одао признање мр Мартину Модрушану, угледном дугогодишњем руководиоцу у Архиву Хрватске и великом стручњаку из области микрофилмовања и репрографисања архив-ске грађе, који је изненада умро 4. јула 2007.

Сви реферати са приказом догађања која су пратила саветовање обја-вљени су у часопису Atlanti, чији су издавачи Међународни институт архи-вистичких наука Универзитета у Марибору и Државни архив у Трсту. Сле-деће саветовање одржаће се 2008. такође у Трсту. Због велике заинтересова-ности, свим матичним архивима држава биће благовремено достављена те-ма саветовања.

Јован П. Поповић

Јесења архивистичка школа Трст 2007 The Autumn Archive School Trieste 2007

У организацији Међународног института за архивску науку Трст–Ма-рибор (MIAZ) и у сарадњи са Централноевропском иницијативом (CEI) и другим институцијама у Трсту је одржана Јесења архивистичка школа 16–25. октобра 2007. Било је 24 полазника из 11 земаља југоисточне Европе: Албаније, Бугарске, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Хрватске, Македони-је, Мађарске, Румуније, Словеније, Србије и Италије.

Из Србије је било четири полазника, два из Архива Србије (Татјана Мишић и Љубинка Шкодрић), по један из Архива Војводине (Владимир Иванишевић) и Архива Косова и Метохије (Алију Беким). Број учесника је одредио Институт по процентуалној заступљености земаља, док су архиви држава одредили кандидате. Правила школе су захтевала да полазници бу-ду млађи архивисти, са неколико година радног стажа, који поседују заин-тересованост, стручност и амбицију да стекну најновија теоретска и прак-тична знања из архивистике, те да се службе бар једним светским језиком – првенствено енглеским.

Приликом отварања школе присутне су поздравили: dr Katepalli Sree-nivasan, директор ICTP, Massimo Greco, у име градске управе Трста, prof. dr Vili Premzl, Универзитет у Марибору, проф. др Дамир Борас, Универзитет у Загребу, Јован Поповић, aдвокат из Београда, dr Grazia Tato, директор Др-жавног архива Трста и координатор Јесење архивске школе 2007 и др Петер П. Класинц, директор Међународног института за архивску науку Трст–Ма-рибор, који је представио програм рада Јесење архивске школе.

Предавачи Јесење архивске школе Трст 2007. одржали су следећа предавања: академик Петар Стрчић, „Архивска наука и историја“; dr Каroly Kecskemeti, „Међународни архивски савет јуче, данас, сутра“; група преда-вача-сарадника: Antonio Monteduro, CEI, др Петер П. Класинц, dr Grazia Ta-to, др Душа Крнел-Умеk, Покрајински архив Копер, dr Karoly Kecshemeti и Светлана Аџић, Историјски архив Београда, бавила се у оквиру радионице израдом Архивистичког речника (архивска терминологија превођена на је-зик полазника школе); Giorgieta Bonfiglio Dosio, Универзитет у Падови, Италија, „Професионализам у архивима“; др Бранко Бубеник, Загреб, „Мул-тимедијални архив“; др Вили Премзи, Универзитет из Марибора, „Архи-


вист и архитекта“; др Живана Хеђбели, Сабор Хрватске, „Архивистичка етика“; dr Gianni Penzo Doria, Универзитет у Падови, Италија, „Европско и национално законодавство“; Јован П. Поповић, адвокат из Београда, „Ар-хивско законодавство Југоисточне Европе“; dr Grazia Tato, Државни архив, Трст, Италија, „Италијанско архивско законодавство“; др Душа Крнел-Умек, Копер, Словенија, „Нови медиј у словеначком архивском законодав-ству“ и „Компјутеризација трансфер листи у словеначким судским институ-цијама“; dr Karoly Kecskemeti, Париз, Француска, „Функција памћења у ар-хивским институцијама и приступ архиву“; др Петер П. Класинц, директор Међународног института за архивску науку, Трст–Марибор, „Визија развоја архива“; dr Pierlugi Feliciati, dr Daniela Grana, Министарство за културна до-бра и архиве, „Електронске базе података о развоју архива“; dr Carlo Vivoli Pistoia, Италија, „Међународни стандарди: ISAD и ISAAR(CPF)“; др Миро-слав Новак, Покрајински архив Марибор, „Архивиста као специјалист за компјутеру јуче, данас, сутра“; dr Grazia Tato, Marchell Scriignar, Државни архив Трст, „Уређење веб сајтова“.

Настава је извођена на савремен, интерактиван начин, разменом ми-шљења полазника и предавача у трагању за најбољим и најцелисходнијим решењима у бројним нерешеним питањима. Предавачи су били експерти за поједине области архивске делатности из Италије, Француске, Канаде, Сло-веније, Србије и Хрватске. Њихова богата и различита искуства у струци, са теоретским и практичним знањима и презентацијом, омогућила су да се из те искуствене „шароликости“ прихвати у практичном смислу оно што је најкорисније и најбоље. Полазници су добили сертификате о успешном за-вршетку школе и стекли нова сазнања која ће им бити од велике користи у њиховим колективима.

Из Србије су у улози предавача-сарадника били Светлана Аџић, на-челник Центра за информације Историјског архива Београда (Вишејезички архивски речник Међународног института архивских наука) и Јован П. По-повић, адвокат из Београда, (Архивско законодавство у земљама југоисточ-не Европе).

Предавања су груписана у четири основне теме: Улога и професиона-лизам архивиста; Законодавство и примена нових технологија; Међународ-ни стандарди; Управљање електронским документима.

Улога и професионализам архивиста је изузетно важна тема. Про-фесија архивисте има старе корене и правила, али модерна организација ад-министрације и електронско пословање повећавају изазове на пољу архиви-стике у 21. веку. Управо због тога архивисти морају да се ослоне на тради-ционалне науке, узимајући као реалност и најновије развојне методе. Моде-ран свет покреће дебату између слободног приступа документима и зашти-те приватних података, а архивисти морају балансирати између ова два принципа придржавајући се закона и професионалне етике.

Јован П. Поповић, Јесења архивистичка школа Трст 2007 229

Законодавство и нове технологије. Предавања о овој теми односила су се пре свега на законодавство Европе у целини и на законодавства југои-сточне Европе, Италије, Француске и других земаља. Предавачи су били из више европских земаља. Општа констатација је да скоро свуда постоје исти проблеми, али да законодавно још није нађено идеално решење. Овај вели-ки изазов подједнако је важан за све земље, посебно оне које ускоро треба да донесу законске прописе из ове области.

Међународни стандарди у архивистици. Прилив већег броја стан-дарда на пољу архивистике од велике је користи. Најновији стандарди се односе на разне нивое описа архивске грађе, стваралаца и институција које чувају архивску грађу (ISAD, ISAAR/CPF, ISIAH). Ови стандарди су пред-стављени са идејом да постану општи архивски језик и буду усвојени од свих архивских институција.

Управљање електронским подацима. Ова тема је од великог значаја у модерном пословању и развоју архивске науке, јер су за „професионални третман докумената неопходна савремена знања и вештине да би се решава-ли актуелни проблеми“. Један од важних нерешених проблема је како дуго-трајно заштитити електронска документа.

Речник архивске терминологије Међународног института за архив-ску науку Трст–Марибор био је тема вишечасовне размене мишљења о пре-вођењу стандардних архивских термина (вишејезички IIAS речник).

Полазници су посетили Државни архив у Трсту, Градски архив Трста и Архив Јадранског осигуравајућег друштва, где су се упознали са техноло-гијом заштите архивске грађе и изменили искуства, а присуствовали су и конференцији 17. међународни архивски дани одржаној у Museo Civico Ri-voltella у Трсту, 24–25. октобра 2007. Том приликом добили су последње из-дање часописа Aтlanti у којем су објављени сви реферати са конференције. Имали су и прилику да са професионалним водичем упознају културно-историјске споменике Трста и околине. Организовано је више презентација компјутерске опреме и других стручних активности, ради увида у савреме-ну технику и технологију у архивима и другим институцијама.

Мишљења смо да је оснивање овакве школе оправдано и да ће изузет-но користити свим полазницима, који ће стечена искуства преносити у сво-јим колективима. Сматрамо да се убудуће полазници школе могу бирати договором на нивоу архивских институција Србије (а не сваког архива по-наособ, који ће задржати право да предлаже заинтересоване раднике).

Овогодишњи избор полазника из Србије и других земаља био је добар како због њихове заинтересованости тако и показаног знања (и поред жаље-ња што због „кључа учесника по државама“ нису могли да присуствују сви пријављени).

Бранка Докнић

Саветовање у Раденцима, Словенија, 28–30. март 2007.

Саветовање архивских посленика у Раденцима, које организује По-крајински архив у Марибору, спада у ред најстаријих и најзначајнијих оку-пљања са некадашњег југословенског простора. Овогодишњи сусрет, дваде-сет девети по реду, окупио је велики број излагача и гостију који су током три дана изнели искуства у раду у својим архивима, али и будуће планове.

Угодан лет до Брника употпуњује радост због поновног сусрета са Љубљаном. Добродошлица је употпуњена гостопримством директора Ар-хива Словеније др Матевжа Кошира.

Иако поздравни, говори домаћина, директорке Покрајинског архива у Марибору др Славице Товшак и државног секретара Министарства културе Словеније др Јелке Пиркович, представљају програмски оријентир за будући рад у архивској служби Словеније. Уводна сесија била је испуњена предавањи-ма колега из Архива Словеније, који су изнели искуство пред које их је ставио нови закон о архивској грађи (усвојен августа 2006), као и уредбе изведене из тог закона. На првој паузи у холу сале отворена је изложба о пола века Архива Словеније. Заједнички ручак тражи одмарање, али и после подне сала је пуна знатижељних слушалаца о новим и старим дилемама класификовања архивске грађе. Велики број излагача условио је скраћивање излагања. Сва предавања већ су публикована. Сутрадан ујутро предавања о две упоришне тачке чувања и заштите архивске грађе – и конзервацији и дигитализацији, потом о могућно-стима формирања аудиовизуелних архива, о едукацији и стварању оптималних услова за перманентно образовање архивског кадра (у свим степенима – од стручног до научног). После подне, другог дана саветовања, уприличен је из-лет у Горичка брда. Домаћа храна, мед, рано пролеће, лепо дружење, све до ве-чере. Последњег, трећег дана – најмање времена, а највише предавача; разно-врсност тема из конкретне архивске праксе држи пажњу до последњег тренут-ка, поготово што је на реду и моје излагање о предностима заједничке валори-зације и презентације културних добара које поседују архиви, библиотеке и музеји. Иако су интегралне верзије предавања већ одштампане у пригодном зборнику, сви се труде да и скраћена верзија буде што пријемчивија за слушао-це. Теме су: инспекцијски послови у циљу заштите грађе, нове законске регу-лативе, сарадња у формирању заједничких листа категорија, проблем одабира-ња и чувања архивске грађе, пописивање архивске грађе, формирање инвента-

Бранка Докнић, Саветовање у Раденцима 28–30. март 2007. 231

ра, стање у фондовима државних министарстава, оснивања академских студија из архивистике, презентовање стандарда које Европска унија даје за тзв. нере-гистроване архиве, па до услова и друштвених вредности које су претпоставка за доступност информација, као и стварање објективних и кадровских услова за заједничке пројекте институција покретне културне баштине.

