IAN – Međunarodna mreža pomoći CRTV – Centar za rehabilitaciju žrtava torture

Dehumanizacija i tortura u regionu Balkana

Izveštaj o rezultatima istraživanja „Dehumanizacija i tortura u regionu Balkana“

Bojana Trivunčić Psiholog u Centru za rehabilitaciju žrtava torture

1

1. Mehanizam dehumanizacije

Dehumanizacija kao mehanizam kojim se osobi uskraćuju osobine čoveka i

pripisuju neke druge, ne ljudske osobine prisutna je i vidljiva u svakodnevnom

životu, u odnosu osobe prema drugoj osobi kao pripadniku neke druge socijalne

grupe, u umetnosti, medicini, tehnologiji, itd. Najupadljivija je u ratnim sukobima

gde se prepoznaje u raznim oblicima surovog, nečovečnog ponašanja čoveka prema

čoveku. Ali je sveprisutna i u mirnodobskim uslovima. Pripadnici vulnerabilnih

grupa stanovništva su često izloženi raznim oblicima nehumanog postupanja u

društvu kako od strane običnog stanovništva tako i od strane onih koji bi trebalo da

im pruže pomoć i zaštitu.U literaturi nailazimo na različita objašnjenja pojma

dehumanizacije i osobina koje se u tom procesu oduzimaju drugima.

Objašnjenja mehanizma dehumanizacije se grubo mogu podeliti na dve

grupe shvatanja. S jedne strane postoje shvatanja koja kada objašnjavaju

mehanizam dehumanizacije akcenat stavljaju na pojedinca, a s druge strane

postoje teorije koje akcenat stavljaju kako na pojedinca tako i na socijalne faktore

koji su bitni u nastanku i održavanju dehumanizacije.

Tako prema Shoemaker- u (1968) dehumanizujuće misli i ponašanja prema

pripadnicima drugih grupa, predstavljaju odbrambeni mehanizam koji pomaže

agresivnom pojedincu da izađe na kraj sa strahovima od drugačijih ideja i ciljeva

kod drugih osoba. Po ovoj teoriji, rad na strahovima od drugačijih drugih, smanjuje

agresiju vezanu za dehumanizaciju. Prema Banduri ljudi se često ponašanju

suprotno svojim uverenjima i ne vide sopstveno ponašanje kao nemoralno.

Bandurina socijalno kognitivna teorija moralnog oslobađanja nudi objašnjenje kako

socijalno kognitivni mehanizmi omogućavaju osobi da se upušta u ponašanja koja su

za druge štetna, iako se to ne poklapa sa njihovim moralnim principima, i to da ne

osećaju krivicu. Prema Bandurinoj teoriji moralnog oslobađanja (moral

disengagement), dehumanizacija je jedan od mehanizama koji to omogućavaju.

Moralno oslobađanje se odnosi na upotrebu različitih mehanizama legitimizacije,

koji doprinose selektivnom oslobađanju od moralne cenzure. Prostor između

moralnih uverenja i nemoralnog ponašanja je pokriven sa osam različitih

mehanizama oslobađanja koji pripadaju nekom od četiri oslobađajućih domena.

Pomoću osam oslobađajućih mehanizama, osoba je u stanju da deluje praktično

suprotno sopstvenim moralnim uverenjima zadržavajući ideju da se ponaša

moralno. Mehanizam dehumanizacije je jedan od tih osam moralno oslobađajućih

mehanizama i pripada domenu koji je Bandura nazvao domen okrivljavanja žrtve.

Loše tretiranje drugih uključuje rizik od lične patnje, rizik javljanja osećanja

krivice. Jedan od načina da se oslobodi ili izbegne takva lična patnja je kroz proces

dehumanizacije. Ovim menahizmom, žrtva se vidi kao da je „nečovek“ ili „manje

Napomena: Dvorodne imenice u tekstu koje su

napisane u muškom rodu odnose se i na ženski rod.

2

čovek“, koji nije u stanju da doživi osećanja uobičajena za „normalnog“, „pravog“

čoveka. Na taj način, moralni kodeksi koji važe kada su u pitanju „normalni, pravi“

ljudi, ne važe za „neljude“ odnosno „manje ljude“ i time se opravdavaju sopstveni

nemoralni postupci. Neka Bandurina istraživanja (Bandura el al., 1975; Zebel et al.,

2008) su pokazala da mehanizam dehumanizacije pojačava štetno, povređujuće

ponašanje prema drugima. Ali i da se dehumanizujuća ponašanja i misli usmerena

na pripadnike drugih grupa značajno smanjuju, kada postoji prisustvo autoriteta,

odnosno kada postoji rizik od posledica.

