pravo · be.7 ovo važno pitanje potvrđuje se činjenicom da ambalaža „svojom funkcijom daje...

PRAVOteorija i praksa

Godina XXXV Novi Sad, jul - septembar 2018. Broj 7–9

IZDAVAČ:PRAVNI FAKULTET ZA PRIVREDU I PRAVOSUĐE

UNIVERZITET PRIVREDNA AKADEMIJAGeri Karolja 1, 21000 Novi Sad

Tel.: 021/400-484, lokal 109; 021/400-499

SUIZDAVAČ:„PRAVO” DOO

Novi Sad, Geri Karolja 121000 Novi Sad

Glavni urednik:Profesor emeritus Aleksandar Radovanov

Pomoćnik glavnog urednika:Prof. dr Jelena Matijašević Obradović

Odgovorni urednik:Snežana Lakićević

Sekretar redakcije:Doc. dr Nenad Stefanović

Lektor i korektor: Mara Despotov

Lektor i korektor za engleski jezik:Jelena Dunđerski

Tehnička realizacija i štampa:Alfa-graf NS, Novi Sad

Izdavanje ovog broja časopisa „Pravo-teorija i praksa“ sufinansirala je Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada, na osnovu prijave na konkursu

za: Sufinansiranje projekata u kulturi koji su od posebnog značaja za razvoj kulturnog i umetničkog stvaralaštva Grada Novog Sada

L AWtheory and practice

Year XXXV Novi Sad, July - September 2018 No. 7-9

Uređivački odbor:Simeon Gelevski, profesor emeritus, Pravni fakultet, Skoplje

Nikola Mojović, redovni profesor Pravni fakultet Univerzitet Banja LukaMiroslav Vitez, redovni profesor, Ekonomski fakultet, SuboticaDušanka Đurđev, redovni profesor, Pravni fakultet, Novi Sad

Slavko Bogdanović, redovni profesor, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad

Milorad Bejatović, redovni profesor, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad

Dragoslav Neškov, vanredni profesor, Fakultet za evropske pravno-političke studije, Novi SadZdravko Petrović, doktor pravnih nauka, advokat, Beograd

Milan Palević, vanredni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet u Kragujevcu.

Izdavački savet:Slobodan Perović, akademik, Pravni fakultet, Univerzitet BeogradMiloš Trifković, akademik, Pravni fakultet, Univerzitet Travnik

Miodrag Orlić, redovni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet Beograd Kurt Schmoller, redovni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet SalzburgLynn Wardle, redovni profesor, Brigham Young University, Juta,USA

Christa Jessel Holst, naučni savetnik, Max Plank Institute, Hamburg, NemačkaAndrew Pote, advokat, London – Oxford

Ludvik Toplak, redovni profesor, Alma Mater Europea, Evropsko Središče, MariborArsen Janevski, redovni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet Justinijan Prvi, Skoplje

Gordana Stanković, redovni profesor, Pravni fakultet, Univerzitet NišSlavoljub Carić, vanredni profesor, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe,

Univerzitet Privredna akademija Novi Sad

CIP – Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад34 PRAVO : teorija i praksa = Law : theory and practice / glavni urednik profesor emeritus Aleksandar Radovanov; odgovorni urednik Snežana Lakićević. – God. 1, br. 1 (1984)– . – Novi Sad : Univerzitet Privredna akademija, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe : „Pravo” doo, 1984–. – 24 cmTromesečno. – Sažeci na eng. jeziku.ISSN 0352-3713COBISS.SR-ID 5442050

PRAVO – teorija i praksaGodina XXXV Novi Sad, jul - septembar 2018. Broj 7–9

S A D R Ž A J

AKTUELNA TEMA

Jelena Matijašević Obradović, Goran Milojević Upravljanje otpadom – aktuelni strategijski pristup i analiza rada ovlašćenih operatera u domenu recikliranja ambalažnog otpada ...................1

POGLEDI I MIŠLJENJA

Svetlana Marković, Stefan Ditrih Pravna zaštita voda u Republici Srbiji ..........................................................15

Saša Kovačević Javno preduzeće opšti interes – način upravljanja i moguće zloupotrebe ....29

Kristina Repanović Da li sudije stvaraju pravo ili ga samo primenjuju? .....................................41

Boban Džunić Preventivne aktivnosti u cilju sprečavanja i suzbijanja kriminaliteta sa osvrtom na strategijski okvir Republike Srbije ............................................54

STUDENTSKI RADOVI

Milan Cvejanov Zloupotreba platnih kartica kao pojavni oblik kompjuterskog kriminala .....70

C O N T E N T S

CURRENT TOPICS

Jelena Matijaševic Obradovic, Goran Milojevic Waste management – the actual strategic approach and analysis of the work of authorized operators in the domain of recycling of packaging waste ...............................................................................................................1

VIEWS AND OPINIONS

Svetlana Markovic, Stefan Ditrih A legal protection of waters in Republic of Serbia .......................................15

Sasa Kovacevic The differences in the way of management of business companies in Republic of Serbia and the European Union and the possibilities of its abuse .............................................................................................................29

Kristina Repanovic Do the judges creat a law or only apply it? ...................................................41

Boban Dzunic Preventive activities aimed at preventing and combating crime with the reference to the strategic framework of Republic of Serbia .........................54

STUDENTS' PAPERS

Milan Cvejanov The abuse of credit cards as a form of computer crime ................................70

LAW – theory and practiceYear XXXV Novi Sad, July - September 2018 No. 7-9

1

aktuelna tema

Jelena Matijašević Obradović*

Goran Milojević**

UPRAVLJANJE OTPADOM – AKTUELNI STRATEGIJSKI PRISTUP I ANALIZA RADA

OVLAŠĆENIH OPERATERA U DOMENU RECIKLIRANJA AMBALAŽNOG OTPADA

REZIME: Pravilno upravljanje otpadom postalo je imperativ savreme-nog društva. Postupanje sa otpadom, bez obzira na njegovu vrstu, mora biti usklađeno sa načelima zaštite životne sredine. Svakako da adekvatno upravljanje ambalažnim otpadom i njegovo smanjenje kroz ponovnu upo-trebu ili reciklažu doprinosi očuvanju i zaštiti životne sredine, ali i balansu sa ekonomskim razvojem društva. Pored neophodnih teorijskih pojašnje-nja i analize pojedinih zakonskih rešenja, rad se bavi analizom aktuelnog strategijskog pristupa u domenu upravljanja otpadom, kao i analizom rada ovlašćenih operatera i faktičkog stanja po tom pitanju u Republici Srbiji u domenu recikliranja ambalažnog otpada.

Ključne reči: ambalažni otpad, recikliranje, Strategije upravljanja otpa-dom za period 2010-2019, Republika Srbija, operateri upravljanja amba-lažnim otpadom

* Dr, vanredni profesor, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe u Novom Sadu, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu, e-mail: [email protected]** Doktorand, asistent na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe u Novom Sadu, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu, e-mail: [email protected]

UDK: 628.4

2

PRAVO – teorija i praksa Broj 7–9 / 2018

Uvod

Problem odlaganja i tretmana otpada postoji još od srednjeg veka. U XX veku taj problem je konačno definisan, te su pokrenute brojne inicijative u cilju upoznavanja sa konkretnom problematikom i rešavanja novouočenih, konkretnih problema.

U prvim etapama reagovanja na neadekvatno postupanje sa otpadom, a naročito sa opasnim otpadom, u okviru oblasti zaštite životne sredine, poseb-no izdvojen problem odnosio se na generisanje, neadekvatno usmeravanje i finalno odlaganje otpada, čime je došlo do značajnog narušavanja prirodne ravnoteže i ugrožavanja zdravlja ljudi i drugih živih organizama.1 Pri tome životna sredina se može odrediti kao sinteza prirodnih i veštačko stvorenih odnosa koji u sklopu biosfere (ekosfere) omogućavaju opstanak postojećih živih organizama.2 Danas se, dakle, sa otpadom postupa po načelima zaštite životne sredine,3 što objedinjuje skupljanje otpada, njegovo skladištenje na za to predviđenim mestima, obrađivanje otpada radi korišćenja u materijalne i energetske svrhe radi smanjivanja količine otpada i delimičnog ili potpunog uklanjanja njegovih štetnih i/ili opasnih svojstava te konačno odlaganja pre-ostalog otpada.4

Koncept adekvatnog upravljanja otpadom uopšte, pa i ambalažnim otpa-dom, kao posebnom kategorijom otpada, neraskidivo je povezan sa koncep-tom čistije proizvodnje, koji se, kao sastavni element savremenog poimanja održivog razvoja, kontinuirano razvija u današnjem društvu. Naime, prema mišljenju pojedinih autora, koncept čistije proizvodnje se „zasniva na novim metodama koje treba da su čistije, koje koriste mnogo manje energije i ne

1 Panić, M., Jojić-Glavonjić, T., (2009). Organizacija sistema upravljanja opasnim otpadom u Republici Srbiji i odabranim evropskim dpžavama, Zbornik radova Geografskog fakulteta Univerziteta u Beogradu 57, str. 244. 2 Čok, V., (1990). Međunarodno-pravna zaštita životne sredine, Bezbednost i društvena samozaštita (4), str. 16. Vučković, B., (2014). Zaštita životne sredine – krivičnopravni aspekt, Pravo – teorija i praksa 31 (7-9), str. 60. 3 Pravna teorija i zakonodavna praksa ustanovile su određena načela zaštite životne sredine koja su prihvaćena kao opšta pravila u zaštiti životne sredine kao što su načelo integralnosti, načelo prevencije i predostrožnosti, načelo očuvanja prirodnih vrednosti, načelo održivog razvoja, načelo odgovornosti zagađivača, načelo „zagađivač plaća“, načelo „korisnik plaća“, načelo supsidijarne odgovornosti, načelo primene podsticajnih mera, načelo javnosti, načelo pristupa pravosuđu, načelo zabrane nanošenja štete životnoj sredini, načelo hijerarhije upravljanja otpadom. Izvor: Jovanović, M., (2016). Zaštita životne sredine u prehrambenoj industriji sa posebnim osvrtom na zaštitu voda, Pravo – teorija i praksa 33 (4-6), str. 34. 4 Lambaša Belak, Ž., Radić, T., (2006). Gospodarenje ambalažnim otpadom, u Ivo Čala (urednik) Održavanje 2006, Rovinj, Hrvatsko društvo održavatelja, str. 241.

3

UPRAVLJANJE OTPADOM – AKTUELNI STRATEGIJSKI PRISTUP I ANALIZA RADA OVLAŠĆENIH...

proizvode štetne nus-proizvode“.5 Dakle, čistija proizvodnja je preventivni pristup.

Autori dalje navode da je „glavni cilj čistije proizvodnje da se fokusira na prevenciju ili smanjenje nastanka otpada i neefikasne upotrebe energije i resursa, a ceo koncept se može postaviti kao: smanjenje količine proizvedenog otpada, ili izbegavanje proizvodnje istog; efikasnija upotreba energije i resursa; proizvodnja ekološki prihvatljivih proizvoda i pružanja usluga; postizanje manje količine pro-izvedenog otpada, nižih cena i većeg profita“.6 Međutim, jasno je da sa porastom potrošnje raste i količina ambalažnog otpada. Ono što je poslednjih decenija ve-liki izazov za savremeno društvo, jeste kako uklopiti i izbalansirati ekonomske i ekološke interese, i pronaći najprihvatljiviji način za rešenje problema pravilnog upravljanja, između ostalih vrsta, i ambalažnim otpadom. Reciklaža ambalažnog otpada predstavlja jedan od načina za rešavanje problema otpada nakon upotre-be.7 Ovo važno pitanje potvrđuje se činjenicom da ambalaža „svojom funkcijom daje odgovarajuća obeležja svakom proizvodu. Međutim, ambalaža gubi svoju svrhu i prestaje biti potrebna često i pre nego se potroši proizvod“.8

Kako Stipanelov Vrandečić navodi, najvažnije funkcije ambalaže su sva-kako: zaštitna funkcija (čuva kvalitet proizvoda), skladišno-transportna funkci-ja (osigurava lakšu manipulaciju proizvodom prilikom skladištenja i u transpor-tu), prodajna funkcija (izgled i dizajnersko rešenje ambalaže često su veoma značajni pri odabiru proizvoda od strane kupca), upotrebna funkcija (ambalaža treba da omogući što lakšu upotrebu proizvoda), ekološka funkcija (osigurava da se ambalaža nakon upotrebe proizvoda tretira na način koji će biti najprihvat-ljiviji za životnu sredinu), informativna funkcija (pruža potrošaču odgovarajuće informacije).9

Svakako, sa povećanjem ekonomske dobiti, ekološke svesti i razvojem novih tehnologija došlo se do značajnog povećanja stope iskorišćenja i reci-klaže ambalažnog otpada.10

Rečju, pravilno upravljanje (ambalažnim) otpadom i njegovo smanjenje kroz ponovnu upotrebu ili reciklažu doprinosi očuvanju i zaštiti životne sre-dine, uštedi prirodnih resursa i ekonomskom razvoju što predstavlja osnovu

5 Trumić, Ž. M., Trumić, S. M., (2011). Uloga pripreme u reciklaži otpada i održivom razvoju Srbije, str. 4, (2018, novembar 30). Preuzeto sa: http://www.fmz.edu.rs/pages/05_arhiva/download/2011/trumic_trumic.pdf 6 Ibid. 7 Trumić, Ž. M., Trumić, S. M., Bogdanović, G., (2012). Postupci reciklaže plastičnog otpada sa posebnim osvrtom na mehanički tretman, Reciklaža i održivi razvoj 5 (1), str. 51. 8 Grum, Đ., (2013). Gospodarenje ambalažnim otpadom i zaštita okoliša, Sigurnost 55 (1), str. 57. 9 V. više: Stipanelov Vrandečić, N., (2010). Ambalaža, Split, Kemijsko-tehnološki fakultet.10 Trumić, Ž. M., Trumić, S. M., Bogdanović, G., op. cit., str. 51.

4


održivog razvoja.11 Kako se u stavovima Fonda za zaštitu životne sredine Bosne i Hercegovine navodi, „upravljanje (ambalažnim) otpadom jedno je od prioritetnih pitanja u vezi sa životnom sredinom na raznim institucionalnim nivoima, a pred-stavlja niz mera kojim se postiže: 1.) smanjenje količine ambalažnog otpada, štet-nih materijala sadržanih u ambalaži i ambalažnom otpadu; 2.) smanjenje štetnosti za životnu sredinu odvojenim sakupljanjem i obrađivanjem ambalažnog otpada. Prevencija stvaranja otpada verovatno je najvažnija karika u pravilnom uprav-ljanju otpadom, a razvijanjem svesti potrošača i promenama potrošačkih navika možemo smanjiti količinu nastalog ambalažnog i drugog otpada“.12

Shodno članu 5 (tač. 8) Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu,13 određen je pojam upravljanja ambalažnim otpadom, koji označava planiranje i organizovanje aktivnosti vezanih za sakupljanje, transport, skladištenje, tretman i odlaganje amba-lažnog otpada, uključujući nadzor nad tim aktivnostima i brigu o postrojenjima za upravljanje otpadom posle zatvaranja. Prema Biočanin i Amidžić, „upravljanje otpa-dom zavisi od od više faktora, a pre svega od njegovih osobina i na osnovu toga može se predvideti rešenje minimiziranja, sakupljanja, reciklaže, transporta i odlaganja.”14

Upravljanje otpadom se, u skladu sa odredbama člana 6 Zakona o uprav-ljanju otpadom, zasniva na sledećim načelima: 1) načelu izbora najoptimalnije opcije za životnu sredinu, 2) načelu blizine i regionalnog pristupa upravljanju otpadom, 3) načelu hijerarhije upravljanja otpadom, 4) načelu odgovornosti i 5) načelu „zagađivač plaća“.

Otpadom se smatra „svaka materija ili predmet sadržan u listi kategorija otpada (Q lista) koji vlasnik odbacuje, namerava ili mora da odbaci, u skladu sa zakonom”, dok se pod ambalažnim otpadom smatra „svaka ambalaža ili ambalažni materijal koji ne može da se iskoristi u prvobitne svrhe, izuzev ostataka nastalih u procesu proizvodnje.”15

U nastavku rada, biće bliže predstavljene odredbe aktuelne Strategije upravljanja otpadom za period 2010-2019. godine, a potom će se pristupiti analizi rada ovlašćenih operatera u domenu recikliranja ambalažnog otpada.

11 Jovanović, S., Džunuzović, J.V., (2011). Održivi razvoj i polimerni materijali, Reciklaža i održivi razvoj 4 (1), str. 1.12 Fond za zaštitu okoliša Federacije BiH, Izazovi upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom, str. 2, (2018, novembar 30). Preuzeto sa: http://fzofbih.org.ba/userfiles/file/pdf/Izazovi%20upravljanja%20ambalazom%20i%20ambalaznim%20otpadom.pdf 13 Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu, Sl. glasnik RS, br. 36/09. Vidi član 5, tačka 36 Zakona o upravljanju otpadom, Sl. glasnik RS, br. 36/09, 88/10 i 14/16.14 Biočanin, R., Amidžić, B. (2005). Upravljanje čvrstim otpadom u okviru zaštite životne sredine, u: Festival kvaliteta 2005, Asocijacija za kvalitet i standardizaciju Srbije, Beograd, str. 57.15 Nešić, B., (2010). Upravljanje komunalnim otpadom i potencijali za reciklažu južne i jugoistočne Srbije, Niš, Centar za razvoj građanskog društva, str. 6-7.

5


Odredbe Strategije upravljanja otpadom za period 2010-2019. godine

Strategija upravljanja otpadom za period 2010-2019. godine (u daljem tekstu: Strategija)16 je osnovni dokument koji obezbeđuje uslove za racio-nalno i održivo upravljanje otpadom na nivou Republike Srbije. Strategija, između ostalog, razmatra potrebe za institucionalnim jačanjem, razvojem za-konodavstva, sprovođenjem propisa na svim nivoima, edukacijom i razvijan-jem javne svesti u domenu upravljanja otpadom.

Strategija pod ambalažnim otpadom podrazumeva svaku ambalažu ili ambalažni materijal koji ne može da se iskoristi u prvobitne svrhe, izuzev ostataka nastalih u procesu proizvodnje. Strategijskim dokumentom u ovom domenu se propisuju smernice i mere za smanjenje pritiska na životnu sredinu usled nastajanja i upravljanja otpadom.17

Otpad se prema tekstu Strategije određuje kao svaka materija ili predmet koji vlasnik odbacuje, namerava ili mora da odbaci. Vrste otpada su: komu-nalni otpad (otpad iz domaćinstva), komercijalni otpad i industrijski otpad.18

U zavisnosti od opasnih karakteristika koje utiču na zdravlje ljudi i život-nu sredinu, Strategija klasifikuje otpad na: neopasan, inertan i opasan.19 Otpad se, prema Katalogu otpada, razvrstava u dvadeset grupa u zavisnosti od mesta nastanka i porekla.

16 Strategija upravljanja otpadom za period 2010-2019. godine, Sl. glasnik RS, br. 29/10.17 Ibid., str. 2.18 Ibid., str. 6. Komunalni otpad je otpad iz domaćinstava (kućni otpad), kao i drugi otpad koji je zbog svoje prirode ili sastava sličan otpadu iz domaćinstva. Komercijalni otpad je otpad koji nastaje u privrednim subjektima, institucijama i drugim organizacijama, koje se u celini ili delimično bave trgovinom, uslugama, kancelarijskim poslovima, sportom, rekreacijom ili zabavom, osim otpada iz domaćinstva i industrijskog otpada. Industrijski otpad je otpad iz bilo koje industrije ili sa lokacije na kojoj se nalazi industrija, osim jalovine i pratećih mineralnih sirovina iz rudnika i kamenoloma. 19 Ibid., str. 6. Neopasan otpad je otpad koji, zbog svoje količine, koncentracije ili fizičke, hemijske i biološke prirode, za razliku od opasnog otpada, ne ugrožava zdravlje ljudi ili životnu sredinu i nema karakteristike opasnog otpada. Inertan otpad je otpad koji nije podložan bilo kojim fizičkim, hemijskim ili biološkim promenama; ne rastvara se, ne sagoreva ili na drugi način fizički ili hemijski reaguje, nije biološki razgradiv ili ne utiče nepovoljno na druge materije sa kojima dolazi u kontakt na način koji može da dovede do zagađenja životne sredine ili ugrozi zdravlje ljudi; ne poseduje ni jednu od karakteristika opasnog ot-pada; sadržaj zagađujućih materija u njegovom vodenom ekstraktu ne sme ugrožavati zakonom propisani. Opasan otpad je otpad koji po svom poreklu, sastavu ili koncentraciji opasnih materija može prouzroko-vati opasnost po životnu sredinu i zdravlje ljudi, kao i zdravlje životinja, i ima najmanje jednu od opasnih karakteristika (eksplozivnost, zapaljivost, sklonost oksidaciji, organski je peroksid, akutna otrovnost, infek-tivnost, sklonost koroziji, u kontaktu sa vazduhom oslobađa zapaljive gasove, u kontaktu sa vazduhom ili vodom oslobađa otrovne supstance, sadrži toksične supstance sa odloženim hroničnim delovanjem, kao i ekotoksične karakteristike), uključujući i ambalažu u koju je opasan otpad bio ili jeste upakovan.

6


Tabela 1. Katalog otpadaIndeksni

broj Mesto i poreklo nastanka otpada

01 Otpadi koji nastaju od istraživanja, iskopavanja iz rudnika ili kamenoloma, i fizičkog I hemijskog tretmana minerala

02 Otpadi iz poljoprivrede, hortikulture, akvakulture, šumarstva, lova i ribolova, pripreme I prerade hrane

03 Otpadi od prerade drveta i proizvodnje papira, kartona, pulpe, panela i nameštaja

04 Otpadi iz kožne, krznarske i tekstilne industrije

05 Otpadi od rafinisanja nafte, prečišćavanja prirodnog gasa i pirolitičkog tretmana uglja

06 Otpadi od neorganskih hemijskih procesa07 Otpadi od organskih hemijskih procesa

08 Otpadi od proizvodnje, formulacije, snabdevanja i upotrebe premaza (boje, lakovi i staklene glazure), lepkovi, zaptivači i štamparska mastila

09 Otpadi iz fotografske industrije10 Otpadi iz termičkih procesa

11 Otpadi od hemijskog tretmana površine i zaštite metala i drugih materijala, hidrometalurgije obojenih metala

12 Otpadi od oblikovanja i fizičke i mehaničke površinske obrade metala i plastike

13 Otpadna ulja i otpadi tečnih goriva (osim jestivih ulja i onih u grupama 05, 12 i 19)

14 Otpadi od organskih rastvarača, sredstava za hlađenje i potisnih gasova (osim 07 i 08)

15 Otpadi od ambalaže; apsorbenti, krpe za brisanje, materijali za filtriranje i zaštitne tkanine, ako nije drugačije specificirano

16 Otpadi koji nisu drugačije specificirani u katalogu

17 Građevinski otpad i otpad od rušenja (uključujući i iskopanu zemlju sa kontaminiranih lokacija)

18Otpadi iz objekata u kojima se obavlja zdravstvena zaštita ljudi i životinja i/ili s tim povezanog istraživanja (isključujući otpad iz kuhinja i restorana koji ne dolazi od neposredne zdravstvene zaštite)

19Otpadi iz postrojenja za obradu otpada, pogona za tretman otpadnih voda van lokacije nastajanja i pripremu vode za ljudsku potrošnju i korišćenje u industriji

20 Komunalni otpadi (kućni otpad i slični komercijalni i industrijski otpadi), uključujući odvojeno sakupljene frakcije

Izvor: Strategija upravljanja otpadom za period 2010-2019. godine, Sl. glasnik RS, br. 29/10, str. 7-8.

7


Pored određivanja relevantnih pojmova i predmetnih klasifikacija, Strategija se bavi i zakonodavnim i institucionalnim okvirom za upravljanje otpadom.

U delu koji se bavi kratkim pregledom i analizom postojećeg stanja u upravljanju otpadom, Strategija bliže određuje ambalažni otpad.20 U tom kon-tekstu se navodi sledeće.

Ambalažni otpad jeste svaka ambalaža ili ambalažni materijal koji ne može da se iskoristi u prvobitne svrhe, izuzev ostataka nastalih u procesu proizvodnje. Ambalažni otpad je prema Katalogu otpada definisan pod in-deksnim brojem 15 00 00. Ambalaža je proizvod napravljen od materijala različitih svojstava, koji služi za smeštaj, čuvanje, rukovanje, isporuku, pred-stavljanje robe i zaštitu njene sadržine, a uključuje i predmete koji se koriste kao pomoćna sredstva za pakovanje, umotavanje, vezivanje, nepropusno za-tvaranje, pripremu za otpremu i označavanje robe.

Ambalaža može biti: 1.) primarna ambalaža kao najmanja ambalažna jedi-nica u kojoj se proizvod prodaje konačnom kupcu; 2.) sekundarna ambalaža kao ambalažna jedinica koja sadrži više proizvoda u primarnoj ambalaži sa namenom da na prodajnom mestu omogući grupisanje određenog broja jedinica za prodaju, bez obzira da li se prodaje krajnjem korisniku ili se koristi za snabdevanje na pro-dajnim mestima. Ova ambalaža se može ukloniti sa proizvoda bez uticaja na nje-gove karakteristike; 3.) tercijarna (transportna) ambalaža namenjena za bezbedan transport i rukovanje proizvoda u primarnoj ili sekundarnoj ambalaži. Ova amba-laža ne obuhvata kontejnere za drumski, železnički, vodni ili vazdušni transport.

U delu Strategije koji se bavi aktivnostima po pojedinim tokovima otpa-da, ističe se da materijali koji se koriste za ambalažu moraju biti proizvedeni i dizajnirani na način da tokom njihovog životnog ciklusa ispunjavaju uslove zaštite životne sredine, bezbednosti i zdravlja ljudi, zdravstvene ispravnosti upakovanog proizvoda, kao i uslove za transport proizvoda i upravljanje ot-padom. Potrebno je smanjiti nastajanje ambalažnog otpada, ostvarivanje mo-gućnosti ponovnog korišćenja i podsticanje reciklaže, kao i uvođenje stimula-tivnih mera za korisnike recikliranih ambalažnih materijala.21

Prilikom proizvodnje i stavljanja u promet ambalaže, kao i postupanja sa ambalažnim otpadom, obavezno se uzimaju u obzir nacionalni ciljevi utvrđe-ni planom, koji se odnose na: količine ambalažnog otpada koji je neophodno ponovno iskoristiti, količine sirovina u ambalažnom otpadu koje je neophod-no reciklirati, a u okvirima količine prerađenog ambalažnog otpada i količine pojedinih materijala u ukupnoj masi reciklabilnih materijala u ambalažnom

20 Ibid., str. 26-27.21 Ibid., str. 50.

8


otpadu koje je neophodno reciklirati. U skladu sa Zakonom o ambalaži i am-balažnom otpadu, Strategija ističe neophodnost donošenja Plana smanjenja ambalažnog otpada kojim se utvrđuju ciljevi sakupljanja i tretmana ambalaž-nog otpada kao gorišnji nacionalni ciljevi za period od pet godina.

Analiza rada ovlašćenih operatera u domenu recikliranja ambalažnog otpada

Upravljanje ambalažom i ambalažnim otpadom ima vrlo izražen ekološki, društveni, socijalni i ekonomski značaj. Međutim, kakva je faktička situacija u domenu recikliranja ambalažnog otpada, i kakvi su kvantitativni pokazatelji uspešnosti ovog procesa po vrstama ambalaže i operaterima u Republici Srbiji, za period 2014-2017. godina, biće predstavljeno u narednim tabelama.

