-Mighty-

-BU&CW- 1

-Mighty-

DŽINGIS-KAN

GOSPODAR LUKA I STRELE

drugi deo epske sage o velikom osvajaču

Prevod

Magdalena Reljić

Naslov originala Conn Iggulden

Lords Of The Bow

-BU&CW- 2

-Mighty-

Mojoj kćerki Sofi

-BU&CW- 3

-Mighty-

-BU&CW- 4

-Mighty-

PRVI DEO

„Evo, narod će doći sa severa, velik narod, i carevi silni podignuće se od krajeva zemaljskih. Luk i koplje nosiće, žestoki će biti, niti će žaliti; glas će im kao more bučati; i jahaće na konjima, spremni kao junaci za boj, na tebe, kćeri vavilonska.”

Knjiga proroka Jeremije 50:41,42

-BU&CW- 5

-Mighty-

Prolog

Najmanski kan je star. Drhti na vetru koji fijuče na uzvišici. Dole u ravnici, vojska koju je okupio posrće pred čovekom po imenu Džingis. Više od deset plemena stoji sa Najmanima u podnožju dok neprijatelj napada u talasima. Kan čuje njihove krike na hladnom planinskom vetru, ali ne vidi bitku jer je skoro slep.

„Pričaj, šta se događa”, naređuje svom šamanu. Kokču tek treba da napuni tridesetu i pogled mu je oštar, uprkos senci žaljenja koja ga

obuzima. „Đađirat je spustio svoje lukove i mačeve, gospodaru. Izgubili su hrabrost, kao što si

predvideo.” „Previše ga poštuju. Iz straha”, primećuje kan, stežući jače dolamu oko svojih koščatih

ramena. „Kaži kako se drže moji Najmani? Bore li se?” Kokču dugo ne odgovara, posmatrajući kotrljajuću masu konja i ljudi ispod sebe. Džingis

ih je iznenadio, iskrsnuvši iz visoke trave u zoru kada su najbolji izviđači izvestili da je stotinama kilometara daleko. Najmanski savez su napali svom silom ratnika naviknutih na pobedu, međutim, tada je još postojala nada da će razbiti njihov napad. Kokču u sebi proklinje Đađirata koji je sa planina doveo svoje pleme, toliko brojno da ga je skoro ubedio kako bi mogli zajedno da pobede Džingisa. Nakratko je njihov savez imao veliki značaj, nezamisliv nekoliko godina ranije. Trajao je do prvog neprijateljskog napada, a onda ga je strah raspršio i Đađirat je ustuknuo.

Posmatrajući bitku, Kokču psuje sebi u bradu, primetivši kako neki sledbenici njegovog kana pristaju da se bore protiv svoje braće. Razmišljaju kao psi, okrećući se onako kako vetar duva.

„Još se bore, gospodaru”, naposletku kaže. „Odbili su napad i njihove strele pogađaju Džingisove ljude, obaraju ih.”

Najmanski kralj steže svoje koščate šake, toliko jako da mu se bele zglavci. „To je dobro, Kokču. Možda bi trebalo da im se pridružim, da ih osokolim.” Šaman skreće svoj grozničavi pogled ka čoveku kojeg je služio ceo život. „Stradaćeš ako to učiniš, gospodaru. Video sam. Tvoji ratnici će sačuvati brdo čak i od

duša poginulih”, kaže skrivajući stid. Zna da kan veruje svojim savetnicima, ali kada primeti kako prvi redovi Najmana počinju da posustaju, najednom mu se ukazuje sopstvena smrt od kopljišta. Sve što sada želi jeste da pobegne glavom bez obzira.

Kan uzdiše. „Dobro si me služio, Kokču. Zahvalan sam ti. Sada mi kaži šta stvarno vidiš.” Kokču kratko, brzo uzdiše pre nego što mu odgovara. „Džingisova braća su se ujedinila u borbi. Jedan od njih predvodi napad po našim krilima.

Duboko prodire u redove naših ratnika.” Zastaje, grizući se za usnu. Utom vidi strelu koja poput muve zunzare leti ka njima. Sledećeg trenutka zariva se do pera u zemlju na samo nekoliko koraka od njih.

„Moramo da se popnemo još više, gospodaru”, užurbano kaže, ustajući iz čučećeg stava, ne skidajući pogled sa uskovitlane mase u daljini.

Stari kan se pridiže uz pomoć dvojice ratnika. Lica su im hladna i nepomična dok gledaju stradanje svoje sabraće, ali se na Kokčuov znak odlučno penju uzbrdo, vodeći sa sobom starca.

„Jesmo li uzvratili udarac, Kokču?”, pita kan drhtavim glasom. Kokču se osvrće i srce mu se steže pred mračnim prizorom. Jato strela leti nebom, delujući neobično usporeno. Najmanska

-BU&CW- 6

-Mighty-

vojska je rascepljena na dva dela. Šaman primećuje da je Džingisov oklop napravljen po uzoru na kineski ali je svakako bolji i kvalitetniji od najmanskog. Svaki ratnik preko svilene bluze nosi na stotine gvozdenih pločica ušivenih u debelo platno ali i dalje ne može da zaustavi direktan pogodak strele čiji vrh često ostaje upetljan u njemu. Kokču vidi kako Džingisovi ratnici ispaljuju nova kopljišta. Barjak merkitskog plemena se više ne vijori; ratnici bacaju svoje oružje, padajući na kolena, zadihani i uplašeni. Samo Ojrati i Najmani nastavljaju da se bore iako znaju da neće izdržati još dugo. Savez je uspostavljen da bi pružio otpor zajedničkom neprijatelju ali njegovim raspadom nestaju i sve nade u slobodu. Kokču smrknuto razmišlja o svojoj budućnosti.

„Naši se dostojanstveno bore, gospodaru. Neće pobeći, ne na tvoje oči.” Međutim, stotinak Džingisovih ratnika stiže do podnožja brda, neprijateljski gledajući u redove kanovih čuvara. Vetar je surovo hladan na visini i Kokču oseća kako ga preplavljuju očaj i bes. Predaleko je dogurao da bi skončao na vrhu ogoljenog brda pod hladnim suncem. Sve tajne koje je nasledio od oca, čak i one najdublje, biće uništene jednim udarcem mača ili pogotkom strele. Za trenutak mrzi starog kana koji je pokušao da se suprotstavi novoj sili koja vlada ravnicom. Starac nije uspeo i zbog toga je ispao budala, bez obzira na to koliko je nekada delovao moćno i snažno. Kokču u sebi proklinje zlu sreću koja ne prestaje da ga prati.

Najmanski kan gubi dah, umorno odmahujući rukom svojim čuvarima. „Moram da odmorim”, stenje, vrteći glavom. „Gospodaru, previše su blizu”, opominje ga Kokču. Čuvari ne obraćaju pažnju na šamana,

već pomažu svom kanu da sedne na suvu travu. „Onda smo izgubili, zar ne?”, pita kan. „Kako su Džingisovi psi drugačije mogli da stignu

do brda ako ne preko mrtvih Najmana?” Kokču izbegava pogled kanovih čuvara. Oni znaju istinu, baš kao i on, ali se niko ne

usuđuje da je izrekne i rasprši poslednju starčevu nadu. U podnožju, zemlja je ispresecana leševima i krvavim tragovima. Ojrati su se hrabro borili, ali su na kraju i oni slomljeni. Džingisova vojska lako napreduje, koristeći svaku slabost u njihovim redovima. Kokču vidi grupe od desetak i sto ratnika koji hitaju dok njihovi predvodnici izvikuju zapovesti. Samo velika hrabrost najmanskih ratnika uspeva da ih donekle uspori, ali to neće biti dovoljno. Kokču za trenutak oseća tračak nade kada ratnici preuzimaju kontrolu u podnožju brda, ali to je samo šačica iscrpljenih ratnika koju Džingisova nemilosrdna sila već u sledećem jurišu briše pred sobom.

„Tvoji čuvari su spremni da poginu za tebe, gospodaru”, mrmlja Kokču. To je sve što može da kaže. Ostatak vojske koji je prethodne noći delovao tako vedro i nepoljuljano, sada je pokošen. Krici umirućih sve su bliži.

Kan klima glavom, sklapajući oči. „Mislio sam da ćemo danas pobediti”, kaže glasom malo jačim od šapata. „Ako je gotovo,

poruči mojim sinovima da spuste svoje mačeve. Neću da ginu uzalud.” Kanovi sinovi su odavno mrtvi. Pregazila ih je Džingisova vojska. Dva čuvara zure u

Kokčua kada čuju ovu zapovest, skrivajući tugu i očaj. Stariji izvlači svoj mač i proverava oštricu. Vene na licu i vratu su mu nabrekle, podsećajući na fine niti prekrivene kožom.

„Ja ću preneti zapovest vašim sinovima, gospodaru, ako mi dopustite.” Kan podiže glavu. „Poruči im da žive, Murah, da bi videli kuda će nas ovaj Džingis odvesti.” Murahove oči se pune suzama i on ih gnevno briše dok se obraća ostalim čuvarima kao da

Kokču uopšte ne postoji. „Zaštitite kana, sinovi moji”, tiho im kaže. Mladić povija glavu i Murah ga hvata za rame,

naginjući se bliže da mu za trenutak dodirne čelo svojim. Ne gledajući u šamana koji ih je doveo na brdo, Murah počinje da se spušta niz padinu.

Kan zamišljeno uzdiše.

-BU&CW- 7

-Mighty-

„Poruči im da propuste osvajača”, dodaje šapatom. Kokču vidi da mu graška znoja curi niz nos i tu drhtavo zastaje. „Možda će biti milostiv prema mojim sinovima kada mene bude ubio.”

Daleko u podnožju, Murah stiže do poslednjeg čvora odbrane. Ratnici se uspravljaju kada ga vide; iscrpljeni, slomljeni ljudi koji ne posustaju, trudeći se da sakriju strah. Kokču čuje kako ga pozdravljaju dok lako korača prema neprijatelju.

Kokču vidi kako se Džingis probija kroz masu ratnika. Oklop mu je isprskan krvlju. Za trenutak hvata njegov pogled. Hoće li Džingis poštedeti šamana koji mu nudi život sopstvenog kana? Starac sedi pognute glave, mršavog, staračkog vrata. Možda će Kokču tim izdajničkim činom kupiti svoj život. Najednom je prestravljen. Ne želi da umre. Ne još.

Džingis zastaje i dugo zuri u njega. Kokču pušta da mu ruka padne. Ne, ne poznaje ovog hladnog ratnika koji je u cik zore došao niotkuda i posejao smrt. Mirno se spušta na zemlju pored svog kana, posmatrajući uništenje Najmana. Iz grudi mu se otima drevna ratnička pesma koju je naučio od svog oca. Čini se da napetost u starom kanu jenjava kada čuje poznate stihove. Murah je prvi najmanski ratnik i tog dana se bori kao lav. Uz poklič seče Džingisove ljude, ne štedeći se. Poslednji Najmani ispuštaju ratničke krike, ne mareći više za sebe. Njihove ispaljene strele uspevaju da ošamute Džingisove ljude ali ovi hitro ustaju, lomeći kopljišta i pokazujući zube. Dok Murah ubija prvog koji mu se isprečio na putu, desetak ostalih ga opkoljava, zarivajući oštrice u njegove grudi.

Kokču ne prestaje da peva, šireći oči kada začuje zvuk Džingisovih rogova. Ratnici se povlače od preživelih Najmana.

Murah još diše, zbunjeno stojeći nasred bojnog polja. Kokču vidi kako mu Džingis nešto govori ali ne može da čuje šta. Murah odmahuje glavom i pljuje krv na zemlju, podižući svoj mač. Samo nekoliko Najmana i dalje stoji i svi su ranjeni. Krv im obliva ruke i noge. I oni podižu svoja sečiva, teturajući se.

„Dobro si se borio”, uzvikuje Džingis. „Predaj se i dočekaću te pored svoje vatre. Ukazaću ti zasluženu čast.”

Murah mu pokazuje svoje okrvavljene zube. „Pljujem na čast Vukova”, odgovara on. Džingis na trenutak sedi nepomično na svom konju pre nego što slegne ramenima i naglo

podigne ruku. Razjareni ratnici spremno hrle napred gazeći Muraha i ostale Najmane. Visoko na brdu, Kokču ustaje i pesma mu zamire u grlu kada Džingis sjaše sa svog konja i počne da se penje. Bitka je gotova. Na stotine iskasapljenih tela leži unaokolo ali na hiljade ih se predalo. Kokču više ne mari zbog onog što ga čeka.

„On dolazi”, tiho mrmlja šaman, zureći u priliku koja mu se približava. Stomak mu se grči i noge mu drhte poput konjskih kićanki pod naletom dosadnih muva. Čovek koji je pod svojim barjakom doveo plemena u ravnicu sada se samouvereno penje uzbrdo, bezizražajnog lica. Kokču primećuje da mu je oklop ugruvan i da nekoliko metalnih pločica visi na nitima. Bitka je bila teška ali Džingis deluje sveže i odmorno, kao da mu nije pričinjavala nikakav napor.

„Jesu li moji sinovi preživeli?”, šapatom pita kan, razbijajući mučnu tišinu i hvatajući šamana za rukav.

„Nisu”, kratko odgovara ovaj s gorčinom u srcu. Starcu ruka mlitavo pada i celo telo mu se poraženo srozava. Kokču gleda u njegove mutne oči i u njima poslednji put vidi snagu koju dotad nije primećivao.

„Onda pusti Džingisa da priđe”, naređuje kan. „Zar je sada više išta važno?” Kokču mu ne odgovara, pogleda prikovanog za lice ratnika koji se penje uz brdo. Hladan

vetar šiba ga po vratu ali on zna da mu je to slađe nego ikada pre. Viđao je ljude koji se

-BU&CW- 8

-Mighty-

suočavaju sa smrću; oduzimao im je život u mračnim ritualima, šaljući im duše daleko. Viđao je kako smrt dolazi po njih i za trenutak je i sam želeo da pobegne. Ono što ga sada drži ukopanog u mestu nije hrabrost. On je čovek od reči i magije, čovek koga se Najmani plaše mnogo više nego njegovog oca. Beg bi značio sigurnu smrt od zime koja samo što nije nastupila. Za trenutak čuje šapat Murahovog sina koji vadi svoj mač, ali mu to ne uliva nikakvu sigurnost. Ima nečeg očaravajućeg u sigurnom hodu uništitelja. Mnoge vojske nisu uspele da ga zaustave. Stari kan diže glavu i okreće pogled ka Džingisu, osećajući njegov dolazak poput skrivenih očiju koje traže zrak sunca.

Kada stigne do njih, Džingis zastaje, odmeravajući ih. Visok je i koža mu sija od loja i zdravlja. Oči su mu žute poput vučjih i Kokču u njima ne primećuje ni tračak milosti. Skamenjeno posmatra kako Džingis vadi mač, još obojen suvom krvlju. Murahov sin korakne napred, isprečivši se između dva kana. Džingis ga gleda sa neskrivenim prezirom od kojeg se mladiću ledi krv u žilama.

„Siđi s brda, dečače, ako ti je život mio”, mirno mu kaže Džingis. „Danas ih je dovoljno poginulo.”

Mladi ratnik nemo odmahuje glavom, mameći Džingisov uzdah. Munjevitim udarcem, kan mu izbija mač iz ruke, vadeći istovremeno iz pojasa bodež koji zariva mladiću u grkljan. Dok život ističe iz Murahovog sina, mladić raširenih ruku pada na svog ubicu. Džingis ga hvata i uz stenjanje baca u stranu. Kokču gleda kako se mladićevo beživotno telo kotrlja niz liticu.

Džingis mirno briše svoj nož i vraća ga u korice za pojasom. Lice mu je najednom umorno. „Ukazaću Najmanima čast ako odluče da mi se pridruže”, naposletku kaže. Stari kan zuri u njega, pogleda tupog i praznog. „Čuo si moj odgovor”, odlučno uzvraća starac. „Sada me pošalji mojim sinovima.” Džingis klima glavom i podiže mač. Veštim pokretom mu seče glavu koja nastavlja da se

kotrlja niz brdo. Obezglavljeno telo se krivi u stranu i pada na suvu zemlju. Kokču čuje kako krv šišti po kamenju i sva čula mu oživljavaju. Lice mu je bledo kao krpa kada se Džingis okrene ka njemu. Reči koje uspeva da izusti su očajnički vapaj.

„Ne smeš da prolivaš krv šamana, gospodaru. Ne smeš. Ja sam moćan čovek, onaj koji razume moć. Napadneš li me uvidećeš da mi je koža gvozdena. Umesto toga, pusti me da ti služim. Dozvoli da proglasim tvoju pobedu.”

„Koliko dobro si služio najmanskog kana kada si ga doveo ovde da umre?”, ispipava Džingis.

„Zar ga nisam odveo dovoljno daleko od bitke? U snovima sam video tvoj dolazak, gospodaru. Pripremio sam se za tebe najbolje što sam mogao. Nisi li ti budućnost svih plemena? Moj glas je glas duhova. Ja stojim na vodi dok ti stojiš na zemlji i nebu. Dozvoli da ti služim.”

Džingis okleva, mača savršeno mirnog u ruci. Čovek s kojim razgovara na sebi ima tamnu dolamu preko prljave bluze i pantalona. Ukrašena je vezenim šarama u obliku ljubičastih krugova koji su skoro crni od masnoće i zemlje. Šamanove čizme su uvezane užetom, kao da prethodnom vlasniku više nisu bile od koristi.

Ipak, ima nečeg u njegovim očima koje mu poput žara gore na tamnom licu. Džingis se seća kako je Iluk od Vukova ubio šamana njegovog oca. Možda je Ilukovu sudbinu pre mnogo godina zapečatila upravo ta krv. Kokču ćutke posmatra svog dželata, čekajući udarac koji će mu okončati život.

„Ne treba mi još jedan brbljivac”, kaže Džingis. „Imam već trojicu koji tvrde da pričaju sa duhovima.”

Kokču primećuje radoznalost u kanovom pogledu i ne okleva. „To su prevaranti, gospodaru. Dozvoli da ti pokažem.” Ne čekajući odgovor uvlači ruku u

dolamu i iz grudi vadi komad železa, nespretno omotanog oko drške roga. Osetivši da Džingis podiže svoj mač, Kokču širi šaku da dočeka udarac, sklapajući oči.

-BU&CW- 9

-Mighty-

Naporom volje, šaman obuzdava strah koji mu izjeda utrobu. Vetar mu nemilice šiba ogoljenu kožu ali on mrmlja reči kojima ga je naučio otac, osećajući kako ga obuzima trans, jače i brže nego što je očekivao. Duhovi su sa njim. Njihovo milovanje mu usporava otkucaje srca. Već sledećeg trena je negde drugde.

Džingis širi oči kada Kokču bodežom dodirne podlakticu, probijajući oštricom kožu. Šaman ne pokazuje znake bola kada metal klizne kroz njegovu ruku. Kan zadivljeno posmatra kako vrh bodeža izbija na drugu stranu ruke. Kokču prevrće očima, sporo izvlačeći bodež iz ruke.

Pogled mu je prikovan za Džingisovo lice u trenutku kada potpuno izvuče oštricu. Svi opčinjeno zure u šamanovu ruku. Kokču duboko uzdiše, osećajući kako se trans produbljuje sve dok mu studen ne ispuni svaki deo tela.

„Ima li krvi, gospodaru?”, pita on šapatom, znajući odgovor. Džingis se mršti ali ne vraća svoj mač u korice. Prilazi korak bliže i prstom dodiruje jedva

primetnu ranu na šamanovoj ruci. „Ni kapi. Ovo je korisna veština”, zadivljeno kaže. „Može li da se nauči?” Kokču se smeška, vidno ohrabren. „Duhovi ne posećuju one koji nisu odabrani, gospodaru.” Džingis klima glavom i udaljava se. Uprkos hladnom vetru, šaman vonja na starog jarca ali

on i dalje ne zna šta da misli o neobičnoj rani koja ne krvari. Sa uzdahom prelazi prstima preko oštrice svog mača i vraća ga u korice. „Daću ti godinu dana života, šamane. Dovoljno vremena da se dokažeš.” Kokču pada na kolena, spuštajući lice do zemlje. „Ti si veliki kan, kao što sam prorekao”, kaže, osećajući kako mu suze štipaju obraze.

Studen šaputavih duhova ga je napustila. Žustro spušta rukav da sakrije ranu iz koje počinje da kulja krv.

„Jesam”, odgovara Džingis, gledajući u podnožje planine gde vojska čeka njegov povratak. „Moje ime će se proneti svetom.” Kada mu se opet obraća, glas mu je toliko tih da se Kokču napreže da ga čuje.

„Ovo je vreme smrti, šamane. Mi smo jedan narod i među nama više neće biti ratovanja. Okupiću sva mongolska plemena. Gradovi će padati, nove zemlje ćemo osvajati. Žene će naricati i ja ću se radovati kada čujem njihov vapaj.”

Vraća pogled na šamana koji ne diže lice sa zemlje. „Živećeš, šamane. Odlučio sam. Ustaj i pođi sa mnom.”

U podnožju brda, Džingis klimanjem glave pozdravlja svoju braću, Kačijuna i Kasara. Svaki od njih je izrastao u gorostasa tokom godina okupljanja plemena. Kačijun se osmehuje kada mu stariji brat priđe.

„Ko je ovo?”, pita Kasar, odmeravajući Kokčua od glave do pete. „Najmanski šaman”, odgovara Džingis. Utom im prilazi konjanik i silazi s konja, ne skidajući pogled sa šamana. Arslan je nekada

bio kovač najmanskog plemena i Kokču ga odmah prepoznaje. Bio je ubica, seća se šaman, zbog čega je i proteran iz plemena. Nije čudo što je sada jedan od najvernijih Džingisovih predvodnika.

„Tebe znam”, kaže Arslan. „Je l’ ti otac umro?” Kokču prvi put spoznaje da je izgubio autoritet koji je tako mukotrpno gradio među Najmanima. Samo mali broj ljudi je smeo da ga pogleda u oči, iz straha da ne budu optuženi za izdajstvo posle čega bi ih čekalo mučenje noževima i vatrom. Kokču nepoljuljano presreće pogled najmanskog izdajnika. Ima vremena. Upoznaće njegovu pravu prirodu.

Džingisu ne promiče napetost između dvojice starih znanaca. Štaviše, zabavlja ga.

-BU&CW- 10

-Mighty-

„Pazi šta govoriš, šamane, pred tobom stoji prvi ratnik pod mojim barjakom. Više ne postoje Najmani, niti razlike među plemenima. Sada smo svi jedan narod.”

„Video sam to u svojim vizijama”, brzo uzvraća Kokču. „Imaš blagoslov duhova.” Džingisovo lice se zateže kad začuje ove reči. „I nije neki blagoslov. Vojska koju vidiš oko sebe dobila je na snazi i veštini. Ako su nas i

pomagale duše naših očeva, onda su bile previše slabe da bi ih ja video.” Kokču zbunjeno trepće. Najmanski kan je bio lakoveran i povodljiv. Na ovog čoveka neće

uticati tako lako. Ipak, grudi mu se pune slatkim vazduhom. Živ je iako do pre sat vremena nije očekivao da će biti.

Džingis se okreće prema svojoj braći, ne razmišljajući više o šamanu. „Neka se novi ljudi okupe i polože zakletvu. Večeras, po zalasku sunca”, naređuje Kasaru.

„Izmešajte ih sa ostalima kako bi osetili da su deo nas a ne poraženi neprijatelji. Budite oprezni. Neću da strepim od noževa u tami.”

Kasar povija glavu pre nego što se okrene i sa ostalim ratnicima krene prema potučenim plemenima koji sve vreme kleče na kolenima.

Kokču primećuje kako osmeh naklonosti lebdi između Džingisa i njegovog mlađeg brata Kačijuna. Njih dvojica su prijatelji i Kokču počinje da upija svaki detalj koji će mu biti od koristi u godinama koja dolaze.

„Razbili smo savez, Kačijune. Jesam li ti rekao da ćemo uspeti?”, ponosno kaže Džingis, pljeskajući svog brata po leđima. „Tvoji oklopljeni konji su došli u pravi čas.”

„Kao što si me naučio”, uzvraća Kačijun, uživajući u ovoj hvali. „S novim ljudima, ova vojska će jahati ravnicama”, nastavlja Džingis kroz smešak.

„Vreme je da konačno odredimo svoj put.” Za trenutak zamišljeno ćuti a onda nastavlja. „Pošalji jahače u svim pravcima, Kačijune. Hoću da pronađu svaku nomadsku porodicu i najmanje pleme. Neka im poruče da sledećeg proleća dođu kod crne planine, pored reke Onon. Ta ravnica može da primi sav naš narod. Okupićemo se tamo i pripremiti za dalje pohode.”

„Koju poruku da im prenesem?”, pita Kačijun. „Kaži im da priđu meni”, tiho odgovara kan. „Kaži im da ih Džingis poziva da se okupe.

Sada nam više niko ne stoji na putu. Mogu da me prate ili da provedu poslednje dane čekajući moje ratnike na obzorju. To je moja poruka.” Rekavši to, kan zadovoljno gleda oko sebe. Za sedam godina okupio je više od deset hiljada ljudi. Sa preživelima iz poraženog savezničkog plemena biće ih skoro dvostruko više. U ravnici više niko neće sumnjati u njegovo vođstvo. Džingis skreće pogled sa zalazećeg sunca na istok, zamišljajući velike, raskošne kineske gradove.

„Oni su nas delili hiljadama generacija, Kačijune. Oni su nas tlačili sve dok nismo postali divlji psi. Ali to je sada prošlost. Ujedinio sam plemena pred kojima će drhtati. Daću im povod za to.”

-BU&CW- 11

-Mighty-

Prvo poglavlje

U letnji sumrak, mongolski logor kilometrima se proteže u svim pravcima ali i dalje deluje sićušno u poređenju sa prostranom ravnicom u podnožju crne planine. Oko šatora, raštrkanih po dolini dokle dopire pogled, gore logorske vatre. Iza njih, krda konja, ovaca, koza i goveda neumorno pasu travu. Mongoli svakog jutra vode stoku na reku da je napoje i na ispašu pre povratka u stanište. Iako je Džingis garantovao mir, napetost i sumnja među plemenima ne jenjavaju. Nikada pre nije viđeno toliko ljudi na jednom mestu. To je buduća mongolska vojska koja svojom brojnošću već sada uliva strahopoštovanje. Svakodnevna gloženja su neminovna među doskora omraženim plemenima. Uveče često izbijaju tuče, uprkos strogoj zabrani velikog kana. Zorom osviću leševi onih koji su pokušali da izmire stare račune ili svađe. Plemena se zvanično ne obraćaju jedna drugima, čekajući objašnjenje zašto su sa svojih dalekih staništa okupljena baš tu.

U središtu vojnih šatora i zaprežnih kola nalazi se Džingisov šator, drugačiji od svih ostalih. Dvaput je viši i širi od običnog šatora, napravljen od jačeg materijala nego što su pruće i platno. Veliki šator je podignut na zaprežnim kolima i ta konstrukcija se pokazala dovoljno čvrstom da bi se olako srušila. Kada padne noć, na stotine ratnika dolazi da vidi čudo o kojem svi pričaju.

Kanov šator je iznutra osvetljen lojanicama koje isijavaju toplu, žutu svetlost ali i brzo zasićuju vazduh. Zidovi su pokriveni svilenim ratnim barjacima iako Džingis prezire svaki vid pokazivanja bogatstva, običavajući da sedi na klupi od grubog drveta. Večeras njegova braća leškare na gomili konjskih ćebadi i ćaskaju uz piće.

Džingis se sprema da sasluša nervoznog mladog ratnika, još znojavog od dugog jahanja, koji mu donosi poruku od svog kana. Ljudi oko njega ne obraćaju naročitu pažnju na glasnika ali on zna da im je oružje uvek pri ruci. Njegovi ljudi su doneli odluku i glasnik se nada da iskusne vođe znaju šta rade.

„Ako si popio čaj, saslušao bih poruku”, požuruje ga Džingis. Glasnik klima glavom, spuštajući činiju na pod pored svojih nogu. Guta poslednji srk čaja i

sklapa oči, recitujući: „Ovo su reči Barčuka, kana ujgurskog.” Razgovor i smeh oko vatre naprasno zamiru i on zna da ga svi pomno slušaju, pojačavajući

mu nervozu. „S radošću sam saznao za tvoju slavu, gospodaru Džingis-kane. Umorili smo se od čekanja

da se naši narodi upoznaju i zajednički dignu. Sunce je izašlo. Reke su se odmrzle. Ti si gurkan, onaj koji će nas povesti. Poveravam ti svu svoju snagu i znanje.”

Glasnik zastaje da obriše znoj sa čela i otvara oči. Od Džingisovog mračnog pogleda, grči mu se utroba.

„Reči su vrlo dobre”, primećuje kan, „ali gde su Ujguri? Imali su godinu dana da dođu ovde. Ako moram da ih čekam...” Pretnja ostaje nedorečena.

Glasnik brzo uzvraća: „Gospodaru, mesecima je trajala samo izgradnja zaprega za putovanje. Generacijama nismo napuštali svoju zemlju. Pet velikih hramova treba rastaviti, kamen po kamen, kako bi opet bili sagrađeni. Samo za skladište svitaka bilo je potrebno tuce zaprežnih kola, a ona ne mogu da se kreću brzo.”

„Tvoje pleme ume da piše?”, pita Džingis, naginjući se zainteresovano napred. Glasnik ponosno klima glavom.

-BU&CW- 12

-Mighty-

„Već godinama, gospodaru. Imamo zbirku spisa o zapadnim narodima, kad god nam dozvole da trgujemo sa njima. Naš kan je čovek od velike nauke, čak je i prepisao kineske tekstove.”

„Znači, da očekujem učenjake i učitelje?”, pita Džingis. „Šta, mislite da idemo u lov na svitke?”

Glasniku lice rumeni kada se svi prisutni u šatoru grohotom nasmeju. „Imamo četiri hiljade ratnika, gospodaru. Oni će pratiti Barčuka gde god da ih povede.” „Oni će pratiti mene ili će istrunuti u travi”, ispravlja ga Džingis. Glasnik za trenutak zuri u

kana, a onda spušta pogled na uglačan drveni pod i nastavlja da ćuti. Džingis uspeva da obuzda netrpeljivost. „Nisi rekao kada će doći ti ujgurski učenjaci”, nastavlja kan. „Samo nekoliko dana su iza mene, gospodaru. Ovamo sam krenuo pre tri meseca, a oni su

se tada spremali za put. Ne mogu biti daleko, ako imate još malo strpljenja.” „Četiri hiljade vredi sačekati”, zamišljeno odgovara Džingis. „Znaš li kinesko pismo?” „Ja ne znam slova, gospodaru. Ali moj kan ume da čita njihove reči.” „Piše li u tim svicima kako se osvajaju gradovi od kamena?” Glasnik okleva, osećajući neskriveno interesovanje ljudi oko sebe. „Nisam čuo ništa slično, gospodaru. Kinezi pišu o filozofiji, reči Bude, Konfučija i Lao

Cea. Ne pišu o ratu, a čak i da pišu, te svitke nam ne pokazuju.” „Onda mi neće biti od koristi”, breca se Džingis. „Uzmi svoje sledovanje hrane i kloni se

tuče i hvalisanja. Proceniću Ujgure kada konačno stignu.” Glasnik se duboko klanja pre nego što napusti šator, uzdišući od olakšanja kada izađe na

čist vazduh. Po ko zna koji put pita se da li je kan razumeo ono što mu je preneo. Je li moguće da Ujguri više neće vladati sobom?

Osvrćući se oko sebe, glasnik primećuje treperavu svetlost u daljini. Na jednu reč čoveka s kojim je upravo razgovarao, mogao bi da bude prognan u bilo kom pravcu. Možda ujgurski kan zaista nema drugog izbora. Helun umače platno u hladnu vodu, cedi ga i po ko zna koji put privija oblogu na čelo svog najmlađeg sina. Temug je oduvek bio najslabiji od sve braće i dodatni joj je teret kada se razboli, mnogo veći nego što je to slučaj sa Kasarom, Kačijunom ili Temudžinom. Majka se gorko osmehuje, setivši se da svog sina sada mora da zove Džingis. To ime znači okean iako zapravo predstavlja njegovu neutoljivu ambiciju. Njen najstariji sin je u dvadeset šestoj godini postao veliki kan premda nije video more. Doduše, nije ni ona.

Temug se meškolji u snu, praveći bolnu grimasu kada mu Helun prstima dodirne stomak. „Smirio se. Možda bi trebalo da odem”, šapuće Borte. Helun diže pogled ka ženi koju je Temudžin odabrao za sebe. Borte mu je podarila četiri

zdrava sina i Helun je mislila da bi dosad trebalo da budu kao sestre, ili bar prijateljice. Mlada žena je nekada bila puna života i radosti, međutim, nemili događaji su ubili nešto u duboko u njoj. Helun zna kakvim očima Temudžin gleda svog najstarijeg sina. Nikada se ne igra sa malim Đočijem i uporno ga zanemaruje. Borte se godinama borila protiv nepoverljivosti svog muža, ali su hladnoća i podozrivost srasli s njima poput gvozdenog zakivnja u tvrdom drvetu. Nije joj pomoglo ni to što su ostala tri sina nasledila njegove žute oči. Đočijeve su tamnosmeđe i kosa mu je crna kao noć. Dok Temudžin ostale sinove tetoši, Đoči se drži svoje majke, ne shvatajući hladnoću na licu svog oca kad god ga pogleda. Helun primećuje da mlada žena gleda ka vratima šatora, nesumnjivo strepeći za svoje sinove.

„Sluge će ih staviti u krevet”, osorno joj kaže. „Potrebna sam ovde za slučaj da se Temug probudi.”

-BU&CW- 13

-Mighty-

Rekavši to, prelazi prstima preko tamne izbočine na stomaku svog sina, tik iznad tamnih pubičnih dlačica među preponama. Viđala je slične povrede i pre, nakon što bi muškarci podizali teret koji je previše težak za njih. Bol bi bio nesnošljiv ali većina se oporavila. Temug nije te sreće, nikada nije bio. Na ratnika liči manje nego ikad, naročito otkad je stasao u muškarca. Kada spava, lice mu je poetsko i ona ga zbog toga voli. Možda zato što je njegov otac cenio samo zrele, čvrste ratnike kakvi su postali ostali njeni sinovi. Temuga je oduvek obasipala posebnom nežnošću i verovatno zbog toga nije izrastao u grubijana iako je podneo podjednako grubosti kao i ostali. Helun teško uzdiše, osećajući na sebi Bortin pogled.

„Možda će ozdraviti”, tiho kaže Borte. Helun je strelja pogledom. Njen omiljeni sin redovno izgori na suncu i retko sa sobom nosi bodež veći od peroreza. Nije mu zamerala ni kad je počeo da proučava istorijat plemena, upijajući podatke brzinom koja je starce ostavljala bez daha. Ne moraju svi da budu vični jahanju i ubijanju, teši se ona. Svesna je da Temug mrzi podsmeh koji prati njegov posao iako postoje i oni koji se usuđuju da ga otvoreno opanjkavaju pred Džingisom. Temug odbija da priča o uvredama i to je njegova velika vrlina. Nijednom od njenih sinova ne manjka duh.

Obe žene podižu glave kada se otvore vratašca od šatora, propuštajući unutra plemenskog šamana. Njegove prodorne oči lete preko uspavanog Temugovog tela i Helun s naporom guši netrpeljivost, i sama iznenađena svojom negativnom reakcijom. Ima nečeg u šamanu što je iritira, zbog čega nije primila glasnike koje danima šalje. Helun za trenutak nepomično stoji, obuzdavajući prezir i nagomilani umor.

„Nisam poslala po tebe”, hladno mu kaže. Kokču se ne obazire na njen ton. „Poslao sam roba da zamoli za kratak razgovor sa tobom, kanovom majkom. Možda još

nije stigao. Ceo logor priča o bolesti tvog sina.” Helun oseća na sebi pogled šamana koji čeka njen formalan pozdrav, ali ona ne odvaja oči

od Temuga. Šamanov pogled je čudan, kao da iz njega neko drugi gleda napolje. Primetila je kako se ugurao u krugove bliske Džingisu i zbog toga joj se nimalo ne sviđa. Ratnici možda vonjaju na ovčiji izmet, loj i znoj ali to je miris zdravih ljudi. Kokču smrdi na raspadnuto meso iako još nije dokučila da li izbija iz njegove odeće ili tela.

Suočen sa ćutanjem kanove majke, šaman bi trebalo da napusti šator ili da rizikuje njeno pozivanje čuvara. Umesto toga on joj se smelo obraća, neobično siguran u sebe.

„Poznajem vidarske veštine, ako mi dozvoliš da ga pregledam.” Helun pokušava da potisne svoje negodovanje. Olhunski šaman je već jednom pevao nad

Temugom ali mu to nije pomoglo. „Dobrodošao si u moj dom, Kokču”, naposletku kaže ona, primetivši kako napetost u

njemu popušta. Ipak, ne može da se otrgne osećaja da joj je šaman zbog nečega odbojan. „Moj sin sada spava. Najviše ga boli kada je budan i zato hoću da se odmara.” Kokču prilazi dvema ženama i spušta se na kolena. Obe nesvesno uzmiču od njega. „Mislim da mu pre treba isceljenje nego odmor”, kaže i nadvija se nad Temuga, mirišući

mu dah. Helun se trza od gađenja kada šaman spusti ruku na Temugov ogoljeni stomak, opipavajući nabreklinu po kožom. Temug stenje u snu i Helun zadržava dah.

Trenutak kasnije, Kokču znalački klima glavom. „Pripremi se, staramajko. Sin će ti umreti.” Helun hvata šamana za ruku, iznenađujući ga svojom snagom. „Samo je okilavio creva, šamane. Viđala sam to i pre. Mnogo puta. Čak i životinjama se to

događa pa nastavljaju da žive.” Kokču izvlači ruku iz njenog stiska, zadovoljan što konačno vidi strah u njenim očima. Sa

strahom može lako da joj posedne i dušu i telo. Da je u pitanju najmanska majka mogao bi da traži seksualne usluge za svoje isceliteljske moći ali ovo je novo pleme i potrebno mu je da zadivi velikog kana. Lice mu ne menja izraz kada joj odgovori.

-BU&CW- 14

-Mighty-

„Vidiš kako je izbočina tamna? To je izraslina koja ne može da se odseče. Da je na koži možda bih mogao da je spalim, ali pustila je kandže u njegov stomak i pluća. Bezumno ga izjeda i neće se zadovoljiti dok ga ne ubije.”

„Grešiš”, uzvikuje Helun ali su joj oči pune suza. Kokču spušta pogled kako u njegovim ne bi pročitala pobedničku iskru. „Voleo bih da je tako, staramajko. Viđao sam ovu bolest i pre. Ništa ne može da utoli

njenu glad. Nastaviće da ga jede dok ga ne pojede celog.” Da bi potkrepio svoju tvrdnju, šaman spušta ruku i s dva prsta stiska oteklinu. Temug se naglo budi, oštro udišući vazduh.

„Ko si ti?”, zadihano pita šamana, pokušavajući da se pridigne, ali uz bolan krik pada nazad u postelju. Rukama brzo povlači ćebe, pokrivajući svoju golotinju dok mu obrazi gore pod šamanovim pogledom.

„Ovo je Kokču, Temug. On će ti pomoći da ozdraviš”, odgovara Helun. Nove graške znoja oblivaju Temugovo čelo i Helun ih nežno briše vlažnom krpom. Dah mu se ubrzo usporava i on opet pada u iscrpljujući san. Helun gubi nešto od napetosti i straha koji je Kokču uneo u njen dom.

„Ako mu nema pomoći, šamane, zašto si još tu?”, pita ona. „Ima i drugih ljudi i žena kojima su potrebno tvoje vidarsko umeće.” Ne može da prikrije gorčinu u svom glasu, svesna da ni šamanu nimalo ne prija.

„U životu sam se dvaput borio s ovim što njega izjeda. U pitanju je mračan ritual, opasan za onog ko ga izvodi, jednako kao i za tvog sina. Ovo ti pričam da ne bi očajavala, ali bilo bi suludo nadati se. Računaj da mu nema spasa a ako ga povratim, radovaćeš se.”

Helun oseća jezu dok gleda šamana u oči. Miriše joj na krv iako na njegovoj koži nema nikakvih povreda. Pomisao da će dodirivati njenog savršenog sina tera je da stisne pesnice ali već ju je dovoljno uplašio svojom pričom o smrti. Najednom je bespomoćna pred njim.

„Šta treba da uradim?”, šapatom ga pita. Kokču nepomično stoji, razmišljajući. „Upotrebiću svu svoju snagu da prizovem duhove. Trebaće mi koza da preuzme izraslinu i

još jedna da ga operem krvlju. Imam potrebno bilje, samo da izdržim do kraja.” „A ako ne uspeš?”, najednom pita Borte. Kokču duboko uzdiše, puštajući da mu usne zadrhte. „Ako me snaga izda, počeću da pevam i preživeću. Ako stignem do poslednje faze i

duhovi me uzmu, onda ćete videti kako se odvajam od tela. Živeću ali će telo biti prazno bez duše. Ovo nije mala stvar, staramajko.”

Helun ga sumnjičavo gleda. Deluje tako samouvereno iako mu oči ne miruju, procenjujući kakav efekat ostavljaju njegove reči.

„Borte, dovedi dve koze. Videćemo šta može da učini.” Napolju je mrak ali Borte ubrzo dovodi dve životinje dok Kokču krpom briše Temugove

grudi i stomak. Kada mu prstima dodirne usne, mladić se opet budi, očiju iskolačenih od straha. „Mirno lezi, dečače. Pomoći ću ti da povratiš snagu”, naređuje šaman, ne osvrćući se kada

mu privedu uznemirene koze. Potpuno je usredsređen na bolesnika. Sporim pokretima, Kokču vadi četiri metalne činije iz svoje dolame i spušta ih na zemlju.

U svaku sipa sivi prah i uzima žar iz peći. Ubrzo šator ispunjava vijugavi sivobeli dim. Kokču duboko udiše, puneći njim pluća. Helun kašlje u ruku i lice joj poprima tamniju nijansu. Od dima joj se vrti u glavi, ali nema nameru da svog sina ostavi samog sa čovekom kojem ne veruje.

Šaputavim glasom, Kokču počinje da peva na drevnom jeziku svog naroda, skoro zaboravljenom. Helun zapanjeno seda na stolicu, setivši se isceliteljskih rituala iz svog detinjstva. Pesma kod Borte budi mnogo mračnija sećanja na ritual kojem je prisustvovala kada je njen muž, recitujući na istom tom jeziku, mučio svoje neprijatelje kidajući im komade sprženog srca sopstvenim zubima. U pitanju je jezik krvi i brutalnosti, dobro poznat u plodnim

-BU&CW- 15

-Mighty-

ravnicama. U njemu nema mesta za dobrotu ili ljubav. Dok sluša šamana, Borte oseća kako je zapahnjuje dim, prljeći joj kožu. Vraćaju joj se svirepe scene mučenja i ona počinje da kašlje.

„Smiri se, ženo”, opominje je Kokču. „Ćuti kada dolaze duhovi.” Potom nastavlja pesmu s još većim žarom, hipnotisano ponavljajući fraze u nedogled, sve glasnije i brže. Prva koza očajnički bleji kada je šaman podigne iznad Temuga. Nožem joj reže vrat i pušta da krv oblije telo bolesnog mladića. Temug ispušta krik pod naletom topline, ali mu Helun spušta dlan na usne, ućutkujući ga.

Kokču spušta kozu na zemlju dok joj se telo još trza. Ne prestajući da peva, šaman sklapa oči i zariva šaku duboko u Temugov stomak. Na njegovo iznenađenje, mladić ne ispušta glas i Kokču steže izbočinu dovoljno jako da mu izmami još jedan krik. Krv sakriva oštar pokret kada otpetlja isprepletena creva i vrati ih iza mišićnog zida. Otac ga je naučio ovom ritualu; Kokču je tada bio svedok kako starac peva dok muškarci i žene oko njega vrište, otvorenih usta i izobličenih lica. Kokčuov otac ih je toliko iscrpeo da su bili izgubljeni, opčinjeni, ali su mu verovali. Video je kako se opscene izrasline skupljaju i nestaju kada ljudi prekorače granicu u samrtnom času, verujući u onostrano. Kada se čovek u potpunosti preda šamanu, duhovi neretko nagrade to poverenje.

Nečasno je izvoditi ovu veštinu zarad obmanjivanja mladića sa pocepanim stomakom, ali nagrada će biti velika. Temug je kanov brat, a takav čovek će uvek biti koristan saveznik. Kokču nije zaboravio upozorenje svog oca u slučaju zloupotrebe duhova zbog obmane i trikova. Običan čovek nikada neće razumeti koliko opojna može da bude ta moć. Duhovi se skupljaju oko vere poput muva oko sveže krvi. Nije pogrešno probuditi veru u staništu velikog kana. Njegov autoritet može samo da poraste.

Kokču duboko diše i peva, kolutajući očima dok gura ruku dublje u Temugov stomak. Uz pobednički poklič, uvrće ruku i iz stomaka vadi komadić teleće jetre koji je pre dolaska u šator sakrio u rukav. U njegovoj šaci deluje toliko živo da Borte i Helun reaguju očekivano zaprepašćeno.

Kokču nastavlja da peva dok podiže drugu kozu iznad mladića. I ova pruža otpor ali joj on ubacuje šaku među žute zube, osećajući kako mu grize prste. Potom joj u usta gura komadić jetre i skuplja vilice, čekajući da ga sirota životinja proguta, trzajući se pri tom od gađenja. Kada se uveri da je životinja pojela meso, snažno je udara u glavu i spušta na zemlju.

„Ne dajte da dođe u dodir s drugim životinjama”, zadihano kaže, „inače će opet oživeti a bolest će se kod mladića vratiti.” Znoj mu curi niz nos dok im ovo govori.

„Najbolje da spalite kozu do pepela. Ne sme biti pojedena jer joj je telo zaraženo izraslinom. Pobrinite se za to. Nemam snage da ponovo izvodim ritual.”

Šamanovo telo postaje mlitavo kada mu čula otupe, iako ne prestaje da dahće poput psa na suncu.

„Bol je prošao”, začuđeno kaže Temug, iznenađujući sve prisutne. „I dalje malo peče ali ne kao pre.” Kokču oseća kako se Helun nadvija nad svojim sinom i čuje ga kako stenje kada sam sebi dodirne stomak, na mestu gde mu je maločas prstom probušio mišić.

„Koža je ravna”, nastavlja Temug. Šamanu ne promiče divljenje u dečakovom glasu i bira taj trenutak da otvori oči i uspravi se. Pogled mu je zamućen dok škilji kroz gusti dim.

Duge prste uvlači u džep dolame i iz njega vadi klupko od konjske dlake umrljano osušenom krvlju.

„Ovo je osvećeno”, kaže im. „Vezaću njim ranu kako u nju ništa ne bi upadalo.” Svi ćutke posmatraju kako cepa komad prljave trake sa svoje dolame i namešta Temuga u

sedeći položaj. Zatim počinje da peva ispod glasa dok istovremeno vezuje traku oko mladićeve rane, pokrivajući krutu konjsku dlaku slojevima platna. Kada previje ranu i uveže čvor, Kokču se uspravlja, zadovoljan što crevo više neće štrčati i kvariti sav njegov trud.

„Ne diraj do sledeće mesečeve mene”, umorno kaže. „Pusti da samo spadne i možda će izraslina opet naći svoje mesto.” Kokču sklapa oči, tobože iscrpljen. „Sada moram da spavam,

-BU&CW- 16

-Mighty-

celu noć i veći deo dana. Spalite kozu pre nego što se bolest povrati. Skončaće za par sati, najkasnije.” Budući da je natopio komadić jetre s dovoljno otrova da ubije odraslog čoveka, Kokču zna da govori istinu. Nema te životinje koja će pokvariti njegov uspeh.

„Hvala ti za ovo što si uradio”, konačno kaže Helun. „Iako ne razumem...” Kokču se umorno osmehuje. „Trebalo mi je dvadeset godina učenja da počnem sa izvođenjem obreda, staramajko. Ne

očekuj da ćeš razumeti za jedno veče. Tvoj sin je sada isceljen jer se bolest nije previše ukorenila u njemu.” Šaman za trenutak razmišlja. Ne poznaje je dovoljno ali je siguran da će Džingisu preneti sve što se večeras dogodilo. Da bi se u to uverio, dodaje: „Ne smeš nikome da pričaš ovo što si videla. U nekim plemenima još ubijaju one koji izvode staru magiju. Tvrde da je previše opasna.” Sleže ramenima. „Možda i jeste.”

Sada je siguran da će se priča proneti logorom pre nego što svane dan. Uvek ima onih koji traže vradžbinu protiv bolesti ili kletvu protiv neprijatelja. Donosiće mleko i meso u njegov šator jer moć uvek prate poštovanje i strah. Kokču bi dao sve da ga se drugi plaše jer u tom stanju od njih može da dobije sve. Zar je važno da li će ovoga puta sačuvati svoj život? Vera će ojačati kada u njegovim rukama bude visio novi život. Bacio je kamen u reku i krugovi će se proširiti daleko. Džingis i njegove vojskovođe su sami u velikom šatoru kada se mesec podigne iznad staništa. Za njima je težak dan ali nijedan ne spava što znači da će sutra ceo dan zevati. Džingis deluje odmorno kao onog jutra kada je dočekao dve stotine ljudi i žena iz turskog plemena. Danima su putovali sa dalekog zapada i jedva su razumeli njegove reči, ali došli su. Sada su deo velikog mongolskog naroda.

„Svakoga dana ih je sve više. Ostalo je još dva meseca do kraja leta”, kaže Džingis, ponosno gledajući u ljude koji su s njim od prvog dana. U pedesetoj godini života, Arslan je vidno ostario posle dugogodišnjeg ratovanja. On i njegov sin Đelme pridružili su se Džingisu kada kan nije imao ništa osim pameti i tri žgoljava brata. Ostali su mu verni tokom svih tih godina i Džingis im je dozvolio da se ožene i steknu bogatstvo. Veliki kan zahvalno klima glavom starom kovaču koji je postao njegov predvodnik, zadovoljan što ga vidi u snažnog kao i uvek.

Temug ne prisustvuje njihovom sastanku ali se dobro oporavlja. Za razliku od ostale braće, on ne pokazuje nikakvu sklonost ka taktiziranju. Džingis voli svog najmlađeg brata, ali ne veruje u njegove predvodničke sposobnosti. Odmahuje glavom, shvativši da mu misli lutaju. I sam je umoran iako to ne želi da pokaže.

„Neka od novih plemena nikada nisu čula za Kineze”, primećuje Kačijun. „Oni što su došli jutros oblače se drugačije od svih dosadašnjih. Nisu Mongolci, kao mi.”

„Možda”, odgovara Džingis. „Ali ću se potruditi da im ukažem dobrodošlicu. Pustite ih da se dokažu u ratu pre nego što ih procenimo. Nisu Tatari i stoga nisu neprijatelji svima ostalima. Bar neću morati da rešavam generacijske svađe. U svakom slučaju, biće nam od koristi.”

Uzima veliki cug crnog airaga iz glinenog krčaga, mljackajući usnama. „Budite oprezni, braćo moja. Došli su da ih ne bismo uništili. I dalje nam ne veruju. Mnogi

od njih me znaju samo po čuvenju i ničem drugom.” „Rasporedio sam svoje ljude oko svake vatre”, prijavljuje Kačijun. „Uvek se nađe neko ko

traži kavgu u takvim okupljanjima. Dok mi sada razgovaramo, na hiljade njih priča o nama. Ali moji ljudi osluškuju čak i šapat. Znaću ako bude trebalo da reagujem.”

Džingis klima glavom svom bratu, ponosan na njega. Kačijun je izrastao u visokog ratnika, pleća širokih i mišica snažnih od vežbanja u streljaštvu. Vezuje ih posebna nit koju niko ne može da naruši, čak ni Kasar.

-BU&CW- 17

-Mighty-

„Ipak, leđa me svrbe svaki put kad prođem kroz logor. Nemir raste u ovom čekanju ali još mnogi moraju da dođu tako da ne možemo nikuda. Ujguri će nam najviše poslužiti. Oni koji su već tu bi mogli da nas iskušaju, stoga budite na oprezu i ne dozvolite da uvrede prođu nekažnjeno. Verovaću vašem sudu, čak i ako mi pred noge bacite na tuce odsečenih glava.”

Zapovednici u šatoru se gledaju između sebe, smrtno ozbiljni. Na svakog čoveka kojeg su doveli u veliku ravnicu, moraju da dođu još dvojica. Njihova prednost je što nijedan od kanova nije upoznat s podrškom koju uživaju. Svako ko ujaše u senku crne planine vidi jedno stanište, a ni ne sumnja da u njemu boravi na stotine različitih grupa koje vrebaju jedna na drugu u obostranom nepoverenju.

Džingis konačno zeva. „Naspavajte se, braćo moja”, umorno ih savetuje. „Zora je blizu i stada treba odvesti na

ispašu.” „Prethodno ću da obiđem Temuga”, najavljuje Kačijun. Džingis uzdiše. „Nadajmo se da će mu nebeski otac podariti snage. Ne smem da izgubim svog jedinog

osetljivog brata.” Kačijun othukuje, otvarajući vratašca i puštajući unutra svež noćni vazduh. Kada ostane

sam, Džingis ustaje, protežući ukočeni vrat brzim pokretima ruke. Odmah pored vojnog nalazi se njegov porodični šator u kojem spavaju njegovi sinovi. Biće to još jedna noć u kojoj će se neopaženo uvući u postelju.

-BU&CW- 18

-Mighty-

Drugo poglavlje

Džingis sa strepnjom posmatra svog najmlađeg brata. Temug celo jutro priča o šamanovim isceliteljskim moćima, svima koji su voljni da ga slušaju. Logor je užurbano mesto uprkos svojoj veličini i svaka vest se brzo pronosi. Do podneva će ovom vešću cela ravnica ispirati usta.

„A kako si znao da to nije bilo umršeno crevo?”, pita Džingis, gledajući svog brata. Temug je po visini viši od ostatka porodice i lice mu sija od ushićenja i još nečeg. Na spomen šamanovog imena, glas mu prelazi u šapat. Džingisa ovo divljenje prema šamanu posebno rasrđuje.

„Izvadio ga je iz mene, brate! Video sam kako se meškolji u njegovoj ruci, malo je nedostajalo da povratim. Bol je odmah nestao.” Temug se dodiruje po stomaku i pravi grimasu.

„Ali ne sasvim”, primećuje Džingis. Temug sleže ramenima. Koža oko zavoja je još modra, mada je već počela da bledi. „Bolest me je živog izjedala. Sada nije gore od modrice.” „Ali i dalje tvrdiš da te nije sekao”, čudi se Džingis. Temug odmahuje glavom, dok ga obuzima novi talas uzbuđenja. Dobro je ispipao ranu u

tami pred svitanje. Pod čvrstim zavojem je osetio prorez u mišiću koji je pod dodirom još osetljiv. Siguran je da je to mesto na kojem je šaman iščupao izraslinu.

„On ima moć, brate. Mnogi su ga videli na delu. Verujem u ono što vidim. Znaš da oči ne varaju.”

Džingis klima glavom. „Nagradiću ga konjima, ovcama i platnom. Možda i novim nožem i čizmama. Neću

dozvoliti da čovek koji je mom bratu spasao život izgleda kao prosjak.” Temug pravi sumnjičavu grimasu. „Nije hteo da se pročuje, Džingise. Ako ga nagradiš, onda će znati da jeste.” „Već svi znaju”, uzvraća Džingis. „Kačijun je u zoru rekao meni i još trojici. U ovom

logoru nema tajni, brate, to bi trebalo da znaš.” Temug zamišljeno klima glavom. „Onda mu slava neće smetati i brzo će nam oprostiti.” Za trenutak okleva pre nego što

nastavi, nervozan pod pronicljivim pogledom svog brata. „S tvojim dopuštenjem, učiću od njega. Mislim da će me uzeti za svog učenika. Nikada

nisam osetio takvu želju za znanjem...” Temug naglo zaćuti, primetivši promenu na Džingisovom licu.

„Nadao sam se da ćeš se vratiti svojim dužnostima prema ratnicima, Temug. Zar nećeš da jašeš sa mnom?”

Temug se naglo rumeni i spušta pogled. „I ti i ja znamo da od mene nikada neće biti veliki ratnik. Mogao bih da ovladam

veštinama, ali ljudi će me uvek poštovati zbog mog porekla a ne zbog mog umeća. Pusti da učim od ovog Kokčua. Ne verujem da će mu smetati.”

Džingis dugo ćuti, razmišljajući o ovom predlogu. Temug je više nego jednom bio predmet podsmeha u plemenu. Njegovo streljačko umeće je zanemarljivo i nije zadobio nikakvo divljenje baratajući mačem. Kan zapaža da Temug drhti, strepeći da ga stariji brat ne odbije. Uprkos svemu, nije se uklopio u pleme i Džingis već godinama čeka da njegov neuki brat pronađe nešto čemu će se posvetiti i biti svima od koristi. Ipak, nije voljan da ga tek tako otpusti. Ljudi kao Kokču razdvajaju plemena. Ulivaju strahopoštovanje i to je dobro, međutim, nisu članovi

-BU&CW- 19

-Mighty-

porodice. Poznato je da nisu dobrodošli kao stari prijatelji. Džingis odmahuje glavom. Temug se takođe drži po strani, poput posmatrača. Možda je to zaista život koji bi trebalo da odabere.

„Pod uslovom da vežbaš s mačem i lukom bar dva sata dnevno. Daj reč i odobriću tvoj izbor, tvoj put.”

Temug klima glavom, stidljivo se smeškajući. „Hoću. Možda ću ti biti korisniji kao šaman nego kao ratnik.” Džingisove oči postaju hladne. „Uvek ćeš biti ratnik, Temug, ali ti neće biti lako. Nauči sve što možeš od šamana ali u

srcu pamti da si moj brat i sin našeg oca.” Temug oseća suze u očima i spušta glavu pre nego što ih njegov brat primeti. „Neću to zaboraviti”, tiho mrmlja. „Onda poruči svom novom učitelju da dođe po svoju nagradu. Prigrliću ga pred svojim

predvodnicima i staviću mu do znanja da mi vredi. U mojoj senci biće prihvaćen i uvažavan u logoru.”

Temug se duboko naklanja pre nego što izađe napolje. Džingis ostaje sam u tami, nadajući se da će Temug ojačati i jahati sa svojom braćom. Susret sa šamanom mu tek predstoji, baš kao i upoznavanje sa svom nadmenošću koju njegov soj nosi sa sobom. Džingisu se iz grudi otima uzdah. Možda tako mora biti. Vidar poseduje neverovatne moći, zaključuje on, prisećajući se kako je Kokču probio nožem sopstveno meso ne pustivši ni kap krvi. Kinezi to smatraju magijom, seća se. Možda i nije tako loše imati pored sebe čoveka koji će im parirati. Kan opet uzdiše. Ali nikada nije pomišljao da ima rođenog brata među šamanima. Kasar korača kroz logor, uživajući u metežu oko sebe. Novi šatori niču na svakom slobodnom parčetu zemlje, zbog čega je Džingis naredio kopanje septičkih jama na svakom raskršću. S toliko ljudi, žena i dece na jednom mestu, novi problemi svakodnevno iskrsavaju, ali Kasar nema želju da se njima bavi. Zato Kačijun uživa u novom izazovu, organizujući grupu od pedeset snažnih ljudi za kopanje jama i pružanje pomoći u podizanju šatora. Kasar zastaje da posmatra kako dvojica grade skladište za strele od mlade brezovine. Mnogi ratnici ih prave sami za sebe, ali je Kačijun naručio veliku količinu oružja za vojsku i ispred svakog šatora Kasar vidi žene i decu kako posluju oko perja, končića i lepka, vezujući ih u svežnjeve od pedeset. Logorske furune danonoćno gore kako bi bile iskovane gvozdene glave za strele. Isprobavanje novih lukova vrši se svake zore.

Prostrani logor je mesto zajedničkog života i rada. Kasar je zadovoljan što su svi tako uigrani i požrtvovani. U daljini se čuje plač novorođenčeta, mameći mu smešak dok korača stazom od ugažene trave. Kada napuste ovo stanište, ravnica će biti izbrazdana različitim oblicima i on pokušava da je zamisli.

U toj opuštenosti, isprva ne primećuje komešanje ispred sobe. Sedam muškaraca stoji u ljutitom krugu, pokušavajući da obori nemirnog pastuva na zemlju. Kasar zastaje da osmotri kako će ga ukrotiti. Uplašena životinja zariva kopito u stomak jednog od ljudi, ostavljajući ga da se valja po zemlji. Konj je mlad i jak. Zahvaljujući pozamašnoj snazi, uspeva da izmigolji sedmorici ljudi, uprkos užadima kojima je vezan. Kada ga budu oborili, vezaće mu noge i životinja će biti spremna za škopljenje. Čini se da grupica zna šta radi i Kasar zadivljeno odmahuje glavom, nastavljajući svoj obilazak.

U trenutku kada zaobiđe metež, Kasar čuje vrisak i zastaje. Konj se unezvereno ritnuo, obarajući jednog od ljudi na zemlju. Sledećeg trenutka životinja besno njišti, propinjući se prema Kasaru, zgazivši mu svojim moćnim kopitom stopalo. Kasar ispušta bolan krik i najbliži ljudi spremno skaču, sklanjajući ga u stranu.

Kasar kipti od besa, skoro istim kao kod sputane životinje, udarajući prvog do sebe. Čovek se ošamućeno tetura, ispuštajući užad iz ruku. Konj koristi neočekivanu priliku i galopom beži

-BU&CW- 20

-Mighty-

kroz logor. Ostali konju u krdu odgovaraju usplahirenim njištanjem i Kasaru ne ostaje ništa drugo nego da se suoči sa grupom gnevnih škopitelja konja. Ne pokazuje strah, znajući da će svi prepoznati njegov oklop.

„Vi ste Vojele”, kaže on, trudeći se da umanji napetost. „Narediću da vam konja uhvate i vrate.”

Ljudi ćute, razmenjujući poglede. Svi liče jedan na drugog i Kasar shvata da su sinovi vojelskog kana. Njihov otac je stigao pre samo nekoliko dana, dovodeći sa sobom nekoliko stotina ratnika i njihovih porodica. Priča se da je preke naravi ali s nepogrešivim osećajem za čast. Dok se Vojele okupljaju oko njega, Kasar razmišlja o pretnji upućenoj njegovom sinu.

Za trenutak se nada da će proći bez tuče ali onaj kojeg je udario ne skriva svoje namere. Opasno mu se približava u pratnji svoje braće. Obraz mu se crveni na mestu gde ga je Kasar ošamario.

„Odakle ti pravo da se mešaš?”, breca se jedan od braće. Kasar primećuje da je opkoljen, dok se ostatak plemena radoznalo skuplja oko njih. Mnoge porodice sa strepnjom posmatraju scenu, ali on zna da ne sme da posrami Džingisa, makar i po cenu narušenog mira u logoru.

„Samo sam prolazio”, odgovara kroz stisnute zube, obuzdavajući se. „Da me ovaj grubijan nije udario dosad biste već ukrotili konja. Sledeći put mu prvo vežite noge.”

Jedan od najviših pljuje na zemlju nadomak Kasarovih stopala, terajući ga da stisne pesnice. Utom svi čuju duboki muški glas.

„Šta je bilo?” Najednom se svi koče u mestu. Kasar gleda u starca sa crtama lica istovetnim kao u ostalih mladića. Ako je to vojelski kan, razmišlja on, preostaje mu samo da pogne glavu. Mačevi još nisu isukani i ne pada mu na pamet da uvredi jedinog čoveka koji ima kontrolu nad svojim sinovima.

„Ti si brat čoveka koji sebe naziva Džingisom”, odgovara kan. „Ali ovo je logor Vojela. Zašto si naljutio moje sinove i pokvario im posao?” Kasarovo lice je crveno od gneva. Kačijun će sigurno biti obavešten o ovom događaju i poslaće svoje ljude da izglade stvar, ali on mu ne veruje. Vojelski kan očigledno uživa u ovoj situaciji i Kasar ne sumnja da će iskoristiti prednost svog terena. Obuzdavši svoju narav, staloženim glasom se obraća kanu.

„Udario sam onog koji je prvi udario mene. Nema razloga za prolivanje krvi.” Umesto odgovora, kanove usne se šire u kez. Oko sebe ima na stotine ratnika i dovoljna je

jedna reč da poseku čoveka koji mu prkosi. „Mogao sam da očekujem takav odgovor. Čast ne može da se zanemari u ovakvim

raspravama. Ovaj deo logora pripada Vojelama. Neovlašteno si zakoračio u njega.” Kasar proučava hladno lice ratnika koji skriva svoju ljutnju. „Zapovest mog brata je jasna”,

podseća kana. „Sva plemena mogu da koriste zemlju dok se okupljamo. Ovde nema vojelske zemlje.”

Kada čuju ove reči, kanovi sinovi se domunđavaju između sebe ali izraz na kanovom licu ostaje nepoljuljan.

„Ja kažem da ima i ne vidim nikog ko bi iskušao moju reč. A ti ćeš se sakriti u senci svog brata.”

Kasar sporo uzdiše. Ukoliko se pozove na Džingisovu zaštitu, ovaj neprijatan događaj biće zaboravljen. Vojelski kan nije toliko lud da izazove njegovog brata u zajedničkom logoru, ne kada ovaj iza sebe ima ogromnu vojsku. Ipak, kan ga strelja pogledom poput zmije spremne da napadne i Kasar se pita da li je slučajnost što je tog jutra nabasao na braću koja krote divljeg pastuva. Uvek će biti onih koji su voljni da iskušaju čoveka koji bi trebalo da ih povede u rat. Kasar odmahuje glavom, odbacujući tu misao. Kačijun uživa u politici i pregovaranju, ali on nema smisla za to, niti želi da se nateže sa vojelskim kanom i njegovim sinovima.

„Neću ovde da prolivam krv”, odlučno kaže, primetivši pobedničku iskru u kanovim očima, „niti mi je potrebna senka mog brata.” Potom zariva pesnicu u bradu najbližeg sebi, obarajući ga. Sledećeg trenutka svi nasrću na njega, kao jedan. Šake lete ka njegovoj glavi i

-BU&CW- 21

-Mighty-

ramenima. Ne preostaje mu ništa drugo nego da se povuče. U trku uspeva da saplete jednog od njih i silovitim udarcem mu slomi nos. Kasar uživa u tuči koliko i svaki čovek koji je odrastao među braćom, međutim, ovde su snage više nego neravnopravne i malo nedostaje da posrne pod udarcima po svom oklopu. Bar je donekle zaštićen i dok god je na nogama moći će da izbegava njihove šake, uzvraćajući im udarce ukoliko mu se za to ukaže prilika.

Utom ga jedan od napadača grabi za pojas i obara na zemlju. Kasar udara glavom i uz jauk pokriva lice, braneći se od njihovih čizama. Gde je Kačijun, tako mu svih duhova? Krv mu curi iz nosa i usne počinju da otiču. U glavi mu zvoni od udarca u desno uho. Još malo i uskoro će biti ozbiljno povređen.

Oseća težinu nečijeg tela na sebi i šake koje mu sklanjaju ruke s lica. Kasar zuri u čoveka iznad sebe. Bez oklevanja mu zabija prst u oko. Čini se da ovaj posustaje, budeći mu nadu da ga je oslepeo. Vojelski ratnik se kotrlja uz krik, ali ostali počinju da tuku s još većim žarom.

Negde iz blizine dopire bolan jauk i Kasar za trenutak ostaje sam, pokušavajući da ustane. Vidi stranca koji utrčava u masu, obarajući jednog od braće na zemlju i šutirajući drugog u koleno. Novajlija nije stariji od dečaka, ali su mu udarci vešti i snažni. Kasar mu se osmehuje krvavim usnama, ali je i dalje previše ošamućen da bi ustao.

„Prekinite!”, naređuje glas iza njega i Kasar odmah prepoznaje svog brata Temuga koji se konačno pojavljuje u pratnji desetorice svojih ljudi. Njegov mlađi brat trči ka njemu, probijajući se kroz masu i odgurujući Vojele u stranu.

„Zovi Kačijuna”, viče Kasar, uvelog srca. Zna da će Temug dobiti batine i onda će stvarno biti krvi do kolena. Džingis bi mogao da se pomiri s napadom na jednog od svoje braće, ali u slučaju dvojice neće moći da pređe preko teške uvrede upućene njegovoj porodici. Vojelski kan kao da nije svestan opasnosti koja mu preti. Kasar čuje njegov smeh kada jedan od njegovih sinova udari Temuga u lice, bacajući ga na kolena. Mladi stranac takođe gubi prednost, podnoseći kišu udaraca po celom telu. Vojelski sinovi se kikoću, usredsređeni na mlaćenje pridošlica. Kasar besni kada začuje Temugove bolne krike dok nemoćno prima nove udarce, ne pokušavajući više da ustane.

Najednom nastaje neobičan metež, praćen negodovanjem vojelskih sinova. Kasar ne prestaje da odbija udarce, ležeći sklupčan na zemlji, kada začuje Kačijunov odlučan glas. Ovaj je sa sobom doveo ljude naoružane palicama koji ne štede udarce.

„Ustaj, brate, ako možeš. Kaži mi koga želiš da vidiš mrtvog”, uzvikuje Kačijun. Kasar spušta ruke, pljuje krv na travu i pridiže se na noge. Lice mu je izudarano i toliko krvavo da vojelski kan gubi svoj samozadovoljni osmeh kada to spazi.

„Ovo je lična stvar”, brzo dodaje kan. „Tvoj brat nije tražio pomoć.” Kačijun gleda čas u kana čas u Kasara koji sleže ramenima, praveći bolnu grimasu. Temug takođe uspeva da ustane, lica bledog i uplašenog. Oči su mu hladne ali ga najviše

poražava što ga Kasar i Kačijun vide u takvom stanju. Mladi stranac se bolno uspravlja i Kasar mu zahvalno klima glavom. I on je izubijan, ali uspeva da se osmehne, zadihano se oslanjajući o kolena.

„Budite oprezni”, mrmlja Kačijun svojoj braći, jedva čujno. Sa sobom je doveo tuce svojih ratnika, sve što je uspeo da sakupi u trenutku kada je čuo za tuču. Ne bi dugo mogli da odbijaju napad naoružanih Vojela. Najednom nastaje neprijatan muk dok okupljeni narod smrknuto posmatra scenu, ali kan uspeva da povrati nešto samopouzdanja.

„Čast je zadovoljena”, objavljuje on. „Među nama nema svađe.” Okreće se prema Kasaru da vidi kako će ovaj primiti njegove reči. Kasar podbočeno stoji i krvavo se smeška. Iza sebe čuje bat koraka koji se približavaju. U logoru nastaje opšte komešanje. To može da bude samo Džingis.

„Nema svađe, veliš?”, sikće Kačijun. „Nije na tebi da to odlučiš, Vojela.” Sve oči se okreću prema Džingisu koji korača sa Arslanom i još petoricom ljudi u punoj

ratnoj opremi. Svi nose isukane mačeve i Vojele se gledaju između sebe, najednom se kajući

-BU&CW- 22

-Mighty-

zbog onog što su učinili. Usudili su se da iskušaju jednog od Džingisove braće i u tome još uživali. Dolazak Temuga ih je dodatno izbacio iz takta, međutim, niko nije pretpostavio da će obična svađa imati ovako krvav ishod.

Džingis ćutke posmatra scenu, lica ukočenog poput maske. Pogled mu leti ka Temugu i za trenutak mu se žute oči sužavaju kada spazi drhtave ruke svog mlađeg brata. Vojelski kan mu se prvi obraća.

„Stvar je već rešena, gospodaru”, formalno kaže. „Samo mala čarka oko konja.” Suvo guta i nastavlja: „Nema potrebe da se uplićeš.”

Džingis ne obraća pažnju na njega. „Kačijune?” Kačijun guši svoj bes, trudeći se da zvuči smireno. „Ne znam ko je počeo. Kasar će ti to najbolje reći.” Kasar se trza pri pomenu svog imena. Pod Džingisovim pogledom pažljivo bira reči. Ceo

logor će pre ili kasnije čuti za ovo i ne može sebi dozvoliti da se velikom kanu žali poput deteta. Ne ako očekuje da ih ovaj kasnije povede u rat.

„Zadovoljan sam svojim učešćem u ovome, brate”, kaže kroz stisnute zube. „Ako bude potreban još jedan razgovor sa ovim ljudima, obaviću to neki drugi put.”

„Neće moći!”, urla Džingis, prozrevši prikrivenu pretnju vojelskih ratnika. „Zabranjujem ti.”

Kasar povija glavu. „Kako ti zapovediš, gospodaru”, pomirljivo kaže. Džingis gleda u Temuga, primetivši stid zbog javnog prebijanja, pomešan sa svežim besom

koji iznenađuje i Kasara i Kačijuna. „I ti si obeležen, Temug. Ne mogu da verujem da si učestvovao u ovome.” „Pokušao je mene da spreči”, uzvraća Kačijun. „Ali, oborili su ga na kolena i...” „Dosta!”, uzvikuje Temug. „Jednog dana ću vratiti svaki udarac.” Crven u licu, izgleda kao

da je na ivici suza, poput uvređenog deteta. Džingis zuri u svog ucveljenog brata i njegov gnev najednom se provaljuje. Stenjući odmahuje glavom i odlučnim korakom prilazi Vojelama. Jedan od braće mu se ne sklanja s puta i Džingis ga odguruje ramenom, skoro ni ne osećajući udarac. Vojelski kan molećivo diže ruke ali ga Džingis grabi za dolamu i privlači sebi. Kada se lati mača, oko sebe čuje rezak metalni zvuk isukanih vojelskih mačeva.

„Stoj!”, urla Džingis zapovest koju je izustio toliko puta dotad. Međutim, Vojele ga ne slušaju, sužavajući krug oko dva kana. Džingis opet drmusa vojelskog kana, kao da je mrmot u njegovom čvrstom stisku. U dva brza poteza, spušta oštricu svog mača na njegovu butinu, sekući mu mišić.

„Ako je moj brat bio na kolenima, Vojela, ti više nikada nećeš stajati na nogama”, sikće. Vojelski kan jauče dok mu krv kulja niz noge. Pre nego što mu ratnici priskoče u pomoć, Džingis podiže glavu i odmerava ih s visine.

„Ako vidim još jedan isukani mač, nijedan pripadnik vojelskog plemena do večeras neće ostati živ.”

Predvodnici među ratnicima oklevaju, smirujući one oko sebe. Džingis stoji pred njima bez trunke straha dok kan stenje pod njegovim nogama. Njegovi sinovi zaprepašćeno posmatraju ovaj prizor. S velikim naporom volje oboreni kan pokazuje svojim predvodnicima da vrate mačeve u korice. Ratnici ga bespogovorno slušaju, ne verujući sopstvenim očima. Džingis zadovoljno klima glavom.

„Kada budemo jahali zajedno, Vojele će biti čuvari moje braće”, naposletku kaže. „Ako ih i dalje želiš...”, zajedljivo dobacuje Kasar otečenog lica. „Onda smo s ovim završili. Krv neće teći i pravda je zadovoljena.” Džingis hvata pogled svoje braće dok koračaju s njim nazad ka velikom šatoru. Kasar

pljeska po leđima mladića koji mu je pomogao, vodeći ga sa sobom kako ne bi opet dobio batine.

-BU&CW- 23

-Mighty-

„Ovaj mi je priskočio u pomoć”, pojašnjava Džingisu. „Ne zna za strah, brate.” Džingis za trenutak zastaje da odmeri mladića, videći ponos na njegovom licu. „Kako ti je ime?”, promuklo ga pita. U njemu i dalje ključa bes od malopređašnjeg

koškanja. „Cubodaj od Urijanhaja, gospodaru.” „Pođi sa mnom ako želiš dobrog konja i oklop”, kaže mu Džingis. Cubodaj se oduševljeno

kliberi na šta ga Kasar odobravajući tapše po ramenu. Iza njih, vojelski kan ostaje da leži na zemlji, primajući pomoć plemenskih žena. S tako dubokom ranom više nikada neće stajati uspravno a kamoli neometano hodati.

Dok Džingis i njegova braća koračaju kroz veliki logor u senci crne planine, sve oči su uprte u njih. U njima se može videti samo strahopoštovanje. Veliki kan je pokazao da ga ništa ne može iskušati. Ovo je još jedna mala izvojevana pobeda. Ujguri su primećeni krajem leta, kada brzaci reke Onon nabujaju od letnjih kiša. Ravnica je još zelena a poljske ševe veselo skakuću dok ujgurska kolona ujednačeno maršira, približavajući se logoru. Zadivljuje prizor tako brojne, pokretne mase ljudi i stoke, zbog čega Džingis šalje pet hiljada svojih konjanika da ih presretnu. On im se ne pridružuje jer zna da će njegovo odsustvo biti shvaćeno kao neodobravanje njihovog kašnjenja. Umesto toga, Vojele zauzimaju položaje oko Kasara koji pridošlicama jaše u susret. Nijedan vojelski ratnik se ne usuđuje da digne pogled ni do njegovog potiljka.

Kada se Ujguri dovoljno približe, Kasar prilazi zapregama koje vuku ljudi i životinje, procenjujući kvalitet i spremnost ujgurskih ratnika. Dobro su naoružani i deluju opako iako on zna da izgled može da prevari. Ukoliko ne savladaju taktike koje će Džingisu doneti pobedu, biće im dodeljene uloge glasnika.

Ujguri su poznati po učenjaštvu i trgovini konjima, zato je Kasar oduševljen ogromnim krdom koje ih prati. Po njegovoj proceni na svakog ratnika idu tri konja. U logoru će narednih meseci vladati opšti metež oko razmene konja za ostala dobra.

Kada podigne ruku, ratnici oko zaprega zauzimaju odbrambene položaje, hvatajući se za balčake svojih mačeva. Ujguri sigurno imaju dobre zalihe kovine za toliki tovar mačeva, zaključuje Kasar. Možda će trgovati i metalom. U logoru su mnogi i dalje naoružani samo bodežima i lukovima. Kasar skreće pogled ka omanjem sedokosom muškarcu na čelu kolone, onom koji je dao znak za zaustavljanje. Ne promiče mu ni kako ga ostali ratnici bespogovorno slušaju. Iako mu je dolama jednostavna, Kasar pretpostavlja da je to ujgurski kan, Barčuk. Odlučuje da mu ukaže čast i prvi mu se obrati.

„Dobrodošao si u logor, gospodaru”, formalno mu kaže. „Vi ste poslednji od velikih plemena koje čekamo. Moj kan Džingis je primio tvoj glas u dobroj volji i odredio pašnjak za tvoje porodice.”

Čovečuljak zamišljeno klima glavom, gledajući u konjanike iza Kasara koji čekaju u savršenom poretku.

„Vidim, poslednji smo stigli. Ne verujem da na svetu postoji više ratnika s obzirom na veličinu staništa u ovoj ravnici. Ti si prvi čovek kojeg vidimo posle nekoliko dana putovanja.” Kod poslednjih reči zadivljeno vrti glavom. „Ujguri će dati reč Džingisu, kao što sam obećao. Pokaži nam gde ćemo podići šatore i odmoriti se.”

U poređenju s nekim drčnijim vođama, Kasaru se sviđa otvorenost ujgurskog kana. Usne mu se razvlače u osmeh.

„Ja sam njegov brat, Kasar”, priznaje mu. „Lično ću vam pokazati.” „Sedi pored mene, Kasare. Hoću da čujem sve novosti.” Kan tapše po drvenom sedištu

zaprežnih kola i Kasar spremno silazi s konja, predajući uzde prvom vojelskom ratniku iza sebe.

-BU&CW- 24

-Mighty-

„Ako smo mi poslednji, onda Džingis neće dugo čekati da napadne svoje neprijatelje”, nastavlja kan kada se Kasar popne i sedne pored njega. Barčuk cokće jezikom i volovi nastavljaju da vuku kola. Kasar zadovoljno posmatra kako ujgurski ratnici održavaju poredak oko njih. Konačno će krenuti u pohod.

„To samo on zna, gospodaru.” Modrice od vojelskih pesnica su skoro sasvim izbledele ali ih Barčuk ne komentariše. U logoru je mirno posle lekcije date Vojelama, međutim, do kraja leta će se opet uzburkati strasti. Sada kada su Ujguri konačno stigli, njegov brat će uskoro narediti pokret. Pri samoj pomisli na to u njemu raste uzbuđenje. Okupljena su sva plemena koja će se Džingisu zakleti na vernost. Kada krenu u rat, on i njegova braća će osvojiti Kinu.

„Radostan si, Kasare”, primećuje Barčuk dok upravlja zaprežnim kolima. Stari kan je još žilav i pogled mu je vedar.

„Jesam, gospodaru. Konačno smo svi na okupu. Mislio sam da se nikada nećemo ujediniti. Stalno neke krvne osvete ili kineski podrivači koji uspevaju da nas zavade.” Rukom pokazuje prema prostranom logoru. „Ovo? Ovo je nešto novo.”

„Ali može lako da se završi uništenjem našeg naroda”, mrmlja Barčuk, gledajući ga u oči. Kasar se ceri, setivši se kako su upravo o tome nedavno razgovarali sa Džingisom.

„Da, ali nijedan od nas, ni čovek, ni žena, ni dete, neće biti živi za sto godina. Svi koje vidiš ovde biće pretvoreni u kosti i prah.”

Barčuk se zamišljeno mršti i Kasar za trenutak žali što ne poseduje Kačijunov dar za govorništvo.

„Ali u čemu je suština života ako ne u opstanku? U krađi žena i zemlje? Radije bih bio ovde i video ovo nego mirno živeo svoj život.”

Barčuk klima glavom. „Ti si filozof, Kasare.” Mladić se kikoće. „Gospodaru, ti si prvi koji to tvrdi. Ne, ja sam brat velikog kana i ovo je naše vreme.”

-BU&CW- 25

-Mighty-

Treće poglavlje

U sumrak Barčuk od Ujgura satima razgovara sa Džingisom u velikom šatoru. Džingis je zadivljen njegovim znanjem, međutim, svaki put kada naiđe na pojam koji ne razume, zahteva od Barčuka da mu ga pojasni.

Naravno, Džingisa najviše zanima sve što se tiče Kine. Tada se naginje napred, poput jastreba, i oči mu divlje sijaju. Ujguri su došli iz zemlje na krajnjem jugozapadu koja se graniči sa pustinjom Gobi i kineskim carstvom Si Sja. Džingis uživa u svakom detalju koji mu Barčuk servira: o kineskim trgovačkim karavanima, njihovoj odeći i običajima i, najviše od svega, o oružju i oklopima. Tačno je da trgovci ne mogu sebi da priušte valjanu stražu ali Džingis je žedan informacija, upijajući ih kao suva zemlja letnju kišu.

„Mir ti je doneo bogatstvo i sigurnost”, primećuje Džingis kada Barčuk zastane da pročisti grlo i uzme gutljaj čaja. „Možda si mogao da postaneš saveznik carstva Si Sja i okreneš se protiv mene. Jesi li razmišljao o tome?”

„Naravno”, odgovara Barčuk, razoružavajući ga svojom iskrenošću. „Ali kada bi ti stekao utisak da sam njihov prijatelj, živeo bi u laži. Oni trguju sa nama zato što su im potrebna drva, životinjska koža ili seme retkih biljaka koje koriste u vidarske svrhe. Za uzvrat, nama prodaju nekovano gvožđe, tepihe, čaj i ponekad svitke koje su već mnogo puta prepisali.” Ujgurski kan se za trenutak suvo smeška, gledajući okupljene oko sebe. „Donose svoje nosiljke u ujgurske gradove ali im lica odaju gađenje prema nama, čak i kod onih koje nazivaju svojim robovima.” Pri sećanju na to, kan se rumeni od besa. Pre nego što nastavi, gnevno briše znoj sa čela. „Pošto sam naučio njihov jezik, dovoljno dobro sam ih upoznao da bih shvatio ko su i šta su. I sam si ih video, gospodaru, tako da me odlično razumeš. Ne mare oni ni za koga, osim za svoje carstvo Si Sja. I sami Kinezi ih smatraju drugim narodom iako su po mnogo čemu slični njima. Uvažavaju samo kineskog cara i, pošto su pod njegovom zaštitom, sebe smatraju njihovim moćnim susedima. Kineska nadmenost je ogromna, gospodaru.”

Barčuk se naginje napred i pruža ruku da potapše Džingisa po kolenu. Pri tom se čini da ne primećuje komešanje ratnika oko sebe.

„Generacijama smo dobijali njihove otpatke, gospodaru, dok su oni u svojim utvrđenjima dobijali samo najbolje.”

„I sada bi voleo da vidiš njihov poraz”, ispipava Džingis. „Voleo bih. Sve što tražim je da se njihove biblioteke daju Ujgurima na proučavanje. Osim

toga, videli smo da imaju retko drago kamenje, nešto poput mleka i vatre. Ali oni ne trguju takvim stvarima, ma šta da im ponudimo.”

Džingis pažljivo proučava svog sagovornika. Barčuk zna da nema pravo na ratni plen. Plemena nisu plaćena za borbu i sve što se osvoji ili opljačka po tradiciji pripada njemu. Elem, Barčuk traži krupnu stvar ali Džingis ne može da zamisli nijedno drugo pleme koje bi zanimale biblioteke carstva Si Sja. Ova ideja mu mami osmeh.

„Dobićeš svoje svitke, Barčuk. Imaš moju reč. Sve drugo ide osvajaču i u rukama je nebeskog oca. Ne mogu više ništa da ti obećam.”

Barčuk se zavaljuje i nevoljno klima glavom. „Dovoljno je kada se doda svemu ostalom što im otmemo. Viđao sam kako njihovi konji

vuku moje ljude, gospodaru. Viđao sam kako gladuju dok se carstvo Si Sja goji na usevima koje ni s kim ne deli. Doveo sam svoje ratnike da naplatim njihovu gordost i osvetim se za prazne gradove i polja koja smo ostavili za sobom. Ujguri su uz tebe, šatorima, konjima, solju i krvlju.”

-BU&CW- 26

-Mighty-

Džingis podiže ruku i dva kana se jedan drugom zaklinju čvrstim stiskom koji skriva istinsku ozbiljnost takvog ugovora. Plemena strpljivo čekaju van šatora. Džingis će od svih zahtevati sličnu zakletvu, čim bude spreman. Ova lična zakletva je iskazivanje podrške koja Džingisu pomalo teško pada.

„Barčuk, pre nego što izađem napolje, od tebe tražim samo jedno”, naposletku kaže. Barčuk ustaje i pogled mu se ledi kada shvati da razgovor nije završen.

„Moj najmlađi brat je izrazio želju za učenjem”, počinje Džingis. „Temug, priđi bliže.” Barčuk odmerava mršavog mladića koji ustaje i klanja mu se. Kan mu uzvraća blagim klimanjem glave pre nego što se okrene prema Džingisu.

„Moj šaman, Kokču, podučiće ga kada za to dođe vreme, ali ja bih voleo da savlada kinesko pismo i nauči sve što vredi znati. Prilažem svitke koje već poseduješ kao i sve ostalo u vezi s tim što zaplenimo od neprijatelja.”

„Ujguri su sada pod tvojom komandom, gospodaru”, uzvraća Barčuk. Zahtev nije preveliki ali mu nije jasno zašto Džingis nevoljno priča o toj temi. Temugovo lice sija od sreće i Kokču pogne glavu kao da mu je ukazana velika čast.

„Onda je rešeno”, zaključuje Džingis. Pogled mu je mračan pod sjajem treperavih lampi. „Ukoliko je carstvo Si Sja bogato kao što tvrdiš, onda će biti prvo na koje ćemo krenuti. Hoće li ih Kinezi podržati?”

Barčuk sleže ramenima. „Nisam siguran. Njihove zemlje se graniče ali carstvo Si Sja je zasebno carstvo. Kinezi

mogu da se dignu na oružje protiv tebe kako bi sprečili kasnije pretnje. Ili mogu da ih puste da izginu do poslednjeg čoveka, ne mrdajući prstom. Niko ne zna kako oni razmišljaju.”

Džingis ga zamišljeno gleda. „Da mi je neko pre deset godina pričao kako će Keraiti pristupiti velikom savezu, smejao

bih mu se u lice, kloneći se svakog suvišnog sukoba. Sada ih zovem svojom braćom. Nije važno da li će se Kinezi dići protiv nas. Ako to učine, samo ću ih brže razbiti. Iskreno, radije bih se suočio s njima u ravnici nego zalazio iza zidina u njihove gradove.”

„Čak i gradovi su osvojivi, gospodaru”, tiho kaže Barčuk dok u njemu raste uzbuđenje. „I biće osvojeni”, uverava ga Džingis. „Vremenom biće. Pokazaćeš mi slabe tačke Kineza

u carstvu Si Sja. Tu ću ih poseći a onda im iščupati srce.” „Čast mi je da ti služim, gospodaru”, uzvraća Barčuk. Duboko se klanja, ostavši u tom

položaju sve dok mu Džingis ne pokaže da se uspravi. „Plemena su ujedinjena”, zaključuje Džingis, ustajući i protežući leđa. „Ako moramo da

pređemo pustinju, onda će nam trebati voda i hrana za konje. Čim polože zakletvu, više nas ništa ne zadržava ovde.” Nakratko zastaje.

„Došli smo ovde kao plemena, Barčuk, a odlazimo kao jedan narod. Ako beležiš događaje u tim tvojim svicima, pobrini se da to ne izostaviš.”

Barčukove oči sijaju. Zadivljen je čovekom koji komanduje velikom vojskom. „Pobrinuću se za to, gospodaru. Naučiću tvog šamana i tvog brata pismu kako bi mogli da

ti čitaju.” Džingis iznenađeno trepće, zamišljajući kako njegov brat ponavlja reči napisane na krutoj

telećoj koži. „Biće zanimljivo videti tako nešto”, naposletku kaže a zatim hvata Barčuka za rame,

ukazujući mu čast zajedničkog izlaska iz šatora. Predvodnici ih u stopu prate. Spolja dopire prigušeni žamor okupljenih plemena koja čekaju velikog vođu. U letnjoj noći stanište sija pod zvezdanim nebom i osvetljeno logorskim vatrama. Centralni deo je očišćen u širokom krugu oko Džingisovog šatora i ratnici različitih plemena stoje zajedno na treperavom svetlu. Svi na sebi imaju oklope i šlemove koji neodoljivo podsećaju na kineske.

-BU&CW- 27

-Mighty-

Neki nose obeležja svog plemena ali je većina bez ikakvih oznaka, pokazujući da su sada deo jednog moćnog naroda. Većina u rukama drži mačeve, tek dobijene iz kovačnica koje su danonoćno radile od dolaska u ravnicu. Pod jarkim suncem su iskopane ogromne jame u kojima je istopljena kovina i svi su sa uzbuđenjem posmatrali kako je kovači pretvaraju u dragoceno oružje. Mnogi su ispekli dlanove, posežući za mačem pre nego što se metal valjano ohladio, ne sanjajući da će ikada imati dugu oštricu.

Vetar, koji u ravnici ne jenjava, večeras se stišao u lagani povetarac dok okupljeni ratnici čekaju Džingisa.

Kada izađe napolje, Barčuk od Ujgura prilazi zaprežnim kolima i zastaje pored točkova od drveta i gvožđa. Džingis za trenutak mirno stoji na vrhu zaprege, zagledan u masu ratnika, naslađujući se njihovom brojnošću. Njegova braća, zatim Arslan i Dželme, i naposletku šaman Kokču, silaze niza stepenice, svaki zastajkujući da osmotri redove koji se protežu dokle dopire svetlost.

A onda Džingis sklapa oči u zahvalnoj molitvi nebeskom ocu što mu je u miru podario toliku vojsku koja će ga pratiti. Kratko se obraća duhu svoga oca za slučaj da ga sada vidi. Jesugej će biti ponosan na svog sina, siguran je u to. Obeležio je novu teritoriju za svoj narod i samo duhovi će mu reći kuda vodi taj put. Kada otvori oči, Džingis primećuje da je Borte dovela njegova četiri sina i poređala ih u prvi red. Dečaci su previše mali da bi ih ostavila same. Džingis ih pozdravlja kratkim klimanjem glave, zadržavši pogled na najstarijima, Đočiju i Čagataju. Ovog poslednjeg je nazvao po slavnom šamanu svog rodnog plemena. Devetogodišnji Đoči iz strahopoštovanja spušta pogled pred svojim ocem, dok Čagataj nastavlja da zuri u svog oca, ne uspevajući da sakrije nervozu.

„Ovde se okupilo sto različitih plemena”, počinje Džingis moćnim glasom koji je razvio u mnogobrojnim bitkama. Oni koji ne mogu da ga čuju saznaće od onih ispred sebe.

„Doveo sam Vukove u ovu ravnicu, Olhune i Keraite. Doveo sam Merkite i Đađirate, Ujrate i Najmane. Vojele su takođe tu, Tuvani, Ujguri i Urijanhaji.” Svaki put kada imenuje neko pleme, čuje klicanje iz pravca njihovih redova. Zadovoljan je što opstaju ujedinjeni, uprkos svim strepnjama i nepoverenju. Izjednačavanje neće biti lako za one koji plemensku čast cene iznad svega. Ali to nije važno, govori on sebi. Ujediniće njihova stremljenja i to je najvažnije. Bez greške nabraja plemena koja su iz daljine dojahala u senku crne planine. Ne izostavlja nikog, znajući da bi taj propust bio primećen i zapamćen.

„Štaviše, pozvao sam i one koji nemaju svoje pleme”, nastavlja Džingis, „ali imaju čast i poštuju bratsku krv. Dojahali su i tako pokazali svoje poverenje. Svima vama kažem da nema plemena pod nebeskim ocem. Postoji samo jedan mongolski narod i on se rađa večeras, na ovom mestu.”

Čuje se klicanje onih koji ga čuju, dok ostali nastavljaju da zure u njega. Džingis zadržava ratnički izraz lica, želeći da shvate kako u onome što od njih traži nema gubitka časti.

„Mi smo braća po krvi koja su predugo bila razdvojena. Zahtevam porodicu veću od svih plemena, krvno srodstvo sa svima vama. Nazivam vas braćom pod svojim barjakom. Osvajaćemo zajedno, kao jedna porodica, jedna nacija.” Džingis zastaje, procenjujući reakciju okupljenih. Ovaj predlog im nije stran jer se šapatom proneo od plemena do plemena. Ipak, svi pomalo žale za onim što gube i malo ko pozdravlja ove njegove reči, ulivajući mu dodatnu nervozu. Duhovi znaju da je veliki kan svima podjednako naklonjen, međutim, mnoga plemena su u proteklom periodu bila na ivici ludila.

„Osvojićemo ratni plen veliki kao planina. Dobićete konje, žene, zlato, ulje i slatko meso. Dobićete svoju zemlju i od vašeg imena će drhtati. Svaki čovek će biti kan onima koji mu se klanjaju.”

Masa konačno kliče i Džingis dozvoljava sebi da se osmehne, zadovoljan što ih je pogodio u živac. Neka niži kanovi brinu o ambicijama onih oko sebe. Džingis-kan misli svaku reč koju izusti.

-BU&CW- 28

-Mighty-

„Idemo na jug velike pustinje!”, uzvikuje Džingis-kan. Narod se najednom utišava i on oseća da ima punu pažnju. „Preći ćemo je brzinom koju kineska carstva ne mogu ni da zamisle. Napašćemo ih kao što vukovi napadaju jagnjad i razbežaće se pred našim mačevima i lukovima. Uzećemo njihovo bogatstvo i njihove žene. Tamo ću zabosti svoj barjak, tako jako da će se tlo zatresti. Majka zemlja će znati da su njeni sinovi i braća pronašli svoje stanište i poradovaće se topotu koji će odjekivati ravnicom.”

Klicanje se pronosi okupljenim ratnicima i Džingis podiže ruke, umirujući ih. „Jahaćemo suvom zemljom, snabdeveni vodom potrebnom za iznenadni napad. Posle toga

se nećemo zaustavljati sve do morske obale u svim pravcima. Ovo vam govorim ja, Džingis, i moja reč je čvrsta kao čelik.” Masa odobravajuće urla i Džingis pucketa prstima Kasaru koji stoji u pripravnosti pored njega. Kasar mu dodaje teški stub od srebrne breze oko koje je uvezano osam konjskih repova. Među ratnicima se pronosi žamor. Neki prepoznaju crno obeležje Merkita, ili crveni rep Najmana, između ostalih. Svaki predstavlja barjak jednog od pridruženih plemena. Kada Džingis uzme stub u svoje ruke, Kasar mu dodaje konjski rep obojen ujgurskom plavom.

Barčuk sužava pogled ka ovom najupadljivijem simbolu ali zbog naroda iza sebe ostaje miran i ushićen vizijom o budućnosti. Kada oseti Džingisov pogled na sebi, povija glavu.

Utrnulim prstima Džingis vezuje vrh poslednjeg konjskog repa uz ostale i zariva drveni stub u zemlju ispred sebe. Noćni povetarac se pojačava, vijoreći raznobojni barjak, oživljavajući ga.

„Vezao sam boje”, uzvikuje Džingis. „Kada budu obojene u belo, među njima više neće biti razlika. Predstavljaće barjak jedne nacije.” Ispod njega, zapovednici podižu svoje mačeve i masa uzvraća. Hiljade oružja stremi ka nebu i Džingis odobravajući klima glavom. Pokliči se dugo ne stišavaju, iako on maše slobodnom rukom kroz vazduh.

„Zakletva koju ćete položiti je vezivanje, braćo moja. Ali nije jača od krvi koja nas već veže. Kleknite!”

Prvi redovi odmah padaju na kolena dok ostali to čine tek kada shvate šta se dešava. Džingis za trenutak strepi ali uskoro nijedan ratnik više ne stoji na nogama. Svi su njegovi.

Kokču se penje uza stepenice na zaprežna kola, bezizražajnog lica. U svojim najluđim ambicijama nije sanjao o nečem ovakvom. Temug mu je već dao neke savete i Kokču čestita sebi što je mladića osposobio da mu bude savetnik.

Dok plemena kleče, Kokču uzima učešće u zakletvi. Ujedno se pita da li je Džingis razmišljao o tome kako će on biti jedini među njima koji je neće položiti. Kasar, Kačijun i Temug kleče na travi, zajedno sa kanovima i ratnicima.

„Pod jednim kanom mi smo narod”, uzvikuje Kokču iz sveg glasa dok mu srce uzbuđeno lupa u grudima. Njegove reči odjekuju, pronoseći se ravnicom u talasima dok ih oni u pozadini ponavljaju. „Dajem šatore, konje, so i krv, i svu svoju čast.”

Kokču se hvata za ogradu zaprege dok masa ujednačeno recituje. Posle ove noći će svi znati da je on šaman velikog kana. Zagledan u daljinu, Kokču osluškuje reči koje se pronose sve dalje i dalje. Pod vedrim noćnim nebom, duhovi će se uvijati od čiste radosti, neviđene i nedoživljene u svim dotadašnjim blagoslovima. Uz brujanje nekoliko hiljada grla, Kokču oseća kako se ogromna sila kovitla u vazduhu. Plemena se konačno stišavaju i on duboko uzdiše.

„Sada ti, šamane”, mrmlja mu Džingis iza leđa. Šaman se iznenađeno trza pre nego što padne na kolena i ponovi istu zakletvu.

Kada se Kokču ponovo popne na zapregu, Džingis visoko podiže veliki mač svog oca. Za one koji mogu da primete, oči mu zadovoljno sijaju.

„Učinjeno je. Sada smo jedna nacija i zajedno ćemo jahati. Večeras neka niko ne misli o plemenima i neka ne žali. Svi smo jedna porodica i sva zemlja je naša.”

Rekavši to spušta ruku i svi oduševljeno kliču, ovoga puta kao jedan. Vetar donosi miris pečene ovčetine i Džingis lakog koraka odlazi na celonoćni pir sa svojim ratnicima. Hrane i pića

-BU&CW- 29

-Mighty-

ima dovoljno da se napune svi stomaci. Pred zoru će mnoga deca biti začeta. Džingis za trenutak razmišlja o tome da se vrati u svoj šator kod Borte ali brzo odustaje, skrivajući nezadovoljstvo bezizražajnom maskom. Njegova zakonita žena mu je ukazala svoju bračnu dužnost, to nije sporno, ali očinstvo nad Đočijem ne prestaje da ga muči, poput trna u oku.

Džingis odmahuje glavom, odbacujući ovu misao, i prihvata pehar crnog airaga iz Kačijunove ruke. Večeras će piti kao kan svih plemena, dok se ne obeznani. Ujutro će se spremiti za prelazak pustinje Gobi i puta koji mu je suđen.

-BU&CW- 30

-Mighty-

Četvrto poglavlje

Pustinjski vetar zviždi oko zaprežnih kola, terajući umorne pešake da pljuju u pesak koji im ulazi u svaku poru. Muve ih obleću u rojevima, namamljene slanim znojem, ostavljajući crvenilo od uboda po izloženim delovima kože. Tokom dana, Ujguri ostalima pokazuju kako da zaštite lica, umotavajući glave platnom tako da im ostane samo prorez za oči. Ratnicima su oklopi i šlemovi usijani pod jarkim suncem, ali oni ne ropću.

Posle nedelju dana hoda, Džingisova vojska ulazi u područje peščanih dina. Dok su u pustinji nešto i uspevali da ulove, ovde im to retko polazi za rukom jer s povećanjem toplote život kao da gubi svaki trag. Na vrelom pesku se mogu videti samo crne škorpije koje beže pred njihovim konjima, uranjajući duboko u pesak. Zaprege se s vremena na vreme zaglavljuju u mekoj podlozi pa ih je potrebno iskopavati po najvećoj žegi. Putovanje je naporno ali svaki izgubljeni sat znači dodatni gubitak dragocene vode.

Pred polazak su napunili na hiljade kozjih mehova i uvezali ih tetivama. Međutim, bez drugih izvora vode, ove zalihe su brzo splasnule i mnogi mehovi su prsnuli pod teškim teretom i jakim suncem. Poneli su dovoljno vode za dvadeset dana a već je prošlo dvanaest. Ratnici svakog drugog dana piju krv svojih konja i činiju mlake, bljutave vode ali vrtoglavica i ispucale usne postaju sve učestaliji. Ujguri kažu da su to prvi znaci iscrpljenosti.

Džingis jaše sa svojom braćom na čelu kolone, škiljeći na vetru u potrazi za planinama koje bi trebalo da se ukažu. Ujguri su trgovali duboko u pustinji, zbog čega se oslonio na Barčukovo vođstvo. Smrknuto posmatra beskrajnu žutu pustaru koja se u nedogled prostire u svim pravcima. Dnevna žega je veća nego što je očekivao ali koža mu je potamnela i lice kao da je dobilo nove slojeve prljavštine i peska. Prve večeri se skoro uzradovao noćnoj svežini sve dok mu nije nagrizla meso uprkos krznenim pokrivačima u šatorima. Ujguri ostalim plemenima pokazuju kako da ugreju kamenje u vatri a potom ih umetnu u svoje postelje. Mnogi ratnici tako zadobijaju opekotine na leđima i progorele dolame. Ukoliko prežive hladne noći i stalnu žeđ, pustinju će zaboraviti kao još jedno neprijatno iskustvo.

Dok jaše, Džingis povremeno briše usne, muljajući u ustima kamenčiće kako bi imao neprekidan dotok pljuvačke.

Osvrće se da pogleda u Barčuka koji jaše tik iza njega. Ujguri su svojim konjima platnom pokrili oči tako da životinje kaskaju naslepo. Džingis je pokušao to da izvede na svom konju ali bez mnogo uspeha. Razuzdana životinja se propinjala i rzala sve dok joj nije ponovo otkrio oči, nastavljajući da posrće po jarkom suncu. Mnogim konjima se na kapcima stvara beličastožuta skrama koju će im lečiti ako ikada živi izađu iz pustinje. Iako su izdržljivi, konji dobijaju svoje sledovanje vode. Bez njih, nacija bi brzo skončala u pustinji.

