da li je ljudskost umrla u luČanima...koliko joj znači podrška koju ona dobija na ročištima...

www.vremesolidarnosti.rs

Dodatak nedeljnika Vreme br. 1502 od 17. oktobra 2019.

Javnost je od 3. oktobra duboko potresena podrškom koju su rukovodioci Fabrike “Milan Blagojević” iz Lučana dobili na početku suđenja u Ivanjici, suđenja zbog pogibije dvojice radnika 2017. godine. Gotovo dve nedelje kasnije, taj događaj je i dalje tema. O tome da li smo se “obezljudili” i šta Lučani dokazuju o stanju društva, za “Vreme solidarnosti” govori prof.

Zoran Stojiljković. Sa druge strane, žena koja je digla glas protiv seksualnog uznemiravanja, Marija Lukić, govori o tome koliko joj znači podrška koju ona dobija na ročištima protiv Milutina Jeličića Jutke. Za “Vreme solidarnosti” piše i jedna od

učesnica tih okupljanja, Jelena Lalatović. Na dan kad se ovaj broj nađe na kioscima, 17. oktobra, svuda u svetu biće obeležen Svetski dan borbe protiv siromaštva, pa se bavimo i uzrocima i posledicama siromaštva u Srbiji. Još uvek pod utiskom

slika iz Lučana, podsećamo se da nije sve tako neljudski: novinarka Jasmina Dobrilović donosi ličnu priču o pomoći kolegi Milanu Jovanoviću, kome je zbog pisanja o nepočinstvima lokalnih moćnika u Grockoj pre deset meseci – zapaljena kuća.

DodaDodataktak nedenedeljniljnika Vka Vremereme brbr 1501502 od2 od 1717 oktoktobraobra 20120199

wwwwwwwww vr.vr.vremeemeemesolsolsolidaidaidarnornornostististi rs.rs.rs

SOLIDARNOSTI ( 9 )

DA LI JE LJUDSKOSTUMRLA U LUČANIMA

Mi smo mrtvaci na dopustuOvde ljudi obično kažu “demokratija se ne maže na hleb”. Ovde se radi o stvarnom, poraznom delovanju siromaštva. I to u kulturi koja naročito ne neguje kičmu, dijalog, integritet radnika

Dolazak oko tri stotine radnika fabrike “Milan Blagojević” – Namenska u Lučanima ispred

suda da bi masovno podržali direk-tora fabrike kome je trebalo da se sudi zbog pogibije dvojice kolega na radnom mestu, šokirao je jav-nost Srbije. Uvrede i napadi koje su

radnici tom prilikom uputili poro-dicama poginulih kolega doživlje-ni su kao najjezivije i najsramnije suočavanje sa dnom koje smo dota-kli. O tome zašto prestajemo da bu-demo ljudi, humani i solidarni, raz-govaramo sa dr Zoranom Stojiljko-vićem, politikologom i predsedni-

kom Ujedinjenih granskih sindika-ta “Nezavisnost”.

“VREME SOLIDARNOSTI”: Po-

sle slučaja Lučani u javnosti se

naglo probudila svest o tome

da smo postali dehumanizova-

ni kao pojedinci, ali i kao kolek-

tivitet. Šta se dogodilo sa našim

INTERVJU:

ZORAN STOJILJKOVIĆ

22

VREME REME SOLIDARNIOSTIOKTOBAR 2019

→

elementarnim ljudskim svoj-

stvom, solidarnošću?

ZORAN STOJILJKOVIĆ: Solidar-nost je akt ili osećaj uzajamnosti i odgovornosti za neke vrednosti. Pri čemu smo mi, u dominaciji neolibe-ralne paradigme, solidarnost sveli samo na brigu o nečijem ugroženom zdravlju, koje se marketinški propa-gira, i na solidarnost u velikim, ele-mentarnim katastrofama. Solidar-nost je, suštinski, svedena na milo-srđe. Ali, da li je, recimo, predmet solidarnosti za nas sa univerziteta akademska čestitost? Da li je za vas u medijima profesionalni dignitet? Da li se Crkva drži hrišćanskih vred-nosti kao što su vera, ljubav odno-sno briga za druge, nada, ili se Crkva pragmatično instrumentalno prila-gođava okolnostima? Da li je dosto-

janstvo na poslu, integritet, pravo na mišljenje nešto oko čega smo solidar-ni sa drugim ljudima? Da li mi uopšte imamo zakonske okvire koji omogu-ćuju da budem solidaran prema ono-me ko nije iz mog grada i nije iz moje delatnosti? Ili je dominantna samo neoliberalna paradigma koja govori o kompetitivnosti i u kojoj druge do-življavamo samo kao konkurenciju?

Kako i zašto je solidarnost po-

sustala, konkretno u ovom

društvu?

Prvo zato što su siromaštvo i nejed-nakost veliki i jako teško idu sa bilo čim osim sa svakodnevnom strategi-jom za preživljavanje, koja uključuje visok nivo nezainteresovanosti, ne-manja vremena i energije za bilo šta drugo. Kao u Brehtovom Dobrom čo-veku iz Sečuana, najstrašnija posle-dica siromaštva je dehumanizacija – pretvaranje čoveka u biće bukvalnog preživljavanja, u kome često nema mesta za dobrotu i brigu za druge. Drugo, solidarnost je u širem smislu bazirana na nekim vrednostima. Ve-zana je za demokratsku kulturu, po-litičku kulturu dijaloga, demokrat-ski kapacitet. Kod nas, ni demokra-tija ni solidarnost nisu natpolovično prisutne vrednosti. Jesu, ali nisu nat-polovično. Građanski protesti i rad-nički štrajkovi, u svim istraživanjima u poslednje dve-tri godine, ne vide se više kao autentično pravo nego kao poslednje iznuđeno sredstvo kad se više nema kud. Osim toga, bes i bunt u kome nema poverenja u druge lju-de, odnosno u aktere koji vode neki protest, uzrok su apatije. A apatija i ogromna količina neverice da će ika-da biti bolje i drugačije obesmišlja-vaju svaki protest. To stanje poredim sa pesmom Duška Radovića o vuku i ovci, gde on kaže da se vuk hrani strahom ovce, dok su one anestezi-rane i paralisane strahom od vuka.

Na početku teksta koji ste obja-

vili povodom Dana dostojan-

stvenog rada, navodite misao

Martina Lutera Kinga koji je

tvrdio da svi mi lagano umire-

mo kao uspravna ljudska bića

od onoga trenutka kada počne-

mo da ćutimo o stvarima koje

su važne. U kojoj meri se ta mi-

sao može primeniti na nas?

Mi smo mrtvaci na dopustu. Jer, niko nam još nije javio da smo kao ljudi praktično umrli. S tim što, po-red svih navedenih razloga za to, ovde postoji još jedan. Dakle, pored dominacije sistema vrednosti kome nije do solidarnosti, pored slabog de-mokratskog kapaciteta, siromaštva i nejednakosti, ovde objektivno posto-ji strah od gubitka posla i strah za egzistenciju. Mi se nalazimo u naj-užem vrhu zemalja po toj vrsti stra-ha, da ćemo izgubiti kakav-takav po-sao. Kada se ovde razmišlja o poslu, ne razmišlja se o onom koji ispunja-va srećom, koji je pristojno plaćen, koji je ugovoren i bezbedan u svakom smislu, nego o – bilo kakvom poslu. A pretpostavka za solidarnost i do-stojanstvo jeste da čovek nije unižen da se prodaje, bilo diplomom ili član-skom knjižicom.

Koji se sve argumenti koriste u

odbranu nesolidarnog ponaša-

nja, na primer, upravo radnika

u Lučanima?

Gledao sam njihovu reakciju na ha-rangu protiv njih, i u osnovi se nji-hova odbrana sastoji u tome da će se kredibilitet i pozicija fi rme uru-šiti, da sposobni menadžer onda neće više raditi i da će, na kraju svega, oni izgubiti posao. Odakle ideja da neči-ja malenkost na čelu ovoga ili ono-ga znači posao? Da li je zamisliv neki drugi aranžman?

Toj vrsti argumenata, koji i nisu argumenti, pripada i priča da ćemo galamom oko Jure, recimo, “rastera-ti strane investitore”. Takođe, premi-jerka Ana Brnabić je stala na stranu korporativnog kapitala u slučaju Fi-jat Krajslera i rekla da je u redu da se ne pregovara dok radnici ne pre-kinu štrajk, i još je dodala da štrajk ima političku pozadinu. A to je mno-go teško dokazati. To traži ozbiljne dokaze, kojih nema. S druge strane, postoji ono što ja zovem “gužvanje karaktera”, što podrazumeva i izvo-đenje radnika na odgovarajuće ma-nifestacije ili uslovljavanje prava na glas, na glasno mišljenje koje je ele-mentarno pravo.

Fotografi je: M. Milenković

33


Može li se reći da i okupljanje

radnika u Lučanima u znak po-

drške direktoru ima politič-

ku pozadinu? Na taj trag navo-

di bliskost direktora Namenske

Radoša Milovanovića sa vlada-

jućim SNS-om, možda i najviše

odluka Agencije za borbu protiv

korupcije da se obustavi postu-

pak protiv njega zbog zloupo-

trebe funkcije kada je radnike

fabrike pozvao da na lokalnim

izborima glasaju za SNS.