Tabela 2. Količine recikliranog ambalažnog otpada po vrstama za period 2014-2017. g. Vrste ambalažnog otpada

Ukupno - 2017 g.

Ukupno - 2016 g.

Ukupno - 2015 g.

Ukupno - 2014 g.

Količina (t) Količina (t) Količina (t) Količina (t)Plastika 25.577,9 18.189,9 15.211,6 15.022,2Staklo 17.874,5 15.359,4 12.188,9 8.947,2Metal 6.515,4 5.474,6 5.260,7 4.784,8Papir i karton 103.900,3 93.199,0 80.217,3 63.734,6Drvo 17.966,3 14.571,3 15.328,7 6.993,7Ostalo 12,5 / / 14,1UKUPNO (t) 171.846,8 146.794,2 128.207,2 99.496,7

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine (2018), str. 2222; Agencija za zaštitu životne sredine (2017), str. 2323; Agencija za zaštitu životne sredine (2016), str. 2224; Agencija za zaštitu životne sredine (2015), str. 2225.

22 Agencija za zaštitu životne sredine (2018). Izveštaj o upravljanju ambalažom i ambalažnim ot-padom u 2017. godini (priredili: N. Radovanović i N. Redžić), Beograd, Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine.23 Agencija za zaštitu životne sredine (2017). Izveštaj o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom u 2016. godini (priredili: N. Radovanović i N. Redžić), Beograd, Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine.24 Agencija za zaštitu životne sredine (2016). Izveštaj o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom u 2015. godini (priredili: N. Redžić i N. Misajlovski), Beograd, Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine.25 Agencija za zaštitu životne sredine (2015). Izveštaj o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom u 2014. godini (priredili: N. Redžić i I. Marković), Beograd, Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine.

9


Iz prikazanih podataka se vidi da je najveća količina recikliranog amba-lažnog otpada u 2017. godini (171.846,8 t).

Imajući u vidu da dozvolu za upravljanje ambalažnim otpadom ima sve-ga 6 operatera, u naredne četiri tabele prikazaće se količina recikliranog am-balažnog otpada po vrstama i operaterima pojedinačno.

Tabela 3. Količina recikliranog ambalažnog otpada po vrstama i operaterima pojedinačno, za 2017. godinu

Vrsta ambalaže

SEKOPAK EKOSTAR PAK

DELTA-PAK CENEKS TEHNO

EKO PAKEKOPAK SISTEM

Količina (t)

Količina (t)

Količina (t)

Količina (t)

Količina (t)

Količina (t)

Plastika 9720,8 9535,0 1273,1 2640,9 851,5 1556,6Staklo 9504,0 6140,0 150,1 805,6 752,9 522,0Metal 2169,8 3151,0 349,9 556,4 189,5 98,8Papir i karton 43655,2 37123,0 3586,3 5083,4 7347,1 7105,3

Drvo 3989,3 7842,0 1632,2 1240,4 2483,4 779,0Ostalo / / / 12,5 / /Ukupno 69.039,1 63.791,0 6.991,6 10.339,1 11.624,3 10.061,6

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine (2018), str. 22.

Iz prikazanih podataka se vidi da je u 2017. godini SEKOPAK ostva-rio najveću količinu recikliranog ambalažnog otpada po vrstama na tržištu Republike Srbije.


Vrsta ambalaže

SEKOPAK EKOSTAR PAK



Količina (t)

Količina (t)

Količina (t)

Količina (t)

Količina (t)

Količina (t)

Plastika 7934,7 6412,9 806,8 1158,0 1112,5 765,0Staklo 8170,5 5551,2 112,5 210,0 601,2 714,0Metal 2557,6 2082,7 160,0 367,6 186,7 120,0Papir i karton 33810,1 40025,5 2846,8 3135,1 6147,0 7234,5

Drvo 3593,0 5440,9 1542,0 429,0 3047,9 518,5Ostalo / / / / / /Ukupno 56.065,9 59.513,2 5.468,1 5.299,7 11.095,3 9.352,0


10


Iz prikazanih podataka se vidi da je u 2016. godini EKOSTAR PAK ostvario najveću količinu recikliranog ambalažnog otpada po vrstama na trži-štu Republike Srbije.


Vrsta ambalaže

SEKOPAK EKOSTAR PAK



Količina (t)

Količina (t)

Količina (t)

Količina (t)

Količina (t)

Količina (t)

Plastika 5722,29 6375,47 711,98 829,10 1173,62 401,14Staklo 5973,59 4878,22 134,34 258,27 551,68 392,82Metal 1351,20 3303,35 180,0 203,15 172,96 50,0Papir i karton

30400,37 33541,54 2333,40 3948,85 5820,07 4173,11

Drvo 3837,76 7105,16 1451,24 278,61 2318,13 337,82Ostalo / / / / / /Ukupno 47.285,2 55.203,7 4.811,0 5.516,0 10.036,5 5.354,9




Vrsta ambalaže

SEKOPAK EKOSTAR PAK



Količina (t)

Količina (t)

Količina (t)

Količina (t)

Količina (t)

Količina (t)

Plastika 7517,2 5870,1 457,5 213,2 794,2 170Staklo 4589 3296,4 129,1 284,9 384,2 263,7Metal 1535,1 2795,8 167,7 132,9 127,4 25,9Papir i karton

21108,2 32205,1 1788,3 1470,6 4384 2778,4

Drvo 1469,5 2608,4 1162,6 161,2 1412,1 180Ostalo / / / 14,1 / /Ukupno 36.219,0 46.775,8 3.705,2 2.276,8 7.101,9 3.418,0


11



Zaključak

Danas ambalažni materijali, naročito plastika, predstavljaju ozbiljan problem za životnu sredinu, a u isto vreme pravilno upravljanje ambalažnim otpadom, naročito u domenima ponovnog iskorišćavanja i recikliranja, daju značajan doprinos ekonomskom razvoju savremenog društva.

Kako Nikolićeva ističe, reciklaža doprinosi koheziji ekonomskog razvo-ja i odgovornosti prema životnoj sredini zajedno, a u cilju efektivnog društve-nog razvoja, na brojne načine. Neki od njih su da: smanjuje negativne uticaje ekstrakcije sirovina na životnu sredinu, pomaže očuvanje sirovinskih resursa na Zemlji, doprinosi smanjenju zagađenja, stvara nova radna mesta, pospešu-je privredni rast, i dr.26

Analizirajući podatke o količinama recikliranog ambalažnog otpada po vrstama, za period 2014-2017. godina, uviđa se kontinuiran napredak u pro-cesu upravljanja ambalažnim otpadom, u domenu recikliranja ambalažnog otpada.

Iako je na osnovu podataka Agencije za zaštitu životne sredine u izvešta-jima o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom za period 2014-2017. godina, izveden zaključak o kontinuiranom ispunjenju opštih nacionalnih ci-ljeva za Republiku Srbiju, ne može se zanemariti potreba za daljim radom na podizanju nivoa svesti stanovništva i kapaciteta pravnih lica, te još intenziv-nijem uključivanju javno komunalnih preduzeća u implementaciju sistema upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom, ali i daljim jačanjem inspek-cijskog nadzora preduzeća.

26 Nikolić, M., (2016). Uporedna analiza izabranih pokretača integrisanog sistema upravljanja ot-padom na bazi pokazatelja u opštinama u Srbiji, doktorska disertacija, Beograd, Fakultet za ekolo-giju i zaštitu životne sredine, str. 41.

12


Jelena Matijasevic Obradovic, LLDAssociate professor, The Faculty of Law for Commerce and Judiciary in Novi Sad, The University of Business Academy in Novi Sad

Goran MilojevicA doctoral candidate, A teaching assistant at the Faculty of Law for Commerce and Judiciary in Novi Sad, The University of Business Academy in Novi Sad

WASTE MANAGEMENT – THE ACTUAL STRATEGIC APPROACH AND ANALYSIS

OF THE WORK OF AUTHORIZED OPERATORS IN THE DOMAIN OF

RECYCLING OF PACKAGING WASTE

A b s t r a c t

The proper waste management has become the imperative of the modern society. Waste management, regardless of its type, must be aligned with the principles of the environmental protection. Surely, the proper management of packaging waste and its reduction through a reuse or recycling contrib-utes to the preservation and protection of the environment, but also to the balance with the economic development of the society. In addition to the necessary theoretical explanations and analysis of certain legal solutions, the paper deals with the analysis of the current strategic approach in the field of waste management, as well as the analysis of the work of author-ized operators and the factual situation in Republic of Serbia in the domain of recycling of packaging waste.

KEYWORDS: packaging waste, recycling, The Waste Management Strat-egy for the period 2010-2019, Republic of Serbia, packaging waste man-agement operators.

13


Literatura

1. Agencija za zaštitu životne sredine (2018). Izveštaj o upravljanju ambala-žom i ambalažnim otpadom u 2017. godini, (priredili: N. Radovanović i N. Redžić), Beograd, Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine

2. Agencija za zaštitu životne sredine (2017). Izveštaj o upravljanju ambala-žom i ambalažnim otpadom u 2016. godini, (priredili: N. Radovanović i N. Redžić), Beograd, Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine

3. Agencija za zaštitu životne sredine (2016). Izveštaj o upravljanju amba-lažom i ambalažnim otpadom u 2015. godini (priredili: N. Redžić i N. Misajlovski), Beograd, Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine

4. Agencija za zaštitu životne sredine (2015). Izveštaj o upravljanju am-balažom i ambalažnim otpadom u 2014. godini (priredili: N. Redžić i I. Marković), Beograd, Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine

5. Biočanin, R., Amidžić, B. (2005). Upravljanje čvrstim otpadom u okviru zaštite životne sredine, u Festival kvaliteta 2005, Asocijacija za kvalitet i standardizaciju Srbije, Beograd, str. 56-68

6. Čok, V., (1990). Međunarodno-pravna zaštita životne sredine, Bezbednost i društvena samozaštita (4), str. 14-24

7. Fond za zaštitu okoliša Federacije BiH, Izazovi upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom, str. 2, (2018, novembar 30). Preuzeto sa: http://fzofbih.org.ba/userfiles/file/pdf/Izazovi%20upravljanja%20ambala-zom%20i%20ambalaznim%20otpadom.pdf.

8. Grum, Đ., (2013). Gospodarenje ambalažnim otpadom i zaštita okoliša, Sigurnost 55 (1), str. 37-44

9. Jovanović, S. Džunuzović, J., V., (2011). Održivi razvoj i polimerni ma-terijali, Reciklaža i održivi razvoj 4(1), str. 1-13

10. Jovanović, M., (2016). Zaštita životne sredine u prehrambenoj industriji sa posebnim osvrtom na zaštitu voda, Pravo – teorija i praksa 33 (4-6), str. 32-47

11. Lambaša Belak, Ž., Radić, T., (2006). Gospodarenje ambalažnim otpa-dom, u Ivo Čala (urednik) Održavanje 2006, Rovinj, Hrvatsko društvo održavatelja, str. 239-246

12. Nešić, B., (2010). Upravljanje komunalnim otpadom i potencijali za reci-klažu južne i jugoistočne Srbije, Niš, Centar za razvoj građanskog društva

13. Nikolić, M., (2016). Uporedna analiza izabranih pokretača integrisanog sistema upravljanja otpadom na bazi pokazatelja u opštinama u Srbiji, doktorska disertacija, Beograd, Fakultet za ekologiju i zaštitu životne sredine.

14


14. Panić, M., Jojić-Glavonjić, T., (2009). Organizacija sistema upravljanja opasnim otpadom u Republici Srbiji i odabranim evropskim dpžavama, Zbornik radova Geografskog fakulteta Univerziteta u Beogradu 57, str. 243-258

15. Stipanelov Vrandečić, N., (2010). Ambalaža, Split, Kemijsko-tehnološki fakultet.

16. Strategija upravljanja otpadom za period 2010-2019. godine, Sl. glasnik RS, br. 29/10.

17. Trumić, Ž. M., Trumić, S. M., (2011). Uloga pripreme u reciklaži otpada i održivom razvoju Srbije, str. 4, (2018, novembar 30). Preuzeto sa: http://www.fmz.edu.rs/pages/05_arhiva/download/2011/trumic_trumic.pdf.

18. Trumić, Ž. M., Trumić, S. M., Bogdanović, G., (2012). Postupci reciklaže plastičnog otpada sa posebnim osvrtom na mehanički tretman, Reciklaža i održivi razvoj 5 (1), str. 39-52

19. Vučković, B., (2014). Zaštita životne sredine – krivičnopravni aspekt, Pravo – teorija i praksa 31 (7-9), str. 59-70

20. Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu, Sl. glasnik RS, br. 36/0921. Zakon o upravljanju otpadom, Sl. glasnik RS, br. 36/09, 88/10 i 14/16

15

pogledi i mišljenja

Svetlana Marković* Stefan Ditrih**

PRAVNA ZAŠTITA VODA U REPUBLICI SRBIJI

REZIME: Stalni rast čovečanstva i tehnološki razvoj, imaju za posledicu sve veću potrošnju vode, te zbog njene neravnomerne distribucije, više od milijardu ljudi na svetu nema pristup vodi, kao osnovnom resursu za dostojanstveni život ili do nje, veoma teško dolazi. Sigurnost snabdevanja vodom, direktno zavisi od uspešnosti zaštite od zagađivanja. Zagađivanje vode, jedan je od najvećih problema biosfere, sa velikim posledicama za živi svet i čoveka, usled čijeg delovanja, nastaju promene u njenom fizičko-hemijskom biološkom sastavu. U tom smislu, stanje voda u Repu-blici Srbiji iziskuje napore, radi unapređenja i poboljšanja sistema zaštite ovog značajnog prirodnog resursa, s obzirom na to da je sve prisutniji pro-blem zagađenja površinskih i podzemnih voda. U Republici Srbiji je oblast voda uređena kroz nekoliko zakona, kao i skupom pravilnika i uredbi, od kojih je najvažniji Zakon o vodama. Cilj rada je da se izvrši analiza pravne zaštite voda u Republici Srbiji, kroz utvrđivanje mera i zadataka zaštite, kao i mogućnosti korišćenja prirode te zaštite.

Ključne reči: zaštita voda, resurs, zagađivanje, Zakon o vodama

UDK: 502:34(497.11)

* Dipl. pravnik, generalni sekretar, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu, e-mail: [email protected] ** Mast. pravnik, asistent, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe u Novom Sadu, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu, e-mail: [email protected]

16


Uvod

Voda, kao opšte dobro, uslov je života i strateški prirodni resurs. Kao takva, ima egzistencijalni značaj za čoveka, živi svet i razvoj ljudske civili-zacije. Značajan problem u zaštiti životne sredine, posebno u oblasti vodnih resursa, predstavlja kvalitet površinskih voda. Iako je Republika Srbija rela-tivno bogata površinskim i podzemnim vodama, danas je situacija u pogledu obezbeđenja neophodnih količina čistih voda, veoma teška. Razloga za to je mnogo, ali za većinu od njih je prvenstveno odgovoran čovek.

Velike količine otpadnih voda, neprečišćenih ili nedovoljno prečišćenih, do-spevaju direktno u otvorene vodotoke, kao i podzemlje, narušavajući na taj način njihovu prirodnu i ekološku ravnotežu. Sve veća potrošnja energije, fosilnih go-riva, industrijalizacija, urbanizacija, kao i intenzivna poljoprivreda, iziskuje sve veću potrebu za vodom. Stanje kvaliteta voda najviše zavisi od stepena razvije-nosti područja i od strukture industrije. Razvijene zemlje sa sve većim interesom kontrolišu specifične materije, u okviru svog prilaza tretmanu otpadnih voda.

Ekološka svest, posmatrana individualno, kao i na društvenom planu, preduslov je poštovanja normativa, važnih za realizaciju zaštitnog koncep-ta. U aktuelnom vremenu, sve je jasnije da se društva, odnosno države, te tako i Republika Srbija, nalaze u sve ubrzanijim paralelnim procesima razvoja ekonomije, samim tim i neophodnih pratećih zakonodavstava. Zagađivanje vodnih resursa je najvažniji problem u okviru politike zaštite vode, jer do zagađivanja vode može doći prirodnim i veštačkim putem, iako je čovekova aktivnost najveći izvor zagađenja.

Višestruka uloga vode potiče od njenih fizičkih i hemijskih osobina. Ipak, u prirodi se ne pojavljuje u svom čistom hemijskom obliku, s obzirom na to da dolazi u dodir sa različitim materijama, prima ih ili se one u njoj rastvaraju. Jedan od važnih problema savremenog čoveka jesu pitanja dostupnosti vode i nedostataka njenih količina, neprestano zagađivanje, kao i promena njenih fizičkih i bioloških svojstava i sastava.

Zaštita voda

Ekološko zagađenje predstavlja jedno od najvećih opasnosti koje, od na-stanka, preti čovečanstvu i civilizaciji. Problemi zagađivanja životne sredine su u svojoj suštini globalni i kao najopasniji vidovi narušavanja ekološke rav-noteže, ne poznaju granice. Ekološka svest, posmatrana individualno, kao i na društvenom planu, preduslov je poštovanja normativa, važnih za realizaciju zaštitnog koncepta. Postupanja od strane pojedinaca, kompanija, čak i čitavih

17


država, kojima se zagađuje i ugrožava životna sredina, a u tom smislu i voda, pri čemu se ne poštuju standardi, tehnička uputstva, kao i propisi, predstavlja-ju nedozvoljena, ali i kažnjiva deliktna ponašanja.1

Zaštita životne sredine u Republici Srbiji pruža se posredstvom norma-tivnih akata, počev od ustava, zakona do podzakonskih akata. Prema Ustavu Republike Srbije2 svako ima pravo na zdravu životnu sredinu, kao i na bla-govremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju, te je svako odgovoran za zaštitu životne sredine i dužan je da čuva i poboljšava životnu sredinu, a posebno Republika Srbija i autonomna pokrajina,

Sistem zaštite životne sredine koji omogućava održivi razvoj, počiva na istaknutoj ulozi prevencije u otklanjanju mogućnosti nastupanja štete i objek-tivnoj odgovornosti zagađivača, za ekološku štetu, a u odsustvu privatnoprav-nog zahteva, za naknadu štete. Njegovoj efikasnosti znatno bi doprinelo podi-zanje svesti o značaju očuvanja životne sredine.3

Sledstveno tome, zaštita voda predstavlja skup mera i aktivnosti kojima se kvalitet površinskih i podzemnih voda štiti i unapređuje radi očuvanja ži-vota i zdravlja ljudi. Takođe, predstavlja skup mera i aktivnosti u cilju smanje-nja zagađenja i sprečavanja daljeg pogoršanja stanja voda, obezbeđenja neš-kodljivog i nesmetanog korišćenja voda za različite namene, zaštite vodnih i priobalnih ekosistema.4 U uslovima zaoštrenog stanja zagađenosti voda, ali i smanjenja količine zdrave vode, optimalno upravljanje ovim resursom, javlja se kao imperativ zajedničkog rešavanja snabdevanja, kao i zaštite vode.5

Kao najvažniji propis u okviru opštih propisa, koji regulišu zaštitu voda od zagađenja predstavlja Okvirna direktiva o vodama,6 koja je rezultat napora Evropske unije, da se u okviru jednog propisa na dosledan način utvrde os-novna načela i pravila, u ovoj oblasti. Istovremeno, donošenje ove direktive imalo je za cilj stavljanje van snage veliki broj zastarelih propisa.7

1 Marković, S., Milošević, O., Vukajlović, Đ., (2018). Krivičnopravna odgovornost pravnih lica za ekološka krivična dela, Ecologica, 25 (91), str. 670. 2 Ustav Republike Srbije, Sl. glasnik RS, br. 98/06, član 74. 3 Cvetić, R., (2013). Zaštita životne sredine - pomeranje težišta ka zaštitnom objektu. Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad, 47 (4), str. 117. 4 Jovanović, M. (2016). Zaštita životne sredine u prehrambenoj industriji sa posebnim osvrtom na zaštitu voda, Pravo - teorija i praksa, 33 (4-6), str. 38. 5 Prokopović, B., Prokopović, T., Prokopović, K., (2017), Voda kao resurs održivog razvoja, Ecologica, 24 (86), str. 368. 6 Directive 2000/60/EC of the European Parliament and of the Council of 23 October 2000 establishing a framework for Community action in the field of water policy, Official Journal L 327, 22/12/2000 P. 0001 – 0073. 7 Čavoški, A., (2007). Osnovi ekološkog prava Evropske unije, Beograd, Pravni fakultet Univerziteta Union u Beogradu, Javno preduzeće Službeni glasnik, str. 104.

18


Stanje voda u Republici Srbiji iziskuje napore, u cilju unapređenja i poboljšanja sistema zaštite ovog značajnog prirodnog resursa. Na tom putu, važan korak je učinjen usvajanjem Zakona o vodama8 koji je izvršio neop-hodnu harmonizaciju sa Okvirnom direktivom o vodama, a zatim i sa ostalim propisima Evropske unije, koji se odnose na politiku zaštite voda.9 Zakonom o vodama uređen je pravni status voda, integralno upravljanje vodama, uprav-ljanje vodnim objektima i vodnim zemljištem, precizirani su izvori finansira-nja vodne delatnosti, nadzor nad sprovođenjem ovog zakona i druga značajna pitanja za upravljanje vodama.10

Odredbe Zakona o vodama odnose se na sve površinske i podzemne vode na teritoriji Republike Srbije, vodotoke koji čine ili presecaju državnu granicu Republike Srbije i njima pripadajuće podzemne vode, kao i termalne i mineralne vode, izuzev podzemnih voda iz kojih se mogu dobiti korisne mineralne sirovine i geotermalna energija.11 U skladu sa ovim zakonom, do-net je niz podzakonskih akata, koji bliže uređuju način upravljanja vodama u Republici Srbiji.

Zakon o vodama stara se o očuvanju resursa, u cilju obezbeđivanja uslo-va za korišćenje voda, za različite vidove vodosnabdevanja.12 Prema Zakonu, pod zaštitom voda od zagađivanja, podrazumeva se skup mera i aktivnosti ko-jima se kvalitet površinskih i podzemnih voda štiti i unapređuje, uključujući i od uticaja prekograničnog zagađenja. Cilj zakona je očuvanje života i zdravlja ljudi, kao i smanjenje zagađenja i sprečavanje daljeg pogoršanja stanja voda. Takođe, cilj Zakon je i obezbeđenje neškodljivog i nesmetanog korišćenja voda za različite namene, ali i zaštitu vodnih priobalnih ekosistema i postiza-nja standarda kvaliteta životne sredine u skladu sa propisom kojim se uređuje zaštita životne sredine i ciljevi u vezi zaštite životne sredine.13

S druge strane, Zakon o zaštiti životne sredine14, predviđa da se vode mogu koristiti i opterećivati, a otpadne vode ispuštati, uz primenu odgovara-jućih tretmana, na način i do nivoa, koji ne predstavlja opasnost za prirodne

8 Zakon o vodama, Sl. glasnik RS, br. 30/10, 93/12 i 101/16. 9 Vig, Z., Gajinov, T., (2011). Stanje i perspektive ekološkopravne regulative u Srbije, Novi Sad, Fakultet za evropske pravno-političke studije, str. 140-141.10 Simić, S., Simić, V., (2012). Ekologija kopnenih voda (hidrobiologija I), Biološki fakultet, Univerzitet u Beogradu; Prirodno-matematički fakultet, Univerzitet u Kragujevcu, str. 275.11 Vig, Z., Gajinov, T., op. cit., str. 141.12 Mijović, D., Rakić, D., Ajranović, D. (2015). Zaštita vodnog nasleđa - doprinos modelu održivog korišćenja vodnih resursa u Srbiji. Zaštita prirode, 65 (2), str. 41-46.13 Zakon o vodama, op. cit., član 92.14 Zakon o zaštiti životne sredine, Sl. glasnik RS, br. 13504, 36/09, 36/09 - dr. zakon, 72/09 - dr. zakon, 43/11 - odluka US, 14/16 i 76/18.

19


procese, odnosno za obnovu kvaliteta i količine vode, ali koji ne umanjuje mogućnost njihovog višenamenskog korišćenja.15 Razvijene zemlje sa sve ve-ćim interesom kontrolišu specifične materije, u okviru svog prilaza tretmanu otpadnih voda.16

Upravljanje vodama

Razvoj sa stanovišta održivosti, kao strateški razvojni prilaz u svetu, po-slednjih decenija, nastao je kao neizbežan odgovor na sve veći pritisak, na raspoložive prirodne resurse. Zaštita životne sredine je najosetljivija upra-vo u vodenim ekosistemima.17 Kako bi se održao i unapredio vodni režim, Zakon o vodama predviđa niz mera i aktivnosti, koje predstavljaju deo siste-ma upravljanja vodom.

Vode su u državnoj svojini, zajedno sa vodnim zemljištem predstavljaju javno vodno dobro koje je neotuđivo, te se na njemu može steći samo pravo korišćenja.18 Upravljanje vodama je u nadležnosti Republike i sprovodi ih Ministarstvo poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva, organi autonomne po-krajine, lokalne samouprave, kao i nadležna javna vodoprivredna preduzeća.

Upravljanje vodama u Republici Srbiji sprovodi se na osnovu planskih dokumenata, čiji su sadržaji definisani Zakonom o vodama, i to prevashodno, Strategije upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije,19 (Strategija) ko-jom se predviđaju dugoročni pravci upravljanja vodama, a donosi je Vlada, na predlog Ministarstva, na period od najmanje deset godina.

Osnovna načela, na kojima počiva sistem upravljanja vodama, su „za-gađivač plaća“ i „korisnik plaća“, kao i načelo integralnog upravljanja vo-dama. Takođe, načelo učešće javnosti u cilju dobijanja pouzdanih i tačnih informacija o stanju voda, uvida u rad nadležnih organa u sektoru voda, pravu na uključenje u procese pripreme i donošenje planova upravljanja vodama i kontrole njihovog izvršenja, kao i načelo održivosti razvoja i uvažavanja naj-boljih dostupnih tehnika.20

15 Ibid., član 23.16 Bogdanović, S., Marjanović, P., Filipović, M., (1993). Životna sredina – institucionalni okviri i nove tendencije u politici zaštite, Beograd, Savezno ministarstvo za životnu sredinu, Ekonomski insititut Beograd, Priroda Beograd, str. 31.17 Đukić, V. N., (2016). Upravljanje vodama u Republici Srpskoj u funkciji održivog razvoju, Tehnika, 71 (4), str. 627.18 Vig, Z., Gajinov, T., op. cit., str. 142.19 Strategija upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2034. godine, Sl. glasnik RS, br. 3/17.20 Vig, Z., Gajinov, T., op. cit., str. 142.

20


Takođe, upravljanje vodama odvija se kroz Plan upravljanja vodama za sliv reke Dunav i Planovi upravljanja vodama za vodna područja (Plan upravljanja vodama), koji obuhvata vodotoke, koji se smatraju izrazito važnim za teritoriju sliva Dunava u Republici Srbiji, tj. sve vodotoke sa slivnom površinom većom od 500 km2, odnosna vodna tela površinskih i podzemnih voda na vodnom području, utvrđena Pravilnikom o utvrđiva-nju vodnih tela površinskih i podzemnih voda.21 Pored Plana upravljanja vodama, za pojedina pitanja upravljanja vodama ili za podslivove, kao de-love vodnog područja, može se doneti i poseban plan upravljanja vodama. S druge strane, mogu se doneti i planovi kojima se uređuje zaštita voda. tj. plan zaštite voda od zagađivanja i program monitoringa. Plan zaštite voda od zagađivanja mora biti donet u skladu sa Strategijom i Planom upravlja-nja vodom. Donosi ga Vlada, na period od šest godina.

