Silvija Šesto Stipaničić Bum Tomica 2

Copyright © Silvija Šesto Stipanićić

BibliotekaZelena

IzdavačNAKLADA SEMAFORA d.o.o. Hebrangova 6, Zagreb p.p. 527tel. 01/48 16 862e-mail: silvija.sesto@zg.htnet.hrwww.semafora.hr

Za izdavača ZLATKO STIPANIČIĆ

UredilaĐURĐICA LORKOVIĆ

Ilustrirao GRGUR ŠESTO

Design biblioteke i oblikovanje naslovnice IVANA GULJAŠEVIĆ

Kompjutorska priprema, tisak i uvez Studio Moderna d.o.o., Zagreb

CIP - Katalogizacija u publikaciji Nacionalna i sveučilišna knjižnica - Zagreb

UDK 821.163.42-93-31

ŠESTO Stipaničić, Silvija Bum Tomica 2 / Silvija Šesto Stipaničić;

<ilustrirao Grgur Šesto. - Zagreb : Naklada Semafora, 2006. - (Biblioteka Zelena)

ISBN 953-734l-02-X

460131070

© Nijedan dio ove knjige ne smije se umnožavati, fotokopirati niti na bilo koji način reproducirati bez nakladnikova dopuštenja

Silvija Šesto Stipaničić

BUM TOMICA 2

SEMARtJRAZagreb, 2006.

1. PROMOCIJA]

O, ljudi moji! Na kakve sam ja niske grane pao! Ne, to nema veze s onim Perom iz akavaca koji me neki dan nazvao majmunom. Njega ću ja srediti is­pod grane, na toplom i čvrstom asfaltu, ne zvao se ja Bum Tomica. Nego ja sam vam bio na toj promociji i opet sam morao slušati ono što sam već slušao kad mi je mama čitala. I još bih ja to i izdržao, jak sam ja, svašta sam ja već u svojem životu prošao, trebalo je doći do petog razreda. Ali ovo!!!

- Promocija knjige je zapravo njezino predstavlja­nje - mama se lickala u kupaonici.

- Znači, knjiga dođe i veli: bok, ja sam knjiga - Piksi se stvorio pokraj mene. Kud ja, tud i on, po sta­rom, zločestom običaju. Malac je već tjedan dana doma, curi mu surla i ne ide u vrtić. Blago tetama, jao si ga nama.

- Zašto me sad gnjavite? Vidjet ćete... ovaj... - mama je govorila u množini da ne ražalosti Piksija kojemu nije bilo suđeno trpjeti sve to sa mnom. On ostaje doma s bakom Štrudlom koja je stigla s mora na nekakav kontrolni. Malo čudno da u tim godina­ma ima kontrolni, i to još kod doktora.

I tako, ona će čuvati Piksača, za svaki slučaj, da mali ne napravi nekakvu scenu.

5

- A ja? - upitao sam s namjerom da i ja izbjeg­nem svojoj sudbini.

- Ti ideš! Ti si glavni lik! - mama je to izgovorila onim tonom protiv kojeg ja još nisam izmislio oru­žje. Nije ni tata.

Kad je Piksi shvatio da ne ide, počeo je cmizdriti i rekao je baki Štrudli:

- Ja bum im to zapamtil. - Baka se tu zbilja dobro snašla predloživši mu da zovu piću. Klinjola teško pamti, ali broj piće je upamtio od prve. Čim je stigla, cmizdravko je zaboravio tugu i očaj i bacio se na žvakanje. A ja? Koliko je mali tu već bio u predno­sti, da vam ne pričam. Osim što mi je već na vratima knjižnice u kojoj se održavala ta promocija na nogu stala neka velika teta, osim što sam morao sjediti jedan sat iza te velike tete i gledati njezinu veliku glavu i ništa ne vidjeti, osim što je ona prije kraja rekla nekoj drugoj teti, a što sam ja dobro čuo jer smo bili blizu:

- Pa dajmo malom da je prereže... - naježio sam se na te riječi od nožnog palca na koji mi je nagazila sve do trepavica, a još i više kad sam shvatio da sam taj mali ja.

- Ma ipak je ti prepolovi! - ah, rekla je druga ve­lika teta, a ja sam se smrznuo jer sam mislio da go­vore o mojoj mami. Zašto, nemam pojma. Takav sam, sve uzimam srcu, a mama je sjedila ispred svih nas s još nekim ljudima i tetama, daleko od mene,

6

tate, bake Dude i djeda Pikija. Dakle, osim svega to­ga, spomenuti baka i djed cijelo su me vrijeme tap- šali po leđima tako da sam na kraju imao osjećaj kao da sam se već zakvačio s Perom s početka priče.

Dok je glumac čitao dijelove iz knjige i dok je neki striček govorio nešto u smislu kako je to dobra knjiga, kako ima lijepe debele korice, kako su lijepi crteži i kako nije jako skupa, bila je koliko-toliko ti­šina. Ali, kad je najednom ustala ona velika teta koja je sjedila ispred mene i glasno rekla:

- A sad polako na malo čašćenje! - svi su ustali i, ma daleko je to bilo od polakog, svi su pojurili, kao vatrom opaljeni, u susjednu prostoriju. Jedva sam se živ izvukao.

- Znači, to je to - pomislio sam u sebi. - Ovo bi trebao biti najzanimljiviji dio, klopa - a onda sam i ja osjetio kako mi želudac svira nešto poput "Zeke i potočića". Djed Piki me uhvatio za ruku i mi smo se priključili ostalim trbusima. A tamo je ona velika teta rezala veliku tortu. Od lješnjaka! Užas! Baš ni­sam imao sreće! Kao da su znali što ne volim, a vo­lim sve osim torte od lješnjaka. Drugoga za jesti nije bilo. Osjećao sam se jadno, gladno, žedno i bilo mi je sila na zahod. Djed Piki me ispustio iz ruku i oti­šao nešto reći mami. Koliko sam mogao shvatiti, na promociji sam jedino ja bio dijete i zato je valjda po­nuđen šampanjac. Mama mi je mahnula iz daljine nasmiješivši se, a meni je došlo da zaplačem. Na sto­

7

lu sa cvijećem koje je dobila ležala je taca s pijačom. Sto mi je drugo preostalo nego isprazniti jednu čašu. Ionako na mene nitko nije obraćao pozornost, a, kao, bio sam glavni lik?! Ma, molim vas lijepo... I gljok, gljok... Šampanjac na prazan želudac i k tome još na onaj koji baš ne pije alkohol.

- Mama! - zazvao sam mamu, najednom dobro raspoložen. Osjećao sam se kao na nekom vrtuljku. Odjednom mi se promocija i nije činila tako dosa­dnom.

- Nećeš torte, mali? - s leđa mi je prišla ona ve­lika teta. Razmišljao sam da joj podmetnem nogu i tako joj vratim za ono na vratima, ali sam odustao. Ono malo razuma govorilo mi je da budem dobar. Odgovorio sam joj:

- Neću. Šampanjac će biti dovoljan! - Onda me ona malo bolje zagledala i odvela do mame.

- Napio se šampanjca, velite?! - mama se smijala.- Je, kad nije drugog bilo, hik... - branio sam se.- Dobro, Piksi, sad idemo, hik, doma - proškrgu-

tala je mama, dalje se čudno smijuljeći. Bilo je očito da je i u njezinom praznom želucu šampanjac učinio svoje. Mama nije mogla jesti jutros od uzbuđenja, a ja od Piksija. Klinjo je zgrabio i moj sendvič pa, radi mira u kući, nisam htio počinjati svađu.

- Pusti, jest ćemo na promociji - rekla je mama, ali tko bi se nadao da će torta biti baš od lješnjaka.

8

- Mama, ja nisam Piksi, ja sam Tomica! - ispra­vio sam je.

- Dobro, Piksi, ovaj, hik, Tomica, sad idemo. Ka­mo sad idemo, Zvonko? - upitala je tatu koji je sve promatrao sa strane.

- Doma idemo, doma - rekao je tata, a ja sam u sebi ponavljao riječi djeda Makija koji je ostao na moru.

- Pozlatile ti se riječi, pozlatile...Tako sam ja tada čvrsto odlučio da, ako ikada bu­

dem morao na još neku sličnu promociju, provedem nužne mjere opreza: obujem Ončine marte protiv ve­likih teta koje vole maloj djeci gaziti po nogama, po-

nesem vatu za uši da ne slušam ono što ja ne razumi­jem, a bojim se ni ostali, i obavezno strpam u džep dva-tri sendviča i sok. Zapravo, spremit ću se kao na školski izlet. Ili još bolje: ostat ću doma i praviti se da sam bolestan. Zbilja, ovo posljednje je najbolje...

10

2. PIĆA ILI BAKA

- Pića!!! - povikali smo Piksi i ja uglas, s tom raz­likom što je mali u trenu visio na prozoru. Obično kad netko pozvoni, on se prilijepi za to staklo, dahće u njega, liže ga iz meni nepoznatih razloga i ukra­šava ručicama. Prošli put, prije nego što ga je mama izribala, mislim staklo, na njemu su se mogli naći ostaci čokolade, voćnog jogurta od jagode, jaja, šun­ke, najmasnijeg špeka na svijetu i, naravno, piće. Pi­će! Nisam mogao izdržati, i ja sam bacio oko na pro­zor. Zapravo, Piksi i ja smo ostali sami i mama poj­ma nema da smo naručili piću. Naručili?! Piksi ju je naručio... Mama je odjurila na neki poslovni sasta­nak, tata je bio od jutra na poslu, Onči u školi, a mi sami.

- Ja idem, a za petnaestak minuta stići će vam ba­ka. - Baka Štrudla je već tjedan dana kod nas na tim kontrolnima kod doktora. I sad se trebala vratiti s je­dnog kontrolnog. U međuvremenu se Piksi dočepao telefona i okrenuo jedini broj koji je zapamtio.

- Kog si nazvao? Piću opet, ha? Opet! I tko će to platiti?! - vikao sam na njega iako mi je već i sama pomisao na piću stvarala najgolemije zazubice.

- Ti, braco! - odgovorio je Piksač mrtvo hladno. Vidio je kad mi je baka uvalila onu stoticu. Mali sve

11

vidi. Nemoguć je. Stotku sam namjeravao potrošiti na nešto pametnije, zapravo nešto trajnije, nešto što se ne žvače i guta, ali što je - tu je... Pića je stizala... Piksonja se naslušao Ončinih i mojih poziva i napa­met je recitirao adresu i ono:

-1 molim vas, razrežite!- Pića! Pića! - ponovio je još dvaput, a ja od onog

našeg oraha nisam mogao vidjeti tko zapravo zvoni. Kad sam otvorio vrata, Piksi je razočarano i tužno prociktao:

- Baka...- Ja sam se suzdržavao. Istina, da sam mogao bi­

rati, izabrao bih piću, ali na duge staze... mislim... ovaj, ipak... baka je baka...

- Piksi, pa nemoj se tako žalostiti, to je baka - bo­jao sam se da malac nešto ne zblene, pokušavao sam ga oraspoložiti, ali nisam, zapravo, znao čime... Nje­mu je u glavi bila samo pića.

- I kaj ako je baka, baku nemrem jesti, nije od si­ra, a nije ni razrezana... - mali je bio neutješan.

- Što vam je, djeco, izgledate kao pokisli vrapci? - upitala je baka, a ja sam pogledao nebo. Nigdje ni oblaka, a kamoli kiše. Srećom, minutu kasnije pića je zaista stigla. Pogledao sam Piksija. Već je opasno mljackao. Šapnuo sam mu da baka ne čuje:

- Vidiš, buraz, da se sve dobro svršilo. - Usput, baka je uletjela u pravo vrijeme i platila piću, tako da

12

nisam bio novčano oštećen. - Vidiš, sad imamo i pi­ću i baku.

- Je, ali meni je pića puno bolja - na sreću, Piksi je oponašao moju visinu glasa, kao što me u svemu i inače oponaša, pa baka nije ni ovo čula.

13

3. VLAKOOOVI

Mislim ono... Moglo bi se reći da se puno toga promijenilo od prošle godine. Evo, ja sam cijelu go­dinu stariji, Piksač je popuhao svoje četiri rođendan­ske svjećice, a Onči zaozbiljno hoda s Kuruzom. Ju­čer je došla doma u pola jedan u noći. To znam jer sam išao pišati, a ona je u isto vrijeme htjela u zahod skinuti šminku. A šminka se ko luda. Izgleda kao ba­ba roga.

- Bože moj, ni po noći nemam od vas mira! Kod nas je ko na kolodvoru... - zaškripala je, a ja sam bio tako pospan da se nisam imao snage prepirati. Ipak, što se tiče kolodvora koji moja gospođica sestra spo­minje - tu dobivam alergiju. Po tijelu mi se pojave crte nalik na željezničku prugu. I mami. I tati. Onči je otporna jer ona je više vani nego unutra, mislim doma. Moglo bi se reći daje Piks i ja povremeno po­gledamo u fotoalbumu - da se prisjetimo kako izgle­da. Zapravo, u živo, zbog one šminke, nije ju mogu­će ni prepoznati...

Dakle, kolodvor. O čemu je riječ? Naravno... Moj slatki bratonja još se uvijek pali na vagone, loko­motive, skretnice i sve to oko vlakova. Mama veli, kad me počne gnjaviti, da mu crtam vlak:

14

- Pusti, izdrži, nacrtaj mu, proći će ga to! - a ja se pitam: kad?! Meni se čini da se on sve više pali na te željezne grdosije. Mama strahuje kako će to izgledati ovog ljeta, na moru. Tamo jedan striček ima onaj vlakić na kotače i onda ona stalno mora s njim na njega, pa plaća kartu i za njega i za sebe. Bez obzira na to što mama veli gladušu:

- Darkec, za te smo novce mogli kupiti tri, ma kaj tri, pet šnicli - mali ne odustaje. A taj vam je vlakić za poludjet. Ide pol kilometra na sat, skače po ru­pama i vrti se u krug ko da je munjen. Ali braconja uživa i maše, maše. Ko ventilator. I nikad mu dosta. Mama je čak pitala vlakovođu da joj da neki popust, ali ovaj se napravio da ne razumije naš jezik, a svi dobro znamo da je domaći i da i te kako sve razu­mije.

Kakve je to sve razmjere s vlakovima poprimilo, pokazuje i svježi primjer. Evo, ove godine smo mo­rali u Zagorje na izlet stricu Mirkofonu vlakom, iako se sam stric ponudio da će doći po nas, odnosno da smo mu mi usput, na što mu je Piksi izrecitirao našu pravu adresu, uvrijedivši se što on govori da smo mi usput i još je rekao da pića nikad ne bi stigla k nama da se naša adresa tako bedasto zove. No, pustimo strica, a držimo se vlakova.

Mali terorizira sve odreda. Ja mu moram crtati vlakove, a mama pričati o vlakovima. I to ne one pri­če cici-mici. A ne! Izmišljotine moraju u sebi sadrža­

15

vati barem jedan izravan sudar s drugim vlakom, dva do tri pada s pruge u provaliju, prevrnuće u rijeku i, obavezno, napad Indijanaca, i to onih specijaliziranih za napade na vlakove. Kad mu ja velim da nema ta­kvih Indijanaca, šmrkljo me poklopi:

- Ti, braco, niš ne znaš osim crtat! - i ja crtam. Vlakove, sudare vlakova, vlakove koji su se prepolo­vili, vlakove bez kotača...

- Ali, Piksi, moram napisati zadaću.- Ne moraš! Moraš mi nacrtati vlak! - briga nje­

ga. Samo se igra. A i to kad mu se da. U suprotnom stalno gleda na videu "Vlak u snijegu". Toliko ga gleda da nam već cijela kaseta sniježi. Sve zna napa­met i pravi se da je on, glavom i bradom, glavni lik Ljuban.

- Dobro, nacrtat ću ti jedan posebni.- Super! - dosada je čekala širom otvorenih očiju.- Okreni se na drugu stranu i kad budem gotov, ja

ću ti reći - naredio sam mu i nastavio pisati zadaću. Onaj list papira ležao je pokraj mene.

- Jesi? - pitao me leđima okrenut bratac, a ja sam gotovo i zaboravio da čeka.

- Dobro, možeš se okrenuti - pokazao sam mu bijeli papir.

- Kaj je ovo?! - gledao me na rubu bijesa i plača.- To ti je vlak koji je nestao! - riskirao sam kako

veli tata i...

16

- Super, super!! - mali je progutao foru. Bio sam miran sljedećih deset minuta. Točno toliko koliko mi je trebalo da završim zadaću iz hrvatskoga. Naravno, turbo se žureći. I onda nije čudno kad me učiteljica pita, gledajući u zatku:

- Da ti nisi, Tomice, malo žurio s ovim?! - uh, da ona zna u kojim ja uvjetima moram raditi... Ma, u penziju bi me trebalo poslati, tako sam nekad umo­ran od te obitelji. Makar mama veli daje ona umorna od nas, što uključuje i mene, ali ja zbilja ne vidim čime je ja umaram. Tako sam se jako popravio da si čak nekad, mislim kad sam baš raspoložen, sam na­točim za piti, ne?

Nakon deset kratkih minuta opet je počelo, ali na sreću, mama je proglasila kraj radnog dana, pretvoriv­ši se u prometni znak na kojem je pisalo: obavezno spavanje. No sad počinje noćna mora. Ja bih obično zaspao kad bih mogao, ali moram slušati one priče o katastrofama s vlakovima. Tu se još ubacio i taj Tita- nik, ali o tom vam ne bih sad.

Te je večeri mama bila upornija nego inače, a k tomu je morala još nešto pisati. Triput je to rekla, ali Piksi ko Piksi, nešto čuje, a za nešto se pravi gluh.

- Dobro, još samo jednu priču i to o vlaku koji je skrenuo. Može?

- Može - veselo je odgovorio.- A onda spavanac! U redu?- Jupi! - veselio se Piks.

17

- Dakle... Ova se priča zove "Vlak koji je skre­nuo"... - krenula je mama, već se napola dižući s Piksijevog kreveta. To mije bilo jako sumnjivo.

- ... I tako ti dođe vlak doma i veli ti on svojoj ženi lokomotivi: ženo, ja sam tramvaj, na što mu že­na veli: oh, pa ti si skroz skrenuo... - tek sam tada shvatio da je mama krenula mojim putem, no hoće li i ona uspjeti? Čekao sam. Piksi je šutio. Nije se ni smijao, ni plakao. Ništa. Bilo je očito da duboko raz­mišlja, a tko duboko razmišlja najlakše i duboko zas­pi. Tako je i bilo. Piksač je spavao snom pravog vla- kovođe.

4. HODAJUCA MUNICIJA

Kaj sam ja kriv kaj se djeca moraju igrati...? Mi­slim moraju... To nigdje baš ne piše do kraja, mislim onako žuto na zelenom, ali istina je... Tko se igra taj i griješi...

Piksi i ja smo se taj dan zaigrali unakrsne vatre. Zapravo, unakrsne ljige. Nakon one puškice koja je nestala u maminim rukama, tata se smilovao i kupio nam dva lijepa pištoljčića koja su ispaljivala zelene metke, ako ne kao ona puškica kuglice, a ono još i bolje. Ti su meci bili puno mekaniji od onih kuglica, zapravo, to su bile neke zelene ljige, nešto poput žvakaće, ali još mekanije. Te bi se kuglice prilijepile na metu, a onda polako, polako cijedile... A mete su bile razne. Piksiju se najviše sviđalo gađati mamin stakleni ormar jer za staklo su se kuglice najbolje lijepile, a onda bi polako puzile na pod, od čega bi on dobivao napade smijeha i trčao na zahod da ne napravi ono u gaće. Ja sam volio gađati slike po zi­dovima. Pokušao sam gađati i fotke, osobito onu svojeg razreda. Imao sam namjeru zgađati Tina Pr- donju i Brunu Guzonju, ali glave su im bile manje od tih kuglica, a bojao sam se da ne pogodim Sanju koja se, naravno, slikala uz Tina. Zbog nepreciznosti sam se ipak odlučio za mamine slike, a one su bile ta­

19

kođer pod staklom. Za razliku od maminog ormara, slike su bile puno zanimljivije, a istodobno veće od fotke mojeg razreda. Na slici gdje neka teta šeće s psom gađao sam tetin šešir. Onako preko stakla. Bilo je teško pogoditi, ali kad bih pogodio, bio bih zbilja ponosan. Prisjetio bih se tada dobrih, starih vremena kad smo Sanjica i ja išli skupa na gađanje. Sad više ne idem na ništa osim na slikanje kod stričeka Kis- tića, ali tamo se samo zezam jer je on, kako veli ma­ma:

- Premekan. Taj je čovjek premekan da bi mogao nešto naučiti dijete...

Ipak, Piksi i ja smo najviše guštali međusobno se napucavati. I kako se onda dogodilo da te zelene ku­glice završe tamo gdje su završile, pojma nemam.

Tako negdje poslije Dnevnika, rekao sam Piksiju:- Piksi, idemo se gađat!- Dobro - rekao je on i zgrabio pucu.Bum, bum, jedanput sam opalio ja i zelenka mu se

zalijepila za guzu, a on me pogodio u čelo.- Ha, ha, ha! - smijao se i pokušavao s daljnjim

opaljivanjem. U međuvremenu sam ga ja drugi put pogodio u guzu.

- Kaj je, limač, kaj se događa?! - klinjo je poku­šavao, ali iz pištolja nije ništa ispadalo. - Gdje su ti metki?

- Nema metkova. Nema - procvilio je tužno.

20

- Kako nema? - upitao sam i uzeo njegov pištolj. Zbilja ih nije bilo. - Pa gdje su ti meci?

- Ne znam - slegnuo je ramenima.- Kako ne znaš?-Tak, ne znam.Znao sam. Opet ću ja biti kriv. Ako je zvrndo opa­

lio na kriva mjesta, mama će mene zafrkavati. Tražili smo ljige dva sata.

- Pa daj se bar pokušaj sjetiti di si ih ispucali - nagovarao sam ga da razmisli.

- Nemrem se setiti. Gađal sam ovo - i pokazao mi je stakleni sat na hodniku.

- Kad si to gađal?- Jučer. Kad si ti bil u školi. Bilo mi je dosadno.

Uvijek mi je dosadno kad si ti u školi.- Rekel sam ti da se ne smiješ igrati s tim bez

mene.- Zaboravil sam.Tražili smo po podu ispod sata, po cijelom hodni­

ku, svu smo prašinu mami prebrisali s hlačama. Me­taka nigdje. Kao da su u zemlju propali. Cijeli smo dan tražili, a onda smo odustali jer smo morali na spavanac.

Ujutro je prvi ustao tata. Čuli smo do naše sobe kako je nešto pjevušio u kupaonici.

- Kaj se tak uređuješ? - čuli smo kako ga mama pita iz kuhinje.

21

- Isuse, pa znaš da danas imam onaj važni sasta­nak. Možda mi napokon upali ono s letvicama. - Ta­ta je radio u jednom velikom građevinskom poduze­ću, ali je sanjao da će nekome uspjeti prodati svoje izume. Meni su se ti njegovi izumi činili dobrim fo­rama, ali fore tata može samo nama prodavati. Kod mame već to teže prolazi jer kad tata veli:

- Imam ideju! - a tu ga Piksi skroz oponaša, onda mama veli:

- Zadrži je za sebe!Ali opet, ja mislim da mama u vezi s tim forama

nije baš fora jer, ako tata cijeni taj njezin posao sa zmijama i gušterima, zašto onda ona ne bi cijenila njegov posao. I fore.

No, i tako se naš tatica uređivao i pjevao sve dok se ta pjesma nije pretvorila u nešto poput:

- Ahourghihhhh... Ženo! - zavapio je prema ma­mi.

- Kaj je sad?- Zalepil sam se!- Kaj si se?- Zalijepio.- Ne razumijem...- Odi sim! - I mama je potegnula dobrih metar i

pol iz kuhinje do hodnika. Piksi i ja smo se umirili jer smo osjećali da je frka. Napeto smo slušali što se događa.

- Isuse! - rekla je mama i dodala: - Kaj je to?

22

- Ne znam. Izgledaju ko mali zeleni... - čudio se tata.

- Misliš, male zelene ljige, daj da vidim!U tom je trenutku mama valjda pokušala odlijepiti

tatinu nogu od cipele jer smo sasvim dobro čuli ono: ho-ruk... Nakon toga smo se i klinjolitis od mog bra­ta i ja pokrili poplunom preko glave, no ipak smo do­bro čuli:

-Darko, Tomica!!! Smjesta ovamo! Smjesta!!!- Nisi dobro tražil! - prigovorio mi je malac dok

smo silazili na špotanac.- Sad sam ja kriv, ha? - narogušio sam se, ali bri­

ga njega... On mi je odgovorio po svom ružnom, starom običaju:

- Pa nisam valjda ja?!

23

5. BROJ

- Gdje su, gdje su? - vapio je tata dok su mu lice išarale velike kapljice znoja. Neki vele da su to graš­ke znoja, ali kako se kod nas u kući samo Piksi sluša i kako on voli sve osim graška, prešutno je dogovo­reno da se ta biljka i ne spominje.

- Kaj gdje su, tko, što? - mama nije imala pojma o čemu priča i zašto se tako uzbuđuje.

- Kak se ne bi uzbuđival?! Gdje su mi cigarete?!- A tak. Ja bih se trebala još i za to brinuti?! -

strogo je mama opalila protupitanjem. - Uostalom, rekao si da ćeš prestati pušiti.

-A ti?- Ja to nisam nikad rekla.- Nemoj me sad gnjaviti. Hitno trebam te ciga­

rete!- Kaj si u krizi?- Rekao sam ti da me ne zezaš!- Čuj, stari, gdje si ih ostavio, tamo te čekaju - za­

ključila je mama, a za to se vrijeme Piksi izgubio s vidika.

- Ostavil sam ih na frižideru, a sad ih nema?!- Onda kupi druge, ili puši moje...- Nije stvar u tome.

24

- Nego u čemu? - mama je bila sve zainteresira- nija, a ja sam počeo tražiti Piksića jer sam duboko u duši znao da su u svemu njegovi prstači.

- Zapisal sam si na kutiji vrlo, vrlo važan telefon­ski broj. Kak bum sad šefu pred oči?!

- E, jesi pametan - mama je vrtjela glavom, a Pik- si je izišao iz kupaonice i krenuo prema dvorištu. Uhvatio sam ga za rukav.

- Kam ideš?- Iskopat.- Koga, kaj? - ništa mi nije bilo jasno.Tati je taj broj bio očito jako važan jer su mu se

one graške znoja na licu pretvorile u mahune.- Kaj ti nemaš rokovnik? - spočitavala je mama

tati.- Lako je biti general poslije bitke... - tata se po­

lako, ali sigurno predavao. - Ma nisi valjda bacila?! Bilo je gotovo desetak cigareta u njoj.

- Nisam. Nisam valjda luda da bacam tvoje ciga­rete.

Ne znam kako i ne znam zbog čega, ali najednom mi se upalila ona lampica iznad glave. Prisjetio sam se Piksijeve riječi: iskopati. Prisjetio sam se, isto ta­ko, reklame na televiziji u koju stalno bulji jer se u njoj pojavljuje i neka stara lokomotiva koja se opa­sno puši. Pa se onda vidi neki jadni čovac kojem se slično dimi iz usta. Na kraju se vide nečije ruke kako zakopavaju cigarete u zemlju, a neka teta koja se ne

25

vidi govori: zakopajte ružne navike, živite! Bilo mi je sve jasno. Dok je tata sjedio nasuprot mami u ku­hinji, tužan i žalostan, iz dvorišta se veseo vraćao njegov mlađi sin iliti moj bratkec. U ruci je nosio, naravno, ružnu naviku koju je, tko zna kada jučer, uspio zakopati. Na nesreću, kiša je cijele noći pljuš- tala. Lupio je s onom blatnom kutijom po stolu i po­nosno rekao tati:

26

- Evo ti je, iskopal sam je!Mama i tata su se pogledali, a iznad glava su im

skakali veliki, masni upitnici. Nekoliko minuta kas­nije mama je nježno skidala kaljužu s kutije cigareta, a potom ju je sušila sušilom za kosu.

- Kaj bus joj sad metnula i viklere? - pitao ju je Piksi, a tata je, poput Benze dok čeka kost, čekao ho­će li se moći štogod pročitati. I dok je tata čekao, upitao je Piksija koji je budno pratio cijeli postupak spašavanja.

- Piksi, a zakaj baš moje?- Je, mamine nisam mogel dosegnut, bile su pre­

visoko!

27

6. VELIKI, VEĆI, NAJVEĆI MRAK

Zatekao sam jučer Onči i Kuruzu kako sjede u mraku. Ja to jednostavno ne razumijem. I nije prvi put. Onči s njim zapali u tu svoju sobu i onda mrak, pa cmak, cmak. Kaj ga ne može vidjeti dok ga cma- če? Mislim, ako mene pitate, Kuruza i nije neki lje­potan, ali ja da sam sa, recimo da sam, joj ah, uh, da sam recimo sa Sanjicom, ja nikad ne bih gasio svje­tlo. Ona je tako lijepa da bih je mogao stalno gledati. Ali što se nje tiče, stvar se uopće nije promijenila. Ona i dalje bulji u tog Tina Prodnju i sad onako da svi vide. Pod odmorom su stalno skupa, a kad idemo jesti, ona mu čak daje svoju klopu. Osobito kad ima­mo hrenovke jer Tin je, osim po ispuštanju vjetrova svih jačina i smjerova, poznat i po sviranju na pod­rigivanje, a hrenovke su mu super municija. Isto je i sa salamom podrigušom, ali nju valjda doma smaže prije škole za rezervu. Neki dan je pod matematikom riješio jednadžbu i tako je podrignuo da je naš učitelj Zbrojić gotovo odletio pod stol. Što mi vrijedi to kaj mi je Maja za Valentinovo poklonila srce od kartona, kad ja još uvijek volim Sanju i voljet ću je do kraja, ma do kraja škole.