Imamo pojavu da se instituci-je formalizuju, da izbegavaju da se izjašnjavaju o konkretnim slučaje-vima i da aktivno igraju svoju ulo-gu. I može se desiti da se baviš svo-jim poslom u osetljivim institucija-ma a da nisi svestan njihove misije, da činovnički obavljaš posao onoli-ko koliko se mora i onoliko koliko nije naročito problematično. Očito da solidarnost nije na nekoj ceni, da se ta ideja sistematski iskorenjuje, od škole, preko obrazovnog sistema, da se interpretira samo u najužem značenju.

Mi smo ovde ugurani u strašan ego-trip, neku vrstu posesivnog ego-izma, u kome je dozvoljeno korum-pirati i kupovati pogodnosti i privi-legije: diplome, karijere, knjižice. Ne mislim da je loše imati kompeticiju i ne mislim da je loše brinuti o svo-joj karijeri, ali uz uvažavanje određe-nih principa, elementarnih pretpo-stavki kao što je pravo na glas u sop-stvenom mišljenju. Očito da za to nije veliki broj ljudi, zato što je u strahu od gubitka posla i zato što ne vidi da je to deo njihove odgovornosti. Onda je vrsta ponašanja ovce pred vukom nešto što postaje dominantno, a po-gotovo u malim sredinama, među anonimnim ljudima.

Čini li vam se da je okupljanje

naroda u znak podrške politič-

kih moćnika postala neka nova

forma političkog ponašanja?

To okupljanje je trenirano i sa poli-tičkim funkcionerima stranke. To je postao model. Kada ne držite naro-čito do demokratije, kada solidarno-sti nema puno, kada se protest sma-tra nečim što je iznuđen čin i kada

se raširi apatija da nikad neće i ne može biti drugačije, onda imamo to što imamo. Pri čemu, jedan broj lju-di to radi u iznudi. Drugi rade iz ta-kvog opredeljenja. I nije tu reč samo o radnicima u Lučanima ili nekim drugim. Šta da kažem o zadovolja-vanju kriterijuma dostojanstvenog rada svima onima u medijima koji su “držači mikrofona” ili “pisci na-ručenih tekstova” i šta da kažemo o nastavnicima kojima “nije deo njiho-vog posla” da se bore za neke osnov-ne akademske slobode?

Da li je i preterano zahvaljiva-

nje, odnosno javno dokazivanje

pred moćnikom koji drži tuđe

sudbine u svojim rukama ta-

kođe sve više prisutan model

društvenog ponašanja?

Primer Lučana je primer odanosti fi rmi, čime se uslovljavaju ljudi. Više nije dovoljno da ljudi samo ćute, oni sada moraju da se pokažu javno kao vrsta podrške. Jutka je optužen zbog seksualnog ugrožavanja, a onda do-vedu žene da ga brane. Šta je efek-tnije od optužbe da radiš to što radiš ako te brane žene? Znači, žene pro-tiv žena. S ciljem da perverzno počne da se razmišlja da nešto nije u redu sa ženama koje su ga tužile i da su same učestvovale u tome. Sa dubi-nom partijskog zapošljavanja kakva ovde vlada, uvek će biti ljudi koji se mogu izvući iz rukava, jer su to često ljudi koji sem toga što su tako doš-li do posla, nemaju kvalifi kacije za

njega. Dakle, uvek postoje mehaniz-mi na osnovu kojih može da se akti-vira podrška.

Za taj deo delimične postistine ovde se jako mnogo radi, jer se ova vlast zasniva na marketinškom pri-kazivanju uspeha. Osim toga, ona je i populistička, a takve vlasti funkcio-nišu tako što ukidaju pluralizam i po-srednike. Šta će njima sindikat ili no-vinarsko udruženje kad on direktno komunicira sa radnicima? Drugim rečima, šta će tebi neke vrste poli-tičkog posredovanja ako ja, kao vlast, kažem onako kako će biti prvo u me-dijskom intervjuu, i pre nego što je to bilo na predsedništvu moje stranke, vladi ili parlamentu. I šta će onda čo-veku sve to, kad je klijentelizam tako razvijen?

Upravo ste pomenuli još jedan

novi model odnosa, “jedan na

jedan”, između predstavnika

najviše vlasti i, recimo, radni-

ka. I ne samo radnika. Šta ima-

mo kao posledicu tog neposred-

nog odnosa?

Kada ovde visoke funkcionere pi-taju kako će se rešiti neki problem, oni odgovaraju “pa, videćemo, ovako ili onako, ali ja imam poverenje u Vu-čića da će on to najbolje rešiti”. I tu je važan sâm fenomen da je argumen-tacija pozivanja na ličnost, lidera po-novo ušla u modu. Pa tako, kada je 2007. sprovedeno istraživanje među mladima o tome šta je najvažnije za njihovu karijeru, na prvom mestu je

SOLIDARNOST SA BANETOM TRIFUNOVIĆEMPad je predstava koju smo mi kao sindikat otkupili u oko pet-šest grado-va da nam služi kao najbolji uvod u razgovore o bezbednosti i zaštiti na radu, što jeste posao sindikata, a predstava se upravo time bavi. Mi smo tu videli priču o pohlepi, o destrukciji, o nebezbednom poslu i na kra-ju o manipulaciji koja dovodi do porodičnih problema. Činjenica je da u predstavi zastavu rašiva njegova ćerka, ne on, pošto joj je obećan po-sao, ali je na kraju prevarena. Mi to nismo videli kao antipatriotski čin, niko to nije video.

I, naravno, nakon svih napada, morao sam da reagujem. Naslov mog obraćanja tim povodom je “Čvorovići”. Mislio sam da je ta paranoja, mo-del ponašanja Ilije Čvorovića iz Balkanskog špijuna, za nama, ali očito da se on neguje. Koliko mi je poznato, prvo se govorilo kako u toj predstavi neko pali zastavu, pa onda je bilo “ne pali nego cepa”, pa onda da to radi glumac u predstavi koji pritom to ne radi, ali svejedno, cilj toga je da se proizvede vrsta straha.

44


→

bilo raspolaganje modernim veština-ma koje im daju input za kvalitetan i stručan posao koji će onda biti ade-kvatno nagrađen. U poslednjih neko-liko godina to su postali sistem veza i poznanstava, klijentelizam.

Koliko onda košta naša solidar-

nost? Je li to posao, je li to stan,

zapravo koliko košta naše ele-

mentarno dostojanstvo?

Ovde ljudi obično kažu “demokra-

tija se ne maže na hleb”. Ovde se radi o stvarnom, poraznom delovanju si-romaštva. I to u kulturi koja naroči-to ne neguje kičmu, dijalog, integri-tet radnika. Da bi čovek bio solida-ran, on mora da deli neki identitet, građanski, sindikalni. Međutim, ljudi su zastrašeni da ga imaju, jer on nije naročito poželjan. Uporno se upućuje poruka ljudima da ako žele da ostva-re neka svoja prava nije im potreban sindikat. Stvara se vrsta uverenja da je sindikat nešto opasno, da je to re-metilački faktor prema privrednim reformama i da je pametnije da to ne budeš jer možeš doći do posla i pri-

stojnih uslova i bez sindikata. Ima i direktnijih metoda. Kad petina ljudi zaokruži odgovor da bi u iznuđenoj situaciji platilo da dođe do radnog mesta, onda to govori o dubini pro-pasti do koje smo došli. Hajde da raz-mislimo, zašto je tako nisko povere-nje prema svim instrumentima na-šeg kolektivnog delovanja identite-ta: partijama, profesionalnim udru-ženjima, sindikatima. Dakle, prema svemu onome što treba da omogući pristup institucijama. Svesno se radi na tome da se ti instrumenti bana-lizuju i učine što nemoćnijim.

Da je vaš sindikat pozvao rad-

nike da dođu svojim kolima na

skup na kome ćete se boriti za

njihova prava, u kom broju bi

došli?

Vratiću se opet na to da nimalo nije slučajno što sve alatke kolektiviteta ne uživaju poverenje i nemaju visok rejting. Među rejtinzima institucija i organizacija, najniži su rejtinzi par-tija, NVO, sindikata, profesionalnih udruženja i medija. To je stvar našeg minulog rada, nedovoljnog kapacite-ta, neću bežati od toga, ali i nečije na-mere i sistematskog rada. Ovde mini-malac prima 350.000 ljudi, svaki peti regularni zaposleni. To nije samo in-cident, to je onda neka vrsta pravila.

Otvoreno govoreći, oni koji primaju minimalac uglavnom nisu sindikal-no organizovani, ili nisu makar u na-šem sindikatu. Ljudi nemaju pove-renje u sindikate: jedan razlog za to može biti da se to poverenje ne za-služuje, drugi može biti sama nemoć sindikata, a radnici tu nemoć vide. Oni vide to bacanje sindikata na po-moćni kolosek socijalnog dijaloga u kome se stvari rešavaju ili tako da se gomila zakona usvaja po hitnoj pro-ceduri bez prethodne rasprave ili da se iz jednog centra odlučuje o svemu.