U cilju zaštite i unapređenja stanja voda, zabranjeno je unošenje u povr-šinske i podzemne vode, rizičnih zagađujućih supstanci, koje mogu dovesti do pogoršanja trenutnog stanja, odnosno prekoračenja propisanih vrednosti kvaliteta vode, zatim ispuštanje sa plovnih objekata ili sa obale mineralnih ulja, koja direktno ili indirektno dospevaju u vode. Takođe, zabranjeno je is-puštanje u javnu kanalizaciju otpadnih voda, koje sadrže rizične supstance iznad propisanih vrednosti, kao i korišćenje napuštenih bunara kao septičkih jama.22

Pravno, odnosno fizičko lice koje ispušta otpadnu vodu, dužno je da obezbedi prečišćavanje otpadnih voda do nivoa, koji odgovara propisanim graničnim vrednostima. Ukoliko ipak dođe do neposredne opasnosti, odnosno do zagađivanja površinskih i podzemnih voda, pravno lice je dužno da preuz-me mere za sprečavanje, tj. smanjenje i sanaciju zagađenja voda i da planira sredstva i rokove za njihovo ostvarivanje.23

U borbi za očuvanje zaštite životne sredine, zagađivanje voda otpadnim vodama spada u ozbiljne i složene ekološke probleme. Zagađivanje voda, kao i utvrđivanje stepena njene zagađenosti, postaje sve veći zdravstveni i opšte društveni problem, te je prečišćavanje industrijskih i komunalnih otpadnih voda, pre ispuštanja u vodotokove, od izuzetnog značaja za utvrđivanje kon-taminiranosti vodenog ekosistema i zaštite čovekovog zdravlja.24

21 Pravilnik o utvrđivanju vodnih tela površinskih i podzemnih voda, Sl. glasnik RS, br. 96/1022 Zakon o vodama, član 97.23 Vig, Z., Gajinov, T., op. cit., str. 144.24 Marinović, D., et al. (2016). Prečišćavanje otpadnih voda grada Kraljeva, Tehnika, 71 (6), str. 926.

21


Mere upravljanja, kao i korišćenja voda ne smeju dovesti do promene re-žima voda, odnosno do pogoršanja kvalitativnog stanja voda. Takođe, ne sme-ju da ugroze objekte zaštite od visokih voda, kao što su nasipi. Pri izdavanju vodoprivredne dozvole za iskorišćavanje peska, šljunka ili kamena iz korita vodotoka, uslov je da se ne narušavaju nasipi za zaštitu od visokih vodostaja.25

Radi sprovođenja politike zaštite voda i praćenja njihovog stanja, Zakon o vodama je ustanovio obavezu monitoringa, na svakom vodnom područ-ju. Monitoring je značajan instrument za upravljanje vodama, iz razloga što povezuje praćenje stanja voda u kvantitaivnom i u kvalitativnom smislu.26 Monitoring predstavlja deo vodne evidencije, vrši ga Republički hidrome-teorološki zavod i obuhvata za sve površinske vode, zapreminu, vodostaje i proticaje, do stepena značajnog za ekološki i hemijski status i ekološki poten-cijal. Zakon o vodama garantuje svim zainteresovanim pravnim i fizičkim li-cima pravo na korišćenje rezultata monitoringa, koje je dužan da im omogući Republički hidrometeorološki zavod, bez naknade.27

Finansiranje procesa upravljanja vodama i nadzor

Finansiranje procesa upravljanja vodama podrazumeva obezbeđivanje sredstava za uređivanje vodotokova i zaštitu od štetnog dejstva spoljnih voda, uređivanje, korišćenje i zaštitu voda, kao i izgradnju, upravljanje i održavanje sistema za navodnjavanje, brana i akumulacija i vršenje ostalih poslova, od opšteg interesa.28 Sredstva za ove namene obezbeđuju se iz budžeta Republike Srbije, budžeta autonomne pokrajine, naknada za vode, koncesionih naknada, kao i ostalih izvora29 u koja spadaju sopstvena sredstva pravnih i fizičkih lica, sredstva preventive, koja se izdvajaju iz premija za osiguranje, namenskih kredita, donacija i sl.

Radi evidentiranja posebnih sredstava namenjenih finansiranju procesa upravljanja vodama, osniva se Budžetski fond za vode Republike Srbije, ko-jim upravlja Ministarstvo poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva.30 S druge strane, za evidentiranje pomenutih sredstava, na teritoriji autonomne pokrajine

25 Salma, J., (2011). Pravni instrumenti upravljanja kvalitativnim stanjem voda, Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad, 45 (3), str. 76.26 Ibid. str. 81.27 Vig, Z., Gajinov, T., op. cit., str. 146.28 Zakon o vodama, op. cit., član 150.29 Ibid. član 151.30 Ibid. član 185.

22


osniva se Budžetski fond za vode autonomne pokrajine, kojim upravlja nad-ležni organ autonomne pokrajine.31

Poslednjih godina, aktivno se radi na harmonizaciji zakonodavstva sa odgovarajućim u Evropskoj uniji i ispunjavanju obaveza iz potpisanih me-đunarodnih konvencija u ovoj oblasti.32 U tom smislu, važno je pomenuti Direktivu 2007/60/EC Evropskog parlamenta i Saveta Evropske unije o pro-ceni i upravljanju rizicima od poplava,33 kojom se utvrđuje okvir delovanja Evropske zajednice, u oblasti politike voda i čija je svrha da uspostavi okvir za procenu i upravljanje rizicima od poplava, sa ciljem smanjivanja štetnih posledica poplava na ljudsko zdravlje, životnu sredinu, kulturno nasleđe i pri-vrednu aktivnost u Evropskoj zajednici.

U prethodnom, tranzicionom periodu, bilo je nedovoljno ulaganja u ure-đenje voda, održavanje i dogradnju objekata, kao i u sisteme za zaštitu od po-plava spoljašnjim i unutrašnjim vodama, erozije i bujica. Nakon poplava, koje su Republiku Srbiju zadesile 2014. godine, intenziviraju se aktivnosti na sa-naciji, obnovi, ali i izgradnji vodoprivredne infrastrukture za zaštitu od voda.

Inspekcijski nadzor nad sprovođenjem Zakona o vodama vrši Ministarstvo poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva, pri čemu se autonomnoj pokrajini poverava vršenje inspekcijskog nadzora na teritoriji autonomne pokrajine, a gradu Beogradu, vršenje inspekcijskog nadzora na teritoriji grada Beograda, s tim da inspekcijski nadzor vrše vodni inspektori, a nadzor u oblasti koja se odnosi na vodu za piće vrše sanitarni inspektori, u okviru ministarstva nadlež-nog za poslove zdravstvene zaštite.34

Zagađenost voda poprimila je zabrinjavajuće razmere. Većina reka u Republici Srbiji prelazi dozvoljeni stepen zagađenosti, odnosno vode su loši-jeg kvaliteta od predviđenog. Vode nekih reka nisu više čak ni za industrijsku upotrebu, što je posledica sve intenzivnijeg zagađivanja otpadnim vodama, koje se najčešće ispuštaju bez uređaja za prečišćavanje.35

Iako u Republici Srbiji, sistem zaštite voda podrazumeva kažnjava-nje svih krivičnih dela, prestupa i prekršaja, usmerenih protiv ovog važnog prirodnog resursa, čini se da se sistem zaštite nedovoljno primenjuje u praksi.

31 Ibid. str. 188.32 Kljajić, N., Popović, V., Grujić, B., (2016). Zaštita od štetnog dejstva voda u Republici Srbiji, Ekonomika poljoprivrede, 63 (2), str. 585.33 Directive 2007/60/EC of the European Parliament and of the Council of 23 October 2007 on the assessment and management of flood risks, Official Journal of the European Union L288 6/11/2007 P. 27-34.34 Zakon o vodama, op. cit., član 196.35 Stojanović, Z., et al. (1992). Pravna zaštita životne sredine, Beograd, Naučna knjiga, str. 12.

23


Krivična dela, kao najteži oblici delikata, produkuju opasnost, kao i posledi-ce, a time i potrebu adekvatne reakcije.36

U tom smislu, Krivični zakonik37 predviđa kaznu zatvora do pet godina i novčanu kaznu, za lica koja kršenjem propisa o zaštiti, čuvanju i unapređenju životne sredine zagade vazduh, vodu ili zemljište, u većoj meri ili na širem prostoru.38 Službeno ili odgovorno lice koje kršenjem propisa o zaštiti, čuva-nju i unapređenju životne sredine ne preduzme propisane mere zaštite životne sredine ili ne postupi po odluci nadležnog organa o preduzimanju mera zaštite životne sredine, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine.39

Krivična odgovornost pravnih lica dugo vremena je osporavana, a nje-nim uvođenjem, u krivičnom pravu je uspostavljen novi oblik krivične od-govornosti na bazi prouzrokovanja štetne posledice. Činjenica je da pravna lica ne mogu da se jave kao učinioci svih vrsta krivičnih dela, na njih se ne primenjuju odredbe o uračunljivosti i krivici, koje predstavljaju osnov subjek-tivne krivične odgovornosti, a prema njima se ne mogu primeniti sve vrste krivičnih sankcija, koje poznaje krivično zakonodavstvo.40 Zakonom o odgo-vornosti pravnih lica za krivična dela41 postavljene su granice odgovornosti pravnog lica i zasniva se na krivici odgovornog lica. S tim u vezi, ovim zako-nom je utvrđeno da pravna lica mogu odgovarati za krivična dela predviđe-na u Krivičnom zakoniku i drugim zakonima, ukoliko su ispunjeni uslovi za odgovornost pravnog lica, predviđeni Zakonom o odgovornosti pravnih lica za krivična dela.42

S druge strane, Zakon o vodama predviđa dva krivična dela, neovla-šćeno punjenje i korišćenje akumulacije43 i oštećenja pri eksploataciji rečnih nanosa,44 pri čemu je za oba krivična dela predviđena kazna do pet godina ili novčana kazna. Najznačajniji privredni prestupi u ovoj oblasti su propusti u preduzimanju mera zaštite vodnih, plovnih i drugih objekata, korišćenje vode, tj. vode za piće, suprotno propisanim pravilima, kao i izgradnja objekata na

36 Joldžić, V., Jovašević, D., (2013). Beograd, Ekološki privredni prestupi: specifičnost pravnog sistema Republike Srbije, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, str. 17.37 Krivični zakonik, Sl. glasnik RS, br. 85/05, 88/05 - ispr., 107/05 - ispr., 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14 i 94/16.38 Ibid. član 260.39 Ibid. član 261.40 Marković, S., Milošević, O., Vukajlović, Đ., op. cit., str. 672.41 Zakon odgovornosti pravnih lica za krivična dela, Sl. glasnik RS, br. 97/08.42 Spalević, Ž. (2011), Krivična odgovornost pravnih lica, Pravo – teorija i praksa, vol. 28, br. 7-9, str. 76-77.43 Zakon o vodama, op. cit., član 209.44 Ibid.

24


vodnom zemljištu, suprotno ustanovljenim zabranama.45 Zakon o vodama predviđa i niz prekršaja, kao što su nevršenje kontrole kvaliteta i kvantiteta voda, u skladu sa ustanovljenim pravilima, nepostojanje uređaja za merenje količine i ispitivanje kvaliteta otpadnih voda i nedostavljanje dobijenih po-dataka nadležnim organima, korišćenje vodnog zemljišta, kojim se ugrožava sistem zaštite od poplava, ne pridržavanje obaveze prečišćavanja otpadnih voda i sl.46

Briga o vodi ujedno je i briga za našu budućnost. Zakon o vodama nudi veliki broj kvalitetnih i savremenih rešenja, oslanjajući se na međunarodnu praksu, ali i na aktuelne tendencije u oblasti korišćenja i zaštite voda, pri čemu se kao polazna osnova, uvek uzima čovekova potreba za vodom, uz poštovanje ograničenja, radi očuvanja ravnoteže u prirodi. Kompleksno polje zaštite voda, pored pomenutih pravnih mera, podrazumeva i primena brojnih drugih mera zaštite, jer ovaj resurs u isto vreme predstavlja i sirovinu za in-dustrijsku proizvodnju i stanište mnogobrojnih biljnih i životinjskih vrsta, a s druge strane i namirnicu i sredstvo za rad i energent, kao i još mnogo toga.

Zaključak

Zagađivanje životne sredine, a time i zagađivanje vode, jedan je od naj-ozbiljnijih društvenih problema, pri čemu ekološka svest o zagađenosti, još uvek nije dovoljno razvijena u Republici Srbiji. Stepen degradiranja životne sredine znatno prevazilazi nužne prateće negativne pojave dostignutog stepe-na razvoja. Takođe, postoji neusklađenost u privrednom razvoju, a naročito nagla i nekontrolisana urbanizacija, koja se danas odvija, ima negativne po-sledice na kvalitet životne sredine, a u tom smislu i vode.

Svaki životni prostor, pa prema tome i vodena sredina, naseljen je živim bićima. U svim sredinama, pored ostalih živih bića, manje ili više su prisutni i različiti mikroorganizmi. U uslovima, kada se vodosnabdevanje sve više osla-nja na resurse površinskih voda, problemi u vezi sa vodenim ekosistemima ne smeju biti zapostavljeni. Iako je poslednjih godina, pravna regulativa značaj-no revidirana i sa evropskim zahtevima, harmonizovana, ne sme se zaboraviti da je s njom neophodno usaglasiti i određene tehničko-tehnološke principe, s obzirom da stalni rast čovečanstva i tehnološki razvoj, imaju za posledicu sve veću potrošnju vode, a stanje vode u Republici Srbiji iziskuje velike napore

45 Ibid. član 211.46 Ibid, član 212.

25


u cilju unapređenja i poboljšanja sistema zaštite ovog značajnog prirodnog resursa.

Neophodno je da se pažnja usmeri na kontinuirano praćenje kvaliteta površinskih voda, ali i na veću primenu zakona, koji regulišu ovu oblast. S tim u vezi, u daljem razvoju vodnog zakonodavstva Republike Srbije, neophodno je unapređivati rešenja o javnoj svojini države nad vodnim resursima, na taj način da država svojim merama, postaje aktivni nosilac daljeg razvoja vodo-privrede u javnom interesu, kao i da se vodna područja razvijaju, ne samo kao prirodna hidrografska celina, nego istovremeno sa izgradnjom vodoprivred-nih sistema.

U okviru međunarodne saradnje u oblasti vodoprivrede, potrebno je in-tenzivirati ostvarivanje već zaključenih međunarodnih sporazuma o vodopri-vrednim pitanjima i pripreme za zaključivanje novih međunarodnih ugovora, s tim da će u narednom periodu, poseban značaj imati zajedničko korišćenja međudržavnih voda na odgovarajućim slivnim područjima.

S obzirom na činjenicu da su vode, u našem pravu, državna svojina, po-trebno je dodatno pravno regulisati status voda, kao nacionalnog dobra i time ograničiti ustupke koji su pruženi privatnim kompnijama, u sferi korišćenja vodnih resursa. U tom smislu, neophodno je uskladiti i na prvo mesto staviti interese zaštite životne sredine, a time i samih građana. Čvršća i jasnija re-gulativa bi trebala da se zasniva, kako na principima međunarodnog vodnog prava, tako i na iskustvima država, koje su korake ka zaštiti svojih vodnih resursa već uveliko preduzele.

26


Svetlana Markovic, LLBA general secretary, The University of Business Academy in Novi Sad

Stefan Ditrih, LLMThe teaching assistant, The Faculty of Law for Commerce and Judiciary in Novi Sad, The University of Business Academy in Novi Sad

A LEGAL PROTECTION OF WATERS IN REPUBLIC OF SERBIA

A b s t r a c t

THE constant growth of humanity and technological development has re-sulted in an increased consumption of water, and because of its uneven distribution, over a billion people in the world have no access to clean wa-ter as a basic resource for a dignified life. The access to clean fresh water supplies is directly dependent on the effectiveness of the undertaken anti-pollution measures. The water pollution is one of the biggest problems of the biosphere, with great consequences for all living organisms including humans, whose actions have led to considerable changes in the physical-chemical changes of its structure. In this sense, the state of water resources in Republic of Serbia obviously requires making certain efforts in order to advance and improve the systems of protection of this significant natural resource, since the problem of pollution of both surface and groundwater is becoming more and more present. In Republic of Serbia, the field of waters is regulated by several laws, as well as a set of rules and regulations, of which the most important is the Law on Waters. The purpose of this paper is to conduct an analysis of the legal protection of waters in Republic of Serbia through determining the measures and tasks of protection, as well as the possibilities of the practical use and effects of protective measures.

Keywords: water protection, resources, pollution, The Law on Waters

27


Literatura

1. Bogdanović, S., Marjanović, P., Filipović, M., (1993). Životna sredi-na – institucionalni okviri i nove tendencije u politici zaštite, Beograd, Savezno ministarstvo za životnu sredinu, Ekonomski insititut Beograd, Priroda Beograd

2. Čavoški, A., (2007). Osnovi ekološkog prava Evropske unije, Beograd, Pravni fakultet Univerziteta Union u Beogradu, Javno preduzeće Službeni glasnik

3. Cvetić, R., (2013). Zaštita životne sredine - pomeranje težišta ka zaštit-nom objektu. Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad, 47 (4), str. 117-129

4. Directive 2000/60/EC of the European Parliament and of the Council of 23 October 2000 establishing a framework for Community action in the field of water policy, Official Journal L 327, 22/12/2000 P. 0001 – 0073

5. Directive 2007/60/EC of the European Parliament and of the Council of 23 October 2007 on the assessment and management of flood risks, Official Journal of the European Union L 28, 6/11/2007 P. 27-34

6. Đukić, V. N., (2016). Upravljanje vodama u Republici Srpskoj u funkciji održivog razvoju, Tehnika, 71 (4), str. 627-635

7. Jovanović, M., (2016). Zaštita životne sredine u prehrambenoj industriji sa posebnim osvrtom na zaštitu voda, Pravo - teorija i praksa, 33 (4-6), str. 32-47

8. Kljajić, N., Popović, V., Grujić, B., (2016). Zaštita od štetnog dejstva voda u Republici Srbiji, Ekonomika poljoprivrede, 63 (2), str. 585-600

9. Krivični zakonik, Sl. glasnik RS, br. 85/05, 88/05 - ispr., 107/05 - ispr., 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14 i 94/16

10. Marinović, D., et al., (2016). Prečišćavanje otpadnih voda grada Kraljeva, Tehnika, 71 (6), str. 926-933

11. Marković, S., Milošević, O., Vukajlović, Đ., (2018). Krivičnopravna od-govornost pravnih lica za ekološka krivična dela, Ecologica, 25 (91), str. 670-675

12. Mijović, D., Rakić, D., Ajranović, D. (2015). Zaštita vodnog nasleđa - doprinos modelu održivog korišćenja vodnih resursa u Srbiji. Zaštita pri-rode, 65 (2), str. 41-46

13. Pravilnik o utvrđivanju vodnih tela površinskih i podzemnih voda, Sl. glasnik RS, br. 96/10

14. Prokopović, B., Prokopović, T., Prokopović, K., (2017), Voda kao resurs održivog razvoja, Ecologica, 24 (86), str. 365-369

28


15. Salma, J., (2011). Pravni instrumenti upravljanja kvalitativnim stanjem voda, Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad, 45 (3), str. 69-83

16. Simić, S., Simić, V.. (2012). Ekologija kopnenih voda (hidrobiologija I), Biološki fakultet, Univerzitet u Beogradu; Prirodno-matematički fakul-tet, Univerzitet u Kragujevcu

17. Spalević, Ž., (2011), Krivična odgovornost pravnih lica, Pravo – teorija i praksa, 28 (7-9), str. 71-81

18. Stojanović, Z., et al. (1992). Pravna zaštita životne sredine, Beograd, Naučna knjiga

19. Strategija upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2034. go-dine, Sl. glasnik RS, br. 3/17

20. Ustav Republike Srbije, Sl. glasnik RS, br. 98/0621. Vig, Z., Gajinov, T. (2011). Stanje i perspektive ekološkopravne regulati-

ve u Srbije, Novi Sad, Fakultet za evropske pravno-političke studije,22. Zakon o vodama, Sl. glasnik RS, br. 30/10, 93/12 i 101/1623. Zakon o zaštiti životne sredine, Sl. glasnik RS, br. 13504, 36/09, 36/09 -

dr. zakon, 72/09 - dr. zakon, 43/11 - odluka US, 14/16 i 76/1824. Zakon odgovornosti pravnih lica za krivična dela, Sl. glasnik RS, br.

97/08

29

* Msr, asistent na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe,Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu, e-mail: [email protected]

UDK: 330.526.34: 343.7Saša Kovačević*

JAVNO PREDUZEĆE OPŠTI INTERES - NAČIN UPRAVLJANJA

I MOGUĆE ZLOUPOTREBE

REZIME: Analizom načina upravljanja javnim preduzećima u Republici Srbiji, autor u ovom radu informativno ukazuje na opšti interes i način upravljanja javnim preduzećima sa akcentom na pozitivne i negativne stra-ne upravljanja i moguće zloupotrebe kontrole rada i poslovanja javnih pre-duzeća. Uzimajući u obzir činjenicu da javno preduzeće obavlja delatnost od opšteg interesa, veoma je važno analitički odrediti pretpostavke za opšti interes i najadekvatniji način upravljanja javnim preduzećima sa akcentom na sprečavanje mogućih zloupotreba opšteg interesa što je i razlog za osni-vanje istih. Poražavajući podaci, statistika i upozorenja stručnjaka iz obla-sti ekonomije, ne retka upozorenja fiskalnog saveta da će javna preduzeća veoma negativno uticati na javne finansije, izostatak kontrole utrošenih sredstava i prebacivanje odgovornosti direktora javnih preduzeća na osni-vača zbog lošeg i neodgovornog poslovanja su problemi sa kojima se da-nas suočavamo gotovo svakodnevno te je iz navedenih razloga neophodno pokušati na osnovu sveobuhvatne analize, realno sagledati stanje u javnim preduzećima, jasno i precizno definisati, šta opravdava ili ne opšti interes uz jasan predlog stručne i nezavisne kontrole rada i upravljanja istih, jer osim sve učestalijih upozorenja državnih revizorskih institucija značajnijih pomaka nema.

Ključne reči: opšti interes, javna preduzeća, način kontrole, upravljanje, upozorenje, rešenje.

30


1. Uvod

„ Javno preduzeće je preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg interesa.“

Zakon o javnim preduzećima („Sl. glasnik RS“, br: 15/16, član 3 )

U Srbiji iz razloga „opšteg interesa“ postoji više stotina javnih preduzeća u kojima je zaposleno više desetina hiljada ljudi. Podaci ukazuju na enormne troškove prihoda i rashoda koji na godišnjem nivou iznose više milijardi evra prihoda i približno toliko i rashoda. Javno preduzeće je preduzeće koje obav-lja delatnost od opšteg interesa, a koje u skladu sa zakonom, osniva Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave. Zakon ne defi-niše pojam opšteg interesa već definiše pojedine specifične oblasati (uglja, nafte, gasa, saobraćaja itd). Drugim rečima, javni interes je ono što posto-ji u pozitivnom pravu. Uzimajući u obzir da zakon ne definiše opšti interes stvoreni su uslovi da se bilo koja delatnost proglasi delatnošću od javnog interesa. Pozitivna strana zakona koji reguliše ovu oblast je mogućnost da se neka delatnost zbog efikasnosti i ušteda poveri privatnim preduzećima u vidu javno-privatnog partnerstva. Zbog nedostatka iskustva u toj oblasti javno-pri-vatno partnerstvo može biti paravan za korupciju i zloupotrebe. Osnovna cilj-na funkcija poslovanja javnog preduzeća nije sticanje dobiti kada je u pitanju poslovanje već obezbeđivanje trajnog i kvalitetnog obavljanja delatnosti u opštem interesu. Dakle, hipotetički za pojedine vrste javnih preduzeća nema stečaja ako takvo preduzeće zapadne u finansijske teškoće, osnivač preduze-ća jemči za njegove obaveze što stvara preduslove za namerne zloupotrebe, nestručno i neprofesionalno upravljanje istim. Zakon o javnim preduzećima jasno definiše i zabranjuje korišćenje imovine, aktivnosti, imena i vizuelnog identiteta javnog preduzeća u svim aktivnostima vezanim za političke stran-ke i izborne kampanje, kao i svaku drugu zloupotrebu javnih preduzeća u političke svrhe. Svakodnevni novinski izveštaji ukazuju na neraskidivu vezu politike i upravljanja javnim preduzećima, što rezultira pojedinačnim, ličnim i grupnim zloupotrebama u javnom sektoru koje su evidentne i koje upravo zlo-upotrebljavajući obavezu osnivača da konstantno pokriva gubitke istih, dovo-de celu koncepciju funkcionisanja i upravljanja pojedinih javnih preduzeća u pitanje. Radi se o pojedinačnim slučajevima zloupotreba kao i jasno definisa-nim zakonskim rešenjima upravljanja i funkcionisanja javnih preduzeća koji zajedno sa problemima koji su evidentni u funkcionisanju javnih preduzeća, predstavljaju predmet ovog rada. U konačnom, postavlja se i logično pitanje,

31

JAVNO PREDUZEĆE OPŠTI INTERES - NAČIN UPRAVLJANJA I MOGUĆE ZLOUPOTREBE

zašto se država opterećuje sa problemima javnih preduzeća u nekim slučaje-vima gde nema javnog interesa i da li stvaranje gubitaka i mogućnost zloupo-treba pojedinaca u okviru javnih preduzeća pod plaštom politike predstavljaju realan problem za osnivača.

2. Pojam javnog preduzeća – opšti interes i zakonska regulativa

Javno preduzeće je preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg interesa, a koje osniva u skladu sa zakonom Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave.1 Delatnosti od opšteg interesa su definisane za-konom, oblasti: rudarstva i energetike, saobraćaja, elektronskih komunikaci-ja, izdavanja službenog glasila Republike Srbije, izdavanja udžbenika, nukle-arnih objekata, naoružanja i vojne opreme, korišćenja, upravljanja, zaštite, uređivanja i unapređivanja dobara od opšteg interesa i dobara u opštoj upotre-bi (vode, putevi, šume, plovne reke, jezera, obale, banje, divljač, zaštićena područja i dr.), upravljanja otpadom, komunalne delatnosti i ostalih delatnosti . Javna preduzeća obavljaju delatnost koja su nezamenljiv uslov života i rada građana ili poslovanja drugih preduzeća na određenom području ili rada dr-žavnih organa.2 Kada javno preduzeće osniva Republika Srbija, akt o osniva-nju javnog preduzeća donosi Vlada, koja vrši prava osnivača. U slučaju kada je osnivač autonomna pokrajina, akt o osnivanju javnog preduzeća donosi skupština autonomne pokrajine, koja vrši prava osnivača. Javno preduzeće može osnovati i jedinica lokalne samouprave, akt o osnivanju javnog predu-zeća donosi skupština jedinice lokalne samouprave, koja vrši prava osnivača. Akt o osnivanju javnog preduzeća (osnivački akt) u osnovi sadrži, naziv, se-dište i matični broj osnivača, poslovno ime i sedište javnog preduzeća, pretež-nu delatnost javnog preduzeća, prava obaveze i odgovornosti osnivača prema javnom preduzeću i javnog preduzeća prema osnivaču. Akt o osnivanju druš-tva kapitala sadrži i odredbe propisane zakonom kojim se uređuje njegov pravni položaj i pravna forma.3 Za obavljanje delatnosti neophodno je ispuniti određene preduslove pre registracije u privrednom registru. Drugi oblici pre-duzeća i preduzetnika, pored ispunjenosti uslova, mogu da otpočnu obavlja-nje delatnosti od opšteg interesa ako imaju zaključen ugovor o pravima i obavezama u obavljanju delatnosti od opšteg interesa sa državom ili

1 Zakon o javnim preduzećima, Sl. glasnik RS, br. 15/16. 2 Bejatović, M., (2009). Privredno pravo, Novi Sad, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, str. 93. 3 Zakon o javnim preduzećima, Sl. glasnik RS, br. 15/16.