A što se mraka tiče, ja u njemu boravim jedino s Piksijem.

28

- Mama, mama, daj još jednu! - braco uvijek žica mamu za te priče i kad mama obavi dužnost, ona nas ostavi u mraku jer veli da se tako najbrže zaspi. I ima pravo.

- Mama, nemoj još upaliti mrak! - mali je navalji­vao, ali ona se pravila da ne čuje. U deset se u našoj sobi moralo smračiti, makar ja mislim da se mami smračilo i prije. Ako ne zaspi za vrijeme maminih priča, Piksi to napravi brzo kad krene mrak. Ali, kad sam dobio od tate to povećalo, stvar se jako zakom- plicirala. Mama te večeri nije ugasila malu svjetiljku iznad moje glave jer sam morao ponoviti pjesmicu iz hrvatskoga koju sam pak morao nabubati napamet za školu.

- Daj mi ga! - naredio mi je davež.- Ne dam ti ga! - klinjo je htio moje povećalo, a

ja sam s njim spavao i sakrio sam ga ispod jastuka. Bojao sam se da se ne probudi prije mene jer sam se u tom slučaju mogao pozdraviti s tatinim darom.

- Pliz, samo malo.- Spavaj!- Daj, braco... - molio me i molio.- Kaj će ti sad? Pusti me, vidiš da bubam.- Malo mi ga daj, odmah ti ga vratim. - Vidio

sam da me neće samo tako pustiti na miru i zato sam ga izvukao ispod jastuka i bacio prema njemu. Piksi ga je okretao u ruci i neko je vrijeme bio tiho, a onda je najednom zakričao:

29

-Tomice! Tomice!- Kaj je sad?- Pogle! Povećal sam mrak! Povećal sam...U taj je čas u sobu upala mama i zaista ga pove­

ćala ugasivši onu moju svjetiljku te maznuvši Piksiju povećalo iz ruke. Još mi je rekla:

- Tomice, koliko si nabubao, nabubao. Laku noć, dečki.

30

7. TETA VAZA

Istina je. Moj mlađi brat već je sasvim dobro svla­dao naš jezik. O onom njegovom prostom dijelu sad ne bih trošio riječi jer mali psovke čupa iz rukava, a kad ga pitamo što mu to znači, on veli:

- Ne znam.Neke mu riječi teže ulaze u glavu. Ili mu uđu, ali

kad ih treba ponoviti, izgledaju dosta drukčije. O to­me da naš grad umjesto Zagreb zove Zabreg ne bih jer tu smo isti, braća. Ali druge riječi... On nešto iz­miješa, ko perilica, okrene slova i onda se dogodi ono što se dogodilo na rivi, jedne večeri po ljeti, dok smo mama, on i ja šetali i tražili tatu. Naravno, tata se uvalio u jedan od onih debelih i mekanih stolaca, pijuckao pivicu i promatrao mlade cure. Tako bar mama kaže.

- Ma kakve cure! Vidiš da čitam! - za takve su prilike ispred njega ležale novine.

- Čitaš ti čitaš... - govorila je mama - vidi se što ti čitaš, minice i cice. - I tu tata više nije znao što bi rekao jer protiv istine se ne može, tako tvrdi i moj djed Piki.

I tako, dok smo mama i ja tražili tatu, Piksi je skakao oko nas, a sa svake se strane rive nešto nu­dilo. Pa nam je mama morala kupiti običan sladoled,

31

pa američki sladoled, a to je onaj od šećera od kojeg je Piksi uvijek ljepljiv od glave do pete, pa smo onda pod hitno morali na piću jer je Piksi izjavio:

- Umrel bum od gladi! - Poslije klope neko je vri­jeme bio miran i zadovoljio se gledanjem brodova i barki. A onda je najednom, kako samo on zna, zavi­kao:

- Teta vaza, hoću tetu vazu! - ususret nam je zbi­lja stizala jedna teta, ali ona se zvala Vera.

- Crni sine! - rekla je mama. - To je teta Vera, zar je se ne sjećaš?! Prošle godine ti je kupila onu lo­komotivu na baterije.

Piks se malo zamislio i nastavio:- Pokvarila se.- Tko? Teta Vera? - umiješao sam se i ja.- Ne, lokomotiva - a onda je nastavio s deračom,

samo sad još jače: Teta vaza, hoću tetu vazu!Kad je teta Vera stigla do nas i kad su se ona i ma­

ma pozdravile i počele pričati, Piksi je i dalje vikao ono svoje.

- Teta vaza. Zakaj ja nemrem imati tetu vazu? - i mama i teta Vera su se pogledale u čudu, a onda spu­stile pogled prema klinji.

- Ali, dušo, ja sam teta Vera, zar me se ne sjećaš? - blagim je glasom krenula.

- Sjećam se, al ja hoću tetu vazu! - i tu se zbunjo- la sjetio upotrijebiti srednji prst na što su se mama i

32

teta Vera uhvatile za glavu, a ja sam bio siguran da će mami reći:

- Tomice! To si ga ti naučio, je li?- Ovaj... Mama... Ja sam mu rekao da se pokazuje

kažiprstom... da... mislim...- Razgovarat ćemo doma - strogo je obećala ma­

ma i ispričala se stričeku koji je na susjednom štandu slikao turistima tetovaže. On ispriku nije ni čuo jer je umirao od smijeha. I to je uvijek tako. Kad god mali to pokaže, svi se smiju, a da ja to pokažem, sigurno bih dobio pljusku, ako ne i dvije.

U taj mi je čas proradio mozak.- Mama, Piksi hoće tetovažu.- Jes, jes! Tetu vazu, bravo braco! - veselio se li-

mač.- Joj! - procviljela je mama duboko uzdahnuvši.Prišli smo štandu s tetovažama.- Onda, hoćeš li upamtiti kako se to kaže?- Tetu vazu? - pitao je moj burazić.- Tetovaža se veli! - pravio sam se važan.- Ali, sinek, ti si još premali za to.- Gospođo - ubacio se onaj striček - to nije traj­

no, to se ispere dok ste rekli keks.- Keks - rekao sam ja.- Tomice, prestani se glupirati! - ukorila me ma­

ma, desnom rukom već izvlačeći novčanik.- Koliko? - umorno je upitala stričeka.

33

- Trideset! - rekao je umjetnik, veseleći se sklop­ljenom poslu, a onda je upitao malog zanovjetalka:

- Sto ćeš, braco, da ti istetoviram - dupina, zvije­zdu, lastavicu ili cvijet?

- Lokomotivu! - ispalio je moj brat i dodao: - S dva, ne, ovaj, s tri vagona!

34

8. SVATOVI

- A ti, Iva?- Ja ne! Ja se ne bum nikad ženila, a još bum ma­

nje imala djecu - u tom je trenutku Onči ispucala strijele iz očiju prema nama. Pod djecom je, naravno, mislila na nas.

- Ma nemoj mi reći? - čudila se teta Micika, naša susjeda. Opet je došla posuditi šećer i ostala na kavi. Kladim se da doma ima skladište šećera i da joj je to samo fora da se uvali mami na kavu. Teta Micika je rođena trač-baba i od nje mama doznaje svježe novo­sti iz susjedstva.

- Ona je to i napisala - rekao sam dok je mama kuhala kavu.

-Što?- Pa to da se ne bu ženila. Napisala je to mami na

komad papira i potpisala se. Mama je stavila iznad toga datum i to drži u kutiji s gumbima. - Zastao sam i razmišljao da dodam ono ili ne, a onda sam ipak rekao: -1 kladile su se.

- U koliko? - susjeda je bila jako znatiželjna.- To ne znam.Mama se u taj tren približila stolu, a Piksi se igrao

sa zrcalom. Obično kad više ne zna što bi sa sobom,

35

uzme mamino stolno zrcalo i pred njim pravi gri­mase.

- A ti, Tomice? Budeš se ti ženio? - susjeda Miči očito je odlučila produbiti davež.

- Ja bum.- Znam, dušo, da si ti Bum, al jel se buš?- Pa bum - sporazumijevali smo se kao svemirac i

lignja.-Buš?- Ja bum.- Kaj bu? - i Piksi je postao znatiželjan.- Ženil bum se ako bu me htjela.- Tko to?- A to vam neću reći jer... - gotovo sam izlanuo

da će onda za to, od nje, saznati cijeli grad, ali sam se uštipnuo za tur i začepio. Suzdržao sam se i po tome znam da sam već odrastao. Tako barem veli mama, ali samo povremeno.

- Lijepo - rekla je susjeda i srknula kavicu.- A ja? - javio se Piksonja. - Mene ništ nisi pita­

la. - I zbilja. Malog je preskočila kao da ne postoji. Iako je klinjo dosada živa, mrzim takve tetače koji misle da, ako su djeca mala, ništa ne kuže. A što se Pikzibonje tiče, iskreno mislim da klinjo već i nju šiša.

- Joj, zbilja. Dobro, onda. Kak se ti ono zoveš? - mogla je već zapamtiti, ali se uopće nije trudila jer se

36

specijalizirala za ogovaranje samo onih iznad osam­naest.

- Ja sam Darko, a zovu me Piksi! - ponosno je iz­javio. - I ako baš hoćete znati, ja bum se oženio!

- Za koga? - upitala je susjeda Miči, a Piksi je iz­valio kao da je to samo po sebi razumljivo, kao re­cimo ono - jedan plus jedan:

- Pa, za lokomotivu, ovaj ne, pogrešil sam... Po­novno - i onda je duboko uzdahnuo i produžio: - Oženil bum se za Lilicu, zna se!

37

9. LANČIĆ

Ne znam zašto se ti veliki moraju stalno nekamo žuriti. To nije normalno. Ko da su jureći auti, a mi klinci naplatne kućice. Evo, tako bih ja to usporedio, a o tim smo usporedbama baš friško učili u školi.

- Isuse, gdje su mi sad naočale, zakasnit ću! - vi­če mama.

- Ostavio sam ih tu, a sad ih nema. Jesi ti možda vidio moje ključeve? - tata me neki dan pitao i nije ih u žurbi mogao naći, pa sam mu ja posudio svoje na kojima je visio privjesak mladog majmuna. Po­slije nam je rekao da su mu na sastanku ispali iz dže­pa i da su mu se svi smijali zbog privjeska, a isto ta­ko je rekao da je svoje ključeve našao u drugom dže­pu. I sve zbog žurbe.

Piksi i ja sve volimo polako i sigurno. Onči još polaganije. Mama joj često prigovara da bi cure nje­zinih godina već trebale dosta toga po kući raditi na što ona veli:

- Umorna sam - i tu mama nema kontre jer zbilja, umorna je ta naša seka, kako ne bi bila - od škole, od ljubavi i Kuruze, a tu možemo ubrojiti i duga izleža­vanja, jer čovjek se i od toga umori. Na svoje sam uši čuo kad je baka Duda rekla:

38

- Umorna sam od svega! - pa tako ispada da u to sve možemo ugurati i spavanje i izležavanje, ne?

Ja sam mislio da će se mama veseliti kad vidi taj lančić od klamerica. Upotrijebio sam sve njezine kla- merice, zapravo, sve klamerice koje smo imali u kući i dugo sam ih spajao. Čak mi je i Piksi pomagao. Ali kaj, kad je drugo jutro mama žurila van, trebala je zaklamati neki referat o zmijama riđovkama, a to znam jer volim baciti oko na te njezine priče - i tako je pružila ruku prema klamericama. Ja sam lančić je­dva jedvice ugurao natrag u kutijicu. Čini mi se ko da ih je sad bilo puno više, mislim, ovako u lančiću. I onda ga je ona izvlačila dugo, dugo, ali naravno, ni­jedna klamerica nije bila slobodna. Kakav bi to lan­čić bio da neka ispadne, pitam ja vas, a lančić je stvarno bio dug i ja sam do tog trena bio jako pono­san na njega.

- Tko je ovo napravio? - povikala je mama, a Pik­si se javio ne shvaćajući da mama nije baš presretna.

- Ja, ovaj, Tomica i ja! - ispravio se.- Drugi put, molim, bit ću zadovoljna i s narukvi­

com... - rekla je mama uzaludno pokušavajući izvući koju klamericu iz ropstva. Na kraju je odustala jer joj se jako, jako žurilo i upakirala je onaj svoj članak u prozirnu vrećicu.

- Jeste me vas dvojica čuli? Drugi put samo naru­kvicu!!!

39

10. ObRICEM SE

Nešto ću vam reći, ali da ostane među nama. Kaj, ja vam mrzim školu. Stvar je jednostavna i danima me boli srce od nje, makar mama tvrdi da je to od to­ga što sam se zakvačio s onim zeznutim Perom. Svo­jim je očima vidjela kako se tučemo ispred Kruho- njine pekarnice. Peri je pritom ispao slanac u vodo­skok, a meni umalo zub. Tri sam dana mislio da mi se zbilja klima, a onda me mama natjerala da operem zube i ispao je. Ali ne zub nego špek koji mi se uvu­kao u rupu koju trebam zabetonirati. Ali pst, i ovo nek ostane među nama: ne znam zašto, ali još se uvi­jek bojim zubara.

- Pogledaj kaj će ti se dogoditi ako ne budeš čuvao, popravljao i prao zube! - znala mi je šapnuti mama i pokazati djeda Makija. Djed Maki više nije imao svoje zube, ali što tome nedostaje?! On ih skine kad mu smetaju, a ako mu se pokvare, baka mu ih odnese zubaru na popravak. Dobro, jasno je meni na što je mama mislila.

- Zašto se ne ugledaš na Piksija i Onči? - joj, znao sam, uvijek to veli na kraju. Dobro, Piksi ih stalno pere jer klopa tu pastu s jagodama, a Onči valjda zato što se cmaka s tim Kuruzom. A, molim vas lijepo, zašto da ih ja perem?

Vratimo se na srce. Ja nemam koga cmakati, osim Benze i Kreponje, ali oni su užasno dlakavi i to ne dolazi u obzir. Ja zbilja nemam koga cmakati... Tin Prdonja cmakće moju Sanjicu. Bruno Guzonja, čini se, Maju. Znam da to Maja radi da me napravi ljubo­mornim, ali ne pali joj. Tako sam žalostan! Da perem zube zbog sebe? I ovako i onako, svaki ih dan opet zaprljam. Ima dana kad zaboravim kako izgledam. Prolazim pokraj zrcala ko pokraj, kak veli djed Piki, turskog groblja. Sto mu to znači - ne znam, ali me i ne zanima.

Neki dan je mama pričala o tome kako se ljudi prije Uskrsa odriču nečega što jako vole i rekla je tati:

- Tako me živcira to po novinama. Daj pogledaj ti to, Zvonko! Što koga zanima čega se odriču ti pjeva­či. I to tako javno govore. Pa to je intimna stvar, ne?

- Je, stara - rekao joj je tata - pa moraju nečim napuniti te novine...

- Ko striček Šnicl? - uključio sam se. On puni no­vine kobasicama. Uvijek u njih zamata kobasice. Svi su ga kužili kad je išao s posla sa zamotuljkom ispod ruke. Osobito naš Benzo koji je htio ogradu pregristi od šnjofanja.

- Tomice, ne baš tak bukvalno! - rekao je tata.- Nego kak, orahno? - nisam mu ostao dužan, ali

se tada ubacio i Piksi. Doletio je iz dvorišta i rekao mami:

41

- Mama, imam ideju! - a mama, kad to čuje, do­bije ospice i obavezno se uhvati objema rukama za glavu. Zna dobro da je mali opet nešto napravio. I zbilja, Piksi je, dok smo mi unutra klepetali, počeo vodenim bojicama bojiti Benzinu kućicu. Mami je trebalo dobrih pola sata da ga odvuče od tog posla.

- Farbat ćemo je poslije Uskrsa - rekla je i dodala sebi u bradu: -1 ne, zaboga, vodenim bojicama...

- Nije ti Benzina kućica jaje! - htio sam pomoći mami, a napravio sam još veću frku, jer je mali s ku­ćice odmah htio prijeći na jaja.

- Idemo mi malo pričati - sjetila se mama, a sve da mu odvrati pozornost.

- Kaj? - pitao je on.- Idemo pričati čega ćemo se odreći u korizmi!- Ko oni u novinama? - pitao sam ja.- Da - rekla je mama.Piksiju ništa nije bilo jasno osim toga da mu je to

dosadno, pa se bacio na tatu.- Hoćeš frizuru, tata? - navaljivao je.- Oh, ne opet! - zavapio je tata. - Neću!- Hoćeš!- Hoću - i tata mu je dopustio da iz njega radi

majmuna.- Mama! Rekli smo da ćemo pričati o... Ja znam -

ponosno sam izjavio.-Što?

42

- Čega ću se odreći... - u taj je čas uletjela Onči iz škole, i to nakratko. Toliko da se namaze i odjuri opet van s Kuruzom. Prije je pila kavu s frendicama, sad samo s Kuruzom.

- Onči! - zazvala ju je mama.- Dobro.- Što dobro?- Pa, mislila sam da me hoćeš pitati kako je bilo u

školi, pa sam sve skratila. Žuri mi se.- Htjela sam te pitati čega ćeš se ti odreći u

korizmi?- Pranja suda - rekla je brzo i hladno, na što smo

se svi pogledali. Čak i Piksi.- Pa, ti uopće ne pereš suđe...- Je, al mi je zadnjih dana došlo da bih ga mogla

prati... Pa, kad sam si bolje razmislila, mislim da ću se toga odreći. Zadovoljni? - i onda nam je nestala s vidika.

- Mama! - podsjetila sam mamu na sebe.- Dobro, reci, Tom, čega ćeš se ti odreći?- Jedinica! - izbacio sam, a u sebi sam mislio za­

pravo na školu. Odrekao bih se škole, to je bila isti­na. I još sam joj jedanput rekao da me boli srce, a ona je još jedanput rekla:

- To ti je od onog Pere! - a ja sam bio sto posto, tisuću posto siguran: ne boli mene srce od Pere, me­ne boli srce od Sanje!

43

11. JA SAM ZA

- I zakaj se sad moraju traskati? - upitao sam tatu dok je napeto slušao najnovije vijesti. Koliko sam shvatio, onako u prolazu, jer na telki baš i ne volim gledati vijesti, spremao se nekakav bum-tras koji od­rasli zovu rat. Nešto puno ozbiljnije nego ono sa mnom i Perom. Čak ozbiljnije i od onog kad je Pred­sjednik sredio onog velikog Buzdovana. To je bila posebna atrakcija u školi jer Predsjednik do tada uopće nije pokazivao znakove otpora kad ga je Buz­dovan pod svakim odmorom gnječio i mučio, oduzi­majući mu klopu i pretražujući mu po džepovima. Doduše, Predsjednik je uvijek bio švorc, jer mu je tata neki umjetnik, ali on, zapravo, kopa po smeću i od toga radi nešto za izložbe. No, to sam vam već pričao u vezi s onom mojom starom kapom koju je njegov tata obojio i stavio na neki štap. Onda je to nazvao "kapa na štapu" i još za to dobio i neku na­gradu. Predsjednik koji se inače zove Ivica, ali tako ga nitko ne zove niti se on na to odaziva, super je đak i zato je dobio to ime. On je zbilja pametan, ne onako da nabubaš za petice, nego tipca zaista sve in­teresira i ja mislim da je jedan od jako rijetkih koji zna kako izgleda naša knjižnica. Ipak, Predsjednik je

44

miroljubiv, a takve obično zezamo pod odmorima, ali Buzdovan je zbilja pretjerao.

- Micica... - tako ga je nazvao Buzdovan i još mu se narugao što nikad nema love, pa mu je rekao: - Ti si, bracek, ko crkveni miš, kaj ti vredi da sve znaš, kad nikad ništ nemaš. Taj tvoj tatek... - a kad mu je spomenuo tatu na kojeg je sveznalica očito jako po­nosan, Predsjednik se bacio na njega tako razjaren da smo svi na hodniku stali kao ukopani. Da nije naišao Brzić iz tjelesnoga, Buzdovan bi se loše proveo. Predsjednik je, na naše sveopće zaprepaštenje, poka­zao da mu ni znanje borilačkih vještina nije nepozna­to. Dapače, mali se jako dobro fajtal. Buzdovan se morao povući, osramoćen od glave do pete koju mu je Predsjednik stisnuo između dovratka i školskih vrata, tako da je još tjedan dana šepao.

- Pa di si to naučil? - upitao sam ga zadivljen nje­govom snagom i spretnošću. Ono malo sjećanja na moje bavljenje sportom govorilo mi je kako ovaj mora negdje luđački vježbati da bi to izgledalo kako je izgledalo. Ne može se to iz knjiga nabubati.

- Iz knjiga - odgovorio mi je hladno i nezaintere­sirano. Slagao mi je.

- Daj, nemoj mi muljat! - pogledao sam ga popri­jeko.^

- Čuj, Tomek, a zakaj to tebe tak zanima? Videl si kaj si videl. Bolje ti je da se primiš knjige. - Fuj, go­vorio mi je kao da mi je mama. Nisam ga više htio

45

moljakati jer mi je to bilo ispod časti, ali sam čvrsto odlučio da ću sam naći odgovor. Kako, još nisam znao.

Poslije te bitke s Predsjednikom činilo se da je Buzdovan izgubio rat. Mjesecima ga nitko nije vidio da navaljuje na slabije, a o tom da bi navalio na nekoga jačeg i većeg i prije nije bilo govora. Umirio se i većinu je odmora provodio u svojem razredu, ta­ko da sam i ja bio puno mirniji što se tiče sendviča i sitniša. I ne samo ja. Svi smo bili spašeni i u Predsje­dnika gledali kao u svojeg heroja. Na to što je skup­ljao same petice nismo više tako ljuto gledali jer, Bo­že moj, pa morao je imati i nekih mana.

Neko je vrijeme u školi zavladalo totalno primirje. I Buzdo i Pero stjerani su u kut, ali je zato počelo ne­što u svjetskim razmjerima što sam morao svaki dan gledati na telki.

- Joj, daj, Zvonko, nije ti dosta što novine samo o tome pišu?!

V

- Ženo, pa ovo bi mogao biti treći svjetski rat! - odgovarao je tata mami i dalje gledao satelitski prog­ram koji je pak neprestano pokazivao slike rata.

Moj se tata, kao nekadašnji boksač, odmah opre­dijelio za pravu stranu. Tako je barem on tvrdio, pa je rekao mami:

- Čuj, molim te, od danas da više nisi vodila klin­ce na one njihove hamburgere i još te molim - da ni­sam vidio u frižideru onu njihovu otrovnu pijaču. -

46

Znamo na što je mislio. I zato smo mi morali potajno jesti hamburgere i potajno piti kolu da ne razljutimo tatu. Zapravo, da ga ne rastužimo. Tata je rekao:

- Neće moja djeca rasti na agresorskim proizvo­dima.

Piksi to uopće nije shvaćao, ja sam shvaćao na pola, a Onči je sve kužila, ali nju je bilo teško pro­vjeravati jer, kako sam već rekao, većinu je vremena provodila izvan kuće.

- Ja mislim da si pretjerao, Zvonko - rekla je ma­ma jedno popodne.

- Kak to misliš?! Pa, jel ti vidiš kud to vodi?!- Vidim. Djeca su nesretna.- Nesretna su zbog toga kaj se ne truju?- Bože, s tobom se uopće ne da razgovarati - pre­

davala se mama.- A ti si, kao, na strani onog jačeg koji tlači sla­

bije?- To nisam rekla.- No, dobro. Idemo onda vidjeti. Tom! - tata je

odlučio ispitati tko je na čijoj strani. Mene je imao sigurnog jer mi je prije dva dana obećao kupiti nekog robota, a mama je u pogledu te kupnje rekla:

- Samo da si mi pokušao to unijeti kroz vrata! - dakle, na maminoj strani nisam bio. U to sam bio si­guran - jer mi ono na televiziji još uvijek nije bilo baš najjasnije.

47

- Hajde da vidimo. Tko je za koga? - tata je ustao i čekao.

- Zvonko, pa ne možeš baš tak...- A kak? Da vidimo jesam u pravu ili nisam. I da

vidimo kak nam diše obitelj. - U tom je trenutku Piksi počeo disati onako kao da je na pregledu kod doktora.

- Piksi, ohladi - rekao sam mu preko ramena, a on mi je isplazio jezik.

- Onda, tko je za..., a tko za...? - tata je spomenuo obje zaraćene strane. Na mene je mogao računati, kod Piksija se nije znalo, mama je kolutala očima, a Onči je bila potpuna nepoznanica.

- Onči! - pozvao sam je i svi smo se skupili u dnevnoj sobi ispred televizora.

- Skupili smo se da vidimo tko je za koga. Da­kle... - tata je govorio mojoj sekici koja je baš nala- kirala nokte... - Ti si za...

- Ja sam za... - razmišljala je Onči... - Pa ja sam za Kuruzu! - tata je shvatio da sve to skupa neće ići baš tako lako, a mama se zločesto smijuljila.

- Lijepo je to, kćeri... Mislim, ljubav je nešto naj­ljepše u...

- Jesam sad slobodna? - upitala je, ali nije se tru­dila ni dočekati odgovor, već je zbrisala u sobu.

- Dobro, da vidimo ostatak.- Nismo mi ostatak! - bunio se Piksi.

49

- Dobro, hajde, reci ti, Tomice, meni, za koga ti navijaš u ovom ratu?

- Za... - i rekao sam ono što je tata htio.- Vidiš! - obratio se tata mami. - Tak govori pra­

vi dečko.- Hoću i ja robota! - povikao je u taj čas Piksi

umalo otkrivši tatine metode.- Darkec, reci ti onda sad svojem tateku za kog ti

navijaš da pobijedi? - napetost je rasla. Mama je podbočila ruke, a ja sam zbrajao ostatke moljaca na zidu.

- Ja navijam za mamu i za tatu... Ovaj, za tatu ma­lo više... - mama je vrtjela glavom, dajući na znanje tati da nije u redu opterećivati politikom ovako malu glavu... - Tata! - ali ju je Piksi prekinuo. On, čini se, još nije bio gotov:

- ... Je, za tatu malo više, ali samo ako... Tata! Kupiš i meni onog robota?!

50

12. DENI, MORSKI VUK

- Ajme meni, zaboravi san ključ! - povikao je moj morski prijatelj Deni.

- I što ćeš sad?- Ostat ću kod tebe dok mi mama ne dođe s posla.Nije mu teško palo, ali grizao se gdje ga je mogao

ostaviti. Kad je dolazio k meni, nisam primijetio da je došao s ključem, ali kod Denija se nikad nije zna­lo. Prošli put je zaboravio brata i izjurio, a onda ni Piksi ni ja nismo znali što bismo s njim. Još manje baka Štrudla. Njoj je ionako bilo dosta nas dvojice i naših zapetljancija. Nije se mogla popodne ni pet mi­nuta odmoriti.

Prije nego što je zaboravio brata, zaboravio je on dosta toga, ali uvijek se vraćao. I po majicu, i po gor­nji dio trenirke, i po ručnik za plažu, jednom čak po tenisice. Zbilja mi nije jasno kako nije primijetio da se kući uputio bos. Ali Deni ko Deni. Ako ništa dru­go, temeljito me utješio: nisam jedini koji zaboravlja.

Da je zaboravio brata, podsjetila ga je njegova mama koja je taj nedostatak primijetila čim se vratila s posla.

- Nikad ti ga više neću ostaviti! - vikala je na nje­ga tako jako da smo sve čuli.

51

- I nemoj! - bezobrazno joj je odgovorio, a što je poslije bilo, nismo čuli, samo znamo da zaboravljiv- ko nije mogao tri dana na plažu. Nije smio ni do nas. Gledali smo se preko livade i kojiput si mahnuli. A onda se, nakon izdržane kazne, Deni oglasio telefo­nom:

- Ovaj, Tom, čuj, ja bi sad doša... - govorio je uo­bičajeno brzo, onako kako on zna: prije bi rekao riječ koja ide poslije i obrnuto, ali sad je bio još nerazum- ljiviji.

- Što si rekao? - pitao sam ga dok je Piksi skakao po meni.

- Doša bi sad, ovaj, k tebi, iman vrimena do tri, jesil doma ili nisi, reci da znan, ajd bok?! - trebalo je sve te riječi poslagati. Pomislio sam da mu nije mož­da mama opalila previše pljusketina, pa je, uz to što brzo govori, još počeo i mucati.