Uvek su postojale podele među

zaposlenima u javnom i privat-

nom sektoru, prema kojima oni

u javnom imaju redovna pri-

manja, zakonski su bolje zašti-

ćeni i imaju stabilan posao. Me-

đutim, videli smo da su profe-

sorke u Beloj Crkvi dobile otkaz

jer, kako su rekle, nisu htele da

budu botovi. Ko je i zbog čega

danas uopšte siguran?

Očito da položaj ljudi u javnom sektoru nije sigurniji od onih koji rade u privatnom sektoru. Povodom Dana dostojanstva rada izneli smo tri slična konkretna slučaja i što je najinteresantnije – sva tri iz javnog sektora. Ali, pogledajte samo jedan primer. U Republičkom geodetskom zavodu, usled štrajka, pravljena su dva sporazuma sa vladom koja se ne realizuju, što znači da je direk-tor jači od vlade i da tu ima nekog interesa. A onda u pokušaju da stvar drže pod kontrolom trodnevnim is-pitivanjima reprezentativnosti obo-rili su reprezentativnost tri sindika-ta koja postoje, a od ljudi koji iz ugo-vora sa neodređenog treba da pređu na određeno formirali su sopstveni sindikat. I to je ta vrsta mobingo-vanja. Kao i kada članove sindika-ta vode na duge informativne raz-govore u policiju, a to se sve dešava u javnom sektoru. Naša ekonomija je perverzna kombinacija podilaže-nja korporativnom kapitalu kome se daje sve i partijski ustrojenog klijen-telističkog javnog sektora. U tome smo u približno sličnom položaju i mi sindikati, i mali i srednji pre-duzetnici koji nisu na kopči ili na linku sa vlašću, javnim tenderima i nabavkama.

Kao suprotnost solidarnosti, je-

dan od ovde takođe primetnih

fenomena, jeste i lažna solidar-

nost. Gde se ona javlja?

Kada je reč o elementima dostojan-stvenog rada, tu ne vidim samo priču o fi zičkoj bezbednosti, nego o tome da ljudi budu oslobođeni od mobin-govanja, od uslovljavanja opredelje-nja, od te klijentelističke šeme u kojoj je kriterijum za posao partijska knji-žica i podobnost, a ne kompetent-nost. Nijedna vlast nije bila nesklona tom mehanizmu, ali nijedna nije bila

� Naša ekonomija je perverzna kombinacija

podilaženja korporativnom kapitalu

kome se daje sve i partijski ustrojenog

klijentelističkog javnog sektora

55


kao ova sad – sa tolikim brojem čla-nova i odgovarajućih ljudi koji imaju partijsku knjižicu. Iz toga se rađa laž-na solidarnost, kada se ćuti nad tim da neko nema kvalifi kacije da se ne bi ugrožavao sopstveni profesionalni status. To je neka vrsta kvazisolidar-nosti koja je ovde jako raširena, i po-drazumeva izbegavanje svega ono-ga što bi ugrozilo “moju” komociju.

Kao veoma značajan podatak ista-kao bih i rezultat istraživanja o pre-karnom radu, u kome procenat gra-đana koji smatra da nije glupo or-ganizovati se, boriti se, protestova-ti, dakle procenat onih koji su spre-mni u nečemu lično da učestvuju ne prelazi 18 odsto, a to je nešto manje od petine.

Kome i čemu, onda, danas rad-

nik služi? Koja je njegova druš-

tvena uloga?

Na sreću, još uvek ima sigurnog posla i dostojanstvenog rada. Me-đutim, postoji i onaj deo prekarnog, nestabilnog, nesigurnog rada, a on je tu da u strategiji preživljavanja op-služuje sistem kao poslušna i jeft ina radna snaga. Njemu ne trebaju sin-dikati, ne trebaju sloboda, jednakost, dostojanstvo, on je tu da bude zado-voljan što ima kakav-takav posao. To nema veze sa solidarnošću, dostojan-stvom i srećom. To se, nažalost, zove preživljavanje koje je po pravilu uni-ženo i nedostojanstveno. I to je kod nas prisutno u velikim razmerama, onoliko velikim koliko istraživanja pokazuju da ljudima solidarnost i do-stojanstvo nisu ni važni, ili jesu važ-ni ali oni ne bi rizikovali i ne bi ni-šta lično učinili za te vrednosti. Soli-darnost ne može da postoji tamo gde nema vrednosti i gde nema energije i vere da je moguća promena.

Zato uvek ulažem dozu optimizma da ukoliko se neke vrednosti vrate i ako se obezbedi elementarna solidar-nost oko njih, onda stvari ne moraju da izgledaju ovako neverovatne. Neki put takvom razvoju se ne daje velika verovatnoća, ali setimo se samo koli-ko puta se desilo u našim životima da smo mislili da nema nikakve šanse, pa se ipak nešto promenilo.

IVANA MILANOVIĆ HRAŠOVEC

INTERVJU: MARIJA LUKIĆ

Borba za pravdu je preteška“Bez solidarnosti nam nema spasa. Svaka promena počinje od nas samih. Ne možemo menjati društvo ako se mi sami ne promenimo. Inače, postaćemo robovi jutki, simonovića, milovanovića... Ili još gore, postaćemo oni”

Marija Lukić iz Brusa, ovo-godišnja dobitnica Nagra-de “Osvajanje slobode”, po-

stala je ikona borbe protiv seksual-nog uznemiravanja i borbe za pravdu uopšte. Žena koja je sama, u početku bez ičije podrške, ustala i digla glas protiv lokalnog moćnika, predsedni-ka Opštine Brus Milutina Jeličića Jut-ke. O njoj je pisao i CNN, navodeći da u tom srpskom #MeToo slučaju ona vodi bitku sama. Lukić je CNN tada rekla da će u ovom procesu istrajati do kraja, a ako pravdu ne bude dobila u Srbiji, ići će do Suda za ljudska pra-va u Strazburu, makar i peške. Pod-setimo šta se sve događalo.

Marija je Jeličića upoznala 2015. na preporuku svog oca. Dugo je bila ne-zaposlena, i već na prvom razgovoru za posao počele su seksualne insinua-cije i neprimerene šale. S vremenom, odnos se pretvorio u agoniju tokom koje je Marija doživela neprimereno dodirivanje, konstantne nepristojne predloge i neverovatnih 14.000 SMS-ova od Jeličića. Nije bila jedina. Prija-ve protiv Jeličića podnelo je ukupno sedam žena, ali samo je Marijina pri-hvaćena. No, to nije bio početak puta ka pravdi jer se Jeličiću isprva sudi-lo u Brusu, gde je apsolutni gospodar života i smrti. Kasnije je proces pre-bačen u Kruševac, gde još uvek tra-je. Marija je izložena konstantnom maltretiranju, počev od korišćenja njenih slika sa mora u kupaćem ko-stimu, objavljivanja detalja iz zdrav-stvenog kartona, optužbi za promi-

skuitet, pa sve do toga da Jeličić Jutka na svako ročište dolazi sa hordama svojih pristalica. Na sreću, ni Mari-ja nije bez podrške. Nekoliko ženskih organizacija za svako ročište dolazi u Kruševac kako bi joj pružilo podršku.

Koliko vam znači podrška lju-

di koji dolaze da vas podrže na

svakom ročištu?

Podrška mi jako puno znači i ne-izmerno sam zahvalna svima koji su uz mene. Nisam mislila da će se sve ovako odvijati, očekivala sam suđe-nja na koja će Jeličić dolaziti sa ad-vokatom, kao i ja, ali je on “povukao nogu” skupom kome su prisustvo-vale “spontano okupljene” žene koje bi me vređale. Javnost je bila uzne-mirena tim prizorom i sada simbo-lično na suđenje dolazi grupa div-nih ljudi koji su podrška i ostalim ženama koje su ga prijavile, i na-ravno, meni.

Šta misliste da je glavni mo-

tiv tih ljudi, zapravo, veći-

nom žena, da svaki put dođu u

Kruševac?

Mislim da ih motiviše nepravda koja se događa pred njihovim oči-ma. Borba za pravdu, koja je preteš-ka. Činjenica da je gotovo svaka žena, u nekom životnom periodu, dožive-la nešto slično. Tu su i muškarci, na-ravno. Neki su preživljavali slično od strane nadređenih žena, ali i muška-raca, a neki jer se vode mišlju da se isto može desiti njihovim majkama, suprugama, devojkama, sestrama i kćerkama.

66


→

Na konferenciji Digital 2019.

početkom septembra učestvo-

vali ste na panelu na kom ste

pominjali žene čije tužbe pro-

tiv Jeličića nisu uvažene, sa

kojima ste u kontaktu. Na

koji način ste podrška jedne

drugima?

U kontaktu sam sa gotovo svim že-nama. Sa Snežanom i Danielom u in-tenzivnijem kontaktu nego sa osta-lim ženama, možda zato što su i one bile dosta izložene javnosti kao i ver-balnim napadima, pa smo u istom sosu. U kontaktu sam i sa ženama koje ga nisu prijavile, ali koje su go-tovo isto preživele i dosta lično sve ovo doživljavaju.