32


jedinicom lokalne samouprave ili autonomne pokrajine.4 Postupak registraci-je je završen kada javno preduzeće stiče svojstvo pravnog lica upisom u regi-star u skladu sa zakonom kojim se uređuje pravni položaj i postupak registra-cije privrednih društava. Javnim preduzećima koja se osnuju i posluju isključivo sredstvima u državnoj svojini upravlja država u skladu sa zakonom. U javnim preduzećima država ostvaruje pravo upravljanja po osnovu udela državnog kapitala u ukupnom kapitalu javnog preduzeća. Proizvodi i usluge od javnog interesa su prioritet, javna preduzeća najvećim delom imaju velike inicijalne investicije, monopolski ili privilegovan položaj na tržištu uz izričitu saglasnost i regulativu državnih organa.5 Osnovni kapital javnog preduzeća i društva kapitala je vrednost upisanih uloga njihovih osnivača ili članova, izra-žena u novcu. Javno preduzeće može ulagati kapital u već osnovana društva kapitala, uz prethodnu saglasnost osnivača. Dakle, osnivač ima prioritet kada je u pitanju bitna odluka bilo koje vrste u vezi sa kapitalom i raspolaganjem istim. Odgovornost za obaveze javnog preduzeća je veoma važan deo kada je u pitanju ozbiljan i odgovoran pristup po pitanju poslovanja. Javno preduzeće za svoje obaveze odgovara celokupnom svojom imovinom. Obavezni organi javnog preduzeća su upravni odbor, nadzorni odbor i direktor. Upravni i nad-zorni odbor, osim predstavnika zaposlenih bira osnivač, odnosno vlasnik. U upravnom i nadzornom odboru javnog preduzeća obavezno su zastupljeni za-posleni u određenom broju. U javnom preduzeću predstavnici zaposlenih bi-raju se na način predviđen statutom, a čine trećinu upravnog i nadzornog od-bora.6 Zakon o javnim preduzećima definiše organe javnog preduzeća / nadzorni odbor – direktor. Nadzorni odbor javnog preduzeća čiji je osnivač Republika Srbija ima pet članova, od kojih je jedan predsednik. Nadzorni odbor javnog preduzeća čiji je osnivač autonomna pokrajina ili jedinica lokal-ne samouprave ima tri člana, od kojih je jedan predsednik. Predsednika i čla-nove nadzornog odbora javnog preduzeća čiji je osnivač Republika Srbija imenuje Vlada, na period od četiri godine, od kojih je jedan član nadzornog odbora iz reda zaposlenih, a jedan član mora biti nezavisan član nadzornog odbora. Predsednika i članove nadzornog odbora javnog preduzeća čiji je osnivač autonomna pokrajina, imenuje organ određen statutom autonomne pokrajine, na period od četiri godine, od kojih je jedan član nadzornog odbora iz reda zaposlenih. Predsednika i članove nadzornog odbora javnog

4 Carić, S., Vitez, M., Raičević, V., Veselinović, P., (2011). Privredno pravo, Novi Sad, Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment, str. 156. 5 Ahmetagić, E., Zagorčić, P., Lukić, D., (2012). Organizacija i restruktuiranje javnih preduzeća, Subotica, Čikoš group, str. 120. 6 Bejatović, M., op. cit., str. 95.

33


preduzeća čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave imenuje organ određen statutom jedinice lokalne samouprave, na period od četiri godine, od kojih je jedan član nadzornog odbora iz reda zaposlenih.7 Ovlašćenja nadzornog od-bora su da donosi dugoročni i srednjoročni plan poslovne strategije i razvoja i odgovoran je za njihovo sprovođenje. Direktora javnog preduzeća čiji je osnivač autonomna pokrajina imenuje organ određen statutom autonomne po-krajine, na period od četiri godine, na osnovu sprovedenog javnog konkursa. Direktora javnog preduzeća čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave ime-nuje organ određen statutom jedinice lokalne samouprave, na period od četiri godine, na osnovu sprovedenog javnog konkursa. Imenovana lica ne smeju biti u sukobu interesa, u smislu zakona kojim se uređuje sprečavanje sukoba interesa. Ciljna funkcija poslovanja javnog preduzeća nije na prvom mestu sticanje dobiti, već obezbeđivanje trajnog obavljanja delatnosti od opšteg in-teresa i urednog zadovoljavanja potreba korisnika proizvoda i usluga, razvoj i unapređivanje obavljanja delatnosti od opšteg interesa, obezbeđivanje tehnič-ko-tehnološkog i ekonomskog jedinstva sistema i usklađenosti njegovog ra-zvoja, sticanja dobiti i ostvarivanja drugog zakonom utvrđenog interesa.8 U slučaju poremećaja u poslovanju javnog preduzeća Vlada, nadležni organ au-tonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave preduzima mere na osno-vu ovlašćenja, kojima će se obezbediti uslovi za nesmetano obavljanje delat-nosti od opšteg interesa osim ako je osnivačkim aktom i zakonom kojim se određuje delatnost od opšteg interesa drugačije određeno. Ukoliko poremećaj u poslovanju javnog preduzeća čiji je osnivač autonomna pokrajina ili jedini-ca lokalne samouprave dovede do ugrožavanja života i zdravlja ljudi ili imo-vine, a nadležni organ osnivača ne preduzme blagovremeno mere, te mere preduzima Vlada. Za vreme ratnog stanja ili neposredne ratne opasnosti Vlada, nadležni organ autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave može u javnom preduzeću utvrditi organizaciju za izvršavanje poslova od strateškog značaja za Republiku Srbiju, autonomnu pokrajinu ili jedinicu lo-kalne samouprave. Javno preduzeće koje koristi ili će koristiti sredstva iz budžeta (subvencije, garancije ili druga sredstva) dužno je da za ta sredstva predloži poseban program. Poseban program sadrži namenu i dinamiku kori-šćenja sredstava.9 Po pitanju praćenja realizacije programa poslovanja i zaštite opšteg interesa, osnivač javnog preduzeća ima u pogledu njegove unutrašnje organizacije i poslovanja značajna interventna ovlašćenja kojima ograničava

7 Zakon o javnim preduzećima, Sl. glasnik RS, br. 15/16. 8 Carić, S., Vitez, M., Raičević, V., Veselinović, J., op. cit., str. 157. 9 Zakon o javnim preduzećima, Sl. glasnik RS, br. 15/16.

34


njegovu samostalnost radi ostvarivanja opšteg interesa. Ograničenja se odno-se na njegovu pravnu i ekonomsku samostalnost. Kada je u pitanju pravna samostalnost, evidentno je mešanje u formalnu strukturu javnog preduzeća tako što osnivač imenuje i razrešava njegove organe i određuje uslove njego-ve delatnosti, a u ekonomskom smislu mogu se preduzeti mere u skladu sa propisima koji su jasno definisani.10 Javno preduzeće čiji je osnivač Republika Srbija dužno je, da ministarstvu dostavlja tromesečne izveštaje o realizaciji godišnjeg, odnosno trogodišnjeg programa poslovanja. Javno preduzeće čiji je osnivač autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave izveštaj do-stavlja nadležnom organu autonomne pokrajine, odnosno jedinici lokalne sa-mouprave.11 Javno preduzeće mora imati izvršenu reviziju finansijskih izve-štaja od strane ovlašćenog revizora. Odgovorna lica i menadžment javnih preduzeća su jasno izloženi kontroli i sudu javnosti više nego u drugim vrsta-ma preduzeća. Oni imaju veliku odgovornost kako prema zaposlenima tako i prema državi kao poslodavcu, veliku društvenu odnosno socijalnu odgovor-nost. Uspostavljena politička ravnoteža u kojoj se eksplicitno plaćaju subven-cije gubitašima i omogućava im se tzv. meko budžetsko finansiranje a sve u cilju dobijanja političke podrške zaposlenih u tim preduzećima je dovoljan razlog da se još jednom dobro razmisli o organizacionim promenama u jav-nim preduzećima. Politička popularnost koja se dobijala subvencijama na ža-lost imala je primat a to je put koji stvara osnovne preduslove za veoma povr-šan rad i funkcionisanje u nekim pojedinačnim slučajevima.12 Postoje javna preduzeća koja imaju dobre rezultate i kvalitetnu upravu ali su zastupljena u manjem procentu. Ovakav način subvencionisanja po svaku cenu stvara osnovne preduslove za moguće zloupotrebe od strane pojedinaca koje su evi-dentne i postaju svakodnevnica i realnost današnjice u kojoj živimo i radimo u Republici Srbiji. Zakon o javnim preduzećima jasno zabranjuje, korišćenje imovine, aktivnosti, imena i vizuelnog identiteta javnog preduzeća u svim aktivnostima vezanim za političke stranke i izborne kampanje, kao i svaka druga upotreba javnih preduzeća u političke svrhe. Po pitanju oglašavanja javno preduzeće koje nema konkurenciju na tržištu u delatnosti od opšteg in-teresa, ne može se oglašavati bez saglasnosti osnivača.13 Kada je u pitanju javnost u radu javnog preduzeća, javna preduzeća su dužna da na svojoj inter-net stranici objave, radne biografije članova nadzornog odbora, direktora i

10 Carić, S., Vitez, M., Raičević,V., Veselinović, J., op. cit., str. 15711 Zakon o javnim preduzećima, Sl. glasnik RS, br. 15/16.12 Ahmetagić, E., Zagorčić, P., Lukić, D., op. cit, str. 125.13 Zakon o javnim preduzećima, Sl. glasnik RS, br. 15/16.

35


izvršnih direktora, organizacionu strukturu, godišnji, odnosno trogodišnji program poslovanja, kao i sve njegove izmene i dopune. Javno preduzeće pravo na štrajk ostvaruje u skladu sa zakonom.

3. Problemi u funkcionisanju i zloupotrebe

Zakon o javnim preduzećima jasno definiše privredna društva od strateš-kog značaja u kojima je Republika Srbija direktno ili indirektno vlasnik naj-manje 25% osnovnog kapitala društva. Vlada utvrđuje privredna društva od strateškog značaja za Republiku Srbiju kao i način vršenja vlasničkih prava Republike Srbije, odnosno javnog preduzeća u tim društvima. Zakon se pri-menjuje i na privredna društva u kojima je Republika Srbija direktno ili indi-rektno kontrolni član društva. Na sva pitanja koja nisu posebno uređena zako-nom, odnosno zakonom kojim su određene delatnosti od opšteg interesa, a odnose se na javna preduzeća, shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje pravni položaj privrednih društava koje se odnose na društvo s ogra-ničenom odgovornošću. Ako je pravni položaj javnih preduzeća i drugih obli-ka organizovanja koji obavljaju delatnost od opšteg interesa uređen posebnim zakonom ili potvrđenim međunarodnim sporazumom, primenjuju se odredbe tog zakona, odnosno sporazuma.14 Problemi u funkcionisanju javnih preduze-ća su često predmet javnih komentara i kritika, upravo zbog pasivnog odnosa državnih organa u jednom delu uzimajući u obzir jasno propisane zakonske nadležnosti. Problemi u funkcionisanju su između ostalog posledica višego-dišnjeg neulaganja, prezaduženosti preduzeća, nelikvidnosti, velikih potreba za ulaganjima, zastarelosti tehnologije, nedostatka standarda i kvaliteta, pove-ćanja starosti zaposlenih radnika, nedovoljne obučenosti, spremnosti za pro-mene, niske kvalifikacione strukture, viška zaposlenih, mnoštva neusaglaše-nih i kontradiktornih akata, nedostatka pratećih podzakonskih akata, nedostatka regulatornih tela itd. Nadalje, analitičkim pristupom uočavaju se gotovo u svim javnim preduzećima slični problemi u funkcionisanju i to: pri-stupanje organizacionim i kadrovskim promenama bez prethodne analize, do-nošenje odluka bez timskog i ekspertskog pristupa, nespremnost preuzimanja odgovornosti za donete odluke, nespremnost za praćenje kriterijuma za rezul-tate rada, demotivisanost struke, zavisnost upravljanja u odnosu na politiku – status i normativu, višak radne snage, nepoznavanje procesa rada, neosla-njanje na stručni kadar već na nametnuti ili iznuđeni kadar koji u najvećem broju zavisi od politike osnivača. Dakle, neadekvatna stručnost,

14 Ibid.

36


neodgovornost istih i neshvatanje posledica, neprofesionalan pristup radu, isticanje ličnih interesa iznad interesa preduzeća, odsutnost kontrole i loše postavaljanje kontrole, nepostojanje ili loše delegiranje autoriteta, loša hori-zontalna i vertikalna komunikacija, ne motivisanost zaposlenih i nedostatak interne komunikacije i timskog rada uglavnom dominiraju kao prioritetni pro-blemi.15 Česti natpisi u novinama i upozorenja stručnjaka iz oblasti ekonomije, upozorenja fiskalnog saveta, da će javna preduzeća potopiti javne finansije deluju šokantno kao i podatak da na godišnjem nivou potroše preko pet milijardi evra a da pri tome niko ne odgovara niti snosi odgovornost za utrošena sredstva. Nepostojanje odgovornosti daje za pravo direktorima javnih preduzeća da se za sopstvene zloupotrebe pozovu na odgovornost države pravdajući loše poslovanje krivicom osnivača. Primeri su svima pre-poznatljivi a često su tema komentara sredstava informisanja. Priča je uvek ista, krivac je osnivač. Postavlja se logično pitanje, da li je to izgovor ili ne-sposobnost upravljanja sa jedne strane ili kriminal ogromnih razmera za koji niko ne odgovara niti snosi odgovornost. Zloupotrebe u javnim preduzećima su postale svakodnevnica i realnost na koju svi ukazuju ali niko ne preduzima ništa zbog ogromne armije zaposlenih u istim. Odgovorna lica u nekim slučajevima ne poštuju zakon i nedomaćinski posluju. Državne revizorske institucije stalno upozoravaju ali osim upozorenja nekih značajnijih pomaka nema. Zbog načina imenovanja i razrešavanja direktora, kao i načina upra-vljanja javnim preduzećima na svim nivoima vlasti, vremenom je stvoreno pogodno tlo za uticaj interesa pojedinih političkih subjekata na njihov rad. Novim Zakonom o javnim preduzećima, smanjeni su određeni rizici od ko-rupcije. Javnim dobrom se u cilju sticanja lične koristi, trgovalo na svim ni-voima vlasti, segment antikorupcijske akcije na nivou teritorijalne autonomije i lokalne samouprave je, od strane donosilaca političkih odluka, gotovo u potpunosti bio izostavljen i zaboravljen. Pozitivnih pomaka ima i treba napo-menuti da je skoro usvojen ozbiljan pokrajinski, odnosno lokalni akcioni plan za borbu protiv korupcije, koji će obezbediti transparentan rad organa terito-rijalne autonomije, odnosno lokalne samouprave, kao i pokrajinskih i lokalnih javnih preduzeća, transparentan budžetski sistem, odnosno kreiranje i trošenje budžetskih sredstava, kao i adekvatan odgovor građanskog društva i medija na korupcijske izazove. Primeri zloupotreba javnih nabavki su bezbrojni, jav-ne nabavke male vrednosti ili takozvano usitnjavanje javnih nabavki su speci-jalnost i sposobnost posebnih timova u javnim preduzećima koji se stručno i specijalistički bave zloupotrebama po pitanju javnih nabavki. Novi Zakon o

15 Ahmetagić, E., op. cit., str. 263-313.

37


javnim nabavkama predstavlja značajan napredak na normativnom planu, u oblasti transparentnosti postupka, redukovanja diskrecionih ovlašćenja rukovodilaca organa koji vrše nabavku, jačanja kontrole nad postupcima javnih nabavki, sankcija, profesionalizacije, jačanja kapaciteta i integriteta lica nadležnih za sprovođenje javnih nabavki. Uvođenju discipline u javnim nabavkama i suzbijanju neregularnosti, trebalo bi da doprinesu odluke Republičke komisije za zaštitu prava, ali se one ne sprovode dosledno.16 Zloupotrebe prilikom zapošljavanja su postale ustaljena praksa, prodaja radnih mesta nakon 2000 godine, ranije dominantno partijsko zapošljavnje i neizve-snost ostanka i opstanka na radnom mestu su bili surova realnost javnih predu-zeća. Sistem zapošljavanja i napredovanja u karijeri još uvek nije u potpunosti zasnovan na zaslugama, a zapošljavanje i napredovanje su i dalje podložni političkom uticaju. Posebnu pažnju, trebalo bi posvetiti kriterijumima za izbor, imenovanje ili postavljenje na radna mesta rukovodioca, sprečavanje sukoba interesa i načina vrednovanja njihovog rada. Primer troškova reprezentacije iz 2012 godine u EPS drastično pokazuje nivo zloupotrebe po tom pitanju, utrošeno je 177.000 evra, za 62.000 evra nema odgovarajuće dokumentacije. Javno preduzeće PTT je po osnovu godišnjeg održavanja jednog aplikativnog softvera 2012 godine platilo 428.000 evra bez sprovođenja javne nabavke. Najdrastičniji primer je Srbijagas koji je u 2011 godini bez raspisivanja tendera i javnih nabavki zaključio ugovore u vrednosti od 220.000.000 evra. Primera ima dosta, ovo je samo mali deo zloupotreba za koji se u konačnom od strane tužilaštva i suda procesuira samo jedan mali deo. Primera radi, DRI je u 2011 godini podnela 57 prekršajnih prijava, rezultat je 13 osuđujućih presuda, 12 postupaka je zastarelo a ostali su u toku, raspon prekršajnih kazni je 20.000 do 30.000 rsd. Sud je uzeo u obzir najmanju kaznu što je realnost i praksa kada su u pitanju sudski postupci po ovom osnovu. Zaključak je vrlo jasan, odnos vrednosti zloupotrebe i kazne, apsolutno nisu i ne mogu biti u srazmeri. Takođe je podneto 35 prijava za privredni prestup, nadležna tuži-laštva su podnela 20 optužnih predloga a privredni sud je doneo dve osuđu-juće presude. Od tri podnete krivične prijave, nadležno tužilaštvo je podnelo dve krivične prijave a od jedne je odustalo. Takođe treba napomenuti da je u 2012 godini prosečna prekršajna kazna bila 30.000 rsd a 2012 godine 50.000 rsd. Podaci o prethodnom periodu govore sve, kontrola unutar javnih predu-zeća nije bila na odgovarajućem nivou, prostora za zloupotrebe je bilo dovol-jno. Organi upravljanja javnog preduzeća po pitanju subvencija države imaju

16 Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije u Republici Srbiji 2013-2018, Beograd, Narodna skupština, 06/13.

38


veoma širok spektar mogućnosti zloupotreba. Po pitanju sankcija za nepošto-vanje zakonskih odredbi za odgovorno lice su predviđene prekršajne kazne u novčanom iznosu od 50.000 do 150.000 dinara. Dakle, navedeni primeri ja-sno ukazuju na problem zloupotreba, te je neophodno iznaći rešenje i odgovo-riti na pitanje kako i na koji način se može rešiti navedeni problem.

4. Zaključak

Uzimajući u obzir sve navedeno, Zakon o javnim preduzećima jasno i precizno definiše, pojam, način osnivanja i funkcionisanja, delokrug rada, od-govornost i obaveze organa upravljanja javnog preduzeća. Podatak da zako-nom nije jasno definisan opšti interes na koji se zakon poziva uz jasno i preci-zno tumačenje, da ostvarivanje dobiti ne sme biti osnovna svrha poslovanja te da određena javna preduzeća iz razloga strateških interesa ne mogu ići u ste-čaj iz razloga što osnivač odgovara i jemči za njegove obaveze, navodi na za-ključak da su na ovaj način stvoreni idealni preduslovi za vešto manipulisanje sa pojmom opšteg interesa od strane organa upravljanja javnim preduzećem što za rezultat ima navedene probleme u funkcionisanju, dovoljno prostora za zloupotrebe sa ili bez minimuma odgovornosti. Zakon o javnim preduzećima je jasno definisao javno preduzeće i njegovu ulogu što je kroz ovaj rad već na-vedeno i kada bi se odgovorni organi u javnom preduzeću pridržavali istog i poštovali zakon javna preduzeća bi u potpunosti opravdala opšti interes građa-na za koji svi zajedno odvajaju velika sredstva. Dakle, odgovornost nije samo u političkim strankama jer iste najmanje zloupotrebljavaju javna preduzeća, odgovornost je u izabranim kadrovima koji u najvećem broju slučajeva zlou-potrebljavaju položaj a štite se ličnom podrškom akteulnoj politici koju često navodno podržavaju isključivo iz ličnih interesa. To je realnost. Isključivo javan konkurs i izbor profesionalaca, odgovornih i savesnih dobro plaćenih direktora bez političkih primesa može dati pozitivne rezultate. Zakon o jav-nim preduzećima je dobar i tu nema primedbe, samo ga treba primeniti od strane pravog domaćina, direktora javnog preduzeća koji savesno i odgovor-no radi posao sa svojim a ne nametnutim savetnicima i menadžmentom. Nisu potrebne nikakve kontrole niti inspekcije ako se savesno i odgovorno radi i ako se u potpunosti poštuje jedna od osnovnih vrednosti a to je odgovornost. Suština ove pretpostavke je u pronalaženju odgovora na pitanje ko je kriv i ko snosi odgovornost. Može se zaključiti da odgovornost snosimo svi po malo, iz razloga što smo dozvolili da neodgovorni pojedinci koji se kriju iza političkih struktura koje biramo na izborima donose odluke o ključnim pitanjima kada je u pitanju odgovornost upravljanja javnim preduzećima, predlažu neadekvatne

39


kadrove, direktore od kojih sve polazi i započinje, koji nečinjenjem prećutno dozvoljavaju sve ove zloupotrebe kada oni direktno ne učestvuju već posao prepuste dogovorenom menadžmentu a oni samo potpisuju. U drugim sluča-jevima, kada odgovorna lica sa namerom u dogovoru sa pojedincima prihvate rukovođenje sa unapred poznatim ciljem, zloupotrebe sve što je dostupno na zakonit način, na jedan od navedenih načina ili na još mnogo načina o kojima se svakodnevno izveštava u sredstvima informisanja.

Sasa Kovacevic, LLMThe Teaching assistant at the Faculty of Law for Commerce and Judiciary, The University of Business Academy in Novi Sad

THE DIFFERENCES IN THE WAY OF MANAGEMENT OF BUSINESS

COMPANIES IN REPUBLIC OF SERBIA AND THE EUROPEAN UNION AND THE POSSIBILITIES OF ITS ABUSE

A b s t r a c t

By analyzing the way of business companies management in Republic of Serbia and the European Union, the author, in this paper, informatively indicates both the similarities and differences in the way of their manage-ment, with an emphasis put on the positive as well as negative aspects of such a management including the possibilities of its abuse and the abuse of a control of the work. Taking into account the fact that each company is doing business of a common interest, it is very important to analytically define the assumptions for the most adequate ways of their management with the emphasis put on the prevention of possible abuses of the common interest because of which the business companies have been founded. All

40


crushing data and statistics including the economic experts` warnings, the cautions of the Fiscal council referring to a negative influence of the busi-ness companies over the public finances, the lack of control of the spent resources as well as transferring the responsibility of the business compa-nies managers to the founder(s) for bad and irresponsible running business represent the problems being faced with nowadays. A single level manage-ment system that is typically characteristic of the Anglo-Saxon legal sys-tem or the bicameral management level that is dominant in the continental legal system, or the third solution that can be accepted as a mixed system, are subject to analysis in this paper in order to find the best solutions in the way of managing companies in the sense that all previous efforts of the experts have not yielded results in finding the best - the ideal solution in this field.

Keywords: common interest, business companies, the way of control, man-agement, worning, solution.

Literatura

1. Ahmetagić, E., Zagorčić, P., Lukić, D., (2012). Organizacija i restruktui-ranje javnih preduzeća, Subotica, Čikoš group

2. Bejatović, M., (2009). Privredno pravo, Novi Sad, Pravni fakultet za pri-vredu i pravosuđe

3. Carić, S., Vitez, M., Raičević, V., Veselinović, P., (2011). Privredno pra-vo, Novi Sad, Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment

4. Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije u R.S 2013-2018, Beograd, Narodna skupština, 06/13

5. Zakon o javnim preduzećima, Sl. glasnik RS, br. 15/16.

41

Kristina Repanović*

DA LI SUDIJE STVARAJU PRAVO ILI GA SAMO PRIMENJUJU?

REZIME: Ovaj rad obrađuje pitanje sudskog stvaranja prava, kao jed-no od retkih pitanja u pravnoj nauci koja su izazvala toliko interesovanja, nesporazuma i kontraverznih mišljenja. U pravnoj teoriji postoje oprečna shvatanja o mogućnosti stvaranja prava sudskim presudama, koji pored mnogobrojnih razlika imaju i zajedničke dodirne tačke. Mi smo prilikom postavljanja cilja ovog istraživanja ostali skromni i zadržali se u onoj pro-blematici koja ne prevazilazi domen nauke, pa smo i postavljenom cilju prilagodili strukturu rada, u kojem smo analizirali sudsku presudu kao izvor prava, poredili sudsku presudu sa formalnim izvorom prava, odno-sno zakonom, i bavili se ujednačavanjem sudske prakse u pravosudnom sistemu Republike Srbije.