Брзо напуштамо аутопут, па кроз словеначка брда идемо на љубљан-ски аеродром. Удобан лет, авион испуњен младим људима, пре мрака смо у Београду.

Саветовање, или допунско едуковање, како су овај скуп назвали орга-низатори, са свеобухватном темом Технички и садржински проблеми кла-сичног и дигиталног архивирања (Tehnički in vsebinski problemi klasičnega in elektronskega arhiviranja), било је огледан пример домета савремене архиви-стике, али и показатељ стварног стања, односно статуса, потреба и намера сваког архива понаособ. Без обзира на постојеће појединачно стање (ка-дровско и материјално), основица модерне архивистике, као делатности ко-јој је примарни задатак чување историјских докумената за будућност, за-снива се на законски уређеном канцеларијском пословању (ма на ком меди-ју био запис), и на електронској заштити грађе (дигитализација и микро-филм). У том циљу је неопходно код стваралаца грађе запослити добро еду-коване и одговорне архивисте, а у архиву где је грађа депонована и доступ-на истраживачима проширити и унапредити сектор класичне и електронске заштите, као и могућност електронске доступности што већег броја архив-ских документа. На овај начин ваљано одрађена примарна валоризација ствара услове за дуготрајан и разноврстан процес научне валоризације ар-хивског документа, као научног и културолошког феномена.

Заштита

Снежана Гајић

Микроорганизми на грађи Архива Србије

АПСТРАКТУМ: Микроорганизми могу да изазову тешка оштећења на грађи. Иако су њихово присуство и последице де-ловања давно уочени у депоу Архива Србије, експериментална потврда, изолација и идентификација микроорганизама на гра-ђи почиње тек сада у сарадњи са Катедром за алгологију, ми-кологију и лихенологију и Катедром за микробиологију Биоло-шког факултета у Београду. У раду је описан поступак изола-ције и детерминације микроорганизама са репрезентативног узорка грађе Архива Србије из 19. века. Значај оваквих истра-живања је утолико већи ако се има у виду да поспешује зашти-ту грађе и здравља запослених и корисника.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Микроорганизми, гљиве, бактерије, папир, грађа, Архив Србије, целулолитички организми

Увод Папир временом деградира, што представља неизбежан и иреверзиби-

лан процес. Многобројни фактори средине, било да су то физички, хемијски или биолошки, могу да доведу до оштећења папира и да убрзају његову де-градацију. Једна од најтежих облика оштећења папира јесу микробиолошка оштећење изазвана двема групама микроорганизама, микрогљивама и бак-теријама. То су најчешће целулолитички организми који, користећи целуло-зу као хранљиви супстрат, смањују број гликозидних остатака у ланцу це-лулозе, што директно води смањењу механичке отпорности папира на кида-ње, цепање, двоструке превоје, а неретко и губитку мањих или већих делова грађе. Осим тога метаболички продукти микроорганизама смањују рН вредности, односно повећавају киселост папира, што додатно скраћује лан-це целулозе.5 Као нуспроизвод метаболичке активности јавља се и пигмен-тација која, зависно од врсте микроорганизама и састава подлоге, може да

Снежана Гајић, Микроорганизми на грађи Архива Србије 233

буде различите боје. На папиру се често налазе и микроорганизми који као хранљиви супстрат користе лепкове, трагове пљувачке, масноће, продукте метаболизма неких других врста или друге органске супстанце које се могу наћи на грађи. Неке врсте гљива луче ензим таназу, који разграђује ферога-лотанинско мастило и тиме утиче на смањење читљивости и губитак тек-ста.2 Неретко се дешава да су листови грађе слепљени наслагама микроор-ганизама различитих морфологија што, зависно од интензитета појаве, ин-директно води ка губитку захваћених делова.

Гљиве које се најчешће срећу на писаном благу су представници из родова Alternaria5, Arthrinium8, Aspergillus1,3,5, Botryotrichum5, Cephalospori-um5, Chaetomium5, Cladosporium5, Fusarium1,5, Mucor1,3, Penicillium3,5, Rhizo-pus3, Sepedonium5, Stachybotrys1,5, Stemphylium5, Trichoderma5, Trichothecium8 и Verticillium5, док су најприсутнији родови бактерија Bacillus5,6, Cellfalcicu-la2, Cellulomonas5, Cellvibrio5, Cytophaga5,6, Spirochaeta5,6 и Sporocytophaga5. Сви ови микроорганизми, као и они који не оштећују грађу ни на који на-чин већ је само користе као привремено станиште, представљају ризик по здравље запослених и корисника, који се манифестује у виду инфекција, алергија и тровања.1,3

Због свега набројаног неопходно је да се строгим мерама превентивне заштите, које подразумевају одржавање константне релативне влажности ваздуха и температуре, редовну контролу, чишћење итд., спречи клијање спора микроорганизама које су увек присутне у ваздуху, а тиме и појава и ширење микробиолошких инфекција на грађи.5 Међутим, и поред поштова-ња превентивних мера у одређеним ситуацијама ипак долази до појаве ми-кроорганизама и тада је неопходно зауставити њихово даље ширење (дезин-фекција контаминираног простора), изоловати фондове захваћене инфекци-јом, дезинфиковати их и санирати оштећења.

У депоу Архива Србије постоји грађа која се, због бурне историје и честих ратова, често налазила у неповољним условима као што су дуге се-лидбе на неодговарајући начин, неприкладан привремени смештај, немо-гућност одржавања оптималних услова у Архиву итд. Неки од докумената су се тада налазили у влажним условима, или чак у води, што је изазвало микробиолошка оштећења. Успостављањем повољних услова у депоу, раз-вој микроорганизама и њихово разарање папира је заустављено, а они су прешли у неактиван облик. Конзерваторима и рестаураторима Архива је остало да изврше дезинфекцију грађе и санирају већ настала оштећења, која су иза себе оставили микроорганизми. Последице њиховог деловања су дра-стичне: папир је ослабљен и у веома лошем стању, често недостају делови, пигментације су разноврсне и бројне, колоније различитих микроорганизма су често узрок слепљивања листова.


Материјал и методе Стерилни узорци су узети са шест одабраних листова из фасцикли

број 28 и 30 Полицијског одељења, фонда Министарства унутрашњих дела, из 1875. године (табела 1).

Број листа Сигнатура

1 МУД-П Ф 30 р13/1875 (4) 2 МУД-П Ф 28 р 192/1875 (11) 3 МУД-П Ф 30 р 13/1875 (1) 4 МУД-П Ф 30 р 15/1875 (7) 5 МУД-П Ф 30 р13/1875 (3) 6 МУД-П Ф 30 р13/1875 (2)

Табела 1 Сигнатуре листова из грађе фонда Министарства унутрашњих дела, Полицијско одељење, фасцикле бр. 28 и 30

За миколошку анализу са целе површине обеју страна свих листова узети су узорци. Затим су узети узорци наслага микроорганизама различи-тих морфологија, и то: црне колоније су узете са сваког листа, док су браон колоније узете са листова бр. 3 и 4. Сви узорци су засејани на стандардну МSА подлогу [екстракт слада (малтоза), стрептомицин и агар]9 и инкубира-ни 7 дана у стерилним условима, док су директни препарати прављени само од узорака узетих са колонија.

Слика 1 Део листа бр. 5 са црним колонијама на папиру и печати

У циљу бактериолошке анализе узорци су такође узимани са целе по-вршине обеју страна свих листова. Поред тога узорци су узети и са специ-фичних делова листова на којима су биле видљиве различите пигментације и колоније. Са листова бр. 1, 2, 3, 5 и 6 узет је још по један узорак, док је са листа бр. 4 узето још три. Сви узорци су засејавани директно у Петријеву шољу на неселективну LА подлогу (бактотриптон или казеинхидролизат, екстрат квасца, NaCl и агар).4 Од узорака узетих на идентичан начин пра-вљене су и преконоћне културе у LВ медијуму (као LА подлога са мањим


процентом агара).4 После два дана инкубације у стерилним условима заму-ћене преконоћне културе су засејане на LА подлогу (слика 2 лево). Колони-је које су се развиле на LА подлози су бојене по Gram-у4 (слика 2 десно) и посматране под светлосним микроскопом. Изоловане бактеријске врсте су затим засејане на целулозну подлогу (целулоза-агар)7 и инкубиране четири дана у стерилним условима, како би се установио њихов целулолитички по-тенцијал.

Слика 2 Лево – колоније бактерија засејане из преконоћне културе узорка узетог са

целе површине листа бр. 2 на LА подлогу, десно – процес бојења по Gram-у

Резултати и дискусија Миколошка анализа директних препарата направљених од узорака

узетих са црних колонија потврдила је, на основу морфологије, начина образовања и повезивања спора (конидија) са конидиофорима, присуство представника рода Arthrinium (фамилија: Dematiaceae, подраздео: Deute-romycotina), који је већ описан на грађи архива у Прагу,8 Холандији итд. (слика 3). Тај род је егзотичан за ово подручје, будући да је први пут виђен у нашим лабораторијама. На директном препарату направљеном од узорака узетих са браон колонија под светлосним микроскопом примећен је још је-дан представник гљива, који није могао да буде детерминисан на овај на-чин, будући да услови у депоу у којима се развијао нису били контролисани (стандардни). Наиме, морфолошке карактеристике гљива варирају у зави-сности од услова средине, због чега се у тим случајевима не могу користити приликом детерминације.

Засејавање узорака на стандардну МSА подлогу није довело до спору-лације на основу које би се одредила врста гљива. Сви узорци су остали сте-рилни, што је у науци означено као micelium sterilia. За даље анализе је нео-пходно постављање нових експеримената.


Слика 3 Лево – споре (конидије) гљиве Arthrinium sp. посматране под светлосним микроскопом (препарат направљен од узорка узетог са црних колонија са листа бр. 5), десно – шематски приказ Arthrinium phaeospermum – преузето из књиге Mikro-

organismy jako původci degradace archiválií Bohuslav Skorkovský

Директно засејавање узорака на LА подлогу није довело до формира-ња колонија, док је код преконоћних култура прављених од узорака узетих са целих површина листова бр. 2, 5 и 6 дошло до замућења, што је сигуран показатељ раста популације микроорганизама. Остали узорци су остали стерилни. Поменуте преконоћне културе су засејане на LА подлогу, на којој су се затим развиле колоније различитих морфологија. На основу каракте-ристика колонија, као и посматрањем под светлосним микроскопом бакте-рија бојених по Gram-у, начина њиховог груписања и спорулације, могу да се одреде бар две различите врсте бактерија из рода Bacillus и веома специ-фичне грампозитивне коке груписане у правилним тетрадама6 (слика 4). За њихову детерминацију неопходна је примена селективних подлога.

Засејавање бактерија на целулозну подлогу довело је до слабог раз-воја кока, што их сврстава у слабо целулолитичке организме који оштећују папир, док је раст Bacillus-а изостао и папир му вероватно служи као при-времено станиште.