Prema drugoj teoriji (Thomas Homer – Dixon, 2012) u procesu

dehumanizacije pripadnika drugih, „suprotnih“ grupa, osoba prolazi kroz tri

kognitivne faze ne nužno istim redom. Prvo se dešava deindividualizacija člana

druge grupe. Naime, osoba nije individua sa posebnim karakteristikama, koja ima

svoju istoriju, svoje ciljeve, već se ne razlikuje od drugih pripadnika svoje grupe.

Zatim se tako deindividualizovanoj osobi pripisuju pojednostavljene, stereotipne,

pežorativne karakteristike, i često imaju analogiju sa životinjama ili mašinom.

Treće, i najvažnije, negira se moralno pravo osoba, pripadnika druge grupe, na

način života kojim žive, pravo na svoja interesovanja, aktivnosti i na kraju pravo na

postojanje, te za njih u tom procesu ne važe generalni principi moralnosti.

Tretiraju se po sistemu „za razliku od nas“ i stavljaju na margine društva i samim

tim van domena naše odgovornosti i brige. Taj sistem je prepoznatljiv kako u

ratnim uslovima, tako i u miru u odnosu prema pripadnicima ugroženih i

marginalizovanih grupa u populaciji (Romi, LGBT, korisnici psihijatrijskih usluga,

itd.). Prolazeći kroz te kognitivne faze, u procesu dehumanuzacije osoba više nije

u stanju da se identifikuje sa pripadnikom druge grupe, iako je možda i dalje u

stanju da zamisli kako je biti u takvoj situaciji. Prema ovom autoru, činjenica da

na neki način empatija postoji i kad identifikacije sa drugom osobom nema,

objašnjava mnoge čudne, krajnje zlobne akte. Učesnici dehumanizacije često

tretiraju članove grupe koje dehumanizuju na krajnje brutalan, nečovečan način,

kako se inače ne bi ponašali ni prema životinjama. Takva dela, po ovom autoru

jedino se mogu objasniti time da je osoba u stanju da zamisli šta bi bilo najbolnije

kada bi bila u toj situaciji. Ali ono što je ključno u dehumanizaciji je odsustvo

identifikacije sa dehumanizovanim drugim.

Jedna od teorija koja akcenat stavlja na socijalne faktore dehumanizacije je

i teorija Zimbarda. Prema Zimbardu (1969) uticaj grupe je veliki kada je reč o

dehumanizujućem ponašanju. Grupisanje ljudi sa zajedničkim interesima je faktor

koji može voditi dehumanizujućem ponašanju i na kraju i mogućoj agresivnosti.

Umesto što pripada nekoj grupi sa kojom deli set stavova i uverenja, osoba bi

trebalo da bude nezavisna individua i na taj način će pre izbeći dehumanizujeće

misli i ponašanja prema drugima. O značaju socijalnih veza u procesu

dehumanizacije govori i eksperimentalno istraživanje Waztz-a i Eplay-a (2011).

Prema ovim autorima rezultati ovog istraživanja ne ukazuju da socijalne veze uvek

povećavaju negativne stavove prema drugima, već da socijalne veze mogu uticati

na dehumanizaciju drugih. Jačanje socijalnih veza umanjuje motivaciju da se

3

vežemo za nepoznate druge i povećava socijalnu distancu između sebe i

„udaljenih“ drugih. Prema ovim autorima, postoje tri implikacije o socijalnim

vezama i dehumanizaciji. Prvo, dehumanizacija se često zamišlja kao antipatija i

negativni stav prema drugima, a u stvari ona se može manifestovati kao generalna

indiferentnost ili apatija prema drugima i njihovom iskustvu. Ljudi su u stanju da

povrede druge ne samo zato što ih mrze već i zato što su potpuno kognitivno

indiferentni prema njima. Drugo, dehumanizacija ne vodi samo i isključivo nasilju,

agresivnosti, diskriminaciji drugih, ona može dovesti do toga da se drugi tretiraju

kao sredstvo, objekti. Može voditi tome da se drugi ignorišu ili tretiraju kao deca,

kao neko ko možda zaslužuje moralnu pažnju ali mu se oduzima autonomija. I

treće, socijalne veze između ljudi imaju efekte i na interpersonalne i na

intergrupne odnose. Svima je jasna korist socijalne bliskosti sa drugima i za

mentalno i za fizičko zdravlje individue, ali u isto vreme socijalne veze smanjuju

motivaciju da se povezujemo sa udaljenim drugima i povećava se opažena distanca

između nas i drugih. Socijalna vezanost predstavlja kako korist za intragrupne

odnose tako i štetu za intergrupne odnose. Stoga dehumanizovanje drugih i

predstavljanje drugih kao da su životinje ili objekti ne mora biti rezultat samo

odnosa između onog koji dehumanizuje i dehumanizovanog, već može zavisiti i od

jačine veza koje imamo sa drugim bliskim ljudima (unutar grupe). Dalje, najčešće

bavljenje fenomenom dehumanizacije je u kontekstu rata i najuočljivije su

posledice dehumanizacije kod surovih, nečovečnih oblika ponašanja, kod torture.