Ključne reči: sudska praksa, presuda, stvaranje prava

Uvod

Kada nastane spor između stranaka i one se obrate sudu ili inicijativa za rešavanje sporne pravne situacije bude pokrenuta od strane državnih organa, nastaje obaveza suda kao državnog organa da reši takav spor. Ukoliko ne po-stoji takva inicijativa sud ne može rešavati sporne pravne situacije, pa stoga veliki broj pravnih odnosa ostaje izvan svake pravne regulative, dok je sa druge strane odricanje od pravosuđa inkriminisano kao poseban delikt, koji može dovesti do specifične odgovornosti sudije u onim situacijama kada dođe do njegovog izvršenja. Odricanje od pravosuđa s pozivom na to da sporna situacija nije regulisana pravnim propisima ili da je pravna norma neodre-đena ili apstraktna bi značilo posredno priznanje strankama da samostalno, sopstvenim snagama rešavaju nastali spor, iz čega bi kao posledica proizašlo

* Student doktorskih akademskih studija Pravnog fakulteta u Kragujevcu, sudijski pripravnik u Osnovnom sudu u Kragujevcu, e-mail: [email protected]

UDK: 347.962.1(497.11)

42


unošenje bezakonja, anarhije, nesigurnosti i samovolje u pravni poredak, što je neprihvatljivo za svakog modernog zakonodavca. Neki zakoni sadrže izri-čito propis o ćutanju zakonodavca, dok drugi ćutke prelaze preko tog pitanja, ali to ćutanje nema nikakvog uticaja na sudsku praksu, koja izvlači iz sušti-ne pravnog poretka obavezu za sudiju da reši svaki konkretni sporni slučaj. Ta obaveza postoji kako u oblasti građanskog, tako i krivičnog pravosuđa. Istina, stepen slobode sudije u stvaranju normi za rešenje spornog slučaja nije u njima isti: veći je u građanskom nego u krivičnom pravosuđu, zbog krivič-nopravnog principa nullum crimen, nulla poena sine lege. Ipak, ni sloboda krivičnog sudije nije zanemarljiva, posebno zbog množine vrlo neodređenih pojmova u krivičnom zakonodavstvu, kao i zbog diskrecione vlasti koju ima sudija u određivanju vrste i visine kazne za učinjeno delo.1

Dugo je u pravnoj teoriji vladalo shvatanje da pravni poredak predstavlja zatvorenu logičku celinu u kojoj nema pravnih praznina, verovalo se u sve-mogućnost i savršenost zakonodavca, koji može sve da predvidi i da reguliše, a sudija se posmatrao kao automat koji nalazi gotovo pravo koje samo treba da primeni na konkretnu pravnu situaciju. Kada ne postoji posebna norma koja reguliše konkretan sporni slučaj sudija treba da primeni analogijom (ar-gumentumom a contrario) normu za sličan slučaj, a u onim situacijama kada to nije moguće onda treba da izvuče normu iz opštih principa pravnog po-retka. Dakle, polazilo se od toga da praznine mogu da postoje eventualno u zakonu, ali ne i u pravnom poretku kao celini i da sudija nije „ništa drugo nego usta koja izgovaraju reči zakona“, kako navodi Monteskje, bez prava da ih može menjati, vodeći računa samo o logičkoj neprotivrečnosti pojmova, a ne i o društvenoj implikaciji konkretnog slučaja i pravičnosti presude, lišen svake odgovornosti, koji je, što primećuje Filip Hek, uvek mogao samo mirno reći „Ja nisam kriv, krivi su pojmovi“2 i prati ruke kao Pilat.

Moderna pravna doktrina, koja je uvidela nemogućnost pravnog reguli-sanja društvenog života i nužno postojanje praznina u pravnom poretku, pri-znala je sudiji slobodu stvaranja pravnih normi čiji se opseg dosta različito određuje. Nepotpunost pravne regulative ne nastaje samo kao posledica nuž-ne nesavršenosti zakonodavca, već proizilazi iz složenosti i velike dinamično-sti društvenih odnosa, koji predstavljaju predmet pravnog regulisanja, a koji su prosto neuhvatljivi u precizne pravne formule. Neka gledišta insistiraju na

1 Košutić, B., (1973). Sudska presuda kao izvor prava – doktorska disertacija, Beograd, Savremena administracija, str. 33. 2 Simić, M., (1973). Uloga sudije u tumačenju prava – neka pitanja teorije tumačenja prava u: Zbornik radova Pravnog fakulteta u Nišu, Niš, str. 139.

43

DA LI SUDIJE STVARAJU PRAVO ILI GA SAMO PRIMENJUJU

slobodi sudije samo u slučajevima postojanja praznina i zastarelosti zakona, kako u vezi s tim Ž. Perić navodi da je sudija samo posrednik između zakono-davca i pojedinaca, dok druga ističu apsolutnu slobodu sudije i nemogućnost postojanja opšteobaveznih, unapred predviđenih pravnih pravila.3 Kako se zakonodavac pokazao nemoćnim da sve reguliše u potpunosti, što i ne treba, jer ima puno stvari koje treba ostaviti životnom iskustvu sudija, koji će im tek dati definitivno obličje, te je on počeo da daje sve više slobode sudijama, i to tako što ih je upućivao na običaje i druge izvore, navodeći da u zakonu može biti praznina, koje ostavlja da sudija popuni.4 Sudije treba da ocenjuju šta je pravo interpretirajući praksu drugih sudija koje su ocenjivale šta je ono.5

Ponekad je, zaista, teško snaći se u sudskom lavirintu. Društvo i pravo nisu razdvojene veličine, već čine neodvojivo jedinstvo. Sudija toga mora da bude svestan, kao i plemenite uloge prava u međuljudskim i društvenim odnosima. Ostati na slovu pravnih propisa znači ne saznati suštinu prava.6 Po mišljenju nekih teoretičara loš sudija je kruti „mehanički“ sudija koji spro-vodi pravo prava radi, ne hajući pri tom za bedu, nepravdu ili nedelotvornost koji slede, dok dobar sudija daje prednost pravdi nad pravom.7

Sudska praksa kao izvor prava

Složenost i dinamičnost društvenog života utiče i na način pravnog re-gulisanja, pa u takvim uslovima nije moguće ostvariti zahteve za pravnom sigurnošću i pravičnošću, kao osnovne funkcije prava, bez apstraktnog prav-nog regulisanja, bez opštih pravnih normi, koje se odnosi na niz slučajeva koji imaju izvesna zajednička obeležja. Tumač određene pravne norme, odnosno organ nadležan za njenu primenu, primoran je uvek da utvrdi da li konkretan slučaj obuhvata činjenice opisane u hipotezi pravne norme, koje predstavljaju uslov za primenu te norme, i to nije čisto mehanička već i kreativna delatnost, jer se opis činjenica vrši upotrebom neodređenih pojmova čija sadržina mora biti utvrđena u svakom konkretnom slučaju.8 Zadatak sudije je da primenom normi koje sadrže opšte zapovesti o ponašanju te zapovesti precizira i da ih, u skladu sa okolnostima svakog konkretnog slučaja, dopuni. U pravnoj teoriji

3 Košutić, B., op. cit. str., 13. 4 Tasić, Đ., (1938). Uvod u pravne nauke, Beograd, str. 133. 5 Dvorkin, R., (2003). Carstvo prava, Beograd, str. 445. 6 Podgorac, T. I., (2000). Neka zapažanja o stvaranju prava u kontekstu pravne pojave uopšte u: Stvaranje prava, Beograd, str. 62. 7 Dvorkin, R., op. cit., str. 19. 8 Košutić, B., op. cit., str. 111.

44


je sa pravom istaknuto da što su opštije pravne odredbe, to je veća sloboda sudije.

Neodređenost pravnih normi, koja je posledica ne samo opštosti pravnih normi, već i neodređenosti reči i pojmova koji se koriste, takođe prouzrokuje određeni stepen slobode sudije u primeni prava. Ideje se mnogo brže razvijaju nego imena za njih, a i sami prelivi između ideja su suviše fini da bi se mogli izraziti rečima, čak i kad bi postojala za svaku ideju reč.9 Zato je sudija pri-moran da nalazi značenja neodređenih pojmova sa kojima se susreće prilikom primene pravnih normi, a koji se menjaju shodno situaciji i vremenu.

Zakonodavac nije u stanju da sve predvidi i sve reguliše zbog velike slo-ženosti i dinamičnosti društvenog života, pa se u slučaju odsustva opšte norme o određenoj vrsti društvenih odnosa, kada društveni, klasni interes nalaže da ta vrsta odnosa bude pravno regulisana, nastaju pravne praznine koje je sudija obavezan da reši, jer se ne sme dozvoliti da ćutanje zakonodavca unese nered, nasilje i anarhiju u pravni poredak. Pravna praznina se obično određuje kao nedostatak odgovora u pravnim propisima na jedno pitanje, na koje se mora odgovoriti. Pretpostavlja se da ima više mogućih rešenja, jer ako postoji samo jedno moguće rešenje, onda to znači da je ono prećutno sadržano u propisu.10 Sudija treba, kad ne postoji posebno zakonsko činjenično stanje, da predoči sebi najpre interesni konflikt u spornom slučaju, zatim je dužan da ispita da li je taj konflikt već rešen u zakonu u obliku nekog drugog činjeničnog stanja, a u slučaju da jeste onda će analognim prenošenjem zakonske vrednosne ocene jednako rešiti interesni konflikt u spornom slučaju. Međutim, sudija će biti primoran da u nizu slučajeva popuni pravnu prazninu vlastitim vrednovanjem životnih interesa.11 Sud ne protivreči zakonodavcu nego nastavlja njegovo delo, crpeći takođe neposredno iz socijalnog života. U interesu jedinstva sud ne može uzimati na sebe funkcije koje pripadaju zakonodavcu i zato on ne može raditi protiv zakona.12

Prema Ustavu Republike Srbije sudska praksa nije izvor prava, već je predviđeno da sud sudi na osnovu Ustava, Zakona i drugih opštih akata. Međutim, u stvarnosti je situacija drugačija, a u pravnoj teoriji mišljenja o pitanju sudske prakse kao izvora prava su podeljena. Oni ne priznaju sudsku praksu kao izvor prava polaze od činjenice da sudija ne može stvoriti objek-tivno pravo – donositi propise koji bi obavezivali i njega i druge, već da je

9 Tasić, Đ., op. cit., str. 85.10 Ibid.11 Košutić, B., op. cit., str. 15.12 Tasić, Đ., op. cit., str. 135.

45


sudska praksa samo primena, a ne stvaranje prava, jer se apstraktna pravna pravila primenjuju na konkretan slučaj. Drugi koji cene da je sudska praksa izvor prava polaze od aktivne uloge suda, koja se izražava stvaranjem pra-va primenjivanjem opšteprihvaćenog pravila, što dolazi do izražaja u slučaju neregulisanja određenih društvenih odnosa pravnom normom, odnosno po-stojanja pravnih praznina, kada sudija postupa po pravilu kao da je sam zako-nodavac. Pošto se u izvesnoj meri cela primena prava u krajnjoj liniji usred-sređuje kod sudova, pa se u vezi sa tim u teoriji navodi da iako sudije imaju poslednju reč, ne znači da je to i najbolja reč13 i u tom cilju se obično predviđa izvesna nadležnost vrhovnih sudova da ujednačavaju postupanje sudova, ali i nezavisno od toga sudovi mogu spontano krenuti da jednako postupaju u izvesnim slučajevima u kojima su dotle nejednako postupali. Sudovi se te sudske prakse obično drže duže vreme, jer česta promena sudske prakse ruši pravnu sigurnost, ali ne zato što je ona za njih obavezna, već zato što smatraju da treba da je se drže i uvek su slobodni da od nje odstupe, što i čine jednog trenutka kada se uspostavlja nova sudska praksa i tako redom.14

Razlozi pravne sigurnosti ne omogućavaju odbacivanje sudske presu-de, odnosno sudske prakse kao izvora prava, jer se upravo sudskom praksom unosi veća određenost u pravni poredak i pružaju se garantije istovetnog po-stupanja u identičnim pravnim situacijama,15 u skladu sa jednim od principa koji navodi britanski sudija Tom Bingam i to da „zakoni jedne zemlje moraju da važe jednako za sve, osim ukoliko objektivne razlike opravdavaju različi-tost“.16 Dakle, zakon ne sme da pravi razlike među građanima i mora jedna-ko da ih tretira, odnosno građani koji idu na sud zbog identičnih činjeničnih okolnosti moraju dobiti istu presudu, a sudovi jedne države moraju rešavati identična pravna pitanja na isti način, bez obzira gde se nalazili, jer bi se dru-gačije građani mogli naći u situaciji da budu kažnjeni za ponašanje za koje su verovali da je u skladu sa pravom, što bi protivrečilo pravdi, jer pravednost zahteva da se unapred zna zašto se može odgovarati.

Za razliku od anglosaksonskog prava, u kome sudska presuda doneta od viših sudova za konkretan slučaj obavezuje isti sud ili sudove nižeg ste-pena na donošenje jednake presude i za sve ostale istovetne slučajeve, što se objašnjava razlozima jednakosti, pravičnosti i sigurnosti, jer se smatra da je nejednako postupanje u jednakim stvarima suprotno osećanju pravičnosti i

13 Dvorkin, R., op. cit., str. 449.14 Lukić, R., (1964). Uvod u pravo, Beograd, Savez udruženja pravnika Jugoslavije, str. 223.15 Košutić, B., op. cit., str. 119.16 Milojević, D., Andrejević, S., Krstajić, V., (2015). Ujednačavanje sudske prakse – izazovi i moguća rešenja, Beograd, Misija OEBS-a u Srbiji, str. 9.

46


jednakosti i predstavlja izraz samovoljnog a ne zakonitog rada sudije, koji su ograničeni pravnom tradicijom, ali su ipak originalni i lični,17 a koji se defi-nišu kao „rob prošlosti, a despot budućnosti“, jer su vezani odlukama umrlih prethodnika a vezuju svojim odlukama buduće generacije,18 u evropsko-kon-tinentalnom pravu jedna sudska presuda predstavlja obavezni precedent samo izuzetno, u onim slučajevima kada je doneta od najvišeg suda u zemlji ili od posebnih ustavnih sudova. Međutim, to ne znači da će svaka presuda vrho-vnog suda biti opšteobavezni precedent, ponekad će presuda vrhovnog suda nailaziti na energične otpore nižih, posebno drugostepenih sudskih instanci i biće potrebno više istovetnih presuda kako bi se pravno shvatanje sadržano u njima ustalilo. Presuda mora biti takva po svojoj prirodi da se iz nje sa si-gurnošću može zaključiti da predstavlja konačno mišljenje vrhovnog suda o spornom pravnom pitanju.19 Vrhovni sud je obavezan da poštuje svoje ranije odluke pri rešavanju istovetnih pravnih pitanja, ali je istovremeno ovlašćen da od njih odstupi iz opravdanih razloga, pa tako kada vrhovni sud novim prece-dentom ukida stari, redovno za to navodi razloge, koji se po pravilu zasnivaju na potrebi adaptacije ili zamene starih pravila novim, zbog promene društve-nih odnosa. Naime, i niži sudovi mogu biti inicijatori za ukidanje precedenata vrhovnog suda na osnovu kojih se već ustalila određena sudska praksa, pa bi vrhovni sud bio primoran da napusti sopstveni precedent ili zato što uvažava pravnu argumentaciju nižih sudova, ili zbog njihovog upornog protivljenja da se priklone njegovim pravnim shvatanjima. Kao najviši sud u sistemu sudske vlasti u Republici Srbiji, Vrhovni kasacioni sud obezbeđuje jedinstvenu sud-sku primenu prava i definiše smernice za pravilno tumačenja zakona. Iako sudske odluke u našem pravnom sistemu ne predstavljaju izvor prava, odluke Vrhovnog kasacionog suda imaju veliku ulogu u ujednačavanju sudske prakse i deluju posebno snagom autoriteta najviše sudske instance. Obezbeđivanje konzistentne primene zakona u praksi je zahtevan zadatak jer se, između osta-log, suočavamo sa problemom obaveštenosti sudija o praksi njihovih kolega. Pre nego što sudija uopšte uzme u obzir presudu koju je doneo drugi sud i analizira argumente na kojima je njegov kolega zasnovao odluku, on mora da ima saznanja da se neki drugi sudija već bavio istim pitanjem, pa iz tog razloga presude moraju biti lako dostupne, razvrstane prema pravnom pitanju na koje se odnose i označene ključnim rečima koje omogućavaju drugim sudi-jama da ih pronađu. Da bi to bilo moguće, presude moraju biti dobro napisane

17 Dworkin, R., (1984). Taking rights seriously, London, str. 86.18 Košutić, B., op. cit., str. 22.19 Ibid.

47


i imati strukturu koja omogućava lako uočavanje pravnih pitanja kojih se tiču i argumentacije na osnovu koje je sudija doneo odluku.20 Svaka odluka ima svoj autoritet, koji je utoliko veći ukoliko potiče od drugostepenog ili najvišeg suda i ukoliko u određenoj oblasti nema pozitivnih propisa već su sudovi upućeni da primenjuju pravna načela iz recimo predratnih propisa. U takvim situacijama je nemoguće zabraniti sudiji, čija je glavna osobina praktičnost, da se ne ugleda na razloge jedne ranije presude, a koji su vrlo ubedljivi za taj pravni slučaj.21 Iako pravno shvatanje višeg suda nije obavezno za niži sud, osim u konkretnom slučaju za koji je dato, a ponekad nije čak ni za njega, sudije idući linijom manjeg otpora da im odluka po žalbi ne bi bila ukinuta poštuju i primenjuju stavove višeg suda, suprotno tome što su uočili da u kon-kretnom slučaju izraženi stav drugostepenog suda nije na Zakonu zasnovan. Autoritetu sudskih odluka viših sudova doprinose stranke i advokati stranaka, koji se redovno pozivaju na njih u postupcima pred nižim sudovima, kako bi ukazali sudu da je u sličnom slučaju neki drugi sud presudio na način na koji oni misle da treba presuditi i u njihovom slučaju, a i sami sudovi navode često u obrazloženju presuda koje donose precedente viših sudova ili stanovišta konstantne sudske prakse.

Prema tome, iako sudske presude i praksa sudova u našem pravnom si-stemu nisu formalni izvor prava, one se u stvarnosti javljaju kao značajan činilac koji utiče na rad sudova i drugih organa u donošenju njihovih odluka. Sudska praksa je vrlo slična izvoru prava, jer se sudovi dok tu praksu usvajaju drže kao da je ona zaista izvor prava. Čak i kada se negira da je sudska prak-sa izvor prava, ne može se osporiti njen veliki značaj za dalje usavršavanje prava. Priznanje sudske presude, odnosno prakse za izvor prava ne znači umr-tvljavanje prava i u pravnoj teoriji se neosnovano navodi da priznanje sudske prakse za izvor prava sputava neophodnu samostalnost u radu sudija i nižih sudova, odnosno da bi pravo bi tapkalo u mestu, dok bi se život neprestano menjao22, zato što bi vezanost sudija za prethodno donete odluke onemogućila prilagođavanje prava stalno promenljivom društvenom životu.

20 Milojević, D., Andrejević, S., Krstajić, V., op. cit., str. 10.21 Milanović, T., (2001). Pravo u sudskoj praksi, Niš, Pravni fakultet u Nišu, Centar za publikacije u saradnji sa Privrednim sudom u Nišu, str. 7522 Košutić, B., op. cit. str. 120

48


Premoć presude u odnosu na zakon

Sudovi su, pre svega, pozvani da primenjuju zakon, pa tako i kada su za-konske odredbe nedoređene ili nedostaju sudija se mora inspirisati istim razlo-zima kao zakonodavac, što znači da nije dozvoljena sudska praksa contra legem (protiv zakona), već samo eventualno praeter legem (mimo zakona),23 odnosno ukazuje se na to da sud prilikom odlučivanja mora da ima u vidu ne samo slovo već i duh zakona, tj. nameru koju bi zakonodavac imao u problematičnoj situ-aciji s obzirom na način svog mišljenja iskazan u drugim odredbama zakona.24 Sudska presuda kao izvor prava ne sme protivrečiti zakonu, a takođe zakonom se može ukinuti opšte pravno pravilo uobličeno u precedentu vrhovnog suda ili izazvati preobražaj ustaljene sudske prakse. To znači da sudija i kada deluje kao zakonodavac, nema ovlašćenja koja on ima, jer je, za razliku od zakonodavca, sudija uvek ograničen. Prilikom vršenja ovlašćenja za stvaranje prava sudija će uvek morati da ima neke opšte razloge koji opravdavaju njegovu odluku i mo-raće da postupa kako bi postupao zakonodavac, odlučujući u skladu sa sopstve-nim uverenjima i vrednostima. Ovlašćenja sudija ne samo da su podvrgnuta mnogim ograničenjima koja sužavaju njihov izbor od kojih zakonodavstvo može da bude u potpunosti oslobođeno, već pošto sudije vrše ovlašćenja samo da bi rešili trenutne slučajeve, oni ova ovlašćenja ne mogu da koriste da bi uveli široke reforme ili doneli nove zakone, pa su na taj način njihova ovlašćenja dopunska.25 Sudija ne može da ne primeni jedan zakonski propis ako isti po-stoji, jer bi time kršio zakonitost.26 Iako su ova ograničenja takve prirode da ostavljaju sudiji relativno širok prostor za slobodu stvaralaštva, ona su ipak dovoljna da podvuku njegovu podređenost zakonodavcu, koja nije uvek ista, već zavisi od apstraktnosti pravnih normi, odnosno od vrsta praznina u pravu, pa ukoliko su norme apstraktnije ili praznine obimnije, utoliko je i veća sloboda sudije i obrnuto.27 Sudska presuda treba da dopuni zakon u slučaju postojanja neregulisanih društvenih odnosa ili da precizira i prilagodi sadržinu normi za-kona dinamičnim i stalno promenljivim društvenim odnosima, što je veoma značajno za pravo jer čini zakon „gipkim i večnim“. I u slučaju kada je jedan zakon dugo u primeni sudska praksa postaje sve smelija u prilagođavanju za-kona izmenjenim potrebama života, kao što je primer Code Civil u Francuskoj,

23 Ibid., str. 14524 Živković, M. A., (2000). Pojam, stvaranje i tumačenje prava, u Stvaranje prava, Beograd, str. 140.25 Hart, H., (2013). Pojam prava, Beograd, Pravni fakultet u Beogradu i JP Službeni glasnik, str. 327.26 Vulićević, V., (1966). Sudska praksa kao izvor prava, Glasnik Advokatske komore Vojvodine, (7), str. 10.27 Košutić, B., op. cit. str. 146.

49


koji važi još od 1804. godine.28 Sudija presudama daje takva značenja zakon-skim normama, koja one nisu imale, niti mogle imati u trenutku donošenja, ali koja odgovaraju novonastalim društvenim odnosima. Dok neki smatraju da su ta značenja objektivno i prećutno sadržana u tekstu zakona i sudija ih samo izvlači na svetlost dana, drugi navode da nije reč o tome da sud samo ostvaruje zakon, već da je on njegov apsolutni gospodar koji može da ga suzi, proširi, okrene ili potpuno preokrene.29 Zakon stiče svojstvo izvora prava samim mo-mentom stupanja na snagu, nezavisno od toga da li će biti i jednom primenjen, ako pripada u celini efikasnom pravnom poretku, dok to nije nikada slučaj sa sudskom presudom koja postaje izvor prava tek primenom na konkretne sluča-jeve i čije neprimenjivanje ima za posledicu prestanak obaveznosti pravnog pravila, koje je u njoj sadržano, i to kako za sudove, tako i za građane.30 Naime, sudska presuda se donosi tek kada nastane spor, tako da sudija može svestrano da sagleda sve relevantne činjenice i izabere najbolja rešenja, pa tako kao pred-nost sudske presude u odnosu na zakon možemo navesti njenu gipkost i bolju adaptiranost promenljivom društvenom životu. Postupak donošenja zakona je uvek duži i složeniji, a nekada i dodatno otežan političkim odnosima i to zbog potrebe obrazovanja potrebne većine za njihovo izlasavanje,31 a društveni od-nosi tako dinamični, pa samo sudija može da sledi taj brzi ritam društvenog života i pre od zakonodavca da uoči zastarelost pojedinih zakona i nastanak novih neregulisanih društvenih odnosa, i za njih da brže nađe nova rešenja. Sudska presuda se, zbog svoje elastičnosti, smatra nužnom u onim slučajevima kada se zakon ispoljava kao kočnica za dalji razvoj novonastalih neregulisanih društvenih odnosa, pa je potrebno da se zakonodavac uzrdrži od regulisanja takvih odnosa, i takođe omogućava da se usvojeno rešenje napusti čim se uvidi da ono nije bilo ili više nije pogodno. Rešenja koja se prihvataju ili odbacuju u sudskoj praksi mogu služiti i služe zakonodavcu kao neka vrsta eksperimenta za odabir najboljeg pravca pravne regulative, jer se zakonodavac često koristi stečenim iskustvima u sudskoj praksi i samo pretače u njoj prihvaćena rešenja u članove zakona, što predstavlja potvrdu veće adaptiranosti sudske presude kao izvora prava društvenom životu od zakona.32 U pravnoj teoriji se navodi da kada bi se sudska praksa priznala kao izvor prava to bi značilo da ona, čim se stvori, postaje izvor prava, tj. postaje obavezna za sudove, iz čega bi kao

28 Milanović, T., op. cit., str. 77.29 Živković, M. A., op. cit., str. 141.30 Košutić, B., op. cit., str. 147.31 Kutlešić, V., Golić, D., (2018). Uvod u pravo, Novi Sad, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, str. 91.32 Košutić, B., op. cit., str. 148.

50


posledica proizašlo da se ona više ne može menjati, za razliku od zakona i dru-gih izvora prava koji to mogu,33 što se smatra neprihvatljivim za naše prostore gde se društvo vrlo brzo menja, i ističe se da je preokret sudske prakse opasniji nego promena zakona, jer sudovi menjajući svoju dotadašnju praksu ukidaju za prošlost norme koje su doneli i stvaraju nove s retroaktivnim dejstvom.34 Ukoliko pravo nastaje tek sa sudskom odlukom glavni nivo stvaranja prava, pa i sam pojam prava podudara se sa sudskim stvaranjem prava, tj. sa sudskom odlukom. U tom slučaju zakonski nivo stvaranja prava treba definisati i shvatiti ga prvenstveno kao skup orijentira za sudsku odluku, pa se smatra da zakon nije čak ni okvir sudske prakse, jer je okvir nešto što se ne sme prekoračiti, dok je kod tumačenja vrlo čest slučaj da se kao pravno značenje zakona uzima nešto što čisto jezički i logički ne bi bilo moguće.35 Nova škola priznaje sudiji aktivno učešće u tumačenju zakona i njegovoj primeni, ali navodi da se to ne odnosi na izdavanje opštih propisa, jer on to ne čini, već se govori o tome da daje jedan određeni smisao zakonu pri tumačenju i jednu određenu vrednost pri primeni, pa smatramo da opravdano navodi Tasić da „Zakon postaje ono što od njega načine sudije prilikom njegove primene u životu“.

Zaključak

Prema našem Ustavu sudska praksa nije izvor prava, dok je u stvarnosti situacija drugačija. Nemoguće je zabraniti sudiji da se ne ugleda na razloge jedne ranije presude, koji su vrlo ubedljivi za konkretan pravni slučaj. Sudske odluke i od strane stranaka u postupku na prećutan način dobijaju snagu, malte-ne zakona, jer se upravo od stranaka nude kao izvor prava, kada u toku postup-ka, pre donošenja odluke ili u postupku po žalbi, prilažu odluke viših sudova, kako bi dokazale da je u sličnom slučaju neki drugi sud presudio na način na koji oni misle da treba presuditi i u njihovom sporu. Sudija u ovakvoj situaciji mora voditi računa i o tim argumentima stranaka, bez obzira na to što sudska praksa nije formalni izvor prava, jer se u kreiranju prava njen uticaj ne može izbeći. Prilikom izrade presude nije dozvoljeno da se sud poziva formalno na sudsku praksu, već te stavove iskazuje kao svoje u odnosu na konkretan slučaj, osim kada su u pitanju pravna shvatanja i stavovi Vrhovnog kasacionog suda. Možemo primetiti da mali broj sudija, za razliku od onih koji iz straha da im odluka ne bude po žalbi ukinuta, primenjuju stavove sudske prakse, postupa

33 Lukić, R., Izvori prava, op. cit., str. 13.34 Košutić, B., op. cit., str. 149.35 Živković, M. A., op. cit. str. 138.

51


drugačije u onom konkretnom slučaju kada uoče da stav suda više instance nije na Zakonu zasnovan, odnosno u svojim odlukama uz drugačije tumačenje zako-na kreativnošću i dobru argumentaciju istog pokušava da važeću sudsku praksu promeni. Da bi sudija mogao na ovakav način da utiče na sudsku praksu, on mora biti stručan, mora biti obavešten o praksi njegovih kolega, da stalno prati stavove sudske prakse, da je odvažan i da u tumačenju prava poseduje posebnu kreativnost. Na sudijama svih sudova je velika odgovornost prilikom korišćenja sudske prakse kao izvora prava. Sudija koji donosi odluke mora biti svestan toga da njegovo rešenje treba da bude takvo da važi i u drugom takvom slučaju i da ga može primeniti i svaki drugi sudija.