Barčuk pokazuje na zemlju, uvlačeći ruku u pesak i podižući glas ne bi li nadjačao vetar. „Vidiš ove plave tragove u pesku, gospodaru?” Džingis klima glavom, oblizujući suve usne kako bi mu odgovorio. „Oni označavaju početak poslednjeg dela pred planinom Jinšan. Ovde ima bakra. Prodavali

smo ga trgovcima iz carstva Si Sja.” „Koliko još ima pre nego što ugledam tu planinu?”, promuklo pita Džingis, ne gubeći

nadu. Barčuk sleže ramenima sa ravnodušnošću svojstvenom Mongolcima. „Ne znamo tačno, ali trgovci iz carstva Si Sja su odmorni kada naiđu na ove tragove. Konji

jedva da su im pokriveni peskom. Ne može biti daleko.”

-BU&CW- 31

-Mighty-

Džingis se osvrće preko ramena, gledajući u kolonu ćutljivih konjanika i zaprežnih kola. Šezdeset hiljada ratnika je doveo u pustinju, i isto toliko žena i dece. Ne nazire se kraj koloni koja se proteže kilometrima unazad, podsećajući na tamnu mrlju koja titra na vrelom suncu. Zalihe vode su na izmaku i uskoro će morati da kolju stada, odnoseći sa sobom tek onoliko mesa koliko mogu da ponesu i ostavljajući ostatak u pustinji. Barčuk prati njegov pogled i smeška se.

„Propatili su, gospodaru, ali uskoro ćemo pokucati na vrata carstva Si Sja.” Džingis umorno othukuje. Znanje ujgurskog kana dovelo ga je na ovo mesto ali preostaje

mu još samo da veruje na reč kako je to carstvo zaista bogato i plodno kao što tvrdi. Nijednom ujgurskom ratniku dotad nije bilo dozvoljeno da putuje dalje od planina koje se graniče sa pustinjom na jugu. Džingis još nema osnovu za strategiju prvog napada. Smrknuto razmišlja o tome dok njegov konj tera još jednu škorpiju duboko u pesak. Uložio je sve u obaveštenja o slaboj tački kineske odbrane, međutim, i dalje ga kopka kako izgledaju veliki gradovi od kamena, visoki kao planine. Protiv takve sile njegovi konjanici mogu samo da se uzdaju u nebeskog oca.

Pesak pod kopitama njegovog konja poprima plavičastozelenu boju. Velike pruge neobičnih boja vijugaju u svim pravcima. Kada kolona zastane da se odmori i okrepi, deca se igraju u pesku, crtajući po njemu. Džingis ne deli njihovu radost jer im ponestaje vode i svaka noć je sve hladnija.

Vojsku malo šta može da razveseli pre nego što iscrpljena padne u san. Dvaput u proteklih dvanaest dana Džingis je bio prinuđen da razreši čarke koje umor, nervoza i žeđ bude među plemenima. Oba puta je bio prinuđen da pogubi krivce, stavljajući tako svima do znanja da neće dopustiti da bilo šta naruši mir i slogu. Sada kada su zakoračili u neprijateljsku zemlju, predvodnici nisu u stanju da održe disciplinu tako da je njegova reč poslednja i ishod je na kraju uvek brutalan. Ponekad je pretnja dovoljna da se obuzdaju i najplahovitiji ratnici, međutim, njegovim narodom nikada nije bilo lako vladati i predugo ćutanje sada samo dodatno produbljuje nesuglasice.

Četrnaestog dana, kada osvane još jedno vrelo jutro, Džingis nevoljno skida pokrivač sa sebe i razbacuje kamenje koje će sluge pokupiti za sledeću noć. Telo mu je ukočeno i umorno dok mu skoreli sloj peska neodoljivo nadražuje kožu. Kada mali Đoči, tokom igre sa svojom braćom, natrči na njega, Džingis ga grubo udara posle čega dečak plačući beži u majčino naručje. U pustinjskim uslovima netrpeljivost je skoro uobičajena i samo Barčukovo obećanje zelene ravnice i reke potpiruje nadu da će na horizontu uskoro ugledati nešto što počinje da se graniči sa maštom.

Šesnaestog dana u daljini se naziru tamni obrisi planine. Ujgurski izviđači se vraćaju galopom, dižući za sobom oblak žute prašine. Oko njih, zemlja je skoro zelena od bakra i crnog kamena koje izranja iz peska poput tamnih oštrica. Porodice u daljini opet vide mahovinu i šiblje koje odiše životom i lovci u osvit zore donose zečeve i glodare uhvaćene u njihove noćne zamke. Raspoloženje se neznatno popravlja iako su svi iznureni od žeđi i peska u očima. Uprkos umoru i ozlojeđenosti, Džingis pojačava patrole oko glavnine vojske i naređuje vežbanje lukovima i mačevima. Ratnicima su tela preplanula i mršava od pustinjskog života ali ne odbijaju poslušnost. Svaki čovek je odlučan da ne posustane pod pogledom velikog kana. Tempo hoda se neopaženo ubrzava dok se teška zaprežna kola premeštaju na začelje kolone.

Dok kolona napreduje ka planini, Džingis primećuje da su grebeni niži nego što mu se isprva učinilo. Sačinjeni su od crnog kamena koje oštro izranja iz peska. Prelazak preko njih je nemoguć i on zna da će morati ili da prođu preko vrhova ili da ih u širokom krugu zaobiđu. Bez zaliha vode, zaprege su lakše ali on zna da će morati da nađu Barčukovu dolinu ukoliko ne žele uskoro da skončaju u pustinji. Plemena su ga prihvatila kao kana ali ukoliko ih uskoro ne izbavi iz ovog pakla, osvetiće mu se poslednjim tračcima snage. Džingis sedi uspravno na svom sedlu, usta krastavih od žeđi i iscrpljenosti. Iza njega plemena mrzovoljno ropću, ali koračaju dalje.

-BU&CW- 32

-Mighty-

Kačijun i Kasar škilje kroz vreli vazduh u pravcu planine. U društvu još dva konjanika, dojahali su da izvide koji je najbolji put za prelazak preko strmih litica. Iskusni i oštrooki izviđači odmah primećuju usek u klisuri koji obećava. Dovoljno je prohodan jer je strma padina podeljena uskim kanjonom kojim glasno odjekuje topot četiri jahača. S druge strane, stene se dižu ka nebu, previše strme da bi ih prešao čovek, a kamoli konj ili zaprega. Potrebne su posebne veštine tumačenja tragova da bi se utvrdilo koliko je zemlja utabana u širokoj stazi, zbog čega grupica tera svoje konje sredinom druma, nadajući se da će s druge strane otkriti dovoljno informacija o carstvu Si Sja.

Posle nekoliko minuta jahanja, izviđači iznenada zastaju. Kraj kanjona je preprečen ogromnim zidom od istog crnog kamena od kojeg je sačinjena planina. Svaka kocka u zidu teža je od svega što plemena mogu da pomere. Crni bedem na prvi pogled deluje neprirodno, skoro kao privid u žutom pesku. Mongolci nemaju neimare koji klešu kamen. Po uredno složenim, glatkim površinama zaključuju da je to delo čoveka, međutim, visina i širina zida je nešto što su viđali samo u neobuzdanim kamenjarima ili najluđim snovima. Povrh svega, u dnu zida je umetnuta neprobojna kapija od crnog gvožđa i drveta.

„Pogledaj koliki je!”, uzvikuje Kačijun, odmahujući glavom. „Kako ćemo da ga pređemo?”

Izviđači se zbunjeno gledaju i Kasar zadivljeno zviždi sebi u bradu. „Lakše bi nam bilo da smo upali u zamku duhova. Moramo brzo da javimo Džingisu, pre nego što stigne.”

„Želeće da zna ima li s druge strane ratnika, brate. Znaš i sam.” Kasar odmerava strmu padinu s druge strane, osećajući se najednom tako sićušno i nemoćno. Lako je zamisliti ljude koji bacaju kamenice sa vrha zida i ne postoji način da se tako nešto izbegne. Za trenutak razmišlja o dvojici izviđača koji su s njima dojahali u kanjon. Pre pristupanja Džingisu pripadali su keraitskim ratnicima. Strpljivo čekaju na zapovest, skrivajući svoj strah od onoga što ih čeka iza zida.

„Možda su ga podigli samo da bi sprečili prodor vojske iz pustinje”, nagađa Kasar. „Možda nije obezbeđen ljudstvom.”

U tom trenutku jedan od izviđača pokazuje rukom na ljudsku priliku na vrhu zida. To može da bude samo vojnik, snuždeno zaključuje Kasar. Ukoliko postoji drugi prolaz, Barčuk za njega očigledno ne zna a njegovim otkrivanjem će Džingisova vojska klonuti duhom. Kasar donosi odluku, svestan da će ih ona koštati života dvojice izviđača.

„Jašite u podnožje a onda se odmah vratite”, naređuje im. Dva konjanika povijaju glave, razmenjujući bezizražajne poglede. Kao jedan zarivaju pete u konjske sapi, uzvikujući: „Đa!” Pesak leti u vazduh kada pohitaju niz drum, praćeni mrkim pogledima Kasara i Kačijuna.

„Misliš da će uspeti?”, pita Kačijun. Kasar nemo sleže ramenima, usredsredivši pažnju opet na zid.

Kačijunu se čini da vidi oštar pokret čuvara na zidu. Izviđači imaju toliko osećaja da ne jašu jedan do drugog, razdvojivši se u punom galopu, jedan u levu a drugi u desnu stranu, kako bi osujetili moguće strelce. Konjski topot naglo jenjava i braća zadržavaju dah u iščekivanju.

Kačijun tiho psuje kada se strelci pojave na zidu. „Hajde”, požuruje ih tiho. Tamne strele lete u pravcu dva konjanika u trenutku kada stignu

do velike kapije. Prvi udara pesnicom o drvo i hitro okreće konja ali strelci otpuštaju strele u talasima, pogađajući ga u trup. Iz grla mu se otima krik. Konj se propinje i stropoštava, primivši strelu u vrat. Padaju skoro zajedno, ostajući da leže nepomično u pesku.

Drugi izviđač ima malo više sreće iako ne stiže da dodirne zid. Za trenutak se čini da će uteći strelcima, i Kasar i Kačijun ga bodre povicima. A onda se koči u sedlu i konj uz njištanje pada na pesak, trzajući nogama i poklapajući izviđača svom težinom.

Međutim, životinja ustaje i hramajući uspeva da se vrati braći, ostavljajući za sobom izlomljeno telo svog jahača.

-BU&CW- 33

-Mighty-

Kasar silazi sa svog konja i hvata ga za uzde. Konju je noga slomljena i verovatno više nikada neće moći da se jaše. Kasar ćutke vezuje uzde za svoje sedlo. Neće ostaviti životinju pored toliko gladnih usta u logoru.

„Imamo rešenje za ovo, brate”, mrmlja Kasar, „mada nije ono koje bih voleo. Pitanje je samo kako ćemo da prođemo dalje?”

Kačijun odmahuje glavom. „Naći ćemo način”, odgovara, zagledan u tamnu liniju strelaca kojima su van domašaja.

Neki od njih podižu ruke, da li ih pozdravljaju ili im se rugaju, nije siguran. „Čak i ako budemo morali da srušimo zid, kamen po kamen.” Kada se Kasar i Kačijun približe Džingisovoj koloni, ona se odmah zaustavlja. Pre nego što stignu do spoljne linije konjanika, braća jašu dalje, ostavljajući ih da uzalud čekaju još dvojicu jahača. Džingis i njegovi zapovednici su tokom godina sabiranja plemena naučili mnogo gorkih lekcija i sada se spremaju za još jednu dok iščekuju da im izvidnica priđe.

Nijedan od braće ne odgovara na pitanja onih oko sebe. Smrknuto jašu ka Džingisovom šatoru na zapregama. Kada stignu, Kasar gipko skače s konja, bacajući pogled ka slugi koji prilazi da od njega preuzme uzde.

„Cubodaju”, pozdravlja ga sa usiljenim osmehom. Mladi ratnik deluje nervozno. Kasar pravi grimasu, setivši se da mu je obećao oklop i dobrog konja.

„Imamo o koječemu da razgovaramo s kanom. Traži konja neki drugi put.” Ugledavši Cubodajevo razočarano lice, Kasar othukuje, hvatajući ga za rame. Ne može da

zaboravi hrabrost koju je dečak pokazao kada je stao u njegovu odbranu protiv Vojela. Takva usluga ne ostaje neuzvraćena.

„Možda ću naći vremena kad završim s kanom. Uđi sa mnom unutra ali ćuti.” Na dečakovom licu opet titra osmeh, doduše pomešan sa nervozom pred susret s velikim kanom. Suvih usta penje se uza stepenice na zaprežna kola i za braćom ulazi u prijatnu unutrašnjost šatora.

Džingis ih spremno čeka jer pored njega stoji zadihani glasnik. „Gde su izviđači?”, pita on, proučavajući ozbiljna lica svoje braće. „Poginuli su. Prolaz je preprečen zidom od crnog kamena, visokim kao sto šatora.” „Na njemu smo videli oko pedeset strelaca”, dodaje Kačijun. „Vešti su, koliko smo mogli

da vidimo, skoro nepogrešivi. Zid se nalazi na kraju uskog prolaza, u klisuri između dve strme litice. Ne postoji način da se zaobiđe.”

Džingis se mršti, ustajući sa stolice. Smrknuto korača kroz šator i izlazi na jarko sunce. Kasar i Kačijun ga u stopu prate, zanemarujući prestrašenog Cubodaja iza sebe.

Džingis dugo stoji zagledan u nebo. U ruci drži štap kojim povlači pravu liniju po pesku. „Crtaj”, naređuje. Kačijun uzima štap i pravi nekoliko pokreta u pesku. Kasar zadivljeno

posmatra kako njegov brat stvara kanjon koji je video pre samo nekoliko sati. Kačijun po sećanju crta kapiju u zidu i Džingis nervozno trlja bradu.

„Mogli bismo da rasturimo zaprege i upotrebimo ih kao štitove kako bi se što više približili”, zamišljeno kaže.

Kačijun odmahuje glavom. „To bi nas zaštitilo od strela ali kada stignemo do kapije, zasuli bi nas kamenicama. S one

visine je to smrtonosno oružje.” Džingis podiže glavu, procenjujući kolonu koja se u nedogled proteže kroz pustinju. Oni

nemaju ništa čime bi se zaštitili. „Onda ćemo morati da ih namamimo”, naposletku kaže. „Pravićemo se da se povlačimo i

to će ih učiniti ranjivim. Poslaću ratnike u najboljim oklopima koji će odoleti strelama a onda

-BU&CW- 34

-Mighty-

ćemo se panično povući, s mnogo vriske.” Kan se smeška, zamišljajući taj prizor. „Možda će to naše ratnike naučiti skromnosti.”

Kačijun izravnava stopalom svoj crtež u pesku. „Možda uspe ali samo ako otvore kapiju. Kanjon je vijugav. Čak i ako ih izgubimo iz vida,

nećemo znati da li su izašli ili ne. Kada bih samo mogao da rasporedim par dečaka na bočnim liticama, oni bi nam dali znak. Ali klisura je opasno strma i nema nikakvog zaklona. Spazili bi ih.”

„Mogu li ja nešto da kažem, gospodaru?”, stidljivo pita Cubodaj. Kasar ga seče gnevnim pogledom. „Rekao sam ti da ćutiš. Zar ne vidiš koliko je ovo važno?” Sve oči se okreću ka mladom

ratniku čiji obrazi bukte od stida. „Izvini. Mislio sam da predložim način kako da saznate da li je neprijatelj izašao.” „Ko si ti?”, zaintrigirano pita Džingis. Cubodaj povija glavu, odgovarajući mu drhtavim glasom. „Cubodaj od Urijanhaja, gospodaru”, odgovara mladić s neskrivenom nelagodom. „Iz

naroda, gospodaru. Ja...” Džingis podiže ruku. „Sećam se. Kaži kako razmišljaš.” Cubodaj teško guta pljuvačku i izlaže svoj predlog. Iznenađen je da to još nikom nije palo

na pamet. Ne mogavši da podnese prodoran Džingisov pogled, Cubodaj svoje izlaganje završava zagledan nekud u daljinu.

Najednom nastaje muk dok tri brata razmišljaju o mladićevom predlogu. Džingis konačno klima glavom.

„Moglo bi da uspe”, gunđavo kaže. Cubodaju se čini da će mu srce prepući od sreće. Kasar mu upućuje kratak osmeh, kao da je lično odgovoran za njegovu domišljatost. „Sredi to, Kačijune”, naređuje Džingis, smešeći se Cubodaju. „Odjahaću da vidim mesto

koje si opisao.” Raspoloženje mu se menja kada pomisli na rasturanje nekoliko zaprežnih kola koje su porodicama neophodne za transport. Sačinjene su od brižljivo obrađenih dasaka i generacijama ih dobro služe, međutim, sada su potrebne u borbene svrhe.

„Uzmi prvih deset zaprežnih kola i napravi barikadu koja je lako prenosiva.” Primećuje kako Kačijunov pogled leti ka kanovom šatoru iza njegovih leđa i othukuje. „Moja kola preskoči, brate.” Kačijun brzo okuplja ljude i potreban materijal. Džingis se okreće ka mladom ratniku. „Obećao sam ti konja i oklop. Šta još želiš od mene?” Cubodajevo lice zbunjeno bledi. Nije mu bila namera da kana podseća na njegov dug,

samo je želeo da reši problem koji ga je mučio. „Ništa, gospodaru. Dovoljno je što jašem sa svojim narodom.” Džingis ga za trenutak zamišljeno gleda, češući se po licu. „Ovaj je i hrabar i pametan, Kasare. Daj mu deset ljudi tokom napada na zid.” Žute oči mu

sijaju kada odmeri zaprepašćenog Cubodaja. „Baš da vidim kako ćeš da predvodiš ratnike iskusnije od sebe.” Za trenutak ukočeno stoji,

procenjujući koliko je doprineo mladićevom samopouzdanju, a potom dodaje: „Ako ih izgubiš, nećeš doživeti sumrak dana.”

Cubodaj se duboko klanja velikom kanu, osećajući kako mu strepnja zasenjuje ushićenost. Džingis se žustro okreće i poletno zapoveda.

„Dovedi mi konja, Kasare. Hoću da vidim taj zid i te strelce koji misle da su nepobedivi.”

-BU&CW- 35

-Mighty-

Peto poglavlje

Branioci carstva Si Sja nemaju predstavu o tome koliko Mongolaca je prešlo pustinju. Dok Džingis s tucetom zapovednika jaše po samoj ivici domašaja njihovih strela, glavnina mongolske vojske je u sigurnom zaklonu vijugavog kanjona. Izviđači su raspoređeni po visokim, strmim liticama. Plan zavisi od toga da li će ih neprijatelj smatrati neveštim stočarima ili ne. Izviđači na vrhovima će pokazati bar nešto talenta za planiranje i tako poljuljati mišljenje čuvara bedema. Džingis se grize za donju usnu, zagledan u utvrđenje carstva Si Sja. Strelci su poput mrava načičkani na vrhu zida i svaki povremeno ispaljuje kopljište visoko u vazduh ne bi li upozorio napadače na ono što ih čeka. Džingis vidi da se strela zariva na nekoliko koraka od njega. Njegovi ljudi mogu da pogode mnogo dalje i on prezrivo pljuje u pravcu zida.

Vazduh je zasićen u kanjonu gde nema ni daška vetra. Pustinjska vrućina ne jenjava dok sunce prži s najviše tačke na nebu, praveći jedva primetne senke. Kan dodiruje balčak svog mača za sreću a potom okreće svog konja i jaše nazad gde ga čeka stotinak ratnika.

Mirni su, kao što im je zapovedio ali im se uzbuđenje može pročitati na licima. Kao i svi Mongolci, raduju se predstojećoj borbi s neprijateljem.

„Drveni štit je gotov”, obaveštava ga Kasar. „Grubo je sklepan ali će ih dovesti do samog zida. Dao sam im kovačke čekiće da pokušaju da probiju kapiju. Ko zna, možda je i uspeju u tome.”

„U tom slučaju spremi još sto ratnika za rezervni napad”, naređuje Džingis i okreće se prema Kačijunu koji stoji mirno sa strane, čekajući zapovest. „Kačijune, ostani s njima. Čekaće ih lak posao ukoliko ovi uspeju da se popnu. Neću da uzalud uleću u gužvu.”

„Staviću Arslana na čelo druge grupe”, uzvraća Kačijun. Džingis odobravajući klima glavom. Stari kovač će bespogovorno i brzo predvoditi napad.

Iza njih, zid se u tišini pomalja kao da su ga za trenutak izgubili iz vida. Džingis nema ideju šta se nalazi iza tamnog bedema, niti koliko ljudi brani kanjon. Ali to je sada manje važno. Za manje od dva dana će se isteći i poslednja kap vode. Plemena će posle toga početi da umiru od žeđi i njegove ambicije. Utvrđenje mora pasti.

Mnogi ratnici nose prelepe mačeve i koplja, sve što bi moglo da skrene pažnju neprijatelju i namami ga napolje. Oklopi su im najbolji koji postoje, poput kineskih. Metalne pločice su usijane na vrelom suncu, a svilene bluze ispod njih natopljene znojem. Ratnici halapljivo gutaju poslednje zalihe vode. Džingis ne štedi na ljudima koji rizikuju svoje živote.

„Dobro smo postupili, brate”, zaključuje Kasar, trzajući ga iz misli. Zajedno posmatraju Kokčua koji jaše između ratnika, polivajući ih vodom i pevajući obredne stihove. Mnogi povijaju glave, primajući blagoslov. Džingis se mršti, zamišljajući Temuga kako to isto čini u budućnosti. Njegov brat se tako neće mnogo proslaviti, zaključuje kan.

„Trebalo bi da se pridružim napadačima”, mrmlja Džingis. Začuvši to, Kačijun odmahuje glavom. „Ti ne smeš biti viđen u begu, brate. Možda se plan izjalovi i ratnici budu prinuđeni na

povlačenje. Plemena ne smeju da vide tvoj strah, ionako pola vojske ne zna za ovaj plan. Ne još. Dovoljno je da te vide kako posmatraš napad. Izabrao sam najhrabrije. Pratiće sve tvoje zapovesti.”

„Moraju”, uzvraća Džingis. Braća se razdvajaju, praveći mesta za prvu grupu sa širokim drvenim štitom. Ratnici ga

nose nad glavom s ponosom i napetošću koja raste u tišini.

-BU&CW- 36

-Mighty-

„Gledaću kako rušite ovaj zid”, poručuje im Džingis. „Ako ne mačevima i čekićima, onda lukavošću. Neki od vas će poginuti ali nebeski otac voli ratnički duh i svi ste mu dobrodošli. Prokrčićete put do blaženog carstva. Oglasite bubnjeve i rogove. Neka neprijatelj čuje i zadrhti u svom utvrđenju. Neka taj zvuk uđe pravo u srce ratnika carstva Si Sja, pa čak i kineskih gradova.”

Ratnici uzbuđeno dišu, spremajući se za trk. U daljini čuju graktanje ptica koje kruže visoko iznad brda. Kokču uviđa da je to dobar znak i većina ratnika diže pogled ka nebu. Bubnjevi oglašavaju borbeni ritam i srca počinju da lupaju brže. Džingis naglo spušta podignutu ruku i dolinom se pronosi cviljenje rogova. Prva grupa hita ka glavnom kanjonu a potom ubrzava korak, izazivajući neprijatelja. Sa zidina dopiru uzvici upozorenja.

„Sada ćemo videt”, cedi Džingis kroz zube, stežući mač u ruci. Glasovi ratnika prave buku sa obe strane prolaza. Mongolci ne prestaju da trče, okupani znojem pod teškim štitom iznad svojih glava. Ispostavlja se da je drveni štit vredeo truda jer se strele nemilice zarivaju u njega. Strelci dobro slede zapovesti, primećuje Džingis, otpuštajući strele na svaku komandu. Jedan ili dva imaju tu sreću da pogode u meso i u vreme kada prva grupa stigne do zida iza nje, u pesku ostaju da leže tri nepomična tela.

Kanjonom uskoro odjekuju tupi udarci čekića. Strelci se komešaju, naprežući se da ispale strele pravo u svoje napadače. Oni nezaštićeni drvenim štitom bivaju pogođeni, trzajući se pod naletom novih strela.

Džingis psuje sebi u bradu kada ugleda teške kamenice, spremne na vrhu zida. Sa svojim vojskovođama razgovara o drugim mogućnostima, gledajući sa strepnjom kako oficir carstva Si Sja podiže ruku i izvikuje naredbu. Prvi kamen neobično dugo pada i Džingis čuje prasak tek kada obori njegove ratnike na kolena. Dok se pridižu, pogleda uprtog u branioce zida, Mongolci krvnički čekićaju po kapiji, brže čak i od bubnjara iza sebe.

Još dva kamena padaju na drvenu barikadu i lome je napola. Ratnici panično bacaju čekiće u pesak i beže u potrazi za bilo kakvim zaklonom. Džingis smrknuto posmatra ovu scenu. Kapija je izdržala i više ništa ne može da zaustavi neprijateljske strele. Jedan za drugim, pogođeni ratnici padaju u pokušaju da se povuku van domašaja strela.

Strelci ih obaraju u trku i samo njih desetak uspeva da izbegne smrt i dočepa se sigurne razdaljine od zida. Kada stignu na sigurno, umorno padaju na kolena, boreći se za dah. Iza njih, prolaz kroz kanjon je zatrpan drvenim daskama, čekićima i leševima iz kojih štrče strele.

Džingis polako prilazi sredini staze, zagledan u čvrste branioce zida. Razljućen njihovim klicanjem, okreće im leđa. Ukočeno jaše sve dok im se ne izgubi iz vida. Na najvišoj tački zida, Liju Ken posmatra kako se mongolski kan udaljava. Zadovoljstvo preti da mu pokvari bezizražajni izraz lica koji pokazuje vojnicima oko sebe. Oni se otvoreno smeškaju, pljeskajući jedan drugog po leđima kao da su izvojevali veliku pobedu. Njihova glupost mu opet potpiruje bes.

„Organizuj smenu i dovedi gore pet odmornih strelaca”, izdire se na vojnike. Osmesi nestaju sa svih lica. „Izgubili smo hiljadu strela uprazno, zato napuni tobolce do vrha. Daj svakom čoveku da pije vode.”

Liju spušta ruke na kamenu ogradu, osmatrajući prostor ispod zida. Ubili su skoro sve napadače koji su ušli u domet strela i zadovoljan je preciznošću svojih strelaca. Podseća sebe da čestita oficiru zaduženom za odbranu zida. Čekići su ga za trenutak zabrinuli, ali spoljna vrata su izdržala. Liju Ken se kiselo ceri. Da nisu, Mongolci bi utrčali pravo u dvorište opasano visokim zidinama na kojima su raspoređeni strelci. Utvrđenje je mudro izgrađeno i zadovoljan je što će se njegova smena završiti pre nego što su napadači stignu da ispitaju unutrašnjost građevine.

-BU&CW- 37

-Mighty-

Liju zabrinuto posmatra komade drveta na pesku. Sve što je saznao o plemenima ukazuje na to da napadaju u hordama, poput životinja. Međutim, drveni štit je pokazao da su vični planiranju i to ga sada muči. Siguran je da to neće izostaviti iz svog izveštaja upravniku provincije. Neka sam odluči kako će najbolje odgovoriti na to, razmišlja on, posmatrajući leševe u podnožju zida. Nikada do tada nisu koristili kamenice. Većina je obrasla mahovinom od dugogodišnjeg stajanja u memljivoj oružarnici utvrđenja. Vojnicima zaduženim za ispaljivanje kamenica biće potreban oporavak zbog nedovoljne uvežbanosti. Krajnje je vreme da se ljudima podeli hrana i voda, zaključuje on.

Liju se okreće na klepet sandala i obuzdava netrpeljivost kada na kamenim stepenicama ugleda komandanta utvrđenja. Šen Ti je više nastojnik nego vojnik, zbog čega Liju zadržava hladan izraz lica, oštreći se da odgovori na njegova glupa pitanja. Šen Ti konačno izbija na vrh zida, boreći se za dah. Liju skreće pogled kako ne bi bio svedok slabosti svog nadređenog i čeka da mu ovaj priđe i prvi se obrati.

„Poslali smo pse tragače”, kaže Šen Ti kada dođe do daha. Liju blago spušta glavu u nemom saglasju. U vreme napada nije video komandanta. Nema

sumnje da se sa svojim konkubinama skrivao u privatnim odajama na drugom kraju utvrđenja. Sa gorkim osmehom na licu, Liju se seća Sun Cuovih reči o odbrambenom ratovanju. Šen Ti je svakako majstor za skrivanje u ’zemaljskom kutku’, ali samo zato što je tu Liju da rastera napadače. Ipak, duguje mu poštovanje zbog višeg oficirskog čina.

„Leševe neću dirati do sutra, gospodaru, za slučaj da neko ne glumi smrt. U zoru ću poslati ljude da skupe oružje i strele.”

Šen Ti gleda preko zida u tela raštrkana po kanjonu. Oko njih primećuje neobične drvene kovčege i koplja, dugačka skoro kao čovek. Ukoliko stvar prepusti vojnicima, zna da će nestati sve što je iole vredno. U pesku vidi kako svetluca nešto zeleno i zlatno, i napreže oči.

„Ti ćeš ih nadgledati, Liju. Sad pošalji ljude da provere je li kapija oštećena. Neka mi donesu sve vredno što nađu. Hoću lično da ispitam stvar.”

Liju skriva gnušanje prema neskrivenoj pohlepi svog komandanta. Ujguri nikada nisu posedovali ništa vredno, priseća se. Nema razloga da od bednih plemenskih ratnika očekuje nešto više od par sjajnih komadića metala. Ali pošto ni sam nije plemićkog porekla, klanja se komandantu najdublje što može.

„Kako vi zapovedate, gospodaru.” Zatim ostavlja Šen Tija da zuri dole sa jedva primetnim osmehom na punim usnama. Liju pucketa prstima ne bi li skrenuo pažnju strelcima koji naizmenično piju vodu.

„Idem da pretresem mrtve”. Duboko uzdiše, svestan da gorčinu više nije u stanju da sakrije. „Vratite se na svoje položaje i budite spremni za još jedan napad.”

Ljudi se spremno razilaze, ostavljajući vedro s vodom kako bi što pre zauzeli svoje položaje na zidu. Liju teško uzdiše pre nego što se usredsredi na zadatak pred sobom. Nema sumnje da će Ujguri platiti za ovaj napad čim car čuje za njega. U mirnom carstvu Si Sja, o ovome će se danima pričati na dvoru, možda čak i mesecima. Trgovina će stati a ujgurska naselja će biti debelo kažnjena za pobunu. Liju ne miriše tu vrstu ratovanja, ozbiljno razmišljajući o tome da zatraži premeštaj u grad Jinčuan. Dobar stražar sa iskustvom tamo je uvek tražen.

U hodu izdaje kratke zapovesti desetorici kopljanika da ga prate i osenčenim stepenicama silazi u podnožje. U senci zida, kapija iznutra deluje netaknuto i Liju se pita ko može da bude toliko glup da uopšte pokuša da je provali. Ne bi voleo da je na njegovom mestu, zaključuje on. Odmah proverava da li je unutrašnja kapija bezbedna pre nego što digne ruku da otključa spoljnu. Sun Cu je verovatno najveći vojni mislilac kojeg je Kina ikada imala, međutim, nije uzeo u obzir poteškoće pohlepnika kao što je Šen Ti.

Liju s malom strepnjom otvara vrata, puštajući unutra snop sunčeve svetlosti. Vojnici iza njega se koče u stavu mirno i on klima glavom njihovom kapetanu.

-BU&CW- 38

-Mighty-

„Neka dvojica ostanu da čuvaju vrata. Ostali pokupite upotrebljive strele i sve što bi moglo da ima vrednost. U slučaju neke nevolje, bacajte sve i trčite nazad u zaklon. Neću da čujem priču. Niko da se nije udaljio više od pedeset koraka, čak i da ugleda smaragd veličine pačjeg jajeta. Jasno?”

Vojnici salutiraju kao jedan i njihov kapetan određuje dvojicu koji će ostati kod kapije. Liju škilji na jarkom suncu dok mu se oči ne priviknu na svetlost. Ne očekuje od njih vrhunsko umeće kao kod vojnika koji čuvaju utvrđenje. Skoro svi su tu dospeli po kazni. Čak i Šen Ti je napravio neke tajne greške u svojoj političkoj prošlosti, u to je siguran, iako to debeljko nikada ne bi rekao običnom vojniku, bez obzira na njegov čin.

Liju teško uzdiše i baca se na posao. Dao je sve od sebe u odbrani zida iako ne može da se otrgne utisku da nešto nije u redu. Preskače preko beživotnog tela, primetivši na njemu oklop sličan svom. Ta ideja mu se nimalo ne sviđa. Nemaju podatke o tome da Ujguri koriste oklope po uzoru na kineske. Doduše, grublje je izrade ali može da posluži, što mu uliva još veću nervozu.

Zakoračivši unazad, slučajno gazi na nečiju ispruženu ruku i čuje krckanje kostiju. Od nemilog zvuka ga podilazi jeza ali on nastavlja dalje. Mrtvih je najviše ispred kapije. Primećuje dva sklupčana tela kojima iz grkljana štrče kopljišta. Teški čekići leže svud unaokolo. Liju podiže jedan i prislanja ga uza zid kako bi ga uneo u povratku. Dobre je izrade.

Dok suženim pogledom osmatra kraj prolaza, njegovi ljudi vredno skupljaju oružje sa peska. Liju počinje malo da se opušta, primetivši kako dvojica vade strele iz mrtvih tela. Jednog leš je toliko izboden kopljištima da podseća na bodljikavo prase. Liju se sklanja u senku zida jer sunce najednom počinje da mu smeta. Trideset koraka od njega leže dva kovčega. Svestan je da ga Šen Ti posmatra s vrha zida, proveravajući da li će u njima pronaći nešto vredno. Zašto bi plemenski ratnici u napad nosili zlato ili srebro, iščuđava se Liju, ali ipak oprezno prilazi kovčezima, stežući jače svoj mač. Možda su u njima zmije ili škorpije? Čuo je za takve taktike napada na gradove iako se kovčezi obično prebacuju preko zidina. Međutim, primitivni ratnici ne poseduju katapultove, baš kao ni merdevine.

Liju zabija vrh svog mača u kovčeg i prevrće ga na bočnu stranu. U tom času iz skrivenog odeljka izleću ptice i on iznenađeno uzmiče unazad.

Za trenutak, Liju zapanjeno stoji i zuri u ptice, ne shvatajući zašto su ostavljene na vrelom pesku. Podiže glavu i gleda ih kako lete a zatim sklapa oči usled gorke spoznaje. Ptice su signal. Do ušiju mu dopire komešanje i zemlja počinje da drhti pod njegovim nogama.

„Nazad! Nazad!”, unezvereno urla Liju, mašući svojim mačem. Raštrkani vojnici zbunjeno dižu glave. Ruke su im pune skupljenog oružja. „Brzo! Nazad!”, naređuje Liu. Osvrće se prema kanjonu i tamo vidi prve tamne siluete galopirajućih konja. Potom panično gleda u kapiju, grozničavo razmišljajući šta mu je činiti. Ako ove budale budu previše spore, onda im niko drugi neće biti kriv, zaključuje on i baca se u trk.

Pre nego što odmakne nekoliko koraka, ukopava se u mestu. Mrtva tela oko kapije ustaju na noge, uprkos krvavim ranama. Onaj kojem je maločas smrskao ruku sada stoji, delujući preteće zdravo. Liju guši paniku pred zaglušujućim zvukom koji mu dopire s leđa i opet počinje da trči. Vidi kako se kapija zatvara ali jedan od neprijatelja uspeva da provuče ruku kroz prorez. Plemenski ratnik vrišti od bola kada mu stražari odseku ruku s unutrašnje strane ali ne uspevaju da zatvore kapiju. Na nju su već nagrnuli ostali ratnici, otvarajući je i nasrćući na stražare.

Liju izbezumljeno vrisne ali ne vidi strelu koja ga pogađa u vrat. Sapliće se na pesku, osećajući bol tek kada utrči u senku zida. Kapija je zatvorena, u to je siguran. Video je da se zatvara za njim, govori sebi, ali nije siguran. Sledećeg trenutka se guši u sopstvenoj krvi, osluškujući zvuk kopita koji iščezava.

-BU&CW- 39

-Mighty-

Cubodaj ustaje s mesta u kojem je nepomično ležao u pesku. Strelu koja ga je pogodila prate još dve, zarivajući se u njegov oklop. Grudi mu pulsiraju i svaki korak donosi novi talas svežeg bola dok mu vrela krv kulja niz noge. Kanjonom odjekuje topot konja u punom galopu. Cubodaj diže glavu kad začuje otpuštanje tetiva na lukovima i vidi roj crnih strela koje zasenjuju nebo. Nedaleko od njega njišti konj ali on ushićeno gleda kako se kapija otvara i počinje da se tetura ka njoj.

Mladi ratnik pogledom traži desetoricu koje je Džingis stavio pod njegovu komandu. Prepoznaje četiri figure koje hrle ka kapiji dok ostali beživotno leže na pesku, mrtvi. Cubodaj potiskuje bol, preskačući jednog od ratnika iz svog plemena.

Zvuk galopa je toliko glasan da mu se čini kako će konji svakog časa pregaziti. Pomišlja na svoju ranu i oseća vrtoglavicu. Iako mu se čini da se sve odvija nepojmljivo sporo, on čuje sopstveno dahtanje. Gnevno zatvara usta, postiđen ovom slabošću. Iznad njega, oni koji su preživeli napad sada spuštenih mačeva jurišaju kroz kapiju. Cubodaj čuje pucanje strela koje su se odbile od kamenog zida. Krajičkom oka vidi ratnike koji ga mimoilaze, kličući i ispaljujući strele. U tom trenutku misli mu se bistre i čula izoštravaju. Kopljišta zasipaju pesak svud oko njega ali on ne obraća pažnju na njih. Iz sveg grla naređuje svojim ratnicima da mu naprave prolaz do kapije. Glas mu je promukao ali njegovi ljudi ga slušaju.

„Napravite štitove od drveta. Uzmite čekiće”, zapoveda Cubodaj, mašući rukom. Čuje zveckanje oklopa dok ljudi skaču po pesku oko njega. Kasar pada u trku i Cubodaj ga grabi za ruku.

„Ušli su. Još možemo da iskoristimo drvene daske.” Strele kao kiša tonu u pesak svud oko njega, ostavljajući samo crne perjanice. Kasar spušta

pogled na Cubodajevu ruku, tek toliko da podseti mladog ratnika na njegov položaj. Cubodaj instinktivno popušta stisak, slušajući kako Kasar izvikuje naredbe. Ratnici spremno podižu komade drvenog štita i podižu ih iznad glava, hitajući kroz kapiju.

Dok čekići opet zvekeću, strelci na zidu gađaju uzak prostor između dve kapije. Uprkos debelim štitovima, neka kopljišta pronalaze svoje mete. Na vrelom suncu Kasar naređuje ispaljivanje strela na vrh spoljnog zida, držeći kineske vojnike dalje od ivice i osujećujući im ciljanje. Svestan je rizika svog isturenog položaja ali nema nameru da se povuče dok unutrašnja kapija ne popusti. Tupi udarci čekića nadjačavaju krike umirućih.

„Ulazite unutra i ne dajte da se presaberu. Mi ćemo sačekati”, dovikuje Kasar Cubodaju. Mladi ratnik povija glavu i hita da se pridruži svojim ljudima.

Provlači se kroz osenčeni prostor između dve kapije i izbija na sunce. Pri tom hvata obrise hladnokrvnih strelaca koji ispaljuju bez predaha.

Cubodaj u poslednjem trenutku podiže komad štita iznad glave. Strela mu dere kožu s nadlanice, mameći mu glasnu psovku. Prepoznaje samo jednog preživelog iz svoje desetine.

Prostor između kapija je smišljeno izgrađen kako u njega ne bi moglo da stane više od desetak ratnika istovremeno. Osim onih koji mahnito čekićaju po unutrašnjoj kapiji, ostali stoje sa štitovima iznad glava, zbijeni jedan uz drugog. Pod nogama im je pesak izboden strelama gušće nego pseća dlaka. Međutim, ratnici ne prestaju da posrću i Cubodaj najednom iznad sebe čuje zapovest na stranom jeziku. Ukoliko ih zaspu kamenicama, ceo napad će propasti pre nego što probiju unutrašnju kapiju, zaključuje on, obuzdavajući strah. Ima utisak da je u klopci. Ratnik do njega koji je u napadu izgubio šlem najednom ispušta krik i pada. Jedna od strela mu se zarila pravo u vrat. Cubodaj mu iz ruku grabi dasku i podiže je iznad glave, trzajući se pri svakom ubodu strele u nju. Udarci čekića se ubrzavaju i Cubodaj konačno čuje uzvik oduševljenja koji prerasta u masovno klicanje, pomešano sa zvukom pucanja drveta.

Kroz provaljenu kapiju kuljaju ratnici u prašnjavu unutrašnjost osenčenog dvorišta. Prvi odmah padaju jer ih tamo dočekuju nove strele postrojenih stražara. Iza njih Kasarovi ljudi kliču u divljem iščekivanju, shvatajući da je pala i poslednja prepreka. Silovito kreću napred, odgurujući one na kapiji koji se sapliću o mrtva tela pred sobom.

-BU&CW- 40

-Mighty-

Cubodaj ne može da veruje da je i dalje živ. Iz pojasa izvlači mač koji mu je Džingis lično dao i utrčava u masu razjarenih ljudi, praveći konačno prostor za borbu prsa u prsa. Strelci ne stižu da ponovo zategnu tetive jer Cubodaj počinje da seče sve koji mu se nađu na putu. Polovina onih koji su provalili u utvrđenje ranjeno je ali nijedan ne posustaje. Ratnici ushićeno kliču kada se suoče sa prvim redovima odbrane. Neki se drvenim stepenicama penju na obližnje zidove, izazivajući strelce koji ne prestaju da ih gađaju sa vrha zida. Mongolski strelci im uzvraćaju, obarajući branioce zida kao slamnate mete.

Džingisova vojska prodire kroz kapiju, ulivajući se u utvrđenje poput crne reke. U prvom napadu je suvišna svaka zapovest. Sve dok Kasar i Arslan ne preuzmu kontrolu, Cubodaj zna da ima tu slobodu da ubija koliko god želi. Iz grla mu se ori borbeni poklič dok ushićeno zamahuje mačem. Bez komandovanja Liju Kena odbranom vojnici carstva Si Sja bezglavo trče pred najezdom osvajača. Ostavivši svog konja u kanjonu, Džingis se saginje da prođe kroz provaljenu kapiju. Lice mu je ozareno trijumfom. S ponosom posmatra kako njegovi ratnici tamane vojnike u utvrđenju. U celoj svojoj istoriji, plemena nikada nisu dobila priliku da napadnu one koji su ih vekovima tlačili. Džingis ne mari što vojnici carstva Si Sja sebe smatraju drugačijim od kineskih. Za njegov narod to su sve pripadnici jedne omražene rase. Primećuje kako neki branioci tvrđave spuštaju svoje oružje i odmahuju glavama. Džingis poziva Arslana da mu priđe.

„Bez zarobljenika, Arslane”, kaže mu. Ovaj klimne glavom. Nastaje opšti pokolj. Iz mračnih podruma utvrđenja izvlače prestravljene vojnike i odvode

ih na pogubljenje. U kasno popodne, središnji deo kamenog dvorišta je zatrpan leševima. Obližnji bunar postaje meta suvih grla i svaki ratnik pronalazi vremena da se napije vode. Zaslužili su je. Pobedili su pustinju.

U suton Džingis prilazi zidu, preskačući tela umrlih. Među ratnicima vlada muk i jedan puni kožno vedro vodom, dodajući ga kanu. Džingis konačno pije vodu, ne krijući svoje zadovoljstvo. Vojska oduševljeno kliče, njihovi glasovi glasno odjekuju između kamenih zidina. Uspeli su da se snađu u lavirintu soba, hodnika i prolaza, u prostoru koji nikad dotad nisu videli. Poput divljih pasa, istražuju svaki kutak utvrđenja, ostavljajući za sobom krvave tragove.

Komandanta utvrđenja pronalaze u odajama obloženim svilom i skupocenim prostirkama. Potrebna su trojica da provale vrata od gvožđa i hrastovine. Šen Tija zatiču u krevetu sa desetak prestravljenih žena. Kada Kasar uđe u prostoriju, Šen Ti pokušava da sebi bodežom oduzme život. Na njegov užas, oštrica mu isklizava iz znojavog dlana, ostavljajući samo krvav trag na vratu. Kasar vraća svoj mač u korice i uzima Šen Tijev bodež, prislanjajući mu ga po drugi put na grlo. Šen Ti za trenutak pokušava da pruži otpor ali je Kasarov stisak snažan i čvrst kada mu uroni oštricu u grkljan, puštajući da krv pokulja napolje.

„Ovo je poslednji”, objavljuje Kasar, gledajući u uplašene žene oko sebe. Neobične su spoljašnjosti, primećuje on. Koža im je napuderisana i bela poput kobiljeg mleka ali ga ipak neobično privlače. Dok se slatki miris jasmina meša se sa smradom sveže krvi, Kasar se vučje ceri. Njegov brat je osvojio olhunsku devojku i uzeo je sebi za ženu. Sada imaju dvoje dece. Međutim, Kasarova prva žena je umrla tokom putovanja i on je slobodan. Za trenutak se pita da li će mu Džingis dozvoliti da se oženi dvema ili trima od ovih napuderisanih lutaka. Ta ideja ga neobično privlači i on prilazi krajnjem prozoru, osmatrajući zemlju Si Sja.

Utvrđenje je smešteno na vrhu planine tako da se s njega pruža veličanstven pogled na prostranu dolinu oivičenu klisurama sa obe strane. U daljini vidi zelenu ravnicu prošaranu njivama i naseljima. Kasar duboko uzdiše, ne skrivajući svoje zadovoljstvo.

„Kao berba zrelog voća”, mrmlja, okrećući se ka Arslanu u trenutku kada ovaj uđe u sobu. „Pošalji nekog po moju braću. Moraju ovo da vide.”

-BU&CW- 41

-Mighty-

Šesto poglavlje

Car sedi u najvišoj prostoriji svoje palate, zagledan u doline carstva Si Sja. Pejzaž je predivan, uprkos magli koja se sporo diže sa polja. Da se iza dalekih brda ne krije neprijateljska vojska, prizor bi bio spokojan kao i svakog drugog jutra. Rečni kanali svetlucaju na suncu poput zlatnih žila, noseći dragocenu vodu do useva. Seljaci već vredno rade na svojim poljima, nesvesni vojske koja će iz severne pustinje uskoro ući u zemlju.

Žaj Čijang namešta svoju svilenu odoru protkanu zlatnim nitima. U samoći, izraz lica mu je miran, međutim, kada spusti pogled na svoje ruke, primećuje da mu nekontrolisano drhte. Utom prstom nervozno zapinje za končić i oštrim noktom ga otkida. Car se mršti, gledajući u štetu koju je napravio. Danas je obukao odoru od kineske svile ne bi li mu donela sreću u rešavanju gorućeg državnog problema. Pismo je poslao po dvama najbržim glasnicima čim je čuo za napad ali odgovor i dalje ne stiže.

Iz grudi mu se otima uzdah dok prstima nastavlja da prebira po tkanini, nesvestan svojih pokreta. Da je stari car poživeo sada bi imali pedeset hiljada vojnika za odbranu malog carstva, u to je siguran. Bogovi nisu želeli da ga uzme za svog saveznika onda kada mu je bila potrebna pomoć. Princ Vej je stranac, zbog čega Žaj Čijang ne zna da li je nadmeni sin nasledio velikodušnost svog oca.

Žaj Čijang razmišlja o razlikama između dve zemlje, pitajući se na koji način da obezbedi kinesku podršku. Njegov daleki predak bio je kineski princ i vladao je provincijom kao tipičan feudalac. Ne vidi nikakvu sramotu u traženju pomoći od njega. Carstvo Si Sja je ostalo netaknuto u velikom sukobu tokom prethodnog veka kada su se veliki vladari borili jedan protiv drugog sve dok kinesko carstvo nije podeljeno na dva. Žaj Čijang je šezdeset četvrti vladar od tog krvavog vremena. Posle smrti svog oca, skoro tri decenije je proveo u oslobađanju svog naroda od kineskog jarma, odmereno održavajući savez sa drugima i nikada ne izričući uvrede koje bi njegovo carstvo vratilo u podređeni položaj. Jedan od njegovih sinova će jednog dana naslediti taj krhki mir. Žaj Čijang plaća svoj danak, šalje trgovce da trguju i svoje vojnike da služe carskoj vojsci. Za uzvrat ima položaj uvaženog saveznika. Ali i to je nešto.

Tačno je da je Žaj Čijang svom narodu nametnuo novo pismo, ono koje će imati malo sličnosti sa kineskim. Stari kineski car mu je na prevođenje poslao retke tekstove o Lao Ceu i Budi. To je svakako bio znak prihvatanja, mada ne i odobravanja. Dolina Si Sja je zaista nezavisna od kineske zemlje, omeđena planinama i Žutom rekom. S novim jezikom, carstvo Si Sja će se otrgnuti od kineskog uticaja. U pitanju je opasna i podmukla igra ali on ima viziju i snagu da pronađe pravu budućnost za svoj narod. Razmišlja o novim trgovinskim putevima prema zapadu i bogatstvu koje će tako steći. Međutim, svemu tome sada prete plemena koja izviru iz pustinje.

Žaj Čijang se pita hoće princ Vej shvatiti da su Mongolci prešli preko njegovog dragocenog zida na severoistoku i već uveliko prodrli u kineske zemlje. Nijednom carstvu ne odgovara da vuk pronađe kapiju koja vodi u njihovo dvorište.

„Moraš da mi pomogneš”, šapuće on sebi u bradu. Ljuti ga zavisnost od kineske vojne pomoći, posle toliko generacija oslobađanja i ulaganja u nezavisnost svog naroda. Nažalost, još ne zna da šta će princ Vej tražiti za uzvrat. Carstvo bi moglo da spase samo to da opet postane provincija.

-BU&CW- 42

-Mighty-

Žaj Čijang nervozno lupka prstima pri pomisli na kinesku vojsku u svojoj zemlji. Očajnički mu je potrebna vojna pomoć ali šta ako se posle bitke ne vrate svojoj kući? Ili, još gore, šta ako uopšte ne dođu?

Dvesta hiljada ljudi je već sklonjeno iza zidina Jinčuana, dok su hiljade ostale van zatvorenih kapija. Oni na ivici očaja noću pokušavaju da se ušunjaju u grad, zbog čega je carska garda prinuđena da upotrebi oružje. U podnožju zida svakog jutra osvanu novi leševi i sve više vojnika je prinuđeno da napusti Jinčuan kako bi ih ukopala pre nego zavlada bolest. Neprijatna je to dužnost, ali grad jedva prehranjuje i one što žive u njemu. Žaj Čijang mnogo više brine za zlatne niti koje mu se urezuju pod nokte, toliko duboko da prsti počinju da mu krvare.

Oni koji su našli utočište unutar gradskih kapija spavaju na ulicama jer su kreveti u svakoj krčmi zauzeti. Cena hrane svakodnevno raste i crno tržište cveta, iako stražari vešaju svakog uhvaćenog u mešetarenju. Jinčuan je grad straha u iščekivanju varvarskog napada, međutim, već tri meseca pristižu samo izveštaji o uništavanju koje Džingisova vojska čini na svom putu. Još nisu stigli do Jinčuana iako izviđači u daljini primećuju mračne mongolske konjanike.

Žaj Čijang se trza na zvuk gonga. Zar je već nastupio čas zmaja, čudi se on. Izgubio se u mislima, gubeći uobičajeni spokoj pred zvaničan početak dana. Odlučno odmahuje glavom, odgoneći zle duhove koji sapliću volju snažnog čoveka. Možda će zora doneti bolje vesti. Pripremajući se za susret s ljudima, uspravlja se na svom tronu od sjajnog zlata i zavlači rukav s pokidanom niti ispod drugog. Pre nego se obrati svojim ministrima, narediće da mu donesu novu odoru a on će se osvežiti kupkom kako bi pospešio cirkulaciju krvi.

Gong se opet oglašava i vrata dvorane se otvaraju u savršenoj tišini. Kolona najodanijih savetnika ulazi unutra, nečujno koračajući po uglačanom podu. Žaj Čijang ih bezizražajno posmatra, svestan da njihovo samopouzdanje zavisi od njegovog ponašanja. Ukoliko pokaže i najmanji znak nervoze, panika koja njih obuzme proneće se ulicama grada.

Dva roba zauzimaju položaje caru s boka, hladeći ga velikim lepezama. Žaj Čijang jedva da ih primećuje dok zuri u svog premijera koji ne uspeva da sakrije nemir. Car odlučuje da sačeka dok svi čelima dodirnu pod i zakunu mu se na vernost. Reči koje izgovaraju su drevne i ulivaju mu utehu. Njegov otac i deda su ih čuli bezbroj puta u istoj ovoj dvorani.

Konačno su spremni da se upuste u poslovni razgovor za taj dan i velika vrata se za njima zatvaraju. Glupo je pomisliti da su potpuno sami, podseća sebe Žaj Čijang. Sve što se izusti u prestonoj dvorani već narednog jutra se na gradskim ulicama prodaje kao vredan trač. Car proučava svoje ministre, tražeći znakove straha i nemoći. Lica su im bezizražajna, što mu donekle popravlja raspoloženje.

„Vaša visosti, nebeski sine, caru i oče svih nas”, počinje prvi ministar. „Donosim pismo od kineskog cara Veja.” Ne prilazi tronu ali dodaje svitak robu koji ga klečeći dodaje caru. Žaj Čijang odmah prepoznaje rukopis princa Veja ali ne gubi nadu kada uzme svitak u ruke i razbije voštani pečat.

Uprkos uvežbanoj samokontroli, car se mršti dok čita kratku poruku. Ne dižući pogled sa teksta, u prostoriji oseća glad koja mu narušava smirenost zbog čega odlučuje da poruku ne pročita naglas.

„U prilog nam ide da se naši neprijatelji glože. Kakva nam tu preti opasnost? Okrvaviš li osvajača, Kinezi će ti osvežiti pamćenje.”

U sobi vlada potpuna tišina dok ministri upijaju ove reči. Jedan ili dvojica vidno blede. Dakle, ništa od pojačanja. Još gore, novi car je svoje susede nazvao neprijateljima i više ih ne može smatrati saveznicima kakvi su bili u vreme vladavine njegovog oca. Moguće je da tih nekoliko reči slute kraj carstva Si Sja.

„Je li naša vojska spremna?”, tiho pita Žaj Čijang, razbijajući neprijatnu tišinu. Premijer duboko poginje glavu pre nego što mu odgovori, skrivajući strah. Ne može da mu

objasni koliko je njegova vojska slabo pripremljena za rat. Predugo razdoblje mira bolje ih je obučilo za iznuđivanje usluga od gradskih prostitutki nego za oružanu borbu.

-BU&CW- 43

-Mighty-

„Kasarne su pune, vaša visosti. S vašom carskom gardom kao predvodnicom, poslaćemo uljeze nazad u pustinju.”

Žaj Čijang nepomično sedi, znajući da niko ne sme da prekine tok njegovih misli. „A ko će čuvati grad ako se moja lična garda odmetne u ravnicu?”, naposletku pita.

„Seljaci? Ne! Godinama obezbeđujem hranu i smeštaj za vojsku. Vreme je da mi vrate ono što sam im dao.” Prelazi preko napetosti na licu svog premijera. Kao carev rođak, uprkos disciplinovanom vođenju gradske pisarnice, premijer se ne može smatrati čovekom sposobnim za neki veći umni napor.

„Pošalji mi generale da isplaniram odbranu”, zapoveda Žaj Čijang. „Izgleda da je vreme priče i dopisivanja završeno. Razmisliću o rečima... cara Veja i odgovoriću mu kada se suočimo s većom pretnjom.”

Ministri žurno izlaze iz prestone dvorane, otkrivajući potisnutu nervozu svojim ukočenim držanjem. Carstvo već tri veka živi u miru i niko više ne pamti užase rata. „Mesto je savršeno za nas”, zaključuje Kačijun, posmatrajući ravnicu ispred sebe. Iza njega se pomalja crna planina ali njegov pogled lebdi iznad zelenih i zlatnih polja, bogatih usevima. Plemena su u protekla tri meseca putovala neverovatnom brzinom, osvajajući selo za selom, ne nailazeći ni na kakav otpor. Tri oveća grada pala su pre nego što se pronela vest o njihovom dolasku i narod malog carstva već uveliko beži pred osvajačima. Mongolci su isprva uzimali zarobljenike, međutim, kada se njihov broj popeo na četrdeset hiljada, Džingis je ugušio njihovo cviljenje. Vojska ne može da hrani toliko gladnih usta, a i siroti seljaci ne predstavljaju neku veću pretnju. Stoga je kan naredio da se zarobljenici pogube svi u jednom danu. Leševi su ostavljeni da trunu na suncu dok je Džingis obišao okolna brda ne bi li se uverio da je njegova zapovest sprovedena u delo. Posle toga više nije razmišljao o njima.

Samo žene su pošteđene kao ratni plen i Kačijun je među njima pronašao dve retke lepotice koje je smestio u svoj šator. Jutros mu misli lutaju u tom pravcu umesto da se usredsredi na bitku pred sobom. Kačijun odmahuje glavom da razbistri glavu.

„Seljaci uopšte ne izgledaju opasno i ovi kanali su savršeni za pojenje naših konja”, zaključuje on, gledajući svog starijeg brata.

Džingis sedi ispred svog šatora, brade oslonjene na šake. Raspoloženje među plemenima je veselo oko njih dvojice i pogled mu leti ka grupici dečaka koji se igraju sa brezovim grančicama. Zainteresovano podiže glavu kada među njima prepozna svoja dva najstarija sina. Dečaci se razdragano gurkaju sa ostalom decom. Đoči i Čagataj su uzor mlađim dečacima, često ih uvodeći u nevolje i svađe koje se završavaju tako što ih majke izbatinaju.

Džingis uzdiše, zamišljeno oblizujući donju usnu. „Mi smo kao medved sa šapom umočenom u med, Kačijune, ali oni će ustati. Barčuk mi

kaže da se trgovci carstva Si Sja ponose svojom velikom vojskom. Još je nismo sreli.” Kačijun sleže ramenima, neopterećen ishodom predstojeće bitke. „Možda. A tu je i njihov veliki grad. Možda se kriju iza zidina. Izgladnećemo ih ili ćemo

provaliti unutra.” Džingis popreko gleda svog brata. „To neće biti tako lako. Kasar ume da bude brzoplet. Zato si mi ti pri ruci da opomeneš

ratnike kada se popišmane. U ovom carstvu nismo izvojevali još nijednu veliku bitku i neću da se ljudi opuste i ugoje pre vremena. Izvodi ih na manevre i sagori u njima svu lenjost. Kao i svoju.”

Kačijun se rumeni kao bulka. „Tvoja volja, brate moj”, uzvraća povijene glave. Džingis nastavlja da gleda svoje sinove u

trenutku kada dečaci uzjašu konje. To je bilo ispitivanje veštine naučeno od Olhuna i Džingis pomno prati kako Đoči i Čagataj galopiraju preko brezovih grančica na zemlji.

-BU&CW- 44

-Mighty-

Đoči okreće svog konja brže i istom rutom se vraća, zapinjući svoj dečji luk. Džingis i Kačijun posmatraju kako u punoj brzini otpušta strelu koja se zariva u tanku brezovu granu. Pogodak je precizan i Đoči se munjevitom brzinom saginje, grabeći levom rukom komad rascepljenog drveta i pokazujući ga trijumfalno svojim drugarima. Svi kliču, samo Čagataj srdito hukće, spremajući se za novi galop.

„Tvoj sin će biti dobar ratnik”, primećuje Kačijun. Džingis se mršti ali Kačijun ne mora da ga gleda jer zna kakav mu je izraz lica.

„Dok se oni kriju iza zidina pet puta višim od čoveka”, tvrdoglavo nastavlja Džingis, „smeju nam se što i dalje haramo po okolnim ravnicama. Zašto bi njihov car mario zbog par stotina sela? Jedva da smo ga bocnuli dok taj grad Jinčuan bezbedno stoji, s njim u njemu.”

Kačijun mu ne odgovara, zagledan u Čagatajevu vratolomiju na konju. Dečakova strela seče vetar ali on ne uspeva da je zgrabi pre nego što padne. Đoči se smeje svom bratu i Kačijun prepoznaje sirovi bes na Čagatajevom licu. Dečaci znaju da ih otac posmatra.

Džingis ustaje, donoseći odluku. „Neka se ljudi otrezne i spreme za marš. Idemo na grad od kamena kojem se izviđači

toliko dive. Osvojićemo ga na ovaj ili onaj način.” Kan ne pokazuje svom bratu brigu koja ga izjeda. Nikada nije video grad opasan visokim zidinama. Nada se da će uskoro dobiti neku ideju kako da ga osvoji a da njegova vojska pri tom neće stradati.

Dok Kačijun deli zapovesti, Džingis posmatra kako Čagataj gnevno dobacuje nešto svom starijem bratu. Đoči skače sa svog konja, obarajući obojicu na zemlju. Otpočinje tuča šakama i laktovima. Kačijun se ceri u prolazu, setivši se sopstvenog detinjstva.

Zemlja koju su otkrili iza planina je bogata i plodna. Možda će se boriti da je zadrže iako on ne može da zamisli silu sposobnu da porazi vojsku koju je Džingis poveo hiljadu kilometara daleko od kuće. Jednom se kao dečak bacio kamen sa visokog grebena i video kako dobija na ubrzanju. Isprva je padao sporo ali je posle nekog vremena postao nezaustavljiv. Skerletna je boja rata carstva Si Sja. Carski vojnici nose jarkocrvene oklope i prostorija u kojoj se Žaj Čijang sastaje sa svojim generalom potpuno je prazna osim zidova obojenih istom nijansom. U njoj se nalazi samo jedan sto na kojem je raširena mapa regiona, pričvršćena olovnim tegovima u uglovima. Povlačenje Kineza iz saveza je unapred isplanirano među tim crvenim zidovima; to je mesto za spas i pobedu carstva, bogatog sopstvenom istorijom. Boja oklopa generala Đijama savršeno se uklapa u enterijer, skoro do neprepoznatljivosti u poređenju sa nijansom zidova. Žaj Čijang na sebi ima zlatnu bluzu i crne, svilene pantalone.

General je sedokos ali dostojanstven čovek. Svestan je da istorija carstva Si Sja zavisi od odluke koju će doneti u toj drevnoj sobi, baš kao što je svestan odgovornost koju nosi. Znalački pomera figuricu od slonovače duž tamnoplave linije.

„Njihov logor je ovde, vaša visosti, ne tako daleko od kanjona kroz koji su ušli u carstvo. Svoje ratnike šalju u osvajačke napade na sto lija u svim pravcima.”

„Danju ne može daleko da se jaše pa noću verovatno podižu i druge logore”, zaključuje Žaj Čijang. „Možda tada možemo da napadnemo.”

General blago odmahuje glavom, ne želeći da otvoreno protivureči svom caru. „Ne odmaraju se, vaša visosti, niti zastaju da jedu. Izviđači kažu da jašu najdalje što mogu

a onda se u sumrak vraćaju nazad. Nešto su sporiji kada sa sobom vode zarobljenike. Nemaju pešadiju i zalihama se snabdevaju iz glavnog logora.”

Žaj Čijang se mršti, znajući da je to dovoljno kritike za jedan dan. General se vidno znoji u njegovom prisustvu.

„Njihov logor je nevažan, generale. Vojska mora da napadne i razbije te divljake pre nego što izazovu veće uništenje. Imam izveštaj o gomili mrtvih seljana, visokoj kao planina. Ko će da skuplja useve? Grad će gladovati čak i ako ti uljezi sutra odu!”

-BU&CW- 45

-Mighty-

General Đijam se umiruje, ne želeći dodatno da gnevi svog cara. „Našoj vojsci će trebati vremena da se okupi i pripremi za rat. Sa carskom gardom na čelu

imaćemo dovoljno ljudi da uništimo svaki napad. Ukoliko disciplina bude poštovana, porazićemo ih.”

„Više bih voleo da su nas podržali i kineski vojnici”, mrmlja Žaj Čijang, više za sebe. General pročišćava grlo, svestan osetljivosti teme. „Samo dodatna obaveza za vašu gardu, vaša visosti. Vojska je malo bolja od naoružanih

seljaka. Sami ne bi izdržali.” Žaj Čijang okreće svoje blede oči ka generalu. „Moj otac je imao četrdeset hiljada obučenih vojnika samo na zidinama Jinčuana. Kao dete

sam gledao kako na njegov rođendan paradiraju kroz grad i činilo mi se da je crvena kolona beskrajna.” Car se mršti u besu. „Poslušao sam budale i prepolovio njihov broj zbog prevelikih troškova. Sada moja lična garda jedva da broji dvadeset hiljada i ti hoćeš da ih pošaljem u rat. Ko će da čuva grad? Ko će da obrazuje linije strelaca za odbranu zidina? Zar misliš da će nam seljaci i trgovci biti od neke koristi ako ih bude predvodila moja garda? Nastaće nemiri i pobune. Planiraj pobedu bez njih, generale. Nema drugog načina.”

General Đijam je rođak jednog od carevih ujaka i unapređenje je dobio previše lako. Ipak, nema hrabrosti da se suoči sa carevim negodovanjem.

„Ako mi date deset hiljada svojih gardista, ohrabriće ostale. Biće jezgro koje neprijatelj ne može razbiti.”

„I deset hiljada je previše”, breca se Žaj Čijang. General teško guta. „Bez konjice ne mogu da pobedim, gospodaru. Čak i sa pet hiljada gardista i tri hiljade

običnih vojnika, imamo neke šanse. Ako mi to ne odobrite, onda me odmah pogubite.” Žaj Čijang diže pogled sa mape, proučavajući mirno lice generala Đijama. Najednom se

osmehuje, zabavljen graškom znoja koje generalu curi niz obraz. „U redu. To je minimum što mogu sebi da dopustim a da pri tom grad ostane obezbeđen.

Uzmi hiljadu strelaca i po dve hiljade konjanika i kopljanika. Neka budu glavnina koja će ostale voditi protiv neprijatelja.”

General Đijam za trenutak sklapa oči u nemoj zahvalnosti. Žaj Cijang to ne primećuje jer se opet udubljuje u mapu.

„Možeš da uzmeš sve oklope. Vojska možda nije crvena garda ali će joj bar uniforma uliti malo hrabrosti. Dosadu ću ubijati vešanjem crnoberzijanaca i krečenjem kasarni. Nemoj da me izneveriš, generale.”

„Neću, vaša visosti.” Džingis jaše na čelu kolone koja se proteže kroz ravnicu Si Sja. Kada stigne do rečnih kanala, kolona će se ulogoriti a ratnici će se nadmetati po padinama, rugajući se onima koji padnu u vodu.

Grad Jinčuan je tamna mrlja na horizontu satima pre nego što Džingis naredi zaustavljanje. Rogovi sviraju jednoličnim tonom i kolonom odjekuju zapovesti izviđačima da odjašu po krilima. Ovo je neprijateljska zemlja i nedopustivo je svako iznenađenje.

Gradske zidine se naziru u daljini, masivne i zastrašujuće. Džingis škilji na popodnevnom suncu u kamene zidine. Pretpostavlja da bi visoki stubovi mogli da budu kule unutar zidina. Ne razume njihovu namenu ali svoje divljenje ne pokazuje pred ratnicima.

Gleda oko sebe, proveravajući koliko je njegov narod bezbedan na otvorenom polju. Neprijateljski vojnici nisu daleko ali će ih njegovi oštrooki izviđači spaziti pre nego što im se opasno približe. Mesto je idealno za podizanje logora i on donosi odluku, skačući gipko sa konja da izda zapovest.

-BU&CW- 46

-Mighty-

Iza njega, plemena se bacaju na rutinske poslove, podižući šatore zajedničkim snagama. Mongolsko naselje niče iz zaprega okruženih stadima večno gladne stoke. Kada se podigne i Džingisov šator, vazduhom se širi miris pečene ovčetine.

Arslan korača duž postrojene vrste u društvu svog sina Đelmea. Pod njihovim strogim pogledima ratnici svih plemena stoje uspravno, svodeći razgovor na minimum. Džingis zadovoljno klima glavom i prilazi im sa smeškom.

„Nikada nisam video ovako ravnu zemlju”, primećuje Arslan. „Nema zaklona, niti mesta za povlačenje u slučaju iznenadnog zapada. Možda smo previše izloženi.”

Njegov sin Đelme diže pogled ali ćuti. Arslan je dvaput stariji od ostalih vojskovođa, prednjačeći u iskustvu i oprezu. Nikada ne bi bio predmet zavade među plemenima jer se njegovo umeće visoko ceni, baš kao i njegova preka narav.

„Nema povratka, Arslane. Ne odavde”, odgovara Džingis, tapšući ga po ramenu. „Nateraćemo ih da izađu iz grada, jer ako to ne učine, napraviću zemljani nasip do vrha njihovih zidina i ujahati unutra. Kako bi to izgledalo, a?”

Arslan mu uzvraća škrtim osmehom. Sa isturenim izviđačima je dojahao skoro do samog Jinčuana, dovoljno blizu da gradski čuvari na njega ispale strele.

„Kao planina, gospodaru. Videćeš kada se približimo zidinama. Svaki ugao je kula i u zidovima postoje prorezi kroz koje strelci vire napolje. Neće biti lako pogoditi ih a mi ćemo njima biti lake mete.”

Džingis gubi nešto dobrog raspoloženja. „Odlučiću kada se u to lično uverim. Ako ne provalim unutra, izgladneću ih do smrti.” Đelme odobravajući klima glavom. Sa svojim ocem je dojahao dovoljno blizu zidina da

njihovu senku oseti na svojim leđima. Kao čoveku naviknutom na otvorene stepe nimalo ne prija pomisao na ljude koji se kriju. Sama ideja mu je ogavna.

„Rečni kanali se slivaju u grad, gospodaru”, izveštava Đelme. „Prolaze kroz tunele preprečene gvozdenim rešetkama. Kažu da se u njih uliva sva nečistoća iz grada. To može da nas sputa.”

Džingisovo lice se vedri. Umoran je od celodnevnog jahanja. Isplaniraće napad sutra, kada se odmori i najede.

„Naći ćemo način”, obećava im.

-BU&CW- 47

-Mighty-

Sedmo poglavlje

Bez znakova otpora iz grada, mladi ratnici pod Džingisovim vođstvom dane provode jašući oko njega, opasno se približavajući zidinama i iskušavajući tako sopstvenu hrabrost. Oni najsmeliji galopiraju pod senkom visokih bedema dok im strele zvižde iznad glava. Tri dana njihovi ratni pokliči odjekuju okolnim poljima. Samo jedan strelac carstva Si Sja uspeva da pogodi metu. Međutim, pogođeni konjanik se brzo oporavlja, čupajući strelu iz svog oklopa i prezrivo je bacajući na zemlju.

Džingis takođe jaše blizu zidina, zajedno sa svojim vojskovođama i predvodnicima. Ono što vidi nimalo ga ne privlači. Rečni kanali koji se ulivaju u grad zaštićeni su gvozdenim rešetkama, debelim kao ljudska ruka, i uklesanim u kamen. Mora da postoji neki bolji način da se uđe u grad, razmišlja on, budući da ljudi iz ravnice nisu naviknuti na puzanje kroz vlažne kanale.

Kada trećeg dana padne noć, kanova braća i vojskovođe se okupljaju u njegovom velikom šatoru da uz večeru diskutuju o problemu. Džingisovo raspoloženje je sve mračnije ali ga Arslan posle dugogodišnjeg služenja dovoljno dobro poznaje da bi zazirao od otvorenog razgovora.

„S nekom vrstom drvenog štita koji smo upotrebili u napadu na utvrđenje, možemo da zaštitimo ljude dovoljno dugo da čekićima provale otvore na rečnim kanalima”, predlaže Arslan, ne prestajući da žvaće pečeno meso. „I ne sviđa mi se oružje na zidinama. Da nisam video svojim očima, ne bih verovao da postoji tako veliki luk. Ako je pravi, onda verovatno ispaljuje strele duge kao čovek. Ko zna koliko štete može da nanese?”

„Ne možemo večno ovde da sedimo. Oni verovatno šalju glasnike svojim saveznicima”, nagađa Kačijun. „A opet, ne možemo tek tako da odemo dalje jer bi nas njihova vojska udarila s leđa. Moramo da uđemo u grad ili da se vratimo u pustinju i odustanemo od svega što smo dosad osvojili.”

Džingis začuđeno gleda u svog mlađeg brata. „To se neće dogoditi”, kaže s više samopouzdanja nego što zaista oseća. „Imamo njihovo

žito. Koliko grad može da izdrži pre nego što ljudi počnu da se jedu između sebe? Vreme je na našoj strani.”

„Mislim da ih još nismo pogodili u živac”, uzvraća Kačijun. „Imaju rečne kanale kojima dovode vodu i, koliko znamo, grad ima velike zalihe hrane.” Džingis se na ovo mršti ali Kačijun nastavlja dalje. „Možemo godinama da čekamo ovde ali ko zna koliko drugih vojnika im sada maršira u pomoć? U vreme kada gradom zavlada glad, mi možemo da se suočimo sa Kinezima i nađemo se između dve vatre.”

„Onda reci šta je rešenje!”, urla Džingis. „Ujgurski učenjaci mi kažu da je svaki grad u Kini ovakav, ili još veći, ako možeš to da zamisliš. Ukoliko su ih gradili ljudi, onda ih ljudi mogu i srušiti, u to sam siguran. Kaži mi kako?”

„Možemo da zatrujemo vodu u kanalima”, predlaže Kasar, ubadajući vrh noža u još jedan komad mesa. Podiže ga ka ustima i naglo zastaje, gledajući lica oko sebe.

„Šta? Pa ovo nije naša zemlja.” „Neprihvatljivo je to što govoriš”, Kačijun kori svog brata, govoreći u ime svih. „A šta

ćemo mi da pijemo?” Kasar sleže ramenima. „Čistu vodu sa okolnih izvora.” Džingis zamišljeno sluša ovu razmenu.

-BU&CW- 48

-Mighty-

„Moramo da ih obezglavimo pri izlasku”, naposletku kaže. „Nećemo trovati vodu ali možemo da izlijemo kanale i ostavimo grad bez vode. Neka vide kako se ruši ono što su generacijama gradili. Tada će biti prinuđeni da izađu u ravnicu.”

„Organizovaću poduhvat”, spremno kaže Đelme. Džingis odobravajući klima glavom. „I ti, Kasare. Pošalji sto ljudi da izbiju rešetke tamo

gde voda ulazi u grad.” „Moraćemo radi zaštite da rasturimo još zaprežnih kola. Porodicama se to neće svideti”,

opominje Kasar. Džingis othukuje. „Nadoknadićemo im čim uđemo u taj prokleti grad. Tada će nam se zahvaljivati.” Najednom spolja dopire zvuk galopa koji se približava. Džingis zaustavlja ruku sa

komadom masne ovčetine na pola puta do usta. Svi dižu glave i, osluškujući korake ispred šatora. A onda se vrata otvaraju i unutra ulazi zadihani izviđač.

„Dolaze, gospodaru.” „Po mraku?”, začuđeno pita Džingis. „Nema ni mesečine ali su dovoljno blizu da ih čujemo, gospodaru. Cvrkuću kao ptičice i

prave veću buku od dece.” Džingis baca meso na pladanj. „Vratite se svojim ljudima, braćo. Neka budu spremni.” Pogled mu leti sa Arslana na

Đelmea, oca i sina koji sede jedan do drugog. „Arslane, ti zadrži pet hiljada da štite porodice. Ostali jašu sa mnom.” Lice mu se širi u

osmeh pred bitkom koja predstoji. Svi ustaju. „Eto, Kačijune. Ne čekasmo više od tri dana. Pošalji najbržeg izviđača. U zoru hoću da

znam šta su naumili. Tada ću vam podeliti zapovesti.” Jesen je na jugu topla, neubrani usevi se savijaju pod težinom svojih plodova, trunući na napuštenim poljima. Nekolicina mongolskih izviđača drekom izaziva crvenu vojsku koja je izmarširala iz sigurnosti Jinčuana dok ostali jašu nazad da Džingisu prenesu najnovije detalje. U šator ulaze po dvojica i trojica, opisujući sve što su čuli i videli.

Džingis se nemirno šetka tamo-amo, slušajući pažljivo svakog izviđača. „Ne sviđa mi se to sa korpama”, kaže on Kačijunu. „Šta li to seju po zemlji?” Čuo je da

stotine ljudi maršira u neobičnom poretku ka njihovom logoru. Svaki na ramenu nosi korpu dok onaj iza njega grabi nešto iz nje i seje u širokom luku.

Ujgurski kan je pozvan da objasni tu misteriju. Barčuk je temeljno ispitao izviđače, zahtevajući svaki detalj kojeg mogu da se sete.

„Može da bude nešto što će usporiti naše konje, gospodaru”, nagađa starac. „Oštro kamenje, možda. Ili gvožđe. Zabacuju ga daleko od svoje vojske, što znači da ga oni neće gaziti. Ukoliko im je namera da nas namame onda im je cilj i da nam osujete napad.”

Džingis za pljeska po ramenu. „Šta god da je, neću im dozvoliti da biraju mesto sukoba”, uverava ga. „Dobićeš obećane

svitke, Barčuk.” Pogledom prelazi preko ozarenih lica najodanijih ljudi. Nijedan ne poznaje neprijatelja. Upad u tvrđavu prilikom ulaska u carstvo Si Sja nema mnogo sličnosti sa borbenim poretkom iz carskog grada. Kan oseća kako mu srce kuca brže pri pomisli na konačan sukob sa neprijateljem svog naroda. Naravno da neće pokleknuti, ne posle tako dugih priprema. Kokču tvrdi da zvezde predviđaju novu sudbinu za mongolski narod. Na šamanov predlog Džingis je nebeskom ocu žrtvovao belu kozu, pevajući na drevnom šamanskom jeziku. Duhovi ga neće izneveriti. Predugo su bili slabi, uglavnom zbog alavosti Kineza iz gradova od zlata. Sada su jaki i raskošni gradovi će konačno pasti.

-BU&CW- 49

-Mighty-

Vojskovođe stoje savršeno mirno dok Kokču umače prste u činiju punu krvi i crta im po licima. Kada se kasnije pogledaju između sebe, znaju da više nisu isti kao pre. Na licima imaju ratne maske i pogledi su im svirepi i mračni.

Šaman Džingisa ostavlja za kraj, crtajući mu crvenu liniju preko čela, očiju i dalje niz obraze sve do krajeva usana.

„Gvožđe te neće dotaći, gospodaru. Kamen te neće slomiti. Ti si Vuk i nebeski otac te čuva.”

Džingis ne trepće. Krv mu je neobično vrela na koži. Naposletku klima glavom i izlazi iz šatora, skačući na svog konja zajedno sa ostalim ratnicima postrojenim sa obe strane. Okreće se i u daljini vidi grad ispred kojeg stoji mutna crvena masa. Svi oni čekaju da kan utoli svoje želje. Džingis gleda levo i desno, a onda podiže ruku.

Oglašavaju se bubnjevi koje udaraju stotine nenaoružanih dečaka. Svaki od njih je s mukom izborio pravo da jaše sa ratnicima i mnogi na sebi već nose tragove borbi. Džingis se oseća neobično moćno dok dodiruje balčak mača svog oca, za sreću. Naglo spušta ruku i mongolski ratnici kreću kao jedan, tutnjeći kroz ravnicu Si Sja prema gradu Jinčuanu. „Krenuli su, gospodaru”, uzbuđeno kaže Žaj Čijangov prvi ministar. S visoke carske kule pruža se najbolji pogled na ravnicu i Žaj Čijang stoga nije zabranio prisustvo savetnika u svojim odajama.

U crvenom oklopu, vojnici liče na krvavu mrlju na zemlji nedaleko od grada. Žaj Čijangu se čini da u daljini vidi belobradu figuru generala Đijama koji jaše duž kolone. Koplja sijaju na jutarnjem suncu dok vojska maršira u sredini a njegovi gardisti jašu po krilima. Među njima su najbolji konjanici carevine Si Sja i nije mu žao što ih je poslao na ovaj zadatak.

Duboko ga vređa što se krije u gradu dok neprijatelj pustoši njegovu zemlju ali mu pogled na vojsku koja ide u susret osvajaču donekle popravlja raspoloženje. Đijam je mudar i odgovoran podanik. Tačno je da se uzdigao bez ikakvog ratnog iskustva, ali je car preispitao svoju odluku i nije zažalio zbog svog izbora. I sada, dok čeka početak bitke, pijucka bledo vino, nadajući se da će videti uništenje neprijatelja. Novost o pobedi će stići do cara Veja i nesumnjivo izazvati njegovu zavist. Da su mu Kinezi pritekli u pomoć, Žaj Čijang bi bio njihov dužnik do kraja života. Car Vej je dovoljno lukav da u pravom trenutku prepusti prednost u trgovini i vlasti. Žaj Čijangu je opojna sama pomisao na to. Potrudiće se da Kinezi budu informisani o svakom detalju bitke. General Đijam zuri u oblak prašine koji prati neprijateljsko napredovanje. Zemlja je suva, primećuje on, jer se seljaci ne usuđuju da navodnjavaju svoje njive. One koji su to pokušali odmah su posekli mongolski izviđači, očigledno iz čiste zabave. Danas je tome došao kraj, kaže u sebi Đijam.

Njegove zapovesti su prenete vojsci na čijem čelu se vijore carski barjaci. Bezizražajnog lica, general posmatra kako se kolona zaustavlja, crni krstovi se mešaju sa crvenim zastavicama. Vojska je iza sebe posejala gvozdene šiljke ali tako da ostanu skriveni u travi. Đijam nestrpljivo čeka da plemenski ratnici nalete na njih. Kad nastane pokolj, podići će barjake i napasti u uskom poretku, koristeći zbunjenost Mongolaca.

Vojsku je rasporedio tako da carska konjica drži krila, ulivajući mu sigurnost. Srce mu je puno pri pogledu na njihove predivne konje. Carski kopljanici odvažno stoje u sredini poretka, veličanstveni u svojim skerletnim oklopima, podsećajući na egzotične ribe. Njihova stroga lica ostalima ulivaju hrabrost dok uzbuđeno iščekuju dolazak Mongolaca. Đijam primećuje kako se jedan barjak na kratko spušta i šalje kurira da ga opomene. Vojska je nespremna, vidi to na njihovim licima. Međutim, čim ugledaju kako prvi neprijateljski redovi posrću, osmeliće se, u to

-BU&CW- 50

-Mighty-

je siguran. Đijam oseća kako ga puna bešika opominje i tiho psuje u bradu, znajući da ne može da sjaše sada kada neprijatelj juriša na njih. Primetio je da mnogi oko njega uriniraju na licu mesta, nervozni pred krvavi okršaj.

General izvikuje zapovest, nadjačavajući topot mongolskih konja. Oficiri garde se šire duž vrste, ponavljajući njegove reči.

„Samo još malo”, mrmlja on. Već razaznaje lica među neprijateljskim jahačima i stomak mu se grči od njihove brojnosti. Na potiljku oseća poglede svojih saboraca, svestan da ga i car posmatra s najviše kole, zajedno sa svima koji su uspeli da nađu mesto na zidinama. Jinčuan zavisi od ove bitke i zato je svaki poraz ravan katastrofi.

Đijamov zamenik ustreptalo čeka novu zapovest. „Biće ovo velika pobeda, generale”, dovikuje mu. Đijam čuje napetost u njegovom glasu i

nevoljno odvaja pogled od neprijatelja. „Car nas posmatra i zato ljudi ne smeju da posustanu. Znaju li da nas gleda?” „Pobrinuo sam se za to, generale. Oni...” Oči mu se šire i Đijam vraća pogled na divlje

konjanike koji tutnje kroz ravnicu. Stotine galopirajućih konja grabi ka njima, obrazujući kolonu u obliku strele. Đijam sa

strepnjom gleda kako se približavaju travi posejanoj gvozdenim šiljcima. Oseća graške znoja na čelu i izvlači mač iz korica ne bi li smirio ruke.

„Samo što nisu...”, šapuće. Mongolski ratnici jašu skoro priljubljeni uz leđa svojih konja, lica napregnutih na vetru. Đijam vidi kako zalaze u gvozdenu travu i za trenutak mu se čini da se ništa neće dogoditi. A onda se prvi konj sapliće uz glasno njištanje. Još desetak ih pada kada im se šiljci zabodu u kopita, zbacujući svoje jahače sa sebe. Galopirajuća horda se razbija i Đijamu srce skače od radosti. Ratnici panično zatežu uzde, dok oni koji su naleteli na gvozdene šiljke leže mrtvi ili obogaljeni u travi. Crvenom vojskom se pronosi poklič.

Ali Mongolci ne odustaju tako lako. Đijam primećuje kako se barjaci ponosno dižu uvis i ljutito steže pesnice. Neka nastave pešice i vide šta smo im spremili, govori u sebi.

Iza vrištavih ljudi i konja, glavnina neprijateljske vojske hrli napred ali bez poretka, izgubivši polet usled iznenadne smrti svoje sabraće. Đijam sa zadovoljstvom zaključuje da neobučeni plemenski ratnici paniče. Nemaju pravu taktiku osim silovitog juriša, a sada su ostali i bez njega. Masovno se okreću, povlačeći se i delujući potpuno izgubljeno. Đijam vidi kako mongolski predvodnici očajnički pokušavaju da okupe razbežalo ljudstvo, ne prezajući od najsurovijih metoda. Iza njega narod Jinčuana kliče.

Đijam se naglo okreće u sedlu jer vojska pravi korak napred. Napeti su, u njima ključa krv i on zna da ih je potrebno kontrolisati.

„Mirno!”, urla Đijam. „Oficiri, obuzdajte svoje ljude. Naređenje je da stojite mirno!” Vojnici su na ivici nerava. Prave još jedan korak, blistavi u svojim novim oklopima. Vazduh je zasićen prašinom. Samo carska garda savršeno mirno stoji na svojim položajima, čak i kada ih konjica po krilima prinudi da se pomere napred zajedno sa ostalima. Đijam se opet izdire, sada već očajan, i njegovi oficiri usplahireno jašu duž vrste, pokušavajući da vrate vojsku u početni položaj. Ali to je nemoguće. Već dva meseca su svedoci kako neprijatelj jaše u senci gradskih zidina. Ovo je jedinstvena prilika da im naplate sva izazivanja. Pešadija prkosno urla kada stigne do gvozdenih šiljaka ali nesmetano prolazi dalje, ubijajući ratnike koji su preživeli i kasapeći mrtve sve dok ne postanu krvava smeša u travi.

Đijam pokušava konjem da prepreči nekima put. U besu daje znak da se svira povlačenje ali njegova vojska je gluva i slepa za sve osim za neprijatelja i cara koji ih posmatra. Više nema povratka nazad.

Utom Đijam zapaža iznenadnu promenu među plemenima. Uskomešana gomila koja srlja u propast najednom nestaje, zamenjena novim mongolskim poretkom. Skerletna vojska carevine Si Sja već je prešla kilometar, prošavši zamke i jame koje su iskopali prethodne noći, nastavljajući da juriša u gladnoj želji da otera neprijatelja iz svog grada. Međutim, najednom

-BU&CW- 51

-Mighty-

naleće na samouverenu konjicu koja savršeno vlada ravnicom. Džingis daje znak i sva sila kreće u kas. Mongolski ratnici vade lukove iz svojih kožnih držača na sedlima, izvlačeći duge strele iz tobolaca na bokovima i leđima. Konjima upravljaju samo kolenima, ubacujući strele u lukove. Džingis izvikuje još jednu zapovest i kolona se skuplja u zbijeni poredak, prelazeći u pun galop. Ratnici zatežu tetive do uha, spremni da otpuste kopljišta.

Uhvaćeni na otvorenom, crveni redovi počinju da paniče. Vojska carevine Si Sja sabija se iako sa začelja još dopire klicanje neupućenih. Mongolska sila preti da ih pregazi. Đijam očajnički izdaje naređenja ne bi li povećao prostor između redova ali carska garda ne reaguje. Dok se po drugi put suočavaju sa masovnim napadom, vojnici se zbijaju bliže, prestravljeni i zbunjeni.

Dvadeset hiljada mongolskih strela baca prvu vrstu na kolena. Više nema načina da se odgovori na takvo uništenje. Carski strelci mogu samo naslepo da ispaljuju strele, sputani besciljnim komešanjem među svojim saborcima. Mongoli otpuštaju deset strela na svakih šest otkucaja srca i to sa zastrašujućom preciznošću. Crveni oklopi uspevaju neke da odbiju ali je mnogo više onih koji vrište u samrtnom bolu. Ratnici pogađaju crvene mete sve dok ih ne obore na zemlju. Ne verujući sopstvenim očima, Đijam zariva pete i tera konja preko krvavih redova do carskih kopljanika ne bi li bar njih organizovao. Nekako stiže nepovređen.

Carska garda se više ni po čemu ne razlikuje od obične vojske u crvenim oklopima. Dok Đijam preuzima komandu, primećuje da neki vojnici već beže pred mongolskim konjanicima. Gardisti još ne paniče i Đijam im naređuje da podignu koplja. Plemenski ratnici to vide ali kasno. Koplja su visoko u vazduhu, pod uglom koji može da preseče čoveka na pola. Sledećeg trenutka na desetine mongolskih konjanika pada u pokušaju da okrenu svoje konje. U Đijamu se opet budi nada da nije sve izgubljeno.

Carska garda konačno kreće napred, braneći krila od izuzetno veštog i pokretnog neprijatelja. Vojska je slomljena, Đijamu je prestalo samo nekoliko hiljada obučenih ljudi i par stotina davljenika. Mongoli kao da uživaju u napadu na konjanike carevine Si Sja. Kad god carska konjica pokuša da uzvrati napad, ratnici ih zasipaju strelama u punom galopu. Najsmeliji među njima uleću u carske redove, vitlajući mačevima, a potom izleću poput insekata. Iako carski vojnici ne odstupaju od uvežbane taktike, obučeni su i da gaze pešadiju na otvorenom bolju, međutim, ne uspevaju da odbiju direktne napade iz svih pravaca. Odsečeni od grada, doživeće samo pokolj.

Kopljanici preživljavaju prvi napad, obarajući mnoštvo mongolskih konja. Međutim kada ratnici razbiju carsku konjicu, pešadija je osuđena na njihovu nemilost. Kopljanici ne mogu da se suoče sa neprijateljem tako lako i svaki put kada to pokušaju, previše su spori. Đijam beznadežno izvikuje zapovesti ali ih Mongolci uskoro opkoljavaju i zasipaju novom kišom strela. Vojnici umiru izbodeni strelama ili posečeni mačem. Koplja se lome, ostajući pregažena na zemlji. Preživeli pokušavaju da pobegnu ka gradskim zidinama gde će ih zaštititi strelci ali skoro niko u tome ne uspeva.

Kapije su zatvorene. Đijam se osvrće prema gradu, crven od stida. Car užasnuto posmatra ovaj prizor, u to ne sumnja. Vojska je razbijena, uništena. Samo nekolicina iznemoglih vojnika stiže do zidina. Đijam ostaje ponosno da sedi na svom konju, svestan carevog pogleda na sebi. Uprkos očaju i razočaranju, podiže svoj mač i laganim kasom kreće u susret Mongolima, čekajući da ga primete.

Nekoliko strela mu se zariva u crveni oklop čim uđe u njihov domet. Pre nego što stigne do prvih mongolskih redova, mladi ratnici mu galopiraju u susret, visoko dignutih mačeva. Đijam uz poklič zamahuje mačem ali ratnik izbegava njegov udarac, zasecajući mu duboku ranu po desnom boku. Đijam se njiše na sedlu dok njegov konj usporava korak. Čuje kako ga ratnici opkoljavaju ali mu je ruka previše unakažena da bi podigao mač. Krv mu obliva bedra i za trenutak podiže pogled ka nebu. Više ne oseća udarac koji mu odseca glavu i odnosi osećaj sramote.

-BU&CW- 52

-Mighty-

Džingis trijumfalno jaše između humki od skerletnih leševa koji podsećaju na gomilice mrtvih insekata. U desnoj ruci steže koplje sa glavom generala carevine Si Sja, nataknutom na vrh. Seda brada mu beživotno leprša na povetarcu. Krv se sliva niz kopljište na Džingisovu ruku, oblivajući mu prste. Neki od vojnika uspeli su da pobegnu nazad u grad gde njegovi ratnici nisu mogli da ih prate. Uprkos tome, jednu grupu je poslao da pešice dovrši posao. Bila je to spora akcija i otprilike hiljadu neprijateljskih vojnika je uspelo dovoljno da se približi gradu i uđe u okrilje svojih strelaca ali ne dalje od toga. Džingis se smeje dok zuri u ojađene zarobljenike koji stoje u senci Jinčuana. Kapije ostaju zatvorene i ne preostaje im ništa drugo osim da očajnički pilje u mongolske ratnike koji jašu između leševa, smejući se i dozivajući jedni druge.

Džingis silazi s konja kada stigne do trave koja je osujetila njegov juriš. Krvavo kopljište spušta na zemlju, naslanjajući ga na svog konja i saginje se da podigne jedan od šiljaka, radoznalo ga proučavajući. Predmet liči na prost izum od četiri skupljena eksera poput šiljka koji štrči nagore kako god da padne. Da je bio prinuđen na odbranu, verovatno bi poslao grupe jahača u širem krugu oko vojske, ali čak i tada to ne bi bili ratnici koje poznaje. Njegovi ljudi imaju bolju disciplinu jer su obučeni na surovijoj zemlji nego što je mirna ravnica Si Sja.

Kan korača kroz travu, razgledajući oko sebe komade odvaljenih oklopa. Podiže jedan i zaintrigirano ga okreće u rukama, primetivši da se crvena boja ogulila po ivicama. Neki vojnici carevine Si Sja borili su se dobro ali mongolski lukovi su ih dokrajčili. To je dobar predznak i konačna potvrda da je svoj narod doveo na pravo mesto. Ratnici su toga svesni svaki put kada zadivljeno pogledaju u svog kana. Proveo ih je kroz pustinju i suočio s neprijateljem koji im očigledno nije dorastao. Za njima je uspešan dan.

Pogledom obuhvata deset ratnika u dolamama sa ujgurskim plavim kopčama koji pretresaju leševe. Jedan od njih nosi vreću u koju ostali uigrano ubacuju nešto što seku brzim pokretima noža.

„Šta to radite?”, dovikuje im. Ratnici se ponosno uspravljaju kada shvate ko im se obraća. „Barčuk od Ujgura je rekao da izbrojimo mrtve”, uzvraća jedan. „Sečemo im uši da ne

bude zabune.” Džingis iznenađeno trepće. Oko sebe vidi tela čije glave leže u lokvama krvi. Vreća je već

poprilično puna. „Zahvalite Barčuku u moje ime...”, počinje Džingis a onda naglo zaćuti. Dok ratnici

nervozno razmenjuju poglede, on odlučno prilazi leševima, terajući pri tom rojeve muva. „Evo ga jedan bez oba uveta”, pokazuje im. Ujgurski ratnici mu pritrčavaju i kada se uvere

da je kan u pravu, onaj sa vrećom počinje da grdi svoje saborce. „Nesposobnjakovići! Kako ćemo znati tačan broj ako sečete oba uveta?” Džingis za trenutak gleda u njihova lica a onda praska u grohotan smeh, pre nego što se

vrati kod svog konja. Ne prestajući da se smeje, podiže koplje, bacajući šaku crnih eksera u travu. Sledećeg trena

jaše ka zidinama, noseći svoj sablasni trofej, procenjujući mogu li strelci carstva Si Sja da dobace do njega.

Kada se dovoljno približi zidinama, jednim pokretom zabada kopljište u zemlju i podiže pogled ka gradu. Kao što je očekivao, sitne strele lete ka njemu ali on stoji van njihovog dometa, mirno ih posmatrajući. Potom podiže mač visoko ka nebu, slušajući kako njegova vojska oduševljeno kliče iza njega.

Džingisovo lice se najednom mrači. Okrvavio je novu naciju. Pokazao je da je jači i od kineskih vojnika. Ipak, predstoji mu da uđe u grad koji se narugao njegovoj snazi. Sporim kasom se vraća kod svoje braće, pozdravljajući ih klimanjem glave.

„Razvalite rečne kanale”, naređuje im.

-BU&CW- 53

-Mighty-

Osmo poglavlje

Iako su angažovani svi najsnažniji ratnici, rešetke na kanalima oko Jinčuana razbijene su tek šestog dana. Džingis u početku na uništenje gleda s neskrivenim zadovoljstvom, nadajući se da će rečna bujica potopiti grad.

Međutim, pre nego što je provaljena i poslednja rešetka, ravnica je natopljena vodom dosežući ratnicima do članaka. Potop je zapravo uzrokovan naglim topljenjem snega na okolnim planinama i kan nema ideju kuda će sva voda da istekne ukoliko se ne preusmeri ka gradu i oranicama.

Trećeg dana su čak i padine pokrivene blatom. Nivo vode ne prestaje da raste i Džingisove vojskovođe se suočavaju sa situacijom koju sami ne umeju da reše. Isprva je ulov izobilan jer sitne životinje beže od nadošle vode, postavši lak plen. Na radost Mongolaca, ulov se doprema u logor u gomilama od vlažnog krzna. Međutim, šatorima preti sve veća opasnost od vodene stihije i Džingis je prinuđen da izmesti logor nekoliko kilometara severnije.

Kada se ulogore na zemlji koja je dovoljno čvrsta i suva, grad Jinčuan je samo tamna mrlja u daljini. U međuprostoru se javlja jezero, ne dublje od jedne stope ali kilometrima široko i svetlucavo na podnevnom suncu.

Džingis sedi na stepenicama koje vode u njegov šator, razmišljajući šta da čini. Kada mu Kasar priđe, kanovo lice postaje bezizražajno. Niko se ne usuđuje da mu postavi to pitanje, ali večeras u logoru vlada neobična napetost. Plemena su prirodno naklonjena šali i poplava dodatno podstiče njihov humor.

Kasar prati pogled svog brata, zagledanog u nepreglednu vodu. „Ovo nas je naučilo nečemu”, mrmlja Kasar. „Da rasporedim stražu oko jezera za slučaj da

neprijatelj pokuša da dopliva?” Džingis mrko gleda u svog brata. Za trenutak ćutke posmatraju kako se plemenska deca

razdragano igraju u blatnjavom plićaku. Đoči i Čagataj su u centru pažnje, kao i obično, ushićeni novim blagodetima ravnice Si Sja.

„Voda će se povući”, smrknuto uzvraća Džingis. Kasar sleže ramenima. „Samo ako je preusmerimo. Posle toga će zemlja biti previše meka za jahanje. Sve mi se

čini da probijanje rešetaka na kanalima nije bila dobra ideja.” Džingis se okreće da pogleda svog brata a potom uz grohotan smeh ustaje na noge. „Učimo, brate. Previše toga je novo za nas. Sledeći put nećemo probijati kanale. Jesi li sad

srećan?” „Jesam”, veselo uzvraća Kasar. „Bio sam ubeđen da je moj brat nepogrešiv. Ovo je dan za

pamćenje.” „Drago mi je da je tako”, kaže Džingis, posmatrajući kako dečaci u plićaku započinju tuču.

Čagataj se baca na svog brata, obarajući ga u gnjecavo blato. „Iz pravca pustinje niko ne može da nas napadne a ovde smo zaštićeni novim jezerom.

Večeras slavimo pobedu!”, uzvikuje Džingis. Kasar odobravajući klima glavom. „E, ta ti je dobra, brate moj.”

-BU&CW- 54

-Mighty-

Žaj Čijang steže naslon svoje pozlaćene stolice, piljeći u natopljenu ravnicu. Gradska skladišta su prepuna žita i usoljenog mesa ali usevi počinju da trule i uskoro neće biti dovoljno hrane za sve. Pola grada će umreti od gladi, iako to oni još ne znaju. Kada dođe zima, preostale carske gardiste će rastrgnuti izgladnela rulja i Jinčuan će biti uništen iznutra.

Voda se prostire do podnožja planina, dokle Žaj Čijangu dopire pogled. Južno od grada su polja i gradovi koje poplava i osvajači još nisu dotakli, ali nedovoljno da nahrane carstvo Si Sja. Ukoliko okupi sve muške glave iz slobodnih gradova, obrazovaće još jednu vojsku ali će takođe izgubiti kontrolu u provincijama, čim zavladaju glad, haos i bezumlje. Sve to ga razgnevljuje ali on i dalje nema rešenje za svoje probleme.

Car teško uzdiše, na šta njegov premijer zabrinuto diže pogled. „Otac mi je stalno govorio da dobro hranim seljake”, zamišljeno kaže Žaj Čijang. „Ali tada

nisam shvatao značaj njegovih reči. Šta znači ako nekolicina svake zime gladuje? Je li to znak nenaklonosti bogova?”

Premijer ozbiljno klima glavom. „Bez odgovarajućeg primera, vaše veličanstvo, naš narod se neće pomučiti. Svedoci su

lenjosti dok istovremeno dirinče na suncu ne bi li prehranili svoje porodice. Tako su bogovi udesili svet i mi ne možemo protiv njihove volje.”

„Ali sada će svi gladovati”, breca se Žaj Čijang, umoran od slušanja unjkavog glasa svog prvog ministra. „Umesto da daju primer, moralnu lekciju, polovina našeg naroda će se potući oko hrane.”

„Moguće, vaša visosti”, neosetljivo odgovara premijer. „Mnogi će stradati ali će carstvo opstati. Žito će ponovo klasati, već naredne godine, i biće ga mesecima u izobilju za sve. Oni koji prežive zimu ugojiće se i slaviti vaše ime.”

Žaj Čijang ne nalazi reči da ga pobije. Sa visokog tornja svoje palate zamišljeno zuri u metež na ulicama. Stanovnici Jinčuana su još siti i bezbedni ali vest o nedaćama koje im prete uveliko potpiruje nemire. Carska garda je nemilosrdna u kažnjavanju pojedinaca na najmanji znak neposlušnosti. Narod je naučio da se plaši cara iako je duboko u sebi izbezumljen od straha.

„Može li išta da se spase?”, konačno pita on. U povetarcu oseća jak miris truleži. Ili mu se samo čini.

Premijer dugo razmišlja, prebirući u svojoj glavi po skorašnjim događajima kao da bi u njima mogao da nađe neko nadahnuće.

„Osvajači su danas otišli, vaša visosti, što znači da ćemo svakako spasiti deo otpornijih žitarica. Mogli bismo u močvari da posejemo pirinač i uzmemo jednu žetvu. Rečni kanali se mogu obnoviti ili bar preusmeriti tok vode oko ravnice. Mislim da deseti deo prinosa može da se spase ili bar nadomesti.”

„Ali ti divljaci neće otići!”, uzvikuje Žaj Čijang, ljutito udarajući šakama o naslon stolice. „Pobedili su nas. Ti smrdljivi, ušljivi primitivci su raskrvarili srce carstva Si Sja, zato

nemam nameru da sedim skrštenih ruku i udišem smrad trule pšenice.” Premijer spušta glavu pred ovim izlivom besa, ne usuđujući se da progovori. Dvojica

ministara su jutros pogubljeni samo zato što su iznervirali cara, a on ne želi da im se pridruži. Car ustaje i stavlja ruke na leđa. „Nemam drugog izbora. Ako na jugu uzmem u vojsku sve muške glave, to opet neće biti

dovoljno. Koliko će proći pre nego što ti gradovi postanu utočište bandi bez kontrole carske vojske? Izgubiću jug baš kao i sever. Grad će na kraju pasti.” Žaj Čijang psuje sebi u bradu i premijer dodatno bledi.

„Neću da sedim i čekam seljačku bunu, niti da udišem ovaj smrad truleži koji se širi gradom. Pošalji glasnike vođi tog naroda. Neka poruče da ću mu dozvoliti da dođe i iznese svoje zahteve.”

„Vaša visosti, oni su malo bolji od divljih pasa”, upozorava ga ministar. „S njima nema pregovaranja.”