Слика 4 Лево – Bacillus који гради наранџасте колоније (узорак узет са листа бр. 5 и 6), средина – Bacillus у спорулацији који гради беле колоније (узорак узет са листа бр. 2), десно – коке које граде жуте колоније (узорак узет са листа бр. 2, 5 и 6)


Закључак Присуство микроорганизама на грађи Архива Србије је несумњиво

доказано, али њихов детаљнији опис и идентификација захтевају додатне анализе. Иако у неактивном облику, они представљају реални ризик како за грађу (нарочито у случају флуктуације параметара спољашње средине), та-ко и по здравље људи који су у непосредном контакту са њом. Због тога је неопходно поклонити посебну пажњу микрогљивама и бактеријама које се могу изоловати са грађе.

***

Експериментални део рада изведен је на Биолошком факултету Уни-верзитета у Београду у сарадњи са: проф. др Јеленом Вукојевић, редовним професором на Катедри за алгологију, микологију и лихенологију Биоло-шког факултета Универзитета у Београду, проф. др Јеленом Кнежевић-Вук-чевић, редовним професором и шефом Катедре за микробиологију Биоло-шког факултета Универзитета у Београду, асистентом др Милицом Љаље-вић-Грбић и истраживачем-сарадником мр Драганом Митић-Ћулафић са истих катедри.


Литература

1. Curk, F.; Nedović. Ž.: Štetni agensi u konzervaciji, Niš 1997, 83–90. 2. Đardulo, A.: Zaštita i konzervacija knjiga: materijali, tehnike i infra-

struktura, Beograd 2005, 116–120. 3. Hammer-Luza Mas, E.; Hődl, I.; Kranzelbinder, H.; Prosser, H.; Wasser-

mann-Neuhold, M.; Wiesflecker Mas, P.: Mogu li se još spasiti? Konzer-vacija i restauracija pisanog blaga, Sarajevo/ Tuzla, 2006, 9–82.

4. Knežević-Vukčević, J.; Simić, D.: Metode u mikrobiologiji: praktikum, laboratorijski dnevnik, Beograd 1999, 19–22, 124.

5. Радосављевић, В.; Петровић, Р.: Конзервација и рестаурација архив-ске и библиотечке грађе и музејских предмета од текстила и коже, Београд 2000, 10–15, 19–35, 38–46, 63–79, 113–173, 181–188.

6. Simić, D.: Мikrobiologija I, Beograd 1988, 9–11, 14–31, 39–44, 116–132.

7. Siu, R. G. H.: Microbial decomposition of cellulose, New York 1951, 119.

8. Skorkovský, B. a kolektiv: Mikroorganismy jako původci degradace archiválií, Praha 1981, 59.

9. Vukojević, J.: Praktikum iz mikologije i lihenologije, Beograd 1998, 1–10, 16–20, 184–194.

Светлана Перовић-Ивовић

Заштита архивских колекција током изложбе

АПСТРАКТУМ: Многи архиви и библиотеке излажу архивски и библиотечки материјал и то је део њихове едукативне мисије и ефектан начин привлачења пажње и подршке јавности. Изла-гање тог материјала због његовог органског порекла увек пред-ставља ризик. Светло у изложбеној просторији, флуктуирање температуре, релативне влажности и други чиниоци лако могу довести до повећаног ризика заштите. Процес оштећења изло-женог материјала може се избећи уколико се придржавамо правила излагања која су прописана стандардима. КЉУЧНЕ РЕЧИ: Излагање, изложбене просторије, заштита, стандарди, климатски услови, осветљење, ултравиолетни зра-ци, документа, оригинали, копије, папир Осим законске обавезе да чувају и заштићују архивску грађу, архиви

и библиотеке све више излажу своја документа. Изложбе имају информа-тивни и васпитни карактер. Излагање докумената је део едукативне мисије архива и представља ефективан начин привлачења пажње и добијања подр-шке јавности.

Упркос компромисним заштитним покушајима и мерама које смањују ризик од штете, излагање докумената се може искомпликовати. Изложбе увек представљају ризик, а сувише често питања заштите су подређена и за-немарују се у корист других приоритета (дизајн изложбе и др.).

Приликом планирања изложбе битно је укључивање запослених и консултаната који добро познају област заштите материјала, чиме се могу избећи грешке и оштећења колекције. Успешност изложбе зависи од добре сарадње између конзерватора и и кустоса. Међутим, често може доћи до конфликата међу њима у настојању да се минимизира ризик за предмет или да се учини што више доступним за јавност. Пре него што се одлуче за из-лагање оригиналних докумената архивске вредности, институције треба до-бро да размисле због евентуалних ризика и оштећења предмета.


Архивске и библиотечке јединице од посебног значаја треба чувати од сувише честог излагања на изложбама и од опасности услед транспорта до којих долази када се те јединице излажу ван архива и библиотека, а по-себно уколико је реч о путујућим изложбама.

Изложбе оригиналног архивског материјала архиви могу држати кратко време, под условима да је изложена грађа сасвим безбедна. У су-протном излажу се копије, као и за преносне путујуће изложбе. За докумен-та посебно је ефектна стратегија копирања оригинала за изложбе. Ова прак-са се све више примењује, посебно за фотографије и документа. Ласер ко-лор-копир прави факсимиле докумената који се не разликују од оригинала. Дигитално снимање се врши помоћу неонских лампи и изузетно сложених камера чиме је избегнуто оштећење докумената, а могуће је бележење еле-мената који су голим оком невидљиви.

Постоје ситуације када се могу излагати само оригинали. Дозволу за излагање архивске грађе треба да дају директор институције и руководилац конзерваторско-рестаураторског одељења. Дозволу треба тражити неколико месеци пре излагања како би се урадиле конзерваторско-рестаураторске ин-тервенције. После излагања конзерватор треба да провери стање документа.

Неоспорна је чињеница да излагање и под оптималним условима мо-же да смањи век трајања документа. Светло у изложбеној просторији, флук-туација температуре и релативне влажности током посета могу довести до повећаног ризика заштите, тако да не треба игнорисати ризик излагања до-кумената и књига. Конзерватора, или другу особу која води рачуна о колек-цији, треба укључити од најранијих фаза планирања изложбе. Институције треба да поштују следећа правила излагања: користити копије кад год је то могуће; не треба излагати драгоцена документа и књиге; обезбедити витри-не и рамове, затворене и направљене од материјала који не оштећују његову садржину; држати светлосни ниво ниско колико је то могуће; минимизира-ти излагања ултравиолетним зрацима одговарајућим филтерима.

Утицај амбијенталних услова на експонате Промене микроклиматских услова у изложбеним просторијама врло че-

сто су узрок оштећења докумената. Пропадање је кумулативан, прогресиван и неповратан процес. Временом, материјали губе отпорност па микроклиматске промене лако постају критичне. Већина материјала (папир, пергамент, кожа дрво, животињски лепак …) хигроскопна је и веома осетљива на промену рела-тивне влажности. Оштећења настају као последица промене концентрације влаге, собне температуре или енергије која долази у облику видљивих светло-сних зрака и инфрацрвеног зрачења. Климатски параметри у изложбеним про-сторијама морају бити стални, без великих флуктуација док траје излагање. Температуру и влагу треба редовно контролисати. Према постојећим стандар-дима препоручљиво је да релативна влажност ваздуха у изложбеним простори-

Светлана Перовић-Ивовић, Заштита архивских колекција током изложбе 241

јама буде сталне вредности око 50% са највећим одступањима ± 5%, док тем-пература треба да буде 18 степени са одступањима ± 20 С.

Постоји тесна веза између температуре и релативне влажности, одно-сно промена температуре проузрокује промену влажности. Због тога темпе-ратура и релативна влажност у изложбеним просторијама треба да се одр-жавају на оптималном нивоу. У тим просторијама климатски услови морају да се контролишу и региструју помоћу поузданих уређаја чија се исправ-ност редовно проверава. Излагачи треба да буду свесни опасности од изне-надне промене климатских услова, посебно код путујућих изложби.

Често је врло тешко одржати константну релативну влажност, посеб-но када је кишовито време и када је велики број посетилаца изложбе. Тада је потребно ограничити број посетилаца у изложбеним просторијама, а вла-жне одевне предмете одлагати у гардеробу.

Прашина и атмосферско загађење су чиниоци који могу да доведу до хемијске разградње и развоја биолошких агенаса. Прашина има хетероген и променљив састав: у њој се налазе јаја инсеката, споре гљива и бактерија и хемијске честице различитог порекла и природе. Значајно је заштитити из-ложене предмете од штетних утицаја прашине и атмосферских гасова, зага-ђивача, посебно сумпор диоксида и азот оксида. Присутни гасови се мешају са воденом паром, чиме кроз различите реакције настају киселине: међу њи-ма су најопасније сумпорна (H2SO4) и азотна киселина (HNO3).

Ови параметри и услови не могу се увек обезбедити, али дужност нам је да уз помоћ конкретних сазнања из датих области одредимо најбоље услове излагања, као и временског ограничења када је то потребно.

Светло Светло је озбиљaн проблем за изложене предмете. Папир је један од

најосетљивијих материјала на светлосно зрачење, као и медији за писање и цртање. Светло може проузроковати тамњење папира, блеђење корица и оштећење емулзија фотографија. Утицај светлости је кумулативног каракте-ра, а како се посебно атрактиван архивски материјал излаже чешће, потреб-но је знати колику је количину светлосне енергије материјал апсорбовао у прошлости. Тај податак треба употребити уколико се одлучимо за поновно излагање.

Светло је скуп видљивих и невидљивих електромагнетних зрачења. Дужина таласа видљивог зрачења, то јест оног које људско око опажа, изно-си 400 до 760 нм (нанометара = 1 нанометар одговара милијардитом делу метра, то јест 10 на 9 метара). Невидљива зрачења могу бити ултраљубича-ста, чија дужина таласа износи 300–360 нм, и инфрацрвена са распоном 760–1500 нм.

Предмети изложени природним изворима светла (сунцу) или вештач-ким изворима (лампама) истовремено су изложени свим овим врстама зра-чења. Уколико су изложени неконтролисаном зрачењу органска једињења


од којих су направљени материјали за писање убрзавају процес пропадања због чега материјали постају слабији, хартија почиње да жути, долази до де-пигментације (губљења боја), разградње влакана и губитка једног дела це-лулозе. Како ултраљубичаста светла имају већу моћ проласка кроз тела или заштитне материје (као што су заштитна стакла на изложбама) и више од осталих зрачења доприносе пропадању органских предмета, трајање и ин-тензитет видљивог зрачења може се смањити употребом cool beam рефлек-тора или неонских лампи, чиме се поништава или смањује инфрацрвено зрачење, бар оно природног порекла, које подразумева и неизбежан пораст температуре.

Излагање природном светлу је непожељно због његовог интензитета и високог садржаја УВ зрака. Фотохемијски најактивнији део спектра је ул-траљубичасти (УВ) 300–400 нм. Фотохемијско излагање утиче на структуру папира, проузрокује слабост и кртост, папир постаје жут и безбојан, а повез блед. Једна од заштитних мера против невидљивог зрачења јесу ултраљуби-части (УВ) и инфрацрвени (ИЦ) филтери. Они се данас могу набавити и у форми самолепљиве фолије која се поставља на прозоре или на заштитна стакла на изложбама. Доступни су као пластичне облоге и крути панели. Да би се стаклене површине адекватно заштитиле од сунчевих зрака, који могу знатно подићи унутрашњу температуру (ефекат стаклене баште), понекад је довољна једноставна уградња атермичких стакала или монтажа одговарају-ћег броја завеса, који се помоћу једноставног механизма могу покретати и штитити просторију од сунчеве светлости.