U skladu sa napred navedenim i sa značajem sudske prakse, za koji smo utvrdili da je nesporan, već se samo razlikuje njegov obim u zavisnosti od prav-nog sistema i slobode sudije koja je predviđena u istom, navodimo da naš zako-nodavac možda treba da razmotri pitanje sudske prakse kao izvora prava ograni-čenog obima, jer, kako navodi Košutić, kada se drže oči otvorene ne može a da se ne zapazi da sudska presuda – u obliku sudskog precedenta ili sudske prakse – predstavlja sekundarni (formalni) izvor pozitivnog prava. Bez proučavanja sud-ske prakse ne može se dobiti potpun uvid u važeće pravo bilo koje zemlje.

Kristina RepanovicA student of doctoral academic studies at the Faculty of Law in Kragujevac A judicial trainee at the Municipal court in Kragujevac

DO THE JUDGES CREAT A LAW OR ONLY APPLY IT?

A b s t r a c t

This paper analyzes the issue of creating a law by the Court, as one of a few questions in jurisprudence which have caused so much interest, mis-understanding and controversial opinions. In a legal theory there are op-posing opinions about the possibility of creating a law through the court

52


decisions, which, beside many differences, also have some common con-necting points. By setting a goal of our research, we took a modest way and stayed in the area, which did not exceed the domain of science. We also adapted the structure of the paper to the goal being set, in which we analyzed the court decision as a source of law, compared the court deci-sion with the formal source of law, respectively with the law itself, and dealt with the harmonization of the court practice in the judicial system of Republic of Serbia.

Keywords: the court practice, the court decion, creating a law

Literatura

1. Dvorkin, R., (2003). Carstvo prava, Beograd, Filip Višnjić 2. Dworkin, R., (1984). Taking Rights Seriously, London, Gerald Duckworth

& Co. Ltd. 3. Hart H., (2013). Pojam prava, Beograd, Pravni fakultet u Beogradu i JP

Službeni glasnik 4. Košutić, B., (1973). Sudska presuda kao izvor prava – doktorska diserta-

cija, Beograd, Savremena administracija 5. Kutlešić, V., Golić, D., (2017). Uvod u pravo, Novi Sad, Pravni fakultet

za privredu i pravosuđe 6. Lukić, R., (1964). Uvod u pravo, Beograd, Savez udruženja pravnika

Jugoslavije 7. Lukić, R., (1976). Izvori prava, u: Izvori prava u samoupravnom socijali-

stičkom društvu, Beograd, Savremena administracija 8. Milanović T., (2001). Pravo u sudskoj praksi, Niš, Pravni fakultet u Nišu,

Centar za publikacije u saradnji sa Privrednim sudom u Nišu 9. Milojević, D., Andrejević S., Krstajić V., (2015). Ujednačavanje sudske

prakse – izazovi i moguća rešenja, Beograd, Misija OEBS-a u Srbiji10. Podgorac T. I., (2000). Neka zapažanja o stvaranju prava u kontekstu

pravne pojave uopšte, u: Stvaranje prava, Beograd 11. Simić, M., (1973). Uloga sudije u tumačenju prava (Neka pitanja teorije

tumačenja prava), u: Zbornik radova Pravnog fakulteta u Nišu, Preuzeto sa: http://www.prafak.ni.ac.rs/files/zbornik/sadrzaj/zbornici/z15/10z15.pdf

12. Tasić,, Đ., (1938). Uvod u pravne nauke, Beograd 13. Vulićević, V., (1966). Sudska praksa kao izvor prava, Glasnik Advokatske

komore Vojvodine, (7)

53


14. Živković, M., A., (2000). Pojam, stvaranje i tumačenje prava, u Stvaranje prava, Beograd, Savet projekta Konstituisanje Srbije kao pravne drža-ve i Centar za publikacije Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i Jugoslovensko udruženje za teoriju, filozofiju i sociologiju prava

54

* Advokat u Nišu i student Doktorskih akademskih studija na Pravnom fakultetu za privredu i pra-vosuđe u Novom Sadu, e-mail: [email protected]

Boban Džunić*

PREVENTIVNE AKTIVNOSTI U CILJU SPREČAVANJA I SUZBIJANJA KRIMINALITETA SA OSVRTOM NA

STRATEGIJSKI OKVIR REPUBLIKE SRBIJE

REZIME: Kriminalitet je veoma složena pojava i predstavlja nacional-ni problem svih zemalja. Posebno istaknut oblik u oblasti kriminala jeste organizovani kriminalitet. Organizovani kriminalitet je značajna pretnja bezbednosti, kako u nacionalnim, tako i u međunarodnim razmerama. Prevencija kriminaliteta je usmerena na sprečavanje pojavljivanja nekog od oblika kriminaliteta. Preventivno delovanje podrazumeva čitav niz ra-zličitih političkih, ekonomskih i pravnih mera koje preduzima država na nacionalnom, regionalnom i međunarodnom nivou. Preventivno suprot-stavljanje kriminalitetu temelji se na određenim principima koji zajednički ispunjavaju osnovni kriminalno politički cilj, a to je uspešno suprotstavlja-nje kriminalitetu, i to, pod uslovom zakonitog, humanog, legitimnog po-stupanja, uz uvažavanje ljudskih prava i sloboda. S obzirom na shvatanje značaja preventivnih aktivnosti u oblasti suzbijanja kriminala, predmet analize u radu je aktuelni strategijski okvir u ovoj oblasti.

Ključne reči: prevencija kriminaliteta, organizovani kriminalitet, Polazni okvir Nacionalne strategije prevencije kriminala Republike Srbije, Nacio-nalna strategija za borbu protiv organizovanog kriminala

UDK: 347.795

55

PREVENTIVNE AKTIVNOSTI U CILJU SPREČAVANJA I SUZBIJANJA KRIMINALITETA...,

O kriminalitetu

Kriminalitet predstavlja veoma složenu pojavu jednako štetnu u svim društvima i na svim nivoima razvoja, stoga je pojam kriminaliteta najbolje razmatrati multidisciplinarno, odnosno koristeći znanja iz različitih teorijskih disciplina.

Kriminalitet je prvenstveno društvena pojava. Sagledava se kao fenomen koji je rezultat ukupnih društvenih odnosa i procesa. Ukoliko se primeni psi-hološki pristup, bliže i bolje se može razumeti ponašanja pojedinaca, i to kako učinilaca kriminalnih radnji, tako i žrtava tih kriminalnih aktivnosti. Treći as-pekt analize kriminaliteta predstavlja spajanje prethodna dva i može se odre-diti kao socijalno-psihološki. Mnoge društvene pojave se zapravo nalaze na granici sociologije i psihologije, tako da se ovo područje pokazalo kao veoma zahvalno za razumevanje interakcije između društvenih grupa i pojedinaca.

Međutim, kada se kriminalitetu pristupa sa sociološke strane, radi se o nešto širem određenju jer pored samog krivičnog dela, ono obuhvata i uzroke, uslove, posledice i počinioce krivičnog dela. Kriminalitetom u sociološkom smislu se zapravo može nazvati svako asocijalno i devijantno ponašanje koje se kosi sa društveno prihvaćenim normama.1

Poseban i za temu rada naročito bitan pristup u razmatranju kriminali-teta jeste pravni pristup. Normativni tretman problema kriminaliteta ne može se izbeći, jer vršenjem kriminalnih aktivnosti, dolazi do povrede normi kri-vičnog zakonodavstva, a reakcija društva podrazumeva usvajanje ne samo zakonskih tekstova koji će normirati predmetnu materiju, nego i širih, tzv. nacionalnih krovnih dokumenata (strategija), koje će planski, u širem vre-menskom okviru, detaljnije razraditi aktivnosti države u cilju odgovora na konkretnu problematiku.

Kulturološki aspekt je sledeća odrednica u analiziranju ove složene druš-tvene pojave. Kriminalna aktivnost ne predstavlja samo napad na pozitivno pravo, već i napad na moralne obrasce kao manifestaciju kulturnih vrednosti jednog društva.

Kriminalitet se takođe može sagledati i sa političkog aspekta, jer u značajnoj meri može biti, a često i jeste predmet interesovanja i reagovanja

1 Subotin, M., Odalović, T., (2016). Socijalnopatološke pojave u porodici i njihov uticaj na delin-kventno ponašanje maloletnika, Pravo – teorija i praksa 33 (10-12), str. 45-46.

56


političkih struktura u društvu. Rečeno je naročito bitno, jer politička aktivnost treba ozbiljno da bude usmerena na suzbijanje aktivnosti kriminala.2

Konačno, kriminalitet je i ekonomska kategorija. Ekonomski aspekt u ovoj oblasti je nezaobilazan. Većina izvršenih kriminalnih radnji dovodi do materijalnih gubitaka žrtve, a sa druge strane, borba protiv kriminaliteta zah-teva značajna finansijska ulaganja za organizaciju službi, sredstava i kadrova neophodnih za realizaciju tih aktivnosti.

Na osnovu prethodno rečenog, jasno je da multidisciplinarnost u pristu-pu određenja kriminaliteta nije stvar izbora, već predstavlja neophodan pri-stup ovoj složenoj društvenoj pojavi.

Pod kriminalitetom podrazumevamo sve one oblike ponašanja pojedi-naca ili grupa koje na bilo koji način podležu tretmanu krivičnog zakono-davstva, zato što se takvim ponašanjem nanosi određena šteta pojedincima, institucijama ili društvu u celini.3

Kriminalitet se najčešće deli na primarni i sekundarni. Primarni krimina-litet je vršenje kažnjivog dela prvi put, dok je sekundarni kriminalitet ponov-no vršenje krivičnog dela, odnosno radi se o povratu. Sam povrat ili recidivi-zam može biti specijalni (ako je ponovo učinjeno isto krivično delo) ili opšti (ako je učinjeno bilo koje drugo krivično delo).4

Kriminalitet je nacionalni problem svih zemalja, bez obzira na činjenicu da li su to razvijene i napredne zemlje, ili se pak radi o zemljama razvoju.

Karakteriše ga visok stepen organizovanosti i to ne samo na unutraš-njem, nego i na međunarodnom planu.

Po obimu, on je u stalnom uvećanju, a poseduje sledeće karakteristike: porast recidivizma, profesionalizma i specijalizacije, zloupotreba tehničkih dostignuća i pojava novih kriminalnih oblika, tajnost i raznovrsnost organi-zovanja i delovanja, internacionalizacija, ogromna finansijska sredstva i to sa više nezavisnih finansijskih sistema, oslabljena efikasnost organa otkrivanja, čemu znatno doprinosi i porast materijalnih troškova neophodnih za suzbija-nje kriminaliteta. Suprotno tome, kapital stečen kriminalom, kao i onaj koji služi za njegovu aktivizaciju, enormno se uvećava.5

2 Bjelajac, Ž., Dragojlović, J., (2016). Uloga i značaj vankrivičnih subjekata u savreme-noj politici suzbijanja kriminaliteta, Politička revija 47 (1), str. 40. 3 Krivokapić, V., (2002). Prevencija kriminaliteta, Beograd, Policijska akademija, str. 3. 4 Merdović, B., (2017). Uloga i značaj vankrivičnih subjekata u politici suzbijanja krimi-naliteta – doktorska disertacija, Novi Sad, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, str. 20. 5 Krivokapić, V., op. cit., str. 7.

57


Smatra se da „određeni teški oblici kriminaliteta danas stavljaju na probu i iskušenje čitavo krivičnog pravosuđe, pa i društvo u celini“, a tu se pre sve-ga, svrstavaju – terorizam, organizovani kriminalitet i korupcija.6

Organizovani kriminalitet – problem u nacionalnim i međunarodnim razmerama

Posebno istaknut oblik u oblasti kriminala jeste organizovani kriminal. Reč je o trajnom kriminalnom poduhvatu koji se racionalno obavlja radi pro-fita od nelegalnih aktivnosti, a njegovo trajno postojanje održava se korišće-njem sile, pretnjama, kontrolom monopola i/ili korumpiranjem javnih služ-benika. Dakle, primarni elementi organizovanog kriminaliteta su: postojanje trajne kriminalne organizacije, racionalno kriminalno delovanje, sticanje pro-fita kao krajnji cilj kriminalnog delovanja i korišćenje sile ili pretnji i pribega-vanje korupciji radi realizacije ciljeva i očuvanja imuniteta od primene prava.7

Zahvaljujući mnogim promenama u ekonomskim i političkim sferama na unutrašnjem i međunarodnom planu, organizovani kriminalitet se sve više internacionalizuje i poprima oblike transnacionalnog organizovanog kriminaliteta.

Određujući pojam organizovanog kriminaliteta, Kambovski sagledava tri pristupa – pojam organizovanog kriminaliteta u najširem smislu, pojam organizovanog kriminaliteta u užem smislu i pojam organizovanog krimina-liteta u najužem smislu:

• „U najširem smislu, organizovani kriminalitet podrazumeva zajednič-ko vršenje krivičnih dela od strane više lica koja su se za to dogovorila. Bitan element u ovoj definiciji je koordinirana akcija između više lica.

• Nešto uža definicija polazi od toga da organizovani kriminalitet obu-hvata vršenje krivičnih dela u okviru zločinačke organizacije (bande, grupe, zločinačkog udruženja), koja je organizovana na hijerarhijskom principu i u kojoj zajedničku kriminalnu aktivnost ostvaruje organiza-tor i najmanje dva člana zločinačkog udruženja.

• U najužem smislu, organizovani kriminalitet definiše se kao zajedničko iz-vršenje krivičnih dela radi ostvarenja ekonomske i (ili) političke moći“.8

6 Stojanović, Z., Kolarić, D., (2010). Krivičnoipravno reagovanje na teške oblike krimi-naliteta, Beograd, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, str. 9. 7 Albanese, J., (2000). The Causees of Organized Crime, Journal of Contemprorary Criminal Justice 16 (4), 409-423, p. 413. 8 Kambovski, V., (2009). Korupcija, međunarodno kazneno pravo i zaštita ljudskih sloboda, Skoplje, Pravni fakultet, str. 5.

58


Bošković definiše organizovani kriminalitet kao „profitno orijentisanu kontinuiranu kriminalnu delatnost, koju vrše kriminalne organizacije u ra-zličitim oblastima pogodnim za „kriminalnu eksploataciju”, a odlikuje ga visok stepen interakcije između članova organizacije, diferencijacija zada-taka i organizacioni modeli koji se prilagođavaju potrebama delovanja na kriminalnom tržištu i korišćenje kriminalnih metoda (nasilja, zastrašivanja i korupcije) i nekriminalnih metoda (delovanje u sferi legalnih ekonomskih tokova), kojima se uspostavljaju veze, vrši uticaj na nosioce vlasti i ostvaruju kriminalni ciljevi“.9

Ostvarivanjem određenih pozicija i jačanjem uticaja u ekonomskim i političkim strukturama, organizovani kriminalitet postaje značajna pretnja bezbednosti, kako u nacionalnim, tako i u međunarodnim razmerama, i na taj način ugrožava ekonomske, političke, pravne, kulturne, moralne i sve druge značajne vrednosti jednog društva.10

Prema nekim autorima, „kriminalne organizacije mogu se deliti prema raznim kriterijumima: prema tradiciji i dužini trajanja – jedne imaju dužu tradiciju, a druge su nove, prema karakteru porekla – jedne vode poreklo iz ratova i drugih društvenih potresa, a druge su nastale iz razloga samoodbra-ne, treće su imale u početku politički karakter i slično, prema pravcu napada i karakteru prestupa prilikom vršenja krivičnih dela – jedne se međusobno obračunavaju oko sfera svoje aktivnosti, druge su usmerene na društvene institucije, grupe i pojedince, treće primenjuju sva sredstva i oblike nasilja u svojoj kriminalnoj praksi itd. Najzad, one se mogu deliti i prema stepenu organizovanosti i interpretacije unutar grupa, počevši od neformalnih grupa, stvaranih na bazi dogovora i međusobne pomoći za vršenje krivičnih dela, pa do formalno organizovanih grupa, do zločinačkih podzemnih organizacija, koje mogu biti različite po stepenu i čvrstini svoje organizovanosti. Prema tome, teško je svesti sve oblike organizovanog kriminaliteta na manji broj tipova“.11

Međutim, ono što je jedna od značajnijih i vrlo opasnih karakteristika kriminaliteta, a posebno organizovanog kriminaliteta u svetu i kod nas jeste njegova „tamna brojka“ koja naglo raste, naročito u oblasti privrednog krimi-naliteta, a javlja se kako u odnosu na delo, tako i u odnosu na izvršioca. Tako

9 Bošković, G., (2014). Organizovani kriminal, Beograd, Kriminalističko-policijska akademija, str. 21.10 Teofilović, N., Teofilović, Т., (2007). Suzbijanje organizvanog kriminaliteta u: Sprečavanje i suzbijanje savremenih oblika kriminaliteta II, Beograd, Kriminalističko-policijska akademija, str. 124.11 Đukić, S., (2016). Posledice organizovanog kriminaliteta po nacionalnu bezbednost, Vojno delo 68 (7), 85-102, str. 88.

59


da je sasvim jasno da je broj saznatih i otkrivenih krivičnih dela u odnosu na stvarnu brojku znatno manji.

Potrebno je istaći i to da kriminalitet, a naročito, organizovani krimi-nalitet danas, karakteriše nasilje. Eskalacija nasilja ne predstavlja više samo bezbednosni problem, već i socijalno-ekonomski, kao i politički problem. Nasilje po pravilu nije samo sebi cilj, već služi za postizanje drugih, krimi-nalnih ciljeva.

Iz prethodno iznetog sasvim je jasno da je neophodna konstantna borba protiv svih oblika kriminaliteta, naročito organizovanog kriminala, jer, „orga-nizovani kriminal (pre svega transnacionalni) predstavlja savremeni bezbed-nosni izazov, rizik i pretnju i zato je identifikovan u strategijama nacionalne bezbednosti mnogih zemalja.“12

Isto tako, „za mnoge autore, organizovani kriminalitet predstavlja pret-nju međunarodnom miru i stabilnosti.“13

U nastavku rada, a u kontekstu razmatranja preduzimanja svih raspoloži-vih aktivnosti u suzbijanju delatnosti oblika organizovanog kriminala, više će biti reči o preventivnim aktivnostima i merama u ovoj sferi.

Pojam prevencije kriminaliteta

Pod prevencijom kriminaliteta podrazumeva se upotreba svih sredstava i mera usmerenih na sprečavanje pojavljivanja nekog od oblika kriminaliteta.14

Različiti su stavovi autora vezani za ovaj pojam. Neki autori pod preven-cijom kriminala smatraju samo one aktivnosti u cilju sprečavanja kriminalite-ta koje se preduzimaju od strane javnosti i lokalne zajednice, dok druga grupa autora i određene aktivnosti policije smatra preventivnim aktivnostima.15 Isto tako, neki autori smatraju da pozitivno zakonodavstvo nije osnov prevencije kriminaliteta, već da predstavlja samo osnov za preventivno delovanje jav-nosti, organa i službi, dok drugi autori imaju stav da krivično zakonodavstvo jeste temelj preventivne strategije.

Imajući sve prethodno u vidu možemo istaći da „pod prevencijom kri-minaliteta podrazumevamo upotrebu svih mera i sredstava za mobilizaciju

12 Kovač, М., (2003). Strategijska i doktrinarna dokumenta nacionalne bezbednosti – teorijske osnove, Beograd, Svet knjige, str. 131.13 Zalisko, N., (2000). Russian organized crime: The foundation for trafficking, Police, Bobit Publishing Company, Redondo Beach, p. 19.14 Krivokapić, V., (2002). Prevencija kriminaliteta, Beograd, Policijska akademija, str. 31.15 Iako se u modernoj kriminologiji smatra da policija deluje isključivo reaktivno, određene aktivnosti policije spadaju u grupu preventivnih aktivnosti.

60


pojedinaca, društvenih grupa, organizacija i institucija, usmerenih na spre-čavanje onih pojava koje nisu u skladu sa krivičnim zakonodavstvom, a koje po svojoj suštini nanose štetu pojedincima, društvenim grupama ili društvu u celini.“16

Cilj prevencije je da se spreči obavljanje kriminalne radnje, te je stoga neophodno teorijski razumeti samu pojavu kriminaliteta, odnosno proniknuti u njegove etiološke i fenomenološke aspekte.

Sa druge strane, izrada preventivnih strategija i njihova implementacija bitno zavise od političkih kretanja u društvu i političkom okruženju.

U ovom kontekstu, Mitrić navodi da se „primena krivičnog prava zasni-va na maksimi nemo prudens punit quia peccatum est, sed ne peccetur, što u prevodu znači da niko pametan ne kažnjava što se grešilo, nego da se ne bi grešilo“.17

Zanimljivo je sagledati odnos prevencije i represije, jer kao što se u kri-vičnom pravu ističe, represija nije sama sebi cilj, ona je, u krajnjoj liniji, uvek u službi prevencije.

Prevencija i represija

Osnovna dva načina suprotstavljanja kriminalitetu su represivno i preventivno delovanje.

Represivno delovanje podrazumeva post delictum delovanje pravosud-nih organa i policije, tj. predstavlja reakciju države na kriminal u konkretnim slučajevima.

Preventivno delovanje, sa druge strane, podrazumeva čitav niz različitih političkih, ekonomskih i pravnih mera koje preduzima država na nacional-nom, regionalnom i međunarodnom nivou.

Razvoj društvene svesti i humanizacija suprotstavljanja kriminalitetu, doprineli su da se u savremenim državama prevencija razvija kao posebna komponenta kriminalne politike, koja zajedno sa represijom, čini celinu druš-tvenog angažovanja u suprotstavljanju kriminalitetu.18

Međutim, kada se posmatra odnos prevencije i represije sa stanovišta krivičnog prava, Stojanović ističe sledeće: „kažnjava se ne samo zato što je učinjeno krivično delo, već i zato da se ne bi vršila krivična dela. Ali, isto

16 Krivokapić, V., op. cit., str. 32.17 Mitrić, V., (2015). Specifičnosti alternativnih sankcija u krivičnom pravu Srbije, Pravo – teorija i praksa 32 (1-3), str. 62.18 Krivokapić, V., op. cit., str. 44.

61


tako, i to treba danas posebno naglasiti, kažnjava se ne samo zato da se ne bi vršila krivična dela, već i zato što je učinjeno krivično delo. Bilo bi nepri-hvatljivo da se krivično pravo koristi samo zato da se ne bi vršila krivična dela. Jedno čisto preventivno krivično pravo koje bi učinjeno krivično delo potisnulo u drugi plan, ili koje bi čak odustalo od učinjenog krivičnog dela kao glavnog i obaveznog uslova za primenu kazne, prestalo bi da bude pra-vo shvaćeno u pravno-državnom smislu. Međutim, kada se govori o odnosu represije i prevencije, trebalo bi poći od toga da pojam represije obuhvata ne samo primenu kazne ili druge krivične sankcije, već i pretnju kaznom. I samo propisivanje određenih ponašanja kao krivičnih dela i pretnja kaznom koja se na to nadovezuje, predstavlja krivičnopravnu represiju (bar shvaćenu u širem smislu). Ako se pojam represije shvati šire u navedenom smislu, onda čvrsta veza između represije i prevencije postaje još više uočljiva. U tom slučaju i razlika u pogledu vremenskog elementa u smislu da se prevencija preduzima pre, a represija posle izvršenog krivičnog dela postaje relativna. Naime, re-presija nije okrenuta samo prošlosti kako se to obično ističe. Ona je delimično okrenuta i ka budućnosti, ona za cilj ima i sprečavanje vršenja nekog ponaša-nja i tu je njeno polje delovanja zajedničko sa prevencijom“.19

Načela prevencije kriminaliteta

Preventivno suprotstavljanje kriminalitetu temelji se na određenim principima koji zajednički ispunjavaju osnovni kriminalno politički cilj, a to je uspešno suprotstavljanje kriminalitetu, i to, naravno, pod uslovom zakoni-tog, humanog, legitimnog postupanja, uz uvažavanje ljudskih prava i sloboda.

Načela prevencije kriminaliteta su:1) Načelo zakonitosti – Princip zakonitosti podrazumeva da svaku aktiv-

nost kojoj je cilj suprotstavljanje kriminalitetu treba preduzimati u skla-du sa zakonskim normama koje se na takve aktivnosti odnose.

2) Načelo legitimnosti – Suština načela legitimnosti nalaže da sva ograni-čenja sloboda i prava građana budu usklađena sa primenom preventivnih mera i postupaka. Naime, represivne mere gube svoju legitimnost ukoli-ko nisu svrsishodne, odnosno ukoliko se sa njima ne postiže efekat koji se sa njima natojao postići. U tom slučaju, ne ostvaruje se osnovna svrha mera prinude, odnosno ne mogu se očekivati ni preventivni efekti takvih mera.

19 Stojanović, Z., (2011). Preventivna funkcija krivičnog prava, Crimen 2 (1), 3-25, str. 4.

62


3) Načelo individualizacije – Prevencija kriminaliteta obuhvata usklađen odnos individualnih i društvenih faktora kriminaliteta. Svaki pojedinačni uzrok kriminaliteta (inače su svi veoma različiti i veoma brojni) služi kao osnov za planiranje i realizaciju najefikasnijih mera i sredstava za suzbijanje tih uzroka. Načelo individualizacije se zasniva na konkretnim individualnim potrebama i uslovima primene preventivnih mera, što je, takođe, uslov za uspeh svakog preventivnog postupanja.

4) Načelo humanosti – Savremeni koncept društvene prevencije insistira upravo na humanim, nerepresivnim merama. Ovo načelo najviše dola-zi do izražaja prilikom represivnog delovanja. S obzirom na to da se preventivne mere preduzimaju pre izvršenog krivičnog dela, ne postoji ni zakonska osnova za primenu prinude, pa bi sama takva prinuda bila nezakonita.20

Problematika suzbijanja organizovanog kriminala

Efikasno suprotstavljanje organizovanom kriminalu nije moguće bez dobrog poznavanja njegovih najvažnijih etioloških i fenomenoloških obeležja i drugih specifičnosti. Neophodno je sagledati sve karakteristike organizova-nog kriminala, i u tom kontekstu donositi odgovarajuće normativne akte koji će stvarati ambijent za efikasnu primenu preventivnih mera.

Mnoge kriminalne organizacije imaju veliku finansijsku moć i uticaj i mogu uticati na političke odluke, pa čak i na određene političke procese, na izbore za organe vlasti, i dr. Preventivne mere moraju biti usmerene na elimi-nisanje upravo korupcije i drugih aktivnosti kojima kriminalne organizacije uspostavljaju veze sa državnim organima.

U aktuelnim društvenim okolnostima, represivne mere su nužnost u suz-bijanju organizovanog kriminala, a prevencija je orijentacija savremene kri-minalne politike, na koju se naročito u poslednje vreme stavlja akcenat. Zbog toga je potrebno menjati dosadašnji reaktivni pristup u korist preventivnih aktivnosti. Jer, preduzete aktivnosti ne treba da budu „reakcija na učinjeno krivično delo, već treba da budu usredsređene na delovanje unapred“.21

Borba protiv organizovanog kriminala je kompleksan i dugotrajan pro-ces. Sve mere moraju biti dobro osmišljene i jasno definisane.

