Branko ČankovićRESTLOVI

roman

Korektura i lekturaLjiljana Šop

KoriceTatjana Čanković

Slog i prelomVojislav Đukić

Branko Čanković

RESTLOVI

Roman

Galerija 23Beograd, 2010

Zahvaljujem se Vojislavu Kokiju Đukiću koji me je ubedio da, posle trideset godina, nastavim da pišem i pomogao da ovaj

roman završim i objavim.

Branko Čanković

17. I rekoh u srcu svom:

Bog će suditi pravedniku i bezbožniku;jer ima vrijeme svemu i svakom poslu.

18.Rekoh u srcu svom za sinove ljudske

da im je Bog pokazao da vide da su kao stoka.19.

Jer što biva sinovima ljudskim to biva i stoci, jednako im biva; kako gine ona tako ginu i oni i svi

imaju isti duh;i čovjek ništa nije bolji od stoke,

jer je sve taština.20.

Sve ide na jedno mjesto;sve je od praha i sve se vraća u prah.

21.Ko zna da duh sinova ljudskih ide gore,

a duh stoke da ide dolje pod zemlju?22.

Zato vidjeh da ništa nema bolje čovjekunego da se veseli onijem što radi,

jer mu je to dio;jer ko će ga dovesti da vidi što će biti poslije njega?

,,Knjiga propovjednikova“ , Glava 3.,,SVETO PISMO STAROGA ZAVETA“

Prevod Đ.Daničić

DOLAZAK

Subota.Grabe.Voz stade.Jutro maglovito. Kiša je noćas padala nekoliko sati i

kao da se sprema ponovo. Peron je, vlažan i memljiv poput zapuštenog podruma, bio neuobičajeno prazan za pijačni dan, kada se odlazilo jutarnjim radničkim vozom za Kruševac. Na kraju crvene stanične zgrade s velikim natpisom GRABE, jedva da se nazirao uniformisani čovek sa okruglom crveno-belom palicom – šef stanice.

Iz jednog vagona izađoše žena i muškarac, iz drugog tri muškarca i niko više. Muškarci pođoše ka staničnom izlazu iza ugla zgrade i zastadoše ispred česme. Jedan se sagnu pod stalno cureći mlaz hladne vode, popi nekoliko gutljaja iz šake, umi se i usuknu. Potom obrisa šaku o pantalone, pa se rukovaše međusobno u razvaljenim vratima ograde, koja je nekada branila da stoka ulazi na peron, i bez reči se raziđoše, svako na svoju stranu.

Voz krenu uz trzaj, ispuštajući šišteću paru u već ionako mutno jutro. Otpravnik, poguren, obrisa noge o čistač pred kancelarijom i uđe u stanicu i ne sačekavši da se voz udalji. Na peronu ostadoše žena i muškarac, na mahove se pojavljujući i nestajući u zelenoj izmaglici zatravljene stanice. Muškarac, od nekih pedeset pet-šezdeset godina, tankih brkova, kose češljane unazad, upadljivih plavih podočnjaka i razvezane kravate, uze dve kožne torbe i krenu ka ulazu u stanicu.

– Gde si krenuo?– Da pitam za Nikolu.

Žena, oštrih crta lica, tankih usana razvučenih u grčevitu liniju, iste visine kao muškarac, stegnutih nozdrva i poluotvorenih očiju, u kratkoj jakni od jelenske kože i lanenoj suknji iste boje, pođe za muškarcem.

– Koga da pitaš? Onog uspavanog?– Pa njega, koga drugog?– Bolje da odeš da vidiš da Nikola nije ispred stanice.– Da je došao, bio bi na peronu da ponese stvari.– Kažem ti da pogledaš da nije ispred.

Muškarac ne reče ništa, priđe vratima na kojima je pisalo: Šef stanice – zabranjen ulaz, laktom pritisnu kvaku, ramenom gurnu ogromna vrata i uđe u mračnu prostoriju, a za njim i žena. Dočeka ih odsečno, neljubazno: – Da? – loše probuđenog, mamurnog čoveka.

– Dobro jutro! – ljubazno ali službeno pozdravimuškarac, te priđe stolu na drugom kraju prostorije iza koga je podbočen stajao šef stanice. Bio je to niski četrdesetogodišnjak, sada bez službenih oznaka, sakoa i kape, zalepljene kose preko temena kako bi prikrio ranu ćelavost, bezvoljnih očiju koje su gledale u zid pored pridošlica.

