Бранко Ћопић

Славно војевање

Ево нас поново међу нашим старим познаницима, с јунацима из романа

„Орлови рано лете“. Ту су опет храбри Јованче, дугоноги Стриц, пјесник

Ђоко Потрк, Николица с приколицом, добра Луња, пољар Лијан.

Сад их видимо у рату, у омладинској чети, а с њима још низ нових јунака.

О њиховим ратним доживљајима читаћете у овој књизи.

ОДЕ ПОЉАР ЗА ДЈЕЧАЦИМА

И тако су чланови Јованчетове ђачке дружине кренули славним бојиштима

партизанског рата, а за њима је, наравно, пошао и стари пољар Лијан,

чувена испичутура, непоправљива скитница, лукава ухода, преиспољни

мудријаш... Три дана да ређаш све његове добре и лоше особине, па опет

ништа ниси казао. Још двапут толико он је изгубио у својих шездесет

година, а трострук број нашао је током свог бурног, вјетровитог,

вјетрењастог и вјетрогоњастог живота. Па шта ли се тек под његовим

шеширом крије? Шта ли би знале испричати криве ноге које су старину

проносале стотињак хиљада километара шуњањем, шетњом, ходом, касом,

галопом, трком, скоком, прескоком, клизањем и пузањем? Није то лако

набројати.

А и куда би наша шарена старчекања него за својим дјечацима?

Сваки сеоски пољар у ствари живи од немирне дјечурлије и њихових

несташлука. Забаве ли се мали ђаволи каквом игром па пусте стоку у туђе

жито, он галами, пријети, витла штапом. Краду ли воће и лубенице, ето

њега да их појури. Наложе ли ватру, он подигне грају: „Еј, запалисте шуму,

изгорје село!“

— Замисли онда, молим ја тебе — питао се чича Лијан — шта ли ће тек

дјечаци урадити ако их саме у рат пошаљеш? Ни по јада што ће пуцати и

дизати халабуку, него могу још неког и убити, запалити икакву државу или

неку краљевину, а што ће се пењати по туђим воћкама, о томе да се и не

прича.

Имао је пољар Лијан оправданог разлога да овако мисли. Још уочи првог

свјетског рата, кад је Гаврило Принцип убио у Сарајеву аустријског

престолонасљедника Фердинанда, неко је казао:

— Богами, оно ђаче с Грахова запалиће свијет с два револверска метка.

Заиста, плануо је читав свијет, загрмио велики рат, а пољар Лијан,

пијанчећи у крчми, овако је грдио:

— А шта је радио тај пољар с Грахова? Чмавао под неком крушком, зна се.

Да сам ја био на његовом мјесту, ја бих томе ђаку Принципу отео пуцаљку

па с њом у свој торбак и готово с ратом. Шта ће дјечацима оружје!

— И ти би, значи, читав свјетски рат у торбак? — питали су слушаоци.

— У торбак, јакако! Видјели би они ко је пољар Лијан из Липова.

— Па баш би се усудио да од Принципа отмеш пиштољ? — зачикавали су

га сељаци

— Још питате! — дерао се пољар. — чим се ја појавим, читава основна

школа зажди у шуму.

Наравно, Лијан је касније сазнао ко је био славни Гаврило Принцип и

зашто је почео први свјетски рат, али још годинама сељаци су му се ругали

да је стрпао рат у торбак и чим би се он појавио на прагу крчме, неко би

повикао:

— Не отварај торбака, биће рата!

— Ехе, неће више Лијан бити будала и прогонити дјечаке који се оружја

машају — мудровао је старац. — Кад је један Принцип с пиштољем онако

крупну ствар извео, шта ли ће тек урадити оволика силна омладина која

пуни партизанске одреде. Одох ја, богами, за својим дјечацима. Та зар бих

могао изостати иза храброг Јованчета, дугоногог Стрица, веселог пјесника

Ђоке Потрка?

Командир Омладинске чете зачуђено се избечио у кривоногог старца

добровољца.

— Шта, и ти у нашу чету? Па за шта си ти уопште способан?

— За бјежање. Кад натиснем да стружем, не би ме стигла авијација —

дочека пољар.

— А би 1' ти умио непријатеља потјерати? — приупита командир.

— Па овај ... лако бих га потјерао за собом да би се све прашило од мојих

опанака, али да га гоним пред собом... ехе, могао бих и то, само уз помоћ

какве појаче чете и мојих дјечака.

Допаде се командиру старчева искреност, а како је његове дјечаке већ

отприје познавао, он се нешто присјети:

— Јеси ли кадгод нешто кувао?

— Хе-хе, многом сам ја дјечаку скувао врућу попару кад пусти говеда у

туђи кукуруз! — похвали се Лијан. — А знао сам понеком и кашу

замијесити, запржити му чорбу, забиберити му ручак, частити га љесковом

тараном, начинити од неког питу ...

— Их брате, све су то јела за дјецу! — оте се командиру. — А би л' ти знао

кувати за партизане?

— То ли је, дакле! — присјети се пољар. — Та постаћу, вјере ми, таки

кувар да ће борци јуришати на мој казан жешће нег на талијанске бункере.

— Онда је ствар у реду — прихвати командир. — Баш нам је неки дан

стари кувар погинуо, па се у чети довијамо шта ћемо...

— Откуд баш кувар да погине? — избечи се Лијан.

— Та није ваљда и он јуришао?

— Деси се и то, побратиме, — признаде командир — али овај пут је било

нешто друго: непријатељска мина треснула је поред саме кухиње и убила

га.

— Ето ти га ђаволе! — зину пољар. — Видим ја да и партизански кувар

мора имати јуначко срце.

— Мора, мора, старино, — рече командир. — Него се ти лијепо спреми да

сјутра примиш кухињу, само ти морамо наћи какво коњче за казан и остале

ствари, јер нам је и коња убила мина.

— Наћи ћу ја већ коња — живахну пољар. — Имам једног у селу са којим

се добро слажемо и ја и моји дјечаци.

Старац намигну на Јованчета и остале који су стајали у близини и објасни:

— Идем по нашега Кушљу.

— Ихај, Кушља долази! — кликну Ђоко Потрк. — Е, баш ми је мило.

— Зар наш стари Кушља? — сав заблиста дугоноги Стриц. — Види ти

објешењака.

— Па без њега се ништа не може замислити, па ни рат — додаде Јованче.

—. Хајде, Лијане, пожури да га доведеш.

— Сјутра зором крећем! — обећа старац. — Нећете избројати ни три

милиона, а ја сам већ натраг.

— Ето ти, опет он мисли да је милион мањи од хиљаде! — узвикну

Јованче. — Нема друге, чим почне први аналфабетски курс, морамо га

тамо послати.

КУШЉА, ДОБРИ КОЊ

— Ехеј, ето нам Кушље! Ђоко, Јованче...

Нису се дјечаци из чете узалуд радовали Кушљину доласку. Био је то коњ

познат уздуж и попријеко по читавом селу Липову, општи љубимац сеоске

дјечурлије, а такође мио и дјечацима из осталих мјеста. Кушља!

Та ко не зна тога мирног и добродушног парипа из малог засеока

Стрмоноге! Памти га свак, али нико тачно не зна кад се Кушља

ождријебио, ко му је дао име, а није се баш посигурно знало ни то ко му је

прави власник. Припадао је помало сваком у засеоку, носио у млин свачије

жито, хранио се и коначио код онога коме је тога дана радио, а празником

је пасао на лединама општинску траву и пио из потока државну воду.

Купали су га пљускови, тимарили вјетрови и гријало дарежљиво сунце,

добра сиротињска мајка.

Непознати кум вјероватно му је дао име по славном коњу још славнијег

Хајдук-Вељка, по чувеном Кушљи о коме пјесма пјева:

Хат му скаче као бесан

по три копља у висину,

по четири у дужину,

Кушља скаче, Вељко виче...

Можда би и наш Кушља заиста тако скакао да га није утукла сиротиња и

свакојаке невоље као и већину друге коњчади његова краја.

Двапут су Кушљу нападали вуци и од њих су му остали ожиљци на врату и

по боковима. Једном га је нечим клепио медвјед и од тога је канда малчице

оглувио на једно уво. Били су га и Цигани украли па је пронађен тек

послије три мјесеца код неког варошког баштована, окретао је долап за

наводњавање.

— Рођени наш Кушља, јеси ли ти то? — повикали су његови Стрмоножани

препознавши га, а на то је добри парип само рођачки зарзао и наставио

мирно свој посао све докле га нису испрегли и повели. Наравно, ни то није

ишло без пољарове вике и противљења, па је с обје стране пало повише

буботака и запрашила која тољага, од чега је и ваљани коњ добио свој дио.

Непробирљив у храни, Кушља је зими знао да поједе и сламни кров с какве

сеоске уџерице, да оглође. воћку као што раде зечеви, а једном је,

заборављен у нечијој шталици, појео сву ражену сламу из свог рођеног

самара и пошивку од старог џака; остала је само гола дрвеница, и она

оглодана.

Пољар Лијан клео се у своју младост да се Кушља, ако га невоља

притијесни, знаде попети и на какво пониско дрво да се набрсти лишћа.

Иако је стари познавао ћуд сваке животиње у селу, ипак му нису баш

чврсто вјеровали да је видио Кушљу на дрвету. Кад се Лијан у крчми

насуче ракије, онда није чудо ако уз пут сусретне и крилате краве.

Имао је Кушља и лијепих доживљаја. Тако, на примјер, кад би у селу била

нека већа свадба, онда би се онај који нема баш никаква коња сјетио

нашега Кушље.

— Пази, па и он би могао у сватове!

Онда би Кушља био истимарен, назобљен, подшишали би му гриву,

подсјекли реп, оседлали га и накитили. Добио би и коју чашу ракије да се

осоколи па би, јахан од свог добротвора, појурио на зачељу сватова, чак се

и ритао, рзао и изводио разне друге непристојности.

— Ај-хај, распали Кушља, живјела ти кубура! — клицало је читаво село

старом знанцу и частило га уштипцима и ракијом. Једном, тако, сироти

коњ толико се на гозби наљољао пића да је упао у плитак неограђен бунар

па су сви сватови имали посла док су га извукли напоље.

Оно што се дјеци највише свиђало било је то што је Кушља био миран

попут каква говечета. Зато су се на њему училе јахању читаве генерације

сеоске дјечурлије. То се већ знало: слова се уче у школи, играње на

црквеном сабору, а јахање на Кушљи.

Од раног прољећа до касне јесени, кад год Кушља не би радио какав други

посао, могли сте око њега видјети гомилу дјеце како на коњским леђима

придржавају неког шврћу само у кошуљици и храбре га:

— Аха, тако, тако, држ се за гриву!

— Не дај се, људино! Их, прави Хајдук Вељко! Престрашени „Хајдук

Вељко“, замазана носића, широко је бечио очи, грчевито се хватао гриве и

са сваким Кушљиним кораком, чинило му се, читава се земља под њим

колеба, уздиже и креће.

А кад би већ јучерашњи малишан израстао у бркату момчину, он би са

смијешком посматрао како дјечаци, на ономе истом старом Кушљи, уче

неког безгаћног новајлију, па га је и он соколио:

— Аха, држ' се држи! Богами, пљунути Хајдук Вељко.

Знали су ђаци, кришом, баш оне године пред устанак, довести Кушљу и у

школско двориште и вјежбати се у јахању иза шупе за дрва. Тако их једном

изненади школско звонце, они трком натискоше у разред, а неко у шали

довикну коњу узевши га за гриву:

— Хајде и ти, Кушља!

Послушни Кушља не даде се двапут молити, него мирно пође за њима и

убатрга у разред. Ту најприје оњуши сунђер и креду, поједе вршак врбове

шибе и упути се иза табле рачунајући да ће, ваљда, негдје тамо бити какве

разредне јасле. Тога истог тренутка из ходника, упаде редар и викну:

— Сви на мјеста, ето учитеља!

Увијек зловољан и припит, злогласни учитељ Паприка уђе у разред и још с

врата кисело премјери утишане ђаке и викну:

— Хајде, брзо молитву. Господе боже наш ... Одједном, глас му се

пресијече. Спазио је Кушљу како буљи у њега иза школске табле и

запањено поновио дижући прст:

— Господе боже наш... а шта је оно тамо?!

Мислећи да учитељ показује на географску карту поред табле, дугачки

Стриц спремно се продера из посљедње клупе:

— Молим господине, оно је Балканско полуострво!

— Штааа! — још више се забезекну мамурни Паприка. — Зар ово ту што

тако блесаво буљи у мене? Шта је то, питам те?

Грешни Стриц схвати да треба одговарати као на чашу природописа, па

јасно и гласно одвергла:

— Молим, господине, то је домаћа животиња која служи за вучу и која нам

даје кожу, струну... струну...

— И батине, магарче један! — дрекну Паприка и појури да дограби шибу,

али с ужасом опази како посљедњи патрљак зелене врбове младице

ишчезава у Кушљиним великим устима.

— У помоћ, овај поједе школски инвентар! Зовите послужитеља, што

буљите као крава на мјесец!

Ђаци једва дочекаше ту прилику да некуд клисну, па сви дјечаци листом

заглавише на врата и кроз прозоре дерући се:

— О, мајсторе Уроше! Мајстор-Уроше!

Послужитељ, мајстор Урош, обично је у јесен поправљао по селу бурад,

чаброве и каце, па га ни овај пут није било нигдје у близини. Зато се

дјечаци растрчаше по околним кућама да га тобож траже. Уз пут су толико

викали као да су у школу стигли разбојници.

— О, мајстор-Уроше, гдје си, оде школа!

Стриц, Јованче и Ђока Потрк одмаглише чак на други крај села

изговарајући се да су чули како тамо неко има купусну кацу за поправку.

Истину говорећи, они су се, за сваки случај, склонили подаље од учитеља,

јер су знали да ће њих тројица најприје бити окривљени за ову изненадну

коњску посјету у разреду.

За вријеме читаве те узбуне добродушни Кушља климао је горе-доље по

разреду, пробао да се чеше о таблу и с треском је срушио на под, обрнуо

губицом неколико кугли на рачунаљци и тамо, канда, шапатом нешто

прерачунао, а онда се замишљено забуљио у издвојену „магарећу клупу“

као да се пита:

— Кад већ има магарећа, зашто нема и коњска, али с каквим пошироким

јаслима и преградом за зоб?

Најзад је Кушља, сам добровољно, изашао напоље из разреда и тако се

врло брзо завршило његово случајно ђаковање. Истина, није ништа научио,

али је бар урадио једну корисну ствар — појео је школску шибу.

Неколико хиљада година људи су мудровали треба ли у школи шиба или

не, а наш припрости Кушља ријешио је све за пет минута: смазао шибу и

готово, шта ту има да се прича!

КУШЉА КРЕЋЕ У РАТ

Тек што је пољар Лијан помолио свој храпави црвени нос у прву кућу

малог засеока Стрмоноге, а већ је до кућерака на супротном крају стигла

узбудљива вијест:

— Оде Кушља у војску, одведоше га партизани!

— Ма зар наш рођени Кушља?! — пљеснула је домаћица рукама, а већ на

другој страни села, као да јој потврђује, неко је казао:

— Јесте, јесте Кушља, оде наш стари.

Све до тога јутра устанак је некако био на самој ивици њихова засеока,

вирио је преко плота и с њима разговарао, али сад... сад је, богме, устанак

стигао у свачију кућу, одомаћио се, постао народни... Па да. народни

устанак! Зар не видите, оде и Кушља, оде њихово заједничко, добро,

вољено и стрпљиво коњче, а то му испада као да је кренуло већ читаво

село.

Око Кушље и пољара Лијана штрцала се, доперјала. догегала и

докашљуцала читава Стрмонога, од седам до седамдесет година. Ту и не

рачунамо оне који још нису знали да јашу, а ни оне који су јахање учили

прије босанско-херцеговачког устанка 1875. на неком Кушљином

чукундједу.

— Па зашто мора баш наш Кушља да иде? — с тугом је питао један

домаћин.

— Хех, а гдје си ти видио неки важан посао а да у њему није Кушља

учествовао? — одврати му пољар. — Орање, вршидба, млинарење,

дрварење, сватови — свуда се он лично нашао. Зашто онда не би мало

поработао и за устанак, и то је народни посао?

— Па јесте, тако је. Хоће он, хоће, веселник, знамо ми нашега Кушљу.

— Зар нема друге кљусади него баш њега мораш водити? — љутила се

нека баба, једна од оних које са својим старцем ратују и по педесет година.

Знајући да се таквој бакици ништа паметно не може доказати ни за

шеснаест љетних дана, лукави пољар науми да је збуни нечим необичним.

Приђе јој зато сасвим близу и рече јој у повјерењу, тако да се једва чуло до

првих кућа сусједног засеока:

— Бако, он се добровољно јавио да иде!

Е, то је требало видјели, то како је бака зинула и очи искрљештила као да

је угледала самог ђавола на вратилу или — још горе — чула радио-апарат,

кутију која говори! Буљила је у Кушљу, буљила добрих десет минута, и то

оних старинских минута које се, по турски, зову „декике“. Затим је

приступила коњу и пријекорно му казала на само уво:

— А ти баш тако, ни да поменеш баки да ћеш у аскер,1 у солдате, а? Мого

си ми прије поласка донијети бар два товара дрва.

Вриједни Стрмоножани брже-боље се подухватише да опреме и уреде

свога Кушљу за војску да му се тамо у чети не смију партизани. Док су му

једни шишали гриву и кратили реп, други су га трљали гужвама сламе и

чешагијом тако да се над њима дизао по добар облачак прашине као да

ради вршалица.

1 Аскер — војска

— Ево га, биће као какав младожења. Некакав подјетињели старчекања,

познаник још Кушљиног чук-чукундједа, видећи маказе и чујући да се

војска помиње, поче мудро да савјетује:

— Морате га обријати. Кад се иде у војску, онда се брије. Ја сам се

остругао комадом косе кад је долазио Топал Осман-паша.

— Еј, пра-прадједе, коњи се не брију! — тулио му је у уво некакав дјечак.

— Како да не брију? Ваљда је сад неки други обичај — гунђао је прастари

ђеј-ђедо и прилазећи пољару Лијану упита и њега:

— Еј, мали, јеси ли ти оно код нас чувао теоце кад је генерал Филиповић

окупирао Босну?

— Не, не, онда сам ја био писар код цара Пекмеза — сасвим озбиљно

одговори Лијан.

Путнику Кушљи сељаци донесоше бирана сијена, натакоше му на главу

пуну зобницу, а кад једна жена приђе да му о врат веже мједене прапорце,

Лијан се одлучно успротиви:

— Е, то не може!

— Како не може, стриче? Нек цилика прапорцима, биће веселије.

— Ето ти што су жене! — викну Лијан. — Њима је ваздан до циликања. Е,

драга моја, сад је Кушља војна тајна, не смије се чути ни куд иде ни како

иде. Тајна, разумијеш, или, како се партизанским језиком назива,

конспирација.

— Коњ... спирација — измуца жена. — То је, ваљда, тако рекућ, нека

коњска тајна, а?

— Иди бестрага! — одмахну чича, па видећи како Кушља марљиво меље

зоб, он се одједном развика:

— Охо-хо, гледај ти, Кушљу намирили, а његовом другу ни цвоњке! Шта

је сад то?

— Па наћи ће се и за његовог друга, има још сијена и зоби у селу — рече

један сељак. — Само ти њега доведи.

— А кад сам ја то јео зоб и сијено? — разгоропади се стари Лијан.

— Па зар си ти тај Кушљин друг? — зину сељак.

— Разумије се да сам ја! — викну пољар.— Заједно ћемо марширати

„долинама и горама наше земље поносне“, као што лијепо каже

партизанска пјесма.

— То ће баш бити прекрасно! — узвикну неко.

— Врага ће бити прекрасно! — наљути се Лијан. — Зар с овако старом

кошуљом, у овим подераним: чарапама. Па ово је права срамота за вашега

Кушљу. Зар да овако изгледа његов госа и коњоводац? Свак ће одмах

повикати: ово је цигански коњ!

— Богами, тако је! — прве повикаше жене и растрчаше се по кућама да

траже руво за пољара.

— Чекни ти само мало, сад ћемо ми тебе да дотјерамо, накитимо,

опремимо, нацифрамо, помондуримо, дуздишемо, да ти ударимо ђузел-

ђеисију,2 па ћеш бити као голуб гаћан, као сеоска млада. Неће те познати

ни рођена матер, а камоли наш Кушља.

Међутим лакше је било ствар обећати неголи је испунити, чарапе су

некако и нашли, поклонила их је једна дјевојка али око кошуље настаде

читава комедија. Наиме, показало се да нико у засеоку Стрмоноги нема

читаве кошуље.

— Шта ћемо сад, људи? — упита неко.

— Ево шта! — досјети се један сељак. — У мог ђеда Вука има нова

новцата кошуља, већ двадесет година чува је у сандуку да му је обучемо

кад умре.

— А хоће ли је стари дати?

— Па хајдемо заједно с пољарем да је некако измамимо.

Читава гомила, заједно с Кушљом, нагура се пред кућу чича-Вука.

2 Ђузел-ђеисија — кићено рухо.

— Хеј, дједе Вуче, позајми нам ону твоју посмртну кошуљу за једнога

друга.

— Кве-хе, позајми мачков реп! — завреча стари. — Зашто је умирао прије

нег је набавио кошуљу?

— Није он умро, ђеде! — викао је унук.

— Па шта ће му онда кошуља? — чудио се чича.

— Пошао човјек у рат, води нашега Кушљу, па је срамота да се пред

читавом војском покаже онако подеран — узеше да објашњавају сељаци.

— Е, то је већ друга ствар — мало се смјекша чича. — А који вам је тај

момак?

— То сам ја, ђедо, пољар Лијан! — весело закрекета будући ратни кувар.

— Дај, здравља ти, ту твоју кошуљу, вратићу ти је чим се рат заврши.

— Пожури само, побратиме, јер ни ја немам кад чекати, ваља мени

умирати — кукурикну чича.

— Попричекни, брате, док ја у тој твојој кошуљи сахраним фашизам —

замоли га пољар. — чим то буде готово, ето ме трком натраг.

— У реду, побро, — пристаде ђедо. — Ево ти кошуље. Припазидер само да

ми је не износиш пред митраљезе, јер зачас ће на њој бити сто рупа. Ако је

које пушчано зрно и прошиша, то ти нећу много замјерити.

Кад је пољар већ кренуо према средини засеока гдје га је чекао ручак, ђед

Вук једва провуче главу кроз тијесан прозорчић и викну за њим.

— Чуј, побро, кажидер ти мени кад ћеш се тачно вратити из рата да ја тебе

чекам?

— Рекао сам, чим се устанак заврши, ето мене негдје тако пред вече, на сат

— сат и по пред залазак сунца. Ако пред сеоским одбором нађем каквог

друштва, можда ћу малчице и закаснити.

— Па можеш, побро, ни мени се баш не жури с умирањем, има времена.

Ђед Вук повуче главу назад у собу, али је заглави у тијесну прозорчићу и

преплашен диже дреку:

— Ехеј, спашавајте, натакла ми се кућа на главу! Овамо, људи, скините ми

бар ову собу с врата, јер нећу моћи лећи у кревет!

И док се тако несташни ђедо довијао како да скине прозор с главе, пољар

Лијан частио се, пио и кркао све док није опирио читаву софру. Онда је

лупио руком по празној дасци пред собом и важно казао:

— Овако Омладинска чета чисти бојиште! Дјевојке малог засеока тако

окитише цвијећем и Кушљу и пољара да се поиздаље чинило како се то

друмом креће нека оживјела леја пуна калопера и жутих ђулова.

— Срећан пут, ратници! — викали су за њима.

— Ехеј, немој ти да би у њедрима моје кошуље носио бомбе! — драо се из

даљине дјед Вук још увијек заглављен у прозорчићу.

— Кушља, Кушљице, немој нас заборавити тамо у рату! — довикивале су

дјевојке.

Нико од њих није ни слутио да посљедњи пут виде свога доброг Кушљу.

ТАЈНА РУКА ЛУЊУ ВОДИ

Луња, једина дјевојчица из некадашње Јованчетове дружине, стајала је на

голој узвишици близу Прокина гаја, и, по својој старој навици, осматрала

читав крај око себе. Њеном оку ништа није могло измаћи, нарочито оно

што се миче, креће или лети. Није она узалуд била један од првих сеоских

обавјештајаца. Колико је само пута најавила да долазе усташе! Па колико

је пута упозорила Јованчетову дружину опоменом:

— Неко има у шуми.

Са њом би се могао такмичити једино њен бивши обавјештајни „шеф“,

свезнајући пољар Лијан. Могао би, али тек на један друкчији начин. Он је

имао велико искуство, свашта је у животу чуо, видио, сазнао и осјетио, па

је на основу тога комбинирао, довијао се, мудровао, закључивао или се

просто досјећао:

— Аха, то ће бити она иста замка у какву су ме увукли прије шеснаест

година кад су покрадене школске јабуке усред бијела дана.

Луња, међутим, није имала богзна каквог искуства, као ни која било друга

једанаестогодишња дјевојчица, али ту је било нешто друго. Загледајте се у

њу с леђа, неопазице, она ће се одједном окренути као да вас је видјела.

Помисли само у себи како је Луња мила дјевојчица, она ће ти се

осмијехнути. Нек се неко неопрезније шуња иза оближње живице, она се

већ узнемири:

— Ко је то? Неко иде.

— Ништа од ње сакрити не можеш! — није се залуд и љутио и дивио

дугоноги Стриц.

Луња је, дакле, имала оно што се обично назива „посебним чулом“. И то је,

ако ћемо право рећи, једна нарочита врста талента какав, сличан, имају сви

умјетници, проналазачи и велики мајстори у сваком занату.

Да је путовала заједно с Кристофом Колумбом на његов славни

истраживачки поход, наша Луња би, без икакве сумње, прва спазила

америчко копно у магличастој даљини и повикала:

— Ено Америке, дајте два динара за муштулук!

Једини још који је у Јованчетовој дружини имао сличан таленат (ако

изузмемо мајсторство Лазара Мачка!) био је немирни пјесник Ђоко Потрк.

Он је тачно наслутио и осјетио Луњине скривене способности и одмах то

исказао у једној пјесмици:

Тајна рука Луњу води, што не види, то погоди

Тако и сада, стојећи на оној узвишици поред Прокина гаја, Луња је

разгледала читаву околину и пуштала да је скривени „стражар“ у њој

упозори на све необичне ствари које се појаве на видику.

С онога узвишења видјела је по њивама и друмовима многе људе, коње,

говеда, овце, али тајни глас у њој одједном јој шапну:

— Пази, какав је оно јахач подно засеока Стрмоноге?! То није обичан

јахач, ни обичан коњ.

— Види га како некако нарочито јаше, како је свечан, а опет... опет се

некако вјешто провлачи кроз дере на живици, промиче испод широких

крошања, заобилази локве на друму — умовала је Луња. — Оно је неки

опрезан јахач на мирну и паметну коњу.

И још нешто, чим би се јахач сакрио иза живице па опет изронио из густа

зеленила, Луњи би нешто заиграло у срцу: тук-тук!

— То је неки пријатељ! — опомињало је срце.

— А ко би то био? — још се није досјећала Луња. Кад се јахач већ спустио

у низину, у поља, дјевојчица одједном ускликну:

— Их, што сам недосјетљива! Па то је пољар Лијан. Једини он тако добро

познаје све пролазе на живицама и све локве, једини се он тако шуња

уздуж сеоских ограда, стари ловац дјеце.

Давно би њега Луња препознала само да није био на коњу. Стари је

одувијек био пјешак. Али шта ли му је то данас кад јаше, и то тако

свечано?

Радознала дјевојчица поче да се спушта низ стрми брежуљак, ближе

друму. Јахач јој издалека домахну шеширом као да ће рећи:

— Ехеј, то ли си ти! Здраво!

— Препознао ме стари мудријаш — обрадова се Луња. — Ништа од њега

сакрити.

Што је Луња тек много касније препознала и самога Кушљу, то јој не треба

замјерити. Та није она неки тамо пустопашни дјечак па да се разумије у

коњске ствари! Нек то раде Стриц и Лазар Мачак, а она ће... Ето, прије нег

самога Кушљу, она је, на примјер, препознала врсту цвијећа којом су били

окићени коњ и јахач. Па да, оно су ђулови и калопер, тога има доста у

засеоку Стрмоноги.

Сусрет између двоје старих обавјештајаца, сарадника из оних тешких

предустаничких дана, био је врло срдачан и, наравно — обавјештајан.

— Ехеј, Луњо, како си? шта има ново?

— Ништа ново, шефе! Све иде по старом. А шта је код вас новога?

— Све по старом, душо, ратујемо.

Тек послије тих уводних питања и одговора, настало је право испитивање.

— Луњо, душо, није ли неко у селу пекао шљивовицу, јабуковачу,

дудовачу, ракију од оскоруша, дрењина или бар ону будаласту

кукурузовачу?

Дјевојчица још боље загледа окићеног пољара и Кушљу и зачуђено

промуца:

— Шефе, да се ти то нећеш женити кад си тако окићен и на коњу, а још и

ракију тражиш?

— Ехеј, душо, твој се шеф заиста жени „дугом пушком, немилом

дјевојком“ — гргутну чича. — Треба му зато ракије да вјенчање прослави.

Казуј брзо јеси ли гдјегод намирисала свету великомученицу Рајку

Шљивић, која је висила на грани, кувала се у казану и најзад у мрачно буре

затворена?

Зар да Луња не зна код кога се пекла ракија! Набројала је Лијану неколико

кућа код којих се тих дана појавила „Рајка“, а онда је узела она да испитује

старца:

— Шефе, твоја чета...

— Још је на старом мјесту, сви су наши дјечаци добро, Јованче те

поздравља — одвергла пољар још прије нег је чуо питање.

— Шефе, би ли ти...

— Хоћу, душо, понијећу Јованчету писамце које му шаљеш и поздравићу

њега, Стрица и Доку Потрка.

Луња зину од чуда откуда лукави пољар унапријед зна све што ће га она

молити, па покуша још једном:

— Шефе, набавићу ти...

— Набавићеш ми пола литра ракије да ником не причам како си писала

Јованчету и он теби — дочека пољар. — Пристајем, душо!

— Јесте, а и да мало...

— Да мало припазим на наше дјечаке у чети, је ли? То ћу ја, душо, и без

ракије учинити. Зато сам највише и пошао у партизане.

Луња се повјерљиво примаче уз пољара и помилова га по руци.

— Шефе, би ли ја...

— Не би, душо, никако! — дочека старац, као из пушке. — Код нас у чету

не можеш, а ја знам да ти за то питаш. Већ сам ја то помињао вашој

учитељици Лани, а она каже да ћеш ти радити с пионирима.

Дјевојчица невесело погну главу.

— Оде наша стара дружина, а ја остадох.

— Не тугуј, нису сви отишли — поче да је тјеши пољар. — Ето. остао је

Лазар Мачак, главни мајстор ваше дружине, остао је Николица с

приколицом, то јест с кујом Жујом. па је остао...

— Па сам остала ја — тужно се осмијехну цурица.

— Ехе, та не можемо баш сви у ратнике — уозбиљи се пољар. — Ево, ја на

примјер, тражио сам да идем у митраљесце, а командир ни да чује. Сви су

митраљези, каже, заузети. Онда ја тражим неко друго опасно мјесто, а он

ће ти: има, вели, код кухиње, њу често гађају из топова и бацача па се нико

не смије јавити за кувара.

— И ти се јавио?

— Јакако, душо! Волим опасност као патак воду. Уопште, страшан сам у

боју, само се то досад није запазило зато што сам читавог живота ратовао

само с дјечурлијом.

Причајући с Лијаном, дјевојчица тобож немарно извади однекле писамце и

стидљиво га угура у квргаву пољареву шаку, а старац без ријечи суну

руком у дубок џеп свога капута из кога је вирио само зелен грлић боце.

Кад је извукао руку, у шаци није више ништа било, али је зато око чичиних

бркова играо лукав смијешак. Он само поучно рече:

— Хех, за кога је боца, тај ће душу из боце кријепити, а за кога је писмо,

нек душицу писмом слади. Свак своје зна! — казала је врана кад су је

звали на ручак у врапчеву дупљу.

Крећући даље, пољар принесе руку свом шеширу на коме се црвенила

петокрака звијезда, већа од булке у житу.

— До виђења, душо! Одох ја до Лазара Мачка да ми поткује коња. Смрт

фашизму! — и чича оштро салутира.

МАРИЦА И МАЧАК

Кад уђете у Прокин гај и стигнете до заравњене удолине Тепсије, до

бившег логора Јованчетове дружине, застаћете изненађени пред новим

дрвеним баракама. Дочекаће вас дудукање мотора, цика машина, лупа

чекића, звекет гвожђа. На улазу у гај пропустио вас је у шуму стражар, а

пред баракама вас дочекао још један.

— Друже, кога тражиш?

Бивши Јованчетов логор сад се мора добро чувати, јер је у њему смјештена

партизанска радионица за поправку оружја. У њој се ради читав дан, чак и

увече при свјетлу шиштавих лампи карбитуша.

Једино створење кога страже строго не заустављају и не траже му

пропуснице, то је она модроока плавокоса Марица, онај ђавољи весели

дјевојчурак, у кога се био загледао наш кракати Стриц прије нег је отишао

у Омладинску чету.

Стражар пред гајем њу већ издалека опази како поцупкује путељком кроз

поља као блистав шарен цвијет који је неким чудом проходао. Она стиже

преда њ, румена и задихана, смјешљиво му шкиљи у очи и наређује:

— Стражо, сагни се да те закитим.

Стражар се покорно сагиње пред насмијаним ђаволком, она му затакне за

капу неки пољски цвијет и поучно дигне прст.

— Видиш, то је моја пропусница.

Једном се на стражи затекао неки огроман дрвосјеча испод планине, један

страшан брко, окат и грлат, познат под надимком „Црни Гаврило“. Како

није познавао Марицу, он се громко раздра чим је спази како се примиче

путељком:

— Стооој!

Умјесто да стане, Марица само притисну прст на своје румене усне и

опрезно прошишта:

— Пст!

— Нема ту никаквог пшшшт! — исколачи се космато чудовиште и тако

зашишта испод својих огромних бркова као да је локомотива пустила

облак паре. — Одговарај: ко иде?

— Пст! —! опет ће дјевојчица.

— А зашто пшшшшт? — узнемири се грдосија.

— Зато што ћеш пробудити каквог лептирића у жбуну, а он ће се наљутити

па око твојих бркова: лепе-трепе, фрхт-прхт!

— Хо-хо-хо, шта она ту прича! — загуди Гаврило као из бадња и узе

разроко шарати очима око својих грдних бркова као да прати лет лептира.

— Ни крилате кобиле ја се не бих уплашио, а тога твога лепе-трепе,. ако

само кихнем, очистићу га заједно са свим лишћем са жбуна; неће им

требати јесен, бура и друге беспослице.

Гарави џин још се једном подругљиво насмија и то наоколо одјекну као

котрљање празне бензинске буради, а затим грмну на Марицу:

— Вади пропусницу да видим ко си!

Дјевојчица му пружи неки њежан модар јесењи цвијет на коме се видјело

да је растао у самоћи сурове дивљине и пријатељски рече:

— То је моја пропусница. Све ћеш из ње сазнати. Делија узе цвијетак са

два прста и ушкиљи у њега само десним оком, јер му за такву ситницу није

требало и оно друго око.

— Ништа ја из овога не видим! — забринула он.

— Како да не видиш? Та зар не знаш говор цвијећа? — укори га цурица. —

Видиш, тај цвијетак вели да сам ја једна предобра дјевојчица која иде у

партизанску радионицу да обиђе свог ујака, а још више Лазара Мачка из

Јованчетове дружине. Је ли ти то доста?

— А гдје ти је печат команде? Без печата не важи — узјогуни се горостас.

Марица пољуби цвијет и мило погледа у моћног стражара.

— Ево и печата, јеси ли сад задовољан?! Пуштај ме, жури ми се.

Пред њеном испруженом облом ручицом Гаврило се смаче у страну лако

као перце, а весела Марица... Како ли је само лако корачала стазом, како ли

је врцкасто веслала сукњом и љупко увијала раменима! Побиједила би

читав партизански штаб заједно са свим куририма, а камоли не би грешног

дрвосјечу Гаврила.

— Шта ово би са мном? — чудио се бркати стражар држећи цвијет-

пропусницу у руци. — Крај мене не би провалио ни медвјед, а ова мала...

Ето ти, погибох од лептира, од цвијетка, од модрих окица... Ау, Гаврило,

Гаврило, да ти, можда, ниси болестан?

Ето како је прошао страшни брко. Кад сте то чули, тек онда можете

замислити у каквој се незгоди сваки пут нађе Лазар Мачак чим она дође у

радионицу. Она најприје поразговара са својим ујаком, донесе му јабуку

или прегршт ораха, почешља га и пољуби а онда — хајд! — скочи да

тражи Мачка.

Лазар никако не воли да се неко око њега мота док он обавља какав посао.

Дјевојчица зато сједне мало подаље, обрће међу прстима неки лимени

брош, криви лице, покушава да нешто поправи на томе свом скромном

накиту и најзад беспомоћно сложи руке у крило.

— Не може, па не може!

— Шта не може? — јавља се Лазар Мачак који већ одавна баца радознале

погледе на то шта то Марица „мајсторише“. — Дајдер то овамо.

Цурица спремно прискаче, прибија се сасвим уз Мачка и почиње да му

објашњава држећи у својим рукама и његове прсте и брош међу њима:

— Видиш ову овдје алкицу... па видиш, ево, кад се запне ова игла, она не

може да се запне... Знаш, алкица се искривила... а да није крива, онда би

игла прошла ту, па одоздо, па би држала брош. А брош, тако...

Послије овога њезиног мудрог „објашњења“, ни сам ђаво са седам репова

не би се досјетио у чему је квар на брошу. Лазар Мачак гледа је зато

подругљиво и каже смјешкајући се:

— Па се онда запне прстом за твој нос, па се нос искриви, па онда нос

треба исправити, па онда...

Марица циликне као сребрно звонце и навали на Мачка:

— Ихи-хи-хи, како, како?! Хајде, запни прстом за мој нос па га искриви...

Дај, дај прст овамо... Тако, тако... Ево, сад смо запели — готовооо!

У тој игри мајстор Мачак опет постане оно што је: добродушан весео

дјечак, пун враголија. Пушта Марици да га очешља онако како се чешљају

„велики момци“, једе из њезине руке презреле црне купине и дозвољава јој

да му наслони главу на раме и да се мази шкакљајући га косом.

— Јао, да ме виде Јованче и Стриц, шта ли би казали! — мисли се у себи.

Као да погађа његову мисао, Марица мазно гргуће:

— Па кога ћу да волим, Лазаре? Јованче отишао, Стриц отишао, сви

отишли... А ја ћу, видиш, вољети тебе, а ти ћеш ми исковати прстен, јер ти

си мајстор, па ћу ја ставити прстен на прст... Је ли да хоћеш?

— Хоћу, исковаћу — каже јој Мачак сасвим озбиљно, а кад он већ обећа

нешто што се тиче његовог вољеног заната, онда је то сигурна ствар, јер

прави мајстори никад не лажу. То би била срамота која се лако не

заборавља.

Послије тих учесталих Матичиних посјета, Лазарев „шеф“, онај стари

мајстор из вароши, поче запажати како његов млади ученик постаје некако

расијан и непажљив као да му је памет расута у сва четири ћошка велике

бараке, чак поче бркати и алатке, па је умјесто скобла узимао тесло или

кесер, мијешао је разне турпије, одвијаче, чак и клијешта.

— Чекај, синак, што држиш тако заљубљено тај завртањ, та није то

Маричин прћасти нос — укори га он једном при раду, а на то Мачак баци

завртањ у најмрачнији угао и плану:

— Баш је мене брига за њезиним зеленим прасећим очима... и носом!

Мајстору би жао дјечака, његовог миљеника, па рече помирљиво и с лаким

пријекором:

— Баш она има красне модре очи као различак у зрелом јечму. Имам и ја

такву кћерку... А гдје си ти, опет, видио прасе са зеленим очима, побогу

синак?

Мачак заусти да опет плане, али кад спази мајсторове тужне очи,

тамноплаве и дубоке, он се сјети да то његов шеф можда тугује баш за

једном таквом несташницом као што је Марица, па обори поглед и тихо

рече:

— Ја сам њој поправио брош и копчу... и прстен ћу јој начинити.

— Е, такви треба да су моји ученици! — живо рече стари мајстор и први

пут, очински топло, помилова дјечака по црвенкастој гргуравој коси.