20 V. više: Krivokapić, V., op. cit.21 Simonović, B., (2001). Uloga policije u prevenciji kriminaliteta na nivou lokalne zajednice, Bezbednost 43 (1), 33-55, str. 35.

63


Jedan od ključnih faktora u institucionalnoj borbi protiv organizova-nog kriminala su nezavisne, nepristrasne, efikasne i odgovorne pravosudne institucije.

Opšteprihvaćeno je mišljenje da se oblici organizovanog kriminala ne mogu efikasno suzbijati bez adekvatnog zakonskog mehanizma „koji odgova-ra zahtevima što efikasnije borbe protiv kriminaliteta, uz istovremeno vođenje računa o punom poštovanju međunarodnim aktima i domaćim zakonodav-stvom zagarantovanim slobodama i pravima čoveka i građanina“.22

U nastavku rada biće više reči o strategijskom okviru u cilju planiranja i preduzimanja preventivnih aktivnosti i uopšte odgovora na kriminalitet i organizovani kriminalitet u Republici Srbiji.

Polazni okvir Nacionalne strategije prevencije kriminala u Republici Srbiji

Polazni okvir Nacionalne strategije prevencije kriminala23 izrađen je 2009. godine u saradnji Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju u Beogradu i Centra za prava deteta.

Kako je istaknuto u Uvodnoj reči publikacije „... jasno je da dobro pla-nirane strategije prevencije kriminala ne samo da preveniraju kriminal i vikti-mizaciju, već i promovišu bezbednost zajednice i doprinose održivom razvoju zemalja. Efikasna, odgovorna prevencija kriminala povećava kvalitet života svih građana.“

U prvom delu, Preambula Polaznog okvira najavljuje predstojeće ak-tivnosti na formulisanju Nacionalne strategije prevencije kriminala, kao i osnivanje Nacionalnog saveta za prevenciju kriminala, koji će rukovoditi svim aktivnostima na nacionalnom nivou. Kao neposredan resurs za defini-sanje Polaznog okvira služio je Vodič za prevenciju kriminala Kancelarije Ujedinjenih nacija za drogu i kriminal24 kao i strategije za prevenciju krimi-nala drugih zemalja.

22 Bejatović, S., (2004). Neophodnost donošenja Zakonika o krivičnom postupku Republike Srbije, Revija za kriminologiju i krivično pravo 1, 39-56, str. 55.23 Grupa autora (2009). Polazni okvir Nacionalne strategije prevencije kriminala, Beograd, Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije.24 United Nations (2002). Guidelines for the Prevention of Crime, The Economic and Social Council resolution (ECOSOC Resolution) 2002/13 of 24 July 2002.

64


Polazni okvir odnosi se na prevenciju kriminala sa elementima nasilja, kriminala opojnih droga, imovinskih delikata, posebno delikata koje čine ma-loletnici, kao i svih drugih oblika kriminala.

Ističe se definicija evropske mreže za prevenciju kriminala (EUCPN) po kojoj se pod prevencijom kriminala podrazumevaju mere kojima se sma-njuje ili na drugi način pridonosi kvantitativnom i kvalitativnom smanjenju kriminala i osećanja nesigurnosti kod građana, bilo kroz direktno odvraćanje od kriminalnih aktivnosti ili kroz politiku i intervencije osmišljene u cilju smanjenja potencijala za kriminal i faktora kriminala. To uključuje rad Vlade Republike Srbije, nadležnih vlasti, institucija za krivično pravo, lokalnih vla-sti, udruženja stručnjaka, privatnog, dobrovoljnog i civilnog sektora, naučni-ka, šire javnosti i medija. U prvom delu se takođe navodi da Polazni okvir ima za cilj da pokrene i stimuliše profesionalni i društveni dijalog i dogovor o bu-dućim pravcima delovanja u oblasti prevencije kriminala u Republici Srbiji.

U drugom delu Polaznog okvira navode se ciljevi prevencije kriminala u Srbiji, i to: opšti (smanjenje kriminala, povećanje sposobnosti subjekata u prevenciji kriminala, razvoj međusobne saradnje svih subjekata na prevenciji kriminala), kao i specifični ciljevi.

Treći deo ističe da buduća Strategija treba da posluži kao instrument za angažovanje brojnih partnera koji će se zajedničkim snagama zalagati za una-pređenje prevencije kriminala u Srbiji.

U poslednjem, četvrtom delu, predstavljen je Koncept prevencije kri-minala koji se predlaže Polaznim okvirom. Prema publikovanom konceptu, „prevencija kriminala je skup mera, aktivnosti i aktera koji zajedničkim de-lovanjem rade na realizaciji postavljenih ciljeva u ovoj oblasti. U ovom de-lovanju razlikuju se dva nivoa: sistem prevencije kriminala i skup opštih i specifičnih mera i aktivnosti koje zajednica, na različitim nivoima svog orga-nizovanja i kroz različite oblike rada usmerava u pravcu prevencije krimina-la.“ Oba elementa se bliže pojašnjavaju, nakon čega se navode nivoi sprovo-đenja prevencije kriminala: primarni, sekundarni i tercijalni. Uz objašnjenje prethodno navedenih nivoa naglašava se da su svi preventivni napori u osnovi usmereni na: situaciju (kreiranje okruženja nepovoljnog za izvršenje krivič-nog dela), socijalno okruženje (porodica, škola, vršnjaci,...), potencijalnog učinioca i učinioca (kontrola i promena ponašanja), moguću žrtvu (smanjenje mogućnosti za postajanje žrtvom kriminala) i saradnju sa građanima u cilju reakcije na pojavu kriminala.

Polazni okvir Nacionalne strategije prevencije kriminala sadrži i poseban prilog: Situaciona analiza kao baza za donošenje Polaznog okvira, a koja obu-hvata sledeće stavke (svaka je objašnjena i predstavljena): analiza postojeće

65


situacije u oblasti kriminala, kao polazna osnova za definisanje strateških pra-vaca i ciljeva; glavni, identifikovani razlozi javljanja kriminala u Srbiji; anali-za postojećeg zakonskog okvira; analiza dosadašnjih aktivnosti preduzimanih na suzbijanju kriminala, posebno na njegovoj prevenciji; analiza dosadašnje saradnje i partnerskih odnosa.

Nacionalna strategija za borbu protiv organizovanog kriminala

U tekstu Nacionalne strategija za borbu protiv organizovanog krimina-la25 navodi se da je donošenje i implementacija ove Strategijeje od najšireg značaja za sve građane Republike Srbije i da će Vlada stvoriti sve neophodne političke i pravne pretpostavke za uspešnu primenu Strategije sa težištem na tri osnovna principa: primeni i razvijanju preventivnog, represivnog delova-nja i oduzimanja imovine proistekle iz krivičnih dela.

Vizija Strategije je društvo sa najrazvijenijim sistemom i najboljim re-zultatima u borbi protiv organizovanog kriminala u regionu, sa težnjom ka njegovom potpunom eliminisanju, a vrednosti koje Strategija promoviše su: poštovanje osnovnih ljudskih prava i sloboda, profesionalni državni službe-nici, partnerstvo sa zajednicom, poštovanje nacionalnih i međunarodnih stan-darda, transparentnost rada, saglasnost ličnih i grupnih interesa sa organizaci-onim, prihvatanje individualnih odgovornosti i posvećenost poslu.

Strategijom se, u skladu sa međunarodnim standardima i preporukama, u dužem vremenskom periodu predviđaju mogući trendovi i pravci razvoja organizovanog kriminala i definišu odgovarajući osnovni ciljevi i mogućnosti Republike Srbije za njegovo predupređenje i smanjivanje na najmanju mo-guću meru. Takođe, Strategijom se definiše politika, pravac i metodologija državnih organa u borbi protiv organizovanog kriminala.

Osnovni ciljevi Strategije su: razvijanje proaktivnog pristupa u borbi protiv organizovanog kriminala, povećanje efikasnosti u borbi protiv orga-nizovanog kriminala odgovarajućom primenom preventivnog i represivnog delovanja, kao i oduzimanje imovine proistekle izvršenjem krivičnog dela, harmonizacija nacionalnog zakonodavstva sa međunarodnim standardima u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala, jačanje kapaciteta (ljudskih i materijalno-tehničkih) svih državnih organa koji učestvuju u borbi protiv organizovanog kriminala, jačanje saradnje na nacionalnom, regionalnom i međunarodnom nivou, jačanje saradnje između državnih organa, privatnog sektora i civilnog društva.

25 Nacionalna strategija za borbu protiv organizovanog kriminala, Službeni glasnik RS, br. 23/09.

66


Strategijom se, između ostalog, definišu pojam i pojavni oblici organizo-vanog kriminaliteta, institucije, kapaciteti i sredstva za borbu protiv organizo-vanog kriminala, a na osnovu predviđanja daljeg kretanja i razvijanja organi-zovanog kriminala u Republici Srbiji, kao i procene raspoloživih nacionalnih kapaciteta i mogućnosti za borbu protiv te pojave, Strategija predlaže predu-zimanje normativno-pravnih i/ili institucionalnih mera.

Strategijom se naglašava značaj proaktivnog pristupa. Naime, proakti-van pristup u borbi protiv organizovanog kriminala nosi u sebi perspektivu promena u našim ukupnim mogućnostima i podrazumeva, između ostalog, koordinaciju i bolje korišćenje obaveštajnih podataka, kao i informacija pro-isteklih iz strateške analize, unapređenje znanja, pojačanu međusobnu sarad-nju državnih organa, efikasnije sprovođenje postojećih zakona, primenu naj-boljih iskustava iz prakse, itd.

Tekstom Strategije se takođe naglašava i značaj preventivnog delovanja u oblasti reagovanja na aktuvnosti organizovanog kriminala. U tom kontekstu, preventivni oblik borbe protiv organizovanog kriminala obuhvata različite ak-tivnosti kojima se umanjuju mogućnosti vršenja krivičnih dela i poboljšavaju društveni činioci koji sprečavaju nastanak i razvoj organizovanog kriminala. Pored toga, on doprinosi obaveštavanju i zaštiti žrtava organizovanog krimi-nala što uslovljava saradnju i povezivanje aktera prevencije na svim nivoima. Takođe, važno mesto bi morala da ima procena mogućeg uticaja određenih zakonskih rešenja na prevenciju organizovanog kriminala.

Značaj Strategijskog pristupa u ovoj oblasti je nesumnjiv, što se u za-ključnim sentencama Strategije i naglašava. Tako, nedostatak adekvatne stra-tegijske analize je jedan od bitnih faktora koji otežava borbu protiv organizo-vanog kriminala. Strategijska analiza koja između ostalog obuhvata i analizu postojećih rizika i procenu pretnji, uz pojačan obaveštajni rad, preduslov je za efikasnu borbu protiv organizovanog kriminala.

Zaključna razmatranja

U procesu suprotstavljanja različitim oblicima kriminaliteta i svođenju istih u razumne okvire na prostoru Republike Srbije, neophodan je adekvatan pristup, jer borba protiv kriminaliteta mora biti konstantna i osmišljena. To podrazumeva ne samo realizaciju represivnih aktivnosti, već i kreiranje i rea-lizaciju strategije koja sadrži preventivnu delatnost.

Preventivne aktivnosti u oblasti suzbijanja kriminaliteta sve više dobi-jaju na značaju, jer je s vremenom postalo jasno da reaktivni pristup, koji se usmerava na sam događaj, nije dovoljno efikasan u sprečavanju vršenja

67


kriminalnih aktivnosti. Isto tako, istraživanjima je potvrđeno da stavljanje na-glaska samo na otkrivanje izvršenih krivičnih dela i njihovih učinilaca ima ograničen efekat na smanjenje stope kriminala.

Analizom relevantnih izvora, u radu se došlo do zaključka da je strategijski pristup u oblasti reagovanja na kriminalitet i organizovani kriminalitet izuzetno značajan, naročito u delu koji se odnosi na prevenciju kriminalnih radnji.

Ovakav proces razvoja borbe protiv kriminaliteta, naročito organizova-nog kriminala, neminovno će dovesti i do visokog stepena poštovanja i po-verenja građana u institucije koje su u ovom poslu angažovane. U tom cilju, potrebno je i dalje jačati institucije uključene u borbu protiv kriminala/organi-zovanog kriminala, jačati zakonski okvir, unapređivati međunarodnu saradnju u ovoj oblasti, kao i unapređivati ljudske resurse.

Boban DzunicA lawyer in Niš and a student of doctoral academic studies at the Faculty of Law for Commerce and Judiciary in Novi Sad

PREVENTIVE ACTIVITIES AIMED AT PREVENTING AND COMBATING CRIME

WITH THE REFERENCE TO THE STRATEGIC FRAMEWORK OF REPUBLIC OF SERBIA

A b s t r a c t

Criminality is a very complex phenomenon and it represents a national problem in all countries. In the field of crime, the organized crime is par-ticularly highlighted. The organized crime is a significant threat to security, either in a national or international scale. Crime prevention is focused on the prevention of the occurrence of some crime forms. Preventive activities involve a range of different political, economic and legal measures taken by the state at the national, regional and international levels. Preventive

68


fight against crime is based on certain principles that together meet the basic criminal-political goal referring to a successful fight against crime. It should be carried out under the condition of a legal, humane, legitimate treatment, with a respect of human rights and freedoms. Considering the importance of preventive activities in the field of crime prevention, the subject of analysis in the paper concerns the current strategic framework in this area.

Keywords: crime prevention, the organized crime, The starting framework of the National strategy for the prevention of crime in Republic of Serbia, The National strategy for the fight against the organized crime

Literatura

1. Albanese, J., (2000). The Causees of Organized Crime, Journal of Contemprorary Criminal Justice 16 (4), 409-423

2. Bejatović, S., (2004). Neophodnost donošenja Zakonika o krivičnom postupku Republike Srbije, Revija za kriminologiju i krivično pravo 1, 39-56

3. Bjelajac, Ž., Dragojlović, J., (2016). Uloga i značaj vankrivičnih subjeka-ta u savremenoj politici suzbijanja kriminaliteta, Politička revija 47 (1), str. 49-54

4. Bošković, G., (2014). Organizovani kriminal, Beograd, Kriminalističko-policijska akademija

5. Đukić, S., (2016). Posledice organizovanog kriminaliteta po nacionalnu bezbednost, Vojno delo 68 (7), 85-102

6. Grupa autora (2009). Polazni okvir Nacionalne strategije prevencije kri-minala, Beograd, Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije

7. Kambovski, V., (2009). Korupcija, međunarodno kazneno pravo i zaštita ljudskih sloboda, Skoplje, Pravni fakultet

8. Kovač, М., (2003). Strategijska i doktrinarna dokumenta nacionalne bez-bednosti – teorijske osnove, Beograd, Svet knjige

9. Krivokapić, V., (2002). Prevencija kriminaliteta, Beograd, Policijska akademija

10. Mitrić, V., (2015). Specifičnosti alternativnih sankcija u krivičnom pravu Srbije, Pravo – teorija i praksa 32 (1-3), str. 61-73

69


11. Merdović, B., (2017). Uloga i značaj vankrivičnih subjekata u politici suzbijanja kriminaliteta, doktorska disertacija, Novi Sad, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe.

12. Nacionalna strategija za borbu protiv organizovanog kriminala, Službeni glasnik RS, br. 23/09

13. Simonović, B., (2001). Uloga policije u prevenciji kriminaliteta na nivou lokalne zajednice, Bezbednost 43 (1), 33-55

14. Stojanović, Z., Kolarić, D., (2010). Krivičnoipravno reagovanje na teške oblike kriminaliteta, Beograd, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu

15. Stojanović, Z., (2011). Preventivna funkcija krivičnog prava, Crimen 2 (1), 3-25

16. Subotin, M., Odalović, T., (2016). Socijalnopatološke pojave u porodici i njihov uticaj na delinkventno ponašanje maloletnika, Pravo – teorija i praksa 33 (10-12), str. 43-55

17. Teofilović, N., Teofilović, Т., (2007). Suzbijanje organizvanog krimi-naliteta u: Sprečavanje i suzbijanje savremenih oblika kriminaliteta II, Beograd, Kriminalističko-policijska akademija

18. United Nations (2002). Guidelines for the Prevention of Crime, The Economic and Social Council resolution (ECOSOC Resolution) 2002/13 of 24 July 2002

19. Zalisko, N., (2000). Russian organized crime: The foundation for traffic-king, Police, Bobit Publishing Company, Redondo Beach

70

studentski radovi

Milan Cvejanov*

ZLOUPOTREBA PLATNIH KARTICA KAO POJAVNI OBLIK KOMPJUTERSKOG KRIMINALA

REZIME: Platne kartice predstavljaju savremeni način plaćanja. Posled-njih godina, pojavljuju se i konstantno razvijaju različiti načini zloupotreba platnih kartica. Sa ciljem detaljnije analize ove problematike, u radu su dati odgovori na pitanja koja se tiču načina zaštite platnih kartica, pojave i načina zloupotreba platnih kartica, krivičnopravnog tretmana u Republici Srbiji, nekih osnovnih karakteristika krivičnog dela iz člana 243 KZ, i dr. Zloupotreba platnih kartica predstavlja samo deo kompjuterskog krimina-liteta ali kroz nju možemo zaključiti koliki je uticaj danas ovog vida krimi-naliteta na život ljudi. Iako je ovakav oblik kriminaliteta kod nas novijeg datuma, krivična dela iz ovog domena su sve više prisutna. U budućnosti se svakako mora nastaviti borba protiv ovakvog oblika kriminaliteta.

Ključne reči: platne kartice, kompjuterski (visokotehnološki) kriminalitet, krivično pravo, Falsifikovanje i zloupotreba platnih kartica (član 243 Kri-vičnog zakonika)

Uvod

Kao i svaka novina koja prati savremeno društvo, i platne kartice su iza-zvale veliku zainteresovanost, a u poslednje vreme i veliku primenu prilikom vršenja različitih novčanih transakcija. Naravno, uporedo sa povećanom pri-menom platnih kartica, prisutna je i njihova velika zloupotrebu.

* Student treće godine, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu, e-mail: [email protected]

UDK: 336.747.5:004

71


Zloupotreba platnih kartica kao pojavni oblik komjuterskog kriminala, savremeni je modalitet iz sfere kriminalnog delovanja, koji sa razvojem raču-narske tehnologije doživljava ekspanzivne razmere. Dakle, iako se radi o krimi-nalitetu novijeg datuma, možemo slobodno reći da je sve prisutniji u društvu.

Načelno, platne kartice kao tehničko-tehnološki pronalazak, predstav-ljaju savremene instrumente bezgotovinskog plaćanja i različitih novčanih transakcija.

Platne kartice predstavljaju savremeni način plaćanja gde korisnik kar-tice preuzima obavezu da će određenu svotu novca platiti izdavaocu kartice, a prodavac robe ili usluge stiče pravo da tu svotu naplati od izdavaoca karti-ce. Platna kartica nije vrednosni papir koji prenošenjem obezbeđuje zamenu za novac, kao što to npr. karakteriše ček, jer kartica uvek ostaje u rukama korisnika.1

Dakle pod pojmom platne kartice “podrazumevaju se sve kartice či-jom upotrebom njihov korisnik konkretizuje nalog banci da izvrši goto-vinsko ili bezgotovinsko plaćanje određene svote novca. Prostije rečeno, kartica se definiše kao mali komad kartona ili plastike koji sadrži neko sredstvo za identifikaciju, što omogućava osobi na koju kartica glasi da kupuje robu ili usluge na teret svog računa”.2

Protekom vremena dolazi do progresivnog razvoja platnih kartica. U po-četku, ljudi su bili skeptični i nisu bili dovoljno informisani o samoj nameni i svrhi platnih kartica. Same platne kartice imaju mnoge pogodnosti, primera radi: veća sigurnost prilikom prenošenja gotovine, ušteda vremena pri kori-šćenju, jednostavnost upotrebe.

U današnje vreme postoje dve vrste kartica, i to su debitne i kreditne.Kreditne plati posle kartice zasnovane su na sistemu plaćanja obaveza

skupljenih u jednom, ugovorom određenom vremenu, na dan dospelosti. Za razliku od čeka ili debitnih kartica, kod kreditnih kartica korisnik ne mora imati novčana sredstva, do određenog limita u trenutku kupovine, već u vre-menu dospelosti obaveze za plaćanje računa postavljenog od kartične orga-nizacije.3 U suštini, banka izdavanjem kreditne kartice klijentu pristaje na davanje kredita. U trenutku korišćenja kreditne kartice na računu klijenta ne mora biti novca.

1 Pavlović, Z., (2006). Krivičnopravna zaštita platnih kartica, u: Nova rešenja u krivičnom zakonodavstvu i dosadašnja iskustva u njihovoj primeni, Zlatibor, Udruženje za krivično pravo i kriminologiju, str. 164. 2 Urošević, V., Uljanov, S,. (2010). Uticaj karderskih foruma na ekspanziju i globalizaciju zloupotrebe platnih kartica na internet, Žurnal za kriminalistiku i pravo, 15 (2), str. 14 3 Pavlović, Z., op.cit., str. 165.

72


Debitna kartica (poznata i pod nazivom bankomat-kartica) jest kartica koju banka izdaje vlasniku tekućeg ili deviznog računa kako bi svojim sred-stvima mogao raspolagati nezavisno od radnog vremena poslovnice banke.4 Ove kartice se koriste samo u trgovinskim radnjama koje su opremljene ATM bankomatima ili POS terminalima uglavnom u trgovinama na malo, benzin-skim pumpama, hotelima, restoranima, a debitne kartice se mogu koristiti samo do iznosa pokrića na depozitnom računu klijenta.5

Pored navedene dve vrste kartica postoje i unapred plaćene (prepaid) kartice, koje sadrže kompjuterski čip na koji se ubacuje iznos novca sa računa vlasnika kartice ili gotovinskom naplatom od njega. Na ovakvim karticama je deponovana određena količina novca koja je na raspolaganju klijentu. Postoje jednonamenske i višenamenske unapred plaćene kartice.6

Pored navedenih, mogu se istaći i sledeće vrste platnih kartica prema različitim kriterijumima:

1. prema izgledu platne kartice mogu biti glatke i embosirane; 2. prema zapisu na platnoj kartici mogu biti: platne kartice sa magnetnim

zapisom ili platne kartica sa čipom; 3. prema primeni platne kartice mogu biti: međunarodno validne platne

kartice, nacionalne i korporativne.7

Vrste zaštite platnih kartica

Prve platne kartice ili tzv. „plastični novac“ pojavile su se polovinom dvadesetog veka. Frank McNamara (Frenk Mek Namara) je 1949. godine osmislio novi vid plaćanja u obliku identifikacione kartice od kartona. Naime, kartica je garantovala bonitet korisnika u određenom iznosu, a plaćanje pro-dajnom mestu gde bi se realizovala kupovina garantovala je kompanija koja je dodeljivala limit potrošnje na osnovu procene kreditne sposobnosti korisnika.8

Kao što je već napomenuto, poslednjih dvadesetak godina svedoci smo ekspanzije primene platnih kartica kao sredstva bezgotovinskog plaćanja.

4 Jelenski, M., Šuperina, M., Budiša, J., (2013).Kriminalitet platnim karticama (krađa identiteta, krivotvorenje i zlouporaba platne kartice), Policija i sigurnost, 22 (3), str. 373. 5 Milojević, D., (2003). Leksikon bankarstva - sa stručnom terminologijom na nemačkom i engleskom jeziku. Beograd: D. Milojević. 6 Vidi više: Tamar, U., (2008). Elektronsko bankarstvo, Beograd, Beogradska poslovna škola. 7 Babović, S., (2015). Krivično delo falsifikovanja i zloupotrebe platnih kartica u zakonodavstvu Republike Srbije i državama Zapadnog Balkana, Pravo – teorija i praksa 32 (7-9), str. 64. 8 Platne kartice, edukacioni materijal za predstavnike policije i pravosuđa, Privredna komora Srbije, str. 7.

73


Danas verovatno da nema osobe koja makar jednom nije koristila karticu kao vid plaćanja određene usluge.

Kako Kresoja navodi, “platne kartice se mogu koristiti:1. na bankomatima – ATM (Automated Taller Machine), to je samoposlužni

automat za podizanje gotovine, proveru stanja i drugih šalterskih usluga.2. na POS (Point of Sale) terminalima, koji su instalirani na prodajnim

mestima, te se uz pomoć istih platnom karticom mogu plaćati robe i usluge.

3. za plaćanje putem interneta.4. naručenim transakcijama – MOTO (Mail or Telephone Order) telefo-

nom ili mailom”.9

Pre nego se učini osvrt na krivičnopravni tretman zloupotreba platnih kartica, kao i na kriminološke odlike ove savremene forme kriminaliteta, za-nimljivo je pomenuti načine kojima se platne kartice mogu zaštititi.

Plastika koja se personalizuje, proizvodi se u specijalizovanim firmama koje za to imaju licencu po posebnim standardima – elementima zaštite – po-stavljenim od strane kompanija koje se bave izdavanjem kartica, npr. VISA, MASTERCARD, AMERICAN EXPRESS, DINERS i dr, kao internacionalni brendovi ili DINA i YUBA kao lokalni proizvodi.10

Proizvedena plastika ima, u zavisnosti od brenda, već ugrađene posebne elemente zaštite:

• zaštićen LOGO brenda ( npr. VISA, DINA, MASTERCARD),• na samoj plastici BIN ( Bank Identification Number) – identifikacio-

ni broj banke,• obeležja koja se vide samo pod UV lampom, ( npr. ultaraviolentno slo-

vo VV kod VISA kartica),• panel za potpis posedovaoca platne kartice,• 3D hologram brenda na prednjoj strani ili hologram u samoj magnet-

noj pisti. 11

Pored navedenog, veoma je važno istaći da su ugovorom između korisni-ka i izdavaoca platne kartice, jasno definisana pravila o njihovom korišćenju, jer je statistika pokazala da najveći deo zloupotrebe upravo zavisi od toga da

9 Kresoja, M., (2010). Kriminalistička zaštita platnih kartica u bankarskom poslovanju, Pravo-teorija i praksa 27 (1-2), str. 45.10 Ibid.11 Ibid.; Vidi više i u: Baltić, U., (2014). Platne kartice i elektronsko plaćanje, master rad, Poslovni fakultet Univerziteta Singidunum, str. 43-54.

74


li se kartica koristi na pravi način. Platna kartica je jedan od veoma važnih proizvoda banaka i drugih nebankarskih institucija. 12

Pojava zloupotrebe platnih kartica i krivičnopravni tretman u Republici Srbiji

Poslednjih godina, tokom razvoja platnih kartica, dolazi i do svesti ljudi na koji način se može vršiti zloupotreba platnih kartica. U suštini, zloupotreba platnih kartica je postepeno postala svakodnevna pojava.

Zbog značaja i veoma izražene prisutnosti zloupotreba platnih kartica u ukupnom kriminalitetu na prostoru Srbije, te zbog potrebe za što obuhvatni-jom krivičnopravnom zaštitom, zakonodavac je u Krivičnom zakoniku13 pro-pisao krivično delo falsifikovanje i zloupotreba platnih kartica.

U Krivičnom zakoniku Republike Srbije u članu 243. propisano je kri-vično delo Falsifikovanje i zloupotreba platnih kartica, na sledeći način:

(1) Ko napravi lažnu platnu karticu ili ko preinači pravu platnu karticu u nameri da je upotrebi kao pravu ili ko takvu lažnu karticu upotrebi kao pravu, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novča-nom kaznom.