- Dođi, dođi. Samo tiho, baka i djed spavaju. - Zapravo, baka Štrudla i djed Maki pokušavali su zas­pati. To im zasigurno ni ovaj put nije uspjelo jer sam baš u tom trenutku vidio kako se Piksi dokopao trube bratića Vodenog, a ta je truba bila ona stadionska, ona s kojom Vodeni ide na utakmice Dinama. Kad ona zatrubi, cijeli se stadion trese... Trenutak poslije toga tresli su se i baka i djed. Piksi se veselio. Isto­dobno je u kuću uletio Deni koji je, a da nije ni znao, bio "morski vuk" jer, kad je tu bila naša mama, ona je Piksija uspavljivala strašeći ga opet s vukom, ali

52

za ovu priliku morskim, a Deni je tu uvijek dobro poslužio.

- Ajme, bok, ča radiš? Jel me vidiš? Gledaj mi ovo! - rekao je Deni i širom otvorio usta. Naravno, nije trebao toliko razjapiti raljušine da shvatim: imao je aparat za ravnanje zubi.

- Kad si ga dobio?- Jutjer - teško mu je išlo s riječima. Još teže nego

prije. I umjesto da malo uspori, on je dodatno ubrza­vao, tako da sam ga sad, umjesto svake druge, razu­mio tek svaku petu.

- Pa nisu ti bili tako krivi.- Mama veli da jesu.Otišli smo se igrati na terasu. Rekli smo Piksiju da

čuva stražu u sobi da ne naiđu gusari jer da mi idemo graditi brodove od legača. Mali nas je poslušao i zavalio se u naslonjač. Mislim da mu je uspjelo jed­no vrijeme ubiti oko, kako veli djed Piki za popo­dnevni odmor.

- A, Tomice, jel ti imaš šta za izist, vako slatko, jel? - upitao me najednom Deni.

- Čokoladu. Može?! - bila je to dobra zamisao. I meni se jelo nešto slatko, ali sam to popodne bio ta­ko lijen da se nisam mogao ni sjetiti što mi nedo­staje.

- A, sigurno da. Aj je donesi i, molin te, daj ovo stavi u čašu jerbo ne morem izist ništa kad to iman u

53

ustima... - i uvalio je Deni meni onaj svoj aparatić za ravnanje zubi u ruku.

- Fuj! - mislio sam u sebi i jedva čekao da ope­rem ruke. Bio je ljigav i s njega se sve cijedilo. Tko zna što je dripac jeo do tada, ali sigurno je sve što je jeo ostavilo traga na njemu. Zgrabio sam čokoladu i ubacio aparatić u maminu šalicu za kavu. Zapravo, sve su šalice za kavu iste, samo je mamina malo ot- krhnuta jer ju je mama sredila dok ju je prala i otad ona voli piti iz nje i svi je zovemo mamina šalica, uključujući i nju samu. Zbog čega voli piti iz nje - tajna je, valjda i za samu mamu.

Pojeli smo čokoladu, napravili brodove od legača, probudio se Piksi u onom naslonjaču, probudili su se djed i baka...

- Dobro sad, Tomce, ja iden ča, pa sutra ujutro će­mo se čut, ćemo ić na plažu, jel, aj vidmo se, bok - izgovorio je to u sekundi. Zamijetio sam samo riječi: iden i plaža. I jedno i drugo mi se dopalo. Prvo zbog toga što mi Deni nakon nekog vremena uvijek dosadi i imam osjećaj da mi zbog njegovog brzog govora po glavi plaze mravi, tisuće mrava, mravinjak. A ovo drugo - samo po sebi. Na plaži bih mogao živjeti. Čak i bez Sanjice.

Deni je odjurio, a sudbina je htjela da je mama s tatom dojurila. Bili su u nabavi kućnih potrepština i već je na vratima mama rekla:

54

- Zvonko, jesi i ti za jednu kavicu? - Jasno vam je što se dogodilo nekoliko minuta kasnije. Ja to nisam mogao spriječiti. Da sam se trudio, ispalo bi da sam htio oteti maminu šalicu. Ovako, ispalo je kako je is­palo, a ispalo je:

- Ahhhh! - nije prvi put da naši dobri roditelji vježbaju pjevanje. - Što je ovo? Tomice! - nije ni pr­vi put da se mene proziva.

- Joj, mama, znaš... - počeo sam...- Što je ovo? - u maminoj šalici ležao je Denijev

aparatić, udobno i spokojno.- Deni - rekao sam kratko.- Što, pretvorio se u aparatić? O Bože, Zvonko,

jel ti čuješ kako naša djeca imaju bujnu maštu? Na koga je to, da mi je samo znati...

- Dobro, mama - odlučio sam hrabrije nastupiti. - Ako se Deni u tvojim pričama može pretvoriti u morskog vuka, zašto se u mojim ne bi pretvorio u aparatić za ravnanje zubi?

- Više ili manje mlijeka? - tata je u međuvremenu dovršio kavu.

- Predomislila sam se, Zvonko - rekla je mama, vadeći onaj aparatić, predajući ga meni i pokretima mi ruku govoreći da ga odnesem prijatelju. - Ja ću čaj, čaj za smirenje!

55

I

13. NA POČETAK, MOLIM

-1 tako su oni išli i išli i najedanput, eto ti ga, na­iđe medvjedica s dvoje mladih... - pričala je mama.

- A onda su njega izbole pčele jer nije lijepo pitao da mu daju meda, nego je ukrao med i to je glavna pčela vidjela i javila ostalima i... - pričao je tata.

- Kad sam ja bio mali, jednom sam htio ići baki, a mama mi nije dala, ali sam ja uzeo mami novac iz novčanika i krenuo... - pričao sam ja. Onči nije pri­čala jer ona još uvijek nema vremena gubiti vrijeme na pričanje klinjoli kojem nikad dosta i koji je uv­jeren da smo mi svi kao neke kasete kojima možeš upravljati kako hoćeš. 1 istina je, ja sam siguran da on nas i pipka dok mu pričamo jer, zapravo, traži gumb kojim bi mogao preuzeti nadzor nad nama i našim pričama.

- Glupana! - povikao je sinoć Piksi.- Molim?! - začudila se mama.- Mislim na tu tetu mamu koja ih je pustila da idu

sami u šumu. - Piksi je govorio o mami Ivice i Ma­rice i još je dodao: - Ja mislim da je ona i pedera.

- Isuse Bože! - uzdahnula je mama. - Pa gdje si sve to čuo, crni Darko?

- Od seke - ispaljivao je uvijek te dvije riječi koje sam gaja naučio, da ne bih i tu ispao kriv.

57

- Razgovarat ću s njom - rekla je mama i čudila se jer se nije mogla sjetiti kad je vidjela Piksija i On- či zajedno dulje od minute.

Mama je pričala "Ivicu i Maricu". Taje priča pre­živjela neke obiteljske brodolome, što se ne bi moglo reći za priču o Pinokiju koju mama izbjegava zbog onog s tetom Ciglom koju je Piksi zbog nosine naz­vao Pinokijem. Pinokija pričam Piksiju ja tajno, u mraku i tako jako tiho da mama slučajno ne bi čula, a to je malom još zanimljivije jer, naravno, sve što je zabranjeno je super, a to je malac shvatio prije nego što je progovorio.

- Pa su onda došli u tu tamnu i gustu šumu i Ma­rica je bila jako prestrašena...

- Piški mi se - rekao je braco.- Odi piškit - i otišao je. Dotle je mama gotovo

zaspala. Onako kao kauboj, obučena. Mali je, narav­no, osim pišanja obavljao i valjda šesto pranje zubi, neko se vrijeme igrao s Ončinom električnom četki­com i onda je puštao vodu kao da je popišao kroko­dila. Kad se vratio, piknuo je mamu prstom i rekao:

- Tu sam.- Ah... - mama se prenula iz prvog sna... - Onda,

gdje smo ono stali? Ah, da... Bila ti je ona jako pre­strašena...

- Na početak! - poviknuo je Piksi, a mama ga je u onom polumraku pogledala umornim pogledom broj sedamnaest.

58

- Na početak! - nije se dao moj buraz. Kao da to nije mama. Kao da je to videokaseta i sad treba sti­snuti onaj gumb koji on nikako na mami nije mogao pronaći - i sve ide ispočetka.

- S reklamama ili bez? - pitao sam ga ja, misleći na one dosadne reklame na početku svakog filma ko­je katkad traju i više nego sam film.

- Tomice, nemoj biti bezobrazan! - prigovorila mi je mama jer je od mene valjda htjela čuti nešto pa­metnije, a ne da dolijevam ulje na vatru ili vatru na ulje, ne znam točno, ali se tako nekako veli.

- Na početak! Bez reklama! - bio je odlučan Piksi.

59

14. TITANIK

- Ja to više ne razumijem?! - cijukala je mama. - Imate toliko igračaka, ali gle, evo na... - Piksi je pla­kao za jadnim, plastičnim gliserom koji je, usput re­čeno, bio i polomljen. I što je najbolje, uopće nije bio njegov. Njegov je odnio svojoj kući njegov frend iz vrtića Mišo, a onda mu ga, kao, vratio. Ali što bi Mi- šo zapamtio! Vratio mu je sasvim nešto drugo. Samo je štos u tome da ni Piksi nije više pamtio prvi mo­del, pa je objeručke prihvatio ovaj, a sad ni ovog nije bilo.

- I gdje da gaja sad nađem?! Tomice! - znao sam da ću dobiti posao. A nedjelja je. I nedjeljom se, kao, ne smije raditi. Bar to vele i bake i djedovi. Ni tata ne radi nedjeljom. Mama kuha i malo sprema, ali to se ne računa. Ili se računa?

- Molim te, Tomice, daj uzmi onu bateriju iz treće ladice lijevo, sagni se ispod kreveta, posvijetli i vidi jel možda tamo taj gliser - istodobno je mama sjedila pokraj neutješnog Piksača, pokušavajući ga nagovo­riti da se sjeti gdje se posljednji put s njim igrao i gdje gaje mogao ostaviti.

- Možda kod bake?- Ma kakvi - njihao je glavicom i još jače počeo

plakati. Piksi je povremeno zaista neutješan. Osobito

60

kad ranije ujutro ustane, a poslijepodne sad već rijet­ko spava. Ja sam siguran da malcu fali onaj njegov poslijepodnevni spavanac. A meni tek! Sad kad nije u vrtiću, ili kad je vikend, nema šanse da ga se oslo­bodim - barem na pet minuta. Prati me u korak, a sakriti se ne mogu nigdje jer se svuda provlači i do svega dođe, osim sad, evo na, taj gliser je zbilja mis­terij.

- Jesi ga nosio u petak u vrtić? - pretvarao sam se da sam pravi inspektor.

- Nisam - poslije svakog odgovora lupio je u još jaču dreku.

- Jesi ga kome posudio u parku? - uključio se i ta­ta jer od silne dreke nije mogao pročitati ni slovo u novinama.

- Nisam bil u parku - rekao je tužno.- No, dobro, razvedri se, daj... Naći ćemo ga... -

rekao je tata i opet se prebacio na novine.- Ti si, Zvonko, zbilja pametan... Budiš djetetu la­

žnu nadu, a onda zbrišeš i briga te! - mama nije bila zadovoljna tatinim ubacivanjem.

- Idemo ti pregledati džepove... - rekla je mama, a ja sam se s okusom gorkog ajvara u ustima prisje­tio onog pisma koje sam napisao Sanjici. Tako sam se namučio s tim i cijelu noć prikupljao hrabrost da joj ga predam, a onda mi je mama ujutro podmetnula čiste hlače dok su one u kojima je bilo pismo zavr­šile u pranju. I na što je to pismo na kraju sličilo -

61

možete misliti. Poslije sam zaključio da je možda ta­ko i bolje. Zašto bi se ja curi nametao, ako me neće? Možda, kad pokaže malo interesa i kad shvati kakav je zapravo taj Tin... Dotad...

- Daj da vidimo... - i kako je mama kopala po svim mogućim džepovima, tako je to Piksiju postalo jako dosadno.

- Mama! - zazvao ju je sad već dosta razumnim glasom. Jedino što je još ostalo od nerazumnosti bili su šmrklji koji su još uvijek padali poput slapova Ni- jagare, no malac ih je uredno usisavao natrag u nosi- nu što je u meni izazivalo blage potrese mučnine. Ali što ću, ipak mi je brat. Ni ja nisam svetac, ne?

- Čuj, mamika, daj mi pusti onda Titanika. Ali na početak, može? - moj je buraz volio taj film. Svaku je scenu budno pratio, a ona u kojoj jadnom brodu is­pada dimnjak izazivala je u njemu poseban ushit. Od trenutka kad pada dimnjak pa do trenutka kad se ve­lika grdosija prepolovi usred oceana mali izgleda kao hipnotiziran.

- Dobro - odahnula je mama, misleći da će zabo­raviti na onaj svoj plastičnjak jer film traje tri sata. Netko bi za to vrijeme zaboravio i kako se zove, ne?

- Tomice, daj mu stavi tu kasetu! - rekla je mama, a onda je počela nova epizoda: kasete nigdje! Kao da je u more propala zajedno s tom brodosijom.

- Kak nema?! Kak nema?! Pa ima li čega u ovoj kući?! - mama je bila na rubu živaca što se dobro

62

moglo zapaziti i po onom njezinom konjskom repu koji je sve više i više stršao.

- Tak, nema - rekao sam kratko i jasno.- Piksi!- Hoću Titanik.- Jasno. Ali gdje si ga stavio?- U video - mali je to rekao tako kao da bi to tre­

balo biti jasno već i vrapcima na grani. Posebno oni­ma koji tako rijetko svraćaju na naše grane otkad ih Piksi i ja gađamo onim svojim zelenim ljigama. Ali o tome nikome ni riječi!

- U video?! - mami je to bilo sumnjivo. Otvorila je onaj mali prozorčić u videu i vidjela: ništa. Zatim je pokušala upaliti video. Ništa. Moja mama i inače nije bila nekakav veliki stručnjak za te stvari, pa sam seja umiješao. Sagnuo sam se i imao što vidjeti.

- Je, Titanik je u videu, ali ne pravi. - Mama me gledala kao da umjesto mene vidi nosoroga. Sagnula se i ona. Sagnuo se i Piksi. I tata je dojurio iz kuhi­nje. Svi smo buljili u onu rupu od videa na čijem se kraju nešto crvenilo.

- Zvonko, odvijač, kliješta i nešto slično! - mama je naredila tati kao što doktori naređuju sestrama pri ozbiljnim operacijama.

63

Kad je tata skinuo poklopac s videa, pokazalo se da je Piksi onaj svoj crveni glisač od plastike ubacio u njega. Mali si je očito umislio da je to Titanik.

- Ali Piksi, on nema četiri dimnjaka... - moj brat je nesretni brod poznavao u detalje, pa sam ga time pokušavao spustiti na zemlju.

64

- Je, kad su mu se potrgala - za sve je imao obja­šnjenja.

- Mogao si potrgati svoj video! - mama je mahala rukama i nogama.

- Nisam mogao potrgati svoj video, to je bracin video. -1 zbilja, taj video sam za rođendan dobio ja.

- Da više nikad nisi gurao ništa u tu rupu, jasno! - tata se pravio oštar, ali mu to baš nije uspijevalo. Piksi se već naveliko igrao s onim svojim plastičnim gliserom.

- Dobro, sad mi još reci da hoćeš gledati kasetu s filmom o pravom Titaniku za koju pojma nemamo gdje si je sakrio i ja ću zaista oćelaviti - rekla je ma­ma.

- Neću. Sad se hoću kupati s krivim Titanikom - rekao je Piksi i odjurio u kupaonicu.

65

15. KIKI I RIKI

- Pa dobro, jel ti, mali, znaš koliko sam ja platila tu četkicu za zube? Jel ti imaš pojma?

- Nemam - rekao je Piksi, tužno predajući Ončinu četkicu na baterije mami. Zgrabio ju je tko zna kad i s njom očistio pola svojih plutajućih igračaka, a me­đu tim igračkama bilo je i nekoliko Ončinih beba s kojima se ona, naravno, više nije igrala, ali smo se igrali mi. Jednu smo nazvali Kiki, a drugu Riki, ma­kar je bilo očito da su obje bebe ženske. Piksiju i me­ni to nije smetalo. Kiki i Riki su bili stalno na ratnoj nozi, tako da je po kupaonici, kao i obično, sve prš­talo. Kad bi mama uletjela na kraju da nas zašampo- nira, istušira i zafenira, morala je imati na nogama ri- bičke čizme.

- Bože moj, sva je sreća da ispod nas nitko ne živi - tu je uvijek mislila na naše drage rođake, Filipoli- neka i Ninu Šlapicu, dragu dječicu strica Mirkofona. Koliko sam ja upućen, a o tome često razgovaraju i stric i tata kad nam dođu u posjet, oni ispod njih im tri do četiri puta tjedno zovu policiju jer misle da imaju oružani napad, da će im strop pasti na glavu ili, u najmanju ruku, da se iznad njih provode nukle­arne probe. Ali ništa od toga. To se samo Filipolino i

66

njegova draga sestrica Nina igraju. Djeca. Djeca se igraju.

- Mama, ja mislim da mi ipak nismo tak jako zlo­česti - malo sam bio uvrijeđen jer sam osjećao da nas mama uspoređuje s njima.

- Kaj znači jako, slabo, srednje i prejako? Kaj to meni znači kad bih ja sad trebala pozvati vatrogasce da ispumpaju ovu vodu?! I kad ćete se već jednom normalno kupati, ko ljudi, ha?

U taj je tren mama pružila ruku i bilo je vrijeme za predaju oružja. Kiki i Riki, Piksijev Titanik, On- čina skupocjena četkica za zube, jedna žabica koja je špricala vodu iz usta sve do stropa, tuba maminog šampona za kosu koju smo ispraznili iako još nije bi­la prazna, ali koja nam je poslužila za igru prskanja vodom - sve se to našlo u maminim rukama. Ostali smo bez igračaka.

Neko smo se vrijeme namakali ko penzioneri. A onda sam vidio u Piksijevim očima neopisiv sjaj.

- Znam! - povikao je. - Dodaj mi tušir.- Što? - nije mi bilo potpuno jasno jer, kad je to

rekao, nije upotrijebio nijedan prst.-Tušir, no?- Pa ne buš se valjda tuširal?! - Piksač se nije vo­

lio tuširati i obavezno je dolazilo do scena kad bi mu mama morala isprati kosu.

- No, sam bum si ga uzel - i moj se bratonja po­čeo dizati da dohvati onaj tuš, ali preko mene je to

67

išlo dosta teško. I on i ja dosta smo narasli i puna nas je kada. Morali smo oprezno rasporediti noge i ruke, onako ko pazle, da se stisnemo.

Dodao sam mu tuš i upitao ga:-1 što ćeš sad s njim?- Mikrofon?!- Oh, ne opet! - zajaukao sam i sjetio se usisa-

vača.- Prvo ti meni nešto otpjevaš, onda ja tebi i tak,

onda, ti opet meni, pa ja tebi, pa ja tebe nešto pitam, pa ti mene, ko na televiziji, pa onda opet pjevamo... - mali se nije dao zaustaviti... - Onda možemo i sku­pa pjevati...

- Dok nas mama ne isključi! - rekao sam čuvši korake kako nam se približavaju.

68

16. MOLIM TE KAJ

- Piksi! - zavikala je mama. - Izvoli se lijepo po­našati! - mama nas je dovela u zoološki muzej, ali već je valjda kod preparirane lisice duboko zažalila. Piksi je bio nemoguć. Pitao je sto na sat, i to kako!

- Kak? - mali se pravio da nema pojma o čemu mama priča, a maloprije je izveo rafalnu paljbu:

- Kaj je ovo? - onda je pokazao na neku pticu močvaricu. Mama je poslušno prilazila naljepnici na staklu i čitala što se nalazi iza stakla.

- A kaj je ovo?- Vuk obični. Živi u...- Joj, joj... dobro, znam di živi, al kaj je ovo, ma­

ma?Sad je mami bilo dosta. Osim toga, nismo bili je­

dini u muzeju i ovo kaj, pa kaj, pa kaj - nije slušala samo mama, slušao sam i ja i onih desetak posjeti­telja.

- Prestani, molim te, kajkati! - mama je poviknu- la, a Piksi je ušutio. Neko sam se vrijeme slobodno mogao ubaciti ja i pitati nešto mamu. Jer, ne zabo­ravimo, i ja sam imao pitanja, cijelo to vrijeme, ali zbog dosadnjakovića nisam imao šanse. Neko je vri­jeme bilo tako lijepo, tako mirno i tako poučno. Ja bih pitao mamu, ona bi odgovorila, a malac slušao.

69

Ili se barem tako činilo. I kad smo već i mama i ja mislili da se mali urazumio, on se naglo javio:

- Mama, daj mi onaj sok, jako sam ti žedan. - Mama mu je dala sok.

Poslije dvije minute Piks se opet oglasio:- Mama, daj mi obrisi nos - i zbilja, Piksiju je

procurila surla.- A kaj je ovo? - očito je da se zaboravio i opet

počeo.- Jesam ti ja nešto maloprije rekla?! - mama je

prijeteći digla prst.- Dobro, mama, molim te, kaj je ovo?- Vjeverica - odgovorila je mama i odšetala dalje.- Hej, mama! - potrčao je prema njoj moj buraz, a

ja sam još neko vrijeme gledao u ježa, zamišljao nje­govu kućicu i uspoređivao je s jednom predstavom koja je bila jako dosadna za razliku od slikovnice koja je bila jako zanimljiva i koju je mama čitala me­ni i Onči dok je Onči još bila normalna.

- Mama, ja sam gladan, daj mi kekse! - Piksiju je, osjetio sam to, postalo dosadno, ali ja sam ga potpa­lio i rekao mu da nas na kraju muzeja čeka pravi pravcati dinosaur.

- Zbilja? - pitao me.- Pa ne bih ti valjda lagal, braco.- Je... - mali nije bio baš sto posto siguran.- Mama! - opet ju je pozvao, sad još glasnije i s

dodatkom povlačenja za rukav.

70

- Daj mi... - počeo je, a onda mu se glava ukočila. Vidjelo se da uključuje mozak.

- Mama, molim te kaj i molim te daj. Je tak sad dobro? - upitao je, a mama mu je bez riječi uvalila pripremljenu sendvičinu.

71

17. SRETNA NOVA

- Pa bio bi red da napokon odemo nekamo i u mi­ru proslavimo Novu - rekla je mama.

- Nova se obično ne proslavlja u miru - rekao je tata.

- Znaš ti, Zvonko, dobro na što ja mislim - i ja sam znao na što mama misli. Njihov me razgovor zatekao na zahodu. Pritajio sam se i slušao dalje.

- A kako ćemo to izvesti? - pitao je tata.- Imam ideju. Jednostavno. Spojit ćemo bakice i

djedice i našu milu dječicu i nek se vesele. Što se mene tiče, možemo unajmiti sobu u hotelu i dobro se naspavati - rekla je mama i ja sam je potpuno shva­ćao. Piksi i ja smo sedam dana u tjednu nemogući. Zamišljao sam kako bi to bilo da sam ja na mjestu svoje mame. Zamišljao i brzo zaključio: pobjegao bih glavom bez obzira. Ali ipak, nije to lako. Naša nas mama voli. Voli nas i tata, ali Piksi i ja si ne mo­žemo pomoći.

- Reći ćemo tvojima da su nam Cilerovi kupili karte za doček i da su nas stavili pred gotov čin. Reći ćemo koliko su skupe bile karte - i to je to!

U to su vrijeme i morski djed i baka bili u Zagre­bu. Obično dođu pred Božić i spavaju kod svojeg trećeg sina Drageca, tate našeg bratića Vodenog.

72

- A što ćemo reći tvojima? - tatu je očito zapalila mamina zamisao, a mene je već opasno nažuljala ona školjketina. Ali kaj, sad nisam mogao van. Morao sam odslušat sve do kraja.

- Isto - nastavila je mama. - Nek svi dođu k nama i, osim što će dočekati Novu, čuvat će i našu zločestu dječicu.

Naravno, Onči si je već odavno sve organizirala. Slavit će Novu u nekom stanu Kuruzine sestrične. Po cijele je dane pjevušila, tjerala mamu da joj peče ne­ke sitne kolačiće i govorila:

- Moram i ja nekaj napraviti za slavlje.- Pa onda napravi ti! - govorila je mama, ali ma­

me ko mame, rođene su za popuštanje, pa je Onči su­djelovala u pripremanju kolača koliko i mačak Kre- ponja u pisanju mojih zadaća. Ostalo joj je tek da ih odnese.

- Kaj se mene tiče, ja sam za. Nije loše. Baš bi­smo se mogli malo opustiti... - tu su tata i mama za­vršili planiranje i baš kad sam mislio da mogu van, tata je upao u zahod. Snašao sam se brzo tako što sam se sakrio iza perilice. Poslije sam se napokon mogao uputiti u sobu. Dobro je da je Piksač bio u tom svojem vrtiću, jer malac bi me sigurno tražio i bio bih otkriven. Čim me nema sekundu na vidiku, odmah digne paniku.

I tako sam ja, sasvim slučajno, saznao za mamine i tatine tajne planove.

73

- Je, i tak. Je, pa nismo mi krivi kaj su Cilerovi... - nekoliko dana prije proslave mama je počela mu­ljati. Tata ju je odlično pratio:

- I tak. Vi dođite. Tu bu vam lepo. Je, s djecom. Pa normalno, ne burno valjda djecu furali sa sobom - shvatio sam da je s druge strane žice djed Maki. I inače su naši djedovi napravljeni od čudnog materi­jala. Vole nas na daljinu, ali kad smo Piksi i ja blizu njih, imam neodoljiv osjećaj da im idemo na živce. S bakama nije tako. One su valjda naučile bolje trpjeti.

- Joj, al kak bu to ispalo...? - tata je sumnjao.- Pa što! Rasporedit će se. Piksi tvojima, Tomek

mojima. Ili obrnuto. Snaći će se. Ionako ih rijetko čuvaju. Nek se malo bolje upoznaju s unucima - rekla je mama i više o tome nisu pričali.

- Dobro, tak. Tu vam je francuska, tu šunkica, odojak se još peče. Šampanjac je u frižideru. Sve okej? - pitala je mama baku Dudu.

- Sve sam zapamtila, ali... - mama i tata još nisu ni izišli kroz vrata, a Piksač je već radio dar-mar od djeda Pikija. Skakao mu je po glavi, a tu i tamo bok- snuo bi i djeda Makija. No, stanje je koliko-toliko bilo pod kontrolom sve dok... Ah, ali o tome vam uopće nisam nikad pričao... Sve dok se na vratima nije pojavio stric Dragec koji voli popiti, a kad cug- ne, onda je pravo malo dijete. Piksi i ja mu tada ni­smo ni do pete. U ruci je imao neki veliki paket. Lju­ljao se po dvorištu kao prepolovljen Piksijev Titanik.

74

- Otkud sad on? - mama se zgranuta.- Otkud znam - tata je slijegao ramenima.- Sad će biti frka - zaključila je mama.Onaj paket strica Drageca zapravo je bio stručak

turbo-raketa. Onih koje, kad se ispucaju, ne samo da treskaju ko lude nego još i ispuštaju boje. Djed Piki se hvatao za glavu. Posebno je on bio alergičan na svakojake novogodišnje prskalice. Mama i tata su bi­li na pola odluke da ostanu jer, osim dvoje, sad su djedovi i bake morali čuvati troje djece, ako ne i vi­še, računajući predobro raspoloženog strica. Ipak su otišli, jer mama je tiho šapnula tati što sam opet ne­kim čudnim slučajem čuo:

- Zvonko, sad ili nikad!Što je poslije bilo sve se lijepo moglo vidjeti na

snimci. Sve sam snimio. Uzeo sam kameru i snimao vruću atmosferu. Osobito mi je uspio onaj dio filma u kojem je stric raketu umalo ispucao sebi u facu i, da nije bilo bake Dude, tko zna što bi bilo. Kad su se artiljeriji na dvorištu pridružili i djed Piki i baka Štrudla, smijuriji nije bilo kraja. Ispucavali smo svu­da. Sve je bilo šareno, a dlakonja Benzo i mačak Kreponja umirali su od straha. Na sreću, nakon dva sata nestalo je artiljerije, stric padobranac je zaspao i sve se malo smirilo. Malo... Mami i tati nisam dugo otkrio da sam sve snimao. Tek sam im poslije mjesec dana to pokazao. Kad su sve pogledali, dugo su šu­tjeli. I gledali se. Bilo mi je jasno da imaju grižnju

75

savjesti. Slično kao ja nekad u školi zbog jedinica. Na sreću, s vremenom ti se savjest nekako privikne i sad ih sasvim dobro podnosim, pa mi se čini da je slično i s njima. A možda imaju tako blažene face i zbog toga što su se dobro odmorili. Zapravo naspa- vali. Sretna im nova!

76

18. BLAGO ZARAŽENIMA

- Koliko? - upitala je zabrinuto mama.- Skoro četrdeset! - procvilila je Onči, promije­

nivši položaj na krevetu. I tako već treći dan. Nenor­malno, stalno je doma. U krevetu. Tak dugo doma nije boravila valjda otkad je bila mala beba.

- Gripa! - tata je njihao glavom. - Samo koji tip?! Rekli su jučer na vijestima da su ove godine tri tipa uigri—

- Kakva igra, kakvi tipovi? - uletio sam iz druge sobe.