Koliko znači ta vrsta podrške

žena koje imaju isto iskustvo

kao vi, pa ne morate jedna dru-

goj da objašnjavate one najbol-

nije stvari?

Verujem da znači puno. Zapravo, znam po sebi. Razumemo se pogledi-ma. Mislim da je najemotivnije kada me sretnu žene srednjih godina ili

starije, prepoznaju me i jako se za-grlimo. Samo mi tiho kažu na uvo: “Drži se, prošla sam isto”, suznih oči-ju. One godinama zbog straha i sra-mote, koja nikako nije njihova, ćute o tome.

Na svakom ročištu, tu su uvek

i ljudi koji podržavaju Miluti-

na Jeličića Jutku. Šta mislite o

njima?

Ne mogu da imam lepo mišljenje ni o kome ko je, uglavnom iz intere-sa, podrška nekom ko je optužen za takvo krivično delo. Pritom, podr-žavaju ga tako što brutalno vređaju mene, ostale žene koje su se odvaži-le da ga prijave, kao i ljude koji su na našoj strani. Inače, on jeste osuđivan, protiv njega je podneto više krivič-nih prijava, a neki predmeti su godi-nama u tužilaštvu.

Da li ste videli prizore iz Luča-

na, kada su radnici došli da po-

drže direktora fabrike “Milan

Blagojević” kome se sudi za po-

gibiju dvojice radnika i vređali

porodicu poginulog kolege?

Nažalost, da. Danima me je proga-njao taj prizor, uplakane sestre i maj-ke, oca koji se trudi da stoički pod-nese sve to i špalir ljudi koji pričaju najgnusnije stvari. Nešto najtužni-je i najjezivije što sam videla u po-slednje vreme. Želim im puno snage da izdrže sve to i sačuvaju zdravlje i zdrav razum.

Iz vašeg ličnog iskustva, koliko

je važno biti solidaran, osetiti

solidarnost ili pokazati da si so-

lidaran sa nekim?

Životinje su solidarnije od nekih ljudi koje znam, nažalost. Ne mi-slim samo prema meni, već gene-ralno. Nema empatije. Teška mate-rijalna situacija izvlači ono najgore iz ljudi. Ili oni možda i jesu takvi. Ne bi moglo da izađe iz njih nešto što ne nose u sebi. Kako bilo, jako je važno da u ovom vremenu, kada je pravda gotovo nedostižna i selektivna, bu-demo bar ljudi i da se solidarišemo.

Ima li nam spasa ako nema

ljudskosti i solidarnosti?

Teško. Svaka promena počinje od nas samih. Ne možemo menjati druš-tvo ako se mi sami ne promenimo. Inače, postaćemo robovi jutki, simo-novića, milovanovića... Ili još gore, postaćemo oni.

J. GLIGORIJEVIĆ

� “Mislim da je najemotivnije kada me sretnu

žene srednjih godina ili starije, prepoznaju

me i jako se zagrlimo. Samo mi tiho kažu na

uvo: ’Drži se, prošla sam isto’, suznih očiju”

Foto: N1

77


PODRŠKA

Zašto idemo na suđenje JutkiNajkraći odgovor na pitanje zašto odlaskom na ročišta pružam podršku Mariji Lukić glasio bi: zato što smatram da je za korenite promene u društvu neophodan ženski pokret

Dvadeset šestog maja ove godi-ne, sa još tridesetak žena iz ra-znih političkih kolektiva, bila

sam na ročištu suđenja Milutinu Jeli-čiću Jutki da iskažem podršku Mariji Lukić, ženi koja je jednog od najbaha-tijih funkcionera vladajuće stranke, lokalnog moćnika koji kontroliše pri-vredni i politički život u Brusu, izve-la na sud zbog seksualnog uznemi-ravanja. Nosila sam transparent na kome piše “Ne trpim”. Iako, objektiv-no govoreći, trpim razne ljude i si-tuacije samo zato što sam žena. Me-đutim, poruka sa tog transparenta i kolektivna akcija žena koje su be-sne i odlučne za mene u datom tre-nutku znače zamišljanje budućnosti u kojoj ne moram da trpim. Za slede-ća dva ročišta, ovog puta, zbog priti-ska lokalne sredine, izmeštena u sud u Kruševcu pravila sam transparente na kojima piše “Radnice su uz Mariju Lukić” i “Ženska ljutnja, a ne ćutnja”.

Najkraći odgovor na pitanje za-što odlaskom na ročišta pružam po-dršku Mariji Lukić glasio bi: zato što smatram da je za korenite promene u društvu neophodan ženski pokret. Ženski pokret potreban nam je da bi nas čuli kada kažemo: hoćemo pravil-nike o sprečavanju seksualnog uzne-miravanja na fakultetima i na svim radnim mestima; hoćemo dostojan-stvene porodiljske naknade; nećemo da nas na razgovoru za posao pitaju da li smo udate i ne pristajemo da bu-demo nevidljive radnice. Takav žen-ski pokret gradi se okupljanjem žena oko žarišnih tačaka koje svojom pro-blematikom prevazilaze dnevnopo-

litičke senzacije. Slučaj Marije Lukić posebno privlači pažnju raznih sloje-va stanovništva iz najmanje dva ra-zloga: najpre, borba Marije Lukić za sudsku pravdu sažima univerzalno žensko iskustvo – zloupotrebu moći od strane nadređenog muškarca, koji tu zloupotrebu pokušava da prikaže kao posledicu ponašanja žena. Drugi razlog zbog koga slučaj Marije Lukić ne prestaje da privlači pažnju leži u tome što se radi o borbi u kojoj, upr-kos snažnim vaninstitucionalnim mehanizmima kojima se Lukić i nje-na solidarna podrška nastoje ućutka-ti, oštećena strana ima šanse da po-bedi koristeći institucionalne i prav-ne mere na raspolaganju.

odjeci otpora

Žene koje se bore protiv seksual-nog uznemiravanja, seksualnog na-silja i muškog nasilja uopšte najčešće su predstavljene kao glasnogovorni-c e bespomoćnih žrtava – slika bes-pomoćne žene ne provocira dovoljno komforan položaj muškaraca u pa-trijarhalnim društvima. Kada isko-rače iz matrice bespomoćnih ili mo-ralno uzvišenih, gotovo svetica koje, jezikom tabloida rečeno, tlači “mon-strum”, tj. kada se problem muškog nasilja formatira kao nasilje poten-cijalno svakog muškarca nad in-tegritetom i ličnom autonomijom žene, sledeći korak jeste ismevanje ili banalizovanje rada žena koje se protiv nasilja bore. Međutim, s ob-zirom na to da je i globalni i lokal-ni #metoo pokret probudio straho-

ve koji leže u korenu sistema muške nadmoći – strah da žene, čak i holi-vudske glumice kao i “obične” rad-nice iz jednog malog mesta u Srbi-ji, imaju nešto zajedničko i da će za-hvaljujući tome ustati protiv takvog sistema – konzervativne društvene snage nastojaće da žene koje se bore prikažu ne samo kao “mučenice”, “smaračice koje pričaju o nebitnim stvarima” nego i kao agresorke. Tuž-ba bivšeg predsednika opštine Brus Milutina Jeličića Jutke protiv novi-narke Ivane Jasnić Mastilović, zato što je dosledno i istrajno izveštavala o optužbama za seksualno uznemira-vanje, kao i o procesu suđenja, samo je jedan od primera kako institucije muške nadmoći vidljive i nevidljive borkinje i saveznice ženskog pokre-ta pretvaraju u agresorke. Alhemija kojom žena koja digne glas protiv ne-jednakosti i nepravde postaje pretnja sastavni je deo mita o “ženama koje masovno lažno prijavljuju muškar-ce za nasilje”. Vatreni pobornici ove ideje nikada se ne zapitaju zbog čega istovremeno nemaju i paničan strah od toga da će biti lažno optuženi za krađu ili za pokušaj ubistva, na pri-mer. Nepoverenje, omalovažavanje, podsmeh, ućutkivanje, zastrašiva-nje, ali i istrajnost, sestrinstvo (jer, setimo se, bez zalaganja aktivistkinja Autonomnog ženskog centra i podrš-ke radnica iz Brusa čije su tužbe pro-tiv Milutina Jeličića odbačene, vidlji-vost borbe Marije Lukić bila bi znat-no manja), otpor – ništa od toga nije novost – već praktično konstanta de-lovanja raznih ženskih pokreta kroz

88


istoriju. Upravo zbog toga, zato što podršku Mariji Lukić vidim kao srž jednog šireg procesa, neophodnog za izgradnju pravednijeg društva, žele-la bih da svoju podršku obrazložim u dve slike. Dve slike nepravde, otpo-ra i nade u kojima se istorijska isku-stva ženske borbe i ženska svakod-nevica prepliću.

