Tema:

Autizam kod dece

Nemanja Mitrović 1182

1

Niš, septembar 2010.Sadržaj:

1. UVOD..................................................................................................................................31.1. DEFINICIJA.................................................................................................................3

2. OSNOVNE KARAKTERISTIKE.......................................................................................43. DIJAGNOSTIKA I DIFERENCIJACIJA...........................................................................5

3.1. RAZLIKOVANJE AUTIZMA OD DRUGIH OBOLJENJA...........................................64. UZROK POREMEĆAJA.....................................................................................................75. LEČENJE I TERAPIJSKI POSTUPCI................................................................................8

5.1. BIHEJVIORALNA TERAPIJA......................................................................................85.2. UVEŽBAVANJE SOCIJALNIH VEŠTINA....................................................................95.3. TEACHH......................................................................................................................105.4. MUZIKOTERAPIJA.....................................................................................................105.5. TERAPIJA MEDIKAMENTIMA..................................................................................11

6. ZAKLJUČAK.....................................................................................................................127. LITERATURA....................................................................................................................13

2

1. UVOD

Autizam spada u spektar razvojno-autističnih poremećaja. Po Medjunarodnoj

klasifikaciji bolesti (MKB-10), ovaj poremećaj spada u prožimajuće poremećaje razvoja

(oznaka - F84). Javlja se u ranom detinjstvu, do navršene treće godine života.. Zajedničke crte

svih ovih poremećaja su: kvalitativno oštećenje socijalnih interakcija, izrazito sužen repertoar

interesovanja i aktivnosti kao i često (ne i obavezno) ostećenje kognitivnih sposobnosti.

Mentalna retardacija prati ¾ populacije autistične dece. Sa druge strane, postoji i mali broj

autistične dece koja pokazuju neverovatne rezultate na polju pamćenja, matematike i nekih

drugih kognitivnih sposobnosti.

Eugen Blojler je prvi koristio izraz autizam (grč. autos= ja ili ja sam), kao jedan od

četiri simptoma šizofrenog sindroma. Pod autizmom je podrazumevao specifično mišljenje

koje nije orijentisano ka nekom cilju vec afektima i željama. Isto tako je verovao da se ovaj

vid mišljenja, pored šizofrenije, može naći i kod normalnih ljudi. Godine 1943. ovaj termin

dobija moderno značenje, kada ga Leo Kaner odredjuje kao dečji autizam. Procenjeno je da se

ovaj poremećaj javlja u 4 slučaja na 10000 dece.

1.1. DEFINICIJA

Autizam je složen razvojni poremećaj koji se tipično pojavljuje tokom prve tri

godine života i koji je rezultat neurološkog poremećaja koji utiče na normalno funkcionisanje

mozga odnosno na razvoj onih regija koje su povezane sa socijalnom interakcijom i

komunikativnim veštinama.

Sa druge strane, Baron-Koen i Bolton (1995) su dali sledeću definiciju: „autizam je

stanje koje postoji kod dece od rođenja ili ranog detinjstva i čini ih nesposobnim da uspostave

normalne međuljudske odnose ili razviju normalnu komunikaciju. Kao rezultat toga, dete

može da se izoluje od ljudskih kontakata i uvuče u svet ponavljajućih, opsesivnih aktivnosti i

interesovanja”.

3

2. OSNOVNE KARAKTERISTIKE

Dete sa autizmom se odlikuje poremećenom socijalnom interakcijom, kvalitativnim

poremećajem govora i uopšte komunikacije kao i repetativnim (šablonskim) ponašanjem.

Naime, ovakva deca teško uspostavljaju socijalne odnose sa drugim ljudima, bili oni njima

bliski ili ne. Manifestacije njihove abnormalne socijalnosti su različite. Naime, autistična deca

se ne odazivaju na pozive ljudi u njihovoj blizini i čini se kao da ih ne primećuju. Da bi

reagovala, neko drugi mora da preuzme inicijativu u kontaktu sa njima na jednostavan i jasan

način. Imaju tendeciju da delove tela drugih ljudi tretiraju kao nezavisne objekte. Retko kada

gledaju ljude u lice tj. najčešće kod njih postoji odsustvo pogleda. Sa druge strane, ona često