-BU&CW- 55

-Mighty-

Žaj Čijang ga šiba ljutitim pogledom. „Šalji glasnike. Nisam uspeo da uništim tu vojsku divljih pasa. Sve što imam je činjenica

da ne mogu da mi uzmu presto. Možda ću uspeti da ih potkupim i tako ubedim da odu.” Prvi ministar se crveni od stida pred zadatkom koji ga čeka ali se poslušno klanja do poda,

dodirujući čelom hladno drvo. Kada padne veče, plemena su vesela i raspevana. Pripovedači nadahnuto prepričavaju poslednju bitku u kojoj je Džingis nadmudrio neprijatelja uprkos klopci od gvozdenih šiljaka. Deca se kikoću ovim humoreskama i pre nego što dnevna svetlost potpuno umine, ratnici se nadmeću u rvanju i streljaštvu. Pobednici na glavi nose vence od trave, napijajući se do besvesti.

Džingis i njegove vojskovođe predsedavaju slavljem. Kan blagosilja desetak novih brakova, darujući im oružje i konje iz svog krda. Šatori su prepuni žena zarobljenih u gradovima carstva Si Sja. Mnoge podležu ranama zadobijenim u tuči sa ljubomornim Mongolkama. Pre nego što padne noć, Kačijun dobija izveštaj o tri smrtna slučaja dok airag dodatno potpiruje strasti širom logora, i naređuje da se dva muškarca i žena vežu za stub i išibaju do krvi. Nije mu stalo do onih koji su poginuli ali ne želi da vidi plemena ogrezla u bludu ili nasilju. Možda zbog njegove gvozdene šake, raspoloženje u logoru ostaje vedro pod noćnim zvezdama. Nemalo je onih kojima nedostaje rodna ravnica ali utehu nalaze u svojim ponosnim vođama. Pored šatora gde se Džingis susreće sa svojim vojskovođama nalazi se njegov porodični šator, ni veći ni raskošniji od svih drugih u logoru. Dok se kan sa ostalima veseli u bakljama osvetljenom staništu, njegova žena Borte sedi s njihova četiri sina za trpezom. Večeri je prethodila potraga za Đočijem i Čagatajem koji su, opijeni bukom i zabavom, odbijali da odu na spavanje. Borte je morala da pošalje tri ratnika da ih nađu i na silu dovuku u šator. Oba dečaka sede u omanjem šatoru, zagledani jedan u drugog, dok Borte peva uspavanku Ogedaju i Toluju. Posle dugog i napornog dana dva mlađa dečaka brzo padaju u san.

Borte se okreće ka Đočiju, mršteći se kada spazi njegovu grimasu. „Nisi jeo, mali”, prekorno mu kaže. Dečak othukuje umesto odgovora i Borte mu se unosi

u lice. „Da nisi nekim slučajem pio airag?”, pita ona. Đoči odmah zauzima odbrambeni stav,

podižući kolena do brade. „Jeste”, odgovara Čagataj umesto njega, uživajući u prilici da kinji svog brata. „Ratnici su

mu dali da pije i onda je povraćao u travu.” „Umukni!”, izdire se Đoči, skačući na noge. Borte ga grabi za ruku, osećajući da neće još

dugo biti jača od svog sina. Čagataj se samozadovoljno ceri. „Ljut je zato što je jutros razbio svoju omiljenu činiju”, breca se Đoči, pokušavajući da

izmigolji majčinom stisku. „Pusti me!” Umesto odgovora, Borte mu udara šamar posred lica i dečak pada na krevet. Udarac nije

bio jak ali dovoljno iznenadan da mu izmami suze. „Čula sam za tvoje kavge”, opominje ga majka. „Dokle misliš da se ponašaš kao pseto

naočigled celog plemena? Ne priliči ti. Šta će reći tvoj otac? Ako mu kažem, bićeš...” „Nemoj da mu kažeš”, prekida je Đoči, lica iskrivljenog od straha. Borte odmah smekšava. „Neću. Ali samo ako pripaziš na svoje ponašanje. Nećeš naslediti

ništa od njega, iako si mu rođeni sin. Je li Arslan njegove krvi? Nije. A Đelme? Nije. Ako budeš sposoban da predvodiš druge, on će te izabrati ali ne očekuj da te voli više od onih koji su bolji od tebe.”

-BU&CW- 56

-Mighty-

Dečaci je pomno slušaju i Borte shvata da im ovo nikada pre nije rekla. Iznenađena je kako upijaju svaku njenu reč, i zato smišlja šta da im kaže pre nego što im nešto drugo opet skrene pažnju.

„Jedite dok slušate”, naređuje im. Na njeno zadovoljstvo, oba dečaka uzimaju tanjire i počinju halapljivo da jedu iako se meso odavno ohladilo. Ne skidaju pogled sa nje dok čekaju da nastavi priču.

„Mislila sam da vam je otac ovo već objasnio”, mrmlja ona. „Da je kan malog plemena verovatno bi najstariji sin nasledio njegov mač, njegovog konja i njegovog slugu. Nekada je i sam isto to očekivao od vašeg dede, Jesugeja, iako je njegov brat Bekter bio najstariji.”

„Šta se dogodilo s Bekterom?”, pita Đoči. „Otac i Kačijun su ga ubili”, brzo odgovara Čagataj. Borte sa strepnjom gleda kako se

Đočijeve oči zaprepašćeno šire. „Stvarno?” Njegova majka uzdiše. „To je priča za neki drugi put. Ne znam gde je to Čagataj čuo ali biće mu bolje da ne sluša

glasine oko logorskih vatri.” Čagataj kratko klima glavom, cereći se svom bratu. Borte ga ljutito grabi za ruku pre nego

što joj umakne. „Tvoj otac nije neki mali kan sa brda”, podseća ga. „On ima više plemena nego ti prstiju na

rukama. Zar očekuješ da ih prepusti nekom slabijem od sebe? Nekoj neukoj budali?” Borte odmahuje glavom. „Ne. Džingis ima mlađu braću koja će jednog dana imati svoje sinove. Sledeći kan može da bude i neki od njih, ukoliko vaš otac bude nezadovoljan ljudima kakvi vi postanete.”

Đoči pokunjeno spušta glavu, razmišljajući o majčinim rečima. „Sa lukom i strelom sam bolji od svih ostalih”, tiho joj kaže. „I moj konj je spor samo zato

što je mali. Kada budem imao velikog konja, biću brži.” Čagataj glasno hukće. „Ne pričam o umeću ratovanja”, ljutito kaže Borte. „Jednog dana ćete biti dobri ratnici, u

to ne sumnjam.” I pre nego što stignu da se uzraduju ovoj retkoj pohvali, ona nastavlja. „Vaš otac će gledati koliko ste sposobni da brzo mislite i predvodite druge. Jeste li videli

kako je predao Cubodaju komandu nad sto ratnika? On je dečak nepoznatog porekla i krvnih veza, ali vaš otac poštuje njegovo mišljenje i njegove veštine. Naravno, iskušaće ga, a kada ovaj sazri, postaće jedan od njegovih vojskovođa. Predvodiće hiljadu, pa čak i deset hiljada u borbi. Hoćete li vi učiniti isto?”

„Što da ne?”, u trenutku uzvraća Čagataj. Borte ga ispitivački gleda. „Kada se igraš sa svojim drugarima, jesi li ti taj u kojeg ostali gledaju? Slušaju li tvoje

predloge ili ti slušaš njihove? Sada budi mudar jer će ti se ubuduće ulagivati samo zato što si sin kana. Koliko je onih koji te poštuju?”

Čagataj se zamišljeno grize za usnu i sleže ramenima. „Samo neki. Ali to su samo deca.” „A zašto bi te pratili kada najviše vremena provodiš tukući se sa svojim bratom?”, uporna

je Borte. Dečak pilji u majku, očigledno zbunjen idejama koje su preozbiljne za njega. Potom

odlučno diže bradu. „Neće pratiti Đočija. On misli da hoće ali ja znam da neće.” Borte oseća kako je ove reči seku poput oštrice mača. „Zašto, sine moj?”, tiho ga pita. „Zašto ne bi pratili tvog starijeg brata?” Čagataj okreće glavu, izbegavajući majčin pogled, ali ga ona grčevito steže za ruku. Dečak

ne ispušta glas iako mu se od bola oči pune suzama.

-BU&CW- 57

-Mighty-

„Kakvu tajnu kriješ, Čagataju?” Drmusa mu ruku. „Zašto ne bi pratili Đočija?” „Zato što je tatarsko kopile!”, uzvikuje Čagataj. Šamar koji mu ovoga puta spušta na obraz

nije nimalo blag. Od siline udarca dečak ošamućeno pada na krevet. Krv mu kulja iz nosa dok vrišti iz sveg glasa.

„Stalno mi to govori”, tiho dodaje Đoči. Glas mu je nabijen besom i očajem, mameći Bortine suze. Čagatajev krik budi dvoje mlađe dece koji počinju da plaču, poneseni potresnim prizorom u šatoru.

Borte širi ruke i privija Đočija na grudi. „Nemoj da vraćaš bratu za ovakve budalaštine”, šapuće mu na uho, okrećući mu glavu

kako bi ga pogledala u oči. „Neke reči zvuče grubo sve dok čovek ne nauči da ne obraća pažnju na njih. Moraćeš da budeš bolji od ostalih ako želiš da ispuniš očekivanja svog oca. Sada znaš.”

„Znači, tačno je?”, šapatom pita on, skrećući pogled. Dečak oseća kako se majčino telo koči dok smišlja šta da mu odgovori. Iz grudi mu se otima jecaj.

„Tvoj otac i ja smo se zavoleli u zimskoj ravnici, stotinama kilometara daleko od Tatara. Tačno je da smo neko vreme bili razdvojeni i on je... ubio čoveka koji me je oteo. Ali ti si njegov sin. Prvenac.”

„Ali oči su mi drugačije”, podseća je dečak. Borte uzdiše. „I Bekterove su bile crne kada je bio mali, a bio je najstariji Jesugejev sin. Iste kao tvoje. I

niko se nije usudio da posumnja u njegovu krv. Ne misli o tome, Đoči. Ti si Jesugejev unuk i Džingisov sin. I jednog dana ćeš biti kan.”

Dok Čagataj šmrkće, brišući nadlanicom krv iz nosa, Đoči pravi grimasu, ustuknuvši da pogleda majku u oči. Vidno skuplja hrabrost, udišući duboko pre nego što progovori. Glas mu drhti, srameći ga pred ostalom braćom.

„Ali ubio je svog brata”, tiho kaže, „i video sam kako me gleda. Da li me uopšte voli?” Borte nežno grlo svog sina dok joj se srce cepa. „Naravno da te voli, sine. Bićeš njegov naslednik. I on će se ponositi tobom.”

-BU&CW- 58

-Mighty-

Deveto poglavlje

Potrebno je pet hiljada ratnika da se tokovi rečnih kanala skrenu uz pomoć zemlje i kamenja, što je lakše nego njihovo probijanje. Džingis to naređuje nakon što shvati da je nivo vode opasno visok, preteći da poplavi izmešteni logor. Po završenom poslu, voda pravi nova jezera na istoku i zapadu. Zahvaljujući sunčanom vremenu, put do Jinčuana je konačno suv. U međuvremenu su na plodnom tlu nikle nove biljke, privlačeći rojeve insekata. Plemenski konji do kolena uranjaju u meku zemlju, otežavajući izviđačima posao i pojačavajući osećaj učmalosti u logoru. Među plemenima se obnavljaju čarke i tuče i Kačijun je skoro svake večeri prinuđen da zavodi red i mir.

Vest da osam konjanika jaše kroz natopljenu ravnicu s radošću prihvataju oni kojima je čekanja preko glave. Prešli su onoliku pustinju da bi sada dreždali na jednom mestu. Čak i deca gube interesovanje za igru u jezerskim plićacima jer se mnogi razboljevaju posle pijenja ustajale vode.

Džingis posmatra kako se konjanici carevine Si Sja probijaju kroz blato. Okupio je pet hiljada ratnika kako bi ih spremno dočekali na suvoj zemlji, rasporedivši ih duž ivice dojučerašnjeg jezera. Carski konji su vidno umorni od gacanja po blatu, ali jahačima ponos ne dozvoljava da sjašu i nastave pešice.

Na Džingisovo veliko zadovoljstvo, jedan od jahača pada sa sedla kada njegov konj posrne. Plemena prezrivo huče dok konjanik ljutito pokušava da uzjaše, uvaljan u blato od glave do pete. Džingis skreće pogled ka Barčuku, videći zadovoljstvo na njegovom licu. Ujgurski kan prisustvuje tu kao prevodilac. Kokču i Temug su takođe tu kako bi čuli poruku koju glasnici donose od cara. Učenju kineskog jezika su se, po Džingisovom mišljenju, posvetili s preteranim uživanjem. Šaman i kanov najmlađi brat ne kriju radost što će uskoro dobiti priliku da provere svoje znanje.

Carski jahači se zaustavljaju čim Džingis podigne desnu ruku. Dojahali su dovoljno blizu da može da ih čuje. Izgledaju nenaoružano ali veliki kan im ne veruje. Da je on na mestu cara države Si Sja, ne bi propustio mogućnost da ubije neprijateljskog vođu. Iza Džingisovih leđa ratnici ćutke posmatraju scenu, stežući u rukama svoje dvostruko rezbarene lukove.

„Zalutali ste?”, podsmešljivo pita Džingis carsku delegaciju, primetivši kako odmeravaju jednog od ratnika u finom oklopu od gvozdenih pločica. Zadovoljan je saznanjem da će taj govoriti za sve njih.

„Nosimo poruku od cara države Si Sja”, uzvraća vojnik na savršeno razumljivom jeziku mongolskih plemena. Temug i Kokču ne skrivaju razočaranje.

Džingis upitno gleda u Barčuka i ujgurski kan mu uzvraća mrmljanjem, skoro ne pomerajući usne.

„Ovog sam već sreo. Tokom trgovine. On je oficir nekog srednjeg čina, vrlo ponosan.” „Tako i izgleda u onom finom oklopu”, šapatom odgovara Džingis pre nego što podigne

glas i obrati se vojnicima. „Sjašite i priđite mi!” Jahači razmenjuju poglede, ali Džingis ničim ne otkriva da ga ova

situacija zabavlja. Očigledno je da ih ima u šaci, naslađujući se zbunjenošću na njihovim licima. „Šta mi poručuje vaš car?”, nastavlja Džingis, zureći u oficira. Čovek se crveni od besa

kada mu se blato nahvata na čizme, koristeći kratku pauzu da se sabere pre nego što odgovori. „Predlaže vam susret s njim u senci zidina Jinčuana, pod primirjem. Car vam svojom čašću

garantuje sigurnost.”

-BU&CW- 59

-Mighty-

„Šta mi poručuje?”, ponovo pita Džingis kao da mu ovaj ništa nije ni rekao. Lice oficira se još više rumeni. „Da znam šta car ima na umu onda bi vaš susret bio besmislen”, breca se oficir. Oni u

njegovoj pratnji nervozno gledaju u mongolske ratnike sa spremnim lukovima i strelama. Uverili su se s kolikom preciznošću barataju oružjem, očima preklinjući svog predstavnika da ih ničim ne uvredi i tako navede na okršaj.

Džingis se smeška. „Kako se zoveš, ljuti čoveče?” „Ho Sa. Ja sam jinčuanski Sjao Vej. Možete da me zovete i kanom, kao višeg oficira.” „Neću te zvati kanom”, uzvraća Džingis. „Ali si dobrodošao u moj logor, Ho Sa. Pošalji te

jarce kući i pružiću ti dobrodošlicu u svom šatoru. Podeliću s tobom čaj i so.” Ho Sa se okreće ka svojim saborcima i pokazuje glavom na grad u daljini. Jedan od njih

mu se obraća na kineskom, skrećući pažnju Kokčua i Temuga. Ho Sa sleže ramenima, na šta ostala sedmorica skaču na svoje konje i okreću ih prema gradu.

„Lepi konji”, primećuje Barčuk, na šta se Džingis osvrće da pogleda ujgurskog kana. Dok odobravajući klima glavom, pogledom obuhvata Arslana koji stoji u prvom redu sa ostalim ratnicima. Džingis podiže dva prsta, pokazujući ih ka sedmorki koja se udaljava.

Trenutak kasnije stotinak strela leti kroz vazduh, obarajući vojnike carstva Si Sja. Jedan od konja pri tom biva pogođen i Džingis čuje kako Arslan grdi ratnike zbog ove nepažnje. Potom grabi luk iz stiska prvog do sebe i jednim trzajem noža preseca tetivu pre nego što mu ga vrati u ruke. Postiđeno pognute glave, ratnik uzima svoj luk.

Ustreljena tela nepomično leže u blatu. Konji ne mogu brzo da se kreću po mekoj zemlji i bez jahača na leđima zbunjeno stoje, osvrćući se ka ljudima. Par životinja njuška beživotna tela svojih jahača, nervozno rzajući na vonj krvi.

Ho Sa bespomoćno zuri u ovaj prizor kada mu se Džingis opet obrati. „Dobri konji”, zaključuje kan. Izraz na licu oficira se ne menja i Džingis sleže ramenima.

„Reči nisu teške za razumevanje. Dovoljan je i jedan čovek da prenese moj odgovor caru.” Ho Sa pomirljivo prati slugu koji ga uvodi u veliki šator i poslužuje slanim čajem. Džingis

zastaje da proceni tek osvojene konje, pre nego što se pridruži svom gostu. „Ja prvi da biram”, kaže Barčuku. Ujgurski kan klima glavom, podižući za trenutak oči.

Pravom prvog izbora kan će dobiti najboljeg, iako su svi konji vredni osvajanja. Mada su uveliko zašli u jesen, sunce još prži u ravnici Si Sja, stvarajući suvu, ispucalu koru na površini zemlje u vreme kada Džingis krene prema gradu. Car je zapovedio da sa sobom povede samo tri pratioca, međutim, još pet hiljada ratnika jaše za četvorkom na razdaljini od par kilometara. U vreme kada se dovoljno približe da budu primećeni sa visoke gradske kule, Džingisova radoznalost postaje skoro neizdrživa. Šta to car želi od njega?

Pratnju ostavlja za sobom, znajući da će mu Kasar dojahati u pomoć na prvi znak opasnosti. Za trenutak razmišlja o tome da pribegne iznenadnom napadu tokom razgovora sa carem, ali zna da Žaj Čijang nije budala. Nadstrešnica boje breskve raširena je nedaleko od gradskih zidina. Ogromni lukovi zategnuti kopljima gvozdenog vrha, dugim kao čovek, mogu lako da ih razore, uveravajući Džingisa da ih ne bi preživeo. Car je ranjiviji van zidina ali je raspored snaga skoro istovetan.

Džingis sedi uspravno u sedlu dok jaše na čelu male kolone. Za njim idu Arslan, Kačijun i Barčuk od Ujgura. Svi su naoružani dodatnim sečivima, skrivenim u oklopima za slučaj da car naredi razoružavanje.

Džingis pokušava da smekša svoj smrknuti izraz lica dok upija svaki detalj nadstrešnice. Sviđa mu se njena boja i pita se gde je moguće naći svilu te širine i kvaliteta. Škrguće zubima pri pomisli na nedodirljivost grada pred sobom. Da je pronašao način ulaska, nikada se ne bi ni

-BU&CW- 60

-Mighty-

sastao sa carem države Si Sja. Nervira ga misao da su svi kineski gradovi tako dobro čuvani a on još nije našao način da sruši njihovu odbranu.

Četiri konjanika ne razgovaraju kada uđu u prijatnu senku nadstrešnice i sjašu sa svojih konja. Svileni svod ih krije od pogleda strelaca na gradskim zidinama, zbog čega se Džingis oseća neznatno opuštenije pred ukočenom carskom gardom.

Nema sumnje da su izabrani radi utiska, zaključuje on, zagledajući ih. Neko se pobrinuo da bezbednost sastanka bude na visokom nivou. Ulaz u prostrani šator je dovoljno širok da se prozre svaki pokušaj iznenadnog napada. Stražari su krupne građe, ali očigledno ne prepoznaju čoveka koji stoji pred njima. Štaviše, bezlično zure u grupicu ratnika koji su dojahali iz velike daljine.

Iako su u šatoru postavljene stolice, unutra ih čeka samo jedan čovek. Džingis ga pozdravlja klimoglavom.

„Gde je tvoj car, Ho Sa? Nije mu valjda previše rano?” „Doći će, gospodaru kane. Car nikad ne stiže prvi.” Džingis izvija obrve, razmišljajući o ovome. „Možda bi trebalo da se vratim. Ionako nisam tražio da se sastanem s njim.” Ho Sa naglo rumeni, mameći Džingisov osmeh. Lako ga je iznervirati, ali se kanu kod

njega nešto dopada - ako ništa drugo ono nepoljuljana čast. Pre nego što Ho Sa stigne da odgovori, sa gradskih zidina se oglašavaju rogovi. Četiri Mongolca se nagonski hvataju za svoje mačeve, ali Ho Sa mirno podiže ruku.

„Car vam garantuje mir, gospodaru kane. Rogovi su znak da je car napustio grad.” „Izađi i baci pogled”, zapoveda Džingis Arslanu. „Kaži mi koliko ljudi jaše s njim.” S

naporom opušta zgrčene mišiće. I ranije se sastajao sa kanovima, neke od njih je lično pogubio u njihovim šatorima. Međutim, ovo mu je sve novo i ne može da se odupre osećaju strahopoštovanja koje mu uliva Ho Saovo ponašanje. Džingis se smeška svojoj ludosti, shvativši da je to posledica udaljenosti od logora. Sve je drugačije od mesta na kojem je stajao tog jutra.

Arslan se brzo vraća. „Dolazi u nosiljci koju nose robovi. Liči na onu koju je koristio Ven Čao.” „Koliko robova?”, pita Džingis, mršteći se. Kan sluti da će biti nadbrojan i ne uspeva da

sakrije nervozu. Ho Sa odgovara umesto Arslana. „To su evnusi, gospodaru. Osam snažnih ljudi ali ne i ratnika. Oni su samo gomila mišića i

zabranjeno im je nošenje oružja.” Džingis za trenutak razmišlja šta da čini. Ukoliko ode pre nego što car stigne, oni u gradu

će pretpostaviti da nije imao dovoljno živaca. Možda će i njegovi ratnici pomisliti isto to. Odlučuje da ostane miran. Ho Sa za pojasom nosi dugi mač, baš kao i dva stražara u šatoru. Džingis u sebi odmerava rizike a onda ih odbacuje. Čovek ponekad previše strepi od mogućih događaja. Iz grla mu se otima kikot i Ho Sa iznenađeno trepće, sedajući na stolicu da mirno sačeka svog cara.

Robovi nose svoj dragoceni teret u visini pojasa dok se približavaju svilenom šatoru. Iznutra, Džingis i njegova tri pratioca radoznalo prate kako se nosiljka spušta na zemlju. Šest robova stoji u tišini dok ostala dvojica odmotavaju dugu, crnu, svilenu stazu preko blata. Na Džingisovo iznenađenje, iz pojasa vade drvene frule i počinju da sviraju tihu melodiju dok se zavese nosiljke sklanjaju u stranu. Neobično je čuti muziku koja nadjačava huk vetra i Džingis zadivljeno posmatra kako Žaj Čijang stupa na stazu.

Car je krupniji nego što je zamišljao i na sebi ima oklop, savršeno prilagođen njegovoj građi. Metalne pločice su uglačane do visokog sjaja, presijavajući se na jutarnjem suncu. O boku mu visi mač sa balčakom ukrašenim draguljima i Džingis se pita da li ga je ikada upotrebio. Muzika se pojačava i Džingis hvata sebe kako mu prija uhu.

-BU&CW- 61

-Mighty-

Car države Si Sja daje znak glavom dvojici stražara i ovi izlaze iz šatora, zauzimajući položaje s njegove leve i desne strane. Tek kada car uđe u svileni šator, Džingis i njegovi pratioci ustaju da ga pozdrave.

„Gospodaru kane”, počinje Žaj Čijang, nakrivivši glavu. Naglasak mu je neobičan, kao da je ove reči upamtio bez razumevanja.

„Vaša visosti”, uzvraća Džingis, pribegavajući frazi kojoj ga je naučio Barčuk. Na njegovo zadovoljstvo, careve oči neobično iskre. Džingis za trenutak žali što njegov otac nije živ da ga vidi kako razgovara sa carem u dalekoj, stranoj zemlji.

Još dva stražara zauzimaju položaje preko puta Kačijuna i Arslana, jasno stavljajući Mongolce u nezavidan položaj. Preko puta njih, dva kanova zapovednika im uzvraćaju takođe hladnim pogledima. Možda su na ovom sastanku samo posmatrači, ali ako dođe do obračuna, niko neće biti zatečen. U slučaju da je car planirao njihovu smrt, ni on neće preživeti napad.

Arslan se pri toj pomisli naglo mršti. Niko od njih ranije nije video cara. Ukoliko je ovo lažni car, vojska Jinčuana može da sravni šator sa zemljom, gubeći pri tom samo nekoliko odanih ljudi. Arslan zuri u Ho Saa, tražeći na njegovom licu znake napetosti ali oficir ničim ne pokazuje da ga čeka iznenadni okršaj.

Žaj Čijang im se obraća na jeziku svog naroda. Glas mu je čvrst, kao što se može očekivati od nekog ko je najveći autoritet u zemlji. Pogled mu je prikovan za Džingisove oči i nijedan od vođa ne trepće. Kada car završi svoje obraćanje, Ho Sa pročišćava grlo i bezizražajnog lica počinje da prevodi.

„Zašto se Ujguri svete carstvu Si Sja? Zar nismo pošteno trgovali s vama?” Barčuk kratko stenje ali car ne skreće pogled sa Džingisovog. „Ja sam kan svih plemena, vaša visosti”, odgovara Džingis, „među njima i ujgurskog.

Osvajamo jer imamo snagu vladavine. Zašto bi drugo?” Careve obrve se skupljaju dok sluša Ho Saov prevod. Odgovor mu daje je odmeren kako

ne bi ničim izdao kanov bes. „Sedećeš ispred mog grada do kraja sveta? To je neprihvatljivo, gospodaru kane. Zar se

tvoj narod ne cenka u ratu?” Džingis se zaintrigirano naginje bliže. „Neću da se cenjkam sa Kinezima, vaša visosti. Tvoj narod je naš neprijatelj otkad postoji

zemlja i tvoje gradove ću srušiti do temelja. Tvoje zemlje će biti moje i osvajaću ih kako mi je drago.”

Džingis strpljivo čeka da Ho Sa prevede njegove reči caru. Svi prisutni u šatoru mogu da vide promenu na licu Žaj Čijanga. Car uspravlja leđa i glas mu postaje oštriji. Džingis pojačava oprez, čekajući da mu Ho Sa prevede. Međutim, Barčuk je brži od njega.

„Kaže da njegov narod nije kineske rase”, mrmlja Barčuk. „Ako su oni tvoji neprijatelji, šta te je zadržalo u dolini Si Sja? Veliki kineski gradovi su severno i istočno odavde.” Barčuk povija glavu kada se car ponovo oglasi.

„Mislim da nam oni nisu prijatelji kao nekada, gospodaru kane. Ovom caru neće smetati ako kreneš u osvajanje kineskih gradova.”

Džingis zamišljeno pući usne. „Zašto bih ostavio neprijatelja iza svojih leđa?”, pita on. Žaj Čijang mu odgovara čim shvati Džingisovo pitanje. Ho Sa vidno bledi dok ga sluša,

uspevajući ovoga puta da preduhitri Barčuka. „Ostavljaš saveznike, gospodaru kane. Ako su tvoji istinski neprijatelji Kinezi, onda ćemo

plemenima ukazati čast dok god nas bude vezivalo prijateljstvo.” Ho Sa nervozno guta pljuvačku i nastavlja. „Moj car nudi svilu, sokolove i drago kamenje, zalihe hrane i oklope.” Duboko udiše vazduh i nastavlja da nabraja. „Kamile, konje, platno, čaj i hiljadu bronzanih i srebrnih novčića svake godine. Ovo je ponuda savezniku kojeg ne može da smatra svojim neprijateljem.”

-BU&CW- 62

-Mighty-

Žaj Čijang nestrpljivo brblja dalje. Ho Sa se u jednom trenutku usuđuje da svom caru postavi potpitanje na šta ovaj odsečno odmahuje rukom. Oficir pokorno spušta glavu, vidno uzrujan.

„Osim toga, moj car vam nudi svoju kćer, Čakahaj, za ženu.” Džingis iznenađeno trepće, pitajući se da li je devojka previše ružna kad se dosad nije

udala za pripadnika svog naroda. Ipak, velikodušnost će usrećiti plemena i sprečiće spletkarenje među manjim kanovima. Ideja ratnog otkupa je plemenima nepoznata i kan nikada nije bio u poziciji da tako nešto zahteva od svojih bogatih neprijatelja. Radije bi smrskao kamen nego doživeo da mu jedan od njegovih ljudi predloži plan koji bi mogao da uspe. Džingis odlučuje da sačuva pribranost. Ako ikada sazna kako, vratiće se ovde. Do tada će ih pustiti da veruju kako su doneli mir. Koza se može pomusti mnogo puta ali se samo jednom može ubiti. Sve što mu preostaje jeste najbolja moguća pogodba.

„Kaži svom gospodaru da je njegova darežljivost dobrodošla”, suvo odgovara Džingis. „Ako može da doda još dve hiljade svojih najboljih vojnika, sa oružjem i konjima, napustiću dolinu pre mesečeve mene. Moji ljudi će srušiti utvrđenje na izlasku iz pustinje. Među saveznicima ne postoje barijere.”

Kada Ho Sa počne da prevodi, Džingisu na pamet pada Barčukovo interesovanje za biblioteke carstva Si Sja i prekida ga. Ho Sa zastaje da čuje šta Džingis ima da doda.

„Među mojim ljudima ima i učenjaka”, pojašnjava Džingis. „Voleli bi da pročitaju svitke iz carstva Si Sja.” Ho Sa otvara usta u želji da nastavi prevođenje kada ga kan opet prekine. „Ali ne filozofske. Zanimaju ih praktične stvari, teme koje bi interesovale ratnike, ako imate.”

Žaj Čijangov izraz lica je nedokučiv dok sluša Ho Saov prevod kanovog zahteva. Sastanak je završen, zaključuje kan, iako Žaj Čijang ne postavlja nikakav protivuslov. Džingis to tumači kao carev očaj. Za trenutak se bavi mišlju da ustane, ali ne želi da izaziva svoju sreću.

„Za osvajanje kineskih gradova potrebno mi je oružje koje će probiti kamene zidove. Pitaj svog cara može li da mi ga obezbedi.”

Ho Sa nervozno prevodi, osetivši Žaj Čijangov bes koji je savršeno opravdan. Car nevoljno odmahuje glavom.

„Moj car kaže da bi tada ispao budala”, mrmlja Ho Sa, ne gledajući Džingisa u oči. „Da, verovatno bi”, uzvraća Džingis sa smeškom. „Zemlja je suva. Darove možeš da

natovariš na nove zaprege s dobro namašćenim osovinama za dug put. Poruči svom caru da sam zadovoljan njegovom ponudom. Pokazaću to zadovoljstvo i Kinezima.”

Ho Sa prevodi kanove reči, ali Žaj Čijangovo lice ostaje bezizražajno. Svi ustaju istovremeno, ali Džingis prvi sa svojom pratnjom izlazi iz šatora, ostavljajući Žaj Čijanga i Ho Saa same u šatoru. Domaćini ćutke posmatraju kako mongolske vojskovođe skaču u sedla i galopom nestaju u ravnici.

Ho Sau nije više do priče ali ima još jedno pitanje za cara. „Vaša visosti, mi nismo objavili rat Kini?” Žaj Čijang spušta svoj ledeni pogled na oficira. „Jenking je više od hiljadu kilometara odavde i opasan je planinama i utvrđenjima pored

kojih Jinčuan liči na selo. Nikada neće osvojiti kineske gradove.” Krajevi usana mu se blago krive nadole iako mu izraz lica ostaje poput kamene maske. „Osim toga: ’U prilog nam ide da se naši neprijatelji glože. Kakva nam tu preti opasnost?’”

Ho Sa nije prisustvovao sastanku ministara tako da ne razume careve reči. Raspoloženje među plemenima je skoro slavljeničko. Tačno je da nije skinut nijedan kamen sa gradskih zidina, zbog čega ratnici pomalo negoduju, ali su zato porodice oduševljene svilom i darovima koje im je Džingis doneo. Prošlo je mesec dana od susreta sa carem i iz grada su stigle nove zaprege natovarene svim i svačim. Mlade kamile frkću i pljuju među stadima koza i ovaca.

-BU&CW- 63

-Mighty-

Barčuk je već danima zatvoren u svom šatoru, tumačeći strano pismo Si Sjaa uz svesrdnu pomoć Kokčua i Temuga. Žaj Čijang im je osim svojih obezbedio i kineske svitke, ali posao njihovog tumačenja je prilično naporan.

Konačno dolazi zima. Kasar i Kačijun koriste poslednje sunčane dane za svakodnevnu obuku ratnika koje im je poslao Žaj Čijang. Vojnici carstva Si Sja se bune kada im Mongolci oduzmu dobre konje ali ovi to čine samo zato što su životinje previše dragocene da bi ih umarali ljudi koji ne jašu bolje od mongolske dece. Umesto njih dobijaju obične konje iz mongolskih krda. Dok nedelje lete i dani postaju sve hladniji, vojnici ubrzano uče kako da obuzdaju temperamentne životinje na bojnom polju. Vojska se sprema za pokret, ali Džingis neće krenuti dok mu Žaj Čijang ne ispuni obećanje do kraja i pošalje svoju kćer. Ne može da predvidi kako će Borte primiti vest i stoga joj ništa ne spominje. Nada se da će princeza iz carstva Si Sja biti lepa.

Ona dolazi prvog dana novog meseca. Donose je u nosiljci poput one u kojoj je njen otac stigao na sastanak. Džingis posmatra kako počasna garda od sto ljudi održava poredak oko nje. Takođe primećuje da konji na kojima jašu nisu najboljeg kvaliteta kao što se nadao da će biti. Žaj Čijang nevoljno daruje svoje najbolje konje, čak i kada je u pitanju pratnja njegove kćeri.

Nosiljku spuštaju na zemlju na samo nekoliko koraka od mesta gde ih Džingis čeka. Kan na sebi ima oklop i punu ratnu opremu. Očev mač mu visi o pojasu i on dodiruje balčak za sreću, krijući nestrpljenje. Sluti da carskim vojnicima nije po volji što svoju princezu ustupaju jednom strancu, ali se zbog toga nimalo ne uzbuđuje. Zadovoljno se smeška, naslađujući se njihovom nemoći i nezadovoljstvom. Kao što je tražio, Ho Sa je takođe u njenoj pratnji. Njegovo lice je hladno, što Džingis može da razume.

Kada careva kćer stupi na zemlju, među okupljenim ratnicima se pronosi žamor odobravanja. Obučena je u haljinu od bele svile, protkanu zlatnim nitima koje svetlucaju na suncu. Kosa joj je vezana na vrhu glave i pričvršćena srebrnim šnalama. Džingisu zastaje dah pred besprekornom čistotom njene bele kože. U poređenju sa ženama iz njegovog plemena, princeza je golubica među svrakama, ali kan odlučuje da to mišljenje zadrži za sebe. Oči su joj tamne i tužne dok mu prilazi. Ne dižući pogled, graciozno se spušta na kolena, ruku mirno spuštenih niz telo.

Džingis oseća kako bes među carskim vojnicima raste, ali ne obraća pažnju na to. Ukoliko nešto pokušaju, njegovi strelci će ih sravniti sa zemljom pre nego što isuku mačeve.

„Dobrodošla si u moj šator, Čakahaj”, pozdravlja je tiho. Ho Sa joj šapatom prevodi kanove reči. Džingis je lako dodiruje po ramenu i ona ustaje. Lice joj je potpuno bezizražajno a telo meko i nežno, nema žilavost svojstvenu plemenskim ženama. Međutim, kada oseti njen mirisni parfem, Džingis oseća uzbudljivo komešanje u dnu svojih prepona.

„Mislim da vrediš više od svih ostalih darova”, mrmlja on, ukazujući joj čast pred svojim ratnicima, iako ona ne može da razume nijednu njegovu reč. Ho Sa počinje da prevodi ali ga Džingis ućutkava oštrim pokretom ruke.

Zatim pruža preplanulu ruku, zadivljen kontrastom u poređenju s njenim belim vratom, i podiže joj bradu, nateravši je da ga pogleda u oči. U njima prepoznaje strah i tračak gađenja. Možda zbog grubosti njegove kože pri dodiru njenog nežnog lica.

„Dobro sam se pogodio, curo. Rađaćeš mi decu”, zadovoljno kaže. Tačno je da to neće biti njegovi naslednici, ali lepota koja stoji pred njim je prosto neodoljiva. Naravno, neće moći da je drži u istom šatoru sa Borte i svojim sinovima, ali će narediti da se podigne još jedan šator samo za nju i decu koju će mu roditi.

Kan najednom postaje svestan da predugo stoji naočigled ratnika koji vrebaju svaki njegov pokret. Mnogi se neotesano cere i ćuškaju između sebe. Džingis diže pogled ka oficiru koji stoji pored Ho Saa. Prebledeo je od besa ali mu Džingis mirno pokazuje rukom na grad, stavljajući mu do znanja da je došlo vreme za rastanak. Ho Sa se žustro okreće da krene, međutim, oficir mu nešto dovikuje i on naglo zastaje.

-BU&CW- 64

-Mighty-

„Ti mi trebaš, Ho Sa”, dovikuje mu Džingis, zabavljen njegovim iznenađenjem. „Tvoj car mi te je ustupio na godinu dana.”

Ho Sa skuplja usne, gutajući ovu vest. Ogorčeno posmatra kako ostali jašu ka gradu, ostavljajući ga samog sa prestrašenom devojkom koju je doveo u vučje leglo.

Džingis okreće lice ka istoku, udišući miris vetra i zamišljajući kineske gradove na horizontu. Njihove zidine su neprobojne ali on više ne želi da njegov narod živi u neznanju.

„Zašto si tražio i mene?”, najednom pita Ho Sa, narušavajući tišinu u kojoj Džingis vidno uživa.

„Možda od tebe napravimo dobrog ratnika.” Džingisa kao da zabavlja ova ideja dok ga Ho Sa zapanjeno posmatra.

„Videćemo.” Logorom vlada metež uobičajen za spuštanje šatora pred selidbu. U ponoć još samo kanov šator stoji netaknut na svojoj velikoj zaprezi, osvetljen lojanicama tako da sija u tami. Plemena su ušuškana u svojim posteljama od krzna i vune, spremajući se za san pod zvezdama.

Džingis stoji iznad niskog stola i zuri u mapu. Nacrtana je na debelom papiru i Ho Sa odmah primećuje da je na brzinu precrtana iz zbirke Žaj Čijanga. Car države Si Sja je previše lukav da bi dopustio da mapa s njegovim žigom padne u ruke kineskom caru Veju. Čak su i oznake brižljivo prevedene na kineski jezik.

Džingis krivi glavu prvo na jednu a potom na drugu stranu, pokušavajući da zamisli nacrtane pejzaže. Ovo je prva prava mapa koju je ikad video, doduše, Ho Sau neće otkriti svoju neukost.

Tamnim prstom, kan prati plavu liniju koja ide ka severu. „Ovo je velika reka o kojoj su izvestili izviđači”, mrmlja on i podiže svoje blede oči ka Ho

Sau, gledajući ga upitno. „Huang He”, potvrđuje ovaj. „Žuta reka.” To je sve što kaže, jer nema ambiciju da postane

jedan od mongolskih vojskovođa. Svi su tu: Arslan, Kasar, Kačijun i ostali koje ne zna po imenu. Kokču mu se nije svideo čim ga je Džingis upoznao s njim. Mršavi šaman ga podseća na bezume prosjake na ulicama Jinučana i oko sebe širi nepodnošljiv smrad.

Svi u šatoru posmatraju kako Džingis prstom prati tok reke ka severu i istoku, sve dok ne stigne do sićušnog simbola po kome lupka vrhom prsta.

„Ovaj grad je na ivici kineskih zemalja”, nastavlja Džingis. Opet gleda u Ho Saa, iščekujući njegovu potvrdu. Ovaj nevoljno klima glavom.

„Baotu”, javlja se Kokču, čitajući sitna slova sa mape. Ho Sa ne obraća pažnju na šamana, ne skidajući pogled sa kana. Džingis se smeška.

„Ovi znakovi na severu, šta predstavljaju?”, pita Džingis. „To je oblast spoljnog zida”, odgovara Ho Sa. Džingis se zbunjeno mršti. „Čuo sam za taj zid. Kinezi se kriju iza njega, je l’ tako?” Ho Sa obuzdava nervozu. „Ne kriju se. Zid je podignut zbog vas, kako bi razdvajao kineska carstva od divljih

plemena. Prošli ste kroz ono slabije, ali unutrašnji zid oko Jenkinga nećete srušiti. Dosad još niko nije.”

Džingis, osmehnut, nastavlja da proučava mapu. Ho Sa zuri u njega, iznerviran kanovim samopouzdanjem.

Kao dečak, Ho Sa je putovao sa svojim ocem na Žutu reku. Starac mu je pokazao Kineski zid na severu i već tada je na njemu primetio rupe i urušeno kamenje. Od tada su prošle decenije a da zid nije obnavljan. Dok Džingis šara prstom po pergamentu, Ho Sa se pita kako su Kinezi uopšte postali tako nemarni prema svom miru. Njihov spoljni zid je slaba barijera, tužno

-BU&CW- 65

-Mighty-

zaključuje Ho Sa. Naročito sada kada su mu mongolska plemena na pragu. Carstvo Si Sja je bilo slaba tačka i plemena su nagrnula na jug. Sramota ga izjeda dok proučava Džingisov strogi lik, pitajući se šta je naumio.

„Napašćeš Baotu?”, izleće Ho Sau pre nego što stigne da obuzda svoj jezik. Džingis odmahuje glavom. „Pa da tamo poljubim vrata? Ne. Vraćam se kući preko planine Kenti. Jahaću brdima svog

detinjstva, puštaću svog sokola i oženiću se kćerkom tvog cara.” Grube crte lica smekšavaju mu se pri toj pomisli. „Moji sinovi će upoznati ravnicu u kojoj sam rođen i tamo će stasati.”

Ho Sa zbunjeno diže pogled sa mape. „Čemu onda sva priča o Baotuu? Zašto sam ja ovde?” „Rekao sam da se ja vraćam kući, Ho Sa. Ali ne i ti. Ovaj grad je predaleko odavde da bih

plašio svoju vojsku. Otvoriće svoje kapije i njihovi trgovci će nam doći kad god požele.” Ho Sa vidi kako mu se Arslan i Kasar smeju, ali sebe tera da se usredsredi.

Džingis ga pljeska po ramenu. „Utvrđeni grad kao što je Baotu sigurno ima graditelje, majstore trgovine, zar ne? Ljude

koji poznaju svaki delić odbrane.” Ho Sa mu ne odgovara i Džingis se kikoće. „Tvoj car mi ih nije dao ali ćeš ih ti pronaći, Ho Sa. Odjahaćeš u Baotu sa Kasarom i

mojim bratom Temugom. Tri čoveka mogu da prođu tamo gde vojska ne može. Raspitivaćeš se dok ne saznaš koji ljudi su isplanirali i gradili zidine. I dovešćeš ih meni.”

Ho Sa zblanuto zuri u kana. Svi oko njega smeju, zabavljeni izrazom na njegovom licu. „Ili ću te sada ubiti i od tvog cara zatražiti drugog čoveka”, tiho dodaje Džingis. „Čovek

uvek mora da ima poslednju želju, i u životu i u smrti. Sve ostalo može da mu se uzme, ali to nikada.”

Ho Sa se seća kako su njegovi pratioci svirepo ubijeni na svojim konjima i ne sumnja da mu život zavisi od jedne reči.

„Vezan sam za tebe carevom naredbom”, naposletku kaže. Džingis stenje, nadvijajući se opet nad mapu. „Onda mi pričaj o Baotuu i njegovim zidinama. Pričaj mi šta si čuo ili video.” Tišinu praskozorja remeti samo tiho pucketanje vatre u velikom šatoru. Usnuli Mongolci

bude se u svojim prostirkama od trave, osluškujući prigušene glasove koji zvuče kao ratni bubnjevi.

-BU&CW- 66

-Mighty-

Deseto poglavlje

Tri jahača se približavaju tamnoj reci, silaze sa svojih konja i počinju da piju. Veliki mesec je tik iznad brda, rasipajući svoje srebrnkaste zrake po površini vode. Dovoljno je svetlo da se prave senke iza ljudi koji ćutke posmatraju luku. Ukotvljeni brodići se ljuljaju i škripuću u tihoj noći.

Kasar ispod svog sedla vadi lanenu vreću sa suvim mesom koju je celodnevno jahanje smekšalo. Iz nje vadi jedan komad i ubacuje ga u usta. Vonja na trulež ali to je jedini način da utoli glad. Žvaćući okreće glavu da pogleda u svoje saputnike. Temug je toliko umoran da jedva stoji na nogama. Oči su mu poluzatvorene, željne sna.

„Brodovi su večeras dalje od obale”, mrmlja Ho Sa. „Mornari se plaše bandi. A možda su čuli i za vaš dolazak na zapad. Trebalo bi da nađemo mesto za spavanje, pa ćemo ujutro da nastavimo.”

„Ne razumem zašto hoćeš da rekom putujemo do Baotua”, negoduje Kasar. Ho Sa obuzdava bes. Objasnio im je to više puta otkad su krenuli na put, ali ono što mongolski ratnik nosi pričvršćeno za njegovog konja. očigledno je previše vredno.

„Rečeno nam je da ne skrećemo pažnju na sebe i da u Baotu uđemo kao trgovci ili hodočasnici”, mirno odgovara Ho Sa. „Trgovci ne jašu konje poput kineskih plemića, niti ih vode sa sobom poput hodočasnika.”

„Ali brže bismo stigli”, tvrdoglavo nastavlja Kasar. „Ako je mapa koju sam video tačna, možemo da pređemo reku tamo gde je najplića i stignemo do grada za samo nekoliko dana.”

„Video bi nas svaki seljak na poljima i svaki putnik na drumu”, breca se Ho Sa. Najednom oseća kako se Kasar koči od njegovog tona. Malo je preterao. „Ne verujem da bi se tvom kanu svidela ideja jahanja hiljadu lija na otvorenom.”

Kasar ljutito othukuje, na šta se oglašava Temug. „Ima pravo, brate. Ova velika reka odvešće nas na sever do Baotua i tamo ćemo se

izmešati sa ostalim putnicima. Neću da se usput kačimo sa sumnjičavim kineskim vojnicima.” Kasar više ne zna šta da misli. U početku se radovao putovanju u Kinu, međutim, Temug

jaše ukočeno poput starice i Kasar u njemu nikako ne vidi iskusnog ratnika. Ho Sa je nešto bolji ali mu se, daleko od Džingisa, raspoloženje drastično pogoršalo što ga čini sumornim saputnikom. Najgore mu je kada Temug i Ho Sa razgovaraju na jeziku koji podseća na ptičje gakanje a on ih ništa ne razume. Tražio je od Ha Saa da ga nauči kineske psovke i kletve ali je ovaj to odlučno odbio. Ni nalik pustolovini, ovo putovanje se pretvara u nadmetanje u prepucavanju i Kasarova jedina želja je da što pre stignu na odredište. Ideja spore plovidbe na jednom od skučenih rečnih brodova dodatno ga onespokojava.

„Možemo večeras da pređemo reku a onda...”, pokušava opet. Ho Sa ljutito uzdiše. „Udavio bi se!”, izdire se. „Ovo je Žuta reka, imaš ceo li od jedne do druge obale. Još je

ovde tok najuži. Nije to jedan od vaših mongolskih brzaka. Ovde nema prelaska i tačka. Uostalom, kada stignemo u Šidzuišan, naše napredovanje će biti primećeno. Kinezi nisu budale, Kasare. Na svim granicama imaju špijune. Tri konjanika će im zasigurno skrenuti pažnju.”

Kasar stenje, žvaćući drugi komad suve ovčetine. „Reka nije tako široka”, naposletku kaže. „Mogao bih da prebacim strelu na drugu stranu.” „Ne bi mogao”, izaziva ga Ho Sa, stežući pesnice kada Kasar podigne svoj luk. „Uostalom,

u mraku ne bismo znali gde je pala strela.” „Pokazao bih ti kad svane”, nastavlja Kasar.

-BU&CW- 67

-Mighty-

„A od kakve nam je to pomoći?”, prezrivo pita Ho Sa. „Misliš da pomorci neće obratiti pažnju na mongolsku strelu ispaljenu preko reke? Zašto te je tvoj brat uopšte poslao na ovaj zadatak?”

Kasar pušta da mu ruka padne sa luka i okreće se prema Ho Sau obasjanog mesečinom. Istina je da i sam sebi postavlja to pitanje, ali ne želi to da prizna Ho Sau, baš kao ni svom revnosnom bratu.

„Da bih štitio Temuga, pretpostavljam”, nabusito odgovara. „Krenuo je da proučava kineski jezik i pobrine se da nas ti ne izdaš kada stignemo u grad. Ti si tu samo da pričaš i to si danas već dokazao. Više puta. Ukoliko nas napadnu kineski vojnici, moj luk će biti vredniji od tvojih usta.”

Ho Sa uzdiše. Nije želeo da započinje tu temu jer je i sam na rubu živaca. „Svoj luk i strele moraćeš da ostaviš ovde. Pre zore možeš da ih zakopaš u rečnom mulju.” Kasar je zatečen. Pre nego što stigne da izrazi svoje negodovanje, Temug ga hvata za rame

u pokušaju da ga smiri. „On poznaje ovaj narod, brate, a dosad je održao reč. Moramo dalje rekom i tvoj luk bi

samo skretao suvišnu pažnju. Imamo bronzu i srebro da kupimo sve što nam je potrebno za trgovinu u Baotuu. Trgovci ne nose mongolske lukove.”

„Možemo da se predstavimo kao trgovci lukovima”, predlaže Kasar. U polutami spušta ruku na mesto gde je njegovo oružje vezano za sedlo, osećajući kako mu uliva sigurnost i utehu. „U redu, pustiću svog konja, ali se luka neću odreći. Ni za deset tajnih putovanja rekom. Ne iskušavajte me, moj odgovor će biti isti šta god da mi kažete.”

Ho Sa izbacuje bujicu gnevnih reči, ali Temug odmahuje glavom, umoran od obojice. „Pusti ga, Ho Sa”, smiruje ga. „Omotaćemo luk platnom. Valjda će proći neopaženo.”

Sklanja ruku sa Kasarovog ramena i udaljava se od njegovog konja kako bi ovaj skinuo sedlo i ostali teret. Zakopavanje stvari će potrajati i Temug zna da neće zaspati sve dok posao ne bude završen. Iznova se pita zašto je Džingis odabrao baš njega za ovaj zadatak. Ima ih još u logoru koji poznaju kineski jezik, među njima i Barčuk od Ujgura. Verovatno je previše star, zaključuje Temug i sa uzdahom počinje da odvezuje užad na svom konju. Poznajući svog najstarijeg brata, Temug pretpostavlja da se Džingis i dalje nada da će od njega napraviti ratnika. Kokču mu je pokazao drugačiji put i sada mu je žao što njegov učitelj nije tu da mu pomogne u meditaciji pred san.

Dok vodi svog konja u mračni šumarak pored reke, Temug čuje kako njegovi saputnici oštrim šapatom nastavljaju prepirku. Pita se da li će sva trojica preživeti put do krajnjeg odredišta. Nakon što zakopa sedlo i legne na zemlju, trudi se da ne sluša svađu svojih saputnika, ponavljajući u sebi reči za koje mu je Kokču rekao da donose smirenje. Prepirka ne jenjava ali mu san ipak dolazi na oči. Ujutro Ho Sa podiže ruku visoko u vazduh, pokušavajući da zaustavi brodove koji plove uzvodno. Devet puta prolaze ne primećujući ga iako svaki put zvecka vrećicom punom kovanica. Tri putnika ne skrivaju olakšanje kada poslednji brod konačno skrene ka njima. Na palubi vide šest preplanulih lica koja sumnjičavo zure u njihovom pravcu.

„Da niste pisnuli”, sikće Ho Sa Temugu dok stoje na ivici reke, čekajući da im se brod približi. On i dva brata na sebi imaju jednostavnu odeću uvezanu oko pojasa kako ne bi ničim skretali pažnju na sebe. Kasar na ramenu nosi luk i tobolac pun strela, umotane u grubo platno. Radoznalo pilji u brod koji nikada nije video po dnevnom svetlu. Jedro mu je visoko gotovo koliko je brod dugačak, otprilike dvanaest metara. Nije mu jasno kako će im se približiti dovoljno da se popnu na malu palubu.

„Jedro liči na krilo ptice. Čini mi se da mu razaznajem kosti”, primećuje on. Ho Sa se oštro okreće ka njemu.

-BU&CW- 68

-Mighty-

„Ako nešto pitaju, kazaću da si mutav, Kasare. Ne smeš da razgovaraš sa njima. Je l’ ti jasno?”

Kasar ga smrknuto gleda. „Koliko shvatam, hoćeš da nekoliko dana ne otvaram usta. U redu. Ali kada se sve ovo

završi, ti i ja ćemo da odemo negde nasamo...” „Tiho!”, prekida ih Temug. „Blizu su. Čuće nas.” Kasar se povlači ali još dugo zadržava

svoj preteći pogled na licu Ho Saa. Brod pristaje uz obalu i Ho Sa kreće ka njemu, ne čekajući svoje saputnike. Pri tom ne

obraća pažnju na Kasarovu tihu psovku kada ga snažne ruke podignu na palubu. Kapetan broda je zdepast ali žilav čovek sa crvenom maramom oko glave koja sprečava da

mu znoj kaplje u oči. Ostatak tela mu je potpuno nag, osim smeđeg platna vezanog oko prepona i dva noža koja mu vise na golim butinama. Ho Sa se za trenutak pita da li su nesrećnim slučajem zaustavili gusarski brod koji već danima hara priobalskim selima duž reke, ali sada je prekasno za povratak.

„Imate li da platite?”, pita kapetan, pljeskajući nadlanicom Ho Saa po grudima. Kada se Kasar i Temug popnu na palubu, Ho Sa vadi tri bronzane kovanice i spušta ih na kapetanov ispruženi dlan. Čovečuljak pilji kroz rupu svakog novčića pre nego što ih umetne u vrećicu za pojasom.

„Ja sam Čen Ji”, predstavlja se, piljeći u Kasara. Mongol je za glavu viši od najkrupnijeg člana njegove posade i lice mu je smrknuto kao da ga je neko gadno uvredio. Ho Sa pročišćava grlo i Čen Ji vraća pogled na njega, nakrivivši glavu u stranu.

„Mi idemo do Šidzuišana”, obaveštava ih kapetan. Ho Sa odmahuje glavom i vadi još kovanica. Čen Ji ga radoznalo gleda kada čuje zveckanje metala.

„Evo još tri da nas odvezete do Baotua”, predlaže Ho Sa, pružajući mu pare. Kapetan brzo grabi novac, vešto ga ubacujući u vrećicu za pojasom. „I još tri što idemo tako daleko uzvodno”, zahteva Čen Ji. Ho Sa se svojski trudi da obuzda svoj bes. Već je platio više nego što je potrebno i sumnja

da bi mu ovaj alavac vratio novac ukoliko odluči da sačeka drugi brod. „Dobio si dovoljno”, odlučno kaže. Čen Ji spušta pogled na mesto na pojasu gde Ho Sa drži svoj novac i sleže ramenima. „Još tri ili ću narediti da te bace s palube”, cedi kroz zube. Ho Sa stoji mirno, osećajući Kasarovu zbunjenost. Očigledno je nervozan što ne razume

razgovor koji se toliko odužio. Svakog časa bi mogao da se izlane i sve upropasti, strepi Ho Sa. „Gde li ćeš naći sledeći točak života, da mi je znati?”, mrmlja Ho Sa. Na njegovo

iznenađenje, Čen Ji nezainteresovano sleže ramenima. Ho Sa zapanjeno odmahuje glavom. Možda je previše vremena proveo u vojsci gde njegov autoritet nije dovođen u pitanje. Međutim, u držanju Čen Jia ima nekog samopouzdanja koje odudara od njegove neugledne spoljašnjosti i siromašnog broda. Ho Sa ga netremice gleda dok mu predaje još tri kovanice.

„U Baotu ne putuju prosjaci”, veselo uzvraća Čen Ji. „Sada se držite podalje od mojih ljudi dok plovimo rekom.” Rukom pokazuje na gomilu vreća sa žitom na krmi, tik pored kormila. Sledećeg trenutka Ho Sa vidi kako se Kasar spušta na njih pre nego što stigne da mu dâ znak da može.

Čen Ji sumnjičavo gleda u Temuga i Kasara ali mudro ćuti. Dobio je novac koji mu zvecka pri svakom koraku. Žustro izdaje zapovesti svojim mornarima i brod kreće putanjom koja će ih odvesti na sever do njihovog krajnjeg odredišta. Na brodu je više ljudi nego kabina. Ho Sa pretpostavlja da će posada večeras spavati na palubi. I taman kad konačno počne da se opušta, Kasar prilazi ogradi i mokri u reku s velikim uzdahom olakšanja. Ho Sa podiže pogled ka nebu, slušajući žubor koji traje beskrajno dugo.

Dva člana posade pokazuju na Kasara i počinju da se šegače, pljeskajući jedan drugog po leđima i kikoćući se. Kasaru se obrazi žare i Ho Sa hita da stane između posade i nepristojnog

-BU&CW- 69

-Mighty-

ratnika, upozoravajući ga pogledom. Mornari radoznalo posmatraju ovaj prizor sve dok Čen Ji ne zaurla nove zapovesti. Brzo počinju da povlače užad, okrećući jedro prema vetru.

„Žuti psi”, dovikuje Kasar za njima. Čen Ji stoji za kormilom kada čuje ove reči. Ho Sa preneraženo posmatra kako kapetan broda ostavlja posao i prilazi im.

„Šta je rekao?”, pita Čen Ji. Ho Sa brzo odgovara. „On je musliman. Ne govori civilizovanim jezikom. Ko bi ga

razumeo?” „Ne izgleda kao musliman”, uzvraća Čen Ji. „Gde mu je brada?” Ho Sa oseća da su sve oči

uprte u njih. Sluteći opasnost, mornari se hvataju za svoje noževe. „Svi trgovci imaju svoje tajne”, pojašnjava Ho Sa, zadržavajući kapetanov pogled. „Zar je

bitno da li čovek ima bradu kada ima bogatstvo za trgovinu? Srebro govori svojim jezikom, zar ne?”

Čen Ji se ceri, pružajući dlan kako bi Ho Sa na njega spustio srebrnjak. „Tačno”, odgovara čovečuljak, pitajući se koliko još kovanica krije vrećica njegovog

putnika. Šta god da su, ova trojica se lažno izdaju za trgovce. Čen Ji palcem pokazuje na Kasara, kezeći se.

„Zar je tolika budala kada ti veruje? Hoćeš li ga jedne noći baciti preko palube ili mu prerezati grkljan?”, pita kapetan, prelazeći prstom preko svog grkljana. Kasar zainteresovano posmatra ovaj gest, baš kao i Temug. Obojica se mršte dok Ho Sa strepi koliko su uspeli da razumeju.

„Kada jednom dam svoju reč, poštujem je do kraja”, odgovara Ho Sa, dovoljno glasno da ga čuje Temug. „I ma koliko ličio na budalu, on je ratnik velikog umeća. Trudite se da ga ne uvredite jer posle toga neću moći da ga obuzdam.”

Čen Ji po navici naginje glavu u stranu. Ne veruje ljudima koje je primio na brod. Visoki glupan mu se čini najopasnijim. Umesto odgovora odlučuje da slegne ramenima. Posada već uveliko spava, što znači da od njih ne može očekivati podršku u slučaju da se uvali u neku nevolju. Stoga mu ćutke pokazuje na gomilu vreća i okreće leđa. Ho Sa se pridružuje ostaloj dvojici, trudeći se da ničim ne pokaže koliko ga je ovaj događaj izbacio iz takta.

Kasar ne deluje nimalo pokajnički. Ho Sa duboko uzdiše. „Rekao sam mu da putujete iz daleke zemlje, hiljadama kilometara odavde. Mislio sam da

nikada nije čuo za poklonike islama ali ih je već sreo. Pretpostavlja da ga lažem ali nije postavljao suvišna pitanja. Ipak, to je najbolje objašnjenje za vaše nepoznavanje kineskog jezika.”

Kasar se ceri. „Znači nisam mutav”, zadovoljno kaže. „Ne verujem da bih izdržao da ne progovorim.”

Zadovoljno se namešta na vreći, odgurnuvši Temuga kako bi zauzeo što udobniji položaj. Dok brod plovi uz reku, Kasar sklapa oči i Ho Sa pomišlja kako je već zaspao.

„Zašto je prešao prstom preko svog vrata?”, pita Kasar ne otvarajući oči. „Hteo je da zna da li nameravam da te ubijem i bacim u reku”, jetko odgovara Ho Sa. „Da

znaš da bih mogao.”Kasar se kikoće. „Počinje da mi se sviđa onaj čovečuljak”, pospano kaže. „Drago mi je što smo na

njegovom brodu.” Džingis korača prostranim logorom u senci planine koju poznaje još iz detinjstva. Sneg je napadao tokom noći i on duboko uzdiše čist, zimski vazduh, uživajući u osećaju svežine u plućima. Spolja čuje tiho rzanje konja i nekog ko u daljini peva dečju uspavanku. Okružen porodicama, oseća se spokojno i raspoloženo. Lako je pamtiti dane kada mu je otac bio živ a on i njegova braća nisu znali ništa o svetu oko sebe. Džingis odmahuje glavom u tami, razmišljajući o

-BU&CW- 70

-Mighty-

zemljama koje video. More tuđe trave je veće nego igde drugde i deo njegovog bića je gladan upoznavanja novih stvari, pa čak i kineskih gradova. Mlad je, jak i upravlja velikom vojskom vrsnih ratnika. Kan se smeška dok prilazi šatoru koji je podigao za svoju drugu ženu, Čakahaj. Istina, njegov otac je bio veran njegovoj majci, ali Jesugej je bio kan malog plemena i nikada mu na dar nije poklonjena prelepa žena.

Džingis se saginje da uđe unutra. Čakahaj ga čeka, očiju krupnih u polutami šatora osvetljenog samo jednom lampom. Ne govori joj ništa i ona ustaje da ga pozdravi. Na početku nije znao da je sa sobom povela dve mlade sluškinje iz svog naroda. Međutim, njegovi ratnici su ih zatočili u pokušaju bega pa je princeza bila prinuđena da ih ponovo otkupi. Devojčice se sada neopaženo iskradaju iz šatora, ostavljajući za sobom miris cvetnog parfema. Džingis blago drhti kada ga svilena odora jedne od njih očeše po goloj nadlanici. Još neko vreme čuje njihov tihi šapat a onda ostaje nasamo sa princezom.

Čakahaj ponosno stoji pred njim, visoko podignute glave. Prvih par nedelja života među plemenima teško je podnela. A onda je kan počeo da primećuje vedru iskru u njenim očima, mnogo pre nego što je naučila prve reči jezika njegovog naroda. Princeza korača graciozno, kao što dolikuje carskoj kćeri, i sam pogled na nju ga uzbuđuje. Čudno ali najveći deo njene lepote leži u tom savršenom držanju.

Čakahaj mu se smeška, osećajući njegov pogled na sebi, svesna da ima punu njegovu pažnju. Birajući pravi trenutak, spušta se na kolena pred njim i povija glavu a zatim je diže da ga pogleda s neskrivenom poniznošću. Džingis se smeje i hvata je za ruke, dižući je u vazduh i spuštajući je na krevet.

Krupnim šakama joj obuhvata glavu i spušta poljubac na meke usne, mrseći joj prstima gustu, crnu kosu. Iz grla joj se otima jecaj zadovoljstva dok ga rukama grabi za butine i bedra. U šatoru je prijatno toplo i Džingisu ne pada teško da se još malo naslađuje strasnim dodirima. Sporo otkopčava princezinu svilenu bluzu, otkrivajući njen ravan stomak. Potom joj odvezuje pojas i spušta pantalone koje nosi poput muškarca. Čakahaj stenje kada počne da je ljubi po grudima, grickajući ih nežno. Ostatak odeće brzo spada s njih i kan te noći iznova uzima princezu iz carstva Si Sja, dok njeni uzdasi odjekuju uspavanim logorom.

-BU&CW- 71

-Mighty-

Jedanaesto poglavlje

Plovidba do Šidzuišana traje nedelju dana. Dani su sivi i hladni a rečna voda toliko mutna od žutog blata da istinski zaslužuje svoje ime. Dugo ih prati grupa delfina, sve dok Kasar jednog uzbuđeno ne dokači veslom, nakon čega nestaju, iznenada kao što su i došli. Ho Sa razmišlja o kapetanu broda, sumnjajući da krijumčari robu, možda čak i vrednosti za koje će njihov vlasnik dobiti veliko bogatstvo. Međutim, ne dobija priliku da potvrdi svoje sumnje jer posada neumorno motri na svoje putnike. Vrlo je moguće da rade za bogatog trgovca, pa ne brinu za tovar iako su primili putnike. Ho Sa zaključuje da je Čen Ji iskusan čovek koji očigledno poznaje reku mnogo bolje od carskih poreznika. Nekoliko puta tokom plovidbe skreću sa glavne rute, zaobilazeći carinarnice pre nego što se opet vrate na nju. Kod poslednjeg takvog izleta, Ho Sa primećuje nejasnu siluetu carskog plovila nizvodno iza njih. Ova taktika mu trenutno odgovara, zbog čega se ne meša u kapetanov posao, ne želeći da izgubi dragoceno vreme. Ipak, spava lakim snom i s nožem u rukavu, budeći se na svaki šušanj.

Kasar hrče neverovatno glasno. Na žalost Ho Saa, posada ga simpatiše, učeći ga prostačkim frazama na svom jeziku koje će, nažalost, moći da koristi samo u lučkim bordelima. Kasar jednom prilikom uspeva da obori ruku najkrupnijem pomorcu, osvojivši tako meh pirinčanog vina koje kasnije odbija da podeli sa ostalom dvojicom.

Od sve trojice, Temug je jedini koji nimalo ne uživa u putovanju. Iako je reka uglavnom mirna, on svakog drugog jutra povraća, zbog čega ga posada dodatno prezire. Komarci su noću nemilosrdni tako da se svakog jutra bude s novim pečatima na nogama. Kasarova veselost u ophođenju sa posadom uzima maha i Ho Sa priželjkuje da se ovo putovanje što pre završi. Međutim, Šidzuišan je tek prva luka u koju će svratiti samo da dopune zalihe.

Dugo pre nego što im se grad ukaže na vidiku, rekom sve češće plove brodići koji prelaze s jedne na drugu obalu, noseći sa sobom glasine i vesti iz krajeva udaljenih i po hiljadu kilometara. Dok Čen Ji vezuje brod za drveno pristanište, pozdravlja se sa kapetanom svakog brodića koji prozuji pored njih. Ho Sa zaključuje da je čovečuljak veoma poznat među pomorcima. Mnogi ga pitaju za strance koje prevozi ali Ho Sa stoički podnosi njihove poglede. Nema sumnje da će se njihov opis proneti rekom i pre nego što pristanu u Baotu. Počinje da sumnja kako je ceo poduhvat uklet ne mogavši više da gleda kako Kasar, stojeći na pramcu, dovikuje tek naučene psovke kapetanima susednih brodova. U nekim drugim okolnostima verovatno bi zaradio batine, pa čak i nož pod grlom, ali Čen Jia sve to neizmerno zabavlja. Nešto u Kasarovom ponašanju mu se očigledno sviđa. Štaviše, kapetani ostalih brodova mu uzvraćaju još gorim psovkama i Kasar na kraju dana razmenjuje par kovanica za sveže voće i ribu. Ho Sa smrknuto posmatra prizor sa svoje vreće žita, besno udarajući šakama po njoj ne bi li udobnije smestio glavu i pokušao da zaspi. Temuga budi udarac u bok broda. Noćni vazduh je zasićen insektima, zbog čega je stalno neispavan. Pospano se meškolji, dovikujući Ho Sau pitanje. Kada ne dobije odgovor, Temug podiže glavu i vidi da su Ho Sa i njegov brat već budni. Sede na svojim džakovima i zure u tamu.

„Šta se dešava?”, šapatom pita Temug. U noćnoj tišini čuje neobično škripanje i prigušene korake po palubi ali mesec tek treba da izađe i on shvata da je spavao samo par sati.

-BU&CW- 72

-Mighty-

Najednom ih odnekud obasjava svetlost kada jedan od članova posade skine štitnik sa lojanice na krmi. Temug primećuje njegove preplanule ruke a onda se brodom pronosi dreka i panika. Kasar i Ho Sa nestaju u tami, ostavljajući ga samog. Temug ustaje i osvrće se oko sebe. Mračne prilike sa svih strana naviru na palubu. Ruka mu sama leti ka nožu, skrivenom pod džakovima.

Bolan krik odjekuje ne korak od njega i Temug glasno psuje, ubeđen da su ih carski vojnici konačno razotkrili. Čuje kako Čen Ji zapoveda dok ljudi oko njega stenju. U potpunom mraku na palubi se vodi borba prsa u prsa. Temug se spušta u čučanj, čekajući da bude napadnut. Dok napreže oči, primećuje kako slabo, zlatno svetlo lampe leti u vazduh, ostavljajući trag koji nastavlja da mu blešti pred očima. Umesto da zašišti u reci, lampa tupo pada na drvo. Prosuto ulje se u trenutku pali i Temuga preplavljuje iskonski strah.

Srećom, lampa pada na palubu drugog broda koji se divlje ljulja jer ljudi panično skaču s njega. Poput Čen Jia i njegove posade, napadači na sebi imaju samo platno omotano oko bedara. U rukama im sevaju bodeži dugi kao nadlaktice, s kojima preteći mašu kroz vazduh. Iza njih, plamen guta suvo drvo i Temug vidi kako se znojava, okrvavljena tela zbijaju u strahu.

Dok prestravljeno posmatra scenu, Temug čuje dobro poznati zvuk otpuštanja tetive luka. Okreće se i iza sebe vidi Kasara koji stoji na pramcu broda, ispaljujući jednu strelu za drugom. Svako kopljište pronalazi svoju metu. Jedno uleće u vodu u trenutku kada se Kasar izvija kako bi izbegao izbačeni nož. Temugu telom prolazi drhtaj kada se prostreljeni mornar stropošta pored njega. Strela mu je zabodena u grudi tako snažno da joj vrh štrči na leđima.

Uprkos svemu, verovatno bi svi stradali da susedni brod ne gori u plamenu. Temug vidi kako nekoliko napadača skače s jednog broda na drugi, grabeći kožna vedra i puneći ih vodom. Međutim, i oni padaju od Kasarovih strela pre nego što stignu da ugase vatru.

Čen Ji preseca debelo uže kojim su dva broda povezana i svom snagom odguruje drvenu ogradu zapaljenog broda. Plovilo nekontrolisano kreće niz mračnu reku, noseći sa sobom ljude koji očajnički pokušavaju da ugase vatru. Ali kasno je.

Vatra sve glasnije huči, bacajući svoje jezičke visoko ka noćnom nebu dok rečna struja odnosi rasplamtalu olupinu nizvodno. Temug konačno ustaje, zadihan i potresen. Trza se kada mu Ho Sa priđe, vonjajući na dim i krv.

„Jesi li povređen?” Temug odmahuje glavom a potom shvata da je njegov saputnik verovatno slep u tami

nakon što je dugo gledao u plamen. „Dobro sam”, mrmlja. „Ko su bili ovi ljudi?” „Verovatno rečni pacovi. Hteli su da opljačkaju brodski tovar. Razbojnici.” Naglo ćuti

kada nedaleko od njih Čen Ji naredi da se jedro okrene ka vetru. Temug čuje žubor vode kada brod krene uzvodno, udaljavajući se od pristaništa Šidzuišan i zalazeći u dublje vode. Čen Ji se opet izdire i posada ćutke obavlja svoje poslove.

Mesec je opet visoko na crnom nebu i mada nije sasvim pun, dovoljno osvetljava reku i preživele članove posade. Dvojica su stradala u tuči i Temug ćutke posmatra kako njihova tela bez suvišne ceremonije sa krme bacaju u vodu.

Čen Ji se vraća sa Kasarom da nadgleda posao preostalih mornara, u prolazu klimajući Temugu glavom. Izraz lica mu je nedokučiv i Temug ga prati pogledom, očekujući da će zauzeti svoje mesto pored jedra. Međutim, čovečuljak zastaje pored Kasara i neodlučno pilji u njega.

„Ovaj tvoj trgovac nije sledbenik islama”, naposletku kaže Ho Sau. „Muslimani se po ceo dan mole a ovaj još nijednom nije pao na kolena.”

Ho Sa napeto čeka da kapetan nastavi sa svojim primedbama. Čen Ji sleže ramenima. „Ali je dobar ratnik, baš kao što si rekao. Mogu da zatvorim oči i noću i danju, ako me

razumeš?”

-BU&CW- 73

-Mighty-

„Razumem”, uzvraća Ho Sa. Čen Ji pruža ruku i pljeska Kasara po ramenu. Potom ustima oponaša zvuk otpuštanja tetive luka, vidno uživajući u tome.

„Ko je ovo bio?”, tiho pita Ho Sa. Čen Ji neko vreme ćuti, smišljajući odgovor. „Budale. Sada već mrtve budale. Ne tiče te se.” „To zavisi od toga hoće li nas opet neko napasti, pre nego stignemo u Baotu”, uzvraća Ho

Sa. „Nijedan čovek ne zna svoju sudbinu, vojniče trgovče, ali ja ne mislim tako. Imali su

priliku da nas opljačkaju ali su je propustili. Drugi put neće pokušati.” Opet oponaša zvuk Kasarovog luka i smeje se.

„Šta to prevozite kada su hteli da vas opljačkaju?”, najednom pita Temug. Brižljivo je smišljao ovo pitanje ali Čen Ji ne skriva iznenađenje što ovaj govori njegov jezik. Temug se kuraži da ponovi svoje pitanje kada mu kapetan odgovori.

„Bili su radoznali i sada su pokojni. Jesi li ti radoznao?” Razumevši kapetanove reči, Temug crveni u tami i odmahuje glavom. „Ne, nisam”, brzo odgovara i skreće pogled. „Srećan si kada imaš prijatelje koji se bore umesto tebe”, kaže Čen Ji. „Ni prstom nisi

mrdnuo kada je brod napadnut.” Kikoće se grimasi koju Temug pravi prepoznavši prezir u kapetanovom glasu. Ali Čen Ji se okreće prema Kasaru pre nego što Temug stigne da smisli odgovor, hvatajući ga za ruku.

„Hej ti! Kurvin sine”, dovikuje kapetan. „Hoćeš piće?” Temug vidi kako beli zubi njegovog brata sevaju na mesečini kada prepozna reč koja razgaljuje duh. Sledećeg trenutka Čen Ji i Kasar odlaze na pramac da nazdrave pobedi. Ho Sa i Temug ostaju sami ali napetost među njima ne jenjava.

„Nismo ovde došli da se bijemo sa rečnim razbojnicima”, naposletku kaže Temug. „Šta bih uopšte postigao jednim nožem?”

„Idi spavaj ako možeš”, nabusito mu kaže Ho Sa. „Mislim da se narednih nekoliko dana nećemo zaustavljati.” Sviće predivan zimski dan u planini. Džingis odlučuje da svoju ženu i sinove odvede na reku svog detinjstva, udaljenu nekoliko kilometara od prostranog logora njegovog plemena. Đoči i Čagataj jašu na svojim konjima dok Borte vešto navodi svoju kobilu na čijim leđima ispred nje sede Ogedaj i Toluj.

Čim se udalje od logora, Džingis oseća kako mu se raspoloženje popravlja. Dobro poznaje zemlju pod kopitama svoje kobile i još je zatečen osećanjima koja su ga preplavila po povratku iz pustinje. Znao je da će ga planina umiriti, ali na njegovo iznenađenje sećanje na detinjstvo mu mami suze koje postiđeno guši.

Kada je bio mlad, takva putovanja su uvek delom bila opasna. Nomadi i kradljivci su obično tumarali brdima u blizini brzaka. Možda još ima onih koji mu se nisu pridružili pred putovanje na jug, međutim, njegov je narod sada okupljen u staništu i brda su očišćena od lutalica i čobana.

Sa smeškom silazi s konja, posmatrajući kako Đoči i Čagataj čine isto, vezujući ulare svojih konja za obližnji žbun. Rečna voda je brza ali plitka u podnožju brda. Sa sobom nosi oštre komade leda sa hladnih planinskih vrhova. Džingis diže pogled, sećajući se svog oca i kako je jednom sa svojom braćom krenuo u osvajanje crvene gore u potrazi za sokolom. Jesugej ga je doveo na isto to mesto, ali Džingis na licu svog oca nije video ni tračak radosti. Tadašnji kan je vešto skrivao svoja osećanja, zbog čega i sam odlučuje da ne pokaže zadovoljstvo što je opet među šumarcima i dolinama koje tako dobro poznaje.

-BU&CW- 74

-Mighty-

Borte je ozbiljna dok spušta svoja dva najmlađa sina na zemlju, pre nego što i sama sjaše s konja. Odnos s njom je zahladneo otkad se oženio princezom iz carstva Si Sja. Opravdano je što ne želi da čuje za njegove noćne posete šatoru druge žene, zbog čega joj se bore oko usana svakoga dana sve više produbljuju. Džingis ne može a da je ne poredi sa Čakahaj dok se proteže u senci šumarka obraslog oko reke. Borte je visoka, žilava i snažna tamo gde je princeza meka i podatna. Kan uzdiše u sebi. Obe u njemu bude strast pri prvom dodiru ali po svemu sudeći samo je jedna voljna da to čini. Proveo je mnoge noći u naručju svoje nove žene dok je Borte ostajala sama. Zbog toga se i odlučio za ovaj izlet daleko od ratnika i porodica koje neće pratiti i komentarisati svaki njihov korak.

Pogled mu skreće na starije dečake, na obali hladne reke. Bez obzira na nesuglasice s njihovom majkom, ne može da ostavi dečake same, niti da dopusti da se Borte sama brine o njima. Uvek mu je na pameti koliko je Helunina privrženost Temugu zapravo oslabila njegovog najmlađeg brata.

Džingis prilazi svojim starijim sinovima, zanemarujući drhtaj pri pomisli na ledenu rečnu vodu. Seća se vremena kada se na sličnom mestu krio od svojih neprijatelja. Telo mu je tada bilo utrnulo od studeni. Mislio je da će iz njega isteći i poslednja kap života. Ipak, preživeo je i samo još više ojačao.

„Dovedi ostalu dvojicu”, dovikuje ženi. „Hoću da ovo čuju iako su previše mali da uđu u vodu.” Ne promiče mu pogled koji razmenjuju Đoči i Čagataj. Dečaci su prozreli očevu nameru. Nikome se ne sviđa ideja ulaska u hladnu reku. Đoči diže glavu i zuri u Džingisa, svojim uobičajenim, upitnim pogledom. Njegovog oca to donekle ljuti, zbog čega skreće pogled na Borte koja donosi Toluja i Ogedaja na ivicu reke.

Džingis oseća na sebi Bortin pogled i strpljivo čeka da se udalji kod konja. Međutim, ona ne mrda s mesta, ali on ne želi da dečaci očekuju njenu podršku. Moraju da osete samoću kako bi iskušali sebe i pokazali mu svoju snagu ili slabosti. Vidno su nervozni u njegovom prisustvu, primećuje on, kriveći sebe što im ne posvećuje više pažnje. Koliko je prošlo otkad se poslednji put poigrao s jednim od njih, uprkos optuživačkom pogledu njihove majke? Svog oca pamti po najboljem, ali kako će njegova deca pamtiti njega? Odbacuje te misli, sećajući se Jesugejevih reči koje je pre mnogo godina izgovorio na istom ovom mestu.

„Čuli ste za hladno lice”, kaže dečacima. „Lice ratnika koje neprijatelju ne odaje ništa. Ono izvire iz snage koja nema nikakve veze sa mišićima, niti otkriva kako baratate lukom i strelom. U pitanju je dostojanstveno srce koje će vam pomoći da s prezirom gledate na smrt. Tajna je u tome da to nije samo obična maska. Njeno savladavanje donosi smirenje kojim pobeđujete strah i sopstveno telo.”

Brzim pokretima odvezuje pojas na svojoj dolami, potom skida pantalone i čizme i uskoro stoji nag na ivici reke. Telo mu je izbrazdano starim ožiljcima i grudi su belje od ruku i nogu. Za trenutak bestidno stoji pred svojim sinovima a onda se spušta u hladnu bujicu, osećajući kako mu se mošnice skupljaju pri dodiru sa vodom.

Kada potpuno uroni u vodu, grudi mu se koče i dah postaje plići. Međutim, lice mu ostaje nepromenjeno dok posmatra svoje sinove. Sledećeg trenutka uranja glavu pod vodu a zatim pušta da mu telo pluta na površini, držeći se samo rukama za kamenje na rečnom dnu.

Četiri dečaka zadivljeno posmatraju ovaj prizor. Njihov otac kao da je savršeno opušten u ledenoj vodi, lica smirenog kao i pre. Jedino su mu oči prodorne i njihov pogled ne mogu dugo da podnesu.

Đoči i Čagataj opet razmenjuju poglede. Đoči se prvi skida i hrabro ulazi u vodu, zaranjajući pod njenu površinu. Džingis primećuje da dečak drhti od zime dok se osvrće da pogleda Čagataja, izazivajući ga. Ovaj nepomično stoji kao da je nesvestan svog oca ili lekcije koju je upravo trebalo da nauči. A onda uz frktaj svlači odeću i ulazi u vodu.

U šestoj godini, Ogedaj je i dalje sitniji od svoje starije braće. Međutim, i on počinje da se skida i Džingis primećuje kako njegova majka ustaje u nameri da ga od toga odvrati.

-BU&CW- 75

-Mighty-

„Pusti ga, Borte”, dovikuje joj. Kan želi da se uveri kako će se njegov sin snaći u brzaku, ne pružajući mu pri tom nikakvo ohrabrenje, bar ne naglas. Borte sa strepnjom posmatra kako Ogedaj ulazi u vodu, samo nekoliko koraka iza Čagataja. Toluj jedan trenutak posmatra scenu a onda i sam počinje da otkopčava svoju dolamicu. Džingis se grohotom smeje. Oduševljen je smelošću svog najmlađeg sina, obraćajući mu se pre nego što se Borte umeša.

„Ne ti, Toluju. Možda sledeće godine, ali ne sada. Ostani tu i slušaj.” Dečak s vidnim olakšanjem zakopčava dolamu, uzvraćajući svom ocu osmehom. Džingis mu namiguje, mameći mu kikot.

Đoči se pomera ka dubokoj vodi na ivici reke, tamo gde je voda mirna. Pogled mu ne spada sa očevog lica iako za trenutak tone pod površinu vode ali brzo izranja, boreći se za dah. Zubi mu cvokoću od zime ali su mu oči širom otvorene i tamne. Kao i bezbroj puta ranije, Džingis se pita da li je to zaista njegov sin. Bez te potvrde, jaz između njih će ostati nepremostiv. Ponekad taj jaz se sužava jer Đoči izrasta u visokog i snažnog mladića, ali Džingis ne prestaje da sumnja u to da dečak ima crte lica tatarskog silovatelja, jednog od onih čije je srce iz osvete iščupao i pojeo. Teško je voleti lice s tako tamnim očima kada su njegove vučje žute.

Čagataj je očigledno njegov sin. Oči su mu blede i hladne dok se spušta u vodu. Džingis je prinuđen da obuzda naklonost prema njemu, ne želeći da umanji strogost svog autoriteta. Duboko uzdiše, usporavajući dah.

„U ovako hladnoj vodi, dete može da zaspi na šest ili sedam otkucaja srca. Čak i odrastao čovek može da izgubi svest. Telo počinje da umire prvo od ruku i nogu. Osećaš kako ti prsti trnu i telo postaje neupotrebljivo. Misli ti se usporavaju i ako predugo ostaneš u ledenoj vodi, gubiš snagu i volju da izađeš.” Za trenutak zastaje, gledajući dečja lica oko sebe. Đočijeve usne su modre ali se dečak još ne žali. S druge strane, Čagataj kao da se odupire studeni, tresući rukama i nogama pod vodom. Džingis zadržava pogled na Ogedaju koji pokušava da oponaša svog starijeg brata. Ali to je preveliki napor za njega i Džingis čuje glasan cvokot njegovih zuba. Svestan je da ne može u hladnoj vodi da ih zadržava previše dugo i razmišlja o tome da Ogedaja pošalje napolje. Ne, njegov otac ne bi tako postupio, iako se mali Temug pre kraj iste ove lekcije onesvestio i umalo utopio.

„Ne pokazujte nikakva osećanja”, nastavlja on. „Hoću da vidim hladno lice koje ćete pokazati neprijatelju. Zapamtite da se i oni plaše. Ako se ikada budete pitali jeste li jedine kukavice u svetu ratnika, znajte da se svi plaše. Svi do jednog. U tom saznanju možete da sakrijete svoj strah i nadjačate ih.“ Lica sva tri dečaka postaju bezizražajna. Mali Toluj ih oponaša, s velikom pažnjom.

„Dišite polako kroz nos kako biste usporili srce. Vaše telo je slabo ali ne obraćajte pažnju kada vas preklinje za pomoć. Video sam kako čovek nožem probija sopstveno meso a da ne pusti ni kap krvi. Iznedrite tu snagu i dišite. Pokažite mi samo ništavilo i prazninu.”

Đoči odmah shvata šta se od njega traži, usporavajući svoj dah skoro savršeno kao njegov otac. Džingis ne obraća pažnju na dečakov uspeh, čekajući da Čagataj učini isto. Ovaj to uz malo napora uspeva i Džingis shvata da nema još mnogo vremena.

„O telu brinite kao što brinete o životinjama”, savetuje ih. „Dajte mu vodu i hranu, toplotu i odmor. Kada savladate hladno lice, moći ćete da ućutkate svoj glas.”

Dečacima su tela potpuno obamrla od zime i Džingis zaključuje da je vreme za izlazak iz vode. Očekuje da će promrzle dečake morati da iznese na obalu i zato prvi ustaje. Međutim, Đoči se diže s njim, otkrivajući svoje pomodrelo telo. Dečakove oči ne napuštaju očeve kada Džingis dodirne Čagataja za ruku, ne želeći da ga podigne nakon što je Đoči već ustao sam.

Čagataj se pospano meškolji. Oči su mu mutne dok zvera u Đočija. Kada vidi da ovaj već stoji u vodi, stiska usne i s vidnim naporom izvlači noge iz mekog blata. Džingis oseća neprijateljstvo između dva dečaka i ne može a da se ne seti Bektera, svog starijeg brata kojeg je pre mnogo godina ubio.

-BU&CW- 76

-Mighty-

Ogedaj ne uspeva da se uspravi pa ga Džingis snažnom rukom podiže na suvu obalu obasjanu suncem. Potom se vraća u vodu dok mu se mokro telo presijava na suncu, osećajući kako mu se snaga obnavlja. Đoči i Čagataj mu prilaze, dahćući poput štenadi dok im se život vraća u ruke i noge. Znaju da otac prati svaki njihov pokret i zato se trude da što pre uspostave kontrolu nad svojim telom. Ruke im drhte ali oni uspravno stoje na sunčevim zracima, ne usuđujući se da progovore cvokotavim ustima.

„Jeste li preživeli?”, pita ih Džingis. Jesugej je isto to pitao svoje sinove i Kasar mu je odgovorio: „Jedva”, nateravši oca na smeh. Međutim, Džingisovi sinovi ćute i on shvata da s njima nije izgradio prijateljski odnos kao što je to Jesugej uspeo sa svojim sinovima. Moraće s njima da provodi malo više vremena, obećava sebi. Princeza iz carstva Si Sja je poput vatre u njegovoj krvi, ali veliki kan će ubuduće morati da obuzda svoje strasti, bar dok dečaci ne ojačaju.

„Vaše telo ne upravlja vama”, kaže im, opominjući istovremeno i sebe. „To je glupa zver koja ne zna ništa o ljudskim vrednostima. Samo zaprega koja vas nosi. Vi ga kontrolišete svojom voljom i dahom koji udišete i izdišete, kada vas pozove poput zadihanog psa. U borbi, kada vas pogodi strela i bol je nepodnošljiv, odagnajte ga i pre nego što padnete, smrt će stići vaše neprijatelje.” Gleda u obližnje brdo, setivši se dana tako nevinih i dalekih da više ni ne pamti svaki detalj.

„Sada napunite usta vodom i trčite na vrh onog brda i nazad. Kada se vratite, ispljunućete vodu ovde kako bih znao da ste pravilno disali. Ko prvi stigne dobiće ručak. Ostali će gladovati.”

Naravno, iskušenje nije pošteno. Đoči je stariji, a u tom uzrastu je jedna godina velika prednost. Džingis ničim ne pokazuje da je toga svestan kada dečaci razmene poglede, procenjujući jedan drugom snagu. Bekter je takođe bio stariji ali se Džingis prvi sjurio niz brdo. Sada se potajno nada da će Čagataj učiniti isto.

Čagataj bez najave trči do reke, prskajući na sve strane. Uranja lice u vodu i puni usta. Ogedaj je samo korak iza njega. Džingis zna da će im voda u ustima uskoro postati topla i gusta. Skoro da je oseća kroz sopstveno sećanje.

Đoči se ne pomera i Džingis se okreće prema njemu, gledajući ga upitno. „Šta ti čekaš?”, pita ga. Đoči sleže ramenima. „Brži sam od njih”, samouvereno kaže dečak. „Znam to unapred.” Džingis jedan trenutak zuri u njega, primetivši prkos koji mu je nedokučiv. Nijedan od

Jesugejevih sinova nije odbio zadatak. Kao dečak, Džingis je uživao u svakoj prilici da ponizi Bektera. Zato mu sada Đočijeva samovolja potpiruje bes. Ostala dva dečaka su već na vrhu brda, primećuje on.

„Plašiš se”, breca se Džingis, iako samo nagađa. „Ne plašim se”, odgovara Đoči bez trunke uvređenosti i počinje da navlači odeću. „Hoćeš

li me više voleti ako ih pobedim?” Prvi put mu glas drhti od nagomilanih osećanja. „Bojim se da nećeš.”

Džingis zapanjeno gleda u dečaka. Nijedan od Jesugejevih sinova nije se usudio da s njim tako razgovara. Kako bi njegov otac postupio? Džingis sklapa oči pri sećanju na Jesugejeve teške ruke. Njegov otac ne bi dozvolio ovakvo ponašanje. Za trenutak se bavi mišlju da dečaka nauči pameti a onda primećuje da se dečak zgrčio, očekujući udarac. Nagon u Džingisu umire pre nego što se rodio.

„Ponosio bih se tobom”, naposletku mu kaže. Đočijevim telom prolazi drhtaj, ali ne od zime. „Onda ću danas trčati”, odlučuje dečak. Njegov otac zbunjeno posmatra kako dečak skače

u reku, puni usta vodom i hita uzbrdo za svojom braćom. Ostavši sam, Džingis podiže Toluja i nosi ga kod Borte koja čuva konje. Lice joj je

skamenjeno a pogled oboren ka zemlji.

-BU&CW- 77

-Mighty-

„Provodiću više vremena sa njima”, kaže joj, pokušavajući i dalje da razume šta se dogodilo sa Đočijem.

Borte diže pogled i za trenutak joj se lice smekšava kada primeti njegovu zbunjenost. „Sve što želi jeste da ga prihvatiš kao svog sina”, tiho mu kaže. Džingis othukuje. „Prihvatio sam ga. Zar nisam?” Borte ustaje, gledajući ga u oči. „Kada si ga poslednji put uzeo u naručje? Kada si mu rekao da si ponosan na njega? Misliš

da nije čuo šta mu ostala deca pričaju iza leđa? Kada si pokušao da ućutkaš one budale koji ga iza leđa olajavaju a ovamo mu se smeškaju?”

„Nisam hteo da ga razmazim”, smrknuto joj kaže. Nije siguran da li je to bilo toliko očigledno i najednom shvata koliko je život bio težak za Đočija. Zatim odmahuje glavom ne bi li razbistrio misli. Njegov život je bio još teži ali i dalje ne može sebe da natera da zavoli svog najstarijeg sina. Iz godine u godinu sebe vidi sve manje i manje u njegovim tamnim očima.

Bortin smeh ga prekida iz misli. Nimalo prijatan zvuk. „Očigledno je tvoj sin, više nego svi ostali. Ali ti to i dalje ne vidiš. Beskrajno želi da

zadivi svog oca, ali ti ostaješ slep.” Borte prezrivo pljuje u travu. „Da je Čagataj takav, ti bi bio presrećan i govorio bi mi kako je to nasledio od svog dede.”

„Dosta”, sikće on, umoran od njenog glasa i kriticizma. Dan mu je upropašten uprkos lepom sećanju na pobedu i radost koju je doživeo na istom tom mestu sa svojim ocem i braćom.

Borte ga šiba ljutitim pogledom. „Ako pobedi Čagataj, kako ćeš postupiti?”, tiho pita ona. Džingis psuje, ne skrivajući neraspoloženje. Nije mu palo na pamet da bi Đoči mogao da

pobedi. Međutim, ukoliko se to desi, zagrliće ga naočigled Borte i ostalih dečaka. U glavi mu je zbrka jer zapravo ni sam ne zna šta će učiniti. Temug smrknuto sluša Kasarovo ujednačeno stenjanje. Njegov brat je zaradio mnogo simpatija među posadom zahvaljujući svom zalaganju tokom odbrane broda. U danima koji su usledili nakon užasne noćne bitke, Čen Ji redovno uključuje svog mongolskog prijatelja u brodsko druženje. Kasar je naučio mnogo izraza na njihovom jeziku i u dugim večerima sa posadom deli dobru kapljicu i obilne obroke. Ho Sa je takođe smekšao prema kapetanu, ali Temug tvrdoglavo ostaje po strani. Ne iznenađuje ga kada primeti da se Kasar ponaša kao životinja, dodvoravajući se tako ostalim mornarima. To mu se nimalo ne sviđa i priželjkuje da Kasar shvati kako nije ništa više od strelca koji je poslat da zaštiti svog mlađeg brata. Džingis svakako zna od kolike mu Temug može biti koristi.

U noći pred polazak na put, Džingis je pozvao Temuga i naredio mu upamti svaki detalj na zidinama Baotua, naročito sistem odbrane. Ukoliko ne uspeju da se vrate sa zidarima koji su izgradili grad, to znanje bi moglo da bude sve što im je potrebno za početak letnjeg pohoda. Džingis se uzda u Temugovo dobro pamćenje i pronicljivost koja Kasaru očigledno manjka. Temug se za trenutak priseća uznemirenosti koja ga je obuzela kada su prošli pored broda sa ženskom posadom. Kasar im je fijuknuo srebrni novčić, pozivajući ih da im se pridruže.

Pošto na brodu nema privatnosti, Temugu ne preostaje ništa drugo nego da zuri u vodu da ne bi video kako se pohotne žene skidaju gole i skaču u vodu. Vlažna, naga tela im svetlucaju u tami dok se penju na palubu. Čen Ji baca sidro kako bi žene mogle da se vrate na svoj brod nakon što posada završi s njima.

Temug sklapa oči, osluškujući ciku i vrisku koja vlada na palubi. Žena na koju se Kasar okomio sitne je građe s malim grudima, mada lepuškasta i mladolika. Nakon što prihvati Kasarovu kovanicu, žena ne primećuje više nikog oko sebe. Njene uzdahe prekida Kasarov pokušaj da je nasilno obori na drveni pod. Tom prilikom joj iz ruke ispada novčić koji se kotrlja

-BU&CW- 78

-Mighty-

po palubi. Posada se grohotom smeje jer devojka odguruje Kasara i na kolenima počinje da puzi po palubi. Temug sve to posmatra krajičkom oka. Kasar koristi priliku kada se devojka pijano zasmeje da je ponovo zaskoči, psujući ispod glasa. Šta bi Džingis pomislio kada bi saznao šta koči ostvarenje njihovih planova? Dat im je zadatak od presudnog značaja za plemena. Džingis im je to jasno stavio do znanja. Bez detaljnih obaveštenja o zidinama koje opasavaju kineske gradove, carske vojnike nikada neće savladati. Temug gnevno čeka da Kasar svrši po drugi put. Dan je protraćen uludo i on zna da bi ga brat prezreo pred celom posadom ako bi mu zbog toga prigovorio. Temug se u sebi jede, opominjući se zašto je tu, iako je Kasar to očigledno već zaboravio. Počinje da se smrkava kada Borte ugleda Đočija koji predvodi kolonu od tri zajapurena dečaka. Bose noge mu krvare od trčanja kada zastane pred njom, teško dišući kroz nozdrve. Srce joj se cepa zbog napora kojem se dečak podvrgao ne bi li zadivio svog oca. Đoči ne skriva razočaranje kada primeti da njegov otac nije tu. Pljuje vodu iz usta i glasno udiše oštar večernji vazduh.

„Tvog oca su hitno zvali u logor”, laže Borte. Đoči joj ne veruje. Majka na njegovom licu vidi patnju i ne skriva bes što se sa svojim mužem svađala oko dečaka.

„Otišao je kod svoje nove žene, one strankinje”, zaključuje Đoči. Borte se ujeda za usnu da mu ne bi odgovorila. I na tom polju je izgubila čoveka za kojeg se udala. Dok njen najstariji sin zbunjeno i povređeno stoji pred njom, lako je mrzeti Džingisa zbog sebičnosti. Odlučuje da poseti princezu iz carstva Si Sja u njenom šatoru čak i po cenu da ga tamo ne zatekne. Ako mu više nije stalo do nje, onda mu je svakako stalo do njegovih sinova i to će iskoristiti da ga ponovo vrati sebi.

Čagataj i Ogedaj teturajući stižu, pljujući vodu kao što im je rečeno. Pošto nema oca da ih vidi, pobeda je nebitna iako su njih dvojica gubitnici.

„Ispričaću mu kako ste trčali”, uverava ih Borte, očiju punih suza. Dečacima to nije dovoljno, ali svoju povređenost skrivaju ćutanjem dok jašu nazad u logor.

-BU&CW- 79

-Mighty-

Dvanaesto poglavlje

Ho Sa obaveštava braću da se Baotu nalazi nekoliko kilometara od rečne luke preko koje se snabdeva. Grad je poslednje trgovačko odredište severne Kine i carstva Si Sja. Reka vrvi od brodova u vreme kada stignu u lučke vode. Plovidba je trajala pune tri nedelje. Temug ne krije da su mu se smučili nerad, rečne magle i jednolična ishrana ribom i pirinčem. Čen Ji i njegova posada piju rečnu vodu bez ikakvih posledica, Kasar takođe, međutim, Temugu je donela samo očaj i uneređenu odeću. Nikada nije voleo ribu, štaviše, ti ljigavi, srebrnkasti stvorovi iz reke mu se gade. Ali je zato brodska posada uživala u ribljim specijalitetima, izvlačeći svakodnevno pune mreže i čisteći ribu na licu mesta. Temug je te prilike koristio da opere svoju odeću iako stomak nije prestajao da se buni, kvareći mu raspoloženje i ubijajući želju za hranom.

Žuta reka počinje da vijuga iza brda gde živi mnoštvo ptica koje se hrane brodskim otpacima. Temug i Kasar su zadivljeni brojem ljudi i plovila koji pristaju u luku. Za njih je to najužurbanije mesto koje su ikad videli. Iako je Čen Ji uspeo da doplovi dovde pomoću samo jednog jedra, mnogi brodovi su ogromni. U luci je bučno i haotično dok se stotine ljudi istovremeno dovikuju, trguju i cenkaju. Riba se isporučuje u velikim platnima koja bi ujedno mogla da posluže i kao gruba odeća. Vonj neobičnih začina širi se vazduhom dok Čen Ji navodi brod ka luci, tražeći mesto da se ukotvi.

Temug primećuje da je Čen Ji poznatiji u ovim vodama nego igde drugde. Kapetan na svakom koraku nailazi na prijatelje s kojima se srdačno pozdravlja. Uprkos činjenici da je posada prihvatila Kasara kao sebi ravnog, Temug ne veruje njihovom kapetanu. Slaže se sa Ho Saom da je brod verovatno pun neke sumnjive robe ali nije isključeno da zarađuje i od prodaje obaveštenja carskim vojnicima. Plovidba bez garancije sigurnosti svoj trojici uliva dodatnu nervozu.

Međutim, kada padne veče, u luci se ne događa ništa značajno. Čen Ji vreba priliku da se ukotvi, ne mareći na Temugovo požurivanje. Kakvu god robu da prevozi, očigledno će je istovariti po mrklom mraku, kada skupljači poreza i njihovi vojnici više ne budu u pripravnosti.

Temug ljutito mrmlja sebi u bradu. Ne zanimaju ga kapetanovi problemi. Njegov zadatak je da se dočepa pristaništa što je pre moguće, kako bi nastavio putovanje ka gradu. Ho Sa mu je rekao da ih čeka još nekoliko sati hoda po dobrom drumu, međutim, neobični zvuci koji dopiru iz luke Temuga čine nervoznim, terajući ga na pokret. Posada je takođe uznemirena, naročito kada konačno pronađe mesto gde će se ukotviti i sačekati svoj red za istovar robe.

Rečna luka nije nimalo zadivljujuć prizor sa svojih dvadesetak drvenih kućica, zbijenih jedna na drugu. Deluju prljavo, očigledno sagrađene više za trgovinu nego za stanovanje. Na Temuga to ne ostavlja utisak, ali kada primeti par dobro naoružanih vojnika koji zagledaju sve što se istovara sa brodova, nema želju da im bilo čime skrene pažnju.

Čen Ji nešto šapuće svojoj posadi, žustro mlatarajući rukama. Verovatno im daje zaduženja, zaključuje Temug, skrivajući nezadovoljstvo dodatnim gubljenjem vremena. On i njegovi saputnici uskoro će biti daleko od reke i ovog neobičnog sveta koji on nikada neće uspeti da razume. Za trenutak se pita da li bi negde mogao da kupi ilustrovane tekstove ali nigde ne vidi znak za takvu vrstu razmene. Na ulici primećuje grupu dečaka koji u prljavim rukama nose srebrne figurice, nudeći ih pomorcima. Ne sviđaju mu se ti predmeti. U njima ne vidi nikakvu vrednost. Raspoloženje mu je ispod svakog nivoa kada se Čen Ji popne na krmu, obraćajući se svojim putnicima.

-BU&CW- 80

-Mighty-

„Moraćemo da sačekamo slobodno mesto u pristaništu”, obaveštava ih. „Posle ponoći, ili par sati kasnije, bićete na obali.” Na Temugovo nezadovoljstvo, čovečuljak ove reči završava klimanjem glave u Kasarovom pravcu.

„Da ne jedeš toliko, uzeo bih te za člana svoje posade”, kaže mu. Kasar ga ne razume ali pljeska Čen Jia po ramenu. I sam je nestrpljiv da što pre nastavi put i kapetan oseća raspoloženje svojih putnika.

„Ako hoćete, mogu da vam obezbedim prevoz do grada. Po povoljnoj ceni”, predlaže Čen Ji.

Temug oseća kapetanov pogled na sebi ali ne zna šta da mu odgovori. Ni sam nije siguran da li će putovanje do Baotua biti lako ili ne. S druge strane, trgovci za kakve se izdaju, ne bi trebalo da odbiju ovakvu ponudu. Ideja putovanja pod kapetanovim sumnjičavim pogledom dodatno ga onespokojava, ali uspeva da održi ljubazan osmeh.

„Prihvatamo”, kaže na kineskom. „Ako brzo istovariš robu.” Čen Ji sleže ramenima. „Imam prijatelje koji će mi pomoći. Neće dugo trajati. Nego, mnogo si mi nestrpljiv za

jednog trgovca.” Smeši se, ali mu oči ostaju ozbiljne i prikovane za njegove, proničući mu u dušu. Temug je zahvalan što Kasar ne može da ga razume. Njegovog brata je lakše pročitati nego mapu.

„Videćemo”, odgovara Temug i okreće glavu, stavljajući Čen Jiu do znanja da je razgovor završen. U trenutku kada se ovaj okrene od njih, Kasar pokazuje rukom na vojnike okupljene na pristaništu.

„Pitaj ga za one vojnike”, sugeriše Ho Sau. „Moramo da ih zaobiđemo, a on to radi najbolje. I pitaj ga kako misli neprimećeno da istovari brod.”