Prvo ročište na koje sam otišla, ono u Brusu, nije bilo zastrašujuće isku-stvo zbog performansa koji je ispred Osnovog suda u Brusu izvodila grupa razularenih muškaraca u majicama “Pravda za Jutku”. Kontrola i ucene zasnovane na klijentelizmu i iskori-šćavanju siromaštva i nezaposleno-sti, koje i lokalna i republička vlast koriste da opstanu, nisu nikakva no-vost. Štaviše, ta vrsta agresije bila je očekivana. Međutim, iznenadila me je čvrstina uverenja sadržana u do-bacivanju da smo mi samo “deca koju su iskoristili” i da mi nju “ne bismo branile kad bismo znale da je ona spavala sa celim Brusom”. Tada sam prvi put, nakon godina i godina čita-nja radikalnih feministkinja iz 60-ih i 70-ih godina prošlog veka, doživela šta zapravo znači tvrdnja da je više-milenijumsko ugnjetavanje žena to-liko rasprostranjeno, prisutno u naj-manjim pojedinostima svakodnevi-ce da se to i ne prepoznaje kao izraz nejednakosti i potlačenosti. Ljudi zaista misle da svaki segment živo-ta žene treba da bude vrednovan u odnosu na njeno seksualno ponaša-nje i osećaju se ugroženo kada im se to uverenje prodrma. Kada je, nakon još jednog odlaganja saslušanja, Je-

ličić izviždan napustio sud, a njego-va podrška se već razbežala, pojavila se Marija Lukić. Nakon što se zagrlila sa svakom od nas, uzela je platno na kome su aktivistkinje Žena u crnom napisale “Pravda za Mariju Lukić”, ogrnula se njime i nastavila da ko-rača ulicama koje su pre samo neko-liko sati bile pune muškaraca koji je osuđuju i mrze, jer je progovorila. U pozadini smo stajale mi i iz sve snage, uz pratnju bubnjarki, vikale “Prav-da za Mariju”. Sigurna sam da su ti ujednačeni, gromoglasni povici osta-li u pamćenju stanovnica i stanovni-ka Brusa. Zahvaljujući zajedničkom otporu žena – svi oni koji su uživali u ideji da će Marija morati sama da hoda tim ulicama – bili su prinuđeni da makar nakratko zaćute i slušaju odjeke naših glasova. Jedna od naj-bitnijih stvar koje smo učinile sva-ka za sebe i jedna za drugu.

zajedništvo se rađa iz iskustva

Borbu protiv seksualnog uzne-miravanja i diskriminacije žena na radnom mestu, čiji je simbol − ovde i sada − Marija Lukić, podržavam ne samo zato što nam govori ono oko čega su svi ljudi privrženi idealima slobode i jednakosti saglasni – da lo-kalnim moćnicima i vlasti koja sve to omogućava treba stati na kraj. Ovu borbu podržavam, pre svega, zato što saopštava neprijatnu istinu da je problem seksualno uznemirava-nje kao pojava, a time i svi muškar-ci koji tako tretiraju žene, ne samo određeni pojedinci.

Nedavno sam sedela sa “kolega-ma” – piscima, književnim kritičari-ma, profesorima književnosti. Način na koji su me u razgovoru tretirali, njihovo insistiranje na mojim godi-nama, omalovažavajući ton prema svemu što sam do sada uradila i pre-ma svemu čime se bavim čine “rad-nu” i “kolegijalnu” atmosferu u kojoj je nepoštovanje žena, posebno mlađih žena, normalizovano. Kada se u “in-telektualnim” kolektivima, koji, oči-gledno, nisu imuni na nejednako tre-tiranje žena, dogodi seksualno uzne-miravanje ili nasilje – kao i u svakom drugom kolektivu – pomenuta “rad-na atmosfera” ide naruku daljem dis-kreditiranju žena i relativizaciji ne-prihvatljivog ponašanja. Solidarnost sa Marijom Lukić važna nam je da bi-smo, umesto da se oslanjamo na sre-ću ili na “dobre muškarce”, naučile da se oslanjamo jedna na drugu. Rečima žena koje su u Čikagu 60-ih godina osnovale pokret za žensko oslobođe-nje, koje su prve u istoriji imenovale seksualno uznemiravanje i seksualno nasilje kao zaseban problem: “I tamo gde su žene isuviše prebijane da bi se borile, ja ću biti tamo; i mi ćemo sku-piti snagu zajedno. Posvuda, imaćemo novi svet, pravedniji svet, svet bez ug-njetavanja i poniženja.”

JELENA LALATOVIĆ

� Borbu protiv seksualnog

uznemiravanja i

diskriminacije žena

na radnom mestu,

čiji je simbol − ovde i

sada − Marija Lukić,

podržavam ne samo

zato što nam govori

ono oko čega su svi

ljudi privrženi idealima

slobode i jednakosti

saglasni – da lokalnim

moćnicima i vlasti

koja sve to omogućava

treba stati na kraj

Foto: privatna arhiva

99


SVETSKI DAN SIROMAŠTVA U SRBIJI 2019.

Zarobljeni u bediDanas, 17. oktobra, u svetu se obeležava Svetski dan siromaštva. Šta su uzroci i posledice siromaštva u Srbiji i koje su mu lokalne specifi čnosti

Siromaštvo je večiti i globalni fenomen. U gradovima razvi-jenih evropskih država, čak i

na atraktivnim turističkim lokaci-jama, lako je naići na beskućnike i prosjake, a u savremenim megalopo-lisima postoje zasebni delovi, grado-vi za sebe, gradovi siromašnih. Da-nas su poznati brojni načini reša-vanja problema siromaštva, ili po-pularnije – socijalnog uključivanja. Organizovani pristupi problemu so-cijalne isključenosti podrazumeva-ju rad sa posebno rizičnim i ugrože-nim društvenim grupama. Uz pod-sticanje ekonomskog razvoja, ovi pri-stupi daju rezultat. To nam dokazuju dosadašnja merenja siromaštva. Pre-ma izveštajima Svetske banke, stopa siromaštva je danas niža nego ika-da u ljudskoj istoriji i njen pad, iako nestabilan, predstavlja kontinuitet. Ekstremno siromaštvo danas je re-zervisano uglavnom za ratom razo-rena područja.

U Srbiji stvari stoje drugačije. Mere koje se donesu obično dožive sudbinu svih drugih mera – neuspešno se ili uopšte ne implementiraju i na kra-ju namera donosioca ostane upitna. Iako je premijerka Srbije prošle go-dine slavodobitno izjavila da je ek-stremno siromaštvo u Srbiji iskore-njeno, ni ovaj put njene izjave ne od-govaraju činjenicama. Prošlogodišnji izveštaj Vladinog Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva kaže da pola miliona ljudi u Srbiji ne može da zadovolji ni osnovne potre-be, u riziku od siromaštva živi gotovo 25 odsto populacije, a preko četvrti-ne miliona naših sugrađana koristi socijalnu pomoć od oko 100 evra me-sečno i hrani se u javnoj kuhinji. Sve ovo Srbiju svrstava u jednu od najsi-romašnijih država Evrope. Za razliku

od gradova razvijenih država, u Sr-biji je kopanje po kontejnerima sva-kodnevni prizor. Među inače ugro-ženim društvenim grupama, u Srbiji su u riziku od siromaštva i zaposleni i samozaposleni. Odnosno, ovo znači da radni odnos u Srbiji ne umanjuje rizik od siromaštva, već zaposleni-ma omogućava minimum za preživ-ljavanje. Da bi se razumeo fenomen siromaštva u Srbiji, treba se fokusi-rati na njegove lokalne specifi čnosti.

vesele devedesete

Nema sumnje da su devedesete znatno uticale na sveukupno druš-tveno rastakanje i primorale ogro-man deo stanovništva da se snalazi za opstanak. Drastično siromašenje svih društvenih slojeva nije samo po-sledica ratnih igara na Balkanu, već najpre zakulisnih radnji ovih deša-vanja. Tokom tog perioda politička elita iz prethodnog perioda i oni lo-jalni konvertovali su društvenu/jav-nu svojinu u privatnu i sa privilego-vanih pozicija upravljali procesima privatizacije. Ovakva akumulaci-ja kapitala – neraskidivo vezana za ključne političke fi gure – izrodila je prve domaće tajkune. Istovremeno, sitno mešetarenje, ali i snalaženje ve-likog dela populacije, bilo je tolerisa-no i nesankcionisano. Dok su “obič-ni” građani dilovali devize ili na sitno švercovali akciznu robu, oni sa jakim vezama na pozicijama moći imali su privilegovan status i insajderske in-formacije, i bili su u mogućnosti da dođu do vlasništva nekada društve-nih/javnih preduzeća ili njihovih vi-talnih delova.

Postepeno masovno siromašenje, kao posledica ekonomskih kriza iz ’80-ih, već početkom devedesetih

je dobilo na ubrzanju. Kada je eko-nomski sistem konačno kolabirao sa hiperinfl acijom ’93, visoka stopa siromaštva u Srbiji se duplirala, i sa oko 15 odsto s početka perioda po-pela se nakon monetarne stabiliza-cije ’94. na gotovo 30 odsto. Drama-tičan pad trećine stanovništva u si-romaštvo pratilo je urušavanje svih institucija socijalne zaštite, fenomen lažne zaposlenosti, ali i porast obu-hvata sive ekonomije. Stvari su se iz-makle kontroli ili su pak bile prepu-štene slučaju, i opšte siromašenje je morala da prati adekvatna strategi-ja opstanka.

