Budućnost civilnog društva u SrbijiBeogra: MilenijuM, Centar za razvoj građanskog društva, 2007, str 19-23.

Prof. dr Vukašin PavlovićFakultet političkih naukaUniverziteta u Beogradu

ULOGA CIVILNOG DRUŠTVA U RAZVOJUDEMOKRATSKIH INSTITUCIJA

Dozvolite mi da pre nego što pređem na izlaganje najavljenog saopštenja kažem nekoliko reči koje imaju ličnu notu u odnosu na uspomenu na Zorana Đinđića i njegov tekst o ulozi nevladinih organizacija u demokratskom društvu, koji smo upravo čuli. Dobro se sećam tog premijerovog susreta sa predstavnicima nevladinih organizacija u beogradskom hotelu Palas 2002 godine. Zoran je na skup došao nešto ranije i pitao sam ga da li od dnevno-političkih poslova stiže da radi nešto i u teoriji. Razlog za to pitanje je u tome što sam i tada, kao i sada, smatrao da je Zoran Đinđić bio jedan od naših najtalentovanijih filozofa politike i da će biti šteta ako potpuno zapostavi teorijsko polje svoga delovanja. Njegov odgovor me je, moram da priznam, iznenadio. Rekao je da ne samo da nema vremena za teoriju, nego i da je namerno prestao da misli na političku filozofiju, i da sada misli, govori i dela na drugoj talasnoj dužini i u jeziku praktične politike. No, već u govoru koji je sledio, pokazalo se da Zoran Đinđić nije mogao tako lako da se odrekne širokog teorijskog i filozofskog obrazovanja koje je posedovao. Njegovo tadašnje izlaganje, koje nam je danas pročitano na početku ovoga skupa, teorijski je vrlo konzistentno, sa punim razumevanjem prirode i uloge civilnog društva. Mada je govorio bez ikakvog potsetnika, to izlaganje sadrži niz vrlo značajnih i konzistentno povezanih teorijskih stavova i ideja. Želim da podsetim na neke od njih, pre nego što izložim sopstveno viđenje osnovnih funkcija koje ima civilno društvo.

IPrvo, Đinđić otkriva ozbiljan civilni deficit u formiranju građanskog društva kod nas. On konstatuje da je naše društvo, za razliku od većine evropskih društava, propustilo fazu prosvetiteljstva i suzbijanja apsolutne države, fazu formiranja demokratske javnosti ranih građanskih društava. «Odvajanje privatnog i javnog, ličnog i javnog, nije uspostavljeno, nego je kod nas javnost još uvek jedna pozornica privatnih egoizama, a u privatnom domenu još ima mnogo delova onog javnog diskursa koji remeti neku intimnost i neke lične vrednosti» (Đinđić, 2002).Drugo, i povezano sa prethodnim, je njegovo ukazivanje na istorijske korene i probleme u vezi sa građanskim društvom u Srbiji, to jest na činjenicu mnogobrojnih istorijskih kriza koje su u poslednja dva veka karakterisale naše prostore i «koje su vodile prirodnoj sklonosti ljudi da u državi vide rešenje» (Đinđić, 2002). Đinđić s pravom podseća da kada se prevše često suočavate sa ratovima, regionalnim i svetskim krizama, onda je razumljivo da građani imaju više poverenja u vojsku, policiju i državu uopšte, kao mehanizam rešavanja krize, nego u nedržavne mehanizme poput civilnoga društva. Svojim neobavezujućim i raspršenim institucijama građansko društvo ne može da rešava probleme rata i velikih kriza na način kako to može država i politika. U najmanju ruku građansko društvo je u takvim situacijama inferiornije od države. I zaključuje: «Stoga su ljudi na našim prostorima više fokusirani na državu i više veruju džavi» (Đinđić, 2002).Treće, i opet povezano sa prethodnim, je ukazivanje na asimetriju slabo građansko društvo – autoritarna država. Mislim da Đinđić s pravom upozorava da «diktatura u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji zapravo počiva na slabom građanskom društvu, a ne na snazi diktatora» (Đinđić, 2002). U tome ima mnogo istine, jer samo jako građansko društvo može da bude ozbiljna brana političkim diktaturama i autoritarnim političkim aranžmanima različitog tipa. Tu možda leži i deo odgovora zašto je istorija Srbije puna diktatura i autoritarnih političkih aranžmana.Četvrto, imajući u vidu neposredno autoritarno iskustvo iz devedesetih godina, Đinđić tačno uočava «da je pre demokratskih promena uloga nevladinih organizacija bila netipična za tradicionalne nevladine organizacije, a tipična za nevladine organizacije u nedemokratskim društvima» (Đinđić,2002). Ta (ne)tipičnost se ogleda u činjenici da se u autoritarnim političkim porecima (poput onog kakav je bio u Srbiji tokom devedesetih godina) nevladine organizacije usmeravaju na političke teme, što ima za posledicu visok stepen politizovanosti njihovih aktivnosti. Za

razliku od toga, u stabilnim demokratskim društvima nevladine organizacije su, po pravilu, nepolitizovane ili niskopolitizovane, i usmerene na zadovoljavanje različitih socijalnih interesa građana. Peto, Đinđić ukazuje na bitan značaj civilnog društva za modernu demokratiju. Moderna demokratija i moderna demokratska društva nastaju odvajanjem privatnog i javnog, države i društva, i opstaju kroz sinergiju i simbiozu ta dva polja. Njegov zaključak o značaju civilnog društva za demokratiju iskazan je na kristalno jasan način i ima univerzalnu teorijsku vrednost: «Jasno je da nema jake i stabilne političke demokratije bez vitalnog civilnog društva, koje je neka vrsta plodnog tla iz kojeg se demokratske institucije obnavljaju, ali nije identično sa samim tim institucijama» (Đinđić, 2002). U ovom stavu iskazana je sva dijalektika odnosa države i društva, političkih institucija i civilnog života. Samo aktivno civilno društvo može da obezbedi životne sokove za socijalne korene demokratskih političkih institucija. Šesto, Đinđić pokazuje da vrlo dobro zna šta su jake, ali i slabe strane civilnoga društva. On s pravom kaže da civilno društvo jeste jedna autonomna društvena snaga, koja deluje u okviru države, ali «predstavlja mnogo više nego što država ikada može da uradi» (Đinđić, 2002). No, tu gde leži njegova snaga, leže i njegovi rizici i nedostaci civilnoga društva. Ako civilno društvo «nema osećaja za odgovornost i za meru onda to može da postane jedna divlja subjektivnost, kao što je rekao Hegel» (Đinđić, 2002). Ovaj Đinđićev iskaz o civilnom društvu u potpunosti korespondira sa jednom od glavnih regulativnih ideja pluralističke revolucije koja je zahvatila istočno-evropske zemlje u vreme urušavanja socijalizma na prelazu iz osamdesetih u devedesete godine dvadesetoga veka, a to je ideja samoograničavanja. Tu ideju su najvehementnije izrazili srednjevropski intelektualci poput Havela, Konrada, Kuronja.

IIImajući u vidu društvenu i političku situaciju u Srbiji u periodu nakon oktobarskih promena 2000-te godine, pa do prve polovine 2006-te godine, želim da ukažem na nekoliko osnovnih funkcija civilnog društva.Civilno društvo ima kritičku funkciju u odnosu na državu i njene institucije. Da li je ta funkcija dovoljno razvijena, ili možda još preciznije pitanje: da li je kritika države od strane civilnog društva efikasna i delotvorna? Kada je reč o Srbiji, rekao bih da je odgovor na ovo pitanje, definitivno, više negativan nego pozitivan. Jedan deo odgovornosti za takvo stanje leži na strani države i njenih institucija, koje se jednostavno ne obaziru na kritiku koja dolazi iz civilnog polja. Drugi deo odgovornosti je na strani civilnog društva, koje ne uspeva uvek da nađe pravi ugao kritike i da se i u oštroj kritici postojećeg poretka jasno distancira od snaga staroga režima, koje su, nakon promena, postale «kritičari svega postojećeg» .Povezana sa prethodnom je i kontrolna funkcija civilnoga društva naspram države i njenih institucija. Da li je naše civilno društvo osposobljeno za kvalitetnu kontrolu naših država i za stalnu evaluaciju kvaliteta politike u nas? Usudio bih se da kažem da mi u celini na ovim prostorima nemamo izgrađene stabilne i trajne civilne mehanizme kontrole kvaliteta javnog političkog delovanja. Koliko su razvijene veze građana i civilnog društva sa medijima? Kolika je uloga civilnoga društva u formiranju javnoga mnjenja? Koliko građani drže do naših ocena politike i političara?Civilno društvo od Tokvila pa do naših dana ima važnu edukativnu funkciju. Civilno društvo jeste ili bi trebalo da bude najšira društvena škola demokratije. Možda je ovo i najrazvijenija dimenzija delovanja organizacija civilnoga društva u našem regionu, bez obzira o kome se društvenom polju radi. No i tu ostaje pitanje da li su efekti obrazovnih napora civilnoga društva u skladu sa uloženim finansijskim sredstvima, vremenom, organizacionim i ostalim ulozima.U siromašnim društvima poput zemalja našeg regiona, izuzetno je važna solidaristička funkcija civilnoga društva. Često su u tom polju predominantno aktivne crkvene institucije i verske organizacije, što samo po sebi ne mora da bude loše, ali je svakako nedovoljno. U društvima koja žele da razvijaju duh kompetitivnosti i logiku profita po svaku cenu, solidaristička briga o siromašnim, slabim, nezaštićenim članovima zajednice ili licima sa posebnim potrebama, postaje izuzetno važna. Kod nas su još uvek predominantno na delu stari tradicionalni tipovi solidarnosti (porodičnog ili zavičajnoga tipa), karakteristični za organski tip zajednice.Srodna predhodnoj je integrativna i stabilizirajuća funkcija civilnoga društva. U društvima sa heterogenom etničkom, religijskom i kulturnom strukturom, sa velikim brojem izbeglica i raseljenih lica, sa visokim nivoom etnifikacije politike i društvene konfliktnosti različitog tipa, integrativna i samoograničavajuća funkcija civilnoga društva može znatno doprineti stabilizovanju ovog tla, koje je u pojedinim delovima regiona još uvek trusno i nestabilno.