- Tomice, pričamo o gripi.- Kaj je to neka igra, ja nisam čul... - a onda me

mama tako ljuti to pogledala da sam morao reći samo jedno:

- Dobro - a također sam morao napraviti i drugo, a to je da pošteno zašutim.

- Imamo sve šanse da dobijemo sva tri tipa. Čo­vječe, kao na lotu. Jedan iz vrtića od Piksija, drugi iz škole od Tomice...

- Ostal bum doma, ostal... - nisam se mogao suzdržati, ali mama me poklopila nastavivši:

- ... gdje sam ono stala, je, drugi iz škole od To­mice, a ovaj je već tu, od Onči - to je rekla i dodala: - Idem skuhati čaj.

77

Onči je tri dana ležala. Pretežno je buljila u tele­vizor, a kad bi se okrenula na drugu stranu, buljila je u poster onog nekog strašno ružnog pjevača koji se, uz to što je ružan, još i šminka ko baba. Ne znam kako se zove, a ne bih ni htio saznati. Od viška zna­nja u ovom bi me slučaju zaboljela glava. I tako se ona provodila sve kašljući i šmrcajući. Rupčiće je, naravno, bacala kamo je stigla, a stigla nije dalje od kreveta, pa bi mama svakih pola sata došla ubrati Ončine šmrkljaste plodove i baciti ih u zahod.

- Čuj, mala - rekla joj je četvrti dan - ja mislim da nisi baš tako jako bolesna da ne možeš baciti sa­ma to smeće.

- Uvijek zaboravim - pravdala se ona, ali zabo­ravljala nije na telefon. Čovjek normalne pameti po­mislio bi kako ćemo barem za vrijeme tog njezinog bolovanja imati manji račun. Barem je tako tata re­kao. Ali nije bilo tako. Onči je, osim što je ležala na krevetu, ležala i na telefonu. I onda se dogodilo ono što ja zovem dobrom idejom.

- Nema veze - javio se glas s druge strane žice. Pritajio sam se na drugom telefonu. Nisam disao. Glas je nastavio: - Pa, baš zato, ne? - kad se veza prekinula, nije mi baš sve bilo jasno, ali kad je Onči rekla da popodne prima kućne posjete, situacija mi se totalno razjasnila. I tak su cure hodočastile svako popodne, Boga moleći da ih uhiti što prije Ončin vi­rus i da i one, kao njihova prijateljica, odleže neko­

78

liko dana u carstvu lijenosti i uživancije. Koliko sam vodio evidenciju, došle su sve do jedne. Neke čak i nekoliko puta. Valjda im se virus nije prilijepio od prve.

- Sekice - krenuo sam ja onako da joj se umilim jer mi je trebala neka pomoć iz hrvatskoga. - Imam jedan zdrav prijedlog.

- Misliš zdrav kao ja, šmrc, kih?! - i tu me pod­sjetila da je još uvijek grozno zarazna i da neke ču­dne nagodbe ne dolaze u obzir.

- Ma ne... ništa posebno - i dalje sam joj se umi­ljavao. - Ništa što će te opteretiti. Ono, riječ ti je o nekoliko rečenica. Nekaj mi napiši kak si bila na izletu i kak ti je bilo kul... - dosadili su mi ti sastavci iz hrvatskoga. Otfuraju nas nekamo u prirodu, tamo nam je okej, a onda si poslije moramo sve zgaditi tim sastavcima.

- A1 kak bum ti ja to napisala kad nisam bila tam? Moraš mi nekaj nabaciti, mislim, otprilike, da znam di si bil, u zoološkom, na travi, u šumi, ne? I na kra­ju... Zakaj bih ti ja to napravila, to mi posebno moraš objasniti, ne, buraz?

- Tak je, sekice - već sam bio na rubu da povra­tim od umiljavanja, ali ništa mi drugo nije preostalo. Mame i tate nije bilo i ja sam morao nešto napisati, a u glavi nisam imao ništa osim onoga da smo se Hr- voje, Tin, Bruno i ja provaljali po onom brijegu i da smo se, na kraju, pretvorili u četiri lopte blata. O to­

79

me bi više mogla reći i moja mama, ali, kako sam već rekao, ona nije tu. - Ti meni par lijepih, onak kak ti već znaš, a ja tebi ideju.

- Da čujem ideju! - rekla je to vrlo bistro i jasno, tko bi pomislio da je tako teško bolesna.

- Ak obećaš da buš.- Ovisi o ideji.- Dobro, riskirat ću.- Gukni! - bila je nestrpljiva jer joj je počinjao tri-

stoosamdesetiprvi nastavak neke ljubić trakavice.- Ovak... - krenuo sam... - Ja kužim spiku s tvo­

jim posjetima. Sve se one, zapravo, hoće zaraziti, ne?

- Nisi ti, buraz, ni tak glup kak izgledaš! - rekla je, očekujući nastavak.

- I zakaj im ti to radiš zabadava? - nakon ove re­čenice Onči se zamislila. - Evo, i u mojem bi te raz­redu neki htjeli posjetiti, kao, žao im je Tomičine se­stre, kao, jadnica oboljela je od gripe i, kao, normal­no je da joj malo ublaže duge sate. Sve sam ja to čuo i zato sam i došao na tu ideju. - Mislim, ne bih ja nju prodao Onči da sam ja imao gripu, ja bih to sam iskoristio, ali što mogu kad sam otporan.

- I kaj da tražim za to? - upitala me i bio sam si­guran da već imam sastavak.

- Čuj, pa ne bum ti još i to rekel. Da sam ja bo­lesnik, znal bih, al na žalost nisam - i tu sam se jako, baš jako približio sekonji, očekujući da mi barem

80

jednom onako pošteno kihne u facu. Suzdržavala se jer je to učinila tek kad sam izišao iz sobe. Valjda si je mislila: zašto bi biznis dijelila s nekim, pogotovo sa mnom. Kad sam bio na pola stuba, čuo sam kako viče:

- Buraz, došlepaj se za pet minuta, sastav bu te čekal!

81

19. DOBROPAMTTIO

Nisam zlopamtilo, makar mije često zlo od pam­ćenja. Osobito od pjesmica koje moram nabubati i osobito kad ih moram nabubavati svake godine goto­vo u isto vrijeme. Te u proljeće o visibabama, te zimi o Djedu Mrazu, pa za početak škole, pa za kraj. Mi­slim, ne razumijem. Zašto to moramo raditi? Zašto su onda izmislili papir i olovku i te stvari, ne?

Je, ali kod mog vam je buraza malo drukčije. To smo svi primijetili već lani. U početku nije obeća­vao, ali... Mali dobro pamti. Zapravo, mali je rođeno dobropamtilo. Prva je to shvatila mama kad nam je usisala neke igračke, a onda, kao, za pol godine po­kušala uvaliti pod friške. Mali se svega sjećao, a ja sam se ko blento veselio, kao da su sad doletjele iz dućana.

- Darkač, nije to ono isto - pokušavala gaje uvje­riti mama. - To je nešto novo.

- Nije - mali je bio kratak i jasan. - To sam već imal. To nije novo!

Mama ko mama, nikad se ne predaje. Pokušavala je u nekoliko navrata ponoviti pokus, ali uvijek je bilo isto. Ja se ničeg ne bih sjetio ili bih se sjetio kroz debelu maglu, a mali je čak pogađao i datume kad je to dobio, pa bi rekao:

82

- Je, ovog vlakića sam dobil kad je stric Mirkofon zagazil u Benzin drek. - I zbilja, to je bio poseban događaj, ali sad na njega ne bih trošio riječi. Idemo mi dalje, na bitno. Ili:

- Mama, pa ovaj sam bager dobil prije rođendana, ono kad si ti rekla tati da, kad se drugi put rodiš, da se ne buš ženila za magarca! - Mama je ostala bez teksta. Mali je bio nesavladiv.

- Ali ovo još nisi imao, Piksiću! - mama je pobje­donosno vrtjela u rukama bijeli, plastični autobus na kat.

- Daj da vidim! - mali joj je ovim pitanjem ulio tračak nade. - Daj ga sim! - i onda ga je razgledavao i razgledavao, a za to mi je vrijeme mama veselo na­migivala, kao, sredila ga je.

- To mi je kupila teta Cigla prije nego što je došao sveti Nikola da tebi ne velim da je stricu rekla kak je ona kokica na Sisvete kaj si je ti ispekla bila za konje a ne za ljude, a ja sam to slučajno čul...

- Molim!!! - mama je bila dvostruko, trostruko, ma piksično iznenađena. I predala se. Poslije toga bi nam usisane igračke odmah vraćala jer bunkeriranje više nije imalo smisla. Barem ne za Piksača.

No, na južnijoj strani Lijepe naše, djed Maki, poz­nat i po tome što se ne voli razbacivati novcem, oh, kako sam to lijepo rekao, nešto poput stričeka Mir- kofona koji, kad nam dođe u goste, više ne dofurava čokolade koje smo mi prethodno poklonili njegovoj

83

djeci, nego sad više ništa ne dofurava od silne škrto- će, e, pa na toj južnoj, morskoj strani, djed Maki još nije imao pojma o super sposobnostima dobropam- ćenja svojeg unuka Piksija.

I došli mi tako ljeti dolje, pozdravili se ko ljudi djeca i unuci, tate i sinovi, bake, svekrve i snahe... A onda je djed Maki izvadio iz lijevog džepa mali, že­ljezni avion.

- To je za tebe, Tomek! - Zahvalio sam djedu, iako mi je letjelica bila malo sumnjiva. Prvo, nije bi­la uopće upakirana, a drugo, na krilu je imala gadnu ogrebotinu. Ali šutio sam. Onda je djed Maki sveča­no uručio Piksiju, iz svojeg desnog džepa, svemirski pištolj koji je pištao nešto poput: tinuninuzvrknuinu- nuninu... - ja sam shvatio o čemu je riječ, ali sam mislio da mali neće shvatiti. Dobro sam pamtio taj pištač jer ga je prošlog ljeta mama zbog tog istog tinuninuitakodalje ugurala u frižider. I to u ledenicu, pa se smrznuo i izgubio glas.

- A mom Darkecu ovo... - rekao je djed, misleći kako je dobro prošao. Valjda je u sebi ponavljao onu koju puno puta ponavlja i izvan sebe: vuk sit, a sve ovce na broju... Ali, rekao sam već jednom... Piksi i ja nismo vuci, a još smo manje ovce...

- Neću, taj nejde tinuninuzvrknuinuninu... - rekao je Piksi. - Pokvaren je jer ga je mama zatvorila u frižider - istresao je Piksi i još mu nije bilo dosta, pa je nastavio... - A zakaj nam ti, djede, poklanjaš naše

84

stare igračke pod nove? Kaj ti mi izgledamo tak glu­pi...? - djed Maki se smijuljio... a zapravo nije znao što bi rekao. Protiv istine nikad ne znaš... I onda se napravio gluh, kako to obično stariji znaju, pa je pre­šao na drugu temu:

- Baš lijepo što ste nam došli... Hajdmo, ručak čeka...

- Djede! - Piksi mu nije davao mira...- O, srce djedovo... Što si ti meni narastao... -

djed Maki je čvrsto odlučio pobjeći od teme igračaka i darova.

- Čuj! - povikao je Piksi. - Znam di ima za kupit takvih novih pištolja! - djed se pravio da je ushićen, a zapravo mu je padao mrak na oči. U pola dva po­podne! - I ne samo pištolja... Tam buš našao i novi avion za Tomicu!

Sva je sreća za djeda Makija da se barem Onči vi­še ne pali na igračke...

85

20. DVA MUŠKOTIRA

- Čekaj malo! - mama je podbočila ruke kao paun krila kad se sprema na okršaj s drugim, a sve da do­bije što veću ocjenu kod paunice. - Ako misliš bit vegetarijanac, kaj onda mene ždereš?! Ja sam ti, valj­da ti je to jasno, od krvi i mesa - tata je mjesec dana pokušavao skinuti, kako mama veli, pivski trbuh i kao prvu metodu izabrao je to da ne jede meso. I is­tina je, sve je više s tim trbuhom sličio teti Jasni koja je uskoro trebala roditi.

- Ja ne bum jel ribu! - javio sam se odmah ja.- Oću ćevape! - i Piksi se bunio.- A ti, mlada damo, imaš i ti neku posebnu želju?!

- upitala je Onči iznervirana mama.- Ja? Jesam ja kaj rekla? - uvrijedila se Onči.Tati je trbuh i dalje rastao jer se on pak nije rastao

s osnovnim protivnikom: pivom.- Možeš ti, stari, jesti cijeli dan travu, ali ako nas­

taviš cugati pivicu, pozdravi se s linijom - tvrdila je mama i nastavila: - Zvonko, nisi ti više ni u godina­ma kad je tak lako održavati ravan trbuh. - To je do- tuklo tatu. Da se smiri, zgrabio je još jednu bocu pi- ve, popio je onako nabrzaka, onako kao da je upravo došao iz pustinje. I poslije svega rekao je jedno ve­liko:

86

- Ahhhh... - pa se onda ponosno pogladio po trbu­hu i dodao: - Imaš ti pravo. Kaj bi se u ovim godina­ma mučil. Tak i onak se ne bum ponovno ženik

- O tom potom - rekla je mama. Ali ja to više ni­sam slušao jer je Piksi zagalamio:

- Dva muškotira! Dva muškotira! - značilo je to početak naše nove igre. Nove, jer smo svijetleće ma­čeve dobili od tete Goge s kojom moja mama često izlazi u kazalište.

- Joj, a zakaj si se trošila?! - upitala ju je naša mama kad nam ih je teta predavala.

- Ma čuj, ni to ništ, tak ionak djeci nisam nikad ništ pošteno kupila... - glumila je teta, ali je uletio Piksi sa svojim dugačkim jezikom:

- Super, takve ima i Dario Slinavac, znaš braco, onaj kaj pljuje kad govori... - zbilja, klinjo iz Pik- sijeve grupe doslovce je zalijevao svoje sugovornike među kojima sam često bio i ja kad bih morao po Piksača. - ... Je, je... on ima isti takav, tata mu je ku- pil za pet kuna... - vidio sam pogled tete Goge upu­ćen Piksaču, ali, Bože moj, ništa se više nije dalo učiniti. Sva je gluma bila uzaludna, a dao bih se kla­diti da su mama i teta Goga govorile ono što doista misle, razgovor bi tekao nekako ovako:

- Evo, donijela sam za tvoju užasno zločestu, do­sadnu i neodgojenu dječurliju ovo smeće od plastike, valjda će nas pustiti tri minute na miru - rekla bi teta Goga, a moja mama bi joj odgovorila:

88

- Super, samo mi još fali ta jeftina plastika da mi djeca od nje postanu živčana... Zbilja ti hvala što si odlučila potrošiti čak deset kuna!

- Pet kuna, draga moja - ispravila se teta Goga.- Množim puta dva, pametnjakovićko, kupila si

dva. Svaka ti čast. Vjerujem da si plakala kad si va­dila kune iz novčanika.

- Ne više nego onda, draga moja, kad sam te pro­šli put častila, a ti si umjesto kratke kave namjerno naručila dugu jer znaš da košta dvostruko više.

- Što se mene tiče... - nastavila bi moja mama - tebe više ne bih žicala za cugu ni da imaš bačvu u pustinji, a ja da umirem tamo od žeđi...

- Uopće ne znam što sam dosad vidjela na tebi...- Obostrana zabluda, draga. Čovjek se mora po­

vremeno zabuniti... - i tako bi to išlo dalje i dalje i dalje... Ali mi smo civilizirani narod, kako veli naša učiteljica iz povijesti. Ne govorimo ono što mislimo, već mislimo ono što ne govorimo. Teta i mama su sjele, popile kavu i onda je teta otišla, a nama su os­tali mačevi. I tako se mi već treći dan mačkamo, ka­ko veli Piksi, a kako je gledao i film o tri mušketira, on tu igru još zove i muškotiri.

- Hajde, braco, idemo muškotiri. Dva muškotiri, dva... - pristao sam, što bih drugo. Bez obzira na to što se mami opet rep na glavi opasno uskovitlao. Ši­ljaste igračke su svijetlile na baterije i ja sam znao čemu se mama može nadati, a to se dogodilo pola sa­

89

ta kasnije. Kad smo se dobro natraskali, penjući se po svemu po čemu se moglo popeti, kad smo teme­ljito pobrisali mami prašinu u svim prostorijama, do­godilo se "ono".

- Mama! - zaurlao je Piksi kao da mu netko čupa kljovaše.

- Mama! - ponovio je još jednom, ali sada isto­dobno i tužno gledajući svoj mač. - Mama! - pono­vio je treći put, gledajući sad još tužnije prema mo­jem maču koji je još uvijek svijetlio.

- Sto je? - mama je upitala iz kuhinje.- Umrel mi je mač. - To je rekao i položio ga na

tepih. Nekoliko sekundi bio je tiho, a onda je lupio u plač i počeo se grabati za moj. Čak me uhvatio zubi­ma za hlače i da si ih nisam skinuo na vrijeme, si­gurno bi me i ugrizao. Nije prvi put.

Mama je čula za gungulu i upala u sobu.- Sto si rekao, Piksi, što ti se dogodilo s mačem?- Umrel mi je - ponovio je braconja, a mama je

zgrabila onaj moj, izvadila iz njega baterije i vratila mi ga. Sve onako energetično, ako kužite što vam hoću reći. I još je rekla Piksiju:

- Evo, mušketiru, sad je i ovaj umro! Zadovoljan?

90

21. ŠTRAJK GLA£>U

Što je učiteljica Pitalić sa svojim pitanjima prema mom mlađem davežu?! Učiteljica Pitalić, za razliku od mog buraza, pita samo pod svojim satom, a moj buraz stalno. I svašta. I mamu, i tatu, i mene, i Onči, i susjede, i sve. Nema tog čovjeka kojeg nije nešto pitao. Evo, jučer je klinjo bio kod doktora. Morao je ići na obavezno cijepljenje. Kad je shvatio o čemu se radi, pobjegao je i mami i doktoru i teti koja ga je natjeravala sa špricom u ruci. Umirao sam od smije­ha, ali sam brzo i zašutio kad mije mama rekla:

- Ne smij se, ti si bio još gori.Svi su ga hvatali, uključujući i tete čistačice, ali

najviše je sreće imao striček portir koji ga je uhvatio u liftu i, nakon što mu je obećao da će isti taj lift mo­ći ponijeti doma, nagovorio gaje da se vrati na poče­tno mjesto.

Prije nego što je dobio pikicu, malac nije propus­tio pitati doktora:

- Doktor, a jesi se ti cijepil protiv kose? - bilo je to bolno pitanje, jer je doktor Cijepić bio ćelav. Pot­puno. A Piksi ga je još potpunije tim pitanjem zate­kao. Da mama nije prešla na drugu temu, doktor Ci­jepić bi se, imao sam osjećaj, rasplakao.

- Hajdmo sad, junače, obaviti to, pa doma.

91

- S liftom, jelda? - bivši pišonja nije zaboravljao obećanja, a ja sam kroz prozor vidio kako onaj portir bježi kući, preskačući ogradu Doma zdravlja.

Naravno, Piksi je poslije dugo i neutješno plakao. Ne zbog pikice, već zbog lifta. Uzalud smo mu i ma­ma i ja pokušavali objasniti da je to teška i velika stvar i da nije uobičajeno da se lift nosi doma. Uosta­lom, mama je bila jasna:

- A kaj bi taj lift nama pomogao?! Pa mi, Darkec ne stanujemo u neboderu.

- Nema veze, šmrc... - odvratio je mali... - već bi nekaj smislili.

Pitanja pršte od ranog jutra. Nekoliko puta tjedno Piksi postavlja mami i meni pitanje:

- Jesam ja muško? - kad ga mama pita zašto to pita, on uvijek odgovori isto:

- Ne znam.Prošli je mjesec doslovno davio mamu:- Mama, jesi ti stara?- Pa... - mama si je dala vremena za razmišlja­

nje... - ovisi kak se uzme.- Uzme? - Piksiju to baš nije bilo jasno.- Dobro, nisam - skratila je, misleći da će ga se

tako brže riješiti.- A kad buš bila? - ovaj se nije predavao.- Bit ću stara kad ti budeš velik kao Onči - nakon

toga Piksi neko vrijeme nije ništa pitao. Ali kad je mama postavljala večeru, pitalica je izjavio:

92

- Neću jesti!- Zašto, dušo, nećeš jesti?! - mama se zabrinula.

Piksi nikada ne odbija večeru. Ne odbija ništa od hrane. U stanju je jesti non-stop.

- Neću jesti da ne narastem kao Onči - mama nije odmah povezala. Ja jesam jer valjda imam mlađi mo­zak i manje problema, barem tako veli tata.

- Ne razumijem - predala se mama.

93

- Je, ak budem jeo, narasel bum ko Onči, a ti buš onda bila stara. - Mama se raznježila i kladim se da sam joj vidio suze u očima. Malcu su pak suze tekle zbog samog pogleda na klopu koju je odlučio pres­kočiti.

- Dečko, slušaj me... - krenula je mama jako bla­go - ja znam da bi ti htio da ti mama bude uvijek mlada, ali bez obzira na to jel buš ti narastao ili ne, godine idu, i ja ću kad-tad biti barem malo starija...

- Znači, to nema veze s hranom? - Piks ju je gle­dao ravno u oči.

- Nema.- Onda... - počeo je Piksi, ubacivši već u njupali-

cu velik komad kruha... Drugi je dio ponovio punim ustima: - Onda dobro.

94

22. SLATKA BUŠOTINA

Kad nam svrati baka Duda, obavezno nam donese kolač. Svaki put nešto drugo jer za svoju ženu, a na­šu baku, djed Piki veli:

- Sto ta žena voli ekspremieren... - još tu idu neka slova, ali ta je riječ tako dugačka da se bojim da, kad bih je skroz ponovio, ne bih više mogao otpetljati je­zik.

Kad baka donese kolač, Piksi je brz gotovo kao kad trči na telefon i obavezno pita:

- Od čega je, od čega je? - pritom obilazi oko nje­ga ko mačak oko vruće kaše, šnjofa ga ko Benzo i oblizuje se ko mačak Kreponja.

To je popodne baka donijela neki kolač od marci­pana, a Piksi dotad još nije čuo da postoje kolači od nečeg takvog. Ovdje moram posebno naglasiti da je moj braco ljevak, pa i s tim imamo svi u obitelji pro­blema. Kad on naumi napraviti nešto zbrčkano, ma­ma mu uhvati desnu ruku, ali on već zbrčkaonu na­pravi lijevom.

- Kaj je to? - prvo je pitao i gledao kolač kao da je to neko strašno čudovište uletjelo ravno iz svemira na kuhinjski stol.

- Kolač - odgovorila je mama. - Fini kolač od marcipana.

95

- Od čega?! - Piksač se strašno začudio. Riječ marcipan bila mu je potpuno nepoznata. Nisam ni ja puno puta za nju čuo, mislim da sam, zapravo, čuo dvaput, i to u bombonijeri, i oba puta sam to ime onako skroz-naskroz i isprobao, mljac-njam.

- Darkec, dečko, kad ćeš se znat služiti olovkom, onda ćeš već znati i kaj znači marcipan - tata se uvi­jek ubacuje kad mu se najmanje nadaš. I uvijek ima neke čudne fore. Ja pojma nemam kakve bi veze imalo pisanje s kolačem od marcipana.

- Kad naučim pisati olovkom?- Joj, mali, pa ne valjda kuhačom - nekad nisam

mogao trpjeti toliko glupastih piksastih pitanja u toli­ko malo vremena.

- Dobro - rekao je Piksi i otišao u sobu, a to je bi­lo najsumnjivije. Barem meni, jer su tata i mama, kad je o tome riječ, teški naivci. Upozorio sam ma­mu da on nešto planira i da je bolje da taj kolač spre­mi na sigurno, ali u ovoj kući mene nitko ne sluša. Nitko!!

Lijepo smo vam mi ručali, mama, tata, baka i djed su popili kavicu, a onda svatko u svoju sobu. Onči je bila na izletu s Kuruzom i rekla je prije odlaska:

- Ja ću ručati grah u planinarskom domu. - Upu­tili su se na vrh planine iznad našega lijepog grada.

- Onda ti ne bu trebal prijevoz natrag. Prdneš ma­lo ozbiljnije i već si doma! - Da mama nije stala iz­

96

među nas, sisterka bi mi za taj savjet opalila jednu, dvije ili možda tri ćuške.

Baka, djed, mama i tata su poslije kavice rekli:- Da ste bili mirni! Mi idemo malo protegnuti no­

ge, a poslije ćemo jesti kolač.Tako je i bilo. Neko smo vrijeme zbilja Piksač i ja

bili uzor mirnoće. Ja sam dovršavao svoj strip "Na­kaze iz susjedstva", a on je uzeo neke stare novine i trgao ih na sitne komadiće. Spremao se igrati banke i radio si je novce. Kad sam dovršio strip, i ja sam se malo uspavao, pa nisam primijetio kad je malac zbri­sao u kuhinju. Nekoliko minuta poslije u kuhinji su bili svi. Baka, mama, tata i djed držali su se za glavu, a ja za gaće, jer sam se, u Piksijevom stilu, gotovo upišao od smijeha. Malac je i dalje radio svoje. Bu­šio je onaj kolač olovkom. Bušio i bušio.

- Isuse, pa kaj to radiš, šmrkavac jedan?! - zavik- nuo je tata.

- Piksi! Uništil si cijeli kolač, dođi sim! - mama je bila glasnija i krenula je prema njemu kao razjare­na lavica...

- Čekaj! - Piksi je dignuo desnu ruku i dalje lije­vom bušeći ono što je ostalo od kolača. - Jesi mi ti, tata, rekel da bum znal od čega je kolač kad se bum znal služiti olovkom?

- Jesam - potvrdio je tata.-1 kaj ja sad delam?

97

- Bušiš ga, klinjo, zbušil si ga da to nije normal­no! - ubacio sam se i ja.

- Ne bušim, nego gledam od čega je. Tata je rekel kad se budem znal služit olovkom... - Piksolina je ponavljao tatine riječi, a za to vrijeme mama je tatu jako, jako strogo pogledala. I još mu je rekla:

- I ti bi se, Zvonko, trebal početi opreznije služiti riječima.

- I kaj sad? - upitao sam jer mi se baš jelo slatko. - Kaj burno sad jeli tu bušotinu?

- To nije bušotina, to je kolač od marcipana, pro- vjeril sam! - ponosno me ispravio Piks.

98

23. NIJE STALO

- Auhhh ouhhh ihha jooj! - i još bi mama tako nastavila, ali je valjda bila gladna, pa je naglo zastala poslije ovog - jooj.

Kao što sam već nekoliko tisuća milijuna puta na­pomenuo, mene moj buraz u svemu oponaša. Sad kad su svi stariji, a tu ubrajam mamu i tatu, napokon shvatili da mi od svih sportova najbolje ide crtanje, sad i klinjola misli da mora non-stop crtati. To je, u jednu ruku, i dobro jer sad nas povremeno ostavlja na miru i ne gnjavi onim svojim:

- Tomica, daj mi nacrtaj tanker, Tomica, daj mi nacrtaj brod s tri dimnjaka, sa četiri, s pet, daj mi na­crtaj lokomotivu s dva vagona, a sad, Tomice, staru kojoj su se otkvačili vagoni, nacrtaj mi djeda bez zu­bi, žabu na krovu - i tako svaki dan u svakom pogle­du... Sad klinjo dosta toga nacrta sebi sam i, što je najbolje, on je s tim žvrgljotinama super zadovoljan.

- Braco, pogle kak sam dobro nacrtal avion - re­kao mi je jednog dana i ponosno pokazivao crtež.

- Meni to sliči na kravu - rekao sam jer je to što je nacrtao zbilja bilo slično kravi.

- Tomice, nemoj prema njemu biti tako kritičan - spočitnula mi je mama i ja sam zašutio. Od tad, kad bi mi se god pohvalio, ja bih samo šutio i smiješio

99

se. Onako kao teta Vlatka kad nam dođe u posjet i kad mi skačemo ko majmuni, pa se ona smiješi a naj­radije bi urlikala od bijesa, čak mislim da bi nas i do­bro isklofala, onako, mislim, da ostanemo na samo.

Danas je Piks isplanirao crtati svoju najomiljeniju stvar.

- ... A ja bum nacrtal lokomotivu s deset vagona! - pohvalio mi se i krenuo. Uzeo je bijeli papir i sta­vio ga na bijeli stoljnjak. Onaj čisti koji je mama tog jutra stavila jer joj je trebala doći teta Maca iz knjiž­nice. I tako je Piksi počeo crtati. Nisam ni vidio kad je uzeo veliki, crni, masni i sočni flomaster. Onaj ko­ji se ne može zbrisati da ga brišeš tisuću godina. Ja sam u međuvremenu otišao na telefon nazvati Rober- ta Kvaku, a zapravo sam mislio zvati Tina Prdonju jer je on mene prošle godine zvao zbog tih zadaća. Ali velim, od ove godine i ja sam nekako počeo za­boravljati, ali Tina nisam htio zvati zbog Sanjice, ia­ko bih imao na to pravo, ne? Zato sam nazvao Ro- berta Kvaku, makar on baš i nije pouzdan partner, mislim, nešto je poput morskog Denija... Zaborav­ljao je često, ali temeljito... Ipak, nazvao sam ga, zapričao se, on se jedva jedvice sjetio što imamo za zadaću i onda smo malo prešli i na druge teme... Ma­lo o športu, malo o filmovima i tako to...