Приликом сљедећих састанака Мачак постаде пријазнији према Марици, а

осамљена дјевојчица сасвим се приби уза њ. Сад се већ усуђивала да стане

сасвим, сасвим близу њега па макар шта он мајсторисао. чак је смјела и да

дирка алатке и да запиткује. А та питања — да пукнеш од смијеха! — не

би, ваљда, на њих умио одговорити ни Никола Тесла, најмудрији човјек на

свијету.

Лазар Мачак имао је једну биљежницу, један „тефтер“, како је он говорио,

у који је записивао све што му се чинило важно, потребно и помена

вриједно. То је била нека мјешавина занатлијске биљежнице и личног

дневника. На тврдим корицама било је написано крупним штампаним

словима: „Сваштар“.

Посљедњих дана у „сваштару“ се све чешће помињало Маричино име. Ево,

на примјер, записа с једне странице Мачкова дневника:

„Авиони се зову штуке, роде, брегејци и савоје.

Марица рекла да воли и мене и Стрица. Ја би волио мене.

Тешки митраљез хлади се водом, а пушкомитраљез ваздухом (луфтом).

Кад се заврши рат, оженићу се са М. и отићи у град да будем мајстор.

Данас пуцали топови иза Глоговца, тамо гдје је логор Омладинске чете. Ја

нисам могао радити.

Ја њу волим, а Стриц је далеко. Мајстор ће ми бити кум кад се будем

женио.

Мајстор казао воднику Селиму: љубав није шала.

Птице у јесен не носе јаја, само у прољеће.

Дао сам јој прстен. Трипут ме пољубила (у образе и у главу одозго).“

ГДЈЕ СУ КОЊУ РОГОВИ?

Пољар Лијан стигао је у Прокин гај баш кад се Марица враћала из

радионице с поклоњеним прстеном на руци. Спазивши га на ивици шуме,

пресрећна дјевојчица само поцикну, допаде до њега, цмокну двапут

необријаног пољара, а Кушљу, исто тако необријаног и чупавог, пољуби и

свих пет пута.

— Ихи-хи, то сте ви!

— Биће свакако да смо ми, јер то смо и јутрос били! — кукурикну пољар,

ваљано натегну из боце и подвикну, пјеснички расположен:

Мили Боже, чуда великога,

гором иде лијепа ђевојка,

редом љуби коње и јунаке!

Марица опет пољуби Кушљу, скиде с његове узде један ђул и затакну га у

своју косу.

— Рођени Кушљице, позајми ми овај цвјетић, срећна сам данас више него

икад.

Потом се приби уз пољара Лијана и мазно рече:

— Пољарчићу Лијанчићу, кад пођеш у чету, сврати крај моје куће,

написаћу писмо за Стрица и дружину... Знаш, пекли смо неки дан ракију

— повјерљиво додаде.

— Навратићу, иако ово посљедње нисам добро ни чуо — лукаво

припомену старац и, пошто крену даље, он избечи очи у Кушљу и зачуђено

упита:

— Шта је ово данас, побратиме! Дочекују нас пољупцима, зову на ракију?!

Све чудо једно за другим.

Још нек само дође једно бомбардовање, па да чорба буде прописно

запржена.

Међутим, још није био дошао крај пољаревом чуђењу. Кад је стигао пред

радионицу, Мачак је управо био завршио с уписивањем посљедњег

доживљаја с Марицом у свој „сваштар“, па кад угледа Лијана, он скочи на

ноге и сав блажен рашири руке.

— Види мога добротвора!

— Откуд сам ти ја добротвор, враг ти бабу оседлао! — избуљи се пољар.

— Бар десет сам, те пута јурио с туђих воћака. Каквих десет! Било је тога и

свих шездесет и пет!

— Па Кушља ми је бар добротвор, на њему сам учио јахање — прео је

Лазар Мачак.

— Ето ти га па га пољуби, он то воли! — закрекета пољар.

Блистајући као пун мјесец. Мачак блажено загрли Кушљу, поче да га

милује и чешка око ушију и одједном престрављено избечи очи и дрекну:

— Ехеј, шта је ово, гдје су му рогови?!

— Какви рогови?! — трже се Лијан. — Шта ти говориш?

Мачак је запрепашћено пипкао око Кушљиних ушију и опет замуцао:

— Погледај, нема Кушља рогова! Еј, гдје су Кушљини рогови, чујеш ли?

Сад се и Лијан препаде и збуњено зину у Кушљу.

— Богами, нема! Овај... ма чуј... па коњи... па коњи, чини ми се, немају

рогова.

— Како да немају?! — зачуђено викну Мачак. Пољар убрзано затрепта,

замисли се, чвркну прстом чело и побједоносно врекну:

— Немају, немају, сад знам! Док сам био пољар, мене је десетак пута убола

крава, јуне и во, а коњи... коњи су се на мене само ритали. Тако је, баш

тако... Ехеј, ура, коњ има копита, а не рогове! Копита, момче, чујеш ли!

Мачку стадоше очи.

— Ма је 1' то истина?

— Како да није! — дрекну пољар. — Па ја сам зато и дошао овамо да код

тебе поткујем Кушљу, а коњу се поткивају копита, а не рогови. Копита, еј!

— Тачно је, имаш право — прошапута Лазар као да се буди иза сна. —

Како се тога раније нијесам сјетио.

— Ма чуј ти, дијете, — лукаво зашкиљи пољар — да се ти нијеси загледао

у какву цурицу док си тако побрљавио? Све ми нешто на то личи.

Лазар Мачак скромно обори очи. Лијан побједоносно закријешта:

— Аха, ухватио сам те, је ли! Казуј која је, а? Умјесто одговора, Мачак

плашљиво упита:

— Стриче Лијане, ти се, чини ми се, никад нијеси женио?

— Нијесам, душо, — уздахну старац.

— А зашто, стриче Лијане? Зар никог нијеси волио?

— Ехе, у томе ти и јест невоља! — гакну чича. — Постао сам пољар још

као млад момак и почео да обилазим читаво наше село. Дођем у заселак

Лисине, тамо ми се допадну двије дјевојке, свратим у Стрмоногу, запе ми

за око још једна, упаднем у Чађавицу, и тамо се загледам у три. Од засеока

до засеока, душо моја, мени за срце прирасте равно четрнаест дјевојака.

— Четрнаест! — понови Лазар Мачак и осјети како му је срце за тренутак

уплашено застало. — Па шта си онда урадио, казуј брзо?

— Онда сам данима мислио што бих и како бих — озбиљно настави

пољар. — Ако се једном од њих оженим, остаде њих тринаест, све једна од

друге љепша. Шта да урадим, де?

— И коју си онда одабрао? — упита Мачак.

— Одабрао, душо, ону. најгору, петнаесту! —уздахну пољар тако дубоко

као да црпе воду из бунара.

— Какву сад петнаесту?! — препаде се Мачак. — Која ти је то била опет?

— Е, то ти је ова љепотица — шаљиво запреде старина и потегну из џепа

боцу с ракијом. — То је моја вољена женица, Рајка Шљивић. Њој сам остао

вјеран све до данашњега дана.

И да би пред зачуђеним дјечаком доказао своју дугогодишњу вјерност,

пољар Лијан високо подиже напола пуну боцу и разњежено гукну:

— Дедер, душо, да те чича још једном пољуби. Док је стари слатко цврцао

ракију, Лазар Мачак нешто се сневесели и одједном тужно рече:

— Мајсторима који пију тресу се руке, то сам већ и ја видио. Није то за

мене.

Пољар брзо гурну боцу у џеп, загледа се у дјечака и сасвим озбиљно рече:

— Имаш право, момче! Она плава Марица љепша је и милија од икакве

Рајке Шљивић!

На помен Маричина имена млади мајстор Лазар поцрвење као мотика у

ватри, као ватра у сутон, као сутон у западним облацима.

— Стриче Лијане, откуда ти знаш за њу?

— За то ме и не питај! — гракну Лијан. — Један прави и честити пољар

мора да зна све што се ради у његову селу и још на сат хода даље од села.

Реци ми јесам ли тачно погодио: волиш нашу златну Марицу?

Мачак се опет збуни као да је ухваћен у туђој башти.

— Добро, добро! — узе да га храбри чича. — Нећу ником одати тајну, али

зато ћеш да ми поткујеш Кушљу.

— Врло радо! — пристаде дјечак.

— Пази, али тако да ми га поткујеш да изгура до краја пута са својом

гвозденом обућом.

— Како до краја? — приупита Лазар Мачак. — Докле води тај твој пут?

— Па то се зна, душо: води до краја рата, до побједе.

— А колико километара има до побједе? — пропитивао се практични

мајстор Мачак.

— Гле га, колико има! — повика чича. — А кажи ти мени најприје колико

километара има до твоје женидбе?

— Богами, не знам — искрено признаде Мачак — Ја бих волио да је што

ближе.

— И ја бих волио да је побједа одмах ту, иза ове бараке — викну чича —

али се све бојим да ће за њом ваљати жипчити чак до Берлина.

Најзад се обојица сложише у томе да до побједе ваља марширати бар три

хиљаде километара, и то по рђаву путу, странпутицом и беспућем. На томе

се путу једино може издржати бос, а свака друга обућа, па и гвоздена,

тешко ће ту помоћи.

Да невоља буде још већа, у радионици се нађе свега једна коњска

потковица па два пријатеља одлучише да њоме поткују Кушљину предњу

десну ногу. То му је копито иначе било најслабије, искрзано и напукло.

Како је Кушља био навикао на босотињу, јер га никад у животу нису

поткивали, он је у почетку стао да шепа на своју „обувену“ ногу, али се

убрзо снашао. Излазећи из Прокина гаја, он чак поче по каменитој стази

ударати такт својим неједнако наоружаним ногама: так-чак-пак-цак! так-

чак-пак-цак!

— Тако, тако, Кушља, — гунђао је пољар Лијан клатећи се на дрвену

самару. — Немој ме само уљуљати својим цактањем и куцкањем па да

преспавам побједу.

ПИЈАН ПОШТАР И БУДАЛАСТО ДРВЕЋЕ

Враћајући се натраг у чету, пољар Лијан, богме, није заборавио да сврати

до Маричине куће. Ту му дјевојчица даде писмо за Стрица, а умјесто

поштарине напунише му боцу ракијом.

— Хе-хе, да ли ће се Стрицу завртјети у глави кад прочита писмо, то баш

не знам — умовао је Лијан — али кад ја проучим ову поштарину, почећу

говорити натрашке као што Арапи пишу. Дај баш да опробам.

Потегао је жестоко из боце, закашљао се, предахнуо и онда узео да

преслишава сам себе:

— Дедер, стари, како се натрашке, арапски, каже пољар Лијан?

— Раљоп Најил! — одговорио је као из пушке и побједоносно врекнуо: —

Дедер да те још мало почастим кад си ми тако паметан!

То његово наздравичарско мудровање прекинула је жена онога стражара,

Црног Гаврила, која испаде изненада на друм и заустави коњаника.

— Стрико Лијане, хајде, душе ти, предај ово писмо моме Гаврилу, он је

код вас у чети.

Пољар узе писмо и свечано рече:

— Не брини, биће предано. Нека живи твој Гаврило или, арапски речено,

Олирваг!

Причајући тако натрашке — „арапски“ — пољар дојезди у своју чету па,

забуном, и она писма подијели наопако, горе него арапски: Гаврилово

писмо даде Стрицу, а Стричево Гаврилу. Једино Јованче доби своје

писамце, оно од Луње.

— Ето па читајте, а ја одо да докусурим остатак поштарине — рече он и

некуд се изгуби.

Стриц, Јованче и Ђоко Потрк најприје навалише да грле и милују Кушљу,

а тек онда одјурише некуд кроз логор да виде шта то Марица пише

Стрицу, а, богме, и осталима.

Црни Гаврило сједе уз једну букву, подбочи је леђима, отвори писмо не

загледајући адресу и полугласно стаде да чита бобоњећи као да буба у

буре:

— Бубицо моја брзокрила, бебицо буцмаста, голубе гаћане, куд ли си ми

одлетио...

Већ послије тих првих ријечи Гаврилови бркови почеше се опасно мицати,

лице му се искриви и он загуди као потмула грмљавина:

— Каква је ово говеђа будалаштина, еј! Зар ја беба, бубица и голуб гаћан,

а?

На ту његову грлату хуку-буку, на прозору бараке показа се пољарев

клемпави шешир, потом два лукава сјајна ока и након свега један црвени

нос.

— Шта се то руши: бурад, букве или брдо? — упита пијан глас кроз

прозор.

— Ништа се не руши, већ ја тебе питам на шта ја теби личим?! — грмну

Гаврило.

— На бркатог бика! — врекну пољар.

— Ето ти види! — бубну Гаврило. — А зашто онда ово писмо блеји овакве

будалаштине?

— Можда зато што га читаш под буквом — просуди пољар. — Премјести

се под какво паметније дрво.

Простодушни Гаврило пребаци се под један оближњи јавор и настави да

сриче и бобоњи:

— Грлице моја гугутава, већ сам и заборавила оне дане кад си пролазио

поред наше куће са стричевим шеширом на глави.

— Каквим сад шеширом! — зачуђено грмну Гаврило. — Никад ја нисам

носио стричева шешира, а осим тога... ни стрица нисам имао.

Кисело је погледао јавор над собом и закључио:

— И ово је неко будаласто дрво. Тјерај даље! Делија се премјести под

жилав тврд граб и поново се удуби у писмо:

— Ипак ми је мило што је остао бар ваш Мачак. Кад видим њега, као да

сам видјела свију вас. Волим га јако и он ми је начинио прстен...

— До ђавола и с мачком који прави прстење! — продера се Гаврило. —

Шта је сад ово? Ил' сам луд ја? ил' ово дрво под којим сједим, или, пак,

обоје. Сједи дрво под дрветом. Можда је побенавио онај који пише писмо

или је поштар Лијан кога врага замијесио? Чек да још видимо.

— Поздрави своје другове Јованчета, Ђоку Потрка, а и оне који су расути

по другим четама. Тебе сам, Стриче, највише вољела — прочита Гаврило

при крају писма и одједном се лупи по глави као да тресну проштацем.

— Па ово је сигурно писмо оне мале Марице, онога ђаволка кога сам

заустављао док сам стражарио у Прокину гају! Она само пише овако

луцкасто: бубица, голуб, грлица и остале трице! Па да, она воли нашег

Стрица, Јованчетова друга, а мачак из писма, то је онај Лазар Мачак из

партизанске радионице.

Гаврило скочи до бараке и викну кроз отворен прозорчић право у уво

пољару Лијану:

— Испичутуро, писма си замијенио! Све си урадио наопако, натрашке!

Поспани Лијан сорља се с клупе на земљу, пресјечен страшном гласином.

Успио је да јасно разабере само ону посљедњу ријеч „натрашке“ и одмах

се сјетио шта је урадио и ко га то грди.

— Аха, Гаврило — Олирваг! Писмо нисам тачно предао! Омсип масин

ончат оадерп! Баш сам прави арапски књигочатац.

Док је он тако гунђао и право и натрашке, узбуђени Гаврило већ је јурио

кроз четни логор и тражио Стрица и Јованчета.

— Док је Стричево писмо код мене, моје ће сигурно бити код њега —

домишљао се он. — Проклети пијани Лијан!

Дотле су Стриц, Јованче и Ђоко Потрк сједили иза четне кухиње и читали

писмо. На њему није ни било адресе, јер је Гаврилова жена у журби

заборавила да је напише.

— Предраги мој бркоња, мечко моја грмечка, завршавај што прије тај рат

— читао је Стриц, а онда су се он, Ђоко и Јованче зачуђено згледали.

— Шта је сад ово, какав си ми ти брко? — зину Јованче, а збуњени Стриц

само се пипну испод носа и прогунђа:

— Ево, ништа не расте.

Обијесни Ђоко Потрк, не могући савладати смијех, оптрча једном око

кухиње, загледа се у збуњеног Стрица и зачас избаци:

— Жене моле Стрица брку

да заврши ратну трку.

Даље је писмо било још чудноватије. Било је у њему и оваквих редова:

„Оно магаре које си извукао за реп из рупчаге још увијек помало храмље.

Комшија Петар тражи да му вратим онај ражањ који ти је узајмио још онда

кад си за опкладу појео печену овцу...“

— Овца, ражањ, магаре! — ускликну Јованче. — Шта си то починио, црни

сине, кад те тамо по селу витлају због некаква ражња?

— Никад у животу нијесам појео ни печено пиленце, а камоли читаву

овцу! — зграну се Стриц. — А вјерујте ми, магаре у рупчаги нисам чак ни

сањао.

Ђоко почеша ногу о ногу и разроко се загледа преда се. Стриц повика

Јованчету:

— Држ га, зачепи му уста, сад ће излетјети нека шашава пјесма!

Док се Јованче покрену, већ је било касно, јер Ђоко избаци као из пушке:

— Еј, по Стрицу кад нагаре

овца, ражањ и магаре!

Крај писма сасвим покоси нашег Стрица. Тамо је писало чак и ово:

„Три синчине, три делије, поздрављају свога великог бркатог татекању.“

— Хеј-хеј, татекања! — засмија се Јованче, прихвати Ђоко, па чак прасну и

сам Стриц, док их усред њихова најслађега грохота не згроми једна

страшна гласина:

— Штаааа, мом се писму смијете, а?!

За трен ока три дјечака здрвенише се као три пања, скаменише као три

споменика, следише се као три потока у ведар јануарски освит.

— Смијешно вам је моје писмо, је ли?! — тутњао је Гаврило као водопад у

кланцу. — А погледајте ово ваше какво је: бубица, бебица, грлица, аха-ха-

ха!

Гаврилов смијех заори се по читавом логору тако да све живо скочи на

ноге. Чак и стражар на стази скиде пушку на готовс као да је у близини чуо

тешки митраљез. Једино су три дјечака занијемјело буљили у бркату

грдосију.

— Штааа, вама, канда, није смијешно ово ваше блесаво писмо пуно буба,

а?! — раздра се Гаврило. — Дедер, брзо, смијте се заједно са мном. Један,

два, три: аха-ха-ха!

— Аха-ха-ха! — утањено прихватише дјечаци, а незадовољни Гаврило

само прочачка прстом уво и дрекну:

— Какво је то јареће мекетање! Дедер још једном, гласније, дубље и

срдачније! Ја ћу пред вама, а ви за мном.

Гаврилов смијех откотрља се као буре низ камењар, а за њим су

пристизала три несташна јарећа гласа. Одједном их сустиже некакво

шкрипаво и напукло мекетање, нешто као крештаво церекање вјештице у

бурној ноћи. То се смијао пољар Лијан вирећи иза кухињског зида.

— Стој, намамили смо старог јарца који је све ово замијесио! — викну

Гаврило. — Држите га, момци!

Предвођени Гаврилом, дјечаци се с веселом циком стрпаше на пољара

Лијана. Нападнут са све четири стране, поклопљен чак и одозго, пољар

изгуби равнотежу и, падајући на земљу, још једино уграби да избаци ове

знамените ријечи:

— Чувајте ми боцу с ракијом!

НИКОЛИЦА С ПРИКОЛИЦОМ

На столу политичког комесара одреда стајао је лист хартије и на њему

једно једино име под знаком питања:

Николица с приколицом?

Одавна знамо Николицу, најмлађег члана бивше Јованчетове дружине.

Знамо и његову приколицу, вјерну кују Жују. Кад су његови другови,

Јованче и остали, отишли у Омладински ударни батаљон и распоредили се

у чете, Николицу, као најмлађег, оставише код штаба одреда. Најприје су

га слали кући, али јогунасти малишан није хтио ни да чује за повратак.

— Нећу! Нећемо ни ја ни Жуја, па готово! — дурио се он. — Кад може у

партизане читава наша дружина, могу и ја. Већ су ми мјерили висину,

виши сам од мале талијанске пушке коју носе курири.

Кад би се дијелио ручак, штапски кувар увијек је одређивао посебну

порцију за малишана.

— Ево, добра порција за Николицу и велика кошчурда за приколицу!

А Жуја би за оброк понекад заиста добила тако голему кост, читаву говеђу

бедрењачу, да је имала шта да глође и струже по читаву ноћ. Домишљати

курири начинише јој иза штаба чак и кућицу и поред ње на колац натакоше

читаву оглодану воловску главу, нек се зна и види да ту станује један

добар костољубац.

Видећи једном Жују како лежи поред коца с оном главушом, један млад

курир из неке омладинске чете који је није познавао зачуђено упита:

— Ма је 1' истина да је та куја уловила толику звјерку?

— Па дабоме! — мирно је објаснио Николица шепурећи се под новом

капом и опасачем. — Уловила и оглодала до посљедње цвоњке. Зато у

овоме крају и нема медвједа ни дивљих свиња.

Како се партизански рат све више ширио и одред упадао у све теже бојеве,

постојала је опасност да мали Николица, без икакве потребе, не настрада у

каквој ноћној гужви и пуцњави.

— Тек је, ваљда, у другом основне школе а већ заједно с нама упада у

митраљеску ватру — говорио је политички комесар. — Не иде то, другови,

тако. Нек иде натраг у село, учитељици Лани, она је у Липову већ отворила

школу.

— Основана је тамо већ и пионирска чета — рече секретар штаба. —

Управ је тамо мјесто нашем Николици. Може он ту постати чак и десетар.

Управ кад се о томе расправљало у штапској канцеларији, на врата

изненада упаде главом Николица. Иза њега се вјешто увуче Жуја и чучну

иза свога госе гледајући читав штаб умилним погледом.

— Шта желиш, друже Никола? — упита политички комесар мало

изненађен и збуњен.

— Друже политички, молим да и мене једном пустите на стражу пред

штабом, бар сад, по дану — озбиљно замоли дјечарац. — Већ ми то одавна

обећавају па ме увијек преваре.

— Бојим се да си премален за то — набра комесар обрве.

— Али зато ја имам појачање. Ево Жује! — дочека спремно Николица.

Читав штаб од срца се насмија, развуче усне и Николица, а само куја

остаде озбиљна. Прелазила је својим жутим очима с једног на другог

смијача као да их добродушно прекоријева:

— Шта је, што се церите? Већ хиљадама година пси обноћ стражаре око

кућа и торова, чувају овце и спасавају залутале по планинама, па зар онда и

ја не могу свега два сата причувати ваш кићени штаб? Шта то замјерате

мени и Николици, а?

С тим се, канда, сагласио и политички комесар. Он се очима договори с

командиром страже и рече:

— Хајде, постави га на сљедећу смјену. Објасни му само које су све

стражарске дужности.

— Већ ја то знам — дочека Николица. — Научили су ме у штапској

заштитници.

Послије пола сата Николица је већ стајао на истуреном стражарском мјесту

пред штабом, под старом буквом, и преслишавао се:

— Кад наиђе непознато лице, стражар га зауставља узвиком: стој!

Уз Николицу је стрпљиво сједила Жуја, дизала поглед уз дјечака и

вјероватно се у себи чудила зашто ли се њезин газда овако укочио с

пуцаљком на рамену па не мрда „ни репом ни главом“, како би се то рекло

на псећем језику.

Партизански штаб био је склоњен у једном шумарку. С главног друма

према њему је кривудала поширока стаза. За њу су биле приковане очи

нашег малог стражара.

— Ако ли само наиђу Јованче или Стриц, курири из Прве омладинске чете,

имам тако да дрекнем на њих да ће од страха сјести насред стазе! — већ

унапријед се сладио Николица.

— А удари ли отуд пољар Лијан, шта ћеш онда? — као да му дошапну

неко.

— Аха, онда ћу пушку на готовс, па му строго подвикнем: „Трипут стој, ти

ли си тај који ме је гонио с црквене трешње и драо се: силази, мали, да ти

тур испрашим!“

Док се тако сладио замишљеним сусретима, Николица и не опази како

између ријетких стабала и ћубастих жбунова промиче нека свијетла

марама. Тек пошто се Жуја узнемири и опомињући зарежа, он управи

поглед између дрвећа и скамени се...

... Нису тамо стајали ни партизански курири, ни пољар Лијан, ни сеоски

одборник...

... Нису стазом наилазиле ни усташе, ни домобрани, ни Швабе с

аутоматима...

Па ко се онда изненада показао иза дрвећа кад се дјечак тако следио?

Вјероватно челичне грдосије, тенкови неке њемачке панцер-дивизије?

Не, нису ни они.

На стази је стајала — Николичина матер!

Његова мама с торбом на леђима и с неким штапићем у руци који је, по

потреби, могао да буде и шиба за прашење тура.

— Шта да радим сад?! — стреловито је размишљао дјечачић. — У ратним

војним прописима нигдје не пише шта треба да ради стражар кад се на

видику појави његова мама.

Колебање потраја само за тренутак. Малишан се сјети да он сад овдје није

никакав мамин син него партизански стражар и он оштро викну:

— Стој!

Мамица се трже, застаде и одједном сва заблиста.

— Јес ти то, Николица, јабуко моја?! Дај да те мама загрли и пољуби!

Жена крену напријед, али дјечак хитро смаче с рамена кратку талијанску

пушку и викну:

— Стој, пукнућу!

— Ма зар на маму пуцати, срам те било? — викну жена и подиже прут. —

Богме, кад те распалим овом шибом!

— Стој, ни корака напријед! — попријети дјечак сад већ и сам уплашен.

Онај мамин прут представљао је блиску и озбиљну опасност.

Видећи малишанову одлучност, лукава мамица предузе напад сасвим

другом врстом оружја.

— Душо моја, носим ти печено пиле, ево га у торби. Да је неко преда њ

бацио крагујевачку бомбу или распалио из топа, ни то не би толико

изненадило и потресло Николицу као ова изванредна вијест. Шта, печено

пиле!

Пиле с два батака, с два крила, са шијом, с тртицом! Сунашце шаркано, с

каквим ли је страховитим оружјем лукава мамица кренула у офанзиву да

потуче до ногу злосрећног ратника Николицу!

Дјечак прогута пљувачку једном, па још једном, па и по трећи пут и

одврати сумњичаво:

— Ипак ти стој, можда ти мене вараш!

Умјесто било каква одговора, мама извади из торбе погачу, одломи један

крајичак и викну:

— Уху, Жуја, Жуја, дођидер!

Куја упитно погледа дјечака, замаха репом и појури према жени. Николица

надиже вику:

— Стој, Жуја, стој!

Све је било узалуд. Куја се већ мајала око своје газдарице и облизивала се

за погачом.

— Издајницо! — прекори је Николица.

Док се Жуја частила окрајком погаче, наљућена мама навуче мараму

дубље на чело да би изгледала страшнија и сасвим озбиљно запријети:

— Чујеш ли ти мене, драги мој синак, ако ме не пропустиш у штаб, сад ћу

те заробити, да знаш. Ето ме, сад се држи!

Мама се погну, намршти и закорачи напријед, а Николица, видећи да нема

шале, надиже вику:

— Стој! Стој, бјежаћу!

Узнемирен дјечаковом виком, командир страже испаде из бараке.

— Шта је то с тобом, друже Никола?

— Ево је, ова другарица, цивил, напада мене и штаб!

— Какав цивил, пјетлићу један! — викну жена. — Зар ја теби нијесам

рођена матер, а? Дајдер га овамо, друже, мени на суд.

Николица је и даље стајао на стражарском мјесту и мрко гледао у матер

као да је и не познаје, а кад му послије пола минута стиже смјена, он брже-

боље одложи пушку и прискочи мамици.

— Цмок-цмок! Предајем ти се заједно с кујом! Је ли де да сам био врло

страшан на стражи?

— Јеси, душо мамина.

— Јеси ли се врло препала?

— Умрла сам од страха. Па ти си прави Симела Шолаја, ако ниси још и

већа делија.

— Аха, је ли де! — погорди се малиша, а онда се обазре око себе и шапну

матери на уво: — Знаш, није требало да се бојиш, јер ја још не знам

пукнути. И још нешто... ова је пушка празна...

— О, види ти њега, испрепада ме празном пушком. Е, баш нијеси заслужио

пилета.

— Пиле! — тек сад се сјети Николица и просто главачке ускочи у торбу,

увуче се до појаса унутра. Још мало па да га за ноге извлачиш напоље.

— Охо-хо, ево и уштипака, и јабука, и ораха! — чуло се његово набрајање

из торбине таме. — Гдје си ти, Жуја, да само видиш!

Богами се ни куја не даде двапут молити, него јурну за својим старим

другом и спретно попут јазавчара увуче се у торбу и узе да лиже

Николичино уво за мазано кајмаком. Најзад их мама мораде обоје ис

тјерати на сунце.

— Еј ти, ратниче, излази да ме водиш политичком комесару, имам с њим

један разговор.

Другу политичком мама донесе писмо од учитељице Лане. Ова је тражила

да се малишан врати и да настави школу, а осим тога, каже, добро ће јој

доћи за рад у сеоској пионирској чети.

Политком се замисли над Ланиним писмом, поигра прстима по столу и

рече:

— Да га вратимо натраг у село? И ја сам за то, али то није лако извести.

Прецркнуће дјечак од плача ако га тек тако отпустимо.

Домишљати комесар откуца на машини цифраст акт и на крају удари печат

штаба одреда па зовну дјечака.

— Друже Николица, по војној потреби штаб те шаље у пионирску чету код

учитељице Лане. Тамо ћеш се постарати да ваша пионирска чета указује

сваку помоћ нама борцима, а посебно партизанским рањеницима. Имамо

пуно повјерење у тебе, у другарицу Лану и у читаву вашу младу чету.

Е, није то било нешто тек тако! Николица је узбуђено трептао, жао му је

било да остави штаб и борце, а опет... шаљу га с актом и печатом, задатак

му дају, тамо је Лана, читава дјечја чета и бог те пита какви необични

доживљаји.

— Хајдемо, Жуја, не може се без нас у селу — невесело рече дјечак.

Међутим, кад Николица упрти свој мали ранац и крену, куја се поче

толико обзирати и скамукати да он зачуђен стаде.

— Шта је, за чим то жалиш?

Као да је разумјела питање, Жуја одјури натраг до своје кућице, чучну уз

онај колац с воловском главом на врху и цвилећи се загледа у њу.

— Видиш, тражи Жуја да понесеш и њезину фирму — објасни му штапски

кувар.

И тако кроз мали шумарак, у правцу села, крену мало необична поворка.

Напријед Николичина мама с торбом, иза ње Николица носећи на рамену

колац с воловском главушом, а позади вјерна Жуја.

Нека сеоска баба, видећи их мало поиздаље, само се празновјерно прекрсти

и пожури у кућу да јави новост:

— Ено иде неко и на нечем носи нешто рогато, зубато и окато, а за њима се

шуња жут вук.

КОЗАЦИ ПИШУ ПИСМО СУЛТАНУ

Посљедњих дана у „Сваштару“, дневнику Лазара Мачка, појави се доста

новости. Поред осталог било је записано и ово:

„Селићемо с радионицом у Ћулумачу. Онда ћу бити даље од М. па ми је

жао.

Јованче и остали писали ми, ругају се због М. Писмо је сигурне писао

Ђоко Поток. Отписао сам им.

М. ми је донијела јабука и пекмеза.

Данас пролетио зец крај радионице.

У Прокином гају биће школа у нашим баракама.

М. каже да је видјела Николицу с говеђом главом.

Луња каже да Јованчетов батаљон иде некуд. Она зна све.“

Добро је записао Лазар Мачак да Луња зна све. Она је однекуд прокљувила

да је Омладински батаљон пред неким важним покретом, и то дан-два

раније него су за то чули и сами борци батаљона. Како је то нањушкала, то

ни она сама не би умјела да објасни.

Сад је већ и Јованчетова група нешто начула о скором одласку па се

дјечаци пожурише да напишу неку врсту опроштајног писма Лазару

Мачку. Није то био баш лак посао. Ваљало је да се види како то пишу

прекаљени партизани, искусне старе војничине које су и заборавиле да су

некад биле цивили. Просто-напросто, њихово ратничко писмо треба тамо у

радионици да замирише на барут, на љути дуван „крџу“ и „ћућу“ и на

екразит из авионских бомби.

Главни писар, то се већ зна, био је Ђоко Потрк, рођени пјесник и

непоправљива измишљалица. Да се не би за вријеме писања много вртио и

устајао, упртише му на леђа неки ранац с муницијом и везаше му десну

ногу за сто.

— Ето, а сад оловку у руке.

Око Ђоке, један с десне, други с лијеве стране, сједоше Јованче и Стриц. И

пољар Лијан, као добровољац, наџеџи свој црвени нос баш насупрот

мудрог писара, штета што су Вањка, Мајкел и остали из пређашње

дружине били далеко одатле, јер да су и они били присутни, сав би тај

призор личио на ону чувену стару слику живописца Рјепина „Козаци пишу

писмо султану“. Ето, просто да сједнеш, насликаш и доље ставиш

објашњење: „Курири пишу писмо Лазару Мачку уз помоћ пољара Лијана,

ратне године 1941.“

У сваком саставу, била то пјесма, роман или обично писмо, важан је

почетак. Како јекне тај први ударац, тако ће звучати читава творевина па

макар била мало и шупља.

Знао је то Ђоко Потрк па се зато дубоко замислио над хартијом и подбочио

нос оловком, а пољар Лијан то није знао, али је ипак и он подбочио свој

нос, и то празном боцом, неће ваљда оловком.

— Овако ћемо! — одједном живну Ђоко, диже увис оловку и јасно

изрецитова:

За нашега друга Мачка

ево писма подугачка.

Прочитај га неодложно,

пише ти га друштво сложно:

три курира, пољар Лијан,

поприлично необријан...

— И, на жалост, није пијан! — кисело бубну пољар и натјера у смијех

читаво друштво.

Послије овога Ђокиног поетског почетка тешко је било наставити писмо у

истом тону, зато Јованче предложи:

— Ми ћемо теби, Ђоко, казивати овако обично шта треба писати, а ти то

сложи у пјесму.

— Хм, ко би моје ријечи сложио у пјесму кад се оне мени и у глави гурају

и боду као рогови у врећи — гунђао је пољар миришући празну боцу.

— Лако ћемо за то — весело рече Ђоко. — Ево, на примјер, ја ћу ти

написати нешто што теби на срцу лежи:

Тужан сједим ја на стоцу

и миришем празну боцу.

— Е, нек ме ђаво однесе ако ми баш те ријечи нијесу лежале насред

сриједе срца! — гракну пољар. — Момче, па ти умијеш читати туђе мисли,

а?

— Па тако, понекад, кад ми нешто весело почне играти у грудима —

искрено признаде Ђоко. — Онда ми по глави звецкају ријечи као златне

парице и све се слажу једна иза друге као партизанска колона.

— А како се снађеш кад ти на зачеље колоне при стигне нешто џомбасто

као ја и Кушља под товаром? — приупита пољар и надиже густе обрве

опепељене сједином.

Ђоко се замисли, а онда изненада избаци:

— За колоном Лијан клима,

води Кушљу с казанима.

Цангара — дангара!

— Е, то, то — цангара-дангара! — мени је тако у глави откад знам за себе

— искрено признаде старац — зато и јесам постао пољар.

— А ни ти нам, Стриче, нећеш лако проћи — окрену се Ђоко дугоногом

дјечаку. — Некад си занемарио Луњу због Марице, а сад ти Марица

вратила на исти начин, заборавила те због Мачка.

— Тако, тако, држи невјерника, освети моју Луњу! — повика Лијан, бивши

Луњин шеф.

Смјешкајући се, Ђоко записа стихове у Мачково писмо, а онда гласно

прочита:

— О Стрицу ти јављам ово:

страдао је — ништа ново!

— Треснуле га двије муње:

од Марице и од Луње.

Сви се опет насмијаше, насмија се и Стриц, и то гласније од осталих, али

се ипак осјећало да му тај смијех баш не иде од срца. Опет у њему оживје

она лака туга која га је спопадала готово свако вече. Кад би Луња само

знала како он о њој често мисли, а ипак је ријешио да јој то никад не каже

и да јој о томе ни словца не пошаље. Казали смо „не пошаље“, јер он је

њој, кријући од сваког живог, ипак писао кратка писамца и — остављао их

на дну своје курирске торбице.

А зашто је баш тако радио?

Дуга је то прича, чудна и замршена, ни сам Стриц не би вам све то умио да

разјасни па ма колико искрен био. Не би знао да каже ни то зашто је

Марици писао весела писма и није се баш нимало љутио што та плавокоса

ђаволица воли Лазара Мачка. Чак се томе и радовао и у себи говорио:

— Нека га воли. И ми сви волимо њу. То је бар јасно да се Марица мора

вољети. Воли се и прољеће, сунце, па шта онда!

Послије помена Луњиног имена сви се нешто сневеселише. Пољар се сјети

њихове заједничке обавјештајне службе, узбудљивог провлачења уздуж

ограда, живица и кроз кукурузе и шикарје, а дјечацима у сјећању мину

безбрижан хајдучки живот у Прокину гају.

Да ли ће се икад вратити некадашњи весели дани?

Ђоко Потрк почеша се по глави и трезвено закључи:

— Нешто ми се угасила лампа, не пише ми се више ништа весело. Шта да

радимо?

— Па да завршимо писмо — предложи Јованче. — Додај на крају да

вјероватно некуд одлазимо и кад у даљини чује топове, то га, значи, ми

поздрављамо.

— Ђавољи је и то поздрав! — прогунђа пољар. — Напиши ти, брате, ово,

али с моје стране: кад загусти топовска грмљавина, онда знај да твој

стрико Лијан шаље своје брзе табане у. непознатом правцу, „долинама и

горама наше земље поносне...“ што да кријем, не волим артиљерије.

Тако некако Ђоко Потрк и заврши опроштајно писмо Лазару Мачку

додајући, на концу, и стихове о будућој пољаревој бјежанији:

Топовима с леђа гријан,

гором струже пољар Лијан.

— Дабогда ти умро пијан! — опет убаци чича, увијек поетски расположен

кад би стих могао да се сликује на какво пијење.

ДОЉЕ ЗАПЕЋАК, ЖИВИО УСТАНАК!

Јованче, Стриц и Потрк, дојучерашњи ђаци, нису ни у чети дуго остали без

учитеља. Командант Омладинског батаљона, њихов стари заштитник

Николетина Бурсаћ, доведе једног дана у њихову чету висока гарава момка

и представи га:

— Ако нијесте знали, ово вам је друг Војкан, ђак учитељске школе у Бањој

Луци. Ко шта не зна, њега нек пита.

— Друже Ниџо, па он се спремао за учење дјеце, а ми смо одрасли кењци

— јави се митраљезац Мукоња, исто тако крупна момчина као и Бурсаћ.

— И кењце он може поучити — одбруси Николетина, — Познаје сваки

митраљез двапут боље него ти. Упитај га само.

Полазећи, Николетина показа прстом на Јованчетову групу и прикрича

учитељцу Војкану:

— А ону тамо тројицу да ми добро притегнеш, нек науче нешто. Немој да

се ја због њих стидим.

Дјечаци се весело згледаше, било им је мило што их њихов Ниџо не

заборавља. Уто иза њихових леђа гракну пољар Лијан:

— Хвала богу, нек и мени једном дође смјена. Баш сам се намучио

поучавајући ове дјечаке.

Николетина застаде и повиси глас:

— Војкане, најприје ти мојим дјечацима избиј из главе све што су научили

од овога вражјег старца, а онда, Јово — наново, удри све из почетка.

Сви борци праснуше у смијех и поваљаше се по презрелој папрати. Црни

Гаврило тако зарегета као да се руши цријеп с какве кућетине. Чак и

грешни Кушља, пасући у близини, зачуђено диже главу. Пољар се окоми

на њега:

— Шта је, и ти ћеш ми се смијати, а?! Пробај само да искезиш те своје

коњске зубе па ћеш видјети!

Као да му сам ђаво дошапну шта треба радити, Кушља још више диже

главу, мило погледа свога госу и добродушно зарза. Заиста, то је био

најљепши коњски смијех који се могао чути под небеским самаром од

плаве свиле.

— Уха-ха, гру-ха-ха, руши, обарај! — раздра се Црни Гаврило, завали се у

папрат и откотрља у јаругу пуну трња.

Сад и омладинце спопаде још већи смијех, цика, скика, дерњава и

хохотање. У тој веселој хуци-буци новајлија Војкан приђе нарогушеном

пољару Лијану, загрли га и окрену се пустопашној борачкој братији,

поваљаној по папрати. Сви утихнуше да чују шта ће сад бити.

— Еј ви, момчадијо... поштујте честиту старост. Овај наш добри чика,

умјесто да се излежава негдје у запећку, пошао је у борбу заједно с нама, а

могао би нам свима отац бити. Није ли тако? — повика Војкан.