Civilizirajuća funkcija civilnog društva je izuzetno potrebna i važna na prostorima Jugoistočne Evrope. Razvijanje normi uljudnog ponašanja, redovne brige o higijeni i zdravlju, tačnosti, odgovornosti za preuzete obaveze, radnih navika i slično, ostaje veliki posao na ovim prostorima.Za društva i države, poput Srbije, koja u ovom trenutku predstavlja zemlju sa mnogo problema, a malo rešenja, važna je inovativna i pokretačka funkcija civilnog društva. Ovako shvaćena funkcija civilnoga društva je ovde još uvek u povoju, slaba i nedovoljno inventivna.

IIIU analizama i kritičkim ocenama postignutih rezultata tokom prvih pet godina nakon demokratskog prevrata iz oktobra 2000-te godine, ukazuje se na mnogo rezultata, a još više, na mnoštvo teškoća, neostvarenih obećanja i propuštenih prilika za sveobuhvatnije demokratske reforme u Srbiji. Jedan, u teorijskom i istraživačkom smislu, prilično zanemaren aspekt demokratske tranzicije kod nas sastoji se u ozbiljnim deficitima u obnovi i razvoju institucionalnih kapaciteta političkih ustanova u Srbiji. To ozbiljno otežava revitalizaciju i uspon civilnog društva u procesima demokratske konsolidacije. Civilno društvo može da podstakne rad političkih institucija, ali ne može da ih nadomesti i zameni. Bitna karakteristika političkog režima u Srbiji tokom devedesetih godina bila je urušavanje političkih institucija i njihovog značaja. Institucije su postajale formalna fasada koja je pružala legitimaciju realnoj personalnoj političkoj moći neprikosnovenog lidera. Da li se i koliko napredovalo u podizanju demokratskih kapaciteta političkih ustanova u Srbiji nakon promena iz 2000-te je pitanje na koje nije lako dati precizan odgovor bez dodatnih istraživanja. Načelno može da se kaže da je u toj oblasti zaostajanje reformi možda veće nego u bilo kojoj drugoj oblasti društvenog života.Mogućnosti uticaja civilnoga društva na podizanje kvaliteta i kapaciteta političkih ustanova u Srbiji su objektivno gledano sužene i ograničene. Jedan pravac tog uticaja tiče se ustavnog inžinjeringa, a drugi se odnosi na podizanje kapaciteta postojećih političkih ustanova.Što se tiče osnovnih institucionalnih aranžmana u političkom sistemu oni se određuju ustavom. Uticaj civilnog društva na ustavna rešenja položaja osnovnih političkih ustanova zavisiće od načina donošenja novog ustava. U ovom momentu dve su moguće pretpostavke. Prva pretpostavka je da se ustav donese po postojećim ustavom predviđenoj proceduri. Ta mogućnost se čini teško izvodljivom jer je, pored dvotrećinske većine u parlamentu, potrebno da ga na referendumu podrži i većina građana. Postojeći ustav spada u izrazito tvrde ustave u pogledu mogućnosti njegove promene. Druga, proceduralno gledano lakša mogućnost, je donošenje novog ustava od strane ustavotvorne skupštine. Takva situacija bi, sa stanovišta civilnog društva, bila povoljnija jer bi podrazumevala široku javnu debatu o svim najvažnijim ustavnim rešenjima, što bi dalo priliku organizacijama i predstavnicima civilnog društva da aktivno utiču na najvažnija ustavna rešenja. Prva pretpostavka, da se ustav donese po postojećoj ustavom predviđenoj proceduri, ne čini se u ovom trenutku da je dobro rešenje, jer bi takav ustav ne samo sadržao mnoge ustupke političkoj desnici, već bi suzio mogućnosti vođenja ozbiljnih ustavnih rasprava u političkoj javnosti Srbije.Što se tiče uticaja civilnoga društva na unapređivanje postojećih političkih institucija čini se da nevladine organizacije imaju na raspolaganju nekoliko mogućih ciljeva i pravaca akcije.Prvi i sa praktičnog stanovišta najurgentniji cilj, je borba protiv korupcije. Korupcija je ozbiljna bolest društva, koja je tokom devedesetih dobila epidemijske razmere i koju nije lako suzbiti. Korupcija je ona vrsta socijalnog korova koji nije lako iščupati, pošast koja se brzo i lako širi, i koja poput kancera zahvata društveno tkivo. Na lestvici korumpiranosti naše društvo se kotira vrlo visoko i u svetskim razmerama. Korupcija je rđa koja nagriza i rastače društvene i političke institucije. Bez smanjivanja nivoa korupcije nema ozbiljnog napretka u podizanju demokratskih kapaciteta naših institucija.Drugi, najvažniji cilj aktivnosti civilnoga društva, je dugoročan i sastoji se u izgradnji novog liberalno-demokratskog sistema vrednosti, kao osnove nove političke kulture. Kao što je govorio Zoran Đinđić «ako demokratija ne postane kultura, onda ništa ne vrede ni institucije, ili ne vrede dovoljno». Postojeće političke ustanove u Srbiji imaju vrlo nizak rejting u očima građana. Prema istraživanjima CESID-a, glavni akteri civilnoga društva, to jest nevladine organizacije, imaju znatno bolji rejting od političkih partija i zvaničnih državnih institucija (parlamenta, vlade, sudstva, uprave). Tako je poverenje građana u nevladine organizacije dvostruko veće nego u političke partije. Istraživanja Mladena Lazića pokazuju tri značajne karakteristike civilnog društva u Srbiji danas. Prvo, dve trećine angažovanih u civilnom sektoru čine pripadnici srednjih klasa i slojeva – stručnjaci i

22

studenti. Drugo, više od 60% aktivista nevladinih organizacija sačinjavaju žene. I treće, politička orijentacija centra i levog centra preovlađuje kod dve trećine pripadnika i aktivista civilnog sektora (Lazić, 2005). Na osnovu ovih istraživačkih podataka može se zaključiti da su realni potencijali civilnog sektora u Srbiji znatno veći od onih koji mu se obično pridaju.Slažem se sa onim ocenama koje govore o jakim procesima restauracije starog poretka koji su zahvatili Srbiju u poslednjih par godina. «Suprotstavljenost reforme i restauracije, koja po pravilu izaziva tenzije, u Srbiji je izražena do krajnjih granica. Srbija se koleba da krene i kuda da krene. Boji se da ide napred, ali ne može ni da se vrati natrag» (Mićunović, 2005: 455). Sa velikim stepenom sigurnosti se može reći da su problemi u Srbiji toliko mnogobrojni i tako teški, da se ne mogu rešiti samo iz političkog polja, i da je puno angažovanje civilnog društva neophodno. U tom smislu civilno društvo će opet morati da postane mobilizatorsko, ofanzivno, a ako je potrebno i subverzivno u odnosu na jake trendove restauracije starog autoritarnog poretka.