– Da? – ponovi šef stanice ne pokazujući ni najmanje interesovanje za nastavak razgovora.

– Stevan Miljković – predstavi se muškarac – sekretar za finansije, u stvari, penzionisani republički sekretar.

– Izvolite – šef stanice im okrenu leđa i poče da struže plavom džezvom za kafu po peći na drva, zarđaloj bubnjari.

– Moja supruga Ivanka – nastavi Stevan pomerivši se u stranu, da šef lakše vidi ženu.

Ivanka Jurak Miljković, supruga, u ranim pedesetim, uspravnog tela i negovanog izgleda, ne pokaza nijednim pokretom da je trenutna situacija zanima niti želju da u njoj učestvuje. Zainteresovano je razgledala fotografiju u polumraku na ulaznom zidu, prilično novu, uokvirenu jutanim ramom, na kojoj je neko dopisao: „Grabe – pošta i železnička stanica“. Fotografija je bila iz nekog drugačijeg dana, sunčanog, toplog.

– Pošta? Zar je ovo i pošta? – glasno reče Ivanka, više za sebe, ne očekujući odgovor. Bore oko očiju i usana bile su pojačane umorom od putovanja i odbojnošću prema mestu i razgovoru u kojem se zatekla.

Šef stanice se tek malo okrenu ka ženi, iskrivi glavu i jedva izgovori:

– Ovo je i pošta, drugarice.Ovo drugarice bi podvučeno, izdvojeno, istisnuto s

namerom da ubode, da napravi jaz.Miljković se još više pomeri da omogući potpuni

vizuelni kontakt svoje žene sa šefom stanice. Usput joj uputi grimasu koja je bila i pitanje, i opomena, i molba, s ciljem dasmiri, da stiša. Žena baci pogled na muža, a zatim se zagleda u šefa stanice koji je jedva zadržavao neprirodni, uvrnut položaj, kao da ne želi da se sasvim uključi u razgovor sa ovo dvoje.

– Pre dve godine ovde nije bila pošta – reče žena.– Pre dve godine nisam ni ja bio ovde.– Pre dve godine se, očigledno, znao red i bilo je bolje.– Možda za vas – odgovori čovek, već potpuno okrenut

i usredsređen na ženu. – Ali srećom, za druge je sada ipak bolje. To su, drugarice, promene nabolje.

– Jake promene.– Drugarica se na nekoga ljuti?

Drugarica bi ponovo podvučeno, sada s prizvukom podsmešljivosti. U beživotnom, ustajalom vazduhu na momente se osećala rakija.

– Kažem, druže, šefe stanice Grabe, da je pošta ranije bila u zgradi škole i da ne vidim razlog zašto su je premestili.

– Niti znam, niti me interesuje. Sada je ovde pošta, pa ako vam treba pošta, a ne nešto vezano za voz, sačekajte da se pošta otvori pa pitajte.

– Gde? Ovde? Tako vam svega – podsmešljivo ga dočeka Ivanka, viša barem desetak centimetara od proćelavog čoveka – da nećete da kažete da ste vi ovde i poštar?

– Ne ovde, drugarice, u susednoj prostoriji.– Gde vam je ta druga prostorija? Nigde nema natpisa.– Izađite napolje, obiđite zgradu i sa ulice vam piše:

pošta. Ali, otvara se tek u devet.– A sada je šest – zakorači Ivanka prema šefu stanice

spremna za žešću prepirku.

Ovaj obuče sako, stavi odsečno šapku na glavu, otvori prozor i pljunu napolje.

– Da, sada je šest. A šta vi u stvari hoćete? Poštu? Telefon? Ako vam treba telefon, linije ne rade već nekoliko dana, grom je uništio stub kod Žegara. Ovaj telefon je službeni i on se ne koristi za privatne razgovore.

– Nama nije potrebna pošta – uskoči Miljković, još uvek držeći torbe u rukama i okrenut više ka ženi nego ka šefu stanice. – Znate... mi...

– Nije vam potrebna pošta?! Pa, čemu onda sve ovo? –Šef stanice se besno zagleda u Ivanku. – Radio sam celu noć, umoran sam kao... kao pas. Kažite šta hoćete, pa da idem kući. Ni zamene mi nema, uvek taj Rajko nešto zajebe.