— Тако је! — дочека први Николетина. — Сви ми њега волимо, друже

Војкане, иако је то један архилукави пољар који нам се свима на главу

попео док смо били дјеца. А нећемо овдје ни да помињемо колики је он

љубитељ свију боца, чутура, бардака, чокања, буради, каца, чашица,,

цистерни, подрума, механа, крчметина и осталих предмета из којих се

може или у којима се може пити, цевчити, сукати и ждрљекати.

— А ипак не сједи у запећку, већ маршира раме уз раме с борцима

народног устанка и револуције! — опет ће бодро Војкан и потапша старог

по плећима.

Чича Лијану ударише сузе на очи, он се гњевно испрси и увријеђено

подвикну:

— Мајмуни говеђи, баш сам и ја коњски ован што сам пошао с вама! Нећу

више ни секунде да останем с таквим телећим јарцима! Одох ја лијепо

кући, у свој запећак, а ви тражите другу будалу која ће вам кувати за

устанак!

Пољар дуну између бораца, попаде Кушљу за гриву, поведе га десетак

метара, а онда... одједном стаде, замисли се и тихо рече:

— А куда?

У тренутку се сјетио да ни он ни Кушља немају ни куће ни кућишта, ни

штале ни јасала, ни простирке ни запећка.

— Еј, куда? — викну сад и Николетина као да чита пољареве мисли.

Лијан се окрену заједно с коњем и обрати се свима, али више не љутило,

већ с рођачким пријекором:

— Кокоши једне псеће, молите бога што сам ја један чисти, овијани и

просијани пролетер, без крова над главом, без пода под ногама, без пећи

пред собом, без дувара за собом, јер иначе... лијепо бих се ја завукао иза

своје фуруне, а ви бисте, мачори пилећи, остали без ручка до краја

револуције, а можда чак и даље.

— Тако је, старино! Живио устанак, доље сваки запећак! — дочека

учитељац Војкан и пружи Лијану обје руке. — Срећан ти повратак у нашу

чету, дико и поносе свих пољара, кувара и коњоводаца.

Јованче и дружина тога дана први пут су видјели свога пољара увријеђена

и гњевна и први пут су чули да стари Лијан употребљава такве изразе као

што су „говеђи мајмуне, „псећа кокош“, „коњски ован“ и друге. У њему се,

вјероватно. изненада отворио неки скривени стари мајдан у коме су расле и

сазријевале такве чудне комбинације ријечи, настале дугогодишњим

пољаревим бављењем око животиња.

Од тога узбудљивог догађаја чича Лијан поче се свакодневно служити

својим „новим рјечником“, а како је неуморно весели Војкан такође имао

свој рјечник, било је право задовољство слушати њихов међусобни

разговор.

— Добро јутро, чика-Лијане, дренова буџо из Прокина гаја! — поздравио

би ујутру Војкан старога, а пољар би спремно одвратио:

— Срећно и теби било, јагње соколово!

Војкан, будући учитељ, некако се најприје спријатељио с нашим

дјечацима: Јованчетом, Стрицем и Доком Потрком. С њима је проводио

свако своје слободно веће и све му се чинило да се налази пред пуним

разредом ђака. Као четврти „ђак“ ту би се обавезно прикључио пољар

Лијан, јер је од онога првог сусрета тако заволио срдачног учитељца да га

више ни ђаво од њега не би раставио.

— Џабе вам је, ни сто медвјеђих аждаја не би ме од њега отјерало! —

инатио се он. — Ту сам ти тврдоглавији од икакве коњске мазге.

Увече би често Војкан дјечацима причао приче какве они никад раније

нису слушали. Најбоље су запамтили оне из првих вечери, прастаре

арапске бајке о праведном владару Харуну ал Рашиду.

— Каквим ли се све ракијама частио тај Рашид! — почео је да уздише

пољар, а кад му Војкан рече да тај мудри калифа вјероватно на свом двору

није ни имао пића, старац само кисело пљуцну:

— Пих, и то ми је неки ћурећи гусан, шта ће му онда толико богатство!

Лијан и дјечаци запамтише приче о Харуну ал Рашиду још по једном

необичном догађају који се ускоро десио и у коме је главну улогу такођер

одиграо Рашид, али не онај из приче.

АЛКОХОЛ, АВИЈАЦИЈА И АНАЛФАБЕТЕ

Иако је био Војканов љубимац, а Војкан, опет, његов, пољар Лијан ипак је

имао великих невоља баш с тим истим несуђеним учитељем. Мало-мало,

па истом ти пољар налети на Војканову сабљу баш онда кад се томе

најмање нада.

Мува се тако Лијан под неком надстрешницом која му служи за кухињу,

подстиче ватру и мијеша по казану неком огромном дрвеном кутлачом

(рукотворином Црног Гаврила!), кад ево ти однекле нечијег шарова.

Безобразно псето, навадило се да около купи кости, па често упадне и под

саму надстрешницу и здипи шта прије стигне.

— А, ту ли си опет, свињски буволовче! — дрекну пољар и размахну

кутлачом. — Сад ћу ти ја овом дрвењачом измјерити леђа, па ћеш

запамтити чији си опанак јуче здипио!

И таман да распали џукца, кад се однекле створи Војкан и попаде га за

руку.

— Стој, зар кутлачом по њему. Богме ћемо те вечерас на четној

конференцији питати како чуваш хигијену.

Пољар остаде чудећи се што се Војкан толико заузима за непозната пса и

још га назива „кигијеном“, а увече, у кругу чете, поче сасвим озбиљно да

доказује:

— Ма за какву сте сад кигијену запели, де? То вам је једна најобичнија

крадљива шаровчина, која је од мене досад примила бар десет кутлача

преко леђа. Зар на њега да пазим?

— У томе и јест невоља, у кутлачи — рече Војкан.

— Због ње се види како ти стојиш с хигијеном.

— Гађао сам ја њега и кромпирима па сам послије морао да их купим по

читавом логору — пожали се чича.

Једва му доказаше да је хигијена ред, чистоћа, на шта чича само уморно

махну руком.

— Па што не кажете тако, него запели талијански: кигијена, мобилизација,

теорија. И ви сте ми неке мачје крешталице.

Друга тачка на тој конференцији било је питање алкохолизма. Пољар само

с олакшањем уздахну.

— Добро је, бар ово се мене не тиче. Међутим, тек што изгрдише двојицу

младих партизана што су се напили у селу, дође ред на пољара.

— Примијећено је, другови, да и наш кувар, друг Лијан, мало и превише

пијуцка алкохол. Ево њега па нек рече није ли то истина.

— Е, нек ме на комаде растрга најгори пасји вук ако сам икад и лизнуо тај

вражји алкокол! — повика пољар — Откад за себе знам, ја пијем само

мајчицу ракију.

— И ракија је алкохол — дочека га Војкан. — Зар никад ниси чуо да

ракију тако зову?

— Дабогда се претворио у најобичнијег прасећег магарца ако сам икад чуо

да ракију зову тако ружним именом! — узе да се куне пољар. — чуо сам да

је зову шљивовица, јабуковача, дудовача, оскорушовача, комовица,

клековача, дасковача, пелинковача, траварица, горка, љута, мека, цујка,

кукурузовача, кркан, лудара, вратоломка, посестрима, мајчица, блебетуша,

земљотресница...

— Стој, стани, доста је! — повика комесар чете.— Сад си чуо и њезино

научно, школско име, па се потруди да што мање с њом дискутујеш.

— Хм, нијесам знао да је она, проклетница, и тамо неке школе завршила и

учено име добила — жалио се касније пољар својим дјечацима, на шта му

Ђоко Потрк одврати стихом:

— За алкохол пољар није,

он ракију само пије.

У бараци, на свом лежају, Лијан мучну остатком ракије у боци и

пријекорно загунђа:

— А, тако, је ли, зову те алкокол, а? Ждребећа квочко, тако си ме вечерас

удесила на конференцији да сам се црвенио као љутит ћуран.

Пољар жустро нагну боцу — кло, кло, кло! — испи ракију и осветољубиво

рече:

— Господине друшкане алкоколе, сад ти је дошао црни петак, па ти ме

послије тужи ако ћеш на сто конференција!

Гарави учитељац Војкан баш никог није остављао на миру. Јованчета и

његове другове учио је како се растављају и састављају карабин и

пушкомитраљез, држао је разна предавања читавој чети, а неписмене је

неуморно јурио да науче читати и писати.

Потрк и Јованче испричаше му да је пољар Лијан самоук, да једва погађа

слова, а већ како мајсторски мијеша мала и велика слова, о томе да се и не

прича.

— Баш ћу га пропитати да видим — обећа Војкан. Кад је учитељац ушао

под надстрешницу, дјечаци се сакрише иза дашчане ограде да

прислушкују.

— Чика-Лијане, колико свега има слова? — питао је Војкан.

— Онолико колико их је бог дао — одбруси чича.

— Није њих дао никакав бог, него наши словенски просвјетитељи Ћирило

и Методије — исправи га Војкан. — Сваки писмен човјек мора да зна

колико их има.

Лијан поче да врда.

— Има их... ех, таман толико колико треба писмену човјеку, а ја знам још и

десетак више.

— Охо-хо, па ти си онда надмашио и самог Вука! — уз викну Војкан

мислећи на славног научника Вука Караџића.

— Не само вука, већ и међеда! — похвали се пољар.

— А, овај... како ми ти стојиш с великим словима? — лукаво је испитивао

Војкан

— Одлично, друшкане! — дочека пољар. — Сваку другу ријеч почнем

великим словом, а кад сам добре воље, ја ожежем све с реда великим. Шта

да ти шкртарим, нисам ти ја тврдица.

Сакривени дјечаци, који су се све дотле у себи смијали, сад не могоше

издржати, већ праснуше из свега гласа. Пољар скочи и попаде кутлачу.

— А, ту ли су они моји штенећи лисци! Прислушкују, па да. Ваљда нећу

покварити ону вражју кигијену ако сад по њима распалим овом кутлачом.

— Хоћеш, чика-Лијане, пази се — опомену га Војкан.

— Бестрага му глава! — хукну старац. — Не смијеш никог млатнути због

кигијене, ракија постала алкокол, Ћирило и Методије наређују колико

слова мораш знати, све пошло наопако!

Још веће изненађење дочека старог сутрадан кад му рекоше да мора код

Војкана, на курс.

— Какав курс? — зину чича.

— Аналфабетски. Утврђено је да си и ти напола аналфабета.

— Ама зар ја лафабета?! — издрељи се пољар покушавајући да се на

брзину досјети због чега ли га сад окривљују. — Ја се читавог живота

трудим... овај, док ме ноге носе, ја ћу...

— Какве ноге! Запни ти док тебе руке служе, јер овдје ваља учити писање

— дочека га политички комесар.

Пуна једна барака нагура се омладинаца аналфабета. Од старијих били су

само Лијан и Црни Гаврило. Њих двојица сједоше сасвим позади, уза зид,

стидећи се да се умијешају међу обијесну и подругљиву млађарију.

Најприје су учили слово „а“. Кад га Војкан написа на некаквој широкој

дасци која је служила умјесто табле и рече курсистима да понове шта је то,

Црни Гаврило тако се раздра — аха! — да Лијан уплашен скочи и викну:

— Шта је, брате, као да ти ваде зуб, а!

— Учим, роде мој, — забрунда црни див.

Гаврилово „учење“ било је такво да се читава барака тресла, нешто од

његове громке гласине, нешто од смијања остале братије. Гаврилово „о“

орило се по читавој околини иако су врата била затворена, „и“ му је

личило на скичање старог свињчета кад га кољу, „у“ је хучало као фабрика

дувана у Бањој Луци, а од његова „е“ дизала се коса увис као кад слушате

поноћно страшило, дрекавца.

— Побратиме Гаврило, будеш ли ти тако урликао, ја ћу заборавити и оно

што сам досад научио — вајкао се стари Лијан. — Би ли ти то могао

некако у себи, а?

Кад је Гаврило почео да се „у себи“ преслишава, ствар испаде још горе.

Пољару се чинило час да поред њега мумља медвјед, час, опет, као да режи

лав или се негдје у даљини котрљају бурад. Понекад је Гаврило, учећи у

себи, зујао као авион кад се приближава из даљине. Једном то зујање прену

Лијана из дријемежа и он панично викну:

— Авион!

Сви курсисти натиснуше напоље из бараке, неко на врата, неко кроз

прозор, и сјурише се у Шумовиту јаругу поред четног логора. Лијану ни то

не би доста, него опучи низ јаругу све до потока. Тек ту, у врбику, он

ослушну и повири на шаренкасто јесење небо, па кад нигдје не осмотри

авиона, спокојно слеже раменима.

— Шта му ја могу, нема па нема. Бар ћу сад опрати ноге послије ове славне

бјежаније. Боље је и то радити него учити слова. Можда би Ћирило и

Методије још били у животу да се нијесу претргли око писмености.

Два-три пута тако успјело је пољару Лијану да прекине учење својом

виком „авиони“, све док Војкан и остали не почеше сумњати.

— Чујте, људи, подваљује нам лукави чича само да не мора учити.

Сутрадан, послије четврте лажне узбуне, Лијан је, сједећи позади уз

одшкринут прозор, заиста чуо неко удаљено зврјање и опоменуо предавача

Војкана:

— Ево га, друже Војо, — авион!

— Само ти сједи и гледај у ову даску са словима — мирно му напомену

Војкан. — Више ти нас нећеш преварити.

Зврјање се појачавало. Пољар узе да се врпољи.

— Друже Војкане, ево га, богами! Дабогда ме та даска лупила по главуџи

ако лажем!

— Лупа она тебе већ неколико дана, зато ти и бјежиш! — добаци један

омладинац.

Кад зврјање авиона постаде већ толико гласно да га је свак у бараци могао

чути, Лијан скочи:

— Ил' сам ја глува чобанска кучка, ил' сте ви будаласти магарећи сомови

кад ово не чујете! Ево га над самом бараком!

На ту старчеву вику Војкан само прекрсти руке на грудима и мирно рече:

— Тачно је, ево га, већ је ту. Сад је најбоље да свак остане на своме мјесту.

Будемо ли бјежали, распалиће по нама из митраљеза.

— За ово нам је крив чича Лијан — рече неко. — Опет смо мислили да нам

подваљује па се нисмо на вријеме склонили.

— Куку мени, себи сам ја највише подвалио! — хукну пољар. — Еј,

Лијане, Лијане, ошишана кобилећа овцо!

С оближње узвишице зачакта партизански митраљез. Поврх утишаног

четног логора загрмје авионски мотор, а за њим се заори и надјача га фијук

и урлање бачене бомбе.

— Лези! — повика Војкан па се и сам погну, али се не спусти на земљу.

Недалеко од бараке загрмје страховита експлозија као да се сама земља

разлетје у комаде. Цикнуше прозори учионице, запрашта кров и папрен

дим испуни читаву просторију.

— Ови се не шале колико ја видим и чујем! — загуди из ћошка Црни

Гаврило скидајући с леђа неки подебео ступац који се ту враг зна одакле

нашао. — Пази га само чим је мене мардекнуо, ђаво му бабу оседлао!

— Ћут, чуче те! — врекну испод клупе пољар Лијан.

Поврх бараке поново загрмје мотор. Нов урлик рушио се с небеса право на

логор.

— Лези! — опет викну Војкан и сасвим се исправи да види јесу ли га сви

послушали.

— Лези ти! — љутито цикну пољар Лијан скачући испод клупе. — Лези,

погинућеш!

Прекину их нов тресак бомбе негдје у близини. По крову и зидовима

бараке сручи се гласан пљусак од камења и земље.

— Лијане, лези! — кроз дим и прашину дерао се Војкан.

— Лези ти, ја сам се наживио, мене није штета! — вриштао је чича. —

Лези, кад ти кажем!

— Најприје ти, па ћу онда ја! — викао је Војкан.

— Е баш нећу! — разгоропади се Лијан и скочи на клупу. — Брзо лези на

под, иначе ја одох на кров!

Војкан се препаде да стари заиста не изврши своју пријетњу па се пружи

по поду колико је дуг чудећи се:

— Е, јест луд, ђаво га однио!

— Под клупу! — дерао се Лијан. — Завлачи се под клупу!

Војкан се покорно завуче, а онда малчице промоли главу напоље да види је

ли чича сишао на под.

— Даску на главу! — урлао је пољар.

Војкан брже-боље покри главу обореном даском на којој је, с горње стране,

још стајала неизбрисана реченица из посљедње лекције: „Маца преде.“

Пољар се надвири с клупе да види како је Војкан извршио наређење,

прочита уз пут и ону реченицу о маци, па и сам шмугну под клупу

мрмљајући:

— Богме преде крилата маца с небеса, ђаво јој брк очупао!

Послије бомби дођоше на ред митраљези. Један дуг рафал од најмање

петнаестак метака изрешета дрвени зид бараке баш на мјесту гдје је до

малоприје Војкан стајао.

Кад је авион коначно отишао, Војкан устаде, погледа испробијан зид и

потражи очима Лијана.

— Богме, да не послушах тебе, оде глава.

— Ко би рекао да је он тако храбар — забобоњи Црни Гаврило. — На

клупу је скочио, а около бомбе тутње.

Иако је увијек био осјетљив на сваку похвалу, овај пут пољар само

пријатељски погледа Војкана и скромно рече:

— Жао ми било твоје младости и учености па зато скочих. А што има да се

плашим за будаласту главу старог пољара Лијана, једног обичног

проскитаног мачјег лисца.

Чича лагано изиђе из разлупане бараке праћен задивљеним погледима

омладинаца. Не прође ни пет минута, а од кухиње се зачу она свакодневна,

свима добро позната, крештава вика и дрека пољара Лијана:

— Аха, лопови, разбојници, зелембаћи жабљи, антиалкоколичари!

— Шта је, кога то псујеш? — слетише се омладинци око срушене стрехе

под којом се кувало.

— Авијатичаре, ђаво им бабу потковао! — викао је пољар.

— Па јесте, стреху срушили, разбили казан, просули кромпире, поломили

сандуке... — набрајао је један борац.

— Е, мој синко, слијеп си ти код очију кад не видиш оно најважније! —

закука пољар. — Не знаш ти какво су још чудо они начинили,

антиалкоколичари проклети!

— Па какво, казуј? Пољар диже увис зеленкаст грлић флаше и викну тако

пријетећим гласом од кога би плашљиво зажмиркале и далеке звијезде:

— Разбише ми боцу с ракијом! Објављујем рат непријатељској авијацији!

Или ће се они рушити на земљу, или ћу ја летјети под небеса!

Послије те посљедње, пророчке реченице, пољар поучно објасни

слушаоцима:

— Дирнули су ме у мој најосјетљивији живац — у боцу. Ех, та безобразна

коњска... „маца преде“.

СУСРЕТ НА ПРОПЛАНКУ

Партизански курир мора бити брз, окретан, храбар, сналажљив и — што је

такођер важно — тих. Николетина Бурсаћ, бивши курир и славни

митраљезац, овако је учио момчиће свог батаљона.

— Чим си некуд пошао курирским послом, нема више да кашљеш, кијаш,

вичеш, пјеваш, звиждиш или, не дај боже, да кукуричеш, као што то неке

будале раде. Језик прогутај, па ето ти. Иди тихо као мачак, брзо као хрт,

опрезно као срна, а мудро и лукаво као пољар Лијан.

— Хвала ти, Ниџекања, за ту лијепу ријеч — рече Лијан, који се ту бијаше

затекао. — У злато ти се оковала, ракијом се окупала.

— Курир мора имати специјалан нос да намирише и осјети засједу —

говорио је даље Николетина. — Можда би наш кувар Лијан, да је штогод

млађи...

— Кад би у засједи била ракија, мој црвени нос открио би је док тренеш

оком! — дочека пољар. — Познајем само једно створење на свијету које је

још осјетљивије него ја.

— Овамо га, на сриједу! — викну Николетина.

— То је она наша мала Луња, познају је још неки из ове чете — рече пољар

и намигну испод свог шешира.

Јованче плану као прољетња зора над Прокиним гајем, а Стриц поцрвење

као булка у пољу подно Гаја. Једино Ђоко Потрк остаде и даље

неизмијењен — живахан и весео — као бреза-трепетљика на улазу у Гај.

Успио је само да хитро дошапне старцу:

— Ој, Лијане, друже вајни,

не одаји туђих тајни!

Покушавајући да му одговори такођер у стиху, пољар неспретно бубну:

— Ђоко, синко, како нећу,

кад све из мене испадне као кроз продрту врећу.

Цангара — дангара!

Ето, баш тога разговора сјећао се Јованче док се враћао из штаба батаљона

у своју чету.

— Лака је ствар бити тих, путовати ћутке — мислио је он јуче, слушајући

Николетину — али гледај ти овога данас: па он је на живој муци да сад

пролази овом шумом, а да не пјевуши, да не звиждуће, да не добаци нешто

креји која се дере из крошње дрвета.

Најприје је ухватио себе како тихо пјевуцка па је брже-боље чврсто

затворио уста. Убрзо затим зачу неко своје весело зузукање кроз нос па

сам себи удари зврчку да ућути, али баш тада, као за пакост, нека врана,

летећи над шумом, загракта своје „квар-квар“, а он јој као из пушке

одврати:

— Ћар-ћар!3

Шта да ради кад је баш имао разлога да буде весео. У штабу одреда добио

је нову капу, опасач, талијанске цокуле и жуту кожну торбицу какву,

вјероватно, није имао ниједан курир у читавом батаљону.

— Ово ти је награда зато што си нам пола своје ђачке дружине довео у

партизане — рече му Николетина. — А домамио си чак и пољара Лијана, а

он сам вриједи колик још једна половина дружине, само ако му се његова

боца не рачуна.

— Ех, кад би ме сад Луња видјела! — оте се Јованчету док је излазио на

један мали обасјан шумски пропланак. — Шта, можда ме не би ни

препознала.

Свуд око њега горио је у сунцу бакарноцрвен зид јесење шуме, блистао је

над главом прозирно плав небески кров, а дјечаково срце поигравало је као

зечић у орошену купусу.

3 Ћар — зарада, корист

— Ој-хој! — поскочи он на самој ивици пољанка, окрену се око себе и

онда гласно рече, сав обасјан и занесен: — Луњо, друже мој из Прокина

гаја, дођи, ја те волим!

Истог трена, иза прве букве, као лака сјенка одвоји се танушна босонога

дјевојчица, нечујно доплови до Јованчета и састави му око врата витке

црнпурасте руке,

— И ја тебе волим, Јованче!

— Луњо! — узвикну забезекнут курир. — Откуда ти овдје?

— Чекам тебе — одврати дјевојчица тако мирно и једноставно као да је то

најприроднија ствар на свијету. Она још увијек није скидала руку с његова

врата, а њезине велике сјетне очи, сасвим близу дјечакова лица, заклонише

му и пропланак, и шуму, и небо над њом — читав сунчани видик. Све се

превуче неком чудном сутонском сјенком.

— Луњо, зашто су ти очи тако тужне?

— Па ... дуго сам чекала тебе, сама у шуми, а тамо... пада много лишћа,

нешто шапуће у крошњама и, тако,... чују се митраљези с Козаре... И тамо,

можда, нека дјевојчица чека свога курира.

— Можда чека — потврди дјечак и сам замишљен.

— А њу ће њезин курир пољубити бар у једно око, бар у оно десно, је ли

де? — тихо упита Луња.

Умјесто одговора, нечим понесен као у сну, Јованче се пригну и пољуби

дјевојчицу у сјајно влажно око.

— Је ли овако? — упита шапатом.

Луња рашири очи јако, јако, стаде у њих читав јесењи дан с Јованчетом у

средини.

— Ниси погодио — рече. — Ово је било лијево око. Дјечак, смијешећи се,

пољуби и друго око, али сад много смјелије и срдачније.

— А сад? Је ли то десно?

— Не, не знам — прошапута мала. — Сад више ништа не знам.

Наслонила му је главу на груди, притиснула носић уз гладак кожни упртач

курирске торбице и осјећала се срећна и сигурна, тако сигурна као да је

пред њом читав Омладински ударни батаљон с десет пушкомитраљеза и с

Николетином на челу.

— Добро је, сад је сасвим добро! — тихо је цвркутала негдје у њезиним

грудима једна мала скривена птичица, један малецни славуј среће, можда

чак и врабац — свеједно је! — јер нико не зна бити безбрижније срећан од

врапца... о том смо се и ми лично увјерили једног љета, на путу између

Бихаћа и Босанске Крупе, под једном трешњом у селу Грмуши.

А Јованче? Шта је он чуо, шта видио?

Он је упола затворио очи, ништа није ни слушао ни гледао, само је клизио

руком низ меку свилу Луњине косе и осјећао се велик и одрастао, прави

ратник и партизан, спреман да штити све ове дјевојчице свилене косе, ове

које у тренутку забораве које је око десно, а које лијево.

— Ипак, шта мари, ја их оба волим подједнако, а косу, косицу... е, она се

воли друкчије, а је ли то нешто више или мање — то не би знао ваљда

објаснити ни сам комесар чете, а он још има ратну карту, двоглед, чак и

бусолу, која много штошта и сама каже.

Кренули су преко пропланка, срећни под млаким јесењим сунцем. Била је

то дирљива слика: млад партизанчић, курир, обучен, утегнут и наоружан,

опремљен баш онако како су то само с љубављу могли да удесе његови

старији другови ратници, а поред њега танушна босонога дјевојчица,

отрцане сукњице, цурица с великим сјетним очима, која се повјерљиво

држи за куриров опасач својом уском ручицом.

— Збиља, зашто си тако пожурила да дођеш? — наваљивао је дјечак с

питањима.

— Чула сам да ових дана крећете некуд, па да те видим прије поласка.

— А како си сазнала да сам у батаљону и да се баш овуда враћам. — чудио

се Јованче.

— Чула од свог савезника, казао ми стриц Лијан — одговори дјевојчица и

у њезиним крупним очима први пут заиграше неке притајене лукаве

искрице. Видјело се, она је од срца вољела свог нахереног својевољног

„шефа“ и његове закучасте, тајанствене и узбудљиво опасне послове.

Кад прођоше читаву шуму и стигоше до мјеста гдје се путеви рачвају —

један према штабу, други према селу — Луња застаде и њезине тамне очи

постадоше још веће и осјенченије.

— Тако, ја ћу сад у село — мирно саопшти она, а онда малчице поћута,

обори поглед и тихо упита:

— Нећеш ме заборавити?

— Знаш да нећу — потврди дјечак и невесело се насмијеши.

— И писаћеш? Ја остајем сама у селу, бринућу се.

— Писаћу... кад год могнем.

Дјевојчица опет заћута, погледа у далеко стадо облака на хоризонту, а онда

скрену очи на Јованчета и рече јасно, сјајних очију као да чека сузе:

— Поздрави Стрица! Немој заборавити!

— Да знаш, мило ће му бити! — живахну и развесели се Јованче.

Луња не прихвати његову веселост. Опет је гледала далеке облаке и казала

озбиљно и тужно као да обавјештава и себе и све остале који је могу чути;

— Он ми неће писати, знам.

Потом се лагано окренула према Јованчету, овлаш помиловала прстима

његов опаљен образ, без ријечи се обрнула и хитро отрчала друмом који је

водио у село.

— Еј ти... чуј! — повика за њом дјечак и остаде тако, прикован у мјесту и

без ријечи. Нит је могао да потрчи, нит је знао шта даље да каже. Ено је,

отрча, замаче у љескар... А ко да стигне, ко да пронађе Луњу кад већ

једном нестане у шуми?!

И док је Јованче споро откидао кораке на путу за штаб, тако споро и

замишљено како не приличи ниједном куриру. Луња се прибијала уз једну

кречнобијелу брезицу на другом крају љескара, грлила је као знану

другарицу и... Не, ништа јој није повјеравала, ништа није причала, само је

плакала, тихо, без јецања, како то једино Луња умије. Било јој је жао

Јованчета, тога племенитог и храброг дјечака, најљепшег курира у

батаљону, с којим се растала прије неколико тренутака, и то можда

заувијек.

— Заувијек, можда, и с њим и с оним...

Није могла од суза ни да изговори друго име па јој се на махове чинило да

још више жали онога другог, незграпног дугоногог спадала који би и у

најљепшој униформи овога свијета опет остао онај стари Стриц,

пустопашна дјечачина у туђим закрпљеним ципелама и с клемпавом

шеширчином, гором нег у пољара Лијана.

— Брезо, брезице, — шапутала је милујући чисту глатку кору стабла —

сви ће вољети Јованчета куд год буде пролазио, он је лијеп и мио дјечак,

али шта ћемо с оним мојим добрим ружњаковићем, са Стрицем? Он има

најзлатније срце, вјеруј ми, брезице! Ја га никад нећу заборавити. Нећу,

нећу, нећу! Јави то, брезо, свим вјетровима који ти у госте дођу.

А бреза је на то само треперила и шушкетала. час се чинило да врло

озбиљно слуша Луњу и тјеши је у њезиној тузи, а час опет да се безбрижно

игра с вјетром и сјајним лишћем шкакља цурицу по врату да је засмије. Ех,

те луцкасте дјетињасте брезе!

ЛАВ ОД ПРОКИНА ГАЈА

Ето ти, молим те, па ти сад жали некога!

Док се Јованче невесео враћа у штаб и док Луња плаче уз ону брезицу на

ивици љескара, шта дотле ради наш кићени Стриц?

Шта ради! Ево га, и он се враћа из Друге омладинске чете. Испричао се

тамо са својим школским друговима, Ником и Вањком широким, па сад

иде натраг, у свој штаб.

Али како иде, то је оно!

Ти, Луњо, за њим плачи, а он — гле га! — час поцупкује друмом па се

провуче кроз живицу и поскакује с друге стране, кроз травуљину, час

ритне ногом неки жбун и очекује да из њега нешто излети, а онда истом

зине уз неко дрво и гласно добацује важној дебелој врани:

— Еј, бацидер један орах!

Таман посла! Ком су још вране орахе бацале? Немој се прејести, Стриче!

Ништа се наш момчуљак не жалости неуспјелој молби код вране. Ево њега

гдје већ поиграва на некој ледини уз раскршће, на њему игра торбица и

пушка „талијанка“, а свима њима дјечак даје такт својом пјесмом:

— Тресни, тресни, ниси жена,

под тобом је црна земља!

Дунга-бунга, дунга-бунга!...

Богме, брате, управ ти је то нека „дунга-бунга“! Погледај само ципеле у

којима Стриц игра. Нису то ни цокуле, ни кондуре, ни цокулаши, ни

ципелетине. То су ти нешто као неки ципелендаћи, као цокул-кондур-

чамци, као нешто потковано, па зубато, па клиновито као стара халдејска

слова... Клино-зубо-цокул-кондур-халдеј-дунго-бунго-о-о-о... Богме ћеш

прије ишчашити вилицу и језик заплести неголи ћеш изговорити то

блесаво име, створено послије неког обућарског земљотреса!

Ипак, ништа то не смета нашем Стрицу јуначини. Весео је, пуна срца, игра

му се, попијева му се.

Ехе, и дедер ти сад жали некога! Плачеш за њим, је ли, оката Луњо?

Бисером суза китиш сребрну брезицу-љепотицу! Тољагом би њега требало,

поигравала ниједног!

Људи моји, да чудне бруке, кад би сад одакле избио Николетина Бурсаћ и

видио шта му раде његови рођени курири! Зинуо би као печена овца:

клино-зубо-цокул-кондур-охо-хо!

Али брука се већ примицала, прикрадала се освета, и то баш с тољагом у

руци, и згодно се понамјестила у букову гају поред путељка којим ће

Стриц наићи.

А наш дугоноги јунак зашао је и у гај бенавећи се подједнако. Марширао је

поред стазе, кроз опало лишће, уживајући у томе како му се ципелетине

шумно гњурају кроз шуштаво море лишћа као двије подморнице: шит,

шит!

Ни сам не зна колико је тако одмакао кад му један оштар повик просто

покоси ноге:

— Стој!

Стао је, шта је друго могао. Да вам сад кажем да је хитро скинуо пушку и

уперио је... е, то бих већ слагао. Куд ће је уперити кад нигдје никог не види

пред собом?! Стоји само и буљи у дебела букова стабла под сумрачним

сводом густих крошња.

— Казуј ко си?! — просикта иза букве пред њим неки оштар и срдит глас.

За тренутак се показа иза стабла и опет стреловито сакри нека гологлава

глава. Курир смотри нејасно само црну косу.

— Шта ли ћу сад?! — сину му кроз мозак и већ у сљедећем секунду, као да

му неко дошапну савјет, он се хитро одбаци удесно, за најближе буково

стабло. Не чу се пуцањ, не стиже га метак, добро је.

— Што се кријеш, кукавицо?! — викну иза букве непознати и Стриц тек

тада осјети по његову гласу да то мора бити, по свој прилици, неки момчић

као и он, који само покушава да говори издубока и строго као одрасли.

Зато се и он малчице ојуначи и одврати повишеним гласом:

— А што се ти кријеш?

Иза оне букве није се чуо никакав одговор. Дјечак се препаде да му онај

тамо не спрема некакву подвалу, па се сјети Бурсаћевог упутства шта

најприје треба да уради партизански курир кад упадне у какву засједу:

— Уништи пошту коју носиш! Ако никако друкчије не можеш, а ти је

поједи.

Стриц је са собом из штаба Друге чете носио само једно писмо. Није друге,

сад га ваља појести, и то кришом да онај тамо, иза друге букве, ништа не

примијети.

— Хајде да се једе, па шта било да било.

Пазећи да га онај отуд нечим не изненади, курир се маши за своју торбицу,

извади писмо, откиде зубима један комад и поче да жваће.

Е, мој побро, лако је то рећи „поједи писмо“, али кад узмеш да га једеш,

тек онда видиш каква ли је то мучна и врагометна работа. Жвачеш и

жвачеш ону хартијетину, мљацкаш и преврћеш по устима, а оно нешто

неукусно, бљутаво, мецаво, враг зна на шта личи. Треба да га гуташ, неће у

грло па неће! Опет жваћи, мршти се, обрћи језиком, а грло се стисло као

писак у свирале па ни мрвицу не пропушта.

— Ух, а ово ми је тек први залогај!

Па од све своје муке и невоље сјетио се Стриц неке дједове приче како је

славни турски војсковођа Осман-паша био опкољен у граду Плевни,

приклијештили га Руси, а он од глади најзад појео своје рођене чизме.

Послије га, кажу, из почасти прозвали „Лав од Плевне“.

— Ко ће га знати, можда је чак и чизме лакше јести од овога — мисли

грешни Стриц — али дедер ти, Лаве од Плевне, кукавче мој, пробај да

једеш писма, па ћеш тек онда видјети шта је то страданије.

Најзад је ипак успио да прогута први залогај па, охрабрен тиме, јуначки

загризе и други.

— Еј-хеј, баш сам прави правцати „Лав од Прокина гаја“!

Онај непознати иза букве најзад је, изгледа, опазио да курир нешто једе па

у чуду повика:

— Еј, шта ти то њупаш?

— Њупам питу! — викну Стриц сад већ много куражније, јер му се учини

да онај иза букве није баш нарочито опасан. — Беговска пита, да само

пробаш...

— Опробаћеш ти ово! — попријети онај иза букве показујући неку

позамашну чворновату тољагу, која баш није била за потцјењивање.

— А и ти ћеш ово! — одбруси Стриц и показа иза дрвета пушчану цијев.

— Их, баш те се бојим! — поче да зачикава непознати, а на то Стриц, с

великим олакшањем, закључи у себи:

— Ово је нека звркаста дјечачина као што сам и ја! Па да би му вратио

мило за драго, и он се искревељи:

— И ја се бојим тебе и твоје ушљиве тољаге! Ух, цркнућу од зорта, ево

журим!

— Чекај ти, чекај, има нас двојица! — поче да се грози чова иза букве и

опет показа тољагу.

Ово Стрицу баш не би мило ћути и он отегну сумњичаво:

— Е, лажи, лажи!... А која двојица?

— Први сам ја, а други је Метузалем! — дође одговор иза букве.

— Па кад сте двојица, што не изиђете да вас видим? — поче да зачикава

Стриц, а све му нешто хладно око срца од оног чудног имена. Док се онај

други зове Метузалем, нек сам ђаво зна како ли тај изгледа!

— Изиђи ти први, па ћемо онда и ми — дође иза букве помирљивији

приједлог.

— Па добро, ево ме! — одреза Стриц с изненадним приливом храбрости и

искорачи с десне стране стабла, али још увијек стојећи уза само дрво и с

пушком на готовс. — Дедер, сад излазите и ви!

— Скрени мало пушку на другу страну, па ћемо изићи — рече онај иза

букве.

Стриц окрену цијев у страну и тада... тада се иза букве показа некакав

дјечак Стричевих година, босоног и гологлав, црне гргураве косе,

састављених обрва и отворена смјела погледа као у копца или, можда, као

и у самог сокола. Његово поносито држање толико привуче Стричеву

пажњу да он тек неколико тренутака касније опази да непознати дјечак

нема чак ни кошуље. Од одјеће је имао на себи само неке отрцане сиве

панталоне, а на плећима дроњав плетени прслук с једним лименим

војничким дугметом. Од остале спреме имао је пребачен преко рамена

овећи платнен торбак нечим напуњен.

— Ево, то сам ти ја! — представи се дјечак тако поносито као да умјесто

онога јединог војничког дугмета има на себи нову новцату униформу, и то

још с опасачем, резервним цокулама и ћебетом.

— А ово сам ја — добродушно рече Стриц.

— А како се зовеш? — упита дјечак, сад мекше и пријатељскије.

— Име ми је Стево, али сви ме зову Стрицем — одговори курир гурајући у

торбак непоједен остатак писма.

— Стриц! — кликну непознати мрштећи се. — Па то ми је најомрзнутије

име на свијету. Е, баш сам лоше среће! Тек сам побјегао од једног стрица у

селу, а у шуми набасах на другога. Ето ти ђавола!

— А каквог то ти стрица имаш? — радознало приупита курир.

— Боље је да ме и не питаш! — љутито поче голотрби дјечак. — Родитеље

нисам ни запамтио, рано су умрли, а мене дадоше томе мом стрицу. Е, шта

је тај од мене радио! Стоку сам чувао, гладан, го, бос, у школу ме није дао,

очевину ми расуо, тукао ме на сваком кораку...

— Није то било лако —. пожали га Стриц.

— Откуд лако — настављао је дјечак. — Видим ја, нема друге, ваља се

бранити. Једном тако скочи ти мој амиџа (тако ми муслимани, зовемо

стрица), појури да ме бије, а ја зграбих камен у шаке: не прилази,

погинућеш! Стаде он, избечи очи, богами се и препаде.

— Охо, па то си ти јуначина! — похвали га Стриц!

— Морам, брате, да будем, додијале батине! — искрено признаде дјечак.

— Тако сам се бранио колико сам могао: некад се отми, некад љесковцем

добиј, често би ме и везао па са мном у шталу. Тако је то ишло све до неки

дан, кад ме и он и талијански војници почеше гонити да храним талијанске

мазге.

— Шта, Талијани су у вашем селу? — уозбиљи се Стриц.

— Јесу, богами, већ читаву недјељу. Ту су ти топови, митраљези, бацачи,

мазге. У мог стрица пуна штала мазги, ваља то хранити. Ког ће другог за

врат нег мене.

— А ти ухвати маглу, а! — повесели се Стриц.

— Па шта бих друго! — дјечак ће одрешито. — Одавна мени говори наш

хроми сеоски ковач: „Момчићу, не трпи неправде, бјежи у партизане!“ Тер

ти ја, зором јутрос, подбацим ноге пода се, торбицу преко леђа па у шуму

заједно с Метузалемом, вјерним другом својим.

— А гдје ти је тај твој Метузалем? — упита. Стриц обзирући се око себе.

— Ево га у торбици — рече дјечак и с љубављу потапша свој набијени

платнени торбак.

— Како у торбици? — зачуди се Стриц и примаче се за корак ближе.

— Ево га, види. Зар није красан и прекрасан? — рече непознати дјечак

смјешкајући се и диже поклопац на својој торбици. Испод њега се указа

крупна главуџа једног сивог бркатог мачка, уских лоповских очију, које су,

на први поглед, сијале тако невино и безазлено као да је та голема

мачорчина тога тренутка први пут угледала овај добри шарени свијет па

још нема појма шта је то пред њим.

— Па ко ти је то? — зину Стриц.

— То је Метузалем, кажем ти, мој мачак. Побјегао сам заједно с њим, јер

сам чуо да талијански фашисти једу мачке.

— А тако — рече Стриц с разумијевањем. — То си добро начинио, него,

овај... нијесам досад чуо да је неко заједно с мачком долазио у партизане.