usmeravaju svoju pažnju na nesocijalne aspekte situacije. Na primer, ona pamte imena svojih

drugova iz vrtica, boju njihovih kreveta i druge detalje vezane za njih ali nikada ne ulaze u

interakciju sa njima. Tokom tih retkih interakcija, pokazuju nesposobnost da prepoznaju misli

drugih ljudi i da svoje ponašanje organizuju na osnovu toga. Zbog ove smetnje, autistična

deca mogu da dožive delovanja ljudi kao zbunjujuća. Pored ovoga, prati ih odsustvo

razumevanja za osećanja drugih. Sama retko imaju protrebu za nežnošću i zaštitom od strane

drugih, u stresnim situacijama. Sa godinama autistična deca postaju otvorenija što ne znači da

počinju da se ponašaju normalno u socijalnom smislu.

Što se tiče poremećaja komunikacije, za autističnu decu je karakterističan usporen

razvoj ili potpuno odsustvo govora. Jedan od pokazatelja neadekvatnog razvoja govora je

odsustvo „brbljanja“ do 12. meseca života. Isto tako, čest je izostanak spontanih fraza nakon

24. meseca. Nije retkost da dete ne progovori ni jednu reč posle 16 meseci života. Ipak, govor

se ponekad razvije tek kasnije, posle pete godine života. Kod one autistične dece kod koje se

govor razvije, javlja se čitav niz neobičnosti i to su:

Eholalije koje podrazumevaju pojavu da deca ponavljaju reči ili fraze nakon što su ih

neposredno čula ili kraći period posle toga;

Metaforični govor koji podrazumeva metafore koje po svom lingvističkom smislu to

nisu;

Korišćenje neologizama odnosno izraženu tendenciju autistične dece za stvaranjem

novih reči i

Pogrešna upotreba zamenica.

4

Pored ovih neobičnosti, tu su i abnormalnosti jezičkog sistema. To podrazumeva

poremećaje podsistema fonetike, rečnika, sintakse, semantike i pragmatike. Fonetika kao

podsistem se odnosi na produkovanje osnovnog glasa za govor. Kod autistične dece

abnormalnost fonetike se ogleda u neodgovarajućoj intonaciji pri govoru. Naime, govor dece

obolele od autizma je često mehanički i monoton. Što se tiče rečnika, on je najčešće

siromašan kod ovakve dece mada postoje i slučajevi koji govore protiv. Naime, zabeleženi su

slučajevi autistične dece koja pokazuju opsesivno interesovanje za reči. Treći segment jezika

koji je pogodjen ovim poremećajem je sintaksa. Sintaksa podrazumeva skup gramatičkih

pravila za kombinovanje reči u fraze sa značenjem. Gledano u globalu, autistična deca stiču

sintaksu isto ili nešto sporije od normalne dece. Jedini izuzetak su reči ili delovi govora koji

imaju promenjivo značenje odnosno kod pojave deiktike. Sa tim aspektom sintakse, ova deca

imaju ogromne poteškoće. Sledeći podsistem jezika je semantika, koja se odnosi na aspekte

značenja koji su izraženi u jeziku, kodu ili nekom drugom obliku predstavljanja. Deca sa

autizmom ,koja su razvila govor, imaju specifične probleme sa značenjem apstraktnih i

figurativnih pojmova. Karakteristično za njih je da bukvalno tj. doslovno shvataju odredjene

reči. Pored toga, ne mogu da shvate da dve reči mogu da imaju isto značenje odnosno da ista

reč može da ima više značenja. Na kraju imamo pragmatiku kao aspekt jezika koji je

pogodjen autizmom. Pragmatika je naučna disciplina koja se bavi upotrebom jezika u

komunikaciji. Deca sa autizmom često govore neprimereno socijalnom kontekstu. Najbolji

primer za to je već pomenuta eholalija. Isto tako smo već pomenuli da autistična deca teško

razumeju misli drugih ljudi odnosno da ona ne mogu da pojme različita stanovišta. Sa tim se

nadovezuje drugi problem u pragmatici koji podrazumeva teškoće u prepoznavanju šta jedna

osoba očekuje od druge u razgovoru. (Baron-Koen, Bolton, 1995)