У изложбеним просторијама треба избегавати дневну светлост, јер је штетнија од вештачке и то 14 пута од сијалице са ужареним влакном. Када се користи вештачко осветљење, при том се очекује да је УВ зрачење из из-вора филтрирано, треба користити лампе које отпуштају мало или нимало УВ зрака.

На изложбама, стална количина светлости на површини материјала не сме да прелази 50 лукса, а сви извори морају да садрже УВ филтере. Степен осветљења и садржај УВ зрака треба да се контролише фотометрима и УВ мониторима.

Фотометрички уређаји могу бити корисни у испитивању и регулацији јачине светлости која ће бити најмање штетна за производе од целулозе. Количина светлости, осветљење, сјај, односно све фотометричке величине мере се уређајима као што су: фотометар – којим се утврђују диспозиција, смер, количина и јачина лампи како би просторија била правилно осветље-на; луксметар – апарат за мерење јачине светлости, баждарен директно у луксима; колориметар – уређај којим се мери хроматичност зидова тавани-це и подова, одређује њихова осветљеност или сјај као коефицијент рефлек-сије површина.

Излагачка стратегија је заснована на томе да се архивска грађа класифи-кује према осетљивости на светлост користећи British Blue Wool Standard.


Начин излагања архивске грађе Оригинална документа се морају заштити од светлости, ваздуха и до-

дира публике. Папирни материјал се мора излагати у витринама и рамови-ма. Уколико су направљени од одговарајућег материјала, исправно затворе-ни – витрине и рамови штите експонате од различитих ваздушних ризика и физичког додира публике. Оваква заштита смањује утицај дневних варира-ња температуре и влажности. Треба водити рачуна о томе да сви материјали који се користе у конструкцији витрина и предмета за постављање експона-та не треба да садрже супстанце као што су формалдехид, сирћетна кисели-на и друге штетне материје. Изложбена површина у витринама и паноима треба да буде равна и не сме да садржи штетне хемикалије као што су ис-парљиве киселине, базе и пластификатори. Дрво, дрвени заптивач, боје, лепкови, везивни материјали, изложбене тканине отпуштају и емитују штетне гасове. Украсна подлога је добра само уколико је од природног ма-теријала који нема хемијско дејство на експонате (одређене врсте дрвета, неутрални папир или картон, свила, памук и лан). Конструкција витрина треба да омогућава циркулацију ваздуха како би се спречило акумулирање топлоте у непосредном окружењу експоната. У те сврхе служе отвори за вентилацију, који треба да имају филтере од густе газе да штите експонат од прашине и спољних загађења.

Данас постоји велики избор модерно дизајнираних модела изложбе-них витрина, које задовољавају конзерваторске стандарде и имају висок степен сигурносне заштите од крађе и био каквог напада на документ.

Књиге у изложбеним витринама треба поставити хоризонтално или у

лагано нагнутом положају, не више од десет степени; подупиру се лако у


стакленим постољима или посебним држачима направљеним од полиметил-метакрилата (плексигласа). Књиге треба да буду затворене или лагано отво-рене, тако да се не штете корице и леђа. Уколико се постави непрописно, усправно, књига може да се увије и да ослаби њен повез.

Приликом припремања за излагање површина архивских докумената

не сме бити оштећена под утицајем било каквих услова. Зато не смемо ле-пити, аплицирати предмет иглицама или га на било који други начин прика-чити за подлогу. Неравне површине не треба на силу заравнавати.

У излагању појединачних докумената треба да се придржавамо следе-ћих упутстава како би избегли ризик од оштећења:

– документ постављамо на картонску подлогу помоћу углова од поли-етиленске фолије, причвршћених са задње стране лепљивом траком;

– уместо углова могу се користити и траке од полиетилена, ширине 6–8 мм, постављене 2–3 цм од ивице документа. Траке се на полеђини везу-ју или причврсте селотејпом;

– постављање документа у рам који се састоји од предњег картона са отвором, заштитне фолије, документа, друге заштитне фолије и задњег кар-тона (заштитне фолије могу бити од полиестера);

– појединачни листови постављају се на паное у вертикалном положају; – документи било да су слободни или заштићени картоном причвр-

шћују се за подлогу помоћу трачица од танког сунђера дебљине 2 мм поста-вљених испод углова листова. Сунђер чврсто држи документ испод стакла;

– документ који се чита са обе стране излаже се изван витрина и па-ноа, између плоча од плексигласа. У овом случају лист без заштитног кар-тона и рама причврсти се између плексиглас плоча помоћу шрафова прову-чених кроз рупице на угловима и монтира на одговарајуће постоље.


Растављени листови су видљиви са обе стране тако да их можемо ста-вити у кошуљице од неактивне полиетилентерафлатне фолије (Мelinex, Mylar, Тenolan и друге).

Индивидуалне стране као што су: документа, графички листови, на-црти и мапе малих димензија треба излагати или хоризонтално или верти-кално. Подлога мора бити од инертног, неактивног материјала: стакла, кар-тона архивског квалитета (некисео и нехигроскопан).

Плакати, планови, мапе и фотографије постављају се на исти начин као и појединачни документи.

Плакати и мање мапе које се чешће излажу прво се каширају на ја-панску хартију и тек онда постављају у заштитни картон.

Велике мапе обично висе на зиду и каширају се на платно са маргина-ма до 7,5 цм на врху и на дну. На слободном делу платна укуцају се летвице како се мапа не би увијала.

Албуми се постављају у витрине као књиге. Документи са печатима се излажу у хоризонталном положају или нагнути на постољу. Пергаментни листови могу се излагати у вертикалном положају, заштићени у полиети-ленској фолији по мери и обликованим лежиштима за печат. Сфрагистичку грађу (печате, металне печате, папске буле...), уколико се не излаже са до-кументима, треба излагати у хоризонталном положају на инертну подлогу.

Оригиналне фотографије треба припремити исто као документе, док копије можемо директно каширати на картон. При излагању фотографија потребно је поштовати мере посебних светлосних и климатских парамета-ра. Фотографије треба прекрити ефектним УВ филтерима. Излагање колор фотографског материјала није препоручљиво.

Ризик оштећења предмета треба свести на минимум пре, у току и по-сле изложбе, тако да су у ту сврху неопходни аларми и противротивпожар-ни систем заштите, као и адекватна заштита од крађе и пожара.

Стандарди за излагање Последњих деценија се много постигло у области одређивања смер-

ница и утемељења стандарда за излагање архивске грађе. Утемељење и при-мена стандарда за излагање архивских докумената су веома значајни, јер данас све већи број предмета путује широм света ради представљања широј јавности. Стандарди за ову намену већ постоје и примењују се када се ради о позајмицима институција, тако да се морају поштовати правила паковања, транспорта и осигурања. Многи архиви и библиотеке имају своје стандарде којих се придржавају, али уколико их немају могу наћи све што им треба у постојећим стандардима.

Британски стандард 5454 2000 – прописује доста захтева и услова за заштиту докумената приликом излагања.


Француски стандард објављен 2002. године – садржи захтеве за изла-гање графичких и фотографских материјала.

Организовање изложби у Русији покривено је Законом Руске Федера-ције о извозу и увозу културних добара и прописа о стручном мишљењу и контроли извоза културних споменика. Препоруке за излагање докумената у страним земљама прописане су административним регулативама (Мини-старства културе Државне службе Русије –РОСАРХИВА и Сверуског науч-ног института за документацију – ВИНИДАД)

IFLA је 1979 публиковала веома значајне Препоруке за излагање до-кумената –IFLA-PAC, допуњена издања изашла су 1986. и 1999.

AFNOR – смернице фрацуске асоцијације за стандардизацију. Blue Wool Standard (ISO 105 – односи се на проблеме излагања архив-

ског и библиотечког материјала светлу – проблем УВ зрачења UNINORMAL 10969 – италијански стандарди NISO – National Information Standards Organiyation-/-NISO Committee

MM, University of Texas at Austin/ – неколико година је одређивала стандар-де за излагање библиотечког и архивског матњеријала. У извештајима ове комисије доступним од 1999. године наведени су критеријуми за: макси-малну дозвољност излагања светлу, релативну на влажност, температуру и загађења, као и за материјале који се користе за конструкцију витрина.

Литература Antonio Giardullo, La conservacione dei libri – Materiali, tecniche e impianti, Editrice Bibliografica 1999. Ted Steemers, Standards, Guidelines and Best Practice, Proceedings Ljubljana 2004. Dario Camuffo, Microclimate, Conditions for Exibition and Conservation-Pro-blems, Research and the Waz to Possible Common Standards-Proceedings, Lju-bljana 2004. Caroline Checkley-Scott, Tony Bish, The Role of the Conservator in the Exibiti-on Process at Wellcome Library Proceedings, Ljubljana 2004. Zoran Milic, The Effect of Light on Paper Objects, Proceedings, Ljubljana 2004. Michal Duroic, Strategy of Exibiting Archive Materials in the Central State Ar-chives in Prague, Proceedings, Ljubljana 2004. Zaštita papira i kolekcija knjiga tokom izložbe – NISO Committee MM, Univer-sity of Texas at Austin. Dr Vera Radosavljević i Radmila Petrović, Konzervacija i restauracija – arhiv-ske i bibliotečke građe i muzejskih predmeta od tekstila i kože, Beograd 2000. IFLA načela za harambo knjižničnega gradiva in za ravnanje z njim, Filozofska fakulteta v Ljubljani – Oddelek za bibliotekarstvo in Arhiv Republike Slovenije, Ljubljana 2000.

Прикази

Душан Јончић, др Гојко Маловић, Саша Илић, Нада Петровић, Водич кроз збирке, Архив Србије и Црне Горе, Београд 2007, (193)

После Водича кроз фондове Краљевине Југославије (2000), Архив Србије и

Црне Горе септембра 2007. објавио је другу књигу у серији публикација општих информативних средстава, Водич кроз збирке. Реч је о 58 збирки архивске грађе на-стале од половине 19. до половине 20. века, претежно за време Краљевине Југосла-вије, док свега неколико збирки садржи грађу из друге половине 20. века (Миодраг Зечевић, Живан Васиљевић; Милутин С. Морача, Никола Љубичић). Ствараоци збирки су углавном истакнуте личности – око 40 државника, политичара, универзи-тетских професора, културних и јавних радника (Милан Стојадиновић, Јован Јова-новић Пижон, Хинко Кризман, Сава Косановић, Станислав Краков, Никола Пашић, Геца Кон, Драгољуб Јовановић, Љубомир Давидовић, Илија Пржић, Витомир Ко-раћ Вељко Влаховић, Моша Пијаде, Кирило Савић, Радован Зоговић, Панајот Пља-ку и др.). Остало су збирке разних установа, организација, покрета, партијских ор-гана и докумената прикупљених у наменским акцијама (Мемоарска грађа, Збирка штампе радничког и комунистичког покрета, Синдикалне и друге радничке органи-зације, Револуционарни раднички покрет – збирка откупа и поклона, Напредни сту-дентски покрет, „Револуционарни синдикати“, Политички осуђеници у казнионама, Југословени присталице НОБ у иностранству, Југословенски добровољци у шпан-ском грађанском рату, Управа казниона, Политичке странке у Краљевини Југосла-вији, Депеше ЦК КПЈ Комунистичкој интернационали, Документи ЦК, ПК и нижих органа КПЈ и СКОЈ).