Ho Sa okleva, ne želeći da kapetan sazna da su prozreli njegov neoporezovani tovar. Nije siguran kako će reagovati. Pre nego što stigne da progovori, Kasar nestrpljivo hukće.

„Čen Ji?”, zove kapetana, pokazujući rukom na vojnike. Kapetan broda grabi Kasara za ruku i spušta je pre nego što vojnici primete njegov gest. „Imam prijatelje na obali”, tiho mu kaže. „Neće biti problema. Baotu je moj rodni grad,

razumeš li?” Ho Sa brzo prevodi i Kasar klima glavom. „Biće sve u redu, brate”, šapuće Temugu. „Ne može da nas izda dok istovara brod, u

protivnom će skrenuti pažnju na sebe i ono na čemu smo spavali protekle tri nedelje.” „Hvala na brizi, Kasare”, suvo uzvraća Temug. „Ali smislio sam kako ćemo. Prihvatićemo

njegovu ponudu i tako najlakše ući u grad. Posle toga ćemo naći svoje ljude i krenuti nazad.” Temug zna da Čen Ji ne može da ga razume iako je uvek prisutan tračak slutnje. Potraga za

zidarima u velikom gradu kao što je Baotu je nešto o čemu nisu mogli ni da sanjaju u svojoj ravnici. Niko ne zna s koliko muke će ih pronaći, niti kakve opasnosti ih u tom poduhvatu čekaju. Čak i ako uspeju u tome, Temug i dalje nije siguran kako će svoje zidare protiv njihove volje izvesti iz grada. Biće dovoljan jedan poziv upomoć da im navuku vojnike na vrat. Naravno, srebro koje im je Džingis dao, donekle će im olakšati posao.

„Planiraš li povratak na reku, Čen Ji?”, pita Temug. „Možda se nećemo dugo zadržavati u gradu.”

Na njegovo razočaranje, kapetan odmahuje glavom. „Stigao sam kući i imam mnogo stvari da obavim. Neću putovati narednih nekoliko

meseci.” Temug se seća koliko su mu platili brodski prevoz i kako je nevoljno pristao da putuje čak

do Baotua. „Znači uvek putuješ dovde?”, ljutito ga pita. Čen Ji se ceri.

-BU&CW- 81

-Mighty-

„Naravno. Ovde je moj dom”, odgovara Čen Ji kikoćući se. Temug nastavlja da pilji u njega sve dok ovaj ne okrene leđa i pridruži se svojoj posadi.

„Ne verujem mu”, mrmlja Ho Sa. „Taj ne brine za vojnike na obali. Prevozi nešto dovoljno vredno rizika i dobro ga poznaje svaki pomorac u Baotu. Ništa od toga mi se ne sviđa.”

„Bićemo spremni na sve”, odlučno kaže Temug, iako mu ove reči me ulivaju ni trunku utehe. Ljudi u luci su njihovi neprijatelji i on se nada da će neopaženo proći mimo njih. Džingis u njih ulaže sve svoje nade, iako Temug povremeno ima utisak da su prihvatili da izvrše nemogući zadatak. Mesec se diže iznad mirne luke, bacajući jedva primetan odblesak po površini vode. Temug se pita da li je Čen Ji isplanirao njihov dolazak s mnogo više pažnje nego što oni pretpostavljaju. Isprva je tamna noć prepreka kada Čen Ji odveže užad kojima je brod vezan za rečni stub i naredi dvojici svojih ljudi da upravljaju kormilom. Dok vijuga između ukotvljenih brodova, Čen Ji pomoću dugog vesla krči put. Uspavani mornari negoduju kada ih probudi slučajnim udarcima u njihovo plovilo. Mesec izranja iza oblaka baš u trenutku kada konačno stignu do pristaništa. Temug primećuje da se Čen Ji od napora kupa u znoju.

Pristanište je mračno. Na drvenim kućama je osvetljeno samo nekoliko prozora iz kojih dopire smeh. Ta prigušena svetlost je Čen Jiu sasvim dovoljna da nađe odgovarajuće mesto za pristajanje. Prvi skače na drveni mol, vešto vezujući uže oko pristanišnog stuba. Posada u najvećoj tišini spušta jedro i neizmerno oprezno spušta lestvice na obalu.

Temug s olakšanjem silazi na zemlju, osetivši kako mu se puls ubrzava. Oko sebe vidi nekoliko teturavih prolaznika, očigledno pijanih i željnih sna. Temug škilji ka njima, pitajući se jesu li prosjaci, kurve ili pak špijuni. Vojnici koje su ranije videli bi sigurno već bili pored broda. Temug strepi od iznenadnog napada naoružanih ljudi koji bi osujetili sve što su dosad ostvarili. Stigli su u grad kao što im je Džingis naredio, ili su bar u luci koja je nadomak velikog grada. Možda baš zato što su tako blizu svog cilja, on predoseća kako će sve pasti u vodu. S tim crnim mislima se za trenutak tetura po drvenom molu. Ho Sa ga hvata za ruku jer je Kasar u međuvremenu nestao negde u tami.

Sve što Temug želi jeste da što pre iza sebe ostavi brod i njegovu posadu ali ne prestaje da brine hoće li ih Čen Ji izdati. Ukoliko je kapetan shvatio značaj Kasarovog luka, ta činjenica bi mogla da ih dovede u nevolju. Na stranom tlu im čak ni Ho Sa ne bi pomogao da izbegnu gonjenje, naročito kada se zna da putuju u Baotu.

Najednom se čuje škripavi zvuk iz neposredne blizine, terajući Temuga da posegne za svojim nožem. S naporom se opušta kada ugleda dvoje zaprežnih kola koja im se približavaju. Magarcima se ledi dah kada zaprege stanu i vozači siđu, razmenjujući šapatom nekoliko reči sa Čen Jiom. Jedan se šištavo kikoće a onda svi počinju da prebacuju tovar s broda na kola. Temugu ne preostaje ništa drugo nego da napregne oči ne bi li uočio detalje. Sudeći prema stenjanju, ono što istovaruju prilično je teško. Temug i Ho Sa radoznalo se primiču zapregama, ali Kasar prvi pogađa.

„Svila”, šapuće on Temugu. „Osetio sam ivicu rolne.” Čuju njegovo stenjanje kada podigne teret s najbliže zaprege, uveravajući se u svoje tvrdnje.

„Izgleda da smo prokrijumčarili svilu u grad”, nastavlja on šapatom. Ho Sa se grize za usnu ali to ostala dvojica u mraku ne mogu da vide. „U tolikoj količini? Verovatno je iz Kajfenga ili čak iz samog Jenkinga. Ovakav tovar

vredi više od dva poginula mornara.” „Koliko?”, pita Kasar, dovoljno glasno da se Temug trgne. „Hiljade u zlatu”, uzvraća Ho Sa. „Dovoljno da se kupi sto ovakvih brodova i gospodska

kuća. Ovaj Čen Ji nije mali trgovac. A nije ni lopov. Ako je u stanju da ovo preveze rekom, onda

-BU&CW- 82

-Mighty-

je verovatno u stanju da skrene poglede i onih koji bi mogli da ga oporezuju. Verovatno bi sve izgubio da se mi nismo našli na brodu.” Za trenutak razmišlja, pre nego što nastavi.

„Ako je skladište puno, onda to može biti samo carska isporuka. Nema veze što na nju neće platiti porez. Roba je zaštićena pre prodaje. Možda je ovo samo prvi deo putovanja od hiljadu kilometara do njenog krajnjeg odredišta.”

„Kakve to ima veze?”, zbunjeno će Kasar. „I dalje moramo da stignemo do grada, a on nam je jedini ponudio prevoz.”

Ho Sa duboko uzdiše ne bi li sakrio rastući gnev. „Ako neko traži svilu, onda ćemo biti veća meta ovde nego bilo gde drugde. Razumeš?

Poslednjih nekoliko kilometara do Baotua može da bude najopasniji deo putovanja. Ukoliko stražari pretresu zaprege, uhapsiće nas i mučiće nas dok im ne kažemo sve što znamo.”

Temug oseća kako mu se utroba grči. Bavi se mišlju da naredi ostalima da se udalje od pristaništa kada mu priđe Čen Ji. U ruci nosi lampu koja mu osvetljava napeto, znojavo lice.

„Penjite se. Sva trojica”, kaže im. Temug otvara usta da se opravda nečim ali svud oko njega su naoružani članovi posade. Najednom ne može da nađe reči jer mu se grlo steže od straha. Očigledno je da putnicima neće biti dozvoljeno da odu svojim putem, ne posle ovoga čemu su prisustvovali. U sebi proklinje Kasara što im je pomagao u istovaru svile. Možda su time na sebe bacili samo još veću sumnju.

Naslutivši njegovu nelagodu, Čen Ji mu klima glavom. „Nećeš sam po mraku putovati do grada”, kaže mu. „Neću to dozvoliti.” Temug pravi

grimasu, ali se bez reči penje u jedna od zaprežnih kola. Primećuje kako posada pokazuje Ho Sau da pređe u druga kola, puštajući Kasara da sedne do svog brata. Temug sa žaljenjem zaključuje da ih je Čen Ji smišljeno podelio i pita se da li će ikada videti Baotu ili će završiti prerezanog grkljana u nekoj jarugi pored puta. Na sreću, još imaju svoje oružje. Kasar se ne odvaja od svog luka umotanog u platno dok Temug poseduje mali nož iako zna da ga nikada neće upotrebiti.

Zaprege miruju sve dok iz senke lučkih zgrada ne dopre tihi zvižduk. Čen Ji lako skače na zemlju i uzvraća istovetnim zviždukom. Temug nervozno gleda kako tamna ljudska prilika iskrsava iz mraka i prilazi njihovoj grupici. U pitanju je jedan od vojnika, ili bar liči na njega. Čovek im se tiho obraća i Temug se napreže da razume njegove reči. Čen Ji mu dodaje kožnu vrećicu na šta vojnik zadovoljno stenje nakon što proceni njenu težinu.

„Znam ti porodicu. Jane. Znam gde živiš, razumeš?”, šapuće mu Čen Ji. Čovek se za trenutak koči, prepoznavši pretnju, ali ne kaže ništa.

„Previše si star da bi bio lučki stražar”, nastavlja Čen Ji. „U rukama držiš dovoljno da se povučeš u miran život, kupiš sebi imanje, ženu i stoku. Možda je vreme da napustiš luku.”

Čovek klima glavom u tami, stežući vrećicu u ruci. „Ako me uhvate, Jane, imam prijatelje koji će te naći, ma gde da se sakriješ.” Čovek se trza, klimajući glavom. Njegov strah je očigledan i Temug se opet pita ko je

zaista Čen Ji, i da li mu je to pravo ime. Naravno, tovar ukradene carske svile ne bi bio poveren običnom kapetanu.

Vojnik nestaje u senci zgrade, krećući se brzo sa prevelikim bogatstvom za svoj stalež. Čen Ji se penje na zapregu i vozač cokće jezikom, terajući magarce niz drum. Temug spušta ruku da ispipa tovar koji prevoze, ali umesto glatke svile pod prstima oseća grubu lanenu tkaninu. Svila je pokrivena ali se on nada da Čen Ji ima još podmićenih ljudi koji ga čekaju u Baotuu. I sam se zadužio, ponesen događajima nad kojima nema vlast. Jedna dobra pretraga unutar gradskih zidina biće dovoljna da više nikada ne vidi planinu Kenti. Kao što ga je Kokču podučio, moli se duhovima da ga bezbedno vode kroz mutne vode vremena koji dolazi.

Jedan od članova posade ostaje na pristaništu da vrati brod nazad na reku. Sam će ga teško kontrolisati i Temug pretpostavlja da će ga potopiti negde daleko od ispitivačkih očiju vlasti. Čen

-BU&CW- 83

-Mighty-

Ji nije čovek koji pravi greške, međutim, Temug još ne može da dokuči da li im je prijatelj ili neprijatelj. Ho Sa je dobro procenio razdaljinu do Baotua, zaključuje Temug. Grad je podignut na oko dvanaest kilometara od reke - približno dvadeset pet lija po kineskoj meri za kopno. Drum je popločan neklesanim kamenom kako bi trgovci brzo stizali do grada. U prvi osvit zore Temug u daljini vidi tamne obrise gradskih zidina. Šta god da se desi, šta god da gradski stražari otkriju u zapregama, moglo bi da se okonča smrću. Naravno, on ne gubi nadu da će neopaženo ući u Baotu. Nervoza u njemu raste i znoj počinje da mu obliva pazuh. Uprkos neizvesnosti potajno se raduje ovoj pustolovini. Nikada u životu nije zašao u grad opasan kamenim zidom. Ne može da se otrgne viziji ljudskog mravinjaka koji bi mogao da ga proguta u masi ostalih stranaca. Pomisao da će se uskoro tiskati s njima na kamenim ulicama, tera mu žmarce niz kičmu. Njegov narod je sada tako daleko. Temug se naginje ka svom bratu, skoro mu dodirujući usnama uho kako ga ostali ne bi čuli.

„Ako nas otkriju na kapiji, ili ako pronađu svilu, moraćemo da potražimo neko skrovište u gradu.”

Kasar gleda u Čen Jia koji sedi na prvom sedištu zaprege. „Nadajmo se da neće doći do toga. Nikada se opet nećemo sresti a mislim da je naš

prijatelj više od običnog krijumčara”, šapatom odgovara Kasar. Temug se zavaljuje u grube džakove kada se Čen Ji osvrne da ih pogleda. U polutami,

njegovo lice ne deluje nimalo pronicljivo i Temug skreće pogled ka gradskim zidinama, osećajući kako ga nervoza razdire iznutra.

Na drumu više nisu sami. Jutarnja svetlost otkriva kolonu zaprežnih kola pred gradskom kapijom. Mnogi su noć proveli na drumu, čekajući da se otvore gradske kapije. Čen Ji prolazi pored njih, ne obraćajući pažnju na dovikivanje jednog od trgovaca koji je izgubio svoje mesto u redu. Svuda oko njih protežu se blatnjava pirinčana polja sa kojih se snabdeva grad. Iznad njih se diže Baotu i Temug sa strahom guta pljuvačku, gledajući u visoke, kamene zidine.

Gradska kapija je masivna građevina od drveta i gvožđa, verovatno napravljena da zadivi putnike. Sa strane se nalaze kule, duplo više od kapije, spojene platformom. Na njoj ukočeno stoje vojnici koji s te visine mogu da osmotre svakog ko prolazi kroz kapiju. Temug uočava da su naoružani samostrelima i stomak mu se steže.

Kapija se otvara i iz nje izlazi još vojnika koji preprečuju ulaz, držeći u rukama teške drvene palice. Kolona strpljivo čeka da vojnici zauzmu svoje položaje, spremajući se za novi radni dan. Čen Jiovi vozači pažljivo zaustavljaju zaprege, ne pokazujući nervozu koja muči Temuga dok pokušava da očuva hladan izraz lica kao što ga je u detinjstvu učio otac. Vojnici ne smeju da primete kako se znoji u svežini jutra i on rukavom briše čelo.

Iza njega, drugi trgovac zaustavlja svoju zapregu, veselo pozdravljajući nekoga na drumu. Kolona sporo napreduje ka gradu i Temug primećuje kako vojnici pretresaju svaku treću zapregu, razmenjujući par reči sa vozačima. Drvenim palicama zadižu pokrivač, proveravajući vrstu i količinu robe. Temug u sebi ponavlja mantre kojima ga je naučio Kokču, donekle umiren njihovim ritmom. Pesma vetra. Zemlja pod nogama. Duše u brdima. Kidanje lanaca. Sunce je visoko na nebu kada prva zaprežna Čen Jia kola stignu do kapije. Temug pretpostavlja da će njihova zaprega proći bez pretresa jer stražari proveravaju trgovca ispred njih i propuštaju ga u grad. Međutim, sa užasom vidi kako vojnici odmeravaju vozača. Jedan deluje budnije od svog pospanog kolege i upravo taj im radoznalo prilazi.

„Kojim poslom u Baotu?”, pita vojnik vozača koji počinje da brblja odgovor. Temug oseća kako mu srce lupa u grudima kada Čen Ji digne pogled ka gradu. Iza kapije nalazi se omanji trg i

-BU&CW- 84

-Mighty-

pijaca koja uveliko vrvi od ljudi. Temug primećuje kako Čen Ji oštro klima glavom i najednom se čuje lom između pijačnih tezgi, skrećući pažnju vojnika.

Preko trga trče deca, iz svih pravaca, dovikujući se i izvrdavajući prodavcima. Na Temugovo zaprepašćenje, pijacom se širi crni dim, mameći panične povike stražara. Sve više pijačnih tezgi se ruši, voće i povrće se kotrlja kamenom kaldrmom. „Lopovi!”, uzvikuje neko i na pijaci nastaje haos.

Stražar na kapiji udara palicom po njihovim kolima. Temug ne zna da li je to znak da prođu ili da ostanu. Ne gubeći vreme, stražar utrčava u podivljalu masu. Temug oprezno diže pogled ka platformi iznad kapija, ali vidi da su strelci skriveni od njegovog pogleda. Nada se da je metež na pijaci skrenuo njihovu pažnju i tera sebe da spusti pogled na vozača Čen Jia, u trenutku kada ovaj potera magarce. I tako ulaze u grad.

Vatra se širi pijacom, zahvatajući tezgu za tezgom. Njeno pucketanje nadjačava povike očajnih trgovaca. Temug na mahove zapaža rastrčale vojnike, ali su deca brža i već nestaju u mračnim alejama, noseći u rukama ukradenu robu.

Čen Ji kao da ne primećuje haotičan prizor kada njihove dve zaprege skrenu u mirniju ulicu. Zvuci iza njih jenjavaju i Temug se sa olakšanjem zavaljuje na džakove, brišući znoj sa čela.

Svi znaju da ovo nije bila slučajnost. Čen Ji je glavom dao znak. Temug se ponovo pita ko je čovek s kojim su plovili rekom i koji ih sada uvodi u grad. S tako dragocenim teretom u posedu možda mu i nije stalo do nekoliko dodatnih kovanica. Možda je samo hteo da pojača odbranu svog broda.

Neko vreme truckaju kroz lavirint uličica, provlačeći se između kamenih kuća. Temug i Kasar se osećaju nekako sputano, okruženi beskrajnim zidovima, toliko zbijenim da između njih nikad ne prodru sunčevi zraci. Triput ih propuštaju druge zaprege, sklanjajući se u susedne uličice kako bi neometano prošli dalje. Kako dan odmiče, ulice su sve punije ljudi. Ima ih toliko da Temug i Kasar ne mogu da veruju njihovom broju. Ulične tezge služe toplu hranu u zemljanim činijama. Temug je oduševljen mogućnošću dobijanja gotove hrane a da prethodno ne mora lično da je ulovi, zakolje, odere i ispeče. Najamnici stoje okupljeni oko trgovaca, jedući hranu prstima i brišući usta krpom pre nego što se vrate svojim poslovima. Mnogi u rukama nose bronzane kovanice nanizane na tanku užad. Iako nema naročitu predstavu o tome koliko vredi srebro, Temug nikada nije video razmenu kovanica za robu i zadivljen je svakim novim čudom. Oko sebe vidi starije pisare koji pišu pisma za novac, kreštave kokoške vezanih nogu, spremne za prodaju, tezge s noževima i ljude koji ih bruse na kamenu koji pridržavaju nogama. Zapaža sušače odeće s dlanovima obojenim u plavo i zeleno, prosjake i prodavce amajlija protiv uroka i bolesti. Svaka ulica je užurbana i bučna. Na svoje veliko iznenađenje, Temug shvata da mu se to dopada.

„Ovo je divno”, kaže on tiho. Kasar ga zapanjeno gleda. „Previše ljudi na jednom mestu. Grad smrdi”, uzvraća on. Temug skreće pogled, iznerviran

što je njegov brat tolika budala da ne oseća uzbuđenje na ovakvom mestu. Za trenutak skoro zaboravlja na strah koji ga je do maločas izjedao. Ipak, u strahu očekuje povik stražara koji ih sve vreme prati ulicama Baotua. Ili mu se samo učinilo? Čen Ji je opušten dok odmiču sve dalje od gradskih zidina, vijugajući kroz živopisno središte grada.

-BU&CW- 85

-Mighty-

Trinaesto poglavlje

Dvoja kola kotrljaju kroz kamene ulice sve dok ne stignu ispred gvozdene kapije koja se otvara čim joj priđu. Potrebno je samo nekoliko trenutaka da zaprege uđu i kapija se za njima zatvori. Temug se osvrće i grize za usnu kada ugleda drvene kapke koji se zatvaraju preko gvozdenih šipki, štiteći imanje od radoznalih pogleda.

Nakon ulične buke i meteža pravo je olakšanje obresti se u tihom dvorištu. Grad ga je iscrpeo i opio svojom raznolikošću. Uprkos zadovoljstvu otkrićem jednog novog, neobičnog sveta, čula mu bride, žudeći za tihim, nepreglednim ravnicama, tek toliko da ih udahne pre nego što nastavi ovu pustolovinu. Temug odmahuje glavom da je razbistri, svestan da mu je potreban oštar um za ono što ih tek čeka.

Zaprege se uz škripu zaustavljaju i Čen Ji žustro izdaje zapovesti oko sebe. Temug i Kasar silaze, osećajući kako ga obuzima stara nervoza. Čen Ji kao da ne primećuje svoje putnike kada grupa ljudi istrči iz kuće da istovari robu iz kola. Rolne svile na ramenima nose gore i uskoro dragoceni tovar nestaje u kući. Temug se opet pita kakva sve poznanstva Čen Ji može da ima u ovom velikom gradu.

Palata koja okružuje popločano dvorište očigledno je vlasništvo bogatog čoveka, zaključuje Temug. Odvojena je od načičkanih kućica pored kojih su prošli, mada postoji verovatnoća da u sebi krije još nekoliko zdanja. Glavni deo kuće pokriven je crvenim krovom koji se proteže na obe strane oko njega, iako je središnji deo, onaj okrenut prema kapiji, izdignut i na drugi nivo. Temug ne može da zamisli koliki je napor iziskivalo postavljanje tolikog broja crvenih crepova. Uporedivši ovu kamenu palatu sa platnenim šatorima u kojima je proveo ceo svoj život, ne može a da ne oseti ubod zavisti. Je li njegov narod ikada spoznao ovoliku raskoš?

Krov se sa obe strane proteže dalje od zidova, poduprt stubovima od drveta obojenog u crveno, tvoreći dugi trem. U uglovima stoje naoružani ljudi i Temug počinje da shvata da su on i njegov brat zatočenici Čen Jia. Ne postoji način da pobegnu odavde, gorko zaključuje on.

Istovarene zaprege sklanjaju iz dvorišta na kojem ostaju Temug, Ho Sa i Kasar pod budnim okom stranaca. Temug primećuje kako Kasar pojačava stisak oko svog umotanog luka.

„Ne možemo da se borimo na svoj način”, šišti on Kasaru koji se trza jer mu ovaj pogađa misli.

„Još niko nije otvorio kapije da nas pusti napolje”, uzvraća Kasar šapatom. Čen Ji se dugo zadržava u kući i sva trojica osećaju olakšanje kada ga opet vide. Sada na

sebi ima crnu odoru dugih rukava i kožne sandale. Temug odmah uočava mač koji kapetanu visi o pojasu, vidno mu ulivajući sigurnost svojom težinom.

„Ovo je moj đija: moj dom”, svečano im kaže Čen Ji. „Dobro došli. Ručaćete sa mnom?” „Imamo posla u gradu”, brzo odgovara Ho Sa, pokazujući rukom na kapiju. Čen Ji se mršti. U njegovom ponašanju nema ni traga šeretskog držanja brodskog

kapetana. Kao da se u potpunosti uživeo u svoju novu ulogu, stojeći pred njima strogog lica i ruku skupljenih na leđima.

„Zahtevam. Imamo o toliko stvari da popričamo.” Ne čekajući odgovor, okreće se i ulazi u kuću. Trojka ga ćutke prati. Kada uđu u senku trema, Temug se osvrće prema kapiji, gušeći drhtaj pri pomisli na teške crepove iznad svoje glave. Ho Sa, s druge strane, ne deluje nimalo zabrinuto ali Temug može da zamisli kako se stubovi ruše i krov pada na njih. U sebi ponavlja šamanovu molitvu, žudeći za smirenjem koje mu ne dolazi.

-BU&CW- 86

-Mighty-

U glavnu kuću se ulazi kroz drvena vrata ojačana bronzom, izrezbarenom ukrasnim šarama. Temug primećuje oblike slepih miševa, udubljene u metal i pita se čemu služe. Pre nego što stigne da ih prokomentariše, domaćih ih uvodi u najkitnjastiju prostoriju koju je ikada video. Kasaru s lica pada bezizražajna maska jer ne može da sakrije iznenađenje dok Temug zabezeknuto otvara usta. Za ljude rođene u šatoru, ovo je nepojmljivo. Vazduh je ispunjen neobičnim mirisom, mada pomalo ustajalim za nekog ko je odrastao na planinskom vazduhu. Temug ne skida pogled s tavanice, strahujući od njene težine nad glavom. Kasaru je takođe neprijatno, zbog čega u tišini pucketa zglobovima.

Kaučevi i stolice prislonjeni su uz paravane od slonovače i slikane svile, propuštajući svetlost u prostorije iza. Na prvi pogled sve izgleda kao da je napravljeno od masivnog drveta toplih boja, prijatnih oku. Stubovi od visoko poliranog drveta protežu se celom dužinom prostorije, dosežući čak do nosećih greda. Pod je takođe sačinjen od bezbroj daščica i toliko je gladak da skoro blešti. Posle prljavih gradskih ulica, unutrašnjost kuće deluje neobično čisto, udobno i toplo. Temug primećuje kako Čen Ji prezuva sandale pre nego što zakorači unutra. Postiđen, Temug se vraća da učini isto. Kada izuje čizme, sluga se spušta na kolena pored njega, pomažući mu da obuje čiste papuče od belog platna.

Na stolu od rezbarenog drveta, postavljenom uz krajnji zid, nešto se puši ih malih mesinganih posuda. Temug ne razume šta zaslužuje takav simbol posvećenosti, međutim, Čen Ji povija glavu ka malom oltaru i mrmlja molitvu zahvalnosti za bezbedan povratak kući.

„Živiš okružen velikom lepotom”, oprezno primećuje Temug, birajući prave reči. Čen Ji naginje glavu, jedinim gestom koji je zadržao iz ponašanja na brodu. „Ljubazan si”, odgovara on. „Ponekad mi se čini da sam bio srećniji kao mladić, prevozeći

robu Žutom rekom. Tada nisam imao ništa. Život je bio jednostavniji.”ž „A šta si sada kada imaš ovoliko bogatstvo?”, pita Ho Sa. Umesto odgovora, Čen Ji samo kratko klima glavom. „Verovatno želite da se okupate pre jela”, vešto skreće temu, pokazujući im rukom da ga

prate. „Miris reke je na svima nama.” Tri gosta razmenjuju poglede kada ih domaćin uvede u još jedno dvorište. Temug i Kasar radosno izlaze na sunce, ostavljajući teške grede za sobom. Odnekud dopire žubor vode i Kasar prilazi bazenu u kojem plivaju gipke ribe. Čen Ji primećuje da Kasar zaostaje i kada počne da se skida, grohotom se nasmeje.

„Ubićeš mi ribe!”, dovikuje mu. „Dođi ovamo gde sam vam pripremio kupke.” Kasar sleže ramenima, navlačeći brzo odeću. Dok hita za Temugom i Ho Saom, trudi se da

zanemari zabavljene poglede obližnjih stražara. Na kraju drugog dvorišta nalaze se otvorena vrata iz kojih kulja para. Čen Ji im daje znak

da uđu unutra. „Radite isto što i ja”, kaže im. „Uživaćete.” Brzo se skida, otkrivajući svoje zdepasto, ožiljcima ispresecano telo kojeg su se nagledali

na brodu. Temug primećuje dva bazena sa vodom. Iz jednog se lenjo diže para i on kreće ka njemu ali ga u tome sprečava odmahivanje glavom Čen Jia. Temug zastaje jer im u tom trenutku prilaze dve sluškinje i Čen Ji podiže ruke u vazduh. Na njegovo zaprepašćenje, devojke svog gospodara polivaju vodom iz vedara a zatim počinju da ga trljaju nekom grubom tkaninom sve dok mu telo ne zablista od beline. Sledi još nekoliko vedara s vodom i tek onda Čen Ji ulazi u bazen, stenjući od zadovoljstva.

Temug nervozno guta pljuvačku kada sa sebe skine odeću. Prljava je koliko i on, i nimalo mu se ne sviđa ideja nepoznatih ruku na sebi. Sklapa oči dok ga polivaju vodom preko glave, držeći ih čvrsto zatvorene i kada mu vešte ruke istrljaju telo, njišući ga s jedne na drugu stranu. Poslednje vedro je napunjeno hladnom vodom i on se koči od iznenadne studeni.

A onda žudno ulazi u toplu vodu, osećajući kako mu se mišići na leđima opuštaju. Pod vodom pronalazi kamen na koji seda, uzdišući od zadovoljstva. Osećaj je neponovljiv. Evo kako

-BU&CW- 87

-Mighty-

bi čovek trebalo da živi! Iza njega, Kasar odguruje ruke slugu kada ovi pokušaju da ga operu. Svi zapanjeno gledaju kako jedan od slugu ponovo poseže za krpom, ali ga Kasar bez najave udara po licu, obarajući ga na tvrde pločice.

Čen Ji puca od smeha. Potom naređuje slugama da se povuku. Oboreni sluga oprezno ustaje, ne podižući glavu kada Kasar uzme krpu i počne da se trlja sve dok sa sebe ne skine svu prljavštinu. Temug skreće pogled kada Kasar podigne nogu na kamenu klupu uza zid kako bi oprao svoje genitalije. Kada završi, sam se poliva vodom iz vedra, ne skidajući pogled sa sluge kojeg je udario.

Kasar mu dodaje vedro, mrmljajući nešto od čega sluga napeto steže vilice. Ho Sa ceo ritual podnosi s mnogo manje negodovanja i ubrzo obojica ulaze u bazen. Kasar psuje na dva jezika dok se spušta u toplu vodu.

Četiri čoveka neko vreme sede u tišini a potom Čen Ji ustaje i prelazi u drugi bazen. Ostali ga prate, skrivajući nezadovoljstvo zbog kašnjenja svojih poslova. U drugom bazenu Kasar šištavo uzdiše jer je voda hladna. Uranja glavu pod vodu i sledećeg trenutka izranja ispunjen novom snagom. Nijedan od Mongolaca nikada nije upoznao toplu vodu ali hladna nije ništa gora od brzaka kod kuće. Temug čeznutljivo gleda u bazen s toplom vodom ali se ne vraća u njega.

Kada završe s kupanjem, Čen Ji izlazi iz vode i čeka da ga sluge osuše ubrusima. Kasar i Temug se ne zadržavaju, spremno izlazeći za njim. Kasar duva na usta poput ribe na suvom. Dva roba mu više ne prilaze. Dodaju mu veliki, grubi komad suvog ubrusa da se sam obriše. Kasar to čini žustrim pokretima, sve dok mu okrepljena koža ne zasija. Potom skida traku koja mu je držala gustu, crnu kosu i ponovo je uvezuje.

Temug spušta pogled na tužnu gomilu prljave odeće koju je do malopre nosio na sebi i kada se sagne da je uzme, Čen Ji pljeska rukama da mu sluge donosu čistu odeću. Pravo je zadovoljstvo izgubiti rečni vonj, zaključuje Temug, opipavajući meki materijal na sebi. Može samo da nagađa šta je Čen Ji naumio kada ih je pozvao da sa njim obeduju. Hrane ima u izobilju, zaključuju Kasar i Temug, uzaludno tražeći na stolu nešto što liči na ovčetinu.

„Šta je ovo?”, pita Kasar, hvatajući prstima komad belog mesa. „Zmija u sosu od đumbira”, odgovara Čen Ji a zatim pokazuje na drugu činiju. „Pse jedete,

u tom sam siguran.” Kasar klima glavom. „Kada prigusti”, uzvraća on, umačući prste u supu i zahvatajući još jedan zalogaj. Ne

pokazujući znake gađenja, Čen Ji uzima dva drvena štapića i pokazuje Mongolcima kako da ih koriste. Samo Ho Sa spremno prihvata njegov predlog. Čen Ji blago rumeni kada Kasar i Temug spuste meso na stolnjak. Iznova im pokazuje kako se barata štapićima, spuštajući im po komad mesa na tanjire postavljene pred njih, kako ne bi morali da ih hvataju prstima.

Kasar jedva obuzdava svoju narav. Dozvolio je da ga oribaju, okupaju i odenu u odeću koja ga neizmerno golica. Okružen je neobičnim stvarima koje ne razume i njegov bes preti da iskulja napolje. Kada rezignirano baci štapiće u činiju sa pirinčem, Čen Ji cokće jezikom, sklanjajući štapiće u stranu.

„Uvredljivo je ostaviti ih tako”, pojašnjava Čen Ji, „ali pretpostavljam da to nisi znao.” Kasar otkriva da se mnogo bolje snalazi sa tanjirom skakavaca, grickajući pržene insekte s neskrivenim zadovoljstvom.

„Ovo je već bolje”, priznaje on, vredno žvaćući. Voljan da se oproba u onome što im je Čen Ji pokazao, Temug štapićima podiže loptice od

prženog testa i umače u slani sos pre nego što ih stavi u usta. Kada pojede sve skakavce, Kasar poseže za pomorandžama. Nakon što odgrize komadić kore, palčevima ljušti dve pomorandže i u

-BU&CW- 88

-Mighty-

slast ih jede. On i njegov brat sve vreme čekaju da im se Čen Ji obrati. Nestrpljivost postaje neizdrživa.

Čen Ji mirno spušta svoje štapiće na sto i naređuje slugama da sklone posuđe. Kada ostanu sami, zavaljuje se na kauč, posmatrajući radoznalo svoja tri gosta. Pogled mu opet poprima oštrinu rečnog kapetana kojeg su dobro upoznali.

„Zašto ste došli u Baotu?”, pita on Temuga. „Zbog trgovine”, laže Temug. „Mi smo trgovci.” Čen Ji odmahuje glavom. „Trgovci ne nose sa sobom mongolski luk, niti pogađaju precizno kao tvoj brat. Vi ste iz

tog plemena. Šta radite u carskoj zemlji?” Temug postiđeno guta, pokušavajući da smisli neki pametan odgovor. Čen Ji je to već neko

vreme slutio, ali ih nije odao. Ipak, tom čoveku ne mogu da veruju, naročito ne posle svega što su danas čuli i videli.

„Da, dolazimo iz plemena velikog kana”, naposletku kaže. „Ali su nam namere zaista trgovačke.”

„Ja sam trgovac. Dajte mi svoju ponudu”, predlaže Čen Ji. Lice mu ništa ne odaje ali Temug sluti da čovečuljak izgara od radoznalosti.

„Ho Sa je već pitao ko si ti kada poseduješ ovoliko bogatstvo”, počinje Temug, birajući reči. „Imaš ovu kuću i robove ali i dalje krijumčariš robu rekom, podmićujući stražare i izvodeći podvalu na gradskoj kapiji. Ko si ti da ti verujemo?”

Čen Ji hladnim pogledom proučava lice svog sagovornika. „Ja sam čovek kojem je neprijatna pomisao da ljudi kao vi tumaraju ovim gradom. Koliko

će proći pre nego što vas uhapse carski vojnici? Ili pre nego što im izbrbljate sve što ste videli?” Čen Ji čeka da Temug ovo prevede svom bratu. „Kaži mu, ako nas ubiju ili zatoče, Baotu će izgoreti do temelja”, odgovara Kasar, ljušteći

treću pomorandžu i sisajući njene sočne kriške. „Džingis stiže već sledeće godine. On zna gde smo i ovaj kepec će gledati kako mu kuća gori u plamenu. Reci mu to.”

„Biće najbolje da ćutiš, brate, ako misliš da sačuvamo žive glave.” „Pusti ga da govori”, prekida ga Čen Ji. „Kako će moj grad izgoreti ako vas ubijem?” Na Temugov užas, Čen Ji im se obraća na plemenskom jeziku. Naglasak mu je grub ali su

reči savršeno razumljive. Sa strepnjom se seća svih razgovora koje je Čen Ji načuo tokom zajedničkog putovanja do Baotua.

„Otkud znaš naš jezik?”, pita Temug, potiskujući strah. Čen Ji se smeje, kreštavim smehom koji ostaloj trojici ne pomaže da se opuste. „Zar mislite da ste prvi koji dolaze u kinesku zemlju? Ujguri su već jahali putem svile.

Neki su i ostali.” Pljeska rukama i nepoznati čovek ulazi u sobu. Obučen je u jednostavnu kinesku odeću ali mu je lice mongolsko i ramena široka, ukazujući na nekog ko je dugo baratao lukom i strelom. Kasar ustaje da ga pozdravi, srdačno mu stežući ruku i tapšući ga po leđima. Neznanac ne krije oduševljenje ovim susretom.

„Dobro je videti domaće lice u ovom gradu”, kaže Kasar. Čovek ushićeno klima glavom. „Baš tako”, kaže, gledajući u Čen Jia. „Kako je u ravnici? Godinama nisam bio tamo.” „Sve po starom”, odgovara Kasar. Kroz glavu mu proleće otrežnjujuća misao i ruka mu

pada na mesto na boku gde mu obično visi mač. „Je li ovaj čovek tvoj rob?”, osorno pita Čen Jia. Ovaj ga gleda bez trunke kajanja. „Naravno. Ćuejšan je nekada bio trgovac ali se upustio u kockanje sa mnom.” Čovek sleže ramenima. „Tačno. Ali neću doveka robovati. Za par godina ću otplatiti svoj dug. A tada ću se vratiti

u ravnicu i potražiti svoju ženu.”

-BU&CW- 89

-Mighty-

„Prvo pronađi mene. Ja ću ti pomoći da staneš na noge”, obećava mu Kasar. Čen Ji posmatra kako Ćuejšan spušta glavu. Kasar taj gest prihvata kao nešto normalno ali se Čen Ji ponovo mršti, nastavljajući započetu temu.

„Kaži mi kako će to moj grad goreti?”, pita Temuga. Ovaj otvara usta ali Čen Ji iznenada podiže dlan. „Ne, tebi ne verujem. Tvoj brat je iskreniji iako to ne razume. Pusti njega da priča.” Kasar baca pogled ka Temugu, uživajući u bratovljevom besu ali koristi trenutak da

osmisli reči. Možda će ih Čen Ji ubiti kada ih čuje. Ruka mu polako klizi ka nožu skrivenom u odeći.

„Mi smo nekada bili Vukovi”, počinje Kasar, „ali je moj brat ujedinio plemena. Carstvo Si Sja je naš prvi podanik, ali biće ih još.” Ho Sa se neprijatno meškolji na ove reči ali ga niko ne gleda. Kasar sedi kao kip, pogleda prikovanog za Čen Jia.

„Možda ću ovde umreti, već večeras, ali ako se to desi, moj narod će doći među Kineze i srušiće njihove lepe gradove, jedan po jedan, kamen po kamen.”

Lice Čen Jia se zateže dok sluša ovu pretnju. Njegovo poznavanje plemenskog jezika svodi se samo na izraze neophodne u trgovini i verovatno bi opet pribegao sopstvenom da to ne bi bilo shvaćeno kao slabost.

„Rekom vesti brzo putuju”, naposletku kaže, odbijajući da odgovori na Kasarove pretnje. „Čuo sam za rat u carstvu Si Sja, ali ne i da je tvoj narod izvojevao pobedu. Je li car mrtav?”

„Nije bio kada sam otišao”, odgovara Kasar. „Platio je otkup i poklonio kanu svoju kćer. Lepoticu, rekao bih.”

„Pretiš, ali ne odgovaraš na moje pitanje”, opominje ga Čen Ji. „Zašto ste došli ovde, u moj grad?”

Kasar primećuje naglasak koji Čen Ji stavlja na reč ’moj’ ali nije vičan rečima, niti lažima na koje bi ga vešto naveo.

„Potrebni su nam zidari”, iskreno kaže. Iza sebe čuje Temugov oštar uzdah ali ga zanemaruje. „Želimo da upoznamo tajne vaših gradova. Veliki kan nas je lično poslao. Prema mapi, Baotu je jedino mesto bez većeg značaja.”

„Ali je moj dom”, mrmlja Čen Ji. „Neka tako i ostane”, uzvraća Kasar, osećajući da je došao pravi trenutak za nagodbu.

„Baotu neće biti taknut ako kanu odnesemo vest da si nam pomogao.” Kasar strpljivo čeka da Čen Ji završi svoju misao. Znoj mu obliva lice jer je svestan

situacije u kojoj se nalazi. Dovoljan je jedan povik da se soba napuni naoružanim ljudima. Tačno je da bi Džingis iz osvete razorio grad ali Čen Ji u to ne može da bude siguran. Sve što zna jeste da se njegovi gosti ili hvale ili lažu.

Neprijatnu tišinu razbija Ćuejšan. Lice mu je bledo posle onoga što je čuo i glas mu odiše strahopoštovanjem.

„Plemena su se ujedinila?”, pita on. „Ujguri takođe?” Kasar klima glavom, ne skidajući pogled sa Čen Jia. „Plavi rep je deo barjaka velikog kana. Kinezi su nas dovoljno sputavali ali to je sada

gotovo. Zajedno osvajamo, brate.” Čen Ji pažljivo proučava Ćuejšanovo lice, primetivši na njemu izraz novoprobuđene nade. „Pogodiću se s vama”, konačno predlaže Čen Ji. „Daću vam sve što vam je potrebno.

Odnećete vest svom kanu da ovde postoji čovek kojem može da veruje.” „Kakva nam je korist od krijumčara?”, ispipava Kasar. Temug skoro stenje kada Kasar

nastavi: „Kako ti možeš da se pogađaš u ime celog grada?” „Ako ne uspete, ili ako lažete, ja ništa ne gubim. Ali ako govorite istinu, biće vam potrebni

saveznici, zar ne?”, odgovara Čen Ji. „U ovom gradu sam veoma moćan.” „Izdaćeš carski dvor? Svog cara?”, pita Kasar, provocirajući Čen Jia. Na zaprepašćenje

svih prisutnih, čovečuljak pljuje na uglačani pod.

-BU&CW- 90

-Mighty-

„Ovo je moj grad. Sve što se u njemu događa stiže do mojih ušiju. Ne ljubim plemstvo koje na sve ispod sebe gleda kao na stoku. Izgubio sam porodicu i prijatelje od njihovih vojnika, video sam kako mi vešaju prijatelje koji nisu hteli da odaju moje ime. Zašto bih mario za njih?”

Čen Ji ustaje dok govori i Kasar čini isto. „Moja reč je čvrsta kao čelik”, naposletku kaže Kasar. „Ako kažem da ćeš imati ovaj grad,

onda ćeš njime vladati kada ponovo dođemo.” „Govoriš u ime kana?”, pita Čen Ji. „On mi je brat. Govorim u njegovo ime”, uzvraća Kasar. Temug i Ho Sa nemoćno gledaju

kako dva sagovornika zure jedan u drugog. „Na brodu sam shvatio da si ratnik”, priznaje Čen Ji. „Nikakav si špijun.” „A ja sam shvatio da si ti lopov, ali dobar”, uzvraća Kasar. Čen Ji se na ovo grohotom

smeje i sledećeg trenutka pruža ruku, primajući Kasarovu u čvrst stisak. „Imam mnogo ljudi ispod sebe. Daću vam sve što vam je potrebno i pobrinuću se da se

bezbedno vratite svom narodu”, obećava Čen Ji. Potom seda i zapoveda da im donesu vina. Temugu nije jasno kako je ovaj neobični čovek ukazao Kasaru toliko poverenje ali to više nije bitno. Sada u Baotuu imaju saveznika. Kad padne veče, Kasar, Ho Sa i Temug prihvataju ponudu da odspavaju par sati pre duge noći, povlačeći se u svoje sobe, smeštene na drugom kraju dvorišta. Čen Jiu nikada ne treba više od nekoliko sati odmora, još od vremena kada je ulicama Baotua bežao od carskih vojnika davnih dana. Ostaje da sedi sa Ćuejšanom i još dvojicom svojih čuvara. Udubljeni u tihi razgovor, pomeraju kockice od slonovače po mađang tabli. Ćuejšan dugo ćuti, vrteći kockice u ruci. Čen Jia poznaje skoro deset godina i bio je svedok procvata njegove neugasive želje za moći. Čovečuljak je uništio trojicu vođa bandi Baotua i nije preuveličavao kada je rekao Kasaru da je upućen u sva gradska dešavanja.

Ćuejšan sklanja još dve kockice i primećuje kako Čen Ji uzdiše. Čovek koji mu je vremenom postao prijatelj vidno je rasejan, u mislima ko zna gde. Ćuejšan se pita da li je pravi trenutak da podigne ulog te tako smanji svoj dug. Odlučuje da to ipak ne učini, setivši se drugih igara u kojima ga je Čen Ji na isti način navukao a onda lako potukao.

Čen Ji sklanja još jednu kockicu i igra se prenosi na čuvara koji uzvikuje ’pang’, nateravši Ćuejšana da opsuje sebi u bradu.

Kada stražar pokaže tri iste kockice, Čen Ji podiže dlanove uvis. „Dosta za večeras. Hane, sve si bolji i bolji ali na kapiji te čeka celovečernja straža.” Oba čuvara ustaju i uz naklon odlaze svojim poslom. Čen Ji ih je izbavio iz najsiromašnijih

gradskih četvrti i sada su mu odani do groba. Ćuejšan ostaje da sedi, sluteći želju za razgovorom Čen Jia.

„Razmišljaš o strancima”, ispipava Ćuejšan, skupljajući kockice na tabli. Čen Ji klima glavom, zagledan u tamu. Noć je već sveža, ali on i dalje ne zna šta mu donose sati koji dolaze.

„Oni su stranci, Ćuejšane. To sam ti već rekao. Kada sam izgubio trojicu svojih ljudi, primio sam ih na brod da bi mi čuvali svilu. Možda su me sami preci naveli na to.” Uzdiše, umorno trljajući uši. „Jesi li video kako je Kasar odmah spazio gde su raspoređeni stražari? Oči mu igraju kao na ulju. Na brodu ga nikad nisam video opuštenog. I ti si sličan njemu. Možda ste takav narod.”

Ćuejšan sleže ramenima. „Život je borba, gospodaru. Zar to nije ono u šta svi budisti veruju? U ravnicama gde sam

rođen, slabi brzo umiru. Oduvek je tako.” „Nikada nisam video da neko tako barata lukom i strelom. U mrklom mraku, na brodu koji

se ljulja, ubio je šestoricu bez oklevanja. Jesu li svi Mongolci tako vešti?” Ćuejšan neko vreme ćuti, slažući kockice za mađang u kožnu kutiju.

-BU&CW- 91

-Mighty-

„Ja nisam, ali Ujguri cene učenje i trgovinu više od ostalih plemena. Vukovi su poznati po svojoj svireposti.” Zastaje i podiže glavu. „Skoro je nemoguće poverovati da su se plemena ujedinila pod jednim čovekom, jednim kanom. Mora da je izuzetan.”

Ćuejšan zatvara kutiju i zavaljuje se u stolicu. Žudi za dobrom kapljicom ne bi li smirio nervozan stomak ali Čen Ji ne dozvoljava alkohol jer je noću potrebna bistra glava.

„Hoćeš li rado dočekati moj narod kad stigne u Baotu?”, tiho pita Ćuejšan. Pogled ne skida sa svog gospodara ali ovaj ne diže oči sa svojih skupljenih šaka.

„I izdati svoj grad?”, uzvraća Čen Ji. Ćuejšan primećuje mračan gnev na licu čoveka u kojeg je s godinama stekao bezgranično

poverenje. „Sve ovo je novo. Možda će tog novog kana poraziti carska vojska a oni koji sebe nazivaju

njegovim saveznicima doživeće istu sudbinu. Jesi li razmišljao o tome?” Čen Ji othukuje. „Naravno, ali predugo živim u strahu, Ćuejšane. Ova kuća, moji robovi, svi oni koji me

prate, sve su to ljudi koje je zaobišla kazna zbog nasilja i korupcije. Krijemo se od njih, poput pacova u podrumima. Povremeno šalju čoveka za primer drugima i ovaj obesi par stotina. Ponekad čak i uhvate one koji su mi od koristi. Ili koji su mi dragi.” Jiovo lice je nepomično poput kamene maske, ali Ćuejšan zna da misli na svog sina dečaka koga su ga pre dve godine uhvatili u luci dok je ribario. Čen Ji je lično podigao njegovo mrtvo telo i bacio ga u reku.

„Ali vatra ne zna ko je pali”, nastavlja Ćuejšan. „Ponuđeno ti je da zapališ vatru u sopstvenom domu, sopstvenom gradu. Ko zna kako će se sve završiti?”

Čen Ji ćuti. Svestan je, baš kao i Ćuejšan, da tri stranca mogu lako da nestanu. Žutom rekom stalno plivaju nepoznati leševi. Smrt mu se nikada ne bi vratila. Međutim, nešto što je video u Kasaru u njemu budi žeđ za osvetom koju je sahranio onog jutra kada je na rukama nosio beživotno telo svog sina.

„Neka dođe taj tvoj narod sa lukovima. Više ih cenim po tebi nego po obećanjima ljudi koje ne poznajem. Koliko dugo radiš za mene?”

„Devet godina, gospodaru”, odgovara Ćuejšan. „I ostao si da časno i pošteno otplatiš svoj dug. Koliko puta si mogao da pobegneš i vratiš

se svom narodu?” „Triput”, priznaje Ćuejšan. „Triput mi se ukazala prilika da pobegnem a da me ne čuješ.” „Znam za sva tri”, uzvraća Čen Ji. „Znam za kapetana koji ti je ponudio prvi put. Bio je

moj čovek. Ne bi dogurao daleko. On bi ti lično prerezao grkljan.” Ćuejšan ne veruje svojim ušima. „Dakle, iskušavao si me?” „Naravno. Nisam ja budala, Ćuejšane. Nikad nisam bio. Neka Baotu gori. Preživeću na

njegovom pepelu kada sve prođe. Neka carski oficiri izgore u plamenu i biću srećan. Konačno ću osetiti radost.”

Čen Ji ustaje i proteže se. Leđa mu krckaju u noćnoj tišini. „Ti si kockar, Ćuejšane, zato si tako dugo i izdržao kod mene. Nikad nisam video boljeg.

Bacio sam ovaj grad pod noge ali i dalje moram da povijam glavu kad vidim kako nekog od carevih miljenika voze ulicama grada. Mojim ulicama, Ćuejšane, a opet moram da se ponizim i stanem u blato kako bi mu se sklonio s puta.”

Čen Ji dugo gleda nekud u tamu, očiju praznih i tužnih. „Ali sada ću ustati, Ćuejšane, i kockice će se složiti onako kako to meni odgovara.”

-BU&CW- 92

-Mighty-

Četrnaesto poglavlje

U ponoć se na Baotu obrušava jaka kiša, zapljuskujući ulice i dobujući po krovovima tako glasno da zvuči kao neprekidna grmljavina. Čen Ji ne krije svoje zadovoljstvo ovom vremenskom nepogodom dok deli mačeve svojim ljudima. Čak i prosjaci će se povući sa ulica dok god traje pljusak. Ovo je dobar znak.

Kada izađu na mračnu ulicu, Kasar i Ho Sa oprezno gledaju levo i desno, proveravajući jesu li primećeni. Mesec je skriven iza crnih oblaka, između kojih se provlači samo par slabih srebrnkastih snopova. Temug se nadao da će kiša bar donekle oprati gradski smrad, međutim, on i dalje lebdi u vazduhu, zasićen vonjom koji oslobađaju barice skupljene po ulicama, terajući ga na povraćanje. Slivnici su odavno puni i Temug primećuje kako bujica nosi nešto tamno, migoljavo i vlažno. Telom mu prolazi drhtaj kada postane svestan zgrčenih tela oko sebe. Bez Čen Jia neće znati gde da počne potragu u ovom lavirintu načičkanih kuća koji se protežu u svim pravcima.

Još dva Jiova čoveka im se pridružuju na kapiji. Iako zvaničan policijski čas nije na snazi, grupa od deset ljudi lako će skrenuti pažnju vojnicima. Čen Ji naređuje slanje izvidnice na svako raskršće, uzimajući još dvojicu koji će se držati začelja i čuvati im leđa. Temug ne može da se otrgne nervozi koju obično oseća pred početak bitke. Dok kiša rominja, u ruci steže mač koji mu je Čen Ji upravo dao, nadajući se da neće morati da ga upotrebi. Mokar je do gole kože kada krenu laganim trkom niz ulicu. Kapija se uz zveket zatvara za njima, ali se niko ne osvrće.

Na nekim ulicama nadstrešnice formiraju delove suve kaldrme. Čen Ji usporava korak dok grupu predvodi pored takvih kuća, ne želeći da koracima privuče pažnju njihovih stanovnika. Grad je u potpunom mraku, ali ne spava. Temug povremeno vidi odsjaj peći ili skladišta koje radi noću. Uprkos Jiovoj predostrožnosti, Temug je siguran da ih sve vreme prate nečije oči.

U tami gubi pojam o vremenu i čini mu se da pola noći provodi trčeći. Ne postoji pravilo po kojem skreću iz ulice u ulicu, provlačeći se ponekad kroz prljave aleje čije blato mu doseže do članaka. Temuga brzo savladava umor i sve češće oseća kako ga neko trza za ruku, terajući ga da drži korak sa ostalima. Tiho psuje kada ga neko naglo povuče za rukav, zbog čega jednom nogom gazi u slivnik gde mu nešto meko i hladno upada između prstiju. Nada se da je to trulo voće a ne nešto gore, ali se ne zaustavlja da proveri.

Samo jednom se istureni izviđač vraća da preusmeri Čen Jia u drugu ulicu. Temug je siguran da bi vojnici radije noć proveli u toplim kasarnama nego na hladnim, mokrim, smrdljivim ulicama.

Čen Ji konačno zaustavlja svoju zadihanu kolonu u senci gradskih zidina. Temugu se čini da su mračnije nego kada ih je prvi put video. S druge strane nalazi se svet koji poznaje ali zid stanovnicima grada uliva osećaj sigurnosti. Istu svrhu ima i u Jinčuanu, prestonici carstva Si Sja. Svi ratnici koje je Džingis okupio nisu mogli da sruše visoki kameni bedem. Ovaj se proteže u daljinu, nadvijajući se nad široke ulice i kuće koje neobično liče na dom Čen Jia. Samo što ove nisu skrivene međama već izdignute i okružene mirisnim vrtovima. Čak i ulice su drugačije u ovom delu Baotua. Pokisla grupica nastavlja da se provlači kroz mrežu ostrva od kojih je svako kapijama i zidinama odvojeno od grada. Temug se bori za dah i malo mu nedostaje da se uguši kada ga Kasar pljesne po ramenu. Njegov brat ne krije da mu prija ovo večernje vežbanje.

Dva izviđača u začelju ih sustižu, odmahujući glavom. Niko ih ne prati. Čen Ji ne zastaje da se odmori, šapatom im dajući zapovesti da ostanu van vidokruga kada se grupa približi jednoj

-BU&CW- 93

-Mighty-

od kapija. Pogled mu pada na Temuga koji zastaje, presamićen i zadihan. Pritrčava mu i šapuće na uho.

„Ovde ima stražara. Probudiće svoje gospodare i ja ću razgovarati s njima. Zato pazi šta govoriš. Vlasnik će biti nervozan što mu stranci ovako kasno ulaze u kuću. Ne bih da pribegavam oružju.”

Čen Ji se okreće, nameštajući rukama svoju crnu odeždu, i prilazi kapiji. Pridružuju mu se dvojica njegovih ljudi dok ostatak grupe nestaje u senci gde neće biti primećen. Kasar hvata Temuga za rukav i vuče ga ka sebi pre nego što ovaj stigne da se pobuni.

Čen Ji lupa šakom po kapiji. Trenutak kasnije otvara se prozorčić u drvetu i lice mu obasjava žuta svetlost.

„Kaži svom gospodaru da ima posetu u vezi sa carskim poslom”, odlučno kaže Čen Ji. „Probudi ga ako spava.”

Temug ne čuje odgovor ali posle duge pauze, prozorčić se opet otvara i Čen Ji na njemu vidi drugo lice.

„Ne poznajem te”, odgovara čovek. Čen Ji stoji savršeno mirno. „Ali Plavi tong poznaje tebe, Lijane. Večeras otplaćuješ svoj dug.” Kapija se ubrzo otvara ali Čen Ji ne prelazi preko praga. „Ako su me tvoji strelci naciljali, Lijane, nećeš videti jutro. Poveo sam svoje ljude ali ulice

su opasne. Ne uzbuđuj se i sve će biti dobro.” Čovek s druge strane drhtavim glasom odgovara. Čen Ji tek tada dopušta da mu pogled

padne na ostale, pokazujući im da ga prate. Temug primećuje strah na licu čoveka koji ih propušta unutra. Lijan je u ramenima širok

skoro kao Kasar ali vidno drhti, spuštajući pogled kada Čen Ji ušeta u njegov dom. Na kapiji ostaje samo jedan stražar koji budno osmatra ulicu. Temug oseća kako mu se

samopouzdanje popravlja, gledajući radoznalo oko sebe čim se kapija za njima zatvori. Trčanje po kiši i mraku je završeno i on odlučuje da se malo opusti.

Lijan prestrašeno stoji pred Čen Jiom, kose razbarušene od spavanja. „Spremiću vam hranu i piće”, nudi domaćin ali Čen Ji odmahuje glavom. „Nema potrebe. Pokaži mi gde možemo da popričamo nasamo.” Čen Ji baca pogled na

dvorište ispred kuće. Imanje je napredovalo pod carskom vlašću. Iako je organizovao obnavljanje gradskih zidina i izgradio trkalište i tri kasarne u srcu carske oblasti, Lijan živi u skromnom domu. Čen Ji zadržava pogled na usamljenom stražaru, primetivši da stoji preblizu zvona obešenog o gredu.

„Ne pokušavaj da uzbuniš vojnike, Lijane. Kaži stražaru da se odmakne od zvona ili ću pomisliti da sumnjaš u mene.”

Zidar klima glavom stražaru koji spremno zauzima novi položaj pored glavne kuće. Kiša se pojačava, brzo natapajući omanje dvorište vodom. Ohlađen pljuskom, zidar kao da dolazi k sebi. Uvodi ih u kuću i sakriva strah paljenjem lampi. Temug primećuje kako mu ruke drhte dok prinosi plamen fitiljima, paleći više lampi nego što je potrebno, kao da bi jarka svetlost mogla da sagori njegov strah.

Čen Ji se spušta na tvrdi kauč, strpljivo čekajući da zidar završi svoj posao. Kasar, Ho Sa i Temug stoje po strani. Jiovi stražari zauzimaju svoje položaje oko svog gospodara i Temug vidi kako ih domaćin posmatra krajičkom oka, osećajući pretnju.

Kada odugovlačenje izgubi svaki smisao, Lijan seda preko puta Čen Jia, grčeći ruke na krilu ne bi li sakrio njihovo drhtanje.

„Platio sam svoj namet tongu”, počinje on. „Zar nije dovoljno?” „Dovoljno je”, odgovara Čen Ji. Koristi trenutak da obriše kapljice kiše sa svog lica i kose,

otresajući ih na drveni pod. Lijanov pogled prati njegov pokret. „Nisam zbog toga došao.”

-BU&CW- 94

-Mighty-

Pre nego što Čen Ji nastavi, Lijan se opet oglašava, ne uspevajući da se obuzda paniku. „Da nisu radnici? Uzeo sam sve koje sam mogao ali dvojica koju si mi poslao nisu hteli da rade. Ostali su se požalili na platu. Jutros sam hteo da ih otpustim ali ako želiš, mogu da ih zadržim...”

Čen Ji ledeno proučava zabrinuto lice zidara. „To su sinovi prijatelja. Neka ostanu, ali nisam ni zbog toga došao.” Lijan se bespomoćno

spušta na svoju stolicu. „Onda ništa ne razumem”, mrmlja. „Imaš li nekog ko bi preuzeo posao održavanja zidina?” „Moj sin, gospodaru.” Čen Ji mirno sedi dok ga zidar zbunjeno posmatra. „Nisam ja gospodar, Lijane. Ja sam prijatelj koji od tebe traži uslugu.” „Kako god. Kaži šta treba”, brzo uzvraća Lijan, sluteći najgore. Čen Ji zadovoljno klima glavom. „Pozvaćeš svog sina i kazati mu da preuzme posao na godinu dana, možda dve. O njemu

sam čuo samo najbolje.” „Dobar je”, slaže se Lijan. „Sluša svog oca.” „To je mudro, Lijane. Kaži mu da ćeš za to vreme biti odsutan, recimo, da ideš u potragu

za novim nalazištima mermera. Smisli neku laž ali ga ne ostavljaj u sumnji. Podseti ga da su dugovi oca i njegovi dugovi dok ti nisi tu, i objasni mu da tongu mora da plaća najam ako želi da radi. Neću da ga na to lično podsećam.”

„Dogovoreno”, kaže Lijan. Vidno se znoji, primećuje Temug. Na slepoočnicama mu kapljice sustižu jedna drugu dok krupni zidar skuplja hrabrost da postavi pitanje.

„Ženi i deci ću isto reći, ali mogu li da znam istinu?” Čen Ji sleže ramenima, naginjući glavu u stranu. „Hoće li to išta promeniti, Lijane?” „Neće, gospodaru. Izvini...” „Nema veze. Pridružićeš se ovim mojim prijateljima i zajedno s njima napustiti grad.

Potrebno im je tvoje znanje, Lijane. Ponesi svoj alat i, kada završiš posao, pobrinuću se da budeš nagrađen.”

Zidar očajnički klima glavom i Čen Ji naglo ustaje. „Idi i oprosti se od svojih voljenih, a onda pođi za mnom.” Zidar uz naklon nestaje u tami svoje kuće. Grupica koja ostaje u prostoriji donekle se

opušta. Kasar gleda u svileni zastor na prozoru, pitajući se da li suvom tkaninom da obriše lice i kosu. Temug iz dubine kuće čuje plač deteta.

„Ne znam šta bismo radili da nam nisi pomogao”, priznaje Ho Sa. Čen Ji se suvo smeška. „Lutali biste gradom dok vas ne bi uhvatili vojnici. Možda bih došao da gledam kako vas

muče ili vešaju kao strane špijune. Bogovi su nepouzdani ali ovoga puta bili su uz vas.” „Jesi li razmišljao o tome kako ćeš da nas izvedeš iz grada?”, pita Temug. Pre nego što mu

Čen Ji odgovori, u prostoriju ulazi Lijan. Oči su mu crvene od plača ali uspravno stoji, ne pokazujući više strah. Na sebi ima kabanicu od voskiranog platna i preko ramena prebačenu kožnu vreću koju grčevito steže uza se, kao da mu je ona jedina uteha.

„Poneo sam svoj alat”, obaveštava Čen Jia. „Spreman sam.” Kada izađu iz kuće, Čen Ji opet šalje dvojicu izviđača ispred sebe, za slučaj da nalete na vojnu patrolu. Kiša polako prestaje i Temug kroz oblake za trenutak vidi Severnjaču. Čen Ji im ništa ne objašnjava ali ih vodi na zapad, drumom paralelnim sa zidom. Temugu ne preostaje ništa drugo nego da zajedno sa ostalima kaska za njim.

Najednom u tami čuju povik i ukopavaju se u mestu.

-BU&CW- 95

-Mighty-

„Sakrijte oružje”, šapuće Čen Ji. Temug nervozno guta, osluškujući korake po popločanom drumu. Svi ukočeno čekaju da se izvidnica vrati ali umesto toga čuju bat nekoliko pari gvožđem potkovanih sandala. Čen Ji grozničavo gleda oko sebe, procenjujući najbolji način za beg.

„Ne mrdajte!”, opet kaže glas iz tame. Temug je dovoljno blizu da primeti Jiovu grimasu. Prilazi im šest vojnika u oklopima od metalnih pločica, čiji predvodnik nosi šlem sa

perjanicom. Temug prigušeno stenje kada primeti samostrele u njihovim rukama. Protiv njih Jiovi ljudi imaju vrlo malo šanse. Temuga preplavljuje panika, poput kiseline u grlu, i instinktivno počinje da uzmiče, ali ga Kasar gvozdenim stiskom zadržava u mestu.

„Gde vam je kapetan?”, zahteva Čen Ji. „Luđan jamči za mene.” Tek tada vidi da jednog od dvojice njegovih izviđača vode pored sebe. Čovek pokušava da izmigolji njihovom stisku, ali Čen Ji se pravi da ga ne primećuje.

Oficir sa perjanicom se mršti na njegov ton, prilazeći mu korak bliže. „Luđan nije večeras na dužnosti. Kojim poslom noću idete gradom?” „Luđan će ti objasniti”, odgovara Čen Ji, nervozno oblizujući usne. „Rekao mi je da će

njegovo ime biti dovoljno za prolaz.” Oficir se osvrće, gledajući u bespomoćnog čoveka kojeg drže za vrat. „Ništa mi nije rečeno. Pođi sa mnom u kasarnu i porazgovaraćemo s njim.” Čen Ji teatralno uzdiše. „Ne. Nećemo”, kaže i skače na oficira, zarivajući mu oštricu u grlo. Oficir pada uz

sablasno krkljanje. Vojnici u trenutku zapinju svoje samostrele, ispaljujući strelice u grupu skrivenu mrakom. Neko jauče a onda se svi kao jedan obrušavaju na vojnike, nemilice ih sekući svojim mačevima.

Kasar zamahuje mačem, urlajući iz sveg grla. Najbliži vojnik zapanjeno uzmiče ali ga Kasar obara, sagnuvši se tek toliko da ga laktom dokrajči posred lica. Udarac je smrtonosan ali Kasar nastavlja svoj svirepi okret, koristeći ruke, noge, glavu: sve čime se neprijatelj može oboriti na zemlju. Oni koji su ispalili strele mogu samo da podignu lukove i brane se njima. Kasarova oštrica razbija jedan samostrel na komade pre nego što se zarije vojniku u vrat. Ratnik se u tami kreće lako i gipko poput vetra, sekući tela oko sebe i lomeći im kosti. Vojnici su tromi u oklopima i Kasar koristi svoje instinkte kako bi predvideo njihove pokrete i na vreme ih ugušio. Iza sebe oseća nečiji stenjaj i zabacuje glavu unazad, lomeći vojniku nos iz kojeg šiklja krv. Istovremeno mu zariva lakat u stomak, izbijajući mu dah. Vojnik bolno stenje i beživotno pada.

Temug dovikuje jednom od vojnika, izazivajući ga. Mač mu je težak i umara ga, ali on divlje maše njim. Utom se odnekud čuje zvono. Temug oseća kako ga neko podiže sa zemlje i počinje da vrišti. Ho Sa mu stavlja dlan preko usta.

„Ustaj. Gotovo je”, breca se Ho Sa, postiđujući ga. Temug prihvata njegovu ruku i ustaje, gledajući u Kasara okruženog leševima.

„I ovo su za tebe vojnici, Čen Ji?”, podsmešljivo će Kasar. „Kreću se kao bolesne ovce.” Čen Ji zapanjeno stoji dok Kasar nonšalantno zabija vrh svog mača u grudi jednog koji se

još mrda, pronašavši meko mesto između metalnih pločica na njegovom oklopu. Ne može da veruje kojom brzinom se mongolski ratnik bori. Svoje stražare je probrao isključivo po njihovoj umešnosti, ali u poređenju sa Kasarom oni su neuki seljani. Čen Jiu je najednom žao vojnika koji su pali braneći svoj grad, uprkos mržnji koju gaji prema njima.

„Postoji šest gradskih kasarni. U svakoj je petsto ili više ovakvih bolesnih ovaca”, uzvraća on. „Bilo je dosta.”

Kasar nogom prevrće jednog od vojnika. „Moji ratnici će ih pojesti žive”, zaključuje on, opipavajući svoju ključnu kost s bolnim

izrazom na licu. Na prstima oseća krv koju kiša brzo razblažuje. „Povređen si”, primećuje Temug.

-BU&CW- 96

-Mighty-

„Navikao sam na oklop, brate. Pustio sam ga da me zakači.” Ljutito šutira oficirski šlem, šaljući ga daleko preko kaldrme.

Dvojica Jiovih ljudi takođe leže u lokvi krvi. Čen Ji se saginje da ih osmotri, dodirujući prstima strele koje im štrče iz grudi. Mora brzo da razmišlja, kaže sebi, inače će mu se planovi izjaloviti.

„Niko ne može da izbegne prst sudbine”, naposletku kaže. „Ostavite ih ovde. Carski oficiri će sutra hteti narodu da pokažu tela.”

Vojnici ostaju da leže zgrčeni na kamenom drumu. Temug primećuje kako jedan i dalje diše, teško i šištavo poput psa na jarkom suncu. Čen Ji se okreće ka Temugu, prezrivog izraza lica.

„Trenutno smo bezbedni ali vojska će prevrnuti ceo grad da nas nađe. Ako vas večeras ne izvedem iz grada, ostaćete zatočeni u njemu do proleća.”

Temugu obrazi gore od poniženja. Svi zure u gospodara Plavog tonga. Čen Ji vraća mač u korice i nastavlja da trči ka gradskim zidinama. Izviđač koji je preživeo napad opet hita napred. Zapadna kapija je manja od one kroz koju su ušli u grad. Temug ne može da uguši očaj kada primeti svetlost kojom je osvetljena i čuje povike. Čuvar kapije oglašava zvono upozorenja i vojnici skaču iz kreveta, spremni za odbranu grada. Čen Ji je prinuđen da nađe neki zaklon. Skreće ka tamnoj zgradi pored kapije, mahnito lupajući na vrata. Zveket naoružanih vojnika je sve bliži kada se vrata otvore i grupica utrči unutra, zaključavajući ih za sobom.

„Postavi ljude na najviše prozore”, kaže Čen Ji čoveku koji im je otključao vrata. „Neka jave čim nešto vide.” Ljutito psuje sebi u bradu i Temug se ne usuđuje da mu se obrati. Hvata ga panika pri pogledu na zjapeću ranu na Kasarovom grudima. Jednog od Jiovih ljudi pita za iglu i konac. Kasar stoički podnosi šivenje rane, nadajući se da se neće zagnojiti. Ipak, to mu donekle pomaže da uspori otkucaje srca i ne razmišlja o tome kako su sada progonjeni kao zveri.

Jedan od stražara sa sprata nešto dovikuje, presamićen preko ograde. „Kapija je zatvorena i zabarakadirana. Mogu da vidim oko stotinak vojnika, mada je

većina u pokretu. Trideset obezbeđuje kapiju.” „Sa samostrelima?”, pita Čen Ji, zureći u čoveka. „Dvadeset samostrela, možda koji više.” „Onda smo u zamci. Pretražiće ceo grad”, smrknuto kaže i okreće se ka Temugu. „Ne mogu više da vam pomognem. Ako me nađu, ubiće me i Plavi tong će izabrati novog

vođu. Moraću da vas ostavim ovde.” Zidar Lijan se nije borio sa ostalima. Nenaoružan, sklonio se u stranu čim je borba

otpočela. Sada se oglašava prvi put otkad je pošao sa njima, „Znam kako ćemo da izađemo”, kaže drhtavim glasom. „Ako vam neće smetati blato na rukama.”

„Vojska na ulici!”, dovikuje čovek sa sprata. „Provaljuju u kuće.” „Brzo govori, Lijane”, požuruje ga Čen Ji. „Ako nas uhvate, nećeš biti pošteđen.” Ozbiljnog lica, zidar klima glavom. „Moramo da krenemo. Nije daleko odavde.”

Lojanice pucketaju u noći, bacajući prigušenu, žutu svetlost na lica šestorice ljudi koji kleče. Ruke su im vezane na leđima ali smireni su, kao da još nisu svesni užasa koji im preti. Džingis se šetka gore-dole, razmišljajući šta da čini. Nevoljno je ustao iz kreveta Čakahaj i izašao napolje, uprkos tome što ga je pozvao Kačijun lično.

Šestorica optuženih su braća. Najmlađi je još dečak da bi stasao za ratnika i stekao ženu i decu.

-BU&CW- 97

-Mighty-

„Jedan od vas ubio je dečaka iz plemena Urijanhaj. Neka se sam javi i samo on će umreti. Ako se ne oda, sve ću vas lišiti života.” Džingis polako izvlači svoj mač, uživajući u metalnom zvuku. Van svetlosnog kruga oseća prisustvo mase koja se polako okuplja, privučena javnom suđenju. Neće ih razočarati. Džingis stoji nad najmlađim bratom i s lakoćom podiže mač.

„Ja mogu da ga nađem, gospodaru”, nudi se Kokču iz prikrajka. Braća podižu glave da odmere šamana koji stupa na slabu svetlost. „Dovoljno je da spustim ruku na njegovu glavu i prepoznaću onog kojeg tražiš.”

Braća vidno drhte kada Džingis klimne glavom, vraćajući svoj mač u korice. „Baci svoje čini, šamane. Dečak će biti razapet. Nađi ga.” Kokču se poklanja kanu i prilazi braći. Nijedan se ne usuđuje da ga pogleda, iako im se na

licima vidi iskonski strah. Džingis zadivljeno posmatra kako Kokču spušta ruku na glavu prvog i sklapa oči. Reči

koje izgovara su nerazumljive, kotrljajući se preko njegovog jezika poput bujice. Jedan od braće se trza i skoro pada pre nego pokuša da ustane.

Kada Kokču podigne ruku, prvi brat se ljulja, ošamućen i bled. Stotine posmatrača oduševljeno uzdišu u mraku. Kokču se premešta kod drugog brata, duboko uzdiše i sklapa oči.

„Dečak...”, počinje šaman. „Dečak je video...” Za trenutak nepomično stoji i svi zadržavaju dah. Kokču se konačno trza, kao da sa sebe stresa težak teret. „Jedan od ovih ljudi je izdajnik, gospodaru. Video sam. Video sam mu lik. Ubio je dečaka da ga ne bi odao.”

Žustrim korakom, Kokču prilazi četvrtom bratu u nizu, najstarijem od svih. Naglo pruža ruku, uranjajući svoje kvrgave prste u njegovu crnu kosu.

„Ja nisam ubio dečaka!”, uzvikuje optuženi, meškoljeći se. „Ako lažeš, duhovi će ti ukrasti dušu”, sikće Kokču u napetoj tišini. „Slaži opet i pokaži

gospodaru kanu sudbinu izdajnika i ubice.” Lica iskrivljenog od užasa, ratnik ponavlja: „Ja nisam ubio dečaka. Kunem se!” Pod

šamanovom teškom rukom iznenada se grči i narod prestravljeno uzvikuje. Sa užasom posmatra kako mu oči kolutaju i vilica nekontrolisano pada. Čovek se ruši na zemlju, koprcajući se. Bešika mu popušta, praveći žućkastu lokvu na smrznutoj travi.

Kokču ćutke posmatra ovu scenu sve dok se čovek ne umiri. Oči mu sablasno sijaju pod žutom lampom. Neprijatna tišina širi se logorom. Samo Džingis može da je prekine iako se i sam bori sa osećajem strahopoštovanja prema šamanu.

„Oslobodi ostale”, naređuje kan. „Dečakova smrt je osvećena.” Kokču povija glavu i Džingis otpušta okupljenu masu, šaljući ih u postelje gde će sa strahom dočekati jutro.

-BU&CW- 98

-Mighty-

Petnaesto poglavlje

Zvona za uzbunu odjekuju Baotuom dok grupica na čelu sa Lijanom hita kroz noć. Domaćinstva su budna i svaka kapija je osvetljena lampama, ali oni protrčavaju kroz žute snopove na kojima se kapljice kiše presijavaju poput zlata, a zatim opet uranjaju u mrak.

Vojnici nisu primetili kada su napustili kućicu iako su se izvukli za dlaku. Lijan očigledno poznaje deo grada oko zidina, vešto se provlačeći kroz uske uličice iza kuća. Većina carskih vojnika koncentrisana je na prostor oko kapije dok ostali sužavaju prsten oko centra grada u potrazi za ubicama njegovih kolega.

Temug opet prvi pokazuje znake umora, dahćući i posrćući za ostalima. Uglavnom sve vreme trče duž zida mada Lijan povremeno skreće u paralelne aleje, izbegavajući otvorena dvorišta i ulična raskršća. Kasar trči ravnomerno gledajući u stranu ne bi li spazio vojnike. Posle bitke osmeh mu ne spada s lica. Svaki put kada ga Temug pogleda, prepoznaje osmeh idiota koji ne može da zamisli posledice zarobljavanja u stranoj zemlji i stranom gradu. S druge strane, njegova mašta je dovoljno brutalna za obojicu. Temug iz glave ne može da izbaci scene mučenja usijanim gvožđem.

Lijan zastaje kod mirnog dela zida u potpunom mraku. Kolona vojnika je daleko iza njih ali zvona upozorenja ne prestaju da ječe, izvodeći radoznale građane na prozore odakle uplašeno motre na sve što mrda.

Lijan se okreće prema ostalima, boreći se za dah. „Zid je ovde obnavljan. Možemo da se popnemo uz pomoć užadi. Večeras ne postoji drugi

izlaz iz Baotua.” „Pokaži”, zapoveda Čen Ji. Lijan se osvrće da pogleda bleda lica koja zure u njih sa svih

obližnjih prozora. Nervozno guta i klima glavom, vodeći ih ka mestu gde mogu da se popnu uz drevno kamenje gradskih zidina.

Užad leži skupljena u tami i tik uz okrugle korpe u kojima se kamen podiže na vrh odakle se dalje sipa u središte zida. Tri užeta su zategnuta i Čen Ji se hvata za jedno, ne skrivajući olakšanje.

„Dobro si postupio, Lijane. Ali zar nema merdevina?” „Preko noći su zaključane”, uzvraća Lijan. „Mogu lako da razvalim bravu ali ćemo izgubiti

dragoceno vreme.” „Može i ovako. Uzmi jedno uže i povedi ostale.” Zidar spušta vreću sa alatom i počinje da se penje, stenjući od napora. U tami je teško

proceniti koliko je zid visok ali Temugu deluje ogromno. Sa strepnjom steže pesnice, ne želeći da obruka svog brata. Popeće se. Pomisao da ga drugi gore dižu poput vreće previše je ponižavajuća da bi o njoj razmišljao.

Ho Sa i Kasar kreću prvi iako se Kasar za trenutak osvrće, gledajući u Temuga. Svestan je tromosti svog brata i stoga ne želi da se oklizne i poput božje kazne padne na Čen Jia. Temug besno pilji u njega sve dok mu se Kasar ne naceri i počne da se vere uza zid, gipko i lako, uprkos rani na grudima.

„Ostali sačekajte ovde”, mrmlja Čen Ji svojim ljudima. „Popeću se s njima da vidim jesu li bezbedni a onda ću vam se pridružiti. Neko će morati da vrati užad s druge strane.”

Ćutke dodaje debelo uže Temugu i gleda kako mladić počinje da se penje, sporo napredujući nagore. Čen Ji užurbano odmahuje glavom.

-BU&CW- 99

-Mighty-

„Samo nemoj da padneš”, dovikuje mu. Zahvaljujući svojoj niskoj građi, Čen Ji se brzo penje, ostavljajući Temuga samog već na polovini zida. Mladiću ruke gore i znoj kaplje u oči ali nastavlja s naporom da se povlači nagore. Na vrhu zida nema nikakvog svetla i Temug umalo da pusti uže od iznenađenja kada ga nečije ruke zgrabe i podignu na vrh.

Neko vreme leži na vrhu zida i ostali ga ostavljaju na miru da dođe k sebi. Srce mu ludački udara kada ustane i okrene se prema gradu. Ispod njih, korpe su odsečene i užad brzo prebačena na drugu stranu.

Zid je na vrhu širok tri metra tako da užad ne doseže do kraja. Lijan psuje sebi u bradu, smišljajući neko rešenje.

„Prekratko je. Moraćemo da skočimo s polovine zida. Nadam se da niko neće slomiti nogu”, tiho dodaje.

Za kraj poslednjeg užeta vezuju Lijanovu vreću sa alatom, Kasarov luk i tri mača. Lijan ih spušta na ivicu i čeka da Čen Ji izda zapovest.

„Sad”, šapuće Čen Ji. „Moraćete pešice dok ne nađete prvo naselje i tamo kupite magarce.”

„Ja ne jašem magarca”, buni se Kasar. „Zar u ovoj zemlji nema konja vrednih krađe?” „Rizik je preveliki. Tvoj narod je severno odavde, osim ako nisi planirao da se vratiš u

carstvo Si Sja. Nije dalje od petsto lija ali na svakom raskršću nalazi se garnizon carske vojske. Biće najbolje da krenete na zapad preko planina i da putujete samo noću.”

„Videćemo”, uzvraća Kasar. „Zbogom, lopovčiću. Nikada neću zaboraviti koliko si nam pomogao.” Staje na ivicu zida a zatim pušta da klizne niz uže sve do kraja. Ho Sa pozdravlja Čen Jia klimanjem glave pre nego što učini isto. Temug bi verovatno otišao bez reči da ga čovečuljak ne hvata za rame.

„Tvoj kan je dobio ono što je tražio. Držaću se datog obećanja.” Temug kratko klima glavom, ne mareći više da li će Džingis ikada spaliti Baotu do zemlje. „Naravno”, uzvraća on. „Mi smo častan narod.” Čen Ji ostaje da gleda kako se spušta,

trapavo i sporo kao što se i popeo. Kada vođa Plavog tonga ostane sam na vrhu zida, iz grudi mu se otima uzdah. Ne veruje Temugu vrludavog pogleda i neskrivenog kukavičluka. U Kasaru je otkrio pravi ratnički duh ali i duh čoveka koji drži do časti. Čen Ji sleže ramenima. Više ne zna šta da misli. Oduvek je voleo da se kocka i zato razume one koji to čine. „Kockice su bačene”, mrmlja on. „Ko zna gde će pasti?” Desetog dana putovanja, četiri putnika su blatnjava i premorena. Nenaviknut na dugo pešačenje, Kasar vidno hramlje i raspoloženje mu je tmurno. Od rastanka sa Čen Jiom, Lijan je postavio samo nekoliko pitanja pre nego što se povukao u sebe. Danima ćutke pešači sa vrećom prebačenom preko ramena i mada jede plen koji Kasar lovi uz pomoć svog luka, ne pokušava da se uključi u razgovor dok ostali planiraju putovanje. Hladan vetar ih ometa u hodu i prinuđeni su da jednom rukom stežu odeću jače uz sebe.

Kasar predlaže najkraći put ka severu. Temug se protivi ali ga ostali ne podržavaju. Ho Sa im opisuje kineska utvrđenja i zid kojim je opasano carstvo. Iako je na nekim mestima urušen, zid je i dalje dovoljno dobro čuvan da bi putovanje preko njega predstavljao opasnost. Jedini bezbedan način da stignu do planine koja carstvo Si Sja deli od pustinje Gobi jeste da prate Žutu reku.

Desetog dana pešačenja Kasar zahteva da uđu u kinesko selo i potraže konje. On i njegov brat još kod sebe imaju srebrni i zlatni novac - dovoljno da podmite seljake koji nikada nisu videli toliko bogatstvo. Nažalost, tamo ne pronalaze trgovca voljnog da razmeni nekoliko srebrnjaka za bronzani novac pa selo napuštaju praznih ruku. Kada padne noć, nastavljaju put, ne želeći da se predugo zadržavaju na jednom mestu.

-BU&CW- 100

-Mighty-

Po jarkoj mesečini zalaze u duboku borovu šumu, izbegavajući životinjske staze i uzdajući se u zvezde vodilje. Temug je prvi put u životu svestan sopstvenog vonja i prljavštine, žudeći za još jednom kineskom kupkom. Sa setom se seća svog prvog boravka u kineskom gradu. Čistota i uređenost Čen Jiove kuće pomalo mu nedostaju ali ne i bedan narod na zakrčenim gradskim ulicama. Ipak je on sin i brat velikog kana i nikada neće doživeti da padne na tako niske grane. Otkriće da imućan čovek može tako lagodno da živi za njega je novost, zbog čega se ne usteže da Lijana ispituje o tome dok koračaju kroz šumu. Zidar je iznenađen što Temug tako malo poznaje gradski život, upijajući svaku novu činjenicu kao što suva zemlja upija vodu. Priča mu o zanatima i školama gde veliki mislioci razmenjuju ideje i spore se bez krvoprolića. Kao zidar, opisuje mu kako je kanalizacija uvedena u sve delove grada, čak i one najsiromašnije, iako su radovi zbog korupcije na nekoliko godina bili obustavljeni. Temug upija njegove reči, sanjareći kako se u društvu učenih ljudi šeta po cvetnim trgovima, diskutujući o velikim temama. A onda se sapliće o kamen i Kasarov gromki smeh mu raspršuje snove.

Kasar naglo zastaje, izoštravajući čula. Ho Sa naleće na njega i svi se ukopavaju u mestu. Vojnik carstva Si Sja previše je ponosan da bi se izvinjavao. Lijan zbunjeno stoji i Temug se vraća u stvarnost, zadržavajući dah. Je li moguće da ih neko prati? Stražarsko mesto su poslednji put videli pre dva dana i zaobišli ga u širokom krugu. Zar se vest o beguncima tako brzo pronela? Temug oseća ubod očaja, najednom siguran da ih je Čen Ji odao u zamenu za svoj život. To je upravo ono što bi i sam uradio u trenucima panike kada bi se našao okružen neprijateljima i sateran u ćorsokak.

„Šta je?”, šapatom pita svog brata. Kasar okreće glavu, osluškujući zvuke u daljini. „Čuo sam glasove. Vetar je sada promenio pravac, ali blizu su.” „Izgubićemo ih ako skrenemo nekoliko kilometara na jug”, predlaže Ho Sa. „Ukoliko nas

traže, možemo na jedan dan da se sakrijemo u šumi.” „Vojnici ne logoruju u šumi”, kaže Kasar. „Lako je prišunjati im se s leđa. Nastavljamo

dalje, ali sporo. Držite oružje u pripravnosti.” Lijan iz svoje vreće vadi čekić sa dugom drškom i stavlja ga na slobodno rame. Temug

ljutito gleda u Kasara. „Šta nas briga ako još nekog ima u šumi?”, joguni se. „Ho Sa je u pravu, najbolje da ih

zaobiđemo.” „Ako imaju konje, onda je vredno rizika. Miriše na sneg, a ja sam umoran od pešačenja”,

uzvraća Kasar. Rekavši to, nastavlja da korača, pokazujući im da ga prate. Temug tiho psuje. Ljudi kao Kasar neće koračati avenijama iz njegove mašte. Možda će čuvati gradske zidine, ukazujući počasti i dostojanstvo onima koji to zaslužuju.

Dok idu uskom stazom, kroz drveće naziru odsjaj vatre, praćen prigušenim zvukom razgovora i smeha. Kasar se kezi, prepoznavši tiho konjsko rzanje.

Četvorka se sporo šunja ka vatri, zamaskirana sve glasnijim kikotom i povicima ulogorene grupice. Kada se dovoljno približe, Kasar se spušta na zemlju, osmatrajući omanji proplanak ispresecan mrežom prastarog korenja.

Blizu vatre je vezan magarac dok su tri konja, na Kasarovo zadovoljstvo, smeštena na samom rubu proplanka. Životinje su mršave i stoje spuštene glave, pasući smrznutu travu. Kasarov pogled se sužava kada primeti ožiljke na njihovim sapima i bez oklevanja odmotava svoj luk, postavljajući strelu u tetivu.

Oko vatre sede četvorica od kojih trojica provociraju četvrtog, najnižeg rastom i odevenog u tamnocrvenu odoru. Obrijana glava mu se presijava od znoja. Nijedan na sebi nema oklop ali zato svi za pojasom nose noževe a jedan je o obližnje drvo obesio svoj kratki luk. Lica su im surova dok nastavljaju sa šegačenjem, udarajući najnižem pljuske. Lice mu je izubijano i otečeno. Jednom od prisutnih krv curi iz nosa, zbog čega se ne smeje sa ostalima.

-BU&CW- 101

-Mighty-

U jednom trenutku, ovaj okrvavljenog lica udara onižeg štapom, terajući ga da se zatetura. Udarac odjekuje proplankom i Kasar se vučje ceri, prelazeći prstom preko svog luka kako bi ga bolje osetio. Puzeći se vraća kod ostalih, sklanjajući se iz kruga osvetljenog vatrom i šapatom izveštava ostale.

„Ne liče mi na vojnike, a njihovi konji nam trebaju. Dvojicu mogu da skinem lukom ako vi napadnete trećeg. Onaj najmlađi ima glavu kao jaje. Još se koprca ali nema šanse protiv ostale trojice.”

„Možda je monah”, nagađa Ho Sa. „Oni su izdržljivog kova jer sve vreme provode u postu i molitvi. Ne potcenjuj ga.”

Kasar radoznalo okreće glavu ka četvorki oko vatre. „Detinjstvo sam proveo baratajući oružjem od jutra do mraka i među vašima još nisam sreo

sebi ravnog.” Ho Sa se mršti, vrteći glavom. „Ako je monah, onda neće pokušati da ubije svoje napadače. Viđao sam kako mom caru

pokazuju svoje veštine.” Kasar tiho hukće. „Čudan ste narod. Vojnici ne umeju da se bore a sveti ljudi umeju. Kaži Lijanu da spremi

čekić i rascopa mu glavu kada ispalim strelu.” Kasar opet puzi napred, pridižući se u čučeći položaj. Na njegovo iznenađenje, onaj sa

krvavim nosom sada leži na zemlji, valjajući se od bolova. Druga dvojica ga ćutke gledaju. Mladi monah uspravno stoji uprkos modricama i Kasar ga čuje kako svojim mučiteljima nešto smireno govori. Jedan od njih se ceri, bacajući u stranu svoj štap i izvlačeći iz pojasa bodež opakog izgleda.

Kasar zateže svoj luk koji za trenutak škripi i monah okreće glavu ka njemu, najednom spreman za skok. Ostali ga ne primećuju i jedan od njih se obrušava na monaha, spremajući se da zarije bodež monahu u grudi.

Kasar ispušta dah i otpušta strelu koja mučitelja pogađa u bok, obarajući ga. Drugi se zaprepašćeno okreće, ali Lijan i Ho Sa su već u trku. Dok hrle preko proplanka, monah se približava preostalom mučitelju i svom silinom ga udara u glavu. Ovaj uz krik pada u vatru. Ho Sa i Lijan kličući stižu ali monah ne obraća pažnju na njih, vukući svog napadača iz vatre i gaseći mu zapaljenu kosu. Telo mu je mlitavo ali po svemu sudeći sićušnom monahu nije nimalo teško.

Kada ga zbrine, monah se uspravlja i klimanjem glave dočekuje pridošlice. Onaj s krvavim nosom sada jauče od straha i bola. Kasar u hodu postavlja sledeću strelu. Temug ga u stopu prati.

Monah sluti Kasarovu nameru i isprečuje se između strele i migoljave mete na podu. Sa obrijanom glavom ne deluje starije od dečaka.

„Skloni se”, naređuje mu Kasar. Monah ne mrda s mesta, skrštajući ruke na grudima i ne skidajući pogled sa strele. „Kaži mu da se skloni, Ho Sa”, breca se Kasar, stežući zube od napora. „Kaži mu da mi

treba njegov magarac i da ide svojim putem čim ubijem poslednjeg.” Ho Sa brzo prevodi i Kasar zapaža kako se lice monaha vedri čim shvati o čemu se radi.

Sledi razmena na kineskom koju Mongolci ne razumeju. Zaključivši da monah neće popustiti, Kasar psuje na kineskom i spušta luk.

„Kaže da mu nismo bili potrebni i da nemamo pravo da čoveku oduzimamo život”, konačno prevodi Ho Sa. „Takođe kaže da se ne odriče magarca jer nije njegov već mu je samo pozajmljen.”

„Zar ne vidi da držim luk?”, pita Kasar, mašući njim u pravcu monaha. „Ne bi mario ni da ih je deset upereno u njega. On je sveti čovek i ne poznaje strah.” „Sveti dečak sa magarcem za Temuga”, uzvraća Kasar. „Osim ako ti ne smeta da jašeš

zajedno s mojim bratom?”

-BU&CW- 102

-Mighty-

„Ne smeta mi”, brzo odgovara Ho Sa. Zatim se okreće prema monahu i triput mu se naklanja. Dečak na to oštro klima glavom, gledajući u Kasara.

„Kaže da možete da uzmete konje”, prevodi Ho Sa. „On će ostati ovde da se pobrine za ranjene.”

Kasar odmahuje glavom, ne shvatajući. „Je li bar zahvalan što smo ga izbavili?” „Kaže da mu izbavljenje nije bilo potrebno.” Kasar smrknuto gleda u monaha koji mu uzvraća mirnim pogledom. „Džingisu bi se ovaj svideo”, primećuje Kasar. „Pitaj ga da li bi pošao s nama.” Ho Sa opet prevodi ali dečak odmahuje glavom, ne skidajući pogled sa Kasara. „Kaže da bi ga služenje Budi moglo odvesti na čudne drumove ali njegovo mesto je među

siromašnima.” Kasar glasno hukće. „Svuda ima siromašnih. Pitaj ga kako zna da Buda nije želeo da ga mi ovde pronađemo.” Ho Sa klima glavom i kada prevede monahu, ovaj uzvraća bujicom reči na kineskom. „Pita da li je Buda poznat u tvom narodu”, prevodi Ho Sa. Kasar se smeje. „Kaži mu da verujemo u nebeskog oca gore i majku zemlju dole. Ostatak je borba i bol do

smrti.” Kikoće se zbunjenosti Ho Saa kada začuje ovu filozofiju. „Je li to sve u šta verujete?”, pita Ho Sa. Kasar gleda u svog brata. „Oni šašaviji veruju i u duhove ali većina veruje u dobrog konja i snažnu desnicu. Ne

poznajemo tog Budu.” Kada Ho Sa prevede monahu, ovaj povija glavu i odlazi kod svog magarca. Kasar i Temug

ćutke posmatraju kako skače u sedlo, izazivajući negodovanje životinje. „Ružnog li stvora”, mrmlja Kasar. „Hoće li taj dečak sa nama ili ne?” Ho Sa i dalje deluje zbunjeno kada klimne glavom i okrene se da prevede monahu pitanje. „Hoće. Kaže da nijedan čovek ne može da predvidi svoj put ali možda si ti u pravu što ga

vodiš.” „U redu”, uzvraća Kasar. „Ali mu poruči da njegove neprijatelje neću ostaviti u životu i da

se više nikada ne meša u moj posao. Jer ako to učini, odrubiću mu tu ćelavu glavu.” Kada monah čuje ove reči, glasno se smeje, pljeskajući se o butinu. Kasar se mršti. „Ja sam Kasar od Vukova”, dovikuje mu, pokazujući na sebe. „Kako se ti zoveš?” „Jao Šu!”, uzvikuje on, udarajući se pesnicom dvaput po grudima, kao da salutira. Ovo

predstavljanje kao da zabavlja monaha koji se kikoće sve dok mu oči ne zasuze. Kasar zbunjeno pilji u njega.

„Na konja, Ho Sa”, naposletku kaže. „Smeđa kobila je moja. Sa pešačenjem je završeno.” Ne treba im mnogo da uzjašu konje. Ho Sa i Temug jašu zajedno, skinuvši prethodno sedlo

s konja. Preživeli mučitelji pokunjeno leže na zemlji, svesni da im život visi o koncu. Prestravljeno posmatraju kako stranci odlaze, proklinjući ih kada ostanu sami. Kanjon koji deli carstvo Si Sja od pustinje na severu prazan je kada petorka zađe u njega. Na planini Kenti, hiljadu kilometara severno, zima već uveliko steže, najavljujući višemesečni ledeni period. U kanjonu više nema utvrđenja koje bi donekle usporilo olujni vetar koji večito duva, noseći pesak i prašinu.

Kasar i Temug odlučuju da sjašu s konja pred prolazak kroz kanjon. Dok pred njim stoje, prisećaju se prvih krvavih pokušaja da osvoje nepremostivi kameni bedem. Džingis je mudro postupio što ga je srušio do temelja. Nekoliko velikih kamenih kocki i dalje leži u pesku ali je

-BU&CW- 103

-Mighty-

ostatak sklonjen. Samo par četvrtastih rupa u klisuri označava mesta gde su bile uklesane drvene grede. Bez toga bi izgledalo kao da utvrđenje nikada nije ni postojalo. Za plemena na jugu više nema barijere i to Kasaru uliva dodatno samopouzdanje.

Korača sa Temugom kroz kanjon, gledajući u visoke litice sa obe strane. Monah i zidar kaskaju za njima, ne znajući da je na tom mestu nekada stajao zid od crnog kamena, niti da je carstvo Si Sja obitavalo u potpunoj izolaciji.

Ho Sa se okreće ka jugu, gledajući u ogoljena polja svoje rodne zemlje. Tamne mrlje u daljini pokazuju mesta gde su truli usevi spaljeni a pepeo nađubrio zemlju. Međutim, sela gladuju, u to je siguran, možda čak i više nego stanovnici Jinčuana. Pri toj pomisli odmahuje glavom.

Već četiri meseca je daleko od kuće i raduje se što će opet videti svoju ženu i sinove. Pita se koliko je vojska napredovala nakon poraza od Mongolaca. Plemena su unela nemir u njegov narod i to ne prestaje da ga muči. U toj borbi je izgubio prijatelje i kolege. Biće potrebno još mnogo vremena da zaleči te rane. Poslednje poniženje je doživeo kada je varvarima predao carsku kćer. Ho Sa drhti pri pomisli da takva žena pod prisilom živi u njihovim oskudnim šatorima, okružena kozama i ovcama.

Zagledan u ravnicu, Ho Sa zaprepašćeno shvata da će mu Kasar nedostajati. Uprkos njegovoj prekoj naravi i bahatom ponašanju, Ho Sa je uživao u ovom putovanju. Ne poznaje nikog ko bi uspeo da se ušunja u kineski grad i iz njega se izvuče živ, izvršivši pri tom svoj zadatak do kraja. Tačno je da ga je Kasar skoro ubio u selu gde su previše popili pirinčanog vina. Ho Sa se trlja po ožiljku na grudima gde ga je vojnik okrznuo nožem. Čovek čak nije ni bio tu na službi, već je samo došao u posetu svojoj porodici. Kasar se ničeg nije sećao kada se sutradan otreznio, niti je tome pridavao veliki značaj. On je zapravo najplahovitiji čovek kojeg je Ho Sa ikada upoznao, ali njegov neobuzdani optimizam ga je prosto zarazio i sada se pita hoće li ikada uspeti da povrati disciplinu stečenu u carskoj vojsci. Godišnji otkup će uskoro opet biti isplaćen Mongolcima i Ho Sa odlučuje da se dobrovoljno prijavi za taj posao, samo da bi opet video zemlju koja je izrodila tako moćna plemena.

Kasara raduje misao da će uskoro opet videti svoj dom i doneti Džingisu obećani plen. Smeška se svojim saputnicima, ne skrivajući zadovoljstvo. Svi su umorni od dugog i napornog puta i prljavi skoro do neprepoznatljivosti. Jao Šu je uz pomoć Ho Saa počeo da uči jezik plemena. Lijan nema sluha za jezike ali je usvojio nekoliko korisnih fraza. Svi uzvraćaju Kasaru osmehom iako ne znaju razlog njegovog vedrog raspoloženja.

Ho Sa zadržava pogled na Kasaru kada mu ovaj priđe. Zapanjuje ga teskoba u grudima svaki put kada pomisli da se bliži rastanak s tom neobičnom družinom. Kasar mu se veselo obraća.

„Dobro pogledaj oko sebe, Ho Sa. Još dugo nećeš videti svoj dom.” „Šta?”, preneraženo pita Ho Sa, osećajući kako ga opet preplavljuje dobro poznati gnev. Kasar sleže ramenima. „Tvoj car nam te je dao na godinu dana. Prošla su četiri meseca, i još dva pre nego što smo

pregurali preko planine. Moraćeš da nam prevodiš za zidara i da učiš monaha naš jezik. Nisi valjda mislio da ću te tek tako pustiti da odeš?” Kasar uživa u zaprepašćenju na Saovom licu.

„Vraćamo se u ravnice, Ho Sa. Napašćemo nekoliko brda sa onim zidarevim znanjem i kada budemo spremni, krenućemo u rat. Možda ćeš nam biti toliko neophodan da ću od tvog cara zatražiti da nam te pozajmi na još godinu-dve. Pretpostavljam da će pristati da te izuzme iz otkupa.”

„Ovo radiš samo da bi me mučio”, breca se Ho Sa. Kasar se kikoće. „Možda malo, ali ti si dobar ratnik koji govori kineski. Moraćeš da nam budeš pri ruci kada

krenemo u osvajanje Kine.”

-BU&CW- 104

-Mighty-

Ho Sa ljutito pilji u Kasara. Mongolski ratnik ga veselo pljeska po nozi i prolazi dalje, dovikujući mu preko ramena.

„Moraćemo da skupimo vodu iz rečnih kanala. A posle pustinje čekaju nas žene i zasluženi odmor. Ima li šta bolje od toga? Naći ću ti jednu udovicu, Ho Sa. Kada bi imao oči, shvatio bi da ti činim uslugu.”

Kasar opet skače na konja, vodeći ga do Temuga koji je upravo uzjahao, i naginje se ka njemu.

„Ravnice nas zovu, brate. Osećaš li?” „Naravno”, veselo uzvraća Temug. Rado se vraća kući, baš kao i njegov brat, iako je pravi

razlog za to što sada bolje razume šta ih čeka u budućnosti. Dok njegov brat sanja o vojevanju i pljačkanju, Temug u svojoj mašti vidi gradove i svu lepotu i moć koji s njima dolaze.

-BU&CW- 105

-Mighty-

DRUGI DEO

1211. godina

Sin-Vej (Nebeski izdanak metala. Zemaljska grana ovce)

Kineska dinastija: car Vej

-BU&CW- 106

-Mighty-

Šesnaesto poglavlje

Džingis stoji u punoj ratnoj opremi i posmatra uništenje grada Lin-hea. Pirinčana polja su izgažena i pretvorena u blato na desetine kilometara unaokolo dok vojska opkoljava gradske zidine. Devet konjskih repova na njegovom barjaku mlitavo visi jer nema ni daška vetra. Samo sunce nemilosrdno prži vojsku koju je poveo u rat.

Oko njega su ratnici na nervoznim konjima, koji iščekuju zapovest. Tik iza njega sluga drži uzde kestenjaste kobile ali kan još nije spreman da uzjaše.

Nedaleko od kolone koja čeka kanovo naređenje, podignut je šator krvavocrvene boje. Na trideset kilometara unaokolo vojska je ugušila svaki otpor i samo je još grad ostao netaknut. Nekada je i Jinčuan je bio poslednje uporište carstva Si Sja. Kineski garnizoni i drumska utvrđenja su prazni jer se vojska povukla pred najezdom nadmoćnijeg neprijatelja. Vest o mongolskoj najezdi pronela se pre dolaska velike vojske, ulivajući Kinezima strah u kosti, prazneći im sela i gradove. Čak ni veliki kineski zid nije predstavljao nikakvu prepreku za mongolske katapultove i merdevine. Džingis je uživao posmatrajući kako se delovi zida ruše pod dejstvom njegove nove ratne mašinerije. Ratnici su potisnuli odbranu najdalje što su mogli, paleći drvene stražarske kućice iz čistog inata. Kinezi su bili nemoćni. Preostalo im je samo da beže ili da sačekaju smrt.

Neće biti proračuna, Džingis je u to siguran: kada većina pobegne, ko će upravljati Kinom, naročito kada plemena zauzmu Jenking. Ali to neće biti danas.

Sjamba je pao pre sedam dana, Vujuen je spaljen pre samo tri. Džingis gleda kako ispaljene kamenice lete prema gradskim zidinama i zadovoljno se smeška. Pokazalo se da zidar poseduje veliko znanje i umeće. Dve godine su Mongolci pravili katapultove prema njegovim nacrtima, učeći tajne i slabosti kineskih visokih zidina. Kanovi sinovi su izrasli u visoke, snažne mladiće a najstariji se čak i zamomčio. Kan je prezadovoljan. Uzvratio je udarac neprijateljima svog naroda i izvukao mudre pouke.