Okosnicu pristupa borbe protiv si-romaštva činila su socijalna davanja. Međutim, usled privrednog kolapsa, birokratizacija iz jugoslovenskog pe-rioda predstavljala je efi kasan blo-kadni mehanizam pristupa ovim da-vanjima. Dugovi države prema sta-novništvu su se gomilali i veći deo njih je isplaćen tek početkom 2000-ih, dobrim delom zahvaljujući pomo-ći međunarodne zajednice.

Politička elita tog perioda, ma-hom isti akteri kao i danas, uspeš-no je manipulisala tranzicionim pro-cesima i informacijama tako što se masovno siromašenje predstavljalo kao zla sudbina koja nas je snašla i od koje nije moglo da se pobegne. Zva-ničnih strategija za suzbijanje siro-maštva nije bilo. Umesto toga, opštu nemaštinu tadašnji režim je koristio kao priliku za kupovinu lojalnosti. Kada je trećina stanovništva dove-dena u uslove totalne bede i do gladi, cena podrške postaje merljiva pake-tom osnovnih životnih namirnica ili mizernom novčanom nadoknadom.

Iako su tada političku scenu obe-ležile “nove” partije i vraćanje na vi-šepartijski sistem, politička koalici-

1010


→

ja koja je tada formirana predstav-lja devijaciju nekadašnje moćne ko-munističke partije. Princip vlada-nja ostaje isti – u osnovi autokratski režim koji manje ili više eksplicitno guši ljudske i građanske slobode i čiji je jedan od temeljnih stubova upravo siromaštvo. Na taj način što širi obu-hvat siromaštva ili rizika od siromaš-tva, postao je direktan interes nove političke klase. Početkom 2000-ih stopa siromaštva u Srbiji bila je sko-ro 40 odsto, od čega je skoro polovi-na živela u uslovima apsolutnog si-romaštva. Jedna od prvih stvari na kojima je demokratska vlast krenu-la da radi je strategija za suzbijanje siromaštva.

onaj oktobar

Obračun sa siromaštvom u Srbiji nakon Miloševićevog pada nazvan je jednostavno: Strategija za suzbi-janje siromaštva. Rad na dokumen-tu počeo je 2002. a plan je usvojen u oktobru 2003. Oktobra 2004. formi-ran je Tim za implementaciju stra-tegije. Ovim dokumentom siromaš-tvo je redefi nisano, a metodologija i

predložene mere bile su usklađene sa međunarodnim standardima. Si-romaštvo je defi nisano kao multidi-menzionalni pojam u okviru kojeg su prepoznata i ljudska prava u oblasti pristupa poslovnim i životnim šan-sama, vodi, vazduhu i minimumu stambenih uslova.

Uz istovremeno planirano otvara-nje tržišta, međunarodnu i debloka-du tranzicionih procesa, ova strate-gija dala je zadovoljavajuće inicijal-ne rezultate. Prema izveštaju o im-plementaciji Strategije za smanjenje siromaštva iz 2007, njen prvi cilj, da stopa siromaštva u Srbiji bude pre-polovljena do 2010, ostvaren je i pre planiranog roka, kada je stopa siro-maštva pala na 6,6 odsto. Pokaza-telj da je strategija dala rezultat je-ste i vraćanje regionalnih razvojnih razlika na pređašnje stanje. U riziku od siromaštva našle su se one druš-tvene grupe i slojevi koji su uobiča-jeno pod većim rizikom – višečlana domaćinstva sa nezaposlenim/izdr-žavanim licima, samohrani rodite-lji, a dve trećine siromašnih činilo je stanovništvo ruralnih oblasti. Snagu Strategije omogućavalo je i potpisi-

vanje Sporazuma o stabilizaciji i pri-druživanju, kao i podnošenje član-stva za EU. Strateško rešenje probl e-ma siromaštva postavljeno je kao je-dan od prioritetnih zadataka evrop-skog puta.

Aktivniji pristup rešavanju pro-blema siromaštva uticao je na po-rast broja korisnika socijalne po-moći, a privredni razvoj na porast iznosa, što je za posledicu imalo po-oštravanje kriterijuma, ali i postepe-no vraćanje sistema na blokadne me-hanizme pristupa iz prethodnog pe-rioda. Regulacija iznosa ovih davanja oslanjala se na lokalnu razvijenost i ovaj pristup generisao je dalju de-populaciju slabije razvijenih opšti-na u Srbiji.

Svetska ekonomska kriza nije obo-rila samo dotadašnje stope privred-nog rasta, već i tek uspostavljene sla-bašne temelje smera u kom se krenu-lo. Dotadašnji ekonomski rast je zau-stavljen i to nije moglo da se ne odra-zi na stopu siromaštva. Iako su efekti ove krize bili slični onima u drugim državama, deceniju kasnije jasnije je da su oni za Srbiju značili promenu smera. Zamrzavanje penzija, porast nezaposlenosti i pad stranog kapitala su već u prvoj polovini 2009. utica-li na to da stopa siromaštva poraste na preko 10 odsto, a nepovoljan po-ložaj najugroženijih grupa postao je još nepovoljniji. Obećanje iz oktobra

� Da li bi oni sa spiskova Crvenog krsta u

Medveđi glasali drugačije ukoliko bi imali prave

informacije, ili ukoliko bi im danas neko ponudio

kvalitetniji obrok i skromnu nadoknadu za glas

Foto: Marija Janković

1111


2000. izgledalo je osam godina kasni-je kao nemilosrdna prevara, a siro-maštvo se ponovo činilo kao usud od kog i ne može da se pobegne.

Politički, situaciju je komplikovao niz afera od kojih mnoge nisu dobi-le sudski epilog i javnost je zauvek ostala bez zadovoljavajućih odgovo-ra. Kritika i nezadovoljstvo u relativ-no slobodnim medijima su prevazi-lazili sve pokušaje tadašnjeg režima da umanji štetu. Na političkoj sceni su se pojavila preporođena i oporav-ljena poznata lica. Pobednička reto-rika iz 2012, koja je i danas aktuelna mantra, odnosila se upravo na izne-verena očekivanja, a na stolu se po-javio predlog sveobuhvatnih reformi koje će kroz ekonomski razvoj rešiti i problem siromaštva.

tim koji pobeđuje

Da strategije koje daju zadovolja-vajuće rezultate ne treba menjati, vidimo i po odnosu aktuelnog reži-ma prema siromaštvu. Prve godine konsolidacije poznatog režima obe-ležila je zbunjenost javnosti prome-nom narativa i inkluzivnim pristu-pom. Tada mladoj Srpskoj napred-noj stranci nedostajali su kadrovi i njihova vrata su bila naizgled širom otvorena za sve one koji su spremni da zajedničkim snagama rade na ra-cionalizaciji javne uprave, ekonom-skom oporavku Srbije od svetske kri-ze, sveopštem uvođenju reda. Jasno, ovaj početak pratili su sporadična javna negodovanja i kritike koje su munjevitim reakcijama bile suzbija-ne. Već te prve godine obeležili su ot-kazi novinarima, smene urednika i politizacija glavnih medija.

Ipak, sve do 2014. karte će još uvek biti sakrivene i samo grupa izrazitih skeptika će dizati glas protiv. Kada se rasplet ispostavio kao loš, prostor za kritiku je nestao i, iako ovaj put broj-niji, glasovi kritike više ne mogu da dopru do šire javnosti. Tada su penzi-je, kao jedan od najznačajnijih tran-sfera za socijalnu sigurnost u Srbi-ji, umanjene prema formuli koju su vlastodršci više puta bezuspešno pokušavali da pojasne. Značaj utica-

ja umanjenja penzija na siromaštvo jasniji je ako se ima u vidu da u izve-štaju Tima za socijalno uključivanje iz 2017. navodi da bi bez penzija tre-ćina stanovništva bila ispod linije si-romaštva, odnosno ne bi mogla da podmiri elementarne egzistencijalne potrebe. Prema istom izveštaju, vidi-mo i da je linija siromaštva za 2017. iznosila oko 12.000 dinara, a da oko 7 odsto stanovništva Srbije živi sa po-trošnjom ispod ovog iznosa.

Da su karte sada otkrivene, govori nam skorašnji incident na lokalnim izborima u Medveđi. Tada je Miša Va-cić, lider Srpske desnice, inače bli-ske aktuelnom režimu, posetio lo-kalne kancelarije Crvenog krsta. Na Instagram nalogu ovog političara su zatim osvanuli “storiji” u kojima on prelistava spiskove korisnika javne kuhinje i komentariše da im je lokal-ni Crveni krst “ozbiljna konkurenci-ja”. Deo javnosti je promptno reago-vao negodujući zbog objavljivanja ličnih podataka korisnika, ali su ko-mentari Miše Vacića prošli nezapaže-no. Tako je kao manje važno ostalo to da je međunarodna humanitarna or-ganizacija okarakterisana kao kon-kurencija lokalnoj političkoj organi-

zaciji. U tom konkurentnom odno-su krije se i artikulisani mehanizam vladanja aktuelnog i sličnih režima.