Знаш, с коњем би још и могло, он би носио казан, муницију, бацач, а

мачак... Гдје би, на примјер, мачак могао носити тешки митраљез?

— Па, да видиш, ово ти је једна мачорина која би мирне душе могла да

понесе једну такву талијанску пушку као што је та твоја. Вјеруј ми, то је

управ пушка за мог мачка.

Стриц поцрвење као петокрака звијезда комесара чете, намршти се и

дрекну:

— Зар сам ја исто што и твој шугави печени мачак, а?!

— Шта си казао, зар мој мачак шугав?! — плану сад и босоноги дјечак. —

шугава је твоја пушка, и твој торбак, и твој нос, и твоја буква иза које си се

крио... Хајде да се порвемо па ћемо видјети ко је бољи! Дедер, чик!

— Чик и теби, хајде! — нарогуши се и Стриц и поче скидати пушку. —

Сад ћеш видјети што је партизански курир.

— Ево, и ја скидам торбак да не помислиш да ће ми Метузалем помагати!

— повика дјечак. — И ти ћеш, куриру, видјети што је један прогоњени

дјечак с мачком који иде да тражи правду и још носи поклон партизанима,

иако сам ни кошуље нема. Дедер, на посао!

Шта ћеш, чим чује за сиротињу, Стричево срце одмах омекша као зечји

реп. Он опусти руке и покајнички рече:

— Не, нећу с тобом да се рвем. Ти партизанима носиш поклон, а и ја сам

партизан. Опрости што сам увриједио твог мачка.

Сад и босоноги дјечак зачуђено устукну, надиже своје извијене обрве и

осмијехну се.

— Опрости и ти што сам увриједио твоју пушку, торбак, нос и букву. То

сам се ја само шалио.

— Хо-хо, баш смо и ми будале! — зарза Стриц као ждребенце, а онда

радознало зашкиљи у дјечака и лице му дође усиљено као у препреденог

старог лисца. — А шта то носиш партизанима, казуј свом другару?

— Дигао сам од Талијана читаву гомилу бомби, и то оних лијепих,

шарених — весело рече дјечак.

— А гдје су ти? — чудио се Стриц.

— Ено их у торбаку, Метузалем на њима сједи.

— Охо, пази ти њега, јуначине! — узвикну Стриц и с дивљењем погледа у

мачка који је вирио из торбака и блажено прео на касном јесењем сунцу.

Тек ти се одједном наш Стриц лупи по глави и зачуђено викну:

— Па добро, драшкане, како је теби име? Све те питам, а на то сам

заборавио.

— Рашид. Име ми је Рашид — рече босоноги.

Чим он то изусти, Стриц се истог трена сјети оних Војканових прича о

мудром цару Харуну ал Рашиду и запањено зину у дјечака.

— Рашид?! Ма није могуће!... Знаш, ја сам чуо за једног Рашида, али тај ...

Он је, чини ми се, друкчије изгледао. Има о њему много прича.

— Е, то сам ти ја, видиш, чим се много прича — похвали се дјечак. — Има

једна прича како сам увече ловио голубове на џамији и смртно уплашио

хоџу. Па има друга прича како сам стричевим кравама завезао репове и оне

стрица обориле у коприве. Па ту је и причица о гуштеру у стричевој

чарапи, па онда...

— Ма јест, овај... али онај Рашид је, како сам ја чуо, имао и кошуљу, и

чизме и...

— Кошуља, чизме? — одједном ће замишљено дјечак. — Знаш, и ја бих

желио да будем један такав Рашид с кошуљом, али то код мог стрица није

ишло, зато сам и кренуо у партизане.

— Охо, бићеш ти тамо и Рашид с капом, Рашид у шињелу, Рашид с

пушком! — повика Стриц. — Хајде ти само са мном.

— Па хајдемо! — весело ће Рашид. — Устај, Метузалеме, доста си прео.

Кад су кренули, Стриц кришом осмотри остатак онога писма које је

малоприје јео, загледа мало боље слова и пренеражено зину, а затим га

обли румен стида.

— Па ово није из штаба — промуца он. — Ја сам појео Маричино писмо,

ух!

РАШИД БЕЗ КОШУЉЕ

Чим је Стриц стигао у штаб чете са својим новајлијом, по читавом

партизанском логору брзо се пронесе вијест:

— Довео Стриц једног без кошуље!

Свим омладинцима одмах се допаде Рашид због своје отворености и

смјелости. Није у новом друштву провео ни пола сата, а већ му дадоше

име: Рашид Без Кошуље.

— Немој се ти, момчићу, ништа љутити на ове наше причалице — упозори

га учитељац Војкан. — Некад је постојао један краљ, Јован Без Земље, тако

је и у историји записан, па ни теби неће ништа сметати што носиш

партизанско име Рашид Без Кошуље.

— Кад немам кошуље, бар нек имам име! — весело рече дјечак.

— Нек само неко покуша да ти се руга, па ће са мном имати посла! —

грмну Црни Гаврило и показа шаку, чворновату и голему као маљ.

Тих дана се пољар Лијан од Војкана наслушао прича о цару Харуну ал

Рашиду и, као припрост човјек, чврсто је вјеровао у њихову пуну

истинитост. Може се онда замислити како ли се тај забезекнуо кад му пред

кухињу доведоше дјечака новајлију и казаше му:

— Еј, пољару, ово ти је Рашид. Стриц га нашао у шуми и довео га.

Рашид, шума, нашао га! шта ли се све ускомешало и оживјело у старчевој

глави послије тих ријечи! Богзна, ко ли је овај голотрба соколових очију?

— Како то рекосте: Рашид? — избечи се он и штуцну од изненађења и

страха. — Да то можда не буде онај..., знате?

Овдје још ваља напоменути и ту ситницу да је чича Лијан тога дана

свраћао у оближње село по неку со, па својом несрећом набасао на казан

гдје се пекла ракија. Сељаци су га, као што је ред, одмах понудили

чашицом, али он одлучно одби тврдећи да је дао ријеч на четној

конференцији да неће попити ни чашицу ракије.

— Узми онда ову велику шољу — понуди га домаћин. — Одатле нама

дјеца пију млијеко.

Чича се не даде по други пут молити. Нагињао је и потезао из трбушасте

шоље, све док од једног казана није видио два, а онда је кренуо натраг у

чету чудећи се уз пут:

— Пази ти ове дјечурлије, чега ли су се досјетили! Заиста је угодније пити

из шоље него из оних малецних чаша. Одсада ћу увијек цугати из шоље

рак... ра... овај, хтједох казати, млијеко које се музе из казана.

Ко би се онда чудио што је пољар, зурећи онако кроз прашину сутона у

чудног дјечака, испредао најневјероватније ствари у својој мамурној глави.

— Рашид, Рашид! ... А како се оно зваше онај цар Рашид? Аха, Каран ал

Рашид, велите? Хм, хм, то ли је.

Љуљајући се, Лијан приђе дјечаку и повјерљиво му запреде у само уво:

— Хајде, признај старини, признај свом деки да си царскога рода. Причао

је нама Војкан о твојој фамилији још давно прије твог доласка. Значи,

припремао нас, је ли?

Јованче, Стриц и Потрк навалише на старог нек иде да се испава, а нек

новајлију остави на миру. Нема тај, веле, никакве везе са старим причама и

с Харуном ал Рашидом.

— Та гдје су ти очи, стриче Лијане; видиш да дјечак нема ни кошуље на

себи.

— Ехе, а зар се и онај цар није често преоблачио у сиромаха? — исклиби

се чича. — Можда се тако и овај мали преобукао па испод ове сиротињске

одјеће има царско руво.

— Па зар не видиш да ни кошуље нема, само голу кожу? — викну Јованче.

— Аха, ту ли смо! — гракну Лијан. — Па и цар испод кошуље има само

кожу, обичну људску кожу. Зашто онда и овај мали не би могао да буде

цар, питам и вас и читаву четну конференцију?

Дјечаци се на то само згледаше. Ђаво да га носи, овај пољар Лијан има

понекад право па макар био не знам како пијан. Заиста, што је неки тамо

царевић, шмокљава дворска маза, бољи од њиховог Рашида?!

Ипак наш Лијан, као и многи пијан човјек, није се лако остављао новајлије

Рашида.

— Хе-хе, он је код нас новајлија, а преобукао се у неког старајлију, то ми

је врло сумњиво — мрмљао је и церио се он. — Заклео бих се да му је онај

његов торбак пун дуката, видиш да га стално држи уза се.

И док су дјечаци, окупљени у гомилу, нешто причали, а мрак све више

освајао, пољар Лијан полако се привуче до Рашидова торбака, који је

лежао близу дјечака, и опрезно завуче руку унутра. Напипао је нешто

живо, топло и чупаво, нешто као неког зеца и брзо тргао руку назад.

— Хм, шта ли ће му бити оно? Ништа друго него зец... Чекај бар да видим

коликачки је и је ли дебео. Видим ја, омастиће сјутра дјечаци бркове, а и ја

заједно с њима.

Чича поново завуче руку дубоко у торбак, добро поприхвати непознату

животињу и стаде да је пипа, али чудни Рашидов „зец“ одједном фркну и

тако крвнички огребе старца као да га је опекла сама муња.

— Јао, држ га! — дрекну чича и тако трже руку и устукну да је изгубио

равнотежу и пао на леђа.

— Шта ти би? — први скочи Јованче.

— Зец! — врекну чича као коза.

— Гдје, гдје?! — ђипи Стриц.

— У торбаку. Рашидов зец, ђаво га дерао! — лармао је Лијан дувајући у

огребану судланицу.

— Аха, дирао си мог Метузалема па те помиловао шапом — досјети се

Рашид. — Дај да видим је ли штогод опасно.

Пољар брже-боље сакри руку за леђа и увријеђено повиси глас:

— Шта, зар ја да се бојим икакве животиње на свијету, ја, дугогодишњи

пољар, који у животу ни о чем другом није ни мислио нег о дјеци и

животињама, који се ни са ким није дружио...

— То је истина, Рашиде, — добаци Јованче.

— Јакако нег истина! — жестио се пољар. — Мене су, мој синко, тукли

коњи, бола говеда, ударали овнови, уједали пси, јурила бијесна мачка,

бубетао јарац, тумбетало магаре, штипао гусан, нападао пијевац, гребла

квочка, дрпала крмад, свалила ме у блато биволица, ујео ме за уво

комендијашев мајмун, рвала се са мном Циганинова мечка, гонили ме зими

вуци. Нећу ни да помињем онога кнеза Ваљушка који ме је једном у тучи

ујео за руку.

— А што мијешаш кнеза са животињама? — зачуди се Рашид.

— Зато, братац, што би и он био један обични коњски во да већ није

пљунути прасећи магарац најгоре телеће врсте.

— Ма чудан ли је неки човјек овај ваш пољар — задивљено рече Рашид

Без Кошуље. — Још оваквог нисам видио.

— Е, моје пиле од сокола, а да си ти још видио животиње које сам ја лично

измислио, шта ли би тек онда казао — похвали се Лијан.

— Дедер, дедер причај! — салетјеше га дјечаци, који су још раније

слушали те његове фантазије. — Причај, нек и Рашид чује.

— Док сам био пољар — започе чича — легнем ја тако под неку крушку и

станем да измишљам неку нову животињу. Знаш, досадиле ми ове старе,

познате.

— Па шта си, на примјер, измислио? — радознало ће Рашид.

— Хм, шта! Ево, на прилику, коња на коме расте вуна. Појашиш га, а не

треба ти ни седло ни самар. Меко ти, топло ти, а увече, кад легнеш уза њ,

не треба ти покривача. Коњолика овца, па ето ти.

— Није лоше — признаде Рашид. — Спавао сам ја међу стричевим овцама,

топлије је него уз коње.

— Измислио сам ја и краву која зна да говори — настави пољар. —

Сусретнеш је лијепо на ливади: како си тетка? Добро сам, стриче! Како

теле? Фала на питању, обада се, трчи. Како јуначко здравље? Па тако, гура

се помало, нешто ине ове јесени папци боле... Тако се сит наразговараш, не

треба ти другога друштва.

— Добра ти је и то — похвали га Рашид. — Мене су код куће стриц и

стрина стално тукли, а ја — куд бих, шта бих — побјегнем у шталу па се

жалим кравама. Добре неке животиње, пушу ми у руке, грију ме, а некад

ме и језиком лизну по лицу. Још мало па да и проговоре.

— Видите ли што је бистар и разуман дјечак — радосно кликну пољар. —

Што год сам ја измислио, то њему одмах за срце прирасте. Рашиде, душо,

морам те упознати с нашим Кушљом, и њему ћеш се ти допасти, видјећеш.

Иако се познанство одиграло у мраку, више пипањем а мање погледом,

Кушља је ипак добродушно зарзао кад га је Рашид помиловао и зовнуо га

по имену. То је био најбољи знак да је у новајлији осјетио добра човјека.

— Душеван си, честит и старе људе поштујеш, то ти Кушља каже —

протумачи пољар коњско рзање.

Већ сутрадан засједала је тајна курирска конференција и рјешавала шта би

с Рашидовим мачком Метузалемом. Знало, се већ по припремама да ће

чета ускоро имати покрет, а мачак ипак није псето па да вјерно каска за

колоном.

— Треба њему и неки таван, то нарочито воле стари мачори — објашњавао

је Стриц. — А шта му ми можемо помоћи кад војска са собом не носи

тавана.

— Немамо чак ни фуруне иза које може да се преде — пожали се Ђоко

Потрк и додаде у стиховима:

— Мачак ратни Живот куне,

ни тавана, ни фуруне.

— Да ми Метузалема пошаљемо Лазару-Мачку, он му дође као неки рођак,

бар по имену — досјети се најзад Јованче. — По баракама радионица има

доста тавана за читаву чету мачака.

Кад му објаснише ко је Лазар Мачак и гдје се данас налази, Рашид радо

пристаде на ново Метузалемово боравиште.

— Објасните ви само вашем Мачку Лазару да мој мачак Метузалем радо

лови гуштере, змије, птице, пухове, па да се мајстор Лазо не би уплашио

кад му мој мачор докотрља у кућу чак и самог јежа.

Уз помоћ четног писара, Ђоко Потрк саставио је прави спроводни акт који

ће, уз мачка, курир понијети до војне радионице.

Акт је овако гласио:

ПАРТИЗАНСКОЈ ТЕХНИЧКОЈ РАДИОНИЦИ

(НА РУКЕ ЛАЗАРУ МАЧКУ)

Негдје у шуми

Курирска група Прве омладинске чете шаље Вам у прилог овога акта

једног сивог мачка, званог Метузалем, непознате старости, у исправном

стању, с молбом да му се за мјесто пребивања одреди Ваша радионица, а за

привременог старатеља друг Лазар Мачак.

Именовани мачак добар је ловац па му треба препустити да се храном

снабдијева на терену, из домаћих резерви.

Одијелом и обућом дотично лице снабдјевено је приликом доласка на

свијет, а у случају његове смрти, од његове бунде има да се сашије капа

другу Лазару Мачку.

Положај, јесен 1941.

За курирску групу:

Јованче, Стриц, Потрк, Рашид Без Кошуље.

ПУТОВАЊЕ С МАЧКОМ У ТОРБАКУ

Дугоноги Стриц весело је марширао у правцу Ћулумаче, једне старе

шуметине у коју се преселила партизанска радионица из Прокина гаја. Та

се шума простирала на једној висоравни изнад села Липова. С њених

падина, обраслих орасима и питомим кестењем, видјело се читаво село,

Прокин гај и рушевине бомбардоване основне школе у којој је Јованчетова

несташна група провела толике веселе ђачке године.

— Погледај, Метузалеме, оно ти је славни Прокин гај у коме сам провео

најљепше хајдучке дане — разњежено рече Стриц и подиже поклопац на

торбаку, али мачак не показа баш никакво интересовање за једно тако

чувено историјско мјесто. Само му се од јаке свјетлости женице још више

сузише као два оштра зареза и он спокојно жмирну као да ће рећи:

— Остави ти, брате, историју за кога другог, а ја ти више марим за

сланину, рибу и друге сличне предмете.

Стриц је носио у партизанску радионицу неке заплијењене каписле и један

пиштољ за оправку, па му његови другови курири утрпаше и мачка

Метузалема да га однесе Лазару Мачку.

— Не заборави казати другу Лази да се мој мацан зове Метузалем —

напомену му Рашид Без Кошуље. — Немој да му он дадне какво друго име,

на примјер Марко, Тоша, Сивко или нешто слично.

— А збиља, зашто се он зове Метузалем? — упита том приликом чича

Лијан.

— То је због његове старости — објасни дјечак. — Тако га је назвао наш

сеоски хоџа, који је читао у књигама о неком старцу Метузалему, а тај ти је

старац, кажу, живио девет стотина година.

— Хм, књижевно неко име, научно — промрси чича Лијан. — То ти је

исто тако глупо као и ракијино научно име: алкокол. Нема шта, и тај ти је

твој хоџа неко научно козолико говече с брадом. Девет стотина година, их!

Па тај би старац онда био двапут старији од мене.

Док се тако Стриц сјећао тога јутрошњег разговора и с лаком тугом

посматрао црвену одјећу Прокина гаја, прену га из његове занесености

нека весела цика у близини. Као и сваки опрезни курир, он се најприје

прихвати за пушку и баци оштар поглед удесно, откуд је чуо гласове.

— Гле, шта је оно?! — оте му се узвик.

На једно двјеста метара од мјеста гдје је он стајао кретала се кроз ријетко

орашје нека дугачка колона. Њему се најприје учини да су то одрасли људи

и жене, али нешто по гласовима, нешто по изгледу он убрзо разабра да су

то нека дјечурлија. То га још више изненади.

— Куд ли су то пошла дјеца овако у партизанској колони? Да то можда

нису они пионири о којима се толико прича?

Једно два-три пута у току својих курирских путовања, Стриц је по селима

сусретао мале четице дјечака наоружане дрвеним пушкама, али све је то

сматрано безазленом дјечјом играријом.

— Играју се дјеца рата — одмахнуо би тако важно као да је он, у најмању

руку, неки прекаљени зрели брко као, на примјер. Црни Гаврило.

Пионир! То му име није још ништа нарочито говорило. Игра као и свака

друга игра, мислио је у себи.

Кад колона стиже сасвим близу Стрица, неко отуд радосно викну:

— Ено нашег Стрица!

За трен ока колона се разниза и просу. Сви се слетјеше око Стрица. Све су

то били дјечаци и дјевојчице из његова села Липова. Већина је носила

школске торбице, понеко мали сепет или корпицу.

— Куда сте ви то кренули? — радознало ће Стриц.

— Пионирска чета села Липова креће у бербу ораха за партизанску

болницу! —отресито рапортира један дјечак с петокраком звијездом на

капи. Био је то командир пионирске чете.

— А откуд ви знате да баш на овој падини расту најкрупнији ораси у

читавој околини? — зачуди се Стриц. — Сигурно сте чули од пољара

Лијана, једини он то зна.

— Има неко ко још боље зна — циликну једна дјевојчица. — Казала нам

наша Луња.

Стрица нешто болно такну у срце. Он само двапут учестано трепну и упита

наоко потпуно мирно:

— Шта, и Луња је с вама?

— Јесте, јесте, она је наш главни савјетник за орахе, за кестење, за... за све

што се може наћи у Липову и околини — расприча се дјевојчица. — И

данас је некуд отишла да нешто тражи, а нас је упутила овамо.

Стриц поново осјети удар у срце. Није, дакле. Луња с њима, ори је ни

данас неће видјети.

— Нека, нека, то ми и треба! — рече он у себи. — Поред Марице сам био

заборавио њу, мог вјерног друга из хајдучких дана у Прокину гају. А ко ме

је икад онако предано волио, ћутке и у тишини?

Стрицу готово да би се и суза отела, али на сву његову срећу у том

тренутку зачу се из ниске љескове шикаре неко кевтање, из густиша ђипи

зец и стреловито клисну крај дјечје гомиле. Цикнуше дјевојчице као да је

налетио лав, дјечаци заграјаше за бјегунцем, а један малишан коме је зец

протрчао тик уз ногу сједе на земљу од изненађења, зачуђено погледа око

себе као да је пао с мјесеца и гукну:

— Алај ме бубну, уф!

У шикари се опет зачу кевтање. Отуд брзо суну куја Жуја, а за њом

упропањ Николица држећи је чврсто на ланцу и узалуд се трудећи да је

заустави. Куја је незадрживо јуришала зечјим трагом.

— Држите нас! — кликну Николица налијећући у скоковима.

Читава гомила дјечака сручи се на Жују и на Николицу. Попадаше,

поваљаше се, начини се грдан кркљанац. Уз цику и вику једва се

испетљаше из шаролика сплета торбица, торбака, корпица, ногу, руку и

кујина ланца и чупава репа који замало не откидоше у ономе узаврелом

комешању.

— Јесу ли све ноге, руке и репови на броју? — упита најзад Стриц

смјешкајући се на задахтану гомилу.

— Код мене и код Жује шест ногу, двије руке и један реп! — рапортира

Николица. — Све је, дакле, у реду, друже куриру.

Док је дјечурлија још грајала развесељена тим необичним догађајем, Жуја

узе поиздаље да њушка Стричев торбак, онда зарежа, снажно залаја и јурну

према Стрицу. Уто из торбака сукну мачак, скочи право на кујина леђа,

одбаци се у траву и зажди уз прво орахово стабло.

— Зец, зец! — завришташе дјеца, док се Жуја љутито заскакивала уз орах,

гребла га шапама и тако урлала као да горе сједи медвјед.

— Па ово је некаква маца! — слатко запјевуцка једна цурица зурећи уз

дрво. — Уху, колика је, гле јој главе! Еј, сиђи доље, Милкице!

— Није то маца, него мачак, и то стара мачорчина — готово увријеђено

напомену Стриц. — Није му име Милкица, него Метузалем, а нема главе,

него главуџу. Ево га, има и свој спроводни акт за партизанску радионицу у

Ћулумачи и ја без њега не смијем тамо.

Николица одведе Жују далеко у орашје да не би плашила мачка, а Стриц

стаде под онај орах, извади из своје курирске торбице комад тврда сира и

поче да мами Метузалема.

— Мац, мац, Метузалеме! Ево сира, сирчића, дођи да пробаш. Мац, мац!

Мацан се не даде дуго молити. Нечујно склизну с дрвета и већ је фрктао и

мазио се око Стричевих ногу, смазао сир и драге воље пристао да га

поново стрпају у његов торбак. И док је Стриц брзо замицао уз падину,

према Ћулумачи, орахове крошње већ су се китиле дјечацима. Дрмали су и

тресли гране, с којих су се сасипали крупни презрели ораси право на шарен

буљук дјевојчица купљачица.

— Их, а јесте ли видјели како његов мачак страже пред мојом Жујом! —

хвалио се Николица на једном дрвету. — Док смо били у партизанима, она

је тако читав логор чувала од разне звјеради и од вукова. Једном је читаве

ноћи стражарила крај тешког митраљеза везана уз његово постоље.

Дубоко у Ћулумачи, под моћним прастарим букветинама које су се шириле

доброћудно као неке добре шумске тетке и куме, Стриц брзо пронађе

партизанску радионицу. Кад упита за Лазара Мачка, стари мајстор само се

насмијеши крајичком усне, углом ока и с пола брка.

— Ту је, ту, ено га доље код извора... прича с Марицом.

Стрицу радосно игруцну срце. Ту ли је тај плавокоси ђаволак! Баш ће му

мило бити да је види.

Сјури се до шумског извора тако журно да изненађена Марица само цикну

и обисну му се око врата.

— Ево га, дошао! Стриче, Стричек, Стричићу!

Лазар Мачак, такођер изненађен, осмјехну се некако на силу, а онда не

умједе ништа паметније рећи старом другу, већ бубну:

— Шта, зар ви још нијесте кренули?

Стриц се пажљиво испетља из Маричина загрљаја и одговори:

— Кажу да ћемо брзо. Спремамо се.

— Добио сам ваше писмо па сам већ мислио да сте... — збуњено поче

Лазар шарајући очима, а Стрицу тек тада паде на ум да се то његов другар

прибојава за своју Марицу, па викну наглашено весело и помало

разметљиво:

— Баш ми се не иде док не видим наше Луње. Курирски послови, бриге, па

се и заборави... Ено њезине пионирске чете, бере орахе доље под шумом,

ваљда ћу је срести сад кад се будем враћао.

— Сретни је, сретни, загрли, пољуби! — весело је циктала Марица

лупајући га по рамену, па се онда одбаци према Лазару Мачку, објеси му

се око врата и гугутну. — Овако ти њу загрли, па стегни за врат, па удави

нек одмах... нек одмах цркне кад не ваља овако као ни мој Лазар.

— Не дамо ми нашег Лазара — попријети јој Стриц. — Гле ти ње: „Мој

Лазар!“ Не би ти знала! То је наш Лазар, а твој Лазар нек једе... нек једе

писма!

Стрицу сину кроз главу како је у шуми, пред Рашидовом засједом, жвакао

Маричино писмо и нешто отужно и бљутаво разли му се по устима.

— А зашто баш да писма једе? — зачуди се Марица.

— Зато што је то најгора ствар за јело — одговори Стриц. — Знам неке

курире који су морали појести писмо из штаба кад су упали у

непријатељску засједу.

— А зашто су га јели? — опет приупита Марица.

— Па зато да не падну непријатељу у руке. Боље га је и појести него...

— Аха, јеси ли чуо! — пријекорно се обори Марица на Лазара. — Хоћеш

ли ти тако појести моје писмо кад удари каква војска, а?

— Па та се писма не једу — покуша да се брани Мачак.

— Аха, пази га сад како се извлачи. Не једу! — надури се Марица. —

Богами ћу ти сјутра донијети једно писамце па га мораш бар мало

опробати.

— Тешко њему, кукавцу! — у себи га пожали добродушни Стриц.

— Па ето, глоцнућу га мало, теби за вољу — пристаде Мачак сав блажен

што се Марица око њега толико умиљава и труди.

— Охо-уху, чујеш ли ти ово, Стриче! — поскочи Марица. — Сад си добро

видио да је ово заиста мој Лазар, а ваш Лазар нек једе зелене трњине.

Мачак се уплашено избечи и стегну усне као да већ једе то непријатно и

опоро воће, добро познато сеоској дјеци.

— Врага, ни зреле трњине нису низашто, а тек зелене... Па докле ћу ја

јести све што ми ви препоручите?

Кад Стриц најзад прочита Лазару спроводни акт и показа му Метузалема,

Марица скочи, оте мачка из кури рових руку, упрти га у наручје и стаде да

га грли и да му тепа:

— Мацо моја, мацице, мацане, не да тебе Марица ником живом на свијету.

Ти си само мој, је ли де? Је ли, мацо моја?

Отегнут у њезину наручју, стари мачор је задњим ногама готово додиривао

земљу, али ни тај тако неудобан положај није сметао искусном познаваоцу

људи да одмах започне прести, јер је врло добро осјетио да је у рукама

доброг створења.

— Аха, пази га, преде! — порадова се цурица. — Џабе вам је сад, ово је

мој мачак, а ваш мачак нек једе лук.

— И то је сто пута боље од писама — промрси Стриц.

Одлучише коначно да Марица понесе Метузалема са собом и тако су сад

све троје били задовољни: Стриц што је добро смјестио Рашидова

љубимца, Лазар Мачак што је видио да га Марица воли и кад је ту Стриц, а

Марица, опет, што је добила овако једно умиљато створење које до миле

воље можеш мазити, тепати му и причати му кад год га дограбиш у руке.

Стриц и Марица кренуше из Ћулумаче заједно, јер су добар комад пута

ишли у истом правцу, све до посљедњег раскршћа над селом Липовом. До

тога мјеста Стриц драге воље пристаде да јој понесе новог љубимца,

мачка.

— Немој сад старе пријатеље да заборавиш — добаци јој на поласку Лазар

Мачак, али она кришом на њега тако обијесно зашкиљи и слатко цмокну

руменим уснама да он, грешник, од пусте среће и збуњености не знаде шта

би друго него прилеже потрбушке уз извор и навали да пије воду. Најзад

се, богами, и уми па сину као пун мјесец залутао под старе букве.

У разговору с Марицом Стриц наиђе кроз оно орашје гдје је при проласку

сусрео пионирску чету и затече све пусто и тихо.

— Свршили су посао па се вратили у село — помисли он с лаком тугом.

Баш му је било жао што их још једном није видио онако бучне, веселе и

вриједне.

Стојећи тако високо над својим селом, он се још једном, дуго и пажљиво,

загледа у Прокин гај, сјети се читаве Јованчетове дружине, с тугом

помисли на Луњу и, да би од Марице сакрио овлажене очи, откиде висок

стручак неког неугледног јесењег цвијећа и замишљено се помилова по

читавом лицу. Онда испусти цвијет на земљу и с уздахом рече:

— Богзна да ли ћу икад више видјети све ово. Хајдемо, Марице!

И док су њих двоје одмицали стазом кроз орашје, иза густа љескова жбуна

за њима је ћутке гледала тиха озбиљна Луња. Она је од својих пионира

чула да је Стриц прошао у правцу Ћулумаче и остала је иза чете да га

сачека, али кад га је спазила заједно с Марицом, с тугом је устукнула и

остала у свом скровишту.

— Шта ћу му ја, њему је сад лијепо, добро, воле га... А буде ли му једном

тешко, онда ћу доћи. Хоћу, доћи ћу.

Лагано се упутила до онога мјеста гдје је Стриц малоприје застао, подигла

испуштени цвијет и притискујући га на уске груди почела да ослушкује. У

даљини се чуло пригушено регетање митраљеза, а негдје још даље, можда

од Козаре, мукло думбарање топова.

— Стриче, ти одлазиш тамо, а ја се с тобом ни поздравила нијесам —

прошапута она у њежне латице цвијета који је већ венуо. — Да ли ћу те

икад више видјети?

ПОХОД НА ДИНАМИТ

Како ли - зашто ли, то је тешко било погодити, али Рашид Без Кошуље већ

од првог дана по свом доласку у чету приби се уз Црног Гаврила, бркатога

горостаса, од чије је гласине јечао читав партизански логор. Чак је и

Кушља чуљио уши као да очекује најезду медвједа.

Ни Гаврилу није било криво што је ово отресито сироче изабрало баш њега

за свог пријатеља и заштитника, па је доброћудно гроктао зовући га за

собом:

— Хајде да ти покажем пушкомитраљез. То ти је моја играчка кад почне

борба. Можеш ми бити и помоћник, окретан си и куражан, још само да те

малчице поучим.

Црни Гаврило био је митраљезац, и то врло добар, само је имао једну

незгодну ману. Кад би се загријао у каквој борби а пало наређење за

повлачење, њега нико није могао кренути назад с његова положаја. Узалуд

су га звали, викали и пријетили му, он је остајао при своме. Шарао је

митраљезом лијево-десно и урлао:

— Стани, стани, ено их иза оне ограде!... Пази још двојице!... Охо-хо,

намјештају тешки митраљез, држ се, Гаврило!

Кад сасвим загусти, није било другог излаза, него би четворица партизана

допала на његов положај, пограбила Гаврила за ноге и за руке и трком се

повлачила носећи и њега и пушкомитраљез. Јурили би тако којих

педесетак метара, онда га нагло испустили, а кад би Гаврило блебнуо о

земљу, за трен би дошао себи, скочио и захвално викнуо:

— Хвала вам, браћо! Ватру табанима, повлачимо се!

Нема шта, знао се наш Гаврило и повлачити да је било милина гледати.

Тутњећи пред свима, ломио је ограде и пробијао се кроз шикаре и густиш

као прави носорог крчећи осталима пут. чак и ту га је ваљало заустављати,

истина,, с мање муке.

— Стани, Гаврило, брате, испаде нам душа! Подуго је то тако ишло с

нашом јуначином, све док један од лукавих омладинаца није пронашао

много лакши начин да се Гаврило натјера на повлачење. Требало је просто-

напросто у току борбе привући се до митраљесца и довикнути му:

— Ето Марије! Повлачи се!

Гаврило би се одмах расхладио и дошао себи као да су га полили водом

или прописно одаламили колском рудом. Плашљиво би се обазрео око

себе, пограбио митраљез и погурен шмугнуо натраг шиштећи:

— Јој, брате, гдје ли је, с које стране? Брзо, ватру табанима!

Та Марија од које се Гаврило тако панично бојао била је у ствари његова

рођена жена, једно ситно мршаво створење, дјечјега гласа, малих витких

руку и веселих очију. Кад год би Гаврило код куће нешто погријешио, она

би дизала прстић, набирала обрве и строго укосила очи, тако да је он

премирао од страха прије нег би она и проговорила:

— Но, но, Гаврило, не смијеш то радити!

Тако и на положају, за митраљезом, чим би чуо да иде Марија, наш

страшни див одмах би видио дигнут прст, намрштене обрве и укошене очи,

па би га спопао такав зорт, прпа и страх да би незадрживо нагињао у

бјежанију само да не чује онај строги гласић:

— Но, но, Гаврило...

Иако је већ од првог дана постао Рашидов главни заштитник у чети,

Гаврило се у исти мах претворио и у дјечаковог послушног дива који је без

поговора, драге воље, испуњавао многе жеље нашег момчуљка. Личио је

на онога моћног џина из прастаре бајке који извршава сва наређења неког

сиротог арапског рибара.

— Гаврило, донеси у бараку суве бујади (папрати), тврдо нам је за спавање

— истом би се досјетио Рашид, а Гаврило би га врло пажљиво саслушао

пиљећи у њега својим ситним медвјеђим очима. И ево га, зачас вуче читав

пласт мрке просушене папрати, просто ти дође да развалиш врата док све

то унесеш. Толико ти он тога навуче и натрпа да ујутру мораш по пола сата

ровити по папрати док из ње ишчепркаш све успаване курире.

А нек би се, мајци, други неко усудио да тако нешто нареди косматом

Гаврекањи! Јурио би га тај опасачем кроз читав логор, истјерао га у

покошену бујадару и набио му на главу навиљак папрати довољан да

затрпа читаву партизанску десетину заједно с пушкомитраљезом.

Како је тих дана било нешто разговора о динамиту и минирању

жељезничке пруге, Рашид се одједном нешто присјети и неочекивано

предложи командиру чете:

— Друже командире, дај ми Црног Гаврила, па ћемо с једног мјеста

донијети пун сандук динамита.

— Охо, да се ти не шалиш, момче? — уозбиљи се командир. — А одакле

бисте ви то донијели?

— Из мог села. Мој стриц чува у својој појати пун пунцат сандук

динамита. Довезао из каменолома кад је држава пропала.

— Опљачкао, тако кажи, момчићу, па онда сакрио у сламу, подаље од

куће, да не би случајно одлетио у ваздух — исправи га командир. — Је ли

де тако?

— Уф, још је и горе. Не знате ви мог стрица — накостријеши се Рашид. —

Заклео бих се да ће тај нешто украсти и од оних Талијана који сад код њега

логорују. Улизује им се, части официре, а све мјерка што би здипио.

Истог дана, пред залазак сунца, кренуше Рашид, Црни Гаврило и још два

партизана омладинца, у акцију на динамит. Кад стигоше над Рашидово

село Хрндеље, већ увелико се хватао сутон у питомој долини чијом су

ивицом биле нанизане сеоске куће.

— Видите, ово велико под самим брдом, то је жандармеријска касарна, ту

логорује један дио Талијана — објашњавао је дјечак својим друговима. —

Стричева је кућа тамо десно, видите ли, она с новим кровом. А појата... ено

је видите на стотињак метара ниже куће, уз ону живицу... Сићи ћемо

лијепо низ бријег до потока па све поред живице и ево нас право у појату.

— А да нема паса код појате? — забринуто упита Гаврило.

— Нема. Оба су пса код куће: један крај штале, други пред хамбаром.

Појату и не треба чувати, сламу нико не краде.

— А динамит? — опет ће Гаврило.

— Ехе, стриц је то сакрио под сламом, сасвим у ћошку, не би га ни ђаво

нашао. Нико други у кући ваљда за то не зна.

— А како си то ти проњушкао? — зашкиљи Гаврило.

— Ево како. Пошао сам да кријем орахе у појати, јер што год уберем,

стриц ми отме и прода. Завучем се лијепо у ћошак, па копај, копај по

слами, кад на самом дну — шта је — сандук. Прочепркам испод хартије,

кад неки масни фишеци. Познам одмах да је динамит, моје комшије радиле

су у каменолому и љети тукле рибу .., о, мислим се, не мећем ти ја своје

орахе уз ову робу.

— Добро ће бити ако је то још тамо — забобоњи Црни Гаврило.

— Хајде да се полако примичемо — предложи Рашид. — Идемо наниже,

ивицом шумарка, само нек нико не излази на отворену пољану, све се види

одоздо из села. Сва срећа за нас што у Хрндеље још нису свраћали

партизани па су талијанске страже ријетке.

Рашид је о свему говорио тако разборито и озбиљно као сасвим одрастао и

зрео човјек. Уливао је слушаоцима пуно повјерење и сигурност, па сва три

његова друга кренуше за њим као да их води неки прекаљен ратни

командир.

— Види ти само мене како ја послушно касам за овим босоногим шврћом

— није могао да се начуди Црни Гаврило. — Нешто ми уза њ прирасло

срце као да ми је род рођени. Ето, волим га као синовца, а слушам га као

наредника.

Кад се спустише у поља поред потока, она два партизана ухватише засједу

поред сеоског друма, а Рашид и Гаврило побрзаше уздуж високе живице

према појати. Горостас је једва стизао дјечака који је ту познавао сваку

међу, јарак и камичак. Тек пред самом појатом Рашид стаде и ухвати

Гаврила за руку.

— Причекај ту док ја обиђем около.

Нечујно се прошуњао око читаве појате и шапатом обавијестио свог

великог друга:

— Нема никог, хајдемо.

Пипајући отворио је мала задња врата, на појати и повукао за собом црног

дива.

— Овуда, само за мном. Шта је, што не улазиш?

— Тијесно је — соптао је Гаврило гурајући се постранце на уска врата. —

У-ух, добро је, прогурах.

Шуштећи опрезно, Рашид се провлачио у ћошак. чуло се затим како

разгрће сламу, шмрца и нешто пипка, а онда се забринуто јавља:

— Ма шта је ово? Гаврило претрну.

— Шта је, нема динамита?

— Дођидер — зовну га дјечак. — Нешто је ту... Ево, пипни.

Гаврило завуче руке у сламу, пажљиво опипа непознат предмет и напокон

мирно закључи:

— Митраљески самар. Овакве имају Талијани. Прошлог мјесеца отели смо

један, ено га у Другој чети.

— Па одакле овдје? Сигурно га смотао мој стриц.

— Шта било да било, дај ти њега овамо — рече Гаврило и извуче самар из

сламе. — Носим ја ово напоље, а ти види има ли још нешто у ћошку.

Убрзо се зачу тих, весео Рашидов глас:

— Ево га, ту је динамит!

Гаврило без муке извуче пред врата позамашни сандук и поче га

намјештати на самар.

— Шта то радиш? — зачуди се Рашид.

— Товарим сандук на самар, а самар ћу лијепо на леђа и бог те веселио —

идем у чету. Нијесам ти ја гиздав човјек, могу ја и осамарен проходати.

Свакако је ноћ, не види се.

Овдје у ноћи, на опасну мјесту, показа се, богами, да наш Гаврило зна да

буде и шаљив човјек. Бобоњећи и шапућући све неке смијешне ствари, он

се најзад у неку руку заиста осамари, и то уз Рашидову помоћ, и олако се

диже под теретом.

— Хајдемо, Рашиде, поведи ову двоногу мазгу. Догураше у чету све онако

по мраку а да Црном Гаврилу и не паде на памет да се уз пут одмори. Тек

пошто га растоварише, он протрља рамена утрнула од терета и озбиљно

рече:

— Видиш, за мазгу је важно да је самар не жуљи. То сам још у војсци

научио ... Рашиде, хајдемо на спавање, уморан си и ти и твоја мазга.

ПУНОГЛАВЦИ УХОДЕ КЛИНОГЛАВЦЕ

Рашидов и Гаврилов ноћни поход у Хрндеље, по динамит, навео је

команду њихове чете да се мало позабави тим сеоцем, укривеним међу

стрма брда. Тамо је неколико жандара и невелика талијанска посада.

Могло, би се све то зачас збрисати муњевитим ноћним препадом. Пало би

ту доста оружја, муниције....

У команди партизанског одреда одмах одобрише њихов план.