Literatura:Đinđić Zoran, 2002, Uloga nevladinih organzacija u demokratskom društvu, www.milenijum.orgLazić Mladen, 2005, Promene i otpori, Beograd: Filip VišnjićMićunović Dragoljub, 2005, Moja politika, Beograd: Filip VišnjićPavlović Vukašin, 2004, Civilno društvo i demokratija, Beograd: Čigoja

Docent dr Zoran StojiljkovićFakultet političkih naukaUniverziteta u Beogradu

CIVILNO DRUŠTVO I KONSOLIDOVANJE DEMOKRATIJE

Nastanak i razvoj aktivnog civilnog društva Linc i Stepan, kao i brojni drugi autori gotovo nepregledne teorijske istraživačke produkcije posvećene problemima tranzicije – «tranzitologije», smatraju jednim od pet ključnih polja ili arena koje određuju prostore i šanse stabilizacije i konsolidacije demokratskih promena.Drugo polje čini komplementarno postojanje vladavine prava, odnosno pravne i demokratske države i uvođenje jasnih konstitucionalnih, ustavnih i zakonskih limita vladavine – stanje u kome je (pluri)partijska država zamenjena pravnom državom.Treću arenu i polje borbi za osvajanje i konsolidovanje demokratije čini uspostavljanje autonomnog, legalnog i legitimnog, pluralnog političkog društva – snabdevenog i uređenog demokratskim političkim i izbornim zakonodavstvom. Radi se o «pravilima igre» koja regulišu finansiranje, odvijanje i tok političke i izborne utakmice na takav način da se, bar principijelno, borba za upražnjeno mesto vlasti odvija pod jednakim uslovima.Četvrtu arenu predstavlja institucionalizovano i pluralno ekonomsko društvo. Kriteriji za procenu njegove razvijenosti i demokratskog karaktera su razvijenost uređenog, pravnog okvira za tržišnu utakmicu ekonomskih subjekata, ali i razvijeno radno i socijalno zakonodavstvo kao okvir za vođenje socijalnog dijaloga i autonomno uređivanje «demokratskih i pluralnih industrijskih odnosa» između poslodavaca i zaposlenih i njihovih sindikata.Najzad, petu arenu konsolidovanja demokratskih procesa i institucija čini uspostavljanje «dobre uprave i dobre vladavine». Ona podrazumeva i stvaranje profesionalne, kompetentne, odgovorne (i na dnevne političke pritiske rezistentne) javne uprave, sposobne da usmerava realizovanje usvojene ekonomske i socijalne politike.Robusno i aktivno civilno društvo čini pri tom samogenerišuća, od države i logike profita autonomna, mreža civilnih asocijacija i građanskih ustanova (Linc i Stepan, 1998: 20-31).Civilnog društva nema bez prethodne, ili bar paralelne emancipacije podanika u samosvenog i odgovornog građanina, osetljivog na uzurpaciju svojih prava, ali i spremnog na ispunjenje svojih građanskih obaveza. Korpus prihvaćenih i upražnjavanih prava i obaveza građane jasno razlikuje od podanika, odnosno od bahatih primitivaca ili od infantilnih osoba nespremnih da prihvate odgovornost i brigu o sebi.Za izgradnju civilnog društva, važne su dve osnovne građanske vrline: uljudnost, pristojnost i oslanjanje na sopstvene snage.

Data, pretežno normativna određenja i koncepti civilnog društva, pripadaju krugu idealnih, normativno-mobilizirajućih i vrednosnih viđenja njegove potencijalne uloge i funkcija u demokratskoj tranziciji i konsolidaciji. Ona su, posebno 80-ih i 90-ih godina XX veka u zemljama real-socijalizma odigrala značajnu mobilizacijsku i propagandnu ulogu u prilog promenama. O njima Meri Kaldor govori kao o osnovi za razvoj postamarksističkog, utopijskog koncepta civilnog društva (Pavlović, 2004: 73-74).Na drugoj strani, teorijsko-analitički koncept i razumevanje civilnog društva je, međutim, daleko analitičniji i vrednosno neutralniji pristup koji se bavi realnom strukturom, aktivnostima, porukama i efektivnim uticajem aktera civilnog društva. Civilno društvo se polazno može odrediti kao područje dobrovoljnog, od države autonomnog, samogenerišućeg i (uglavnom) samoodržavanog organizovanja društvenog života u okviru legalnog poretka i skupa zajedničkih pravila (Diamond, 1994: 5).Civilno društvo zauzima prostor (samo)organizovanja između zone najuže privatnosti i porodičnog života, na jednoj, zone države i aktivnosti (para)državnih organa, na drugoj i prostora tržišnog privređivanja, na trećoj strani. Granice između zona i njih prema civilnom polju su krajnje porozne. Primera radi, prostor državnog delovanja se širi i u sferu privrednog delovanja, kao i regulisanja privatnih i porodičnih relacija. Političke partije su takođe sve više u zoni države i državnih aparata, odnosno u službi njihove ekspanzije i kolonizacije civilnog polja, nego što obavljaju funkciju posredovanja između njih – vršeći funkciju sinteze i političkog oblikovanja i reprezentovanja interesa društvenih grupa. Na drugoj strani, prostor privređivanja je istovremeno delom i prostor autonomnog, ugovornog uređivanja odnosa koji nastaju u procesu rada između poslodavaca i zaposlenih i njihovih asocijacija – znači i civilno-društvena relacija.Civilno društvo je očito složen, kompozitan pojam i prostor koji čine: a) građani sa njihovim interesima, vrednostima i saznajnim i organizacijskim resursima i kapacitetima, b) mreža njihovih autonomnih, dobrovoljnih socijalnih komunikacija i veza koja obuhvata različite građanske inicijative, NVO, pokrete ali i sindikate, poslodavačke unije i interesna udruženja, kao i c) građanske ustanove poput privatnih dobrotvornih udruženja i fondova, obrazovnih ustanova, crkve i mas-medija.Civilno – društveno organizovanje zasniva se na tri noseća principa – legalnosti (zasnovanoj na jednakim građanskim, političkim i kulturnim pravima), pluralitetu formi autonomnog organizovanja i javnosti organizovanja i delovanja (Cohen,1982).No, osnovno vrednosno usmerenje, i ostvareni efekti svakog oblika civilnog organizovanja ne moraju sadržati demokratski i emancipatorski predznak. Majkl Volcer ističe da civilno društvo može biti škola civilnosti, odnosno kompetitivne koegzistencije i tolerancije ali i škola neprijateljstva i fanatičnosti (Pavlović, 2004:143).Civilni akteri i akcije često imaju i partikularističke i regresivne ciljeve i isključujući učinak. U tom smislu oni su reakcija konzervativnog, retrogradnog dela društva na “uznemiravajuće i radikalne zahteve ekstremista koji vređaju duh i vrednosti običnih ljudi odanih porodici, naciji veri i tradiciji”, odnosno čine osnov za sukobe i delovanje “civilnog društva protiv civilnog društva” (Tomaž Mastnak). U tom smislu jedan broj autora govori o lošem, rđavom (Sajmon Čembers) ili necivilnom (agresivnom, netolerantnom, čak militarnom) civilnom društvu (Džon Kin).Džon Kin određuje civilno društvo kao “idealtipsku kategoriju koja i opisuje i zamišlja složenu i dinamičnu celinu zakonom zaštićenih nevladinih institucija, koje su obično okrenute nenasilju, samoorganizaciji i samorefleksiji i neprestano pod tenzijom u međusobnim odnosima i odnosima sa državnim institucijama koje oblikuju, ograničavaju i omogućavaju njihove aktivnosti” (Kin, 2003: 14).I pored toga što Kin potencira da su civilni akteri uglavnom okrenuti nenasilju, on skreće pažnju na problem necivilnosti i nasilja u civilnom društvu, odnosno mogućnosti postojanja, u ekstremnim slučajevima, necivilnog društva. Izvore necivilnosti – grubosti i nasilja, on vidi u hroničnoj neizvesnosti u pogledu ključnih aspekata života, ali i državnoj represiji, zalažući se za novu “civilizujuću politiku”, koja će redukovati i eliminisati razne oblike nasilja, uključiv i državno nasilje. U suprotnom, u ekstremno zaoštrenim uslovima, može doći do deficita civilnosti i “necivilnog rata” (Kin, 2003:167-172).Posebno je to često slučaj sa civilnim akterima i organizovanjem u autoritarnim, netolerantnim društvima i režimima koje karakteriše odsustvo značajnije demokratske tradicije. Srbija (i prostor ex-Jugoslavije) sa bujajućim etno-nacionalizmom i rezultirajućom krizom, ratom i raspadom prethodne državne zajednice, kao i pratećim procesom širenja gotovo endemske korupcije, (uz siromašenje i egzistencijalnu iznudicu većine, praćeno osećajem (samo)izolovanosti), su gotovo školski primer (privremene) dominacije retrogradnih nad emancipatorkim sadržajima i društvenim akterima. Dosegnute razmere politizacije kriminala i kriminalizacije politike, manifestovane i kroz ubistvo Đinđića i brojne nerasvetljene, ili bar do kraja neprocesuirane afere i politička ubistva dovoljno rečito

govore gde je Srbija danas. Posledično, rejting i kredibilitet političkih aktera i ustanova, ali i aktera civilnog društva (sa izuzetkom crkve i obrazovnih institucija) stoje dramatično nisko – u njih u iole značajnijoj meri, poverenje ima tek petina građana.