Као посебне целине треба поменути Збирку плаката, састављену од плаката издвојених из грађе фондова и збирки Архива и подељену у шест целина – Јован Јовановић Пижон, Централни пресбиро, Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Централно веће Савеза синдиката Југославије, Ми-нистарство просвете Владе ФНРЈ, ЦК СКЈ; Збирку фотографија, састављену од оп-ште збирке фотографија које су издвајане из фондова и збирки Архива и подељене у 25 фотографских целина са 48.029 фотографија и збиркe поклона и откупа фото-графија која је подељена у пет фотографских целина са 501 фотографијом (у оба случаја ради се о фотографијама јавних личности или догађаја значајних за истори-ју Југославије); Збирку микрофилмова састављену од 72 микрофилмска фонда, од чега је 59 фондова настало снимањем архивске и друге грађе у архивским установа-ма и земљи и иностранству ради допуне фондова (Међународни војни суд у Нир-нбергу, Америчко посланство у Београду, Збирка Стјепана Радића, Збирка кнеза Павла Карађорђевића итд.), а 13 микрофилмских фондова настало је снимањем гра-ђе у самом Архиву ради заштите (Министарство унутрашњих послова Краљевине Југославије, Привредни савет ФНРЈ, Збирка Милан Стојадиновић, Масонске ложе у Југославији итд.); и Збирку репродукованих докумената, која садржи фото и ксе-рокс копије важнијих докумената из историје комунистичког и радничког покрета који се чувају у архивама у СССР-у (грађа Архива Министарства иностраних дела СССР и Централног партијског архива института марксизма-лењинизма при ЦК


КПСС – Комунистичка интернационала, Комунистичка омладинска интернациона-ла, Сељачка интернационала итд.), Бугарској, Чехословачкој, Немачкој и градовима бивше СФРЈ (Загребу, Љубљани, Бијељини и Београду – Архив ЦК СКЈ и Архив Војноисторијског института), а прикупљени су после Другог светског рата током посебних истраживања у земљи и иностранству спроведених ради попуњавања празнина у архивској грађи за историју Комунистичке партије и југословенског радничког покрета.

На почетку књиге дате су на српском и енглеском језику Уводне напомене (5–8), у којима је Нада Петровић, један од аутора и уредник Водича, концизно изне-ла циљ објављивања и основне податке о карактеру и садржају Водича. Затим, аутори дају основне податке о појединим збиркама, представљајући их по редном броју сигнатуре. За сваку збирку дати су следећи подаци: сигнатура, граничне го-дине ствараоца збирке, граничне године архивске грађе збирке, количина архивске грађе (у дужним метрима и броју фасцикли), начин сређености архивске грађе (углавном архивистички обрађена) и информативно средство (инвентар, попис до-кумената или регеста, ређе аналитички инвентар, картотека и регистри). Када су у питању личности, што је најчешћи случај, дата је и кратка, сажета биографија ства-раоца, написана на основу литературе и досијеа збирке. Уложен је и истраживачки напор да се пронађену и представе фотографије личности стваралаца збирки, што је скоро у потпуности успело – недостају само две фотографије, Милана Јаковљевића и др Ђуре Поповића. У осталим случајевима, дат је кратак историјат органа или установе ствараоца збирке, као и мотив, начин и ток настанка збирке (издвајање из архивских фондова, прикупљање, откуп, поклон и др.). На крају, аутори су на осно-ву увида у саму архивску грађу, дали основне информације о њеном садржају: вр-ста докумената који се у њој налазе (архивска документа, записници, извештаји, материјали, прогласи, писма, лична документа, дневничке и друге белешке, сећања, изјаве, говори, брошуре, новински исечци, итд.), садржај и тематика, период на ко-ји се односе, језик којим су писани, да ли су оригинали или преписи и друго. Ради делимичне илустрације садржаја архивске грађе, из појединих збирки су објављени факсимили петнаестак докумената, а из Збирке фотографија осам фотографија, из различитих периода и различите садржине.

Већ у уводним белешкама наглашено је да број збирки у Архиву Србије и Црне Горе није коначан. Оправдано је изражено очекивање да ће број збирки вре-меном расти и да ће бивши политичари, јавни и културни радници своју заостав-штину предати Архиву, који прикупља разноврсну грађу о држави која је, са разли-читим именом и географским простирањем, постојала од 1918. до 2006. године. По-ред тога, и количина грађе у појединим збиркама, пре свега збирци плаката и збир-ци фотографија, временом ће се увећавати, како издвајањем из других архивских фондова и збирки, тако и прибављањем откупом и поклонима. Тиме ће се увећава-ти наведене збирке и наставити прикупљање ове врсте историјских извора, започе-то још по оснивању Државног архива ФНРЈ 50-их година 20. века. Нарастањем ко-личине одређене карактеристичне грађе пронађене у различитим архивским фондо-вима и збиркама (географских карата, брошура, пропагандног материјала, печата, значака итд.), у плану је и оснивање посебних збирки: збирке карата, ликовне збир-ке и збирке Varia. Стално се увећава и Збирка микрофилмова, како микрофилмова-њем грађе из фондова и збирки у самом Архиву ради заштите, тако и прикупљањем микрофилмоване грађе из архивских и других установа у земљи и иностранству ра-ди допуне архивске грађе која постоји у Архиву Србије и Црне Горе.

Прикази 249

Водич кроз збирке, како је замишљен и остварен, представља користан при-ручник за све истраживаче архивске грађе Архива Србије и Црне Горе. У њему је дат целовит преглед збирки које се налазе у Архиву, а у оквиру тога и основне ин-формације о њиховом настанку и садржају, што може да буде од користи како по-четницима за упућивање и олакшавање истраживања одређене теме, тако и стари-јим истраживачима за употпуњавање и ширење истраживачких простора и домета. Треба рећи и да је хвале вредан труд аутора Водича већ уочен од стране стручне јавности и награђен престижном годишњом наградом Ђурђа И. Јелинића за 2007. годину из области архивистике и историје коју додељује Задужбина Ђурђа, Данице и Јованке Јелинић.

(Драгомир Бонџић)

Прикази 250

Пробуђени архиви Архивистички часописи у Србији Архивистичка мисао у Србији имала је у прошлости успоне и падове. Успон

те мисли највише се огледао у издавању часописа Архивски преглед од стране Ар-хива Србије и часописа Архивист од стране Савеза архивских радника Југославије, у којем су значајну (једно време и водећу) улогу имали архивисти из Србије. Међу-тим, 1990-их година та мисао се, услед ратних околности, распада Југославије, изо-лације Србије од света, економских прилика и других недаћа, полако гасила. Архи-вист је престао да излази 1989, а последњи број Архивског прегледа изашао је 2003. за 1998/99 годину. Недостатак архивистичке периодике у Србији покушало је да надокнади Друштво архивских радника Војводине, али је успело да изда само два броја часописа Архивски анали за 1992. и 1993. годину.

Архивистички часопис треба да садржи чланке првенствено из теорије, исто-рије и праксе архивистичког пословања; историје институција, организација и дру-штава; биографске податке о породицама и личностима које су оставиле вредне ар-хивске документе; oбјављене архивске документе; савремена достигнућа архиви-стичког и регистратурног пословања. Томе треба додати све делатности без којих архивистика данас не може да постоји као струка која се, поред осталог, бави при-купљањем, заштитом, обрадом и ширењем информација, а то су нове информацио-не технологије, нови електронски принципи стварања архивске грађе и њене обра-де и претраживања, међународни стандарди, нове технологије конзервације, реста-урације, микрофилмовања и дигитализације архивске грађе и нова техничка и архи-тектонска достигнућа у вези са адекватним смештајем грађе и организовањем архи-вистичког пословања. Не треба занемарити ни нова поимања односа са сродним де-латностима као што су библиотекарство и музеологија, које се у условима аутомат-ске обраде података јаче прожимају са архивистиком него раније.

Новим изазовима савременог пословања приближио се донекле Архив Срби-је и Црне Горе који је 2000. године почео да издаје часопис Архив. У оквиру рубри-ка: Архивистика, Историографија, Документа, Галерија, Из рада Архива, Архиви-стички скупови и Прикази настоје се предочити нова стремљења у архивистици и осветлити историјски догађаји. Потврда о вредности часописа Архив добијена је од Центра за евалуацију и образовање у науци који је ангажован од Министарства на-уке. Према листи часописа из области историје, археологије, етнологије и историје уметности за 2007. годину часопис се нашао на 23. месту, а уједно и на првом ме-сту часописа који објављују архивисти. Због те чињенице треба се и убудуће труди-ти да се тај ниво квалитета одржи и по могућности побољша, јер ће на тај начин омогућити да задржи опцију представљања свог пуног садржаја на интернету преко сајта Народне библиотеке Србије.

Архивистичкој теорији у Србији недостаје активнији рад Друштва архивских радника Србије у организовању стручних архивистичких скупова и издавања цен-тралног архивистичког часописа. Надамо се да ће се и то у скорије време превазићи настојањима Архива Србије, као матичног архива у Србији, као и Друштва архив-ских радника и Србије. До многих иностраних теоријских и практичних искустава може се доћи и индивидуално путем интернета. Додуше, за то треба имати ентузи-

Прикази 251

јазма, знати стране језике, укључити се у међународне пројекте, организовати ар-хивска саветовања и друга стручна окупљања архивиста. На тај начин квалитетан архивистички часопис може излазити у било ком граду у Србији.

Поједини архивистички, односно историјско-архивистички часописи регио-налних архива одржали су континуитет излажења без обзира на проблеме у којим се Србија нашла. Часописи: Гласник Историјског архива Ваљево, Изворник Међу-општинског историјског архива Чачак и Историјска баштина Историјског архива Ужице излазе континуирано, не претендујући да постану водећи часописи у својој бранши него настоје да презентују локалну историју територије на којој делују и архивистичку проблематику са којом се сусрећу у раду.

Гласник / Историјски архив Ваљево. – 40 (2006). У оквиру рубрика: Члан-ци, Прилози, Грађа, Из рада архива, Критике и прикази и Библиографије доноси чланке из историје Ваљевског округа 19. и 20. века, радове о заштити архивске и регистратурске грађе предузећа која су у процесу приватизације и ревизији архив-ске грађе, темама о којима тек треба шире писати и говорити у архивистичким кру-говима. Посебну вредност представља запостављена али изузетно корисна библио-графска делатност историографских издања о ваљевском крају.

Изворник : грађа Међуопштинског историјског архива Чачак. – 22 (2006). Уредништво часописа определило се да објављује, коментарише и сачува од заборава и пропадања вредну архивску грађу чачанског краја из 19. и 20. века.