Ali bavljenje samo ekstremnim oblicima i posledicama dehumanizacije može

ukazivati da je dehumanizacija redak fenomen, dok ovo istraživanje ukazuje na

značaj bavljenja suptilnijim psihološkim procesima koji mogu voditi tome da se

drugi doživljavaju i tretiraju kao manje ljudi, dehumanizuju tako što im se

oduzimaju mentalni kapaciteti, kapaciteti tipični za ljudska bića, i da su socijalne

veze i kontakti bitan faktor u tome. Dehumanizacija u vidu negiranje mentalnih

kapaciteta drugima nije dovoljan faktor i možda ne vodi nužno nasilju i

nečovečnom ponašanju, ali svakako jeste faktor koji prethodi.

Kao što je već rečeno, dehumanizacija nije vidljiva samo u ratnim

okolnostima, ona se prepoznaje i mnogim drugim kontekstima. O dehumanizaciji se

govori i kada je reč o tretiranju žena u pornografiji, gde se prema mnogim

autorima žena tretira kao objekt (Check, Guloine, 1989). Mnogi ženski pokreti

govore o tome da se žene generalno tretiraju kao da su manje ljudi nego muškarci.

Citrin, Roberts, i Fredrickson (2004) govore o tome kako se često ženstvenost

vezuje za niži nivo civilizovanosti i emotivne kontrole i kako se nemodifikovane,

„prirodne“ ženske obline doživljavaju sa gađenjem i povezuju sa životinjskim.

Postoje mnoga istraživanja dehumanizacije osoba sa invaliditetom. Osobe sa

kognitivnim poremećajima su kroz istoriju dehumanizovane i često tretirane kao

„paraziti“ koji prete da ugroze društvo. Smeštani u azile daleko od očiju društva

tretirani su kao „ljudski otpad“.

O dehumanizaciji se često govori i u medicini, i pritom se misli na česti

nedostatak ljudskog, toplog kontakta lekara sa pacijentom, na zanemarivanje

4

individualnosti, subjektivnog doživljaja pacijenta i umesto toga oslanjanje na

objektivne pokazatelje. Ova forma dehumanizacije se naziva objektivizacija.

Prema Szasz – u, psihijatrijska klasifikacija je podjednako dehumanizujuća,

podrazmevajući mehanički način razmišljanja i tretiranje pacijenata kao defektne

mašine. O dehumanizaciji u medicinskoj praksi govori se i u kontekstu mehanizma

odbrane kojim doktori pokušavaju da izađu na kraj sa stresom radeći sa

pacijentima, pogotovu sa umirujućim pacijentima.

Kako bismo bolje upoznali pojam dehumanizacije moramo znati šta je to što

se u tom procesu drugima oduzima, odnosno koje su to osobine ljudskosti čije

prisustvo se negira u procesu dehumanizacije. Prema nekim teorijama

dehumanizacija podrazumeva negiranje onih ljudskih osobina kod drugih, koje se

tretiraju kao jedinstveno ljudske ili suštinske za ljudsku prirodu. Bandura,

Barbaranelli, Caprara, Pastorelli definišu dehumanizaciju kao proces kojim se

drugima uskraćuju ljudske karakteristike i osobine zbog čega se oni vide kao osobe

bez osećanja, nade, obzira, i tretiraju se kao da su „manje ljudi“. Dehumanizovani

drugi vide se sa manjkom kapaciteta da misle – tretiraju se kao da su životinje, ili

sa manjkom kapaciteta da osećaju – tretiraju se kao stvari.

Na osnovu svojih i drugih istraživanja Haslam i saradnici (2005) govore o dve

vrste ljudskih karakteristika. Naime postoji razlika između „jedinstveno ljudskih“

osobina i onih osobina koje čine „ljudsku prirodu“. Osobine koje spadaju u

„jedinstveno ljudske“ osobine su one osobine koje nas razlikuju od drugih bliskih

životinjskih vrsta, kao što su: učtivost, uglađenost, moralnost, racionalnost, i

zrelost. Oduzimanjem ovih osobina u procesu dehumanizacije drugi se vide kao

necivilizovani, grubi, amoralni ili bez samokontrole, iracionalni odnosno instinktivni

i nezreli. Oduzimanjem osobina koje spadaju u „jedinstveno ljudske“ drugi se

tretiraju kao životinje, i govorimo o životinjskoj dehumanizaciji (animalistička

dehumanizacija).