Civilni sektor i izlazak iz društvene krizeMoć proizvođenja promena – bar potencijalnu društvenu moć i prateći, relevantan politički uticaj, organizacija civilnog društva procenjivali smo na osnovu procene intenziteta njihovog doprinosa izlasku iz krize. Ako građani procenjuju da je doprinos određene organizacije značajan i po svom obimu i po svom intenzitetu, onda se može zaključiti i da postoji uverenje da ona može efektivno pozitivno delovati, odnosno da poseduje znatnu društvenu moć.Po mišljenju samih građana Srbije, među civilno-društvenim akterima i ustanovama, najveći doprinos izlasku iz krize (samo)izolacije i ubrzanom hodu ka evropskim integracijama mogu dati mediji.Da mediji mogu mnogo (26%) ili bar donekle (40%) da doprinesu izlasku društva iz krize, smatra čak dve trećine građana. Većina građana očito poseduje svest o bar potencijalno značajnoj saznajnoj, informativnoj, kritičkoj i mobilizacijskoj ulozi medija kao otvorenog kanala društvene komunikacije. Kvalitetno informisanje i, posebno, izloženost nosilaca vlasti i odlučivanja kritičkom sudu javnosti su za građane postali temeljna pretpostavka uspešnih tranzicionih reformi. Svi drugi akteri i institucije civilnog društva – sindikati (54%), udruženja poslodavaca (52%), crkva (50%), NVO (47%) i strukovna udruženja (45%), mogu tek za približnu polovinu građana odigrati manju ili veću pozitivnu ulogu pri izlasku iz krize. Pri tom je njihova procenjena uloga velika tek za svakog sedmog ili osmog ispitanika. Da civilni sektor može igrati tek delimičnu, dopunsku i korektivnu, pozitivnu ulogu smatra trećina, odnosno, u slučaju sindikata dve petine ispitanika, pri čemu su očekivanja od sindikata, najveća među zaposlenima u državnom sektoru i nezaposlenima. Ipak, značajna razlika koja postoji između relativno malog, aktuelno iskazanog i mogućeg većeg poverenja, koja u proseku iznosi 15-20 posto, govori u prilog stavu da postoji znatan prostor da civilni sektor, pod uslovom da se opredeli za odgovorniji, ofanzivan, kritički i koordinirani javni nastup, može odigrati relevantnu ulogu u društvenim promenama.U istraživanju nevladinog sektora, koje je početkom 2005. godine sprovela agencija Stratedžik marketing, sami akteri – čak njih 87 posto konstatuju da je uticaj sektora na državnu politiku premali. Većinsku podršku ima i stav da je politika aktuelne vlade prema sektoru loša (tri petine), kao i ocena da je ukupna politička klima u društvu nepovoljna za razvoj civilnog sektora (54 %), kako zbog političke nestabilnosti i retrogradnih tendencija, tako i zbog nasleđenog animoziteta prema NVO sektoru. Povećanje svoga uticaja civilni akteri, kao i građani, vide u jedinstvenom, koordiniranom delovanju i nastupu prema vlasti, uvećanoj efikasnosti i rezultirajućem popravljanju imidža u javnosti (NVO sektor u Srbiji, 2005: 25-27).I u pogledu odnosa između stranačke pripadnosti i različitog viđenja mogućeg, relevantnog i pozitivnog udela organizacija civilnog društva u razrešenju krize postoji statistički značajna veza (Ck=0,3). Pri tom, članstvo i pristalice stranaka bivšeg režima, kao i, u još većoj meri politički neaktivni, veću skepsu iskazuju prema pozitivnoj ulozi NVO, poslodavačkih i strukovnih udruženja, pa i, uz izuzetak pristalica SPS, sindikata. Na drugoj strani, posebno NVO i mediji uživaju natprosečno poverenje pristalica DS i manjih stranaka građansko-demokratske opcije. Indikativno je, da im se u pogledu moguće značajne uloge medija, pridružuju i pristalice Pokreta snaga Srbije i Bogoljuba Karića – opcije i lidera koji poseduju vlastite medije. Simpatizeri PSS, kao i pristalice DSS, iskazuju natprosečnu veru i u moguću značajnu pozitivnu ulogu interesnih asocijacija – sindikata i poslodavačkih i strukovnih organizacija, u razrešenju krize.Istovremeno, u slučaju crkve, iskazano veće aktuelno poverenje od procenjenog manjeg, ali još uvek značajnog, doprinosa izlasku iz krize, rezultat je pre svega prirode delovanja i «misije» verskih ustanova, koje se vide kao najudaljenije od «ovozemaljskih» problema i sukoba.

Civilno-društveni akteri i politikaAko akteri i institucije civilnog društva uživaju pretežno malo poverenje građana ali mogu odigrati relativno značajnu – bar dopunsku i korektivnu ulogu u tranzicionim procesima, pitanje je kakva bi mogla i trebalo da bude njihova relacija sa politikom i političkim organizacijama, kao ključnim kanalima i instrumentima promena. Neku vrstu paradoksa predstavlja pri tom, brojnim istraživanjima potvrđena, činjenica da reformu institucija koje uživaju relativno značajno poverenje građana (obrazovanje, policija, vojska) treba da zagovaraju i usmeravaju političke institucije i socijalni i politički akteri čiji je rejting u javnosti značajno niži.

Razuđena mreža građanskih inicijativa, pokreta, interesnih asocijacija i građanskih ustanova koja čini civilno društvo, po svojoj logici predstavlja prostor autonomije i samoorganizovanja građana, relativno nezavisan od države ali i tržišno-privrednih organizacija. Njihova uloga se prvenstveno sastoji u kreiranju, širenju ili odbrani autonomnih vrednosti i kulture, definisanju i zastupanju interesa i stimulisanju građanske odgovornosti i aktivizma – usmerenog delom i ka pokretanju inicijativa prema strukturama vlasti i njihovoj kontroli i kritici. U tom okviru, organizacije civilnog društva se i vide kao «pas čuvar demokratije», «škola demokratije», ili bar kao reprezenti određenih interesa i interesnih grupa.Strategije aktera civilnog društva usmerene su, pre svega, ka (samo)oblikovanju vrednosti, uključiv participativnu političku i odgovarajuću pravnu kulturu, i identiteta i stvaranju autonomne javnosti – znači tek posredno i pretežno odbrambeno prema polju i akterima politike. Radi se često o odbrambenim reakcijama pred «kolonizatorskim nasrtajima» države (Habermas) i nastojanjima da se «do tančina» (pre)regulišu društveni odnosi i ponašanja. Aktivno građanstvo – kroz civilne asocijacije, građanske inicijative i proteste ograničava i kontroliše polje politike, i pokušava da ga učini transparentnim istovremeno stvarajući i uvećavajući društveni kapital – mrežu znanja, poverenja i solidarnosti kao svoj osnovni resurs (Pavlović, 2004: 288-294).Na drugoj strani, svaka građanska inicijativa i asocijacija, pogotovo u društvima sa autoritarnom tradicijom i kulturom, ne mora imati demokratski predznak i biti izražena u tolerantnom i prihvatljivom obliku i tonu. Povratno, civilno društvo tada treba i traži «prijateljsku ruku» demokratske i pravne države (Majkl Volcer) i definisana «pravila igre i ponašanja», koja garantuju standarde nediskriminacije, pristojnosti i poštovanja ugovorno utvrđenih prava i obaveza.Pored civilnog polja i ka njemu usmerenih (civilnih) strategija akteri civilnog društva se moraju zato odrediti i definisati svoj odnos i prema polju politike i strategiji (političkog) nastupa prema njenim ključnim akterima – državi i političkim partijama, pre svega. Prethodni socijalistički period, kao i period blokirane tranzicije i nacional-populističke involucije i (para)militarne regresije, vreme Miloševićevog režima, obeležila je relacija dominantne, sveregulišuće države sa kolonizatorskim i na kraju ovog perioda čak grabežljivim nastupom prema slabom i «potisnutom» civilnom društvu.Aktuelni okvir čini odnos i nadalje dominantne, čak povremeno agresivne, ali u suštini konfuzne i (selektivno) slabe države, sa legitimnim ali još uvek relativno slabim, nestabilizovanim i nesigurnim, uz to i fragmentiranim i podeljenim, civilnim društvom. Aktuelno, postoje tri moguća modela odnosa države i civilnog društva, koji mogu biti prisutni na ovom, tranzicionom terenu. Tačnije, radi se više o tri tipa odnošenja države prema civilnom društvu i civilno-društvenim organizacijama.Prvi je klasični, neoliberalni. Govorimo o, «minimalnoj», ili «neutralnoj» državi koja samo utvrdi pravila igre, uvede tržište i povuče se iz ove sfere i ostavi civilnom sektoru i njegovom volontarijatu da koliko može interveniše u socijalno tlo. Mislim da ovaj model društveno razorenoj i ekonomski ruiniranoj Srbiji ne odgovara i da joj nije primeren, odnosno praktično nije održiv.Drugi model je, uslovno rečeno, socijaldemokratski i on kombinuje elemente liberalno-predstavničke demokratije sa republikanskom tradicijom samoodređenja i samoorganizovanja i pratećim deliberativnim praksama horizontalne komunikacije, koja nije direktno usmerena na političko polje. Radi se o modelu socijalnog partnerstva i delimičnog, uzajamnog preklapanja i podrške, odnosno o relaciji: jaka država – jako civilno društvo. Ovo je model koji bi lično podržao, ali za koji još uvek nema realnih pretpostavki.Treći model, model alternacije, koji se kod nas izgleda nastavlja i posle promena iz 2000-te, je model civilno-društvenog organizovanja kao alternative oficijelnom polju politike. Zato što se ne komunicira dovoljno iskreno i uspešno, civilni akteri stvaraju alternativne zakonodavne i razvojne projekte pa ih potom , oblicima građanskog i sindikalnog protesta i neposlušnosti, uvode u polje politike. Tvrdi zagovornici ovog modela, krajnje skeptični prema akterima oficijelne politike, određuju ga kao poželjni model rediferencijacije, umesto neokorporativne fuzije civilnog društva i države (Vrcan,2002:12).Posebno je delikatan, a nezaobilazan odnos prema političkim strankama koje nastoje da posreduju između javne vlasti i civilnog društva, odnosno da brojne zahteve i linije socijalnih podela prevedu u nekoliko alternativnih konkurirajućih politika i da ih realizuju sa pozicije vlasti. Potpun otklon od politike vodi u marginalizaciju i samoizolovanje organizacija civilnog društva. Uostalom, veće poverenje od nepoverenja u NVO i druge aktere civilnog društva je postojalo samo tokom 2000-te kada su one činile deo široke «društvene opozicije» i odigrale značajnu ulogu u obaranju Miloševićevog režima.