– Druže, nemojte psovati, hteli smo samo da pitamo za kočijaša Nikolu – obrati se Miljković šefu, i dalje gledajući svoju ženu koja je ponovo razgledala fotografiju stanice kao da je tek sada interesuju neki detalji.

– Umro je – kratko odgovori šef stanice sedajući za masivni izguljeni sto, s crnim telefonom na sredini, železničkom palicom šefa stanice pored i kompletom plavih šerpi, složenih jedna u drugu.

– Umro? – Miljković se okrenu ka čoveku i ispusti torbe.

– Da.– Kako, kako umro? – Ivanka se odmače od zida i stade

uz muža. – On nas je uvek vozio tih nekoliko kilometara. I šta sad? Kako da dođemo do odmarališta?

– Kažem da je umro, šta ja znam gde vas je vozio i ko će vas voziti.

Miljkovići se pogledaše. Ivankino telo zauze preteći stav; zagleda se pravo u zenice šefa stanice, čime samo izazva njegovu još izraženiju ravnodušnost.

Želeći da prekine nepotrebnu napetost, tako čestu u kontaktima njegove žene s drugim, uglavnom nepoznatim ljudima, Miljković reče:

– Da li biste nam pomogli da se prevezemo nekako do odmarališta? Mora da postoji neki automobil... Možda bi nas neko odvezao i zapregama? Samo da stignemo tamo... Platićemo.

Šef stanice je, nezainteresovan za prisutne i njihov problem, kopao po gomili papira u prljavoj i prenatrpanoj fioci koju je jedva izvukao ispod ruba stola. Vadio je list po list, zagledajući svaki, kao da je od velike važnosti za njihov razgovor ili za taj trenutak. Napokon, iz te prašnjave gomile iskopa polutke luka, čvarke u najlon kesi i nekoliko režnjeva bele slanine, a onda i čvarke u drugoj najlon kesi. Na tu

gomilu stavi nekoliko metalnih i drvenih štambilja zamrlja-nih indigo bojom pa se sagnu i s poda kraj šporeta dohvati i otvori teglu krupnih krastavaca: izvadi prstima jedan, suviše krupan za njegova mala usta, i zagrize vrh iz koga šiknu nakupljena tečnost. Ivanka zgrabi jednu torbu i izlete na peron. Miljković sačeka da šef stanice sažvaće kiseli zalogaj i obriše rukavom znoj s čela.

– Pokušajte u trećoj kući s desne strane prema mostu, ako znate gde je to. Tamo žive Matići. Jova, traktorista u zadruzi, ima fiću. Ako nije već otišao na posao...

Miljković uze torbu uz jedno glasno: „Hvala“, dođe do vrata pa se okrenu čoveku nagnutom nad stolom i brdom rasute hrane, i tiho upita:

– A šta da radimo ako je otišao na posao?Šef stanice pokuša punih usta da mu odgovori, pa

kad je shvatio da postoji opasnost da se uguši, rukom u kojoj se cedio novi krastavac, ljutito pokaza Stevanu ka izlazu.

Miljković izađe, zalupi vrata za sobom jače nego što je to hteo, spusti torbu na klizavi beton perona i izgubljeno se zagleda u neku tačku niz prugu.

– Ti, Stevane, ni običnu stvar više ne možeš da završiš, ni bedni prevoz ne možeš da nađeš u ovoj nedođiji, a kamoli šta drugo. Šta je to s tobom?

– Šta je sa mnom?! Ništa. Nisam ja otpočeo svađu s čovekom nego ti.

– A kako se on ponašao?– To uopšte nije važno. Otkad smo krenuli ti tražiš

svađu. A sa kime, videlo se, ni to nije važno.– Šta pričaš? Ako ti dozvoljavaš da me vređaju, ja ne

dozvoljavam.– Nije te vređao, jednostavno nije ljubazan. Vidiš i

sama da se sve promenilo. Šta je trebalo da uradim, da se bijem, pretim, šta?

– Ako ti ne znaš, onda ništa. I, šta sad?– Videćemo, otići ću do tog traktoriste koga je onaj

spomenuo. I molim te, obriši nos, curi ti od ove vlage.Ona baci putnu torbu ka njemu, otvori ručnu torbicu

od zmijske kože, izvadi ružičastu maramicu i glasno se ušmrknu.