Osobine koje su karakteristične za „ljudsku prirodu“ su one osobine čoveka

koje spadaju u fundamentalne osobine ljudi, i čine srž ljudske prirode. Te osobine

mogu imati i druge životinjske vrste (npr. radoznalost) ali u isto vreme su i osnovne

i karakteristične za ljude. Kada o njima govorimo mislimo na osobine kao što su:

emocionalno reagovanje, toplina, otvorenost, individualnost, kognitivna

kompleksnost (dubina – depth) itd. Oduzimanjem osobina tipičnih za ljudsku

prirodu u procesu dehumanizacije, drugi se vide kao inertni, hladni, rigidni,

pasivni, površni. Dehumanizovani drugi, kojima se oduzimaju suštinske ljudske

karakteristike, se vide kao mašine i tretiraju se kao objekti (mehanistička

dehumanizacija). Tako autori ukazuju da se u svakodnevnom životu, različite

socijalne kategorije, koje i nisu uobičajeno predmet predrasuda, suptilno

dehumanizuju na dva načina. Na primer, umetnici se često posmatraju kao

imaginativni, duhovni i pripisuju im se osobine koje spadaju u karakteristike vezane

za ljudsku prirodu, ali u isto vreme se dehumanizuju tako što im se oduzimaju

osobine koje spadaju u „jedinstveno ljudske“ i doživljavaju se kao da su suviše

instinktivni, manje civilizovani, kao životinje. S druge strane, biznismenima se

5

često pripisuju upravo osobine koje spadaju u „jedinstveno ljudske“ i oni se vide

kao racionalni, kontrolisani, ali u isto vreme hladni, kruti, rigidni, kao mašine.

Ove dve vrste dehumanizacije mogu voditi različitim efektima. Kod animalističke

dehumanizacije, osoba koja se dehumanizuje je objekt gađenja i sramote, i

doživljava se kao da je „manje čovek“ ili „pod čovek“. S druge strane kod

mehanističke dehumanizacije, osoba koja se dehumanizuje ne izaziva osećanje

gađenja, već pre ravnodušnosti, i ne tretira se kao da je manje čovek, već kao da

nije čovek već mašina.

Animalistička forma dehumanizacije, kada se drugima uskraćuju osobine kao

što su samokontrola, civilizovanost, moralnost, racionalnost, je vidljiva u

međugrupnim, međuetničkim konfliktima (genocid, rasni stereotipi, stavovi prema

azilantima). Mehanistička dehumanizacija je vidljiva u oblasti medicine, u odnosu

lekar pacijent, kao i u oblasti tehnologije (sa razvojem tehnologije naročito

kompjuterske tehnologije čovek se sve više oseća kao mašina koju je lako

zameniti), u oblasti nauke, moderne umetnosti, bihejvioralne psihologije.

1.1. Dehumanizacija i tortura

Tortura i brutalno nehumano ponašanje koje se češće dešava u ratnim

uslovima predstavlja jednu od mogućih i naekstremnijih posledica mehanizma

dehumanizacije.

Tortura predstavlja svaki postupak kojim se nekoj osobi nanosi težak bol ili

patnja, fizički ili duševni, s ciljem da se od te osobe ili trećeg lica iznudi

informacija ili priznanje, da se ta osoba ili treće lice kazne za nešto što su počinili

ili se sumnja da su počinili, ili sa ciljem da se ta osoba ili treće lice zastraše ili na

nešto primoraju, ili iz razloga zasnovanih na nekom obliku diskriminacije, u slučaju

kad takav bol ili patnju nanosi, podstiče ili svojim pristankom dopušta službeno lice

ili drugo lice koje postupa u zvaničnom svojstvu. To ne uključuje bol ili patnju koji

proističu iz zakonskih kazni ili su njihov sastavni deo.” (Def. torture po Konvenciji

UN,1984).Iako je zabranjena i predstavlja zločin, svedoci smo da je tortura često

korišćen metod i tretman prema pripadnicima suprotne strane u ratnom sukobu.

Tako su tokom rata na prostoru bivše Jugoslavije postojali logori kako za ratne

zarobljenike tako i za civile, pripadnike suprotne strane u ratnom sukobu koji su

vrlo često bili izloženi brutalnom fizičkom mučenju (batinjanju, mehaničkom

povređivanju, primeni električne struje, odsecanju delova tela, i dr.),

maltretiranju, psihološkom zlostavljanju (vređanju i ponižavanju, pretnjama,

lažnim streljanjima), izgladnjivanju, često i seksualnom zlostavljanju. Šta je to što

se dešava na nivou pojedinca, što dovodi do takvog ponašanja je večno pitanje koje

se postavlja ne bi li se razumeli tako brutalni oblici ponašanja čoveka prema

čoveku.