3. DIJAGNOSTIKA I DIFERENCIJACIJA

Radi pravog izbora tretmana u lečenju, potrebno je tačno i precizno dijagnostikovati

poremećaj. Razgraničenje različitih stanja koja mogu da nalikuju autizmu, od pravog autizma,

je od neizmerne važnosti. Ipak, retko se dešava da autizam bude prepoznat nakon prvog

pregleda. Odlaganje samog pregleda, može imati na dugoročnom planu negativan uticaj na

ishod lečenja. Dijagnoza se postavlja nakon utvrdjivanja tri abnormalna bihejvioralna sklopa

u dečijem ponašanju. Baron-Koen i Bolton (1995) navode tri krucijalna tipa ponašanja i to su:

,,abnormalni socijalni odnosi i socijalni razvoj, nesposobnost razvijanja normalne

5

komunikacije, interesovanja i aktivnosti deteta koji su oskudni i ponavljajući”. Isključivo

javljanje sva ova tri tipa zajedno može biti osnova za dijagnozu autizma. Problemi sa

govorom, abnormalna socijalna interakcija i uzak krug interesovanja deteta, kada se jave

izolovano, ne dovode do dijagnoze autizma. Jedan od glavnih činioca koji se treba uzeti u

obzir pri dijagnostikovanju, je uzrast deteta. Naime, autizam se može sa sigurnošću utvrditi

tek kada su navedeni simptomi primetni i posle 36. meseca života. (Baron-Koen, Bolton,

1995)

Procedura dijagnostikovanja je multifazna i podrazumeva niz specifičnih pregleda.

Do krajnje precizne diijagnoze stiže se profesionalnom saradnjom izmedju dečjeg psihologa,

socijalnog radnika i psihijatra. U kliničkim uslovima se vrši opšti zdravstveni pregled, pregled

specijaliste neurologa, procena inteligencije i razvoja govora. Pored ovoga u klinici se vrši i

opservacija ponašanja deteta. Ako je radi boljeg sagledavanja problema to potrebno,

organizuju se i opservacije deteta u kućnim uslovima, u vrtiću, školi i u svim drugim

okolnostima gde bi dete trebalo normalno da socijalno reaguje.

Prilikom dijagnostikovanja koristi se niz postupaka od kojih su najčešći, Intervju za

dijagnostikovanje autizma (engl. Autism Diagnostic Interview - ADI) i Dijagnostička

opservacijska skala za autizam (engl. Autism Diagnostic Observation Scales - ADOS). Prvi

postupak pretstavlja polu-strukturirani upitnik za roditelje dok drugi podrazumeva

posmatranje i interakciju sa detetom. (http://en.wikipedia.org/wiki/Autism)

3.1. RAZLIKOVANJE AUTIZMA OD DRUGIH OBOLJENJA

U kliničkoj praksi često se javljaju slučajevi poremećaja koji nalikuju autizmu a da to

ustvari nisu. Jedan od takvih poremećaja je elektivni mutizam koji pretstavlja poremećaj gde

dete odbija da govori osim u malom broju slučajeva kada govori sa osobama njemu

emocionalno bliskim. Pored ovoga, razni poremećaji vezivanja kod kojih dete ne razvija

odogovarajuće emocionalne veze mogu dati lažnu sliku postojanja autizma. Autizam može da

liči i na poremećaj razvoja ekspresivnog govora odnosno razvojnu disfaziju koja pretstavlja

razvojni jezički poremećaj, odnosno nemogućnost i teškoće u razumevanju i izražavanju

jezika. Na kraju često se ne razlikuje tipična mentalna retardacija, gde se komunikacijske,

socijalne i intelektualne sposobnosti sporije razvijaju, od dijagnoze autizma.

Povrh ovoga, javljaju se i poremećaji koji daju ,,pseudoautističnu sliku“ odnosno kod

kojih nedostaje neka od karakteristika klasičnog autizma. Pod ovim podrazumevamo druge

pervazivne poremećaje razvoja kao što su atipični autizam i Aspergerov sindrom. Atipični

6

autizam se najcesće razvija kod duboko retardiranih osoba, čije funkcionisanje i specifično

ponašanje potseća na autizam zbog nekih sličnih karakteristika. Sa druge strane, Aspergerov

poremećaj karakterišu očuvan govor i inteligencija sa prisutnom abnormalnoću socijalnog

života. Posebnu pažnju zahtevaju poremećaji kao što su Retov sindrom, koji se javlja samo

kod devojčica i pretstavlja progresivan razvojni neurološki poremećaj koji se manifestuje

promenama u oblasti kognitivnih, komunikativnih, motornih i vegetativnih funkcija.

