Simo Matavulj - Bakonja fra Brne Bakonja fra Brne tipična je slika naroda i ljudi sa Primorja. Radnja romana odigrava se u selu Zvrljevu, u dalmatinskom zaleđu, i prati život Bakonje Jerkovića, jednog od najmlađijih u širokoj porodici Jerkovića. Ta porodica broji puno članova šire i uže rodbine, a pisac intenzivno prati odnos dečaka Bakonje i njegovog strica, inače fratra (ckrvenog velikodostojnika u katoličkoj crkvi) koga svi zovu fra - Brne. Fra - Brne odlučuje da, do tada nestašnog dečačića Bakonju povede sa sobom u samostan da ga vaspitava, obrazuje i uči. Uz dosta prepirke sa dečakovim ocem, (fratrovim rođenim bratom Kušmeljom) i drugom svojom braćom, fratar dobija dozvolu da ga vodi sa sobom da, kad on umre, Bakonja postane njegov naslednik. Tako počinje niz avantura koji, između ostalog, govore i o odnosu Bakonje prema drugim dijacima (đacima u crkvi), njegovom životu u manastiru itd. Roman prati njegov život sve dok, nakon sedam godina provedenih u manastiru, on sam ne postane gvardijan (upravnik samostana) i dok ne stekne ugled o kakvom je maštao kad je došao u samostan. Roman je pisan lakim, duhovitim i narodnim jezikom. Matavulj se pobrinuo da slike iz stvarnog života što verodostojnije prikaže i opiše. Opisivao je ljude, njihov karakter, naročito fratre iz samostana i prikazivao ih i kao žrtve nasilje ali i žrtve sopstvene gluposti. Nastojao je da priče i događaje iz manastira poveže sa drugim seljacima i njihovim životnim pričama. Opisao je i prezriv odnos fratara prema rkaćima (pogrdan naziv za stanovnike pravoslavne vere), ali je i dočarao sliku opustošenog i opljačkanog samostana. Nastojao je da kraj iz koga je potekao što vedrijim i humanijim jezikom približi čitaocima. Ismejao je loše ljudske osobine poput cepidlačenja, pomodarstva i tvrdičluka koje su na svoj način tipične za primorske ljude. Uz to, pokazao je i teškoće manastirskog života, izolovanog od ostatka sveta, koji se prevazilazi prijatnim i duhovitim razgovorom. Nije izostavio istorijski kontekst u kome se priča odvija (katoličko i pravoslavno stanovništvo, složno u odbrani vlastitih teritorija od Turaka, razdvojeno po pitanju karakteristika i poimanja Hrista). Čitajući "Bakonju" čitalac stiče tešku, ali na svoj način zanimljivu sliku o selima u Dalmaciji i primorskim ljudima, njihovim mentalitom i svim drugim psihoetnološkim odlikama. Opisao je hrabrost i junaštvo "dalmatinskog, kršnog" čoveka, i obrazovnost ali i sitničavost franjevaca u samostanu. Svoja sećanja dok je bio đak u manastiru preneo je papir. Pokazao je razliku između Primoraca i drugih naroda našeg podneblja, pre svega i po njihovim imenima i prezimenima (Kušmelj, Osinjača, Krkote, Duvalo itd). Opisao je i patrijarhalni život, osnovnu odliku svake porodice 19. pa i početka 20. veka na ovim prostorima. Slično kao i Branko Ćopić, koji svoje detinjstvo nije mogao da zamisli bez strica Nidže, tako i Bakonja odrasta uz strica, koji kasnije umire i od nerazumevanja ostatka sveta ali i od teškim bolovima u nogama. Matavulj je pokazao da se učenjem i obrazovanjem postiže najviše u životu, jer je kasnije Bakonja postao ugledan, pametan, lep i mlad franjevac u planinskom kraju. Po ovom romanu, godine 1951. snimljen je i istoimeni film, u režiji Fedora Handžekovića. U romanu Bakonja fra Brne Matavulj je postigao punu meru svoga humorističnog talenta, kada je svet i ljude gledao vedrim očima i punim srcem. Životna filozofija koja se u njemu ogleda vrlo je jednostavna: svaka medalja ima svoje