Na drugoj strani, prevelika blizina strankama i politici unosi rizik političke instrumentalizacije i podele na «njihove i naše» NVO i sindikate, odnosno rizik preterane fragmentacije i slabljenja organizacija civilnog društva. U poslednjoj deceniji u Srbiji u igri je bilo pet oblika, tipova ili modela odnosa organizacija civilnog društva prema političkim partijama. Prvi čini model imitacije, udvajanja i stvaranja surogata – praksa kreiranja PONGO-a – političko-nevladinih organizacija, odnosno, polustranaka – polusindikata, partijskih NVO ili kvazi partija u formalnom obličju NVO. Isto poreklo i prirodu imaju i GONGO – vladino – nevladine organizacije, kreacija i predmet posebne naklonosti ljudi iz vlasti. Drugi model i praksu čini transformacija i prelaz lobija, interesnih (i ekspertskih) grupa i pokreta u zonu stranačke politike. Najpoznatiji (neuspešni) primeri su G17 plus i Otpor. Oba modela čine zapravo kvazi-modele, jer se njima ukida svaka, ili bar svaka autonomna, relacija između organizacija civilnog društva i političkih stranaka. I treći oblik i praksu – model rediferencijacije i vođenja nestranačke i čak antistranačke «antipolitike», pre svega vaninstitucionalnim pritiscima i (pre)oblikovanjem javnosti, karakteriše odsustvo značajnijih međusobnih veza, odnosno njihova negacija.Praktično, postoje samo dva modela međusobne produktivne veze. Prvi čini model nesigurnog partnerstva, uslovne i oročene podrške civilnog sektora akterima politike, izražen kroz učešće (i eventualnu podršku) u radu tripartitnih i multipartitnih organa koji za cilj imaju uspostavljanje socijalnog i političkog dijaloga i konsenzusa, kao i kroz zajedničko realizovanje razvojnih projekata.Dijalog i (konfliktno) partnerstvo i saradnja civilnog sektora i političkih vlasti imaju ovde načelan i principijelan, na podršku pojedinim političkim akterima nesvodiv karakter. Radi se zapravo o indirektnom političkom uticaju ostvarenom kroz primenu dve strategije posrednog nastupa: a) kroz učešće u radu institucija socijalnog dijaloga, od lokalnih razvojnih koalicija do učešća u usvajanju i implementaciji nacionalnih razvojnih strategija, i b) na medije i oblikovanje javnosti usmerenih kampanja i aktivnosti.Drugi model – model koalicije, podrazumeva razvoj trajnijih, partnerskih odnosa saradnje i koordinacije delovanja između pojedinih aktera civilnog društva i političkih stranaka.Prvi «praprimer» ovog tipa odnosa predstavlja stvaranje, pred ključne, prelomne izbore septembra 2000-te, šire «društvene opozicije», koju pored političkog dela – stranaka DOS-a, čine i autonomni sindikati, NVO, i ekspertske grupe i pokreti poput G17 i Otpora. Nepartijski deo je obavio ogroman posao cementiranja hibridne i nesigurne političke koalicije i vođenja proizborne «nestranačke» kampanje u prilog izlaska na izbore i (manje ili više prikrivenog) pozivanja da se glasa za reforme, promene i DOS. U tom okviru je, primera radi, sindikat «Nezavisnost» svim strankama demokratske opcije ponudio potpisivanje Ugovora o demokratskoj socijalno-pravednoj Srbiji. I nakon promena oktobra 2000-te ova sindikalna centrala je nastavila sa praksom potpisivanja sporazuma i ugovora sa strankama demokratskog bloka, nastojeći da time, bar posredno, doprinese i smanjivanju tenzija između njih. Predmet ovih ugovora (čiji je smisao razmena «glasovi za podršku zahtevima»), otvorenih i za druge aktere, su obaveza razvoja i institucionalizacije socijalnog dijaloga i sklapanje socijalnog pakta (ugovori sa DSS i G17 plus) ili razvoj međusobne saradnje na realizaciji zajedničkih vrednosti, koja uključuje i saradnju sindi-kalnih organa sa resornim odborima i poslaničkim klubovima stranaka (sporazumi sa DS i SDP). Veoma ograničeni dosadašnji efekti potpisanih sporazuma posledica su podela na političkoj, ali i sindikalnoj sceni, odnosno nespremnosti i nezainteresovanosti stranaka za ravnopravnu, otvorenu saradnju. Vide li danas građani Srbije organizacije civilnog društva u polju politike, kroz koje modalitete prisustva u njoj i da li, u tom pogledu, prave razliku između njih?

30

Po mišljenju većine građana – njih tri petine, nikakvu vezu sa politikom (operativnom, stranačkom) ne treba da ima crkva. Oko polovine građana takav stav ima i prema političkoj (zlo)upotrebi NVO i medija. Očito, politička instrumentalizacija crkve i medija i pretvaranje NVO u kvazi-partije nemaju podršku građana Srbije. Kada je reč o uticaju crkve na donošenje političkih odluka, komparativno posmatrano, Srbija bi se, sa nešto više od četvrtine građana (27%) koji podržavaju ovaj uticaj, našla po anketi IPSOS-a iz 2005. godine, negde na sredini lestvice na čijem vrhu su «teokratski usmereni» Amerikanci – njih gotovo dve petine (37%) i Italijani (30%), a na dnu Britanci i Nemci (20%), Španci (17%) i posebno uplivu crkve na politiku neskloni Francuzi – njih samo 12% (Politika,7.06.2005).Činjenica da pri tome samo 4% građana Srbije vidi crkvu i u odnosima partnerstva sa pojedinim političkim strankama i koalicijama, govori u prilog oceni da i velika većina građana koji podržavaju uticaj crkve na politiku, ne prihvata direktne forme političke instrumentalizacije crkve i manipulacije njome od strane pojedinih političkih aktera, ali i pojedinih crkvenih velikodostojnika.Na drugoj strani, udeo onih koji smatraju da organizacije treba da, političkim zastupanjem i lobiranjem, utiču na važne društvene odluke preteže nad brojem onih koji su za potpuno nemešanje u politiku, u slučaju strukovnih udruženja (43%:33%), asocijacija poslodavaca (48%:34%) i posebno sindikata (51%:33%).Istovremeno, direktno učešće u politici i trajni, partnerski odnos sa političkim strankama nemaju podršku građana. Takvu strategiju podržava – u slučaju sindikata svaki deveti, udruženja poslodavaca svaki jedanaesti, strukovnih udruženja, medija i NVO ni svaki dvanaesti, a u slučaju crkve tek svaki dvadesetpeti građanin. Dakle, i među onim građanima, koji organizacije civilnog društva i vide u polju politike pet puta je u proseku veći udeo onih koji to učešće i uticaj vide kao indirektan, na javnost i različite oblike i forme socijalnog i političkog dijaloga usmereno delovanje, od broja onih koji su za direktne forme njihovog učešća u politici, poput saradnje i partnerstva sa političkim strankama.Standardno, bilo kakvoj vezi aktera civilnog društva sa politikom natprosečno se protive pristalice SPS i SRS – u slučaju NVO dve trećine, medija tri petine a kada se radi o sindikatima, poslodavcima i profesionalnim udruženjima relativna većina – njih dve petine.Može se zaključiti da građani podržavaju indirektan politički nastup i uticaj, pa i izvesne oblike autonomne i ravnopravne saradnje sa strankama, uglavnom povodom političkog procesuiranja svojih zahteva, samo u slučaju interesnih asocijacija – pre svega sindikata i unija poslodavaca.Drugi civilni akteri i ustanove – NVO, mediji i crkva treba da se isključivo usmere ka promociji i odbrani opštih, «nadstranačkih» vrednosti poput mira, slobode, javnosti, tolerancije, solidarnosti, kao i u borbi protiv terora, kriminala, korupcije i siromaštva, odnosno ka zalaganju za dostojanstvo čoveka i njemu primeren kvalitet života.Dobru ilustraciju ovog stava predstavlja mišljenje i samih predstavnika NVO sektora, njih nešto više od polovine, da sektor u celini, a ne samo specijalizovane NVO (stav trećine), u političkim i izbornim procesima treba da igraju aktivnu ulogu u pozivanju građana da izađu na izbore, kao i da učestvuju u kontroli regularnosti samog izbornog procesa. Na drugoj strani, tek svaki četrnaesti predstavnik (7%) ovog sektora smatra da NVO sektor treba da poziva građane na izborima da glasaju za određene stranke i kandidate (NVO sektor u Srbiji, 2005:27).