Hiperkinetički poremećaj sa stereotipnim pokretima i Landau-Klefnerov sindrom mogu

donekle da daju kliničku sliku sličnu autizmu ali treba imati u vidu da su ovo kvalitativno

različiti poremećaji. Prvi podrazumeva izražene probleme sa pažnjom i hiperaktivnošću dok

se drugi karakteriše naglim ili postepenim gubljenjem već stečenih jezičkih sposobnosti i

pojavom epilepsije. (Baron-Koen, Bolton, 1995)

4. UZROK POREMEĆAJA

Šezdesetih godina prošlog veka, javila se psihološka teorija autizma koja je tada bila

neprikosnovena. Glavni pretstavnik ove teorije je bio Bruno Betlhajm, psihoanalatičar po

opredeljenju. Njegova teorija ističe neadekvatnu brigu roditelja prema detetu kao osnovni

uzrok autizma. On je zastupao donekle ektremno shvatanje da decu treba odvajati od roditelja

radi lečenja. Ubrzo se ispostavilo da ovakav postupak nema realne osnove.

Nasuprot ovoj teoriji, biološke teorije su se empirijskim činjenicama izborile za

preimućstvo danas. U njima se navodi niz različitih bioloških faktora (geni, lezije na mozgu,

virusne infekcije) kao uzročnike abnormalnosti mozga koje se javljaju kod autizma. Pored

ovoga, ovim teorijama ide na ruku to što je utvrdjeno da se autizam javlja podjednako u

različitim kulturama tj. da je poremećaj indiferentan u odnosu na socijalne uslove. Još jedna

važna činjenica je da autizam često prate očita neurološka oštećenja, epilepsija i mentalna

retardacija tj. stanja koja imaju biološku abnormalnost kao osnovu.

Vredi navesti neke poremećaje oboljenja koji mogu biti udruženi sa autizmom i koji

često bivaju okarakterisani kao njegov uzrok. Na prvom mestu se izdvajaju genetski

poremećaji kao što su fenilketonurija, neurofibromatoza, fragilni X hromozom i tuberozna

skleroza.

Fenilketonurija je nasledna bolest koja nastaje zbog genetičke greške koja uslovljava

poremećaj metabolizma fenilanina u organizmu. Utvrdjeno je da gomilanje fenilanina, koje

nastaje zbog malfunkcionalnog metabolizma, dovodi do oštećenja mozga. Neurofibromatoza,

7

poznatija kao fon Reklinghauzenova bolest, je nasledno oboljenje koje se odlikuje lezijama na

koži, nervnom sistemu i očima. Pored ovoga, može da dovede i do mentalne retardacije i

oštećenja mozga. Postojanje fragilnog X hromozoma prati mentalna retardacija, izduženo lice

sa grubim crtama kao i hiperaktivnost i usporen razvoj govora. Kako navode Baron-Koen i

Bolton (1995) ,,fragilni X hromozom javlja se kod manjeg broja dece sa autizmom (manje od

10 procenanta)”. Tuberozna skleroza je redak poremećaj i isto tako se retko javalja u

kombinaciji sa autizmom. Karakteristično za ovu bolest je trijas koji čine mentalna

retardacija, epilepsija i kožne promene a neretko se javlja i tumor na mozgu.

Komplikacije u trudnoći i pri porodjaju mogu isto tako imati udela u formiranju

autizma. Kasne trudnoće, nakon 35. godine života, nose izvestan rizik same po sebi.