100

Kad sam došao u sobu, imao sam što vidjeti. Onaj moj crtonja od brata zbilja je napravio lokomotivu s deset vagona. I to tim užasno masnim, užasno soč­nim i neobrisivim flomićem. Samo kaj, prvih pet va­gona mu je stalo na papir, ali drugih pet je produžio, kamo, na stolnjak! Na čisti, bijeli, mamin stolnjak.

Kad se mama vratila s placa, ušla je u kuhinju i ja sam je dobrih pola sata odvraćao od toga da svrati do sobe. Ali više nije išlo. Upala je u sobu i onda je kre­nulo ono: auhhh ouhhh iha jooj...

- Jesam lepo nacrtal? - Piksi je pitao mamu.

101

- Super - nakon prvog šoka mama je malo popus­tila. - Baš lijepo što ta tvoja krasna lokomotiva nema više, na primjer dvadeset vagona...

- Ja bum ih nacrtal, ak hoćeš! - rekao je Piksi i uhvatio onaj flomić.

- Ma ne, ne... - zaustavila ga je mama. - Za danas je dosta vagona... mislim, i za sutra... i prekosutra... Za uvijek... Ovaj... - malo kasnije Piksijevi vagoni su završili u perilici, a Piksi u krevetu.

- Zbilja su ta djeca najbolja... - rekla je mama se­bi u bradu... - osobito kad spavaju!

102

24. A GDJE SAM JA?!

- Kad sam ja bio veliki... - započinjao je priču moj bracek i nisi ga mogao samo tako prekinuti. Op­ćenito, te bi priče počeo pričati kad smo se uhvatili gledati naše stare kasete. One koje je snimao tata vi- deokamerom, a često i ja. To kad sam ja snimao, bilo je na silu. Prije toga morao sam moljakati i molja­kati, a za to imam čvrste dokaze na tim istim snim­kama. Pa na moru kad je tata snimao Onči i mene kako se čupamo za kosu, kako se špricamo i psujemo si ženu koja nas je rodila, a ta je ista žena sjedila na plaži i gledala čuje li to tko od poznatih i treba li umirati od srama ili ne. Na svakoj snimci čujem se ja kako molim:

- Daj da i ja, daj i meni, daj meni malo da sni­mam... Tata, molim te... - nakon mnogih pokušaja kamera bi završavala u mojoj ruci, ali bi snimka bila nešto drukčija. Obično sam snimao stijene, kamenje i plićak, a katkad bih, zapravo jako često, zaboravio skinuti onu crnu kapicu s kamere, pa bi sve snimlje­no bilo crno. To sam sada Piksiju prodavao kao foru olujnog neba.

- A zakaj je sad sve crno? - pitao bi me mali kad bi gledao te moje snimke.

103

- Zato kaj se sprema oluja, crni su se oblaci spus­tili nad more... - i tako, muljati sam mogao samo njemu, na čemu sam mu posebno zahvalan. Ipak, to mu nisam nikad posebno napominjao jer još nije u fazi kad bi takve pohvale mogao shvatiti onako kako bih ja htio da ih shvati.

- A koje ovo?- Ovo sam ja.- Tak si mali...? - a onda je pogledavao sad mene,

sad onog klinjolu na snimci.-1 zbilja si to ti?- Jesam.- A di sam ja? - znao sam da će kad-tad postaviti

to pitanje. Teško je to njemu bilo objasniti.- Di sam ja? Jesi me čul kad sam te pital? Reci

mi, di sam?!- Tebe još nema! - kad sam mu to prvi put rekao,

lupio je u takvu dreku da se tresao televizor zajedno s antenom. Zato sam se za idući okršaj dobro pripre­mio. Kad je sljedeći put postavio isto pitanje, htio sam opaliti nekoliko priča, ali je, na nesreću, kraj nas prozujala moja pametna i zločesta sestra i odgovorila mu:

- Ti! Ti još nisi bio u planu! - ovoga puta se Piksi bacio tako jako derati daje umalo kaseta ispala iz vi­dea.

- Zakaj si to rekla? - pitao sam je onak bratski, onako u četiri oka, da ne čuje mali.

104

- Pa kaj to nije istina?!- Istina je, al vidiš kak to na njega djeluje...- Prije ili kasnije mora shvatiti - rekla je i odjurila

svojim putem. Okej, mislio sam ja, to bi bilo u redu da mu je imala volje objasniti. Ali ne, Onči je skuha­la kašu, a onda se izgubila. Opet sam ja morao sve polizati.

- Čuj, Piksi, nije to baš tak... - umirio sam ga na­kon tri sata neprestane priče o tome kako je jedanput bio kod bake na špeku, kako je drugi put baš zaronio pa se nije vidio, kako je treći put spavao i tako to.

Na moju veliku radost dogodile su se snimke na kojima je baš on imao glavnu ulogu. Prvi Piksijev rođendan, drugi Piksijev rođendan, treći Piksijev... Pa naš izlet u zoološki, pa onda kad smo išli s ma­mom u kino, a to je bilo posebno smiješno jer, kad smo se vratili, Piksi nije htio ići spavati, a ja sam već ko veliki sve snimao:

- Da si odmah išao u krevet! - rekla je mama.- Neću! - rekao je Piksi.- Što si rekao?!- Neću! - ja sam snimao Piksija, a mama se nije

vidjela. Onda se čulo kako mama viče iz kuhinje ne­što poput:

- Ma sad ćeš ti... ma sad ćeš dobiti... - poslije to­ga mi je i Piksi pobjegao ispred kamere, ali se dobro čulo nešto poput "puf" i onda Piksijevo poznato "au- uuuu". Svaki put kad smo to gledali, smijali smo se.

105

Smijala se i mama, makar ona veli daje to s tim sni­mljenim uspomenama katkad jako rastuži jer:

- Tek onda vidiš kako život brzo prolazi... - to je osobito govorila kad bi se dočepali kasete s mami­nog i tatinog vjenčanja. Najzanimljiviji dio bio je kad je u crkvi, baš onda kad su mama i tata morali reći ono "da... uzimam za ženu... i uzimam za mu­ža...", nestalo struje. Onda je uletio striček Voltić, bivši muž mamine prijateljice Ksenije. Oni su se u međuvremenu rastali, ali to je duga i druga i meni sa­svim čudnovata priča. Mislim, sve to o rastavljanju.

- To baš nije bil neki dobar znak - znala bi reći Onči. Sto su godine brže prolazile i što smo bili veći i veći, Onči je počela tu kasetu izbjegavati.

- Kad je gledam, uhvati me strah - rekla je.- Zbog čega? - pitala je mama.- Pa zbog toga jer na njoj ima sve više mrtvaca.

V

- Čega? - upitao je Piksi.- Molim?! - nisam ni ja shvatio. - Ali danas mi je

već jasnije. Istina, puno rodbine koja je došla na ma­minu i tatinu svadbu sada više nije među živima. A na toj kaseti su živi. To je zbilja malo stravično. Ali:

- Takav je život... - veli tata, a ja se pitam kakav mi je to život kad si mrtav.

I tako se mi opet nakon nekog vremena prebacimo na kasete iz videoteke, ali kod Piksija sve to ide teže i sporije. On poslije toga uvijek opali onu svoju čud­nu priču koja počinje sa:

106

- A kad sam ja bio veliki... - i onda priča, priča... I čovjek bi pomislio da se zbilja trenutačno smanjio i da je nekad bio velik, recimo ko tata ili čak ko djed. Jednom se čak mama našalila kako je bio nemirna beba u trbuhu i kako je stalno štucala dok joj je on bio unutra, a mali joj je odbrusio:

- Čuj, mama, ni meni nije bilo lijepo unutra.- Što si rekao?! - začuđeno je upitala. - Mislim,

ovaj, zbilja se sjećaš?- Kak se ne bi sjećao - rekao je kao daje to nešto

što se dogodilo jučer, i to u vrijeme kad je već bio dovoljno velik da se sjeća onog od jučer.

- Znači, sjećaš se kako ti je bilo u mojem trbuhu, a ne možeš se sjetiti baciti papirić od čokolade u smeće. Kak to?! - malac ju je gledao i gledao, a onda uzvratio:

- Možeš ponoviti pitanje?

107

25. ISPOVIJED

To bih htio što prije zaboraviti, ali ispada da, kad se baš jako trudiš nešto zaboraviti, to baš i nije lako. I tako se ja svako malo sjetim svoje prve ispovijedi, one na koju sam išao prije svoje prve svete pričesti. Bilo je to u proljeće kad su laste letjele, sve je pupalo i bilo slično nekoj priči iz koje u školi moramo vaditi imenice i glagole.

Prvi je problem bio u tome što sam morao nabu­bati deset zapovijedi Božjih, a ja sam u bubanju, to sam vam već rekao, jako slab. Jednostavno mi ne ide u glavu. Mama mi ih je morala napisati velikim slo­vima i prikvačiti na frižider s magnetima, pa sam ih ja čitao i dok sam jeo i dok sam pio, a mama je raču­nala i na moje česte tajne posjete frižideru jer je unu­tra držala čokoladu, pa... Katkad sam ih ponavljao u sebi, a katkad na glas, što je imalo za posljedicu da ih je prije mene već i Piksi znao napamet.

- Dobro sad, Tomice... - mama je bila sve napeti­ja. - Tko zapravo ide na pričest, ti ili mali? - mislila je na Piksija koji se, po svemu sudeći, puno bolje pripremio.

- Ja - tužno sam odgovorio i još jednom pogledao na frižider. A onda sam si rekao onako da nitko ne čuje: Tomek, ako to ne nabubaš, ti si nula. Pred oči­

108

ma mi se pojavila velika i debela nula. Sasvim me podsjetila na Buzdovana. Sjetio sam se kako je zavr­šio prošli put u okršaju s Predsjednikom. Zapravo, pretvorio se iz velike u malu nulu. I sad je tako dobar i miran, tko bi rekao da je zafrkavao cijelu školu. Sad izgleda tako umiljato da bi mu i pile iz ruku jelo da ima što, kad on ne bi sve pojeo. I odlučio sam: Neću biti nula, ja ću to naštrebati, pa kud pukne... Naravski, dok sam se trudio pamtiti, služio sam se nevjerojatnim metodama. Mislim da takve nisu zabi­lježene u povijesti bubanj a. Osim što sam u sebe tr­pao nevjerojatne količine hrane i pijače - jer, Bože moj, oprosti mi, nisam ja kriv što je mama zapovijedi prikvačila na frižider - ja sam vam cijelo vrijeme šetao od kuhinje do sobe i natrag jer sam čuo da čo­vjek najbolje pamti kad hoda. Pa kad sad otprilike zbrojim, mislim da je to bilo toliko kilometara koliko bi mi bilo dovoljno da dođem i do morskog djeda i bake.

- I, jesi naučio? - pitala me mama dan uoči moje prve ispovijedi.

- Jesam - ponosno sam joj odgovorio dok je Piksi iz druge sobe vikao:

- Ne laži! Ne laži! - na sreću to nije imalo veze sa mnom, nego s Onči koja mu je htjela prodati neku glupastu foru, a ona je otprilike glasila:

- Ak mi ne doneseš iz kuhinje čašu limunade, to ti je veliki grijeh jer stariju sestru treba slušati. - Piksi

109

nije pao na tu foru jer je zapovijedi znao napamet, a to da moraš slušati stariju sestru nije nigdje pisalo. Čak ni na frižideru.

- Možemo provjeriti? - upitala me mama. - Haj­de, sjedni tu i dok ja ukuhavam žgance, ti govori. Slušam te.

- Hm, ovaj... Čekaj da se skoncentriram. - Sjeo sam na stolac s kojeg sam lijepo mogao vidjeti onaj papir na frižideru, a to je mama odmah prokužila. Čudno je da u tim godinama još tako dobro kuži sve stvari, o, Bože mili, kad će već jednom postati zabo­ravljiva kao baka Duda... Ona već tako slabo pamti da je čak tri puta mogu žicati lovu i svaki put misli da je prvi put, pa se ja tako brzo kod nje obogatim i mogu si kupiti ne jedan, nego čak tri sladoleda.

- Sjedi ti, dušo, ovdje, a ovo ćemo privremeno skinuti da ti ne smeta - rekla je mama, skinula pod­sjetnik s frižidera i počela sipati kukuruzno brašno u kipuću vodu. - Ja slušam...

- Dakle - počeo sam kao tata... Dakle, prva... - i onda sam iznenadio sam sebe i istresao iz usta sve po redu. Točno, precizno, istinito... Do kraja. Mama je bila ugodno iznenađena. Gledala me kao dvadeseto svjetsko čudo.

- Ne mogu vjerovati - rekla je, a ja sam dodao:- Vidim.- Zbilja si me ugodno iznenadio.

110

Aha! - bio sam ponosan. I jedva sam čekao sutra­šnji dan. A kad je napokon osvanuo, bio sam među prvima u redu za ispovijed. Uletio sam u onu sobicu prekrivenu debelim, smeđim zastorom, kleknuo, iz­govorio uvodno kajanje i krenuo:

111

- ... Nisam ubio... Nisam krao... Poštovao sam mamu i tatu, ovaj... više-manje... - tu sam počeo ma­lo zamuckivati, ali kod: - Nisam poželio ženu... ovaj tuđu ženu... - zašto se čovjek mora zbuniti kad je najnapetije? Sve mi se izmiješalo... Ipak sam trebao poslušati mamu i barem popiti slatki kakao. Od slat­kog proradi mozak, a ja sam, čini se, preko noći pola toga opet zaboravio... I što je najgroznije, ja sam ta­ko nabrzaka htio istresti svoju nabubanciju da nisam ni primijetio da je striček kapelan izašao iz svoje so­bice prije nego što sam ja ušao. Jer kaj, normalno je da i on ima ljudske potrebe, a nas je dječice za ispo­vijed bilo jako, jako puno. Da sam se cijelo vrijeme ispovijedao nikome, shvatio sam tek kad se vratio i onda sam morao krenuti iz čistog početka. Od čiste nule... - Opet nisam nikog ubio - rekao sam... A on­da se ispravio... - Nisam ubio... Nisam krao... Ženu nisam... - nevjerojatno kako je sve to bilo, zapravo, jako žalosno. I da me mogao skroz vidjeti, ja bih um­ro od srama... Ovako sam samo umirao od stida. Ima tu neke razlike?!

- Bržnjuokrt... - što je rekao - više ništa nisam ra­zumio jer sam bio strašno žalostan i strašno ljut na sebe. Čuo sam samo kad mi je rekao što moram iz- moliti i izašao sam kao opčinjen. Nisam ni primijetio da je iza mene čekala Sanjica. Kad sam to shvatio, mogao sam se samo nadati da nije ništa od mojih bu- bnjotina čula, jer ja se nikad ne predajem. Još uvijek

112

se nadam da ću kod nje možda, možda jednog lije­pog dana, ili lijepog jutra, ili, što ja znam, možda ve­čeri... imati šanse. Ne bih smio biti sad zločest jer ću se pričestiti, ali možda Tinov tata dobije posao, reci­mo u Australiji, Ameriki, Afriki...Možda Tina putem pojedu morski psi, krokodili, možda ga smaže lav za doručak... Joj... Shvatio sam da bi bilo u redu da po­novno stanem u red i ponovno se ispovjedim jer su ovo u vezi s Tinom bile strašno zločeste misli... I, za­pravo, zar to nije ono "ne poželi ženu tuđega..."? Tješio sam se: Tin i Sanjica se još nisu oženili...

113

26. VODENE OVCE

- Zvonko, odi po maloga, ipak ih je dobil! - ma­ma je uzrujanim glasom zvala tatu na mobitel da po­kupi Piksija na povratku s posla iz vrtića. Sve sam

•v

čuo, ali mi ništa nije bilo jasno. Stoje to malac dobio i zašto zbog toga stiže doma ranije, a ja još nisam sti­gao napisati u miru zadaću.

- Mama, daj mi reci kaj je bilo? - pitao sam je, ali ona je već zvala baku Dudu.

- Čuj, mama - rekla je mama svojoj mami - do­bio ih je. Sad je Zvonko otišao po njega... Da... A čuj... Ne... Jučer nismo ništ primijetili... Je, gotovo su svi dobili... Ne, Tomica ih je imao, je... I ako bi mi mogla uletjeti za sutra! Znaš da imam ono dogo­voreno... - bilo mi je smiješno kad je mama baki go­vorila, umjesto "mogla bi mi doći", to "uletjeti". Pa nije baka muha, komarac ili bumbar. Dobro sad, ako bi se moralo birati između toga, onda bih se ja odlu­čio ipak za bumbara, a to vrijedi i za drugu baku, ba­ku Štrudlu. Te su se ženske baš nekak obumbarile, ali što se toga tiče, i djed Piki i djed Maki bi ih brzo mogli dostići, osobito djed Maki čiji je trbuh sve veći i veći. Mogao bi praunuke rađat, mislim... valj­da. Ali ono što me sad još više zainteresiralo je to što sam i ja to nešto imao, pa sad ima Piksi. Kaj je to?

114

- Mama, brzo odgovori! - zaviknuo sam jer sam se bojao da se mama opet ne dočepa telefona i počne govoriti daje Piksi dobio ono što sam ja imao i strini Cigli, i teti Slavici, i teti Maci, i stricu Mirkofonu, a tu bi mogla ubaciti i bratiće i sestrične, pa i susjeda Kruhonju, pa tetu Miciku, ali za nju sam siguran da već sve zna, a možda je saznala i prije mame. Zato sam još jednom zaviknuo:

- Mama!- Što je bilo, Tomice?!- To ti meni reci, mama!- Aha - mama je shvatila da je mojem strpljenju

kraj. To je mogla zaključiti i po laganom žmirkanju kojim bih se poslužio kako bih što prije došao do od­govora. Žmirkanje sam pokupio od jednog svojeg šutljivog prijatelja koji je već prvog dana škole naglo zašutio, ali je zato počeo žmirkati. Njegova mama tvrdi da čovjek doma uredno govori i da je čak br­bljav, ali u školi je ko stijena. Ja sam ga čak nazvao "Stijena koja sjedi", ali mu je Bruno proširio ime, pa ga sad svi zovemo " Stijena koja sjedi s Mirnom" jer, zbilja, taj naš šutljivko Brankec sjedi s Mirnom. U prvom je razredu učiteljica sumnjala da se on stras­tveno zaljubio u Mirnu, pa ga je premještala da sjedi sa svim curama i dečkima iz razreda, ali je onda za­ključila da to nije uzrok njegovog problema, pa ga je posjela opet s Mirnom.

115

- Učiteljice, ono kaj Branka muči nisu njegovi su­vozači, pardon... kako bi se to reklo... - počela je moja pametna Sanjica - ja mislim da njemu nije do­bro u školi...

- A kom je dobro?! - viknul je Tin. Onda nas je učiteljica poslala na veliki odmor i nismo više ras­pravljali o tome. Sad Branko veli tu i tamo koju, ali i dalje žmirka i to se meni čini kul, ali kad jednom kreneš, teško se toga riješiti i zato je mama rekla:

- Tomice, prvo prestani žmirkati.- Jesam - skroz sam se ukočio.- Drugo, braco ti je dobio vodene kozice.- Opa! Znači najmanje dva tjedna dobre zeke pe­

ke - koliko sam se sjećao svojih kozica, nisam ni pet minuta ležao. Mama me premazivala kistom s ne­kom bijelom tekućinom da se ne češem, a sve je os­talo bilo po starom.

Kad je bolesnik došao doma, već je s vrata vikao:- Imam kozice, imam kozice, kozice, imam kozi­

ce!!! - kao da je to nešto najljepše što ti se u životu može dogoditi. Da to njegovo veselje malo pomutim, makar mi je bilo žao malca, ali nisam si mogao po­moći, zgrabio sam nekoliko plastičnih ovčica iz ko­šare koja je rezervirana za sitne igračke iz životinj­skog carstva.

- A ja imam ovčice, ovčice, ja imam ovčice!!! - vikao sam, na što je on naglo zašutio, a onda mi se onako jako ozbiljan približio i tiho me zamolio:

116

- Daj da vidim!Držao sam tri plastične ovčice u šaci iza leđa.- Dam ti ovčice, ako ti meni daš svoje kozice.- Može - mali je pristao bez razmišljanja, a onda

se malo zamislio i pozvao mamu:- Mama, on mene zeza. Veli da ima ovčice. I ja bi

ovčice...- Tomice! - mama uopće nije zvučala mirolju­

bivo.- Kaj je? - pitao sam kao da sam pao s Marsa.- Tomice, o kakvim je ovcama riječ? - ubacio se i

tata.- O vodenim... - potrudio se odgovoriti Piks. - Ja

bi se menjal s bracom.- Tom, daj mi te ovce! - naredila je mama i ja

sam joj predao one tri plastične ovce. Onda je pono­vno naredila:

- Tom, ti u školu, a ti, Darko u krevet.- Ali, mama, ja bi vodene ovčice! - cendrao je

Piks.- Mir! - prekinula je daljnju raspravu mama. -

Zasad će ti biti dovoljne i kozice!

117

27. 0000PSSSSŠPA6ETE

Uh, koliko je već prošlo od one večere kraj mora. One kad su se mama i tata željeli odužiti Cilerovima večerom, a ja sam, kao, uprskao s onim kuglicama. A zbilja sam mislio da su samo kamenčići. To što su ti kamenčići pružili ticala... Pa ne mogu ja znati sve tajne prirode! Ja nisam ništa ružno mislio, a Cilerica bi si trebala dobro pregledati želudac. No, kako god okrenemo, naglavačke ili napravačke, uprskao sam. I zato su mama i tata izveli Cilerove bez nas na pono­vnu večeru i tako su duplo potrošili. I to se događa. U međuvremenu je moj tata napravio nešto Cilerovi­ma u vezi s njihovim stanom, pa su nas isti ti Cile- rovi pozvali na večeru. Nisam ja kriv kaj su nas opet poveli. Sad je još u igri bio i Piksač. Čak je išla i On- či, a poslije mi se razjasnilo i zašto. Naravno, njezin je Kuruza išao na neki školski izlet, pa nije imala što raditi nego nam se pridružiti. I tako smo krenuli.

Već na početku nije slutilo na dobro. Auto nam se nije dao upaliti, pa su ga mama i Onči malo pogu­rale. To se u posljednje vrijeme često događa i mama veli:

- Tu bi ragu trebalo politi benzinom i zapaliti... Onda bi palio! - tata na te mamine riječi okreće oči­ma i veli da će razmisliti o nekakvom lizanjgu. Ja ne

119

znam kakve veze ima lizanje s novim autom. Zapra­vo ima, jer otkad je naš susjed Kruhonja, onaj koji stalno bulji u moju mamu, nabavio osim onog svog starog kombija neki novi srebrni auto, stalno ga liže. I sad više ne bulji samo u moju mamu. Bulji u auto. I to je dobro.

Tako smo mi krenuli tim Cilerovima, ali kako ma­ma zna reći, nešto se osjećalo u zraku. Mislim, nisam ja donio odluku da idemo svi...

- Nešto za ape rit i vi? - upitala je Cilerica, a ma­ma i tata se nisu smijali, pa se čini da to nije ono što sam ja pomislio.

- Može - i onda su tata i mama popili taj ape rit i vi jer to je zbilja bilo nešto za piti. Onda smo prešli na juhu. To se dalo izdržati. Piksi je, doduše, prolio pol po stolnjaku, ali je poslije to polizao, pa se go­tovo ništa nije vidjelo. Ali onda je slijedilo glavno jelo, a za to si je Cilerica sama kriva. Špageti?! Tko pametan bira špagete za ručak kad su mu na ručku klinjolitisi?! Vidi se da Cilerovi nemaju nikakva is­kustva s djecom, makar ta teta piše neke knjige o djeci. A nema djece. Strašno?! To vam dođe na isto kao da ja pišem knjige o, o, no dobro, recimo o gra­hu. Ne znam, to mi je prvo palo na pamet, valjda i zato što je Piksi nakon juhe ispustio jedan olujni vje­tar. Mama mu je prigovorila:

- Dušo, to nije lijepo. Kad ti dođe, idi na veće - na stoje Piksi rekao:

120

- Znam da nije lijepo, al mi je tak brzo došlo... - i onda je svakih pet minuta jurio do zahoda.

Dakle, pred nama su bili špageti. Oni dugački, du- uugački. Umak je bio crven, valjda od paradajza, a stolnjak još uvijek bijel, ne računajući onaj Piksijev polizani flek. Ali ipak, kako veli mama, sve je još bi­lo pod kontrolom.

- Dobar tek, još jednom - rekao je Ciler i mi smo se bacili na špagete. Piksi doslovno. Za pet minuta nije se znalo što mu je kosa, a što špageti, virili su mu i iz nosa, i iz uha, pola je njih popadalo po podu, pola po stolnjaku, ali, na Cileričinu nesreću, bilo ih je još, sve više i više... Zapravo, Piksi je isprobavao tehniku usisavanja špageta koju je vidio u jednom filmu. Nitko ga nije mogao zaustaviti. Kad bi i uspio što usisati, crveni je umak grunuo na sve strane. Ma­ma se ukočila, tata se smijuljio, Onči je napravila onu facu koja je govorila:

- Kaj ja radim s ovima...? - a ja sam ga pokuša­vao zaustaviti, sve da bih se domilio mami zbog one neuspjele večere. Bezuspješno. Piksi je išao do kraja. I ne samo to. Kad je potrošio sve špagete, pitao je te­tu:

- Ima još? - Teta Cilerica je glumila pristojnost pa mu je odgovorila da ima, na što ju je njezin muž pogledao tako da bi se svatko normalan smrznuo.

121

Obično se nakon ručka pije kava, ali ovaj put se nikome nije pila. Cilerovi su jedva čekali da odemo, to se dobro vidjelo, a i mama i tata su to jedva čekali. Stol na kojem smo ručali izgledao je kao da su se na njemu odigrala dva svjetska rata.

- ... I nemojte što zamjeriti... - rekla je moja ma­ma na rastanku.

- Mama, ali kaj to ne treba reći domaćin? - upitao sam je, a ona me prostrijelila pogledom te tiho i krat­ko napomenula:

122

- Šuti i naprijed!- Opet ja, ja sam kriv?! - baš sam bio ljutit što me

mama tako otkantala, ali nisam joj to stigao reći, jer je Piksi cijelim putem davio:

- Mama, hoćeš nam i doma napraviti špagete, ho­ćeš li, hoćeš li??!! - a mama je odgovorila:

- Hoću, hoću, hoću... - a onda sebi u bradu: - Ma­lo sutra! - Ipak, bez obzira na to što su mu uši bile pune tijesta i umaka, Piksi je i ovo zadnje čuo:

- Super, mama, može. Sutra!

V

123

28. KUHANA SLOVA

Moram priznati, iako teška srca, mali me šiba. Mi­slim, ja u njegovim godinama nisam znao ni beknuti. Pa, već sam vam rekao: u školu sam krenuo nepis­men. Nekako me to nije puno ni zanimalo. Slova?! Uvijek su me više zanimali crteži i te stvari, ali do­bro, čovjek ne može raditi samo ono što ga zanima, slova sam morao naučiti i sad pišem ko veliki. Tu prije svega mislim na tatu, jer on se ubraja u velike, a imamo zbilja sličan rukopis. I za mene i za njega ma­ma veli:

- To bi ljepše napisal Kreponja - naravno, tu misli na našeg mačka.

Kod Piksitisa je stanje drukčije. Mali već od rane mladosti pokazuje zanimanje za slova. Prvo ih je po­čeo prepoznavati po zidovima u kući, onda se doče­pao nekih slikovnica, pa je počeo gledati razne kutije i pakete s hranom, a tu je stvar dobila posebnu brzi­nu. Tako je prije svojeg četvrtog ročkasa već znao sva slova, pa bi ovako nekako krenuo:

- A kao auto, B kao braco, C kao cica, D kao drek... - išlo je to sve do kraja, uključujući i slovo J čiji sadržaj ovdje ne bih spominjao, jer toliko prost kao Piksi više nisam.

124

Malca su sva slova u posljednje vrijeme podsje­ćala na nekoga. Tata ga je podsjećao na slovo M, strina Cigla na slovo P, a to se već moglo shvatiti ra­di onog Pinokija, pa ga je stric Mirkofon podsjećao na slovo K, mama na slovo Z.

- Zašto sam ja, dušo - pitala je začuđeno mama - mislim, zašto ja tebe moram podsjećati baš na zadnje slovo abecede?

- Nisam znal da je to zadnje slovo - rekao je.- Ali, zašto te baš ja podsjećam na slovo Z?- Zato kaj ima kvačicu, a ti imaš konjski rep - od­

govor je bio prilično razumljiv i mama ga više ništa nije pitala.

Ali sve bi bilo dobro da se klinac znao zaustaviti. No klinjo se nikad nije dao zaustavljati. Kad ga je nešto jako počelo zanimati, taj nije znao stati. I onda je počela generalna opsada. Ko u nekom kaubojskom filmu. Svi smo morali pisati slova, pogađati što nje­mu koje slovo zapravo znači, a vrhunac svega bila je opasna, ali nenamjerna greška bake Dude kad nas je pozvala na ručak. Za početak nam je ponudila juhu u koju je bilo ukuhano tijesto od slova.