Na osnovu mnogih analiza i istraživanja ponašanja nacista za vreme drugog

svetskog rata možemo reći da mučitelji dolaze iz redova običnih ljudi. Njih svakako

češće karakteriše autoritarnost, poštovanje autoriteta i strogo vaspitanje, ali može

se reći da ne postoji ni jedan pojedinačni faktor ličnosti koji bi predisponirao da

6

neko postane mučitelj. Socijalni kontekst kao i psihologija grupe su veoma bitni

faktori koji utiču na ovakvo ponašanje pojedinca. Još su pomenuti eksperimenti

Zibarda i Milgrama istraživali slepo poštovanje autoriteta i difuziju odgovornosti u

grupi, i demonstrirali kako obični, „normalni“ studenti mogu postati aktivni i

uključeni u aktivnosti nanošenja zla drugima1. Generalno gledano, postoje dva

načina poimanja ljudskosti. Prvi način poimanja ljudske prirode je taj da smo svi

sposobni da činimo zla, ali smo zauzdani raznim socijalnim faktorima. Drugi način

poimanja ljudske prirode je romantičniji način, naime ljudi su u suštini dobri, ali su

iskvareni spoljašnjim okolnostima. Drugim rečima, ljudi su zli zauzdani procesom

socijalizacije, ili su moralna ljudska bića, koja mogu činiti zla pod uticajem loše

socijalne sredine. Ali bez obzira na to koje objašnjenje prihvatimo, činjenica je da

je čovek sposoban da čini zla, i nekoliko psiholoških mehanizama omogućavaju

takvo ponašanje. Dehumanizacija žrtve je jedan od tih mehanizama.

Dehumanizacija sebe ili drugih povlači sa sobom i druge mehanizme odbrane i

psihološke procese kao što su negiranje, potiskivanje, depersonalizacija, izolacija

afekta, koji su takođe važni u objašnjenjima ponašanja počinioca zločina, ali mi se

ovde nećemo baviti njima. Dehumanizacija, psihoanalitički posmatrano,

predstavlja mehanizam odbrane koji ima funkciju kao i drugi mehanizmi

izbegavanja potpune obrade uznemiravajućeg događaja. Ovaj mehanizam

omogućava počiniocima torture da posmatranjem i tretiranjem drugih kao da nisu

ljudi odu “iza” emocija, iza mržnje i ljutnje, i počine zlo kao da je to deo

svakodnevnog života. Postoji oblik dehumanizacije koja je usmerena na sebe,

kojom osoba umanjuje sliku o sebi i sopstveni doživljaj ljudskosti, što je često

slučaj kod Post traumatskog stresnog poremećaja. Često osobe koje boluju od PTSP

imaju doživljaj da više nemaju kapaciteta da osećaju lepe i tople emocije kao što

su ljubav, naklonost, privrženost i sebe doživljavaju kao mašinu. Drugi oblik

dehumanizacije je usmeren na druge, i drugima se uskraćuju atributi humanosti.

Česta pojava torture širom sveta je povećala svest o potrebi za prevencijom,

ali svakako je potrebno još istraživanja o tome kako preventivno delovati kada je

tortura u pitanju. Ono što je važno kada pričamo o prevenciji je svakako bolje

upoznavanje mehanizama koji utiču na pojavu torture, što je cilj i ovog

1 Milgramovi dobrovoljci su u eksperimentu učitelji koji su imali zadatak da učenike nauče listi reči, za

koje su takođe mislili da su bili volonteri u eksperimentu, što nisu bili, već su učenici bili glumci angažovani za taj eksperiment. Naučnici su bili pored učitelja sve vreme kao kontrolori i kao osobe koje su davale instrukcije učiteljima kako treba da rade sa učenicima koji su bili u drugoj prostoriji, a koji su bili vezani za stolicu i elektrode preko kojih se puštala struja. Učitelj je morao da za svaki netačan odgovor učeniku pruži elektro-šok, koji je počeo jačinom od 15 volti, te za svaki naredni netačan odgovor su morali da pojačaju jačinu za 15 volti sa maksimumom skale od 450 volti. Naravno, struja se nije puštala, i učenici, tj. glumci nisu primali elektro-šokove.Iz prostorije u kojima su bili vezani učenici čuli su se zvuci plač, jaukanje, vrištanje, a sa povećanjem jačine struje, zvuci su bili sve strašniji, i na kraju pri vrlo visokim voltažama bi prestali kako bi učitelj pomislio da je učenik u nesvesti ili mrtav. U toku eksperimenta učitelji su se različito ponašali, neki su se znojili, drhtali, neki su protestvovali, zamuckivali, pokazivali različite znake napetosti, ali su slušali naucnike koji su im davali uputstva. Ono sto je bilo uočljivo u ponašanju učitelja jeste da su oni pokušavali da ignorišu žrtvu i da se koncentrišu na naučnika koji im je davao uputstva, tj. prilagođavali su se situaciji što je Milgram nazvao slaganje sa autoritetom.

7

istraživanja. Edukacija o ljudskim pravima, etici i potencijalu za nasilje, kako bi

lakše prepoznali i odupreli se takvim pojavama, je još jedan način preventivnog

delovanja. Dalje, obezbeđivanje i uspostavljanje poštovanja pravila humanog

tretmana kada su u pitanju mesta zatvaranja je takođe bitan faktor prevencije

torture, kao i procesuiranje i kažnjavanje počinioca torture.