Iako stoji na sigurnoj udaljenosti od katapultova, Džingis može jasno da čuje buku obrušavanja kamena. Kineski vojnici s druge strane zida neće pružiti otpor jer ih u tom slučaju čeka brza smrt. Ništa im neće pomoći sada kada je podignut crveni šator. Kamen po kamen, zid se ruši. Katapultirane kamenice lete u ujednačenim razmacima, grupe znojavih ratnika ne prestaju da ih ispaljuju. Lijan im je pokazao nacrt još opakijeg oružja. Džingis ga već zamišlja, verujući Lijanu kada kaže da je njim moguće izbaciti kamen i nekoliko stotina metara u daljinu, sa nesmanjenim ubilačkim dejstvom. Kineski zidar je našao sebe u pravljenju oružja za vladara koji ceni njegovo umeće. Džingis je otkrio da lako tumači Lijanove nacrte, kao da je oduvek posedovao znanje o njima. Pisana reč mu je još tajna ali su mu zato sila, trenje, poluga, kamen i uže savršeno jasni. Odlučio je da Lijanu dozvoli da izgradi svoje veliko oruđe pred napad na Jenking.

Naravno, Linhe možda nije carski grad, ali ga ne treba potcenjivati. Džingis se mršti dok zamišlja zaštitne rovove i goleme zidine kineske prestonice. Prema Lijanovom opisu, bedemi Jenkinga su u temelju široki kao sedam ljudi položenih u niz od glave do pete. Zidine Sjambe su se srušile u tunele iskopane pod njima ali je zato utvrđenje Jenkinga dignuto od kamena i ne sme se potceniti. Trebaće mu još katapultova ako misli da razori carski grad. Naravno, na raspolaganju su mu i druga oružja. Njegovi ratnici sa svakom pobedom dobijaju na iskustvu i umeću.

-BU&CW- 107

-Mighty-

Džingis je isprva mislio da će se buniti protiv svoje nove uloge u punjenju artiljerijskog oruđa. Njegov narod nikada nije bio dobar u pešadijskom delovanju, međutim, kada im je Lijan predočio svoje ideje, Džingis je brzo pronašao ratnike zainteresovane za disciplinovano rukovanje ratnim oruđima. Nije krio svoje zadovoljstvo što u svojim redovima ima ljude koji će poraziti gradove bez uvreženih metoda ratovanja. Sada je ponosan na njih.

Džingis se smeška kada u daljini otpadne veliki deo spoljnog zida. Cubodaj i njegovih hiljadu ratnika vredno rade na rušenju zidina oko Linhea. Glavnina vojske obrazovala je kolone ispred četiri gradske kapije, čekajući da pojure na prvi znak njihovog otvaranja. Džingis primećuje kako Cubodaj korača između katapultova, usmeravajući ispaljivanje kamenica. Sve je to još novo ali Džingisu je srce puno što se njegov narod tako brzo prilagodio novom načinu ratovanja. Kada bi samo njegov otac bio živ da to vidi.

U daljini, Cubodaj naređuje da se pomere drvene barikade koje ratnike štite dok dugim motkama privlače otpale kamenice. Gradski strelci ne mogu da ih gađaju a da pri tom ne rizikuju živote. Čak i kada bi u tome uspeli, njihove strele bi se zarile u drvo.

Džingis vidi kako kineski vojnici povremeno izviruju na vrhu zidina. Mnogi padaju pogođeni strelama njegovih preciznih ljudi ali ih zamenjuju novi. Džingis se mršti kada Kinezi uspeju da poliju desetak njegovih kopljanika nekom gustom, crnom tečnošću. Ratnici se grče pod drvenim štitovima. Trenutak kasnije na njih padaju upaljene baklje. Ulje brzo gori u plamenu i do ušiju mu dopiru bolni krici zapaljenih ratnika kao i kašalj onih koji se guše u crnom dimu.

Džingis oko sebe čuje psovke. Zapaljeni ratnici se teturaju unazad, narušavajući uigrani ritam napada. Kineski strelci koriste komešanje da dokrajče svakog ko se izmakne ispod drvenog štita.

Cubodaj urlajući zapoveda i grupa pod štitom se polako povlači, brzo se ratosiljajući pogođenih ratnika. Džingis odobravajući klima glavom kada katapultovi nastave sa ispaljivanjem kamenica. Čuje pucketavi zvuk plamena iako nikada nije video da se ulje koristi za tako nešto. Mongolske lojanice mnogo brže gore i on odlučuje da obezbedi zalihe ovog novog goriva, odmah po osvajanju grada. Glava mu je puna ideja koje mora svakodnevno da pamti.

Tamna, dimljiva tela leže pod zidinama i on čuje prigušeno klicanje s druge strane. Odlučuje da sačeka Cubodajev sledeći potez, obuzdavajući nestrpljivost. Dnevna svetlost neće još dugo potrajati a Cubodaj je dobio naređenje da se povuče pre mraka.

Kada katapultovi opet zaškripe, Džingis se pita koliko ljudi je palo u napadu. Ali to je sada manje važno. Cubodaj komanduje neiskusnim ratnicima, a vojsci je ionako potrebno da ojača. Tokom dvogodišnjeg boravka na planini Kenti, osam hiljada dečaka je stasalo za boj i pridružilo se vojsci. Većina jaše sa Cubodajem, nazivajući sebe Mladim vukovima u Džingisovu čast. Cubodaj ga je molio da bude u prvim redovima ovog napada, i Džingis mu je to odobrio. Zajedno sa novim zapovednicima, ti hrabri žutokljunci će osetiti prvu krv.

Veliki kan u vetru čuje krike ranjenika i nesvesno lupka svog prvog čuvara po oklopu. Padaju još dva dela zida. Kamena kula se ruši pod noge Cubodajevih ratnika, otkrivajući gnezdo strelaca. Zidine grada Linhea sada podsećaju na slomljene zube i Džingis zna da neće još dugo potrajati. Ratnici u pravom trenutku sa katapultova prelaze na merdevine, noseći ih uz pobednički poklič.

Džingis oseća kako uzbuđenje oko njega raste kada Cubodajevi mladi ratnici preplavljuju zidine. Odozdo ih štite najbolji mongolski strelci, sposobni da pogode i pticu u letu. Nezaštićene kineske vojnike skidaju bez problema.

Džingis oštro klima glavom i grabi uzde svoje kobile. Životinja rza kada je uzjaše, osećajući njegovo raspoloženje. Kan gleda levo i desno, procenjujući strpljiva lica svojih čuvara i ratnika postrojenih u vrste i kolone u velikom krugu oko grada. Organizovao je vojsku unutar vojske kako bi svaki od zapovednika upravljao formacijom od deset hiljada ljudi. Arslan je s druge strane grada, ali Džingis vidi kako Đelmeov barjak leprša na povetarcu. Sunce je na

-BU&CW- 108

-Mighty-

zalasku, kupajući dolinu u zlatu. Džingis pogledom traži svoju braću, spremne da odjašu na istočnu i zapadnu kapiju, u zavisnosti od toga koja se prva otvori. Bez sumnje, Kasar i Kačijun će želeti prvi da uđu u Linhe.

Krupni Toluj, nekada Ilukov čuvar, vredan je samo jednog pogleda. Džingisu ne promiče njegovo uspravno držanje pod budnim okom velikog kana. Svi stari prijatelji su tu i uzvraćaju mu klimoglavom. Prvi red kolone je širok samo dvadeset konja i čine ga tridesetogodišnjaci, njegovi vršnjaci. Kan je ponosan što su svi zapeti kao struna, gladno iščekujući odlučujući napad.

Dim se diže na nekoliko punktova iznad grada, podsećajući na daleke kišne stubove u ravnici. Džingis čeka pravi trenutak, napeto stežući uzde u šakama.

„Mogu li da vas blagoslovim, veliki kane?”, čuje glas iza sebe. Džingis se okreće i rukom poziva šamana, prvog među ljudima koji korača mračnim stazama. Kokču je skinuo sa sebe rite u kojima je služio najmanskog kana. Na sebi ima tamnoplavu svilenu odoru, uvezanu zlatnim pojasom. Oko ručnih zglobova je vezao kožne trake sa kojih vise probušene kineske kovanice, zveckajući pri svakom njegovom pokretu. Džingis bezizražajnog lica saginje glavu, osećajući hladan dodir ovčje krvi koju mu Kokču maže po obrazima. Telo mu ispunjava neobično smirenje i ne podiže glavu ni kada Kokču zapeva molitvu majci zemlji.

„Dobrodošla je krv koju joj šalješ, gospodaru, i kojom je poput crvene kiše natapaš.” Džingis sporo uzdiše, svestan straha ljudi oko sebe. Svaki od njih je rođeni ratnik,

prekaljen vatrom i dugogodišnjim vojevanjem, ali im zubi i dalje cvokoću kada Kokču prođe između njih. Džingis je video kako strah raste i navikao je na ratničku disciplinu, predajući šamanu moć zaštite plemena.

„Da naredim spuštanje crvenog šatora, gospodaru?”, pita Kokču. „Sunce zalazi i crno platno je spremno za dizanje.”

Džingis za trenutak razmišlja. Kokču je došao na ideju da bojama uteraju strah u kineske gradove. Prvog dana se ispred zidina diže beli šator, ukazujući neprijatelju na prisustvo Mongolaca i šaljući poruku da ne postoji vojska koja će ih od njih spasti. Ukoliko im se do zalaska sunca ne otvore kapije, ratnici u cik zore podižu crveni šator koji nagoveštava da sve stanovnike grada čeka krvava borba. Trećeg dana podižu crni šator koji objavljuje beskrajnu i nemilosrdnu smrt svima koji žive unutar gradskih zidina.

Gradovi na istoku će naučiti lekciju i Džingis se pita da li će se lakše predavati kao što Kokču predviđa. Šaman dobro zna kako se manipuliše strahom. Bilo bi teško ne dozvoliti ratnicima da brutalno pljačkaju one koji im pružaju otpor, ali ideja mu se odmah svidela. Ušteda vremena je neverovatna i gradovi padaju bez borbe, omogućavajući mu da brže napreduje. Kan se blago klanja šamanu, ukazujući mu poštovanje.

„Dan se još nije svršio, Kokču. Žene će preživeti bez svojih muževa. Stari i nemoćni će preneti vest i strah će se širiti dalje.”

„Tvoja volja, gospodaru”, uzvraća Kokču sa iskrom u očima. Džingis primećuje kako mu se čula bude. Potreban mu je mudar savetnik ako misli da ostvari svoj san.

„Gospodaru kane!”, uzvikuje jedan od predvodnika. Džingis munjevito okreće glavu i vidi da su Cubodajevi ratnici uspeli da otvore severnu kapiju. Branioci grada i dalje pružaju otpor, sekući neke od ratnika. Krajičkom oka vidi da je Kasarova formacija u galopu i zna da je ulaz u grad prohodan najmanje na dva mesta. Kačijun i dalje mirno stoji ispred istočne kapije i verovatno gori od srdžbe što su ga braća preduhitrila.

„Jaši!”, urla Džingis, zarivajući pete. Dok juriša ka gradu, priseća se kako je u mladosti jahao kroz ravnice. U ruci steže dugo brezovo koplje, još jedno od novih oružja. Samo nekolicina najsnažnijih počela je da vežba s njim ali novitet se među plemenima brzo širi. S podignutim šiljkom, Džingis tutnji preko suve zemlje, okružen svojim vernim ratnicima.

-BU&CW- 109

-Mighty-

Biće još mnogo gradova, u to ne sumnja, ali ovi prvi uvek ostaju u najslađem sećanju. Kan kliče sa svojim ljudima, kolona u punom galopu prolazi kroz gradske kapije, gazeći sve pred sobom. Temug u mraku stiže do Kokčuovog šatora. Kada priđe vratima, unutra čuje prigušeni plač ali ne zastaje. Meseca nema na nebu i Kokču mu je rekao da će u toj noći biti najjači i najorniji za učenje. U daljini osvojeni grad i dalje gori, ali u logoru je posle burnog dana mirno i tiho.

Pored šamanovog šatora nalazi se još jedan, toliko nizak i skučen da je Temug prinuđen da se spusti na kolena kako bi u njega ušao. U njemu gori jedna lojanica i vazduh je zasićen dimom od kojeg se Temugu već posle nekoliko uzdisaja vrti u glavi. Kokču sedi skrštenih nogu na prostirci od crne, nabrane svile. Sve stvari u šatoru dobio je od Džingisa na poklon i Temug oseća tračak zavisti, pomešan sa strahom prema šamanu.

Pozvan je da dođe i došao je. Njegovo nije da sumnja i stoga ćutke seda preko puta svog domaćina, skupljajući noge pod sobom. Kokču ne otvara oči i disanje mu je jedva primetno. Temug zamišlja kako mu se mračni duhovi u vidu dima uvlače u pluća. U šatoru je zagušljivo od tamjana koji neprekidno gori u mesinganim kadionicama. Temug se pita u kojem gradu su opljačkane. Šatori njegovog plemena su prepuni neobičnih predmeta iako mnogi uopšte ne znaju čemu služe.

Temug počinje da kašlje i šaman naglo otvara oči, gledajući ga praznim pogledom kao da ga ne prepoznaje. Kada dođe k sebi, Kokču mu se osmehuje i pogled mu se izoštrava.

„Došao si jer noćas nema meseca”, kaže mu glasom promuklim od dima. Temug skreće pogled s njegovih nagih grudi. „Zabrinut sam. Neke od stvari koje si mi rekao su... uznemirujuće.” Kokču se smeje, kikotom koji podseća na suvi kašalj. „Kao što se deca plaše mraka, tako

se i ljudi plaše moći. Mami ih, ali bi lako mogla da ih proguta. Ta igra nije nimalo naivna.” Oči su mu prikovane za Temugove sve dok ovaj opet ne spusti pogled, ne uspevajući da sakrije nelagodu. Šamanove prodorne oči su neobično sjajne a zenice šire i tamnije nego ikad.

„Zašto si došao večeras”, mrmlja Kokču, „ako ne da još jednom uroniš ruke u tamu?” Temug duboko uzdiše. Dim mu više ne smeta mada i dalje oseća vrtoglavicu koja, za

veliko čudo, počinje da mu prija. „Čuo sam da si otkrio izdajnika dok sam ja bio u Baotuu. Rekao mi je moj brat kan. Kaže

da je pravo čudo kako si ga prepoznao u nizu ratnika na kolenima.” „Od tada se mnogo toga promenilo”, odgovara Kokču, sležući ramenima. „Mogu da

nanjušim krivicu, sinak. To je nešto što se uči.” Kokču se s vidnim naporom koncentriše na svoje misli. Naviknut je na mirisni dim i radije bi uživao u njemu nego u društvu svog mladog učenika. Kada sklopi oči, u glavi mu i dalje sevaju munje.

Temug oseća kako sve njegove brige nestaju dok sedi preko puta tog neobičnog čoveka koji vonja na krv uprkos svojoj novoj svilenoj odeći. Iz usta mu teku reči koje ne zna kako da zaustavi.

„Džingis tvrdi da si spustio ruke izdajniku na glavu i izgovorio nešto na drevnom jeziku”, nastavlja Temug. „Kaže da je čovek vrisnuo i umro pred svima, bez ijedne rane na telu.”

„I ti bi voleo da činiš isto to, je li Temug? Ovde nema više nikog i među nama nema tajni. Priznaj. Reci da to želiš?”

Temug pušta da mu ruke padnu na svileni pod kako bi pod prstima osetio njegovu neverovatnu glatkoću.

„Želim to.” Kokču se široko osmehuje, otkrivajući svoje tamne desni. Te noći nije nanjušio izdajnika,

niti da ga je uopšte bilo. U ruci koju je spustio na glavu klečećeg ratnika skrivao je dva otrovna očnjaka spojena voskom. Noćima pre toga tragao je zmijom otrovnicom, rizikujući da i sam

-BU&CW- 110

-Mighty-

bude ujeden. Dođe mu da se nasmeje pri sećanju na kanovo prestravljeno lice kada je žrtva počela da se uvija pod njegovim dodirom. Čovek je pred smrt skoro pocrneo u licu i jedina krv koju je pustio bilo je nekoliko kapi skrivenih u kosi. Kokču ga je izabrao zbog kineske devojke koju je uzeo sebi za ženu. Probudila je u šamanu davno ugašenu vatru svaki put kada bi prošla pored njegovog šatora po vodu ali ga je uporno odbijala, kao da je ravnopravna pripadnica plemena a ne obična sluškinja. Osmeh mu se širi pri sećanju na spoznaju koju je video u očima njenog muža pre nego što ga je progutala smrt. Od tada Kokču uživa strahopoštovanje celog staništa. Nijedan šaman neće posumnjati u njegovo umeće, ne posle tako izuzetnog pokazivanja moći. Krivica ga uopšte ne muči. Sudbina ga je dovela do velikog kana, onog od kojeg strepe svi njegovi neprijatelji. Čak i ako ubije hiljade ljudi, biće to vredno cene koju je platio.

Kokču primećuje Temugov užareni pogled dok se neprijatno meškolji u dimljivom šatoru. Šaman stiska vilice, ne želeći da ovaj primeti koliko mu je sve to zabavno. Potreban mu je bistar um da bi vezao mladića za sebe, tako blizu da se više nikada ne odveže.

Sporo umače prst u činiju sa gustom, crnom smesom i podiže uvis kako bi sićušno semenje bilo vidljivo u sjajnoj kaši. Zatim pruža ruku ka Temugu i ovaj poslušno otvara usta, puštajući da mu šaman namaže smesu na jezik.

Temug za trenutak grca od gorkog ukusa u ustima a onda naglo oseća kako mu se telom širi prijatna utrnulost. Čuje šaputave glasove iza sebe i trza glavom napred-nazad, šireći oči ne bi li otkrio izvor zvuka.

„Sanjaj najmračnije snove, Temug”, zadovoljno kaže Kokču. „Ja ću te voditi. Ne, još bolje. Ja ću ti dati svoje.” Negde pred zoru, Kokču se tetura između šatora u odori natopljenoj kiselim znojem. Temug leži bez svesti na svilenom podu i spavaće sve do izlaska sunca. Kokču nije okusio crnu kašu jer bi mu narušila koncentraciju a i nije siguran koliko bi Temug zapamtio od njegove propovedi. Zapravo nije želeo da zapadne pod nečiju moć, ne kada je budućnost tako svetla. Duboko udiše svež jutarnji vazduh, bistreći glavu od dima. Oseća kako mu slatkoća izbija iz svake pore i sa smeškom prilazi svom šatoru, otvarajući vrata.

Kineskinja je ostala da kleči tamo gde ju je ostavio, na podu pored peći. Neverovatno je lepa, s kožom nežnom i belom poput mleka. Pri sećanju na nju opet mu se budi želja. Zapanjen je sopstvenom putenošću i snagom. Ili su to bili samo tragovi dima u njegovim plućima?

„Koliko puta me nisi poslušala i ustala?”, upitao ju je te noći. „Nijednom”, odgovorila je, drhteći od straha. Uhvatio ju je za glavu i podigao je ka sebi a potom joj obujmio lice dlanovima. Sledećeg

trenutka joj je udario šamar, toliko jak da se zgrčila na podu. Zadihano je stajao dok je uzmicala, šćućurivši se u uglu. Kada je odvezao pojas na svojoj

dolami, podigla je glavu. Usne su joj krvarile i donja je već počela da otiče. Uspalio ga je sam pogled na njih.

„Zašto me tučeš? Šta još hoćeš?”, preklinjala je očiju punih suza. „Moć nad tobom, malena”, uzvratio je sa kezom. „Zar čovek želi išta drugo? To nam je u

krvi. Da možemo, svi bismo bili tirani.”

-BU&CW- 111

-Mighty-

Sedamnaesto poglavlje

Carski grad Jenking stišava se u satima pred zoru ali pre od prezasićenosti hranom i pićem tokom Festivala lampiona nego iz straha od mongolske vojske. Na zalasku sunca, car Vej je podigao pozornicu kako bi je svi mogli videti i na nju izveo hiljade plesača. Buka cimbala i doboša mogla je da probudi mrtve. Stajao je bosonog, pokazujući svoju poniznost pred narodom dok se iz svih grla orilo: „Deset hiljada godina! Deset hiljada godina!” Zvuk se pronosio gradom i te noći niko nije spavao. Grad je sijao poput najlepšeg dragulja dok je bezbroj plamenova osvetljavalo gradske trgove. Čak i tri velika jezera su svetlucala, pokrivena brodićima na kojima su goreli plamičci. Vodena kapija je otvorena ka velikom rečnom kanalu koji se proteže do tri hiljade lija južno do grada Hangdžoua. Brodići su cele noći plovili poput vatrene reke, odnoseći sa sobom svetlost. Simbolika je uveselila mladog cara, uprkos bučnom, dimljivom vatrometu koji je ceo grad pokrio tankim slojem baruta. Deca su cele noći ostala budna, uživajući u prazničnim radostima. Dogodilo se više od sto ubistava dok su mračne dubine jezera progutale na desetine pijanaca u jalovom pokušaju da ga preplivaju. Ista priča svake godine.

Car je preživeo brojne hvalospeve koji su odjekivali unutar gradskih zidina, i dalje. Klicali su mu čak i prosjaci, robovi i kurve, ukrasivši lampionima svoje trošne domove. Istrpeo je sve, iako bi mu pogled povremeno odlutao nekud u daljinu, smišljajući kako da razori vojsku koja se usudila da zakorači u njegovu zemlju.

Seljaci ne znaju ništa o vojnoj pretnji, pa čak ni uhode nemaju nikakva obaveštenja na prodaju. Car Vej je ućutkao zle jezike, zapretivši im hapšenjem ukoliko festival ne protekne u svom uobičajenom duhu, s mnogo buke, slavlja i svetlosti. Gradska terevenka je cara podsetila na larve koje gmižu po lešu. Carski glasnici su mu doneli mračne izveštaje usred slavlja. Iza planina gradovi su u plamenu.

S prvim svetlom na horizontu pesma jenjava i ulice konačno padaju u prvi san, dajući mu mir. Poslednji drveni brodić sa svećom otplovio je niz reku i još pokoji prasak vatrometa čuje se u daljini. Car Vej sedi u svojoj odaji, zagledan u mirnu površinu jezera Sunghaj, okruženog velikim palatama. Najmoćniji predstavnici plemstva okupljeni su oko tamne vode, čekajući da im se obrati čovek kojem duguju toliku moć. Mogao bi da imenuje svakog člana porodice visokog roda koji se poput osice borio za mesto upravitelja severnog carstva.

Festivalska atmosfera nestaje s prvom jutarnjom maglom na jezerima. U takvom prizoru drevne lepote teško je razumeti pretnju koja stiže sa zapada. Ipak, rat je neminovan i car najednom žali što mu otac nije živ. Starac se celog života borio protiv svakog nagoveštaja neposlušnosti u zabačenim delovima carstva. Car Vej je mnogo naučio od svog oca ali se u ovoj situaciji uopšte ne snalazi. Već je izgubio gradove koji su bili deo kineske zemlje još od velikog raskola koji je trista godina ranije podelio carstvo na dva dela. Njegovi preci su znali za zlatno doba i on može samo da mašta o obnavljanju stare slave carstva.

Car se gorko osmehuje u sebi, zamišljajući kako bi njegov otac postupio kada bi čuo da mongolske horde haraju njegovom rodnom zemljom. Verovatno bi rasterao sve robove iz palate i skupio vojsku. Njegov otac nikada nije izgubio bitku, pleneći mudrošću i samouverenošću.

Neko tiho pročišćava grlo, vraćajući ga u stvarnost. Car odvraća pogled od visokog prozora i iza sebe vidi svog premijera naklonjenog do zemlje.

„Vaša visosti, general Dži Džong je došao po vašoj zapovesti.” „Uvedi ga i pobrini se da nas niko ne uznemirava”, uzvraća car i seda na svoj tron.

Pogledom prelazi po sobi, proveravajući da li je sve na svom mestu. Sa njegovog radnog stola su

-BU&CW- 112

-Mighty-

sklonjene zgužvane mape i razbacani papiri, nema nikakvog traga iskaljivanju besa dok je čekao čoveka koji će sprečiti prodor varvarskih plemena. Ne može a da se ne seti cara države Si Sja i pisma koje mu je ovaj poslao pre tri godine. Pamti i svoj prezrivi odgovor kao i zadovoljstvo koje je osetio kada mu ga je poslao. Ko je mogao da pretpostavi da će vrištavi Mongolci prerasti u tako ozbiljnu pretnju? Njegov narod se nikada nije plašio onih koje je uvek bilo lako obuzdati kada se pobune. Car Vej se grize za donju usnu dok razmišlja o budućnosti. Ukoliko ih brzo ne potuku, moraće da podmite Tatare da napadnu svoje stare neprijatelje. Kinesko zlato je mnogo puta pobedilo mongolske lukove. Priseća se mudrih reči svog oca, očajan što više nije tu da ga posavetuje.

General Dži Džong je čovek krupne građe, neodoljivo podseća na rvača. Glava mu je savršeno obrijana i nauljena, sija se dok mu se klanja. Car Vej pažljivo posmatra čoveka koji je život posvetio jačanju discipline i vojničkog duha. Njegov pronicljiv pogled i velika glava mu ulivaju neobičnu sigurnost, ma koliko ga onespokojavali dok je bio dečak.

Kada se Dži Džong uspravi, car zapaža njegov mrki pogled i najednom se opet oseća kao dete. S naporom se trudi da zvuči autoritativno jer je nedopustivo za cara da pokaže bilo kakvu slabost.

„Mongolci stižu, generale. Čuo sam izveštaje.” Dži Džong odmerava glatko lice mladog cara, žaleći što nije ni nalik svom ocu. Starac bi

već preduzeo mere opreza ali točak života ga je odneo, ostavljajući na tronu dečaka s kojim će morati da se nateže. General neprimetno steže pesnice, stojeći bolno uspravno pred svojim carem.

„Nemaju više od šezdeset pet hiljada ratnika, vaša visosti. Konjica im je vrhunska i svaki jahač je izvrstan strelac. Povrh toga, savladali su razne taktike ratovanja i poseduju oružje velike moći. Postigli su disciplinu koju nikada pre nisam video.”

„Ne pričaj mi o njihovim vrlinama!”, breca se mladi car. „Nego mi kaži kako ćemo da ih porazimo.”

General Dži Džong ne odgovara na ovaj ton. Njegovo ćutanje je dovoljna kritika i car počinje da rumeni, pokazujući mu rukom da nastavi.

„Ako želimo da porazimo neprijatelja, gospodaru, nebeski sine, onda moramo da ga upoznamo.” Titulu izgovara s dozom uzdržanosti, podsećajući cara na njegov status u stanju krize. General Dži Džong čeka da car opusti stisnute usne i savlada strah, a potom nastavlja.

„U prošlosti smo tragali za slabostima svojih saveznika. Ne verujem da bi ovde uspela bilo kakva taktika.”

„Što da ne?”, neuko pita Vej. Želi li on to da mu saopšti kako su mongolska plemena nepobediva? Kao dečak slušao je lekcije ozloglašenog generala i čini se da ih neće izbeći ni sada kada je postao car.

„Mongolska vojska nikada pre nije probila spoljne zidine, vaša visosti. Mogli su samo da se deru na njih.” Sleže ramenima. „Ali im više ne predstavljaju prepreku. Ovi Mongolci su dorasli mnogo većem neprijatelju i prilično su se osilili.” General zastaje, čekajući da se car oglasi, a kada to ovaj ne učini, pogled mu smekšava. Možda je dečak konačno počeo da shvata, čim drži jezik za zubima, zaključuje Dži Džong.

„Mučili smo njihove izviđače, vaša visosti. Desetak je uhvaćeno u poslednjih nekoliko dana. Izgubili smo ljude da bismo ih doveli žive, ali vredelo je upoznati neprijatelja.” General se smrknuto priseća nemilih scena.

„Plemena su se ujedinila. Da li će se savez vremenom raspasti, ne mogu sa sigurnošću da tvrdim, ali trenutno su jači nego ikad. Imaju graditelje, nešto što sam mislio da nikada neću videti. Štaviše, imaju bogatstvo carstva Si Sja.” General zastaje, pokazujući prezir prema starim saveznicima.

„Kada sve bude gotovo, s uživanjem ću poraziti vojsku carstva Si Sja, vaša visosti.” „Izviđači, generale”, podseća ga car Vej, gubeći strpljenje.

-BU&CW- 113

-Mighty-

„Pričaju o tom Džingisu kao o svom bogu”, nastavlja general. „Nisam pronašao nikakav znak pobune protiv njega, ali neću prestati da tražim. I ranije su se svađali, uglavnom oko raspodele moći i bogatstva...”

„Kaži mi kako ćeš da ih poraziš, generale”, prekida ga car, „ili ću naći nekog ko hoće.” Dži Džong naglo stiska usne. „Ukoliko probiju spoljni zid, nećemo moći da branimo gradove oko Žute reke, gospodaru”,

priznaje on. „Zemlja je previše ravna i to im ide u prilog. Vaša visosti, morate biti spremni na to da ćete izgubiti te gradove dok budemo povlačili svoje ljude.”

Car Vej odmahuje glavom ali se general pravi da to ne primećuje. „Ne smemo da im prepustimo izbor bitke. Linhe će pasti kao što su pali Sjamba i Vujuen.

Baotu, Hohot, Đining, Sičeng - svi su im na putu. Te gradove više ne možemo da spasemo ali možemo da ih osvetimo.”

Car Vej ljutito ustaje. „Trgovački putevi će biti presečeni i naši neprijatelji će znati da smo slabi! Doveo sam te

ovde da mi kažeš kako da sačuvam zemlju koju sam nasledio a ne da zajedno gledamo kako gori.”

„Nemoguće je sačuvati je, vaša visosti”, usuđuje se Dži Džong. „I sam ću žaliti mrtve kada sve bude gotovo. Putovaću u svaki od tih gradova i posipaću se pepelom i prinosiću žrtve pokajanja. Ali će pasti. Već sam naredio povlačenje vojnika. Bolje će poslužiti ovde, štiteći svog cara.”

Mladi car je bez teksta. Desna ruka mu nekontrolisano drhti na lanenoj odori. S velikim naporom volje uspeva da se smiri.

„Pazi kako razgovaraš sa mnom, generale. Potrebna mi je pobeda i ako mi još jednom kažeš da ću morati da se odreknem očeve zemlje, narediću da ti odrube glavu.”

General prati carev izbezumljeni pogled. U njemu nema ni traga slabosti koju je do malopre video. Za trenutak se seća reči dečakovog oca. Možda će im rat ojačati krv kao ništa drugo do tada.

„Mogu da skupim skoro dvesta hiljada vojnika koji će im se suprotstaviti, vaša visosti. Zavladaće glad kada se sva hrana prebaci vojsci, ali carska garda će održavati red u Jenkingu. Sam ću izabrati mesto bitke, negde gde Mongolci ne mogu da jašu. Kunem se nebeskom sinu da ću ih u potpunosti uništiti. Obučio sam mnoge oficire, vaša visosti, i tvrdim da vas neće izneveriti.”

Car podiže ruku ka najbližem robu, prihvatajući čašu hladne vode. Generalu nije ponudio piće, niti ima nameru, iako je čovek skoro triput stariji od njega a jutro je već toplo. Voda sa izvora Žad namenjena je samo carskoj porodici.

„To sam hteo da čujem”, uzvraća car s vidim olakšanjem nakon što popije gutljaj vode. „Gde će se odigrati bitka?”

„Kada gradovi padnu, krenuće na Jenking. Znaju da je to carska prestonica. Zaustaviću ih na zapadnim planinama, kod prolaza Juhueng, poznatijeg kao Jazavičja usta. Dovoljno je uzak da im sapletem konje i sve ih potamanim. Neće stići do grada. Kunem se.”

„Ne smeju da zauzmu Jenking, čak i ako omaneš”, samouvereno kaže car. General Dži Džong ga gleda, pitajući se da li je mladić ikada izašao van gradskih zidina. Potom tiho pročišćava grlo.

„Nema sumnje. Uništiću ih tamo i kada prođe zima, odjahaću u njihovu zemlju i spaliću je. Više nikada neće ojačati.”

Car oseća kako mu se raspoloženje popravlja posle ovih generalovih reči. Ne bi podneo sramotu pred svojim ocem u svetu umrlih duša. Nema nameru da se kaje za greške. Za trenutak opet razmišlja o gradovima koje će Mongolci porušiti, zamišljajući krv i vatru. S naporom odagnava te misli, uzimajući još jedan gutljaj vode. Ponovo će ih podići. Kada poslednji

-BU&CW- 114

-Mighty-

plemenski ratnik bude isečen na komade, ili prikovan za svako drvo u carstvu. Podići će te gradove iz pepela i narod će znati da je kinesko carstvo i dalje moćno, još drago nebesima.

„Moj otac je rekao da si ti smrt za njegove neprijatelje”, naposletku kaže car, glasom vedrijim nego maločas. Zatim pruža ruku i hvata Dži Džonga za rame. „Seti se palih gradova kada dobiješ priliku da poraziš Mongolce. U moje ime zatraži odmazdu.”

„Neka bude po volji njegove carske visosti”, uzvraća Dži Džong, duboko se klanjajući. Ho Sa korača prostranim logorom, udubljen u misli. Skoro tri godine služi mongolskog kana i sve ređe se priseća vremena kada je kao oficir države Si Sja služio svog cara. Možda je najveći razlog za to što su ga Mongolci odmah prihvatili kao sebi ravnog. S Kasarom je razvio iskreno prijateljstvo, provodeći noći u njegovom šatoru gde ih airagom i hranom služi par njegovih kineskih žena. Ho Sa sa smeškom zaključuje da uživa u tome. Kasar je velikodušan čovek, ne prezajući od toga da svoje žene podeli sa prijateljem.

Ho Sa zastaje da prouči svežanj novih strela, napravljenih od kože i drveta prema Lijanovim nacrtima. Savršene su, kao što je i očekivao da će biti. Iako su Mongolci prezreli svoja doskorašnja pravila, prema lukovima se i dalje odnose kao prema deci, čineći samo ono što je najbolje za njih.

Dugo mu je trebalo da zavoli plemena iako mu i dalje nedostaje domaći čaj koji se ovde pije posoljen i hladan. Hladan! Ho Sa nije ni sanjao da zima može da bude surova kao što je na severu. Poslušao je sve savete koje su mu dali Mongolci, ali i dalje pati od promrzlina. Odmahuje glavom dok se priseća protekle zime, pitajući se da li će njegovom caru uskoro pasti na pamet da ga pozove nazad. I hoće li ga poslušati? Džingis ga je unapredio i postavio na čelo sto ratnika pod Kasarovim vođstvom. Štaviše, Ho Sa sve više uživa u druženju sa mongolskim zapovednicima. Svaki od njih bi mogao da komanduje vojskom carstva Si Sja, u to je siguran. Džingis je veoma oprezan i probirljiv kada je u pitanju unapređenje, što je Ho Sau dodatni motiv za posvećenost poslu. Trenutno jaše sa najvećom vojskom na svetu, i kao ratnik i kao vođa. Poverenje nije mala stvar ni za jednog čoveka.

Šator druge kanove žene je drugačiji od ostalih. Zidovi su obloženi kineskom svilom i, kada Ho Sa uđe unutra, iznova ga zapahnjuje miris jasmina. I dalje mu nije jasno kako Čakahaj obezbeđuje zalihe parfema budući da je već godinama daleko od svoje kuće, ali princeza se očigledno dovija na svoje načine. Ho Sa zna da se u svom šatoru povremeno sastaje sa ostalim ženama iz Kine i države Si Sja koje žive u staništu. Kada je jedan od Mongolaca svojoj ženi to zabranio, Čakahaj se usudila da problem predoči Džingisu. Kan nije učinio ništa ali je Kineskinji opet dopušteno da se viđa sa princezom iz carstva Si Sja. Bilo je potrebno samo nekoliko reči.

Ho Sa se osmehuje kada ga princeza dočeka u svom šatoru, čekajući da mu dve mlade Kineskinje koje s ramena skinu zimsku dolamu. Čak i to je novotarija u plemenu. Mongolcima odeća služi samo za zaštitu od zime, bez suvišnih ukrasnih detalja.

„Dobrodošao si u moj dom, zemljače”, pozdravlja ga Čakahaj uz mali naklon. „Lepo od tebe što si prihvatio moj poziv.” Obraća mu se na kineskom, i to sa naglaskom njegovog rodnog grada. Ho Sa uzdiše, svestan da ona to čini samo da bi mu udovoljila.

„Ti si kćer mog cara i žena mog kana”, uzvraća on. „Tvoj sam sluga.” „To stoji, Ho Sa”, nastavlja ona, „ali nadam se da smo povrh toga i prijatelji, zar ne?” Ho Sa opet povija glavu, niže nego prvi put. Kada se uspravi, prihvata činiju toplog

zelenog čaja, udišući njegov prijatan miris. „Naravno da jesmo, ali šta je ovo? Ne miriše...” Još jednom duboko udiše, puštajući da mu

mirišljava para napuni pluća. Od siline nostalgije koja ga preplavljuje za trenutak mu klecaju noge.

„Moj otac svake godine šalje otkup, Ho Sa. Plemena ne piju taj čaj pa je malo ustajao, ali ovo je iz poslednje ture.”

-BU&CW- 115

-Mighty-

Ho Sa pažljivo drži činiju dok uzima prvi gutljaj. „Ljubazno što misliš na mene.” Ne požuruje je iako ne zna zašto ga je pozvala u svoj šator.

Svestan je da ne sme predugo da se zadrži unutra. Prirodno je da se dva pripadnika carstva Si Sja sastaju s vremena na vreme, ali se kanovoj ženi ne ide u posetu bez razloga. Tokom prve dve godine jedva da su se nekoliko puta sreli.

Pre nego što Čakahaj stigne da mu odgovori, u šator ulazi još jedan muškarac. Jao Šu skuplja dlanove i naklanja se vlasnici šatora. Ho Sa zabavljeno posmatra kako monah uzima činiju pravog čaja i zadovoljno ga miriše. Ho Sa se najednom mršti. Ukoliko je opasno sastajati se nasamo sa kanovom ženom, još je opasnije biti uvučen u zaveru. Briga u njemu dodatno raste kada se dve robinje uz dubok naklon povuku iz šatora, ostavljajući ih same. Ho Sa se pridiže, zaboravljajući na čaj.

Čakahaj ga hvata za ruku i on se neprijatno meškolji, pod njenim prodornim pogledom. Oči su joj širom otvorene i tamne u poređenju sa bledom kožom. Prelepa je kao i prvog dana kada je došla među Mongolce. Ovčija mast joj očigledno ne smeta. Ho Sa ne može da spreči drhtaj koji mu silazi niz kičmu kada oseti njene hladne prste na svojoj koži.

„Ja sam te pozvala ovde, Ho Sa. Moj si gost. Bilo bi uvredljivo kada bi sada otišao, zar ne? Kaži mi, jer ne razumem plemenska pravila.” Ovo je ujedno i prekor i laž. Čakahaj odlično razume sve lukavosti. Ho Sa podseća sebe da je ova žena rasla na dvoru kao jedina careva kći. Uprkos svojoj lepoti, zdušno je učestvovala u svim dvorskim spletkama. Ho Sa se zavaljuje, terajući sebe na još jedan srk ukusnog čaja.

„Ovde nas niko neće čuti”, lako nastavlja ona, podgrevajući mu strepnju. „Plašiš se zavere, Ho Sa, ali ne brini. Neće je biti. Ja sam druga kanova žena, majka njegovog sina i jedine kćeri. Ti si oficir od poverenja, a Jao Šu kanovu decu uči jezicima i borbenim veštinama. Niko se neće usuditi da nas ogovara. Ukoliko se to desi, narediću da im iščupaju jezike.”

Ho Sa zuri u ovu nežnu ženu koja izgovara tako teške pretnje. Nije siguran da li poseduje moć da svoje reči sprovede u delo, niti koliko je svojih prijatelja u logoru podučila zahvaljujući svom položaju. I koliko njih su robovi iz Kine i carstva Si Sja? No, sve je moguće. Ho Sa se usiljeno smeška iako iznutra oseća prazninu.

„Dakle, evo nas. Troje prijatelja koji piju dobar čaj. Završiću svoju činiju, vaša visosti, pa idem.”

Čakahaj tiho uzdiše i lice joj se smekšava. Na zaprepašćenje njenih gostiju, oči joj se pune suzama.

„Moram li uvek da budem sama? Zašto su svi tako podozrivi prema meni? Čak i vi?”, šapatom kaže, vidno se boreći sa sobom. Ho Sa ne sme da dodirne člana dvora carstva Si Sja, ali Jao Šu nema tolika ograničenja. Monah je grli oko ramena, puštajući da joj glava klone na njegove grudi.

„Nisi sama”, teši je Ho Sa. „Dobro znaš da me je tvoj otac dao u službu tvom mužu. Na početku mi se učinilo da kuješ zaveru protiv njega. Zašto bi nas inače okupila ovde i otpustila robinje?”

Princeza se uspravlja, nameštajući nevaljali pramen kose. Ho Sa suvo guta, opčinjen njenom lepotom.

„Ti si ovde jedini čovek iz moje zemlje”, tiho nastavlja ona. „Jao Šu je samo Kinez, i nije vojnik.” Suze joj najednom presušuju i glas joj postaje sigurniji. „Nikada ne bih izdala svog muža, Ho Sa, ni za tebe ni za hiljadu njih kao što si ti. Ali imam decu, a svaka majka mora da misli o njihovoj budućnosti. Zar ćemo nas troje da sedimo ovde i gledamo kako Kinesko carstvo nestaje u plamenu? Zar ćemo bez ijedne reči posmatrati uništenje jedne civilizacije?” Okreće se prema monahu koji je pomno sluša. „Gde će završiti tvoj budizam, prijatelju? Gledaćeš kako ga gaze kopita ovih plemena?”

Jao Šu se prvi put oglašava, delujući zabrinuto.

-BU&CW- 116

-Mighty-

„Da je moja vera uništiva, gospodarice, onda je ne bih ni imao, niti bih po njoj živeo. Preživeće ovaj rat s Kinezima, čak i ako nijedan Kinez ne ostane na zemlji. Ljudi čeznu da postanu carevi i kraljevi, ali to su samo titule. Nije važno koju titulu čovek nosi. Polja se moraju obrađivati. Gradovi će biti puni zla i korupcije.” Sleže ramenima. „Niko ne zna kakva nas budućnost čeka. Tvoj muž se nije pobunio što mu podučavam sinove veri. Možda će se u nekom od njih ukoreniti reči Bude ali suludo je gledati predaleko u budućnost.”

„U pravu je, vaša visosti”, tiho kaže Ho Sa. „Vi govorite iz straha i usamljenosti, sada to uviđam. Nikada nisam razmišljao o tome koliko vam je zapravo teško ovde.” Duboko uzdiše, svestan da se igra sa vatrom, ali opijenost princezom nadjačava sve. „U meni imate prijatelja, kao što ste i sami rekli.”

Čakahaj se osmehuje i oči joj se pune novim suzama. Hvata obojicu za ruke, osećajući koliko su njene hladne u poređenju s njihovim.

„Malo se plašim”, počinje ona. „Zamišljam kako se grad mog oca ruši i srce mi se cepa. Hoće li carska porodica preživeti, šta mislite?”

„Svi ćemo umreti”, mirno odgovara Jao Šu. „Naši životi su kao ptice koje kroz otvoreni prozor lete ka svetlosti a onda opet iščeznu u tami.

Najvažnije je da nikoga ne povređujemo. Suština života je da nadjačamo slabosti i na taj način osvetlimo tamu brojnim životima koji dolaze.” Ho Sa gleda ozbiljno lice monaha, primetivši kako mu obrijana glava sija na prigušenoj svetlosti lampiona. Ne slaže se s njegovim rečima, ali ne pokušava da ih opovrgne. Preostaje mu samo da zadrhti pri pomisli na tako dosadan i prazan život. Više mu se dopada Kasarova uprošćena filozofija da će im nebeski otac podariti snagu da prebrode sve nedaće. Ako čovek može da drži mač, onda bi trebalo da ga koristi, a boljih protivnika nema od onih slabih. Manja je verovatnoća da će vam prosuti creva kada dovoljno ne pazite. Naravno, Ho Sa ništa od toga ne iznosi naglas, zadovoljan što je Čakahaj utešena monahovim rečima.

„Ti si dobar čovek, Jao Šu. Osećam to. Sinovi mog muža će mnogo naučiti od tebe, sigurna sam. Možda će jednog dana imati budističko srce.”

Zatim naglo ustaje i Ho Sa se trza, umalo prosuvši ostatke svog ohlađenog čaja. Brzo spušta činiju u stranu i blago joj se naklanja, zahvalan što je ovaj neobičan sastanak konačno završen.

„Mi smo narod stare kulture”, tiho nastavlja Čakahaj. „Mislim da možemo da utičemo na ovu novu kulturu, dok se još razvija. Ako budemo oprezni, svi ćemo od nje imati koristi.”

Ho Sa za trenutak zbunjeno trepće pre nego što se duboko pokloni princezi svog naroda i izađe na svež vazduh. Jao Šu ga u stopu prati. Neko vreme se gledaju a potom odlaze svako na svoju stranu.

-BU&CW- 117

-Mighty-

Osamnaesto poglavlje

Uobičajeni red i mir u carskim kasarnama Baotua više ne postoji. Vojnici tovare svoju opremu na zaprežna kola, spremajući se za dugo putovanje u prestonicu. Naređenje iz Jenkinga stiglo je u toku noći i komandant Luđan ne gubi vreme. Ništa vredno ne sme biti ostavljeno Mongolcima, a sve što bi moglo da im dopadne šaka, uništava se. Vojska već uveliko čekićima drobi suvišne zalihe strela i kopalja.

Napuštanje grada nije lak posao i Luđan nije oka sklopio otkad je dobio zapovest. Vojnici koji čuvaju Baotu od lutajućih bandi i zločinačkih tongi, na službi su pune četiri godine. Mnogi su tu zasnovali porodice, ali Luđan ne pokušava da traži dozvolu da žene i deca budu sklonjeni na sigurno.

Zapečaćeno pismo od generala Dži Džonga doneo je carski kurir. Luđan zna da rizikuje gubitak čina ili nešto još gore, dopuštajući ženama i deci da im se pridruže ali ne može da ih ostavi na milost i nemilost neprijatelju. Ćutke posmatra kako grupa dečaka zauzima svoja mesta na zapregama, uplašeno se osvrćući oko sebe. Baotu je jedini svet koji znaju, i za samo jednu noć će ga zameniti oskudan život u vojnim kasarnama.

Luđan teško uzdiše. S toliko ljudi u koloni, tajnu je nemoguće sačuvati. Nema sumnje da su žene već upozorile svoje prijateljice i tako preko noći raširile vest. Možda zato naređenje nije uključivalo i zapovest da se evakuišu i porodice vojnih obveznika.

Ispred kapije se čuje metež nestrpljive mase, spremne za pokret. Luđan odmahuje glavom. Voleo bi da može sve da ih spase ali ne sme da se ogluši o naređenje. Oseća stid usled olakšanja što se Mongolcima neće naći na putu, trudeći se da ne sluša usplahirene glasove oko sebe.

Sunce je već izašlo i on strepi da ne zakasni. Ukoliko sa sobom povede i vojne porodice, neće uspeti da se iskrade iz grada u toku noći. U tom slučaju će kroz neprijateljsku teritoriju putovati po dnevnoj svetlosti. Biće krvi ukoliko se građani razljute, možda čak i bežanja kroz rečnu kapiju, udaljenu četiristo koraka od kasarni. Prethodnog dana mu nije delovala tako daleko. Luđan žali što mu nije ponuđeno još neko rešenje ali put mu je već zacrtan i bliži se vreme polaska.

Dvojica njegovih ljudi vrše poslednje pripreme pred put. Lica su im smrknuta i Luđan oseća njihov bes. U gradu ostavljaju prijatelje, možda čak i ljubavnice, nagađa on. Ali svi imaju nekog. Kada se vojska povuče, izbiće neredi i tonge će divljati ulicama grada. Neki od kriminalaca su poput divljih pasa, nesposobni da se uzdrže kada ih niko ne kontroliše. Bez vojske će se gložiti između sebe, sve dok ih neprijatelj sve zajedno ne spali.

Ova misao Luđana donekle teši iako ne uspeva da potisne stid. Pokušava da razbistri misli i usredsredi se na problem izvođenja vojnika i zaprega iz grada. Strelce postavlja po bokovima s naređenjem da pucaju u svakog ko pokuša da se priključi koloni. U slučaju da im neko promakne, kopljanici će ih dokrajčiti dok ne napuste Baotu. U svakom slučaju, biće teško i nije nimalo ponosan na svoj plan.

Utom mu protrčava vojnik i Luđan prepoznaje jednog od onih iz kasarne pored kapije. Zar su neredi već počeli?

„Gospodine, neki čovek želi da razgovara sa vama. Rekao sam mu da odbije ali mi je dao ovaj simbol i rekao da ćete ga primiti.”

Luđan gleda u komadić plave školjke označen ličnim žigom Čen Jia. Nimalo mio susret ali zaprege su već odavno spremne i ljudstvo je obrazovalo kolonu ispred kapije. Možda iz osećaja krivice, Luđan klima glavom.

-BU&CW- 118

-Mighty-

„Neka uđe kroz mala vrata i pobrini se da niko drugi ne uđe s njim.” Vojnik trčeći odlazi i Luđan ostaje sam sa svojim mislima. Čen Ji će poginuti sa ostalima i niko nikada neće saznati za njihov dugogodišnji sporazum. I jedan i drugi su imali velike koristi, međutim, Luđan ne bi žalio kada bi se oslobodio uticaja tog čoveka. Ophrvan je mislima kada se vojnik vrati sa vođom Plavog tonga.

„Ne mogu ništa da učinim za tebe, Čen Ji”, počinje Luđan kada se vojnik udalji i zauzme svoje mesto u koloni. „Dobio sam naređenje da se povučem iz Baotua i pridružim vojsci okupljenoj ispred Jenkinga. Ne mogu da ti pomognem.”

Čen Ji zuri u njega i Luđan primećuje mač koji mu visi o pojasu. Trebalo mu ga je oduzeti još na glavnoj kapiji ali danas više niko ne poštuje proceduru.

„Mislio sam da ćeš me slagati”, uzvraća Čen Ji, „i reći kako ideš na redovnu obuku ili manevre van grada. Ne bih ti poverovao, naravno.”

„Šta da se radi. Naređenje je naređenje”, odgovara Luđan. „I dopustićeš da Baotu izgori?”, zapanjeno pita Čen Ji. „Posle toliko godina uveravanja

kako ste naši zaštitnici? Bežiš pred prvom pravom pretnjom?” Luđanu obraze gore. „Ja sam vojnik, Čen Ji. Kada mi generali narede marš, ja marširam. Žao mi je.” Čen Ji je crven u licu, da li od besa ili od napornog trčanja do kasarne, Luđan nije siguran.

Ali u njegovom pogledu oseća snagu i skreće pogled. „Vidim, dozvolio si ljudima da povedu žene i decu na bezbedno”, primećuje Čen Ji.

„Tvoja žena i sinovi neće patiti kada stignu Mongolci.” Luđan odvraća pogled od kolone. Neka lica se već okreću ka njemu, čekajući znak za

polazak. „Već sam prekoračio svoja ovlašćenja, prijatelju.” Čen Ji srdito hukće. „Ne zovi prijateljem čoveka kojeg ostavljaš na milost i nemilost neprijatelju.” Više ne

može da sakrije bes i Luđan se ne usuđuje da ga pogleda u oči. „Ali točak će se okrenuti, Luđane. Tvoji gospodari će platiti za svoju okrutnost kao što ćeš ti platiti za ovu sramotu.”

„Sad moram da krenem”, odlučno kaže Luđan, zagledan u daljinu. „Ti bi mogao da isprazniš grad pre nego što stignu Mongolci. Mnogi će se spasti ako se potrudiš.”

„Možda i hoću, Luđane. Uostalom, kad vi odete, u Baotu će nastati bezvlašće.” Obojica znaju da je nemoguće izvući sve stanovnike Baotua. Mongolska vojska je na samo dva dana od grada. Čak i kada bi zaposeli sve brodove i otplovili rekom, opet bi u gradu ostalo više od polovine stanovništva koje bi Mongolci zaklali, sve do jednog. Luđan zamišlja pirinčana polja natopljena krvlju i duboko uzdiše. Krajnje je vreme za polazak.

„Srećno”, mrmlja on, pogledavši za trenutak Čen Jia u oči. Nije mu jasan tračak pobede koji u njima vidi i s velikim naporom zauzdava jezik. Potom odlazi na čelo kolone gde mu vojnik dodaje uzde njegovog konja. Čen Ji smrknuto posmatra kako se kapija otvara i razgovor u koloni zamire.

Drumovi su zakrčeni ljudima. Ostavili su tek toliko prostora da prođu carski vojnici i zaprege ali su im lica iskrivljena od mržnje. Luđan zapoveda strelcima da budu u pripravnosti, dovoljno glasno da ga masa čuje. Tišina ga izluđuje i svakog časa očekuje uvredljive ispade. Njegovi ljudi nervozno stežu svoje mačeve i koplja, trudeći se da ne gledaju u poznata lica oko sebe. Isti prizor će doživeti još par puta pre nego što kolona izađe iz grada i skrene na istok ka Jenkingu i prolazu Jazavičja usta. Baotu će ostati nezaštićen, prvi put u svojoj istoriji.

Čen Ji smrknuto gleda kako kolona maršira u pravcu rečne kapije. Luđan ne zna da su mnogi posmatrači njegovi ljudi, raspoređeni tu kako bi održavali mir i sprečili izlive besa naroda. Ne želi da Luđan kasni sa odlaskom ali ne može a da ne primeti njegovu sramotu zbog te odluke. Luđan je godinama bio omiljen u carskoj vojsci ali nikada nije postao njegov prijatelj. Čen Ji zna da mu odlazak iz grada teško pada i sada uživa u svakom trenutku njegovog

-BU&CW- 119

-Mighty-

poniženja. Naravno, svojski se trudi da sakrije zadovoljstvo. Kada stignu Mongolci, neće biti nikakvog otpora jer konačno nema više nijednog vojnika koji bi ga pružio. Za samo jedan dan, carska izdaja je Baotu predala u ruke Čen Jiu.

Primećuje da kolona već prolazi ispod napuštene rečne kapije, svestan da sada sve zavisi od časti dva mongolska brata kojima je pomogao. Iskreno se nada da će Kasar i Temug održati zadatu reč, u protivnom će njegov grad nestati s lica zemlje. Narod oko kasarne u sablasnoj tišini posmatra kako im vojnici nestaju iz vida i Čen Ji prinosi molitvu duhovima svojih predaka. Setivši se mongolskog sluge, Ćuejšana, izgovara poslednju molitvu nebeskom ocu tog neobičnog naroda, moleći ga za pomoć u danima koji dolaze. Naslonjen na drvenu gredu obora za koze, Džingis se osmehuje kada ugleda svog sina Čagataja, začuvši prethodno dečakov veseli poklič. Desetogodišnjaku je tog jutra poklonio oklop, napravljen po njegovoj meri. Čagataj je previše mlad da bi se pridružio ratnicima u borbi, ali je oduševljen ovim poklonom i jurca po logoru na svom novom konju kako bi ga svi videli. Mnogi se smeju njegovom šepurenju, posmatrajući kako zateže luk i vrišti poput pravog ratnika.

Džingis proteže leđa, prelazeći rukom preko debelog platna belog šatora koji je podigao pred zidinama Baotua. Drugačiji je od šatora njegovog naroda kako bi ga oni u gradovima prepoznali kao pretnju i molili svoje vođe da se predaju. Dvaput je viši čak i od njegovog velikog šatora, i nije toliko pričvrščen tako da leprša na vetru i zidovi mu podrhtavaju pri svakom uzdisaju. Barjaci od belih konjskih repova stoje na visokim stubovima sa obe strane, vijoreći se kao da su živi.

Baotu je blizu i Džingis se pita da li su njegova braća dovoljno dobro procenila tog Čen Jia. Dan ranije izviđači su doneli vest o koloni vojnika koja maršira iz grada. Neki od najsmelijih su joj se približili dovoljno blizu da svojim lukovima skinu nekolicinu kineskih vojnika, pre nego što su dojahali nazad. Ako su dobro izbrojali, onda u gradu nije ostao nijedan vojnik koji bi mogao da ga brani. Džingisu se sviđa ta vest iako je siguran da će grad pasti kao i svi prethodni.

Razgovarao je sa zidarom iz Baotua i ovaj ga je uverio da Čen Ji nije čovek koji zaboravlja dato obećanje. Lijanova porodica je ostala unutar zidina u čijoj izgradnji je i sam učestvovao, zbog čega ima i te kako jak razlog da se ovaj sukob reši što je mirnije moguće. Džingis diže pogled ka belom šatoru. Rok za predaju je do zalaska sunca. U protivnom će na istom mestu podići crveni šator. Tada ih neće spasiti nikakav dogovor.

Džingis spušta pogled ka mestu gde njegov najstariji sin Đoči stoji sa kozama. Dečak ga ćutke posmatra i, uprkos obećanju datom Borte, veliki kan reaguje na ovu provokaciju. Zadržava svoj hladni pogled na dečakovom licu sve dok Đoči ne spusti glavu. Džingis mu se tek tada obraća.

„Sledećeg meseca ti je rođendan. Naručiću još jedan oklop za tebe.” Đoči se oprezno smeška. „Punim dvanaest. Uskoro ću moći da jašem sa ratnicima. Nema svrhe da se dotad igram

dečjih igara.” Džingis gubi strpljenje. Njegova ponuda je više nego velikodušna. Sprema se opet da je

ponovi ali ga u tome sprečava Čagatajev povratak. Dečak stiže poskakujući na konju i gipko skače na zemlju, vezujući istovremeno uzde oko obližnjeg stuba. Koze u oboru panično bleje, tiskajući se u najdalji ugao. Džingis se grohotom smeje Čagatajevoj jednostavnosti, svestan Đočijevog pogleda na sebi.

Čagataj pokazuje rukom na grad u daljini. „Zašto ne napadnemo danas, oče?”, pita, bacajući pogled ka Đočiju. „Zato što su tvoji stričevi dali obećanje čoveku koji živi u njemu”, strpljivo odgovara

Džingis. „Za uzvrat nam je zidar pomogao da osvojimo ostale gradove. Ovaj će ostati čitav.” Zastaje za trenutak. „Ako se danas preda.”

-BU&CW- 120

-Mighty-

„A sutra?”, najednom se javlja Đoči. „Još jedan grad. I još jedan?” Džingis se okreće ka njemu i Đoči instinktivno uspravlja leđa. „Provešćemo ceo život osvajajući te gradove, jedan po jedan?”

Džingis oseća kako mu krv udara u lice a onda opominje sebe da je Borti obećao da će se prema Đočiju ophoditi isto kao i prema ostalim sinovima. Ona kao da ne primećuje da ga dečak izaziva kad god mu se za to ukaže prilika, a Džingisu je preko potreban mir u šatoru. Koristi pauzu da obuzda bes.

„Ovo nije nikakva igra”, pojašnjava mu. „Nisam se odlučio za osvajanje kineskih gradova zato što mi se sviđaju njihove muve i topla klima. Tu sam, i vi ste tu, zato što su nas mučili hiljadama generacija. Kinezi su naša plemena odvajkada okretali jedna protiv drugih. Kada je konačno došao mir, nahuškali su Tatare na nas kao divlje pse.”

„Više to ne mogu da rade”, uzvraća Đoči. „Tatare smo razbili i naš narod je jedna nacija, kao što si rekao. Sada smo previše jaki. Vreme je za osvetu, zar ne?” Dečak ne gleda pravo u oca, usuđujući se da to učini tek kada Džingis okrene glavu, ne skrivajući želju za razgovorom.

„Za tebe je prošlost samo u pričama. Nisi se ni rodio kada su se plemena rasturila. Nisi znao kakva su tada bila vremena i verovatno zato sada ne možeš da razumeš. Da, osveta, ali delimično. Naši neprijatelji moraju da nauče da nam nisu dorasli, čak ni ako se sprema oluja.” Najednom izvlači mač svog oca i okreće ga prema suncu kako bi zlatni odblesak zaslepio Đočija.

„Ovo je dobar mač. Napravio ga je majstor. Ali ako ga zakopam u zemlju, koliko dugo bi zadržao oštrinu?”

„Jednom si rekao da su plemena kao mač”, podseća ga Đoči. „Možda”, uzvraća Džingis, iznerviran što ga prekida u lekciji. Dečak je previše oštrouman

za svoje godine. „Sve što je osvojeno može da se izgubi, možda zbog jednog budalastog sina koji nema strpljenja da sasluša svog oca.” Đoči se na ovo smeje i Džingis shvata da se odmah prepoznao u njegovim rečima. Međutim, i dalje pokušava da zbriše gordost s njegovog dečjeg lica.

Džingis naglo otvara vrata od obora i ulazi unutra, podižući svoj mač. Koze se raspršuju pred njegovim nogama, propinjući se jedna na drugu i bezumno blejeći iz sveg glasa.

„Kad si već tako pametan, Đoči, kaži mi šta bi se desilo kada bi me koze napale?” „Sve bi ih pobio”, dobacuje Čagataj iza njega, pokušavajući da se ubaci u ovo nadmetanje

volje. Džingis se ne osvrće, pogleda prikovanog za Đočija. „Oborile bi te”, odgovara Đoči. „Ta nismo se ujedinili sa ovcama, zar ne?” Dečaku se ovo

čini zanimljivim ali Džingis konačno gubi strpljenje, zamahujući rukom i bacajući dečaka jednim udarcem preko ograde. Koze usplahireno beže glavom bez obzira.

„Mi smo Vukovi, sine, a vukovi se ne raspituju o kozama koje ubijaju. Oni ne mozgaju o tome kako najbolje da provedu vreme dok su im čeljusti i šape krvave. Oni ne staju sve dok ne pokore svoje neprijatelje. I ako mi se još jednom budeš rugao, poslaću te kod njih.”

Đoči skače na noge, poprimajući hladan izraz lica. Da je u pitanju Čagataj, ovaj gest bi izazvao kanovo odobravanje ali Džingis i Đoči ćutke stoje jedan naspram drugog, i nijedan ne želi prvi da spusti pogled. Čagataj se ceri iz prikrajka, uživajući u poniženju svog starijeg brata. Na kraju krajeva, Đoči je samo dete i oči su mu pune suza kada spusti pogled i pokunjeno priđe drvenoj ogradi.

Džingis duboko uzdiše, tražeći neki način da ublaži bes koji je iskalio. „Ne smeš da misliš da je ovaj rat nešto što tek tako radimo pre nego što se povučemo u

miran život. Mi smo ratnici uprkos bajkovitoj priči o mačevima i vukovima. Ako mladost provedem smanjujući moć kineskog cara, onda će mi svaki dan biti radostan. Njegova porodica je predugo vladala i sada je došlo vreme da se uzdigne moja porodica. Nećemo više patiti pod njihovim jarmom.”

Đoči je i dalje uvređen ali uspeva da promrmlja pitanje. „Znači nema kraja? I kada ostariš i osediš, tražićeš neprijatelja protiv kojeg ćeš se boriti?”

-BU&CW- 121

-Mighty-

„Ako ih ostane, da”, odgovara Džingis. „Ono što počnem, to ne prekidam. U slučaju da izgubimo hrabrost i posustanemo, neprijatelj će se vratiti veći i brojniji nego što možeš da zamisliš.” Džingis bira reči koje će dečaku podići duh. „Ali do tada će moji sinovi biti dovoljno zreli da osvajaju nove zemlje. Biće kanovi. Ješće masnu hranu i nosiće mačeve ukrašene draguljima i zaboraviće da sve to duguju meni.” Kasar i Temug sa ruba logora posmatraju zidine Baotua. Sunce polako tone ka horizontu ali dan je vreo i obojica se znoje na omorini. Kod kuće se nikada nisu tako znojili jer tamo prašina na planine pada sa suvog neba. U kineskim zemljama se osećaju prljavo i muve ih neprekidno opsedaju. Temug je vidno ubledeo i stomak mu se grči pri sećanju na poslednju posetu gradu. Proveo je previše noći u šamanovom zadimljenom šatoru i neke od stvari koje je tamo video i dalje ga proganjaju. Grlo ga pecka, mameći mu kašalj. U glavi mu se vrti i oseća se bolesno.

Kasar ga podozrivo gleda, ne pokazujući ni trunku samilosti. „Dah ti je isprekidan, bratac. Da si konj, zaklao bih te i tobom nahranio narod.” „Kao i uvek, ništa ne razumeš”, breca se Temug, brišući nadlanicom usta. Rumenilo mu je

odavno nestalo s lica i koža mu deluje bolesno žuto na zalazećem suncu. „Koliko mogu da primetim, ubijaš se ljubeći stope onom prljavom šamanu”, uzvraća

Kasar. „Počinješ čak i da smrdiš kao on.” Temug bi najviše voleo da pređe preko bratovljevog ubadanja, međutim, kada podigne

pogled, u Kasarovim očima vidi brigu koju ranije nije primećivao. Nešto slično je prozreo i kod ostalih koji ga previše često povezuju sa šamanom velikog kana. Nije to strah, možda samo strah od nepoznatog. Odbacio ga je kao nešto svojstveno neukim budalama, međutim, sada kada sličan oprez primećuje kod Kasara, oseća da mu to neobično prija.

„Plemena svašta pričaju o njemu, ali ništa dobro”, tiho nastavlja Kasar. „Čuo sam da uzima bebe od majki koje ih ne žele. Posle toga ih više niko ne vidi.” Dok govori, ne gleda u Temuga, prikivajući pogled za zidine Baotua. „Kažu da je u stanju da ubije čoveka samo jednim dodirom.”

Temug se polako uspravlja iz zgrčenog stava od teškog kašlja. „Naučio sam da prizivam mrtve na takav način”, laže. „Sinoć, dok si ti spavao. Bio sam u

bunilu i zato danas kašljem. Ali telo će se oporaviti, a znanje će ostati.” Kasar iskosa gleda u svog brata, proveravajući da li govori istinu. „Siguran sam da je u pitanju neki trik”, mrmlja on. Temug se smeška, ne pokazujući desni

obojene crnom kašom. „Nema mesta za strah, brate”, tiho uzvraća Temug. „Znanje nije opasno. Samo je čovek

opasan.” Kasar othukuje. „Tim glupostima te uči, je li? Zvučiš kao onaj budistički monah, Jao Šu. Bar jedan čovek

koji se ne divi šamanu. Njih dvojica su kao rogovi u vreći, kad god se sretnu.” „Monah je budala”, gnevi se Temug. „Ne bi trebalo da podučava Džingisove sinove. Jedan

od njih bi jednog dana mogao da postane kan, a taj ’budizam’ će ga samo smekšati.” „Ako i smeškaju, to neće biti od monahovog učenja”, uzvraća Kasar sa kezom. „Taj može

da polomi dasku golim rukama, a tvoj Kokču to ne ume. Sviđa mi se iako ga uglavnom ništa ne razumem.”

„Može da polomi dasku golim rukama”, izruguje se Temug, oponašajući glas svog brata. „Ne čudi me što se diviš takvim stvarima. A da li čuva logor od mračnih duhova u noćima bez meseca? Ne, nego skuplja drva za ogrev.”

Kasar je iznenađen besom koji ga obuzima. Ima nečeg novog u Temugu što mu se nimalo ne sviđa, ali ne nalazi reči da to opiše.

-BU&CW- 122

-Mighty-

„Nikada nisam video te kineske duhove od kojih Kokču čuva logor, ali umem da zapalim vatru.” Prezrivo se smeje kada Temug porumeni, gneveći se sve više. „Kada bih morao da biram između njih dvojice, radije bih izabrao čoveka koji se bori na takav način i iskušao bih duhove mrtvih kineskih seljaka.”

Van sebe od besa, Temug podiže ruku da udari svog brata i na njegovo zaprepašćenje Kasar se trza. Čovek koji bi kidisao na grupu vojnika bez razmišljanja sada uzmiče pred svojim mlađim bratom, spuštajući ruku na balčak svog mača. Temug se za trenutak smeje, želeći da pokaže Kasaru kako je sve bila samo šala. A onda se seća da su nekada bili prijatelji i telo mu obuzima hladnoća pred strahom koji je video.

„Ne šegači se s duhovima, Kasare, niti s čovekom koji ih kontroliše. Nisi koračao stazama u noći bez meseca i nisi video ono što sam ja. Ko zna koliko puta bih umro da nije bilo Kokčua da me vrati nazad.”

Kasar zna da njegov brat nije video ništa više od odgovora na podignuti dlan i srce mu lupa u grudima. Delićem svog bića ne veruje da balavi Temug može da zna nešto što on ne zna, ali u njemu ima neke tajnovitosti koju dotad nije primećivao. Na slavljima je video kako se Kokču ubada noževima po telu, ne puštajući ni kap krvi.

Kasar srdito zuri u svog brata pre nego što se okrene i vrati nazad u svet koji dobro poznaje. Ostavši sam, Temug oseća kako mu srce pobednički raste.

Kada opet pogleda u Baotu, gradske kapije se otvaraju i rogovi upozorenja počinju da cvile širom staništa. Ratnici će skočiti na svoje konje, spremni za boj. Neka jašu, razmišlja on, naslađujući se ovom sitnom pobedom nad svojim bratom. Bolest jenjava i on samouvereno kreće ka otvorenoj kapiji, pitajući se da li su strelci Čen Jia već na zidinama, spremni za izdaju. Ali to mu više nije važno. Oseća se nepobedivo i korak mu je lak po kamenitoj zemlji.

-BU&CW- 123

-Mighty-

Devetnaesto poglavlje

Grad Baotu je miran kada Čen Ji dočeka Džingisa u svom domu. Ho Sa je jedini u njegovoj pratnji i Čen Ji mu se blago naklanja, zadovoljan što je kan ispunio dato obećanje.

„Dobrodošao si u moj dom!” Čen Ji pozdravlja kana na jeziku plemena, uz neizostavan duboki naklon. Džingis ga posmatra s visine, ali bezizražajnog lica. Čen Ji primećuje da je viši i od Kasara. Kan na sebi ima oklop i o pojasu mu visi neobičan mač. Čen Ji odmah oseća da je to čovek velike unutrašnje snage, veće od svih koje ikada upoznao. Džingis ne uzvraća formalnim pozdravom, samo kratko klima glavom i nastavlja da korača kroz dvorište. Čen Ji hita da ga uvede u kuću i u svojoj žurbi ne primećuje grč na Džingisovom licu kada ovaj osmotri krov. Ho Sa i Temug su mu pričali o tom čudu ali je previše radoznao da sazna kako žive imućni ljudi u srcu kamenih gradova.

Elem, u Baotu su ulice prazne, primetio je, nema čak ni prosjaka. Svaka kuća je zabarakadirana zbog Mongolaca koji besciljno lutaju gradom, provaljujući u imanja u potrazi za vrednostima. Džingis je naredio da grad ostane netaknut, ali niko ne veruje da se ta zapovest odnosi i na obilate zalihe pirinčanog vina. Kućni prikazi bogova su naročito na ceni. Ratnici skupljaju male statue Bude, verujući da će ih zaštititi od zlih duhova.

Počasna vojna straža čeka ispred kapije, iako bi Džingis mogao slobodno sam da se šeta gradom. Jedina moguća opasnost preti mu od ljudi koji upravljaju rečima.

Čen Ji se trudi da sakrije nervozu kada Džingis krene u obilazak njegovog doma, proučavajući svaki predmet na koji naiđe. Kan deluje napeto, zbog čega Čen Ji ne zna kako da zapodene razgovor. Svoje čuvare i sluge je otpustio na ceo dan i sopstveni dom mu deluje neutešno i prazno.

„Drago mi je što vam je moj zidar bio od pomoći, gospodaru”, počinje Čen Ji. Džingis ne odvaja pogled od crnog ćupa ni kada ga detaljno prouči i vrati na postolje. Njegova pojava deluje previše glomazno u prostoriji, kao da bi svakog časa mogao da izvali grede i sruši celu kuću. Čen Ji podseća sebe da ga moćnim čini samo njegova reputacija, međutim, kada Džingis okrene svoje bledožute oči ka njemu, domaćinu se mozak parališe.

Veliki kan prelazi prstom preko ukrasnog reljefa na ćupu a potom se okreće ka svom domaćinu.

„Ne plaši me se, Čen Ji. Ho Sa tvrdi da si čovek koji je od malog napravio veliko, kojem nije dato ništa ali je ipak opstao i obogatio se u velikom gradu.” Čen Ji baca pogled ka Ho Sau, ali vojnik carstva Si Sja ničim ne pokazuje da je čuo kanove reči. Prvi put u životu Čen Ji se oseća izgubljeno. Baotu mu je obećan, ali i dalje nije siguran da li će kan održati svoju reč. Ono što zna je da čovek kojem oluja sruši dom može samo da slegne ramenima, verujući da je to prst sudbine kojem ne može da se suprotstavi. Za njega je susret sa Džingisom nešto slično. Pravila koja je poštovao celog svog života najednom padaju u vodu. Samo jednom rečju mongolski kan može da sravni Baotu sa zemljom.

„Bogat sam čovek”, priznaje Čen Ji. Pre nego što nastavi, na sebi oseća Džingisov zainteresovan pogled. Kan opet uzima crni ćup koji u njegovim rukama deluje tako krhko.

„Šta je to bogatstvo, Čen Ji? Ti si čovek gradova, ulica i kuća. Šta je tu vredno? Ovo?” Kan govori brzo i dok Ho Sa prevodi Čen Ji grozničavo smišlja odgovor, uputivši vojniku

kratak pogled zahvalnosti. „Za izradu tog ćupa bilo je potrebno hiljadu sati teškog rada, gospodaru. Srećan sam dok

ga posmatram.”

-BU&CW- 124

-Mighty-

Džingis vrti ćup u šakama, vidno razočaran ovim odgovorom. Čen Ji sa strepnjom gleda u prevodioca. Ho Sa izvija obrve, ukazujući mu da proširi objašnjenje.

„Ali to nije bogatstvo, gospodaru”, nastavlja Čen Ji. „Nekada sam gladovao i znam kolika je vrednost hrane. Bilo mi je hladno i znam koja je vrednost toplog doma.”

Džingis sleže ramenima. „Toliko zna i ovca. Imaš li sinova?” Zna odgovor ali želi da dokuči čoveka koji potiče iz

sveta tako različitog od njegovog. „Imam tri kćeri, gospodaru. Sina su mi uzeli.” „Šta je onda bogatstvo, Čen Ji?” Posle ovog pitanja Čen Ji dugo ćuti. Ne zna šta kan želi od njega i stoga pribegava

iskrenosti kao jedinom rešenju. „Za mene je osveta bogatstvo, gospodaru. Mogućnost da se neprijatelj nađe i porazi. To je

bogatstvo. Vlast nad ljudima koji će ubijati i ginuti jeste bogatstvo. Moje kćeri i moja žena su moje bogatstvo.” Potom oprezno uzima ćup iz Džingisovih ruku i baca ga na drveni pod, gledajući kako se opeka razbija na sitne komadiće.

„Sve ostalo je bezvredno, gospodaru.” Džingis širi usne u osmeh. Kasar nije slagao kada je rekao da se Čen Ji neće uplašiti. „Da sam rođen u gradu, Čen Ji, mislim da bih vodio tvoj život. Mada, poznajući svoju

braću, verovatno ni njima ne bi verovao.” Čen Ji mu ne stavlja do znanja da bi morao da veruje samo Kasaru, ali Džingis kao da mu

čita misli. „Kasar lepo govori o tebi. Ne bih se sad osvrtao na njegove reči koje je izgovorio u moje

ime. Dakle, Baotu je tvoj. Ionako mi je samo na putu do Jenkinga.” „Drago mi je, gospodaru”, uzvraća Čen Ji, skoro drhteći od olakšanja. „Jeste li za pehar

vina?” Džingis klima glavom i napetost među njima nestaje. Ho Sa se vidno opušta kada Čen Ji izađe da potraži slugu ali ga ne nalazi. Pomalo nevešto servira vino, gazeći sandalama po komadićima opeke koji su nekada krasili carski dom. Ruka mu blago drhti dok sipa vino u tri pehara i Džingis tek tada seda na kauč. Ho Sa se spušta do njega, škripeći svojim oklopom. Kada mu se pogled sretne sa Jiovim, jedva primetno spušta glavu kao da mu potvrđuje da je prošao ispit.

Čen Ji zna da kan neće gubiti vreme u sedenju osim ako nešto ne želi. Ćutke proučava preplanulo lice kana dok mu dodaje pehar i shvata da je i njemu pomalo neprijatno u tišini koja vlada.

„Baotu ti verovatno deluje kao gradić, gospodaru”, usuđuje se Čen Ji da kaže kada Džingis srkne gutljaj pirinčanog vina, uživajući u ukusu s kojim se prvi put susreće.

„Nikada nisam bio unutar grada, osim kada je trebalo da ga zapalim”, odgovara Džingis. „Ovaj je neobično miran i to mi je čudno.” Iskapljuje pehar i sam ga dopunjuje, čineći to i ostaloj dvojici.

„Još po jedno i dosta. Vino je jako a meni treba bistra glava”, oprezno kaže Čen Ji. „Ima ukus konjske pišaćke”, uzvraća Džingis, „ali mi se sviđa kako greje.” „Narediću da se sto flaša dopremi u tvoj logor, gospodaru”, brzo dodaje Čen Ji. Veliki kan ga posmatra preko ruba svog pehara i klima glavom. „Velikodušan si.” „Nije to ništa u poređenju sa mojim rodnim gradom”, kaže Čen Ji. Džingis se raspoloženo zavaljuje u kauč. „Mudar si čovek, Čen Ji. Kasar mi je pričao da si vladao gradom i dok su u njemu red

održavali carski vojnici.” „Možda je malo preterao, gospodaru. Moja vlast je jaka među nižim kastama - lučkim

radnicima i trgovcima. Plemići žive drugačiji život i retko sam dobijao priliku da osetim njihovu moć.”

-BU&CW- 125

-Mighty-

Džingis stenje. Ne može da pokaže neprijatnost koju oseća dok sedi u ovakvoj kući, okružnoj hiljadama drugih. Ima utisak da je pritisnut zidovima oko sebe. Kasar je bio u pravu: za nekog ko je odrastao na čistom vazduhu ravnice, grad užasno vonja.

„Mrziš te plemiće?”, ispipava Džingis. Pitanje je neuobičajeno i Čen Ji oprezno smišlja odgovor. Jezik plemena ne sadrži reči koje su mu potrebne i stoga mu se obraća na svom jeziku, puštajući Ho Saa da prevodi.

„Većina živi toliko daleko da ni ne razmišljam o njima, gospodaru. Njihovo mišljenje veoma utiče na carske zakone koji se, nažalost, ne odnose i na njih. Da ja ukradem, ruke bi mi vezali i šibali me do smrti. Da plemić ukrade od mene, ne bi bilo pravde. Čak i da mi oduzme kćer ili sina, ne mogu im ništa.” Strpljivo čeka da Ho Sa prevede, svestan ozlojeđenosti koju ne može da sakrije. Džingis za trenutak zuri u njega a potom kaže, „Da, mrziš ih.”

„Na kapiji kod kasarne kroz koju ste ušli vise tela”, nastavlja Džingis. „Tuce leševa. Je li to tvoje delo?”

„Izmirio sam stare dugove, gospodaru, pre tvog dolaska.” Džingis klima glavom, dolivajući sebi vino. „Čovek uvek mora da izmiruje dugove. Ima li ih još koji misle kao ti?” Čen Ji se kiselo smeška. „Više nego što možeš da nabrojiš, gospodaru. Kinesko plemstvo je najviša klasa koja vlada

mnogobrojnim podanicima. Bez vojske ne bi imali ništa.” „Ako ste tako brojni, zašto se ne dignete protiv njih?”, pita Džingis, istinski radoznao. Čen Ji uzdiše, opet pribegavajući kineskom jeziku. „Pekari, zidari i brodograditelji ne čine vojsku, gospodaru. Plemićke porodice su

nemilosrdne na prvi znak pobune. U prošlosti je bilo nekih pokušaja ali su brzo ugušeni. Vlast ima špijune u narodu. Svako skupljanje oružja i organizovanje bilo bi surovo kažnjeno. U slučaju pobune bi se pozvali na cara i vojska bi izašla na ulice. Čitavi gradovi bi plivali u krvi i vatri. Naslušao sam se takvih priča.” Za trenutak okleva, začuvši kako Ho Sa kanu pojašnjava da tako nešto ne može ni da zamisli. Čen Ji skoro podiže ruku da ga zaustavi ali se uzdržava. Ipak je Baotu pošteđen stradanja.

Džingis zainteresovano posmatra svog domaćina. Iako je ujedinio plemena svog naroda, i dalje ne deli mišljenje čoveka kao što je Čen Ji. Ne još. Svakim gradom može da vlada kineski car, ali narod ne mora da ga posmatra kao vođu, niti da ga smatra članom svoje porodice. Jasno je da plemići imaju vlast zahvaljujući caru. Takođe je jasno da ih Čen Ji mrzi zbog njihove gordosti, bogatstva i moći. To znanje može da bude korisno.

„Osetio sam njihove poglede na mojim ljudima, Čen Ji”, priznaje kan. „Postali smo nacija koja će im se suprotstaviti, koja će ih uništiti.”

„A hoćete li onda vladati kao što su oni?”, pita Čen Ji, ne uspevajući da sakrije gorčinu u svom glasu. Ovako otvoren razgovor sa kanom je veliki rizik, zaključuje on. Uobičajeni izrazi na njegovom jeziku slaba su zaštita od kanovog pogleda. Na njegovo olakšanje, Džingis se kikoće.

„Nisam razmišljao o tome šta dolazi posle bitke. Možda i hoćemo. Zar to nije pravo svakog osvajača?”

Čen Ji duboko uzdiše pre nego što mu odgovori. „Pravilo jeste, ali hoće li vaši ratnici nižeg ranga koračati kao car među onima koje ste

pokorili? Hoće li ih prezirati i od njih uzimati ono što nisu zaslužili?” Džingis ga začuđeno gleda. „Zar su plemići carskog roda? Ako me pitaš hoće li moja porodica uzimati ono što poželi,

odgovor je DA. Takva su pravila, Čen Ji. Oni koji nisu jaki mogu samo da sanjaju o tome.” Zastaje, pokušavajući da se stavi u njegov položaj. „Ti bi voleo da svoj narod obavežem sitničavim pravilima?”, naposletku pita.

Čen Ji ponovo uzdiše. Ceo život je proveo sa špijunima i doušnicima, višestruko zaštićen ali ne pristajući da mašta o danu kada ga carska vojska više neće goniti iz rodnog grada. Taj dan

-BU&CW- 126

-Mighty-

nije došao. Umesto toga, sada pred njim sedi čovek s kojim može da razgovara bez ustezanja. Nikada više neće dobiti takvu priliku.

„Razumem tvoje stavove, ali hoće li se to pravilo preneti i na tvoje sinove i unuke? Kada neki slabić za sto godina ubije dečaka, hoće li se iko pobuniti zato što je tvoje krvi?”

Džingis ostaje miran. Posle duge pauze odmahuje glavom. „Ne znam za kineske plemiće, ali moji sinovi će vladati posle mene, ako budu jaki,

naravno. Možda će za sto godina moji potomci vladati i biti plemići koje ti prezireš.” Potom sleže ramenima i iskapljuje vino.

„Ljudi su uglavnom kao ovce”, nastavlja on. „Nisu kao mi.” Odmahuje rukom na Jiov pokušaj da mu odgovori. „Zar sumnjaš? Koliko njih u ovom gradu može da se meri s tvojim uticajem, čak i posle mog dolaska? Većina nije sposobna za vođu - ta ideja ih užasava. A za ljude kao što smo ti i ja najveća je radost saznanje da im nema pomoći. Odluka je samo naša.” Žustro pokazuje na svoj pehar i Čen Ji spremno razbija voštani pečat još jedne flaše, dolivajući kanu vino.

Na iznenađenje obojice, tišinu prekida Ho Sa. „Ja imam sinove”, počinje on. „Nisam ih video tri godine. Kada porastu, ići će mojim

stopama, biće vojnici. I kada ljudi čuju da su moji, očekivaće više od njih. Moraće u svemu da budu bolji od ostalih, a to mi se ne sviđa. Zalaganjem se sve može postići.”

„Ali tvoji sinovi nikada neće biti plemići”, odgovara Čen Ji. „Dečak iz velike kuće će im narediti da poginu samo da bi spasao ćup kao što je ovaj što sam maločas razbio.”

Džingis se mršti, zamišljajući taj prizor. „A ti bi da svi ljudi budu jednaki?” Čen Ji sleže ramenima. Vino mu je pomutilo razum i više se ne trudi da priča na jeziku

plemena. „Nisam ja budala. Znam da ne postoji zakon za cara ili njegovu porodicu. On donosi sve

zakone koje vojska samo sprovodi u delo. Stoga mu on ne podleže kao običan narod. A što se tiče ostalih parazita koji se hrane iz njegove ruke, zašto bi im bilo dozvoljeno da nekažnjeno ubijaju i kradu?” Rekavši to, Čen Ji iskapljuje svoj pehar dok Ho Sa prevodi, klimajući povremeno glavom kao da vojnik iznosi svoje mišljenje.

Džingis proteže leđa, želeći prvi put da je tu Temug koji je vičniji ovim razgovorima. Nameravao je da popriča sa Čen Jiom ne bi li razumeo neobičan soj koji živi u gradovima. Umesto toga, čovečuljak ga je ugnjavio svojom pričom.

„Kada neki od mojih ratnika poželi da se oženi”, pojašnjava Džingis, „on nađe neprijatelja, ubije ga i uzme sve što mu pripada. Konje i koze poklanja nevestinom ocu. Je li to ubistvo i krađa? Ne znam, ali ako to zabranim, oslabiću svoj narod.” U glavi mu se vrti od vina, ali kan iznova dopunjava svoj pehar.

„Da li taj ratnik uzima od svoje porodice, svog plemena?”, pita Čen Ji. „Ne. U tom slučaju bi bio zločinac, bio bi osuđen”, uzvraća Džingis, shvativši na šta Čen Ji cilja i pre nego što se ovaj oglasi.

„A kako je sada kada su sva plemena ujedinjena?”, pita Čen Ji, naginjući se napred. „I šta će biti kada osvojite sve kineske zemlje?” Prilično zbunjujuća pomisao, zaključuje Džingis u sebi. Istina, već je zabranio mladim ratnicima da otimaju jedni od drugih, obezbeđujući im svadbene poklone iz sopstvenog krda. Ali to nije dugoročno rešenje. Ono što mu Čen Ji predlaže samo je produžetak tog mira, iako obuhvata zemlje čije prostranstvo je teško i zamisliti.

„Razmisliću o tome”, uzvraća kan, povlačeći se. „Takve misli su previše teške da bi se razrešile tokom jedne sedeljke.” Osmehuje se. „Naročito kada kineski car ostaje bezbedan u svom gradu a tek smo počeli sa osvajanjem. Možda ću sledeće godine biti samo gomila kostiju.”

„Ili ćeš razoriti plemiće u njihovim utvrđenim gradovima”, nadovezuje se Čen Ji, „i konačno dobiti priliku da sve promeniš. Ti si čovek sa vizijom. Pokazao si to tako što si poštedeo Baotu.”

-BU&CW- 127

-Mighty-

Džingis sporo odmahuje glavom. „Moja reč je čvrsta kao čelik. I kada sve prođe, ona ostaje. Ali da nisam poštedeo Baotu,

bio bi to neki drugi grad.” „Ne razumem”, uzvraća Čen Ji. Džingis ga netremice gleda. „Gradovi se neće predavati ako od toga ne budu imali koristi.” Podiže pesnicu i nastavlja:

„Zapretio sam krvoprolićem, gorim i većim nego što mogu da zamisle. Kada podignem crveni šator, svi unutar gradskih zidina znaju da će prokrvariti. Kada vide crni šator, znaju da ih čeka smrt.” Odmahuje glavom. „Ako je smrt sve što nudim, onda nemaju drugog izbora nego da se bore do poslednjeg čoveka.” Širi prste i hvata pehar koji je Čen Ji u međuvremenu dopunio drhtavim rukama.

„Ako poštedim samo jedan grad, proneće se vest da nije potrebno da se bore. Uvek mogu da izaberu predaju, dok je podignut beli šator. Tako je Baotu pošteđen. Zato si ti sada živ.”

Naravno, Džingis ne zaboravlja drugi razlog zbog kojeg je tražio susret sa Čen Jiom. Um kao da mu je izgubio uobičajenu oštrinu i za trenutak žali što je toliko popio.

„Imaš li mape grada? I mape zemalja istočno odavde?” Čen Ji je i dalje zatečen objašnjenjem koje je upravo dobio. Čovek preko puta njega je

osvajač kojeg neće zaustaviti ni kineski plemići niti njihova korumpirana vojska. Telom mu prolazi drhtaj kada dobije viziju budućnosti u plamenu.

„Postoji biblioteka”, kaže, zaplićući jezikom. „Dosad mi je tamo bio zabranjen ulaz. Ne verujem da su je vojnici pre odlaska uništili.”

„Trebaju mi te mape”, ponavlja Džingis. „Hoćeš li da mi ih nabaviš? I da mi pomogneš da isplaniram uništenje tvog cara?”

Čen Ji je popio isto koliko i kan, i u glavi mu je sve zbrkano. Najednom se seća svog mrtvog sina. Obesili su ga plemići koji preziru svakog ko je nižeg ranga. Neka se svet promeni, odlučuje on. Neka sve ode u propast.

„On nije moj car, gospodaru. Sve u ovom gradu je tvoje. Učiniću sve što mogu. Ako ti trebaju pisari da napišeš zakon, poslaću ih.”

Džingis pijano klima glavom. „Pisanje”, prezrivo kaže kan. „Sputava reči.” „Ali ih čini stvarnim, gospodaru. I trajnim.”

Ujutro nakon sastanka sa Čen Jiom, Džingis se budi sa glavoboljom, toliko jakom da ceo dan ne napušta šator, osim da olakša bešiku i isprazni želudac. Posle šeste flaše više se ničeg nije sećao iako mu se sada reči Čen Jia u naletima vraćaju. Njegov narod je poznat po vladavini kana, sistemu gde svu pravdu diktira jedan čovek. Kako stvari stoje, Džingis bi mogao ceo dan da provede odlučujući kako da kazni zločince u plemenima. Ali i to mu je već previše, iako ne sme da dozvoli nižim kanovima da povrate staru vlast jer bi u tom slučaju rizikovao gubitak svoje.

Kada Džingis konačno naredi pokret, svima je neobično što napuštaju grad koji ne gori u plamenu. Čen Ji im predaje mape kineskih zemalja sve do istočnog mora, nešto najvrednije što su dosada osvojili. Iako Čen Ji ostaje u Baotuu, zidar Lijan pristaje da prati Džingisa do Jenkinga. Lijanu zidine carskog grada predstavljaju lični izazov i sam nudi svoje usluge kanu pre nego što ovaj iznese predlog. U Lijanovom odsustvu, njegov sin nije okaljao očev obraz i Džingis se dvoumi da li zidara da priključi osvajačkoj vojsci ili da ga pusti da se povuče u penziju.

Veliko putovanje se nastavlja kroz prostranu kinesku zemlju. Kolona zaprega i šatora kreće se sporo, ali je u svakom trenutku okružena desetinama hiljada konjanika koji koriste svaku priliku da pohvale svoje komandante. Džingis dozvoljava glasnicima da putuju njihovom trasom od Baotua ka drugim gradovima i čak do planina zapadno od Jenkinga. Ova odluka se brzo

-BU&CW- 128

-Mighty-

pokazuje plodonosnom. Car povlači vojsku iz Hohota, poklanjajući mu grad bez ijedne ispaljene strele. Kan u njemu zatiče dve hiljade mladića koje odlučuje da obuči za borbu. Čen Ji mu je ukazao poverenje i tako što je svoje najbolje ljude prepustio mongolskoj vojsci gde će savladati veštinu ratovanja. Istina je da nemaju konje ali ih Džingis priključuje Arslanovoj pešadiji gde bespogovorno prihvataju svoju novu odgovornost.

Garnizon u Điningu odbija da se povinuje carskoj naredbi i kapije ostaju zatvorene. Džingis ga spaljuje do zemlje nakon podizanja crnog šatora, trećeg dana opsade. Posle toga opkoljavaju još tri grada. Mlade i snažne muškarce uzimaju za ratne zatvorenike, terajući ih ispred sebe poput stada ovaca. Jednostavno ih je previše da bi bili priključeni vojsci i Džingisu nisu potrebni, ali ne može da ih ostavi iza sebe. Noći su sve hladnije i kineski zatočenici se zbijaju jedni uz druge, došaptavajući se. Njihov tihi žamor zvuči sablasno u tami.

Konačno dolazi jesen posle najtoplijeg leta koje su Mongolci ikada doživeli. Starci predviđaju hladnu zimu i Džingis se dvoumi da li da nastavi svoj pohod na kinesku prestonicu ili da ga odloži za sledeću godinu.

Planine pred Jenkingom se već naziru u daljini i njegovi izviđači jurišaju na carske konjanike svaki put kada ih ugledaju. Zahvaljujući brzim konjima, hvataju kineske izviđače koji samo dodaju detalje velikoj slici u Džingisovoj glavi.

Jednog jutra, dok je zemlja još smrznuta posle ledene noći, Džingis sedi zagledan u sivu zoru. Bledo sunce se rađa iznad strmih, zelenih litica koje opasavaju Jenking. Planina je viša i od one između pustinje Gobi i carstva Si Sja, a kamoli od brdašaca u rodnoj ravnici. Svi zarobljeni carski izviđači spominju prolaz poznat kao Jazavičja usta, nešto što Džingisa sve više mami. Car je tamo skupio svu raspoloživu vojsku, verovatno planirajući da svom snagom udari po velikoj osvajačkoj sili. Na tom mestu bi sve moglo da se okonča ili bi svi njegovi snovi mogli da se rasprše.

Pri toj pomisli, kan se smeje u sebi. Šta god da mu budućnost donese, podneće to uzdignute glave i isukanog mača. Boriće se do kraja, a u slučaju poraza neće žaliti za životom koji je vodio. Oseća blagu jezu pri pomisli na svoje sinove ali brzo odbacuje sentimentalnost. U slučaju njegove smrti, izgradiće svoje živote kao što je on to učinio kada je ostao bez oca. Ukoliko ih proguta vrtlog velikih događaja, onda će to biti njihova sudbina. Tada neće moći da ih zaštiti.

Iz šatora njegove druge žene dopire dečji plač. Nije siguran da li je u pitanju sin ili kćer. Lice mu se smekšava pri pomisli na devojčicu koja je tek nedavno prohodala i koristi svaku priliku da mu pritrči i mazno priljubi glavu uz nogu. Kod Borte je primetio zapanjujuću ljubomoru jednom prilikom kada je prisustvovala tom prizoru. Džingis teško uzdiše, zaključujući da mu lakše pada osvajanje neprijateljskih gradova nego porodični život.

Krajičkom oka vidi Kačijuna koji pospano korača između šatora, obasjan jutarnjim suncem.

„Malo si poranio?”, dovikuje mu Kačijun. Džingis klima glavom, pokazujući mu rukom da sedne pored njega. Kačijun mu u šake spušta dva komada tople ovčetine u kriškama beskvasnog hleba, natopljenog mašću i seda na drvenu klupu. Džingis zahvalno miriše hranu, žudeći za hladnim mesecima koji dolaze.

„Gde je Kasar jutros?”, pita Džingis, otkidajući komadić hleba i ubacujući ga u usta. „Odjahao je sa Ho Saom i Mladim vukovima. Vežbaju juriš na grupi zarobljenika. Jesi

video šta radi? Zarobljenicima deli čak i koplja! Juče smo tako izgubili tri čoveka.” „Čuo sam”, odgovara Džingis, ne verujući ni sam koliko malo zarobljenika je pristalo na

to, čak i uz obećanje da će dobiti oružje. U svakom slučaju je bolje časno poginuti nego umreti nemoćno. Iako ga to nimalo ne dotiče. Važno mu je da neiskusni ratnici što bolje savladaju veštine borenja. Kasar zna šta radi, Džingis je skoro siguran u to.

Kačijun ga posmatra sa kiselim osmehom na licu. „Nikad ne pitaš za Temuga”, kaže prekornim glasom.

-BU&CW- 129

-Mighty-

Džingis pravi grimasu. Njegov najmlađi brat ga pomalo nervira i Kasar kao da je to primetio. Istina, Temugova poslednja interesovanja su se omakla kontroli. Zagnjurio je glavu u osvojene kineske spise, proučavajući ih i danju i noću.

„Dobro, zašto sediš ovde?”, menja temu Kačijun. Kan othukuje. „Vidiš li nekog u blizini?” „Primetio sam jednog Vojelu, najstarijeg kanovog sina”, prijavljuje Kačijun. Njegovom

oštrom pogledu ništa ne promiče. „Rekao sam mu da mi ne prilazi dok ne ustanem. Kada to učinim, doći će s pitanjima i

zahtevima, kao i svakog jutra. Traže da odlučim kome pripada ždrebe kad jedan poseduje kobilu a drugi pastuva. Onda hoće da naručim oklope od nekog kovača koji im je rođak. I tako u nedogled.”

Kan stenje pri pomisli na to i nastavlja: „Možda bih mogao još malo da odugovlačim i na kraju im uteknem.”

Kačijun se slatko smeje. „Mislio sam da tebe ništa ne može da uplaši”, začikava ga. „Postavi nekog drugog ko će da

se nateže s njima. Imaš pametnija posla. Moraš da utanačiš plan napada sa svojim zapovednicima.”

Džingis nevoljno klima glavom. „To si mi već rekao, ali kome mogu da verujem? Taj će jednim udarcem zadobiti moć nad

svim plemenima.” Odgovor se nameće sam, obojici istovremeno, ali ga Kačijun prvi iznosi. „Temug će biti počastvovan tim zadatkom. Znaš da hoće.” Džingis zamišljeno ćuti i Kačijun brže-bolje nastavlja da ga ubeđuje. „Taj neće da krade od

ostalih, niti će da zloupotrebi svoj položaj. Daj mu titulu, nešto kao ’gospodar trgovine’. Za nekoliko dana će upravljati logorom.” Pošto kan i dalje ne odgovara, Kačijun prelazi na drugu taktiku. „Ujedno će provoditi manje vremena sa šamanom.”

Džingis konačno diže pogled, primetivši da mu se Vojela približio za jedan korak, dodatno mu skrećući pažnju. Najednom se priseća razgovora sa Čen Jiom u Baotuu. Delom svog bića želi da svaku odluku donosi sam, međutim, tačno je da mu predstoji rat u kojem mora da pobedi.

„U redu”, naposletku kaže. „Obavesti ga da će mu to biti zadatak u narednih godinu dana. Poslaću mu tri obogaljena ratnika koja više nisu za borbu. Neka mu pomognu. Tako će imati šta da rade, a jedan od njih će biti tvoj čovek, Kačijune, odgovaraće samo tebi. Naš brat će često biti u prilici da štrpne malo za sebe, s obzirom na poverenje koje mu ukazujem. Malo mu neće škoditi, ali ako bude pohlepan, hoću to da znam.” Za trenutak zastaje, razmišljajući. „I pobrini se da shvati kako Kokču nema nikakve veze s njegovom novom ulogom.” Kroz uzdah dodaje. „Ako odbije, ko mi još preostaje?”

„Neće odbiti, brate”, samouvereno kaže Kačijun. „Previše je sujetan. Ova uloga će mu dati vlast koju je toliko priželjkivao.”

„Kinezi imaju sudije koji sprovode zakone i rešavaju sporove”, mrmlja Džingis, zagledan u daljinu. „Pitam se da li će naš narod ikada prihvatiti nekog takvog?”

„A da nije iz naše porodice?”, nadovezuje se Kačijun. „Samo hrabar čovek bi pokušao da reši krvne zavade, bez obzira na titulu. U stvari, poslaću Temugu i tuce stražara. Neka ga čuvaju. Naš narod ne pokazuje nezadovoljstvo prema nekom ko mu nišani u leđa. Uostalom, Temug nije njihov kan.”

Džingis se smeška. „Ne sumnjam da će prizvati svoje mračne duhove. Jesi li čuo šta se priča o njemu? Gore

nego o šamanu. Ponekad se pitam da li je Kokču uopšte svestan šta je napravio od njega.” „Jedne smo krvi, brate. Vladamo gde god da nas bace.” Džingis ga pljeska po leđima.

-BU&CW- 130

-Mighty-

„Na isti način ćemo saznati šta misli taj kineski car. Možda će narediti vojsci da se preda kada nas vidi u ovolikom broju.”

„Znači, ipak idemo? Na zimu? Bojim se da će uskoro početi snegovi.” „Ne možemo da ostanemo ovde bez dobre ispaše. Moram brzo da odlučim iako mi se ne

sviđa ideja povlačenja a da prethodno ne iskušam carsku vojsku u Jazavičjim ustima. Naša prednost je što dobro podnosimo hladnoću a oni su po snegu beskorisni i spori.”

„Ali imaju utvrđenja, šiljke posejane po zemlji, iskopane rovove i ko zna šta još “, opominje ga Kačijun. „Neće biti lako.”

Džingis se okreće ka svom bratu i Kačijun skreće pogled ka planinama u daljini. „Previše su gordi, Kačijune. Pogrešili su što su me obavestili gde će biti”, odgovara

Džingis. „Mame nas da ih napadnemo tamo gde su najjači, gde nas čekaju. Njihove zidine mi nisu predstavljale prepreku, pa samim tim neće ni njihove planine ili njihova vojska.”

Kačijun se osmehuje, shvatajući na šta njegov brat cilja. „Video sam da si izviđače poslao u podnožje. Ne misliš valjda da rizikujemo sve i

napadnemo ih u tom prolazu?” Džingis se gorko osmehuje. „Oni misle da je planina previše visoka da bismo je prešli, Kačijune. Jedan ogranak zidina

ide preko planine i samo najviši vrhovi su nezaštićeni. Previsoki su za vojsku.” Zastaje da uzdahne. „Možda za kinesku, ali ne i za one rođene u snegu. Sećam se kako me je otac usred zime ostavio golog da čekam ispred šatora kada sam imao samo osam godina. Mi možemo da podnesemo njihovu zimu, pa tako možemo da pređemo i te vrleti.”

Kačijun je takođe cvokotao pred vratima šatora svog oca, cvileći da ga pusti unutra. U pitanju je stari običaj za koji se veruje da ojačava decu. Sada se pita da li je Džingis isto učinio sa svojim sinovima i zaključuje da jeste. Njegov brat ne bi dozvolio slabost iako nikada ne bi slomio svoje sinove samo da bi ih ojačao.

Džingis završava doručak, oblizujući masne prste. „Izviđači će naći tragove oko prolaza. Dok Kinezi budu drhtali u svojim šatorima, napašćemo sa svih strana. Tek tada ću odjahati u Jazavičja usta, Kačijune, terajući njihov narod ispred sebe.”

„Kao zarobljenike?”, pita Kačijun. „Ne možemo toliko da prehranimo”, odgovara Džingis. „Ali poslužiće kao štit, primajući

strele i koplja umesto nas.” Sleže ramenima. „Bolje da umru i tako nego od gladi.” Rekavši to Džingis ustaje, odmeravajući teške oblake koji će kinesku ravnicu ubrzo

okovati snegom i ledom. Zima je uvek vreme smrti, kada samo najjači opstaju. Kan uzdiše kada krajičkom oka primeti pokret. Ljudi koji ga čekaju takođe ustaju, prilazeći mu pre nego što Džingis stigne da se predomisli.

„Poruči im da se obrate Temugu”, kaže Kačijunu i ulazi u šator.

-BU&CW- 131

-Mighty-

Dvadeseto poglavlje

Dva izviđača gladuju. Grumenje od sira i voda u njihovim mehovima odavno su se smrzli. Severno i južno od planina proteže se drugi kineski zid. Manje je masivan od onog na ulasku u kinesku zemlju, s tom razlikom što je ovaj tokom vekova zaštićen od propadanja. Okovan ledom, drevni zid vijuga kroz prostrane doline poput sive zmije u snegu. Mongolcima bi doskora ličio na svojevrsno čudo, ali sada su već naviknuti na taj prizor. Kineska vojska, međutim, zaštitni zid nije podigla direktno preko planinskih vrhova, smatrajući da se visoko na strmim liticama ljudska krv sigurno ledi. Pogrešili su. Mongolski izviđači se penju iznad nivoa zida, zalazeći u ledene vrleti u potrazi za načinom prelaska na drugu stranu planine.