dve strane, svetlu i tamnu, i pri pažljivom gledanju vidi se da ni ova tamna strana nije baš sasvim mračna, kao što ni ona svetla nije baš sasvim blistava. U pogledu tematike ne treba smetnuti s uma da je ovaj roman stekao simpatije na celom jugoslovenskom prostoru ne samo zbog svoje vedrine i optimizma nego i zbog svežine ikavskog (bunjevačkog) govora ličnosti u njemu. U romanu Bakonja fra Brne Matavulj je postigao punu meru svoga humorističnog talenta, kada je svet i ljude gledao vedrim očima i punim srcem. Životna filozofija koja se u njemu ogleda vrlo je jednostavna: svaka medalja ima svoje dve strane, svetlu i tamnu, i pri pažljivom gledanju vidi se da ni ova tamna strana nije baš sasvim mračna, kao što ni ona svetla nije baš sasvim blistava. U pogledu tematike ne treba smetnuti s uma da je ovaj roman stekao simpatije na celom jugoslovenskom

prostoru ne samo zbog svoje vedrine i optimizma nego i zbog svežine ikavskog (bunjevačkog) govora ličnosti u njemu. U romanu Bakonja fra Brne Matavulj je postigao punu meru svoga humorističnog talenta, kada je svet i ljude gledao vedrim očima i punim srcem. Životna filozofija koja se u njemu ogleda vrlo je jednostavna: svaka medalja ima svoje dve strane, svetlu i tamnu, i pri pažljivom gledanju vidi se da ni ova tamna strana nije baš sasvim mračna, kao što ni ona svetla nije baš sasvim blistava. U pogledu tematike ne treba smetnuti s uma da je ovaj roman stekao simpatije na celom jugoslovenskom prostoru ne samo zbog svoje vedrine i optimizma nego i zbog svežine ikavskog (bunjevačkog) govora ličnosti u njemu. U romanu Bakonja fra Brne Matavulj je postigao punu meru svoga humorističnog talenta, kada je svet i ljude gledao vedrim očima i punim srcem. Životna filozofija koja se u njemu ogleda vrlo je jednostavna: svaka medalja ima svoje dve strane, svetlu i tamnu, i pri pažljivom gledanju vidi se da ni ova tamna strana nije baš sasvim mračna, kao što ni ona svetla nije baš sasvim blistava. U pogledu tematike ne treba smetnuti s uma da je ovaj roman stekao simpatije na celom jugoslovenskom prostoru ne samo zbog svoje vedrine i optimizma nego i zbog svežine ikavskog (bunjevačkog) govora ličnosti u njemu. U romanu Bakonja fra Brne Matavulj je postigao punu meru svoga humorističnog talenta, kada je svet i ljude gledao vedrim očima i punim srcem. Životna filozofija koja se u njemu ogleda vrlo je jednostavna: svaka medalja ima svoje dve strane, svetlu i tamnu, i pri pažljivom gledanju vidi se da ni ova tamna strana nije baš sasvim mračna, kao što ni ona svetla nije baš sasvim blistava. U pogledu tematike ne treba smetnuti s uma da je ovaj roman stekao simpatije na celom jugoslovenskom prostoru ne samo zbog svoje vedrine i optimizma nego i zbog svežine ikavskog (bunjevačkog) govora ličnosti u njemu. U romanu Bakonja fra Brne Matavulj je postigao punu meru svoga humorističnog talenta, kada je svet i ljude gledao vedrim očima i punim srcem. Životna filozofija koja se u njemu ogleda vrlo je jednostavna: svaka medalja ima svoje dve strane, svetlu i tamnu, i pri pažljivom gledanju vidi se da ni ova tamna strana nije baš sasvim mračna, kao što ni ona svetla nije baš sasvim blistava. U pogledu tematike ne treba smetnuti s uma da je ovaj roman stekao simpatije na celom jugoslovenskom prostoru ne samo zbog svoje vedrine i optimizma nego i zbog svežine ikavskog (bunjevačkog) govora ličnosti u njemu.________________________________ 

Simo Matavulj (1852 - 1908) pripovedač, romansijer, dramski pisac i