1.2. Dehumanizacija u Srbiji

Srbija je i direktno i indirektno osetila sve negativne uticaje ratnih

dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije. Tako da sada i nakon 17 godina od

završetka rata zajedno sa drugim državama na prostoru Balkana ima sve

karakteristike postkonfliktnog društva. Posledice rata su vidljive i na individualnom

i na društvenom planu.

Da li i u kojoj meri samo izlaganje ratnim traumama utiče na povećanje

agresivnog ponašanja nismo do kraja sigurni. Gordane Keresteš, analizirajući

istraživanja (Dječje agresivno i prosocijalno ponašanje u kontekstu rata, 2002), o

uticaju različite izloženosti ratu unutar društava zahvaćenih ratom na decu ističe

da negativni uticaj koji bi se očekivao nije jak. Ne samo da se često ne dobija da

izloženost ratnim traumama povećava agresivno ponašanje već se često dobijaju

nalazi koji idu u pravcu suprotno od ovih očekivanja. I u svom istraživanju u kojem

je ispitivala učenike 6 – 8 razreda osnovnih škola u Varaždinu i Osijeku ova autorka

je našla da je slab uticaj ratnih dešavanja na kasnije agresivno ponašanje kod

dece.

Ali ono što je sigurno je, da rat transformiše celo društvo, i te

transformacije trpe svi članovi društva bez obzira na izloženost ratu. Rat uništava

sigurnost i dostojanstvo, menja hijerarhiju društvenih vrednosti, veliča i opravdava

sukobe i nasilje, i nasilje postaje uobičajena, svakodnevna pojava na koju se

navikavamo. Ovi mehanizmi mogu ostati i dugo posle ratnih dešavanja i mogu

uticati na generacije koje dolaze posle rata, kao što smo i sami svedoci.

Istraživanja nasilja u različitim društvima i kulturama ukazuju na multifaktorsku

uzročnost nasilja. Društvena nejednakost, socijalne razlike, nezaposlenost,

siromaštvo, političke i ekonomske krize, rat kao uzrok ali i posledica takvih

dešavanja su sve pogodujući socijalni faktori koji podstiču nasilje, kriminal i mnoge

druge društvene devijacije.

Nasilje i kultura nasilja u našem društvu predstavlja veliki problem. Efekti

dehumanizacije u Srbiji vidljivi su u raznim oblicima diskriminacije i nasilja

usmerenih prema pripadnicima marginalizovanih, ugroženih kategorija

stanovništva. U Srbiji su česti slučajevi govora mržnje, javnog ispoljavanja rasizma,

ksenofobije2, homofobije3. Diskriminacija je raširena pojava kako u javnoj tako i u

privatnoj sferi. Uopšte počev od najranijeg uzrasta, među decom u osnovnim i u

srednjim školama prisutno je nasilje. Čak 90 % ispitane dece u osnovnim školama je

2 Strah/mržnja prema strancima/ljudima drugačijim od sebe

3 Strah/averzija prema osobama homoseksualne orijentacije

8

imalo neposredno ili indirektno iskustvo sa vršnjačkim nasiljem, dok je takvo

iskustvo imalo 60 % učenika u srednjim školama (istraživanje zaštitnika građana i

Panela mladih savetnika o zaštiti dece od nasilja u školama, 2011.). Takođe nasilje

u porodici, seksualno nasilje, trgovina ženama i drugi oblici rodno zasnovanog

nasilja veoma su raširene pojave. Nasilju su posebno izložene žene iz

marginalizovanih i višestruko diskriminisanih grupa stanovništva (žene koje

pripadaju manjinskim grupama, žene izbeglice, migrantkinje, žene koje žive u

siromaštvu u seoskim i udaljenim sredinama, žene u institucijama ili u pritvoru,

žene sa invaliditetom itd.)Kakvo je stanje u Srbiji govore između ostalog i mnogi

zvanični izveštaji. Tako prema izveštajima Helsinskog odbora za ljudska prava

etnički motivisano nasilje, naročito prema pripadnicima romske nacionalne manjine

u Srbiji i dalje postoji i svedoči da rasizam nije u potpunosti iskorenjen. Romi su

najveća i najugroženija nacionalna manjina u Srbiji (Godišnji izveštaj 2011

Helsinškog odbora za ljudska prava).

Mreža organizacija osoba sa različitim tipovima invaliditeta ukazuje na

izuzetno loš materijalni položaj osoba sa invaliditetom. Najveći problemi sa kojima

se osobe sa invaliditetom suočavaju u Srbiji su siromaštvo, nezaposlenost i odnos

društva prema njima. Osnovni razlog za pojavu isključenosti iz socijalnih tokova,

kao i siromaštvo, leži u podcenjivanju osoba sa invaliditetom kao zaposlenih i

aktivnih učesnika u društvu.

LGBT populacija je na udaru govora mržnje i stalne diskriminacije. Seksualne

manjine su suočene sa diskriminacijom, pretnjama i konstantnim govorom mržnje.