(2) Ako je učinilac dela iz prethodnog stava upotrebom kartice priba-vio protivpravnu imovinsku korist, kazniće se zatvorom od jedne do osam godina i novčanom kaznom.

(3) Ako je učinilac dela iz prvog stava pribavio protivpravnu imovinsku korist u iznosu koji prelazi milion i petsto hiljada dinara, kazniće se zatvorom od dve do dvanaest godina i novčanom kaznom.

(4) Kaznom iz prethodna dva stava kazniće se i učinilac koji to delo uči-ni neovlašćenom upotrebom tuđe kartice ili poverljivih podataka koji jedinstveno uređuju tu karticu u platnom prometu.

(5) Ko nabavi lažnu platnu karticu u nameri da je upotrebi kao pravu ili ko pribavlja podatke u nameri da ih iskoristi za pravljenje lažne plat-ne kartice,kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine.

(6) Lažne platne kartice oduzeće se.

Radnja krivičnog dela se sastoji u falsifikovanju platne kartice i određena je alternativno (sastoji se u pravljenju lažne platne kartice, preinačenju prave

12 Ibid.13 Krivični zakonik, Sl. glasnik RS, br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 i 94/2016.

75


platne kartice sa ciljem da se upotrebi kao prava, kao i samom upotrebom lažne platne kartice). Radnja pri tome obuhvata bilo koju aktivnost koja je određena zakonskim bićem krivičnog dela.

Za osnovni oblik krivičnog dela propisana je kazna zatvora od 6 meseci do 5 godina i novčana kazna.

U stavu 2 naveden je prvi teži oblik, koji postoji ako je upotrebom kar-tice pribavljena protipravna imovinska korist. Učinilac će se kazniti kaznom zatvora od 1 do 8 godina i novčanom kaznom.

U stavu 3 naveden je drugi teži oblik, koji će postojati ukoliko učinilac pribavi protivpravnu imaovinsku korist u iznosu koji prelazi 1.500.000,00 di-nara. Kazna za ovaj oblik dela jeste kazna zatvora od 2 do 12 godina i novčana kazna. Prema tome, “ovaj oblik dela je kvalifikovan visinom protivpravne imovinske koristi ostvarene izvršenjem krivičnog dela”.14

U stavu 4 navodi se da će se kazniti i učinilac iz stava 2 i 3 koji delo učini neovlašćenom upotrebom tuđe kartice ili poverljivih podataka koji jedinstve-no uređuju tu karticu u platnom prometu.

U stavu 5 navodi se da će se lice koje nabavi lažnu platnu karticu da je koristi kao pravu, ili koje pribavi podatke da ih iskoristi za pravljenje lažne platne kartice, kazniti novčanom kaznom ili kaznom zatvora do 3 godine.

U stavu 6 navedeno je da će se lažne platne kartice oduzeti od lica kod koga se budu našle. U pogledu vinosti, ovo krivično delo se može izvršiti samo sa umišljajem. Objekt radnje kod ovog krivičnog dela je platna kartica.

S obzirom na tip krivičnog dela, ukoliko je u pitanju pravljenje i pre-inačavanje platne kartice, učinilac može biti svako lice koje raspolaže neo-phodnim stručnim i tehničkim znanjima i uređajima.15 Kada je reč o samoj upotrebi platnih kartica, ovaj uslov nije neophodan, jer za korišćenje platnih kartica nije potrebno nikakvo posebno znanje. Kada je reč o vinosti, ovo kri-vično delo može se izvršiti samo sa umišljajem. Osim umišljaja, subjektivno obeležje krivičnog dela kada je u pitanju radnja izvršenja pravljenja lažne ili preinačenja prave platne kartice jeste i namera da se ona upotrebi kao prava.16

Kriminalitet u oblasti kartičarstva predstavlja jedan vid savremenog, novog oblika kriminaliteta, što se može posmatrati sa više aspekata: načina vršenja ovog kriminaliteta, specifičnosti lica koja mogu biti izvršioci, sredstva

14 Mrvić-Petrović, N., (2010). Krivično pravo - posebni deo, Beograd, Pravni fakultet Univerziteta Union u Beogradu, str. 224.15 Matijašević, J., (2013). Krivičnopravna regulativa računarskog kriminaliteta, Novi Sad, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, str. 121.16 Stojanović, Z., (2012). Komentar Krivičnog zakonika, četvrto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Beograd, Službeni glasnik, str. 670.

76


izvršenja, mesta i vremena izvršenja kriminalnih delatnosti i specifičnosti na-stalih posledica.17

Izvršioci ovih kriminalnih delatnosti i bankama i njihovim klijentima nanose ogromnu štetu. Načini njihovog delovanja u cilju protivpravnog pri-bavljanja imovinske koristi za sebe ili drugog, putem zloupotrebe ili prevare platnim karticama, mogu biti različiti. Za izvršenje ovih delikata potrebna je dobra organizacija, dok se sam postupak odvija u nekoliko faza. Do zlo-upotrebe platnih kartica dolazi tako što izvršioci prvo nabavljaju podatke sa kartica služeći se raznim metodama za prevaru, zatim te podatke prodaju pre-ko interneta krajnjim korisnicima koji prave falsifikovane kartice nanoseći ukradeni zapin na tzv. bele kartice. Ovakve kartice se uglavnom ne koriste u zemljama u kojima su podaci ukradeni. Falsifikovane kartice se uglavnom koriste na bankomatima.18

Ipak, kako Urošević i Uljanov navode, “i pored činjenice da postoji ve-liki broj novih načina plaćanja broj korisnika koji koriste platne kartice naglo raste, a sve aktivnija je i trgovina putem interneta koja se zasniva na njihovoj upotrebi. Ujedno, platne kartice su i najugroženije prilikom korišćenja na in-ternetu zbog mogućnosti njihovog kompromitovanja i kasnije zloupotrebe”.19

Načini zloupotrebe platnih kartica i neke osnovne karakteristike krivičnog dela iz člana 243 KZ

Najzastupljeniji vid zloupotrebe i prevare platne kartice je još uvek u domenu krađe ili gubljenja platne kartice, kada korisnik platne kartice pored same platne kartice čuva i PIN kod.20 PIN kod je lični broj za identifikaciju prilikom korišćenja platne kartice na bankomatu i POS terminalu.

Praksa je pokazala da se izgubljene ili ukradene kartice najčešće zloupo-trebe u prvih 24 časa od momenta nestanka platne kartice.

Sledeći oblik koji je zastupljen je falsifikovanje podataka i dokumentaci-je o korisniku. Lica koja prodaju podatke i dokumentaciju uglavnom ne prave i platne kartice nego samo prodaju podatke. Kod ovog oblika uglavnom se pribavlaju podaci sa magnetne linije ili oni koji koji se nalaze sa prednje ili zadnje strane platne kartice ili sam PIN kod platne kartice.21

17 Kresoja, M., op. cit.18 Matijašević, J., op. cit., str 71.19 Urošević, V., Uljanov, S., op. cit., str. 15.20 Kresoja, M., op. cit., str 49.21 Matijašević, J., opt. cit. str 71.

77


Često korišćeni oblik je tzv. „skiming“ – kada se na samu tastaturu postavlja dupla tastatura koja beleži sve neophodne podatke da bi se napravila lažna platna kartica, kao i Libanska petlja – kada se u usta čitača kartice stavi traka od rend-genskog filma tako da zadrži karticu da se ne dozvoli da se izvrši transakcija.22

Pored navedenih, postoje i zloupotrebe platnih kartica koje se obavljaju elektronski, koje su mnogo složenije i opasnije. Za njihovo obavljanje potreb-no je znanje u oblasti informatike i računarstva.

Suštinski, lice koje vrši krivično delo zloupotrebu i prevaru upotrebom platne kartice, dobro poznaje tehniku i tehnologiju korišćenja platnih kartica, što nam govori da ovo krivično delo uglavnom vrše profesionalci. Da bi se ovo krivično delo učinilo mora se koristiti nova tehnička i tehnološka dostignuća tako da ovakav kriminalitet ima odlike visokotehnološkog kriminaliteta.

Jedna od karakteristika ovakvog krivičnog dela predstavlja veliki broj nerešenih slučajeva ovog krivičnog dela, tako da je i u ovom domenu krimina-liteta veoma izražena tzv. „tamna brojka”. Mesto izvršenja krivičnog dela ide u korist samo izvršiocu krivičnog dela zato što se krivično delo može izvršiti sa velike udaljenosti.

Posebna karakteristika ovog krivičnog dela jeste nastala šteta, koja za banku ili drugu finansijsku organizaciju može biti materijalna i reputaciona, što znači da klijenti gube poverenje u banku. Šteta prema građanima može biti samo materijalna šteta koja nije izazvana nasilnim putem. Veoma često ovo krivično delo vrše organizovane grupe.

Društvo se može suprostaviti ovakvom obliku kriminaliteta samo daljim razvojem zaštite u oblasti platnih kartica i razvijanjem zaštite od strane bana-ka i finansijskih organizacija.

Zaključak

Razvojem tehnike i tehnologije kako u svetu, tako i kod nas dolazi i do pojave različitih oblika kompjuterskog kriminaliteta. Zloupotreba platnih kartica, tema koja je predmet ovog rada, predstavlja samo deo kompjuterskog (visokotehnološkog) kriminaliteta ali kroz nju možemo zaključiti koliki je uti-caj danas ovog vida kriminaliteta na život ljudi.

Osnovni problem kod ovakvog oblika kriminaliteta predstavlja zaštita klijenata od zloupotrebe platnih kartica. Banke i ostale finansijske institucije se trude da budu u koraku sa kriminalitetom i da zaštite svoje klijente putem razvoja bankomata, novih kartica kojima bi se povećala sigurnost klijenata.

22 Ibid.

78


U prethodnih desetak godina možemo primetiti kako samu promenu platnih kartica, tako i načine njihove zaštite. U prošlosti, platne kartice su imale za-štitu samo u vidu reljefnih brojeva, dok danas putem čipova, magnetne trake i ostalih sistema zaštite povećala se sigurnost klijenata.

Nadležni organi takođe razvijaju načine kojima bi se regulisala zloupo-treba platnih kartica.

Iako je ovakav oblik kriminaliteta kod nas novijeg datuma, krivična dela iz ovog domena su sve više prisutna. U budućnosti se svakako mora nastaviti borba protiv ovakvog oblika kriminaliteta kao i upotreba savremenih metoda u suprostavlaljanju kriminalitetu u oblasti zloupotrebe platnih kartica.

Milan CvejanovA student of the third study year at the Faculty of Law for Commerce and Judiciary, The University of Business Academy in Novi Sad

THE ABUSE OF CREDIT CARDS AS A FORM OF COMPUTER CRIME

A b s t r a c t

Credit cards represent a modern payment method. In recent years, there have emerged and constantly evolved the various forms of the abuse of credit cards. In order to provide a more detailed analysis of this issue, the paper gives the answers to the questions concerning the way of protecting credit cards, the appearance and method of the abuse of these cards, the criminal law treatment in Republic of Serbia, some basic characteristics of the criminal offense under Article 243 of the Criminal Code, and other issues. The misuse of credit cards is only a part of computer crime, but, through it, we can determine the impact of this type of a crime on people's lives today. Although this form of criminality has recently appeared in our country, the criminal offenses from this domain are increasingly present. In the future, the fight against such a kind of crime must be continued.

79


KEYWORDS: credit cards, computer (high-tech) crime, the Criminal law, forgery and abuse of credit cards (Article 243 of the Criminal Code)

Literatura

1. Babović, S., (2015). Krivično delo falsifikovanja i zloupotrebe platnih kartica u zakonodavstvu Republike Srbije i državama Zapadnog Balkana, Pravo – teorija i praksa 32 (7-9), str. 62-74

2. Baltić, U., (2014). Platne kartice i elektronsko plaćanje, master rad, Poslovni fakultet Univerziteta Singidunum

3. Jelenski, M., Šuperina, M., Budiša, J., (2013). Kriminalitet platnim karticama (krađa identiteta, krivotvorenje i zlouporaba platne kartice), Policija i sigurnost 22 (3), str. 372-394

4. Kresoja, M., (2010). Kriminalistička zaštita platnih kartica u bankar-skom poslovanju, Pravo-teorija i praksa 27 (1-2), 43-63

5. Krivični zakonik, Sl. glasnik RS, br. 85/05, 88/05 - ispr., 107/05 - ispr., 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14 i 94/16

6. Matijašević, J., (2013). Krivičnopravna regulativa računarskog krimi-naliteta, Novi Sad, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe

7. Milojević, D., (2003). Leksikon bankarstva – sa stručnom terminolo-gijom na nemačkom i engleskom jeziku. Beograd, D. Milojević

8. Mrvić-Petrović, N., (2010). Krivično pravo - posebni deo, Beograd, Pravni fakultet Univerziteta Union u Beogradu

9. Pavlović, Z., (2006). Krivičnopravna zaštita platnih kartica, u: Nova rešenja u krivičnom zakonodavstvu i dosadašnja iskustva u njihovoj primeni, Zlatibor, Udruženje za krivično pravo i kriminologiju, str. 164-171

10. Platne kartice, edukacioni materijal za predstavnike policije i pravosuđa, Privredna komora Srbije

11. Stojanović, Z., (2012). Komentar Krivičnog zakonika, četvrto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Beograd, Službeni glasnik

12. Tamar, U., (2008). Elektronsko bankarstvo, Beograd, Beogradska po-slovna škola

13. Urošević, V., Uljanov, S., (2010). Uticaj karderskih foruma na ekspan-ziju i globalizaciju zloupotrebe platnih kartica na internet, Žurnal za kriminalistiku i pravo, 15 (2), str. 13-24

80

UPUTSTVO AUTORIMAZA PISANJE I PRIPREMANJE RUKOPISA

Uređivački odbor časopisa „Pravo – teorija i praksa” moli saradnike da tekstove za objavljivanje pišu u skladu sa sledećim uputstvom:

U časopisu se objavljuju radovi iz pravnih ekonomskih i društvenih disci-plina. Pod terminom radovi podrazumevaju se: članci, prikazi, analize propisa, studentski radovi i drugi prilozi. Radovi se po pravilu dostavljaju u elektron-skom obliku na sledeću e-mail adresu: [email protected].

Svi radovi podležu recenziji. Svaki naučni rad ocenjuju bar dva recezenta po izboru redakcije. Redakcija ima pravo da prilagodi rad pravilma uređivanja časopisa.

Opšte informacije za pisanje rada:Radove pisati na srpskom ili engleskom jeziku. Koristiti vrednost 25 mm

za sve margine.Rad treba da bude napisan u tekst procesoru Microsoft Word, fontom

Times New Roman, veličine 12 pt, latinicom, prored 1,5. Obim rada može biti najviše do 12 stranica formata A4, uključujući tekst, tabele, slike, grafikone, literaturu i ostale priloge.

Na naslovnoj strani članak treba da sadrži naslov rada na srpskom jeziku, a ispod toga i na engleskom jeziku, veličine 14 pt, Bold. Zatim razmak, pa na-vesti ime i prezime autora, titulu, afilijaciju (mesto zaposlenja), e-mail adresu i kontakt telefon, veličine 12 pt. Zatim razmak, pa napisati apstrakt, dužine do 250 reči, na srpskom jeziku, a ispod toga i na engleskom jeziku, veličine 12 pt. Ključne reči se navode nakon jednog reda razmaka ispod apstrakta, na srp-skom jeziku, a ispod toga i na engleskom jeziku. Treba da ih bude maksimalno pet, veličine 12 pt, Italic. Zatim razmak, dva reda pa sledi tekst rada.

Radove pisati jezgrovito, razumljivim stilom i logičkim redom koji, po pravilu, uključuje: uvodni deo, razradu teme i zaključak. Veličina slova za osnovni tekst je 12 pt. Naslovi i podnaslovi u tekstu 12 pt, Bold.

Za pisanje referenci koristiti APA (Priručnik za publikovanje, Američko psihološko društvo) međunarodni standard za pisanje referenci s tim što smo zadržali citiranje u fusnotama. Napomene tj. fusnote mogu sadržati dopunska objašnjenja ili komentare koji su u vezi sa tekstom. Fusnote se pišu u fontu 10 pt.

Primeri kako da citirate određenu vrstu izvora koje koristite:1. Primer ukoliko citirate monografiju:a. Carić, S., (2007). Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Novi Sad,

Privredna akademija, str. 48

81

2. Ukoliko monografija ima više od tri autora:a. Carić, S. et al., (2000). Međunarodno poslovno pravo, Novi Sad, Centar

za privredni consulting, str. 56

3. Primer ukoliko citirate članak iz časopisa:a. Ignjatović, A., (2009). Specifičnosti izvršenja krivičnih sankcija prema

maloletnicima. Pravo – teorija i praksa 26 (7-8), str. 78

4. Primer ukoliko citirate rad iz Zbornika radova:a. Radovanov, A., (2004). Značaj sudske prakse pri odmeravanju pravič-

ne novčane naknade nematerijalne štete u: Aleksandar K. Filipović, et al. (urednik) Naknada štete i ugovor o osiguranju – zbornik radova sa savetovanja, Zlatibor, Novi Sad Privredna akademija str. 150

5. Primeri ukoliko citirate izvor sa Interneta:a. Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj (2009, Jul 10). Lista časopi-

sa za društvene nauke. Preuzeto sa: http://www.nauka.gov.rs/cir/index.php?option=com_content&task=view&id =930&Itemid

b. Filipi-Matutinović, S., Popović, A. i Krinulović, O. (2008). Citatne baze podataka Web of Science, Scopus, Google Scholar, Kurs B 2/08 [Power Point prezentacija], (2009. Novembar 14) Preuzeto sa: http://www.ns.ac.yu/sr/centBib/aktivnosti.html

c. Ceon. (Bibliometrijski pokazatelji učinka časopisa. (2009, Novem bar 14). Pre uze to sa: http://ceon.rs/index.php?option=com_content&task=-view&id= 84&Itemi d = 896

d. Pravo, u Wikipediji (2009, Avgust 22). Preuzeto sa: http://hr.wikipedia.org/wiki/Pravo

6. Primeri ukoliko citirate Zakona. Zakon o obligacionim odnosima, Službeni list SRJ, br. 31/93;b. Ukoliko preciznije citirate: Zakon o obligacionim odnosima, Službeni

list SRJ, br. 31/93, član 18. stav 2.

7. Ukoliko ponavljate citirane reference – primeri:a. Ukoliko u radu citirate samo jedan tekst određenog autora, kada prvi

put citirate pišete kompletnu referencu a svaki sledeći put dovoljno je: Carić, S. op. cit. str. 77

b. Ukoliko više puta citirate različite tekstove istog autora, kada prvi put citirate pišete kompletnu referencu a svaki sledeći put dovoljno je: Kokolj, M., Prekršajno pravo, str. 98 ili Kokolj, M., Krivično procesno pravo, str. 69

82

8. Citiranje teksta na istoj stranici kao i u prethodnoj fusnoti:a. Ukoliko citirate tekst iz istog izvora i sa iste stranice kao i u prethodnoj

fusnoti: Ibid.b. Ukoliko citirate tekst iz istog izvora ali sa različitih stranica kao i u

prethodnoj fusnoti: Ibid., 25Na kraju svakog naučnog čanka obavezno je napisati Literaturu odnosno,

spisak korišćenih, odnosno citiranih referenci po abecednom redu.

Literatura

1. Carić, S., (2007). Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Novi Sad, Privredna akademija

2. Carić, S. et al. (2000). Međunarodno poslovno pravo, Novi Sad, Centar za privredni consulting

3. Ceon. Bibliometrijski pokazatelji ucinka casopisa. (2009, Novembar 14). Preuzeto sa: http://ceon.rs/index.php?option=com content&task = view&-id = 84&Itemid=896

4. Filipi-Matutinović, S., Popović, A. i Krinulović, O., (2008). Citatne baze podataka Web of Science, Scopus, Google Scholar, Kurs B 2/08 [Pouer Point prezentacija], (2009. Novembar 14) Preuzeto sa: http://www.ns.ac.yu/sr/centBib/aktivnosti.html

5. Ignjatović, A., (2009). Specifičnosti izvršenja krivičnih sankcija prema maloletnicima. Pravo – teorija ipraksa 26 (7-8), str. 76-92

6. Pravo, u Wikipediji (2009, Avgust 22). Preuzeto sa: http://hr.wikipedia.org/wiki/Pravo

7. Radovanov, A., (2004). Značaj sudske prakse pri odmeravanju pravične novčane naknade nematerijalne štete u: Aleksandar K. Filipović, et al. (urednik), Naknada štete i ugovor o osiguranju – zbornik radova sa save-tovanja, Zlatibor, Novi Sad Privredna akademija str. 139-154

8. Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj (2009, Jul 10). Lista časopi-sa za društvene nauke. Preuzeto sa: http://www.nauka.gov.rs/cir/index.php?option=com content&task=view&id=930& Itemid

9. Zakon o obligacionim odnosima, Službeni list SRJ, br. 31/93

83

THE INSTRUCTION TO THE AUTHORSFOR WRITING AND PREPARING MANUSCRIPTS

The editorial board of the „Law – theory and praxis” magazine asks its associates to write their texts to be published according to the following instruction:

In the magazine there are being published the pieces of work referring to legal, economic and social disciplines. Under the term pieces of work we mean the following: articles, reviews, the analyses of regulations, students` papers and other additional texts. The pieces of work are as a rule being sent in an electronic form to the following e-mail address: [email protected].

All pieces of work must submit the criticism. Each scientific paper is judged by at least two critics according to the choice of the editorial board. The editorial board has the right to adjust the paper work to the editorial rules of the magazine.

General information about writing the paper work:Pieces of work should be written in Serbian or English. One should use

the value of 25mm for all margins.The piece of work should be written in the Microsoft Word text proce-

ssor, Times New Roman font of the value of 12 pt, in Latin letters, with a spa-cing of 1,5. The range of the paper work can be of 12 pages at most in an A4 format including a text, tables, pictures, graphs, literature and other additional material.

The title-page of an article should contain the title of the paper work in Serbian, and below it there should be the same thing in English of the value of 14 pt, Bold. Then comes a spacing, the author`s name and surname after it, his/her title, affiliation (the working place), the e-mail address and contact phone of the value of 12 pt. After that there is a spacing, and then there should be written an abstract of the length to 250 words in Serbian, and in English below it, of the value of 12 pt. Key words are stated after one line of a spacing below the abstract written in Serbian, and in English below it. There should maximally be five of them, of the value of 12 pt, Italic. Then comes a two-line spacing and the text of the work.

Pieces of work should be written concisely and intelligibly in a logical order which, according to the rule, includes the following: an introduction, the working out of the topic and a conclusion. The letters of the basic text should be of the value of 12 pt. Titles and subtitles in the text should be of the value of 12 pt, Bold.

84

One should use the APA (The hand book for publishing, the American psychological association) for writing references as an international standard for writing references including the fact that we have kept citing in footnotes. Remarks, namely footnotes, may contain additional explanations or comments referring to the text. Footnotes are written in a font of 10 pt.

There are some examples how to cite a certain source you have used:1. There is an example of citing a monograph:a. Carić, S., (2007). Banking business and papers, Novi Sad, The Business

Academy, p. 48

2. If a monograph has more than three authors:a. Carić, S. et al., (2000). International Business Law, Novi Sad, The

Centre for Business Consulting, p. 56

3. There is an example of citing a magazine article:a. Ignjatović, A., (2009). Specific qualities of realization of criminal sanc-

tions referring to minors. The Law – theory and praxis 26 (7–8), p. 78.

4. There is an example of citing some paper work from the Anthology of paper works:

a. Radovanov, A., (2004). The importance of the court praxis while de-fining the right financial compensation of non-material damage in: Aleksandar K. Filipović, et al. (an editor) Damage compensation and the insurance contract – the anthology of paper works from the sympo-sium, Zlatibor, Novi Sad, The Business Academy, p. 150

5. There are some examples of citing a certain source from the Internet:

a. The Ministry of Science and Technological Development (2009, 10th July). The list of social sciences magazines. Taken from: http://www.na-uka.gov.rs/cir/index.php?option=com content&task= view&id=930& Itemid

b. Filipi-Matutinović, S., Popović, A. and Krinulović O. (2008). Citing bases of information of Web of Science, Scopus, Google Scholar, Course B 2/08 (The Power Point presentation), (2009, 14th November). Taken from: http://www.ns.ac.yu/sr/centBib/aktivnosti.html

c. Ceon. (Bibliometrical indicators of effects made by magazines. 2009, 14th November). Taken from: http://ceon.rs/index.php?option=com content&task=view&id=84&Itemid=896

d. Law, in Wikipedia (2009, 22nd August). Taken from: http://hr.wikipedia.org/wiki/Pravo

85

6. There are some examples if you like to cite some Act:a. The Act of Contract, The Official Gazette of Federal Republic of

Yugoslavia, no. 31/93;b. If you like to be more precise in citing: The Act of Contract, The

Official Gazette of Federal Republic of Yugoslavia, no. 31/93, article 18, section 2.

7. There are some examples of repeating already cited references:a. If you cite only one text of a certain author in your paper work, you

should write a completed reference when citing for the first time. Every other time it is enough to write: Carić S. op. cit. p. 77

b. If you cite different texts of the same author several times, you should write a completed reference when citing for the first time. Every other time it is enough to write: Kokolj, M., Law of Delict, p. 98 or Kokolj, M., Criminal-Procedural Law, p. 69

8. Citing of the text on the same page being already mentioned in the previous footnote:

a. If you cite a text from the same source and the same page being already mentioned in the previous footnote, you should write: Ibid.

b. If you cite a text from the same source, but from different pages alre-ady mentioned in the previous footnote, you should write: Ibid., 25

At the end of each scientific article it is necessary to write Literature, namely, a list of the used or cited references according to an alphabetical order.

Literature

1. Carić, S., (2007). Banking business and papers, Novi Sad, The Business Academy

2. Carić, S. et al., (2000). International Business Law, Novi Sad, The Centre for Business Consulting

3. Ceon. Bibliometrical indicators of effects made by magazines. (2009, 14th November). Taken from: http://ceon.rs/index.php?option=com content&task=view&id=84&Itemid=896

4. Filipi-Matutinović, S., Popović, A. and Krinulović, O., (2008). Citing ba-ses of information of Web of Science, Scopus, Google Scholar, Course B 2/08 (The Power Point presentation), (2009, 14th November). Taken from: http://www.ns.ac.yu/sr/centBib/aktivnosti.html

86

5. Ignjatović, A., (2009). Specific qualities of realization of criminal sancti-ons referring to minors. The Law – theory and praxis 26 (7–8), ps. 76–92

6. Law, in Wikipedia (2009, 22nd August). Taken from: http://hr.wikipedia.org/wiki/Pravo

7. Radovanov, A., (2004). The importance of the court praxis while defining the right financial compensation of non-material damage in: Aleksandar K. Filipović, et al. (an editor) Damage compensation and the insurance contract – the anthology of paper works from the symposium, Zlatibor, Novi Sad, The Business Academy, ps. 139–154

8. The Ministry of Science and Technological Development (2009, 10th July). The list of social sciences magazines. Taken from: http://www.nauka.gov.rs/cir/index.php?option=com content&task=view&id=930&Itemid

9. The Act of Contract, The Official Gazette of Federal Republic of Yugoslavia, no. 31/93

pravo · be.7 ovo važno pitanje potvrđuje se činjenicom da ambalaža „svojom funkcijom daje...

Documents