Zaposleni i sindikati u lavirintu politikeUnutar civilnog sektora najveću, istina jedva nadpolovičnu, sklonost građana da sindikate vide u polju politike, odnosno (in)direktnog uticaja na političke partije i institucije, objašnjava činjenica da su oni, kao i asocijacije poslodavaca, interesna organizacija locirana u (po svaki poredak vlasti) funkcionalno izrazito važnoj sferi rada i radnih odnosa. Osnovna, trajna misija sindikata sadrži se u promociji i zaštiti individualnih prava po osnovu rada, ali i četiri grupe kolektivnih prava zaposlenih: prava na slobodno i, u odnosu na poslodavce, državu i političke stranke, autonomno sindikalno udruživanje, kao i prava na štrajk, kolektivno pregovaranje i participaciju u odlučivanju o uslovima rada i učešće u profitu.To ih, gotovo nužno, čini grupom zaštite posebnih, ali masovnih i za državu izuzetno strukturno važnih, ekonomskih «privatnih» interesa zaposlenih, ali istovremeno i promocije jednog broja opštih, «javnih» interesa i vrednosti, poput temeljnih ekonomskih i socijalnih prava – što im daje dodatnu, specifičnu političku težinu.Primera radi, vođenje socijalne politike i politike (de)regulacije tržišta rada je praktično nemoguće bez otvorenih kanala komunikacije sa sindikatima. Odbrana i zastupanje posebnih interesa u sferi ekonomije je, međutim, razlog da jedan broj autora, poput Habermasa, koji privredu i industrijske odnose isključuje iz polja civilnog društva, posledično sindikate ne vidi kao organizaciju civilnog društva.

Sindikati su, po njima, zajedno sa poslodavcima, «privilegovana grupa» šire shvaćenog građanskog društva, inkorporirana, kao socijalni partner vlade, u mehanizme funkcionisanja državne vlasti. Privilegovan status u odnosu na organizacije civilnog društva, i ne retko zastupanje parcijalnih interesa aktuelno zaposlenih nosi, dakle, po ovim autorima, sama mogućnost da sindikati interese zaposlenih afirmišu i brane u zakonodavnom postupku (Molnar, 2003: 122).Ova stanovišta prvo redukuju civilno društvo na polje ekonomske pasivnosti, zanemarujući pri tom i značajne javne interese i vrednosti koje promovišu sindikati. Džon Kin, na drugoj strani, kao primere civilnog angažovanja sindikata, pored odbrane socijalnih prava, navodi sindikalne kampanje za odbranu građanskih i političkih prava, ali i samo suprostavljanje sindikata svakom obliku diskriminacije na radnom mestu (Kin, 2003: 26).Temeljni razlog i kriterij za prihvatanje sindikata kao organizacija civilnog društva čine, po Vukašinu Pavloviću, sami principi autonomije organizovanja i sloboda ugovaranja odnosa sa poslodavcima koje sindikati imaju samo u uslovima postojanja tržišta i pluralizma svojina (Pavlović, 1999).Sama politička «kupovna moć» sindikata na političkom tržištu, odnosno sposobnost zastupanja i lobiranja interesa zaposlenih, određena je, pre svega, organizacionom snagom, resursima, brojnošću i poverenjem koje uživaju sindikati, uključiv i stepen ostvarenog unutar sindikalnog i među sindikalnog jedinstva. Brojan, organizacijski funkcionalno ustrojen, kadrovski ekipiran i finansijski stabilan i u okruženju dobro pozicioniran sindikat – sindikati, koje karakteriše i dovoljan stepen efikasne akcione koordinacije su relevantan politički faktor. Takvi sindikati mogu usmeravati volju značajnog dela biračkog tela i time uticati na karakter ponude koju sindikatima daju potencijalni politički partneri. To je istovremeno i krunski argument u prilog tezi o dubokoj povezanosti (ne)uspešne interne, sindikalne i njihove, uslovno rečeno, «eksterne» strategije političkog delovanja.Sam društveni položaj zaposlenih, njihova interesna struktura i različiti vrednosni profil, odnosno mera njihove (ne)saglasnosti i rezultirajuće (ne)mogućnosti svođenja na optimalan zajednički imenitelj, predstavljaju drugu ključnu determinantu «političke snage sindikata».Interesi i dominantni sadržaji svesti i vrednosni obrasci zaposlenih utiču, pre svega, na listu i redosled prioriteta u sindikalnoj platformi, uslovljavajući time ujedno i izbor određenog modela prisustva u politici i konkretan izbor sa menija raspoložive partijsko-političke ponude.Prethodno, pozicija sindikata je uslovljena stepenom podrške i poverenja koje zaposleni i građani pružaju sindikatima. Sa sindikatima se danas u Srbiji identifikuje nešto manje od dve petine zaposlenih. To je, komparativno posmatrano, dosta visoka vrednost, posebno imajući u vidu da je danas pod naletima globalizacije i liberalizacije i u zemljama tradicionalnim tvrđavama sindikata (uz značajan izuzetak skandinavskih zemalja), stopa sindikalizovanosti zaposlenih najčešće, kao u Francuskoj, SAD, Britaniji tek negde oko 10-20%. Problem je, međutim, u tome što je tek svaki peti-šesti član sindikata, po sopstvenoj proceni, aktivan u značajnijoj meri, odnosno predstavlja efektivno jezgro i akcioni rezervoar sindikata.Istovremeno, sindikati su u Srbiji, kao i u većini zemalja u tranziciji, snažno utemeljeni u opadajućem državno-društvenom sektoru, dok je, bar za sada, njihovo prisustvo, odnosno stopa sindikalizovanosti u narastajućem privatnom sektoru pet puta manja (50%:10%), a relativno malobrojno članstvo sve starije i u velikoj meri neaktivno.Na drugoj strani, izvan kruga zaposlenih sindikati uživaju istina malobrojnu ali snažnu podršku svojih aktivističkih jezgara među aktuelnim penzionerima i nezaposlenima (3-4%), koja logično najčešće čine nekadašnji zaposleni sindikalni aktivisti (Cesid, jul, 2005).Treći faktor koji određuje mogućnosti primene metoda, taktika i stilova efektuiranja političkog uticaja sindikata čini sama (ne)demokratska priroda, odnosno otvorenost i razuđenost političkog sistema. Odnosi moći uspostavljeni između i unutar političkih institucija, kao i priroda izbornog i partijskog sistema – naročito broj partija, raspored snaga i odnosi na partijskoj sceni, čine manevarski prostor za primenu različitih taktika i instrumenata uticaja sindikata na politiku. Sasvim je, naime, različita pozicija i logika ponašanja sindikata unutar jednopartijskih i kom-petitivnih, višepartijskih sistema, ali i unutar klasičnih, liberalno-predstavničkih i konsezualnih demokratskih modela, sa razvijenim mehanizmima i institucijama za vođenje (tripartitnog) socijalnog dijaloga. Aktuelno stanje u Srbiji, u ovom periodu, određuju dva ključna faktora. Na prvom mestu, reč je o svojevrsnom «balu pod maskama», odnosno jazu između predizbornih obećanja i vladavinskih rešenja i prakse. Partije u toku kampanje tako ulaze u «strasnu, ljubavnu vezu sa (većinski siromašnim) biračkim telom, a nakon izbora u brak sa međunarodnim finansijskim institucijama» (Ivan Krasnev). Posledično, među prevarenim zaposlenima i građanima, rastu apstinencija i cinizam.

Istovremeno, institucije i akteri «četvrte grane vlasti» - tela poput socijalno-ekonomskih i saveta za zapošljavanje, organa i saveta za borbu protiv korupcije i sukoba interesa ili ombudsmana i poverenika za pristup javnim informacijama imaju tek fasadnu ulogu i karakter.