Nevena Petrušić, poverenica za ravnopravnost, ističe da je „Diskriminacija na

osnovu seksualne orijentacije u Srbiji veoma rasprostranjena, pre svega zbog

negativne društvene percepcije i visokog nivoa homofobije”.

U izveštaju Komiteta Saveta Evrope za prevenciju torture i nehumanog ili

ponižavajućeg tretmana ili kažnjavanja (CPT) o poseti Srbiji u februaru 2011,

navodi se da su zabeležene pritužbe zbog zlostavljanja od strane policajaca.

Zlostavljanja su se odnosila na šamaranje, udaranje, šutiranje i batinanje palicama

u trenutku hapšenja ili u toku ispitivanja u policijskoj stanici. Primećeno je da su

zatvori pretrpani. Delegacija CPT je primila pritužbe i na zlostavljanje i nehuman

tretman zatvorenika od strane zatvorskih službenika u pojedinim zatvorima.

Izveštaj je takođe kritičan prema lošim uslovima u kojima borave pritvorenici. Za

uslove u specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu, delegacija CPT smatra da su

nehumani i ponižavajući. Prenatrpani su, prostorije su trošne i urušene, nema

dovoljno osoblja i ograničene su mogućnosti medicinskih tretmana. Takođe je

primećeno da postoji veliki rizik od nasilja među pacijentima specijalne bolnice za

psihijatrijske bolesti Gornja Toponica. I tamo su uslovi za život loši.

Kada je reč o korisnicima psihijatrijskih usluga društvo ih u velikoj meri

diskriminiše i stigmatizuje. O odnosu društva prema mentalno obolelim osobama

govori i sama činjenica da su institucije za njihov smeštaj pretrpane. U

psihijatrijskim institucijama u Srbiji boravi približno 3000 ljudi. Osobe sa

mentalnim teškoćama bez podrške za život u zajednici provode vrlo često u

9

psihijatrijskim i socijalnim institucijama doživotno. Takav institucionalni oblik

socijalne zaštite4 je u drugim razvijenim zemljama davno prevaziđen, dok je u

našoj kao i u drugim tranzitnim društvima još uvek na snazi. Medicinski model5 koji

dominira u tretmanu osoba sa mentalnim smetnjama je sam po sebi

dehumanizujući, i na neki način tretira osobu kao „defektu mašinu“. Iako je

usvojen niz pravnih regulativa kojima bi trebalo da se poboljša položaj osoba sa

mentalnim smetnjama te promene se veoma sporo odvijaju.

4 Model socijalne zastite gde je dominantni način u lečenju osoba sa psihosocijalnim i mentalnim teškoćama

smeštanje u psihijatrijske i druge socijalne institucije u kojima borave često i vise godina nasuprot modelu koji podrazumeva sistem zaštite mentalnog zdravlja u zajednici i uključuje zatvaranje psihijatrijskih bolnica, stvaranje mreže centara mentalnog zdravlja u lokalnim sredinama, uključivanje članova porodice i zajednice u pružanju pomoći, poštovanje potreba i prava osoba sa mentalnim poremećajima, itd. Podrazumeva sveobuhvatni, multidimenzionalni pristup mentalnim poremećajima nasuprot konvencionalnom pristupu zasnovanom na lečenju bolesti. 5 Medicinski model je model u kojem se osoba sa mentalnim teškoćama posmatra kroz dijagnozu, odnosno

osoba je bolesna ukoliko ima simptome koji zadovoljavaju određene dijagnostičke kriterijume (klasifikacijske). Zamerke koje se stavljaju ovom pristupu su da nije dovoljno osetljiv, odbacuje uticaj okoline, odbacivanje odgovornosti pojedinca za stanje u kojem se našao ali u za borbu sa tim stanjem, zanemaruju se individualna obeležja osobe, dijagnostičkim kategorijama se gube razlike među pojedincima, itd.

10

2. Ciljevi i zadaci istraživanja

Opšti cilj istraživanja je doprinos prevenciji torture boljim razumevanjem

samog mehanizma dehumanizacije i načina na koji dehumanizacija dovodi do

torture. Pored drugih bitnih socijalnih i psiholoških faktora koji doprinose javljanju

torture, mehanizam dehumanizacije je faktor koji svakako prethodi tako

ekstremnim oblicima nasilja. Ovo istraživanje ima zadatak da istraži manifestacije

dehumanizacije i faktore koji na nju utiču. Ovim istraživanjem želeli smo bolje da

razumemo specifičnosti mehanizma dehumanizacije vezane za rat u regionu (na

teritoriji bivše Jugoslavije) i vezane za posleratna društva.

Koristeći kvalitativno istraživanje pokušali smo bolje da upoznamo stavove,

emocije, motivaciju i aktivnost koji su vezani za mehanizam dehumanizacije, kao i

da razumemo šta je to što pokreće mehanizam dehumanizacije. Bolji uvid u sam

pojam dehumanizacije kvalitativnom metodom trebalo bi da generiše nove ideje i

hipoteze za buduća istraživanja u ovoj oblasti.