- Joj, mama, i ti ga znaš zapapriti - tiho je mama rekla baki, a baki ništa nije bilo jasno. To je rekla onako da Piksi ne čuje, a čuo je i pitao:

- Kaj je juha paprena? - u tom trenutku još nije primijetio što pliva u juhi, ali malo je trebalo:

125

- Slova!!! Slova!!! - njegovu oduševljenju nije bilo kraja. Cijelo smo se popodne kod bake morali baviti tom juhom. Svi. I baka, i mama, i tata i ja. Djed Piki to više nije mogao izdržati i rekao je da ga malo pritišće oko srca pa da ide prileći.

- Sad V kao vlak... - svi smo tražili V u juhi.- Nema više V. Pojeo si ga! - rekla je baka.- Nisam!!! - povikao je na rubu plača. I onda se

potraga nastavila.- Evo D kao Darko. Vidi, ima dva D - tješila gaje

mama, hvatajući žlicom slova.- Neću D, sad hoću E - bio je sve uporniji.- Sva slova E pojeo je djed - baka je bila zavidna

djedu Pikiju što se tako izvukao.- Djed Piki! - zvao je Piksi.I što da vam dalje pričam. Bila je to najnapornija i

najdosadnija abeceda u mojem životu. Da sam tog trena znao ime tvornice koja proizvodi ta slova, smjesta bih ih nazvao i rekao da zaustave daljnju proizvodnju slova, a ja ću im za uzvrat raditi, recimo zvjezdice, do kraja života.

- Hajde, Piksač, ima i drugog jela. Ovako nikada nećemo stići do kolača - mama je pokušavala i po­kušavala.

- Neću. Sad tražim slovo L kao lokomotiva.- Mama će ti doma kupiti ista takva slova - sjetila

se mama, a ja sam okretao glavom.

126

- Sigurno? - Piksi baš nije sto posto vjerovao u mamino obećanje.

- Ma sto posto - rekla je mama i mali je popustio. I otada, pa do današnjih dana, svaka je naša juha pis­mena. Sto posto pismena.

- Mama, kaj je za ručak? - pita mali.- Juhica... pa... - ali ne zanima njega drugo. Mi­

slim, pojede on sve, ali juha s tim kuhanim slovima mu je glavna fora.

- Jel sa slovima?- Je, sa slovima je - odgovara mama. I tako, dok

naša učiteljica iz hrvatskoga veli za Šimu Mućka da guta riječi, moj dragi bratac guta čak i rečenice. Ma što rečenice, dosad je valjda progutao i cijelu knjigu. Onu naj, najdeblju!

128

29. NAŠ DOBRI BENZO

Tužna je to priča s Benzom. Našim velikim, dla­kavim, najdobroćudnijim čuvarom. S kućnim ljubim­cima su priče uvijek tužne, barem tako završavaju. Na žalost, u većini slučajeva dobre peseke nadžive ljudi, čak i oni zločesti, jer zločestoba, to je i meni sad već jasno, zbilja nema veze s duljinom života. Čini mi se da ima puno istine čak u onoj koju baka Štrudla veli:

- Zločesti ljudi dulje žive, velim vam... Pogledajte primjer... - i sad ona razveže primjere, a ja o tome nisam sad htio, nego o Benzi. Našem Benzi. Onom Benzi kojem su se svi kad je bio mali rugali da je partviš, dobro sad, ja se baš toga i ne sjećam, bio sam još premali, ali vidio sam fotke. Ipak, taj je part­viš izrastao u prekrasnu, veliku, dlakavu metlu. 1 svi smo ga obožavali. Istina je, umjesto on nas, mi smo više čuvali njega. Osobito od onih zločestih ljudi koji pesekima svašta bacaju preko ograde. Ali siguran sam - da je tko htio nešto zbilja ružno napraviti, Benzo bi žrtvovao život da nas spasi. Takav je bio Benzo. A sad ga... Ali ne bih ja tu još završio. Ispri­čat ću vam kako se Benzo trebao ženiti.

- Vrijeme mu je - rekao je moj tata Šaki, a pritom je mislio daje Benzi vrijeme da se oženi nekom dru­

129

gom dlakavicom i da imaju male Benzače. I mama je dala oglas u novine. Javljali su se svakakvi ljudi. Ja­vila se čak i jedna teta s hrčkom. Pojma nemam kako se tako mogla zabuniti. I napokon, javili su se ti ljudi koji su imali žensku Benzicu. Dogovor je bio u subo­tu u pet popodne. Pamtim kao da je bilo jučer. Oni su živjeli na selu, uz potok, i ta je Benzica, za razliku od našeg Benze, zbilja izgledala čisto.

- Kupa se svaki dan. Sama od sebe - naš se Benzo bojao vode i bilo je umijeće okupati ga. Kad bi se to i dogodilo, mama je morala imati poseban dogovor sa stričekom mesarom i obavezno mu je morala do­nijeti najveću kost. Jedanput je bila tako velika da sam bio uvjeren da je to kost dinosaura, čak sam i sam išao pitati stričeka mesara jel on siguran da je to od krave, a on me potjerao i još rekao da nema vre­mena za glupa pitanja.

- Dobro, onda je to sigurno neka krava koja ima rođake dinosaure - sam sam si objasnio i izjurio iz mesnice.

Obitelj Prstec bila je mnogobrojna. Došli su, toč­no po dogovoru, u subotu, u pet popodne. Njih deset. Tata Prstec, mama Prstec, tri sina Prsteca i pet kćeri Prstec. Sve jedno drugom do trepavica. Jedva smo ih smjestili u sobu. Mi klinci posjedali smo na pod jer nije bilo dosta stolaca, a i one koje smo imali već su dosta sredile i baka Duda i baka Štrudla. Pričao sam vam. Mama i tata Prstec bili su dosta veliki, tako da

130

je samo mama Prstec zauzela cijeli dvosjed, a tata Prstec cijeli trosjed. I Benzica je bila veća od našeg Benze, makar je bila žensko, a ženske kod peseka u pravilu moraju biti manje. Kod ljudi to nije pravilo. Evo vam primjera kod Cilerovih. Teta Cilerica je du­plo veća od muža. I nikome ništa. To je normalno. I tako, svi smo se mi smjestili u sobu, šaputali, mama je skuhala kavu i ponudila makovnjaču i svako malo smo pogledavali kroz prozor u dvorište jel se što događa. Prošlo je pola sata i ništa. Jedan sat i ništa. Naš Benzo nije pol posto šljivio Benzicu, a o obrat­nom da i ne govorimo. Ova nijednom nije okrenula glavu prema njemu. Barem dok smo mi gledali, a gledali smo svakih pet minuta. Prozor je bio okupi­ran. Prstecovih deset i nas pet, uključujući i mačka Kreponju koji je isto bio zainteresiran za cijeli spek­takl.

Mi klinci povremeno smo se skidali s prozora i počeli tulumariti po sobi. Kaj po sobi, po sobama, po cijeloj kući. Nakon tri sata bezuspješnog čekanja sta­riji više nisu znali što piti, jesti i pričati, a mi klinci pošteno smo uredili kuću. Vidio sam po maminim očima da bi radije išla zubaru povaditi sve zube nego ponovila ovakav događaj.

Vani se ništa nije događalo. Benzo i Benzica, koja se, po Prstecovima, zvala Mala a to joj nikako nije pristajalo jer je zbilja bila golema, nisu se ni pogle­dali. Prošla su četiri sata i ništa, jedino što su se stri-

131

ček Prstec i moj tata malo nalili, kako mama veli, i oni su se, za razliku od peseka, dobro zagledavali. Čak su i zapjevali nešto što nisam razumio. Piksi si je našao pajdaša i dobru zanimaciju. Najmanji Prstec i on močili su kekse u Benzinu vodu i razmazivali ih po fasadi. To je mama tek poslije vidjela. Kad se već sve osušilo. Ja mislim da moja mama više uopće ne­ma živaca jer da ima, ne bi samo šutjela, a šutjela je još nekoliko dana poslije toga. Onako bez veze. Šu­tjela bi i buljila u prazno. Dobro, ne baš prazno, ali onako, znate kako, kao da je ništa ne zanima i kao da joj je prije toga nešto teško palo na glavu.

Uglavnom, zaruke Benze i Benzice su propale, kuća nam je bila prevrnuta, ali tata je zato rekao:

- Ovo je početak lijepog prijateljstva... - na što ga je mama pogledala kao da gleda friškog zombija, a to su oni ljudi koji ustaju iz grobova i šeću svijetom, ili tako nekako.

Poslije toga se nikad više nismo čuli s Prstecovi- ma, nego je tata, po preporuci svojeg poslovnog ko­lege, puštao Benzu "na pašu", zapravo, samo ga je pustio da si sam u kvartu nađe onu koju hoće, a ne onu koju bismo mu mi naručili. Na taj način mi ni­smo mogli znati je li bio uspješan, ali valjda je.

Sad, kad se toga sjetimo, i općenito, kad se sjeti­mo Benze, suze nam idu na oči. Kad je Benzo doži­vio srčani udar kod veterinara, što mene uopće ne čudi jer da vidite tog veterinara... Mislim ono, nije

132

čovjek kriv što tako izgleda... Mama je dva dana cmizdrila, tek se treći dan malo smirila, a onda je ta­ta zabunom dofurao poslije posla neku pseću kobasu.

- Zakaj mi to delaš, Zvonko? - pitala ga je i opet počela cmizdriti, a tata se branio isto na rubu plača:

- Zaboravil sam...1 tako je naš Benzo otišao u prošlost. Sad smo ga

samo mogli gledati na fotkama i na videu.- Ne znam, ja ne bih istog, jer znaš, nitko ne može

biti ko Benzo - rekla je mama kad smo birali novog psa na farmi pasa.

- Dobro, onda ovog malog - odnosilo se to na njemačkog ovčara koji nas je tako milo gledao da je bio naš i prije nego što smo toga bili svjesni.

- A1 on je velik - rekao je Piksi.- Nije velik, on je mali - rekla je mama. - On je

još beba. Tek su mu dva mjeseca.- Velik je - Piksi je bio u pravu. Bila je to velika

beba. Tata ga je jedva pridigao u naručje i ubacio u auto.

Onči je bila malo žalosna jer je ona htjela nekog peseka koji je meni jako sličio na pajceka. Poslije se ipak složila s našim izborom.

- Maks, Sebastijan, Nikica, Luki, Beba, Siljo, Njofra, Veliki... - imena su prštala putem, a malo nas je njuškalo izbezumljeno gledalo.

- Reks!!! - izvalio sam sjetivši se jedne policijske serije.

133

- Glupo. Gotovo se svaki njemački ovčar zove Reks! - rekla je Onči.

- Keks! - rekao je Piksi, a mi smo se svi pogleda­li. - Zval bu se Keks i jel bu reks - mali nije odusta­jao i cijelim ga je putem zvao Keks i još je pitao ma­mu jel ima reksa, a mama je rekla da mu njegov Keks upravo slini po hlačama.

Svi smo mislili da će Piksija proći to ime i da će naš novi ljubimac dobiti neko normalno, ali mali se od svih nas najviše bavio s njim i Reks je zbilja po­stao Keks. Čak smo trebali ispraviti na onoj tablici "pazi, oštar pas" pas u Keks... Pa je ispalo "pazi, oš­tar Keks"!

A to je, zapravo, trebao biti strašno opasan i krvo­žedan čuvar, ljudi moji!

134

30. LABIRINT

Svakakvih sam se igara u životu naigrao, ali ka­kve ideje ima moj mali braco, to se ne da opisati. Is­tina je, naša mama voli životinje, ali za ovu je igru rekla:

- Da vam to više nikada nije palo na pamet! - mi­slim, to je palo na pamet Piksiju, a ja sam mu toga polovicu skinuo s pameti i dometnuo sebi. Tako da podijelimo. Mislim, teško mu je i bilo pasti na pa­met, te je godine mrava bilo ko u priči... Ne ovoj, onoj s labirintom.

- Ti si mama kriva! - i mali je bio u pravu. Mama nam katkad čita te priče koje uopće ne razumijemo. Ja ih ne razumijem, a Piks ih se ni ne trudi razumjeti. Dobro, neke su super, recimo ona o divu s jednim okom, ili ona kad ona ženska pretvori mornare u svi­nje, to mi se jako sviđalo. I Piksiju. Ali u većini još uvijek nisam shvatio što je pisac htio reći, mislim... I tako isto u toj priči o labirintu... Onda nije čudno što je malcu palo na pamet to s mravima.

-1 kud baš na mojem stolu?! Na stolu na kojem ja jedino mogu raditi! - mama je urlala. Kuhinjski stol je njezina svetinja. Kako sam već rekao, tu je mama sve radila... I sjeckala češnjak, i gulila krumpir, i pi­sala članke o živinama. Sve...

135

- Pa tak sam si zamislil... - branio se Piks koji je bio idejni začetnik, a ja sam, po njegovim uputama, napravio taj labirint od pijeska, trave i blata.

- Na svim su stolovima igračke, a sad još i ovo na mojem. Ovo je luda kuća! - mama je nastavila urlati, na dobrom putu da Piksijevu ideju pomete, uništi ili, što je još najgore: usisa usisavačem!

- Ali tu je cijela obitelj. Pazi! - štos je bio da smo Piks i ja pokupili koloniju mrava koja se motala oko svježeg Keksovog drekeca. Dobro, to nismo mami baš naglašavali. Onda smo mali i ja odredili koji je mrav mama, koji tata, koji su mravi djeca, koji tete, koji stričevi, kumovi i sve kak Bog zapovijeda. Pa smo onda napravili labirint... Ja sam odmah posum­njao da je trava blatna jer ju je Keks zapišao, ali Pik- sonja si je odredio da moramo miješati pijesak, blato i travu. Slušao sam ga. Moraš nekad poslušati i mla­đeg brata, ne? Sve smo sredili tako da smo tatu mra­va stavili na jedan kraj labirinta, a mamu mraviću na drugi. Mravljansku djecu i rodbinu stavili smo u sre­dinu i onda smo se kladili.

- Ja sam za mamu mraviću! - viknuo je Piks.- Dobro - rekao sam ja, a nije mi drugo ni preos­

talo. - Ja sam za tatu mrava.Na početku smo se kladili u smokiće i sladoled.

Poslije je sve postalo ozbiljnije. Počeli smo se kladiti u moje plastične vojnike.

136

- A kaj buš ti meni dal, ako ti izgubiš? - pitao sam malog koji je bio uvjeren da će dobiti. Zapravo, u to sam sve više i ja bio uvjeren jer njegova mama mravića je bila puno veća od mog tate mrava.

- Ništ - rekao je.- Kak ništ? To nije u redu.- Nemrem se sjetiti.- A kasica-trasica? - mislio sam si: ionako se više

baš i ne igram s tim plastičnim vojnicima, a Piksonja ipak u svojoj kašici ima neku zvonilicu i još uvijek ne zna cijeniti lovu.

- Dobro - nasjeo je, kao i uvijek. Ali od svih mojih planova nije bilo ništa. Prije nego što se mama vratila doma, njegova je mama mravića umalo pojela mog tatu mrava, a ni jednom ni drugom mravcu nije padalo na pamet tražiti djecu i rodbinu. Ja sam rekao klincu da to nije u redu i da nema pobjednika, ali on mi je ipak popalio sve vojnike i još je rekao da će reći mami da sam labirint napravio ja.

- Ja? - bila je to istina. Ali, napravio sam ga po njegovoj ideji.

- Da mi je znati tko je došao na takvu ideju! - vikala je mama i gledala, naravno, u mene. Šutio sam, a, hvala Bogu, i Piksi je šutio. Možda i zato što su mu usta bila puna žvakaće. Uvijek strpa puni pa­ket.

137

- I sad ja, ovako umorna, moram čistiti ovo sme­će?! - mama je, kako sam i mislio, krenula prema usisavaču i putem je ponavljala: - Fuj, fuj, fuj...

- To nije gljonk... - Piksi je valjda progutao pola žvakaće kad je to počeo govoriti: - To nije smeće, mama, to je labi... - i onda je rekao ono za što sam se već poveselio da neće:

- Braco, kak se ono to zove kaj si ti napravil?!

138

31. KAPUT

- Oh! - uzdahnula je duboko i tužno moja mama gledajući se u svojem crnom i dugom kaputu ispred zrcala. - Još jedino u ovom izgledam kao živo biće, jel Zvonko? - Tata je nije čuo iz kupaonice jer se brijao električnim aparatom. - Godine, godine... - nastavila je mama. - Ne možeš ih sakriti, a umor još manje... - naravno, moja mama je vječno umorna. Zamislite samo dok nas sve nahrani, i Piksija, i Onči, i tatu, i Keksa, i Kreponju, i mene. Ja je zadnjih go­dina uopće nisam vidio da jede. Vidio sam je kako pije kavu, ali kava nije hrana. Ili je?

- Zvonko, jesi već jednom? - tata i mama su se spremali na neku svečanu večeru. Mislim da je bilo nešto vezano uz tatin posao, ali nisam baš siguran. Za tu nas je priliku trebala čuvati prijateljica bake Dude. Teta Marica. Čuvati?! Eh, što je ta žena te ve­čeri prošla! Kad su se vratili, mama ju je pitala:

-1, je li sve bilo u redu?- Svaka ti čast što si još među živima - umorno

joj je odgovorila teta Marica. Ja nisam mogao spa­vati jer sam se nažljokao kole, a ona kvari san, mi­slim, to veli mama, a mame nije bilo doma. Teta Ma­rica nam ništa nije mogla zabraniti, osobito Piksiju koji je uopće nije slušao. Ja sam je slušao povremeno

139

jer mi je bilo malo neugodno, osobito u trenucima kad sam pomišljao da će se teta Marica onesvijestiti. A kad je došla Onči iz grada, ne samo da nije bilo bolje, nego je bilo sto puta užasnije. Kad je ona do­šla, svi smo se počeli svađati i tući, a zapravo se više i ne sjećam zbog čega. Teta Marica se zbilja trudila, umirivala nas, pokušavala nam pričati priče, crtati, čak nam je i odglumila zločestu vješticu, ali nije po­moglo. Kuća je bila u neredu i rasulu kao poslije Benzinih neuspjelih zaruka. I sve je to jadnica pos­premila. Zbilja, kad sad mislim o tome, ma, sram me bilo.

Dobro, sad neću više o teti Marici koja se ipak po­kazala puno čvršćom nego sam ja to na prvi pogled zaključio. Poslije te večeri još nas je mnogo puta ču­vala, a što je najvažnije, ona je u svojoj mladosti stu­dirala kemiju i brojke joj nisu bile strane. Ona je i najzaslužnija što sam ja sad puno bolji u matematici, ali isto je tako zaslužna što su Piksiju neke stvari pu­no jasnije, pa ga sad više uopće ne mogu muljati u vezi s lovom.

Sad sam vam htio ispričati to o kaputu. Maminom. Mama je taj kaput jako voljela jer si je umislila da u njemu dobro izgleda. Svatko si nešto umišlja. Ja sam si umišljao da dobro izgledam u onim prugastim hla­čama, ali kad mi je Sanjica rekla:

- Daj, makni mi se s puta, žirafo jedna! - nikad ih više nisam obukao. Ne, ne velim ja da mama u nje­

140

mu ne izgleda dobro. Zapravo, ja mislim da se moja mama još čisto dobro drži. Recimo, nema trbuh, do­bro, nema ni jedan zub, ali nema ni vremena popra­viti rupu jer sama veli:

- Gdje da nađem rupu u vremenu i da sredim to, gdje, Zvonko?! - pritom misli na posjet zubaru koji odgađa već godinama. Ipak, mislim da moja mama ne izgleda loše i ja se nikad ne sramim pokazivati je, onako prije roditeljskog ili prije informacija.

Ima moja mama i drugih kaputa, ima puno odjeće, ali taj joj je nekako najdraži. Bio! Jer... Jednog je li­jepog dana, a da je uopće nije pitala, taj kaput posu­dila moja seka Onči i s njim izišla s Kuruzom na spoj. Sad, ja ne znam gdje je ona sjedila i što je s njim radila, ali kad ga je vratila na vješalicu, mama je izludjela:

- Onči! Što je to bilo?! Prvo, nisi me ni pitala mo­žeš li ga uzeti, a drugo, moj najdraži kaput izgleda kao da si s njim grobove kopala. - Zbilja, donji dio kaputa bio je, najblaže rečeno, blatnjav.

- Škrtica - potiho je rekla Onči i onda glasnije: - Dobro, neću ga više nositi !

Poslije toga gaje mama odnijela na kemijsko čiš­ćenje i neko vrijeme stvari su bile po starom. Ali On­či ko Onči, nikad se ne predaje. I ona si je umislila da joj baš taj kaput dobro stoji i opet ga je posudila. Što je taj put s njim radila, opet ne znam, a ne zna ni mama, samo, kad gaje mama obukla, čuo sam:

141

- Onči!!! Što je to?! Za Boga miloga, pa ti si mi spalila kaput?! - i ja sam išao to pogledati. I Piksi. I tata.

- Ma nije to ništ - rekla je Onči. - Pa to se opće ne vidi.

- Da, ne vidi se po mraku, a ja namjeravam hodati u njemu i po danu, a vidi ga sad! Onči!!! Ti pušiš?! Spalila si mi najdraži kaput!!! - Onči se branila da to nije istina, da je sigurno nekom drugom pala, kako ona veli, pljuga na njega jer da je na plesu uvijek gu­žva...

Mama je bila nesretna.- Kaj ja ne mogu ništa uz vas imati?! - meni se

činilo daje bila na rubu plača. Tata ju je umirivao:- Daj, ne dramatiziraj. Dogodi se. Sjeti se. I mi

smo nekad išli na ples. Sjeti se gužve, uostalom, ja ću ti kupiti novi kaput. Pa uskoro će ti rođendan, ne?

- Nema više takvog kaputa za kupiti! - e, onda se mama zbilja rasplakala. I meni ju je bilo žao. Nekako nam je svima bilo žao. Valjda i Onči. U to nisam skroz siguran jer nas je stalno izbjegavala i durila se u toj svojoj sobici.

Poslije toga sam vidio mamu kako još nekoliko puta oblači onaj svoj spaljeni kaput i skida ga. Svaki put se pogledala u zrcalo i predomislila. U međuvre­menu je počela nositi jaknu.

- Mama! - nije prošlo ni sedam dana, a Onči ju je pitala:

142

- Mama, jel mogu sad uzeti tvoj kaput... Mislim, ionako je spaljen... Mislim, ovaj, meni se i takav svi­đa. - Iako su mami iz očiju sijevale iskre, šutnjom joj je rekla: da.

Nije prošlo ni pet dana i mama je slavila rođen­dan. Skromno. Napravila je tortu od čokolade samo za nas. Svi smo razvalili svoje kasice-trasice i kupili joj neke sitnice, na što se ona posebno raznježila, a tata joj je kupio kaput. Onči gaje pogledavala. Bio je vrlo sličan spaljenom. Vrlo.

- Mala, da se nisi usudila! - priprijetila joj je ma­ma i nasmijala se. Mislim da je bila zadovoljna tati­nim darom.

143

32. ISKRENO, ISKRENO

Jel nas uče veliki da budemo iskreni? Jel stalno govore da je najbolje govoriti istinu i samo istinu? Jel nas to uče i u školi, i u crkvi, i doma? Da ne smi­jemo lagati, muljati, skrivati? I onda kaj?! Zašto sam ja onda dobio četvorku. Zašto?!

Svake godine ista priča. Te piši o proljeću, te piši o tome što će nam donijeti sveti Nikola, te kako će­mo farbati jaja za Uskrs... Dobro, to se još može ne­kako promijeniti i svake godine može biti drukčije. Ako ništa drugo, svake godine dobivamo druge daro­ve, a i jaja možemo farbati na sto načina. Kod pro­ljeća je već teže, tu svake godine raste isto cvijeće, mislim ono, ne rastu valjda krastavci. To bi bila vi­jest i onda bih već imao o čemu pisati, a ovako... Pa to o mami! Zašto svake godine pred Majčin dan mo­ramo pisati kakva je naša mama, što radi, kako to ra­di i sve slično. Pa mama se ne mijenja takvom brzi­nom. Recimo, ja imam osjećaj da se moja mama uopće ne mijenja, osim što ona sama za sebe veli:

- Zvonko, pogledaj! Još jedna bora više... Ne po­mažu kreme... Svake sam godine sve zgužvanija. - Ja to ne shvaćam. Po tome bi ona već morala izgle­dati kao ispuhani balon, a ja mislim da se ona sasvim dobro drži, ali o tome sam vam već pričao.

144

I ove godine opet. Učiteljica je rekla:- Sad napišite sastav o svojoj mami. - Duboko

sam uzdahnuo jer zbilja ne znam više što bih dodao. Sve sam već rekao prijašnjih godina. Što da dodam?! Mislim, neke stvari i ne mogu napisati, nisu za jav­nost, a kamoli za razred. Ipak, i ove sam godine od­lučio biti potpuno iskren, pa sam napisao nekako ovako: "Moja mama je najbolja mama zato što na­pravi sve što joj ja velim. I doručak mi donosi u kre­vet. Kada mi je ujutro škola, onda me probudi rano, a nekad i ona zaspi, pa ja zakasnim. Kad mi je škola popodne, obavezno mi da novac za sladoled i slične stvari, kuha ručak, piše, telefonira i onda piše zada­ću, pa posprema..." Da vas dalje ne gnjavim, dobro, malo sam se krivo odrazio, zapravo izrazio. Ne piše meni mama svaki dan zadaću, ali dogodi se. Istina je. Pa nisam ni ja supermen. Dok se pošteno poigram, pogledam telkač, poližem sladoled i sve to, dogodi se i meni da katkad ne stignem cijelu zadaću napisa­ti. A katkad, da vam pravo velim, katkad mi se jed­nostavno i ne da. Nisam raspoložen. Još kad bi se ne­što platilo za to što mi klinci pišemo i čitamo... A ovako zabadava... Čovjek jednostavno nema... Samo malo da se sjetim, kak to mama veli, mislim da je ne­što s motanjem, eh... sjetio sam se! Čovjek jedno­stavno nekad nema motivnacije, kužite?! Ja sam za taj sastavak dobio četiri i učiteljica mi je crvenom olovkom podvukla ono "i onda piše zadaću". Zami-

145

slite, lijepo nam govore od malih nogu da govorimo istinu i samo istinu, a onda, kad ja stvarno napišem nešto skroz istinito, onda dobijem četvorku. Ispada da se isplati lagati. Debelo lagati. I da znate, ja sam odlučio: iduću školsku godinu ću lagati i izmišljati. Možda i o proljeću i o krastavcima. Baš hoću!!!

146

33. RASTAVLJENI

Jasno mi je kao dan: legači se sastavljaju i rastav­ljaju. Od njih možeš svašta napraviti ako ih sastav­ljaš, a isto tako, kad ih rastaviš, možeš napraviti to­talan nered u čemu smo Piksi i ja pravi majstori. Usavršili smo se potpuno. To i mama tvrdi. Ali što je s ljudima?! Jučer nam je u posjet došla Lilica u koju se Piksi zatreskao, a mačka je za njega stara kokoš. I ne samo to. Mala ide u vrtić i uči u toj maloj školi, a moj je buraz šiša na svim područjima. Ali, ne bih se htio miješati, valjda je u njoj nešto vidio kao što sam ja vidio u Sanjici. Ljubav još nisam sasvim svladao, a Tina pogotovo. I ne znam što to u njemu vidi moja ljubljena. Kuruza mi tu uopće ne pomaže. Kad sam ga jedanput pitao kako to ide sa ženama, stvarno sam se pokajao jer moj budući šogor nije imao nikakvu ideju i ja ne znam što je to moju sisterku začarobi- ralo da ga tak ljubi.

- Ne znam... - rekla je Liličina mama mojoj, a Piksi, Lilica i ja smo se, kao, igrali u drugoj sobi. Naravno, meni je bilo turbo dosadno s klinjolama, pa sam slušao svoju i Liličinu mamu.

- Pa, jeste li probali ići kakvom bračnom savjet­niku? - moja mama je upotrijebila jako ozbiljan glas, pa sam zaključio da je riječ o jako ozbiljnom proble­

147

mu. Za to vrijeme su se Lilica i Piksi počeli igrati s legačima.

- Ja bum sastavil brod - rekao je Piksi.- A ja bebu - rekla je Lilica. Što drugo očekivati

od balavice?!- Braco, daj nam i ti nekaj sastavi! - molio me

Piksi, a ja sam mu rekao:- Pssst! Slušam kako teče...- Kaj teče? - baš je bio dosadan. Pola toga nisam

čuo u drugoj sobi.- Slušam kako teče vrijeme! - rekao sam i pribli­

žio se vratima. Pred balavcima sam se pravio kao da gledam raspored sati, obješen na vrata.

- Definitivno je gotovo. Rastava! - rekla je Lili- čina mama tužnim glasom. I onda sam pomislio kako je to zbilja čudno. Kao kod legača. Sastaviš ih i ras­taviš. I onda opet sastaviš. Zamišljao sam kako će se to rastaviti Liličina mama i Liličin tata. Na kakve di­jelove. Hoće li se odšarafiti ruke, noge i glave. Pomi­ješati ih pa će na glavi Liličine mame biti glava Lili- činog tate i obratno... Sve sam ja to sebi zamišljao i nekako mi je bilo smiješno jer Liličin tata je jako velik i debeo, a mama mala i mršava. Zaključio sam da to rastavljanje neće baš razveseliti Lilicu koju je upravo jako veselilo razbacivati rastavljene legače po sobi. Jer, nisam ni ja od jučer i potpuno mi je ja­sno da lego kocke nisu ljudi.