Perspektive - civilno društvo i demokratska konsolidacijaNalazi dobijeni istraživanjima potvrđuju stav da nesporno važnu ulogu civilnog društva u iniciranju i stabilizovanju demokratskih promena ne treba ni precenjivati, ali ni potcenjivati. Meni se čini najrealnijim stav da civilno ili građansko društvo doprinosi konsolidaciji i trajnosti demokratije, ali je samo ne uzrokuje, niti stvara. Po mišljenju Šmitera i O’Donela, tranzicija je skoro uvek praćena procesom koji su oni nazvali «uskrsnuće civilnog društva». Ovo oživljavanje civilnog društva pojavljuje se nakon, a ne pre početka tranzicije (Pavlović, 2003: 77). Civilno društvo na prostorima eks-Jugoslavije probudilo se, međutim, još na prelazu iz osamdesetih u devedesete godine, dakle na početku uspostavljanja «novih» nacional-autoritarnih režima. Civilno društvo, preciznije njegovi demokratski segmenti i akteri, je uz uspone i padove, uspelo da preživi čitavu tu deceniju, ali ne i da zaustavi nacionalističku euforiju i ludilo.Na drugoj strani, bez snažne podrške civilnog društva početkom 2000-te, teško je zamisliti da bi demokratske promene u Srbiji uopšte bile moguće.Polazeći od kontroverzi o ulozi civilnog društva, Volfgang Merkel je ponudio teorijski model, koji sadrži pet različitih teorijskih paradigmi na osnovu kojih se mogu razumeti i objasniti i osnovne funkcije i dometi civilnog društva u procesima demokratskih promena (Merkel, 2001: 97-110). Prva teorijska paradigma je Lokova funkcija: civilno društvo kao zaštita građana od arbitrarne države. Postojanje nezavisne društvene sfere naspram države, kao i insistiranje na zaštiti individualnih i kolektivnih prava građana, predstavlja važan zadatak civilnog društva u postkomunističkom periodu. Primer delovanja mnogih nevladinih organizacija za zaštitu i promociju ljudskih prava pokazuje važnost, čak nužnost očuvanja tzv. negativne slobode.Jasno uspostavljanje granica državnih intervencija i ljubomorno čuvanje i proširivanje seta osvojenih prava, kao i aktivno zagovaranje principa afirmativne akcije u prilog podvlašćenih i subsidijarnosti, koja omogućuje podelu ovlašćenja između (lokalnih) vlasti i samoorganizovanih građana su razlog postojanja civilnog društva. Uz paralelno stvaranje kulture dijaloga i nenasilja, to su ujedno osnovne pretpostavke za realizovanje misije demokratskih društvenih aktera – stvaranja robusnog, aktivnog, samogenerišućeg i samoodrživog civilnog društva i njegovog komplementa – pravne, demokratske, socijalno odgovorne i efikasne države.Otvoreno i pluralno civilno društvo koje štite javno odgovorne državne institucije predstavlja, kako to ističe Džon Kin, logičan uslov demokratije. Pri tome Kin posebno apostrofira značaj postojanja tržišta: “tamo gde ne postoje tržišta, civilna društva ne mogu da prežive… i u obrnutom smeru: tamo gde nema civilnog društva, ne mogu postojati ni tržišta” (Kin, 2003: 29). Druga teorijska paradigma je Monteskijeova funkcija ravnoteže između države i civilnog društva. Monteskijeov model podele vlasti, računa sa ravnotežom između centralne političke vlasti i društvene mreže «posredujućih tela». Ova tela su sastojci civilnog društva, koji su istovremeno u, i izvan državnog kruga vlasti. Ova paradigma se kontinuirano potvrđuje, jer u savremenim društvima, nema velikih izgleda za realizaciju principa vladavine prava i primenu autoriteta zakona, ako nema istovremeno društvene podrške koju pružaju civilne asocijacije, stvarajući pravnu kulturu i negujući duh tolerancije i prava na razliku. «Upravo takva interesna funkcija civilnog društva najviše nedostaje danas. To je jedan od razloga zašto ne postoje jasne veze između parlamenta, političkih partija i drugih institucija, na jednoj, i njihove interesne osnove koju treba da reprezentuju, na drugoj strani» (Pavlović, 2002: 122). Upravo je uloga interesne reprezentacije – artikulisanja, protekcije i promocije specifičnih i opštih interesa i vrednosti, njihova odbrana i zastupanje u dijalogu sa političkim akterima i u javnosti, ključna funkcija civilnih aktera. Ona se ne može svesti na povremene kampanje ili zakonodavne inicijative i, uglavnom predizborno, političko lobiranje i zastupništvo. Ovu funkciju čini mogućom i uspešnom praktikovanje i koordiniranje čitavog seta modela i formi aktivnosti (i njihovih institucionalnih okvira) koje čine individualno-grupne inicijative, interesno udruživanje, ali i korišćenje različitih formi građanske neposlušnosti ili (in)direktnog političkog nastupa.

Tabela 1: Aktivizam građanaModeli Forme Institucionalni okviri

Individualne-apelacione Prestavke, pisma, tužbe, Komisije za prestavke i in-

legalističke aktivnosti žalbe formisanje; službe pravne pomoći

Individualno-grupneaktivnosti

Građanske inicijative,peticije i referendumi

“Prazna stolica”; skupštinski Odbori; ombudsman

NVO i društveni pokreti i inicijative

Dobrovoljne aktivnosti i kampanje

Građanski forumi i parlamenti; zborovi građana; konsultativna tela; razvojni timovi

Interesno udruživanje Socijalni dijalog na naciona-lnoj, regionalnoj i lokalnoj ravni

Rasprave; kolektivno pregovaranje; tripartitni organi; tela za mirenje i arbitražu

Građanska neposlušnost Protesti, štrajkovi, blokade Zakonska regulativa;“pravila ponašanja”

Indirektan politički pristup Kampanje podrške Ugovori o saradnji; zajedničke programske platforme

Direktan politički nastup Koalicioni aranžmani; civilne liste, samostalni izborni nas-tup

Političko i izborno zakono-davstvo

Time se praktično ostvarivom čini i treća teorijska paradigma, odnosno Tokvilova funkcija: civilno društvo kao škola demokratije. Slobodna udruženja građana su naime najšira škola demokratije, u kojoj se demokratsko mišljenje i civilno ponašanje praktično uče i ustanovljavaju kroz svakodnevnu praksu i putem neposredne komunikacije. Četvrta teorijska paradigma je Habermasova funkcija: civilno društvo kao aktivni kreator javne sfere, posebno u njenoj nužnoj operativnoj dimenziji diversifikacije i pluraliteta medija i izvora i subjekata informisanja. Glavni cilj ove funkcije je uspostavljanje demokratskog javnog mnjenja i kritičke javne sfere, kao brane arkanskoj dimenziji politike i koruptivnom delovanju novca u politici i javnom životu. Džon Kin smatra, međutim, da se danas u javnom životu odvija proces fragmentacije na niz međusobno isprepletanih javnih sfera različite veličine – mikro, mezo i makro javne sfere. Zato se mora odbaciti ideal jedinstvene, prostorno objedinjene javne sfere u kojoj se autonomno definiše javni interes i javno mnjenje, kao i njeno vezivanje samo za medije u javnoj službi. Pluralnost javnih sfera je pri tome od ključnog značaja za samo postojanje zdravog demokratskog režima (Kin, 1995: 96).Peta teorijska paradigma je Patnamova funkcija: pluralistička uloga civilnog društva u produkciji društvenog kapitala. Ovom funkcijom iskazuje se, prvenstveno realni interesni pluralizam društva, kao osnova demokratskog pluralizma. Takođe, pluralizam interesa premošćuje duboke društvene rascepe, prekrivajući ih članstvom građana u različitim interesnim grupama i civilnim asocijacijama. To vodi, kroz formiranje višestrukih i promenljivih pluralnih identiteta, i ublažavanju konflikata i društvenoj koheziji. Pri tom, savremene pluralističke teorije, a u okviru njih i teorije o civilnom društvu, sve više karakteriše teorijska debata o društvenom kapitalu. Društveni kapital, interpretiran i shvaćen u smislu spremnosti na civilni angažman ljudi, na uspostavljanje poverenja u društvo (trust in society), kao i međusobno poverenje i uzajamnu kooperaciju, je nešto što se ne može postići u kratkom vremenskom periodu. Zato je funkcija civilnog društva u proizvodnji i uvećanju društvenog kapitala, pre svega kroz različite forme samoorganizovanja građana i kritičku političku partici-paciju, jedna od važnih pretpostavki demokratske konsolidacije (Putnam, Robert, 1993; Pavlović, 2004: 162-166). Nakon više od decenije propadanja zemlje, ali i izneverenih očekivanja posle preloma iz 2000-te, suočeni smo i sa urušavanjem poverenja u gotovo sve javne i političke institucije i još ozbiljnijom krizom solidarnosti i poverenja u druge ljude – time i u samu mogućnost i svrhu samoorganizovanja.Analizirajući poražavajući nasleđeni saldo prethodnog režima, Ljubomir Madžar posebni značaj pridaje i razornom delovanju koji ima poguban prekid procesa učenja i erozija znanja i radnih veština, ali, u još većoj meri, razaranje “nevidljivog kapitala” – radne i preduzetničke etike i klime poverenja u poredak, sudove i državu, njihov urušeni kredibilitet (Madžar, 2003: 34-35).