— У реду, другови! И ми смо о томе мислили. Чули смо иначе да се

Талијани спремају да у Хрндеље довуку још повише војске и да тако

осигурају сјечу шуме за своје потребе. Треба их овим првим ударцем тако

застрашити да им више не падне на ум да долазе у Хрндеље.

За напад на непријатеља одређено је да, се чета раздвоји у два дијела.

Прва, већа група, ударила би на жандармеријску касарну, а друга, мања,

ликвидирала би Талијане код куће Рашидова стрица.

Из обавјештења штаба одреда, а и по Рашидову причању, знало се,

отприлике, колика је бројна снага непријатеља. Ипак у чети одлучише да

Рашида, за сваки случај, пошаљу у Хрндеље да види и пропита да се

посљедњих дана није штогод измијенило.

— Нико још у његову селу не зна да је дјечак побјегао у партизане, може

он слободно шврљати куд год му је воља — рече командир чете.

— Ипак бих му ја, као појачање, придодао старог Лијана — предложи

политички комесар. — Лукав је чича, видјеће тај све што нам буде требало.

Кад му рекоше какав га задатак чека, пољар Лијан за трен ока преобуче се

и премаскира у старца скитницу који се потуца од села до села, трбухом за

крухом. Нађе му се на глави клемпава сламна шеширчина изједена обода,

на леђима подерана капутина, поклон каквог варошког чиновника. Испод

капута су се настављале срозане чакширетине у чијем би се туру комотно

могла понамјестити куја с петоро штенади. Све се завршавало разгаженим

опанчинама неодређена облика, старости и боје. Додајте још уз то чичин

црвени нос, лукаве очице испод густих обрветина и тољагу у руци и ето

вам типичне старе скитнице, пијандуре, који, к томе, канда воли штогод и

украсти кад му на згоду дође.

Такав чилагер обично сусретне негдје подно сеоске живице осамљену

кокош и почне да јој ласка:

— Оно, шта ја то видим: прекрасна кокица-пирга чепрка у трави. Чек, чек,

љепојко, да те чика мало боље погледа, да ти види мудро окце.

Лаковјерна кока нахери главу да би боље осмотрила тога намјерника

меденог гласа, чак учини и једно срамежљиво „ко-ко“, а уто, као с небеса,

звекне по њој тољага и за тили час — ево мале глупаче у чикиној

гостољубивој торби или торбаку.

Елем, тако преудешен, чича Лијан испаде на стазу иза штаба пред Црног

Гаврила и слатко отегну:

— Добри човјече, куд је пут за село Хрндеље?

Гаврило избечи на њ своје гараве очурде.

— За Хрндеље? Па ја сам баш претпрошле ноћи тамо био. Јеси ли ти отуд,

а?

— Отуд, брате, отуд.

— Видиш, а ја бих се заклео да сам те већ негдје видио — забрунда

Гаврило још га увијек не препознајући.

— А и ја сам канда, тебе видио, рођени брко, — замекета пољар. — Чини

ми се само да си био под митраљеским самаром, оним за талијанске мазге.

Тек ти сад наш грешни Гаврило избечи своје очекање, вирну под клемпав

старчев шешир и загрми:

— А ти ли си, стара крнтијо, ракијски казане! Опет си се преобукао да се

некуд вурњаш по своме старом послу, њушкало једно пољарско.

Овај сусрет најбоље је увјерио пољара да ће га мало ко препознати. Сви ће

га, углавном, сматрати за неку скитницу или, још боље, за старца

бескућника према коме су људи обично доста добри, чак и дарежљиви.

И Рашид Без Кошуље навукао је своју стару униформу — прслук и

панталоне — који су дотле служили кувару Лијану да зачепи прозорско

окно на бараци разбијено бомбардовањем. Тако су кренули на свој тајни

ратни задатак као неки дјед и унук о којима би се и пјесма могла написати.

Сви дјечаци искупише се да их испрате. Том приликом Ђоко Потрк поново

показа своју пјесничку бојну готовост и његов поетски пушкомитраљез

испуца у једном рафалу ове стихове:

Фашистичке бјеле хуље,

иде Рашид Без Кошуље,

за њим, спреман да се бије,

језди Лијан без ракије.

— Иде спреман да се бије, још спремније да се пије! — окину пољар из

своје зарђале пјесничке кубуре, па се и сам зачуди како му овако глатко

излетје стих и врекну јарећим гласом:

— Ехе-хе, још мало па ћу постати онај Зец Стојановић Карађорђевић о

коме је друг Војко причао да је измислио народне пјесме.

— Вук Стефановић Караџић, враг те појео! — исправи га Војко смијући се.

— Знам да је нека шумска звјерчица: зец, лисац или вук — одмахну чича и

обрати се дјечацима. — А ви, момци, ако се ја не вратим, припазите ми

Кушљу, а ону резервну боцу из моје торбе разбијте о камен, јер се више на

овоме свијету никад неће рађати овако славне испичутуре... и пјесници.

Одјездио је пресрећан што му се опет указала прилика да се скита па куд

било да било. Тек у близини касарне у Хрндељима он се сјети непријатеља

и рече, онако уз пут:

— Мораћемо некако подвалити овим јарећим клиноглавцима из касарне.

шта велиш, а?

— Мораћемо свакако — потврди Рашид. Одједном Лијан успори кораке и

замишљено упита:

— А шта су му то клиноглавци? За њих никад нисам чуо, нити бих знао

измислити такво живинче.

— Па ја сам сад од тебе чуо то име — рече му дјечак. — Да то нису неке

животиње с клином у глави?

— Клин у глави има онај ко је измислио те немогуће клиноглавце! —

наљути се чича просто не вјерујући да је он сам извалио нешто тако глупо.

— Тамо у касарни живе једни најобичнији зечји паунови с перјем на

калпацима, страшљивци.

Кад се већ иза окуке указа кров касарне, пољар напомену дјечаку:

— Ја сам сад један старац који се негдје добро напио, а ти си мој унук који

ме води кући. Тако ћемо наићи поред касарне. Ако будем овом приликом и

помињао оне блесаве клиноглавце, ништа не мари, такве будалаштине и

пристају пијандурама.

По касарнском дворишту мували су се тамо-амо докони талијански

војници. Наилазећи друмом, пољар Лијан добро их осмотри и поче да

тетура лијево-десно и да пјевуши Рашид га је свесрдно придржавао испод

руке.

— Ихај, држи старца клиноглавца! — раздра се чича испред саме касарне,

јуначки затетура, изгуби равнотежу и сручи се на гомилу сламе која је ту

била истоварена на ледини за војничку спаваоницу у касарни. — Ихај,

пливај, веслај!

Талијански војници, вазда готови за шалу и смијурију, почеше се купити уз

ограду, други појурише из саме касарне. Пољар шапну Рашиду, који га је

дизао из сламе:

— Број их! Број!

У тој војничкој гужви нађоше се и два мјесна жандара. Старији од њих

рече завидљиво:

— Благо теби, стари, ти се накитио као да си ноћ провео овдје у

талијанском магацину.

— шта, зар и код вас има нешто да се ждрљекне? — избечи се чича и

посрља као да ће право кроз ограду у касарну. Рашид га једва свали назад у

сламу.

— Дакле, шта има код вас, казуј и донеси! — викао је пољар башкарећи се

у слами, а жаца, грохотом се смијући, објави:

— Има, богме, стари, седам-осам пуних сандука, све фино пиће за господу

официре који долазе у недјељу.

— А ја ћу онда доћи у суботу! — кукурикну пољар и окрену се Рашиду. —

Мали, да ме доведеш још у петак. Волим ти фина господска пића, она од

алко-ко-ко-кола ... пуна кола...

Пољар се сасвим завали у сламу показујући очигледну намјеру да ту и

одспава, па се Рашид малчице и зар брину и поче да га дрма:

— Дидо, устај, дидо, идемо кући.

— Нећу! — ритну се пољар. — Нека кућа дође к нама.

Чича стави руку под главу и намаче шешир на лице као да ће да спава, али

Рашид, клечећи над њим, спази како чича врло пажљиво шкиљи испод

клемпава обода и безгласно миче уснама: нешто је бројао.

Тек пошто га је дјечак с прилично муке дигао и кренуо даље, пољар му

исприча:

— Пребројао сам војнике, биће их око тридесет. Жандара ће бити седам,

ако се сви окупе, то знам по твом причању. Прозора има са чела пет на

првом спрату и четири у приземљу. Врата су једна, а димњака два.

— Зато ли се ти ниси дао кренути испред касарне — досјети, се Рашид. —

Хтио си све да избројиш.

— Мјеркао сам ја, синко мој, гдје би им могла бити та остава за пиће, па

никако да погодим. Сигурно је негдје с друге стране куће ил је у подруму.

— У подруму је затвор, а остава је заиста с друге стране, долазио сам ја у

касарну, продавао жацама јагоде — рече Рашид.

— Аха, то ми треба да знам — гукну пољар за себе. — Видиш ти

клиноглаваца како су се постарали себи за добро пиће. Нису они, богами,

клиноглавци него прави пуноглавци.

Код потока сусретоше неке сеоске дјечаке, Рашидове познанике. Ови се

обрадоваше и брзо испричаше шта се све ради код куће Рашидова стрица,

колико војника тамо борави (било их је свега петнаест, све артиљерци!),

колико мазги имају, како растављају топ и товаре на мазге итд. Најзад

упиташе у повјерењу, не кријући радозналост:

— Куд си то побјегао од стрица? Неки причају да си можда чак и у

партизане отишао.

— Чувам говеда код овога диде, само нећу да вам кажем у ком селу да не

би стриц сазнао — одговори Рашид.

Чим се растадоше од оних дјечака, два пријатеља скренуше с пута у шуму.

Ипак су се бојали да Рашидов стриц не чује за синовца и не дадне се у

потјеру. Тако, све шумом и пречацем, стигоше и у штаб своје чете.

Командир се изненади њиховом детаљном извјештају, био је бољи него

што је он и очекивао. А кад чича Лијан помену и она два димњака на

крову, он се искрено зачуди:

— А што нам је важно да знамо колико има димњака?

— Хе-хе, некад се и кроз димњак може убацити бомба, па да онда видиш

трке по кући — закрекета старац, а командир на то само с одобравањем

климну главом.

— Чујеш, кувару, није ти то баш тако лоше.

— Хе, мој драги, ово ти је пуноглавац, а не тамо неки клиноглавац! —

подиже чича нос и одјезди према кухињи да се и пред Кушљом похвали.

ГАВРИЛОВО БУРЕ И ЛИЈАНОВЕ БОЦЕ

Црни Гаврило дошао је командиру чете с врло необичним планом. Тражио

је дозволу да једно буре напуни динамитом и камењем и да га с бријега

отисне на касарну у Хрндељима.

— Кладим се, друже командире, да ће грунути посред касарне, нема куд на

другу страну. Кад су још давно жандари отјерали у варошки затвор мог оца

и још неке дрвосјече, искупимо се ми дјечаци, набавимо једно старо буре,

па га напунимо камењем и обноћ отиснемо с бријега на касарну. Жаце

таман славиле краљев рођендан, понапиле се, кад ли буре груну у касарну

као гром небески. Угаси се лампа, наста трка, пуцњава ...

— Па јесу ли сазнали ко је то урадио? — заинтересова се командир.

— Никад. Једино су послије тога спаваоницу премјестили из оне собе

према, бријегу и тамо начинили кухињу и неку оставу за храну, а у другој

соби је сто за ручавање, али тамо нико радо не вечерава, боје се бурета.

— Добро, Гаврило, видјећемо, поразмислићемо — обећа командир и већ

истог дана, правећи план за напад на Хрндеље, помену свом замјенику

Гаврилов приједлог.

— Не би то било лоше — рече овај. — Нек он отисне то буре с бријега, а

наши ће се дотле привући близу касарне, па кад оно слети доље и груне ма

гдје било, то ће бити знак за напад. У сваком случају тај Гаврилов

подухват изазваће код непријатеља страх и пометњу.

— Тако је. Замисли кад ти усред ноћи под прозором експлодира буре с

динамитом. Није пријатно.

— Само нека та црна делија добро намјести фитиљ и упаљач да на вријеме

експлодира — рече замјеник.

— Ништа се не бој. Сјећаш ли се кад је Гаврило минирао онај мали мост

близу вароши? Мајстор је он за те ствари.

Пресрећан што је његов приједлог примљен. Црни Гаврило сам је набавио

у селу једно празно бензинско буре и онога дана уочи напада, још зором,

однио га на бријег више Хрндеља. Док је патрола од двојице партизана,

добро прикривена, осматрала шта се ради доље у селу и пазила да ко не

наиђе, Гаврило је, уз Рашидову помоћ, набијао буре ситним камењем.

Затим је, у саму средину, ставио десет комада динамита, намјестио два

упаљача и два фитиља, све то добро учврстио, залијепио иловачом и

задовољно гракнуо:

— Ево га, као сат.

— Биће то ноћас сат будилник за Талијане и жандаре — поправи га Рашид.

— Управ је тако, синко, — признаде Гаврило и протегну се. — Уморих се

вукући ово буре овамо на брдо. Дај ти да ја мало одспавам, биће и ноћас

доста посла.

Гаврило се испружи поред самог бурета и напомену:

— Пробуди ме тамо пред ноћ кад наши наиђу. И немој да би пробао

фитиље палити, јер мени су леђа прислоњена уз буренце, па ћу бити

почешан и тамо гдје ме не сврби.

Док је Гаврило, лежећи уз буре, громогласно хркао производећи необичан

застрашујући звук као да се из даљине котрљају бројна окована римска

бојна кола, дотле је Рашид сједио будан повише њега и с висине разгледао

своје родно село. Сјећао се свога сиротињског тешког дјетињства, падало

му је на ум како се често, овако нејак и сам, борио против свога суровог и

бездушног стрица и у себи је мислио:

— Кад ноћас груне ово буре пред касарном, то ће у исто вријеме бити и мој

узвик против неправде која ме бије од рођења. Нека, нека, нек задрхте

грабљиви стричеви.

Сад је дјечак први пут осјетио да је и он човјек кога воле и цијене, осјећао

је да има моћну заштиту у својој великој породици, партизанској

омладинској чети. Гледај само како је силан и јак овај Црни Гаврило, а

никад се његова рука неће дићи на дјечака, прије би тај погинуо!

Рашид с љубављу погледа свога крупног спавача, штета што њих двојица

неће ноћас бити заједно, јер дјечак ће водити један дио чете према

стричевој кући, а Гаврило ће остати на бријегу да у заказани сат закотрља

своје експлозивно буре.

Само су узнемирене и будне јесење звијезде видјеле младу чету како стиже

надомак Хрндеља и раздваја се пред селом.

— Експлозија бурета биће знак за истовремени напад — још једном

понови командир. — А затаји ли буре, бацићемо бомбу у прозор касарне, и

то ће се чути до куће Рашидова штрикана.

Те вечери у борбу су први пут уведени сви курири из Јованчетове

дружине. Ишли су заједно с Војканом, који је водио у напад дио чете

одређен „за Рашидова стрица“. У заповијести за напад, група упућена на

касарну звала се „Група Буре“, а она друга „Група Стриц“.

Пољара Лијана, разумије се, нису повели у напад, једно: зато што је кувар,

а друго: зато што је стар човјек.

— Кувар мора у борбу само кад непријатељ нападне партизанску комору

или кад је пробој из обруча — објаснио му је политички комесар. — А

стари човјек, опет, спада у посљедњу одбрану и, према томе, он у бој упада

посљедњи, кад су све остале резерве исцрпене и разбијене.

— Ако сам већ посљедњи у нападу, надам се да ћу бар бити први у

бјежању — искрено признаде чича. — Кад ја опанке подмажем зечјим

салом па натиснем кроз гајеве, имаће и авијација посла док ме пристигне.

Тако је Лијан јавно говорио, а тајно је и он ковао свој план за напад на

Хрндеље.

Онога дана уочи напада, цуњајући кроз партизански логор, он је начуо

нешто о „Групи Буре“ и „Групи Стриц“ и одмах је за њих нашао своје

тумачење:

— Аха, ко му је „Стриц“ то већ знам, он ме баш не занима као ни преклани

попијена ракија. А „Буре“? Ехе, то је сигурно названо због оне буради,

пуне пића, која нас у касарни чекају.

И дедер ти сад мирно спавај у својој кухињи и чекај да касарна буде

заузета, да заплијене пиће, да се чета врати! Јок, то се никад не може

дочекати.

— А шта ће бити ако наши тамо покупе оружје, муницију, шињеле, ћебад и

остале беспослице, а пиће просто-напросто забораве? — препаде се пољар.

— Богами, то се може десити. Није друге, морам се и ја тамо наћи да им

помогнем.

Тако су навече опрезне јесење звијезде видјеле једну тајанствену ераву

прилику како се шуња назорице за четом. Тајни ноћник био је наоружан

само једним торбаком и кад га је из модрих дубина неба угледао

црвенкасти Марс, планета свих ратника, бојовника, укољица и кавгаџија,

поздравио га је пријатељским намигивањем.

— Жив ли си још, стари ратнице, страху и трепету сеоске дјечурлије,

дренова буџо из Липова! Већ преко пола вијека пратим те у твојим ноћним

походима на туђе воћке, гледам твоје мегдане са чобанима, твоје окршаје с

говедима и овцама, твоје славне јурише на ракијске казане. Куд ли ћеш

ноћас на препуне касарне, уболо те јуне!

Свјетлосне сигнале с Марса наш пољар Лијан (јер он је то био!) наравно

није уочио, јер је веома био заузет пословима који су се обављали на

земљи, ту око њега. Тако, чим је видио да се већи дио чете почиње

прикрадати касарни затварајући је у полукругу, и он је брже-боље пожурио

према задњем дијелу зграде, чудећи се у себи:

— Гле ти наших будала, нико не удара отпозади касарне, а тамо је главна

роба, оно фино пиће. Утолико боље за мене, први ћу упасти у оставу и

торбак је за пола минута пун.

Чича се четвороношке привуче до самог ораха на задњем углу касарне и ту

се притаји као таман камен обрастао маховином. Одатле је могао да види

својим искусним пољарским очима како партизани заузимају заклоне на

педесетак метара у полукругу, и то са оне стране касарне која је гледала на

друм.

— Алај су плашљиви ови наши момци — зачуди се он. — Зашто се ближе

не примакну, бар овако као ја.

Док је тако ћутао и чекао, одједном се с врха бријега повиша касарне зачу

некакво метално котрљање које убрзо прерасте у бубњање, затим у снажно

думбарање примичући се касарни све већом брзином. Пољара подиђоше

жмарци.

— Гле га сад, какве су ово глу-бу-бу-бу-бупости, то јест глупости! —

промуца он, а уто непознато чудовиште с тутњем дојури до касарне,

снажно тресну о зид на десетак метара далеко од чиче и онда... онда

загрмје тако страховита експлозија као да је читава касарна одлетјела у

ваздух, под сама небеса. Читава туча од камења засу орах над пољарем, а

богами и самог старину, иако је био добро сакривен иза дрвета.

— Збогом ракијо, збогом алкоколе читавог свијета! — оте се чичи

пригушена опроштајна парола, али како му се учини да је ипак остао жив

послије страшне грмљавине, он спремно подбаци ноге пода се и у себи

кликну:

— Спашавајте рођене ходаљке, табане вам љубим! Скочио је и здимио у

мрак брже од свјетлаца, не чујући ни Гаврилово урлање с бријега, ни грају

партизанског јуриша. У ствари, чуо је он све то, али њему се чинило да га

то прати побједничка вика непознатих прогонитеља. Онако у трку

прегазио је изненађеног партизанског болничара који је чучао у јарку крај

друма и одмаглио даље праћен виком:

— Држите га, другови, ено један побјеже!

Збуњен узвицима и узаврелом пуцњавом око касарне, старац не погоди

правац према логору чете, него натисну равно у средиште села. Није

прејурио ни стотињак метара, кад из таме пред њим затрешта нова

пушчана ватра и брзоплето зачакташе митраљези. Почела је борба и око

куће Рашидова стрица.

— Цурик! — викну чича стару аустријску команду за повлачење и распали

назад чистим босанским простонародним скоком хватајући сад прави пут

према свом логору. Није ваљда жешће стругао ни у својој младости, као

аустријски солдат у првом свјетском рату, кад је пијан од рума, јурио на

Сијера Лорети талијанску пјешадију и кад је неки њихов ондашњи Ђоко

Потрк о томе пјевао:

Црвени фесови лете

падином Сијера Лорете,

пијан их вихор носи,

страшна их рука коси.

Овај пут по нашем пољару није шишала никаква страшна митраљеска

рука, али зато, бјежећи неким споредним путељком, он зачу иза себе

гласан топот прогонилаца.

— Ево их! Дедер један трк-ватрењак, премиле моје ножице!

Придаде наш чича својим ногама обновљену снагу и његова ноћна трка

претвори се у такво ласање, препредање, бугију, думагију, маглирање,

стругање и брисање кроз таму да га не би стигла ни хунска коњица. Добро

око могло би од њега да види само два широка табана како свиткају кроз

таму и торбак, на жалост празан, како их марљиво сустиже.

Непознати прогонилац, међутим, у стопу је јурио за пољаром звецкајући

оружјем. Да није било тога застрашујућег позвецкивања, још би се пољар

некако и охрабрио, али овако...

— Смртно је наоружан! — мислио је он сручујући се у неку шикару.

На зло своје изабрао је баш то подмукло густо шикарје. Није претрчао ни

десет корака, кад се саплете о низак невидљив жбун црнога граба и преко

њега главачке зарони у љесков густиш. Уто и његов прогонилац, ломећи с

праском шикару око себе, стиже до мјеста пољареве вратоломије и —

застаде.

— Готово је! — с ужасом закључи пољар. — Ево га, сад стоји нада мном,

гледа ме подсмјешљиво и скида пушку. Ево, сад нишани. Нишани,

нишани, нишани... Ма што не окида, свињски краворепац, ђаво га појео?

Сигурно не види добро у мраку. Па да, не види.

Пољару најзад сасвим досади ова страшна неизвјесност и да би је већ

једном докрајчио, он се продера, чудећи се и сам својој храбрости:

— Та пуцај већ, шта чекаш! Баш се бојим твоје ушљиве пуце!

Прогонилац опет ништа. Чује се само како је шумно отпухнуо. Ваљда се

љути.

— Бјесни ти колико ти драго! — разгоропади се чича сав изгребен

љесковим гранама. — Видиш ли ти у што ти мене ували, срам те било! Зар

тако старог човјека, а?

Одједном окуражен, Лијан силовито поскочи, истрже се из онога жбуна,

оштро се окрену лицем у лице непријатељу и дрекну, ријешен да се гине:

— Не боји се пољар Лијан смрти, да знаш, ти... ти... Ту чича напречац

пресијече своју одважну реченицу и занијеми: пред њим је стајала —

талијанска мазга.

Мазга! Пољар најприје клону, па се озноји, па сједе на земљу, па онда поче

да говори пријекорним поучним гласом као стари учитељ пред несташним

ђацима:

— Па добро, високопоштована и нископоткована мазго, зар ја због тебе

изједох оволики страх и овако се натрчах, а? Знаш ли ти да сам ја пољар,

главни заповједник сваке стоке, па и мазги? Зар се тако поштује

старјешина, је ли ти, кокошја овцо, да не речем, говеђа праско?

Мазга као мазга, слушала га је ћутке, с коњским миром и магарећом

равнодушношћу.

— Шта, не разумијеш ме, знаш само талијански? — подругну се чича. —

Охо, лијепа господо, бела сињора, грација, Абација, мазгација, трчација!

Пошто је тако мазгу поздравио на „талијанском“, он се најприје побрину

да види шта то животиња носи у свом товару. Није баш био одушевљен

својим налазом, јер је мазга на самару носила само једну топовску цијев,

од оних малих брдских топова који се растављају на три дијела па сваки

носи по једна мазга.

— Хајде де, да су ми бар ту још и оне друге двије мазге па да саставим

читав топ — прогунђа старац — то би баш добро било. Уосталом, доста је

и ово од једног старог човјека, нек остало набаве омладинци, бржи су од

мене. Кад сам већ ја уловио мазгу, они би мирне душе могли зеца.

Пуцњава око касарне већ је престајала кад је пољар кренуо из шикаре

водећи мазгу са собом. Зурио је да би што даље одмакао од те проклете

касарне на коју се с брегова котрљају и руше експлозивна гвоздена

чудовишта.

На улазу у логор чете стражар заустави чичу с мазгом па, кад га познаде,

он зачуђено зину:

— Откуд ти с том живинком? Зар ти не спаваш?

— Мрзило ме, драги синко, да сједим докон у кухињи, па сам часком

скочио до Хрндеља и отео од Талијана један топчић.

— Ма шта причаш! — узвикну стражар.

— Погледај ако не вјерујеш — кочоперно ће старац. — Понесох се с

њиховим артиљерцима око топа, повуци ја за један крај, они за други,

просто га растргасмо, па ја уграбих само цијев, те ти с њом на мазгу па

бјеж. Како нећеш бјежати, навалила сила, а наши закаснили. О-ох, што се

уморих, морам на спавање.

Док су стражари растоваривали мазгу, чича Лијан се завуче у свој куварски

кућерак, пришапута нешто полупразној боци и ускачући трком у сан,

прогунђа с осмијехом:

— Морам ујутру да испричам Кушљи како сам му довео талијанску

колегиницу. Мило ће бити старом лоли.

Тек у зору чета се врати из акције. Донесоше гомилу оружја, муниције и

разне војне спреме. Побјегоше им само артиљерци с мазгама, јер су се

управ у тренутку напада били спаковали за пут и већ кренули од куће

Рашидова стрица. Једино су изгубили ону мазгу с топовском цијеви, која

се уплашила од пуцњаве, заждила у мрак и случајно натрчала на чича-

Лијана.

Кад је Чуо за Лијанов ратни плијен, командир се од срца насмија и рече:

— Види ти старога, ђаволи с њим глогиње млатили! Заклео бих се да се тај

смуцао по Хрндељима неким својим тајним послом. Баш је штета што је

Гаврилово буре полупало све боце у талијанској остави, па немамо чим

почастити старог лисца.

Сутрадан, кад су се добро наспавали и одморили послије узбудљивог

ноћног напада, дјечаци затекоше кувара Лијана како се жали своме

пријатељу Кушљи:

— Рођени мој побратиме, видиш како сам ти ја лоше среће. Пођем да

тражим боце са алкоколом, а натрчим на мазге с топовима. Да сам тако

пошао гдјегод уз поток да купим пужеве, вратио бих се у чету с колоном

тенкова.

Кад је чуо за Гаврилов подвиг и за оне силне полупане боце, он се

разгалами на црног дива:

— Штеточино једна, зар ништа паметније не нађе, него да бурад с

динамитом котрљаш међу јадне бочице! Каква ми је то коњска шала, а?

чекај ти, чекај, причаћу ја то твојој Марији, па кад те она скопа за уши,

неће ти помоћи ни политички комесар.

Гарави горостас задрхта као јасиков листак, плашљиво се обазре око себе и

скрушено замоли:

— Ништа јој не причај, премили стричекањо, нацијепаћу ти за кухињу три

вагона дрва, биће ти доста за добра два устанка.

ТОПОВСКИ ОПРОШТАЈ ОД ЗАВИЧАЈА

„Сваштар“, дневник Лазара Мачка, све се више богатио новим записима.

Нема шта, млади мајстор није био оскудан у доживљајима и није

заборављао свог дневника, ћутљивог другара, коме је причао тајне,

предавао му разна искуства и саопштавао своју дјечачку мудрост.

Ево неколико посљедњих записа из његова „Сваштара“:

„Мрзим онога проклетог мачка Метузалема. М. га стално мази и само о

њему прича. Љут сам зато и на свој надимак, Мачак.

Авиони траже нашу радионицу. Данас митраљирали шуму.

Наши се тукли на прузи, дигли у ваздух један мостић. Црни Гаврило

развалио ћускијом шине. Јованче рањен у обрву.

М. ме пита зашто ја нисам рањен. Заклео сам се да ћу изићи пред први

авион и викати.

Из Прве чете послали у радионицу топовску цијев да се од ње прави топ.

То је у борби отео пољар Лијан.

Луња одвела пионире на једно мјесто гдје су набрали сто кила кестења.

Све послано у партизанску болницу.

Јуче сам истрчао на шумску пољану пред авион. Доста су митраљирали и

убили једно теле. Мајстор ми вели да сам и ја теле.

Ону цијев зову Лијанов топ. Монтирамо га на саонице.

Данас долазио Николица „с приколицом. И он мрзи мачка Метузалема.

Дао сам Жуји велику кост.

М. прича како Јованчету дивно стоји ожујак. Баш је будала. Тандара-

мандара, попара-цицвара!

Обноћ у шуми нешто хуји. Стражар Остоја каже да ће брзо снијег. Зажелио

сам се куће.

М. је дошла и питала кад ће крај рата. Ја сам је миловао по коси и казао:

баш ме је брига!

Код извора јутрос чучао зец. Има ли он маму и тату?

М. не долази већ други дан. Пада киша. Зашто су Нијемци напали на нашу

земљу?

Омладински батаљон запалио станицу близу Новог. Рашид Без Кошуље

добио похвалу. На Стрица пала ракета па се сви смију.

Ово морам написати: М. ти си моје срце!

Почео је снијег. Прва чета одвезла Лијанов топ ...“

И док тако наш Лазар, у сумраку испод старих букава Ћулумаче, пише

посљедње редове свога дневника, над логором Прве омладинске чете

осипа се сњежно паперје. По читавој околини хвата се лак блистав

покривач, а добри коњ Кушља вири испод тамне стрехе и као да се

домишља који ли му је ово снијег у животу.

— Сад ће се у селу клати свиње — с уздахом жаљења присјећа се Стриц.

— Их, да ми се сад погрудвати у школском дворишту, натјерао бих у бијег

све дјечаке из Стрмоноге! — поскакује Јованче.

— Мој стриц ме је нагонио да и зими спавам у појати — намргођено прича

Рашид. — Није ми криво што му је у борби запаљена.

Ђоко Потрк глође опор црвен плод глога и сјетно везе:

Снијег засипа родни крај,

обијелио Прокин гај.

— Ђокане, горо моја зелена, не говори тако жалостивно! — бобоњи Црни

Гаврило и брише влажне очи. — Чим снијег пада само два дана, моја мала

Марија већ се не види из пртине.

Испод кухињске стрехе весело крекеће пољар Лијан:

— За зиму има само једно паметно правило: или сједи уз ватру, или се

наливај ватром из какве издашне боце. А да се случајно не превариш,

најбоље ти је уради обадвоје.

Одлазак Омладинског батаљона из родног краја већ се одавна отезао због

тешких борби око жељезничке пруге. Даноноћно партизани су рушили

пругу, бацали у ваздух мање мостове и подметали мине под возове, а

непријатељ је исто тако упорно вршио поправке уз помоћ оклопног воза,

који је милио пругом попут челичне корњаче.

— Ух, да ми је какав потежи чекић па да га звизнем одозго по оклопу! —

грозио се Црни Гаврило гледајући га с брежуљка низ митраљеску цијев.

— Ил' да бар неко из њега помоли нос напоље па да га ошинемо једним

врућим рафалом — вајкао се Рашид лежећи поред свога мечкастог

заштитника.

Први снијег подсјетио је вишу партизанску команду да је већ крајње

вријеме да Омладински батаљон крене на нова бојишта. Није било добро

да момци чекају зиму близу својих кућа. Онда се мање мисли на ратовање,

а више на прела, разговоре с дјевојкама или чак и на сланину и ракију, као

Стриц и Лијан.

— С једном ногом у родном селу баш се лако не постаје прави војник —

рече и учитељац Војко кад се у штабу његове чете поведе разговор о

одласку. — Ваља момке кренути даље од топла запећка.

— Још само да испробамо Лијанов топ на Вајагића кули, па онда можемо,

куд год хоћете — рече командир. — Тако смо се јуче и договорили у

штабу одреда.

Вајагића кулом назива се стара тврђавица на стрмом бријегу више вароши.

Од ње је остала добро сачувана четвртаста каменита кула на три спрата, с

назубљеном терасом на врху, остаци споредних приземних зграда, а све је

било опасано дебелим заштитним зидом, ту и тамо начетим и обрушеним.

Вајагића кула била је најистуренији бастион варошке одбране. У њој је

било смјештено одјељење усташа, све пробраних разбојника, с једним

тешким и два лака митраљеза. Са своје високе осматрачнице на тераси

Куле они су гађали из пушака све што би видјели да се креће у ближој и

даљој околини: људе, жене, коње, говеда, чак и овце.

Кад би спазили већу групу људи или каква коњаника, онда би распалили из

тешког митраљеза.

— Лако ћемо ми за Берлин, али шта ћемо с Вајагића кулом?! — кукале су

бабе из читаве околине. — Пођеш у башту да начупаш лука, а он одозго —

так-так! — као да гађа генерала.

— Они свињски творови с Куле трипут су ме натјерали да с Кушље скачем

и не пазећи гдје ћу — једио се Лијан. — Једном сам шмрћнуо право у један

дубок вир у потоку, а кад сам изронио, а оно наврх главе чучи...

— Риба! — рукну Црни Гаврило.

— Жаба! — кисело га исправи пољар. — Жаба, роде мој! Откуд ће риба

чучати кад нема ногу?

Може се онда замислити како се пољар од срца радовао кад је чуо да ће

његов топ гађати Вајагића кулу. Испалиће на њу сву резерву од осам

граната, колико је свега заплијењено у Хрндељима.

— Ако штогод погодимо, добро и јест — рече командир. — Свакако са

собом не можемо вући ово чудо од Лијанова топа, прегломазно је за једну

партизанску чету у вјечитом покрету.

Снијег је тек био престао да прши кад саонице с Лијановим топом стигоше

на мали заравањак под ријетким храстовима, одакле се добро видјела

Вајагића кула. Изгледала је још тамнија на бријегу засутом првим

снијегом.

— Прва је граната моја! — викао је Лијан, узбуђен и свечан као да је

пошао у сватове. — Ја ћу им показати кога су они нагонили у поток, међу

жабе. Дај, Гаврило, молим те, покажи ми како се окида из ове пуцаљке, а ја

ћу лично нанишанити.

Кад Лијан себи нешто забије у главу, нећеш то одатле истјерати ни ноћним

партизанским нападом. Пустише га, дакле, да сам цима, нагиње и

подешава топ, да миче саонице лијево-десно, све док он, ознојен и

поцрвенио, не викну:

— Нагодио сам тачно у средњи горњи прозор одакле пуца онај псећи

краворепац из тешког митраљеза. Сад ћете видјети трке.

— Пали! — командова Црни Гаврило.

Лијан повуче конопчић окидача. Топ заглушно груну, задими и стукну

назад заједно са саоницама на које је био монтиран и добро причвршћен.

— Држ га, побјеже! — викну Црни Гаврило и у једном скоку пограби

саонице које су, послије првог трзаја, и даље клизиле низ благо нагнуту

зараван, лако напрашену снијегом.

Сви су напето буљили у Вајагића кулу очекујући експлозију гранате, али

читав сњежни крај пред њима, заједно с бријегом и кулом на њему, остаде

зимски поспан, тих и чист. Нигдје дима од експлозије, ниоткуд треска

распрснуте гранате.

— Ма шта је то с тим твојим ђулетом? — забрину се Гаврило.

— Мора да је било прилично бајато, просто-напросто црвљиво, па није ни

јексплозирало! — промрси пољар — Дајдер још једну, да поново опробам

срећу.

Шта ћеш, морадоше му дати, ипак је он заплијенио топ. чича се опет

узмува, ускуха, чак се и прући у снијег поред оруђа, а кад му се учинило да

је све у реду, он потапша тамнозелену цијев и пријатељски рече:

— Полако, брате, и не скачи ко какав блесави јарац. 1 гледај куд гађаш.

Поново грану топ, ђипи назад и појури наниже између храстова. Стриц и

Јованче једва га стигоше и уз Гаврилову и Рашидову помоћ вратише

натраг. Остали су пажљиво осматрали гдје ће пасти граната. Одједном

неко повика:

— Ено је! Видите ли онај дим подно бријега, поред оне голе куће? Тачно је

тамо погодио.

Убрзо до њих одјекну моћан звук експлозије. Пољар Лијан уврну брк.

— Аха, чујете ли како грми кад чича окине!

— А зар не видиш гдје си погодио, ђаво ти на нишан сјео? — забрунда

Црни Гаврило. — Звекнуо си тачно посред појате мога кума Тодорине

Кркаловића. Сад му више не смијемо на очи.

— Ама да ми је само знати гдје ли ми је она прва бубнула? — питао се

пољар.

То се сазнало тек неколико мјесеци касније. Нека баба, која је имала кућу у

једном кланцу далеко иза Вајагића куле, причала је о нечувеном чуду које

се код ње десило првог снијежног дана. Из чиста мира њезин стари

кокошињак разлетио се на све стране уз ужасну грмљавину као да га је

гром погодио.

— То је масло пољара Лијана, партизанског кувара, његова прва граната —

увјеравали су баку, али она тврдоглаво остаде при свом:

— Јок, дјецо, то је свети Илија окинуо громом. Откуд је пољар с друге

стране брда могао да види мој ћумез?

Остале гранате биле су препуштене Црном Гаврилу као бившем артиљерцу

из старе војске. Иако топ није имао нишанских справа, Гаврило је нишанио

кроз цијев и већ његова друга граната задими посред Куле на бријегу.

— Ура, погодисмо! — кликну Рашид, који је и овдје, као и код митраљеза,

свесрдно помагао свом крупном пријатељу.

Трећа Гаврилова граната задими на самим зидинама на бријегу, а четврта

опет поред старе Куле. Послије испаљивања те посљедње гранате,

топовска цијев коначно потрга све обруче и чивије и слетје са свога

необичног постоља, склептаног у облику саоница.

— Их, пусте штете што нам се поквари топ, а да сам окинуо још једну

гранату, кладим се да би дернула посред сриједе Куле! — клео се пољар

Лијан.

Пред ноћ сељаци донесоше у Чету глас да је непријатељска посада,

уплашена партизанском артиљеријом, напустила Вајагића кулу и побјегла

у варош. Тодорина Кркаловић, Гаврилов кум, лично се пењао на бријег да

провјери је ли то истина и том приликом однио је с Куле врата, прозоре и

поскидао неке сламарице да надокнади штету од оне Лијанове гранате која

му је оштетила појату.

— Малчице сам загладио штету — казао је он — ал' ипак бих радо одерао

пољара Лијана, јер ме је од његова бомбардовања ударио бусен у око па

сад гледам разроко. Постао сам зрикав.

— Зрикио сам и ја и мој топ — бранио се пољар. — У Кулу смо гледали, у

појату погодили. И то се дешава.

Ђоко Потрк окиде као из топа:

Артиљерац, кувар Лијан,

добро гађа — као пијан.

Сутрадан је дугачка колона Омладинског ударног батаљона лагано

пролазила подно заравањка са храстовима, по коме је лак паперјаст снијег

смирено брисао јучерашње трагове партизана и њиховог топа-саоничара.

На зачељу колоне, водећи за улар претоварена Кушљу, пољар Лијан

окрену главу према заравни, диже руку на опроштај и викну:

— Збогом стари храстови, збогом куло Вајагића, свједоци моје топовске

славе! Одсад ће моја невиђена јунаштва гледати друго дрвеће, друге куле,

брда и долине, а брисати га други сњегови и нова прољећа!

ЕВО КУШЉЕ И ЛИЈАНА

Проскакуташе дани уз брзоплету митраљеску решетаљку, одброја многе

недјеље топовски бубањ рата, чак и спори мјесеци минуше поред

загорјелог казана кувара Лијана, а Омладински ударни батаљон још увијек

се бори далеко од роднога краја.

Ех, родни крај, рођена кућа! Свега тога сјећају се омладинци као кроз неки

далеки сан. Сад је родно село постао сам њихов батаљон, а рођену кућу

замијенила је омладинска чета пуна драге браће, чак и са по неком

сестром.

Прва омладинска чета има још и свога омиљеног четног стрица, а то је

главом пољар Лијан, славни четни кувар. Лако је Првој омладинској, јер

кад чета има добра и разговорна кувара, онда се сваком борцу чини као да

га кроз све битке, и окршаје прати неко од његове родбине: тетка, ујна,

стрина, бака и да баш за њега кува ручак. Тако се заиста чинило свим

омладинцима из Прве, па чак и гороломном Црном Гаврилу, иако би за

њега тетку или баку ваљало истесати из какве стогодишње квргаве

букветине под којом се још одмарала хајдучка дружина старца Вујадина.

Много се штошта промијенило од онога сњежног дана кад је батаљон

кренуо на пут, у нове крајеве и нове битке.