Neodgovorno i nesrazmerno uzimanje lekova u trudnoći takodje može da bude jedan od

činilaca. Prisustvo prve bebine stolice (mekonijuma) u plodovoj vodi, za vreme porodjaja

dokazano štetno utiče na bebu. Krvarenje tokom trudnoće (izmedju 4. i 8. meseca) svakako

nepovoljno deluje na normalan razvoj ploda. Primećeno je da svi ovi faktori na neki način

mogu da dovedu do manjeg ili višeg oštećenja mozga. Ovo ne treba uzeti kao pravilo. Svi ovi

faktori sami po sebi ne utiču direktno na javljanje autizma ali povećavaju rizik. Oni pre čine

deo zajedničkog uzroka autizma.

Na kraju treba navesti nekoliko infekcija koje nose rizik oštećenja mozga i samim

tim se mogu svrstati u faktore javljanja autizma. To su: virus rubeola, citomegalovirus i

encefalitis uzrokovan virusom herpesa. (Baron-Koen, Bolton, 1995)

5. LEČENJE I TERAPIJSKI POSTUPCI

Glavni cilj lečenja autizma je da se kod obolele osobe ublaže deficiti nastali bolešću i

da se ona osposobi za svakodnevno normalno funkcionisanje u što većoj meri. Kada se

započinje sa programom, koji najčešće podrazumeva nekoliko terapija, ne postoji nada da će

bolesnik biti izlečen ali se ipak veliki trud ulaže u podizanje kvaliteta života obolelog.

5.1. BIHEJVIORALNA TERAPIJA

Jedan od najznačajnijih vidova lečenja je bihejvioralna terapija. Baron-Koen i Bolton

(1995) ističu da: ,,bihejvioralne programe formiraju psiholozi i psihijatri u konsultaciji sa

roditeljima, nastavnicima i osobljem i oni pretstavljaju postupke kojima se uobličava

8

poželjno, adaptivno ponašanje (kao što je navikavanje na nošu), ili se smanjuje nepoželjno

ponašanje (kao što je pljuvanje)“. Maladaptivna i bizarna ponašanja deteta mogu da se kreću

od „blažih“ (hiperaktivnost) pa sve do agresivnih i opasnih (napadi besa i

samopovredjivanje). Pored ovoga, teži se i osposobljavanju deteta da vodi računa o higijeni.

Uloga samog bihejvioralnog terapeuta je da prvo dobro osmotri detetovo okruženje tj. životni

prostor, da se upozna sa samim detetom (posebno sa njegovim svakodnevnim navikama) i da

utvrdi kod njega šta dovodi do okidanja maladaptivnog ponašanja a šta do normalne i smirene

reakcije. Povrh svega ovoga, važno je i utvrditi nagrade za poželjno ponašanje. Nasuprot

nagradjivanju, kažnjavanje dece je etički neprihvatljivo tako da se na neprilagodjeno

ponašanje reaguje ignorisanjem ili eliminisanjem faktora koji dovode do njega. Kada se jave

prvi znaci napretka, u ceo proces se uvode nove tehnike koje pojačavaju i fino modulišu

ponašanje. Važno je napomenuti da se pri ovakvoj terapiji edukuju i roditelji tako što od

terapeuta stiču odredjene veštine za pravilan odgovor na neuobičajeno ponašanje obolelog

deteta. Iako je uspešna u redukovanju gore navedenih problema, bihejvioralna terapija

podbacuje po pitanju otklanjanja socijalno-neprihvatljivog ponašanja i problema sa

komunikacijom. (Baron-Koen, Bolton, 1995)

5.2 UVEŽBAVANJE SOCIJALNIH VEŠTINA

Svakodnevnu socijalnu interakciju čine različite situacije koje imaju specifična

pravila i čitavu lepezu scenarija po kojima se odigravaju. Upravo u ovom aspektu života

nalazimo jedan od najveći problema kod autističnih. Autistični ne razmišljaju i ne obraćaju

pažnju na socijalne etikete koje normalni ljudi uzimaju zdravo za gotovo. Situacije kao što su

razgovor telefonom, upoznavanje drugih ljudi ili kupovina u prodavnici, mogu pretstavljati u

najmanju ruku čudno ali i uznemirujuće iskustvo za autičnog čoveka. S tim u vezi,

uvežbavanje socijalnih veština podrazumeva učenje obolelih od autizma kako da se pravilno

suoče sa socijalnom situacijom, kako da se normalno ophode prema drugim ljudima i kako da

se barem delimično integrišu u društvo. Terapeut će tako pokušati da prvo izgradi bazične

socijalne veštine kod autističnog čoveka (kao što je uspostavljanje i održavanje kontakta

očima) a nakon toga će ići dalje u podučavanju, sve do komplikovanijih i zahtevnijih veština