Kad su otišle, pitao sam mamu:

148

- Zar će se Liličina mama zbilja rastati od Liliči- nog tate?

- Prisluškivao si, Bum Tom, je li? - mama me gledala ispod oka.

- Jesam.- Zašto?- Ne znam.- Da, Tomice. Liličini će se rastati jer više...- ... ne mogu živjeti sastavljeni... - nadopunio sam

je i mislim daje mama bila zadovoljna.- Ali ipak... - dodao sam... - ipak mislim da ima

sličnosti...- O čemu ti to? - mama mi, naravno, nije mogla

uvijek čitati misli.- Ima sličnosti između legača i ljudi. Prvo sam

mislio da nema, ali sad sam siguran da ima.- Kako to misliš? - mamu je to, čini se, jako zani­

malo jer je prekinula pranje suda.- Pa vidiš, mama... - počeo sam ozbiljno... - Sla­

žeš se ti da je lijepo kad ja od lego kocki sastavim nešto lijepo?

- Slažem.- I jel da je ljepše kad to tako stoji, nego kad ih ra­

stavim i kad su razbacane po sobi?- Naravno daje ljepše.- Je, pa tak je i kod ljudi. Kad su sastavljeni, ljep­

še je. Kad su rastavljeni, nered je. Slažeš se?

149

- Slažem, Tomice! - mama se nasmijala, a onda mi je blago naredila:

- Hajde sad, pomogni mi spremiti ovaj nered. - Legači su bili razbacani po cijeloj sobi, a po običaju, Piksi se pravio da nije iz ove kuće. Legao je na kre­vet i ponavljao:

- Umoran sam, tak sam ti, mama, jako umoran, pojma nemaš kak sam ti... a i tu me nekaj jako sti­ska... - Piksi je pokazivao na svoju guzu. Osim što su bile razbacane po podu, na lusteru i u kutiji s kek­sima, jedna je lego kocka zalutala i u Piksijeve gaće. Kako? To će ostati tajna.

150

34. OKRUGLO I GNJEC... GNJECAVO

Postoji jedna stara istina koju je baka moje pra- bake pričala mojoj prabaki, pa je prabaka pričala ba­ki, pa baka mami i onda sam je čuo ja. I od bake i od mame, a glasi: Ne guraj prste tamo gdje im nije mje­sto.

Kad su meni o tome guslale baka i mama, Piksi se još nije rodio, ili je još bio tako malen da nije razu­mio što to njih dvije zijevaju. Poslije smo mu svi mi zaboravili to ponoviti, a zaboravili smo mu puno to­ga općenito reći, osobito mama koja je već umorna od ponavljanja. I sama veli da joj je već gotovo neu­godno kad svako malo ima prvašića i kad svako ma­lo mora prolaziti kroz iste zavrzlame. Tješi se da je ovo s Piksijem posljednji put, ali Onči opasno ljubi Kuruzu i tu ja već vidim da ću možda uskoro morati biti zaposlen kao šogor i ujak. Jer, a to smo nedavno učili i u školi, kad se netko tako cmak cmak, onda se oženi, ode u mrak i pozove jednu poštenu rodu i zna­te već kako sve ide dalje.

- Joj, samo da to ne ide tak brzo. Da se malo od­morimo - znala bi reći mama, a ja sam već vidio svoju Onči kako dolazi s mojim malim nećakom i zvoni nam na vrata. Zamišljao sam i kako govori:

151

- Klinci, čuvajte mog klinca, a ja odoh s Kuruzom u život! - zato ja mislim da je to njezino s Kuruzom ipak malo preozbiljno i nadam se da još uvijek ne zovu rodu, osobito zato što su rode koje nose djecu zaštićene životinje.

Sad ćemo se vratiti onoj staroj istini jer sam vam, zapravo, htio ispričati to kako je Piksi zbog neznanja upao u tu gnjecavu nezgodu.

- Ne trči kao da te napadaju bijesni slonovi! - vi­kala je mama na Piksija koji je radio krugove po kući i, naravno, tako se umorio da je nakon pola sata po­čeo:

152

- Klopa, klopa, klopa!- Ne razumijem taj jezik. Možeš ti to bolje, Dar-

kač! - rekla je mama, a mali je stao, malo se zamis­lio, osluhnuo kako mu želudac svira i pjeva i odlučio okrenuti ploču onako kako je mama očekivala:

- Molim te, mama, nešto za jest!- I meni! - javio sam se i ja, ali taj smo dan za ru­

čak imali blitvu, a blitva vam meni dođe ko kelj. O kelju već znate što mislim.

- Ja budem kuglice! - Piksi se sjetio čokoladnih kuglica koje se miješaju s mlijekom, toplim ili hlad­nim. Od mene je mali pokupio foru da ih njupa na suho i to nam je već nekako prešlo u naviku, makar je mama rekla:

- Te su kuglice stvorene da se u nekaj moče. Prvenstveno u mlijeko, kužite, klinci?! - a onda je odmahnula rukom, vidjevši da nama njezine riječi u ovom slučaju zbilja ništa ne pomažu i otišla je u ku­hinju iz koje se trenutak kasnije javila s tužnom vi­ješću:

- Nema više. Netko ih je smazao. Mogu vam is­peći jaja sa špekom, napraviti tijesto s orasima, jo­gurt s kruhom ili možete ono od ručka - mama je to govorila kao da nekome nešto diktira, a ja sam znao da je kuglice zapravo uništio tata prekjučer kad je gledao tekmu i bio živčan, a ničega drugog za gric- kanje nije bilo. Miješao je čokoladne kuglice s pi­

153

vom i drugo je jutro prilično čudno izgledao, ali ja nisam htio još i s tim opterećivati mamu.

Piksi i ja smo se zapalili za te kuglice, pa sam se ja dobrovoljno javio da idem po njih u dućan. A on se zatvarao za pet minuta. Zato sam si obukao sprin­terice i brzinom munje, kao zadnji i počasni kupac, zgrabio posljednju kutiju čokoladnih kuglica na ko­joj je bilo lijepo nacrtano kako se moče u mlijeko. Doduše, imao sam manjih problema s predzadnjim počasnim kupcem, nekim starčekom koji je isto bio zagrijan za kuglice, ali ja sam bio brži i napravio sam se glup. Zapravo, starček je bio dosta brz za svoje godine, bilo je to pitanje brzine svjetlosti, ali ipak sam ja bio brži. Osjećao sam se pobjednički i sretno. Zanemario sam njegovu tužnu facu i to što je cvilio umornoj teti na blagajni da će mu unuci biti jako ža­losni kad se vrati doma bez kuglica. Ja sam u sebi mislio:

- Kaj, pa i mi smo unuci, kak bi tek mi bili jako žalosni da seja ne vratim s kuglicama. A tek Piksi...

- Huraaa!!! - Piksi je zgrabio kutiju i jednostavno je rastrgao.

- Polako! Čemu žurba?! - smirivala je situaciju mama i potjerala nas u sobu da čekamo te svoje ku­glice. U međuvremenu sam se ja predomislio i, valj­da radi slike s kutije, ipak zatražio mamu da mi ugri­je mlijeko i da sve bude po propisu. O toj mojoj pro­mjeni odluke Piksi nije imao pojma, ali i mama je

154

malo krivo shvatila, pa je i klincu zadavila kuglice u toplom mlijeku. Nakon pet minuta čulo se iz kuhinje:

- Klinci! Gotovo! - Zapravo je najkrivlja za sve Onči. Ona je upala opet s mojim receptom i zgrabila jednu zdjelicu suhih kuglica. Ja sam, ko dobar dečko, uzeo svoju porciju i počeo klopati, a Onči je u sre­dini trosjeda grickala suhe i to je zvučalo nevjerojat­no, za poludjet, za prolupat... Svaki put kad je iz nje­zinih usta izlazilo:

- Grunghrkgrunk... - došlo mi je daje ispljuskam ko kad je Piksi ispljuskao Ninu Šlapicu kad mu je pojela pola paste za zube. Od jagode!

- Ne mljackaj! - prigovorila mi je Onči, a ona s onim svojim grunghrkgrunk nastavila je i nastavila i nikom ništa. Cijelo to vrijeme Piksi je i dalje radio počasne krugove po stanu.

- Darkač, daj! Hladi ti se - zaviknula je mama, ali ovo posljednje Piksi nije čuo, pa je i dalje mislio da je njegova zdjelica puna suhih kuglica. No, kao što ste shvatili, nije bilo tako... Osim što nije oprao ruke, on je onako, u punoj brzini i iz punog trka, zaronio ruku, pa mislim do lakta, u tu zdjelu... Za razliku od Ončinog grunghrkgrunk, čulo se žljapnjžljaptras... a vidjele su se grozote: gnjecave, u mlijeku razmočene kuglice na Piksijevoj glavi i glavama svih nas prisu­tnih, uključujući i Kreponjinu glavu, mlijeko po sto­lu, po tepihu, po telkaču i po maminom staklenom

155

ormaru. Mislim da u zdjelici ništa nije ni ostalo, mo­žda jedna kuglica, onako za tužno sjećanje.

- Piksi!!! - povikali smo svi uglas.- Je, pa nisam znao! - branio se gnjecavko, poku­

šavajući odlijepiti kuglicu sa svoje glavate prašume.- Što nisi znao? - pitala je mama šireći ruke. Zbi­

lja se razljutila.- Nisam znal da si ih stavila da se kupaju u mli­

jeku...Mama je mahala glavom. Kad je već mislila da je

gotova s poslom, opet je počelo.- Da se kupaju u mlijeku? - ponovila je njegove

rijeci.- Je, pa uvijek ih grickam onak... - nije nalazio

prave riječi.- I sad sam ih ja stavila da se kupaju? - mama je

nastavila ponavljati... - A znaš što ću ja sad prvo na­praviti?

Piksi je bio malo prestrašen. Malo. Jer, zapravo, on se nikad jako ne prestraši, valjda i zato što mu svi tako popuštamo. To je živa istina...

- Sad ću ja staviti da se kupa... - mama je davala do znanja kako želi da Piksi dovrši rečenicu...

- Da se kupam ja u...- Dobro, mali, da ne kompliciramo... - skratila je

mama. - Okupat ću te i gotovo.- A jesti? - pitao je Piksi... - Mislim, ja sam još

gladan.

156

- Misli na doručak! - rekla je mama, pogleda­vajući koliko je još čišćenja čeka.

Onči je u međuvremenu zbrisala u sobu, a ja... Ja sam joj opet morao pomagati...

157

35. PLAVA KUGLICA

Ta je plava kuglica mogla stajati na zelenom boru godinama. Kaj godinama, stoljećima... i za tisuće Božića i tisuće Uskrsa. Isto kao i onaj keramički zec kojega je mama ove godine za Uskrs prvi i zadnji put objesila na granu cice-mace. Posljednji put, jer je zec neslavno završio i pretvorio se u tisuću malih zečeka, ali baš se i nisu mogli tako mali prepoznati. Mislim, Piksi je rekao da su to mali zečeki, a mama je rekla da su to opasni komadi na koje bismo se mogli pore- zati i sve je skupa bacila u smeće. I to je cijela priča o zecu dok nije pala na pod i razbila se, kako sam i rekao, u tisuću komada, a priča o plavoj kuglici se dogodila poslije, sljedećeg Božića.

- Jako lijepo! - rekla je mama motajući mak u tijesto. Ona veli da makovnjaču jedino zna raditi, ali ja mislim da joj ni tiramisu nije loš. Rekla je to jako lijepo, a u sebi je valjda mislila: Bože moj, što sve neće izmisliti ti klinci, pa to je stvarno teško opisati, to se jedino može doživjeti kad se vidi, a gledala je u bor kao da gleda u najveće čudovište koje ljudska mašta može izmisliti. Piksi i ja smo se te godine pri­mili kićenja bora, a dopuštenje smo morali dobiti i od mame, i od tate, i od Onči koja je kitila zadnje dvije godine, ali sad više ni za to nema vremena jer

158

joj većina minuta i sati odlazi na vlastito kićenje i uređivanje. Sve da bude ljepša tom svojem Kuruzi. A Kuruza ko Kuruza, njemu ne bi pomoglo ni da na sebe objesi sve zvijezde s neba, uključujući i mjesec. Meni je on ružan kako god da se okrene, i gotovo. Nikad mi neće biti jasno zašto se moja seka baš za njega prilijepila.

Piksi i ja smo kitili bor valjda tri, kaj tri, pet sati. Poslije napornog rada tijekom kojeg smo se nepres­tano svađali, od čega se mama gadno preznojavala, borje izgledao:

- Jako super! - tako je rekao Piksi, a ja se nisam htio izjašnjavati jer sam bacio pogled baš prema mami. Tata nije bio u priči, on je samo sudjelovao u početnoj fazi. Kupio je bor i doteglio ga do nas. I ja­ko se namučio. Bor je bio velik, grane su mu bile ja­ko dugačke i jedva je prošao kroz vrata, pa mu je tata čak nekoliko grana jednostavno odcviknul škarama za živicu.

Na boru su visjele kuglice, malo kuglica, ali zato užasno puno igračaka iz kinder jaja, od vjeverica, klokana, pingvina do pajceka. Zatim je Piksi navalji­vao da objesimo i nekoliko naših obiteljskih fotogra­fija, i to s mora, gdje smo on i ja u moru. Ja sam mu rekao da je to bez veze - to da stavljamo slike s pla­že usred zime, ali mali se nije dao. Onda je došao na ideju da objesimo i drvenog Pinokija. To mu je valj­da palo na pamet kad je mama pitala tatu:

159

- Jel ti dolazi brat na večeru? - a to se odnosilo na strica Mirkofona i tetu Ciglu za koju, kak sam vam već rekao, moj buraz tvrdi da je isti Pinokio. Ali, ni to mu nije bilo dosta. Kad se sjetio Pinokija, sjetio se i Snjeguljice i sedam patuljaka. Oni su bili gumeni, pa smo ih zadavili špagom oko vrata i objesili. Za moj pojam to je već bilo malo previše, a bio sam i malo nezadovoljan jer je mali skroz preuzeo stvar u svoje ruke. Zapravo je samo on kitio.

- Braco, daj mi donesi one vlakove, znaš one s lokomotivom kaj se dimi! - tu sam gotovo prolupao. Prvo: ta se lokomotiva nije dimila nego je valjda ne­što bilo pokvareno, pa kad bismo je mi uključili, ci­jela bi nam kuća smrdjela po spaljenoj plastici.

- Kak buš vlakove objesil?- Nemoj se ti brinuti... - rekao je ponosno... -

Sam ti meni to donesi! - i imali smo i vlakove na bo­ru. Sad mi je već pomalo postalo svejedno. Bilo mi je jasno da je sve otišlo, kak baka Duda veli "vrit", potpuno sam izgubio kontrolu nad borom i svim os­talim, samo sam još mogao čekati da klinjoli padne na pamet da objesi i mene. Onda je na red došlo vo­će, pa smo objesili i jabuku, i limun, i kivi... Ni tu se zbunjitis nije zaustavio, pa je prešao na povrće. Onda sam se morao pobuniti:

- Zbilja, Piks, pa ne možemo objesiti kelj i krum­pir?! Na bor se vješaju samo kuglice... Samo kuglice - ponovio sam polako da mu uđe u glavitis.

160

- Kaj?! - pitao me kao hipnotiziran, ali se najed­nom zaustavio, udaljio od bora i gledao ga s pristoj­ne udaljenosti.

- Jako super dobro, jako dobro. Super! - ponav­ljao je kao da je u sebe premjestio one baterije iz lo­komotive.

- Kaj ti misliš, Tomica? - uh, znao sam da će mi postaviti to pitanje. Znao sam i zato sam unaprijed smislio:

- Joj, moram hitno na zahod! - i pobjegao sam. Nadao sam se da će zaboraviti to pitanje. Nisam imao snage reći nešto poput dobro i super, a još ma­nje da takvu grozotu čovječanstvo još nije vidjelo. Da sam to rekao, nastala bi generalna frka. Ali zato je mali brzo našao nove žrtve. Pa je isto to pitao ma­mu, tatu i Onči.

- Jako dobro - rekla je ponovno mama.- Pa, nije loše - rekao je tata i nastavio čitati no­

vine.- Fenomenalno! - glumila je Onči i, da još više

zapapri, dodala: - Samo ova kuglica... Nekak mi ne paše tu! - i pokazala je prema plavoj kuglici koja je jedina sličila na božični nakit, ali je zbilja stršala... Mislim, od svih onih drugih neobičnih ukrasa... Ka­ko god da okreneš, nije se baš uklapala.

- Sad bum ja to sredio! - rekao je Piksi i pokušao je bez ljestava skinuti viseću plavušu. Nije mu išlo, a

161

ljestve je mama spremila na sigurno da ne bude kao onaj put... Joj, ali o tome ne bih baš sad...

U međuvremenu je zamirisala makovnjača i neko smo vrijeme zaboravili na bor. Dobro sad, ja sam vidio malog kako svako toliko skače i pokušava se dočepati one plave kuglice. Čini se da je jako držao do Ončina mišljenja. Vidio sam ga i na stolcu i na maminom printeru... Ali nije mu uspijevalo. Čak je nekoliko puta pitao mamu za ljestve, ali mama se pravila da ga ne čuje. Čudno je samo u cijeloj priči da mene nije zamolio, jer ja bih tu kuglicu skinuo ko od šale da sam se popeo na stolac, toliko sam već vi­sok.

Prošla su dva dana. A onda je navečer mama upa­la u sobu s borom i čulo se: škrgcškrgc...

- Stoje to na podu? Tomice! - opet ja.- Nemam pojma, mama.- Ja znam! - javio se Piksi. - Skinuo sam je, ski­

nuo! - veselo je vikao, a mene je potiho pitao:- Znaš, Tomica, kak sam je skinul!? - ne mogu la­

gati, zbilja me zanimalo jer je bio jako tajnovit.- Kužiš, ne?! - namignuo mi je i pokazao na ma­

čka Kreponju.- Ma nisi valjda... Ma nisi valjda Kreponju bacil

na kuglicu?! - Piks je potvrđivao, klimajući glavom gore-dolje, gore-dolje...

162

R- Od prve! - na trenutak mi se činilo daje i mačak

u svemu uživao, za razliku od mame koja je umor­nim glasom zamolila tatu:

- Zvonko, molim te, dofuraj mi usisavač!

163

36. PROSTAK

- Da mu pas, hm, hm... hebemti, hm, hm, pa tko je taj idiot koji je napravio taj hebeni, da mu hebem mater... - gospon striček, radnik u plavom kombine­zonu, nešto je htio zakucati na zid nove trokatnice koja se gradila blizu dječjeg vrtića. Mama me taj dan zamolila da idem po Piksija jer je ona bila u onom svojem vremenskom škripcu. Osim što je morala na­praviti nešto za posao, morala je dovršiti ručak i još skočiti meni na roditeljski. To mi je sve uredno na­brojila i ja se nisam bunio kad me lijepo zamolila ka­ko to samo ona zna:

- Molim te, Tomice, idi ti po malog... Može? - bio sam na granici da izustim ono "bum", ali zbilja se odvikavam. I uspjelo mi je. Nekad znam i sto puta reći u sebi bum, bum, bum, ali onako za pravo, na van, ne. Kontroliram se.

Klinjoli nije bilo baš drago što sam ja došao po njega jer je to značilo da je došao braco s praznim džepovima i da nema ništa od soka i slanca. Ali, mi­slio sam ja i na to, pa sam zvrknuo, naravno iz nje­gove kasice-trasice, jer je moja prazna od davnina, nekoliko kunića. Mamu nisam ni pitao za lovu jer je bila u takvoj žurbi daje nisam htio prekidati.

164

- Ti?! - gledao me kao da vidi klokana u ormaru za cipele.

-Ja!- Zakaj ti?- Zato kaj mama ne može. Ima gužvu.- Dobro - skinuo je papuče i pomirio se sa sud­

binom. Valjda je bio sretan što je uopće netko došao po njega. Možda se sjetio prošlogodišnjeg slučaja kad je mama tati rekla:

- Zvonko, ti ideš po Darkasa, ja neću stići.- U redu - rekao joj je tata preko telefona, ali ka­

ko njega jako rijetko zapadne da ide po malog, tako je to istog trena i zaboravio. Onda se dogodilo da je došlo pet sati i da smo se svi skupili na kasnom ruč­ku, ali Piksač je nedostajao. I ja sam to prvi primi­jetio.

- Mali?! - mama je zurila u tatu.- Kaj me tak gledaš? Pa ti uvijek ideš po malog...- Ja? To je točno, ali danas sam ti rekla... - onda

se tata lupio po čelu i sjetio da ga je mama nazvala, ali se i opravdavao:

- Čuj, drugi put me nazovi malo kasnije. Tko bi popamtio sve to od jutra...

Po Piksija smo poslije toga svi išli. Naravno, zbog pretrpljena straha koji je mali proživio s dežurnim tetama, tata mu je kupio malu lokomotivu, ja sam mu nosio lizalicu, seka bojanku, a mama čvrsto obećanje

165

da se to više neće ponoviti. Mali nas je gledao vrlo, vrlo ljuti to:

- Ne volim vas više - rekao je tužno.Zato mislim da se u ovom slučaju Piks smirio jer

- bolje išta nego ništa. Ali, kad sam mu pokazao one kune, naglo se razveselio. I krenuli smo... Na izlazu iz vrtića gradila se ta zgradurina. Piksi je nadgleda- vao radove od samih početaka. Bilo je tu svakakve mehanizacije, a osobito su mu se sviđali buldožeri i miješalice. Ja bih tu i tamo prošao pokraj nje kad sam s dečkima išao na školsko igralište.

Kad smo taj dan naišli na onog stričeka radnika, zgrada je bila pri kraju. I pročelje su joj već napra­vili.

- Zakaj je tak prost? - upitao me Piksi dok je ovaj dalje psovao i psovao. Sve "po spisku".

- Nemam pojma. Pitaj ga ti!-1 bum! - odlučno je rekao moj bracek.- Striček! - s leđa ga je zazvao dok je ovaj i dalje

glasno i jasno izgovarao: da ti pas... da ti ovaj, da ti onaj, onome i ovome, svima...

- Striček! - ponovio je Piksi jer ovaj od svojih psovki ništa nije čuo. U međuvremenu su iza naših leđa prolazili ostali klinci po koje su došle mame i tate. Faca je i dalje psovala, najsočnije kaj sam ja do tada u životu čuo, ali tu neku stvar nije mogao sre­diti. Pomalo sam se i pribojavao da onim čekićem u

166

lijevoj ruci i odvijačem u desnoj ne bi u bijesu poku­šao nešto prema nama, pa sam predložio Piksu:

- Daj, idemo, vidiš da ima puno posla.- Nema puno posla, nego puno kune - a onda mu

se opet obratio: - Striček! Striček!!! - sad je bio pu­no glasniji i čovac se okrenuo.

167

- Hmuhm? - izgovorio je nešto, a to je valjda trebalo značiti: što sad ti, klinjo, hoćeš, ne vidiš li da imam briga preko glave...

- Zakaj vi, striček, tak jako psujete? - upitao ga je, a ovaj se zbunio da se zbuniti više nije dalo... Mi­slim da mu je bilo jako neugodno.

- Ovaj, znaš... Ovaj, ne mogu... Mislim... Pojma nemam. Ja sam prostak. Evo zakaj! - rekao je to na rubu plača, dok mu se znoj slijevao niz leđa.

- Drago mi je. Ja sam Darko - i moj mu je brat pružio ruku u znak upoznavanja kao daje ovaj rekao neko svoje ime, recimo Željko ili Krešo. Totalna lud­nica. Malac od mog brata izgledao je zadovoljan i re­kao mi je da možemo dalje. Čovjek je zašutio i po­kušavao nešto s onim alatom ne otvarajući usta. Ho­dali smo prema mjestu gdje ćemo svečano kupiti sok i slanac. Šutjeli smo. Nakon dvije ili tri minute Piks je izvalio:

- Prostak?! Čudno ime, kaj ne, braco?

168

37. BIJELA ZVIJER

Naša perilica Lokomotiva tog je jutra rekla kih, kih. Mama ju je dvaput tresnula nogom kao što oni veliki dečki znaju tresnuti telefonsku govornicu i još je nešto promrmljala u sebi, valjda da mi ne čujemo. Onda je sjela za kuhinjski stol i primila se za glavu. Piksi joj je izrazio žaljenje riječima:

- Ja se, mama, ne bum prljao - super, a već je uju­tro prolio po sebi pola frižidera i još je vikao tko zna zbog čega:

- Čudovište u frižideru! Čudovište u frižideru! - Kad smo se svi okupili oko misterioznog aparata, us­tanovilo se da su masline tate Sakija popljesnivile. Kako su stajale iza peršina, a taj tjedan je mama bila u gužvi pa nije ništa pošteno ni kuhala, tako su se te masline mirno i polako pretvorile u čudovište, zapra­vo pretvorile su se u velike, sive, pljesnive bombone. Pojma nemam zašto je mali mislio daje to čudovište.

- Dobro, sine. Lijepo od tebe - rekla je mama ok­rećući očima. Pikksi ju je, u znak potpore, čak pri­mio rukom na kojoj je bilo kečapa za pola kile pom- frita.

- A moj crni šos? - Onči je zanimalo hoće li sutra moći izići u toj svojoj crnoj suknji s tim svojim ble­savim Kuruzom.

169

- Misliš samo na sebe! - nisam se mogao suz­držati.

- Ti, malac, šuti, nemoj da velim mami... - mama još nije otkrila da sam odrezao kosu. Jednostavno odrezao. Sto je bilo? Mislim, danas smo imali u ško­lu i tu neku priredbu i mene je učiteljica iz glazbenog stavila baš pokraj Sanjice. I kaj, probudio sam se, kosa mi je tako stršala ko da sam cijelu noć radio ko­lut naprijed-kolut natrag. Prvo što sam uzeo bile su škare i riješio problem. Odrezao sam tu stršotinu, ali me, na nesreću, vidjela Onči i sad mi je prijetila da će to reći mami. Zato sam zašutio.

- To se uvijek mora dogoditi u petak popodne! - mama je vrtjela glavom, a onda je počela telefonirati. Nazvala je valjda deset brojeva. Svi električari, vo­doinstalateri i slični majstori već su roštiljali sa svo­jim obiteljima. Nikome nije padalo na pamet doći i gnjaviti se s našom perilicom. Mislim da je upalio dvadeseti mamin poziv, zapravo je molila nekoga onako kako se moli u crkvi i nakon pola sata majstor je došao.

- Hm, hm... - okretao je striček glavom. - Nije strašno, ali nisam siguran da imam taj dio... - i onda je prekapao po torbi koja je izgledala kao da je dok­torska. Prekapao i prekapao i napokon je sve što je bilo u njoj istresao na kuhinjski pod, što je zbilja us­rećilo mojeg brata.

170

- A kaj je ovo? A zakaj je to? Pa zakaj je ovo tak tvrdo, a ono mekano... - majstor nije imao mira. On­da mu je dosadilo, pa je prešao na mamu.

- Mama, mama, od koga je ovaj jogurt? Mama, mama, a od koga je ovaj sok?

- Želiš znati od čega je, je li? - ispravljala ga je mama.

- A ovaj puding, od koga je ovaj puding? - mami je bila puna glava pitanja, puna kuhinja alata, perili­ca Lokomotiva je još spavala i u sebi je mama si­gurno mislila: Ah, kako lijepo počinje vikend...

- A ova salama, od koga je?! - Piksi se nije zaus­tavljao.

- Tomičina, Darko, ova salama je Tomičina i da je nisi dirao! Općenito, mislim da si za danas dosta pojeo, a ako si još gladan, poliži si majicu i hlače! - mami je bilo pred majstorom malo neugodno, ali vi­še nije imala živaca. Piksi se pokupio u sobu, a od­nekud je provirio i tata čiji je trbuh bio sve veći i ve­ći. A, kao, na dijeti je. Tko bi rekao da je nekad bok­sao. Njegov je trbuh postao za Piksija i mene super vreća. Na njemu smo sad mi mogli trenirati boks.

- Gdje si ti? Sve nam je otišlo vrit, a tebe nema... - mama se ljutila i pokazala na brdo alata u kuhinji. Za to je vrijeme majstor, koji je imao još veći trbuh od tate, jedva stao između Lokomotive i zida.

Onda smo svi posjedali u kuhinju i čekali kao što se čeka ishod operacije najmilijeg pacijenta. Nakon

171

pola sata buke, cviljenja, piljenja i nekakvih iznenad­nih bum i trasova, majstor je ponosno izišao.

- Kao nova! - mama je istog trena pokazivala tati prstom na novčanik. Tata je njihao glavom kako ne­ma ništa, a Onči je pobjegla u sobu.

- Onči! - mama nije imala izbora.- Dobro, ali kamate su kamate... - ne znam koliko

je moja sisterka zaračunala mami to što joj je posu­dila novce, ali čuo sam da joj je mama spomenula onu crnu suknju, pa mislim daje malo ohladila.