Јованче је и надаље био курир, али у борби, кад загусти, он би се обично

нашао уз учитељца Војкана, најокретнијег митраљесца у чети, и. постајао

му добровољни помоћник. Рашид Без Кошуље није се, опет, одвајао од

свога Гаврила, и бркати див постао је уза њ питом и послушан као јагње.

Није га више требало плашити његовом ситном Маријом кад дође тренутак

за повлачење. Довољно је само било да га Рашид повуче за рукав и покаже

му палцем преко свог рамена правац за повлачење.

— Хајдемо, зову нас!

— Ево, ево! — брзао је горостас и грабио пушкомитраљез.

Измијенио се и наш Стриц. Постао живљи, свјетлији и окретнији, најбржи

курир у чети. Понекад би се једино осамио и под каквим дрветом нешто

писао. Нико није ни слутио да су то писма за Луњу, често врло кратка која

су остајала у његову торбаку.

— Да не пише пјесме? — питао се Ђоко Потрк од кога је, опет, испао

најлукавији курир у чети. Он је већ неколико пута, преобучен, пролазио

преко непријатељске територије носећи усмене поруке за Штаб свог

батаљона, од кога се њихова чета у току борбе одвојила и удаљила.

— Благо теби кад усмену поруку носиш — завидио му је Стриц. — Кад

негдје загусти, не мораш је појести као ја писмо.

— А ти још појео Матичино писмо писано на хартији од вреће за цемент

— ругао се Ђоко. — Причао је то мени Рашид.

— Лаже, богами, то је био лист из њезине рачунске задаћнице — бранио се

Стриц. — Може се јести слатко као пита.

Једини у чети који се, канда, ни у чему није измијенио био је пољар Лијан.

Већ и по спољњем изгледу, у одијевању, он је остао исти, једино је на

шешир пришио црвену петокраку звијезду, па и она му је стајала некако

немарно и лабаво као да ће сваког часа некуд одлетјети.

— Ил' је та звијезда залутала на твој шешир, или си ти залутао у партизане

— говорио му је у шали митраљезац Војко.

Чича се врло тешко остављао своје навике да завирује у пуну боцу или да

уз пут штогод придигне. Тако се, на примјер, по читавом Омладинском

батаљону препричавао његов доживљај с „дивљим“ прасетом. По причању

курира тај догађај овако се одвијао: чета је логоровала у шумарској кући,

повише једног села које је непријатељ тек био напустио послије краће

борбе. Кувар Лијан управ је био сишао у једну јаругу обраслу шикаром да

донесе воде кад га изненади некакво познато гроктање.

— Гле, гле, то ће канда бити неко прасенце, какав добродошао кандидат за

мој казан! — прогунђа он гласно па спусти котлић с водом и потегну иза

паса своју сјекирицу кратке дршке од које се никад није растајао. —

Лијане, сад покажи своје извиђачке способности. Напни уво, изоштри око,

рашири ноздрве!

Није прешао ни три-четири корака кад спази шарено прасе како њушка

тамо-амо по трулу лишћу и нешто пословно грокће као да се пита је ли на

добру путу. Чичи се насмија брк.

— Охо, то си ти, рођена гицо! Па како јуначко здравље, како твоји код

куће?

Прасе изненађено диже главу и загледа се у незнанца као да се пита:

— Пази, молим ја тебе, откуд ја овдје сусретах рођака?

Пољар још више развуче уста и медено настави:

— Гле ти њега како је дебељушно, па округло, па чисто! Богами, не би те

човјек познао. Оо, слађано моје, приђидер ближе да те чича помилује овом

својом сјеки... овај, хтио сам рећи руком... Дођи, дођи!

Држећи сјекирицу „на готовс“, кувар се лагано примицао прасету, али сад

се и малом шареном скитачу учини сумњив овај туђинац са свјетлуцавим

предметом у руци и оно, затечено у тјеснацу, одједном престрашено

грокну и јурну право Лијану између ногу. Изненађен тим смјелим

маневром, пољар поскочи, спотаче се и тресну у мокро шибље.

— Аха, тако ли ти нападаш добротвора! — врекну он дишући се и тражећи

испуштену сјекиру. — Сад ћеш ти платити за своје разбојништво!

У његовом јуначком залету заустави га нечији гласан смијех. Иза густа

сплета лијесака и дивље лозе вирили су и весело се клиберили учитељац

Војко, Јованче и Ђоко Потрк.

— Овамо, у помоћ! — раздера се Лијан. — Утече ми дивље прасе! Утече

прасе, зар не видите!

— Аха-ха-ха, дивље прасе! — још грлатије се засмија Војко и ухвати се за

бомбе о пасу. — човјече, експлодираћу од смијеха!

— Само се ви смијте, јарећи крекетавци, а оно красно печење нек слободно

шета по шуми! — развика се пољар. — То је најљепше дивље прасе које

сам у животу видио.

— Ако је оно дивље прасе, онда сам ја игуман од манастира Моштанице!

— насмија се Војко. — То је најобичније сељачко прасе које си ти хтио,

кришом, да клепнеш сикирчетом и славиш у наш казан. А то се, друже мој,

зове пљачка и због ње се у партизанима строго кажњава.

Војко се окрену Ђоки Потрку, намигну му и упита:

— Дедер, Ђокане, како ће оно у четном списку стајати поред његова

имена?

Ђоко спремно рапортира као на каквој паради:

— Друже Војко, писаће овако: Пољар Лијан, четни кувар, срамно пао од

руке својих другова због пљачке шареног прасета.

Лијан се одједном уозбиљи, протрља очи и закука:

— Куку мени, жалоснику, како ме издадоше старе очи! Остарјело се,

обневидјело... Ма збиља, је 1' оно било обично православно прасе или се

ви само шалите? О, људи, па ја умало не погријеших. О-о, види ти мене,

несрећника!

И Војко, и Јованче, и Ђоко обећаше да неће ником причати о овоме

догађају, али дедер ти натјерај правог пјесника да ћути кад њему и

нехотице излети из уста оно што је забрањено. Тако је било и с Ђоком

Потрком. Већ сјутрадан момци у чети почеше кришом пјевушити његове

стихове:

Уловио Лијан, зна се,

усред села дивље прасе.

Од уста до уста, док је вијест обиграла батаљон, испаде да је наш Лијан

укебао „дивљу“ крмачу у нечијем свињцу и за уши је извукао напоље и

још замолио домаћина да му помогне да савладају „опасну дивљач“.

Кувар се једио и љутио на те надуване лажи, али га Црни Гаврило смири

једноставном примједбом:

— Шта, ти се љутиш што од твог прасета испаде крмача? — Е, мој драги,

да се мени тако нешто десило, мојој би Марији испричали да сам ја уловио

слона.

Међутим, све се Лијану опростило због његове истинске бриге за

омладинску чету. Ако је кадгод у неком селу и здипио коју главицу купуса

или неопрезну коку, било је то због тога да се побољша исхрана његових

љубимаца, омладинаца.

— Шта ћу, другови, кад сам стар па се тешко преваспитавам — бранио се

он кад би га на четној конференцији почели да критикују. — Прут се

савија док је млад, а ја...

— А ти си једна стара мочуга коју ни ђаво не би савио! — упаде му у ријеч

Црни Гаврило, који је постајао и мудар и разговоран чим би се повела

ријеч о четном кувару.

Поред пољара Лијана још је у чети био неко ко се није мијењао, а кога су

ипак сви вољели. Био је то куварев коњ, Кушља.

Мало смо досад о њему говорили. То је било просто због тога што је он

био толико марљив, скроман и миран да су га једва и примјећивали.

Никоме се није жалио, нигдје се није хвалио, на састанцима није

учествовао нит је гдјегод дискутовао, па је тако остао незапажен. Просто-

напросто, радио је свој посао и није од тога правио никакву причу.

Сва срећа што је грешни Кушља имао свога будног заштитника,

глагољивог пољара Лијана, иначе би без њега он, кукавац, страдао као

нико његов из честитог коњског рода.

Крене, на примјер, чета некуд на пут. Отегне се колона коју стотину

метара, а тамо, сасвим на репу, ћутке и послушно, иде наш Кушља

натоварен казаном, џаковима, шерпама, кутлачама, торбацима и богзна

чиме још, а да се ту и не броји по нека сакривена боца с ракијом, на коју је

кувар ударио лукаву заштитну етикету: „Есенција, опасно по живот, не

дирај!“

— Можеш ли, Кушља? — истом ти приупита неки од омладинаца па онако

уз пут набаци на његов товар и свој шињел.

— Може он, како да не може — додаје други па истом ти објеси са стране

неки свој торбак.

Трећи борац у пролазу закачи с друге стране пун ранац бојећи се, тобож, да

се товар не искриви улијево или удесно и тако, мало-помало, на Кушљи се

накупи толико разноразног пртљага да он почне личити на неку покретну

гомилу ратног плијена. Најзад му постане тијесан узан сеоски друм између

високих живица или шумска стаза па Лијан изгуби стрпљење и надигне

вику:

— Еј ви, бездушници, доста је тога. Не може мој Кушља на својим леђима

носити читаву револуцију!

Нема друге, него момци један дио „револуције“ скину с Кушље и натоваре

на своја леђа, а добри коњ, поткован само у једну ногу, наставља и даље

своје устрајно: пак-так, пак-так!

Понекад се Кушља и нехотице освети необазривој момчадији. Кад чета, на

примјер, обноћ прелази кризом неку добро чувану жељезничку пругу,

Кушља застане на самом колосијеку и почне да испитује гвоздену шину

најприје једном па другом ногом.

— Пак-так! — лупка он о шину оном непоткованом ногом, а борци испред

њега само се обзиру и љутито шиште:

— Не лупај, ђаво те твој, можда је близу оклопни воз па кад нас распали

топовима!

— Цак-цак! — наставља Кушља, много гласније, да куцка о шину својим

другим, поткованим копитом, а то у тихој ноћи одјекује јасно као да

непријатељу даје знак:

— Ево нас, распали!

— О, сунце жаркано, па он телеграфише непријатељу! — престрашено

шапуће један омладинац из вароши, поштарев син. — Зар не чујете како

нешто откуцава морзеовом азбуком?

— Баш ти непријатељ разумије коњски морзе! — руга се учитељац Војко,

који је, стално се дружећи с Јованчетом и његовим дјечацима, заволио

Кушљу исто као и они.

За вријеме бескрајних ноћних маршева Кушља исто тако пажљиво

испитује стрму, неравну камениту стазу или грбав и клизав шумски пут

пун сплетених жила. Лијана, који иде за њим, то спашава од многих

изненађења. Зато му Црни Гаврило и каже завидљиво:

— Лако је теби, ти идеш за коњском памети.

Све док се није досјетио да Кушљу пусти напријед да му испитује пут,

стари Лијан је видио грдне муке за вријеме заморних ноћних похода.

Истом би у мраку штуцнуо ногом с неког невидљивог каменог степеника и

бубнуо на леђа па би стао да псује све свеце из календара. Изредао би тако

читаву колону светитеља, дужу од оне батаљонске, а Црни Гаврило, идући

пред њим, с поштовањем је бобоњио:

— Види, ко би рекао да си ти тако учен.

— Врагу ти ученост! — тек би изустио чича па истом преко неког камена

— трес! — колико је дуг.

— О, светог ти... — поново би, у трку, потекла колона светаца, овај пут

нешто краће.

Од једног до другог падања тако пољар је све више скраћивао своју

псовачку декламацију. Најзад му је, премореном, постајало сасвим

свеједно шта се с њим догађа па кад би се у тамној шуми спотакао преко

букове жиле и треснуо у каљугу, он се мирно дизао из блата и ћутке

настављао пут.

Црни Гаврило, још увијек радознао, није могао да отрпи, него би

приупитао из мрака:

— Шта то би, кукавче?

— Неко љосну! — кратко би извијестио Лијан заборављајући већ да је он

био тај „неко“.

Тако је то ишло све до онога дана кад је Кушља преузео водство пута у

своје руке, то јест у своје ноге. Тај ти је кроз мрклу ноћ тако пажљиво

тапкао, цактао, куцкао, кврцао, лупкао и тупкао као мајстор ковач из

Крешева кад поткива за опкладу јаје. Није онда ни чудо што је пољар

Лијан, идући за њим, био поштеђен многих успутних замки. Тако су њих

двојица кроз партизанске маршеве постали толико нераздвојни да је Ђоко

Потрк, потпуно оправдано, избацио ову поетску крилатицу:

Ево зоре, ево дана,

ево Кушље и Лијана!

ЧУДАН ПОНОЋНИ ЈАХАЧ

Прва омладинска чета заноћила је у раштрканом селу подно ниске и дуге

шумске косе. Дан је протекао у миру, без борбе, па су сви очекивали исто

тако мирну и спокојну ноћ.

Кувар Лијан подијелио је вечеру и понамјестио се на спавање у богатој

сеоској кући при крају села. Кушљу је везао у пространој штали, међу

краве, бојећи се да га у коњском дијелу просторије не би дирала обијесна

туђа кљусад.

— Тако, рођени мој, само се ти мени лијепо одмори.

Лијан се завали у топлој кухињи међу своје омладинце, натегну из лимене

чутуре, коју је однедавна носио умјесто боце, и за трен ока чврсто заспа.

Сањао је аналфабетски течај и бомбардовање, чуо вику и узалуд

покушавао да некуд побјегне, ноге су му биле непокретне и меке као

тијесто.

— Устај! На ноге! — чуо се све гласније позив, а најзад га неко протресе за

раме и он зачу у тами љутит глас:

— Устај брзо, напад!

Пољар одскочи од пода као лопта и тек онда се разбуди и дрекну:

— Шта је, какав напад?

— Усташе, та зар не чујеш паљбу!

Заиста је праштало негдје поред куће, чуле се пушке и аутомати, а онда,

готово са самог прага куће, запрашта Војканов митраљез. У близини

цикнуше полупани прозори.

— Кувару! Гдје је стари Лијан? — чу се Војканов глас.

— Ту сам! — окуражено дрекну чича.

— Кидај, повлачи се према школи, у Штаб чете! — викну Војко. — Брзо,

брзо, тамо нас чекај!

Лијан стуче напоље, у мрак, јурну према штали, угура се међу говеда и

брзоплето поче да дријеши Кушљин улар. Уто у близини тресну снажна

експлозија, Лијан одлетје под јасле од ваздушног удара, брзо скочи на

ноге, напипа животињу поред себе и баци јој се на леђа.

— Напријед, Кушља! Потеци, рођени!

Једна за другом загрмјеше још двије бомбе, живинче под Лијаном поскочи

и престрашено јурну из авлије на друм. Онако без улара у рукама и самара

под собом, Лијан се једва одржа на леђима свог тркача и поче да га

пожурује:

— Брзо, Кушља, брзо!

Кушља је трчао друмом кроз таму тешко и трапаво као право партизанско

куварско кљусе, навикло на спор ход колоне, чак се и престрашени Лијан

зачуди његовој необичној трци и помисли у себи:

— Ђаво га зна како се овај стари Кушља овако рашрафио. Ако га још брже

потјерам, распашће се на саставне дијелове као митраљез кад га подмазују.

Већ негдје на пола пута до школе, он зачу друмом вику и убрза бат корака.

Одмах познаде гласину Црног Гаврила и викну:

— Ехеј, другови!

— Ко је то? — рукну из мрака Гаврилова гласина,

— Кувар Лијан, ехеј! Брзо, пожурите, наш вод напале усташе! Ехеј, овамо!

Брзо, Кушљице, ево наших!

Он се у трку готово судари са својима. Црни Гаврило незадовољно викну

на њ:

— Еј, шта је то, убоде ме Кушља рогом?!

— Какав рог, бог те видио? — викну Лијан. — Откуд Кушљи рогови?

Црни Гаврило попипа нешто у мраку и још гласније викну:

— Ево их, брате, шта ја знам откуд му. Ево, пипните.

Допаде и Рашид, пипну и викну:

— Ово је крава!

— Каква крава? — дрекну Лијан хладећи се од страха.

И остали се у мраку сјатише око јахача и одједном се заори громогласан

смијех.

— Аха-ха-ха, крава, сунца ми!

— Пази га, Лијан узјашио краву!

— Па гдје ти је Кушља, бог те видио? — грмну Гаврило.

— Ђаво мене видио, а не бог! — врекну пољар. — Узјашио сам краву, а

Кушља ми остаде у штали. Куку, можда је већ и заробљен. За мном,

другови! Окрените краву!

Брже-боље окренуше краву натраг откуд је дошла и распалише је нечим да

потрчи. И Лијан је са своје стране мамузну петама и кликну:

— Збогом, другови, идем да гинем за Кушљу! Крава се заиста поново даде

у трк с куварем на леђима и брзо измаче испред омладинаца који су такође

журили у правцу све слабије пуцњаве.

— Готово је, наши су их, изгледа, разбили — рече командир чете

ослушкујући. — Чујете ли, Војков митраљез бије стално с истог мјеста, а

њихов све више измиче, бјежи.

Кад стигоше до коначишта првог вода, непријатељ се већ био у нереду

повукао спашавајући се бјекством кроз таму. Нису га далеко ни гонили

због врло густе помрчине и брзог одступања. У тој гунгули умало не

припуцаше и на пољара Лијана чујући све ближи топот поплашене краве

која се враћала натраг. Спасла га је само водникова наредба:

— Овога држите жива! Сигурно је курир.

Тако се из мрака стрпаше на краву и на пољара Војкан, Јованче, Ђоко

Потрк и Стриц, свукоше чичу с његовог тркаћег средства, оборише на

земљу и враг зна шта би још с њим било да старина у зло доба не дрекну:

— Омладинци, у помоћи

— Лијан! — изненађено викнуше нападачи, њих тројица у исти мах.

— Крава! — зачу се издвојен, запрепашћен Стричев глас. — Кушља се

претворио у краву! Дођите да видите чудо невиђено!

— Крава сам ја! — раздра се Лијан дижући се с напором, сав угруван. —

Права правцата говеђа крава која не гледа шта јаше!

Лаковјерни Стриц одмах остави краву и допаде из мрака до пољара да и

њега опипа и лично се увјери је л' се чича заиста претворио у оно што

каже.

— Нијеси крава! — повика радосно. — Немаш рогова на глави!

— Ал зато имам говеђи мозак у глави! — доскочи му пољар.

И док је свитање лагано обливало источно небо и споро пузило у долину,

око Лијана и краве окупљала се све већа гомила смијача. Најзад се у

пространом дворишту сеоске куће искупи читава чета и око необичног

ноћног јахача и његове краве ухвати се весело партизанско коло и јекну

пјесма, вјероватно дошапнута од стране Ђоке Потрка:

Шта се оно друмом праши?

Кувар Лијан краву јаши.

Овај пут пољар се није много љутио на пјесму ругалицу, а кад се још, с

пуним освитом, показаше из штале говеђа и међу њима и његов Кушља,

мирнији од сваке краве, чича поскочи, ухвати се и сам у коло и запјева

прозуклим гласом пјесму „својеручно састављену“:

Нек ја видим Кушљу здрава,

па макар се јашила не знам каква крава!

ДВА ГРЕШНИКА НА ВРБАСУ

Једног дана Прва омладинска чета доби задатак да се одвоји од свог

батаљона, да се обноћ, тајно, пребаци преко ријеке Врбаса и да похита у

помоћ једној партизанској болници на коју су четници спремали подмукли

напад.

Ваљало је озбиљно запети и пожурити, јер је већ једна од највећих

партизанских болница била изненада нападнута, рањеници и борци из

заштитнице побијени, а бараке попаљене. Прослављајући ту људождерску

„побједу“ над рањеницима, четничке војводе пијанчиле су у Бањој Луци

заједно с Нијемцима и усташама и хвалиле се:

— Ово је тек почетак. За који дан ликвидираћемо све што је партизанско у

читавој централној Босни. Између Врбаса и ријеке Босне неће остати

ниједан партизан, ни здрав, ни болестан, ни рањен, све ће под нож.

Већ трећи мјесец борио се у централној Босни и Крајишки пролетерски

батаљон, састављен од триста младих добровољаца, триста одабраних

партизана с Козаре, Дрвара и Грмеча. На њега су са свих страна вучки

наваљивали четници, Нијемци, Талијани, усташе и домобрани. Млади

пролетери мушки су се носили са читавим тим клупком дивљине, мрака и

крвавог грабежа. А тамо далеко преко Врбаса, у њиховом завичају,

растужене дјевојке пјевале су пјесму о својим љубимцима из Пролетерског

батаљона:

Снијег пада, и хоће и неће,

Здравко своје пролетере креће.

Црвен барјак, млади партизани,

са Здравком су момци одабрани...

Кад су тражени добровољци за Крајишки пролетерски, отишло је с њима

доста момака из Омладинског батаљона. Била се јавила читава Јованчетова

група, али ниједног не пустише, били су премлади.

— Сад ћемо их ваљда негдје сусрести — радовао се Јованче. — Нек виде

да и ми можемо стићи гдје и они.

— Ону комедију са мном и с кравом да нисте поменули пред пролетерима,

јер ће свашта бити — пријетио је пољар Лијан.

У полуоблачној мјесечној ноћи, док су чекали да их чамци пребаце преко

ријеке, Црни Гаврило, дршћући од страха, упита Лијана шапатом:

— Јеси ли икад прелазио оволику водурину?

— Јесам само преко моста, али у чамцу никад — признаде пољар.

— А ја овако нешто нијесам ни видио — рече Гаврило. — Читав живот

провео сам у шуми.

— Ваљда ћемо живи пријећи — забринуто рече пољар.

— Богами, нијесам сигуран. Ово нам је можда посљедња ноћ — брундао је

Гаврило.

Чим дође на њих ред, пољар и Гаврило стрпаше се потрбушке на дно

чамца само да не гледају хучну воду око себе, надошлу од прољетњих

киша. Између њих је лежао Гаврилов пушкомитраљез, а около и на прамцу

распоредише се Јованче, Стриц, Ђоко и Рашид Без Кошуље. На крми су

веслала и управљала два снажна и вјешта сељака мјештанина.

— Свети Никола, заштитниче путника на води, помози мени грешноме! —

у страху се молио пољар.

За чамцем је неустрашиво и стрпљиво пливао Стари Кушља. Његов терет,

казан и остало, такођер је био наслаган у задњем дијелу чамца.

Кроз хуку и шум разливене воде, пољар Лијан викну Гаврилу у само уво:

— Опрости ми, брате мој, што сам у твоју порцију увијек метао највећу

кошчину. Сад ми је дошао црни петак, искрено се кајем за тај свој

лоповлук.

— А ти мени опрости што сам обноћ често кришом потезао из твоје чутуре

— забрунда Гаврило. — Наговорио ме ђаво на твоју ракију па се нисам

могао уздржати.

— Често сам кришом говорио да си. ти буздован — јадао се пољар. —

Опрости ми и зато, јер ово нам је, можда, посљедњи час.

— Нек ти је просто — забобоњи Гаврило. — А и ти ћеш мени опростити

што сам понекад брбљао да си ти Кушљин рођени брат, само много

глупљи и старији.

— Ја сам још казао да си ти права биволска мазга — признавао је пољар.

— Ох, како сам био неправедан, платићу горко за то, Врбас ће ме

прогутати.

— Ни мени Врбас неће опростити што сам те називао клемпавим

куварским мућкалом и бућкалом — рондао је Црни Гаврило искрено се

кајући.

— Е-ех, касно сам увидио, Гаврило, да ти нијеси једно бркато божје

марвинче, него баш озбиљан митраљезац — с тугом проштења пољар, а на

то црни див само жалосно затули:

— Али како сам ја могао да тебе сматрам једном старом напуклом

клепетушом, то ми не иде у главу. Па ти си прави златни прапорац о

јагњећем врату.

Док су се тако њих двојица исповиједали и кајали, чамац уплови у плићак,

стругну о пијесак, а онда јако удари кљуном о камениту обалу и сав се

стресе.

— Бродолом! — рукну Црни Гаврило и стегну чврсто Лијана за руку. —

Збогом, златни прапорче, никад се више нећемо видјети.

— Збогом, славна митраљешчино, видјећемо се у рају! — одврати му

пољар. — Ја вјерујем у други свијет!

Дјечаци поискакаше на обалу и чврсто привукоше чамац уз каменито тло.

Веслачи зачуђено погледаше у пољара и Гаврила, који су непомично

лежали на дну чамца.

— Еј, вас двојица, спавате ли, шта ли? Извољевајте напоље — позва их

један од њих подругљиво мазним гласом.

— Зар се још нисмо потопили? — забобоњи Гаврило као из каце.

— Зовеш ли ме ти то, крилати анђелчићу? — пијукну Лијан замишљајући

да је већ у рају.

Чамџија их обојицу одалами мокрим веслом по туру и повика:

— На ноге, комедијаши једни! Зар ја анђео? Ја кога зову „Илија, разбојник

с Врбаса“?

Побратими скокалацнуше као да под њима тресну мина, успентраше се уз

камениту обалу и чим стигоше на комад заравањка, оба се, као по команди,

пружише по ледини и пољубише земљу.

— Уф, рођена моја земљицо, мила Крајино, већ сам држао да више никада

по теби нећу газити! — хуктао је Црни Гаврило.

— Није ово Крајина, него централна Босна — исправи га пољар љубећи

земљу три-четири пута.

— Па зар смо сад прешли у неку другу државу? — избечи се Гаврило.

— Све је ово наша драга земља — поправи га из мрака Војкан, који је,

корак-два од њих, већ сједио уз цесту с митраљезом и стражарио да се ко

не појави. — Видим ја, Гаврило, да ћу ја ових дана морати одржати које

предавање о нашој отаџбини.

— Па кад је и ово наша земља, дај да је још који пут цмокнем! — гракну

Гаврило и поново се прући по ледини. — Добро јутро, земљицо наша, како

си, како здравље, шта ти ради фамилија?

— Не би ти се више усудио на Врбас па таман да је читав од ракије

шљивовице — пухао је пољар.

— На бункер ме шаљите, али на воду не! — одлучно рече Гаврило.

Док су чекали да се остали превезу, Гаврило се нечег присјети и забрунда

на Лијана: — А ти тако, побратиме, увалиш ми највећу кошчину у порцију,

а?

Умјесто одговора, пољар закријешта:

— А ти ли си онај који потеже из моје чутуре, је ли?

— А ко то мене назива говеђом мазгом? — букну Гаврило.

— Онај кога си крстио мућкалом и бућкалом, сјећаш ли се?

— Сјећам, сјећам! То је канда онај, лични и дотични, који је извољевао

мене прогласити бркатим божјим марвинчетом. Откуд марвинчету бркови?

Нисам ја ни зец, а ни миш као што се и овдје у мраку може видјети.

— А види се и то да ја нијесам напукла клепетуша као што тврде неке

особе из ове чете — вречао је пољар. — Могао би ја овдје од неких људи

начинити питу зељаницу ако се наљутим.

— А и ја ћу неког узети на митраљеску мушицу, неће му помоћи што је

леригиозан и што вјерује у рај — наљути се Гаврило.

— Не каже се леригиозан него религиозан — подругну се пољар. — Ено,

питај Војкана.

Гаврило се окрену према цести и зовну:

— Еј, друже Војкане, какав је онај човјек који вјерује у рај, у свеце и у

друге беспослене ствари?

— Па знаш, Гаврешило, он може бити наопако одгојен, затуцан или чак и

ћакнут.

— Е, то, то треће, ћакнут! — гракну горостас. — Побратиме Лијане, ти си

ћакнут! Не, не, него још нешто потпуније: ти си наопако затуцан и

одгојено ћакнут! Аха-ха-хал

Осјећајући да му је ова незграпна митраљеска делија овај пут ипак

доскочила, пољар злобно замекета:

— Дабогда ти лептир стао на нишан па да промашиш чак и брдо!

— А теби... а теби ускочио у казан читав коњ! — бубну Гаврило.

— Нека, нек ускочи! — сложи се пољар. — Онда ћеш ти у своју порцију

добити читаво копито с новом потковицом.

— Уф, дабогда ти се Врбас улио у чутуру! — прокле га Гаврило.

Ко би знао докле би трајала та њихова препирка да не стигоше чамци с

остатком чете и борци се почеше сврставати у колону.

— Ево, другови, оставили смо раније наш ужи завичај, сад остављамо и

родну покрајину, Босанску крајину — рече политички комесар. — Опет

крећемо на нова бојишта, у нове крајеве наше лијепе домовине. Надам се

да ћете се и овдје борити исто тако јуначки као и код нашег Липова,

Хрндеља и Прокина гаја.

— Хоћемо! — у хору дочека чета и одјек младих гласова помијеша се с

хуком немирног Врбаса.

БОЛНИЦА КОД КЛАНЦА ТУГЕ

Партизанска болница налазила се дубоко у планини, у старој буковој

шуми, сакривена од авијације густим крошњама дрвећа. Вјечита хладовина

и сумрак натопљен тишином владали су на томе малом зараванку без

иједне травчице и цвијета. Корак се није чуо па макар да пролази читава

чета, јер су ноге тонуле у дебео застирач сува лишћа, који се ту слагао

десетинама година.

— Овдје већи шум прави кос кад скакуће кроз шушањ него што би могли

учинити мој Кушља и Црни Гаврило кад се удруже заједно — мудро је

закључио пољар Лијан кад је чета застала у шуми да се одмори.

— Зар та коњска поређења баш не могу без мене? — зловољно загуди

космати митраљезац чачкајући зубе шиљатим нишаном свога старинског

пиштоља „на коло“. — Боље ти припази шта нам куваш за ручак; ево ми

запала за зуб некаква жила тврђа од телеграфске жице.

— Припази ти на кигијену — опомену га пољар. — Зуби се не чачкају

пиштољем.

Гаврило се на то само кисело обрецну:

— Не бој се ти да ће ишта бити пиштољу, чиста су моја уста, брајкане!

Са сјеверне стране болницу је од хладних вјетрова штитила планинска коса

обрасла тамним копљастим јелама, па је на заравни, у завјетрини, било

пријатно као у некој кући. Двије дугачке бараке за смјештај рањеника и

двије мање, за особље и кухињу, биле су од нове јелове грађе и пријатно су

мирисале на смрчеву смолу, на оштру чисту атмосферу високих

црногоричних крајева.

Само је око воде било муке. Једини извор у околини био је читав

километар удаљен од болнице, у тијесном шумском кланцу низ који је

готово без престанка хујао сјеверни вјетар. Због тога непрекидног

отегнутог шуморења у суморном горском склопу то мјесто партизани су

одмах прозвали Кланац туге.

Са извора из Кланца туге свакодневно је доношена вода за потребе

болнице. Био је то напоран посао, јер је пут до извора био узан, кривудав и

грбав, суђа за воду било је мало, а потребе болнице велике, па је сваки час

група партизана из болничке заштитнице журила према кланцу с кофама и

дрвеним „фучијама“. То се међу борцима звало „ићи у водену акцију“.

Једног дана врати се група бораца из „водене акције“ и донесе свом

командиру непријатну вијест;

— Данас је на нас пуцано у Кланцу туге. Командир строго зашишта на

њих:

— Шшш, ћут, чуче вас рањеници! Немојте да их узнемирите, доста им је

њихове невоље. А ко је пуцао?

— Не знамо. Двапут су опалили на нас с једне чуке више извора. Срећа

што је подалеко и дрвеће смета па нико није рањен.

— Хм, значи да се четници и овамо примичу — рече командир забринуто.

— Ваља нам тражити појачање за болницу. Још ноћас мора курир преко

Врбаса док нам и с те стране нису затворили пут.

Знало се већ и у кругу болнице да се у близини, с друге стране Врбаса,

бори Омладински ударни батаљон. О његовим акцијама глас је ишао

надалеко, чуло се и за Црног Гаврила, горостасног митраљесца, причало се

о партизанској делији Николетини Бурсаћу, а о пољару Лијану кружиле су

невјероватне шаљиве анегдоте, које су преносили партизански курири исто

тако брзо и марљиво као и сваку другу писмену и усмену пошту.

Било је зато сасвим разумљиво што је у болници настало право весеље

када се чуло да у заштитницу болнице долази једна чета Омладинског

батаљона, и то баш она у којој су се налазили страшни митраљезац

Гаврило и лукави кувар Лијан.

Дотле се у читавом томе крају између ријеке Босне и Врбаса размахивала

све отворенија четничка издаја. У тајном договору с Нијемцима,

Талијанима и усташким издајницима, четници најприје почеше из засједе

убијати партизанске курире, показивати пут непријатељској војсци,

обавјештавати је о кретању партизана, проказивати гдје су болнице, и

штабови. Почеше затим изненада ударати на мања партизанска одјељења,

на издвојене болнице, док најзад отворено не кренуше заједно са

окупаторском војском на партизане.

Сву ту крваву и срамотну четничку издају водили су и помагали из

иностранства краљ Петар и његова влада. Добро склоњени у Лондону, они

су се уз помоћ четника спремали да се поново врате у Југославију и да опет

засједну на грбачу напаћеног народа, да поново владају, а ти, мали Рашиде,

ратнице, опет живи без кошуље, као што једном паметно рече Црни

Гаврило.

Причајући једном у чети шта раде четници, та „краљевска војска у

отаџбини“, митраљезац Војко обрати се пољару Лијану:

— Ето ти, чича-Лијане, тако се краљ Петар припрема да опет на паради

разигра под кочијама своје ухрањене племените бијелце, а ти и твој

неугледни стари Кушља вирићете постиђено однекле из прикрајка и нико

вас ни погледати неће.

Кад је штогод у питању његов Кушља, Лијан се ту жестио далеко више

него да је ријеч о њему самом. Зато и сад поцрвење читав као његов рођени

нос и очима потражи свога коња добричину, који је мирно вирио иза неког

дрвета.

— Чујеш ли, Кушљане, душо, што нам спрема краљ и његова банда? Неће

га, мајци, овуда парадирати с бијелцима, па макар ја морао поново

појахати краву да му на мегдан изиђем.

Пред сам долазак омладинске чете, четници су отели пошиљку с храном

која је из села била упућена у планинску болницу. А онога истог јутра, кад

је Прва омладинска, прешавши Врбас, кретала према планини, отворена је

јака митраљеска ватра на болничко особље које је прало завоје на десетак

метара ниже извора у Кланцу туге.

У исто вријеме чуле су се и прве пушке с косе која је заклањала болницу са

сјевера. Изненађени рањеници пренуше се и узнемирише по својим

баракама.

— Шта је сад ово? Стигоше четници и до нас? Једна десетина болничке

заштитнице, састављена од бораца из Пролетерског батаљона, трком је

одјурила уз косу с једним пушкомитраљезом. Избише задихани на

планински хрбат посијан ријетким јелама, али од четника ни трага, чуше

их тек послије пола сата како припуцавају с неке удаљене чуке.

— Лешинари! — поче да грди један пролетер. — Кад је ударити на

рањенике, онда су јунаци, а чим осјете чврсто, не можеш их стићи, клисну

као дивојарци.

— Не бој се, удариће они и на нас, али кад их буде најмање пет или десет

на нашег једнога — злослутно рече други пролетер. — Знам ја њих добро.

Сличан разговор водио се уз пут и у Првој омладинској, док се чета

примицала првим падинама планине, праћена издалека ријетким

пуцњевима са шумовитих брежуљака.

— Док сам био пољар, највише сам мрзио ону врсту подмуклих сеоских

џукаца који се ућуте иза живице, а тек што ти прођеш мимо њега, он за

ногу: шћап! — распредао је стари Лијан. — И ови су четници иста сорта, а

још их, кажу, воде краљеви официри.

— А нас воде народни командири, па ћемо видјети ко је бољи! — озбиљно

убаци Јованче, који је с митраљесцом Војканом ишао на зачељу, у

заштитници чете.

— Шта ми има с њима да се такмичимо! — презриво одмахну Војкан. —

Ми смо окренути у боју лицем у лице окупатору, Нијемцу и Талијану, а

ова наша издајничка жгадија само нас уједа за тур. Заиста, прави Лијанови

подмукли сеоски џукци.

Так, так! — праснуше с једног брежуљка иза њих два усамљена пуцња

неке прикривене четничке групе.

— Пси лају, а колона пролази! — мирно рече Војкан.

— Завирите моме Кушљи под реп, нек вас услика! — кукурикну Лијан

окрећући се.

На то Кушља само спокојно махну репом лијево-десно као да ћутке

објављује незваним гостима:

— Нема ништа од сликања, радња је затворена! Кад у болници чуше да већ

стиже омладинска чета, све живо истрча да их дочека. Прозори бараке

окитише се главама лакших рањеника.

— Развијај заставу! Другови, пјесму! — повика командир чете.

На челу колоне залепрша југословенска тробојка са црвеном петокраком

звијездом. Пред полазак Омладинског батаљона ту заставу извезле су

дјевојке села Липова и поклониле је Првој омладинској чети. Тако је и

било извезено златно-жутим концем на самој застави: „Првој чети

Омладинског батаљона — Омладинке села Липова.“

— Одма ми срце заигра као јаре у прољеће! — гракну Лијан гледајући

залепршан барјак већ прорешетан зрнима на неколико мјеста.

Уто одјекну и пјесма, најприје са чела, а онда је прихвати читава колона:

Долинама и горама наше земље поносне,

иду чете партизана, славу борбе проносе...

Још није ни замрла прва строфа пјесме кад се заори страшна гласина Црног

Гаврила. Он је почињао једну опроштајну попијевку, која је управо

посљедњих дана освојила све партизанске јединице Босанске крајине:

Мала моја, росо с цвијета,

не чекај ме овог љета...

Мјесто твојих пољубаца,

на ме Швабо бомбе баца...

— Пази га, пропјева и Црни Гаврило! — повикаше зачуђено омладинци,

јер нико дотад није чуо дива митраљесца да пјева.

— То је из њега проговорила туга за оном његовом малом Маријом — рече

неко.

А моћни Гаврило тако је громко ојкао оно „росо с цвијета“ да би његова

гласина отресла росу с читаве шуме над њим. .Нико није ни покушавао да

га прати, „ јер се не би ни чуо од хуке његовог пјевачког водопада. И тек

пошто он умукну и над колоном леже необична тишина, кувар Лијан

врекну високим напуклим гласом као свињче кад се заглави у плоту:

Краљу Петре, уболо те јуне,

мичи шапе од народне буне!

На ту његову попијевку прасну у смијех и његова чета, и особље болнице,

па чак и рањеници.

— Оно је сигурно тај њихов чувени кувар, пољар Лијан — јави се један од

рањеника. — Док он и у пјесму трпа заједно јунад и краљеве, види се да је

прави правцати пољар.

Не прође ни читав сат од доласка чете, а из Кланца туге, од извора, зачу се

пушкарање и брзоплето решетање митраљеза. Командир скочи на ноге и

викну:

— Чета к оружју! У строј! Послије два-три минута одјекну нова команда:

— Чета, правац Кланцу туге, трком!

КАМЕНЧИЋИ ЖИВОТА И СМРТИ

Из дана у дан, све бјешње и упорније, четници су јуришали на Кланац туге

да заузму извор с кога се снабдијевала партизанска болница. Знали су,

падне ли извор у њихове руке, онда је свршено и с болницом и с њезином

заштитницом: или се морају предати или ће покушати пробој из планине, а

онда су готови, јер су све околне цесте испод планине држали Нијемци и

Павелићеве усташе и домобрани, њихове покорне слуге.

— Овај извор, то је сада наш живот, упамтите! — говорио је Војкан

митраљезац приликом сваке конференције.

Већ данима у болницу нису стизали нови рањеници ни из теренског

партизанског одреда ни из Пролетерског батаљона, јер су уједињене

окупаторско-усташко-четничке снаге запосјеле готово све прилазе

болници и било је врло тешко неопажен се провући кроз бројне засједе и

патроле.

И храна је била на измаку, а оно што је још остало у магацину, морало се

чувати у првом реду за рањенике.

Ваљало је брзо одлучивати шта ће се урадити с болницом. Остајати даље

опкољен у планини, значило је сигурну смрт или од глади или од жеђи,

или од непријатеља. Једини излаз био је да се покуша пробој. Али куда?

Ваља то јавити или одреду или пролетерима да негдје дочекају, прихвате и

помогну рањенике и заштитницу која врши пробој.

Како је заузела положаје у Кланцу туге, Омладинска чета тако и остаде

тамо штитећи даноноћно извор од четничке банде. Од јелове четине

склепаше тамо и неке привремене колибе за спавање. Неко их је звао

колибе, неко бајте, а Лијан је своју просто-напросто звао штала, а кад је

био зле воље, говорио је:

— Идем у своју штенару!