– Nije od vlage, curi mi nos zato što sam bolesna. Bolesnu si me naterao da dođem u ovu selendru, i to vozom! A kola nam stoje pokvarena, ni to ne možeš srediti.

– Ne idemo u selendru, idemo u odmaralište i to smo se zajedno dogovorili. Na kraju, nije nam prvi put, dolazili smo ranije i po nekoliko puta godišnje.

– Ranije je bilo ranije, imala sam ja ranije dvadeset godina.

– Dobro, hajde da nađemo tog čoveka s fićom.– Kog čoveka?– Nekog Matića, videćeš.

Krenuli su niz pošljunčanu stazu koja je spajala stanicu sa centrom sela: on poguren ispred, ona zabačene glave, na desetak koraka iza. Magla se nije podigla i činilo im se, posle pregrejane kancelarije na stanici, da je još više zahladnelo i opustelo. Ona zastade, okrenu se prema stanici i na prednjem zidu, ispod krova, primeti žutu tablu pošte. I Stevan zastade, zgrbljen i još manji pod dugačkim sivim mantilom. Reče: „Požuri“, više za sebe i za crni drvored starih kestenova uz stazu. Mrmor njenih reči, koje nije ni pokušao da odgonetne, izmeša se sa zvukom koraka po šljunku.

U belini magle prvo se zatamni silueta krošnje ogromnog drveta, pa obrisi seoske kuće iza njega, a zatim druge i tako redom, u nizu, do trga sa crkvom na jednoj, a školom, seoskom zadrugom i apotekom na drugoj strani. U

dvorištu najbliže kuće više se osećalo nego videlo neko kretanje, čuo se zvuk nepravilnog rada motora i zveket metala koji je udarao o kamenje i kaldrmu. Iz kapije poče da raste bela mrlja fiće.

– To je Matić! – Stevan viknu, pa potrča dok su mu torbe bolno udarale u cevanice. – Pobeći će nam – preko ramena pogleda ka Ivanki koja je nastavljala istim mirnim korakom. Pokuša da dozove nevidljivog vozača u autu, izusti jedno tiho i krkljavo: „hej“, i sam ne verujući da će ga u toj magli bilo ko čuti. Mlatarajući torbama, naizmenično u okretanju i potrčavanju, kao pokvareni pajac na navijanje, Miljković se dovuče na dvadesetak metara od zaustavljenog auta. Iz njega se stenjući iskobeljala ogromna braon masa i odvaljala prema kapiji da je zatvori, ne primetivši Stevana i Ivanku u sivilu još uvek uspavanog jutra.

– Zovi ga, šta stojiš, hoćeš da ode?! – navali na njega pristigla Ivanka. – Hej, druže! – poče ona.

– Hej, druže! – Ni poziv, ni uzvik, nekako tiho, kao da se plašio da ne poremeti nešto, ponovi i Stevan, smanjujući s naporom razdaljinu do auta.

– Hej, druže! – riknu Ivanka, pa tiho promrsi Stevanu u leđa: – Šta si utihnuo, ni za to nemaš snage?

Iz magle se pojaviše konture krupnog čoveka u starom mantilu ispod koga se nazirao debeli džemper; na bradatoj glavi imao je deformisanu vojnu kapu a na nogama vojničke cokule bez pertli. Otvori vrata auta i tek tada se okrenu k njima i izusti:

– A...?– Drug Matić? – prilazeći upita Stevan.– Ja.– Miljković, Stevan – pružajući ruku Stevan priđe

čoveku. Ovaj je obuhvati krupnom šakom i Stevan pomisli

kako će uslediti bol od stegnutih kostiju, ali stisak je bio normalno čvrst i kratak.

– Moja žena Ivanka – Stevan glavom pokaza iza sebe, ali čovek ne skrenu pogled sa Stevana.

– Ne bismo želeli da smetamo, dolazimo ovde već godinama... – Kad vide da čovek na te reči upitno podiže obrve, nastavi: – U stvari, ne ovde, već u odmaralište na Prevoj, u Bolinu šumu. Jutros smo stigli pa su nam tek maločas rekli da je Nikola, kočijaš koji nas je svake godine vozio, umro. Eto, lutamo ne znajući kako da se bar donekle prebacimo.