Iz olujnih oblaka veje novi sneg, zaslepljujući dvojicu konjanika. Mećava povremeno prestaje, otkrivajući im prolaze i krivine zida u podnožju. S ove visine obojica mogu da vide tamnu mrlju kineske vojske u daljini. Plemena su izgubili iz vida još kad su napustili ravnicu, ali i oni su blizu, žudno čekaju njihov povratak.

„Dalje ne možemo”, dovikuje Taran, nadjačavajući vetar. „Možda su Berijah i ostali imali više sreće. Trebalo bi da se vratimo.” Taran oseća kako mu studen prodire u kosti, kočeći mu svaki zglob. Čini mu se da je na granici smrzavanja i sve mu je teže da sakrije strah. Njegov saputnik, Vesak, ne prestaje da stenje. Njih dvojica su deo jedne od nekoliko desetočlanih grupa izviđača poslatih u planine sa zadatkom da nađu način na koji će napasti kinesku vojsku otpozadi. Iako su se od svoje grupe izdvojili još u toku noći, Taran se i dalje nada da ih Vesakov njuh neće izdati. Ali hladnoća postaje neizdrživa.

Vesak je prevalio tridesetu, dok je Taran tek napunio petnaest godina. Ostali u njihovoj grupi tvrde da Vesak poznaje zapovednika Mladih vukova, Cubodaja, i da s njim razgovara kao sa starim prijateljem. Vrlo verovatno. Poput Cubodaja, i Vesak pripada plemenu Urijanhaja sa dalekog severa, tako da je naviknut na surovu zimu. Taran za trenutak gubi oslonac i posrće na ledenoj litici. U poslednjem času zariva svoj nož u najbližu pukotinu i zaustavlja klizanje u ponor. Na ramenu oseća čvrstu ruku i podiže glavu. Iskusni ratnik se vratio po njega. Brzo se uspravlja i nastavlja dalje.

Mongolski dečak je na ivici očaja i izdržljivosti kada Vesak naglo zastane ispred njega. Već neko vreme prate istočni planinski venac, toliko klizav i opasan da je Vesak obojici vezao uže oko pojasa kako bi jedan drugom čuvali glavu. Štaviše, stalno zatezanje užeta Tarana sprečava da zaspi, terajući ga da kaska za svojim saputnikom. Vesak se spušta u čučanj i Taran čini isto, ne uspevajući da uguši jauk. Led mu se nahvatao na prednjoj strani dolame, pretvorivši se u oštre ledenice koje ga sada bodu u grudi. Na rukama ima rukavice od ovčijeg krzna ali su mu prsti previše ukočeni da bi u usta ubacio grudvu snega i progutao je. Ne seća se da je bio ovoliko žedan tokom prethodnog pokušaja osvajanja planinskih vrhova. Otkad se voda smrznula, nije mu preostalo ništa drugo nego da topi sneg u ustima. Njegovom suvom grlu nikad nije dosta.

Dok čuči, pita se da li su konji uspeli bezbedno da se vrate preko zaleđenih reka. Ošamućen i iscrpljen, otvara usta da to pita Vesaka. Stari izviđač ga seče pogledom, pokazujući mu rukom da ćuti.

Taran oseća kako mu se čula izoštravaju i srce budi iz lenjosti. I ranije su nailazili na kineske izviđače. Ko god da komanduje carskom vojskom, poslao ih je u izviđanje uprkos mećavi koja ne dopušta da se vidi dalje od nekoliko koraka. Ledene vrleti su postale idealan teren za smrtonosno nadmetanje između dve vojske. Taranov stariji brat je poslednji put doneo odsečeno kinesko uho kao dokaz svoje umešnosti. Taran mu je neizmerno zavideo. Dečak se

-BU&CW- 132

-Mighty-

sada pita da li će i sam dobiti priliku da osvoji trofej i ponosno ga pokaže ostalim ratnicima. Tada ih se manje od trideset vratilo okrvavljenog mača i svi znaju da Cubodaj predvodnike bira među takvima a ne među onima čija hrabrost ostaje nezapažena. Taran ne nosi ni mač ni luk, ali mu je zato nož sveže naoštren. Nesvesno vrti ruku u zglobu kako bi mu bila gipka kada za to dođe trenutak.

Na bolnim kolenima puzi do Vesaka. Srećom, hučanje vetra sakriva svaki zvuk pokreta. Dečak viri u belinu, tražeći pogledom ono što je stariji izviđač maločas spazio. Vesak nepomično čuči, poput kipa, i Taran pokušava da ga oponaša iako mu telo nekontrolisano drhti od studeni.

Utom vidi neki pokret u snegu. Kineski izviđači nose belu odeću kako bi se stopili s okolinom. Taran pamti priču plemenskog starca da uklete planine pod snegom kriju više od ljudi. Iskreno se nada da su to samo strašne bajke za malu decu, ali ipak steže stisak oko balčaka svog noža. Pored njega, Vesak podiže ruku, pokazujući. I on je video obličje u snegu.

Šta god da je, opet se pomera. Vesak se naginje bliže da mu nešto šapne i Taran u tom trenutku vidi priliku koja ustaje iz snega, držeći u rukama samostrel.

Vesakovi instinkti su istančani. Odmah primećuje kako se Taranu šire oči i pada na zemlju, kotrljajući se u stranu. Taran čuje otpuštanje strele i sledećeg trena krvavu mrlju u snegu. Vesak ispušta bolan krik. Hladnoća nestaje kada Taran ustane, ne obazirući se na zgrčeno telo svog saputnika. Rečeno mu je kako da se bori protiv samostrela i misli su mu usredsređene samo na to. Posle samo nekoliko otkucaja srca čovek ispaljuje novu strelu.

Taran za trenutak gubi oslonac na klizavom terenu i samo ga uže vezano za Vesaka spasava od pada. Nema vremena da ga preseče jer kineski izviđač postavlja novu strelu i obrušava se na njega. Samostrel mu ispada iz ruku i Taran oseća kako ga stežu ruke mnogo krupnijeg čoveka.

Neko vreme se rvu u snegu, a onda Taran uspeva da ga prikuje za ledeno tlo, očajnički pokušavajući da iskoristi tu prednost. Kolenima i laktovima mu pritiska noge i grudi ali mu Kinez obema rukama steže šaku u kojoj dečak drži nož. Taran na trenutak zuri u njegove oči a onda ga svom snagom udara čelom u nos, osećajući kako ovome puca kost. Čovek vrišti od bola ali mu ne pušta ruku. Taran nastavlja da ga udara glavom u lice sve dok mu topla krv ne oblije čelo i obraze. Slobodnu ruku uspeva da zavuče Kinezu pod bradu, stežući mu ogoljeni vrat. Nadljudskim naporom, Kinez pokušava da mu zarije prste u oči ali Taran trza glavu unazad, zabadajući nož u telo pod sobom.

Sve se završava brzo kao što je i počelo. Taran otvara oči i vidi ukočeni pogled kineskog vojnika. Balčak noža mu je uronjen u debeli sloj krznenog ogrtača. Taran duboko udiše hladan vazduh, boreći se za dah. Čuje Vesakov glas i shvata da ga ovaj već neko vreme doziva. S naporom umiruje osećanje straha, pokušavajući da se sabere od šoka. Ubio je prvi put u životu ali ne želi da ga stariji vojnik postidi.

Uz trzaj vadi svoj nož i silazi sa beživotnog tela. Uže mu se zapetljava oko nogu i on ga šutira u stranu. Vesak ga opet doziva, ovoga puta slabije nego pre. Taran ne može da odvoji pogled od čoveka koga je upravo ubio, ali mozak mu radi. Treba mu nekoliko sekundi da s vojnika skine krzno i omota ga oko sebe. Beživotno telo deluje manje bez ogrtača. Taran za trenutak zuri u krvave tragove u snegu, naročito tamo gde mu je ležala glava. Oseća kako mu se na licu lede kapljice tuđe krvi i zgađeno ih briše snegom. Kada pogleda u Vesaka, primećuje da je njegov saborac uspeo da sedne i da ga ćutke posmatra. Taran mu klima glavom a zatim se saginje da Kinezu odseče uho.

Krvavi plen ubacuje u svoju torbicu i vraća se kod Vesaka. Tokom borbe je zaboravio na studen ali je sada postaje svestan. Celo telo mu drhti i zubi nekontrolisano cvokoću.

Njegov stariji saborac teško diše, lica napetog od bola. Strela ga je pogodila u bok, tik ispod rebra. Taran vidi crni kraj kopljišta i oko njega krv, zaleđenu i čvrstu poput crvenog voska. Pruža Vesaku ruku da ga podigne na noge, ali stari izviđač umorno odmahuje glavom.

„Ne mogu više na noge”, umorno kaže. „Ostaću ovde, a ti nastavi dalje.”

-BU&CW- 133

-Mighty-

Taran odlučno odmahuje glavom, odbijajući da ga posluša. Povlači Vesaka na sebe iako je teži od njega. Vesak stenje i Taran pada zajedno s njim, završavajući na kolenima u snegu.

„Ne mogu s tobom”, urla Vesak poslednjim ostacima snage. „Pusti me da umrem. Prati njegov trag najbolje što umeš. Došao je odozgo. Razumeš li? Tu mora da je prolaz.”

„Mogu da te vučem na njegovoj odeći”, predlaže Taran. Ne može da veruje da njegov saborac tako lako odustaje i žurno skida krzno sa sebe. Noge mu za trenutak klecaju ali čim povrati snagu, prostire krzneni ogrtač na ledenu stenu.

„Moraš da nađeš crni trag, dečače”, šapuće Vesak. „Ovaj nije došao s naše strane planine.” Dah mu se stišava dok iznemoglo sklapa oči. Taran se osvrće ka vojniku koji leži u krvavom snegu. Sećanje na borbu stvara mu mučninu u stomaku i on se presamićuje da povrati. Iz usta mu ne izlazi ništa čvrsto, samo gusta žuta tečnost koja ostavlja besprizoran trag u snegu. Gnevno briše usta da Vesak ne primeti. Ali njegov saborac nije ni otvorio oči, i lice mu je već pokriveno tankim slojem snega. Taran ga hvata za ramena i snažno drmusa ali ovaj ne odgovara. Dečak shvata da je ostao sam.

Posle nekog vremena postaje svestan zavijanja vetra oko sebe i vraća se kod kineskog vojnika. Prvi put baca pogled dalje od tela ubijenog Kineza, osećajući kako mu se snaga ponovo vraća. Nožem preseca uže i počinje da se penje uz klizavu stenu. Ne vidi nikakav trag ali je zemlja čvrsta kada se popne na vrh litice. Plitko udiše redak vazduh isušen vetrom i uskoro pronalazi zavetrinu u velikoj steni od granita. Vrh je još daleko iznad njega, ali nema potrebe da se dalje penje. Ispred sebe vidi uže pomoću kojeg se vojnik popeo do ove tačke. Vesak je bio u pravu. Postoji prolaz na drugu stranu i dragoceni kineski zid se dokazao kao jednako slaba prepreka.

Taran neko vreme stoji, utrnuo od zime koja mu usporava misli, a onda se vraća nazad pored dva mrtva tela, i dalje niz liticu. Neće posrnuti. Cubodaj će se radovati ovoj vesti.

Iza njega sneg veje sve gušće, pokrivajući dva leša i brišući sve tragove krvave borbe. Uskoro će vrh planine izgledati savršeno netaknuto. Stanište je bučno uprkos vejavici. Džingisove vojskovođe jašu kroz njega uzduž i popreko, vežbajući manevre i streljaštvo. Ratnici lice i ruke mažu ovčjim lojem i satima ispaljuju strele u punom galopu, ciljajući u lutke od slame, postavljene na razmacima od deset koraka. Mete se trzaju pod naletima strela dok dečaci pritrčavaju da ih skupe, pre nego što stigne novi talas jahača u galopu.

Zarobljenici iz gradova i dalje premašuju hiljade, uprkos ratnim igrama u koje ih je uvukao Kasar. Besciljno stoje ili sede oko šatora poput gladnih, iznemoglih životinja u toru. Čuva ih samo par čobana, kojima je u početku nekolicina zatočenika uspela da pobegne, ali svaki plemenski ratnik može da uđe u trag izgubljenoj ovci tako da su njihove glave vraćene i bačene ostalima kao znak upozorenja.

Dim vijuga iz svakog šatora jer peći gore punom parom. Na njima žene peku meso zaklanih životinja i kuvaju crni airag koji će njihovim muževima zagrejati krv. U toku vojne obuke ratnici jedu i piju više nego obično kako bi dobili sloj sala protiv zime. Teško je ugojiti se posle dvanaest sati provedenih u sedlu, međutim, Džingisova reč se bespogovorno poštuje i skoro trećina stoke je zaklana kako bi se podmirile potrebe vojske.

Cubodaj dovodi Tarana u veliki šator odmah po raportu mladog izviđača. Džingis unutra sedi sa dvojicom svoje braće, Kasarom i Kačijunom. Kan ustaje čim ugleda Cubodaja sa dečakom koji jedva hoda od umora i promrzlina. Cubodaj takođe deluje iscrpljeno. Crni podočnjaci i ispijeno lice govore da danima nije jeo i spavao.

„Pođite sa mnom u šator moje žene”, naređuje Džingis. „Ona će vas nahraniti pa ćemo razgovarati.” Cubodaj povija glavu i Taran pokušava da učini isto, ne verujući da mu se kan lično obratio. Uzbuđeno trčkara za njima, slušajući kako Cubodaj kanu saopštava da su on i

-BU&CW- 134

-Mighty-

Vesak pronašli prolaz preko vrhova. Dečak se osvrće i gleda u planinu gde je ostavio Vesakovo smrznuto telo. Možda će ga proleće opet otkriti. Taran je previše umoran i promrzao da bi sada mislio o tome. U toplom šatoru prihvata činiju masne čorbe, gladno je ispijajući u jednom gutljaju.

Džingis posmatra dečaka, zabavljen njegovim pozamašnim apetitom i zavidnim pogledima koje krišom baca na kanovog sokola. Crvena ptica je pokrivene glave ali okreće kljun ka pridošlici, delujući kao da mu uzvraća pogled.

Borte služi dečaka kao rođenog sina, dopunjujući mu činiju čim je isprazni. Daje mu i meh crnog airaga od kojeg ovaj kašlje a postiđeno spušta glavu dok mu obrazi gore.

„Dakle, ti si našao prolaz?”, pita Džingis kada se Taran malo povrati. „Vesak je, gospodaru.” A onda, kao da mu nešto pada na pamet, ukočenim prstima počinje

da prebira po svojoj torbici, vadeći iz nje nešto što liči na ljudsko uho. Ponosno ga diže u vazduh.

„Tamo sam ubio kineskog vojnika koji nas je čekao.” Džingis uzima uho od njega, kratko ga proučava a potom mu ga vraća. „Dobro si učinio”, strpljivo mu kaže. „Možeš li opet da nađeš prolaz?” Taran klima glavom, stežući uho na grudima kao da je talisman. Previše toga se izdešavalo

za kratko vreme i povrh svega sada razgovara s čovekom koji je ujedinio plemena. Prijatelji mu neće verovati kada im bude pričao da se susreo sa kanom dok je Cubodaj sve to posmatrao poput ponositog oca.

„Mogu, gospodaru.” Džingis se osmehuje i skreće pogled na Cubodaja. Klima mu glavom, čitajući na njegovom

licu odraz sopstvenog trijumfa. „Idi i naspavaj se, dečače. Onda se sit najedi i opet lezi da spavaš. Moraš da budeš jak da bi

vodio moju braću.” Pljeska Tarana po ramenu, zateturavši ga. „Vesak je bio dobar čovek, gospodaru”, dodaje Cubodaj. „Poznavao sam ga.” Džingis gleda u mladog ratnika kojeg je upravo unapredio u vođu deset hiljada ratnika. U

dubini njegovih očiju vidi neizmernu tugu i razume da je Vesak bio iz njegovog plemena. Iako je zabranio razgovor sa starim porodicama, neke veze su ojačale.

„Ako pronađemo njegovo telo, iznećemo ga u zoru i odati mu poštovanje”, obećava kan. „Je li imao ženu i decu?”

„Jeste, gospodaru”, odgovara Cubodaj. „Pobrinuću se da joj niko ne uzme stoku ili je na silu otera u šator drugog čoveka.” Cubodaj ne skriva olakšanje. „Hvala gospodaru”, kaže i ostavlja Džingisa da ruča sa svojom ženom. Tarana izvodi na

vetar, grleći ga oko vrata i pokazujući mu tako koliko je ponosan na njega. Dva dana kasnije, snežna oluja ne jenjava kada Kasar i Kačijun okupe svoje ljude. Svaki predvodi pet hiljada. Taran će ih odvesti na vrh kao vođa kolone. Konje ostavljaju u podnožju, ali Džingis ne gubi vreme. Naređuje da se napravi na hiljade slamnatih lutaka i obuku u odeću kako bi bile posađene na konje. Ukoliko kineski izviđači nekim slučajem siđu u snežnu ravnicu, primetiće manju grupu konjanika.

Kasar stoji sa svojom braćom dok njegovi ratnici mažu loj po licu, pripremajući se za naporno veranje uz ledenu planinu. Za razliku od izviđača, ratnici su naoružani mačevima i lukovima. Osim toga, hiljadu ljudi je opremljeno milionima strela koje trenutno predstavljaju najvredniji deo mongolskog naoružanja. Bez brezovih šuma je nemoguće obnoviti njihove zalihe a ove su proizvod dvogodišnjeg mukotrpnog rada.

Sve što ratnici sa sobom nose omotano je namašćenim platnom protiv vlage. Kretanje će im biti otežano i zbog smrznute zemlje i vetra koji ih šiba sa svih strana.

-BU&CW- 135

-Mighty-

Taran uspravno stoji na čelu kolone, u društvu kanove braće. Toliko je uzbuđen da s naporom zadržava smirenost. Kasar i Kačijun konačno daju znak za pokret, osvrćući se da osmotre kolonu koja će pešice preći surovu planinu. Uspon će biti brz ali težak, najsuroviji zadatak čak i za one najspremnije. Ukoliko ih kineski izviđači primete, ratnici znaju da do planinskog prelaza moraju stići pre nego što ovi o tome obaveste svoje oficire. Svi koji posrnu biće ostavljeni.

Vetar se pojačava kada Taran krene uzbrdo, osvrćući se da proveri koliko pari očiju ga gleda. Kasar vidi njegovu nervozu i smeje se, deleći uzbuđenje sa svojim bratom Kačijunom. Dan je najhladniji od dolaska zime, ali raspoloženje među ratnicima je dobro. Svi žude da poraze vojsku koja ih čeka sa druge strane prolaza. Štaviše, uživaju u zamisli da ih napadnu otpozadi i razbiju njihovu lukavo smišljenu odbranu. Džingis je pred polazak došao da im poželi sreću.

„Imate dva dana, Kačijune”, rekao je svom bratu. „Trećeg dana u zoru krećem za vama.”

-BU&CW- 136

-Mighty-

Dvadeset prvo poglavlje

Ujutro drugog dana, kolona stiže do strme litice gde je Vesak stradao. Taran iskopava telo svog saborca iz snežnog nanosa, brišući mu pahulje sa sivog lica.

„Možemo da mu stavimo barjak u ruku i tako označimo put”, predlaže Kasar Kačijunu, mameći mu osmeh. Kolona ratnika se proteže niz planinu. Snežna oluja već danima ne jenjava ali niko ne požuruje mladog izviđača dok vezuje plavu traku oko Vesakovog tela, posvećujući ga nebeskom ocu.

Taran za trenutak stoji povijene glave, odajući poslednju poštu svom saborcu, a potom hita kroz ledeni prolaz koji vodi na drugu stranu litice. Kolona ćutke prolazi pored smrznutog ratnika, zagledajući mu ukočeni lik i mrmljajući reči pozdrava ili molitve.

Kada zakorači na drugu stranu planine, Taran usporava korak. Jarki zraci izlazećeg sunca otežavaju kretanje po nepoznatom terenu. Mećava prestaje, otkrivajući vrh planine i Kasar i Kačijun upijaju svaki detalj terena pred sobom. Procenjuju da će do podneva biti na pola puta do podnožja gde se nalaze dva istovetna utvrđenja u zidinama.

Strma padina duga nekoliko desetina metara takođe ih usporava iako staro uže označava kuda su se penjali kineski izviđači. Mongolci menjaju promrzlu užad novom, oprezno se spuštajući niz njih. Radi boljeg osećaja skidaju rukavice tako da im se prsti bolno koče od studeni. Promrzline ponajviše brinu one koji će kasnije ispaljivati strele. Dok klize niz oštru liticu, ratnici otvaraju i zatvaraju šake, koristeći svaki zastoj da ih uvuku u džep ili rukav dolame.

Pri tom mnogi gube oslonac na klizavom tlu ali brzo ustaju, krijući lica od vetra i pogleda ostalih ratnika koji pored njih promiču. Svesni su da moraju da nastave dalje i ispune svoju misiju do kraja.

Taran uzvikuje da se zaustave na mestu gde se crni trag deli u dva pravca. Pod snežnim pokrivačem oba su jedva primetna, međutim, vijugaju u različitim smerovima a on ne zna koji od njih vodi pravo u podnožje.

Kasar mu prilazi, zaustavljajući one iza sebe podizanjem ruke. Kolona se proteže skoro do Vesakovog tela ali on ne sme da rizikuje predugo zadržavanje. Svi znaju da samo jedna greška na toj visini znači brzu smrt od iscrpljenosti i promrzlina.

Kasar gricka donju usnu, očekujući od Kačijuna neku ideju. Njegov brat sleže ramenima. „Trebalo bi da skrenemo na istok”, oprezno kaže Kačijun. „Druga staza verovatno vodi do

utvrđenja.” „Eto još jedne prilike da ih iznenadimo otpozadi”, uzvraća Kasar, zagledan u daljinu.

Usled guste mećave, staza se gubi već posle dvadeset koraka. „Džingis hoće da zaobiđemo Kineze što je brže moguće”, podseća ga Kačijun. Taran ćutke

sluša ovaj razgovor ali obojica ne obraćaju pažnju na dečaka. „Ali niko nije pretpostavio da se staza deli na dve”, nastavlja Kasar. „Vredi bar poslati

izvidnicu.” Kačijun odmahuje glavom. „Pred nama je još jedna noć smrzavanja a on kreće u zoru. Ako se izgubiš, smrznućeš se na

smrt.” Kasar za trenutak proučava zabrinuto lice svog brata. „Što si tako siguran da ću to biti ja? Mogu da ti naredim da kreneš baš tom stazom.” Kačijun uzdiše. Džingis nijednog nije postavio za vođu i svaku dalju raspravu sa Kasarom

smatra suvišnom.

-BU&CW- 137

-Mighty-

„Ne možeš”, strpljivo uzvraća. „Ja odoh dalje, s tobom ili bez tebe. Neću te odvraćati ako želiš da istražiš drugu stazu.”

Kasar zamišljeno klima glavom. Samo zbog lakoće s kojom mu je to rekao, odlučuje da rizikuje.

„Sačekaću ovde i povesti poslednju hiljadu sa sobom. Ako me nikud ne odvede, vratiću se duplo bržim tempom i pridružiću ti se u toku noći.” Kratko se rukuju a potom Kačijun i Taran nastavljaju dalje, ostavljajući Kasara da požuruje ostale.

Brojanje devetsto ratnika koji se sporo kreću traje mnogo duže nego što je mislio. Kada konačno skupi hiljadu ljudi, već uveliko pada mrak. Kasar prilazi jednom od ratnika i hvata ga za rame, urlajući na vetru.

„Ideš sa mnom”, naređuje mu. Ne čekajući odgovor, kreće drugom stazom, tonući u sneg skoro do bokova. Umorni ljudi iza njega ne sumnjaju u njegovu zapovest, svaki udubljen u svoju borbu protiv zime i očaja. Bez brata s kojim bi ćaskao, Kačijun veći deo dnevnog putovanja provodi u ćutanju. Taran i dalje predvodi kolonu iako ne poznaje stazu ništa bolje od ostalih. Silazak niz liticu je nešto lakši i posle nekog vremena vazduh postaje ređi. Kačijun primećuje da ga više ne peče u plućima kao na vrhu planine i, mada iscrpljen, oseća se krepkije. Oluja polako prestaje, otkrivajući nebo na kojem posle nekoliko dana prvi put vide zvezde, jarke i svetlucave poput buktinja.

Mraz se u toku noći pojačava ali to ne usporava kolonu mongolskih ratnika. Suvo meso jedu u hodu kako bi obnovili snagu. Spavali su samo prve noći na litici, iskopavši rupe u snegu kao što to čine vukovi. Kačijun je uspeo da ugrabi samo nekoliko sati sna, zbog čega je druge noći umorniji nego ikad. Još nema ideju koliko su udaljeni od kineske vojske, ali se ne usuđuje da naredi odmor.

Planinska litica posle izvesnog vremena postaje sve blaža. Blede breze i crni borovi su sve gušći i umesto snega sve češće gaze po suvom lišću. Kačijun otkriva da mu taj prizor prija jer se bliži kraj njihovog putovanja. Ipak, još nije siguran da li su zaobišli kineske straže, niti da li taj put vodi pravo do prolaza Jazavičja usta.

Taran je takođe umoran i Kačijun u nekoliko navrata vidi kako proteže ruke i opušta ramena. U pitanju je stari izviđački trik za ubrzavanje cirkulacije kako prsti na rukama ne bi promrzli i pocrneli. Kačijun čini isto, šaljući zapovest niz kolonu. Prizor smrknutih ratnika koji lepršaju rukama poput ptica tera ga na smeh, uprkos bolu u svakom mišiću.

Pun mesec iznad planine obasjava kolonu mongolskih ratnika. Vrh koji su ostavili iza sebe liči na neki drugi svet. Kačijun se pita koliko njegovih ljudi je skončalo poput Vesaka u visokim liticama. Nada se da su ostali bili dovoljno pametni da im uzmu tobolce sa strelama pre nego ih pokrije sneg. Pred polazak je trebalo da izda tu zapovest, džangrizavo opominje sebe. Zora je još daleko i ostaje mu samo da se nada da će pronaći kinesku vojsku pre nego što Džingis krene preko planine. Misli mu lutaju dok korača kroz sneg, vraćajući se stalno na porodicu koju je ostavio u staništu. Povremeno zamišlja kako sedi u toplom šatoru ali se brzo vraća u hladnu stvarnost, oživljavajući korak. Jednom čak i posrće ali mu Taran pomaže da ustane. Mladi izviđač neće dozvoliti da kanov brat skonča u snegu pored staze i da mu tobolac sa strelama uzmu drugi. Kačijun mu je bar na tome zahvalan.

I kada pomisli da će beskrajno koračati kroz sneg, Taran se naglo spušta u čučanj, tik pored drvoreda. Kačijun čini isto, zanemarujući bol u ukočenim kolenima. Iza sebe čuje prigušene psovke kada ljudi nalete jedni na druge, probuđeni iz transa iznenadnim zaustavljanjem. Kačijun gleda oko sebe, grejući dahom promrzle ruke. Ispred sebe vidi blagu padinu, obasjanu srebrnom mesečinom. S druge strane se opet diže planina, strmija od prethodne. S njegove leve strane, prolaz Jazavičja usta završava se u prostranoj dolini na samo kilometar i po od njih. Vid mu je na mesečini oštriji nego obično dok osmatra pustaru, savršeno belu ali zlokobnu. More šatora i

-BU&CW- 138

-Mighty-

barjaka štrči na rubu ravnice. Iz svakog se diže dim, stapajući se u izmaglicu koja obavija planinske vrhove. Kačijunova čula oživljavaju kada u vazduhu oseti miris nagorelog drveta.

Kineski vojnici su skupili tako veliku vojsku da joj se ne nazire kraj. Jazavičja usta se završavaju u ledom i snegom okovanoj kotlini okruženoj visokim grebenima. Kroz njih se probija jedan jedini drum koji vodi do carskog grada. Ipak, kineski vojnici je ispunjavaju u nedogled. Bele planine skrivaju njihov broj, opominjući Kačijuna da su brojčano nadmoćniji nego ijedna vojska s kojom su se dotad sukobili. Džingis ni ne sluti šta ga čeka dok polako silazi niz strmu liticu.

Potiskujući strah koji ga najednom preplavljuje, Kačijun se pita da li njegovi ljudi vide isto što i on. Kineski izviđači verovatno redovno obilaze okolicu. Ludi su ako to ne čine, zaključuje on, gledajući u svoju tamnu kolonu, primetnu u snežnoj belini. Trebalo bi što pre da ih skloni na sigurno iako ni sam nije siguran šta će time postići. Tapše Tarana po ramenu, zahvalan na ovom upozorenju i dečak mu uzvraća osmehom.

Kačijun donosi odluku, šaljući je dalje niz kolonu. Ratnici iza njega će se pre jutra povući dovoljno daleko kako ih oštrooki neprijatelj ne bi primetio. Kačijun diže pogled ka vedrom nebu, žaleći što ne pada sneg koji bi pokrio njihove tragove. Zora je blizu i iskreno se nada da je Kasar na sigurnom. Polako i bolno, kolona ratnika počinje da se povlači uz blagu padinu do šumarka koji su ostavili za sobom. Kačijun se seća sličnog brdašca u rodnoj ravnici gde su smrt i glad sveprisutni. Sada će se opet skrivati u šumi, samo što će ovoga puta uz poklič istrčati iz nje i Džingis će biti uz njega.

U tišini prinosi molitvu nebeskom ocu da Kasar ne skonča u surovim planinskim vrletima, izgubljen i sam. Ta misao ga za trenutak zabavlja. Njegovog brata je teško zaustaviti. Ako neko poznaje umeće preživljavanja i najvećih nedaća, onda je to on. Kasar maše rukom, dajući znak ratnicima iza sebe da budu tihi. Oluja je konačno prošla i na nebu svetlucaju prve zvezde. Mesec obasjava gole litice dok se Kasar izdvaja i oprezno korača po oštroj ivici. Dah mu zastaje u grlu kad ugleda kinesko utvrđenje skoro tik ispod sebe. Od njega ih deli samo crni greben, toliko strm da se na njega hvata samo tanak sloj snega. Na uzvišici iznad utvrđenja vuče jaka promaja, hučeći sablasno u noći. Tvrđava je bukvalno uklesana u steni s pogledom na kotlinu i nesumnjivo ima dovoljno oružja da uništi svakog ko se usudi tuda da prođe. Ali Kinezi ne očekuju napad s leđa.

Hvala nebeskom ocu na mesečini, kaže u sebi Kasar, pridružujući se ostalim ratnicima. Vetar je oslabio, cvileći podmuklo u ledenoj planini dok Kasar šapatom deli zapovesti. Prvo će se odmoriti i okrepiti se hranom, a onda pripremiti užad za spuštanje. Ratnici izdvojeni za ovaj zadatak su pod Kačijunovom komandom i Kasar ih ne poznaje ali mu predvodnici odmah prilaze, primajući zapovesti i prenoseći ih dalje. Prva grupa do deset ratnika vezuje užad oko pojasa, namotavajući ostatak oko oštrih stena. Ruke su im nespretne od studeni dok vezuju čvorove, terajući Kasara da se zapita hoće li baš to presuditi kada nastupi trenutak života ili smrti.

„Ako padnete, ne puštajte ni glasa”, šapatom kaže prvoj grupi, „da slučajno ne uzbunite neprijatelja. Ko zna, možda se dočekate u dubokom snegu i preživite.” Jedan ili dvojica se smeškaju, pogledavajući preko oštre ivice i odmahujući glavama.

„Ja idem prvi”, najavljuje Kasar, skidajući krznene rukavice. Telo mu se nekontrolisano grči kada prihvati debelo uže. Spuštao se i niz strmije litice, teši on sebe, ali nikada ovako umoran i po ovolikoj zimi. S naporom na licu namešta hladnu masku i trza uže, proveravajući njegovu sigurnost. Predvodnici su ga čvrsto vezali za deblo oborenog drveta. Kasar prilazi ivici, trudeći se da ne misli na provaliju ispod sebe. Niko neće preživeti pad, u to je siguran.

„Ne više od tri čoveka po užetu”, šapatom dodaje, čučeći na ivici stene. „Veži još nekoliko užadi inače ćemo silaziti celu noć.” Zapravo priča samo da bi sakrio nervozu, trudeći se da ničim

-BU&CW- 139

-Mighty-

ne pokaže strah koji oseća. Okupljeni oko ledene ivice, ratnici ćutke posmatraju kako Kasar klizi nadole. Najbliži počinje da vezuje još užadi, puštajući sledećeg. Jedan po jedan, mongolski ratnici uskoro nestaju u provaliji. Džingis nestrpljivo čeka zoru da krene u pohod. Izviđače je poslao s naređenjem da priđu prolazu najbliže što mogu tako da se neki vraćaju sa strelama u oklopu. Poslednji se vraća u logor pred svitanje, s dve strele u leđima. Jedna je probila oklop između metalne pločice i krv mu obliva bedra, cureći niz konjske sapi. Pre nego što mu vidari previju rane, ratnik saopštava kanu dragocene informacije.

Kineski general je prolaz ostavio otvoren. Mongolski izviđači su uspeli da izbegnu kišu strela, osmotrivši pre toga dva velika utvrđenja uklesana u planinskom grebenu. Džingis ne sumnja da su kineski vojnici spremni da poseju smrt na svakog ko pokuša da im se približi. Činjenica da prolaz nije zatvoren brine ga, ukazujući na to da general verovatno želi da ih namami u njega a onda ih dokrajči sa obe strane. Na ulazu prolaz je širok skoro kilometar i po, ali se pod tvrđavama sužava na samo dvadesetak koraka. Na pomisao da bi u njemu mogli da budu zatočeni, bez mogućnosti da uzvrate napad, Džingisu se grči utroba. Učinio je sve što je u njegovoj moći, nadajući se da će njegova braća napasti čim im se za to ukaže prilika. Ne može da ih opozove, čak i ako su u poslednjem trenutku skovali bolji plan. Skriveni planinom i snegom, jednostavno su mu nedostižni.

Ako ništa drugo, bar je oluja prošla. Džingis gleda u zvezde koje obasjavaju masu zarobljenika sateranih na otvor prolaza. Oni će biti prethodnica njegovoj vojsci, štiteći je od prvog talasa kineskih strela. U slučaju da se iz utvrđenja na njih sruči zapaljeno ulje, zatočenici će prvi izgoreti.

Pred svitanje steže jak mraz ali on ne može da spava, uzdišući duboko i osećajući kako mu studen ispunjava svaki kutak u plućima. Zora samo što nije. Njegovi ljudi su dobro uhranjeni, bolje nego ikada do tada. Napad na prolaz predvodiće veterani u najboljim oklopima. Džingis je na čelu prve kolone postavio jedinicu kopljanika koji ujedno teraju zarobljenike ispred sebe. U stopu ih prate Cubodajevi ljudi i Mladi vukovi, zatim slede Arslanovi i Đelmeovi ratnici, dvadeset hiljada koji ne zaziru ni od najsvirepije borbe.

Džingis izvlači mač svog oca, gledajući kako vučja glava svetluca pod zvezdama. Uzda se u njega. U logoru je tiho ali kan na sebi oseća poglede ratnika dok proteže mišiće, zategnute prema Arslanovim uputstvima. Monah Jao Šu je sličnoj disciplini podučio njegove sinove, ojačavajući im tela poput svakog drugog alata. Džingis počinje da se znoji dok seče mačem vazduh oko sebe. Nije više brz kao što je bio ali je dobio na snazi, sačuvavši gipkost uprkos ožiljcima od brojnih rana.

Ne želi da čeka jutro, razmišljajući da pronađe ženu koja će mu bar donekle ublažiti nervozu. Njegova prva žena, Borte, već uveliko spava u svom šatoru, okružena njegovim sinovima. Njegova druga žena još doji tek rođenu devojčicu. Na licu mu titra osmeh dok zamišlja njene blede, nadošle grudi, pune mleka.

Džingis odlučno uvlači mač u korice i odlazi ka šatoru Čakahaj, uzbuđen pri samoj pomisli na nju. Ženska toplota pred bitku ono je što mu sada najviše treba. Čudesno je biti živ u noći kao što je ova. U svom šatoru, besani general Dži Džong pijucka toplo pirinčano vino. Zima je okovala planinu i čini mu se da će najhladniji period u godini provesti u ratnoj pripravnosti sa svojom vojskom. Nimalo prijatna misao. Kod kuće u Jenkingu ima tri žene i jedanaestoro dece. Tamo ga nešto uvek ometa dok se ovde u divljini navikao na logorski život sa svojim saborcima. Poznaje ih celog svog života i možda mu baš zato vojna rutina neobično prija. U mrklom mraku čuje kako

-BU&CW- 140

-Mighty-

vojnici izgovaraju lozinke. Straže se smenjuju a njemu san ne dolazi na oči. Ali zato spokojno sedi u svom toplom šatoru, svestan da među vojnicima vlada mit o njegovim lampionima koji gore duboko u noć. Ponekad spava sa upaljenim svetlom kako bi stražari mislili da mu uopšte nije potreban odmor. Ulivanje strahopoštovanja nije na odmet, siguran je u to. Ljudima je potreban vođa koji ne pokazuje nikakvu slabost.

Dži Džong razmišlja o vojsci raspoređenoj u divljini i pripremama koje ih čekaju. Oni pod oružjem su višestruko brojniji od mongolskih ratnika. Podmirivanje tolike vojske hranom iscrplo je sve zalihe carske prestonice. Trgovci uzdišu u neverici svaki put kada im pokaže dokumenta sa carskim pečatom. Debeli prodavci žita misle da su najveće gradsko blago. Dži Džong ih svaki put s neizmernim zadovoljstvom podseća u čemu je suština prave vlasti. Bez carske vojske, njihove lepe kuće bile bi bezvredne.

Da bi dvesta hiljada vojnika pozamašnog apetita preživelo zimu, uposleni su seljaci na hiljadu kilometara istočno i južno od Jenkinga. Dži Džong odmahuje glavom pri pomisli na to. Previše razmišlja da bi zaspao. A ima li drugog izbora? Niko ne ratuje zimi, međutim, prolaz ne sme ostati nezaštićen. Čak i mladi car shvata da će proći nekoliko meseci pre nego što se dve vojske sukobe. Kada Mongolci dođu na proleće, on će i dalje biti tu. Dži Džong se pita da li njihov kan ima isti problem sa obezbeđivanjem zaliha hrane. Sigurno ne, zaključuje on. Ti plemenski primitivci verovatno jedu jedni druge i uživaju u tome.

Noćni mraz se polako uvlači u šator i general počinje da drhti, stežući ćebe oko svojih širokih ramena. Posle smrti starog cara više ništa nije isto. Dži Džong ga je obožavao i bio mu je neizmerno veran. Iskreno, svet se potresao kada je car skončao u snu posle duge bolesti. General tužno odmahuje glavom. Sin nije otac, i zato njega postoji samo jedan car. Otkad je mlad i neiskusan dečak seo na carski presto, život Dži Džonga je poljuljan iz temelja, obeleživši kraj jedne epohe. General se sada pita da li je još tada trebalo da se povuče iz službe. Bio bi to prikladan i dostojanstven čin. Međutim, ostao je da čuva mladog cara i brani ga od mongolske najezde. Penzija će čekati još najmanje godinu dana.

Dži Džong pravi bolnu grimasu, osećajući kako mu se studen uvlači u kosti. Mongolcima zima ne smeta, priseća se on. Taj narod kao da može da podnese i najveće nedaće. Podsećaju ga na životinje iako nemaju običaj da se ogrću krznima. Gade mu se. Ništa ne grade i ničim ne oplemenjuju svoje kratke živote. Stari car ih je držao na jednom mestu, ali je svet krenuo dalje i sada su se toliko osilili da predstavljaju ozbiljnu pretnju kapijama velikih gradova. Kada se bitka okonča, prema njima neće pokazati ni trunku milosti. Čak i kada bi dozvolio svojim ljudima da razore njihove logore, plemenska krv bi nastavila da teče u hiljadama neželjene dece. Stoga im neće dopustiti da ponovo zaprete Jenkingu. I dok poslednji Mongolac ne bude ležao u krvi na opustošenim ravnicama, on se neće smiriti. Spaliće ih. A ako se u budućnosti neka druga nacija usudi da prkosi Kinezima, setiće se Mongolaca i odustaće od svojih zavera i pobuna. To je jedini odgovor koji zaslužuju. Možda je to zalog koji će ostaviti za sobom, osveta tako krvava i konačna da će odjekivati vekovima posle njega. Pamtiće ga kao generala koji je istrebio jedan narod, uhićeno razmišlja Dži Džong. Mašta mu se rasplamsava dok logor tone u san. Odlučuje da lampe ostavi upaljene, pitajući se da li će uopšte zaspati. Zora sviće prvo iznad planine, osvetljavajući sive oblake koji se kovitlaju oko snežnih vrhova. Džingisu srce igra dok posmatra sivu ravnicu. Vojska zarobljenika koju će naterati u prolaz je odavno tiha. Njegovi ratnici su u strogom poretku, nervozno stežući svoja koplja i lukove, iščekujući znak za napad. Samo hiljadu ljudi je ostalo u logoru da čuva žene i decu. Ali zasad im ne preti nikakva opasnost. Svaki napad u ravnici već bi bio odbijen i ugušen.

Džingis stiska uzde svoje smeđe kobile. Na prvi nagoveštaj jutarnje svetlosti, bubnjevi se oglašavaju u ratničkom ritmu. Taj zvuk mu ispunjava uši, terajući mu prijatnu jezu uz kičmu. Hiljadu dečaka stoji u vrsti sa dobošima vezanim oko grudi. Zvuk koji proizvode odjekuje

-BU&CW- 141

-Mighty-

planinama, razgorevajući ratnička srca. Džingisova braća su negde s druge strane i mnogi ratnici su verovatno promrzli u visokim planinskim stazama. Iza njih leži grad koji je vekovima sejao mržnju u njegovom narodu, podmićujući ih i koljući ih poput divljih pasa kad god im je bilo po volji. Kan se osmehuje, zamišljajući šta bi njegov sin Đoči na to rekao.

Sunce konačno izlazi, kupajući ravnicu svojim zlatnim zracima, grejući Džingisu lice. On diže pogled ka planini. Vreme je.

-BU&CW- 142

-Mighty-

Dvadeset drugo poglavlje

Kačijun čeka da zora izbledi senke u retkom šumarku. Džingis će protutnjati kroz prolaz najbrže što može, ali njegov susret sa kineskom vojskom će sačekati. Kačijunovi ljudi uveliko pripremaju svoje lukove, odvezujući tobolce kako bi im strele bile nadohvat ruke. Dvanaest ih je skončalo u planinskim vrletima. Srca su im prepukla u grudima od ledenog, i suviše retkog vazduha. Još hiljadu je otišlo sa Kasarom. Ali će zato preostalih devetsto hiljada strela poslužiti da obogalje neprijatelja kada za to dođe vreme.

Kačijun je posle duge potrage uspeo da organizuje svoje ratnike u poredak neprimetan za kineske izviđače, postavivši samo strelce na isturene položaje.

U kineskom logoru jedva da ima nekog pokreta. Na sreću, slab noćni sneg izbrisao je sve njihove tragove tako da bledi šatori izgledaju skoro idilično zimskoj belini. Miran krajolik ničim ne nagoveštava da se u neposrednoj blizini krije brojna ratnička sila. Kačijun je zahvalan precima na svom oštrom vidu, međutim, još nema nikakvog znaka koji bi ukazao da je Džingis konačno krenuo u pohod. Kineske straže se smenjuju, na stotine odlazi da se okrepi toplim obrokom i snom dok drugi zauzimaju njihova mesta. Znak za uzbunu još nije odsviran.

Kačijun je razvio neobično poštovanje prema generalu koji je organizovao kineski logor. Tik pred svitanje, konjanici su poslati u izviđanje, jašući daleko na jug i vraćajući se istom rutom nazad. Očigledno je da ni ne slute koliko je neprijatelj blizu. Kačijun čuje njihovo dozivanje, primetivši da ni ne gledaju u planinski vrh preko kojeg je mongolska vojska te noći prešla. Nema sumnje da svoj posao obavljaju rutinski, verujući da su bezbedni i zaštićeni svojom brojnošću i naoružanjem.

Kačijun se trza kada ga jedan od predvodnika potapše po ramenu, gurajući mu u šake komad mesa i hleba. Hrana je još topla, verovatno tek izvađena iz nečije torbe, priljubljene uz telo. Kačijun zahvalno klima glavom i počinje da jede. Gladan je i trebaće mu sva snaga koju može da skupi. Čak i za čoveka rođenog sa lukom, otpuštanje strela u punom galopu ramena mu posle izvesnog vremena izmori ruke i ramena. Ratniku do sebe šapuće zapovest da se tokom čekanja obrazuju parovi kako bi strelci odmarali mišiće i ujedno bili u pripravnosti. Svi ratnici znaju kolika je korist od toga. Nijedan ne želi da omane kada nastupi trenutak bitke.

Kineski logor je i dalje miran. Kačijun nervozno žvaće poslednji komad hleba, puneći usta snegom kako bi ga što lakše progutao. Nema vremena za savršeni napad. Ukoliko krene pre nego što ugleda Džingisa na padini, kineski general će imati dovoljno vremena da preusmeri svoju ogromnu vojsku i pregazi Kačijunove strelce. S druge strane, ukoliko zakasni s napadom, Džingis će izgubiti prednost drugog napada i verovatno stradati.

Oči počinju da ga peckaju od napornog zurenja u daljinu, ali se ne usuđuje da skrene pogled. Zarobljenici počinju da stenju kada zamaknu u prolaz, sluteći šta ih unutra čeka. Prvi redovi mongolskih konjanika ne dopuštaju im ni korak unazad tako da nemaju drugog izbora nego da poslušno koračaju napred. Džingisu ne promiče nekoliko takvih pokušaja, uglavnom drskih mladića, ali ugušenih u začetku. Hiljade očiju motri na svaki njihov pokret, kažnjavajući svaku neposlušnost brzim odsecanjem glave.

-BU&CW- 143

-Mighty-

Ritam bubnjeva i topot konja odjekuju kotlinom dok mongolska vojska ulazi u prolaz. Ispred njih, kineski izviđači hitaju da svom generalu odnesu vest. Džingis zna da će neprijatelj uskoro biti obavešten o njihovom dolasku ali on ionako ne igra na kartu iznenađenja.

Masa zarobljenika sumorno korača po krševitoj zemlji, tražeći prestrašeno prve znake kineskih strelaca. Kolona sporo napreduje jer više od tri hiljade ljudi korača ispred mongolskih konjanika. Dodatno ih ometa to što neki padaju od iscrpljenosti. Takve nabijaju na kolac, bez obzira na to da li glume ili su zaista zanemoćali. Ostale ratnici povicima teraju na brži korak, kao što to kod kuće čine sa kozama ili ovcama. Poznati zvuk je pomalo neprikladan u ovom čudnom ambijentu. Džingis baca poslednji pogled na kolonu ispred sebe, primetivši da su njegovi najverniji zapovednici pohitali napred. Prolaz je dug tri kilometra i više nema vraćanja. Kačijun konačno primećuje metež u kineskom logoru. Džingis je stigao i vest je dospela do glavnokomandujućeg. Konjica se skuplja na sredini logora, izvirujući iz svih pravaca. Kačijun nikada u životu nije video bolje konje. Možda car čuva najčistokrvniju rasu za svoju carsku vojsku. Životinje su krupnije od njihovih i dlaka im se presijava na jutarnjem suncu dok jahači napreduju ka Jazavičjim ustima.

Kačijun zapaža da vojnici sa samostrelima zauzimaju čelne redove kolone, zapanjen njihovim brojem. U slučaju direktnog napada bi mogli da progutaju njegovog brata. Opkoljavanje neprijatelja, Džingisova omiljena taktika, biće neizvodljiva u ovako ograničenom prostoru.

Kačijun se okreće prema ratnicima iza sebe i hvata njihove upitne poglede. Disciplinovano čekaju zapovest.

„Kada dam znak, izađite trčeći. Obrazovaćemo tri vrste u dolini, što je moguće bliže logoru. Dole me nećete čuti od buke i stoga prenosite zapovest na svakih dvadeset ispaljenih strela a onda čekajte. Rukom ću pokazivati posle svake dvadesete.”

„Njihova konjica je naoružana. Pregaziće nas”, primećuje jedan od ratnika, ne usuđujući se da pogleda Kačijuna u oči. Naviknuti na konje, ratnici osećaju nedostatak. Svesni su da je ideja pešadijskog napada protiv nadmoćnijeg neprijatelja prilično besmislena.

„Ne”, odlučno uzvraća Kačijun. „Ništa na svetu nije ravno našim lukovima. Prvih dvadeset strela će izazvati paniku. Ako napadnu, a hoće, probošćemo svakog od njih dugim kopljem pravo kroz grkljan.”

Kačijun spušta pogled na kineski logor koji sada liči na uzavreli mravinjak. Džingis konačno dolazi.

„Prenesi svima da budu spremni”, poručuje Kačijun, svestan znoja na svom čelu. Njegova procena mora da bude savršena. „Samo još malo. A kada krenemo, nema zaustavljanja.” Negde na polovini prolaza, zarobljenici nailaze na prve grupice vojnika sa samostrelima. Kinezi su zauzeli položaje na stenama oko sto pedeset metara od zemlje. Zatočenici se panično zbijaju kada ih primete, usporavajući napredovanje kolone. Kineski vojnici teško mogu da ih promaše, ispaljujući strele u jednakim razmacima. Dok prolazom odjekuju krici, prva tri reda, uključujući i Džingisa, podižu svoje lukove. Svaki je dovoljno precizan da pogodi kolonu od tri konjanika u punom galopu. Kada uđu u domet, Džingis daje znak i mongolske strele lete kroz vazduh. Vojnici padaju, kotrljajući se niza stene u prolaz. Krvavi tragovi ostaju iza ratnika koji prate uspaničene zarobljenike u trku.

Prvi zrak svetlosti između stena ukazuje se na kraju prolaza. Zarobljenici izbezumljeno trče ka njemu dok ih Mongolci podbadaju kopljima i vriskom. Uskoro svi vide dva velika utvrđenja uklesana u steni tik iznad prolaza. Predaleko su da bi ih izviđači videli a da pri tom ne

-BU&CW- 144

-Mighty-

upadnu u zamku. Džingis zna da po izlasku iz prolaza stupa na novo tlo i može samo da sluti šta ga tamo čeka. Kasar se znoji, čekajući nestrpljivo da se svi ponovo okupe u podnožju litice. Spuštanje hiljadu ljudi niz tri užeta trajalo je predugo. Sneg je dubok do pojasa kada konačno nastave dalje. Kasar ne veruje da su kineski vojnici u stanju da prate njihov trag, osim ako ne promaše stepenice usečene u steni. Njegovi ljudi su pronašli prilaz utvrđenju otpozadi ali on u mraku i dalje ne vidi način da uđu unutra. Poput svog blizanca s druge strane prolaza, utvrđenje je napravljeno tako da ga je nemoguće osvojiti iz Jazavičjih usta. U njega se, po svemu sudeći, ulazi samo uz pomoć užadi.

Tri Kasarova ratnika padaju u provaliju i, uprkos svim očekivanjima, jedan preživljava dočekavši se u snežnom nanosu, tako dubokom da iz njega uspeva da se iskoprca samo zahvaljujući svojim saborcima. Ostala dvojica nisu te sreće. Njihova izlomljena tela ostaju da leže na golim stenama. Nijedan ne zove u pomoć. Jedini zvuk koji se čuje je huk sova u hladnoj noći.

U osvit zore, Kasar se i dalje probija kroz smetove. Oni na čelu sporo napreduju, utirući ostalima stazu. Utvrđenje se sablasno nadvija nad njima i Kasaru preostaje samo da ljutito psuje sebi u bradu, ubeđen da je uzalud odvojio desetinu Kačijunove vojske.

Kada izbije na utabanu stazu, shvata da nije sve tako crno. Pred sobom vidi veliku gomila drveta za ogrev, što ukazuje na to da kineski vojnici drva za zimu dovlače preko strmih litica. Jedan od Kasarovih ljudi otkriva i sekiru zabodenu u panj. Oštrica je nauljena i pokazuje jedva primetne tragove rđe. Kasar se smeši, svestan da je ulaz u utvrđenje ne može biti daleko.

Najednom mu do ušiju dopire tutnjava i prigušena vriska. Džingis je stigao a on još nije u poziciji da pomogne svojoj braći.

„Idemo na sve ili ništa”, govori onima oko sebe. „Ulazimo u tvrđavu, kako znamo i umemo. Raširite se i pronađite vrata kroz koja dolaze po drva.”

Rekavši to, okreće se i počinje da trči. Ostali ga prate, spremnih mačeva i lukova. General Dži Džong je usred meteža, primajući izveštaje i izdajući zapovesti. Cele noći nije oka sklopio ali mu mozak radi brzo i telo ne pokazuje znake posustajanja. Iako je snežna mećava prošla, sve je okovano snegom i ledom. Promrzli prsti nespretno će baratati mačevima. Konji će padati i svaki čovek će osećati kako mu studen ubrzano crpi snagu. General žudno gleda u ognjište koje čeka da bude potpaljeno i na njemu skuvan doručak. Uzbuna je kinesku vojsku ostavila bez obroka a sada za to više nema vremena. Ko još ratuje u cik zore i po najvećoj zimi, pita se on, prezirući sigurnost u kojoj se do maločas uljuljkivao.

Dosad mu je zadatak bio da čuva prolaz dok mongolska vojska pustoši zemlje oko njega. Naravno, njegovi ljudi su spremni za bitku. Kada neprijatelj uđe u domet, odgovoriće hiljade samostrela u razmaku od deset otkucaja srca. A to je samo početak. Dži Džong drhti na sve jačem vetru, izvikujući naredbe svojim oficirima. Mongolce je navukao u položaj s kog neće moći da koriste svoje ratne taktike tako uspešne kao u ravnici. Jazavičja usta će mu čuvati bokove bolje od svake ljudske sile. Samo neka dođu, priziva ih u sebi. Džingis škilji u zarobljenike koji trče ispod utvrđenja. Prolaz je zakrčen ljudima tako da jedva razaznaje šta se dešava. U daljini čuje povike koji odjekuju u ledenom vazduhu i vidi iznenadni plamen. Ugledavši vatru, zatočenici u panici pokušavaju da se vrate nazad, sabijajući se uz mongolske konjanike. Bez suvišne zapovesti, kopljišta se ponovo spuštaju, terajući ih napred u krševito ždrelo između dve tvrđave. Ma kojim oružjem da raspolažu Kinezi, trideset hiljada

-BU&CW- 145

-Mighty-

zarobljenika je nemoguće zaustaviti. Neki od njih su već izašli iz prolaza na čistinu. Džingis se nada da će u vreme kada bude jahao ispod utvrđenja, Kinezima ponestati ulja i kopljišta. Dok se približava izlazu iz prolaza, primećuje sve više leševa oko sebe.

Iznad sebe vidi strelce na zidinama tvrđave ali na njegovo zadovoljstvo oni ciljaju ka samom prolazu, ispaljujući kišu kopljišta u svoje ljude. Džingisu tu nisu čista posla i najednom počinje da ga obuzima strepnja usled neplaniranog razvoja situacije. Iako ovaj prolaz deluje kao poklon, on ne želi da doživi nikakvo iznenađenje kada izbije na čistinu. Sive, strme stene pritiskaju ga sa svih strana, gušeći ga.

Kada se približi utvrđenjima, čuje tupo klepetanje katapultova, zvuk koji sada odlično poznaje. Zapaža da je dim iznad prolaza sve gušći dok se vatra širi preko kamenih zidina s njegove leve strane. Zapaljeni strelci padaju sa svojih položaja i to prati klicanje s druge strane. Džingisovo srce radosno skače. Za to može da postoji samo jedno objašnjenje. Zapoveda da se prenese niz kolonu s desne strane Jazavičjih usta, samo što dalje od leve strane.

Kačijun ili Kasar su zauzeli utvrđenje, radosno zaključuje Džingis. Ko god da je gore, po završetku bitke će biti nagrađen. Sada je najvažnije da obojica izvuku žive glave.

Sve više leševa ometa kretanje kolone ka izlazu iz prolaza. Usplahireni konji preskaču beživotna tela, njišteći i negodujući. Džingis oseća kako mu srce ubrzano lupa od straha kada mu senka padne na oči. Samo što nije stigao do utvrđenja, u središte borilišta koji su izgradili odavno mrtvi kineski plemići. Hiljade njegovih zarobljenika poginulo je i jedva da postoji mesto na zemlji koje nisu pokrili. Ipak, razjarena prethodnica je odradila svoj deo posla. Mongolci jedva da imaju ljudske gubitke, sa olakšanjem zaključuje Džingis. U trenutku dok jaše ispod desne tvrđave, iz sveg glasa bodri svoje ratnike na visokim zidinama koji su im raskrčili put. Ali oni ga ne čuju. Jedva da i sam sebe čuje.

Naginje se napred na svom sedlu, želeći da potera konja u galop. Teško je upravljati životinjom kada strele padaju sa svih strana. Džingis se obuzdava i podiže glas, smirujući svoje ljude. Jedna od tvrđava gori iznutra, plamen suče iz svih prozora. Džingis diže glavu u času kada drvena platforma u plamenu propadne na zemlju. Konji unezvereno njište, neki se propinju i trče za zarobljenicima.

Džingis se izdiže na sedlu, osmatrajući kamenu klisuru ispred sebe. Toliko je uska da joj se ne nazire kraj. Savršena prirodna odbrana. Nema šanse da se uvuče unutra dok je kineska vojska sa ovolikim žarom brani. Zatočenici su već stigli do prolaza i Džingis čuje gromoglasan zvuk bezbroj samostrela, toliko jak da mu posle svakog otpuštanja strele zvoni u ušima.

Uspaničeni zarobljenici izbezumljeno trče kroz gvozdenu oluju. Džingis se smeši, znajući da njegovo vreme tek dolazi. Kineski izviđač je bled od straha posle onoga što je video. Ništa ga u vojničkoj karijeri nije pripremilo za pokolj ovakvih razmera.

„Zauzeli su jednu tvrđavu, generale”, raportira on, „i okreću katapultove prema drugoj.” General Dži Džong ga mirno posmatra, iznerviran što njegov vojnik nije u stanju da sakrije

strah. „Tvrđave će ih samo raslabiti”, podseća on vojnika. „Zaustavićemo ih ovde.” Izviđač kao

da poprima delić generalovog samopouzdanja i uzdiše od olakšanja. Dži Džong čeka da se ovaj sabere a onda daje znak jednom od svojih stražara. „Odvedi ga napolje i oderi mu šibom leđa”, naređuje. Izviđač zaprepašćeno otvara usta.

„Kada se nauči hrabrosti, obustavi ili dodaj još šezdeset udaraca, zavisi šta mu prvo dođe.” Izviđač posramljeno spušta glavu dok ga izvode napolje. Prvi put tog jutra Dži Džong

ostaje sam u svom šatoru. Psujući sebi u bradu korača tamo-amo, gladan vesti. Saznao je da Mongolci ispred sebe teraju kineske zarobljenike, koristeći ih kao živi štit. Dži Džong se iskreno divi ovoj taktici, tražeći način da je osujeti. Deset hiljada nenaoružanih ljudi može da predstavlja

-BU&CW- 146

-Mighty-

opasnost tek kada se dovoljno približi njegovom logoru. Naređuje vojniku da pošalje nove zaprege sa municijom za samostrele i nastavlja da zuri ispred sebe.

Kan je lukav, ali zarobljenici mogu da ga štite samo dok su živi. Dži Džong još ne gubi nadu u uspeh. Mongolci će morati da se bore za svaki pedalj carske zemlje. Bez prostora za manevrisanje, biće laka meta.

General okleva, pitajući se vredi li približiti se borbenoj liniji. U daljini vidi crni dim koji kulja iz svih prozora osvojene tvrđave i opet psuje. Kakav ponižavajući gubitak, smrknuto razmišlja, svestan da će car biti zadovoljan tek kada i poslednji Mongolac bude mrtav.

Dži Džong se nada da će potamaniti tu gamad pre nego što otvori put svojoj vojsci. Pretpostavlja da će Mongolci slepo pojuriti u kanjon tako upasti u zamku, opkoljeni sa svih strana. Taktika je sjajna. Drugo rešenje je potpuno zatvaranje prolaza. Obe je isplanirao, dvoumeći se između njih. S naporom smiruje otkucaje srca, zadržavajući izraz samouverenosti na licu zbog vojnika oko njega. Sigurnom rukom uzima krčag i sipa vodu u pehar, pijucka zagledan u prolaz.

Krajičkom oka primećuje neko pomeranje u snežnoj dolini. Okreće glavu i ruka mu se koči u vazduhu. Tamna kolona ljudi deli se na tri, obrazujući vrste na njegove oči.

Dži Džong baca pehar u trenutku kada zadihani izviđač utrči u šator sa najnovijim vestima. Ali kako? Smrznute planinske vrhove je nemoguće preći. Uprkos šoku, general ne gubi vreme. Ljutito izvikuje zapovesti zbunjenim oficirima oko sebe.

„Konjica od jedan do dvadeset!”, urla on. „Držite levo krilo i zbrišite te divljake!” Kineski jahači hitaju na zapovest, odvajajući polovinu konjice od glavnine i obrazujući vrste. General ne dozvoljava sebi da paniči, napregnuto gledajući kako mongolske vrste napreduju kroz sneg. Ukoliko su došli preko planine, onda su sigurno iscrpljeni. Njegova vojska će ih pregaziti.

Čini se da postrojavanje dvadeset hiljada carskih konjanika traje večno, međutim, u trenutku kada se Mongolci zaustave, Kinezi konačno obrazuju odbranu po levom boku. Dži Džong steže pesnice kada njegovi konjanici krenu kasom na neprijatelja. Mongolaca nema više od deset hiljada, procenjuje on. Pešadija nema nikakve šanse protiv disciplinovanog konjičkog napada. Biće sravnjeni sa zemljom.

Kineska konjica ubrzava, dižući mačeve iznad glava. Dži Džongu pogled leti ka prolazu. Svestan je da su Mongolci ispred sebe doterali masu zarobljenika i istovremeno zauzeli jednu tvrđavu. Ako je to sve što su dosad uspeli. Još može da ih porazi, bodri on sebe. Za trenutak mu se samopouzdanje gubi dok razmišlja o opciji zatvaranja prolaza. Ne, još nije pravi trenutak za to. Njegovo divljenje prema mongolskom kanu naprasno raste ali to ničim ne pokazuje. General živi u uverenju da će njegova konjica pokositi mongolsku pešadiju.

-BU&CW- 147

-Mighty-

Dvadeset treće poglavlje

Na udaljenosti od devetsto koraka kineska konjica kreće punim galopom. Još je prerano, razmišlja Kačijun. Mirno stoji i posmatra svojih devet hiljada ratnika. Srećom, dolina nije dovoljno široka za puko opkoljavanje. Oseća nervozu kod ljudi oko sebe. Nijedan se dosad nije borio protiv konjice a da pri tom nije bio na konju. Mogu samo da zamisle nadmoćni osećaj svog neprijatelja. Sunce se odbija od kineske oklope i visoko podignute mačeve, spremne da poseku sve pred sobom.

„Zapamtite!”, urla Kačijun. „Ovi još ne znaju šta mi sve umemo. Jednom strelom ih obarajte a onda dokrajčite mačem. Birajte svoju metu na moj znak. Prvih dvadeset na gotovs!”

Kačijun zateže tetivu svog luka do uha, osećajući snagu u desnici. Posle toliko godina vežbanja mišići su mu kao tvrdi kao kamen. Leva ruka mu nije ni približno snažna kao desna. Svaki put kada sa sebe skine odeću, uveri se koliko su mu ramena nesrazmerno razvijena. Kačijun oseća kako tlo pod njegovim nogama podrhtava dok se konjanici približavaju. Na šest stotina koraka okreće glavu ka svojim ratnicima, rizikujući jedan kratak pogled iza sebe. Svi su zategli lukove, spremni da poseju smrt po neprijatelju.

Kineski vojnici galopiraju uz poklič i taj zvuk odjekuje ravnicom, zaglušujući ratnicima uši. Na sebi imaju dobre oklope i štitove koji će odbiti mnoga kopljišta. Kačijun primećuje svaki detalj dok mu hitaju u susret. Najdalji domet strele je trista pedeset metara ali on ih pušta da priđu bliže. Na dvesta pedeset metara vidi da ga ratnici pogledavaju krajičkom oka, čekajući da prvi otpusti strelu.

Na sto osamdeset metara prvi red konjanika liči na bedem. Kačijun oseća kako mu se od straha grči utroba kada iz sveg grla zaurla.

„Sad!”, uzvikuje on, otpuštajući strelu. Devet hiljada strela u jednom trenu leti kroz vazduh, praćeno pucanjem tetiva.

Napad se razbija kao da konjanici propadaju u nevidljivi rov. Vojnici padaju sa konja, poklopljeni usplahirenim životinjama. Mnogi bivaju zgaženi galopom onih iza sebe ali Kačijun ne gubi vreme. Vadi drugu strelu i povlači tetivu. Još jedan talas posrće.

Kineski konjanici se ne zaustavljaju iako odmah shvataju šta se dešava. Prvi redovi posrću, a oni koji ih preskoče nailaze na kišu strela. Po dve-tri strele zarivaju se u kineske oklope, čak ni štitovi ih ne spasavaju. Na stotine kineskih vojnika posustaje pred silinom i preciznošću mongolskih strelaca.

Kačijun naglas broji, ciljajući lica i grudi, nadajući se da će oštar vrh strele probiti kost. Kada posegne za petnaestom strelom, rame počinje da mu gori. Uprkos brzini jahanja, kineski konjanici ne uspevaju da im se približe. Kačijun spušta ruku i vadi svoju dvadesetu strelu.

„Trideset koraka napred. Za mnom!”, urla i baca se u lak trk. Njegovi ratnici kreću kao jedan, vadeći iz tobolaca nove svežnjeve strela. Kineskim vojnicima ne promiče ovaj potez ali sada već na hiljade leži u prljavom snegu. Mnogi se koprcaju, nepovređeni ali pritisnuti konjem svog prostreljenog saborca. Oficiri naređuju vraćanje u sedlo, ali mongolski ratnici neustrašivo hitaju napred.

Kačijun podiže desnu pesnicu i ratnici staju. Čuje kako jedan od njegovih predvodnika grdi mladog ratnika: „Ako vidim da si pogodio još jednog konja, lično ću te ubiti!” Kačijun se na ovo kikoće.

„Još dvadeset! Ciljaj ljude!”, uzvikuje on i zapovest se pronosi dalje niz redove. Kineska konjica se u međuvremenu oporavlja od prvog udara. Kačijun vidi kako oficiri podstiču vojnike

-BU&CW- 148

-Mighty-

na novi napad. Smireno cilja na jednog od njih, pogađajući ga u trenutku kada ovaj uzjaše. Vojnik se okreće u sedlu i pada na ugaženi sneg, ispuštajući svoj mač.

Još devetsto strela prati Kačijunovo kopljište. U ovom dometu je lako naciljati metu i ratnici to zdušno koriste. Drugi napad je razbijen i pre nego što je počeo. Kineski vojnici počinju da paniče. Nekolicina se daje u beg, spasavajući živu glavu. Iako ga boli da izda takvu zapovest, Kačijun uzvikuje: „Konji!” Trenutak kasnije životinje nemoćno padaju uz sablasno pucanje kostiju.

Deset strela se ispaljuje na svakih šezdeset otkucaja srca i nema predaha. Najhrabriji umiru brzo, ostavljajući slabe i uplašene koji pokušavaju da okrenu svoje konje prema začelju. Kineski redovi su u potpunom neredu. Pogođeni vojnici se mlitavo njišu na svojim sedlima dok im iz tela štrče kopljišta.

Kačijuna rame boli kada ispali četrdesetu strelu, čekajući da ratnici oko njega završe drugi napad. Ravnica pred njim je preplavljena leševima i crvenim tragovima u snegu. Više ne postoji način da se Kinezi presaberu i krenu u novi napad, iako ih oficiri neumorno podstiču na to.

Kačijun kreće u trk ne izdavši naredbu i njegovi ljudi ga spremno prate. Broji dvadeset koraka, a potom dopušta da uzbuđenje nadjača njegovu dobru procenu. Zatim trči još dvadeset, opasno se približavajući masi ljudskih i životinjski leševa. Sada samo sto metara deli dve vojske. Kačijun ispaljuje još dvadeset strela, gušeći svaki pokušaj pružanja otpora. Kineski vojnici prestravljeno cvile kada se na njih obruši novi talas strela. Panika se širi brže nego što je Kačijun mogao da pretpostavi.

Isprva je beg nešto usporen jer mnogi stradaju pritisnuti onima iza sebe. Mongolske strele neumoljivo pogađaju sve što se mrda. Oficiri brzo padaju i Kačijun odmah naređuje da se napad raširi. Kineski vojnici u začelju padaju obliveni krvlju.

„Uspori!”, zapoveda Kačijun svojim ljudima. Otpušta pedesetu strelu, razmišljajući da krene u potpuni napad. Ipak je oprezan, ne želeći da trči za svakim vojnikom pojedinačno. Ima vremena, kaže on sebi, usporavajući korak i zahtevajući veću preciznost pogodaka. Opet stotine padaju pred novim talasom strela. Broji šezdesetu strelu, osećajući kako mu je tobolac lak na leđima.

Kačijun zastaje. Konjica je razbijena i besciljno kruži unaokolo. Naravno, još mogu da se organizuju ali on ne strepi od novog napada, uvidevši priliku za borbu prsa u prsa. Međutim, svako približavanje je rizik, i on to dobro zna. Kineski vojnici i dalje mogu da preokrenu sreću na svoju stranu. Kačijun gleda u ozarena lica oko sebe i uzvraća osmehom.

„Pratite li me?”, ushićeno urla. Svi kliču, ubrzavajući korak i izvlačeći nove svežnjeve strela. Ovoga puta stižu do prvih kineskih leševa. Mnogi su još na izdisaju, ali im Mongolci u hodu oduzimaju mačeve i ostale vrednosti. Kačijuna umalo da pregazi konj bez jahača koji unezvereno uleće u njihove redove. On diže ruku, ali ne uspeva da ga zgrabi za uzde. Zato ga hvataju ratnici nekoliko redova dalje. Na stotine takvih konja trčkara unaokolo i on grabi uzde sledećeg koji mu se približi. Smiruje životinju, milujući mu njušku i zapažajući pri tom da preživeli kineski vojnici polako dolaze k sebi. Pokazao im je šta Mongolci umeju s lukom i strelom.

„Vadi mač i uzjaši!”, naređuje on. Zapovest se poput odjeka prenosi dalje i on vidi kako njegovi ljudi živahno uskaču u sedla kineskih vojnika. Ima ih više nego dovoljno, iako su životinje još uplašene i isprskane krvlju svojih poslednjih jahača. Kačijun se takođe penje na konja, stojeći na uzengijama kako bi video šta neprijatelj sprema. Najednom mu je žao što Kasar nije tu. Njegov brat bi uživao u napadu na kinesku vojsku, i to na kineskim konjima. Iz sveg glasa izaziva neprijatelja i zariva pete, saginjući se u sedlu kada konj jurne napred. Na kraju prolaza vlada opšti metež kada Džingis konačno izjaše iz njega. Kineski samostreli su ubili skoro sve zarobljenike, zaključuje on, posmatrajući okrvavljene leševe. Pod kopitama

-BU&CW- 149

-Mighty-

njegovog konja leži pola miliona gvozdenih kopljišta, izgaženih u paničnom trku kineskih zatočenika. Džingisu ne promiče da zarobljenici očajnički grabe oružje krvavim rukama, besciljno mašući njima sve dok ne dočekaju krvavu smrt.

Organizovano ispaljivanje vatrenih lopti je sporadično i samo poneko uspeva da poremeti mongolske redove. Uglavnom ih preleću, padajući uprazno.

Dok gura napred, Džingis čuje zviždanje strela oko sebe. Jedna fijuče tik iznad njegove glave i on se instinktivno saginje na sedlu. Brojna kineska vojska je ispred njega i on čini sve što može da joj se približi. Otvoreni prostor između njih je sve uočljiviji, otkrivajući stenovitu liticu s jedne strane. Iz daljine mu se čini da je u njoj neka vrsta velike kapije, međutim, kada se približi, vidi da su Kinezi na stenu naslagali ogromna debla. S vrha se protežu užad i Džingis shvata da bi svakog časa mogli da ih preseku, zatvarajući otvor prolaza i presecajući njegovu vojsku napola. U tom slučaju će sve biti gotovo. Preplavljen panikom, zaustavlja konja nasred gomile mrtvih tela i srdito stenje, iščekujući da debla svakog časa padnu na zemlju. Doziva predvodnika pred sobom po imenu, naređujući mu brzo premeštanje u podnožje, pokazujući rukom na debla koja svaki čas mogu da se survaju i unište sve njegove nade.

Džingis primećuje pometnju u redovima kineske vojske. Nešto nije kako treba i on se po ko zna koji put uspravlja u sedlu da izvidi o čemu se radi. Poslednji zarobljenici hrle ka barikadama od pruća koji kineske vojnike štite od napada. Džingis zadržava dah kada se njegovi ratnici pridruže iscrpljenim zatočenicima, sevajući mačevima na zimskom suncu. Samostreli se konačno utišavaju i Džingis zna da im je ponestalo strela. Bar se nada da je tako.

Ugaženi sneg je taman od krvi, leševa i crnih gvozdenih šiljaka koji štrče iz njih. Neka debla još malo sačekaju dok on napravi proboj u kineske redove. Džingis vadi svoj mač, osećajući kako se pritisak pojačava. Iza njega, Mongolci podižu koplja i duge oštrice, terajući svoje konje preko leševa. Preostale barikade lako padaju. Kan prolazi ispod senke ogromnih debala i više se ne zaustavlja u svom pohodu na kineskog cara.

Kolona konjanika prodire duboko u redove kineskih vojnika. Rizik raste sa svakim korakom, ali oni seku sve pred sobom i oko sebe. Džingis neumorno zamahuje svojim mačem, čineći to s lakoćom i preciznošću iskusnog vođe. Ispred sebe vidi kako prvi redovi konjice ruše kinesku odbranu, razbijajući je. Međutim, u žaru borbe ne sme da rizikuje pogled ka prolazu. Tek kada još jedan red konjice odmagli u punom galopu, on diže glavu i prepoznaje svoje ljude na kineskim konjima. Promuklo im dovikuje, osećajući sve veću paniku i pometnju u neprijateljskim redovima. Iza njega, mongolski ratnici kasape kineske strelce, prodirući se sve dublje i dublje kroz masu. To verovatno ne bi bilo dovoljno bez napada s boka, zaključuje Džingis, primetivši metež u kineskim redovima. Najbolji jahači na svetu bacaju svog kineskog neprijatelja na kolena.

Utom, vrh nečijeg mača pravi zjapeću ranu na vratu njegovog konja. Krv prska po licima vojnika oko njega. Džingis pod sobom oseća da se ranjena životinja trza, propinjući se i gazeći dvojicu svom težinom.

Kanov osećaj za borbu najednom splašnjava jer je prinuđen da se bori na nogama, nadajući se najboljem. Sve više njegovih ratnika izbija iz prolaza, hrleći u borbu... Poput velike gvozdene pesnice, mongolska vojska ostavlja krvavi trag u kineskom snegu. General Dži Džong zapanjeno posmatra kako Mongolci razbijaju prve redove njegove dragocene vojske. Video je kako se kineska konjica okreće, šireći paniku među ostalima. On bi ih nekako smirio, u to je siguran, ali prokleti Mongolci su previše lukavi. Sada jašu kineske konje s neverovatnom lakoćom, savršeno jezdeći u punom galopu kroz dolinu. General posramljeno gleda kako kineski mačevaoci posrću, potiskujući ostale unazad. Novi talas vojnika istrčava u odbranu svoje sabraće, ali oni podsećaju na decu sa mačevima.

-BU&CW- 150

-Mighty-

Dži Džong nema ideju šta da čini. Njegovi oficiri očekuju nove zapovesti, ali na bojnom polju se sve događa tako brzo da njegove misli to jednostavno ne uspevaju da isprate. Ne, i dalje ima nade, teši on sebe. Više od polovine njegove vojske tek treba da se suoči s neprijateljem. Povrh toga, tu je i dvadeset konjičkih pukova koji čekaju u začelju. S obnovljenim samopouzdanjem, general naređuje da mu dovedu konja.

„Blokirajte prolaz!”, urla iz sveg glasa, gledajući kako njegovi kuriri trče ka prvoj ratnoj liniji. Još ima ljude koji su spremni da izvrše njegovu zapovest, ukoliko dovoljno požive. Kada bi samo uspeo da zaustavi Mongolce koji izbijaju iz prolaza, onda bi mogao da opkoli i uništi one koji tako razuzdano jašu, tamaneći mu vojsku. Podignuta debla su poslednje i jedino rešenje kojim će dobiti na vremenu potrebnom da se njegova vojska pregrupiše. Cubodaj vidi kako Džingis na nervoznom konju uspeva da prodre do kraja prolaza. Mladić oseća užasan pritisak oko sebe dok sve veći broj ratnika prati svog kana kroz otvor prolaza. Mladi vukovi urliču od uzbuđenja. Većina je i dalje sabijena ljudima i konjima koji im onemogućavaju napredovanje. Neki se čak i vrte ukrug, pokušavajući da se iskoprcaju iz mase.

Cubodaj gubi Džingisa iz vida kada zaškripi jedno od užadi iznad njegove glave. On diže pogled, shvatajući u trenutku da bi teška debla mogla svakog časa da padnu i zatvore prolaz onima koji su još u njemu.

Njegovi ljudi ne slute opasnost dok teraju svoje konje napred, vrišteći kao što to mogu samo ratoborni žutokljunci. Cubodaj glasno psuje kada se još jedno uže zategne. Debla su ogromna ali njihovo spuštanje neće trajati još dugo.

„Ciljaj tamo!”, dovikuje svojim ljudima, pokazujući im na greben iznad prolaza i otpuštajući strele brže nego ikad u svom životu. Prva pogađa jednog od Kineza u vrat i on pada sa vrha stene, obarajući najbližeg do sebe. Ali to ne sprečava sprovođenje zapovesti Dži Džonga u delo jer debla počinju da klize nadole. Cubodajevi Mladi vukovi uzvraćaju kišom strela, obarajući na desetine kineskih vojnika. Ali prekasno. Poslednji kineski vojnik povlači debla za sobom, koja se survavaju uz gromoglasni odjek zatrpavajući otvor prolaza. Cubodaj je na manje od dvadeset koraka od ravnice ali njegov konj se panično propinje tako da je prinuđen da ga smiri.

Ono malo preživelih zarobljenika se trza kad začuje ovaj zvuk. Dok Cubodaj prestravljeno zuri u užasavajući prizor, kotlinom se širi sablasna tišina koja traje nestvarno kratko. Narušava je bolan krik vojnika kojem debla pritiskaju noge, drobeći ih u snegu. Otvor prolaza je zatvoren i nijedan konj ga ne može preskočiti. Cubodaj na sebi oseća hiljade pari očiju i odmah se okreće ka njima, ali ni sam ne zna šta da im poruči.

Stomak mu se bolno grči dok posmatra kineske kopljanike koji naviru iza barijere. Oni koji su se usudili da otkriju svoja lica, bivaju zasuti mongolskim strelama. Gledana s boka, teška koplja liče na zube duž debla. Cubodaj teško guta pljuvačku.

„Sekire!”, urla iz sveg glasa. „Sekire ovamo!” Ne zna koliko su debla duga ali se što pre moraju iseći. Dok to ne učine, njegov kan ostaje zarobljen s druge strane.

-BU&CW- 151

-Mighty-

Dvadeset četvrto poglavlje

Džingis vidi kako debla padaju i urla od besa, obezglavljujući kineskog vojnika u jednom zamahu. Okružen je bolnim kricima i zlatnim barjacima koji trepere poput ptičjih krila. Bori se sam. Očajnički. Još ne shvataju ko je on. Samo oni najbliži pokušavaju da sruše ratničkog derviša koji ih masakrira sa podsmehom na licu. Kan se okreće i juriša između njih, koristeći svaki delić svog oklopa kao oružje. To je sve što će održati u životu. Za sobom ostavlja krvavi trag ali se nijednog trena ne zaustavlja, svestan da bi to značilo sigurnu smrt na neprijateljskoj zemlji.

Kinezi predosećaju iznenadnu nesigurnost u neprijateljskim redovima i kuražno izazivaju povicima. Džingisu ne promiče odmorna kineska konjica koja tutnji rubom ravnice. Najviše ga brine što je svog brata Kačijuna izgubio iz vida. Sada je bez konja i sam u moru neprijateljskih vojnika. Ugnječeni sneg pod njegovim nogama pršti na sve strane i on zna da mu smrt dahće za vratom.

Utom mu niotkuda prilazi konjanik, rušeći sve pred sobom, i podiže ga na svog konja. Kan prepoznaje rvača Toluja. Zahvaljuje se krupnom rmpaliji, ne prestajući da seče izbezumljene Kineze pod sobom. Najednom mu se kopljište zariva u oklop i Toluj ga spremno čupa, otkidajući pri tom nekoliko metalnih pločica.

„Ovamo! U odbranu kana!”, urla Toluj iznad kineskih glava. Ugledavši usamljenog konja, munjevito tera svog ka njemu. Kada Džingis skoči u prazno sedlo, nečija oštrica mu zaseca butinu. Iz grla mu se otima bolan krik. Instinktivno šutira svog dželata u lice, razbijajući mu vilicu. Peckanje rane ga budi iz očaja i on izdiže glavu, osmatrajući bojno polje između dva zamaha mačem.

U dolini vlada haos. Kinezi su potpuno pometeni uprkos svojoj brojnosti. Ipak, njihov general na zapadu uspeva da reorganizuje jedinice. Kineska konjica će uskoro udariti mongolske ratnike po krilu. Džingis vrti glavom ne bi li razbistrio vid. Ne seća se kada je primio udarac u glavu ali na njoj više nema šlem i krv mu u sporom mlazu curi niz lice. U ustima oseća slankast ukus krvi i pljuje, ne propuštajući da dokrajči kineskog vojnika pored sebe.

„Kan!”, uzvikuje Toluj iz sveg grla. Kačijun ga čuje i odgovara mahanjem mača. Nije u mogućnosti da stigne do svog brata, naročito sada kada su mnogi njegovi ratnici izginuli. Od početnih devet hiljada ostalo je samo pet. Tobolci su im prazni, a još su predaleko od Jazavičjih usta i svog kana.

Kačijun opet zamahuje mačem, praveći duboku zaseklinu na boku svog konja. Krv kulja iz rane dok životinja izbezumljeno njišti, padajući na vojnike pod sobom i gnječeći ih svojom težinom. Kačijun svojim ljudima pokazuje da učine isto, jedva kontrolišući ranjenu životinju pod sobom. Provlači se između kineskih vojnika, sekući sve koji su u dometu njegovog mača. Konj divljački trči i Kačijun čuje kako mu grudna kost puca kada naleti na čvrstu prepreku. Sledećeg trenutka preleće preko svog konja, dočekavši se na nečijoj glavi. Još jedan ratnik iza njega ispušta krik i Kačijun ga grabi za ruku, ošamućen i povređen.

Pet hiljada se bori kao da više nije pri sebi, ne mareći više za svoju bezbednost. Oni dovedeni u bezizlaznost seku svog konja kao što je to učinio Kačijun, puštajući ga da slobodno divlja po otvorenoj ravnici okruženoj planinama. Sada svi imaju samo jedan cilj: da stignu do kana pre nego što ga neprijatelj ubije.

Kačijun pored sebe oseća teturanje još jednog konja i brzo se izmiče da ga životinja ne povuče za sobom. Međutim, konj se nekako uspravlja, nastavljajući da divlja po otvorenom.

-BU&CW- 152

-Mighty-

Najednom su svuda konji bez jahača. Kačijun bez razmišljanja skače na jednog, skoro iščašivši ruku iz ramena pri hvatanju uzdi. Zatim nastavlja da se približava svom bratu, trudeći se istovremeno da obuzda uspaničenu životinju. Njegovi ratnici ga prate, iako ih posle iznenadnog napada kineske konjice nema više od tri hiljade.

„Jaši!”, zapoveda Kačijun, odmahujući glavom kako bi je razbistrio. Vid mu je znatno oslabio i glava mu pulsira od pada na zemlju. Oseća da mu celo lice otiče dok galopira svom kanu u pomoć. Na pola milje odatle, začelje kineske konjice pokušava da zatvori prolaz. Ima ih dvadeset hiljada odmornih konjanika i pešadinaca. Kačijun zna da ih je previše, ali ne usporava. Podiže svoj mač, potiskujući bol i kezeći zube na vetru. Samo hiljadu ratnika uspeva da izađe iz prolaza pre pada debala. Skoro polovina ostaje mrtva na licu mesta dok se ostali zbijaju oko svog kana, spremni da ga brane do poslednje kapi krvi. Kineski vojnici zuje oko njih poput osica, ali se Mongolci divljački bore, bez prekida. Džingis povremeno baca pogled na debla koja blokiraju izlaz iz prolaza. Njegovi ljudi su rođeni za ratovanje, svaki od njih je umešniji od trapavih Kineza koji posle jednog udarca padaju kao muve. Tobolci su im odavno prazni ali oni i dalje upravljaju svojim konjima kao da su srasli sa sedlom. Životinje znaju kada treba da ustuknu i izbegnu oštricu, ili kada da se propnu i prednjim nogama obore onog ko se previše približi. Poput ostrva u ljutom moru, mongolski konjanici odbijaju svaki napad. Kineske strele se zarivaju u njihove oklope ali su strelci previše sabijeni za borbu na ravnom tlu. Niko se ne usuđuje da priđe okrvavljenim mačevima smrknutih ratnika. Oni koji jašu sa Džingisom isprskani su krvlju i ruke su im slepljene sa balčakom mača. Sve su to ljudi koje je teško ubiti. Znaju da je njihov kan sa njima i da je potrebno da izdrže samo dok se barijera ne probije. Uprkos malobrojnosti, svaki od njih ubija po deset ili dvadeset kineskih vojnika. Sve više očiju okreće se ka ulazu u prolaz, očajnički čekajući pojačanje. Đelme i Arslan stižu zajedno do blokiranog prolaza, zatekavši tamo bledog Cubodaja. Mladi zapovednik se klimanjem glave javlja starijim vojskovođama.

„Treba nam više sekira”, primećuje Đelme. „Inače će trajati satima.” Cubodaj ga hladno gleda. „Razumem. Čekao sam da dođeš na čelo.” Okreće svog konja i odlučno izvikuje naredbe

svojim ljudima. „Vukovi, sjašite!”, urla on. „Lukovi i mačevi! Na noge! Za mnom!” Kada stariji zapovednici preuzmu komandu nad timovima sa sekirama, Cubodaj se penje

na vrh debala i vadi svoj mač. Za trenutak posmatra kineske kopljanike ispred prolaza a onda skače na njih. Mladi vukovi čine isto, raspirujući u sebi novu žeđ za kineskom krvlju. Neće dozvoliti da njihov mladi zapovednik sam krene u odbranu kana. Džingis posmatra kako se Mladi vukovi priključuju borbi, tamaneći iznenađene Kineze otpozadi, praveći veliku pukotinu u njihovim redovima. Neki pri tom bivaju ranjeni ali kao da ne osećaju nikakve povrede. Pogledi su im prikovani za Cubodaja koji neustrašivo hita u pomoć svom kanu. Njemu je dovoljno da vidi Džingisov lik i više mu ništa ne pada teško. Probija se kroz kineske redove, praćen svojim ratnicima. Mladi vukovi se kreću takvom brzinom da ih je skoro nemoguće zaustaviti. Neustrašivi Mongolci seju smrt, ostavljajući za sobom leševe i krv.

„Čekao sam te!”, uzvikuje Džingis kada mu Cubodaj priđe. „Šta sad hoćeš od mene?” Mladi zapovednik se smeje, srećan što ga vidi u životu, saginjući se za trenutak da izbegne

mač kineskog vojnika i zarivajući mu svoj duboko u stomak. Kada silovito izvuče okrvavljeni mač, hladnokrvno gazi na tek oboreno telo. Kineski obruč počinje da slabi ali je i dalje brojniji

-BU&CW- 153

-Mighty-

od Cubodajevih deset hiljada. Po krilima se oglašavaju rogovi kineske konjice i Džingis okreće svog konja, posmatrajući kako se kineska pešadija sklanja, praveći mesta za otvoreni napad. Mongolski ratnici se zgledaju dok kineska konjica kreće u galop kroz sopstvene redove. Džingis se smeši, svestan da njegovi ratnici zauzimaju položaje oko njega.

„Ono su dobri konji”, kaže on. „Prvi ću da proberem kada se sve ovo završi.” Oni koji ga čuju glasno se smeju a onda, kao jedan, teraju svoje umorne konje u vrtlog borbe, napeti u svojim sedlima. Cubodaja ostavljaju samog da čuva prostor oko prolaza dok oni galopom odlaze u direktan sukob sa neprijateljem.

Komandant kineske konjice gine pri prvom susretu sa mongolskim jahačima. U tutnjavi kopita njegovi ljudi padaju kao pokošeni. Oni koji pokušaju da uzvrate udarac bivaju zbačeni sa sedla jer Mongolci vešto izbegavaju svaku pretnju. Čitavog života se spremaju za ovo. Džingis galopira sve dublje i dublje u neprijateljske redove, neumorno mašući svojim mačem. Ruka kojom seje smrt gori mu, ali ubijanju nema kraja. U nekom trenutku zadobija posekotinu iznad kuka, na mestu gde mu je pocepan oklop. Sledeći udarac ga skoro obara sa sedla i pred očima mu sevaju zvezde pre nego što se oporavi. Oko sebe čuje krike kada Kačijunov konj obori kineske jahače otpozadi, pitajući se da li će ugledati svog brata pre nego što pogine. Neprijatelj je neuporedivo brojniji i on više ne očekuje da će preživeti. Ova misao mu podiže raspoloženje, čineći da mu galop kroz neprijateljske redove predstavlja istinsko zadovoljstvo. Lako je zamisliti kako njegov otac jaše s njim. Možda je starac konačno ponosan na njega. Njegovi sinovi ne mogu da biraju bolji kraj.

Iza Džingisa, debla se konačno kotrljaju, presečena na tri dela. Mongolska vojska polako izbija na čistinu, odmorna i orna da priskoči u pomoć svojoj sabraći. Đelme i Arslan jašu na čelu, obojica gladni borbe. U daljini vide kako se kineski barjaci vrte ukrug.

„Da mogu da biram, nikada ne bih promenio svoj život, Đelme”, dovikuje Arslan svom sinu. „I dalje bih bio ovde.”

„A gde bi drugde bio, matori?”, uzvraća Đelme sa osmehom. Potom postavlja strelu na luk i duboko uzdiše pre nego što otpusti svoje prvo kopljište na neprijatelja. Dži Džong u srdžbi posmatra kako se prolaz otvara i iz njega izleće dvadeset hiljada ratnika, spremnih za borbu. Bogovi mu nisu poklonili kana. Njegova vojska se okomila na brojno slabiju a onda je omanja grupa pocepala kinesku konjicu kao što tigar cepa stomak jelenu. Mongolci kao da nemaju vezu između sebe, ali se savršeno sporazumevaju na bojnom polju, za razliku od njegove centralne komande. Dži Džong trlja oči, zureći u oblak prašine koji se diže iznad doline. Njegovi kopljanici su potpuno razbijeni, prepušteni sebi u krvavoj dolini gde iz daljine liče na sićušne figure u podnožju strmih planina. Ima li još neke šanse da se bitka dobije?, pita se general. Ispucao je sve trikove u borbi na otvorenom ali njegova vojska je i dalje brojno nadmoćnija.

Svojim oficirima izdaje nove zapovesti, gledajući kako galopiraju nazad u bitku. Mongolci ispred prolaza neumorno obaraju njegove ljude, što kopljištima što mačevima, prodirući ka središtu gde ih čeka njihova vojska. Neverovatna preciznost tera njegove vojnike na povlačenje, razbijajući ih u grupice koje ne predstavljaju više nikakvu pretnju. Dži Džong briše znoj sa čela, posmatrajući kako ratnici na konjima razdiru kopljanike kao da su nenaoružani. Sa zaprepašćenjem gleda kako se dele na grupe od po sto ratnika, napadajući svojim strelama iz svih uglova i pravaca.

Samo trenutak kasnije jedna od divljačkih grupa ga primećuje i preusmerava bitku. Dži Džong vidi kako im se lica vedre dok ratne barjake okreću ka njegovom komandnom šatoru. Dok zuri u njih, na desetine lukova se zapinje u njegovom pravcu. Nije im u dometu, teši on sebe. Stotine pripadnika njegove lične straže im je na putu ali oni ne mogu da zaustave strele. General je najednom užasnut onim što mu se sprema. Ovo nisu ratnici, ovo su demoni iz ravnice,

-BU&CW- 154

-Mighty-

govori on sebi, trudeći se iz petnih žila da sačuva smirenost. Mnogi su već povređeni tokom celodnevne bitke ali kao da ne osećaju bol dok krvavim šakama stežu svoje lukove, terajući konje ka njemu.

Jedna strela mu se zariva u grudi, štrčeći iz njegovog oklopa. Dži Džong ispušta krik, oslobađajući s njim sav nagomilani strah. Živci mu popuštaju dok urla na svoje stražare, povlačeći svog konja skoro nadljudskom snagom i saginjući se u sedlu. Sledeće kopljište mu proleće iznad glave, ubijajući vojnika iza njega. Dži Džong gubi razum pred licem smrti koja mu se približava. Samopouzdanje mu je uništeno. On zariva pete i konj uplašeno skače, galopirajući besciljno kroz dolinu, ostavljajući stražu da prestravljeno posmatra taj prizor.

General gleda u iskolačene oči svojih vojnika koji konačno shvataju da ih napušta. Mnogi bacaju oružje i bacaju se u trk, sledeći njegov primer. Oni sporiji padaju pod noge njegovog konja. Generalu oči suze od hladnog vetra ali na umu mu je samo jedno: kako da pobegne od mongolskih svirepih lica i sačuva živu glavu. Kineska vojska je na pragu poraza, ali pokolj ne prestaje. Džingisovi ratnici drobe carske vojnike, ubijajući ih dok im iz ruku ne istekne sva snaga i konjima ne krene pena na usta.

Preživeli kineski oficiri pokušavaju da okupe svoje ljude ali uzalud. Džingis koristi širi prostor da udari još snažnije. Kada Đelmeu ponestane strela, on grabi koplje, probadajući svakog ko mu se nađe na putu. Džingisu ne promiče beg kineskog generala i više ne oseća užasne rane na svom telu. Sunce je visoko na nebu i carska vojska leži u krvavoj kotlini, ružnom podsetniku poraza i sramnog bega.

Dok Dži Džong jaše, misli mu se bistre i polako postaje svestan svog nedela. Nemili zvuci bitke jenjavaju kada odmakne niz drum prema Jenkingu. Osvrće se samo jednom da pogleda u uskovitlanu masu iza sebe. Stid i bes mu se skupljaju u grlu. Nekoliko njegovih stražara je uspelo da se dočepa svojih konja i sada prate svog generala, verni uprkos porazu. Bez reči se raspoređuju oko njega i u tom poretku stižu pred kapije carske prestonice.

U ravni sa sobom, Dži Džong prepoznaje višeg oficira iz Baotua. Isprva mu se ne seća imena, pitajući se da li je ovaj gubitak pamćenja samo posledica pretrpljenog straha. Grad se ukazuje pred njima i potreban mu je ogroman napor volje da smiri svoje uzrujano srce. Luđan. Tako je. Oficir se zove Luđan, konačno shvata.

General se znoji pod oklopom dok gleda u visoke zidine i rovove oko carske prestonice. Posle haosa i krvoprolića grad deluje tako umirujuće i pospano. Dži Džong je preduhitrio sve kurire, znajući da je car još nesvestan propasti koja se desila na samo tridesetak kilometara od prestonice.

„Hoćeš da te pogube, Luđane?”, pita on oficira do sebe. „Imam porodicu, generale”, uzvraća ovaj. Bledilo njegovog lica ukazuje na to da zna u šta

se upustio. „Onda slušaj mene i prati moje zapovesti”, sugeriše Dži Džong. Straža odmah prepoznaje generala i spušta spoljnu kapiju preko rečnog kanala. Dži Džong

se okreće u svom sedlu, gledajući ljude oko sebe. „Car mora da zna istinu”, govori im. „Sa gradskom stražom možemo da organizujemo

protivnapad.” Primećuje da njegove reči imaju uticaj na poražene gardiste koji se uspravljaju u svojim sedlima. I dalje veruju da je moguć spas od potpune propasti. Dži Džong ne pokazuje osećanja na ulasku u grad. Odjek kopita o kamene ulice para mu uši. Izgubio je. Još gore, pobegao je.

Carska palata je ogromno zdanje u središtu grada, okružena prelepim vrtovima. Dži Džong hita ka zatvorenoj kapiji koja vodi pravo u prijemnu dvoranu. Najednom se pita da li je mladi car već budan. Svejedno, razbudiće se čim čuje neprijatnu vest.

Ostali stražari su prinuđeni da sjašu pred spoljnom kapijom, koračajući kroz grad širokim drumom limunovog drveća. Tamo ih presreću sluge a zatim ih propuštaju dalje kroz lavirint holova. Pre nego što izađu pred cara, vojnici iz carske garde im se isprečuju na putu.

-BU&CW- 155

-Mighty-

Dži Džong ne pokazuje ništa dok im u ruke predaje mač, čekajući da se sklone u stranu. Njegovi vojnici će ostati napolju dok on završi razgovor sa carem. Pretpostavlja da je car Vej tek probuđen budući da sluge užurbano posluju u njegovim odajama nakon što se pronese vest da se general vratio u grad. Palata će uskoro ječati od glasina ali još se ne zna o čemu. Potpuna slika tragedije biće sklopljena kasnije, ali car mora da sazna prvi.

Dži Džong dugo čeka da bude primljen. Kada konačno zakorači u dvoranu za prijem, pogled mu je prikovan za figuru posađenu na presto postavljen uz krajnji zid. Kao što je i mislio, caru je lice naduveno od spavanja i kosa mu je na brzinu skupljena u rep tako da tamni pramenovi štrče na sve strane.

„Koja vest je toliko važna?”, zahteva car Vej napetim glasom. General konačno oseća smirenje dok duboko uzdiše i spušta se na kolena. „Njegovo carsko veličanstvo mi ukazuje čast”, odgovara on, dižući glavu. Pod njegovim

zabrinutim pogledom, mladi car uplašeno steže svoju odeću. U generalovim očima prepoznaje ludilo.

Dži Džong sporo ustaje, osvrćući se po dvorani. Car je otpustio svoje ministre da bi nasamo razgovarao sa svojim generalom. Šest robova neprimetno stoji u uglovima dvorane, ali Dži Džong ne mari za njih. Preneće vest u grad kao što to uvek biva. General sporo uzdiše, zadovoljan što su mu misli posle dugo vremena opet bistre.

„Mongolci su prošli kroz prolaz”, naposletku kaže. „Nisam mogao da ih zadržim,.” Car vidno bledi i koža mu poprima voskastožutu boju na svetlosti koja dopire kroz visoke prozore.

„A vojska? Jesmo li se povukli?”, pita car, ustajući sa prestola. „Poraženi smo, vaša visosti.” Generalov pogled ne pomera se s lica mladog cara. „Vašeg oca sam dobro služio, vaša visosti. S njim bih pobedio. S vama, tako mladim,

poražen sam.” Car zapanjeno otvara usta. „Došao si to da mi kažeš. I još se usuđuješ da me vređaš u sopstvenoj palati?” General uzdiše. Nema mač ali zato iz skrivenog džepa u svom oklopu vadi dugi bodež.

Mladi car se trza pri pogledu na sjajnu oštricu, najednom prestravljen. „Vaš otac mi ne bi dozvolio da mu se obratim, vaša visosti. On bi znao da se ne sme

verovati generalu koji se vraća iz poražene bitke.” Dži Džong sleže ramenima. „Izdao sam vas i zaslužujem smrt. Imam li drugog izbora?”

Car uzdiše, spremajući se da pozove svoju stražu, ali Dži Džong skače na njega, grabeći ga za vrat i gušeći mu vrisak. Oseća kako ga rukama hvata za oklop, ali dečak je previše slab i on pojačava stisak. Mogao bi da ga zadavi ali bi to bilo nečasno prema sinu velikog vladara. Umesto toga, napipava mu mršave grudi i zariva oštricu pravo u srce.

Dečaku ruke beživotno padaju i Dži Džong tek tada oseća ogrebotine na obrazima. Krv pravi mrlju na carevoj odeći oko rane i general ga spušta nazad na tron.

Sluge počinju da vrište ali ih Dži Džong ignoriše, stojeći ispred toplog leša mladog cara. Nije imao drugog izbora, govori sebi.

Vrata se bučno otvaraju, propuštajući unutra carsku gardu. Oružje im je spremno u rukama i Dži Džong mirno stoji, slušajući bat vojničkih koraka po hodniku. Luđan je ispunio zapovest koju mu je dao i već je okrvavljen. Ubrzo zajedno ubijaju očevice.

Luđan zadihano stoji, zagledan u belo lice mrtvog cara. „Ubio si ga”, zapanjeno kaže. „Šta ćemo sada?” General deluje iscrpljeno. Vojnici su sa bojnog polja uneli vonj krvi u tako spokojno

mesto. Možda će kasnije plakati zbog svega što je izgubio, svega što je učinio, ali sada nije trenutak.

„Objavićemo da je car mrtav i da grad mora da se zatvori i obezbedi. Mongolci dolaze i ne preostaje nam ništa drugo.”

-BU&CW- 156

-Mighty-

„Ali ko će carovati? Neki od njegovih sinova?”, pita Luđan. Lice mu je bledo i više se ne usuđuje da pogleda u zgrčenu figuru na tronu.

„Najstariji ima samo šest”, uzvraća Dži Džong. „Posle sahrane mi ga pošaljite. Ja ću vladati kao njegov namesnik.”

Luđan zuri u svog generala. „Živeo novi car”, šapuće on i oni oko njega ponavljaju iste reči. Skoro u transu, Luđan mu

se poklanja, dodirujući čelom drveni pod. Ostali vojnici čine isto, na šta se general Dži Džong samo smeška.

„Deset hiljada godina”, tiho im kaže. „Deset hiljada godina.”

-BU&CW- 157

-Mighty-

Dvadeset peto poglavlje

Nebo gori iznad planina, teški dim se širi kilometrima unaokolo. Kineska vojska se na kraju predala iako su plemena izgubila previše svojih ljudi da bi im ukazala milostinju. Pokolj oko prolaza trajao je danima. Ratnici još tragaju za odbeglim vojnicima, ubijajući ih poput ravničarskih mrmota.

Od kineskih kopalja i barjaka založene su velike logorske vatre. Porodice su se takođe pridružile ratnicima, donoseći sa sobom zaprege i peći u kojima će topiti vrhove kopalja. Kineske zalihe hrane su sklonjene u snežne smetove kako bi što duže ostale sveže.

Nije utvrđen tačan broj kineskih leševa, niti je važan. Svako će pamtiti planine iskasapljenih tela. Deca i žene s njih skidaju oklope i sve što iole vredi. Vonj raspadnutog mesa je ogavan, mameći rojeve muva koje pucketavo gore u vrelom dimu logorskih vatri.

Na rubu logora, Džingis čeka svoje zapovednike. Želi da vidi grad koji je branila tako brojna i organizovana vojska. Kačijun i Kasar mu se uskoro pridružuju, zagledani u kotlinu smrti i vatre. Plamičci svetlucaju u senci planina dok Mongolci tiho pevaju odu mrtvima.

Tri brata ćutke čekaju da se okupe svi Džingisovi ljudi. Cubodaj stiže prvi, jašući ponosno uprkos dubokoj posekotini na levoj ruci. Đelme i Arslan dolaze zajedno, čađavi od vatre. Ho Sa i Lijan pridružuju im se poslednji. Samo Temug ostaje u logoru, organizujući selidbu plemena petnaest kilometara severno odatle. Vatre već danima gore iako ih više niko ne loži. Muve su nesnošljive i Temug neprekidno oseća mučninu od smrada truleži.