Историјска баштина : часопис за историографију и архивистику. – Ужи-це: Историјски архив. – 16 (2007). Садржај часописа разврстан је у групе: Чланци, Из архивских фондова, Архивистика, Прикази, Библиографије, Из летописа Архи-ва. Значајно је то што се уредништво и овог часописа, поред објављивања чланака и докумената из историје ужичког краја, определило за објављивање стручних ра-дова о савременим архивистичким проблемима као што су заштита и преузимање архивске грађе у условима приватизације и стечаја друштвених предузећа и про-блемима са којима се сусрећу истраживачи приликом генеалошких истраживања. Таква концепција подстиче на размишљања да би се архивисти могли заложити да организацијом свога рада, заједно са црквеним и месним институцијама, податке за таква истраживања учине доступнијим и једноставнијим.

Посебан феномен представљају историјско-архивистички часописи који су настали у последњих десетак година. Без обзира на материјалне потешкоће српског друштва осетила се културна потреба у виду издавања локалних архи-вистичко-историјских часописа у многим градовима Србије, који осим садр-жајне имају и графичку вредност.

Ex Panonnia. – Subotica : Istorijski arhiv. – 9/10 (2006). У оквиру рубрика: Истраживања, Грађа и Прикази, часопис осветљава живот Срба и Мађара на под-ручју Суботице поткрепљујући га оригиналним фотографијама.

Наша прошлост : зборник радова. – Краљево : Народни музеј : Историј-ски архив. – 7 (2006). У овом заједничком периодичном издању институција које се баве заштитом културне баштине краљевачког подручја у оквиру рубрика: Рас-праве и чланци и Осврти и прикази објављују се чланци о историји и материјалним културним добрима овог подручја од средњег века до данас. Часопис се штампа на квалитетном папиру, а илустрован је беспрекорним фотографијама, цртежима и факсимилима. Уређен је по најновијим стандардима јер чланци садрже УДК број, апстракт и кључне речи.


Баштиник : годишњак Историјског архива у Неготину. – 7 (2004). Поред историјских радова о неготинском крају, објављују се оригинални историјски изво-ри и стручни радови из архивистике. Надајмо се да ће овај часопис постићи конти-нуитет излажења.

Расински анали. – Крушевац : Историјски архив. – 5 (2007). Чланци у ча-сопису нису груписани у посебне рубрике. У њему се могу прочитати радови из историје крушевачког краја од средњег века до модерног времена, стручни чланци из архивистике, оригинални архивски документи и радови из савремене оралне историје. Чланци садрже апстракт и кључне речи.

Пешчаник : часопис за историографију, архивистику и хуманитарне на-уке. – Ниш : Историјски архив града Ниша. – 4 (2006). Сваки број часописа по-свећен је првенствено значајној историјској теми, односно догађају или личности. Овај број је посвећен 80-годишњици пробоја Солунског фронта и ослобађања Ни-ша. За следећи број најављена је тема обележавања 90-годишњице Топличког устанка, o Доситеју Обрадовићу и нишком аеродрому. Остале рубрике су: Време и закони, Култура и образовање кроз историју и време, Знаменити Срби, Архивска грађа – сведок времена. Програмска шема је веома интересантна и оригинална, па иако овај број не садржи стручне радове из архивистике, часопис је добар, богато и аутентично опремљен илустрацијама, библиографски обрађен УДК бројевима, са-жецима, кључним речима и резимеима на енглеском језику.

Корени : часопис за историографију и архивистику. – Јагодина : Исто-ријски архив. – 4 (2006). Садржај часописа је подељен на рубрике: Историографи-ја, Архивистика, Извори, Прикази и Летопис. Поред историјских тема обрађена је актуелна тема о матичним књигама на територији за коју је надлежан јагодински архив, објављена вредна архивска грађа и дат годишњи извештај о раду Архива. Часопис је солидно библиографски обрађен.

Архивско наслеђе : часопис за архивистику и историографију. – Зајечар : Историјски архив. – 4 (2006). Рубрике које су помало неспретно формулисане: Из архивске грађе, Из архивских фондова и збирки, Заштита архивске грађе ван ар-хива, Из архивске библиотеке и Прикази показују да је часопис првенствено исто-риографски (у рубрици Из архивске грађе налазе се историјски радови), па онда историографско-архивистички (у рубрици Из архивских фондова и збирки дати су радови из историје локалних институција и предузећа, као и објављени архивски документи). Стручни архивистички проблеми обухваћени су рубриком Заштита ар-хивске грађе ван архива. Ту су објављени радови о значајним темама и проблемима са којима су се архивисти сусретали и данас се сусрећу, јер још није законски регу-лисана надлежност архива над партијском грађом и покретним културним добрима као што је архивска грађа. Рубрике у часопису се из броја у број мењају и прилаго-ђавају темама приспелих радова. Чланци садрже апстракте, кључне речи и сажетке на енглеском језику.

Споменица Историјског архива „Срем“. – Сремска Митровица. – 3 (2004). И у овом часопису, као и у претходним, објављују се првенствено историј-ски радови у оквиру рубрика Чланци и расправе и Прилози и грађа. У рубрици Ар-хивистика објављен је истраживачки рад о архивској грађи о Срему која се налази у Архиву Војводине. Часопис је савремено информативно уређен јер садржи УДК бројеве, кључне речи, апстракте и сажетке на енглеском језику.

Прикази 253

Шумадијски анали : часопис за историографију, архивистику и хумани-стичке науке. – Крагујевац : Историјски архив Шумадије. – 2 (2005). Теме ча-сописа су разноврсне и разврстане у рубрике: Археологија, Историографија, Архи-вистика, Историја уметности, Генеалогија, Грађа, Из рада установа, Прикази, беле-шке, библиографије. Стручним радом из архивистике указује се на проблеме при-купљања, обраде и заштите архитектонске грађе која због историјске и увек актуел-не практичне вредности завређује посебну заштиту, вредновање и обраду о чему би код нас требало више размишљати. Чланци су употпуњени апстрактима, кључним речима и резимеима на српском и енглеском језику.

Годишњак Историјског архива града Новог Сада. – 2 (2006). Архивисти-ка је у овом часопису на првом месту, па онда Историографија и Прикази и прево-ди. Међутим, радови из архивистичке теорије и праксе налазе се у рубрици Прика-зи и преводи. Ту су, између осталог, дати приказ и објашњење начина електронског вођења архивске књиге и превод чланка из немачког часописа Der Archivar о савре-меним могућностима рационализације пословања архива у раду са корисницима. Чланци садрже апстракте, кључне речи и резимее на немачком језику.

Мада неки од ових часописа имају мана у погледу веће наклоности ка исто-рији, редовности излажења, непостојања структурираног садржаја, унапред одређе-не програмске шеме и других ситнијих недостатака као што је непостојање апстра-ката, кључних речи и резимеа на страном језику, њихово излажење представља не-процењив допринос за развој не само локалне историје него и за развој историје и архивистичке теорије у Србији уопште.

(Сузана Срндовић)

Прикази 254

Др Момчило Митровић, Српска национална част пред законом 1945. године, Институт за новију историју Србије, Београд 2007 (579).

Временска дистанца која постоји у односу на догађаје у првим годинама по-

сле Другог светског рата може указати на могућности постизања објективних и на-учно утемељених закључака. Међутим, актуелност теме која се ни до данас није из-губила, различита тумачења догађаја и личности послератног времена, контроверзе које се јављају и проблеми доступности изворне грађе, захтевају посебан опрез у покушајима реконструкције овог периода и тражењу одговора на постављена пита-ња. Допринос објективној слици о стварним дешавањима на тлу Србије непосредно после окончања ратних сукоба, или у њиховој завршној фази, свакако представља и књига др Момчила Митровића, Српска национална част пред законом 1945. годи-не, у којој аутор обрађује деликатну тему домаће историографије – рад судова ча-сти на територији Србије.

У првом делу књиге, подељеном на пет поглавља (Судови части у Србији 1945. године, Рад судских већа у Београду, Судови части у Војводини, Судови ча-сти у институцијама, Написи у листу Политика о судовима части), аутор анали-зира рад судова части у окрузима Србије, Београду и Војводини, као и њихову ак-тивност унутар појединих институција, уз приказ писања дневног листа Политика о исходима ових суђења. Други део књиге – Документа ставља читаоцима на увид драгоцену изворну грађу која приказује рад судова части у шабачком округу.

У складу са укупним преображајем друштва и система, народни судови које су установиле нове комунистичке власти заменили су предратне судове, и у овој области по моделу и примеру Совјетског Савеза. У мрежи судова посебно место за-узели су тзв. судови части. На удару тих судова, специфичних „и по имену и по својим компетенцијама“ како наводи М. Митровић, нашли су се сви они који су према оцени нових власти својим деловањем током рата укаљали српску национал-ну част. Ширину схватања потенцијалне сарадње са окупатором показује и чиње-ница да се под злочином против српске части подразумевало свако дело које је штетило или је могло штетити угледу и части српског народа. Овој мери подврга-вани су сви сегменти друштва на тлу Србије, у првом реду грађанство. За све обли-ке пропаганде, учешћа у јавном животу или културним, привредним и другим орга-низацијама који су могли бити означени као подршка окупационим властима, по-стојала је могућност да буду санкционисани од стране ових судова. Анализирајући сам појам части и чињеницу да су пресуде изрицане у име „српског народа“ аутор додатно истиче до које мере су пресуде суда части погађале интегритет осуђених лица.

Судови части су били одраз стања у коме су се налазили и новоформирани органи власти. У њиховом саставу налазили су се студенти, земљорадници, радни-ци и тек понеки правник, док су утицај и учешће партијских организација били не-избежни. Пред судове су извођени грађани, занатлије, трговци и сељаци, а пресуде су често обједињавале материјално, физичко и морално кажњавање. Ипак, у погле-ду броја лица осуђених пред судовима части аутор је оправдано опрезан и проце-њује да тај број не прелази 1000 пресуда.

Прикази 255

На територији Београда (Рад судских већа у Београду), пред суд части изво-ђени су официри војске Краљевине Југославије, лица осумњичена за привредну са-радњу са окупатором (случајеви изрицања колективних пресуда), лица која су сара-ђивала са Недићевим режимом или су била део његовог апарата. Пресуде су се до-носиле због културне и научне сарадње са непријатељем, али и због одржавања пријатељских односа са њим (оптужба је могла погодити и појединце који су виђе-ни да пију ликер са немачким војником). Јавни говори, величање Недићевог режи-ма, негативни ставови о партизанском покрету – такође су могли бити повод за из-вођење пред суд части. Да нико није изузет показују и судски поступци који су се водили против познатих личности попут песника Симе Пандуровића или глумице Жанке Стокић, као јавности најпознатији пример. Ипак, како аутор примећује, број осуђених био је знатно мањи од броја оних који су позвани пред суд, а један број процеса је обустављен.

Судове у Војводини (Судови части у Војводини), поред санкционисања пре-ступа у складу са радом судова у Србији, карактерише и принцип постизања нацио-налне равнотеже, како у подизању оптужница тако и у доношењу пресуда.