Лијанова колиба налазила се заклоњена у малој долини, под широком

крошњом старе букветине. Одмах поред ње била је и четна кухиња, а

неколико корака даље, под једном липом, чича је начинио широку стреху

за свога Кушљу. Били су тако заклоњени и од авиона и од четничких

митраљеза који су за вријеме борбе шишали кроз грање поврх њихових

глава.

— Само да банда однекле не довуче бацач, па кад распали минама,

истјераће она тебе из долине — плашио га је Црни Гаврило.

— Хех, најприје они минама пипају гдје су митраљези, а кад обаве тај

посао, тек онда чачкају око кухиње и гледају како ће кувару запржити

чорбу — учио га је Лијан.

На свим узвишицама око извора чета је била заузела положаје и док су се

једни одмарали у бајтама, други су стражарили по чукама и пазили да се не

појави непријатељ.

Четници би понекад припуцали из даљине тек да узнемире браниоце

извора. Други пут би нападали стрељачким стројем дерући се и немилице

решетајући из митраљеза, али би исто тако брзо узмицали натраг

расипајући се у безглаве гомиле које су се рушиле низ шумовите падине и

јаруге.

— Аха-ха-ха, поздравите свога војводу! — урлао је за њима Црни Гаврило.

Најгоре је било кад би истовремено почео напад и на болницу и на

браниоце извора, па се није знало гдје надиру главне непријатељске, снаге.

Тада би обично командир одвајао једну десетину омладинаца и слао их из

Кланца туге да се за сваки случај нађу код болнице, злу не требало.

Једног јутра, на четној конференцији, кувар Лијан затражи ријеч и

озбиљно изјави:

— Другови, ја имам још данас да спремим ручак за чету и онда готово,

остаје ми само још кила соли и ништа више. Све је потрошено.

— Па шта да се ради, момци? — упита командир.

— И без тога већ данима гладујемо.

— Прије недјељу дана посљедњи пут смо видјели хљеб, и то тврду

зобеницу — рече замишљено Црни Гаврило.

— Данас је за рањенике заклан онај коњ који је доносио сљедовање из села

— објави неко.

Пољар Лијан и нехотице се обазрије на Кушљу, који је стајао под једним

дрветом у близини, и тужно заклима главом.

— Еј, мој кукавче, јеси ли чуо шта се ради? И на тебе ће, чини ми се, доћи

ред.

Кушља је само паметно и пријатељски гледао читав скуп као да се уопште

не ради о његовој глави. Политички комесар, невесело оборених очију,

тихо упита:

— Па шта велите, другови? Потраје ли овако дан-два, не пише се добро

нашем Кушљи. Мораћемо га жртвовати, а ја, да вам право кажем, немам

срца да издам такво наређење.

— Немам ни ја — мрко признаде командир.

— Па шта онда да радимо? Ето чете па нека она гласа је л' за Кушљину

погибију или није — предложи комесар.

— Ко би тако нешто и превалио преко свог језика! — хукну Црни Гаврило.

— Онда гласајте ћутке, каменчићима — рече командир. — Ко је за

Кушљину смрт, нек баци каменчић у Стричеву капу, а ко је за његов

останак, тај нек спусти камен у Лијанов шешир. Тако ће остали вјечита

тајна ко га је осудио, сиромаха.

— Кад нема друге, најбоље је тако — сложи се комесар.

Уз прву букву поставише једно уз друго шешир и Стричеву капу

партизанку и кренуше, један по један, да гласају. Кад би гласач приступио

букви, брзо би се сагнуо, тутнуо руку у шешир па у капу и брзо се враћао

натраг као да је био уз неко губилиште. Кад се изређао и посљедњи

присутни борац, командир узе ријеч:

— Другови, сад сте сви гласали. Остају нам само борци који стражаре на

чукама, али ће се и они, надам се, сложити с одлуком наше већине.

— Тако је — рече командир. — Хајде, друже Лијане, број гласове.

Лијан с напором устаде, тужно погледа Кушљу, који је добродушно

посматрао читав тај призор, приђе дрвету, завири у капу па у свој шешир и

весело гракну:

— Ихај, остаде Кушља, готово је!

— Откуд прије преброја? — зачуди се командир.

— Шта има да бројим! — кокодакну старац. — У Стричевој капи ниједног

каменчића, а мој шешир пун пунцат!

Пољар прискочи Кушљи, загрли га и поче да га љуби.

— Нећеш у казан, стари мој друже! Још ћемо ми заједно ратовати: и

гонићемо и бјежати, и носити и одмарати се, и марширати и почивати,

рзати и пјевати, ритати се ...

— И скитати се! — добаци Ђоко Потрк.

— Ето ти видиш: гладни, гладни, а нико да гласа за Кушљину

ликвидацију! — чудио се један борац.

Црни Гаврило само убриса овлажене очи и гануто рече:

— Како ћеш гласати кад он, сирома, стоји ту крај нас и гледа како

рјешавамо о његовој погибији. Треба њега одвести негдје далеко у шуму да

не гледа смрт очима.

— Џабе је, ни онда неће нико гласати против њега. Биће им жао да му

кришом, иза леда, раде о глави — добаци политком.

Док је Лијан мазио Кушљу, Војкан се нешто сашаптавао с Јованчетовим

дјечацима и с борцима свога вода, а онда приђе командиру:

— Друже командире, ми ријешили да откупимо Кушљу.

— Како да га откупите?

— Па тако... Извршићемо напад на четничку кухињу, наши извиђачи знају

гдје је, и прибавићемо штогод за јело да се Кушља не мора дирати.

— И мене би то обрадовало — признаде командир. — Пазите само да не

упаднете у какву невољу.

Са својом ударном групом Војкан се пред зору привукао у густ шумарак

близу напуштене чобанске колибе у коју је била смјештена четничка

кухиња. Одатле је осматрао како се четничке брадоње извлаче из ниског

дугачког овчарника у коме су спавали, како примају доручак и лијено

крећу уз пуст пашњак према тамној ивици црногоричне шуме. Ишли су на

блокаду Кланца туге.

— Сад морамо пожурити да им опиримо кухињу прије него што им стигне

ноћна смјена с блокаде — окрену се Војкан својима и одједном зачуђено

жмирну. — Откуд ти овдје, чича-Лијане? Нисам те ноћас видио да си

кренуо с нама.

— Ја сам ишао назорице за групом — скромно кашљуцну лукави пољар. —

Рачунао сам да ће вам добро доћи један стручњак за куварске вјештине, а

желим и ја нешто да учиним за спас нашега Кушље.

Један језичак шумарка досизао је готово до саме колибе и то згодно

послужи групи да се неопажено спусти на пар корака од кухиње. Ту

застадоше да још једном осмотре најближу околину. Тог истог тренутка

изиђе из колибе и четнички кувар, један гарав, неумивен и врло надурен

човјек средњих година, узе сјекиру и поче да цијепа дрва гласно рондајући:

— Јест, да ... ајде, Симо, носи воду, цијепај дрва, кувај ручак, а кад је

дијелити талијанске цигарете, Сими шипак. Не може више тако. Лијепо ћу

ја једног дана ноге пода се, окренем реп и кући. Богами хоћу, да знаш,

видјећеш.

— Овај ту побратим изгледа да је ударен мокром чарапом по тинтари —

прошапута Војкан окрећући се друговима.

— Е, с овако глупим куварима не добија се рат! — занијека Лијан главом.

Кад Војкан с групом испаде из шумарка, мудри четнички кувар Симо није

се много изненадио, чак ни уплашио. На позив да крене у кухињу, он

прогунђа набурено:

— Дабоме да ћу поћи. Зашто не бих пошао.

Симо је у кухињи имао кромпира, пола џака граха, талијанских конзерви,

масти и тек заклано јагње.

— Е, мој Симука, јарећа моја овчице, сад ћемо ми лијепо тебе да

острижемо, ошишамо, оплијенимо, обрстимо и опиримо. Узећемо ти читав

овај таин, па ти данас не мораш ни да куваш ручак — љубазно му рече

пољар Лијан и помилова га по образу. — Лијепо се ти изврни, душо моја,

гдјегод у хладовину па ваздан чмавај, баш те брига.

— Дабоме да ћу чмавати, а они нек себи траже ручак гдје им драго —

гунђао је кувар.

— Симицане, кокице моја гарава, а гдје ти је џигерица од овога јагњета? —

гукао је пољар. — Знам ја, сакрио си је да је сам поједеш, а? Дедер, јабуко,

скокни па је нађи, жури нам се.

— Дабоме да сам је сакрио — рондао је Симо. — Ево, сад ћу је наћи па

носите.

Пред сам полазак Лијан спази на куваревим чакширама широк војнички

опасач и зачуђено надиже обрве.

— Охо, шта ће теби војнички опасач, Симукица, роде мој? То ћеш ти

лијепо дати свом стрикану Лијану, а ти се снађи и без њега.

— Дабоме да ћу дати — одбрунда Симо, скиде опасач, пружи га Лијану, а

онда ти истом забринуто отегну. — Ехе, а сад мени спадају чакшире. Шта

би сад, стриче?

— Придржи их рукама, док се твоји не врате и реци им да ниси имао кад

ручка кувати, јер си чакшире држао.

— Дабоме да ћу држати! — инаџијски рече Симо и с обје руке попаде

своје дебеле сукнене чакширеснице.

Паметни Симо-Симицан остаде тако у колиби вирећи за Лијаном, који га

на поласку још једном помилова по лицу и назва га кобилећим голубом, а

онда добро натоварена група опрезно загази кроз шумски густиш. Срећно

се провукоше подно једне чуке са четничком засједом, мало даље

распалише по њима митраљезом с једног виса, али и то прође без губитака

и група на концу срећно стиже до партизанског логора у Кланцу туге.

— Ево откупа за нашег Кушљу! — весело викну Војкан збацујући с леђа

џак с конзервама. — Месо и конзерве у болницу, а ми ћемо распалити по

граху.

— Баш би волио видјети каква ће лица начинити четници кад угледају свог

Симендаша с чакширама у рукама — радознало зашкиљи Лијан. — Зинуће

као печени овнови.

— Жао ти колеге, а? — упита Војкан.

— Дабоме да је жао! — потврди Лијан Симиним рјечником. — Али што

није пазио за кога кува? Ко вари своју чорбу на ватри контрареволуције,

томе браћа, кадли-тадли, скину чакшире — заврши пољар врло учено на

велико Војканово изненађење и поносито диже увис свој црвени нос.

РАДЕ БАНОВИЋ-ТУЦАК

Сјутрадан командир чете зовну Војкана и рече му:

— Чујеш, одабери једног од својих дјечака да пође с куриром из болничке

заштитнице, који ће покушати да ухвати везу с нашим Омладинским

батаљоном. Ти најбоље познајеш дјечаке. Шаљемо двојицу курира преко

Врбаса да нас наш батаљон прихвати кад будемо кренули у томе правцу.

— Зар баш морамо одавде? — уозбиљи се Војкан.

— Морамо. Видиш и сам да се обруч око болнице све више стеже, хране

нестало, веза с овдашњим одредом прекинута, а можда ускоро неће ни

бити обновљена.

— Зашто? — још више се уозбиљи Војкан. Командир се нагну према њему,

мрк и необријан, и шапатом рече:

— Драги Војкане, одред у ствари више не постоји. Разбила га је подмукла

четничка издаја, уједињене усташко-четничке снаге, Талијани, њемачки

културбундовци, краљевски официри. Све се то уротило против нашег

устанка. Од одреда су остале још само неке окрњене четице, групе...

— Ма шта кажеш?

— Да, да, синоћ сам био с једним рањеним командиром који се сасвим

случајно овамо пробио, с руком у завоју. Командант њиховог одреда

налази се с Пролетерским батаљоном. То је на овоме терену још једина

партизанска јединица на коју смо се досад могли ослонити, али сада,

друже мој... чује се да је и Пролетерски батаљон опкољен негдје близу

Мотајице. Војкан малчице поблиједи:

— Опкољен?! Онда ни нама овдје нема опстанка.

— Нема! — признаде командир. — Сваки час нас могу напасти.

— Тако, дакле — замисли се Војкан. — Кога само да ти дам да пође с

куриром? чекај, чекај...

— Неког отреситијег, издржљивог дјечака. Важно је да курир не буде сам,

да има неког од помоћи, јер је пут опасан. Ваља ту извиђати, стражарити

док један од њих спава...

— Најбољи би био Јованче, али он је мени просто незамјенљив као

помоћник уз митраљез: окретан, бистар, врло храбар. Послије њега долази

у обзир Стриц и Рашид Без Кошуље. Рашид је Гаврилов помоћник, неће га

тај пустити без грдна лома. Остаје нам једино Стриц, тај ће сваком, куриру

бити десна рука.

— И мени се чини да је Стриц сналажљив дјечак, добро је обављао

курирску дужност у нашој чети. Пошаљи га до мене.

Кад Стриц стиже до командира, код овога се већ налазио курир болничке

заштитнице. Био је то млад пролетер, Козарчанин, из оне десетине

Пролетерског, батаљона која је, још раније, послана да појача одбрану

болнице.

— Ево, Раде, ово је тај омладинац који би кренуо с тобом — рече командир

показујући на Стрица. — И сам је био курир код нас, добро се сналази на

терену.

Већ раније обавијештен од Војкана о предстојећем задатку, тужан због

растанка с друговима, Стриц погледа у чекињастог опаљеног Козарчанина,

веселих живих очију, с кожном „козарачком“ капом на глави и постаде му

некако топло око срца. Он се осмијехну на њега и помисли:

— Ево мени опет новог пријатеља. Гле га како је кочоперан и сигуран у

себе, прави Козарчанин.

Канда се и Стриц допаде козарачком пролетеру, јер овај стаде уз њега,

раме уз раме, и рече с одобравањем:

— Охо-хо, друг, још се ниси ни замомчио, а већ си виши од мене. Још само

док мало уједраш, испашће од тебе момчина и по.

Задатак дат Ради Козарчанину био је кратак и јасан:

— Како знаш и умијеш, догурај до Врбаса, пребаци се пријеко, нађи

Омладински батаљон и јави им да ће болница покушати да се одржи овдје

још четири дана, а онда ће покушати пробој према Врбасу, за Крајину. Нек

нам осигурају прелаз како год знају.

У пропусници, потврђеној печатом болнице, стајало је исто тако кратко

обавјештење да друг Раде носи „усмену поруку команданту Омладинског

ударног батаљона, другу Николетини Бурсаћу“. То и ништа више.

— Ево ти ове пропуснице па је добро сакриј, а ако те, којом несрећом,

ухвате четници и нађу ти је, па те упитају каква је то порука, испричај им

да овдје остајемо, да имамо доста хране и муниције и да нам ускоро долази

у помоћ читав један батаљон.

На тај командиров савјет Раде само заигра очима:

— Их, кад би дошло до невоље, испричао бих ја њима такву заврзламу да

би им се свима у глави окренуло. И што је још најважније, и сам бих у то

повјеровао. Колико сам само пута био бијен и у школи, и код куће, и у селу

и код попа због измишљања.

— Хтио си рећи лагања? — покуша да га исправи командир.

— Није, друг, та какво лагање! — немарно се бранио Раде. — Дођем, на

примјер, из школе кући и напричам дједу како сам чуо од учитеља да нам

је Индијски океан објавио рат. Згране се дјед, препадне се, хуче и тражи по

кући шубару, штап, опанак и своју парадну ногу да иде учитељу...

— Какав сад опанак и парадна нога? — почиње да се интересује командир.

— Зато што мој дјед има само једну ногу, а другу је изгубио у некој буни,

па умјесто ње има двије вјештачке: једну просту, липову, за радни дан и

другу, парадну, од алуминијума, за свечане згоде.

— Та иди бестрага, момче! — поред све бриге насмија се командир. —

Какав ли је то троноги алуминијумско-дрвени дјед?

— Красан, богами. Иде он тако по кући и хуче: „Тај проклети Индијски

океан сигурно је неки горопадан цар, остаћу ја, бојим се, и без ове друге

ноге!“ А кад се чича врати од учитеља, добијем ја и штапом, и оном

простом ногом, и правом, једино ме поштеди од оне парадне да се не би

штогод покварила од бијења.

— Е, требало је тебе и том парадном! — попријети му командир и у себи

помисли. — Снаћи ће се овај непоправљиви весељак па да га не знам гдје

поставиш.

Спреман за пут, Стриц пође да се опрости од својих другова. Они су, с

једне стране, страховали да ли ће се дјечак успјети провући до Врбаса кроз

толике непријатељске засједе и патроле, а с друге стране, завидјети су му

што ће он, можда, за дан-два већ бити у њиховом вољеном батаљону, међу

својима.

— Поздрави ми команданта Николетину — напомену му пољар Лијан. —

Кажи му да његов Лијан храбро кува посљедње остатке из свога магацина,

а кад и тога нестане, онда ће сварити резанце од опасача четничког кувара

Симе, зграбиће своју кутлачу и кренуће на јуриш, па ком опанци, ком

обојци.

Лијан му кришом тутну у шаке два печена кромпира и рече:

— Ево, ово за тебе и тога твога друга, Козарчанина. Немојте само у каквој

гужви да се забуните па да их баците на четнике умјесто бомби. Ако вам

баш загусти, боље је да се послужите камењем.

Није Стриц пропустио ни да се поздрави с Кушљом. Добри коњ дочека га

пријатељски и док га је дјечак тапшао по врату, он дохвати с његове капе

стручак планинског цвијећа и поједе га мирно, без много буке. као да

заузгред жели казати:

— Па добро је, брате, и ово, дај шта даш, нисам ти ја много гиздав.

Кад кренуше на пут, Раде Козарчанин упита Стрица:

— Буразеру, знаш ли шта је то туцак?

— Туцак? Нешто сам чуо за то, али сад, овај... — поче Стриц у неприлици.

— Видиш, код нас, некада, на Ускрс, људи су се туцали шареним јајима, па

оно јаје које се покаже нарочито тврдо звали су „туцак“. Тако исто туцаком

називају и каквог здравог чврстог момчуљка који је кадар све издржати.

Тако су, на примјер, у мом селу мене називали Раде Туцак.

— Раде Туцак, аха-ха-ха! — прасну Стриц вазда готов за шалу.

— Муч, види ти њега! — нарогуши се Козарчанин. — Кад смо овако сами,

ти ме можеш звати надимком „Туцак“, али се не смијеш смијати, знаш ли.

А кад смо негдје међу друговима, онда има да ме зовеш по правом имену и

презимену: Раде Бановић. Раде Бановић из Великог Паланчишта под

Козаром! Запамти: није Малог Паланчишта, него баш Великог! И пред

људима никако оно „Туцак“, него увијек Бановић. Сјети се Бановић

Страхиње, онога из народне пјесме.

— Добро, добро! — брзо се сложи Стриц. — Велики Бановић из Малог...

овај, Мали Туцак... Велика Козара под Паланчиштем... Ето ти, све сам

помијешао! Дедер изнова.

Кочоперни Раде Бановић-Туцак опет му је стрпљиво све испонављао док

Стриц није све по реду запамтио. Дотле су већ били подалеко одмакли кроз

планину у правцу Врбаса, али како у причању нису баш најбоље пазили

куда се крећу, Раде одједном застаде, сумњичаво се огледа око себе по

густој гори, правој прашуми, и зловољно промрси:

— Рођени буразерице, изгледа да смо ми забасали. Ово је онај дио планине

више злогласног четничког упоришта команданта Диљкана. Пролазио сам

ја овуда као курир Пролетерског батаљона.

— Па шта ћемо сад? — уозбиљи се Стриц.

— Хм, шта ћемо! Видим ја да Раде Бановић мора мислити и за мене и за

тебе. Дедер, какав си пењач? — и Раде показа у правцу крошњате дебеле

букветине, највеће у околини.

— Одличан, најбољи у Липову — похвали се Стриц.

— У Липову! — кисело понови Раде. — Да си у Великом Паланчишту,

хајде де, то би већ било нешто... Добро, да видимо. Попећеш се ти лијепо

наврх ове букве и осмотрити на којој се страни налази оно високо брдо с

друге стране Врбаса. Знаш, то је оно брдо што личи на вола који лежи.

Стриц пљуну у шаке и поче да скида пушку и торбак, али га Раде заустави.

— Торбак можеш оставити под буквом, али пушку пребаци преко леђа и

носи са собом. То нек ти је правило: од оружја се никад не одвајај.

Стриц баци торбак на земљу, попе се Ради на рамена и дохвати се првих

грана дрвета па зачас ишчезну у густој буковој крошњи. Убрзо се из

висине зачу његов глас:

— Ено брда, видим га!

— Аха, личи ли на вола који лежи? — упита Раде испод букве.

— Не! Овај... ово личи на коња који стоји.

— Иди бестрага! — љутну се Раде. — Како ће личити на коња који стоји?

Виде ли му се ноге?

— Не, не виде. Личи на коња који стоји у високој трави, у кукурузима.

Раде се нестрпљиво почеша испод своје кожне капе.

— Богме, ако горе скочим, даћу ти ја коња у кукурузима! Погледај ти

боље, личи ли то брдо, можда, на онога коња кога је ваш Лијан узјахао оне

ноћи кад су вас усташе напале, на ону краву?

Стриц у неприлици отегну:

— Еее, овај... онда је била ноћ па сам ја краву само опипао рукама, а нисам

је видио. Кад бих и ово брдо опипао, можда бих видио личи ли.

— Опипаћу ја тебе каквом тољагом ако горе дотрчим! — викну Раде, али

уто се с једног узвишења у шуми зачу гласна граја и повици:

— Ено једног тамо! Еј ти, стој! Стој!

— Четници! — викну Раде и здими између дрвећа. За њим запрашташе

пушке и одјекну још већа вика прогонилаца:

— Стој! Стој! Држи га! За њим!

Скамењен наврх букве. Стриц је слушао како се пуцњава, граја и тутањ

корака све више примичу.

РАСПРИЧАНИ ЈЕЛИСИЈЕ РИБА

Стојећи на највишој чуки изнад Кланца туге, командир Омладинске чете

слушао је пуцњаву према Врбасу, баш из онога правца куд су прије два

сата отишли курири.

— Ено, нападоше их! Сигурно су налетјели на засједу. Шта би сад човјек

започео?

Да пошаље један вод у помоћ, не вриједи. За десет-петнаест минута тамо

ће све бити готово: курири ће или изгинути, или бити похватани или ће се

можда спасти бјекством, бар један од њих.

— Ваља слати друге курире, то нам једино преостаје.

На сваки пуцањ у даљини командир се трзао као да њега погађа метак, а

кад је над зеленом пучином шуме утихнуо посљедњи одјек, он пронађе

Војкана на истуреном положају голог виса и рече забринуто и с тугом:

— Јеси ли чуо оне пушке од Врбаса? Изгледа да су наши курири нагазили

на банду. Ваља нам што прије слати нове.

— Богами, шаљи! Патроле јављају да се четници концентришу испод

Кланца туге... Ено га, пази, и авион лети од Бање Луке да извиђа положај.

Нема шта, сарадња између окупатора и четника добро се одвија.

— Авион! — викао је један од омладинских извиђача.

У заклону, под бором, командир затражи:

— Војкане, нема друге, дај опет једног дјечака. Наш курир мора зором на

пут.

— Добро. Овај пут ево ти Ђоке Потрка. Брз је ко очи. Дође ли до какве

трке, тај ће умаћи самом зецу.

— Онда нек се Ђоко још вечерас припреми, јер на пут ваља још прије зоре,

тако да се до дана превали најопаснија зона у планини.

— Добро, друже команданте... Пази како се авион спустио ниско, ено му се

види извиђач како провирује.

Пред зору, кад се тама највише стиснула, кренуше на пут Ђоко Потрк и

курир болничке заштитнице, дугачки Јелисије, звани „Риба“.

— Све ћеш лијепо испричати како је овдје и нек нас за једно три дана

чекају на Врбасу, ако се ико жив пробије до воде — рече командир Ђоки

Потрку грлећи га на растанку. — Знаш, овај њихов Јелисије Риба врло је

ћутљив па му ти мораш помоћи у давању усменог извјештаја.

У шуми је било тако мрачно да су Ђоко и Јелисије једва погађали шумску

стазу и сваки се час батргали и спотицали о разне жиле, пањеве и суво

грање. Ђоко је полугласно псовао и пипкао убијена мјеста, док је Јелисије

ћутао као права правцата риба и само једном, кад је наглавце бубнуо преко

оборена стабла, он изусти једно кратко: хм!

У саму зору Јелисије, онако дугачак, пропаде све до врата у стару

запуштену јаму за хватање вукова и једва се извуче уз Докину помоћ.

— Јеси ли се ударио? — упита дјечак. Јелисије одречно замаха главом.

— Онда можемо одмах продужити, а? — упита Ђоко.

Риба потврдно климну главом и замишљено погледа у источно небо, које

је заливало шуму сребрним сјајем свитања.

Као да им је било суђено да упадну у исту невољу као и Раде и Стриц, и

њих двојица у мраку су залутали више удесно и кад прохладан освит поче

продирати у саму шуму, они се нађоше у истом крају гдје су четници

набасали на Раду Бановића. Видећи нешто свјетлуцаво у тамном шушњу,

Ђоко се сагну и подиже са земље месингану пушчану чауру. Омириса је и

забринуто рече:

— Овдје се недавно пуцало. Види, још мирише на барут.

Јелисије поднесе чауру под нос и потврдно климну главом.

— Па чујеш, још ми можемо и на банду набасати — опет ће Ђоко.

Јелисије поново потврди главом, али ништа не рече.

— Ех, да сам повео Кушљу, кладим се да би и он био разговорнији —

прогунђа Ђоко, али кад боље загледа дугачког и сјетног Јелисија Рибу, он

дубоко у срцу осјети да је то добар неразметљив момак и би му жао што је

о њему помислио ишта неприлично. Да би уз пут сам себе забавио, он поче

смишљати стихове о овоме свом походу на Врбас:

По дубокој шумској тами

путујемо гором сами,

под ногом се шушањ гиба

и тороче Јешо Риба,

На једно стотињак метара од онога мјеста гдје је нашао пушчану чауру,

Ђоко спази неке хартије разбацане по земљи. Сагну се, подиже једну и кад

је боље загледа, он поблиједе и стаде. Био је то почетак писма. Већ по

првим редовима сјетио се да то пише Стриц.

„Драга Луњо“ — писао је — „скоро сваки дан водимо борбу око извора у

Кланцу туге. Јованче је помоћник митраљесца и он је тако храбар да ти

заиста имаш право што га волиш. А ја, опет, волим да теби пишем, а не

знам зашто...“ — и ту се писамце завршавало.

Ђоко брже-боље покупи хартије разбацане около. Била су то све Стричева

писма упућена Луњи.

— Изгледа да су наши курири страдали — рече он потмулим гласом. —

Ево писма мог друга.

Јелисије се окрену око себе, разгледа околину и мирно занијека главом.

— Па зашто су онда разбацана његова писма? Овдје су га сигурно

ухватили.

— Не! — кратко рече Јелисије и та прва његова ријеч у току читавог

досадашњег пута одјекну у Ђокиној души као најмилозвучнија пјесма. Кад

је Риба казао не, значи ипак да је добро промислио и да је чврсто увјерен у

своје тврђење кад је већ одлучио да проговори.

Не, па не! Шта вриједи даље испитивати Јелисија кад тај вјероватно неће

више ништа казати. Утјешно је и ово оволико.

Прогураше срећно кроз читаву планину, а кад већ стигоше до првих

падина, које се обарају наниже према ријеци, вријеме се било опасно

натуштило. Тешке облачине спуштале су се све ниже и муње су сваки час

шибале ватреним бичевима њихове црномодре громаде. Најзад се заори

први гром и његова тутњава хучно се откотрља дубоком долином Врбаса.

— Пожуримо, Јелисије! За вријеме непогоде најлакше је куририма за

пребацивање, јер свак тражи неки заклон.

Јелисије лако климну главом и опучи низа стрмину тако да га је брзи Ђоко

једва сустизао. Над њима су се све моћније орили громови и све се више

мрачило.

— Кад Јелисије неће да прича, онда бар нека гром грми! — тјешио се Ђоко

у себи.

У дну шумовита уска кланца, повише неких њива крај самог Врбаса,

Јелисије скрену према једној кућици која се једва назирала кроз дрвеће.

— Куда ћеш тамо? Јесу ли ти то неки познаници? — приупита га Ђоко

Потрк.

Јелисије потврди жмиркањем очију.

— Ти си из овога краја како сам чуо? Је ли ти то рођак, комшија или неки

кум?

— Кум! — рече кроз нос Јелисије и не отварајући уста.

Јелисијев кум пребаци их обојицу преко Врбаса под обилним пљуском,

који је укосо немилице шибао воду кријући читав крај магличастом

завјесом кише. Колико је могао, Ђоко је заклањао свој торбак да му не

покисне разни материјал, а нарочито Стричева писма упућена Луњи.

Ваљало им се крити и провлачити још читав тај дан, све док пред саму ноћ

не чуше борбу на неким чукама поред саме главне цесте.

— Ту ће негдје бити наши, јер ко у овој земљи води борбу, него само они

— закључи Ђоко, на што Јелисије потврдно жмирну и они се опрезно

упутише у правцу пуцњаве.

Послије пола сата набасаше на партизанску комору, а већ те исте вечери

Ђоко је у штабу Омладинског батаљона опширно причао о догађајима код

опкољене болнице, док је дугачки Јелисије Риба неуморно потврђивао

жмиркањем и климањем. Кад је већ све било готово и вечера се нашла

пред њима, Јелисије узе кашику и са уздахом изрече своју најдужу

реченицу у току тога дана:

— Сити се напричасмо!

ИШЧЕЗЛИ КУРИРИ

У „Сваштару“ Лазара Мачка сви су записи били биљежени ситним

збијеним рукописом, тијесно ред испод ретка, а само је посљедња вијест

била записана крупним словима, на посебној страници, стравично сама као

барка изгубљена на морској пучини:

„Нестало нашег Стрица у планини, с друге стране Врбаса.“

Та вијест била је забиљежена мастиљавом оловком и на два мјеста слова су

била малчице разливена, потопљена у блиједоплаве мрље. Мачак је,

изгледа, и нехотице заплакао над судбином свога друга и то су, можда,

биле прве сузе проливене за несталим куриром Прве омладинске чете.

Биле су прве, јер је Лазар први чуо тај немили глас, али нису биле једине.

Плакала је његова учитељица, лијепа Лана, плакали у његову засеоку,

плакала читава пионирска чета на челу с политичким комесаром и малим

Николицом. Цак се и Николичина Жуја била ућутала видећи да шмрца

читава чета. Да је тога тренутка испред ње пролетио какав стари зец, она

би сигурно само потиштено мрднула носом и у себи казала:

— Иди с милим богом, баш си нашао кад ћеш налетјети!

Расплакала се и безбрижна плава Марица и све јој се чинило да је читаво

вријеме досад вољела само Стрица, а да тамо неки Лазар Мачак и не

постоји на свијету.

Једино ко није плакао, иако је био тужан, била је мала Луња.

Она је већ по неколико пута прочитавала Стричева писма која јој је донио

курир из штаба батаљона, тужно је ћутала држећи их у крилу и бацала

поглед према модрим ланцима далеких брегова. Тамо негдје био је Врбас,

а иза њега она непозната планина у којој се изгубио Стриц.

— Жив си ти — шапутала је Луња као да разговара са својим дугоногим

пријатељем. — Луташ по шуми, тражиш пут и брзо ћеш доћи. У срцу ми

нешто шапуће да ти живиш и да се прокрадаш некуд испод великог дрвећа,

кроз дубоке сјенке. Ја већ чујем твој корак.

Кроз пионирску чету пође шапат:

— Луња не вјерује да је Стриц погинуо!

Послије те вијести живну читава чета. Кад већ свезнајућа Луња у то не

вјерује, онда је њихов стари другар, значи, ипак негдје жив и здрав.

А Луња би узела час ово, час оно Стричево писмо, прочитала га и некако је

у себи све више осјећала да јој Стриц пише зато што тугује за родним

крајем. Он то у ствари пише Прокином гају, потоку који тече кроз Липово,

ливадама, шумарцима и живицама око којих је провео дјетињство. Пише за

њих, а обраћа се Луњи зато што она најбоље познаје њихов заједнички

завичај, зна свако дрво, стазицу и сјеновит кутак гдје се некад могло

сакрити од пољара Лијана. Она ће родном крају најбоље испричати

Стричеву љубав и тугу.

— Добри мој дугоноги објешењаче, ти ниси заборавио родни крај, нећу

зато никад ни ја тебе заборавити — шапутала је Луња гледајући у голубије

хрбате далеких планина иза којих је ишчезао Стриц.

А што је дотле радио наш Стриц? Шта се догађало с нашом делијом док су

за њим у завичају туговали и плакали?

Није баш ни њему лако било.

А коме би, питам вас, било лако да се нађе наврх големе букветине, на

двадесетак метара изнад земље, док се доље у шуми под њим пуца и чује

се приближавање четничке потјере?

Па бар да није под буквом заборавио свој торбак с писмима за Луњу и с

два печена кромпира!

Није баш најпријатније било нашем Стрицу.

Чуо је најприје четничку вику, пуцњеве, затим узвик свог друга Раде

Бановића и топот његових корака.

— Готово је, овај побјеже!

Четничка вика брзо се ближила његовој букви, прекидана праском пушака.

Уплашени Стриц приби се сасвим уз вршику дрвета и умири се. Кад

прогонитељи стигоше испод њега, он зачу нечији изненађен узвик:

— Ево његовог торбака!

— Сад сам покојни! — помисли Стриц ледећи се од страха. — Нашли су

торбак и одмах ће се сјетити да сам ја горе, на дрвету. Ако ме и не виде

одоздо са земље, они ће из аутомата прорешетати читаву крошњу и готово.

Најприје се чуло како се четници испод букве грабе и отимају око торбака

мислећи, вјероватно, да је богзна шта у њему. Међутим, чим су видјели да

осим кромпира и писама нема више ништа, њихова радозналост брзо

спласну.

— Пих, само ледена кромпирчина и неке артијице — разочарано викну

један. — Дедер, Стојане, прочитај шта је то, ти си писмен.

Чуло се затим како се Стојан гласно припрема да почне са читањем:

— Хе-хе, хе-хе, да, даа... Овај д-р-а-г-а, драга“.. Л-у-н ј-о, Лулу-Дуњо.,.

драга Дуњо...

— Охо, Дуњо! — подозриво дочека други. — Што није написано шљиво

или бундево? Подери све то и баци, то су нечија блесава љубавна писма.

Писао магарац гуски.

— Магарац си ти и твој кум! — увријеђено прошапута Стриц не мичући се.

— Да га гонимо даље, шта ли ћемо? — питао је неко од оних доље, а на то

му други глас промукло одврати:

— Пусти, нека га ђаво носи. Ваља се нама припремати за напад на

болницу.

— Па баш зато! — инатио се онај први. — Можда је ово болнички курир с

каквом важном поштом.

— Јест врага! — брундао је онај промукли. — Та видиш ли му торбак, саме

кромпирчине и она шашава писма: драга Дуњо, воли те твој пекмез од

шљива!

— Пекмез је твој ујак и твоја тетка! — прошапута Стриц.

— Ма људи божји, да се то није који од њих попео горе на букву да нешто

извиђа, а доље оставио торбак? — досјети се један од четника.

— Гле, како си ми ти домишљат! — подругну се онај промукли четник. —

Та зар га нисмо видјели кад је одмаглио брже од зеца? Држиш ли ти да смо

ми сви будале?

— Ниси ти будала, него најмудрији човјек на свијету! — ускликну у себи

Стриц.

Чуло се затим како четници одлазе стално се препирући, а онда завлада

тишина.

— Шта ћу сад? — упита се Стриц. — Морам још који сат проборавити на

дрвету док се не увјерим да више никог нема у близини.

Добро се понамјестио у рашљама дрвета, ућутао се па чак је, чини му се,

малчице и дремнуо кад одједном зачу нечије тихо дозивање:

— Стриче, еј Стриче!

— Ко ли је сад ово? — трже се дјечак и умало се не отисну с дрвета.

— Стриче, јави се! — поново се чу тихо дозивање.

— Ко је? — уплашено прошишта Стриц.

— Раде! — дође одговор.

Снени Стриц никако да се досјети који ли је то сад Раде.

— Који Раде? Ђулибрк, Бајић, Пејић, Јакшић, Марчета?

— Није тај ниједан! — дође одговор. — Ја сам Раде Бановић.

— Ма који Бановић? — никако да се досјети Стриц.

— Раде Бановић из Великог Паланчишта под Козаром! Раде Туцак, сјећаш

ли се?

— Аха, оно тврдо ускршње јаје! Сјећам, како да не сјећам. И ти се баш

вратио?

— Вратио се. Силази брао, идемо даље.

Кад се Стриц спустио на земљу, два курира загрлише се као да се пола

године нису видјели.

— Како жив остаде? — чудио се Стриц.

— Лако. Бјежао сам једно пола километра, а онда сам стао, издувао се и

полако се почео прикрадати натраг да видим шта раде моји гониоци.

Пратио сам их готово пола сата откад су кренули испод ове букве. Одоше у

свој логор. Изгледа да се спремају на нашу болницу.

Стриц се сјети своје чете, која сад бдије у Кланцу туге, и подиђе га хладна

језа.

— Морамо што прије у Омладински батаљон да прихвате наше на Врбасу.

— Одмах идемо! — сложи се Раде Туцак. — Правац оно брдо што личи на

вола који лежи.

— Аха, то је на ономе крају — показа Стриц. — Ја бих га ипак радије

назвао „Коњ Који Стоји“

— Не, него „Во Који Лежи“! — узјогуни се Раде. — Уосталом, ти иди

према свом Коњу, а ја ћу свом Волу и видјећеш да ћемо стићи истом циљу.

Тако се то често дешава у животу: људи називају ствари разним именима, а

једно исто желе.

Опрезно су наступали утишаном шумом, а кад су већ коначно избили на

њену ивицу, сунце је већ залазило. Раде Туцак осмотри крај пред собом и

незадовољно рече:

— Опет смо много удесно отишли. Погледај само колико је далеко оно

воловско-лежеће или коњско-стојеће брдо. Нема нам ноћас преласка преко

ријеке, касно је.

— Па шта да радимо? — забрину се Стриц.

— Идемо доље, ближе Врбасу. Има ту једна баба, опасна четникуша, ја код

ње увијек ноћи вам кад овамо пролазим курирским постом.

— Код четничке бабе? Па како ти то? — зину Стриц.

— Сасвим просто. Скинем петокраку звијезду, ставим на капу четничку

кокарду и кажем да сам специјални четнички курир. Баба ме нахрани,

напоји, исприча ми све новости, а ја послије пут под ноге па за својим

послом.

Код бабе стигоше у сами мрак. Она одмах познаде Раду Бановића, чак му

се и обрадова.

— Баш ми је мило што си наишао, брате Раде! испричаћеш ми новости.

Код мене тек понекад наврати четнички командир из нашег села да му

врачам како ће проћи у борби.

— Па како му врачаш? — упита Раде.

— Како кад — признаде баба. — Ако донесе ракије, ја му прорекнем да ће

потући све непријатеље, а дође ли празних шака, ја распалим да причам

како партизански батаљони из Крајине прелазе Врбас.

— Не помињи ми партизане, јер се одмах сав најежим! — повика Раде

Туцак. — Ох, спаси ме и помози ми свети Никола Бурсаћу са својих четири

стотине добрих младенаца!

— А који ти је то свети Никола Бурсаћ и његови добри младенци? —

зачуди се баба. — Ја сам чула за светог Николу Путника, онога који чува

морнаре, рибаре и друге људе на води.

— Видиш, бако, Никола Путник чува поморце, а свети Никола Бурсаћ

пјешадију. Он са собом води четири стотине безгрешних младенаца, који

су се отели из мрачног ропства германског, а пред њима иде њихова

звијезда водиља.

— Нек им драги бог буде на помоћи! — уздахну баба и прекрсти се. —

Слава ти буди, свети Никола Бурсаћу, обасјај ме својом звијездом

предводницом.

Док су вечерали, Раде Туцак причао је баби врачари такве невјероватне

ствари да се сироти Стриц чудом чудио откуд му само толико жива машта.

А кад Раде напокон помену прелазак Врбаса, баба му рече у повјерењу:

— Наши су четници данас у планини налетјели на партизанског курира,

али им је побјегао. Чувајте се да ноћас ви не налетите на њега гдјегод код

воде. Најбоље ће зато бити да ви ноћас лијепо преспавате код мене, а у

јутру ће вас четничка сеоска стража пребацити преко Врбаса.

— Радо бисмо ми остали, бако, али нам је хитан задатак па још ноћас

морамо даље — рече Раде Туцак и устаде на ноге.