Džingis ne može da odvoji pogled od prizora koji potvrđuje pad carstva, u to više nema sumnje. Nikada mu se nije približio tako blizu i dobio priliku da ga porazi, kao što je to učinio u uskom planinskom prolazu. Naravno, bitka je na njemu ostavila duboki trag. Pamtiće ovu bitku do kraja života. Osam hiljada poginulih ratnika umotano je u bela platna i odneseno u planinu. Kan diže pogled ka njima. Iz daljine liče na odsečene prste u snegu. Sokolovi i vukovi ih već komadaju. On je ostao tek toliko da im oda počast pre nego što se njihove duše uznesu nebeskom ocu.

„Temug brine o logoru”, saopštava on svojim zapovednicima. „Hajde da vidimo taj Jenking i njegovog cara.” Podbada konja koji spremno kreće u kas. Ostali ga prate, kao i uvek do tada. Podignut u velikoj ravnici, Jenking je najveća tvorevina koju su ikada videli. Dok mu se približava, Džingis se seća reči kineskog diplomate kojeg je nekad davno upoznao. Ven Čao mu je rekao da u njegovom carstvu postoje gradovi veliki kao planine. Jenking je upravo takav.

Sazidan od sivog kamena, carski grad je samo petnaestak metara udaljen od stenovitog grebena. Džingis šalje Lijana i Ho Saa oko grada da izbroje drvene kule koje nadvisuju kamene bedeme. Kada se ova dvojica vrate, izveštavaju ga da su putovali osam kilometara ukrug i usput izbrojali skoro hiljadu tornjeva koji liče na šiljke zabodene u zidine. Štaviše, opisuju i oruđa u obliku ogromnih lukova oko kojih kineski vojnici budno motre.

Džingis se pita šta je toliko zastrašilo Lijana kada ovaj tako snuždeno sedi na svom konju. Baš kao ni on, iskusni zidar nikada nije posetio kinesku prestonicu i ne može da zamisli nijedan način rušenja tako veličanstvenih zidina.

U uglovima tog velelepnog zdanja podignute su četiri tvrđave, odvojene od zidina. Između zidina i tvrđava nalazi se široki rov, još jedna spoljna prepreka za uljeze. Na njemu postoji samo

-BU&CW- 158

-Mighty-

jedan prelaz i to onaj koji se spušta sa spoljnog zida u nastavku gvozdene kapije, obezbeđene strelcima i katapultovima. Vodeni kanal teče dalje na jug, daleko od njihovog vidokruga. Sve u vezi sa Jenkingom previše je veliko da bi se moglo zamisliti. Džingis nema ideju kako će provaliti u njega.

Isprva se kan sa svojim zapovednicima drži što je moguće bliže gradu, baš kao što je činio i u slučaju svih prethodnih kineskih gradova. A onda se predveče čuje zvuk prasak i neko tamno obličje proleće tako blizu njima da Kačijunov konj poskače od straha. Džingis skoro ispada iz sedla kada se njegov konj propne. Svi zapanjeno zure u ogromno kopljište koje se zariva u meku zemlju, podsećajući pre na glatko deblo od drveta nego na strelu.

Grupica se bez reči povlači van dometa razornog oružja. Raspoloženje im se srozava pri saznanju da postoje i drugi, njima nepoznati, načini odbrane grada. Prilazak na bliže od petsto koraka privuklo bi još ubistvenih drvenih stubova sa gvozdenim vrhom. Sama pomisao da jedan od njih pogodi masu ratnika više je nego obeshrabrujuća.

Džingis se okreće ka zidaru koji je najiskusniji u probijanju gradskih zidina. „Možemo li da osvojimo ovaj grad, Lijane?”, pita ga. Zidar se ne usuđuje da pogleda kana

u oči. Zagledan u grad, on nemoćno odmahuje glavom. „Nijedan grad nema tako široke zidine na vrhu”, naposletku kaže. „S te visine imaju veći

domet od svake sprave koju znam da napravim. Mada, ukoliko sagradimo kameni štit, mogli bismo da se zaštitimo od katapultova, ali ako im priđemo bliže, svakako će nas zasuti zapaljenim deblima.”

Džingis namršteno zuri u Jenking. Doći ovako daleko i zastati pred poslednjom preprekom više je nego obeshrabrujuće. Samo dan ranije čestitao je Kasaru na osvajanju tvrđave iznad prolaza i Kačijunu na nadahnutom napadu. Verovao je da su njegovi ratnici nezaustavljivi, da će pohod uvek teći glatko. Njegova vojska u to sigurno veruje. Potajno se nadaju da mogu da osvoje ceo svet. Međutim, pred Jenkingom oseća kako se car podsmeva takvoj pomisli.

Hladnog pogleda, veliki kan se okreće ka svojoj braći. „Porodice će naći dobru zemlju za ispašu. Treba nam vremena da osmislimo ovaj napad.” Kasar i Kačijun nesigurno klimaju glavom, obojica svesni da je veliki pohod zaustavljen na

pragu Jenkinga. Poput njihovog brata, navikli su se na brzo i britko osvajanje kineskih gradova. Plemenske zaprege su natovarene zlatom i bogatstvom osvojenim na tom dugom putovanju.

„Koliko bi trajalo izgladnjivanje ovolikog grada?”, najednom pita Džingis. Lijan nema odgovor na ovo pitanje, ali ne želi to da prizna. „Čuo sam da u Jenkingu živi više od milion carevih podanika. Teško je zamisliti koliko

hrane im je potrebno ali sam siguran da imaju velika skladišta. Uostalom, mesecima znaju za naš pohod.” Zidar primećuje kako se veliki kan mršti i brzo dodaje: „Možda tri godine, gospodaru. Pa čak i četiri.”

Kasar glasno stenje na ovu procenu ali se zato najmlađi među njima, Cubodaj, ozareno smeši.

„Nemaju vojsku da razbiju napad, gospodaru. Nema potrebe da nas sve držite ovde. Ako ne možemo da srušimo zidine, možda ćete nam dozvoliti da napadnemo tu novu zemlju. Kako stvari stoje, nemamo čak ni mape zemalja iza Jenkinga.

Džingis gleda svoje zapovednike, primetivši glad u njihovim očima. Raspoloženje mu se najednom popravlja.

„Tačno. Ako već moramo da čekamo da car umre od gladi pre nego što se preda, moje vojskovođe neće biti zaludne.” Pokazuje rukom na predele u daljini, previše prostrane da bi iko od njih mogao da ih zamisli.

„Kada se porodice smeste, pokažite mi pravac i pustiću vas. Nećemo da gubimo vreme ovde i gojimo se.”

Cubodaj se smeje, srećan što je uspeo da prenese svoju želju za osvajanjem na ostale. „Kako ti želiš, gospodaru”, uzvraća on.

-BU&CW- 159

-Mighty-

U sjajnom, crnom oklopu, general Dži Džong srdito šetka hodnikom, čekajući da mu se pridruže carski ministri. Jutro je mirno, spolja dopire samo svračje gakanje, mračan predznak koji će proroci nesumnjivo pročitati čim ugledaju svadljive ptičurine.

Sahrana cara Veja traje skoro deset dana. Pola grada sa sebe cepa odeću i trlja kožu pepelom pre nego što cara konačno kremiraju. Dži Džong sluša beskrajne govore plemićkih porodica. Nijedna od njih ne spominje način na koji je car stradao, ne na oči Dži Džonga i budne straže koja ga svuda prati s oružjem na gotovs. General je zbrisao carsku ružu, odsekavši joj jednim udarcem glavu s tim da je sve drugo ostalo nepromenjeno.

Prvih nekoliko dana vladao je haos, ali nakon što su tri ministra pogubljena zbog otvorenih osuda, svaki dalji otpor je ugušen i raskošna ceremonija sahrane je nastavljena kao da je mladi car skončao u snu.

Bilo je korisno otkriće da su vladajući plemići kovali sličan plan mnogo pre nego što se ukazala potreba za njim. Kineska carevina je i ranije doživela slične preokrete, pa čak i krvava ubistva svojih careva. Nakon početnog besa, narod se sa olakšanjem vratio svojoj svakodnevici. Seljaci u gradu znaju samo to da je nebeski sin napustio svoje smrtno telo. Tako neuki, oplakuju ga na gradskim ulicama u bezumnoj histeriji i žalosti.

Carev mladi sin nije pustio suzu kada je čuo za očevu smrt. Ako ništa drugo, car Vej je svoju porodicu dobro pripremio za sva iznenađenja. Dečakova majka zna da bi svaki protest značio i njenu smrt, prećutavši celu sahranu. Tužna i lepa, posmatrala je kako se telo njenog supruga pretvara u pepeo. Kada je ceremonijalni plamen ukopa konačno splasnuo, Dži Džong je na sebi osetio njen pogled. Podigao je glavu i spazio kako se carica skrušeno predaje volji bogova. Zapravo njegovoj volji, zaključio je, iako je rezultat manje-više isti.

General škrguće zubima, ne prestajući da korača tamo-amo. Sahrana je trajala duže nego što je verovao da može, a onda mu je rečeno da će krunisanje potrajati narednih pet dana. Bio je van sebe od besa. Grad plače i niko od seljaka neće raditi dok god traje velika ceremonija. Dži Džong na sebi ima odoru koja je pretrpela beskrajne prepravke kako bi označila njegov novi položaj carskog namesnika. Osim toga, zadivljujuće mirno je podneo nervozne lekcije ministara na temu njegovih novih odgovornosti. Za sve to vreme, mongolski kan im se prikrada poput vuka, motreći na grad.

U slobodno vreme, Dži Džong se penje na visoke gradske zidine odakle prati kako se pleme divljaka švrćka po carskoj zemlji. Ponekad mu se čini da u vetru oseća njihov vonj, mešavinu loja i kozjeg mleka. Ponižavajuće je doživeti poraz od takvih čobana, što ga ujedno učvršćuje u odluci da im nikada ne dozvoli osvajanje Jenkinga. Carevi su ovaj grad podigli da bi pokazali svoju moć a ne da bi se u njemu baškarila plemena primitivaca. Stoga neće pasti tako lako, obećava sebi Dži Džong.

Noćima ga i dalje bude košmari u kojima beži pred njihovim strelama koje mu zuje oko ušiju poput komaraca. Šta je drugo mogao da učini? Niko nije pretpostavio da će se Mongolci popeti preko zavejanog planinskog vrha i napasti ih s leđa. Ali Dži Džong više ne oseća sramotu zbog tog poraza. Bogovi su se okrenuli protiv njega ali su mu s druge strane poklonili grad. Iz njega će gledati kako se Mongolci razbijaju o gradske zidine, kupajući se u sopstvenoj krvi i znoju. A onda će uzeti kanovu glavu sopstvenim rukama i zakopati je u najdublju septičku jamu u gradu.

Ova misao mu podiže raspoloženje dok čeka da ga dečak-car primi. Negde u daljini čuje udarac o gong koji najavljuje prisustvo novog nebeskog sina u narodu.

Vrata carskih odaja se otvaraju, otkrivajući znojavo lice Žuejn Čua, prvog ministra. „Gospodaru namesniče!”, uzvikuje on kada ugleda Dži Džonga. „Niste obukli svoju

odeždu! Njegovo carsko visočanstvo samo što nije.” Čovek izgleda kao da će se svakog trenutka

-BU&CW- 160

-Mighty-

srušiti posle višednevnog organizovanja sahrane i krunisanja. Dži Džonga ovaj čovečuljak neizmerno iritira ali se naslađuje uticajem koji će i sam uskoro imati.

„Ostavio sam je u svojoj sobi, ministre. Danas mi neće trebati.” „Svaki trenutak ceremonije je detaljno isplaniran, gospodaru namesniče. Morate...” „Ništa ja ne moram”, prekida ga Dži Džong. „Dovedite dečaka i stavite mu krunu na glavu.

Pevajte, palite sveće, tamjan i šta već hoćete, ali da mi više nikada niste rekli kako nešto moram da uradim inače ću vam odrubiti glavu.”

Ministar zblanuto pilji u njega a onda spušta pogled, vidno potresen. Žuejn Ču zna da je ovaj izdajnik brutalno ubio cara i ne sumnja da bi bez razmišljanja prolio krv, čak i na dan krunisanja novog cara. Stoga poslušno spušta glavu i sklanja se sa vrata, propuštajući namesnika unutra. Dži Džong čuje spori korak povorke i strpljivo čeka da joj se ministar pridruži. Lice mu se širi u kez kada začuje ubrzavanje tempa.

Kada se vrata ponovo otvore, prva stvar koju Dži Džong primećuje jeste strah na licima onih koji okružuju budućeg kineskog cara. Za veliko čudo, šestogodišnji dečak se dobro drži uprkos nedovoljnom snu tokom prethodnih dana.

Povorka opet usporava korak dok prolazi pored Dži Džonga, napredujući prema zlatnom prestolu. Budistički monasi neprekidno mašu kadionicama, puneći dvoranu belim dimom. I oni su nervozni u prisustvu generala u oklopu, jedinog naoružanog čoveka u dvorani. Dži Džong staje iza njih kada sin cara Veja zauzme svoje mesto na tronu, svestan da je ovo tek početak rituala. Samo čitanje njegovih titula će trajati do podneva.

Dži Džong smrknuto posmatra kako ministri zauzimaju svoja mesta oko trona, šepureći se poput paunova. Namesniku se od tamjana vrti u glavi i ne prestaje da razmišlja o Mongolcima u ravnici van grada. U početku je i video neku korist od ovih rituala jer održavaju red posle smrti cara. Bez čvrste vladarske ruke u gradu bi mogli da izbiju nemiri, a i plemstvu je potrebna uteha kroz učešće u tradicionalnim ritualima. Međutim, sada je umoran od svega toga. Prestonica mirno tuguje za svojim carem dok Mongolci polako grade velike katapultove i podižu zidine od kamena kako bi zaštitili svoju ratnu mašineriju.

Uz nestrpljivi uzdah, Dži Džong korača napred, prekidajući dosadan glas sveštenika. Dečačić uplašeno diže pogled kada ga zaseni prilika u tamnom oklopu. Dži Džong uzima carsku krunu sa svilenog jastuka, iznenađen njenom težinom, i za trenutak je zadivljeno vrti u svojim rukama. Ubio je čoveka koji ju je poslednji nosio. Odbacujući te misli, spušta je na glavu novog cara, dečaka.

„Sjuene, ti si car, nebeski sin”, kaže mu. „Mudro caruj.” Dži Džong ne obraća pažnju na preneražena lica ljudi oko sebe. „Ja sam tvoj namesnik, tvoja desna ruka. Dok ne napuniš dvadeset godina, povinovaćeš se svakoj mojoj odluci. Je l’ ti jasno?”

Dečakove oči se pune suzama. Jedva razume šta se oko njega događa ali uspeva da promuca odgovor.

„Ja-sno.” „Onda smo i s ovim završili. Nek se narod raduje. Ja odoh na zidine.” Dži Džong okreće leđa i napušta dvoranu, praćen zaprepašćenim pogledima ministara i

sveštenika. Podignuta na ivici jezera Sunghaj koje snabdeva veliki kanal vodom, visoka kula

omogućava nesvakidašnji pogled na ravnice oko prestonice. Dži Džong se penje strmim stepenicama, gladan novih vesti o neprijateljskom napredovanju. Uskoro će se oglasiti sva gradska zvona i seljaci će danima slaviti. On drhtavo uzdiše, stojeći na vrhu kule, zagledan u tamne zidine. Sa druge strane, neprijatelj traži njihovu slabost ali je neće naći. Temug pospano zuri u tri čoveka koji su nekada bili kanovi svojih plemena. U svakom njihovom gestu prepoznaje nadmenost i prezir koje više ni ne pokušavaju da sakriju. Kada će shvatiti da

-BU&CW- 161

-Mighty-

više nemaju nikakvu moć u novom poretku koji je uspostavio njegov brat? Sada postoji samo jedan gurkan, jedan čovek iznad svih. A pošto je veliki kan njegov brat, više se ne usuđuju da ga tretiraju kao sebi ravnog.

Dok plemena podižu svoje šatore u ravnici nedaleko od Jenkinga, Temug sa zadovoljstvom pušta kanove da ga čekaju. Džingis mu je ukazao poverenje dodelivši mu zvanje gospodara trgovine iako Temugu naročito ne prija ta branša. Ushićuje ga moć koju mu titula donosi i na licu mu još titra osmeh od prethodnog dana kada je rasrdio Kokčua. Šaman je bio bled od besa kada se Temug konačno smilovao da ga primi u kanov šator. Dozvolivši mu da ga koristi za svoj posao, Džingis je samo potvrdio neizmerno poverenje u svog brata. Besmisleno je žaliti se Džingisu kada postoji neko ko donosi odluke u njegovo ime. Temug se pobrinuo da to svima bude jasno. Ukoliko Kokču želi da okupi ljude radi ispitivanja drevnog hrama, smeštenog sto šezdeset kilometara odatle, zahtev mora da bude odobren a vlast da to učini ima samo on.

Temug skršta ruke na grudima, praveći se da sluša ljude pred sobom. Vojelskog kana pridržavaju njegova dva sina jer ne može sam da stoji. Bilo bi uljudno ponuditi mu stolicu ali Temug ne zaboravlja stare uvrede tako lako. I dok svi drobe o ispaši stoke i skupljanju drveta, on mirno sedi, zagledan u daljinu.

„Ako ne dozvoliš da se stoka premesti na nove pašnjake bez jednog od tih tvojih spisa”, nastavlja Vojela, „poklaćemo svu zdravu stoku da ne bi lipsala od gladi.” Dobio je na težini otkad mu je Džingis presekao tetive na nogama. Temug uživa u starčevom zajapurenom licu, ne udostojivši ga čak ni odgovora. Nijedan od njih ne zna da čita i piše, zadovoljno podseća sebe. Pisane dozvole su dobra ideja jer nose simbol vuka, urezan u pergamente od borovine. Njegovi ljudi u logoru zahtevaju da ih vide ukoliko primete da ratnici seku drveće, razmenjuju ratni plen ili čine neku od mnogih zabranjenih radnji. Sistem još nije savršen, ali je Džingis dozvolio odbijanje svakog ko se žali, uprkos njihovom gunđanju.

Kada predstavnici plemena završe sa žalopojkom, Temug im se obraća neobaveznim tonom, kao da ćaskaju o vremenskim prilikama. Otkrio je da miran ton samo dodatno potpiruje njihov gnev, što ga neizmerno zabavlja.

„Nikada u istoriji našeg naroda nismo bili u ovolikom broju okupljeni na jednom mestu”, počinje on, vrteći glavom, tobože negodujući. „Moramo da budemo organizovani ako želimo da napredujemo. Kada bih dozvolio da sečete drveće kao što vi smatrate da je to potrebno, ne bi ostalo ništa za sledeću zimu. Razumete li? Kao i do sada, drva ćemo seći u šumama koje nisu dalje od tri dana jahanja. To iziskuje vreme i trud koji će se isplatiti već sledeće godine.”

Ma koliko tiho da im se obraća, niko ne sme da sumnja u njegovu logiku. Ipak su to ljudi vični luku i maču, i Temug je primetio koliko ga nadahnjuje činjenica da su prinuđeni da se obuzdavaju.

„A šta je sa ispašom?”, zahteva obogaljeni kan Vojela. „Ne možemo ni koze da premestimo a da nam neki od tvojih mamlaza ne zatraži pismenu dozvolu. Plemena su sve nervoznija pod ovom torturom.”

Temug se smeška zajapurenom čovečuljku, primetivši da je postao pretežak svojim sinovima.

„Ali plemena više ne postoje, Vojela. Zar tu lekciju još nisi naučio? Mislio sam da to svaki dan imaš na umu.” Potom rukom daje znak i kineski sluga mu prinosi pehar sa airagom. Temug je svoje osoblje izabrao među zarobljenicima koje je Džingis poterao iz osvojenih gradova. Neki od njih su služili u plemićkim porodicama i znaju kako da se ophode prema čoveku na njegovom položaju. Temug svaki dan započinje toplom kupkom u gvozdenoj kadi, izlivenoj samo za tu svrhu. On je jedini stanovnik logora koji to čini i prvi put u životu oseća neprijatan vonj sopstvenog naroda. I sad nabire nos pri samoj pomisli na to. Eto kako bi čovek trebalo da živi, kaže on sebi, uzimajući gutljaj airaga.

„Na snazi su nova pravila, gospodo. Odavde nećemo mrdnuti dok ne padnu gradske zidine, što znači da sa ispašom treba biti oprezan. Ako ne uvedem neki red, zemlja će do leta biti

-BU&CW- 162

-Mighty-

ogoljena i šta ćemo onda? Hoćete da moj brat otera stada hiljadu kilometara odavde? Ne verujem da biste to voleli.” Sleže ramenima. „Možda ćemo do kraja leta malo gladovati i možda ćemo deo stoke morati da zakoljemo ako ne bude dovoljno trave za ispašu. Zar nisam poslao ljude da traže so za meso? Ne brinite, car će ogladneti pre nas.”

Predstavnici plemena ćutke zure u njega. Suvišno je izneti primere koji dokazuju koliko je njegova kontrola uzela maha u velikom staništu. Sve ih je nabrojao. Jedino što mogu da izraze je duboko negodovanje što moraju da se povinuju svakom novom utvrđenom pravilu. Na primer, septičke jame ne smeju da kopaju u blizini tekuće vode; konji mogu da se pare samo prema spisku krvnih veza koje je Temug lično sastavio, bez savetovanja s nekim drugim; ratnik s dobrom kobilom i pastuvom više ne može da ih pari bez prethodne dozvole, i tako dalje. Sve ih to užasno nervira, a nezadovoljstvo se širi i među ostalima.

Međutim, niko se otvoreno ne buni dok god Džingis podržava svog brata. Kada bi saslušao njihovu stranu priče, samo bi potcenio Temuga i njegov novi položaj u logoru. Naravno, Temug sve to razume jer poznaje svog brata bolje nego oni. Ali sada kada mu je Džingis dodelio novu ulogu, više ne želi da se meša svom bratu u posao. Temug uživa u prilici da pokaže šta sve inteligentan čovek može da postigne kada nije sputan.

„Ako je to sve, onda bih da završimo ovaj sastanak. Imam još mnogo neodložnog posla”, mirno nastavlja Temug. „Možda sada razumete zašto je toliko teško doći do mene. Uvek ima onih koji bi ceo dan pričali pre nego što shvate šta moraju ovde da rade; šta moraju da postanu.”

Nije im ništa pomogao i njihova srdžba podseća ga na ukiseljeno vino. Temug jednostavno ne može da odoli a da ne zabije žaoku malo dublje.

„Ako nemate ništa drugo, možete da idete, ali uvek ću naći vremena da vas saslušam, naravno.”

„Slušaš, ali ne čuješ”, breca se obogaljeni kan. Temug saosećajno širi ruke. „Smatram da oni koji dolaze kod mene nikada ne shvataju svoj problem u potpunosti.

Postoje čak i slučajevi kada se u logoru odvija razmena bez nameta za kana, zbog čega opet završavaju kod mene.”

Temug zuri u starca koji visi na rukama svojih sinova i ovaj posramljeno spušta svoj užareni pogled. Koliko Temug zna, pita se Vojela. Kruže glasine da plaća špijune koji mu prijavljuju svaku pogodbu i razmenu. Niko zapravo ne zna koliki je tačno njegov uticaj.

Temug uzdiše i prekorno odmahuje glavom. „Nadao sam se da ćeš to prijaviti bez mog podsećanja, Vojela. Zar nisi prodao tuce kobila

jednom od naših kineskih regruta?”, pita Temug, smeškajući se ne bi li donekle okuražio starca. „Takođe sam čuo da si dobio dobru cenu iako kobile nisu najboljeg kvaliteta. A ja još nisam video namet od dva konja koliko duguješ mom bratu. Nadam se da ću ih videti do zalaska sunca. Misliš da je to razumno?”

Kan Vojela se pita ko ga je izdao. Posle kraće pauze smrknuto klima glavom, mameći Temugu osmeh.

„Odlično. Moram da ti se zahvalim što si našao vremena za one koji i dalje brane tvoj ugled. Ne zaboravi da sam uvek tu, kad god ti bude potrebna moja pažnja.”

Temug ne ustaje ni kada se posetioci okrenu da napuste šator. Jedan od onih koji se nisu oglasili gnevno se okreće i Temug odlučuje da dodatno motri na njega. Plaše ga se, što zbog uloge šamana, što zbog bratovljeve senke u kojoj obitava. Kokču je tu bio u pravu. Strah u očima drugih je možda najdivniji osećaj moći nad njima. Uliva mu snagu i samopouzdanje koje bi u protivnom mogao da postigne samo uz pomoć šamanove crne kaše.

Ima i drugih koji čekaju da ih primi, kao i onih koje je sam pozvao. Temug razmišlja o dosadnom popodnevu koje će provesti u njihovom društvu i hirovito odlučuje da ih izbegne. Pustiće ih da ga čekaju.

-BU&CW- 163

-Mighty-

„Pripremi pehar toplog airaga s kašikom mog leka”, naređuje slugi. Crna kaša će mu obojiti vid i prespavaće celo popodne. Temug proteže leđa pri toj pomisli, zadovoljan obavljenim poslom za taj dan.

-BU&CW- 164

-Mighty-

Dvadeset šesto poglavlje

Dva meseca traje izgradnja kamenih i drvenih štitova za ratnu mašineriju. Novi katapultovi koje je Lijan izgradio u šumama na istoku, sa svojim velikim gredama, još lepljivim od smole, postavljeni su na kilometar i po od grada i iz daljine podsećaju na uspavana čudovišta. Kada naprave platforme, ratnici će moći da ih otkotrljaju u zaštitnu senku. Posao je naporan i spor ali Mongolcima nesumnjivo uliva samopouzdanje. Nijedna vojska se neće usuditi da ih napadne; ulogoreni su na obali čistog jezera severno od grada, čije obale vrve od ptica koje mogu da love tokom zimskih meseci. Konačno su zagospodarili kineskom ravnicom. Ipak, život im je pomalo ustajao budući da su navikli na pohode i brze pobede u svakodnevnom osvajanju novih zemalja. Ovako, tokom zatišja, počinju da se obnavljaju stara neprijateljstva među plemenima. Tuče su sve učestalije. Štaviše, dva muškarca i žena su nedavno pronađeni mrtvi na obali jezera. Njihov ubica nije poznat.

Vojska nemirno čeka da kineska prestonica ostane bez hrane. Džingis nije siguran da li će kamene platforme moći da zaštite teške katapultove, ali mu je potrebno nešto da uposli svoje ljude. Ako ništa drugo, fizički rad će ih održati u kondiciji, i dovoljno umoriti da bi se prepustili bančenju. Izviđači pronalaze brdo od škriljca na samo dan jahanja od Jenkinga. Ratnici kopaju kamen vredno i predano, kao što pristupaju svakom poslu, razbijajući ga čekićima a potom tovareći u zaprege. Lijanova stručnost je od vitalne važnosti, zbog čega zidar nedeljama ne napušta kamenolom. Pokazuje ostalima kako se kamen vezuje uz pomoć spaljenog krečnjaka, nakon čega platforme svakodnevno rastu. Džingis prestaje da broji hiljade i hiljade zaprega koje tandrču pored njegovog šatora ali zato Temug brižljivo vodi računa o svakom tovaru, beležeći ih u pergamente.

Protivteža koju je Lijan osmislio sastoji se iz velikih kamenica na polugama katapultova. Dva čoveka zadobijaju povrede tokom izgradnje ratnih oruđa, trpeći strašne bolove dok im Kokču ne odseče ugnječene udove. Šaman im prethodno utrljava neku gorku smesu u desni ne bi li bar donekle umanjio bol, ali uzalud. Radovi se nastavljaju, budno praćeni sa zidina Jenkinga. Džingis je nemoćan kada kineska straža razmesti ogromne ratne lukove duž zidina kako bi bili upereni ka njegovom oružju. Znojavi timovi carskih gardista za njih prave nova postolja, radeći punom parom baš kao i Mongolci s druge strane zida.

Potrebno je na stotine snažnih ljudi da se katapultovi popnu na platforme ispred Jenkinga. Novi sneg pokriva ravnicu dok Džingis srdito posmatra kako kineski vojnici zatežu sedam velikih lukova, zasipajući tek izgrađene platforme gredama s gvozdenim vrhovima. Katapultovi spremno odgovaraju s dve velike kamenice koje se odbijaju od gradskih zidina, okrnjivši ih jedva primetno. Kinesko oružje ostaje netaknuto.

Punjenje Lijanovih velikih oruđa traje predugo. U međuvremenu lukovi sa zidina iznova tresu mongolske platforme. Pre nego što se katapultovi spreme za drugo ispaljivanje, u kamenim štitovima se pojavljuju pukotine. Ubrzo nakon toga se ruše. Pri svakom sledećem udaru gvozdenih greda kamenje pršti na sve strane, zasipajući Lijana i njegove ljude oštrim opiljcima. Ratnici se saginju, pokrivajući lice rukama i bežeći u neki bolji zaklon. Lijan ostaje čitav, ne krijući nezadovoljstvo što su njegovi kameni štitovi trajali tako kratko.

Za trenutak se čini da bi katapultovi mogli da prežive ali uskoro stiže direktan udarac, praćen s još tri. Kineski vojnici počinju da posustaju i tempo lansiranja ogromnih projektila se usporava iako je svaki neverovatno silovit. Ratnici odlučuju da odvuku mašineriju van dometa.

-BU&CW- 165

-Mighty-

Ili bar ono što je od nje ostalo. Jednog trenutka su tu, znojavi i spremni za povlačenje. Sledećeg leže u krvi, pokriveni prašinom i drvetom. Uskoro će ih pokriti prvi fini sloj snega.

Ništa ne može da se spase. Džingis tiho reži iz dubine grla, posmatrajući leševe oko polomljenih katapultova. Tako je blizu grada da čuje čak i klicanje s druge strane. Ponajviše ga nervira što je Lijan otpočetka bio u pravu. Bez dobre zaštite nikada neće moći da se nose sa oružjem na zidinama, i sve što sagrade biće razoreno. Džingis je imao ideju da sazida visoke kule koje bi nekako dokotrljao do gradskih zidina, možda čak i ojačane gvožđem, ali li bi teški lukovi i njih prepolovili svojom silinom i preciznošću. Ukoliko njegovi kovači naprave kule dovoljno jake da podnesu udarce, onda bi bili preteški za pomeranje. Ova situacija ga izluđuje.

S kanovim dopuštenjem Cubodaj šalje najhrabrije ratnike da donesu ranjene i tako ih izvuku iz dometa smrtonosnih oruđa. Njegovi ljudi veruju da je Jenking moguće osvojiti baš kao i sve prethodne gradove. Međutim, uništenje Lijanovih katapultova srozava moral u logoru.

Dok Džingis posmatra kako Mladi vukovi rizikuju svoje živote, Kačijun mu prilazi i skače s konja. Iako mu je izraz lica nedokučiv, Džingis kod svog brata oseća isto nezadovoljstvo zbog ovog poraza.

„Ko god da je sagradio ovaj grad, mislio je na njegovu odbranu”, primećuje Kačijun. „Silom ga nećemo osvojiti.”

„Onda ćemo sačekati da pomru od gladi”, breca se Džingis. „Podigao sam crni šator. Neće biti milosti.”

Kačijun klima glavom, proučavajući lice svog brata. Džingis nikada nije raspoložen kada je prinuđen na čekanje. Tada mu se zapovednici obraćaju samo kada moraju. Tokom prethodnih dana, Kačijun je video kako mu se lice vedri sa napredovanjem kamenih štitova. Svi su bili sigurni da će stvar uspeti, međutim, sada je jasno da je kineski komandant samo čekao da dovuku svoje novo oružje u domet kineske odbrane. Ko god da je taj čovek, strpljiv je. A strpljiv neprijatelj je najopasniji.

Kačijun zna da je Džingis sklon ishitrenim odlukama. Kako stvari stoje, i dalje sluša svoje vojskovođe, ali zima je pri kraju i uskoro će doći u iskušenje da pokuša bilo šta, samo da bi uspeo u svojoj nameri. Plemena su ta koja najviše stradaju.

„Šta misliš o tome da se ljudi noću uzveru na zidine?”, pita Džingis, kao da čita Kačijunu misli. „Pedeset ili sto ratnika, i da u gradu zapale vatre.”

„Nemoguće je popeti se na zidine”, oprezno odgovara Kačijun. „Kineske patrole na vrhu su guste poput muva. Već si rekao da bi to bio gubitak ljudi.”

Džingis besno sleže ramenima. „Tada smo imali katapultove. Sada ih više nemamo. Možda vredi pokušati.” Džingis skreće svoje bledožute oči ka svom bratu. Kačijun izdržava njegov pogled, znajući

da njegov brat želi da čuje istinu. „Lijan kaže da u gradu ima više od milion ljudi”, podseća ga Kačijun. „Koga god da

pošaljemo biće uhvaćen kao divlji pas i postaće zabava za njihove vojnike.” Džingis stenje umesto odgovora, ne krijući svoj očaj. Kačijun traži način da ga bar malo oraspoloži.

„Možda je vreme da pošaljemo vojskovođe u dalje osvajanje, kao što si rekao. Ovde neće biti brze pobede, a postoje i drugi gradovi koje valja osvojiti. Pošalji i svoje sinove s njima, nek se nauče našem zanatu.”

Kačijun opaža sumnju na licu svog brata i čini mu se da razume. Vojskovođe su ljudi u koje Džingis ima neizmerno poverenje, odani su mu i on je toga svestan. Međutim, rat je dosad vođen pod njegovim budnim okom i poslati ih same u pohod, možda i hiljadu kilometara daleko, nije nimalo laka odluka. Svojevremeno se složio s tom idejom ali sada svi čekaju njegovu konačnu reč.

„Plašiš se izdaje, je li, brate?”, tiho pita Kačijun. „Od koga bi došla? Od Arslana i njegovog sina Đelmea koji su s nama od početka? Od Kasara? Ili od Cubodaja koji te obožava? Od mene?”

-BU&CW- 166

-Mighty-

Džingis se gorko smeška i diže pogled ka Jenkingu, i dalje nedodirljivom. Sa uzdahom shvata da ne može da zadrži toliko ljudi u ravnici još tri duge godine. Uskoro će skakati jedan drugom za vrat, čineći uslugu kineskom caru.

„Da pošaljem celu vojsku? Pa da ostanem ovde sam i namamim Kineze da izađu, a?” Kačijun se kikoće, zamišljajući taj prizor. „Verovatno bi mislili da je u pitanju neka zamka i ostavili bi te na miru”, uzvraća on.

„Ipak, da sam ja car, pretvorio bih svakog sposobnog čoveka u ratnika i unutar zidina bih okupio veliku vojsku. Ne može samo straža da čuva Jenking, u protivnom bi bili laka meta za napad.”

Džingis othukuje. „Ne postaje se ratnik za nekoliko meseci. Neka obučava pekare i trgovce. Iskoristiću svaku

priliku da im pokažem šta znači biti rođeni ratnik.” „S glasom groma, nema sumnje, i udom munje”, dodaje Kačijun, mrtav ozbiljan. Obojica

se grohotom smeju. Džingis na kratko zaboravlja na uništene katapultove. Kačijun vidi kako iz njega vrca nova

energija dok razmišlja o budućnosti. „Rekao sam da ću ih poslati, Kačijune, ali još je rano. Ne znamo da li će ostali gradovi

priskočiti Jenkingu u pomoć. Tada će nam ovde biti potreban svaki čovek.” Džingis zastaje, sležući ramenima. „Ako grad ne padne do proleća, poslaću vojskovođe u lov.” Dži Džong zamišljeno stoji na visokom prozoru prijemne dvorane letnje palate. Jedva da je razmenio nekoliko reči sa mladim carem od dana njegovog krunisanja. Sjuen je negde u lavirintu hodnika i odaja koje čine zvaničnu rezidenciju njegovog oca ali Dži Džong retko razmišlja o njemu.

Vojnici su tog jutra poklicali svom generalu kada su uništili mongolske katapultove. Tražili su priznanje Dži Džonga za uspeh i on im ga je ukazao kratkim klimanjem glave pre nego što je sišao niza stepenice u grad. Samo kad je sam u stanju je da se raduje iako ovaj mali trijumf ne može da zaseni turobno sećanje na poraz kod Jazavičjih usta. Ali svaka pobeda je dobrodošla da uplašene građane podigne iz očaja koji je zavladao gradom. Dži Džong se ceri, sećajući se izveštaja o samoubistvima. Četiri kćeri visokog roda nađene su mrtve u svojim odajama nakon što je odjeknula vest o neslavnom porazu kineske vojske pred Jenkingom. Sve četiri su se poznavale, odlučivši da dostojanstveno skončaju svoj život kako ne bi doživele potpuni pad kineskog carstva. Još jedanaest je krenulo istim putem u nedeljama koje su usledile i Dži Džong ozbiljno strepi da je to prešlo u neku novu modu koja bi mogla da uzme maha. Skuplja ruke na leđima, zureći u plemićke kuće s druge strane jezera. Danas će dobiti nešto bolje vesti. Možda će oklevati sa svojim noževima od slonove kosti i obuzdati svoj prezir prema njegovim ratničkim veštinama. Jenking još može da se odupre osvajačima.

Namesnik zaključuje da je umoran i gladan. Ceo dan ništa nije okusio jer je dan proveo na sastancima, previše dosadnim i brojnim da bih pamtio. Svaki čovek od ugleda u Jenkingu traži njegovo odobravanje ili savet. Kao da on zna nešto više od njih po pitanju budućnosti prestonice. Mršti se pri pomisli na sve tanje zalihe hrane, skrećući pogled ka svicima na stolu. Stanovnici Jenkinga jedući hrle u propast. Tako nešto bi moglo da zvuči kao podsmeh njegovom vojnom umeću odbrane grada budući da je ispraznio gradske rezerve hrane kako bi nahranio vojsku. Muči ga pomisao da Mongolci jedu ono što je on godinama skupljao ali nema svrhe osvrtati se na loše odluke. Uostalom, on i car su verovali da je te divljake moguće zaustaviti pre nego što dođu na prag carske prestonice.

Dži Džong pući usne. Trgovci Jenkinga nisu budale. Smanjivanje sledovanja hrane je već na snazi. Čak i crno tržište se ugasilo kada su shvatili da do napada neće skoro doći. Samo nekolicina još prodaje hranu po visokim cenama. Ostali skupljaju za svoje lične potrebe. Kao i

-BU&CW- 167

-Mighty-

većina srednje klase, čekaće da prođe oluja a onda će se opet ugojiti i obogatiti kao da se ništa nije dogodilo.

Dži Džong podseća sebe da kasnije pozove najbogatije trgovce na jedan konstruktivan razgovor. Zna kako će iz njih izvući obaveštenja o tajnim zalihama hrane. U protivnom, seljaci će za mesec dana jesti pse i mačke, a posle toga...? Dži Džong umorno vrti glavom, opuštajući vratne mišiće. A posle toga će biti zatočen zajedno s milion gladnih duša. Biće to pakao na zemlji.

Preostaje mu samo da se nada da Mongolci neće previše dugo čekati ispred gradskih zidina. Uporno sebi govori da će se umoriti i napasti na mestu gde su zidine najmanje obezbeđene. Dži Džong trlja oči, zadovoljan što u sobi nema slugu koji bi video njegovu slabost. Istina, nikada u životu nije ovoliko radio. Malo spava a i kad zaspi, sanja košmare pune planova i strategija. Prethodne noći nije oka sklopio, probdevši je sa vojnicima na zidinama.

Ukočeno lice mu se širi u smešak pri sećanju na uništenje mongolske ratne mašinerije. Da je u tom trenutku mogao da vidi kanovo lice. Sada razmišlja da li da pozove ministre na sastanak pre nego što se okupa i legne u krevet. Ne, ne dok u njihovim očima ne bude video nešto više od osude zbog vojnog poraza. Pustiće ih da uživaju u danu kada je razbio sliku nepobedivosti mongolskog kana.

Dži Džong izlazi iz senke prozora i kreće tamnim hodnicima ka carskom kupatilu. Topla, mirisna kupka ono je što mu sada najviše treba, zaključuje on dok ulazi u odaju sa bazenom. Robinje su zagrejale vodu za njegov ritual i on im žudno prilazi.

Dok sa njega vešto skidaju odeću, Dži Džong gleda u dve lepotice koje čekaju da mu u bazenu utrljaju ulje u kožu. U sebi čestita caru Veju na odabiru. Robinje carske palate će pripasti caru dečaku, ali tek za nekoliko godina.

Nag, Dži Džong ulazi u vodu, uživajući u osećaju prostora pod visokom tavanicom. Voda umirujuće žubori oko njega i on počinje da se opušta kada ga devojke nasapunjaju mekim četkama. Dodir njihovih ruku ga uzbuđuje. Nešto kasnije, kada izađe iz bazena, izvlači jednu za sobom i polaže je na hladne pločice, zadivljeno posmatrajući kako joj se bradavice skupljaju. Samo jedna noga joj ostaje u toploj vodi kada je bez reči uzme. Devojka mu iskusno trlja rukama donji deo leđa, jecajući pod čovekom koji vlada carskim gradom. Njene drugarice neosetljivo posmatraju ovaj kratki čin, nastavljaju da mu sapunjaju leđa, priljubljujući mu gole grudi uz kožu. Dži Džong stenje od zadovoljstva i ne otvarajući oči hvata jednu od robinja za ruku, spuštajući je dole gde se spaja sa drugom robinjom kako bi osetila pulsirajuću strast. Ova mu stručno steže ud, mameći mu osmeh. Misli mu se razvejavaju dok napetim telom trza napred-nazad. Postoje i neke prednosti u vladanju Jenkingom. Tri noći posle razaranja mongolskih katapultova, dva čoveka se neprimetno spuštaju niz zidine Jenkinga. Kada doskoče na tvrdu zemlju, užad nestaje iznad njihovih glava, nečujno odvučena nazad na vrh.

Jedan od njih gleda onog drugog, obuzdavajući nervozu. Špijun nije voleo društvo ubice i jedva čeka da im se putevi raziđu. Njegova misija je ona koju je primio za života cara Veja i raduje se što je konačno dobio priliku da se ubaci u redove kineskih robova koji ponizno služe mongolskog kana. Po njegovom mišljenju svaki izdajnik zaslužuje smrtnu kaznu ali sada će im se pridužiti i raditi svoj posao jednako vredno kao i oni, dok god ne skupi potrebne informacije. Njegov doprinos će biti vredan koliko i trud vojnika na zidinama. Gospodaru namesniku potreban je svaki detalj o plemenima i zato ne sme da potceni svoju ulogu u ovom zadatku.

Špijun ne zna ime ubice, verovatno zato što je zaštićen podjednako dobro kao i on. U mukloj tišini spuštaju se niz zidine pod okriljem noći, ne progovarajući ni reč. Špijun potajno odmerava čoveka do sebe; od oružja ima samo mali bodež. Nema sumnje da je Dži Džong platio čitavo bogatstvo za njegove usluge iako će kraj zadatka značiti smrt i za samog ubicu.

-BU&CW- 168

-Mighty-

Neobično je čučati pored čoveka koji će iste noći umreti. Ali on ne pokazuje ni trunku straha. Špijun blago drhti. Ne bi se menjao s njim ni za šta na svetu i teško mu je da zamisli šta je tom čoveku u glavi. Kolika je posvećenost koja može da stvori tako fanatičnu odanost? I ranije je odlazio na slične zadatke ali se uvek nadao povratku svojim gospodarima i svom domu.

U tamnoj odeći, ubica podseća na senku. Njegov saborac zna da mu neće odgovoriti ma šta da ga šapatom upita. Očigledno je usredsređen na prljavi posao pred sobom i ne dopušta nikakvo ometanje. U potpunoj tišini ulaze u drveni čamac i prelaze rečni kanal. Kada stignu na drugu stranu, uže kojim je čamac vezan za zidine se zateže. Njim će čamac biti vraćen i skriven ili potopljen. Ujutro neće biti nikakvih tragova da je iko napustio grad.

Ubica i špijun neko vreme čuče, osluškujući zveket konjskih amova. Mongolski izviđači su efikasni ali u mrklom mraku ne mogu da razaznaju sitne senke. Njihove oštre oči traže samo veliku silu a ne dva čoveka koji čekaju da se ušunjaju u njihov logor. Špijun zna gde su kineski regruti podigli svoje šatore tako da podsećaju na domaće, uprkos preziru svojih gospodara. Postoji šansa da ga otkriju. U tom slučaju ni sam neće dočekati jutro. Međutim, to je rizik koji ga uvek prati i zato ne želi da mu negativne misli dodatno otežavaju posao. Okreće glavu ka ubici i kada primeti da ga ovaj netremice gleda, posramljeno spušta pogled. U životu se naslušao priča o ljudima koji su obučeni samo da seju smrt. Oni ne cene dostojanstvo kao ostali vojnici. Špijun je igrao ulogu vojnika dovoljno puta da bi znao šta je vera u život. Sada oseća gađenje prema čoveku koji živi samo da bi ubijao. Pred polazak video je bočice sa otrovom i žicu za davljenje koje je ovaj sakrio u pojas.

Kažu da su njegove žrtve zapravo prinošenje darova mračnim bogovima. Njihova smrt je konačni dokaz vere i garancija visokog položaja u točku života. Špijun opet drhti, zgrožen što ga je posao spojio sa takvim uništiteljem.

Topot mongolskih izviđača se udaljava i špijun oseća laki dodir na ruci. Ubica mu u šake gura nešto iz koje se širi vonj užeglog ovčijeg loja. Špijun zbunjeno gleda u lepljivu teglicu u svojim rukama.

„Namaži se”, šapuće mu. „Zbog pasa.” Špijun zahvalno diže pogled ali je ovaj već nestao, udaljivši se nečujnim koracima u

nepoznatom pravcu. Špijun prinosi molitvu svojim precima i počinje da utrljava smrdljivu mast u kožu. Isprva mu se čini da je to učinio iz dobrote ali ubica zapravo ne želi da uzbuni logor dok ne obavi svoj deo posla. Špijunu obrazi gore od besa usled ove spoznaje. Neka noćas ne bude iznenađenja.

Kada završi sa poslednjim pripremama, špijun ustaje i počinje da trči kroz tamu u pravcu koji je odredio još prethodnog dana. Bez svog turobnog saborca, oseća kako mu se samopouzdanje polako vraća. Uskoro će biti među kineskim regrutima, pevaće i smejaće se s njima kao da ih godinama poznaje. Činio je to i pre, onda kada je car posumnjao u odanost provincijskih upravitelja. Špijun odbacuje tu misao, shvativši da mora stići na svoje odredište pre nego što ubica napadne. U protivnom će biti uhvaćen i ispitivan. Kada zađe u uspavani logor, pozdravlja mongolskog ratnika u trenutku kada se ovaj istetura iz svog šatora da se olakša. Čovek mu pospano odgovara na svom nemuštom jeziku, ne očekujući da će ga ovaj razumeti. Obližnji pas podiže glavu, njušeći nakratko vazduh a potom nastavlja da spava. Špijun se osmehuje u tami. Ušao je. Ubica prilazi šatoru velikog kana, klizeći poput utvare kroz mrak. Mongolski vođa je lud što otkriva svoj položaj svima koji imaju pristup zidinama Jenkinga. To je jedna od grešaka koju čovek napravi samo jednom. Ali ko mu je kriv kad nije čuo za Crni tong. Ubica ne zna da li će se Mongolci vratiti u svoje ravnice kada ostanu bez svog kana. Niti ga je briga. Gospodar mu je tokom formalne ceremonije uručio svitak uvezan crnom trakom i tako ga krvno vezao za sebe. Šta god da se dogodi, neće se vratiti svojoj braći. U slučaju da omane, oduzeće sebi život pre

-BU&CW- 169

-Mighty-

nego što ga uhvate i iz njega izvuku tajne njegovog reda. Usne mu zabavljeno poigravaju u mraku. Neće omanuti. Mongolci su obični čobani: dobri s lukom i strelom ali naivni poput dece u poređenju s čovekom njegovog umeća. Nečasno je biti izabran za ubicu kana ovog smrdljivog plemena, ali o tome će misliti kada sve prođe. Njegova čast se ogleda u poslušnosti i savršenstvu ubijanja.

Neopaženo stiže do velikog belog šatora na zapregama. Ubica se oprezno šunja, tražeći pogledom stražare. Ima ih dvojica. Čuje njihov dah dok savršeno mirno stoji, čekajući njihovu smenu. Sa zidina Jenkinga je nemoguće zapaziti sve ove detalje tako da ne zna koliko često se smenjuju noćne straže. Sada, kada je doneo smrt na ovo mesto, moraće da dela brzo.

Stojeći ukočeno i dišući plitko, ubica gleda kako jedan od stražara kreće u obilazak kanovog šatora. Zatupljenih čula, ratnik kasno primećuje pokret u senci. Oseća samo kako ga nešto grabi za vrat i uranja mu hladnu oštricu u grkljan, gušeći vrisak. Šištavi izdah izbija mu iz pluća i drugi stražar mu šapatom nešto dobacuje sa svog mesta. Ubica polako spušta prvog na zemlju, naslonivši ga uz zaprežna kola. Drugog kolje na isti način. Brzo i nečujno. Njega ostavlja tamo gde je pao i hita ka stepenicama koje vode u šator. Niskog rasta i sitne građe, nečujno se penje i ulazi unutra.

U mrklom mraku čuje samo sporo disanje čoveka u dubokom snu. Lako se prikrada krevetu i spušta se u čučanj. Osluškuje. Sam je. Izvlači oštro sečivo, namazano čađavim uljem kako se ne bi sijalo.

Jednu ruku spušta na usnulog čoveka, napipavši mu usta. Kada se ovaj trgne, ubica mu brzo zariva oštricu u grkljan, gušeći krik. Telo pod njim počinje da se trza i on čeka da se smiri, dišući plitko pod zapahom vonja krvi i creva. U tami ne može da vidi lice svoje žrtve, ali je napipava prstima. Najednom se koči, naprežući oči ne bi li bar nešto razaznao. Ubijeni čovek ne smrdi kao ratnici ispred šatora. Ruka mu blago drhti dok mu prepipava razjapljena usta i kosu.

Ubica u sebi psuje kada pod prstima oseti pletenicu svojstvenu njegovom narodu. Ovo mora da je sluga, jedan od onih koji zaslužuju smrt vešanjem što pomažu Mongolcima. Ubica se opušta u čučnju, razmišljajući šta da čini. Kan mora da je blizu, govori sebi. Ali oko velikog šatora je načičkano previše manjih. U jednom od njih sigurno spava kan. Ubica se sabira, ponavljajući u sebi mantru koja u trenu donosi mirenje. Još nije zaslužio pravo da umre.

-BU&CW- 170

-Mighty-

Dvadeset sedmo poglavlje

Ubica ulazi u drugi šator. Unutra vlada potpuni mrak, zbog čega zatvara oči kako bi se usredsredio na zvuke. Čuje ravnomerno disanje pet osoba u malom prostoru. Niko od njih nije svestan njegovog prisustva. Četvorica dišu ubrzano i on pravi grimasu. Deca. Peti spavač je verovatno njihova majka, iako u to nije siguran bez svetla. Jedna varnica kremena biće dovoljna da se u to uveri ali rizik je preveliki. Ako se probudi, neće stići sve da ih pokolje pre nego što se prolomi vrisak. Mora brzo da odluči.

Kratkim trzajem ruke pali varnicu, dovoljno da osmotri uspavana tela. Nijedno nije dovoljno krupno za odraslog muškarca. Gde je kan?

Okreće se da napusti šator, svestan da mu vreme ističe. Tela stražara će uskoro biti otkrivena. Kada se to dogodi, više mu neće biti spasa.

Jedno od uspavane dece počinje da hrče u snu, menjajući ritam. Ubica se koči. Čitavu večnost čeka da se disanje ujednači a potom nečujno izlazi iz šatora. Šarke na vratima je prethodno nauljio kako ne bi škripale.

Uspravlja se i zatvara vrata za sobom, okrećući se ka sledećem šatoru. Osim izazovnog crnog šatora okrenutog prema gradu i onog na zaprezi, svi ostali izgledaju isto.

Iza sebe čuje šištav zvuk i u trenutku shvata da je to nečiji uzdah, onaj što prethodi vrisku. Kada se prolomi krik, ubica već uveliko trči u pravcu duboke senke. Ne razume reči koje odjekuju u noći ali prepoznaje paniku i pometnju. Iz svakog šatora izlaze pospani ratnici sa spremnim lukovima i mačevima u rukama.

Đoči je vrisnuo jer ga je iz sna prenulo tiho prisustvo uljeza u njegovom domu. Njegova tri brata se naprasno bude i jedan počinje da zapitkuje u mraku.

„Šta je?”, pita Borte, skidajući sa sebe pokrivač. Đoči već stoji u mraku. „Nekog ima ovde”, kaže majci. „Straža!” „Probudićeš ceo logor!”, grdi ga Borte. „Samo si ružno sanjao.” Svom sinu ne vidi lice ali čuje njegov usplahireni glas. „Video sam ga.” Čagataj skače iz kreveta i staje pored svog brata. Utom rogovi oglašavaju uzbunu i Borte

tiho psuje. „Moli se da je tako, Đoči, inače će ti otac odrati kožu s leđa.” Đoči otvara vrata i bez odgovora istrčava napolje. Ratnici se već skupljaju oko šatora u

potrazi za uljezom iako još ne znaju kako izgleda. Dečak bolno guta, nadajući se da nije sanjao mračnu priliku koju je video.

Čagataj izlazi za njim, nag do pojasa. Na nebu sija samo nekoliko zvezda ali u logoru vlada opšti metež. Ratnici ih grabe u trku, popuštajući stisak kada prepoznaju kanove sinove.

Đoči vidi svog oca kako korača između šatora, isukanog mača i namrštenog lica. „Šta se dešava?”, strogo pita kan. Pogled mu je prikovan za Đočija, primetivši na

njegovom licu nervozu. Dečak spušta glavu pred očevim pogledom, najednom ubeđen da je uzbunio logor ni zbog čega. Ipak odlučuje da se drzne i odgovori jer ne želi da bude postiđen pred svojim ocem.

„U šatoru je bio čovek. Probudio sam se i video ga kako otvara vrata i odlazi.” Džingis othukuje i pre nego što stigne da bilo šta izusti iz neposredne blizine čuje vrisak. „Mrtvi stražari. Ovamo!”

-BU&CW- 171

-Mighty-

Džingis gubi interesovanje za svoje sinove, glasno režeći pri pomisli da je neprijatelj provalio u logor.

„Nađite ga!”, urla. Utom vidi Kačijuna koji mu trči u susret sa isukanim mačem u ruci. Ni Kasar nije daleko. Uskoro tri brata stoje zajedno, trudeći se da dokuče šta je unelo toliki haos u stanište.

„Pričaj”, zahteva Kačijun, lica naduvenog od spavanja. Džingis sleže ramenima, i sam napet kao struna. „Đoči je video čoveka u njegovom šatoru i sada su pronašli mrtve stražare. Uljez je među

nama i hoću da ga nađete.” „Džingise!”, uzvikuje Borte i kan okreće glavu. Krajičkom oka vidi pokret u senci na

pomen svog imena. Džingis je u poluokretu kada se ubica obruši na njega. Munjevitom brzinom zamahuje

mačem ali se ovaj izvija, sevajući svojim noževima. Džingis ih vidi pre nego što skoči na mračnu priliku koja za trenutak gubi tlo pod nogama. Tračak bola mu dotiče vrat, ali već sledećeg trenutka njegova braća kasape ubicu, zamahujući svojim mačevima takvom silinom da prodiru sve do zemlje. Čovek ne pušta ni glasa.

Džingis pokušava da ostane na nogama, ali ga preplavljuje obamrlost i pred očima mu se muti.

„Povređen sam...”, ošamućeno stenje, padajući na kolena. Kao kroz maglu čuje kako se uljez koprca na zemlji dok mu Kasar i Kačijun lome kosti. Džingis se hvata za vrat i tamo napipava krv. Dok gleda svoje okrvavljene prste, primećuje da mu ruka drhti. Sledećeg trenutka pada na suvu zemlju, i dalje zbunjen.

Iznad sebe vidi Đelmea koji se sporo kreće. Džingis zuri u njega ali ne čuje šta mu ovaj govori. Đelme se nadvija nad njega i sklanja mu odeću sa rane na vratu. Kada opet progovori, glas mu ječi u Džingisovim ušima, a reči koje zvuče tako nerazumno najednom se pretvaraju u šapat. Đelme podiže nož ubice i psuje kada ugleda tamnu mrlju duž ivice.

„Oštrica je otrovana”, kaže Đelme, ne trudeći se da sakrije paniku pred Kačijunom i Kasarom. Jedan trenutak svi nemo stoje, ne znajući šta da preduzmu. Đelme se bez reči spušta na zemlju i počinje da sisa krv iz Džingisove rane. Vruća je i gorka, izazivajući mu mučninu u stomaku dok je pljuje u stranu. Ali ne prestaje da isisava otrov čak ni kada ga Džingisovi dlanovi slabašno pljesnu po licu svaki put kada se nadvije nad njega.

Dželme čuje kako kanovi mlađi sinovi plaču pred prizorom koji nikada do tada nisu videli. Samo Đoči i Čagataj ćutke posmatraju kako Đelme pljuje krv, ne mareći što mu je dolama već uveliko vlažna i umrljana.

Kokču se probija kroz masu, zastavši od iznenađenja kada ugleda svog kana na zemlji. Spušta se pored Đelmea i opipava Džingisu puls.

Srce mu ubrzano lupa, pa čak i preskače. Znoj obliva kanovo telo i koža mu postaje užarena i vruća pod dodirom.

Đelme neumorno sisa i pljuje otrovanu krv. Više ne oseća svoje usne, pitajući se da li je delić otrova ušao i u njega. Ali ne mari zbog toga. Ima utisak da posmatra nekog drugog kako to radi. Krv mu kaplje sa usana svaki put kada zastane da je ispljune i udahne vazduh.

„Ne smeš da mu oduzmeš previše krvi”, upozorava ga Kokču, ne sklanjajući ruku sa kanovih grudi. „U protivnom će biti previše slab da bi se izborio sa ostacima otrova.” Đelme ga za trenutak gleda staklastim očima a onda klima glavom i po ko zna koji put spušta usne na zjapeću ranu. Obrazi mu gore od dodira s tolikom vrelinom, ali on ne posustaje jer zna da bi to značilo kanovu smrt.

Kokču oseća kako srce pod njegovim dlanom poskakuje i strepi da ne stane. Potreban mu je ovaj čovek koji mu je omogućio da stekne poštovanje među plemenima, naročito sada kada ga je Temug ostavio. Kokču počinje naglas da se moli, prizivajući duhove po njihovim drevnim imenima. Potom nabraja Džingisovu lozu sve do njegovog oca, Jesugeja, pa čak i brata Bektera,

-BU&CW- 172

-Mighty-

kojeg je Džingis ubio. Potrebni su mu svi oni da bi kan zadržao svoju vlast. Kokču oseća njihovo prisustvo dok zapevava njihova imena, moleći ih da nemoćnom kanu ispune uši šapatima.

Srce mu opet poskakuje i Džingis naglo udiše vazduh, otvarajući zamućene oči. Kokču oseća kako mu se puls polako usporava, kao da su se negde u njemu zatvorila neka nevidljiva vrata. Šaman drhti od jeze, shvativši da je za trenutak u rukama držao budućnost celog jednog naroda.

„Dosta je. Srce mu je jako”, promuklo kaže Kokču. Đelme se uspravlja i umorno seda na zemlju. Kao što bi učinio posečenom konju, spretno pravi smesu od zemlje i pljuvačke, i stavlja je Džingisu na ranu. Kokču se naginje napred da prouči ozledu i uzdiše sa olakšanjem kada vidi da je krvarenje zaustavljeno. Srećom, nije presečena nijedna od glavnih vena.

Radostan što će Džingis možda opet živeti i započinje glasnu molitvu, terajući duhove smrti daleko od ranjenog kana. Neće ga odneti sa sobom sada kada je najpotrebniji svom narodu. Šamanu je to toliko jasno da ga ta misao plaši. Plemena s neskrivenim divljenjem gledaju kako Kokču njiše rukama iznad mlitavog tela njihovog vođe, grčeći prste kao da skuplja nevidljive niti kojima omotava kana u mrežu duhova i onostranih sila.

Šaman gleda u Borte koja stoji uplakana i sama. Helun je nešto dalje, očajnički bleda dok se priseća slične smrti nekog drugog kana, pre mnogo godina. Kokču ih poziva rukom da priđu.

„Duhovi ga zasad drže ovde”, kaže im dok mu oči neobično iskre. „Jesugej je tu, baš kao i njegov otac Bartan. Bekter je takođe tu da pomogne svom bratu.” Telom mu prolazi drhtaj i pogled mu se za trenutak koči. „Đelme je isisao veći deo otrova ali kanovo srce i dalje treperi; čas je jak, čas je slab. Treba mu odmor. Ako bude gladan, dajte mu sveže krvi i mleka da povrati snagu.” Kokču više ne oseća duboku hladnoću duhova oko sebe ali zna da je odradio svoj deo posla. Džingis će preživeti. Poziva njegovu braću da unesu kana u šator. Kačijun se budi iz transa, naređujući da se logor pretraži u potrazi za još nekim mogućim uljezom. Zatim podiže mlitavo telo svog brata i zajedno sa Kasarom ga unosi u Bortin šator.

Đelme ostaje da sedi na zemlji, skrhan od bola. Arslan mu prilazi i spušta ruku na rame. Mladić tek tada počinje da bljuje krv na vlažnu zemlju.

„Pomozite mi”, zapoveda Arslan, podižući svog sina na noge. Đelmeovo lice je neprirodno žuto kada se svom težinom osloni na svog oca. Dva ratnika pritrčavaju da mu pomognu, hvatajući mladog zapovednika ispod miške.

„Šta je s njim?”, pita Arslan šamana. Kokču odvaja pogled od Džingisovog šatora i prstima podiže Đelmeu kapke, proučavajući mu oči. Zenice su zabrinjavajuće široke i tamne.

„Možda je progutao malo krvi i otrovao se”, nagađa šaman. Potom spušta ruku na Đelmeove grudi, opipavajući mu preko okrvavljene bluze puls.

„Nije mnogo. Ozdraviće. Drži ga budnog. Šetaj s njim. Doneću mu eliksir od ugljena da popije.”

Arslan klima glavom i daje znak jednom od ratnika da pridigne Đelmea. Zatim prebacuje ruku svog sina preko ramena i uz pomoć drugog ratnika počinje da ga vodi između šatora, govoreći mu da ostane budan.

Okupljeni ratnici, žene i deca i dalje se ne razilaze. Vratiće se u svoje postelje tek kada budu sigurni da je kanu bolje. Kokču odlazi u svoj šator u nameri da smućka eliksir koji će upiti otrov u Đelmeovom telu. Džingisu neće biti od prevelike koristi ali će spremiti i jednu činiju za njega. Dok prolazi kroz masu zbunjenih lica, narod se sklanja, praveći mu mesta. Tek tada vidi Temuga kako se probija ka njemu ali ne uspeva da sakrije zloban sjaj u svojim očima.

„Zakasnio si da pomogneš kanu”, sikće šaman kada mu Temug priđe. „Kasar i Kačijun su iskasapili ubicu a Đelme i ja smo ga održali u životu.”

„Ubicu?”, uzvikuje Temug, primetivši strah i očaj na licima oko sebe. Pogled mu se zaustavlja na telu, zgrčenom na zemlji i u grlu mu se skuplja knedla užasa.

„Neke stvari moraju da se obave na stari način”, sikće Kokču. „One ne mogu da se ubroje u tvoje spiskove.”

-BU&CW- 173

-Mighty-

Temug uzvraća na šamanov prezir kao da ga je dobio šamar. „Kako se usuđuješ da tako govoriš sa mnom?”, preteći ga pita. Kokču sleže ramenima i

nastavlja svojim putem. Nije mogao da odoli ovom ubodu, svestan da će zbog tog sitnog zadovoljstva odmah zažaliti. Te noći smrt se ušunjala u logor, ali Kokču je uspeo da odigra svoju ulogu.

Okupljeni narod je sve brojniji jer im se pridružuju oni večito gladni novih tračeva. Baklje gore u celom logoru dok svi čekaju zoru. Telo ubice leži u krvi ali se niko ne usuđuje da mu priđe, zureći u njega iz daljine.

Kada se Kokču vrati sa dve činije guste crne tečnosti, pomišlja kako ga narod podseća na krdo goveda pred klanje. Očajni su i izbezumljeni. Arslan pridržava vilicu svog sina dok mu Kokču na silu sipa tečnost u usta. Đelme počinje da kašlje, pljujući crne kapljice po licu svog oca. Kada povrati nešto svesti, poslušno ispija bljutavu tečnost i Kokču gura polupraznu činiju Arslanu, nastavljajući ka Džingisovom šatoru. Kan ne sme da umre, ne na pragu Jenkinga. Šaman ne može da suzbije hladnu jezu dok razmišlja o svojoj budućnosti. Kada uđe u omanji šator, uspeva da odagna strah i povrati samopouzdanje koje je deo njegovog zanata. Neće dozvoliti da ga kan vidi tako poljuljanog. U zoru Kasar i Kačijun izlaze napolje gde ih sačekuje hiljade pari očiju, željnih novosti. Kasar čupa svoj mač iz grudi mrtvog ubice i šutira mu glavu pre nego što vrati mač u korice.

„Hoće li kan preživeti?”, dovikuje neko. Kasar baca oprezan pogled u pravcu odakle je došao glas ali ne vidi kome pripada. „Preživeće”, odlučno kaže. Njegove reči se šapatom pronose dalje dok svi ne saznaju

radosnu vest. Kačijun podiže svoj mač sa mesta gde je pao i okreće glavu kada ovo čuje. Nije u

mogućnosti da pomogne svom ranjenom bratu i možda mu zato ne prija ono što vidi pred sobom. „Spava li naš neprijatelj dok mi stojimo okupljeni ovde?”, breca se. „Ne spava. Vratite se u

svoje šatore i sačekajte novosti.” Pod njegovim prodornim pogledom ratnici prvi odlaze, probijajući se kroz grupice žena i dece. Uskoro se svi razilaze, osvrćući se ka dvojici braće.

Kačijun i Kasar zauzimaju stražarska mesta ispred šatora u kojem Džingis vodi borbu na život i smrt. Kanova druga žena Čakahaj takođe stiže, lica bledog i uplašenog. Svi sa strepnjom gledaju u Borte, iščekujući njenu reakciju, ali kanova prva žena je pozdravlja nemim klimanjem glave, prihvatajući njeno društvo. Tišinu u šatoru narušava samo šamanovo tiho pevanje. Kačijun naprasno dobija želju da uđe u zagušljivu unutrašnjost šatora. Bol mu donekle umanjuje prisustvo svih onih koji vole njegovog brata. Duboko udiše hladan jutarnji vazduh da razbistri glavu.

„Ne možemo više ništa da učinimo”, kaže on. „Uskoro sviće a ujutro treba o koječemu razgovarati. Pođi sa mnom, Kasare. Hoću nasamo da porazgovaramo.”

Kasar odlazi s njim tamo gde ih ostali neće čuti. Uskoro se izlaze iz logora, osluškujući svoje korake po smrznutoj travi.

„Pričaj. Šta si hteo?”, konačno pita Kasar, hvatajući svog brata za ruku i zaustavljajući ga. Kačijun se okreće, lica crvenog od besa. „Večeras smo se osramotili. Nismo sačuvali bezbednost logora. Trebalo je da predvidim da

će car poslati ubicu. Trebalo je da postavim ljude da motre na zidine.” Kasar je previše umoran da bi pričao o propustima. „Sada ne možeš ništa da promeniš”, odgovara mu kroz uzdah. „Koliko te poznajem, ovo se

više neće ponoviti.” „Jednom je dovoljno”, gnevno uzvraća Kačijun. „A šta ako Džingis umre? Kasar odmahuje glavom, odbacujući takvu mogućnost. Kačijun ga grabi za ramena,

drmusajući ga.

-BU&CW- 174

-Mighty-

„Ne znam!”, uzvikuje Kasar. „Ako umre, vratićemo se kući na Kenti planinu i odaćemo mu poslednju poštu, eto šta ćemo. Ostavićemo njegovo telo sokolima i lešinarima. On je kan. Šta drugo očekuješ da kažem?”

Kačijun nemoćno spušta ruke. „Ako to učinimo, car će proglasiti veliku pobedu protiv nas.” Najednom mu se čini da

razgovara sam sa sobom jer ga Kasar ne prekida. Ni sam ne može da zamisli budućnost bez Džingisa.

„Car će videti povlačenje naše vojske”, smrknuto nastavlja Kačijun. „Za godinu dana, svi kineski gradovi će znati da smo se povukli.”

Kasar i dalje ćuti. „Zar ne vidiš, brate?”, očajnički nastavlja Kačijun. „Izgubićemo sve.” „Uvek možemo da se vratimo”, uzvraća Kasar, zevajući. Je li spavao prethodne noći?, pita

se. Nije siguran. Kačijun othukuje. „Za dve godine oni će napasti nas. Car se uverio šta sve možemo i drugi put neće pogrešiti.

Imamo samo jednu šansu, Kasare. Zver ne možeš da raniš i pobegneš. Juriće te dok te ne stigne.” „Džingis će preživeti”, tvrdoglavo ponavlja Kasar. „Previše je jak da bi podlegao.” „Otvori oči, brate!”, urla Kačijun. „Džingis može da umre kao i svaki drugi čovek. Ako se

to desi, ko će da vodi plemena? Šta ako se opet rascepkaju? Koliko ćemo tada biti lak plen kineskoj vojsci kada nas sustigne?”

Kasar u daljini vidi prvo ružičasto svetlo na nebu iza Jenkinga. Srećan je što se ova mračna noć konačno završila. Kačijun je u pravu. Ako Džingis umre, nacija će se raspasti. Stari kanovi će opet zavladati zavađenim plemenima. On odmahuje glavom da odagna te crne misli.

„Razumem šta hoćeš da mi kažeš”, naposletku kaže Kačijunu. „Nisam budala. Hoćeš da te prihvatim kao kana.”

Kačijun ne veruje svojim ušima. Ali, zar postoji neko drugo rešenje? Kasar kao da ne vidi da će novi dan početi krvoprolićem među plemenima. Postavlja se pitanje ko će želeti da ode a ko će mu ostati veran. Džingis ih je sve ujedinio. Međutim, na prvi znak slabosti kanovi će namirisati slobodu i izboriti se za nju.

Kačijun duboko uzdiše, smirujući se. „Tako je, brate. Ako Džingis danas umre, plemena će morati da osete čvrstu ruku.” „Stariji sam od tebe”, tiho opominje Kasar. „I zapovedam većinom ratnika.” „Ti nisi čovek koji bi vodio narod. I ti to znaš.” Kačijunovo srce počinje da lupa od želje

da Kasara urazumi. „Ako misliš da jesi, onda ću ti se zakleti na vernost. Vojskovođe će me pratiti, zajedno sa ostalim kanovima. Neću da se svađamo oko ovoga, Kasare, ne kada je ulog tako veliki.”

Kasar trlja umorne oči, razmišljajući o bratovljevom predlogu. Zna koliko je Kačijunu bilo teško da ga prevali preko usta. Sama pomisao predvođenja plemena je opijajuća, nešto o čemu je oduvek maštao. Ali on nije taj koji je uvideo opasnost slabljenja nacije. Ta misao mu razdire utrobu poput oštrog trna. Vojskovođe bi mu prilazile očekujući da rešava njihove probleme, da sagledava načine prevazilaženja svih poteškoća. Sastavljao bi borbene planove i stajao iza svake pobede ili poraza.

Kasara poražava činjenica da je njegov brat sposobniji kao vođa. Ne sumnja da bi mu Kačijun pružio punu podršku ukoliko postane kan. Vladao bi svojim narodom i niko nikada ne bi saznao za ovaj razgovor. Poput Džingisa, bio bi otac cele nacije, trudeći se da svi prežive protiv drevnog carstva koje ih vekovima tlači.

Gušeći ponos, on sklapa oči, puštajući da mu ova slatka pomisao iščezne iz uma. „Ako Džingis podlegne bolesti, zakleću ti se na vernost, bratac. Bićeš kan.” Kačijun uzdiše, ne skrivajući olakšanje. Budućnost njegovog naroda zavisi od Kasarove

vere u njega.

-BU&CW- 175

-Mighty-

„Ako tako bude, pobrinuću se da svaki kineski grad gori u plamenu, počev od Jenkinga”, obećava Kačijun. Braća gledaju u gradske zidine, ujedinjeni u želji za osvetom.

Dži Džong stoji sam na streličarskoj kuli, zagledan u mongolske šatore osvetljene sivilom zore. Hladan povetarac šiba mu lice, hladeći mu šake kojima steže drvenu ogradu. Već satima stoji tu, motreći na neki znak da je ubica uspešno obavio zadatak.

Nešto ranije, u logoru je buknulo nekoliko plamičaka i tamne senke su pojurile staništem, budeći mu nadu. Dži Džong je skoro ubeđen da su to prvi znaci panike.

„Umri”, šapuće sebi u bradu.

-BU&CW- 176

-Mighty-

Dvadeset osmo poglavlje

Džingis otvara zakrvavljene oči i pored sebe zatiče majku i obe svoje žene. Oseća se slabije nego ikada u životu i rana na vratu mu pulsira. S naporom podiže ruku da je dodirne, ali ga Čakahaj hvata za zglob. Misli su mu zbrkane i spore dok zuri u nju, pokušavajući da se priseti šta ga je snašlo. Zna da je stajao ispred šatora i da su se ratnici komešali oko njega. Bilo je mračno, baš kao sada u šatoru. Sada je jedini izvor svetlosti prigušena lampa u uglu. Koliko vremena je prošlo? Džingis trepće, pomalo izgubljen u vremenu i prostoru, iako se svi oko njega smeškaju.

„Zašto... ležim ovde?”, uspeva da promrmlja. Glas mu je promukao i nekako dalek. „Otrovan si”, odgovara mu Helun. „Kineski ubica te je posekao, ali je Đelme isisao otrov.

Spasao ti je život.” Majka ne spominje Kokčuov udeo u tome. Jedva je istrpela njegovo pevanje, ali mu nije dozvolila da još neko vreme ostane uz kana. Više niko nema pristup šatoru. Svako ko bi ga video u ovom stanju pamtio bi ga takvog a to bi samo nepotrebno potcenilo njegovu veličinu. Kao žena i majka kana, Helun dobro zna kako razmišlja običan narod.

Nadljudskim naporom, Džingis se pridiže na laktove. Kao da je čekala baš taj trenutak, glavobolja dolazi skoro iznenada, probadajući mu slepoočnice i potiljak.

„Dodaj vedro”, stenje on, naginjući se u stranu. Helun mu spremno postavlja kožno vedro pod bradu, čekajući da u njega isprazni crnu tečnost iz stomaka. Od stomačnih grčeva, glavobolja se pojačava ali on ne može da prestane da bljuje, čak ni kada više nema šta da izbaci iz želuca. Na kraju se mlitavo stropoštava na krevet, pokrivajući rukama oči ne bi li ih zaštitio od svetlosti koja ga ubada poput sitnih iglica.

„Pij ovo, sine moj”, naređuje mu Helun. „Još si slab.” Džingis otvara oči i zuri u činiju koju mu majka prinosi usnama. Mešavina krvi i mleka

ima kiselkast ukus. Posle dva gutljaja, on joj odguruje ruku. Oči ga peckaju i srce mu ubrzano lupa u grudima ali misli mu se konačno bistre.

„Pomozi mi da ustanem i obučem se. Ne mogu da ležim u neznanju.” Borte ga mirno spušta nazad, ne dajući mu da ustane. Džingis nevoljno othukuje. Nervira ga što nema ni toliko snage da je odgurne. Razmišlja da pozove jednog od svoje braće u pomoć. Neprijatno je biti tako bespomoćan, a Kačijun sigurno neće zanemariti njegovu zapovest.

„Ničeg se ne sećam”, nastavlja on. „Jesmo li uhvatili čoveka koji mi je ovo uradio?” Tri žene razmenjuju poglede. Majka je ta koja mu odgovara. „Ubica je mrtav. To je bilo pre dva dana, sine moj. Sve vreme si lebdeo na ivici smrti.”

Kod poslednjih reči, oči joj se pune novim suzama. Džingis zbunjeno škilji u svoju majku. Gnev mu bez najave zaslepljuje um. Bio je zdrav i krepak a onda se najednom budi u ovakvom stanju. Neko je pokušao da ga ubije: taj ubica kojeg spominju. Bes ga preplavljuje, žareći mu udove, dok pokušava po drugi put da ustane.

„Kačijune!”, uzvikuje Džingis, ali to zvuči kao šištavi dah iz grla. Žene oko njega se bacaju na posao, menjajući hladne obloge na njegovom čelu dok

nemoćno spušta glavu na jastuk, pogleda uprtog u tavanicu. Ne seća se da je ikada pre video svoje dve žene zajedno u istom šatoru. Ta ideja ga pomalo posramljuje, kao da bi mogle da ga ogovaraju. Treba mu...

A onda opet pada u mrak. Iznenada i bez najave. Tri žene sa olakšanjem sedaju oko kanove postelje. Ovo mu je treće buđenje u protekla dva dana i svaki put postavlja ista pitanja. Na sreću, ne seća kako su mu pomagale da mokri u vedro ili kako su menjale posteljinu kada je ispraznio creva, izbacujući crni otrov iz tela. Ili je to samo melem koji je Kokču smućkao? Čak mu je i

-BU&CW- 177

-Mighty-

mokraća tamnija nego ijedna koju su tri žene ikada pre videle. U šatoru je nastalo navlačenje nakon što je vedro napunio izmetom. Ni Borte ni Čakahaj nisu htele da ga iznesu, izazivajući jedna drugu očima. Jedna je careva kćer a druga kanova zakonita žena. I nijedna nije popustila. Na kraju je Helun iznela vedro napolje, streljajući obe pogledom.

„Izgleda da je malo ojačao”, primećuje Čakahaj. „Pogled mu je bistriji.” Helun klima glavom, brišući znoj i suze s lica. Sve tri su iscrpljene ali šator napuštaju samo

kada treba da obave nuždu ili da donesu činije sveže krvi i mleka. „Preživeće. A oni koji su ovo smislili platiće. Moj sin ume da bude milosrdan, ali im ovo

neće zaboraviti. Bolje bi im bilo da je umro.” Špijun se brzo kreće po mraku. Mesec je zašao za oblake a on ima vrlo malo vremena. Pronašao je svoje mesto među kineskim regrutima. Kao što se nadao, među njima nema nikog iz Baotua ili Linhea pa može da prođe kao stanovnik jednog od ta dva grada. Samo nekoliko mongolskih predvodnika zaduženo je za ratnu obuku Kineza iako im je taj zadatak ispod časti. Špijun se lako utapa u jednu od grupa. Mongolski predvodnik ga ni ne gleda dok mu daje luk i priključuje ga desetorici strelaca.

Kada je prvi put spazio razmenu drvenih doznaka u logoru, pobojao se da je to dokaz neke birokratije. U tom slučaju se ne bi tako lako ubacio među kineske robove, niti bi prošao nezapaženo. Međutim, kineski vojnici razumeju kolika je opasnost imati špijuna u svojim redovima i stoga su razvili tehnike ograđivanja od njih.

Špijun se ceri sebi u bradu pri toj pomisli. Ovde nema lozinki. Jedinu poteškoću mu predstavlja što mora da glumi neukost. Prvog dana je pogrešio što je strelom pogodio pravo u centar mete. Tada nije imao pojma koliko su kineski seljaci nevešti s oružjem. Špijun je sakrio strah kada mu je mongolski predvodnik prišao i naredio mu da ponovo ispali strelu. Ovoga puta bio je dovoljno mudar da promaši metu, posle čega je ratnik izgubio interesovanje za njega, ne trudeći se da sakrije gađenje na licu.

Nakon pokušaja ubistva velikog kana, ratnici nevoljno pristaju na noćnu stražu, međutim, mongolski predvodnici zahtevaju da straže budu pojačane duž ruba staništa, uzimajući za to i kineske regrute. Špijun se dobrovoljno prijavljuje za noćnog stražara, u smeni od ponoći do zore, i dobija svoje usamljeno stražarsko mesto na ivici logora. Naravno, prihvatanje tog posla je rizik ali on jednostavno nema priliku da za to traži dozvolu od svog gospodara. Uostalom, poslat je da sakupi informacije, da sazna sve što može, a na njima je kako će to dalje iskoristiti.

Već prve stražarske noći bosonog trči kroz tamu, nadajući se da mongolski predvodnici neće proveravati kako regruti obavljaju svoj posao. Špijun nije u mogućnosti da upravlja svojom sudbinom i verovatno će čuti zvono za uzbunu ukoliko otkriju da ga nema. Zapamtio je lozinku koju će doviknuti svojim saborcima na gradskim zidinama. Oni će mu dobaciti uže i opet će biti na sigurnom. Bar nakratko.

U trku primećuje pokret desno od sebe i spušta se na zemlju, obuzdavajući dah i naprežući čula. Od napada na kana izviđači po celu noć jašu oko logora, u smenama. Budniji su nego ikada. Suvišno je patrolirati mračnim staništem ali oni su brzi i nečujni. I biće nemilosrdni ukoliko ga uhvate. Dok leži na zemlji, špijun se pita da li će još jedan ubica doći da dovrši posao onog prvog.

Ko god da jaše nedaleko od njega, ne vidi ništa. Špijun čuje kako se topot njegovog konja polako udaljava i sa olakšanjem ustaje, nastavljajući da trči. Sada sve zavisi od brzine.

Gradske zidine su crne pod oblacima dok se priseća ugovorenog mesta za prelazak kanala. Broji desetu kulu od južnog zida i ubrzava korak ka njoj. Kada stigne do kanala, spušta se na stomak i napipava čamac od trske, ostavljen tu samo za njega. Ne sme da se skvasi i stoga oprezno ulazi u njega, prelazeći kanal u nekoliko zamaha. U tami sve radi po osećaju. Pažljivo izlazi iz čamca i vezuje vlažno uže oko kamena. Ne bi valjalo da čamac otplovi dalje.

-BU&CW- 178

-Mighty-

Vodeni kanal ne seže skroz do zidina. Široka kamena staza opasuje ceo grad, mokra i klizava od večite vlage. Leti je viđao plemiće kako na njoj organizuju konjičke trke, ulažući ogromne svote novca u pobednika. Špijun brzo prelazi preko staze i naslanja se na hladne zidine, zahvalan što je bezbedno stigao kući.

Iznad njega verovano čuči tuce vojnika, motreći na svakog ko se prikrade zidinama. Iako ne mogu da mu se obrate, on zna da saosećaju s njim. Njegova napetost naprasno iščezava, kao da nikada nije ni napuštao rodni grad.

Spušta se u čučanj, napipavajući rukama kamenčić. Oblaci brzo prelaze preko neba, preteći da svakog časa otkriju mesec na zvezdanom nebu. Špijun procenjuje da mu je preostalo vrlo malo vremena pre nego što ga obasja mesečina. Užurbano lupka kamenčićem po zidu i taj tupi odjek mu zvuči preglasno u gluvoj noći. Iznad sebe čuje škripu užeta i uskoro ga oseća pod rukama. Brzo se penje dok ga saborci istovremeno vuku nagore, olakšavajući mu posao.

Špijun uskoro stoji na vrhu zida. Streličarska grupa skuplja uže da ponovo bude bačeno ukoliko to zatreba. Jedan od ljudi mu prilazi i špijun mu se naklanja.

„Govori”, kaže čovek, pogleda uprtog u mongolski logor. „Kan je ranjen. Možda neće još dugo, ali zasad je živ. Logorom se šire svakojake glasine

ali niko ne zna ko će vladati ako on umre.” „Jedan od njegove braće, nesumnjivo”, resko odgovara čovek i špijun ga netremice gleda,

pitajući se koliko ljudi mu isto ovako raportira. „Možda. Ili će se plemena rascepkati pod starim kanovima. Ovo je trenutak za napad”,

nadovezuje se špijun. Njegov gospodar nervozno šišti kroz nozdrve. „Neću da slušam tvoje predloge, samo pričaj šta si saznao. Da imamo vojsku, zar misliš da

bi gospodar namesnik i dalje sedeo s ove strane zidina?” „Izvinite”, pokunjeno će špijun. „Mongolci imaju dovoljno hrane i oružja za nekoliko

godina, zajedno sa opljačkanim vojnim zalihama kod Jazavičjih usta. Čuo sam da neki traže da se zidine napadnu s još više katapultova. Srećom, malobrojni su i niko od njih nije dovoljno uticajan.”

„Šta još? Daj mi nešto što ću da prenesem gospodaru namesniku”, zapoveda čovek, stežući ga za rame.

„Ako kan umre, Mongolci će se vratiti u svoje ravnice. Svi to pričaju. A ako preživi, mogli bi ovde da ostanu godinama.”

Oficir psuje sebi u bradu, proklinjući Mongolce i zlo koje su mu doneli. Špijun sve to podnosi pogleda uprtog u zemlju. Dobro je obavio zadatak, u to je siguran. Od njega se tražilo da prenese sve što je saznao i on je to učinio.

„Nađi u logoru nekog ko je potkupljiv. Zlatom, strahom, bilo čim. Nekog ko će naterati kana da spusti crni šator. Dok god šator stoji, ruke su nam vezane.”

„Da, gospodaru”, uzvraća špijun. Čovek se okreće i nestaje u mraku. Špijun hvata uže i počinje da se spušta skoro istom brzinom kojom se popeo. Trenutak kasnije prelazi kanal u istom šamcu od pruća i lako trči ka uspavanom logoru. Uskoro će opet stajati na svom stražarskom mestu i Mongolci neće ništa primetiti.

Teško je istovremeno motriti na oblake i predele oko sebe. Špijun je dobar u svom poslu, u protivnom nikada ne bi bio izabran za ovaj zadatak. Mesec se konačno pomalja, hvatajući ga u trku preko osvetljene čistine. Ali on je već na zemlji, skriven u šiblju, još daleko od logora. Dok čeka da srebrnu mesečinu ponovo sakrije oblak, razmišlja o ljudima oko kana kojima bi mogao da iznese ovaj novi predlog. Kasar i Kačijun ne dolaze u obzir. Baš kao ni neki od vojskovođa. Svi oni sanjaju samo o osvajanju Jenkinga. Za trenutak u obzir uzima Temuga. On bar nije ratnik. Špijun zna vrlo malo o gospodaru trgovine. Utom oblaci zaklanjaju mesec i on skače na noge, hitajući ka spoljnom stražarskom prstenu. Ubrzo stoji na svom mestu kao da ga nikada nije

-BU&CW- 179

-Mighty-

ni napuštao. U rukama steže luk i nož, navukavši na noge sandale. I baš kada počinje da se opušta, neko mu nečujno prilazi i on spremno uspravlja leđa, kao što dolikuje svakom stražaru.

„Imaš li nešto da prijaviš, Ma Cine?”, pita Cubodaj iz mraka na kineskom jeziku. Špijun obuzdava dah kako bi mu što mirnije odgovorio. „Ništa, zapovedniče. Noć je mirna.” Špijun dugo zadržava dah, čekajući neki znak da je

njegovo odsustvo u međuvremenu otkriveno. Cubodaj stenje umesto odgovora i nastavlja dalje, proveravajući sledećeg stražara u nizu.

Ostavši sam, špijun oseća kako mu celo telo obliva znoj. Mongolac ga je nazvao po imenu koje mu je dao. Je li nešto posumnjao? Nada se da nije. Mladi vojskovođa je verovatno proverio sa svojim predvodnikom kako se koji stražar zove pre nego što je krenuo u obilazak. Ostali stražari će biti oduševljeni što im je zapamtio ime, ali špijun ne deli njihovu radost. Previše dobro poznaje vojsku da bi ga zadivili oficirski trikovi.

Dok stoji na straži, pušta da mu se usplahireno srce smiri, razmišljajući o svom sledećem zadatku. To može da bude samo predaja. Zašto bi inače gospodar namesnik želeo spuštanje crnog šatora ako ne da bi Jenking poklonio Mongolcima? Međutim, čim kan za to čuje, znaće da su Kinezi na ivici pucanja i radovaće se što je njegov pohod priveden kraju. Špijun odmahuje glavom, utrnuo od straha pri samoj pomisli na to. Vojska je ispraznila gradske zalihe i izgubila ih u bici oko prolaza. Jenking je gladan od samog početka i Dži Džong je očajniji nego što iko sluti. Ipak, špijun ponosno zaključuje da je odabran za ovaj zadatak upravo zahvaljujući umeću koje prevazilazi vojničke veštine. Imaće dovoljno vremena da nađe čoveka koji zlato ceni više od svog kana. Takav uvek postoji. Za samo nekoliko dana saznao je koliko je opala moć otrovanog kana. Možda među njegovim podanicima ipak postoji onaj kojem će pobeda odgovarati više od poraza. Mislima se vraća na Temuga, pitajući se da li ga predosećanje vara. Klima glavom u tami, uživajući u novom izazovu, uprkos visokom riziku. Kada se Džingis probudi trećeg dana bolovanja, pored sebe zatiče svoje dve žene. Helun je nešto ranije otišla po hranu. Kan opet postavlja ista pitanja ali ovoga puta odbija da leži u krevetu. Bešika mu je puna do pucanja i on spušta noge sa kreveta, stajući čvrsto na zemlju. Čakahaj i Borte mu pomažu da se dovuče do središnjeg šatorskog stuba za koji se grčevito hvata sve dok ne povrati ravnotežu. Pred njega stavljaju vedro u koje će stojeći da urinira.

Džingis zbunjeno gleda u svoje žene, čudeći se što ih vidi zajedno. „Hoćete da gledate?”, pita ih. Iz nekog, njemu nerazumljivog razloga, obe se smeškaju.

„Napolje!”, naređuje im, jedva čekajući da izađu kako bi sa olakšanjem ispraznio bešiku. Nabire nos kada ga zapahne vonj mokraće, daleko tamnije boje nego što je navikao.

„Kačijune!”, urla kan. „Dolazi ovamo!” Spolja čuje radostan povik i smeje se. Ne sumnja da kanovi s pažnjom prate njegovo stanje, priželjkujući da umre. Pojačava stisak oko drvenog stuba, razmišljajući o najboljem načinu da ponovo učvrsti svoju vlast u logoru. Čeka ga mnogo posla.

Vrata se naglo otvaraju, propuštajući unutra Kačijuna, uprkos negodovanju dve kanove žene.

„Zvao me je”, ubeđuje ih Kačijun, provlačeći se između brižnih ženica. Ostaje zatečen kada ugleda svog brata. Džingis na sebi ima samo stare pantalone, bleđi je i mršaviji nego kada ga je poslednji put video, ali je opet na nogama.

„Pomozi mi da se obučem, Kačijune”, kaže Džingis. „Ruke su mi još slabe.” Na Džingisovo zaprepašćenje, Kačijunove oči se pune suzama. „Šta sad cmizdriš?”, breca se kan. „Tako ti duhova, okružen sam ženama.” Kačijun se smeje, brišući oči pre nego što Čakahaj i Borte primete njegovu slabost. „Dobro je videti te na nogama, brate. Malo je nedostajalo da dignem ruke od tebe.” Džingis othukuje. Još je slab ali ne pušta stub za slučaj da ne padne i osramoti se.

-BU&CW- 180

-Mighty-

„Pošalji nekog po moj oklop i hranu. Žene su me izgladnele svojom nemarnošću.” Spolja dopiru veseli povici kada se vest pronese logorom, prerastajući u masovni poklič.

Budan je. Živ je. Uskoro se mongolsko slavlje čuje do zidina Jenkinga, prekidajući Dži Džonga na sastanku sa ministrima.

General zastaje usred reči kada mu do ušiju dopre zvuk pesme. Hladna, gvozdena ruka grči mu utrobu. Kada Džingis konačno izađe iz mračnog, zagušljivog šatora, ratnici se okupljaju da ga pozdrave, udarajući lukovima po svojim oklopima. Kačijun stoji tik pored njega za slučaj da kan posrne ali Džingis odlučno korača prema velikom šatoru na zaprezi i penje se uza stepenice, ne pokazujući znake slabosti.

Unutra mu oprez popušta i hvata ga vrtoglavica. Oprezno se spušta na stolicu, zadržavajući odlučan izraz lica. Kačijun izlazi napolje da pozove vojskovođe, ostavljajući svog brata za trenutak samog.

Kada se svi okupe, Kačijun primećuje neprirodno bledilo na Džingisovom licu, kao i graške znoja koje mu rose čelo uprkos studeni. Rana na vratu mu je previjena novim zavojima koji podsećaju na beli okovratnik. Iako deluje izmučeno od višednevne borbe sa smrću, kanove oči užareno sijaju dok se pozdravlja sa svojim vojskovođama.

Kasar se smeška kada spazi radost na licu svog brata. Opet su svi na okupu, Arslan, Đelme, Cubodaj i tri brata. Džingis daje Đelmeu znak da mu priđe. Strepi da ga noge neće poslušati ukoliko pokuša da ustane, ali Đelme pada na kolena pred svojim kanom i Džingis ga hvata za rame.

„Kačijun kaže da si se otrovao dok si mi spasavao život”, počinje Džingis. Đelme odmahuje glavom. „Nije to ništa. Preživeo sam”, uzvraća ovaj sa smeškom. Džingis se ne smeje ovoj šali iako to Kasar čini. „Ti i ja smo pomešali krv”, nastavlja kan. „To znači da si mi brat, kao Kasar, Kačijun i

Temug.” Đelme ćuti. Ruka na njegovom ramenu blago drhti ali u kanovim upalim očima gori stari

plamen. „Uzmi petinu mog stada, sto rolni svile i tuce najboljih lukova i mačeva. Za ono što si

učinio, Đelme, odaću ti počast među plemenima.” Đelme povija glavu, osećajući na sebi Arslanov ponosan pogled. Džingis povlači ruku i

gleda u ljude oko sebe. „Da sam umro, koji od vas bi predvodio plemena?” Pogled mu se zaustavlja na Kačijunu i

ovaj ćutke klima glavom. Džingis se smeška, pitajući se koliko razgovora je propustio dok se borio sa smrću. Mislio je da će to biti Kasar, ali u njegovom bistrom pogledu nema ni trunke stida. Kačijun je to dobro obavio.

„Velika je greška što ovo nismo unapred predvideli”, nastavlja Džingis. „Neka nam to bude na nauk za ubuduće. Svako od nas može da padne, a kada se to desi, Kinezi će nanjušiti slabost i napasti. Zato imenujte svog čoveka od poverenja koji će u tom slučaju zauzeti vaše mesto. I još nešto. Uspostavićete liniju komande do najnižeg vojnika tako da svaki ratnik zna ko mu je vođa, bez obzira na to koliko ih padne oko njega. Drugi put nas neće uhvatiti nespremne.”

Džingis zastaje, puštajući da ga prođe talas slabosti. Sastanak se odužio, zaključuje on. „Što se mene tiče, prihvatiću vašu volju, a ja imenujem Kačijuna za svog naslednika, dok

moji sinovi ne porastu. Kasar je odmah iza njega. U slučaju da i on strada, plemenima će vladati Đelme i napadaće u naše ime.”

Jedan po jedan, vojskovođe koje je prozvao spuštaju glave, prihvatajući svoje nove uloge s neskrivenim zadovoljstvom. Džingis ne zna koliko su se zbližili u toku njegovog bolovanja. Dok

-BU&CW- 181

-Mighty-

je bio zdrav, svi stari kanovi su se okupili oko njega, pokazujući tako odanost prema velikom kanu i njegovim vojskovođama. Sada je ubica jednim udarcem uspeo da to uništi i stare veze su ojačale.

Iako mu je telo slabo, Džingis nije izgubio jak osećaj privrženosti svojim plemenima. Mogao bi da imenuje pedesetoricu koji bi u slučaju njegove smrti opet postali slobodni. U šatoru svi ćute dok kan razmišlja o budućnosti, znajući da njemu pripada odgovornost obnove vojske koja je osvojila kineske gradove. Sve drugo bi dovelo do raskola i, uskoro, do potpunog raspada.

„Kačijun i ja smo mnogo puta pričali o nastavku ovog pohoda. Ranije sam oklevao ali sada ćemo morati da podelimo plemena. Neki će možda zaboraviti na zakletvu koju su mi dali. Trebalo bi ih na to podsetiti.” Džingis zastaje da osmotri lica svojih vojskovođa. Nijedan ne pokazuje osećanja. Nesumnjivo im je potreban vođa, neko u koga će imati puno poverenje. Možda bi ih Kačijun bolje držao na okupu u slučaju da je on podlegao ranama, razmišlja kan, mada nije siguran u to.

„Kada izađete odavde, obrazujte jedinice u ravnici, i to u pravcu gradskih zidina. Neka Kinezi vide koliko smo jaki pre nego što krenete dalje. Neka strepe od onoga što možete da učinite njihovim gradovima.” Okreće se ka Cubodaju, primetivši iskru u njegovim očima.

„Cubodaju, ti povedi Đočija. Tebe poštuje.” Za trenutak zastaje, oklevajući. „Ali neću da se ophodiš prema njemu kao prema princu. Preke je naravi i to mora da izbije iz glave. Slobodno ga dovedi u red, u moje ime.”

„Hoću, gospodaru”, uzvraća Cubodaj. „I, jesi li odlučio kuda ćeš?”, radoznalo ga pita Džingis. Cubodaj nema dilemu. Razmišljao je o ovom odgovoru još od bitke kod Jazavičjih usta. „Na sever, gospodaru. Pored lovišta mog starog plemena, Urijanhaja, i još dalje.” „Vrlo dobro. A ti, Kačijune?” „Ja ću ostati ovde, brate. Hoću da vidim kako Jenking pada”, odgovara Kačijun. Džingisa zabavlja ozbiljnost na licu svog brata. „Tvoje društvo je dobrodošlo. A ti Đelme?” „Na istok, gospodaru”, odgovara Đelme. „Nikada nisam video more. A i ništa ne znamo o

tim zemljama.” Džingis teško uzdiše. I sam je rođen u ravnici tako da ga ova zamisao poprilično mami.

Ipak, prvo mora da osvoji Jenking. „Povedi mog sina Čagataja, Đelme. Dobar je dečak i možda će jednog dana biti kan kada

odraste.” Mladi vojskovođa klima glavom, i dalje ushićen počastima velikog kana. Samo dan ranije svi su izgarali od neizvesnosti, ne znajući šta će se dogoditi ukoliko pukne vest da je Džingis umro. Sada mu se samopouzdanje vraća samo dok ga sluša kako deli zapovesti. Kao što se priča među plemenima, Džingis očigledno ima naklonost duhova. Đelme oseća kako mu se srce puni ponosom i hladan pogled koji s naporom pokušava da zadrži, uskoro zamenjuje osmeh.

„Arslane, ti ostaješ sa mnom. Zajedno osvajamo Jenking”, nastavlja Džingis. „Posle ćemo možda nazad kući, da uživamo u mirnim ravnicama i godinama koje dolaze.”

Kasar negodujući cokće jezikom. „Iz tebe govori bolestan čovek, brate. Kada se oporaviš, poslaćeš me na jug da poberem

kineske gradove kao zrelo voće. Jedan po jedan. Sećaš se ambasadora Ven Čaoa? Ja sam za Kajfeng i jug. Hoću da mu vidim lice kada me opet ugleda.”

„Onda idi na jug, Kasare. Moj sin Ogedaj još nema deset godina ali će više naučiti uz tebe nego gledanjem u ove zidine. Ja ću zadržati malog Toluja. Oduševljen je budističkim monahom kojeg si doveo sa Ho Saom i Temugom.”

„Onda ću povesti i Ho Saa”, nastavlja Kasar. „U stvari, povešću i Temuga daleko odavde. Tamo gde neće moći da pravi probleme.”

Džingis razmišlja o ovom predlogu. Nije toliko gluv na žalbe svog najmlađeg brata kao što se pravi da jeste.

-BU&CW- 182

-Mighty-

„Ne. Dovoljno je koristan i ovde. Pošteđuje me razgovora sa budalama koje postavljaju glupa pitanja. A i to nešto vredi.” Kasar othukuje, otvoreno pokazujući svoje nezadovoljstvo. Džingis nastavlja, izlažući nove ideje koje su se rodile zajedno sa pobedom nad smrću.

„Temug je planirao da pošalje malu grupu koja će proučiti druge zemlje. Možda je u pravu kada kaže da će nam biti korisne informacije koje bi tamo skupili. Čekanje na njihov povratak bar će olakšati jednoličnost ovog ukletog mesta.” Svoje reči potkrepljuje žustrim klimanjem glave. „Odabraću ljude i oni će krenuti zajedno s tobom. Raširićemo se u svim pravcima.” Kan oseća kako ga snaga napušta, brzo kao što je i došla. Kapci su mu sve teži i misli mu beže.

„Sada idite. Svi osim Kačijuna. Obrazujte jedinice i oprostite se od svojih žena i ljubavnica. Biće bezbedne sa mnom, osim ako nisu previše lepe.”

Slabo se smeška dok svi ustaju, zadovoljan što deluju mirnije i sigurnije nego na početku. Kada ostane sam sa Kačijunom, Džingis se spušta na krevet, najednom umoran i star.

„Moram malo da odmorim, Kačijune, ali mi se ne vraća u onaj šator koji smrdi na bolest. Postavi stražu ispred vrata i pošalji mi hranu. Neću da budem viđen.”

„U redu, brate. Hoćeš da ti pošaljem i Borte da te presvuče i nahrani? Ona je već videla najgore.”

Džingis sleže ramenima. „Bolje mi pošalji obe žene. Ma kakav mir da su sklopile, neće potrajati ako budem

pokazivao više pažnje jednoj ili drugoj.” Glas ga izdaje i oči mu se mute. Napor jednog sastanka doveo ga je u stanje potpune iscrpljenosti. Džingis spušta drhtave ruke na krilo i sklapa oči. Videvši to, Kačijun se okreće ka vratima.

„Kako je Kasar prihvatio to što sam te izabrao za svog naslednika?”, šapatom pita Džingis. „Rekao sam mu da može da bude kan”, odgovara Kačijun. „Ali mislim da ga je to

uplašilo.”

-BU&CW- 183

-Mighty-

Dvadeset deveto poglavlje

Potrebno je šest dana da vojskovođe postroje ljude u jedinice od deset hiljada, spremne za pokret. U suštini, svaka jedinica se sastoji iz konjice zavidnih jahačkih sposobnosti, međutim, ratne veštine zahtevaju i dobru organizaciju. Temug i njegov kadar ratnih bogalja obezbeđuju zalihe hrane, konja i oružja. Prvi put predvodnici ne gunđaju zbog njihovog učešća u pripremama. Želja za pustolovinom prejaka je među ratnicima i svi su zahvalni svojim vojskovođama što su ih odabrali za nove pohode.

Oni koji ostaju u staništu manje su veseli, ali Džingis se oslanja na Kačijunovu sposobnost sprovođenja discipline i reda dok se on sasvim ne oporavi. Taktika se dokazala iznenađujuće uspešnom budući da samo jedan Kačijunov pogled na kanov šator uspeva da ućutka svaki prigovor. Niko ne želi da uznemirava Džingisa dok se oporavlja od povrede. Prosta činjenica da je preživeo presekla je rastuću moć starih kanova. Štaviše, nezajažljivi vojelski kan je zahtevao da vidi Džingisa, bez obzira na posledice. Kačijun ga je posetio u njegovom šatoru, posle čega je starac bio miran kao bubica. Njegovi sinovi će sa Kasarom odjahati na jug, a on će ostati sam sa slugama koji će ga voditi na svojim rukama.

Noć pred polazak veje sneg ali je ujutro nebo kristalno vedro iznad Jenkinga. U smrznutoj ravnici, ratnici postrojeni u ogromne redove čekaju naređenje da uzjašu. Njihovi predvodnici revnosno proveravaju opremu za slučaj da nekome nešto nedostaje, ne želeći da im životi kasnije zavise od toga. Raspoloženje u vojsci je na visokom nivou. Ratnici se između sebe šale, uzbuđeni pred polazak u nove pohode. Celog života se seljakaju od zemlje do zemlje i predugi boravak pred Jenkingom im je teško pao. Na putu će osvojiti i manje strašne gradove jer svaka jedinica sa sobom vuče katapultove i ljude obučene da ih koriste. Naravno, zaprege će ih malo usporiti ali svi dobro pamte Jinčuan, prestonicu carstva Si Sja. Više neće morati da drežde ispred gradskih zidina. Naprotiv, provaliće gradske kapije i svrgnuće male careve sa raskošnih tronova. Svaki ratnik se tome raduje, skoro kao letnjoj gozbi.