(kao što je započinjanje i održavanje razgovora). Uspeh se ostvaruje nizom tehnika i pristupa

koje podrazumevaju igranje igre uloga, raznolike konverzacije, video-moduliranje ponašanja i

učenje u realnim situacijama. Problem koji se izdvaja kod sticanja socijalnih veština je taj da

se veštine nakon utvrdjivanja, teško generalizuju od strane autistične osobe. Na kraju treba

9

dodati da je socijalno ponašanje ,koje je naučeno na ovaj način, neprirodno i kruto jer je

mehanički usvojeno.

5.3. TEACHH

Ova terapija već dugi niz godina daje dobre rezultate tako da je prihvaćena u većini

ustanova i institucija koje se bave autizmom. Skraćenica TEACCH znači lečenje i edukacija

dece sa autizmom i srodnim poremećajima komunikacije (engl. Treatment and Education of

Autistic and related Communication handicapped Children). Erik Šopler je sa svojim

saradnicima formulisao ovu terapiju davne 1964. godine. Ovaj vid terapije sagledava autizam

kao doživotno oboljenje i ne bavi se izlečenjem već saniranjem manifestacija. Koren

TEACHH čini bihejvioralna terapija koja stavlja aspekt na individualno sagledavanje

problema autističnih, posebno u sferama percepcije i rezonovanja. Sam postupak se ne bavi

ponašanjem direktno, već uzrocima koji su “ispod kože”, kao što su nerazumevanje autistične

osobe onoga šta se očekuje od nje u svakodnevnim socijalni aktivnostima. Individualno

pripremljeni programi ,koji su srž ovog tretmana, se usmeravaju na razvoj govora i

abnormalno ponašanje a podrazumevaju i rad sa roditeljima. (Baron-Koen, Bolton, 1995)

5.4. MUZIKOTERAPIJA

Muzikoterapija je psihoterapijska tehnika koju primenjuje edukovani

muzikoterapeut, a u dijagnostičke i terapijske svrhe koristi zvuk, koji može, ali i ne mora biti

muzika. Ova vrsta terapije je uvršćena u program većine škola za autizam. Utvrdjeno je da je

posebno efektivna kod razvoja i moduliranja govora što ima veliko potencijalno značenje u

lečenju autizma. Više puta je već navedeno da se kod autističnih govor razvija vrlo usporeno

ili se ne razvije uopšte. Primećeno je i da obolela deca imaju istančanu osetljivost prema

muzici. Neka od njih ponekad pevaju umesto da svoju misao iskažu rečima. Uzevši sve u

obzir, nameće se zaključak da muzikoterapija može pretstavljati najbolji pristup u

komunikaciji sa njima. Muzički terapeut može sistematski da radi na govoru preko muzičko-

vokalne aktivnosti deteta. Terapijska praksa je pokazala, da se uz dobro vodjstvo, razvija i

sposobnost anticipacije što je veoma bitno za razvoj socijalnih veština. U najmanju ruku, ovaj

tretman ima umirujući efekat na mnogu decu koja pate od autizma. Na kraju, treba naglasiti

da se ovaj vid terapije može primenjivati i kod zdravih ljudi u cilju povećanja kreativnosti,

10

kao i intenzivnijeg psihološkog i duhovnog razvoja.

(http://en.wikipedia.org/wiki/Music_therapy)

5.5. TERAPIJA MEDIKAMENTIMA

Lek koji bi suzbio bazične simptome autizma do te mere da se može reći da se bolest

povukla, još nije pronadjen. Ipak, medikamenti se često koriste kao osnovica za rešavanje

bihejvioralnih problema autističnih, kao što je agresija, uznemirenost i autodestruktivno

ponašanje. Lekovi koji se najčešće koriste su antidepresivi, stimulatori i antipsihotici.