– Ja žurim na posao, morate naći nekog drugog – čovek se sagnu da uđe u auto.

– Ali to vam je desetak minuta – zavapi Stevan.– Ma kakvih deset minuta, treba mi više od sat do tamo

i nazad.– Druže, druže – priskoči Ivanka čovekovoj stražnjici,

jer mu glava i ramena već nestaše u nesrazmerno malom autu – mi želimo samo do sindikalnog odmarališta, to vam je ipak bliže.

– Do odmarališta? – začu se iz auta.– Da, samo do tamo, platićemo za to – Miljković živnu,

osetivši da se čovek predomišlja.– Dobro – odseče čovek gotovo bez ikakve promene u

glasu i raspoloženju.

Miljkovići na brzinu ubaciše stvari na zadnje sedište, uplašeni da se čovek ne predomisli. Stevan se provuče između prednjeg sedišta koje nije moglo da se digne i štoka vrata i pade nauznak na sedište provaljene i prljave postave. Pod stražnjicom oseti neki alat, ali i nešto za šta zbog mekoće pomisli da je hrana ili nešto slično. Znao je da nije pametno da pita šta je.

Ivanka, s mnogo muke i s nekoliko budućih modrica na kolenima, zauze mesto pored vozača. Po leđima je osećala vrhove federa i povremeno bi, preko ramena, upućivala Stevanu optužujući pogled koji je govorio: „Šta mi je sve ovo trebalo?! A ti ćeš, Stevane, već videti za sve, videćeš“.

Motor se upali na jedvite jade uz dugotrajno gušenje i pucanje. Zevajući, čovek reče:

– Sve je u redu, mora da se zagreje pre nego što krenemo.

U autu potraja tišina, neprijatna i opterećujuća, naročito Stevanu. Posle nekoliko minuta buka motora postade podnošljiva, čovek se iskobelja napolje, obrisa sva stakla dlanovima i tako mokar uvali se u raspalo sedište i uz cijukanje spona i motora pokrenu fiću, koji uz opasno naginjanje čas na jednu čas na drugu stranu, izađe na makadamski put. Da l’ od straha ili od neprijatnosti zbog ljuljanja vozila, Stevan pomisli da će povratiti, pa da bi otklonio i samu pomisao na takvu mogućnost, započe razgovor s mrgodnim traktoristom – njihovim vozačem – čije je lice, zbog skučenosti auta, bilo priljubljeno uz ponovo zamagljen vetrobran.

– A šta bi s Nikolom?

– Kako to mislite?

– Mislim, kako je umro, od čega? On nas je uvek vozio, imao je, koliko se sećam, baš dobre konje. Ne znam kako se zvala ona poslednja kobila, čini mi se Ruška, ili Duška, nije važno. Uvek je bio veseo, ili je bar tako izgledao kada nas je vozio.

Čovek je i dalje ćutao okrećući volan negde ispod svojih grudi, stalno vozeći u istoj brzini, verovatno prvoj, pošto se motor mučio. Miljkoviću je bilo muka i morao je da

nastavi razgovor, a nije video nijednu drugu izglednu temu sem mrtvog Nikole.

– I, kako je umro?– Lako.– Mislim, od čega?– Od kamiona.– Zgazio ga kamion? – iskreno iznenađen uskliknu

Stevan, a Ivanka dodade:– Svašta.– Kako – svašta?! – odgovori bradonja – I njega i

kobilu.Opet zavlada tišina. Stevan se napregnu da osmisli

dalji razgovor kako ne bi imao muke sa stomakom:– Strašno. A šta je s njegovom ženom, znam da je imao

ženu.– Udala se.– Ponovo, tako brzo! Za koga?

Ovo mu izlete onako, samo od sebe, kao što mu u poslednje vreme izleću mnoge gluposti koje je ranije obuzdavao i zadržavao u sebi. Ču ispred sebe: „O, Bože!“ i ovo shvati kao još jedan Ivankin argument u nekoj budućoj raspravi bez teme i povoda.