Iako se uobičajila pretpostavka da se kroz kontrolu medija omogućava prikrivanje suštinskih informacija, čime se glasači dovode u zabludu i konfuziju, a šira javnost zatupljuje sadržajem, uslov bez kojeg je tako nešto nemoguće jeste masovno siro-maštvo. Da li bi oni sa spiskova Crve-nog krsta glasali drugačije ukoliko bi imali prave informacije, ili ukoliko bi im danas neko ponudio kvalitetniji obrok i skromnu nadoknadu za glas? Ma koliko ova praksa bila ilegalna, a pre svega amoralna, za naše druš-tvo i kontekst je ona funkcionalna i tek manjina će je smatrati spornom.

Ukoliko se u budućnosti u Srbiji ne bude adekvatnije i delotvornije radi-lo na rešavanju problema siromaš-tva, najpre na smanjenju rizika od siromaštva, krug će se zauvek vra-ćati na timove koji u ovakvim igra-ma uvek pobeđuju. Iskustvo sa po-četka 2000-ih nas uči da je strateški pristup uz privredni razvoj najdelo-tvorniji, ali da i on, kao i ovaj aktuel-ni pristup, zavisi od političke volje.

MILENA MARIĆ, SOCIOLOŠKINJA

� Postepeno masovno siromašenje, kao posledica

ekonomskih kriza iz ’80-ih, već početkom

devedesetih je dobilo na ubrzanju. Kada

je ekonomski sistem konačno kolabirao sa

hiperinfl acijom ’93, visoka stopa siromaštva

u Srbiji se popela na gotovo 30 odsto

Foto: Draško Gagović

1212


PRIMERI SOLIDARNOSTI

Možda ima nadeŽivimo u vremenu i društvu kada je gotovo svakog dana neko izložen, napadnut ili ugrožen. Bazična ljudska solidarnost često izostaje, ali nije baš da ne postoji. Donosimo nekoliko primera iz poslednjih nekoliko nedelja kada solidarnost ipak nije izostala

Slučaj potpunog odsustva solidarnosti kom smo sve-dočili u Lučanima i o kom naširoko pišemo u ovom

broju, mnoge je naveo da pomisle kako nade više nema. Istina, ovako jeziv primer odsustva elementarne empa-tije sa porodicom momka od 25 godina koji je izgoreo na radnom mestu bez adekvatne zaštitne opreme, nikada nismo videli. Nažalost, živimo u vremenu i društvu gde je gotovo svakog dana neko izložen, napadnut ili ugro-žen. Bazična ljudska solidarnost često izostaje, ali nije baš da ne postoji. Donosimo nekoliko primera iz posled-njih nekoliko nedelja kada solidarnost ipak nije izostala.

podrška profesoru sinaniju

U jutarnjem programu Televizije Happy glavni ured-nik Milomir Marić prozvao je profesora Filiozofskog fa-kulteta Danijela Sinanija zato što se preziva tako kako se preziva. Usledila je snažna reakcija prvo Sinanijevih kolega sa Filozofskog fakulteta, potom i mnogih drugih univerzitetskih radnika, medija, medijskih udruženja, intelektualaca... Nažalost, Regulatorno telo za elektron-ske medije nije reagovalo.

napadi na branislava trifunovića

Izvesni Dejan Đukić iz Sindikata zaposlenih u polici-ji podneo je krivičnu prijavu protiv glumca Branisla-va Trifunovića, jer je poverovao tabloidima kako on u predstavi Kokana Mladenovića Pad cepa zastavu Repu-blike Srbije. Ne cepa je. Usledila je hajka na Trifunovića, napadi nacionalističkih organizacija kao što su Srpska desnica i Levijatan i naravno – hajka na Tviteru. Udru-ženju dramskih umetnika trebalo je malo više vremena da se oglasi, a i to dosta suzdržano, no na društvenim mrežama Trifunović je dobio podršku kolega – drama-turzi, reditelji, glumci “priznavali” su na Tviteru svoje navodne zločine, opisujući scene iz fi lmova, serija i po-zorišnih predstava.

pomoć za radomira lazovića

Radomir Lazović iz Inijative “Ne davimo Beograd” do-bio je poziv da ode na odsluženje zatvorske kazne od 60

dana jer nije u predviđenom roku platio novčanu ka-znu koja mu je presuđena zato što je bio jedan od orga-nizatora neprijavljenog protesta zbog rušenja u Sava-mali u Beogradu. Reč je o jednom od 30 procesa koji su se vodili protiv Inicijative “Ne davimo Beograd” i koji su najvećim delom okončani tako što su ljudi Inicijati-ve kažnjavani za razne stvari – od organizacije prote-sta do mnogo sitnijih dela, poput lepljenja nalepnica. Inicijativa je otvorila račun preko kog se može uplati-ti novac za kaznu.

sprečeno iseljenje u novom sadu

Aktivisti Združene akcije “Krov nad glavom” sprečili su 11. oktobra nenajavljeno iseljenje samohrane majke Ane Risteske i njene dvoje dece iz njihovog stana u No-vom Sadu. Pored zamenika izvršitelja, policajaca i pred-stavnika novosadskog Centra za socijalni rad, prisutan je bio i kupac stana na Telepu, ali su svi otišli posle krat-kog razgovora sa ocem Ane Risteske, Nikolom, pošto ih aktivisti nisu pustili u dvorište. Porodica živi godina-ma pod neograničenim trajanjem zakupa u tom stanu koji se u katastru vodi na porodičnu fi rmu, ali je svoj udeo u njoj prodao bivši zet Ane Risteske koji je, rekla je ona za agenciju Beta, napravio fi rmi tri miliona di-nara duga, zbog čega je stan prodat na javnoj licitaciji. Risteska tvrdi da o tome nije bilo obaveštena, sve dok nije došao kupac stana i rekao im da se isele. Dodala je da su zbog toga protiv direktora i suvlasnika podnete krivične prijave.

podrška zviždaču iz krušika

Aleksandar Obradović, radnik Krušika iz Valjeva, uhapšen je još 18. septembra, navodno zbog odavanja državne tajne, pod sumnjom da je upravo on medijima dostavio podatke o umešanosti oca ministra policije Ne-bojše Stefanovića u poslove trgovine oružjem. Za ovo se saznalo tek 10. oktobra, kada je nedeljnik NIN objavio da ima informacije o tome, iz anonimnih izvora. Tokom vikenda, pedesetak ljudi okupilo se ispred Centralnog zatvora gde se Obradović nalazio. Pritvor mu je napra-sno ukinut u ponedeljak 14. oktobra.

1313


KOLEGIJALNOST

Kako smo pomogli Milanu JovanovićuNajbrutalniji napad na novinare u proteklih 365 dana dogodio se u decembru 2018, kada je Milanu Jovanoviću, novinaru portala Žig info zapaljena kuća. Iza napada, po svemu sudeći, stoji tadašnji predsednik Opštine Grocka Dragoljub Simonović, kome se i sudi zbog ovog događaja. Međutim, Milan Jovanović (70), hronični bolesnik i penzioner, ostao je bez svega. Kako je izgledala višemesečna akcija pomoći Jovanoviću, za “Vreme solidarnosti” piše Jasmina Dobrilović, jedna od onih koji su pokrenuli akciju

Nikada neću zaboraviti to rano jutro 12. decembra prošle godi-ne kada je do mene došla infor-

macija da su novinaru portala Žig info Milanu Jovanoviću, u tom trenutku, nepoznate osobe zapalile kuću. Kroz glavu mi je odmah prošao glavni i od-govorni urednik tog sajta Željko Ma-torčević, koji je dva meseca pre toga (9. oktobra) napadnut i tom prilikom mu je, za sada još uvek nepoznata osoba, polomila jagodičnu kost te je operisan na Klinici za maksilofacijalnu hirurgi-ju pri Stomatološkom fakultetu. Znala sam, odmah sam znala da “nisu čista posla” i pre nego što sam pozvala Ma-torčevića da mi kaže o čemu se radi.

Matorčević mi je ispričao da je Jo-vanović na pregledu kod doktora, da ima zdravstvene probleme i 70 godi-na. Dao mi je sve neophodne infor-macije, broj telefona Jovanovićevog sina Saše jer je njegov telefon izgoreo u požaru, i kaže mi da je siguran da paljenje kuće ima veze sa njihovim pisanjem jer ne vidi drugi razlog za takav brutalan napad na čoveka koji je radni vek proveo kao policajac, a sada u penziji istražuje korupciju na teritoriji opštine Grocka.

Brzo sam došla do Jovanovića, nje-gove izjave, video-zapisa i imala sam napisanu priču. Obavestila sam ured-nika “Cenzolovke” Pericu Gunjića i objavili smo tekst u prepodnevnim

časovima tog 12. decembra 2018. go-dine. Priča je eksplodirala, ali meni je bilo jasno da ne mogu samo da pi-šem o tome šta se dešava već da mo-ram da preduzmem nešto konkretno.

I, ne! Nije mi na pameti bilo to da je neko zapalio kuću novinaru već ČOVEKU koji ima 70 godina, bolestan je i nema kud. I to se nije desilo negde daleko, u nekom mestu za koje niko ne zna već na samo dvadeset kilome-tara od Beograda, u Vrčinu – opština Grocka. Znam gde živim i znam ka-kvi su nam mediji, i odmah mi je pro-radio crv u glavi da to ne može tek tako da prođe i da osim izveštavanja moramo da pređemo na sledeći nivo.