Раду ових судова биле су подвргнуте и институције (Судови части у инсти-туцијама). Универзитет у Београду и Народно позориште били су предмет актив-ности овог суда. Поред примарне функције, радом ових органа постизало се и ка-дровско чишћење ових институција. Усвајајући различите критеријуме сарадње, ко-ји су носили казне од опомене до избацивања са посла, нове власти су од Универ-зитета стварале ослонац будућег система. Запослени у Народном позоришту били су подвргнути суду части оформљеном на Великој антифашистичкој скупштини народног ослобођења Србије, али и суду части Народноослободилачког фронта.

Посебно поглавље (Написи у листу Политика о судовима части), посвећено је медијском праћењу ових процеса, у чему је Политика била најдоследнија. Јав-ност рада ових судова обезбеђена је редовним објављивањем чланака који су де-таљно преносили ток и исходе ових поступака.

У другом делу књиге аутор је објавио 31 изворни докуменат омогућавајући увид у начин и методе рада ових судова, природу оптужби и судске пресуде. На тај начин пред читаоцима се отворило време драматичних и брзих промена и личне не-сигурности, где је снага речи мењала животе појединаца, а идеологије из корена трансформисала српско и југословенско друштво.

Књига Момчила Митровића Српска национална част пред законом 1945. го-дине, богато изворно документована, представља важан допринос у осветљавању једног сложеног времена, као и у разумевању промена и носилаца коренитог прео-бражаја српске и југословенске стварности.

(Весна Ђикановић)

Прикази 256

ДВА ЗБОРНИКА РАДОВА ИНСТИТУТА ЗА НОВИЈУ ИСТОРИЈУ СРБИЈЕ

Писати историју Југославије: Виђење српског фактора, Београд 2007, (429) Срби и Југославија, Држава, друштво, политика, Београд 2007, (397)

Последњих година сарадници Института за новију историју Србије (ИНИС)

своје радове из пројеката које финансира Министарство науке Републике Србије, осим у монографијама и часописима посвећеним историји 20. века, објављују и у посебним тематским зборницима.

У библиотеци Зборници радова током 2007. појавио се зборник Писати историју Југославије: Виђење српског фактора, који је уредио др Миле Бјелајац, научни саветник ИНИС-а. Зборник је резултат рада сарадника Института на пројек-ту Српски фактор и распад Југославије (узроци и последице). Радове су објавили скоро сви сарадници Института, припадници старије али и најмлађе генерације ис-траживача.

Др Марија Обрадовић бавила се темом „Распад Југославије и структурална друштвена дезинтеграције источне Европе у процесу транзиције након 1989. годи-не“, док је др Миле Бјелајац забележио своја размишљања о искушењима историо-графије о Југославији и противречностима историјског развоја југословенске држа-ве. Дуго година истражујући проблематику Срба у Хрватској између два светска рата, мр Софија Божић свом раду дала је наслов „Срби у Хрватској, хегемонисти или потлачени? Случај осјечких Срба 1918–1924“. О исељавању муслимана из Вар-дарске бановине у релацији стихије и државне акције писао је мр Владан Јовано-вић, док се др Зоран Јањетовић бавио темом „Утицај српског фактора на положај националних мањина у Југославији у раздобљу између два светска рата“. Три по-следња рада у зборнику, као и прилози мр Петра Драгишића „Југославија, Бугарска и статус вардарске Македоније 1944–1945“ и мр Младенке Иванковић „Јевреји 1918–1952“, означени су одредницом „национални конфликти“.

Економске проблеме, положај сељаштва у Србији за време Краљевине Југо-славије, ратне дугове Краљевине према Француској, пласман хрватске и словеначке робе на тржишту Београда обрадили су др Момчило Исић и магистри Владимир Цветковић и Слободан Селинић.

У делу зборника који се бави друштвено-политичким контроверзама радове су објавили Душан Бајагић, др Радмила Радић, др Мирослав Перишић, др Вера Гу-дац и Наташа Милићевић. Запажени су прилози др Мирослава Перишића „Велики заокрет 1950: Југославија у трагању за властитим путем. Култура – ослонац, прет-ходница и саставни део политике“, као и др Радмиле Радић „Односи између Српске православне цркве и Католичке цркве пред распад југословенске државе“. Др Вера Гудац пише о женама у државној власти током друге половине 20. века, док се На-таша Милићевић бави темом реторзије и репресије у Србији 1944. и 1945. године.

Прикази 257

Зборник Писати историју Југославије завршавају истраживања др Момчила Митровића о етничком чишћењу у ратовима 1991–1995 „по оралној историји“ и ра-дови из научне продукције, идеологије и политике. Ово последње обрадили су др Гордана Кривокапић-Јовић, „Како је Француска видела југословенску краљевину 1918–1929, посебно хрватско питање“, др Миле Бјелајац „Контроверзе о савременој историји Косова“ и једини „гост“, проф. др Ђорђе Станковић са катедре за историју Филозофског факултета у Београду, радом „Разградња Југославије и медијска ма-нипулација“.

Ценимо да је зборник само један од доприноса у истраживању историје Југо-славије и утицаја српског фактора на њено стварање и разбијање. О овом послед-њем написане су многобројне књиге, расправе и чланци на простору бивше СФРЈ али и у европској и светској историографији. То подразумева да су примењени раз-личити методолошки приступи, тенденције и „објашњења“, од којих су многи ути-цали на политичке односе Европе и света према земљи која је била историјски при-премљена и у пракси утемељена.

Други зборник Срби и Југославија – држава, друштво, политика, који је уредио др Момчило Исић, обухвата следеће целине: државу, друштво, привреду, политику, просвету и дијаспору, и тематски проширује едицију Зборници радова. У зборнику су објављени чланци средње и млађе генерације сарадника ИНИС-а. Од искуснијих истраживача ту су доктори наука Момчило Исић, Драган Алексић, Рад-мила Радић, Вера Гудац, Марија Обрадовић, Гордана Кривокапић-Јовић, Зоран Ја-њетовић и Софија Божић. Млађу генерацију чине магистри Владан Јовановић, Алексеј Тимофејев, Бојан Симић, Слободан Селинић, Александар Животић и Вла-димир Љ. Цветковић, као и Наташа Милићевић, Душан Бајагић и Весна Ђикановић.

Теми државе посвећени су чланци „Од Србије до Србије“ др Момчила Исића и „Подела Краљевине Југославије 1941. у светлу међународног права“ др Драгана Алексића. О црквеним реформама између два светска рата, проблему жене и поро-дице, националним мањинама у очима српске елите између два светска рата, грађа-нима Совјетског Савеза у саставу немачких окупационих снага у Србији и Југосла-вији 1943–1945. године писано је у поглављу посвећеном друштвеним питањима, док је поглавље о привреди заступљено радовима „Пољопривреда Јужне Србије у југословенским оквирима“ и „Социјални механизам приватизације у Србији 1980–2000“.

Политичке теме истражене су у прилозима „Представе и стереотипи о Срби-ји у виђењима Срба из Хрватске 1918–1929“, „Француска, Срби и хрватско питање 1918–1921“, „Говори Милана Стојадиновића на парламентарним изборима 1939. године“ и „Комунистичка стратегија према српској интелигенцији 1944–1950“. Просветна питања обрађена су у чланцима „Гимназије у Србији за време Краљевине СХС“ и „Школовање Чеха и Словака у Србији 1945–1958“.

Интересовање за дијаспору показују млађи сарадници истражујући теме „О неким аспектима у функционисању српских исељеничких школа у САД 1919–1941“, „Емиграција из Србије у Египту 1945–1956“ и „Југословенска сазнања о по-ложају српске мањине у Мађарској и Румунији 1948–1953“.

Ови зборници, као повремене публикације Института за новију историју Ср-бије, омогућавају сарадницима да прошире тематске оквире својих истраживања, дају могућност млађим истраживачима да проверавају своје теме а руководиоцима пројеката да прате континуитет рада сарадника. Стога ће Институт за новију исто-


рију Србије, уз монографије и стални часопис Токови историје, наставити да по-времено објављује и тематске зборнике радова.

У припреми за штампу су зборници Спољна политика Југославије 1950–1961. и 1968 – Четрдесет година после, којима ће током 2008. године уз остале пу-бликације ИНИС обележити 50 година рада.

(Момчило Митровић)


Ивана Пајић (прир.), Библиографски преглед докторских дисертација професора Правног факултета у Београду 1941–2005, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд 2007, (84)

Недавно је у библиотеци Библиографије Центра за публикације Правног фа-

култета у Београду објављена мала по обиму али значајна по садржини књига коју је приредила Ивана Пајић, виши библиотекар Правног факултета у Београду. Осим библиографског прегледа докторских дисертација наставника Правног факултета одбрањених у послератном периоду књига већ садржи ауторски и предметни реги-стар и два регистра наслова. Књигу је по обичају врло лепо технички опремио и штампао „Досије“. На корицама је објављена репродукција слике „Библиотекар“ Ђузепа Арчибалда (1527–1593) из 1566. године.

Најважнији део књиге представља Библиографски преглед који заузима највећи број страна (11–52) што је наставак рада Иване Пајић започетог пре више од једне де-ценије и објављеног у Аналима Правног факултета у Београду 1994, бр. 6, 173 и др. На том простору су смештени подаци о 142 докторске дисертације одбрањене од 1945. до краја 2005. године. Овај период се поклапа са послератном историјом Правног факул-тета, али одбрана докторских дисертација није почела одмах већ нешто касније (1949).

Израда овог прегледа није била нимало лака иако су, трудом службеника секре-таријата Правног факултета, реконструисани подаци уведени у Књигу промовисаних доктора која се ажурно води. Подаци у тој књизи су тачни у свим елементима које обу-хвата, укључујући најважније као што су наслов и датум одбране. Ауторка је због дру-гих података који су јој били потребни успела да од појединих наставника прибави примерке који су недостајали фонду Библиотеке Правног факултета. То јој је омогући-ло да провери многе податке, али се чини да у том погледу није била довољно опрезна па се ослонила на податке са насловних страна рукописа који нису увек тачни. У књизи су поновљене грешке из поменутог рада у Аналима Правног факултета у Београду, ко-је читаоци нису ни приметили нити скренули пажњу на њих. Изгледа да је ова књига прошла без стручне рецензије која би могла да укаже на пропусте или могуће нетачно-сти у коришћеним изворима, којих нису лишене ни енциклопедије и историје. Чини нам се да су најпоузданији подаци, бар када је реч о датуму одбране (на шта указује реч: „одбрањених“ у наслову на поткорици), у појединим бројевима Анала Правног фа-култета за сваку годину. Писац ових редова то може да тврди јер је присуствовао од-бранама многих дисертација и евидентирао их у свом дневнику, а његова сазнања се потпуно поклапају са подацима у Књизи промовисаних доктора и белешкама објавље-ним у Аналима Правног факултета у Београду.

Докторанди су на корице рукописа (умноженог за одбрану) стављали годину за-вршетка, односно предаје рада али дисертације нису увек брањене у тој години. Наве-шћемо неколико примера. Тачно је да је Драгомир Стојчевић први одбранио докторску дисертацију после рата када је већ био хонорарни наставник. Међутим, то није било 1948. већ 13. јуна 1949.1 Без обзира на поштовање према Драгомиру Стојчевићу, који је

1 Књига промовисаних доктора, ред. бр. 1, стр. 1. Тај датум је Д. Стојчевић својеручно унео

у упитник који се налази у његовом радном досијеу у архиви Правног факултета. Он је та-


каријеру почео као дневничар-асистент Библиотеке (1937) и касније као асистент (од 1938) радио у Библиотеци Правног факултета и Универзитетској библиотеци (вероват-но по препоруци свог професора Реље З. Поповића који је 14 година био библиотекар и управник Библиотеке Правног факултета, више година члан Библиотечког одбора и представник Правног факултета у Универзитетском библиотечком савету), не може му се дати почасно место у години у којој му не припада. Он јесте први одбранио доктор-ску дисертацију после рата, али 1949. године.