Vozač Matić, kome je prljava kapa dodirivala krov auta, preko iskrzane kragne kaputa pogleda Stevana u oči i postoja tako nekoliko trenutaka, vozeći i dalje istom, pešačkom brzinom. Zatim pogleda u Ivanku i reče:

– Udala se za Tomislava Ivića, mog sestrića, obućara iz Crnjana. I on je ostao bez žene pre nekoliko godina, udavila se jadnica, u bunaru, i ostavila mu troje dece. Idu u osnovnu školu. Najmlađi, Mladen, u prvi razred a i ona dvojica starijih su tu negde. Treba im majka. Sada su kod njenih, ima neko obućarsko odeljenje fabrike Koštana u mestu, pa žive

jadni od njegove plate. Da nema njenih, pocrkali bi od gladi. Bolje što su otišli iz ove zabiti. A Nikola i ona nisu imali dece, valjda je ona jalovica, ko bi znao. A i ovde je loše, zadruga nam propala, ako vas i to interesuje, druže.

Miljković ućuta i tišina zavlada, sve dok nisu došli do odmarališta. Kad stadoše kod prilaza kamenoj zgradi odmarališta, usred blatnjavih kamionskih tragova i zelenih bara naokolo, Stevan pruži čoveku sto dinara i reče:

– Izvinite na smetnji.– Ništa, ništa, tu smo da pomognemo jedni drugima –

odgovori Matić jednoličnim tonom. Onda tutnu pare negde u unutrašnji džep na grudima, okrenu auto na uskoj stazi i nestade u belini magle, ostavljajući Miljkoviće na pedesetak metara od ulazne kapije. Tek tada, dok je disao vlažan vazduh seoskog i šumovitog jutra, Stevanu se želudac vrati iz glave na svoje mesto i na trenutak pomisli kako bi bilo lepo popiti kuvanu rakiju.

– Živina! – poluglasno reče Ivanka, kao za sebe ali s namerom da je i muž čuje. – Dođe mi da se odmah vratim kući, sad odmah.

– Nemaš čime da se vratiš ni do stanice, a i da uspeš, prvi voz za Beograd ide tek u devet uveče.

– Valjda ima i neki drugi prevoz sem voza? Autobus?– Ranije ga nije bilo, ne verujem da su uveli neki.– A taksi?– Molim te, taksi?!– Šta me moliš! Ja nisam želela da ove godine dolazim

ovde, ali ti danima: hajde pa hajde, idemo zbog zdravlja, zbog nas, zbog obaveza prema Pejovićevima. Dobro, kazala sam, neka, nek’ bude po tvome, i vidi na šta to liči! Ovakve stvari više nisu za mene. Ma, nikada nisu ni bile. I da ti kažem, ako se ovako nastavi, ja se vraćam.

Stevan je sporo išao po skliskoj travi uz blatnu stazu, dok je ona žustro grabila ispred prosipajući reči koje su jednolično kapale po njemu. Popeo se na zaravan ispred samog odmarališta i zastao na trenutak da povrati dah: – Baš sam omatorio – pomisli.

Ona se okrenu, pa mu doviknu:– Samo se pravi da ne čuješ, videćemo još.

Sačekala ga je na popločanom, travom išaranom parkingu sindikalnog odmarališta. Bila je to bela, masivna jednospratna zgrada, prvobitno napravljena za potrebe planinarskog društva „Prevoj“ – posle čijeg je rasturanja dom kupio i prepravio sindikat Ministarstva privrede i finansija. Da nije bilo još uvek upaljenog svetla iznad glavnog ulaza, moglo se pomisliti da je odmaralište napušteno.

– Samo nam još treba da nema nikog unutra – huknu Ivanka Stevanu u lice. – Kako si sve organizovao, ne bi me iznenadilo – njene reči su bile sve glasnije, praskavije. Poznavao je te njene stisnute i rastegnute usne... Zna ih tako dugo a nije siguran da ih je dovoljno upoznao, baš kao ni to biće od koga ka njemu teku samo grube reči.

Jedne davne večeri, godinama pre ovog puta u Grabe, dok je od Dubrovnika jedva osetno strujao topli vazduh, sedeli su na terasi hotela „Cavtat“ u Cavtatu, na večeri rezervisanoj dan ranije, a povodom neke godišnjice upozna-vanja. Ivanka se doterala, podigla kosu u punđu, na rub bele, duboko dekoltirane haljine zakačila je broš, zlatnog pauka, svadbeni poklon njegovog oca. Stevan se setio kako je otac njemu obećao na svadbi da će ga za nekoliko meseci prebaciti za zamenika u banci gde je on bio direktor. Godinu dana posle svadbe i medenog meseca, stari se iznenada razboleo i od obećanja nije bilo ništa. Kad se kasnije toga sećao, bilo mu je drago što nije završio u banci uz očevu pomoć; od svojih ništa nije dobio niti nasledio, njihovo mu

nije trebalo. Kako to nije znao da prenese na svoju decu, porodicu?