Blokatori ponovnog preuzimanja serotonina (engl. Selective Serotonin Reuptake

Inhibitor, SSRI) koriste se u terapiji anksioznih poremećaja, depresije i opsesivno-

kompulsivnog poremećaja. Serotonin spada u inhibitorne neurotransmitere centralnog

nervnog sistema i kod trećine dece sa autizmom, njegov nivo u krvi je povišen. Utvrdjeno je

da tretman ovim lekovima smanjuje repetativno, ritualističko ponašanje autistične osobe i

pomaže unapredjenju kontakta očiju i društvene interakcije. Ovi lekovi se ne daju deci

mladjoj od 6 godina.

Za saniranje teških bihejvioralnih problema koriste se antipsihotici, tj. lekovi koji se

najćešće daju kod teških duševnih oboljenja. Baron-Koen i Bolton (1995) ovu grupu lekova

svrstavaju u „velike trankvilizere“ i kaže da se ti „lekovi nekada koriste u lečenju dece sa

autizmom, ne da bi poboljšali osnovni poremećaj, nego da omoguće povremeno smanjenje

uznemirenosti, agresije, nesanice, stereotipija (repetativnog ponašanja) ili drugih poremećaja

ponašanja“. Mehanizam delovanja ovih lekova je takav da oni smanjuju aktivnost

neurotransmitera dopamina u mozgu. U poznatije antipsihotike spadaju haloperidol,

flufenazin i hlorpromazin. Haloperidol se pokazao od velike pomoći u smanjivanju simptoma

agresije ali sa druge strane ima negativne nus pojave kao što su mišićna ukočenost i

abnormalni pokreti.

Povrh svega ovoga, važno mesto u lečenju autističnih osoba imaju velike doze

vitamina. Utvrdjeno je da vitamin B-6 veoma povoljno utiče na tok bolesti. Veoma se

preporučuje i zbog toga što nema neželjenih štetnih efekata. Treba se voditi računa jedino u

slučaju kad se daje sa drugim supstancama kao što su antiepileptični napadi i magnezijum jer

može doći do sporednih neželjenih efekata. (Baron-Koen, Bolton, 1995)

11

Na kraju treba pomenuti da se autističnim osobama daju i antikonvulzivi ako istorija

bolesti navodi i prisustvo epileptičnih napada. Istraživanja kažu da nešto manje od trećine

autistične dece pati i od epilepsije stoga se ova grupa lekova ne sme zanemariti.

6. ZAKLJUČAK

Kao što je već ranije navedeno, lek za potpuno izlečenje autizma ne postoji. Ipak,

dogadja se, s vremena na vreme, da se bolest u velikoj meri povuče najčešće posle intenzivne

i duge terapije. Ovo ne moramo uzeti kao pravilo jer se dešava da se bolest povuče i nakon

zanemarljive terapije. Zabeleženo je da mali broj dece, posle inicijalnih poteškoća i

nemogućnosti, nauči da govori nakon pete godine života. Mnogo bolji ishod imaju slučajevi

gde se govor razvije pre pete godine gde je IQ osobe iznad 50. podeoka. Iako bazične

abnormalnosti u ponašanju imaju tendenciju da perzistiraju, težina simptoma sa godinama

jenjava. Jedna britanska studija iz 2004. godine, pokazuje da 12% autistične dece sa IQ većim

od 50, ostvari visok stepen nezavisnosti dok 46% zahteva visoko specijalizovanu negu i ima

veoma ograničenu autonomiju. Generalno gledano sa pravilnim tretmanom, autistične osobe

mogu da ostvare normalan, pun životni vek. Iz svega ovoga se može zaključiti da prognoza

ove bolesti nije najpovoljnija ali da uvek treba imati na umu da postoje predani ljudi koji

svakodnevno rade kako bi našli lek za ovu surovu bolest.

(http://en.wikipedia.org/wiki/Autism)

12

7. LITERATURA

1. Baron-Koen, S. i Bolton, P. (1995). Činjenice o autizmu. Beograd: Savremena administracija

2. Golubović, Z. G. (2008). Osnovi opšte psihopatologije. Niš: Unigraf3. Frith, U. (Ed.) (1991). Autism and Asperger syndrome. Cambridge: University Press4. http://en.wikipedia.org/wiki/Autism5. http://en.wikipedia.org/wiki/Music_therapy6. http://sr.wikipedia.org/sr/Autizam

13