Umesto zaključkaSrbiji danas očito nedostaju i preduzetnička znanja i veštine i finansijski kapital i investicije za ekonomski oporavak. Uveliko načeti i usitnjeni društveni kapital i energija nam još stoje na raspolaganju, ali i količina tog kapitala i način njegovog korišćenja, u velikoj meri zavise od razvoja civilnog društva i zrelosti političkog polja i države. Politički kapital novih elita se, međutim, ubrzano i neproduktivno troši i rasipa. Do erozije političkog kapitala dolazi kad god i gde god se, izvan jasno uspostavljene zone odgovornosti, politička vlast doživljava kao individualni i grupni interesni kalkulus i tehnologija sticanja i odbrane pozicija koje se mogu prevesti u lični posed i unovčiti. Drugo lice takve politike čine odsustvo svake vizije, nastojanje da se izbegne svaki razvojni rizik i vlast održi proizvodnjom polureformi i paktiranjem i koruptivnim kupovanjem uzajamne podrške sa uticajnim interesnim grupama – pre svega lobijem moćnih biznismena novobogataša. Pri tome, rizici rastućeg socijalnog nezadovoljstva su se, do sada, dosta uspešno preusmeravali ka ranijim režimima i garniturama ili, kad god je to bilo moguće, u proizvodnju ksenofobije i međunacionalnih netrpeljivosti i sukoba.U tim i takvim okolnostima nema pretpostavki za postojanje jake države Džoela Migdala – države sposobne da postigne zadate ciljeve, uključujući sposobnost da prodre u društvo, reguliše društvene odnose, izvlači sredstva i usmeri ili iskoristi ta sredstva na razvojno produktivne načine. Slabe države – često čak nedovršene ili države u nastajanju, odnosno međunarodni protektorati koje susrećemo na Balkanu (eufimistički rečeno u Jugoistočnoj Evropi) su slabe iz dva osnovna razloga. Prvo, zato što su to neautonomne, od moćnih interesnih grupa zarobljene države, ali i zato što su lišene efikasnog i profesionalnog državnog aparata i dovoljnih ukupnih organizacionih resursa (Migdal, 1988).Najčešće, reč je tek o selektivno slabim, lukavim državama. One istina ne obezbeđuju dovoljnu zaštitu građanskih i imovinskih prava i ne uspevaju da ograniče obiman sektor neformalne privrede, ali su zato dosta uspešne u balansiranju između pritisaka međunarodne zajednice i pritisaka sopstvene javnosti i selektivnom, paternalističkom promovisanju užih interesa – pre svega interesa same vladajuće elite. U mnogima od njih postoji realni rizik da slaba država regresira u propalu državu. Propala država – država koja ne uspeva da reši problem nacionalnog i državnog identiteta i produktivno zaposli građane, koji su onda spremni da je u potrazi za izvesnom, kvalitetnom egzistencijom napuste, vodi ka beznadežnim građanima i društvima. Društva lišena nade, opet, povratno, doprinose propadanju države. (Blue Bird, Zamka nefleksibilnosti, 2004: 35-42). Izlaz iz ovog začaranog kruga predstavlja samo razvijena i operativna strategija reformi oslonjena na široko socijalno i političko partnerstvo i bar minimalni konsenzus oko sadržaja demokratskih promena. Civilno polje i akteri u ovom partnerstvu imaju centralnu mobilizirajuću, kontrolnu i integrativnu ulogu ali i značajnu inicijativnu funkciju. Društveni pokreti, a ne tek fragmentirana, nepovezana i često na pseudopartijske aranžmane i angažmane spremna nevladina scena, mogu biti medijator promena, akter nosilac dinamike društva – sredstvo ostvarivanja (poželjne) budućnosti. Elementarnu pretpostavku emancipatorske uloge civilnih projekata i inicijativa čini, međutim, i njihova sopstvena programska i organizaciona evolucija i emancipovanje od svojevrsnog elitizma i ekskluzivizma, odnosno vezanosti isključivo za projekte i prioritete stranih donatora.Samoodrživog civilnog sektora nema ni bez odgovarajućih institucionalnih i materijanih pretpostavki za njegovo delovanje, formiranih unutar kritičkog i konfliktnog partnerstva civilnog sektora sa državom i profitnim sektorom. Drugu stranu ovog procesa čini nužna paralelna evolucija političkog polja – njegova institucionalizacija, praćena i povezana sa stabilizovanjem političkog tla i legitimiranjem političkih aktera. Uvećanje propusne moći za signale koji dolaze iz društva i povećanje upravljačkih kapaciteta dovešće do veće kompleksnosti stranačke organizacije i nužnog rasta profesionalizacije rada unutar političkih partija. Time će ujedno konačno biti prevaziđene specifične tvorevine početne faze političke tranzicije poput proto-partija, odnosno partija–maketa ili partija–foruma, odnosno nestrukturiranih partija – pokreta, na jednoj, i kombi-stranaka na drugoj strani. Ipak, i potencijali civilnog i političkog društva i sudbina reformi, u krajnjoj liniji, vezani su za masovno transformisanje podanika – njihove strukture svesti i mentaliteta, i nastanak «punoletnih i uspravnih» građana. Mi se ne rađamo kao građani. Građanin se naime, postaje upornim radom na sebi (Fuko). Građani i građanke poseduju svest ne samo o svojim pravima već i o sopstvenim dužnostima i odgovornostima. Samopoštovanje, osećaj kompetentnosti za javno delovanje, samosvest o pravima koja država mora poštovati ali i razvijena svest o potrebi uravnoteženja privatnih motiva i interesa sa osećanjem zajedništva i solidarnosti, praktično razlikuju građane od podanika (Golubović, 2003: 9-14).

Tek društvo odgovornih i kompetentnih elita i aktivnih, u dobrovoljne asocijacije udruženih građana, može na «smetlište istorije» (Marks) poslati svoju autoritarnu prošlost.

Literatura:Blue Bird – program za civilno društvo u Jugoistočnoj Evropi: U potrazi za odgovornom vladom, Beogradski fond

za političku izuzetnost, Beograd, 2004.Diamond, Larry (1994), Toward Democratic Consolidation, Journal of Democracy, Volume 5, Number 3.Golubović, Zagorka (1995), Tradicionalizam i autoritarizam kao prepreke za razvoj civilnog društva, u: Potisnuto

civilno društvo (ed. V. Pavlović), Beograd, Eko-centar.Kin, Džon (1995), Mediji i demokratija, Filip Višnjić, Beograd.Kin, Džon (2003), Civilno društvo, Filip Višnjić, BeogradLinc, Huan – Stepan, Alfred (1998), Demokratska tranzicija i konsolidacija, Filip Višnjić, Beograd.Madžar, Ljubomir (2003), Srbija pred novim početkom: ekonomska stvarnost i razvojni iz gledi, u: Promene

vrednosti i tranzicija u Srbiji: pogled u budućnost, IDN-FES, Beograd.Merkel, Wolfgang, (2001), Civil Society and Democratic Consolidation in East-Centrale Europe in: Prospects for

Democratic Consolidation in East-Centrale Europe (Geoffrey Pridham and Attila Agh), Manchester and New York, Manchester University Press.

Migdal, Joel (1988), Strong Societies and Weak States: State-Society Relation and State Capabilities in Third World, Princeton, Princeton University Press.

Molnar, Aleksandar (2003), Civilno društvo, u: Kritički pojmovnik civilnog društva (I), (ur. Đorđe Vukadinović, Predrag Krstić), Grupa 484, Beograd.

NVO sektor u Srbiji (2005), Građanske inicijative, Beograd.Pavlović, Vukašin (2002), Konsolidacija demokratije i civilnog društva, u: Postkomunizam i demokratske

promene (ur. V. Vasović i V. Pavlović) FPN, Beograd.Pavlović, Vukašin (2003), Demokratija i društvene promene, Čigoja štampa, Beograd.Pavlović, Vukašin (2004), Civilno društvo i demokratija, Čigoja štampa, Beograd.Putnam, Robert (1993), Making Democracy work – Civic Traditions in Modern Italy, Princeton University Press,

Princeton and New Jersey.Stojiljković, Zoran (2002), Civilno društvo i država u tranzicionom ključu, u: Nevladine organizacije u

demokratskom društvu, CRNPS, Beograd.Vrcan, Srđan (2002), Model civilnog društva, rukopis.

391. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. Mojsilović Miloš, Mihailović Srećko, Vuković Đorđe, Stojiljković Zoran, Političke podele pet godina posle, Beograd, Cesid, proleće 2005.

Mojsilović, M; Mihailović, S; Vuković, Đ; Stojiljković, Z; Paunović, Ž; Političke podele u kontekstu civilnog društva, Beograd, Cesid, leto 2005. 4018. 19.