Za tako izuzetno veče i Stevan se doterao, čak je pre podne na pijaci kupio beli karanfil i zakačio ga za rever sakoa. Seli su i u tišini razgledali terasu restorana i ljude oko sebe, dok im nije prišao kelner, kratko ošišani brkajlija s kojim su dan ranije i dogovorili meni za to veče.

Blago savijen u struku, na licu nalepljeni, trominutni osmeh, preko ruke mu je padala prebačena bela salveta. Ljubazno im se obratio:

– Dobro veče, želite nešto popiti?– Dobro veče, može, za mene konjak a za suprugu... –

zagleda se u Ivanku.– Za mene neki sok, šveps, svejedno. – Kratko zastade

kao da razmišlja, pa reče: – Ne, uzećemo vino, neko belo. Koje imate?

– Da vino ne bude prejako za tebe?– Neće, uzeću čašu, prijaće mi – reče uz osmeh, živo

preletajući pogledom po okolnim stolovima, praveći se da konobara i ne primećuje.

Brkajlija od koga je dolazio iritirajući vonj letnjeg znoja upita:

– Želite nešto za večeru, da vam donesem jelovnik?Stevan pogleda u Ivanku i njen nezainteresovan

profil, zatim pogleda u konobara i uz smešak reče:– Mora da je neki nesporazum.

Brkajlija zameni osmeh novim, s manje simpati-čnom porukom:

– Nesporazum, kakav nesporazum?To što je nakon poslednje kelnerove reči izbacio iz

sebe, kao jedinstvenu gromadu reči i pokreta, Stevan

Miljković nikada nije ponovio, iako je upadao u gluplje, neprijatnije i nezahvalnije situacije nego što je bila ta, te večeri. Poniženje u njemu raslo je brzinom misli, bujalo na sve strane i kao da se pretvaralo u amebe koje mu nisu dozvoljavale da diše. Možda to i ne bi bilo strašno da preko puta nije sedela njegova žena, Ivanka, pripremljena i začarana kao i on da jedu jastoga i škampe, onako romanti-čno, na terasi, pred drugima, i da onaj brkati konobar nije tako hladno kazao ono što je kazao, ne trepnuvši.

– Druže, mi smo oni od juče. – Konobar prebaci osmeh u treću rezervnu varijantu, a podižući krajeve obrva ubaci i njih u igru grimasa, s neskrivenom željom da dočara svu svoju začuđenost i neznanje.

– Od jučer, a šta je to bilo jučer?!– Mi smo oni – zareža Stevan, tako neprirodno njego-

voj ličnosti – oni koji su baš kod vas naručili jastoga i škampe za večeras.

Masku čuđenja zameni maska vedrog iznenađenja pa od tada do kraja večeri, kelner postade primer ličnosti koja se kaje, žali i prekoreva sebe, bez prava na oproštaj, ali je svakim svojim gestom lupao Stevanu novi šamar.

– O, izvinjavam se, stvarno izvinite. Drugarica je promenila frizuru, a i vi ste na ovom našem suncu već dobili boju; znate, imamo mnogo gostiju, sve je puno, čovek pravi greške.

Ivanka ga prekinu, držala je svoju teget somotsku torbicu kao neko ko se sprema da ustane i krene, gledala je kelnera pravo u oči i bila je na pragu da prsne.

– Ništa, neka, sve je u redu.– Da – nastavi brkati – plašim se da nemamo više

jastoga.Ona siknu:– Molim?!

Stevan pokuša rukom da je smiri, a sam podviknu još glasnije:

– Kako nemate! Na šta vam mi ličimo, na neke sa ulice! Najavili smo se kao što se radi u celom kulturnom svetu… Ali, izgleda da ovo nije deo tog sveta.

– Za taj vaš nisam siguran, ali u ovom mom…ne znam šta sam uradio da se ljutite.

– Podsmevate nam se…kao, ne sećate se! Baš vas briga što proslavljamo za nas važan dan, što nam kvarite ovakvo veče.