Ипак им није било суђено да те ноћи пређу ријеку, јер су сви околни

познати прелази и сви чамци били добро чувани. Четници су чекали

курира који им је побјегао у планини и оставио торбак с кромпирима и

писмима.

Тако и преданише у неким кукурузима крај Врбаса спавајући на смјену и

ослушкујући дозивање четника. Тек у сами мрак, кад заорише громови и

спусти се пљусак, четничка стража остави чамац на једном прелазу

недалеко од њих и побјеже у прву сеоску кућу.

— Сад или никад! — викну Раде и потрча према чамцу извученом на

пијесак. Свукоше га у воду и завеслаше уз обилно сијевање муња које су

им освјетљавале пут према другој обали.

— Сини, сини, молим те, другарице муњо! — викао је Раде Туцак сваки

пут кад би се нашли у густој тмини, опкољени хуком воде и потрпани

моћном грмљавином која се с тутњем котрљала над њима.

Једва се напокон дочепаше друге обале и одмах окренуше уз бријег, само

да су што даље од Врбаса.

Сљедећег дана, навече, стигоше у штаб једне козарачке чете, а тек дан

касније у Бурсаћев Штаб, кад је већ у Липово био отишао курир с писмом

о Стричевом нестанку.

ОДМАРАЈ СЕ, СТАРИ МОЈ!

Над планином се јављао блиједи освит. Настајало је већ четврто јутро

откад су први курири, Раде и Стриц, кренули према Босанској крајини. То

је био преломни дан за болницу: ваљало се припремати за пут и заједно с

рањеницима упутити се послије подне према Врбасу тако да су навече на

самој ријеци.

Да ли ће их на Врбасу чекати помоћ из Омладинског батаљона, то нико

посигурно није знао. Да ли се иједна група курира пробила преко ријеке у

Крајину, ни то се није знало.

Читава Омладинска чета била је, као и обично, у Кланцу туге. На небу је

још треперила Зорњача губећи се у зеленкасту свитању кад с четничке

стране запрашташе пушке. С оближњег виса пробуди се и тешки митраљез,

челична туча гласно зачволика по широкој крошњи букве под којом је

спавао пољар Лијан. Чича се прену, сједе и очима потражи Кушљу.

— Чујеш ли, стари, већ нам називају добро јутро. Изгледа да ћемо данас

имати врућ дан.

Убрзо се зачу припуцавање и с планинске косе повише саме болнице.

Командир Омладинске чете забринуто рече Војкану:

— Ил' знају да ћемо данас на пробој, ил' су, можда, случајно баш јутрос

ударили, то бих волио да чујем.

— Ако су сазнали да ћемо данас кренути, они ће се главним снагама

сручити на саму болницу да нам онемогуће припреме за покрет. А врше

ли, пак, један од својих уобичајених напада, они ће грунути овамо на нас у

кланцу да нам преотму извор.

— Како било да било, није ми мило што овако рано ударају — рече

командир — Неће то, бојим се, бити оно њихово обично припуцавање и

вика, него нешто озбиљније.

— Онда да се припремим — с осмијехом рече Војкан. — Еј, Јованче, устај,

гдје си ти!

— Ту сам! — спремно се јави дјечак и помоли разбарушену главу из ниске

лиснате колибе.

— Спреми се, идемо на положај. Чујеш ли како прашти?

Са свих околних узвишења митраљеска и пушчана ватра тако се појача и

загусти да је читав Кланац туге трештао и одјекивао као да се ломи и

распада у хиљаде громада.

— Лијепо јутро, нема шта! — гракну Црни Гаврило мијењајући шаржер на

свом пушкомитраљезу. — Баш волим кад зарана овако распале, онда се бар

добро разбудим, чак ми ни доручак не треба.

— Богами га јутрос нећеш ни добити, синоћ смо опирили посљедње

мрвице — дочека Рашид Без Кошуље.

— Сва срећа што се данас пробијамо према Врбасу, иначе би и на Кушљу

дошао ред да ускочи у наш казан — брундао је Гаврило.— Овај пут га не

би спасио гласање, све ми се чини.

Војкан и Јованче смјестише се са својим пушкомитраљезом иза маховином

обрасле стијене, на самој ивици пространа пропланка преко кога је водио

путељак према извору. Ћутали су и чекали добро прикривени, маскирани

зеленилом.

— Четници ни у сну не помишљају да смо истурени оволико напријед —

шапутао је Војкан. — Мисле да смо на оним стијенама више извора као и

увијек досад.

Његово предвиђање брзо се обистинило. Док су два непријатељска тешка

митраљеза тукла камењар изнад извора, несређена четничка гомила

одједном груну из јелове шуме и просу се низ пропланак. Војкан чврсто

належе иза митраљеза и онако са стране, искоса, пусти заглушан дуг

рафал.

— Ето вам, бандо!

Међу четницима на пропланку настаде паклен кркљанац и пометња. Све

што није попадало, натисну натраг у шуму рушећи се под новим

Војкановим рафалима. Одјек паљбе ломио се и одбијао у горском склопу,

па се чинило као да у исти мах треште најмање три пушкомитраљеза.

— А сад натраг па удесно, мијењамо мјесто! — повика Војкан и погурен,

готово четвороношке, пожури између младих ниских јела.

Тек што су били заузели нови положај, кад негдје у висини стравично

фијукну мина и тресну на ивицу пропланка, недалеко од Војканове

малопређашње засједе.

— Погледај, довукли су и бацач мина па сад траже наш митраљез! — рече

Војкан.

Друга мина задими у шуми десетак метара даље од оне прве, трећа диже

читав облак дима и земље поред самог онога камена за којим су малоприје

лежали Војкан и Јованче.

— Хе-хе, нисмо ми митраљесци неки мачји кашаљ! Јеси ли видио чиме нас

ишчепркавају из бусије? — с поносом рече Војкан.

Тога пријеподнева четници покушаше три јуриша на партизанске положаје

око извора, а онда за дуже вријеме настаде затишје да се готово ни пушка

није чула.

— Опет се припремају — рече командир мрштећи се — Сад ће навалити с

још већом упорношћу, а чета мора да крене у правцу Врбаса, пред

рањеницима.

И док је чета, неопажено, у тишини, напуштала положаје око извора и

спремала се да крене према болници, командир зовну Војкана.

— Е, другар, сад ми се покажи. Остаћеш овдје с нашим првим водом и

задржавати непријатеља колико више могнеш, све док ми с рањеницима

далеко не одмакнемо, а онда правац за нама, према Врбасу. Немој

дозволити да нам се банда набаци на леђа.

— У реду, друже, ништа не брини! — ведро одговори Војкан чврсто му

стежући руку.

— А ти, момчићу, хоћеш с нама? — окрену се командир Јованчету. —

Боље ти је да пођеш, јер овдје ће бити врло густо.

Јованче одлучно занијека главом.

— Ја сам Војканов помоћник. Остајем!

Пољар Лијан, држећи за улар већ натоварена Кушљу, приђе и загрли

дјечака.

— Па довиђења, Јованче, соколе! Надам се да ћемо се сјутра ујутру наћи

заједно са друге стране Врбаса.

— И ја се надам — са смијешком потврди дјечак.

— Ако се пак не нађемо, онај ко од нас двојице остане жив, нек једног

лијепог дана окупи у Прокину гају читаву пионирску чету и нек им

исприча како смо се јуначки макљали с бандом око Кланца туге.

— Слажем се — рече Јованче па се у знак опроштаја пољуби са пољаром, а

затим приђе Кушљи и помилова га по глави.

— Збогом и ти, драги Кушљане! На теби је учила да јаше читава моја

дружина, ти си нам био вјеран сапутник у рату. Ко жив остане међу нама,

имаће шта да исприча и о теби на сједељци у Прокину гају.

Док је Војканов први вод запосједао положај око стазе која води до извора

према болници, остали водови чете кренуше у тишини према болничким

баракама. Међутим, нису одмакли ни стотињак метара кад се прави оркан

митраљеске паљбе сручи на положај око извора и на саму стазу. Тукли су

сви четнички митраљези колико их је год било.

— У заклоне! — викну командир и четна колона за трен ока прсну са стазе

за дрвеће са обје стране пута.

С удвострученом снагом четнички митраљези ошинуше по стази укривеној

међу дрвеће. Тамо, на утабану путељку, стајао је још само натоварен

Кушља и мирно се огледавао око себе као да се пита куд ли се то расу чета.

— Кушља, Кушљице, овамо! — викну пољар Лијан Искачући иза букве и

хватајући га за улар.

Кушља послушно крену за својим старим пријатељем, Кад један изненадни

митраљески рафал снажно лупи по његову товару. Добри коњ одједном

застаде, ноге му задрхташе, клецнуше, а онда се погођено живинче полако,

врло полако спусти на земљу као да и тада, у посљедњим тренуцима, чува

свој товар.

— Погибе Кушља! — викну иза букве најближи борац.

Честити Кушља, скупљајући посљедњу преосталу снагу, покуша још

једном да устане, да крене за својим свакодневним послом, па поново

клону и наслони главу на прво стабло као да се спрема на неки велики,

велики одмор.

Чисто не вјерујући у оно што пред собом гледа, пољар Лијан допуза до

коња и док су му се на главу сасипале гранчице и лишће кошено

митраљезима, он прислони лице уз Кушљину главу и рече тихо као да га

успављује:

— Само се одмарај, стари мој! Прошао си брда и долине у партизанској

колони, уморио се, огладнио, ожеднио. Ето, и мртав лежи под товаром,

добричино моја, опрости нам за то.

Бучан четнички напад престаде исто тако нагло као што је и почео, а кад

четна колона поново пође према болници, кувар Лијан одједном окрену на

другу страну.

— Куда, старино? — викну за њим командир.

— Идем Војкану и свом Јованчету — погружено одговори чича. — Хоћу

још мало да се борим у близини свога Кушље.

Замаче стазом четна колона, а стари пољар још једном приђе свом Кушљи,

сједе поред њега и поче тихо да говори:

— Стари мој уморни пријатељу, ако жив дођем до Крајине, причаћу у

нашем селу, у твојој Стрмоноги, како си био вјеран, послушан и марљив.

Причаћу дјеци у Прокином гају како је скроман и добар био њихов стари

Кушља... Никад више ливаде у нашем Липову неће видјети тако доброг

коња. Никад више, стари мој, нећеш проћи излоканим путем кроз твоју

Стрмоногу...

Дуго је старац погнуте главе причао сједећи поред свога погинулог

пријатеља, а кад је коначно дигао поглед, крај њега је, с друге стране

стабла, стајао Јованче и гологлав ћутке ронио сузе.

ЈОВАНЧЕ СПАШАВА ЗАСТАВУ

Колона рањеника споро је одмицала кроз планину. Лакши рањеници, неки

и под оружјем, гурали су пјешке како су најбоље могли, а оне теже носили

су на носилима. Испред колоне ишла је претходница од бораца

Омладинске чете, а на зачељу је била стара заштитница болнице..

Сви из Омладинске, почев од командира и Гаврила па до Рашида Без

Кошуље, били су ћутљиви и потиштени, С једне стране, жао им је било

што су морали оставити у заштитници на Кланцу туге читав један вод,

шаку бораца против толике четничке силе. Ко ли ће се жив од њих вратити

да исприча како је текла посљедња битка око извора? С друге стране,

свима је тешко пала Кушљина погибија. Ко у чети није волио доброг

старог коња? Коме од њих Кушља није кадгод понио шињел, торбак или

ранац? Па ко не памти како је оно Кушља копитом „откуцавао морзеове

знаке“ кад је чета први пут прелазила бањалучку пругу?

Кад год је Кушља био у њиховој колони, нешто топло, домаће, струјало је

кроз читаву чету, а сад... Кушља је погинуо, смрт је леденим, дахом

опрљила колону и сад је то била само гвоздена чета ратника, прекаљених

осветника, која се пробија и мора се пробити на брзи Врбас.

Једна четничка тројка, три подивљала брадоње-крвника, која је по планини

вреба-ла партизанске курире, неопрезно налетје на омладинску колону.

Црни Гаврило, који је ишао на челу, покоси их једним рафалом држећи

пушкомитраљез уз бедро као неку гараву играчку.

— Ово им је за нашега Кушљу! — забобоњи он обраћајући се Рашиду Без

Кошуље.

— А шта ли ће бити с нашим старим Лијаном? — и нехотице помисли

Рашид и окрену се на замуклу колону иза себе. Да је чича ту међу њима,

ипак би било некакве граје и разговора па макар не знам каква опасност

пријетила читавој чети.

Као да забринутој колони дају неки знак о пољару и његовој судбини, из

даљине, отуд од Кланца туге, забубњаше митраљези. Њихови бројни

учестали рафали слијевали су се у непрекидну узбибану тутњаву од које је

треперио ваздух.

— Чујете ли, оно је почео јуриш на наше код извора — рече командир

ослушкујући.

Читава колона застаде као по команди и поче да ослушкује.

— Бијеш ли ми можда посљедњу битку, старино моја? — невесело

забрунда Црни Гаврило као да је пољар ту негдје поред њега па га може

чути. — Само се ти држи уз Војкана, па се не бој ни буве...

Баш у тренутку кад је Црни Гаврило изговарао те ријечи, тамо у Кланцу

туге, лежећи иза камене громаде с карабином у рукама, пољар Лијан

гласно штуцну и рече омладинцу поред себе:

— Неко ме помиње по добру, баш му хвала! Пољар Лијан показао се бољи

стријелац него што је ико и очекивао. Дали су му карабин и читав торбак

муниције нађен прошлог дана код умлаћеног четника, па је чича, с

нарочитим задовољством, откривао четнике који су наступали према

извору и кокао их уз обавезне примједбе:

— Ето ти, свињски јарце! То ти је само за Кушљин реп.

— Тако, тако, зврндове! И на тебе се ритну мој Кушља.

— Ево и теби, дугоњо! Гдје се петљаш у рат кад си виши за пола говеђе

главе од нашег Јелисија Рибе?

Омладинац који је лежао у заклону поред старог Лијана, неко весело и

неустрашиво момче, одједном зачуђено викну:

— Чича-Лијане, па ти си љевак! Пуцаш с лијевог рамена.

— Па зар нијеси чуо, мој синко, какве су нишанџије сви љеваци? — упита

га пољар. — Ја лијевом радим, десном једем, а пијем с обадвије руке кад се

штогод у боци нађе.

Видјело се одмах: док је онако успјело светио свога Кушљу, пољару се

ипак помало враћало његово старо добро расположење. Није се дао

старина. Ваљало је и даље живјети и борити се.

Већ пред саму ноћ, док се ломио посљедњи четнички јуриш и вод се

спремао да и по трећи пут одступи на нове положаје, Војкан погледа у

ниско сунце иза себе и рече:

— Још пола сата да се одржимо овдје и онда можемо за нашима, они су сад

изван опасности, бар што се тиче ове банде која је пред нама. Више их они

не могу стићи.

— Изгубисмо извор! — с тугом рече Јованче смјештајући се уз Војкана на

нови положај. — Сад више није ни наш ни. њихов, него ничији, између

двије ватре.

— Видиш ли само како су четници из петних жила запели да га до ноћи

сасвим заузму — рече Војкан. — Зато су данас овако упорни, иако ми

имамо много повољније положаје.

На којих педесетак метара испред њиховог положаја лежао је иза гомиле

камења мртав четни барјактар Вицко. Док су се остали повлачили на нове

положаје, он је остао да их штити ватром и тако је и погинуо а да у ствари

нико није ни опазио кад се то десило. Тек пошто га два-три пута зовнуше а

он им ништа не одговори, борци тек тада примијетише да Вицко некако

чудновато лежи на пушци као да је заспао.

— Штета што не можемо да сахранимо оваквог јунака — с горком тугом

рече Војкан. — Пола би нас изгинуло док бисмо успјели да до њега само

дођемо. Видиш ли како зрна и сад праше око њега.

Тек пошто се спремише да напусте и посљедњи положај и коначно се

повуку с Кланца туге, Војкан се одједном лупи по челу и викну:

— Станите, ипак неко мора до Вицка! У његовом ранцу остала је наша

четна застава, она коју су везле омладинке из Липова.

— Идем ја! — дочека Јованче, узбуђен, сјајних очију још прије нег је ико

доспио и ријеч да проговори.

— Хм, хитар си, окретан, али... видиш ли ти како митраљез с косе брише

баш онај пољанак на коме лежи Вицко — опомену га Војкан.

— Не смијем те пустити. Боље је да онда ја пођем.

— Богами, нећеш ни ти! — гракну му иза леђа пољар Лијан. — Зар

водника и још уз то најбољег митраљесца пустити да тако лако изгуби

главу, а?

— Па шта онда да радимо? — насмија се Војкан.

— Само ти пусти мене и Јованчета, ми ћемо се већ нечем домислити —

предложи чича. — Сад је већ и лакше, јер је сунце сишло западу па бије

четницима право у очи, неће моћи добро да нишане.

— Пази ти старог врага, чем се он досјетити неће! — избечи се један

борац.

Користећи се жбуњем, Лијан и Јованче неопажено се спустише с положаја

све до ивице пољане и ту се сакрише за један већи камен сав обрастао у

дивљу папрат. Пољар брже-боље поче око себе да скупља суво грање,

стару папрат и прошлогодишњи сушањ.

— Шта то радиш?— зину дјечак.

— Ложићу ватру! — мирно рече Лијан звецкајући шибицом. — Ти се,

синко, спусти још десетак метара ниже, нек си што ближе Вицку, па чим

почне паљба по мојој ватри, пребацуј се до гињеника и узимај заставу.

Јованче послушно отпуза кроз густу папрат и ућута се уз пепељаво-зелену

патуљасту јелу. Не прође ни неколико тренутака, а из Лијанова заклона

диже се увис тањушан стуб дима и лагано стаде да се шири и развлачи у

широку лепезу.

— Вр-вр! — зачуђено гракну с узвишице четнички митраљез.

Пољар је вјероватно набацио на ватру гомилу влажне лањске папрати, јер

дим одједном отежа, поцрње и поче се ваљати низ пољану у тамним

клупцима.

— Пази чиче, покушава да начини димну завјесу! — одушевљено викну

Војкан вирећи иза камена.

Слутећи неку подвалу, четници отворише брзоплету ватру право на

пољарев заклон. Старац даде шеширом знак Јованчету и дјечак се у

неколико скокова пребаци крајичком пољанка и сручи се у заклон поред

погинулог омладинца.

Док је трештала паљба уперена на Лијанову ватру и по неко зрно зврцкало

и око њега, Јованче, стегнутих зуба и упола затворених очију, завуче руку

у Вицков ранац и напипа савијену четну заставу.

— Ево је, то је!

Болно згрчена срца извлачио је из ранца драго платно, поклон липовачких

дјевојака, узимао га је да га спасе од непријатеља, а све му се чинило да и

мртвом другу чини неправду и да му одузима оно што му је било најмилије

у животу. Узимао је барјактару његову заставу!

— Опрости, Вицко!

Учини му се истог тренутка да поново чује пјесму крајишких дјевојака,

посвећену партизанском барјактару:

... и пред четом мојега драгана,

пролетерске чете барјактара,

да му само видим косу плаву

и над главом црвену заставу...

С муком суздржавајући сузе, Јованче пољуби Вицка у блијед леден образ,

помилова га по замршеној плавој коси и поче лагано, пужући, да се

повлачи натраг. Није имао снаге да скочи и да потрчи.

Није тако одмакао ни неколико метара, кад се у ваздуху зачу оштар

злокобни фијук и на десетак метара од њега страховито тресну и задими

бацачка мина засипајући га земљом. Тај моћни потрес просто га одбаци од

земље и он као у сну прелетје пољану и сложи се иза првог стабла до кога

је стигао.

— Трас! Грум!

Нове мине засуше ивицу шуме. Гађали су тајанствену ватру, лукави мамац

пољара Лијана.

— Јованче, брзо за мном!

Некакво гараво, разбарушено и подерано чудовиште, вречећи гласом

пољара Лијана, допаде до Јованчета и пограби га за раме.

— Брзо, брзо, за мном!

Обезнањен и заглушен, Јованче стиже до Војканова заклона, а затим, као

пијан, потрча заједно са читавим водом, који се брзо повлачио у дубину

шуме, праћен експлозијом тешких мина које су тукле већ растурену

пољареву ватру.

— Куда ћемо сад? — довикну он првом борцу поред себе и опет из

близине зачу храпав пољарев глас:

— На Врбас, душо, у Крајину!

Већ дубоко у шуми, кад мало успорише, Јованче познаде у ономе

загарављеном подеранцу свога Лијана.

— Видиш ли, јуначе, како ме удесише мине? Не знам само шта ми би од

шешира?

— Па ето ти га у руци! — рече му Јованче и насмија се.

— Пази, молим те, па то је заиста он! — зачуди се чича. — Хајде, благо

старини, пењи се на моју главу кад је већ послије онолике макљаже остало

још нешто на шта те могу ставити.

Јованче се опрезно пипну за груди. Тамо на срцу, смотана у њедрима,

пријатно га је гријала спашена четна застава.

ГАВРИЛО ОПЕТ НА ВРБАСУ

Споро напредујући због рањеника, болничка колона тек у сутон стиже на

шумовиту косу изнад Врбаса. Под њима бијесну огледало воде и зачу се,

једва замјетљив, шум брзе ријеке, загонетан вјечит говор неуморне

путнице воде.

— Хеј, Врбасу, чекаш ли ме, чекаш! — хукну Гаврило, ослањајући се на

пушкомитраљез. — Да сам бар с пољаром Лијаном, па да се у чамцу један

другом исповиједамо, лакше би ми било.

По ведрој љетњој ноћи лагано су се спуштали низ тијесни кланац у сусрет

све јачем шуму ријеке кад их изненада, с цесте у подножју брда, пресијече

нечији оштар и уплашен узвик:

— Ко је то?!

— Дођи да видиш! — забрунда Црни Гаврило уморан од пута.

— Стој! — опет ће онај глас, овај пут мало несигурније.

— Жури ми се, немам кад! — викну Гаврило, који је постајао шаљив

увијек онда кад је био зловољан, уморан и накрај срца.

Доље на цести настаде неко стругање, звецкање, а онда грану пушка и неко

пискаво подвикну:

— Стој, пуцамо!

— Ма стандер ти мало, дрекавче, имамо и ми пуцу! — гракну Гаврило и

онако у ходу посла у таму резак рафал. С друге стране Врбаса стрмо брдо

врати му праскав одјек: рррах!

Са цесте се у исти мах зачу брзоплет бат поткованих цокула. Неко је

жестоко стругао друмом, судећи по лупи цокула било их је неколицина.

— Патрола! — кратко рече Гаврило. — Ил су четници, ил усташе. Ето их

сјутра сигурно овамо. Могу нам још цестом довести Нијемце с

моторизацијом.

— И авијацију, да знаш! — додаде командир пробијајући се на чело

колоне. — Ваља нам зато пожурити.

Тек око поноћи колона ухвати везу с чамџијом и с двојицом Бурсаћевих

курира. Рашид Без Кошуље весело цикну кад у мраку препозна глас Ђоке

Потрка:

— Ђоко, жив си?.!

— И ја и Стриц. Ено њега, одмара се у штабу, а ја скокнух да вас дочекам.

Ту је и читава Друга чета, већ држи положаје с друге стране Врбаса.

Превожење на другу обалу текло је врло споро, јер се око тежих рањеника

морало пажљиво радити приликом укрцавања у чамце: Већ је свитало кад

се посљедњи чамац с лакшим рањеницима отиснуо од обале.

— Сад је за нас, здраве борце, већ много лакше — рече командир. — Ако

нас и нападну на овој обали, примићемо борбу, па шта буде. Никад ми од

тога нисмо бјежали.

И узводно и низводно од мјеста прелаза биле су поред цесте постављене

партизанске засједе с пушкомитраљезима. Тек пошто се сви борци

пребацише, дође ред и на једну од засједа.

— Пребацујте ви ону другу засједу, а ја ћу посљедњи — рече Црни

Гаврило, који је одгађао, што је дуже могао, свој сусрет с брзим Врбасом.

Још борци прве засједе нису стигли ни до пола ријеке кад с оближње

окуке, с малог узвишења над самом цестом, осу по њима брза паљба.

— Ево их, стигли су! — викну Црни Гаврило. — Пази, пази, како се нижу

по оној чуки!

На стотињак-двјеста метара од Гаврилове засједе непријатељски стријелци

запосједали су низак брешчић посијан ријетким дрвећем и одатле су гађали

чамац и борце који су се још мотали око рањеника на другој обали.

Гаврило намигну Рашиду и двојици бораца из засједе наоружаним

карабинима.

— Да распалимо, а?

Гаврилов митраљез унесе читаву забуну међу стријелце на коси. Настаде

трка и журно прегруписавање. Непријатељ ману партизане на другој обали

и окрену сву ватру на Гаврилову групу.

Изнад засједе фијукну рафал — жвин! — други попрска челичном тучом

цесту љутито зврцајући пијеском, трећи запрашта по меком грању јова.

— Баш им је нервозан овај њихов митраљезац, час у клин, час у плочу! —

забрунда Гаврило.

Не прође дуго времена, а са онога брежуљка запраши и други митраљез.

Гаврило се намршти.

— Ови нам неће дати да пријеђемо преко воде. Ено, и онај чамац једва

умаче. Има, чини ми се; и рањених у њему.

Непријатељски митраљезац сад отвори ватру из јарка, са саме окуке на

цести. Гаврило поче да псује.

— Гле пашчета како се разјуначило кад је видјело да нас је мало!

Узалуд је с друге стране Врбаса партизански митраљезац покушавао да

нешто помогне својима. Непријатељ се полако и устрајно примицао

засједи користећи се сваком узвишицом, дрветом и јарком уз цесту.

У једном тренутку Рашид Без Кошуље, искористивши краћи предах,

довикну Гаврилу:

— Нема више муниције! Још само пола шаржера!

— Пих, до ђавола! — рукну црни горостас и олабави прст на окидачу. —

Сад би нам тек била потребна!

Одједном се негдје у непријатељској позадини, под самом брдском косом

низ коју је ноћас колона сишла Врбасу, зачу неко пушкарање, а онда

гласно проради митраљез. Непријатељ испред засједе заћута као да и он

ослушкује.

— Ма шта је сад оно? — уозбиљи се Гаврило.

Ватра за брежуљком ојача и загусти. Рашид узбуђено викну показујући

руком:

— Пази, пази, ено их, бјеже!

Најприје почеше бјежати они с брежуљка, а онда у нереду, као зечеви,

стадоше искакати и они око цесте и трчати према окуци. Из близине

одјекну нечији отегнут висок глас:

— Урошу, бјежи, иде Пролетерски батаљон!

— Откуд сад Пролетерски? — зачуди се Гаврило. — Наши курири из

батаљона кажу да су пролетери негдје чак близу Мотајице.

Одједном Рашид просто цикну:

— Сад знам ко је — Војкан! Стиго наш вод с Кланца туге!

— Свега ми на свијету, они су! — викну Црни Гаврило и лупи дланом о

земљу. — Па оно су били Војканови рафали, како се тога нијесам одмах

сјетио! Сваки митраљезац на свој начин пушта рафале, просто му по њима

можеш погодити ћуд.

— Ха-ха, а ови четнички безјаци помислили да долази Пролетерски

батаљон, па одмах ухватише маглу! — рече један од бораца из засједе. —

Задали су им крајишки пролетери грдне прпе.

На брежуљку гдје су малоприје били четници појави се групица људи.

Црни Гаврило скочи и разара се да одјекнуше чак и брда с друге стране

Врбаса:

— Ехеееј, Војканеее!

С брежуљка весело замахаше капама, чули су га и препознали по гласу па

се трком упутише наниже, према цести и Врбасу.

Већ послије четврт сата грлили су се, лармали и смијали борци Војканова

вода и група из засједе. Наравно, предњачили су весели Војкан и грлати

Гаврило, док је пољар Лијан прозукло гакао и објашњавао како су га

удесиле непријатељске мине:

— Улетио ми у џеп угљен колик шака, кад је мина треснула посред ватре, а

ја то нијесам ни опазио. Истом ти неко повика: „Пази, чича, гориш, уболо

те јуне“!

Кад се коначно сви превезоше преко Врбаса и кад се стари другови поново

нађоше и загрлише, Ђоко Потрк пожури у сусрет Лијану и, видећи га сама,

таман заусти да га нешто упита кад старац тужно замаха главом.

— Погинуо је, душо! Погибе наш стари Кушља. Паде у колони, на часну

мјесту, од митраљеза као што и приличи нашем Кушљи.

— Погинуо? — понови Ђоко као да још не разумије шта му значи та ријеч.

— Погибе, мученик наш, идући у стопу за најбољом омладином Крајине, а

сјутра, кад се буде писала историја. нико га ни поменути неће. Зар то није

неправда, је ли?

— Остаће он записан у нашим срцима — једноставно одврати Ђоко. — Па

зар то није најљепше кад неког његови пријатељи у срцу носе?

—Тако је — сложи се чича. Њихов разговор прекиде нечији узвик:

— Авион! Склањај се!

Мали двокрилни авион поче лагано да кружи над мјестом прелаза, али

како ништа сумњиво није опазио, јер су се борци на вријеме прикрили, он

окрену натраг, у своју базу.

— Видиш, овај ти је с бањалучког аеродрома. Дојавила браћа четници да

ми прелазимо Врбас, па нас траже — рече командир чете и довикну

сакривеним борцима:

— Другови, покрет! У колону!

ЧЕКАЈУ НАС НОВЕ БИТКЕ

Та шта да се прича какво је весеље настало у селу Липову кад се чуло да

им стиже у госте, на кратак одмор, Прва чета Омладинског батаљона,

славна чета која је бранила партизанску болницу у планини и срећно је

пребацила преко Врбаса у Крајину!

Ем је чета славна, ем је у њој све младо и весело, ем је у чети кувар пољар

Лијан, стара скитница, древна пијаница и лукаво њушкало да му пара

нема! Куд ћеш љепших ствари?

Стекла се ту и родбина наших омладинаца, дошли да виде своје дјечаке

јесу ли се замомчили, брију ли се, личе ли на праве ратнике.

Марија, мала женица Црног Гаврила, дошла да малчице посавјетује и

укори свога Гаврешила. Чула је, каже, да он тамо у рату прави велику

ларму и галаму, проста од његове хуке-буке не можеш честито војевати.

— Хоће ли те истјерати напоље из устанка, јадна ти мајка не била, будеш

ли се толико дерњао — плашила га је она. — Немој више да те ја чујем да

си правио халабуку, јер ће свашта бити с тобом.

— Дабогда у штенећој кућици спавао ако нијесам био најмирнији ратник у

батаљону! — клео се грешни Гаврило уплашено жмиркајући. — Само ми

се понекад десило да зеричак урликнем, тек толико да прочистим грло и да

се четницима кољена затресу. Јесам који пут и пуцукнуо из

пушкомитраљешчића нек се види да је рат и да је сасвим озбиљно вријеме.

Дабогда ратовао с печеним прасетом ако лажем.

— Истину говори наше Гавриленце-пиленце — похвали га пољар Лијан. —

Та ја просто нијесам досад ни чуо да он икако говори.

— Ма не може бити? — зачуди се мала Марија.

— Озбиљно, богами. Никада тај није говорио — закле се пољар и у себи

додаде: — Он је вјечито само урлао, дерњао се, викао, грмио, роктао,

њакао, трубио, ојкао...

Полазећи кући, мала Марија пољуби Гаврила у чело, намјести му капу као

што се то чини малој беби и поучно рече:

— Буди ми добар, пристојно ратуј и ако се прехладиш, пази да не срушиш

нечију кућу кад будеш кијао.

Пољар Лијан посебно је отишао у Стрмоногу да у засеоку исприча

ратнички живот и погибију њиховог Кушље. Сви су у селу плакали

слушајући пољареву причу и свак се постарао за ракију па су за спомен

добром старом коњу испијене многе чаше. Разњежен и тужан, Лијан је

послије тога отишао навече да спава у штали из које је Кушља кренуо на

свој славни пут. Напио се чак и онај старац који је пољару позајмио

кошуљу и у звјезданом расположењу узвикнуо дижући штап у правцу

пуног мјесеца:

— Не жалим кошуље, сасвим је поклањам и уопште не мислим умирати

кад су дошла овако славна времена! Ако вас преварим па умрем,

премлатите ме као најгору сеоску џукелу!

Стриц и Луња сусретоше се изненада и тамо гдје то човјек никада не би

очекивао: на уском брвну изнад потока. Ту су се сусрела једино она два

тупава јарца из приче, али кад је у питању Луња, то није било ништа

необично. Увијек она, као што већ знамо, испада изненада и тамо гдје јој

се не надаш.

Стриц се појавио с једне, а Луња испала с друге стране брвна, па су се

најприје обоје тргли и зачудили. Онда су се неколико тренутака

изненађено гледали, затим су се тихо насмијешили једно на друго, па су се

опет мило погледавали, па онда се мало застидјели, па малчице

поцрвењели, па маличак збунили, па онда обоје погледали у страну као да

се тобож нису ни видјели, па онда... па онда... ко би све набројао шта се ту

муњевито одиграло док Стриц није тобож изненађено викнуо:

— Кога ја то видим?

— А кога ја видим? — дочека Луња. — Зар онога кога је нестало у

планини?

— Нестао и опет се вратио! — кочоперно добаци Стриц.

— А многи су се дотле наплакали — пријекорно рече Луња.

— Ти баш нијеси плакала, већ смо и то чули — набурено одреза дјечак.

— Знала сам ја да ћеш се вратити — мирно каза Луња.

— Знала, знала! Е, баш ћу се једном тако изгубити, тако нестати да ћеш...

да ћеш... Просто ћу скочити одједном ...

И да би показао како ће то скочити, Стриц се мало трже у страну, изгуби

равнотежу и — пљас! — бућну у осредње дубок вир под мостом. Луња

цикну и стукну корак натраг да и сама не би пала. Стриц забрбота у води и

брзо изгура на плићак, а уто иза врба зацилика нечији сребрн глас:

— Ју-ју, неко се купа обучен! Брзо, да погледамо!

Баш као да се све завјерило против Стрица: на обалу испадоше Марица и

за њом Јованче.

— Стриц! — кликну плава дјевојчица и хитро загази у воду. — Овамо, дај

ми руку!

— Не треба! Ја сам и Врбас прелазио! — нељубазно се отресе постиђени

Стриц, али то му код Марице ништа није користило. Лакше би се и псето

отресло чичака на свом репу неголи неко Марице.

— Дај, дај, ручицу! О слатки мој Стричек, мокри мој мишићу, кокице моја

покисла, дај да те осам пута пољубим! — гугутала је дјевојчица вјешајући

се дјечаку о врат.

Није било друге, ваљало се препустити овој зашећереној напасти па шта те

снађе.

А дотле је Луња стајала уз свога Јованчета и обоје су ћутке, испуњени

сунчаном срећом, посматрали како се у бистром потоку игра бљештаво-

сребрна рибица црвенперка. Тако је и у њиховим грудима безгласно

поигравало златно срце дјетињства на измаку: били су за тренутак заједно

у немирним данима народног устанка, у великим данима, и то им је било

доста. Више се није могло ни тражити кад се около гине и читава земља

гори.

— Донио сам у њедрима заставу коју сте за нас везле — рече Јованче

просто, без хвалисања, а на то га Луња погледа мило као да је њу саму на

срцу носио и одговори с лаком сјетом:

— Знала сам ја да нас ти изневјерити нећеш.

— А и он вам је вјеран остао до посљедњег трена — с тугом помисли

Јованче сјећајући се погинулог барјактара Вицка. Знао је да га никад неће

заборавити.

Пред одлазак чете из Липова, поново се састадоше у Прокину гају сви

чланови бивше Јованчетове дружине. Били су ту Јованче, Луња, Стриц,

Ђоко Потрк, Лазар Мачак, Николица с приколицом и многи други..

Доперја, наравно, и пољар Лијан и доведе Рашида Без Кошуље, на што сви

његови четни другови дигоше веселу грају.

— Ура, ево нам нашег Рашида! Сила си, стриче Лијане? На састанак је

дошла и учитељица Лана и довела са собом читаву пионирску чету.

Жељела је да малишани чују како им се боре њихови старији другови.

Варала се лијепа учитељица Лана ако је мислила да пионири ништа не

знају о ратним доживљајима својих старијих другова. И те како су били о

свему чули, па кад ли почеше да ките и везу, испричаше све много боље и

љепше него они који су у свему томе сами учествовали.

— Види, види! — чудио се пољар. — Кад вас овако слушам, све ми се оно

чини више лијепо, а мање страшно, иако је често било баш обратно.

— А знамо ми и оно о јахању краве — похвали се један пионир.

Пољар се трже и збуњено забрза:

— Не, не, о томе немој! То је војна тајна или, како се учено вели, коњ...

спирација... Знате, ту се у тајности испробава да ли у рату краве могу с

успјехом да замијене коње.

— И чича Лијан први је потврдио да могу — полугласно добаци Рашид Без

Кошуље.

Испричаше се тако у старом логору дружине многе згоде и доживљаји из

дјетињства, из школе и рата. Али ма о чем се причало, увијек је ту, на неки

начин, био уплетен и пољар Лијан. Из сваке приче вирило је његово лукаво

око, орила се крештава вика и витлао добро познати штап.

Дођоше тако на ред и прве јахачке муке и подвизи, а онда се, зна се,

помену и Кушља. Свак понешто исприча о добродушном стрпљивом коњу,

општем љубимцу сеоске дјечурлије. Не заборавише ни оно како се Кушља

напио у сватовима, ни то како је био украден, ни његов сусрет с медвједом,

ни долазак у школу, међу ђаке. Наниза се читава његова историја све до

онога страшног дана у Кланцу туге.

— И тако, дјецо, ја остадох без свога вјерног пријатеља, без своје десне

руке — заврши пољар Лијан посљедњу причу о Кушљи. — Каквог ли ће

ми сад коња дати да ми носи казан и кухињско посуђе? Какав био да био,

тај неће ни близу бити као наш Кушља.

Тек што то старац изусти кад се Лазар Мачак лупи по џепу и викну вадећи

свој дневник „Сваштар“ из џепа:

— Ура, сјетио сам се! У сеоцету Вргељу, под самом планином, живи

Кушљин млађи брат Шушља. Тамо је одведен још док је био ждријебе.

Видио сам га прије десет дана, донио је у нашу радионицу неко оружје на

поправку. Ево му и адресе, записао сам.

— А личи ли на Кушљу? — повика пољар Лијан и усвијетље очима као да

је добро продискутовао с пуном боцом.

— Исти истацкати Кушља, само је, кажу, мало чудне ћуди кад се на кога

наљути: уједа се, рита, гура, ваља. А веле и да је врло несташан кад се с

ким спријатељи. Једном је тако ушао у цркву, па кад је међу народом

препознао свог љубимца, црквењака, тако је громко зарзао да је попу

испала кадионица.

— Аха, то је коњ за мене! — викну Лијан. — Сјутра зором идемо ја и

Јованче да га мобилишемо за нашу чету.

— Тако је, слажемо се! — гракну читава дружина. — Живио Шушља!

Живио Лијан!

Док су они тако причали, из даљине поче да одлеже мукла топовска

канонада. Учитељица Лана диже поглед у правцу из ког се чула тутњава и

уздахну:

— Оно је на Козари. Кажу да силна непријатељска војска већ стеже обруч

око планине.

Топовска грмљавина поново затресе брда. Дјечаци се згледаше између

себе.

— Чекају нас нове битке — свечано и мирно рече Јованче.

Луња му на то само кришом помилова руку. Толико је једино знала и

могла да учини за онога кога је предано вољела.

Нешто слично учинила је и Марица. Она гурну у ребра Лазара, затим

Стрица и шапну једном па другом:

— Немој се негдје сакрити кад топови до нас дођу. Бојим се да останем

сама

Плавокоси ђаво још увијек није знао воли ли више Лазара или Стрица или

су јој обојица подједнако драги.

— Биће посла за мене и мога Гаврила! — дошану Ђоки Потрку, Рашид Без

Кошуље ослушкујући једва чујно дудукање митраљеза с Козаре.

Лијан потапша Јованчета по рамену и замишљено рече:

— Сјутра узимамо Шушљу за улар па у нове битке. А једног дана, синко,

чета ће тражити новог кувара и новога госу за немирног Шушљу, јер ће

стари Лијан отпутовати далеко, далеко...

— А куда то? — прену се Јованче и зазебе га око срца.

— Тамо куд је отишао мој стари Кушља и куд одлазе сви они који једном

поразговарају очи у очи с митраљезом — рече стари пољар и у очима му

засвијетљеше сузе.