Kroz Fondaciju “Slavko Ćuruvi-ja” odmah smo krenuli da sakuplja-mo novac. O tome smo pisali, pisa-li su i drugi, i opšte je poznata stvar da su građani pokazali solidarnost i da smo u rekordnom roku sakupili neophodan novac i da smo u među-vremenu uspeli da Jovanoviću pomo-gnemo da obnovi svoj dom.

Nema redakcije (mislim na objek-tivne i profesionalne medije) iz koje me nisu kontaktirali tih dana da im pošaljem Milanov broj i uputim ih u više detalja. Moja prednost je bila u tome što sam ranije pisala o Mator-čeviću te sam brzo došla i do Jovano-vića, i u tome se vidi važnost posto-janja portala “Cenzolovka”.

Sa Milanom sam bila u svakodnev-noj višesatnoj komunikaciji. I sa nje-govim sinom i sa Matorčevićem. Oni su znali, oni su odmah znali i sum-njali da iza svega stoji tadašnji pred-sednik opštine Grocka i visoki funk-cioner Srpske napredne stranke Dra-goljub Simonović.

Sve vreme u meni je bila misao da je Milan sa toliko godina izgubio sve što je za života stekao i pitala sam se kako će on sada i gde će. Jednostav-no, znala sam da ne smem da “pu-stim” stvar, da paljenje kuće čove-ku ne može proći kao vest za jedan dan, a istovremeno sam htela da “te-stiram” da li mi novinari svojim pi-sanjem možemo da utičemo na jav-no mnjenje, policiju, tužilaštvo, na institucije koje ne tako retko zaka-žu u obavljanju svog posla.

Oglašavala su se udruženja novi-nara, Reporteri bez granica, OEBS i mnogi drugi. Radna grupa za bez-bednost novinara je delovala u svo-jim okvirima. Shvatite me kako ho-ćete, ali meni je muka od saopštenja u kojima se osuđuju napadi na no-vinare i traži od nadležnih “da ispi-taju slučaj”.

I muka mi je od toga što živim u zemlji u kojoj jedna takva priča ne može da se vidi na javnom servisu. Kada je i na koji način RTS počeo da izveštava o paljenju kuće Milana Jo-

1414


vanovića? Zar ne bi bilo logično da naprave emisiju o tome, da pozovu i Jovanovića i Matorčevića? Zar to nije u interesu javnosti?

Ipak, mislim da ne postoji oso-ba u Srbiji koja nije čula za taj slučaj jer nam se na tu temu (uživo, a kako drugačije) obratio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji nam je, dvade-setak minuta pre nego što sam obja-vila vest da je uhapšen Dragoljub Si-monović, rekao da će “nasilje biti najoštrije kažnjeno, kao i da partij-ska knjižica nikoga neće zaštititi od odgovornosti”.

Da se vratim na RTS. Milan mi je pre nekoliko meseci, dok još nije bio zavr-šio sa renoviranjem kuće, ispričao da su ga kontaktirali ljudi sa RTS-a i da su mu rekli da im je plan da mu po-mognu. Navodno, dolazio je i arhitek-ta, a zvala ga je i Tamara Grujić, autor-ka i producent serijala “S Tamarom u akciji”. Milan se obradovao, mislio je da će zaista napraviti emisiju o njemu i da će mu pomoći da do kraja izgradi svoj dom. Ja sam bila skeptična. Zna-la sam da to neće proći na RTS-u koji

ima slogan “Vaše pravo da znate sve” jer, očigledno, građani Srbije nemaju pravo da saznaju da žive u zemlji u ko-joj visoki funkcioner vladajuće stran-ke naloži paljenje kuće novinaru. I ni-kom ništa, ljudi sa RTS-a su prestali da se javljaju Milanu Jovanoviću i on je, kako mi je rekao, saznao da je propa-la ideja da urade emisiju o njemu. Za RTS nije bilo važno ni kada se Jovano-vić vratio u obnovljeni dom. Nikada nisu prešli tih dvadesetak kilometa-ra od Aberdareve do Vrčina da urade dvominutni prilog o čoveku koji je sa 70 godina ostao bez ičega. A zamisli-te da je u Dnevniku u 19 časova i 30 minuta (koji je najgledanija informa-tivna emisija u Srbiji) išla priča. Uve-rena sam da bi se dosta ljudi javilo da pomogne. Volela bih da dobijem od-govor na pitanje od čelnih ljudi jav-nog servisa, po kojim to novinarskim kriterijumima odluče da se ne bave pričom o kojoj su izveštavali i svetski mediji. Ili jednostavno imaju stav da je i šturo izveštavanje o tome dovolj-no i da su na taj način odradili svoj deo posla.

Imam pitanje i za kolege. Kako to da nikome nije palo na pamet da posta-vi pitanje na konferenciji za novina-re, koje predsednik Srbije gotovo sva-kodnevno održava, zašto nije izbacio iz stranke Dragoljuba Simonovića? Da li njegova stranka, SNS, funkcioniše po sistemu – svoje se meso ne jede? O čemu se tu radi? Zar vas nije sramota? Znamo mi odlično koji je vaš stav kada je reč o profesionalnim novinarima, ali VAŠ čovek je osumnjičen kao na-logodavac za paljenje kuće čoveku od 70 godina, i koju poruku šaljete osta-lim članovima?

Solidarnost su pokazali građani koji su uplaćivali novac koji smo sakupljali za Milana i kolega Veljko Lalić koji je poklonio deo novčane nagrade “Alek-sandar Tijanić”, ali je profesija nedo-voljno reagovala. Nismo napravili protest, nismo zahtevali smenu od-govornih, a u tom lancu bi se našao i ministar za kulturu i informisanje, jednostavno smo prešli preko toga.

Mislim da jedan od razloga za našu profesionalnu neagilnost leži upravo u tome što Jovanović ne dela iz cen-tra Beograda, nije uticajan na Tvite-ru, a ima među nama i onih koji će reći da on i nije novinar već polica-jac u penziji.

Ono što je meni interesantno i go-tovo nestvarno u slučaju Milana Jo-vanovića jeste njegov odnos i drža-nje tokom svih ovih meseci. Od prvog dana je ukazivao na to da Simonović stoji iza paljenja njegove kuće, nije očajavao i nije se predao. Nije se uz-drmao ni kada su pristalice Dragolju-ba Simonovića došle ispred i u zgra-du suda da ga pozdrave aplauzom dajući podršku čoveku koji je osum-njičen kao nalogodavac za paljenje kuće. Ta njegova hrabrost i istrajnost u tome da je on svoj posao radio po-šteno nalažu mi da mu se javljam na telefon 24/7, da budem i dalje u sva-kodnevnoj komunikaciji i sa njim i sa Matorčevićem i da ne prestanem da pišem na tu temu.

Počela sam da pišem i scenario za dokumentarni fi lm s nadom da ću pronaći sredstva da ekranizujem priču.

JASMINA DOBRILOVIĆ

� Profesija je nedovoljno reagovala. Nismo napravili

protest, nismo zahtevali smenu odgovornih, a

u tom lancu bi se našao i ministar za kulturu i

informisanje, jednostavno smo prešli preko toga

Foto: Perica Gunjić /Cenzolovka

1515


Urednica dodatka: Jovana Gligorĳ ević, Novinarke: Biljana Vasić, Ivana Milanović Hrašovec, Dokumentacĳ a: Dragoslav Grujić, Urednik fotografi je: Milovan Milenković, Fotografi je: agencĳ a FoNet i Marĳ a Janković, Grafi čko oblikovanje: Ivan Hrašovec, Slog: Tanja Stanković, Lektura: Živana Rašković, Korektura: Stanica Milošević

Dodatak je objavljen u nedeljniku Vreme u okviru projekta “Država i solidarnost – Pogled uprt u evropsko pravo” koji fi nansira Evropska unĳ a (preko Delegacĳ e EU u Srbĳ i) kroz medĳ ski program. Objavljivanje ovog dodatka omogućeno je uz fi nansĳ sku pomoć Evropske Unĳ e. Sadržaj dodatka odgovornost je isključivo nedeljnika Vreme i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unĳ e.

IZ ISTRAŽIVANJA

ne znam / nemam stav 14.8%



U KOJOJ MERI MISLITE

DA JE U SRBIJI DANAS

PRISUTNA SOLIDARNOST

PREMA SIROMAŠNIMA?




NA RADNOM MESTU – MEĐU

ZAPOSLENIMA?




PREMA ŽRTVAMA

PORODIČNOG NASILJA?

da, u potpunosti je prisutna 2.2%

više da, nego ne 26.7%

više ne, nego da 40.6%

uopšte je nema 16.2%









Copyright © NP Vreme, Beograd

Upotreba materijala iz ovog fajla u bilo koje svrhe osim za

ličnu arhivu dozvoljena je samo uz pisano odobrenje NP Vreme

PDF izdanje razvili: Saša Marković i Ivan Hrašovec

Obrada: Marjana Hrašovec

da li je ljudskost umrla u luČanima...koliko joj znači podrška koju ona dobija na ročištima...

Documents