– Iskreno, ne znam o čemu pričate.– Pa zar vas juče nekoliko puta nisam pitao da l’ je sve

u redu sa rezervacijom, dal’ ćete imati jastoga? I šta ste odgovarali? Mal’tene ste se ljutili što vas maltretiram istim pitanjima.

– To je bilo juče, ko bi se svega sećao.– Kako vas nije sramota! Zašto niste naručili ono što

sam tražio, zašto nemate jastoga i škampe?!– Imali smo, ali nam je iznenada došao drug Jovanić s

porodicom, znate...– Molim vas! – ne spuštajući glas nastavi Stevan – Ne

interesuje me nikakav Jovanić, Ivanić ili kao se zove, stvorite nam ono što smo naručili.

– Što ne tražiš direktora, što razgovaraš sa ovim... bolje da ne kažem. – Ivanka se zagrcnula vičući na supruga.

Stevan se nagnu prema njoj i tiho, umiljavajući se, pokuša da je umiri:

– Draga, polako, sredićemo nešto...– Gde vam je šef sale? – nastavi Ivanka kao da Stevan i

ne postoji.

– Nije ovde trenutno. Ali, ni direktor tu ne može pomoći. Međutim, imamo divnih brancina, škarpina...

– Kad će doći šef? – prekinu ga Ivanka.

– Ivanka – Stevan pokuša ponovo da je umiri, a kelner se uhvati za tu mogućnost kao za granu spasa:

– Da, pa možemo vam za sutra sigurno spremiti jastoga, a večeras probajte nešto drugo.

Ona skrenu pogled od stola i ućuta. Stevan, okrenut ka njoj, reče kelneru da donese nešto od riba, bilo šta.

Skoro ništa nije pojela, sve vreme je gledala u daljinu i tamu pučine, a na Stevanova pitanja se mrštila i nije odgovarala. Za drugim stolovima su sedeli uglavnom stranci koji nisu razumeli suštinu burne rasprave. Stevan zatraži račun, ona ga pogleda i on shvati da će biti ono što je viđeno već mnogo puta. Iz njenih očiju je udarao bes, a iz krajeva usana ga pljuckao prezir. Sećala se i navodila primere gde je sve bio jadnik i slabić, gde i kada joj se gadio i koliko puta je zažalila što je s njim. Tu noć mu nije dozvolila da joj priđe, kazala je: Molim te, ostavi me na miru – kao nekome ko joj nudi nešto za prodaju na ulici.

Sledeće veče su pojeli svog jastoga. Stevan je s brkatim kelnerom popio piće na račun hotela, a ona je bez otpozdrava osoblju sutradan napustila hotel. Usput, dok su išli na aerodrom, saopštila mu je da ne razume niti ceni čoveka koji pije s nekim ko je nju uvredio, i da je sasvim očigledno da njega sve to nije ni dotaklo. Hteo je da joj odgovori da ga je taj događaj poremetio mnogo više nego što se to vidi, ali da on ne može da mrzi čoveka zbog nečeg za šta, možda, i nije kriv. Hteo je da joj to kaže meko, tepajući, ali se uplašio da ne plane pa joj ništa od toga nije kazao. Ćutao je, prećutao, i to je postao običaj. Tako mu je bilo lakše.

To je bilo davno, tako davno da mu izgleda kao da mu je to neko pričao, a ne da je stvarno doživeo. Da, sećao se da je tog dana, i dan pred polazak s tim istim kelnerom popio dva-tri vinjaka, i to mu je zamerila: Smrdiš kao pravi seljak. Danas retko da s kim sedne da nešto popije; želi, ali mu nekako smetaju kafanski razgovori od kojih se ranije opuštao i oporavljao. Sada voli da popije sam, dok čita, dok gleda televiziju, onako penzionerski, dok nešto radi, dok sedi, razmišlja... dok razmišlja kako mrzi. Da, dok razmišlja o svojim mržnjama, kao o nekim jedinstvenim delovima unutar sebe koje baš ne razume najbolje. Poslednjih godina, dok je pio, mislio je kako mu tu Ivanka ne može ništa – njegovo opijanje je njegova stvar, njegov svet. Da, kad razmisli, on nikada, baš nikada, nije pio iz nekog razloga, pio je, jednostavno zato što je pio – stvar navike podizanja čaša.