Недоумицу око докторске дисертације Велимира Васића (који је у првим после-ратним годинама био и секретар Правног факултета) изазива употреба термина „писме-ни докторски испит“ под којим се подразумевала одбрана писменог докторског рада.2 Нема сумње да је докторску дисертацију одбранио 8. фебруара 1951. године.3

Ружица Гузина није одбранила докторску дисертацију 1952 (већ 2. октобра 1953), ни Смиља Аврамов 1955 (већ 12. јануара 1956)4 као ни Михаило Ступар.5 Тачно је да је Божидар Јовановић одбранио докторску дисертацију 31. децембра 1956,6 али је наслов његове дисертације: „Резерве уз међународне уговоре“. Није тачно ни да су 1956. дисертације одбранили Ана Јурин (одбранила 6. октобра 1957) и Милан Марковић (како стоји на рукопису) већ 24. октобра 1958.

Нетачног означавања године одбране докторске дисертације има и касније. На пример, није тачно да је Момчило Курдулија одбранио дисертацију 1964 (већ 20. фебруара 1965), ни Мирослав Петровић 1964 (већ 14. јануара 1965), ни Миодраг Орлић 1974 (већ 1. марта 1975). Светислав Табороши није одбранио дисертацију

кође руком забележио на корицама рукописа. Није јасно зашто је у картону Библиотеке Правног факултета означена 1948. година. Вид. и Р. Г., Докторски испити на Правном фа-култету у Београду, Анали Правног факултета у Београду, 1955, бр. 1, 122.

2 У уверењу које је Велимиру Васићу издао декан Правног факултета (Миодраг Аћимовић), 4. децембра 1946, каже се: „Одлуком Комисије за признавање, односно непризнавање ди-плома, испита и семестара под окупацијом бр. 582 од 26. јула 1946. године признат је Ва-сић Велимиру писмени део докторског испита (одбрана тезе) који је полагао 10. априла 1942. год.“ Према неким подацима у комисију за преглед и оцену (а вероватно и одбрану) рада одређени су професори Ђорђе Тасић и Милан Жујовић. Сам В. Васић наводи у прија-ви на конкурс за асистента, од 29. јануара 1946, да прилаже један примерак тезе „Печал-барство источне Србије“. У уверењу декана Правног факултета се наводи да је В. Васић „положио на Правном факултету Универзитета у Београду оба дела докторског испита из Јавноправне групе наука и то: 1) Усмени део докторског испита положио је на дан 30. јану-ара 1940. године, и 2) Тезу „Печалбарство Источне Србије“ одбранио је на дан 10. априла 1942. године“. Имајући то у виду није јасно зашто је одбрањену тезу морао поново да бра-ни 8. фебруара 1951. У Књизи промовисаних доктора, под ред. бр. 3, стр. 1, уписан је само датум 8– II–1951. и наслов. Других података нема. У књизи Иване Пајић докторска дисер-тација Велимира Васића наводи се у Регистру наслова дисертација умножених за одбрану које се не налазе у фонду Библиотеке Правног факултета (стр. 78). Док се не реши ова за-гонетка остаће то „занимљив случај“, како је приметила И. Пајић (стр. 8).

3 У Аналима Правног факултета у Београду, 1994, бр. 6, 713, из необјашњивих разлога дисертација В. Васића уписана је у 1950. години.

4 Писац ових редова је присуствовао овој одбрани која је одржана у семинару бр. 425. 5 Писац ових редова је присуствовао овој одбрани која је одржана 22. марта 1956. у ам-

фитеатру II. 6 Писац ових редова је присуствовао овој одбрани која је одржана у амфитеатру II. Ме-

ђу присутнима је био књижевник Бранко Ћопић.

Прикази 261

1979 (већ 6. фебруара 1980), ни Мирко Васиљевић 1979 ( већ 19. марта 1980). Бори-воје Шундерић није одбранио дисертацију 1981 (већ 9. маја 1982), ни Ђорђе Лазин 1983 (већ 1. марта 1984). Исто важи за Душана Китића који није одбранио дисерта-цију 1986. већ 15. априла 1987. и за Мирјану Стефановски која није одбранила док-торску дисертацију 1989. већ 14. јуна 1990. године. У случају Рајка Јелића је напра-вљена обрнута грешка. Приписано му је да је дисертацију одбранио 1993. а то је учинио раније – 2. новембра 1992. године. Нечијом непажњом је промовисан много касније, када је већ био доцент.

Недоумицу може да изазове датум одбране 10 докторских дисертација које су у Књигу промовисаних доктора уведене под 31. децембром 1965. Међу њима су и дисертације неких каснијих наставника Правног факултета. Тај датум је сумњив јер су се, по тадашњим прописима, до тог дана могле бранити докторске дисерта-ције без претходне магистратуре. Како консултанти (ментори) и чланови комисија физички нису могли да прочитају све дисертације до тог датума у Политици од 31. децембра 1965. објављено је обавештење да ће дбране докторских дисертација бити одржане тога дана „по распореду на огласној табли Правног факултета“ којег нигде није било. Одбране до тада позитивно оцењених дисертација настављене су и после 1. јануара 1966, али су све заведене као да су одржане 31. децембра 1965. Стварно стање знају само кандидати, чланови комисија и понеки залутали пролазник.7

Извесних грешака има и у насловима докторских дисертација. Тачан наслов докторске дисертације Драгаша Денквића је: „Вршење државне службе и одговорност за штету проузроковану грађанима“ а не „правне службе“.8 Можда је далеко већа гре-шка изостављање докторских дисертација пет асистената који су касније постали на-ставници. То су пре свега докторске дисертације Димитрија Папазоглуа и Иве Пухана.

Димитрије Папазоглу је био асистент за кривично право на Правном факул-тету у Београду од 1. јула 1949. до 1. априла 1952. Докторску дисертацију је одбра-нио 21. јануара 1952.9 Иво Пухан је био асистент за римско право и у том својству је објавио уџбеник из латинског језика.10 Од млађих наставника су изостављене докторске дисертације Драгољуба Стојановића (одбрањена 24. новембра 1961),11 Вере Чучковић (одбрањена 29. децембра 1965)12 и Милована Митровића (одбрање-на 15. јуна 1979), сада редовног професора Правног факултета у Београду.

Оправдање за изостављање докторских дисертација може да буде делимично у томе што је у Књизи промовисаних доктора занимање (звање) навођено тек од краја

7 Дана 7. јануара 1966. одбрањена је докторска дисертација која је у Књизи промовиса-

них доктора заведена под датумом 31. децембар 1965. 8 Грешка поновљена из Анала Правног факултета у Београду, 1994, бр. 6, 715. 9 Р. Г., н. д., 122. Вид. и М. Радовановић, Др Димитрије Папазоглу, Анали Правног фа-

култета у Београду, 1956, бр. 3, 373–374. 10 И. Пухан, Курс латинског језика, Београд 1948. У загради стоји напомена да је курс „одр-

жан на Правном факултету у зимском семестру шк. год. 1947/48.” Писац ових редова га је поменуо у тексту Наш Драгаш Денковић, Анали Правног факултета у Београду, 2004, бр. 1–2, 266, бел. 1. Обојицу помиње и Р. Г. „... већи број је изабран за доценте на овом факул-тету или на Правном факултету у Скопљу (Пухан и Папазоглу).” Р. Г., н. д., 122.

11 Драгољуб Стојановић је био професор Правног факултета у Београду 1998–2001. 12 Вера Чучковић је била професор Правног факултета у Београду 1993–2001. Изоста-

вљена у Аналима Правног факултета у Београду, 1994, бр. 6.


1954. до маја 1972, али не уредно па је разумљиво што млађи истраживачи не знају за знатно старије наставнике. Осим тога неки наставници нису били на Правном факулте-ту у време када су бранили докторске дисертације већ су дошли касније (нпр. Вера Чучковић), чак и после 1994. године (Драгољуб Стојановић и Милован Митровић) али их је требало унети у ову књигу. Невоља је у томе што још не постоји потпун списак бивших наставника и сарадника Правног факултета. Без обзира на то несумњиво је да је од 1945, односно 1949. године на Правном факултету докторирало 147 углавном на-ставника, односно асистената (Драгослав Аврамовић, Живорад Мајсторовић). Стога овај преглед докторских дисертација професора Правног факултета показује како ње-гов развој као целине тако и наставника понаособ. Ивана Пајић је добро приметила „да је било година када је докторирало само један до два професора а некад и десет“ (стр. 9). Ми бисмо томе додали: и 14 (1965. из наведеног разлога међу 90 кандидата који су одбранили докторску дисертацију те године). Ако је оцена да је то било „повезано са динамиком подмлађивања наставног кадра“ тачна, не мање је истина да је „осека“ на-стала после 1965. године последица измењених прописа тако да се следеће докторске дисертације асистената Правног факултета јављају тек пет година касније са првим ма-гистрима правних наука.13

Имајући у виду сврху Прегледа нормално би било да буде у потпуности хроно-лошки (8). Међутим, од хронологије се одступа у оквиру сваке године. Абецедни редо-след доктора непотребно разбија хронологију у Књизи промовисаних доктора. Ако је абецедни редослед неопходан у библиотечким каталозима, он је у најмању руку штетан у ауторским и сличним библиографијама које имају другу сврху и треба да одражавају развој мисли. Ово утолико пре ако упоредо постоји користан ауторски регистар (53–59) који је довољан за лако налажење сваке докторске дисертације.

Пажњу ће привући и предметни регистар (60–69) без кога се стручне књиге данас скоро не могу замислити. Израда оваквих регистара захтева доста труда и понирања у суштину свакога рада, поготово када је реч о скоро 150 књига. Такав посао тражи сарад-њу већег броја стручњака. Сами наслови често нису довољни, јер се тако (у скраћеном облику) понавља цео преглед само другим редом. Ауторка се некако с тим изборила по-гађајући кључне речи, али се чини да је, идући за насловима, отишла предалеко. Тако, на пример, у регистру има појмова: међународно јавно право (једна дисертација) и међуна-родно право (пет дисертација) иако у ту област спадају људска права, заштита мањина, резерве (којима је место у међународним уговорима) и др. То важи и за друге области правних и других друштвених наука из којих су брањене докторске дисертације.

Било би, међутим, превише тражити од појединца савршенство, нарочито у посло-вима које обављају читави институти. Напротив, треба их похвалити и подржати у писању оваквих књига које ће бити незаобилазне будућим истраживачима наше научне баштине.

(Момир Милојевић)

13 После 31. децембра 1965. прва докторска дисертација је одбрањена је 10. јуна 1966.

До 21. маја 1970. дисертације је одбранило више доктораната ван Правног факултета.