Temug vojskovođama deli bele, crvene i crne šatore. Sam pogled na raznobojne zamotuljke ratnicima dodatno uliva samopouzdanje.

Kao dodatak jedinicama, Džingis skuplja deset grupa od po dvadeset ratnika koji će izviđati nove zemlje. Isprva ih zamišlja kao zasebne konjičke jedinice ali ga Temug ubeđuje da i njima nameni deo osvojenog zlata i ostalih dobara. Temug razgovara sa predvodnicima svake jedinice, podsećajući ih da im je zadatak da posmatraju i uče, pa čak i da podmićuju. Proglašava ih diplomatama, izrazom koji je pre mnogo godina naučio od Ven Čaoa, stvarajući tako novi poredak među plemenima. Temug je svestan njihovih mogućnosti iako to oni možda nisu.

Džingis tog jutra skida zavoje sa vrata, otkrivajući debelu krastu okruženu pomodrelom kožom. Duboko udiše svež vazduh, kašljući u novom naletu slabosti. Nije ni blizu svoje stare snage i neizmerno žali što neće jahati sa ostalima, čak i sa onima koji očekuju da spletkare i ogovaraju umesto da se bore. Nervozno gleda u Jenking, grad koji poput žabe krastače čuči u ravnici. Nema sumnje da je kineski car upravo sada na zidinama odakle prati svaki pokret u logoru. Džingis pljuje na zemlju u pravcu grada. U Jazavičjim ustima se sakrio iza vojske a sada se krije iza zidina. Koliko će još izdržati?, pita se kan.

„Ljudi su spremni”, obaveštava ga Kačijun, dojahavši do njega. „Temug je iscrpeo sve svoje ideje. Ne može da smisli više ništa što bi ih iznerviralo. Hvala duhovima. Hoćeš ti da duneš u rog?”

-BU&CW- 184

-Mighty-

Džingis za trenutak gleda u uglačani, izviđački rog koji visi njegovom bratu oko vrata i odmahuje glavom.

„Prvo ću da se pozdravim sa svojim sinovima”, odlučno kaže. „Dovedi ih.” Rukom pokazuje na veliko ćebe prostrto na zemlji, sa mehom crnog airaga i četiri pehara na sredini.

Kačijun klima glavom i galopom tera svog konja prema postrojenim jedinicama. Dugo mu treba da pronađe svoje bratance u moru brbljivih ljudi i nervoznih konja.

Džingis strpljivo čeka da se Kačijun vrati sa Đočijem, Čagatajem i Ogedajem. Kada ih konačno dovede, Kačijun odlazi u stranu, prateći krajičkom oka kako Džingis i njegova tri sina sedaju na zemlju. Kan im ćutke sipa airag i oni ga svečano uzimaju desnom rukom, obuhvatajući levom šakom desni lakat, formalno pokazujući da ne nose oružje.

Džingis ne nalazi ništa zbog čega bi kritikovao držanje svojih sinova. Đoči na sebi ima novi oklop, nešto veći od njegove građe. Čagataj će koristiti onaj koji mu je već poklonio. Samo Ogedaj nosi tradicionalnu postavljenu dolamu, jer za desetogodišnjaka nije nađen nijedan odgovarajući oklop, čak ni među Kinezima zarobljenim kod Jazavičjih usta. Dečak je počastvovan što pije airag sa svojim ocem i braćom iako to ničim ne pokazuje.

„Moji mali vukovi”, počinje Džingis sa osmehom. „Bićete odrasli ljudi kada vas budem ponovo video. Jeste li se oprostili s majkom?”

„Jesmo”, odgovara Đoči. Džingis ga gleda, procenjujući dubinu netrpeljivosti u njegovim crnim očima. Šta je učinio da je zasluži?

Uzvrativši dečaku mračnim pogledom, Džingis se obraća svoj trojici. „Van ovog logora na vas neće gledati kao na prinčeve. Izričito sam to naredio vašim

vojskovođama. Za moje sinove nema nikakvih povlastica. Putovaćete kao i ostali ratnici ovog naroda i kada krenete u boj, neće biti nikog da vas spase jer ste prepušteni sami sebi. Je l’ vam jasno?”

Ove reči kao da gase njihovu dečačku ushićenost jer sa njihovih lica padaju osmesi. Jedan po jedan klimaju glavama. Đoči iskapljuje svoj airag i spušta pehar na ćebe.

„Ukoliko vas unaprede u predvodnike”, nastavlja Džingis, „to će biti samo prema vašim zaslugama. Morate da pokažete veštinu i hrabrost veću od svojih saboraca. Niko ne želi da ga predvodi budala, čak i da je ta budala moj sin.”

Veliki kan zastaje, puštajući da dečaci upiju njegove reči. Pogled mu pada na Čagataja. „Naravno, pošto vi jeste moji sinovi, očekujem da vidim kako u svakom od vas ključa krv.

Ostali ratnici će misliti na sledeću bitku, ili na poslednju. A vi ćete misliti na narod koji treba voditi. Očekujem da nađete ljude kojima ćete verovati i koji će vam biti odani. Očekujem da date sve od sebe i budete razboritiji od ostalih. Kada osetite strah, sakrijte ga. Niko ne sme da primeti vašu slabost i ona će proći, šta god da ju je izazvalo. Vaše držanje će biti upamćeno.”

Toliko toga ima da im kaže. Drago mu je što Đoči upija svaku njegovu reč, ali ko će im drugi reći kako da vladaju ako ne njihov rođeni otac? Ovo im je poslednji ispit pre nego što postanu ljudi.

„Kada se umorite, ne pričate drugima o tome i smatraće da ste sazdani od gvožđa. Ne dozvoljavajte da vas drugi ismevaju, čak ni u šali. To je način da ispitaju koliko ste jaki ukoliko im se suprotstavite. Pokažite im da vas ništa ne može isprovocirati i ako to zahteva borbu, onda tako i učinite.”

„Šta da radimo ako nas predvodnici ismevaju?”, tiho pita Đoči. Džingis ga seče pogledom. „Viđao sam ljude koji uz osmeh pokušavaju da izvrnu istinu. Krevelje se i izvode trikove

kako bi im se drugi još više smejali. Ako to budete radili, nikada nećete komandovati. Slušajte zapovesti ali čuvajte dostojanstvo.” Zastaje da porazmisli a onda nastavlja.

„Od danas više niste deca. Ni ti, Ogedaju. Ako se budete s nekim obračunavali, pa makar to bio i prijatelj, savladajte ga brzo i snažno. Ubijte ako je potrebno, ili mu poštedite život - ali se čuvajte čoveka koji vam bilo šta duguje. Od svih stvari, to najviše izaziva mržnju. Svaki ratnik

-BU&CW- 185

-Mighty-

koji digne ruku na vas mora da zna da se kocka sa svojim životom i da će izgubiti. Ako ne pobedite, onda se kad tad osvetite pa makar vam to bilo poslednje u životu. Putujete s ljudima koji cene samo snagu veću od svoje, ljudima čvršćim nego što izgledaju. Oni iznad svega cene uspeh. Zapamtite to.”

Pogledom prelazi preko sve trojice i Ogedaj vidno drhti, osećajući hladnoću očevih reči. Džingis ne pokazuje da to vidi, nastavljajući dalje.

„Nikada ne dozvolite da smekšate inače će se pojaviti neko ko može da vam uzme sve što posedujete. Slušajte one koji znaju više od vas i poslednji se upuštajte u razgovor, sve dok vas ne pitaju za mišljenje. I čuvajte se slabića koji će vam dolaziti samo zbog vašeg imena. Birajte one koji vas prate, oprezno kao što birate žene. Ako imam samo jednu vrlinu koja me je dovela u situaciju da vladam ovim narodom, onda je to mudrost. Mogu da uvidim razliku između razmetljivih ratnika i ljudi kao što su Cubodaj, Đelme ili Kasar.”

Osmeh titra na Đočijevim usnama pre nego što skrene pogled ali Džingis ne pokazuje da ga to pogađa.

„Još jedna stvar pre nego što odete. Pazite gde sejete svoje seme.” Đoči naglo rumeni a Čagataj zaprepašćeno otvara usta. Samo Ogedaj zbunjeno gleda u svog oca. Džingis bez stida nastavlja s poukom.

„Dečaci koji se svake noći igraju sa svojim udom postaju slabi, opsednuti potrebama svoga tela. Odsustvo volje će vas ojačati. Kada dođe vreme, imaćete i žene i ljubavnice.”

Dok dečaci posramljeno ćute, veliki kan odvezuje svoj mač. Nije to planirao ali mu se najednom čini kao prava stvar. Uostalom, želi da im pokloni nešto po čemu će ga pamtiti.

„Drži, Čagataju”, kaže, spuštajući mu mač u ruke. Čagataj ga skoro ispušta od iznenađenja. Džingis ćutke posmatra kako dečak dodiruje balčak sa vučjom glavom, podižući ga ka suncu a zatim izvlači oštricu koju je njegov deda nosio celog svog života. Oči ostala dva dečaka uprte su u sjajni metal. Osim divljenja, u njima ima neskrivene zavisti.

„Moj otac Jesugej nosio ga je do smrti”, nastavlja Džingis. „Njegov otac ga je napravio u vreme kada su Vukovi bili neprijatelji svih drugih plemena. Oduzeo je mnoge živote i video rođenje nove nacije. Pazi da ga ne obeščastiš.”

Uprkos ushićenosti, Čagataj povija glavu. „Neću, gospodaru”, tiho uzvraća. Džingis ne gleda u Đočijevo bledo lice. „Sada idite. Kada se pridružite svojim vojskovođama, dunuću u rog. Vratite se kao

muškarci i tada ćemo se sresti kao jednaki.” „Radujem se tom danu, oče”, najednom kaže Đoči. Džingis skreće svoj bledi pogled ka

njemu ali ne odgovara. Dečaci bez reči skaču na svoje konje i galopom nestaju u pravcu postrojenih jedinica, ne osvrćući se.

Ostavši sâm, Džingis na sebi oseća Kačijunov pogled. „Zašto Đočiju nisi dao mač?” „Tatarskom kopiletu?”, breca se Džingis. „Njegov otac mi se priviđa svaki put kada mu

pogledam u oči.” Kačijun odmahuje glavom, tužan što je Džingis u svojoj neverici toliko slep a u svim

drugim stvarima tako dalekovid. „Baš smo neka čudna porodica, brate”, zaključuje Kačijun. „Kada nas ostaviš same,

oslabimo i smekšamo. Kada nas izazivaš i teraš na mržnju, ojačamo dovoljno da uzvratimo udarac.” Džingis ga upitno gleda i Kačijun uzdiše.

„Da si zaista hteo da raslabiš Đočija, njemu bi dao mač”, nastavlja Kačijun. „Sada će te smatrati svojim neprijateljem i očvrsnuće, baš kao i ti nekada. Jesi li to želeo?”

Džingis trepće, zapanjen ovom idejom. Kačijun vidi stvari s neverovatnom jasnoćom, ostavljajući ga bez odgovora.

Kačijun pročišćava grlo.

-BU&CW- 186

-Mighty-

„Podelio si im zanimljive savete, brate”, primećuje Kačijun, „naročito onaj o prosipanju semena.” Džingis ga ne sluša, posmatrajući tri konjanika u daljini koji se pridružuju ostalim ratnicima.

„Čini mi se da to Kasaru nije naškodilo”, nastavlja Kačijun. Džingis se kikoće, pružajući ruku prema Kačijunovom rogu. Potom ustaje i duva dugim tonom koji odjekuje ravnicom. Pre nego što završi, njegova vojska kreće u novi osvajački pohod. Žao mu je što ne jaše s njima ali prvo mora da vidi pad Jenkinga. Temug stenje dok mu novi sluga masažom odagnava dnevne brige iz ramena. Kineski narod o civilizaciji ima shvatanja koja nijedno od plemena ne može da dokuči. Dremljivo se smeška pri pomisli na reakciju nekog ratnika kada bi ga zamolio da mu uljem izmasira nožne mišiće. Ili bi se uvredio ili bi mu noge izudarao kao da su drvene cepanice.

Temug je teško prežalio gubitak svog prvog sluge. Čovek je bio ćutljiv ali neizmerno vredan i uslužan. Nije razumeo ni reč mongolskog ali je Temuga poučio kineskoj filozofiji, nakon čega ovaj dnevne obaveze počeo da doživljava bez napetosti. Temug se brzo navikao na buđenje u zoru i jutarnje kupanje. Njegov sluga bi ga zatim obukao i pripremio mu lagan doručak. Do podneva bi čitao izveštaje svojih ljudi a onda bi se konačno usredsredio na dnevni posao. Gubitak takvog čoveka za njega je prava tragedija.

Temug zadovoljno uzdiše kada sluga pređe na leđne mišiće, duboko uranjajući palčeve u nauljenu kožu. Možda gubitak i nije tako veliki, razmišlja on u sebi. Stari Sen nije znao ništa o uljima i masiranju, iako je njegovo prisustvo bilo umirujuće. Ali zato novajlija brblja svaki put kada mu to Temug dozvoli, objašnjavajući mu kineske običaje i ukazujući na prednosti svoje drevne kulture.

„U redu je, Ma Cine”, mrmlja Temug. „Napetost je skoro nestala.” „Drago mi je, gospodaru”, uzvraća špijun. Ne uživa naročito u masiranju leđa ovog

Mongola ali je vešt u tom poslu budući da je skoro godinu dana radio kao stražar ispred bordela u Jenkingu. Tamo je naučio kako devojke opuštaju svoje mušterije.

„Jutros sam video kako velika vojska odlazi u pohod, gospodaru”, lako kaže. „Nikada nisam video toliko konja i vojnika na jednom mestu.”

Temug nevoljno stenje. „Olakšaće mi život što su tako daleko. Ionako dobijam dovoljno žalbi. Moj brat je dobro

postupio.” „Vratiće se sa zlatom za kana, pretpostavljam”, nastavlja špijun i počinje da tapka po

krupnim mišićima Temugovih leđa, napipavajući veštim prstima čvoriće. „To nam više ne treba”, mrmlja Temug. „Već imamo zaprege pune zlata. Za njih se

zanimaju samo kineski regruti.” Špijun odlučuje da malo ćuti. Postoji strane mongolskog uma koje ga iznova zapanjuju.

Temug je već opušten ali on ne prestaje da ga masira, trudeći se da dokuči njegov način razmišljanja.

„Onda je tačno da vi ne tražite bogatstvo?”, ispipava Ma Cin. „Tako sam čuo.” „Pa šta bismo s njim? Moj brat je skupio zlato i srebro zato što neki pohlepno gledaju na

taj plen. Ali kakva je korist od toga? Pravo bogatstvo nije u mekim metalima.” „Ali s njim možete da kupite konje, oružje, pa čak i zemlju”, uporan je špijun. Pod rukama

oseća kako Temug sleže ramenima. „Od koga? Zašto bi nekom davali vreću kovanica za konja kad možemo da mu ga

oduzmemo i bez plaćanja. Isti slučaj je sa zemljom.” Špijun pravi nervoznu grimasu. Temug nema razloga da ga laže ali potkupljivanje neće ići

lako ako je ovo što govori istina. Odlučuje da pokuša još jednom, strepeći da će to biti samo još jedan promašaj.

-BU&CW- 187

-Mighty-

„U kineskim gradovima zlatom mogu da se kupe velike kuće pored jezera, ukusna hrana, pa čak i hiljade slugu.” Pokušava da smisli još neke primere. Nekom ko nije rođen u društvu robnonovčane razmene, teško je objasniti nešto tako očigledno. „Može da se kupi uticaj i naklonost moćnih ljudi, gospodaru, zatim retki umetnički predmeti, možda lep poklon za vaše žene. S novcem je sve moguće.”

„Dobro, dobro”, uzvraća Temug. „Sada ćuti.” Špijun zasad odustaje. Kanov brat ne može da prihvati smisao novca. Istina, to ga nagoni

na zaključak koliko je zapravo neprirodan njegov sistem vrednosti. Zlato je previše meko za bilo kakvu upotrebu. Kada je uopšte prihvaćeno kao vrednost?

„A šta bi bilo da poželite nečijeg konja u okviru vašeg plemena, gospodaru? Recimo da je njegov konj bolji od svih drugih.”

„Ako ceniš svoje ruke, više nećeš ni pisnuti”, sikće Temug. Špijun odlučuje da ućuti, usredsredivši se na masiranje. Temug uzdiše. „Dao bih mu pet svojih za jednog boljeg, ili dva zarobljena roba, ili šest lukova, ili dobar mač, šta god poželi u zavisnosti od moje potrebe.” Ove reči prati tihim kikotom i polako pada u dremež. „A kada bih mu rekao da imam vreću vrednog metala kojim bi mogao da kupi drugog konja, smatrao bi me budalom.”

Temug naglo ustaje i zeva, gledajući u vedro večernje nebo. Za njim je naporan dan, posvećen opraštanju od mnogih.

„Mislim da ću večeras uzeti nekoliko kapi mog leka, Ma Cine. Da bolje zaspim.” Špijun pomaže Temugu da navuče svoj svileni ogrtač. Zabavlja ga njegova uobraženost

iako ne može da se otrgne osećaju nemoći. Moć malih kanova je ugušena kada je Džingis naredio obrazovanje jedinica. Nijedan sada nema nikakav uticaj u logoru. Doduše, to mu nije pričinilo nikakve gubitke ali je morao brzo da dela, uskočivši na mesto sluge kojeg je smaknuo ubica. Taj potez sa sobom nosi mnoge opasnosti i napetost u njemu iz dana u dan raste. Još veruje da je Temug sujetan i plitkouman čovek, ali nikako ne uspeva da nađe ručicu koja bi ga navela na izdaju, baš kao ni nekog boljeg kandidata. Crni šator je spušten ali Džingis ne zna kakav strah vlada u Jenkingu. Špijun je sve bliže zaključku da ga je gospodar namesnik poslao u nemoguću misiju.

Udubljen u misli, špijun priprema napitak od toplog airaga i jedne kašike šamanove crne kaše. Dok Temug ne gleda, saginje se da je omiriše, pitajući se da li je to neka vrsta opijata. Kineski plemići u gradovima puše opijum iz lule dok ga Temug pije.

„Zalihe vašeg leka su pri kraju, gospodaru”, obaveštava ga. Temug uzdiše. „Onda ću morati od šamana da tražim još.” „Ja ću to učiniti, gospodaru. Ne treba da se zamarate malim stvarima.” „Tačno”, uzvraća Temug i prihvata pehar. Potom uzima gutljaj, sklapajući oči od

zadovoljstva. „Idi kod njega ali mu ne otkrivaj šta radiš kod mene. Kokču nije prijatan čovek. Ne govori mu ništa od onoga što si čuo ili video u ovom šatoru.”

„Bilo bi vam lakše kada biste lek kupovali zlatom, gospodaru”, usuđuje se špijun. Ne otvarajući oči, Temug mu odgovara, „Kokču ne želi zlato. Njega zanima samo moć.”

Iskapljuje pehar, praveći grimasu zbog gorčine napitka. Pomisao na prazan pehar neobično ga brine. Ujutro će mu trebati još jedna doza.

„Idi večeras kod njega, Ma Cine. Ako možeš, pokušaj da otkriješ od čega pravi ovu kašu kako bi ubuduće mogao sam da mi je napraviš. Već sam ga pitao, ali to krije od mene. Mislim da se naslađuje time što ima nešto čime me vezuje za sebe. Ako uspeš da izvučeš iz njega tu tajnu, neću ti to zaboraviti.”

„Vaša volja, gospodaru”, odgovara špijun. Večeras opet mora da se popne na zidine i raportira svom gospodaru. Sve bi moglo da teče glatko, međutim, kako stvari stoje, malo je napredovao u logoru dok Jenking skapava od gladi.

-BU&CW- 188

-Mighty-

Trideseto poglavlje

Ovo je najmirnije leto koje Džingis pamti. Da nije grada koji mu svakodnevno igra pred očima, vreme bi mu bezbrižno prolazilo. Pokušaj kana da povrati snagu osujećuje uporan kašalj koji ga dodatno iscrpljuje, pogoršavajući se s dolaskom hladnijih dana. Kokču postaje redovan posetilac njegovog šatora, donoseći mu sirupe od meda i bilja, toliko gorke da ih Džingis na silu guta. Napici mu donose samo privremeno olakšanje dok Džingis primetno gubi na kilaži. Uskoro mu se kosti ocrtavaju pod kožom koja poprima bolesno sivu nijansu.

Tokom zimskih meseci, Jenking mu je i dalje pred očima, neosvojiv i postojan, rugajući mu se svojim prisustvom. Prošlo je skoro godinu dana od pobede kod Jazavičjih usta. Kan sve češće dobija želju za povratkom u rodnu ravnicu gde bi povratio snagu na čistom vazduhu i bistrim brzacima.

U okovima ravnodušnosti koja podmuklo zahvata celo stanište, Džingis više ni ne diže pogled kada Kačijun uđe u šator. Izraz na licu njegovog brata tera ga da se uspravi u krevetu.

„Donosiš novosti, Kačijune. Kaži da je nešto važno.” „Mislim da jeste”, uzvraća Kačijun. „Izviđači sa juga javljaju da su videli kolonu koja se

kreće u ovom pravcu. Najmanje pedeset hiljada vojnika i ogromno stado prvoklasne stoke.” „Onda su promakli Kasaru”, zaključuje Džingis, osećajući kako mu se raspoloženje

popravlja. „Ili su odnekud skrenuli na njegov put.” Obojica znaju da vojske mogu da se mimoiđu samo u odvojenim dolinama. Zemlja je prostranija nego što se to može zamisliti, budeći maštu ratnicima predugo prikovanim za jedno stanište.

Kačijunu je drago što vidi iskru starog zadovoljstva u očima svog brata. Džingis je znatno oslabio otkad mu je zatrovana krv, svi to mogu da vide. Njegov pokušaj da nešto izusti sprečava novi napad kašlja koji ga ostavlja crvenog u licu i čvrsto priljubljenog uz središnji stub šatora.

„Grad će očajnički želeti da ih dočeka”, nastavlja Kačijun, nadjačavajući njegov kašalj. „Pitam se da li ćemo zažaliti što smo pola vojske poslali u pohod?”

Džingis nemo odmahuje glavom pre nego što udahne punim plućima, prolazeći pored Kačijuna ka vratima da izbaci skupljenu pljuvačku i počisti nadraženo grlo.

„Vidi ovo”, promuklo kaže, podižući kineski samostrel osvojen kod Jazavičjih usta. Kačijun prati njegov pogled ka slamnatoj meti udaljenoj dvesta metara od šatora. Džingis svakodnevno otpušta strele ne bi li održao spremnost i istančao preciznost. I sam je zadivljen mehanizmom kineskog oružja. Kačijun ćutke posmatra kako njegov brat cilja, povlačeći izrezbareni okidač koji šalje strelu kroz vazduh. Kopljište pada nekoliko koraka pre mete, mameći Kačijunu osmeh. Odmah mu je jasno i zašto. Bez reči podiže jedan od bratovljevih lukova, vadeći strelu iz tobolca. Zatim povlači tetivu do uha i pogađa u centar slamnatog štita.

Krv nestaje iz Džingisovih obraza dok odobravajući klima glavom. „Biće spori i biće neprecizni. Povedi svoje ljude i jašite duž njihove kolone ali im ne

ulazite u domet. Stanjujte ih malo-pomalo, a ja ću ih dokrajčiti kada stignu pred grad.” Dok Kačijun galopira kroz logor, novost se već uveliko širi. Svi ratnici grabe oružje i skaču na konje, spremni za pokret. Vojskovođa deli zapovesti višim predvodnicima koji čine isto, obraćajući se onima ispod sebe, doduše s malo više rečitosti. Novi oblik vođenja rata još se nije ustalio među osvajačkim bandama, ali lanac komandovanja je dovoljno dobro prihvaćen da se jedinice okupe i prime zapovesti. Po Kačijunovom naređenju, mnogi ratnici se vraćaju u svoje

-BU&CW- 189

-Mighty-

šatore po još jedan tobolac od pedeset strela pre nego što se pridruže velikoj jedinici od deset hiljada ljudi. Kačijun lično označava krajnju vrstu, jašući duž nje dok se iza njega vijori barjak od zlatne svile.

Ponovo razgovara sa izviđačima koji su doneli vest o kineskoj vojsci i dodaje lepršavi barjak kuriru u prvom redu. Dečak nema više od dvanaest godina. Kačijun je zadovoljan brzinom kojom se ratnici postrojavaju, obrazujući vrste i kolone. Svakome o ramenu vise po dva tobolca. Naravno, potrebne su im zalihe hrane i samo po jedan luk i mač.

„Ako ih pustimo da uđu u grad”, uzvikuje Kačijun, okrećući svog konja u mestu, „moraćemo da čekamo još godinu dana. Zaustavite ih i njihovi konji i oružje su vaši, posle kanovog nameta.”

Oni koji ga čuju radosno kliču i Kačijun podiže desnu ruku, dajući znak za pokret. Velika kolona kreće kasom u savršenom poretku, uvežbana u višemesečnoj obuci u ravnici gde nema neprijatelja da ih u tome omete. Predvodnici daju zapovesti više iz navike, iako su vrste savršeno poravnate. Posle duge pauze, ratnički polet opet oživljava. Kolona je bila šezdeset pet kilometara južno od Jenkinga kada su je opazili mongolski izviđači. U međuvremenu je stigla na dvadeset kilometara od grada, uprkos sporoj pokretljivosti zaprega i stoke. Nakon što su primećeni, nije im preostalo ništa drugo nego da ubrzaju korak.

Viši oficir, Sung Li Sen, psuje tiho kada u daljini vidi oblak prašine. Skoro pedeset hiljada ratnika uspeo je da odvede severoistočno od Kajfenga ne bi li doneo pomoć carskoj prestonici. Kolona je previše glomazna da bi brže napredovala.

Sung Li Sen osvrće se na konjicu po krilima kolone i glavom daje znak komandirima. Pred njima je bitka koju su dugo čekali.

„Prvi položaj!”, uzvikuje on. Zapovest se ponavlja duž truckave kolone i svima je jasno šta treba da čine. Naređenje je da se do Jenkinga ne zaustavljaju. U slučaju da neprijatelj napadne, boriće se u trku, celim putem do grada, izbegavajući ukopavanje u mestu. Sung Li Sen mršti se dok razmišlja o tome. Više bi mu prijalo lenčarenje nego bitka sa mongolskim divljacima u pokušaju da dopremi hranu u Jenking gde su se ionako svi pretvorili u žive kosture.

Duž široke kolone ljudi i životinja, vojnici podižu duga kopljišta i zatežu samostrele. Sung Li Sen smrknuto klima glavom. Mongolske jahače sada vidi jasnije, ali ničim ne pokazuje strah jer svojim ljudima mora da bude primer odvažnosti. Nekolicina je već putovala na daleki sever i tamo upoznala divlja plemena zbog kojih je car naredio pomoć iz južnih gradova. Sung Li Sen oseća kako radoznalost u njemu raste dok se mongolski jahači dele po nevidljivoj crti, kao da je njegova kolona glava od strele kojoj se ne usuđuju da priđu. Uskoro će ih opkoliti sa obe strane, zaključuje on s gorkim osmehom na licu. Bolje bi im bilo da učine tako. Drum pred njim će ostati otvoren do Jenkinga i on se neće zaustaviti. Kačijun se uzdržava od galopa do poslednjeg trenutka a onda se naginje napred i tera svog konja brže. Obožava grmljavinu konjskog topota oko sebe dok hita napred. Iz ove daljine borbeni poredak ne odaje utisak brzine, ali uistinu ubilački hrli ka sporoj koloni. Srce mu lupa u grudima kada stigne do kineskih jahača, ispaljujući prvu strelu. Ne promiče mu da su Kinezi već upotrebili svoje samostrele ali njihova kopljišta lete prekratko, završavajući u travi. Jahati duž beskrajne kolone znači biti nedodirljiv i Kačijun se glasno smeje, otpuštajući strelu za strelom. Nema potrebe da cilja kada po pet hiljada njegovih ljudi jaše s obe strane kineske kolone, ubadajući je poput osica.

Kineska konjica jedva uspeva da razvije puni galop pre nego što je Mongolci razbiju, obarajući jahače sa konja. Kačijun je zadovoljan što nijedan neprijateljski konj nije ubijen.

-BU&CW- 190

-Mighty-

Njegovi ratnici su oprezni, naročito sada kada su se uverili u to koliko malo kineskih jahača brani kolonu.

Sada kada je konjica razbijena, Kačijun precizno bira svoje mete, ciljajući u svakog oficira kojeg uoči. U šezdeset otkucaja srca njegova jedinica otpušta sto hiljada kopljišta u pravcu kolone. Uprkos čvrstim oklopima, Kinezi padaju kao muve, postajući prepreka onima iza sebe.

Kačijun čuje panično blejanje stoke koja uskoro kreće u stampedo, gazeći kineske vojnike pred sobom i praveći rupu u koloni pre nego što izbezumljeno otperja u daljinu. On konačno stiže do začelja kolone i pravi okret, spreman za novi napad. Kineske strele mu se odbijaju o oklop ali ga ne probijaju. Posle meseci i meseci dosadne obuke, prosto je opijajuće ponovo napadati pravog neprijatelja, naročito onog nemoćnog da pruži neki ozbiljan otpor. Prvi tobolac mu je prazan i on iz drugog vadi strelu kojom precizno skida kineskog barjaktara.

Kačijun treptanjem odagnava suze nakupljene od vetra. Neprijateljsku kolonu je stanjio dovoljno da kroz nju vidi drugi deo svoje vojske koji napada po istočnom krilu. I oni neprekidno galopiraju, gađajući po potrebi. Još šezdeset otkucaja srca i sto hiljada ispaljenih strela. Kineski vojnici nemaju gde da se sakriju i kolona počinje da se rasipa. Vojnici koji marširaju pored zaprega bacaju se pod kola ne bi li sačuvali žive glave. Talas straha obuzima i kopljanike koji su bez svojih oficira potpuno pometeni.

Kačijun počinje drugi napad, ovoga puta od začelja prema čelu kolone. Ratnici uvežbano okreću konje, hitro ispaljujući nove strele. Kačijun galopira duž kineske kolone, gledajući u krvavi trag koji ostavlja za sobom, pustošeći sve oko sebe. Kineski vojnici zadržavaju disciplinu ali neminovno usporavaju korak. Neki izvikuju nove zapovesti, zamenjujući poginule oficire, svesni da će ih panika dovesti do potpunog poraza.

Kačijun se divi njihovoj istrajnosti jer je video mnoge koji bi mnogo ranije posustali. Ubrzo stiže na čelo kolone i gipko okreće konja, spreman za još jedan krug. Ramena mu gore dok podiže luk po ko zna koji put. Zamišlja svog brata kada pred Jenkingom ugleda ojađenu kinesku kolonu. Pri toj pomisli smišlja novu zapovest, uprkos bolnim prstima. U tobolcu mu je preostalo još oko desetak strela a zadatak i dalje nije uspešno završen. Kineska vojska je podlegla panici ali samostreli ne jenjavaju. Kačijun mora brzo da donese odluku. Na sebi oseća poglede svojih ratnika koji iščekuju naredbu da isuku mačeve i krenu u borbu prsta u prsa. Svima ponestaje strela i kada ispale poslednju, njihov posao će biti završen. Znaju kanovu zapovest, baš kao i on, ali i dalje gledaju u svog zapovednika.

Kačijun steže vilice. Jenking je još daleko i Džingis će mu verovatno oprostiti ako dokrajči kolonu sada kada mu se pruža idealna prilika za to.

Grozničavo razmišlja šta mu je činiti, boreći se sa nadirućom željom. Naposletku odmahuje glavom i pravi široki krug s visoko podignutom pesnicom. Predvodnici u trenu prate njegov pokret i dve grupe konjanika se istovremeno udaljavaju od razbijene kolone. Oni kojima je preostalo strela, otpuštaju ih kao da su posebna dragocenost, precizno pogađajući razbijene Kineze. Kačijunu ne promiče njihova srdžba dok zauždavaju konje, propuštajući ono što je ostalo od kineske kolone dalje niz drum. Ratnici miluju svoje konje, zureći mrko u svoje predvodnike. Rasrđeni su što je napad opozvan kada je najbolji deo zabave tek trebalo da počne. Ta odluka im je besmislena ali Kačijun ostaje gluv na njihove gnevne povike.

Kineska kolona ubrzava, skoro bežeći od konjičke horde koja se iz nepoznatog razloga smilovala na njih. Mnogi se osvrću, ubeđeni da će ih Mongolci napasti s leđa kada se tome budu najmanje nadali. Kačijun pušta da Kinezi odmaknu a onda daje znak da se desno i levo krilo stope u jednu jedinicu koja će ih pratiti sve do Jenkinga.

Iza sebe ostavljaju krvavi trag dug preko jednog kilometra, hrpu leševa iz kojih štrče kopljišta. Kačijun šalje sto ratnika da pretresu tela i dokrajče ranjene, ali mu pogled ne napušta kolonu koja hita u susret njegovom bratu.

Tek kasno po podne kolona stiže pred carsku prestonicu. Preživeli vojnici ne osećaju olakšanje, koračajući pognute glave i slomljenog duha zbog nesreće koju su nekim čudom ipak

-BU&CW- 191

-Mighty-

preživeli. Međutim, kada pred sobom ugledaju još deset hiljada mongolskih ratnika, naoružanih kopljima i lukovima, više ne kriju svoj očaj. Znaju šta ih čeka i pitaju se vredi li uopšte pružati otpor. Zaustavljaju se, ne čekajući zapovest, i Kačijun opet podiže pesnicu, opominjući svoje konjanike da ne jašu previše blizu kolone. Strpljivo čeka da mu Džingis priđe, zadovoljan što se nije oglušio o zapovest svog kana. Džingis se uskoro odvaja od svoje jedinice, jašući mu u susret.

Kineski vojnici zblanuto posmatraju ovu scenu, zadihani i umorni od prebrzog tempa koji je očigledno bio uzaludan. Zaprege sa hranom su u svoj toj pometnji ostavili za sobom, svesni da će ih Mongolci po prirodi stvari zapleniti.

Pomalo razmetljivo, Džingis procenjuje raspoloženje među neprijateljskim vojnicima, jašući skoro tik uz njihovu kolonu. Kačijun čuje kako se njegovi ratnici došaptavaju, zadivljeni kanovom hrabrošću. Možda još postoji rizik da ga neki samostrel obori s konja ali Džingis ne gleda u kineske vojnike, kao da je nesvestan njihovih mrkih pogleda.

„Nisi mi mnogo ostavio, brate”, kaže Džingis kada dojaše do Kačijuna. Lice mu je bledo i znojavo od napora. Kačijun skače sa sedla, dodirujući glavom stopalo svog kana.

„Žao mi što nisi bio tamo da njihovim oficirima vidiš lica”, odgovara Kačijun. „Pravi smo vukovi među ovcama, brate moj.”

Džingis klima glavom, trudeći se da potisne umor i podeli Kačijunovu radost. „Ali ovde ne vidim nikakve zalihe”, primećuje kan. „Ostavili su ih za sobom, uključujući i krdo dobrih volova. Videćeš.” Džingis upitno naginje glavu. „Dugo nisam jeo govedinu. Ima da ih ispečemo pred Jenkingom tako da miris mesa

zapahne zidine. Dobro si postupio, brate. Hoćemo li da ih dokrajčimo?” Obojica gledaju u snuždenu kolonu, sada duplo manju nego pre bitke.

Kačijun sleže ramenima. „Previše usta za hranjenje, osim ako ne misliš da im pokloniš zalihe koje su poterali sa sobom. Da pokušam prvo da ih razoružam? Možda više ne mogu da se bore.”

„Misliš da će se predati?”, šali se Džingis, iskušavajući ponos svog brata. Plemena iznad svega cene ratnika koji radije osvaja domišljatošću nego silom.

Kačijun je ozbiljan u svojoj nameri. „Sad ćemo da vidimo.” Poziva tuce svojih ljudi koji govore kineski i šalje ih duž kolone, onoliko blizu koliko je

jahao i sam Džingis. Zadatak im je da Kinezima ponude uslove predaje. Očigledno je da su ratnici na ivici iscrpljenosti posle celodnevnog bega od neprijatelja koji je napao silovitom snagom, ostavši pri tom netaknut. Moral su ostavili negde usput i Džingis se smeška kada čuje zveket odbačenog oružja.

Veče uveliko pada pre nego što mongolski ratnici oduzmu sve kineske mačeve, samostrele i koplja. Džingis naređuje da se Kačijunovoj jedinici podele nove zalihe strela. Ravnica je okupana zlatnim sunčevim zracima kada njom odjekne rog i dvadeset hiljada lukova se zategne. Kineski vojnici skiče od užasa ali taj zvuk seče kiša kopljišta zarivenih u njihova tela. Uskoro je previše tamno da bi se išta videlo.

Kada izađe mesec, na stotine volova vrti se na ražnju. Sa zidina prestonice, Dži Džong guta gorku pljuvačku dok ga iznutra razdire očaj. U Jenkingu već jedu mrtve. Slavlje je u jeku kada špijun spazi kako šaman ustaje i pijano se tetura između šatora. I sam se neprimetno diže i kreće za njim, ostavljajući Temuga da spava nad nedovršenim goveđim butom. Ratnici uveliko pevaju i igraju oko zapaljenih vatri dok dečaci udaraju u bubnjeve, nadjačavajući bat njegovih koraka. Špijun ne ispušta šamana iz vida ni kada ovaj zastane da mokri nasred staze, računajući da nije teško pratiti čoveka u pijanom stanju. Međutim, šaman sledećeg

-BU&CW- 192

-Mighty-

trenutka nestaje u šatoru svoje kineske robinje. Špijun koristi ovu pauzu da smisli kako da mu se obrati. Tokom poslednje posete zidinama čuo je za lutriju smrti u prestonici koja se sprovodi prema zamisli gospodara namesnika. Naime, svaki član seoskog domaćinstva je obavezan da zavuče ruku u glineni ćup pun crnih i belih pločica. Oni koji izvuku belu pločicu bivaju zaklani i pojedeni. Svaki dan donosi nepojmljive scene bola i tuge.

Izgubljen u mislima, primećuje senku s druge strane šatora a potom oseća udarac koji ga obara na zemlju. Podupirač od pruća škripi pod njegovim leđima kada pod grlom oseti hladnu oštricu. Špijun zadržava dah.

Utom čuje šamanov glas ali u njemu ne prepoznaje ni trag opijenosti. „Celu noć me gledaš, robe. A sada me pratiš. Pssst!” Kokču ga ućutkuje kada ovaj

prestravljeno podigne ruke. „Ako mrdneš, prerezaću ti grkljan”, šapuće mu Kokču na uho. „Budi miran, robe, dok te

ispipam.” Špijun čini kako mu je rečeno, podnoseći šamanovu koščatu ruku na svom telu. Međutim, do nožnih članaka ne može da dosegne a da pri tom ne skloni oštricu s njegovog vrata. Ipak, u pojasu mu pronalazi mali bodež i bez gledanja ga baca u mrak. Onaj u čizmi ostaje skriven i špijun oseća olakšanje.

Stoje u potpunom mraku između dva šatora, skriveni od mesečine i veselih ratnika. „Zašto bi me pratio rob, pitam se? Kada si došao da tražiš crnu kašu za svog gospodara, oči

su ti igrale kao na ulju. Tvoja pitanja nisu nimalo naivna. Špijuniraš za Temuga? Ili za nekog ubicu? Ako je tako, onda ti ne ide baš najbolje?”

Špijun mu ne odgovara, stežući vilice kako bi prikrio svoj povređeni ponos. Celo veče jedva da je šamana par puta okrznuo pogledom i sada se pita kakav je um čoveka neprekidno ophrvanog sumnjom. Oseća kako mu se oštrica čvršće priljubljuje uz vrat i mrmlja prvo što mu padne na pamet.

„Ako me ubiješ, ništa nećeš saznati.” Kokču dugo ćuti, mozgajući o ovome. Špijun oprezno skreće pogled ne bi li dokučio šta je

šaman naumio. Na njegovom licu čita radoznalost pomešanu sa prezirom. „Šta tu ima da se sazna, robe?”, sikće Kokču. „Ništa što ne bi voleo da prečuješ”, uzvraća špijun, zanemarujući svoj uobičajeni oprez.

Svestan je da mu život visi o koncu. Kokču je sposoban da ga ubije bez griže savesti jer zna da će uvek imati Temugovu podršku. „Pusti me da govorim i nećeš zažaliti.”

Utom oseća udarac u glavu i tetura se napred. U mraku oseća šamana tik iza sebe i za trenutak mu pada na pamet da ga razoruža bez ubijanja ali se obuzdava. Ruke podiže uvis, puštajući Kokčua da ga povede u svoj šator.

Potrebna mu je hrabrost da se sagne i prođe kroz niska vrata dok mu šaman drži vrh noža prislonjen uz leđa. Ali špijun je otišao predaleko da bi pogazio sopstvenu reč kao da je loša šala. Sada mora da mu ponudi nešto dovoljno primamljivo. Kod poslednjeg raporta na zidinama, razgovarao je lično sa gospodarom namesnikom. Špijun duboko uzdiše i otvara vrata od šatora.

Kineskinja koja kleči u šatoru je prelepa. Lampa joj osvetljava lice kada digne glavu i uplašeno osmotri pridošlice. Špijun se pita kako devojka takve lepote može da ima nešto sa ogavnim šamanom ali vešto sakriva bes kada joj Kokču rukom pokaže da ih ostavi same. Devojka razmenjuje poslednji pogled sa svojim zemljakom i izlazi napolje, praćena šamanovim podlim kikotom.

„Mislim da joj se sviđaš, robe. Već mi je dosadila. Možda bih mogao da je ponudim tvojim kineskim oficirima. Daću i tebi da se malo poigraš, čim je oni nauče pravoj poniznosti.” Špijun ignoriše ove reči i seda na niski krevet tako da mu ruke prirodno padnu do nožnih članaka. Ako razgovor krene po zlu, uvek može da ubije šamana i vrati se na zidine pre nego što iko sazna šta se dogodilo. Ta ideja mu uliva samopouzdanje koje Kokču uspeva da nanjuši.

„Ko si ti, robe? Ne trebaš mi, niti to što imaš da mi kažeš. Govori brzo inače ću sutra pustiti na tebe pse.”

-BU&CW- 193

-Mighty-

Špijun duboko udiše, smirujući dah, smišljajući reči koje bi mogle da ga spasu smrti mučenjem pre izlaska sunca. Nije izabrao pravi trenutak, ali Jenking više ne može da čeka. Sada će saznati da li je šaman u pravu ili ga neće biti.

Uspravlja leđa i spušta ruke na kolena, dižući pogled s iskrom dostojanstva i prezira. Šaman primećuje ovu promenu od uplašenog roba do ponosnog ratnika.

„Ja sam čovek iz Jenkinga”, tiho počinje špijun. „Carev čovek.” Kokču kolači oči ali Ma Cin znalački klima glavom. „Sada je moj život u tvojim rukama.” Iznenadni instinkt ga tera da izvadi bodež iz čizme i

spusti ga na pod ispred sebe. Kokču zapanjeno posmatra ovu scenu ali ne spušta svoju oštricu. „Car mora da je očajan, ili je poludeo od gladi”, zaključuje Kokču. „Car ima samo sedam godina. General kojeg je tvoj kan porazio sada vlada prestonicom.” „I on te je poslao ovde? Zašto?”, pita šaman, iskreno zainteresovan. Pre nego što ovaj

stigne da mu odgovori, Kokču to čini sam. „Zato što ubica nije uspeo. Zato što želi da plemena odu pre nego što narod umre od gladi ili grad izgori u neredima.”

„Upravo tako”, potvrđuje Ma Cin. „Čak i general je spreman da plati za svoj grad. Crni šator je odavno podignut. Šta mu je drugo preostalo osim da čeka još dve godine, a možda duže?” Na špijunovom licu nema ni trunke očajničke laži. Jenking će pasti za mesec dana, ako ne i pre.

Kokču konačno sklanja svoj nož. Špijun ne zna kako da protumači ovaj gest. Gospodar namesnik ga je bacio među vukove da se snađe kako zna i ume. Sve što mu instinkti govore je da šaman živi s plemenima ali da im ipak ne pripada. Idealan je za potkupljivanje, ali Ma Cin takođe zna da se njegov život sada meri otkucajima srca. Jedan tračak šamanove odanosti je dovoljan da se sve brzo završi. Džingis će znati da je on prodao Jenking i carstvo će zauvek pasti. Špijun oseća kako ga obliva znoj, uprkos hladnoći koja vlada u šatoru. Odlučuje da nastavi s objašnjenjem pre nego što Kokču izgubi strpljenje.

„Ako beli šator opet bude podignut, moj car će platiti danak koji bi rasplakao sto careva. Dovoljno svile da se pokriju drumovi do vaše domovine, drago kamenje, robovi, tekstovi o velikoj magiji, nauci i medicini, slonovača, gvožđe, drvo...”, ne promiče mu kako šamanove oči iskre na pomen magije ali ne prestaje da nabraja. „...papir, žad, hiljade i hiljade zaprega natovarenih blagom. Dovoljno da kan osnuje svoje carstvo ako to želi. Dovoljno da podigne svoje gradove.”

„Ionako će sve to dobiti kada osvoji grad”, podseća ga Kokču. Špijun odmahuje glavom. „Kada poraz bude neminovan, grad će biti zapaljen iznutra. Znaj da govorim istinu kada ti

kažem da će tvoj kan zateći samo pepeo i još dve godine čekanja u ovoj ravnici.” Ma Cin za trenutak ćuti ali ne uspeva da dokuči kakvo dejstvo njegove reči imaju na šamana. Kokču stoji poput kipa, pretvoren u uho.

„Zašto to nisi sam ponudio kanu?”, naposletku pita šaman. Ma Cin spušta glavu, najednom umoran. „Ti i ja nismo deca, šamane. Pričajmo otvoreno. Džingis je podigao crni šator i svi njegovi

ljudi znaju da to znači smrt. Biće mu ispod časti da prihvati carevu ponudu i koliko sam uspeo da shvatim, pre će dozvoliti da Jenking izgori do temelja nego što će ga poštedeti. Ali ukoliko mu čovek od poverenja iznese ovu ponudu, u četiri oka, mogao bi da pokaže milost. Ako ništa drugo ono bar prema nevinima koji stradaju u gradu.”

Na njegovo zaprepašćenje, Kokču praska u neobuzdan smeh. „Milost? Džingis bi to shvatio kao slabost. Nikada nećeš sresti čoveka koji bolje razume

ratnički ponos od kana kojem služim. On je jednostavno nepotkupljiv.” Uprkos razočaranju, špijun oseća kako mu bes kulja na površinu zbog šamanovog

podsmeha. „Onda mi kaži kako da ga odvratim od Jenkinga, ili me ubij i baci psima. Rekao sam ti sve što znam.”

-BU&CW- 194

-Mighty-

„Ja mogu da ga odvratim”, tiho kaže Kokču. „Pokazao sam mu svoje moći.” „U logoru te se plaše”, brzo dodaje Ma Cin, hvatajući ga za koščatu ruku. „Jesi li ti pravi

čovek za ovo?” „Jesam”, odgovara Kokču, praveći grimasu kada špijun odahne od olakšanja. „Preostaje ti

još samo da kažeš cenu za moju pomoć u ovoj sitnici. Pitam se koliko tvoj car ceni svoju prestonicu? Koliko vredi njegov život?”

„Sve što želiš biće deo otkupa koji će car platiti kanu”, odgovara špijun. Ne usuđuje se da sagleda mogućnost da se šaman samo šali s njim. Ima li drugog izbora osim da mu veruje?

Kokču neko vreme ćuti, procenjujući čoveka koji ukočeno sedi na njegovom krevetu. „U svetu postoji prava magija, robe. Osetio sam je i koristio se njom. Ako tvoj narod zna

išta o toj umetnosti, tvoj nezreli car je sigurno ima u svom dragocenom gradu”, naposletku kaže. „Čovek ne može dovoljno da nauči čak i da proživi sto života. Hoću da znam svaku tajnu koju je tvoj narod otkrio.”

„Postoje mnoge tajne, šamane: od pravljenja papira do svile i praha koji gori, zatim tu su kompas i ulje koje ne nestaje. Šta te zanima?”

Kokču othukuje. „Ne cenkaj se sa mnom. Hoću sve. Imaš li u gradu ljude koji se bave tom umetnošću?” Špijun klima glavom. „Sveštenici i lekari mnogih redova.” „Neka mi prenesu svoje tajne, kao poklon kolegi iz iste branše. Poruči im da ništa ne

izostavljaju inače ću ispričati kanu svoju krvavu viziju i spaliće vaše zemlje sve do mora. Razumeš li?”

Ma Cin konačno oseća kako mu se mišići opuštaju od olakšanja. Ne može da veruje svojoj sreći. Spolja dopiru povišeni glasovi i on žuri da udovolji šamanu.

„Biće tako”, šapatom odgovara. „Kada beli šator bude podignut, car će se predati.” Zastaje da razmisli, a onda brzo nastavlja jer glasovi postaju sve bliži.

„U slučaju izdaje, sve što želiš izgoreće u plamenu. Ima dovoljno gorućeg praha da grad pretvori u pepeo.”

„Hrabra pretnja”, primećuje Kokču, cereći se. „Pitam se da li je tvoj narod zaista spreman da tako nešto izvede. Saslušao sam te, robe. Sad imaš pune ruke posla. Vrati se u svoj grad i čekaj sa svojim carem beli šator. Uskoro ga podižemo.”

Špijun želi da požuri šamana, da ga natera da shvati koliko malo vremena je preostalo, ali ga oprez sprečava u tome. Jezik mu zauzdava misao da će to samo pokvariti ono što je dosad postigao. Šamanu jednostavno nije stalo do ljudi koji u gradu svakodnevno umiru od gladi.

„Šta se dešava napolju?”, breca se Kokču, uzrujan povicima ispred šatora. Pokazuje špijunu da izađe i prati ga u stopu. Ispred zatiču okupljenu masu na mesečini. Sve oči uprte su u gradske zidine. Mlade žene se penju uz kamene stepenice, obučene u belo, boju smrti. Bolesno su mršave i bosonoge ali studen kao da im uopšte ne smeta. Vojnici na zidinama uzmiču pred njima, prestravljeni od sujevernog straha. Ceo grad je na zidinama, njih skoro deset hiljada. Čak i vetar je splasnuo. U Jenkingu vlada sablasna tišina.

Dvadesetak metara niže, staza oko grada je smrznuta i bela. Kao jedna, mlade žene Jenkinga staju na ivicu zida. Neke se drže za ruke, druge stoje same, zagledane u daljinu. Kilometrima unaokolo su kineska prostranstva, ali one kao u transu zure u mesečinu. Ma Cin zadržava dah, šapćući molitvu koju pamti još iz vremena kada je zaboravio svoje pravo ime. Srce mu plače za njegovim narodom, njegovim gradom.

-BU&CW- 195

-Mighty-

Svuda duž zidina, poput duhova lebde prilike u belom. Mongolski ratnici prepoznaju mlade žene, dobacujući im prostakluke i smejući se pijano. Špijun odmahuje glavom, ne želeći da ih sluša. Oči mu se pune suzama. Mnoge devojke se drže za ruke dok zure u neprijatelja koji sedi pred kapijama carske prestonice.

Naočigled svih, devojke počinju da skaču sa zida, padajući poput belih latica. Kokču zapanjeno vrti glavom. Hiljade novih zauzima njihova mesta, stupajući u smrt bez glasa. Njihova mlada tela se razbijaju o tvrdi kamen u podnožju.

„Ako izdaš, grad i sve u njemu će izgoreti u plamenu”, šapuće špijun šamanu, glasom neizmerne tuge.

Kokču više ne sumnja u to.

-BU&CW- 196

-Mighty-

Trideset prvo poglavlje

S odmicanjem zime, u staništu se rađaju nova deca, uglavnom od očeva koji su ili s vojskovođama u novim osvajačkim pohodima ili u Temugovim diplomatskim misijama. Hrane ima u izobilju i prostrani logor uživa u razdoblju mira i procvata kao nikada do tada. Kačijun vojsci održava borbenu gotovost neumornim manevrima u ravnicama oko Jenkinga. Međutim, svi znaju da je to samo prividan mir i retko ko se skreće pogled ka gradu, živeći u neprekidnom čekanju.

Džingis prvi put u svom životu pati od zimogrožljivosti. Iako je izgubio apetit, ugojio se jedući na silu jaku hranu, ne uspevajući da se oslobodi kašlja koji ga iz dana u dan izluđuje. Za čoveka koji nikada nije bio bolestan, nemoguće je prihvatiti činjenicu da ga telo izdaje. Od svih ljudi u logoru, on najviše vremena provodi gledajući u grad koji želi da osvoji.

U noći kada sneg konačno zaveje ravnicu, Kokču ga posećuje u šatoru. Iz nekog razloga, kašalj mu se te noći pogoršava i Džingis počinje da se privikava na šamanove tople napitke pre svitanja. Šatori su dovoljno zgusnuti da se njegov kašalj daleko čuje, često budeći ostale ratnike, uključujući i šamana.

Džingis sedi u krevetu kada ispred šatora čuje kratku razmenu između Kokčua i svojih stražara. Drugog pokušaja ubistva neće biti jer ga sada čuva šest dobrih ratnika koji se tokom cele noći smenjuju. Kan zuri u tamu kada Kokču uđe unutra i upali viseću lampu. Džingis ga za trenutak ne čuje od grča koji mu bolno steže grudi. Kao i uvek, napad kašlja prolazi, ostavljajući ga zadihanog i crvenog u licu.

„Dobrodošao si u moj dom, šamane”, promuklo ga pozdravlja. „Koje bilje ćeš večeras da isprobaš na meni?”

Možda mu se samo čini, ali šaman deluje neobično nervozno. Čelo mu je orošeno znojem i Džingis se pita da li se i on razboleo.

„Ništa više nemam da ti ponudim, gospodaru. Probao sam sve što znam”, odgovara Kokču. „Nego, pitao sam se postoji li nešto drugo što te sprečava da ozdraviš.”

„Nešto drugo?”, čudi se Džingis. Grlo ga pecka i on teško guta, nešto što mu je prešlo u ružnu naviku koje više ne uspeva da se otrese.

„Car je poslao ubice, gospodaru, ali su omanuli. Možda sada smišlja neke druge načine da vas napadne, one koji ne mogu da se vide ili opipaju.”

Džingis neko vreme razmišlja o ovome. „Misliš da u gradu ima vračare i gatare? Ako je kašalj najbolje što umeju, onda ih se ne

plašim.” Kokču odmahuje glavom. „Kletva može da te ubije, gospodaru. Trebalo je ranije da se toga setim.” Džingis se oprezno uspravlja u krevetu. „Kako to misliš?” Kokču pokazuje kanu da ustane, skrećući pogled da ga ne gleda tako slabog. „Ako bi došao u moj šator, gospodaru, prizvaću duhove i videti da li je neko iz grada bacio

na tebe crne čini.” Džingis žmirka, ali klima glavom. „U redu. Pošalji jednog od mojih stražara po Temuga. Hoću da bude prisutan.” „Nije potrebno, gospodaru. Tvoj brat nije toliko vičan tim stvarima...”

-BU&CW- 197

-Mighty-

Džingis ga prekida novim napadom kašlja koji se pretvara u besan krik iz dubine njegovog bića.

„Uradi kako sam rekao, šamane, ili marš napolje”, kaže mu. Kokču stiska usne i kratko se naklanja.

Džingis ga prati do omanjeg, zavejanog šatora. Temug im se ubrzo pridružuje u pratnji ratnika koji ga je probudio za ovu priliku. Džingis postavlja svog brata pored sebe kako ih Kokču ne bi čuo.

„Izgleda da moram da istrpim neki njegov ritual, Temug. Veruješ li mu?” „Ne”, resko uzvraća Temug, još razdražljiv zbog buđenja usred noći. Džingisa zabavlja ozlojeđenost na bratovom licu. „Tako sam i mislio. Zato sam te i doveo ovde. Ostani gde jesi i motri na njega sve vreme

dok sam u njegovom šatoru.” Ratnika poziva rukom i ovaj mu brzo prilazi. „Budi ispred, Kujuk, i ne daj nikome da nas uznemirava.” „Tvoja volja, gospodaru”, uzvraća ratnik, povijajući glavu. „Ukoliko Temug ili ja ne izađemo odavde, tvoj zadatak je da ubiješ šamana”, nastavlja

Džingis, osećajući na sebi bratov pogled. „Nepoverljiv sam”, tiho dodaje. Udahnuvši duboko, Džingis guši treptaj u grlu i ulazi u šamanov šator. Temug ga u stopu

prati. Prostor je toliko skučen da jedva ima mesta za njih trojicu, ali svi sedaju na svilene jastuke i čekaju da Kokču otpočne svoju predstavu.

Šaman pali vatru u zlatnoj posudi na podu i uskoro se šator ispunjava gustim, opojnim dimom. Džingisu se nozdrve pune tamjanom, nagoneći ga opet na neobuzdan kašalj. Kokču ne skriva nervozu, strepeći da će se kan onesvestiti. Srećom, kašalj prolazi i Džingis smiruje dah, osećajući svežinu u izmučenom grlu, poput hladnog izvora na letnjoj vrućini. Duboko udiše dimljivi vazduh, uživajući u obamrlosti koja mu zahvata celo telo.

„To je već bolje”, priznaje on, zureći u šamana zakrvavljenim očima. Kokču je u svom elementu, uprkos Temugovom mrkom pogledu. Donosi činiju sa crnom

kašom i prinosi je Džingisovim usnama, trzajući se kada ga gvozdena šaka ščepa za ručni zglob. „Šta je ovo?”, sumnjičavo pita Džingis. Kokču teško guta. Nije naslutio ovaj pokret. „S ovim ćeš premašiti telesne granice, gospodaru. Bez ovoga ne mogu da te izvedem na

duhovne puteve.” „Ja sam to probao”, javlja se Temug, očiju sjajnijih nego pre. „Ne škodi.” „Onda večeras nećeš”, uzvraća Džingis, bez obzira na bratovljevo razočaranje. „Bićeš

samo posmatrač, Temug.” Džingis otvara usta i čeka da mu šaman utrlja crnu smesu u desni. Isprva ne oseća nikakvo

dejstvo i kada naumi da to izusti, primećuje da prigušeno svetlo šamanove lampe postaje bleštavije. Začuđeno zuri u lampu koja unutrašnjost šatora pretvara u zlato.

„Uzmi me za ruku”, šapuće Kokču, „i pođi sa mnom.” Temug s nevericom gleda kako njegov brat koluta očima i hvata šamana za ruku. Kokču

sklapa oči tako da se Temug najednom oseća neobično usamljeno. Džingis u transu otvara usta, otkrivajući crno obojene zube. Tišina se odužuje i Temug polako gubi osećaj napetosti, sećajući se sopstvenih vizija u istom ovom šatoru. Pogled mu pada na činiju crne kaše i on koristi trenutak dok su ostala dvojica u transu, stavlja poklopac na činiju i sakriva je u svojoj dolami. Njegov sluga Ma Cin je obezbedio dovoljne zalihe za naredni period a onda je naprasno nestao. Temug se dugo pitao šta se s njim dogodilo, sumnjajući čak i da je Kokču imao svog udela u tome. Bilo je i drugih slučajeva da kineske sluge završe među Džingisovim regrutima, iako većina nije bila vična oružju.

Temug nema načina da prekrati vreme. Čitavu večnost sedi u savršenoj tišini a onda ga iz misli trza šamanov glas, promukao i dalek. Reči koje izgovara su nerazumljive i strane,

-BU&CW- 198

-Mighty-

uglavnom niz slogova koji se čak ni ne rimuju. Džingis se takođe budi na taj zvuk, otvarajući svoje staklaste oči. Kokču nepovezano brblja, sve brže i glasnije.

Sledećeg trenutka šaman pada, puštajući Džingisu ruku. Kan skoro izgubljeno stoji nasred šatora, još pod jakim dejstvom opijata.

Kokču leži na boku dok mu pljuvačka curi iz usta. Temug s neskrivenim gađenjem posmatra ovu scenu. Šamanovo brbljanje se stišava i uskoro otvara oči, obraćajući im se jasnim, dubokim glasom.

„Vidim beli šator podignut pred zidinama. Vidim cara koji priča sa svojom vojskom. Ljudi pokazuju rukom na njega. On je samo dečak i lice mu je uplakano.”

Šaman naglo prestaje da govori i Temug se naginje ka njemu, strepeći da bi ćutanje moglo da znači iznenadnu smrt. Lako ga dodiruje po ramenu, na šta Kokču počinje da se bacaka po podu, mrmljajući nešto nepovezano. Kada se umiri, opet progovara dubokim glasom.

„Vidim blago i raskoš. Hiljade zaprega i robova. Svilu, oružje, slonovaču, žad u gomilama, dovoljno da se pokrije nebo. Dovoljno da se podigne carstvo. Tako sija!”

Temug čeka da čuje još ali Kokču ponovo ćuti. Na drugom kraju šatora, njegov brat stoji naslonjen na zid od pruća i tiho hrče. Šamanovo disanje se smiruje i pesnice se opuštaju jer i on pada u san. Temug se opet oseća usamljeno, razmišljajući o onome što je upravo čuo. Da li bi iko mogao da zapamti ove reči? Čak je i njegovo pamćenje isprekidano, ali se seća da Kokču večeras nije uzeo crnu kašu. Nema sumnje da će kanu reći sve što je video.

Temug zna da svog brata ne sme da budi. Spavaće još nekoliko sati, taman dok svane i logor se probudi. Temug umorno odmahuje glavom. Džingis je već umoran od dvogodišnje opsade Jenkinga. Ne bi ga začudilo da zgrabi prvu priliku koja mu se ukaže. Temug pravi grimasu. Ako je šamanova vizija tačna, Džingis će mu se obraćati i ubuduće, za svaku sitnicu.

Za trenutak razmišlja da šamanu prereže grkljan u snu. Za smrt čoveka ogrezlog u crnu magiju ne bi morao da smišlja neki naročiti izgovor. Temug zamišlja kako Džingisu saopštava da se na šamanovom vratu iznenada pojavila crvena linija dok je on sve to užasnuto posmatrao. A onda će on Džingisu da prenese šamanovu viziju.

Temug nečujno vadi svoj nož. Ruka mu blago drhti dok sebe tera na čin ubistva. Naginje se nad šamanom i u tom trenutku vidi kako mu se otvaraju oči. Kao da je predosetio. Kokču mu izbija nož iz ruke i hvata ga za okovratnik dolame.

Temug počinje da brblja prvo što mu pada na pamet. „Uh, dobro je. Živ si! Pomislio sam da si posednut. Bio sam spreman da ubijem duha koji

ti je posednuo telo.” Kokču se uspravlja, pogleda bistrog i budnog, šireći usne u kez. „Mnogo si plašljiv, Temug. Nema tog duha koji meni može da naudi.” Obojica znaju da je

došao trenutak istine ali iz opravdanih razloga ne žele da se potpuno razotkriju. Za trenutak zure jedan u drugog poput iskonskih neprijatelja. Temug naposletku klima glavom.

„Narediću stražaru da odnese mog brata nazad u njegov šator”, kaže. „Hoće li mu se kašalj smanjiti?”

Kokču odmahuje glavom. „Nisam našao nikakvu kletvu. Odvedi ga. Moram da razmislim o onome što su mi duhovi

otkrili.” Temug dobija želju da mu zajedljivom opaskom povredi sujetu ali mu nijedan ne pada na

pamet. Stoga ustaje i prilazi vratima ispred kojih stoji kanov stražar. Sneg leprša oko krupnog ratnika kada podigne Džingisa na svoja široka pleća. Temug smrknuto korača za njim, govoreći sebi da im Kokču neće doneti nikakvo dobro. Dži Džonga budi klepet sandala po drvenom podu. Odmahuje glavom da se razbudi, ne obraćajući pažnju na neprekidni grč u stomaku. Čak i carske odaje pate od gladi. Dan ranije, Dži

-BU&CW- 199

-Mighty-

Džong je jeo samo jednom, i to činiju supe. Rekao je sebi da su komadići mesa u njoj od poslednjeg carskog konja, zaklanog prošlog meseca. Nada se da je to tačno. U vojsci je naučio da nikada ne odbija obrok, čak i ako je meso od kojeg je spravljen trulo.

Dži Džong ustaje iz kreveta i poseže za svojim mačem, u trenutku kada u sobu uđe sluga. „Odakle ti pravo da me uznemiravaš ovako rano?”, breca se Dži Džong. Napolju je još

mrak a on se nije naspavao. Spušta mač kada sluga padne na kolena, dodirujući glavom pod. „Moj gospodaru namesniče, nebeski sin vas poziva sebi”, odgovara sluga, ne dižući

pogled. Dži Džong izvija obrve. Car dečak se dosad nije usuđivao da ga pozove. Obuzdavajući gnev, Dži Džong poziva svoje sluge da ga okupaju i obuku.

Sluga vidno drhti kada to čuje. „Gospodaru, car je naredio da dođete odmah.” „Sjuen će sačekati!”, urla namesnik, dodatno užasavajući slugu. „Čekaj me napolju.” Sluga

skače na noge i Dži Džong se bavi mišlju da ga šutne u tur. Utom ulaze njegove sluge i namesnik ih požuruje, uprkos svojoj prvobitnoj odluci.

Naposletku preskoče kupku, puštajući samo da mu dugu kosu uvežu bronzanom šnalom kako bi mu visila preko crnog oklopa. Oseća vonj sopstvenog znoja, pitajući se da li iza ovog poziva stoje carevi ministri.

Kada napusti svoje odaje, prateći slugu koji trčkara pred njim, Dži Džong kroz otvorene prozore hodnika primećuje prvi odblesak zore.

Malog cara zatiče u prijemnoj dvorani, tamo gde je ubio njegovog oca. Dok prolazi pored stražara, namesnik se pita da li je iko obavestio dečaka da sedi na istoj toj stolici.

Ministri su već na svojim mestima, obučeni u jarke boje poput papagaja. Žuejn Ču, prvi među njima, stoji sa Sjuenove desne strane. Zbog svoje sitne građe, dečak na prestolu neodoljivo podseća na kepeca. Prvi ministar deluje nervozno i drsko u isto vreme ali se spušta na jedno koleno čim mu Dži Džong priđe dovoljno blizu.

„Nebeski sin me je pozvao i došao sam”, kaže namesnik, razbijajući tišinu. Primećuje da su Sjuenove oči prikovane za njegov mač i pretpostavlja da dečak zna istinu o smrti svog oca. Ako je tako, onda je odabrao pravu dvoranu za sastanak. Dži Džong obuzdava nestrpljenje, svestan da bi njegovim otkrivanjem samo ulio samopouzdanje carevim papigama.

Na njegovo iznenađenje, Sjuen mu se prvi obraća. „Moj grad gladuje, gospodaru namesniče.” Glas mu blago podrhtava ali on odlučnije

nastavlja. „Zahvaljujući lutriji, dosad je umrla petina, uključujući i one koji su se bacili sa zidina.”

Dži Džongu malo nedostaje da plane zbog podsećanja na taj sramni događaj ali zna da ga Sjuen nije pozvao samo zato.

„Mrtvi nisu zakopani pored toliko gladnih usta”, nastavlja car. „Umesto toga, prinuđeni smo da ih jedemo ili da im se pridružimo.”

„Zašto sam pozvan ovde?”, najednom pita Dži Džong, umoran od dečakovog brbljanja. Žuejn Ču zaprepašćeno otvara usta na ovaj pokušaj prekidanja cara. Dži Džong lenjo skreće pogled ka njemu, pokazujući mu da ga to nimalo ne dotiče.

Dečak na prestolu se naginje napred, skupljajući hrabrost. „Mongolski kan je opet podigao beli šator. Špijun kojeg si poslao uspešno je obavio

zadatak i konačno ćemo moći da platimo otkup.” Dži Džong steže desnu pesnicu. Ovo nije pobeda koju je priželjkivao ali grad će uskoro biti

jedna velika grobnica za sve njih. Ipak, potreban mu je nadljudski napor da se nasmeši. „U tom slučaju će njegovo visočanstvo preživeti. Idem na zidine da vidim taj beli šator a

onda šaljem glasnika kanu. Opet ćemo pregovarati.” Na licima ministara primećuje prezir i mrzi ih zbog toga. Svestan je da ga smatraju

tvorcem zlehude sudbine koja je zadesila Jenking. Vest o sramotnoj predaji će se proneti gradom, zajedno sa olakšanjem. Od dvorjana do seljaka, svi će znati da je car bio prinuđen da

-BU&CW- 200

-Mighty-

plati otkup. Ipak, narod će preživeti i tako izbeći mišju klopku u koju se Jenking pretvorio. Kada Mongolci dobiju svoj krvavi novac, dvorjani će moći da otputuju na jug i sklope saveze sa južnim gradovima. Možda će uspeti da dobiju čak i podršku samog carstva Sung na krajnjem jugu, pozivajući ih u borbu protiv osvajača. Biće još bitki sa mongolskom hordom ali više nikada neće dopustiti da se car nađe u ovako bezizlaznoj situaciji. U svakom slučaju, preživeće.

Prijemna dvorana je hladna i Dži Džong drhti, shvativši da predugo stoji pod upitnim pogledima svih okupljenih. Nije progovorio ni reč koja bi odagnala gorčinu, ali mu ništa pametno ne pada na um. Nema svrhe da ceo grad skapa od gladi jer bi Mongolci u tom slučaju u njemu zatekli samo leševe. Kina će vremenom ojačati. Pomisao na raskoš juga podiže mu raspoloženje. Tamo će biti hrane i ostalih zadovoljstava na pretek.

„Ispravna odluka, nebeski sine”, naposletku kaže i uz duboki naklon odlazi napolje. Kada Dži Džong izađe, jedan od slugu prilazi tronu. Nervozu u očima malog cara

zamenjuju mržnja i bes prema čoveku koji je do maločas stajao pred njim. Sluga se blago uspravlja, menjajući svoje držanje. Glava mu je potpuno obrijana, čak i

obrve i trepavice, sijajući se pod debelim slojem masti. Čovek zuri u vrata kroz koja je izašao gospodar namesnik, kao da je u stanju da vidi kroz njih.

„Neka živi do otkupa”, naređuje Sjuen. „Posle toga, neka umre što bolnije. Zbog poraza i zbog ubistva mog oca.”

Gospodar Crnog tonga se poklanja dečaku koji vlada carstvom. „Biće tako, vaša visosti.”

-BU&CW- 201

-Mighty-

Trideset drugo poglavlje

Neobično je videti otvorene kapije Jenkinga, posle toliko vremena. Džingis se uspravlja u svom sedlu kada ugleda prva natovarena zaprežna kola koja izlaze iz grada. Činjenica da ih vuku ljudi a ne životinje pokazuje kakvo je pravo stanje stvari unutar zidina. Teško je obuzdati nagon za napadom, naročito posle toliko meseci maštanja o njemu. Džingis govori sebi da je doneo pravu odluku, gledajući u šamana koji s njegove desne strane sedi na njegovom najboljem konju.

Kokču ne može da sakrije zadovoljstvo što se njegovo proročanstvo ostvarilo. Kada je ispričao kanu detalje svoje vizije, crni šator je spušten odmah sutradan, a Džingis mu je obećao deo otkupa, ako ga uopšte bude. Osim što je dobio na moći i uticaju među plemenima, šaman će biti imućniji više nego što je ikada sanjao. Savest mu je čista dok posmatra dopremanje carskog blaga. Slagao je svog kana i možda ga lišio krvave pobede, ali Jenking je naposletku pao i Kokču je najzaslužniji za pobedu Mongolaca. Trideset hiljada ratnika ushićeno prilazi zapregama. Uskoro će svi nositi zelenu svilu a oni koji žive za pljačku, ovo je priča koju će pripovedati svojim unucima. Car je pred njima bačen na kolena i neosvojivom gradu preostaje samo da se liši svog bogatstva.

Kada se kapije širom otvore, vojskovođe prvi put vide delić unutrašnjosti grada, drum koji nestaje u daljini. Džingis kašlje u šaku dok kolona zaprega sa otkupom vijuga kroz ravnicu, opkoljena kineskim vojnicima, kao da je u pitanju vojna operacija. Pod glomaznim oklopima liče na kosture koji jedva imaju snage da koračaju. Kada pokušaju da se odmore, kineski oficiri ih brutalno šibaju sve dok ne nastave dalje ili skončaju na licu mesta.

Na stotine zaprega izlazi iz grada, raspoređujući se po ravnici dok se znojavi ljudi vraćaju po još. Temug naređuje svojim ratnicima da broje i zapisuju sadržaj kola, ali haos i ushićenje uzimaju maha. Džingis se kikoće, posmatrajući svog brata kako zajapurenog lica jaše unaokolo i izvikuje naredbe.

„Šta ćeš da radiš sa otkupom?”, pita Kačijun. Džingis kratko razmišlja a onda sleže ramenima. „Koliko čovek može da ponese a da mu to ne smeta u borbi?” Kačijun se smeje. „Temug hoće da podignemo svoju prestonicu, je l’ ti rekao? Već je nacrtao planove koji

liče na kineske gradove.” Džingis prezrivo othukuje i utom dobija još jedan napad kašlja. Saginje se na svom sedlu,

boreći se za dah. Kačijun nastavlja kao da ne primećuje bratovljevu slabost. „Ne možemo tek tako da zakopamo zlato, brate. Trebalo bi pametnije da ga iskoristimo.” Džingis mu odgovara ali u njegovom glasu više nema oštrine koju je zamislio. „Zajedno smo koračali ulicama kineskih gradova, Kačijune. Sećaš se kako su smrdele?

Kada pomislim na dom, pomislim na čiste potoke i doline pokrivene mekom, sočnom travom. Neću da oponašamo kineske plemiće iza zidina. Zar nismo dokazali koliko su zidovi beskorisni?” Rukom pokazuje na kolonu zaprega koja neprekidno izvire iz Jenkinga. Više od hiljadu je ostalo u gradu i naziru se duž ulice koja vijuga kroz grad.

„Onda nećemo imati zidine”, odgovara Kačijun. „Naši zidovi će biti ratnici koje vidiš oko sebe, jači od svakog kamenog zdanja.”

Džingis ga upitno gleda. „Vidim da je Temug bio vrlo ubedljiv”, primećuje kan. Kačijun postiđeno skreće pogled.

-BU&CW- 202

-Mighty-

„Ne marim za njegove vizije pijaca i kupaonica. On priča o mestima gde se uči i gde se ljudi obučavaju za vidanje rana, misleći na vreme kada ne budemo u ratu. Tačno je da nikada nismo imali ništa slično, ali to ne znači da ne bi trebalo.”

Neko vreme ćutke zure u zaprege. Svaki slobodan konj biće upregnut u natovarena kola. Prirodno je sanjati o mogućnostima.

„Ne mogu ni da zamislim takvo mesto”, priznaje Džingis. „Nikada nisam tako živeo. Sve što želim jeste da se vratim kući i oporavim od bolesti koja me ne pušta. Da po ceo dan jašem i opet ojačam. Hoćeš da zidaš gradove u mojim ravnicama?”

Kačijun odmahuje glavom. „Ne gradove. Mi smo konjanici, brate. Uvek ćemo to biti. Možda samo jedan grad,

prestonicu za narod koji smo ujedinili. Kao što je Temug rekao, mogu da zamislim velika vežbališta za naše ratnike, zatim mesta gde će živeti deca i gde neće znati za strah koji smo mi proživeli.”

„Razmaziće se”, opominje Džingis. „Postaće slabi i beskorisni, kao Kinezi. Jednog dana će ih pokoriti neko čvršći i opasniji od njih. Šta će tada biti s našim narodom?”

Kačijun se osvrće prema hiljadama ratnika koji koračaju ili jašu kroz prostrano stanište. Osmehuje se i odmahuje glavom.

„Mi smo vukovi, brate. Čak i vukovima je potrebno mesto za spavanje. Neću Temugove kamene ulice, ali možda možemo da napravimo grad od šatora koji bismo selili kad ponestane dobre ispaše.”

Džingis ga sluša s većom pažnjom. „To je već bolje. Razmisliću o tome, Kačijune. Čeka nas dugo putovanje i, kao što ti kažeš,

teško da sve ovo zlato možemo da zakopamo.” U međuvremenu iz grada izlazi na hiljade robova i postrojava se u neravnu vrstu. Mnogi od njih su dečaci i devojčice, poklon mladog cara osvajačkom kanu.

„Oni bi mogli da zidaju umesto nas”, predlaže Kačijun, pokazujući rukom na robove. „A kada ostarimo, imaćemo gde na miru da umremo.”

„Rekao sam da ću razmisliti o tome, brate. Ko zna kakve su zemlje osvojili Cubodaj, Đelme i Kasar. Možda ćemo im se pridružiti i više nam nikada neće trebati mesto za spavanje koje nije na konju.”

Kačijun se smeje, znajući da svog tvrdoglavog brata ne vredi nagovarati. „Pogledaj sve ovo”, naposletku kaže. „Sećaš se kada nismo imali ništa?” Nije potrebno da

ulazi u detalje. Bilo je trenutaka kada im je smrt disala za vrat i svaki čovek im je bio neprijatelj. „Sećam se”, mrmlja Džingis. U poređenju sa njihovim oskudnim detinjstvom, ravnica

prepuna zaprega, robova i ratnika deluje veličanstveno. Džingis najednom primećuje priliku koja im žurno prilazi. Prepoznaje carevog prvog ministra i guši netrpeljivost prema još jednom nategnutom razgovoru s tim čovekom. Carev predstavnik ima dobroćudan pogled, ali ne može da sakrije iskru gađenja prema plemenima. Pri tom je nervozan u prisustvu konja, što i životinje odlično osećaju.

Kada im priđe, kineski ministar se duboko naklanja i odmotava svitak. „Šta je to?”, pita Džingis na kineskom jeziku pre nego što Žuejn Ču stigne da mu se obrati.

Čakahaj ga ne naučila osnovne izraze, nagrađujući njegovo napredovanje domišljatim metodama.

Ministar se trza kao da ga je pogodio grom ali se brzo smiruje. „To je zbir otkupa, gospodaru kane.” „Daj to mom bratu, Temugu. On će znati šta s tim da radi.” Ministru obrazi gore dok mota pergament u čvrst svitak. „Mislio sam da želite da proverite tačnost otkupa, gospodaru”, skoro uvredljivo kaže

ministar. Džingis se mršti.

-BU&CW- 203

-Mighty-

„Ne verujem da bi neko bio toliko lud da mi zakine na onome što je obećao, ministre. Hoćeš da kažeš da tvoj narod nema časti?”

„Ne, gospodaru...”, muca Žuejn Ču. Džingis ga ućutkuje odsečnim dizanjem ruke. „Onda će moj brat da se pobrine za to.” Za trenutak razmišlja, zagledan u natovarena kola

iznad ministrove glave. „Još nisam video da je tvoj gospodar ponudio zvaničnu predaju. Gde je on?” Žuejn Ču se još više rumeni, smišljajući odgovor. General Dži Džong nije preživeo noć i

on je tog jutra imao neprijatnu dužnost da izvrši uviđaj u njegovoj spavaćoj sobi. Ministar drhti pri sećanju na unakaženo telo svog pretpostavljenog. Nije to bila laka smrt.

„General Dži Džong nije preživeo ova teška vremena, gospodaru”, naposletku kaže. Džingis ga tupo gleda. „Ne zanimaju me vaši vojnici, nego vaš car. Još ga nisam video. Zar misli da ću uzeti

njegovo zlato i otići bez pozdrava?” Žuejn Ču nemo otvara usta ali iz njih ne izlazi nikakav zvuk. Džingis se saginje, unoseći se ministru u lice. „Vrati se u Jenking i dovedi mi cara. Ako ovde ne bude do podne, sve blago na svetu neće

spasiti njegov grad.” Žuejn Ču teško guta, vidno uplašen. Nada se da mongolski kan neće tražiti da vidi

sedmogodišnjeg dečaka. Hoće li Sjuen preživeti sastanak? Žuejn Ču nije siguran. Mongolci su poznati po svojoj okrutnosti i ništa ih neće zaustaviti u njihovim namerama. Ipak, nema drugog izbora nego da učini po zapovesti. Žuejn Ču se naklanja dublje nego prvi put.

„Tvoja volja, gospodaru.” Kada sunce odskoči na nebu, velika kolona zaprega sa blagom zaustavlja se da propusti carsku nosiljku. Prati je sto vojnika u poretku koja ide ukorak s nosačima. Mongolci ćutke posmatraju njihova smrknuta lica, razmičući se kako bi napravili prostor do Džingisa i njegovih vojskovođa. Za cara nije podignut poseban šator, ali Džingis ne može da se otrgne osećaju divljenja dok posmatra kolonu u maršu koja mu se približava. Tačno je da dečak nije učestvovao u istoriji mongolskih plemena, međutim, on i dalje predstavlja simbol svega čemu su se zajedno usprotivili. Džingis spušta ruku na balčak jednog od Arslanovih mačeva na svom pojasu. U vreme kada je iskovan, on je bio kan maloj grupici plemena u zavejanom logoru. Ne može ni da zamisli kineskog cara u ulozi vladara ujedinjenim plemenima.

Nosiljka sija na podnevnom suncu kada je pažljivo spuste na zemlju. Robovi se uspravljaju, tupo zureći jedan drugom u potiljak. Džingis ljubopitljivo gleda kako Žuejn Ču pomera zavesu u stranu, propuštaju napolje sićušnog dečaka. Car na sebi ima zeleni plašt ukrašen dragim kamenjem i visokim okovratnikom zbog kojeg je prinuđen da drži podignutu glavu. U očima mu nema ni trunke straha kada pogled prikuje za kana. Džingis se iskreno divi dečakovoj hrabrosti.

Kan mu prilazi, osećajući na sebi poglede kineskih vojnika. „Neka vojska ustukne, Žuejn Ču”, kaže Džingis tiho ali odlučno. Ministar povija glavu i

izvikuje zapovest. Oficiri ga jedan trenutak gledaju a potom se udaljavaju. Pokušaj da zaštite dečaka usred mongolskog logora više je nego suluda, ipak, njihova odanost je vredna pohvale. Džingis ne želi da ih uplaši, niti ičim podstakne na sukob. Kada mu nestanu iz vidokruga, istiskuje ih iz misli i odlučno prilazi caru.

„Dobrodošao si u moj logor”, pozdravlja ga na kineskom jeziku. Dečak nemo zuri u njega i Džingis primećuje da mu ruke drhte.

„Dobio si sve što si tražio”, naposletku kaže Sjuen piskavim glasom. „Hteo sam da okončam opsadu”, odgovara Džingis. „I okončao sam je.”

-BU&CW- 204

-Mighty-

Dečak još više podiže glavu, strojeći na suncu poput sjajnog kipa. „Hoćeš li nas sada napasti?” Džingis odmahuje glavom. „Rekao sam da je moja reč čvrsta kao čelik, mali čoveče. Da preda mnom sada stoji tvoj

otac, onda bih možda i porazmislio o tome. Većina mojih ljudi pozdravlja ovu odluku.” Zastaje da proguta pljuvačku i umiri grebanje u grlu, ali se kašalj po ko zna koji put otima kontroli. Kada nastavi da govori, glas mu je promukao i grub.

„Ubio sam vukove. Neću da jurim zečeve.” „A ja neću večno biti ovako mlad, gospodaru kane”, uzvraća dečak. „Možda ćeš zažaliti

što si me ostavio u životu.” Džingis osmehom pokazuje da ga ovaj ispad gordosti nimalo ne dotiče, uprkos sumornoj

grimasi carevog prvog ministra. Gipkim pokretom, Džingis vadi svoj mač iz korica i spušta ga dečaku na rame, dodirujući mu vrhom oštrice okovratnik.

„Svi veliki ljudi imaju neprijatelje, care. Tvoj će čuti da si stajao s mojim mačem pod grlom a da kineska vojska i gradovi nisu učinili ništa u tvoju odbranu. Vremenom ćeš shvatiti zašto mi to pričinjava veće zadovoljstvo nego da te ubijem.” Džingis opet počinje nekontrolisano da kašlje, brišući usta nadlanicom slobodne ruke.

„Nudim ti mir, dečače. Ne mogu da kažem da se neću vratiti, niti da moji sinovi i njihove vojskovođe ovde neće stajati za koju godinu. Nudim ti mir na godinu, možda i dve ili tri. To je više nego što je tvoj narod ikada dao mom.” Uz uzdah vraća mač u korice.

„I još nešto, dečače, pre nego što se vratim u zemlju svog detinjstva.” „Šta još hoćeš?”, nabusito pita Sjuen. Lice mu je bledo iako mu mač više ne stoji pod

grlom, ali mu je pogled zato ledeno hladan. „Klekni preda mnom, care, i otići ću”, naređuje Džingis. Na njegovo zaprepašćenje,

dečakove oči se pune suzama. „Neću!” Žuejn Ču prilazi bliže svom caru. „Nebeski sine, morate”, šapuće mu na uho. Džingis više ne progovara, gledajući kako

dečak ponizno spušta ramena. Sledećeg trenutka kineski car kleči pred mongolskim kanom. Džingis stoji na vetru, uživajući u tom trijumfalnom trenutku pre nego što pokaže ministru

da podigne dečaka na noge. „Ne zaboravi ovaj dan, care, čak ni kada odrasteš”, poručuje Džingis. Dečak mu ne

odgovara dok ga Žuejn Ču vodi ka nosiljki, pobrinuvši se da bezbedno uđe unutra. Vojska se raspoređuje oko nosiljke koja uskoro opet maršira prema gradu.

Džingis ćutke posmatra kolonu. Otkup je plaćen i njegova vojska čeka na znak za pokret. Ništa ga više ne vezuje za ovu prokletu ravnicu koja mu je donela samo bolest i nemir.

„Idemo kući”, dovikuje Kačijunu. Zvuk rogova odjekuje ravnicom i Mongolci se spremaju za pokret. Bolest u Džingisovim grudima se pogoršava tokom prvih nedelja putovanja. Koža mu gori pod dodirom i neprestano se znoji, osipajući se po preponama i pazusima, vonjajući na svim kosmatim delovima. Disanje mu je bolno tako da svake noći šišti u snu, ne uspevajući više da pročisti grlo. Čezne za čistim, planinskim vetrom domovine i, uprkos svemu, dane provodi u sedlu, zagledan u daljinu.

Mesec dana po polasku iz Jenkinga na horizontu se ukazuje carstvo pustinje. Plemena zastaju na reci da se snabdeju svežom vodom za nastavak puta. Negde u to vreme im se pridružuju izviđači sa začelja. Svi se okupljaju oko vatri u društvu rodbine i prijatelja, ali samo dvojica jašu pravo prema kanovom šatoru.

-BU&CW- 205

-Mighty-

Kačijun i Arslan su unutra sa Džingisom i sva trojica izlaze napolje da saslušaju poslednji izveštaj. Dva izviđača ukočeno silaze sa konja, prašnjavi i znojavi od jahanja. Džingis razmenjuje pogled sa svojim bratom, gutajući pljuvačku kroz izmučeno grlo.

„Gospodaru kane”, počinje jedan izviđač, nesiguran na nogama. Džingis se pita šta ga je toliko iscrplo.

„Car je napustio Jenking, gospodaru, i krenuo na jug. Sa sobom je poveo više od deset hiljada vojnika.”

„Pobegao je?”, u neverici pita Džingis. „Na jug, gospodaru. Grad je ostao nezaštićen i napušten. Nisam sačekao da vidim koliko

ljudi je preživelo u njemu. Car je poveo mnogo zaprega i robova, i sve svoje ministre.” Niko se ne usuđuje da progovori, čekajući da se Džingis iskašlje u skupljenu šaku i smiri

dah. „Dao sam mu mir”, naposletku kaže Džingis. „A on pokazuje svetu da mu moja reč ništa

ne znači.” „Šta te briga, brate?”, počinje Kačijun. „Kasar je na jugu. Nijedan grad se neće usuditi da

pruži utočište...” Džingis ga ućutkuje žustrim pokretom ruke. „Ne vraćam se na ono mesto, Kačijune. Ali sve ima svoju cenu. Narušio je mir koji sam

mu ponudio, da bi pobegao s vojskom na jug. Sada ćeš mu ti pokazati koja je cena toga.” „Ali brate...”, buni se Kačijun. „Ne, Kačijune! Dosta mi je igre. Vrati svoje ljude u ravnicu i spali Jenking do temelja. To

je cena koju će mi platiti.” Posle ovakog izliva besa, Kačijunu ne preostaje ništa drugo nego da sagne glavu. „Tvoja volja, gospodaru.”

-BU&CW- 206

-Mighty-

Istorijska beleška

„Priroda je ostavila napisano u krvi, Da će svi ljudi jedni drugima biti tirani.”

- Danijel Defo Datum rođenja Džingis-kana može samo da se nagađa. S obzirom na nomadsku prirodu mongolskih plemena, godina i mesto njegovog rođenja nikada nisu utvrđeni. Osim toga, mala plemena računaju godine prema lokalnim događajima što dodatno otežava upoređivanje sa savremenim kalendarima. Tek po dolasku Mongolaca u dodir sa ostatkom sveta, datumi postaju konkretniji. Dakle, 1206. godine kan je napao region Si Sja, južno od pustinje Gobi, i iste godine se proglasio za kana svih plemena. Po kineskom kalendaru, to je bila godina Vatre i Tigra na kraju perioda Tajhe. Ne zna se koliko godina je imao kada je ujedinio svoj narod, možda dvadeset pet, a možda i trideset osam. Nisam se bavio godinama ratovanja i savezništva budući da je proces ujedinjavanja plemena na njegovu inicijativu trajao sporo. Zanimljivo je da njegova priča uvek ima širi obim. Svima koji žele da saznaju više o tom periodu preporučujem knjigu Tajna istorija Mongolaca, prevod Artura Vejlija. Savez sa Najmanima bio je poslednja velika prepreka pred ujedinjenje svih mongolskih plemena. Najmanski kan se zaista popeo na planinu Nahu, bežeći uz strme litice dok je Džingisova vojska napredovala za njim. Džingis je ponudio da poštedi živote njegovih čuvara ali je najmanski kan to odbio i on ih je ubio sve do poslednjeg. Ostali ratnici i porodice su se stopile s novom nacijom. Kokču je bio moćan šaman, poznat i kao Teb-Tengeri. Malo je poznato na koji način postao uticajan. I Helun i Borte su se Džingisu žalile na njega iz različitih razloga. Njegova sposobnost uticaja na Džingisa postala je veliki izvor zabrinutosti za ljude oko kana. Džingis je verovao samo u nebeskog oca: deizam koji podržava duhovni svet šamanizma. Kokču umnogome ostaje nedokučiv. Jedan plemenski zakon je zabranjivao prolivanje krvi vladara i svetih ljudi. Uostalom, ova priča još nije završena. Kada su se plemena okupila na Džingisov poziv, ujgurski kan je napisao ukaz o vernosti skoro identičan onom koji sam izneo u knjizi. Naravno, incident u kojem je Kasar pretučen a Temug nateran da kleči, dogodio se u klanu Honghota a ne Vojela. Džingis nije poplavio ravnicu Si Sja i bio je prinuđen da se povuče pre podizanja vodostaja. Iako je to za njega bio sraman čin, uništenje useva dovelo je cara za pregovarački sto, a na kraju donelo pobedu mongolskom narodu. To svakako nije bio Džingisov prvi susret sa idejom plaćanja otkupa. Mongolska plemena su bila poznata po pregovaranju mada nikada u ovolikoj meri. Zanimljiva je pretpostavka šta je Džingis učinio sa bogatstvom carstva Si Sja i, kasnije, sa carskom prestonicom. Nenaviknut na skupljanje ličnog imetka, uzimao je onoliko koliko je

-BU&CW- 207

-Mighty-

mogao da ponese na svom konju. Otkup je verovatno impresionirao plemena, učvršćujući njegovu dominaciju, ali je u protivnom imao vrlo malu praktičnu korist.

Ishod sukoba sa carstvom Si Sja možda bi bio drugačiji da je kineski princ Vej odgovorio na poziv za pomoć. Njegova poruka je (u prevodu) glasila: „U prilog nam ide da se naši neprijatelji glože. Kakva nam tu preti opasnost?” Kada je Džingis zaobišao veliki kineski zid, učinio je to sasvim slučajno. Njegov put do Jenkinga kroz zemlje carstva Si Sja zapravo je išao oko kineskog zida. Ipak, važno je shvatiti da je zid bio velika prepreka samo na planinama oko Jenkinga - današnjeg Pekinga. Na ostalim mestima zid je probijen ili je predstavljao samo zemljani nasip s povremenim stražarskim mestom. U kasnijim vekovima zid je spojen u jedinstvenu barijeru protiv osvajača. Ovde treba spomenuti da je zapadna transkripcija kineskih gradova uglavnom približna jer je izgovor nastao korišćenjem stranog pisma. Tako se Si Sja negde zove Ci Cija ili Ksi Ksija; Kina se negde piše Đin, pa čak i Čin; Sung se u nekim tekstovima zove Sueng. Uspeo sam da pronađem dvadeset jednu verziju imena Džingis, od egzotičnog Džentiskan i Čen-Kis do azijskih Đingis, Čingis, Đengis i Džengis. Mongolska reč ’ordo’ ili ’ordu’ označava logor ili glavni štab. Iz ovoga je izvedena reč ’horda’. U nekim rečnicima se ’šaman’ vodi kao reč mongolskog porekla, dok nepalski guirkas može da se izvede iz reči ’gurkan’ ili kan nad kanovima. Džingis je imao četiri priznata sina. Kao i kod svih mongolskih imena postoje razlike u izgovoru, baš kao što se, na primer, reč Šekspir povremeno piše kao Šaksper, ili na primer Bodiceja kao Budika. Đoči se u nekim tekstovima vodi kao Đuđi, Čagataj kao Đagataj, Ogedaj kao Ogdaj i Toluj kao Tule.

Kada je reč o princezi iz carstva Si Sja, Džingis je često prihvatao žene od svojih pokorenih neprijatelja. Jednim od svojih poslednjih ukaza ozvaničio je svu svoju decu ali to nije osporilo pravo nasleđene vladavine među njegovim sinovima. Gradovi opasani zidinama uvek su bili problem za Džingisa. U vreme napada na Jenking, ovaj grad je bio okružen tvrđavama u kojima su se nalazili ambari i oružarnice. Gradske zidine je okruživao vodeni kanal a visoke zidine su u osnovi bile široke skoro dvadeset metara. Grad je imao trinaest kvalitetno izgrađenih kapija i vodeni kanal, dan-danas najveći na svetu, koji se protezao hiljadu i šesto kilometara južno i istočno ka Hangžou. Većina svetskih prestonica prvobitno je podignuta na obalama velikih reka. Peking je sagrađen na obalama tri velika jezera - Bajhaj na severu, Džonghaj (ili Sunghaj) u sredini i Nanhaj na jugu. Ujedno je to najstarije ljudsko naselje prema podacima o Pekingu koji datiraju iz doba pre pola miliona godina. U vreme Džingisovog napada na prolaz Jazavičja usta, Jenking je pretrpeo razdoblje rasta koji je rezultirao zidinama od devet kilometara u obimu i populacijom od četvrt miliona domaćinstava, ili približno milion stanovnika. Moguće je zamisliti bar još pola miliona duša koje nisu obuhvaćene zvaničnim popisom. Čak i tada, slavni Zabranjeni grad unutar zidina i carska Letnja palata (koju su 1860. godine uništili britanski i francuski vojnici), tada još nisu postojali. Peking danas ima oko petnaest miliona stanovnika, a prolaz u kojem se nekada odigrala krvava bitka sada je pretvoren u saobraćajni tunel. Važan datum je 1211. godina kada se navršilo pet godina Džingisove vladavine nad svojim narodom. Tada je bio u punoj snazi i borio se zajedno sa

-BU&CW- 208

-Mighty-

svojim ratnicima. Verovatno nije imao više od četrdeset godina ali nije mogao biti ni mlađi od trideset, kao što sam i naveo.

Bitka kod Jazavičjih usta smatra se jednom od najvećih Džingisovih pobeda. Brojčano slabiji i bez mogućnosti izvođenja manevara, kan je poslao svoje ljude da opkole neprijatelja i sam prešao preko neprohodne planine. Mongolci su porazili kinesku konjicu i kosti koje su ostale na zemlji mogle su se naći i deset godina kasnije u krugu od pedeset kilometara. Sa uobičajenim problemima transkripcije kineskih reči, dotični prolaz je u ranijim tekstovima nazivan Juhueng, što u grubom prevodu znači Jazavac.

Nakon poraza, general Dži Džong se zaista vratio u prestonicu i ubio mladog cara, postavivši na njegovo mesto drugog dok je on vladao kao namesnik. Jenking je bio skoro neosvojiv sa svojih hiljadu stražara na gradskim zidinama. Svaki je bio naoružan ogromnim samostrelom koji je mogao da otpušta velike strele i do kilometar u dalj. Osim toga, posedovali su katapultove sposobne da ispale teške tovare i do nekoliko stotina metara preko zidina. Imali su barut koji je tek bio ušao u vojnu upotrebu, iako bi u to vreme odigrao veliku ulogu u odbrani. Kineski katapultovi mogli su da ispaljuju glinene ćupove napunjene destilovanim uljem - naftom. Napad na takav grad verovatno bi razbio mongolsku vojsku, zbog čega su odlučili da opustoše zemlju oko njega i izgladne Jenking do predaje.

Opsada je trajala četiri godine i stanovnici Jenkinga su u vreme predaje, 1215. godine, jeli svoje mrtve. Džingis je prihvatio predaju zajedno sa otkupom nezamislive vrednosti. Zatim je otputovao u zelenu ravnicu svoje mladosti u kojoj je ostao do kraja života. Po završetku rata, car je pobegao na jug. Iako se nikada lično nije vratio u Jenking, Džingis je tamo poslao vojsku da ga osveti. Delovi Jenkinga goreli su mesecima. Uprkos mržnji Kineza, Džingis neće biti jedini koji ih je okupirao i na kraju pokorio. Taj zadatak ostavlja svojim sinovima i unuku Kublaj-kanu. Na vrhuncu svoje vladavine, Džingis napušta Kinu i vraća se na zapad. Tačno je da su islamski vladari odbili da priznaju njegovu vlast, ali Džingis je bio preveliki vizionar da bi reagovao nepromišljeno. Neshvatljiva je i tokom istorije često zanemarivana činjenica da je napustio Kinu kada je bila spremna za potpunu predaju. Možda je to učinio prosto zato što je bio zaslepljen mržnjom prema Ala ud din Muhamedu, hvarezmidskom šahu. Džingis nije bio čovek koji ostaje ravnodušan prema izazovu. U stvari, provokacije kao da su ga pokretale. Razumeo je ideju nacije i zakona, postepeno razvijajući sopstveni zakonik zvani Jasa.

„Ukoliko se velike vojne vođe ili vođe brojnih potomaka vladara koji će biti rođeni u budućnosti sasvim ne pokore Jasi, onda će moć države biti razbijena i okončana. Gde

god da traže Džingis-kana, neće ga naći.” - Džingis-kan

Iz ovoga vidimo viziju nacije stvorene iz rascepkanih plemena i shvatamo način vladanja

tako velikim prostranstvom. Džingis je zaista koristio sistem belog, crvenog i crnog šatora, kao što sam opisao. Bila je to neka vrsta propagande, smišljena da se gradovi brže osvajaju ulivanjem straha. Budući da je

-BU&CW- 209

-Mighty-

ispaša stoke Mongolcima uvek bila prioritet, dugi napadi su izbegavani. Oni nisu odgovarali mongolskom temperamentu baš kao ni Džingisovom stilu ratovanja, gde su brzina i mobilnost bili glavni faktori uspeha. Na sličan način, navođenje neprijatelja prema gradu kako bi se iscrpli njihovi resursi bio je brutalan način istrebljenja. Na neki način, Džingis je bio tipičan pragmatičar, međutim, jedna od najzapaženijih karakteristika mongolskog načina vojevanja bila je osveta. Rečenica „Izgubili smo mnogo dobrih ljudi” često je korišćena kao opravdavanje za masovni napad nakon prethodnog povlačenja.

Džingis-kan je takođe voleo da oprobava nove tehnike i oružja, kao što je bilo dugo koplje. Luk je oduvek bio primarni izbor mongolske konjice dok je koplje korišćeno na isti način kao što su to činili srednjovekovni vitezovi, u direktnom napadu protiv pešadije i ostalih konjanika. Prevara je još jedan ključ za razumevanje mnogih mongolskih pobeda. Džingis i njegovi ratnici su borbu prsa u prsa smatrali skoro nečasnom. Pobede su osvajali lukavošću koja je donosila mnogo veće počasti i uvek su tražili načine da nadmudre neprijatelja, bilo da je to lažno povlačenje, skrivanje dodatnih snaga ili postavljanje slamnatih vojnika na rezervne konje kako bi se stekao utisak brojnosti kojom zapravo nisu raspolagali. U prilog tome ide sličan način borbe koji je Baden-Pauel koristio u bici kod Mafekinga, sedam vekova kasnije, gde su napravljena lažna minska polja sa ljudima koji leže u nevidljivim bodljikavim žicama i razni drugi trikovi i obmane. Neke stvari se nikad ne menjaju. Incident kada je Đelme isisao otrovanu krv Džingisu iz vrata vrlo je zanimljiv. Otrov je nemoguće u potpunosti isisati ali kako drugačije objasniti ovaj čin? Nije potrebno sisati zgrušalu krv iz rane jer to ne doprinosi izlečenju. U stvari, sam čin bi razorio zidove arterija koji su već oštećeni presecanjem. Istorijski gledano, ovo se dogodilo ranije nego što sam opisao, ali je priča toliko neverovatna da nisam mogao da je izostavim. U pitanju je ona vrsta događaja koji se kroz istoriju prepričava iako se delimično uspešan pokušaj ubistva smatra nečasnim.

Jedan od istorijskih događaja koji nisam iskoristio jeste onaj kada je prognani i izgladneli ratnik oteo Džingisovog najmlađeg sina Toluja, zapretivši smrću dečaka. Ne zna se kakve su mu bile namere budući da ga je Đelme sa svojim ljudima brzo uhvatio i ubio. Takvi događaji su mi pomogli da objasnim zašto nešto kasnije Mongolce nije moglo ništa da zaustavi u uništenju pravih arapskih ubica.

Džingis je bio daleko od nepobedivog ali je u brojnim bitkama mnogo puta ranjavan. Ipak, sreća ga je uvek pratila i svaki put bi preživeo - potvrđujući tako verovanje u svom narodu da je blagosloven i da mu je suđeno da bude osvajač. Beleška o pređenim razdaljinama: Jedna od glavnih prednosti mongolske vojske je mogućnost iznenadnog napada na bilo kom terenu. Postoje provereni podaci da su prevaljivali razdaljine od devetsto kilometara za devet dana, odnosno sto kilometara za dan, a ponekad i gotovo dvesta kilometara za jedan dan uz neprekidno jahanje. Najveći napadi uključivali su zamenu konja, međutim, Marko Polo beleži da su mongolski kuriri prelazili i do četiristo kilometara od izlaska do zalaska sunca. Jeli su sneg da utole žeđ i bili vešti u kopanju zemlje u potrazi za hranljivim sastojcima. Kada je franjevački monah Jovan di Plano Karpini otišao u posetu Kublaj-kanu, Mongolci su mu savetovali da tokom putovanja kroz ravnicu zameni svoje konje mongolskim, inače će životinje umreti od iznemoglosti. Naravno, oni nisu imali tih problema sa svojim konjima. Zapadni konji se uzgajaju za potrebe ispoljavanja brutalne snage ili za brze trke ali ne i za dugotrajnu izdržljivost.

-BU&CW- 210

-Mighty-

Događaj masovnog samoubistva na zidinama Jenkinga tačan je. Skoro šezdeset hiljada mladih devojaka odlučilo se na taj čin samo da ne bi prisustvovale padu kineske prestonice u ruke osvajača.

-BU&CW- 211