Nakon svega, majstor se zadržao još nekih dva sa­ta u ugodnom društvu s mojim tatom Šakijem i nje­govim sandukom pive. U petak predvečer bilo je sparno i oni su stalno bili žedni. Kad je napokon od­lučio napustiti naše obiteljsko gnijezdo, dobacio je mami:

- Ovo je samo privremeno. Morate nabaviti novi stroj, jer ne znam koji bi vam drugi majstor i za koje novce tu starudiju mogao srediti.

- Si čuo, Zvonko?! - mama je podsjećala tatu na obećanje kako će joj kupiti novu perilicu.

- Dobro, dobro... Znaš da majstori pretjeruju... Jel pere sad?

- Pere.-1 onda? U čemu je problem?!Na žalost, nije moj tata uspio popiti ni dva san­

duka pive nakon posjeta majstora i Lokomotiva je opet kihnula. Ovaj put skroz. Nije pomagalo ni zapo-

172

maganje moje mame, ni tri majstora koja su nas po­hodila i istom brzinom praznila s tatom pivske boce.

Mjesec dana poslije u naš je dom stigla nova peri­lica. Radila je sto na sat, barem je tako rekla mama, i mi smo se svi složili daje više ne zovemo Lokomoti­va, nego Bijela zvijer. Naravno, ja sam predložio to ime i jako sam ponosan što su ga svi jednoglasno prihvatili.

173

38. ŠKOLA ZA KEKSE

Kod perilica, štednjaka i ostalih kućanskih aparata je lako. Upališ ih, i ako, daj Bože, ima struje, oni ra­de i rade. Kod našeg novog dlakonje Keksa nije ta­kav slučaj. Osim što nam je pojeo pola obuće, dio dr­vene ograde, odfurao nekamo moju knjigu iz mate­matike, skočio i zagrizao sapun... Osim što laje na drvo šljive, piša i kaka gdje stigne... On jednostavno ima kasno paljenje. Ja se jako trudim. Već mjesec dana ga učim da sjedne i da mi pruži šapu. Upravo sam postigao da sjedne, ah tako da ga ja zajašem i onda on, prirodno, mora sjesti jer ja još uvijek imam više kila od njega. Ah, s uzicom je malo teže. Kad ga želim izvesti van, onako fino, kao gospodina, onako kako je Benzo volio i uživao, čak je skakao od vese­lja kad sam uzicu samo primio u ruke, e, onda Keks legne i ni makac.

Tata je posudio desetak knjiga o dresuri. Nijedna nije pomogla. Mama je otkinula nekakvu šibu da ga može tjerati iz kuhinje jer se on nacrtavao svaki čas u njoj i lizao zrak, osobito kad bi se nešto mesno ku­halo. Šibu je pojeo. S guštom.

- Što ćeš, Zvonko... Bit će bolje kad naraste. - I zbilja, Keks je rastao. Na očigled. Kao daje bio u ro­du s Piksačem. Sve je njupao, uključujući i krute

174

stvari, poput tatine kožnate torbe. Postao je živa na­past i jednog dana je mami puklo:

- Ili ćete ga naučiti pameti, ili Keks ide otkud je došao! Zvonko!!! - i tata se prihvatio posla. Svaki dan je prije i poslije posla uveseljavao cijelo susjed­stvo. U povjerenju, čuo sam da je susjeda Kruhonju u napadu smijeha čak uhvatilo srce. To veli susjeda Miči, a njezine su informacije svježe i pouzdane.

Tata je Keksa učio kako da ide na uzici, uz nogu, tako da bi ispred njega drugom rukom njihao komad špeka. Nekoliko puta je morao po novi špek kad se u vježbu uključio i Piksi.

Nakon dva mjeseca Keks je shvatio što se od nje­ga traži. A mesaru mama više i nije trebala govoriti što želi, samo koliko. Špek je nestajao kao snjegović pod suncem.

I kad smo svi pomislili da su tone i tone špeka utrošene uzalud, Keks je počeo slušati. Sa šest mje­seci dao se voditi na uzici, davao je šapu, izlazio je iz kuhinje poslije pete mamine:

- Marš van!U čast Keksovog prvog rođendana mama je na­

pravila "majmunski kolač". Zašto je odabrala baš taj, nitko je nije pitao. Čak ni Piks.

175

39. LEDENI ZADATAK

- Joj, mama, pa baš to? - pokušavao sam se izvu­ći, ali mama se pravila da ne čuje. U posljednje vrije­me postavlja mi svakojake zadatke. I sve to poslije posjeta one grozne tete koja s njom radi, i to na ža­bama. Ta teta proučava žabe i nešto s njima čudno radi. Jedno vrijeme je mama čak bila ljubomorna na nju i znala bi reći tati:

- Cijeli sam život htjela to raditi, a sad, gle nje, završila je fakultet i odmah dobila ono što sam ja če­kala cijeli život. - Ja ne znam zašto je tako lijepo ra­diti sa žabama, ali valjda mama zna.

- Mama, ne sliči li i tebi teta Kreketić pomalo na žabu? - upitao sam mamu jednom nakon što je teta otišla. U međuvremenu su ona i mama postale prija­teljice i ona je barem jednom mjesečno dolazila k na­ma na ručak, ali ne, naravno, na žablje krakove. Ma­ma je uvijek spremila pile s mlincima i ciklom, jer teta živi sama i mama veli:

- Da bar malo osjeti obitelj! - makar ja mislim da ona svaki put kad se vraća s tog našeg obiteljskog ru­čka sigurno zaključi:

- Uh, dobro je da se još nisam udala.- Mama! Nisi mi odgovorila?! - zbilja, teta Kre­

ketić je, što je bila starija, sve više sličila na žabu

177

krastaču. Mama je to, nakon mojih silnih nagovara­nja, priznala, ali onako između redaka.

- Pa dobro, Tomice, događa se da čovjek počne sličiti nečemu što je stalno u njegovoj blizini. Evo, primjerice, pogledaj samo susjeda Joška. On ima onog svojeg psa... Ima ga već godinama... I...

- Je, pa da! - uzviknuo sam. - Zbilja si dobro pri­mijetila, mama. Striček Joško i njegov Šušo sliče je­dan drugom kao jaje jajetu.

- Dobro sad, Tom, ne treba pretjerivati...- Ali, priznaješ da teta Kreketić barem malo sliči

na žabu?- Priznajem - teškom je mukom rekla mama, a

sve da me se riješi. I još je dodala:- Čuj, Tomice, nemoj mi to nikad ispaliti pred

njom. Dogovoreno?- Dogovoreno.Ja sam dogovor poštivao, ali sam mrzio savjete te­

te Kreketić koja ih je dijelila mami šakom i kapom, a kapu uopće nije nosila. Pogotovo mi je išla na živce sa savjetima o odgoju djece. Kako netko može savje­tovati nekomu nešto o djeci kad sam nema djece?! Stalno sam sebi postavljam to pitanje, a na njega mi nitko ne odgovara. To mi nikad neće biti jasno. I ka­ko se uopće usudi?! No, moja ju je mama slušala i usvojila jedan od glupavih savjeta koji je glasio: daj klincima što više zadataka, time ćeš im potaknuti od­govornost.

178

Ne bih vam sad pričao o tome kakve sam sve za­datke počeo dobivati. U početku sam mislio daje gu­ljenje krumpira nešto najgore što mi se u životu mo­že dogoditi, ali onda je uslijedio zadatak broj trina­est, a on je iz maminih usta izgledao ovako:

- Tomice, a sad ove čarape spari i napravi iz njih loptice. - Onda mi je pokazala kako da lijevu i desnu čarapu složim i kako da ih okrenem i sredim tako da izgledaju kao teniska loptica. Naravno, za taj se po­sao dobrovoljno prijavio i Piksi, ali samo za onaj dio0 kojem mama nije ni govorila, a to je loptanje.

- Dosta! Piksi, izvoli se igrati u drugoj sobi! To- mica radi i mora biti koncentriran - odmah sam po­mislio na rajčicu, pa onda na kečap, pa onda na ham­burgere i slično. Sline su mi curile, a morao sam na­porno raditi. Znate li koliko peteročlana obitelj ima čarapa u jednom pranju?! Jedina mi je utjeha bila što čarape ne nose Kreponja i Keks.

Radio sam i radio, spajao i spajao, motao te lopti­ce dok je mama peglala. Ali nisam uspio. Ostale su četiri čarape. Sve četiri lijeve.

- Ponovno, Tomice! Negdje si pogriješio! - šah je prema ovom poslu bezazlena igra.

- Ali, mama, zakaj moraju sve biti tak slične...?! - počeo sam se buniti, jer su sve bile crne, tamnoplave1 smeđe i bilo je teško uočiti razliku i povezati prave parove. Ipak, nakon desetak pokušaja uspio sam i os­tale su samo dvije desne. Nisam imao više snage po-

179

činjati i jedanaesti put. Mama je uvidjela moje na­pore i rekla mi:

- Dobro, u redu je. Sljedeći put ćeš možda uspjeti. _ To je govorilo da ni nakon toliko truda nisam us­pio. Zato sam zamrzio čarape. Poslije toga sve mi je bilo milije. Čak sam se sam prijavljivao za pojedine zadatke. Posebno za kusanje hrane. Recimo, najviše sam volio kušati pohane šnicle.

- Pa... - krenuo sam smlavivši jedan... - Mislim da nije dovoljno slano... Ali možda da probam još je­dan... Onda ću biti siguran. - Taj mi se zadatak svi­đao. I lizanje kreme koja bi ostala poslije filanja ko­lača.

- Tko će polizati zdjelicu? - znala je pitati mama, a Piks i ja bismo se uvijek opasno pograbili. Jednom je sve završilo na tepihu. Poslije toga smo vodili ure­dno raspored tko je sljedeći. Jednom je lizao Piks, drugi put ja.

Kako sam počeo dobivati zadatke doma, tako su se i oni u školi gomilali. Ne bih sad govorio o onim ružnim i pravim školskim. To ja obavim brzo, ali to mi se uopće ne sviđa. Općenito mi se ne sviđa buba- nje, a o tome sam vam već pričao.

* _ Vaš je zadatak skupiti što više prometnih znako­va - rekla je naša razrednica i nastavila: - Razred koji skupi najviše znakova ide na izlet.

_ Huuuraaa!!! - povikali smo svi i bacili se na li­zanje. Bila je riječ o voćnom sladoledu, napiknutom

180

na plastični prometni znak. Poližeš slatkač, ostane ti znak. Super zadatak! Prionuo sam na njega cijelim jezikom. I ne samo ja. Lizali smo po cijele dane te sladolede i natjecali se s ostalim razredima tko će više i tko brže lizati. Roditelji su se pobunili, ali nije bilo pomoći. Lizali smo bez obzira na njihove molbe da malo usporimo. No, dogodile su se prve žrtve. Neki su dobili upalu grla. Ali, čim su se izliječili, na­stavili su lizati.

U lizanje se uključio i Piks. Podržao nas je jako, jer je u prvih pet dana polizao i znak za hitnu pomoć, i za obavezno skretanje ulijevo, i za željezničku pru­gu, i za dopušteno pretjecanje, i za djecu na putu, i za zabranjeno parkiranje... Mama se hvatala za glavu jer, osim što je strahovala da ćemo i mi dobiti upalu grla, mi smo se s tim sladoledom tak zaštopali da ni­smo mogli normalno jesti. Čak smo se i podrigivali na sladoled.

- Fuj, sama kemija! - rekla je mama.- Još samo pet dana! - rekao sam ponosno, jer je

ostalo još samo pet dana do odluke: koji je razred najviše polizao, koji će razred na taj izlet. Pojma ni­smo imali ni kamo bismo zapravo trebali ići... Ali borba je borba... Kad se počneš natjecati, ne možeš stati.

- Kh, kh! - iz mene je progovorilo jednog jutra. Htio sam progutati slinu, ali imao sam osjećaj da mi je u grlu vodovodni šaht.

181

- Tomice, Tomice! Jesam ti ja rekla?! - mama je okretala glavom u smjeru kazaljke na satu. - Jesam ti ja rekla da to neće izići na dobro!

Tri sam dana kurio gotovo četrdeset. Upala grla je užasna stvar, osobito ako je u tijeku takav zadatak... Nisam se predavao. Pio sam čaj, tablete, lizao gorke bombone. Posljednjim sam snagama i nikakvim gla­som nazvao i baku Dudu i djeda Pikija i baku Štrud­lu i djeda Makija.

- Sasamo bližite... 1 čučuvajte štapipiće... - raspi­tivali su se o čemu je riječ i počeli se opravdavati kako oni ne vole sladoled, ali ja sam ih tako namo- ljakao da su mi nakon tri dana poslali takvu kolek­ciju prometnih znakova da to nije bilo normalno. Iz­gleda da su sve svoje penzije potrošili na lizavelu.

To je bilo odlučujuće. Kad sam došao u školu, svi su se čudili otkud mi cijela kutija od keksa puna znakova.

- Kaj si lizal s upalom grla? - upitao me Bruno Guzonja. I on se vidno proširio. Tin Prdonja nije pre­stajao ispuštati vjetrove, s tom razlikom što su oni sad smrdjeli po sladoledu, a Sanjici su se usta od hla­dnoće gadno smanjila. Općenito, svi smo u razredu izgledali nenormalno od tog danonoćnog lizanja.

182

- Piksi? - upitao je Hrvoje, misleći kako je tu ne­moguću količinu polizao moj buraz, žrtvujući se za brata za vrijeme njegove bolesti.

- Kaj, Piksi?! Je, i on se potrudio, ne mogu reći... Ali prava istina neka ostane tajna. Pa, glavno je da smo pobijedili, ne?! - i onda smo svi slavili i jedva čekali sat razredne zajednice da čujemo nešto više o izletu koji nam je zaslužno pripadao, a u kojem pola nas neće moći uživati upravo zbog upale grla. Ipak, barem ova druga polovica...

- I tako... - počela je razrednica. - Čestitam vam na velikom uspjehu... Skupili ste najviše prometnih znakova, pa vas Ministarstvo... - onda je rekla tako dugu rečenicu da je ja ni uz najveće napore nisam mogao popamtiti... - časti izletom... Draga djeco, po­sjetit ćemo Krapinskog pračovjeka...

U razredu je nastao muk. Pogledavali smo se me­đusobno u nevjerici. Tin nije mogao izdržati:

- Ali razrednice, pa mi smo već tri puta bili tam...- Nisam ja birala... - branila se žena.- Ali, mi smo lizali... kh, kh... - izgleda da se i

Tin počeo pridruživati onima koji su ležali kod kuće.- Baka, djede... - javljao sam im da smo pobijedi­

li... Bilo je u redu. I onu su zaslužni.- Daaaakh kh! - javila se baka Duda... Po nje­

zinom glasu shvatio sam da više od da i nije u stanju reći... - Kaj imaš problema s grlom? - upitao sam je.

184

- Daaaakh kh! - isto je bilo i kod djeda Pikija i kod bake Štrudle i kod djeda Makija. Jedino je Piksi i dalje pjevao, malo na usisavač, malo na tušir, i sva­ko malo me pitao:

- Braco, jel trebam još lizati?

185

40. HEJ, VOJNICI!

- Jel i ovo vojno? - gnjavio je Piksi mamu koja se žurila što prije ga utrpati u vrtić.

- A ovo, ovo nije vojno... - Piksač je mislio na kapu koja je bila crvene boje i na sebi imala dva medvjedića koji su se grlili kao da se nisu vidjeli sto godina.

- Kak ne bi bilo vojno, baš je to vojno! - rekla je mama, a ja sam sve to promatrao s pola oka jer sam imao školu popodne i navečer sam do jako kasno bu­ljio u neki film s vojnicima. Općenito smo nekako bili i Piksi i ja u toj vojnoj fazi. Malo je kriva i baka Duda koja nam je dofurala te plastične vojnike. Ma­kar je mama već polovicu bataljuna usisala, a polo­vicu pomela, mi smo upali u taj vojnički film i igrali se, igrali, igrali. Samo što je kod Piksa to počelo po­primati razmjere epidemije. On je htio stalno jesti grah jer je čuo da je to vojnička hrana. Možete mi­sliti kako je to bilo kad smo išli spavati. Bitka s ra­falima i teškometnim topovima trajala je do jutra. Ni ptičice ujutro nisu pjevale onim žarom, valjda od smrdotine koja se širila iz naše sobe. I ne samo da je htio jesti vojničku hranu, on je stalno morao biti voj­nički obučen. Pa je gnjavio i mene, i mamu, i tatu i sve koji bi slučajno naišli:

186

- Jel je ovo na meni vojnička majica? Jel su ovo vojničke hlače? A ovo, jel su ovo čarape od vojnika? - takva je pitanja postavljao i slučajnim prolaznici­ma, a katkad ne bi uopće pitao, već bi se hvalio sto na sat.

- Hej, teta! - zazvao bi, recimo tetu Miči - teta, vidiš, ja imam sve vojničko, a ti nemaš, ha, ha! - i onda bi joj isplazio jezik. Prvi dio nisam odobravao, ali ovo s jezikom - svaka mu čast.

- A zakaj se ti ne oblačiš u vojničko? - upitao me kad sam obukao svoju obožavanu plavu havajku. To vam je ona košulja koja po sebi ima brodove, palme i velike ruže. Ljudi vele da je izmišljena na Havajima, ali meni ju je mama kupila na prigodnoj prodaji, a to je ona prodaja na štandovima u pola cijene. Mene to ne zamara. Mislim da mi ta košulja jako lijepo stoji i još mislim da me Sanja, kad sam u nju obučen, ne- kak jako lijepo pogledava. Možda si umišljam, ali nema veze, ja sam jednostavno sretan kad sam u njoj.

- Dobro, Piks, to je isto vojnička košulja, ali nju vojnici nose ljeti. Posebno na Havajima.

- Na čemu? - nisu mu bile sve riječi iz moje re­čenice jasne.

- Na leđima - skratio sam priču, a njega je u pravi čas zgrabila mama i odfurala u vrtić.

Kad smo tog dana mama i ja išli po njega, a ja sam se našao s mamom zajedno jer smo prije toga

187

išli mom zubaru, auhajoj, zatekli smo Piksija kako roni krokodilske suze.

- Kaj je bilo, buraz? Kaj ti se dogodilo? Di si opal? Ranjen si? Di curi krv?

- Šmrc, šmrc... - ponavljao je Piksi dok mu je ri­jeka šmrkljitisa curila po vojničkoj majici.

- Dobro, hoćeš li nam reći što je bilo? - mama je postajala jako ozbiljna. Prepipkavala ga je po cije­lom tijelu i glavi. Tražila je čvoruge, ogrebotine, a potom i tetu da je pita što se zapravo dogodilo i zašto je njezin sinčić toliko nesretan.

- Šmrc... - onda je naglo počeo... - Šmrc... Jan- ko...

- Kaj, Janko? - pitao sam ga. - Daj reci, kaj Jan- ko?

- Janko je rekel da mi, šmrc... da mi šlape, šmrc, nisu vojničke!!! - i onda je opet lupio u deraču... - i zbilja, Piksijeve papuče s gomilom nacrtanih zečeva u svim pozama zaista nisu djelovale vojnički. Nije bilo pomoći... Ni mama ni ja se, uz najdublja razmi­šljanja, nismo mogli sjetiti što bi zečevi, zapravo, trebali raditi u vojsci...

188

41. KRALJICA

- A di je, a di je? - uporno je pitao Piks. Znao sam gdje je mama spremila njegovu kraljicu, ali ni­sam je imao srca iznevjeriti.

- Braco, jel ti znaš? - Onda sam potrčao u kuhinju i tražio mamu nek ona laže umjesto mene. Zašto bih ja morao griješiti?

- Darkač! Tvoju dobru kraljicu uzela je jedna dru­ga, zločesta kraljica i dok tata i ja ne izvršimo akciju spašavanja, morat ćeš se strpiti.

Zapravo, Piksi je imao jednu strašno blesavu navi­ku. Ne bi mogao zaspati ni popiti taj svoj bljak blju­tavi čaj ako desnom rukom nije grlio svoju kraljicu. Bila je to mala plastična djevojčica s krunom, kaj krunom, odavno ju je mali odgrizao, dakle s pola krune na glavi, užasno izgrebana, rastrgana i, što je bilo najstrašnije, falilo joj je pola nosa. Sličila je više na nekakvog groznog monstruma iz najstrašnije i najcrnje šume. Ali Piksu je bila lijepa, najljepša.

- Ne, toga se svakako moramo što prije riješiti - rekla je mama tati, a govorila je o kraljici. Mali je dobio nekakve crvene točkice po licu i teta doktorica je rekla da mu to može biti i od stare plastike, a stara plastika je bila zapravo ta njegova ljepotica kraljica. I zato ju je mama sakrila.

190

-1 kako će sada zaspati? - pitao je tata.- Nabavit ćemo drugu - rekla je mama.Činilo se to lako, mislim lako reći, ali naći takvu

kraljicu - bilo je malo teže. Tata i mama danima su obilazili sve moguće dućane s igračkama. Situacija je bila sve teža i teža.

- Sumnjam da ćemo ga više moći muljati s tom pričom o zločestoj kraljici - rekla je mama tati.

- Nisi trebala izmišljati ono o spašavanju. Sad će­mo ispasti kukavice i nesposobnjakovići.

- Nesposobnjaković si ti! - poviknula je mama na tatu.

-Ja?- Ti! Više si u gradu od mene, a ne možeš naći

običnu plastičnu kraljicu!- Naći ću je! - čvrsto je odlučio tata. I zbilja. Su­

tradan se uopće nije vraćao s posla. Valjda je cijeli dan i cijelu večer lunjao po cijelom gradu ne bi li na­šao, zapravo oslobodio Piksiju dobru kraljicu iz kan­dži zločeste. Ali trebalo je naći istu kraljicu! Došao je jako kasno, ali bio je nasmijan.

- Imam je! - i svečano je izvadio iz torbe lutku.- Zvonko, ali to je muško... Mislim, to je kralj. —

Ja sam puknuo od smijeha. Zar moj tata više ne zna razlikovati muško od ženskog. Jadni tata. To mu je valjda od umora...

191

- Dobro. Idemo probati - i uvalili su onako jako pospanom Piksaču kralja pod kraljicu.

- Kaj???!!! - mali je još uvijek bio dovoljno budan da vidi očitu razliku. - To nije moja kraljica, to nije moja kraljica, to je zločesti kralj, hoću svoju kraljicu!!! - derači ne bi bilo kraja da ga mama nije umirila:

- Dušo, tata se strašno namučio da spasi tvoju kra­ljicu, ali tamo gdje je drži zločesta kraljica je jako mračno i tako... Tata je zamijenio kraljicu za kralja... - Piks se jedva jedvice umirio... Ipak je bio prestraš- no umoran... I, napokon, zaspao je.

- Sutra ti ostani doma, kuhaj ručak i sve ostalo, a ja idem u potragu. Pa, ne mogu vjerovati da nigdje nema te glupe kraljice...

- Nije glupa, nije glupa! - Piksi je sve čuo.- Pa, ovaj, ne, Darkač, mama se samo šalila... Za­

pravo, uopće nisam govorila o tvojoj kraljici nego o zločestoj... - Piks se baš nije dao uvjeriti i prišapnuo mije:

- Nikad više neću razgovarati s mamom.Sljedeći dan mama je jako rano ustala. Krenula je

u potragu takoreći u cik zore. Sati su prolazili. I kad sam se ja vratio iz škole, i kad se braconja vratio iz vrtića, još je nije bilo. I ona je taj dan došla kasno, i ona nasmijana.

- Imam je! Imam je! Zločesta je kraljica pobije­đena! Vratila se dobra. Dobra kraljica! - i mama je iz

193

torbe izvadila novu kraljicu. Potpuno istu kao što je bila ona, samo...

- Neću! - Piksi se bunio. - Ovo nije dobra kralji­ca. Ona ima krunu... I nos... - i zaista, ova nova kra­ljica imala je sve ono što je imala ona njegova dobra kraljica prije negoli je na njoj Piks isprobavao svoje nove zube.

- Dobro, mali. Sad je bilo dosta. Kraljica ide kra­lju - i mama je obje igračke, i kralja i kraljicu, stavi­la u lonac pokraj kaktusa.

- Jel, Zvonko, da dobro izgledaju?Tata nije ništa rekao, ali Piks je poslije toga neko

vrijeme spavao sam. Dok baka Štrudla nije uletjela s tim plavim medom, punjenim rižom. Ali to je druga i duga priča...

- k r a j -

194

VESELE SLIČICE IZ SVAKODNEVICE

Nakon šaljivo prikazanih velikih i malih problema tinejdžerki u romanima "Vanda" i "Debela", Silvija Šesto u knjizi "Bum Tomica" okreće se problemima mlađih dječaka. Iako nas bum može asocirati na ono- matopeju, omiljenu u dječjim igrama naročito među dječacima, kojom se oponaša zvuk pucanja, ovdje ni­je riječ o onomatopeji. Bum je zapravo budem, riječ obećanja koju djeca tako često rabe, ali tako rijetko učine ono što njome obećavaju. Simpatičan Tomica razapet je između svoje zaigranosti i različitih očeki­vanja roditelja, starije sestre i mlađeg brata. Budem kao spasonosna riječ na zahtjeve da se učini ovo ili ono brzo iscrpi svoje povjerenje. No upravo proži­manje svijeta odraslih i svijeta djece, puno nespora­zuma proizišlih iz dječje naivnosti, lakomislenosti i pomanjkanja osjećaja odgovornosti s jedne strane te zahtjevnih očekivanja odraslih s druge strane, pruža zanimljiv materijal za smiješne, nezaboravne situaci­je koje je autorica vrlo uspješno literarno oblikovala u kratke priče. U njima razigranim, duhovitim stilom opisuje svijet oko sebe, ali promatran iz Tomičine perspektive. Svijet je prikazan u sažetim sličicama iz svakodnevice, viđen iz dječje perspektive od koje ot­klon čine zanimljive i duhovite poante koje ipak ne

195

umanjuju osjećaj spontanosti i autentičnosti. Osim šaljivim situacijama autorica humor postiže i spret­nim poigravanjem riječima fingirajući dječje iskri­vljavanje riječi. Ove kratke priče ugodno će nasmi­jati sve mališane, ali i njihove roditelje jer će u ne­kim situacijama sigurno prepoznati sebe ili svoje bližnje. A bum kao riječ koja obećava, u čitanju ove knjige neće iznevjeriti. Knjiga zaista bude dobro za­bavila svoje čitatelje.

prof.dr.se. DUBRAVKA TEŽAK

196

BILJEŠKA O AUTORICI

Silvija Šesto Stipaničić rođena je 1962. u Zagrebu gdje je diplomirala filozofiju i književnost. U mladosti se aktivno bavila sportom (pingač!!!), pa je završila i Višu trenersku školu. Pisanjem se bavi od srednje škole. Objavila je podosta proze i poezije za "odra­sle", te joj je izvedeno petnaestak radiodrama, a ne- kaj je i izvedeno na daskama koje su joj usput ispale iz glave. Piše scenarije za radijske i televizijske emi­sije, propagandne poruke, smišlja slogane, tekstove za estradne zvjezdice i slično. Za djecu i mlade (a i njihove starce!) objavila je romane VANDA, DEBE­LA, TKO JE UBIO PAŠTETICU, ZEZOMLJANI, DJEVAC. Roman DEBELA zadobio je nagradu "Ivana Brlić Mažuranić" za 2001. godinu i štavljenje na Časnu listu IBBY-a, ma što to značilo.

BUM TOMICA 2 je, naravno, drugi dio serijala koji će ova neumorna teta pisati dok bude mogla micati krakovima. Drugi dio je već napisala, a treći se već suši na štriku.

i 197

SADRŽAJ

1. PROMOCIJA 52. PIĆA ILI BAKA 113. VLAKOOOVI 144. HODAJUĆA MUNICIJA 195. BROJ 246. VELIKI, VEĆI, NAJVEĆI MRAK 287. TETA VAZA 318. SVATOVI 359. LANČIĆ 3810. ODRIČEM SE 4011. JA SAM ZA 4412. DENI, MORSKI VUK 5113. NA POČETAK, MOLIM 5714. TITANIK 6015. KIKI I RIKI 6616. MOLIM TE KAJ 6917. SRETNA NOVA 7218. BLAGO ZARAŽENIMA 7719. DOBROPAMTILO 8220. DVA MUŠKOTIRA 8621. ŠTRAJK GLAĐU 9122. SLATKA BUŠOTINA 9523. NIJE STALO 9924. A GDJE SAM JA?! 10325. ISPOVIJED 10826. VODENE OVCE 11427. OOOOPSSSSŠPAGETE 119

198

28. KUHANA SLOVA 12429. NAŠ DOBRI BENZO 12930. LABIRINT 13531. KAPUT 13932. ISKRENO, ISKRENO 14433. RASTAVUENI 14734. OKRUGLO I GNJEC...GNJECAVO 15135. PLAVA KUGLICA 15836. PROSTAK 164

7. BIJELA ZVIJER 16938. ŠKOLA ZA KEKSE 17439. LEDENI ZADATAK 17740. HEJ, VOJNICI! 18641. KRALJICA 190

Vesele sličice iz svakodnevice 195Bilješka o autorici 197

199