prevodilac, rođen je u Šibeniku. Učio je gimnaziju, četiri godine proveo u manastiru Krupi, završio učiteljsku školu u Zadru. Učiteljevanje u selu Islam dovešće ga u vezu sa kontom Ilnjom Jankovnćem, potomkom Sgojana Jankovića, uz čiju će pomoć naučiti francuski jezik. Petnaest godina će živeti u Crnoj Gori kao nastavnik francuskog jezika, a 1889. godine, prelazi u Beograd i tu ostaje do kraja života. Iako nije imao visoko školsko obrazovanje, Matavulj je jedan od najobrazovanijih naših pisaca toga doba: stalno je učio, čitao, putovao. Znao je italijanski, francuski, ruski i engleski jezik. Bio je u Rimu, Parizu, Nici, Pešti, Beču, Minhenu, Atini, Carigradu, Alžiru, na Krfu i Severnom moru. Književno obrazovanje sticao je na delima italijanske i francuske književnosti, koje je čitao u originalu. Prevodio je Mopasana, Zolu, Molijera i Dikensa. Prevođen je na ruski, češki, nemački, italijanski, francuski, engleski, švedski. Matavulj je bio plodan pisac. Objavio je dva romana: Bakonja fra - Brne (1892) i Uskok (1892). Dvema dramama (Zavjet i Na slavi) nije ostvario značajai književni uspeh. Matavulj je vrstan pripovedač. Objavio je veliki broj knjiga pripovedaka: Iz Crne Gore i Primorja (1888 - 89), Iz primorskog života, Sa Jadrana, Iz raznijeh krajeva, Primorska obličja, S mora i s planine, Beogradske priče i poslednja zbirka Nemirne dume (1908). Pored Sremca, Matavulj je još jedan srpski realista koji je

prevazišao uski regionalizam - tematsku vezanost za rodni kraj. U njegovoj prozi je prikazan život u Dalmaciji, Crnoj Gori i Srbiji, ali sa nejednakim uspehom. Od stotinak pripovedaka dvadesetak ima antologijsku vrednost a isto toliko pripovedaka je vrlo slabo. Najbolje, najizvornije i umetnički najdoteranije su mu pripovetke sa temama iz primorskog života - taj život se duboko utisnuo u dušu, svest i pamćenje piščevo samim rođenjem i sazrevanjem u tom podneblju, ali i pričama koje je u detinjstvu slušao. Zanimljivo je da je svoje najbolje pripovetke iz primorskog života napisao u Beogradu, u poslednjim godinama života, posle velike vremenske distance, kada se iskustvo sleglo, emocije smirile, sećanje postapo izvor građe. Pripovetke iz crnogorskog života pune su romantike i etnografskih činjenica. Ni beogradske priče nisu uspelije jer Matavulj nije dobro poznavao beogradsko društvo. Naturalizam je osnovna karakteristika ovih pripovedaka. U najbolja pripovedačka ostvarenja Sime Matavulja ubrajaju se Bodulica, Pošljednji vitezovi, Novi svijet u starom Rozopeku, Našljedstvo, Oškopac i Bila, Povareta, Pilipenda. Dve poslednje pripovetke označavaju vrhunac Matavuljevog pripovedačkog majstorstva. Vrlo je širok i bogat svet Matavuljeve proze. Tu su se našli Dalmacija, Crna Gora i Srbija; prošlost i sadašnjost ovih podneblja. Zahvaćeni su svi društveni slojevi, mnoga zanimanja, selo i grad, svetovni i manastirski život - vlastela, činovnici, fratri, popovi, trgovci, radnici, seljaci, pomorci, sluge, hajduci, nosači, advokati, bludnice. U ovoj prozi lojavljuje se oko hiljadu likova. Kao pisac, Matavulj voli da opisuje zanatlije, ribare, sitne trgovce, prosjake - svet sasvim jednostavan, ali kao građanin, voleo je društvo gospode i bogatih. Njegov život je išao uzlaznom putanjom: stekao je ugled vrsnoga pisca, postao je član Srpske akademije nauka, živeo je udobno i bogato, obišao je svet. Kao stvaralac, bio je disciplinovan i odgovoran: godinama je redigovao svoje tekstove nastojeći da ostvari savršenstvo forme, sadržine i stila.