Ovim istraživanjem smo pokušali da ispitamo:

Ispoljavanje dehumanizacije

Gde i kada se dehumanizacija desila? Koji aspekti humanosti su oduzeti u tom

procesu kod različitih marginalizovanih grupa (žrtve ratne torture, Romi, PLHIV6,

korisnici psihijatrijskih usluga, deca ulice)? Koji stavovi, emocije i ponašanja su

vezani za taj proces? Kakve su posledice dehumanizacije na njihov život? Koji su

mehanizmi prevladavanja?

Faktore dehumanizacije Kako socijalni faktori (rat, propaganda, politika, stigma) utiču na proces

dehumanizacije?

Faktore koji održavaju dehumanizaciju

Koji socijalni i psihološki faktori utiču na dehumanizaciju? Koja je korist od

dehumanizacije za one koji dehumanizuju?

6 Osobe koje zive sa HIVom

11

3. Metodologija istraživanja

Istraživanje je obavljeno u periodu od avgusta do novembra 2012. godine.

Istraživanje je kvalitativno i korišćene su fokus grupe i dubinski intervjui kao

tehnike prikupljanja podataka. Urađeno je 6 fokus grupa i 12 intervjua.

3.1. Uzorak istraživanja

Ispitanike u ovom istraživanju činili su: žrtve ratne torture kao i osobe koje

su pod rizikom da budu torturisane i diskriminisane – Romi, PLHIV, korisnici

psihijatrijskih usluga, deca ulice. Takođe, ispitanici su bili i osobe koje su u poziciji

da dehumanizuju, da li na ulici ili u institucijama – policajci i medicinsko osoblje u

psihijatrijskim institucijama.

Uzorak ispitanika je biran na osnovu dugogodišnje saradnje organizacije koja

sprovodi istraživanje IAN-a Međunarodne Mreže Pomoći, sa udruženjima

marginalizovanih i ugroženih kategorija stanovništva. IAN Centar za rehabilitaciju

žrtava torture (CRTV) već više od decenije pruža psihološku, psihijatrijsku,

medicinsku i pravnu pomoć žrtvama ratne torture. Jedan deo ispitanika u

istraživanju činili su klijenti Centra, žrtve torture u Višegradu i Sarajevu. Na taj

način je omogućeno bolje razumevanje mehanizma dehumanizacije u njegovom

ekstremnom obliku, kada dovodi do brutalnog i nečovečnog ponašanja koje je

vidljivo u ratnim uslovima.

Ostali ispitanici su iz ugroženih i marginalizovanih grupa stanovništva. Tako

su deo uzorka činili Romi, korisnici psihijatrijskih usluga iz udruženja „Duša“,

članovi udruženja AS (Centar za osnaživanje mladih osoba koje žive sa HIVom i

AIDSom) i deca ulice. Svi oni su više nego drugi izloženi diskriminaciji u društvu,

kršenju ljudskih prava pa i torturi i nehumanom tretmanu (od strane policije ili u

institucijama u kojima su smešteni). Uključivanjem ovih kategorija ispitanika je

omogućeno upoznavanje mehanizma dehumanizacije u mirnodopskim uslovima, gde

i kako se ona odvija i do kakvih posledica može dovesti kada su u pitanju osobe

koje su višestruko ugrožene u društvu.

Posebnu grupu ispitanika činili su zaposleni u psihijatrijskim institucijama i u

policiji. Zahvaljujući dobroj volji psihijatara u ovim institucijama kao i Ministarstva

unutrašnjih poslova (MUP) Republike Srbije omogućeno nam je bolje upoznavanje

mehanizma dehumanizacije iz pozicije onih koji su potencijalni sprovodioci

dehumanizacije. Intervjuisanju pripadnika MUP-a Republike Srbije prethodila je

procedura dobijanja posebne dozvole od MUP-a (tačnije od policijske uprave za

grad Beograd). Treba napomenuti da su ispitanici koji su učestvovali u istraživanju

odabrani od strane MUP-a i da su svi pripadnici jednog istog odeljenja.

Obuhvatanjem više grupa ispitanika, koji su na različite načine i od različitih

drugih imali iskustva dehumanizacije, kao i onih ispitanika koji u svom poslu mogu

biti u situaciji kada svesno ili nesvesno dehumanizuju druge, nastojali smo da što

šire istražimo pojam dehumanizacije i otvorimo nove teme i hipoteze za buduća

istraživanja.

12

Ukupan broj ispitanika je 54. 48 ispitanika spada u grupu onih koji imaju

iskustva dehumanizacije i 11 ispitanika je intervjuisano u funkciji onih koji su u

poziciji da dehumanizuju druge.

Struktura uzorka:

Fokus grupe:

Korisnici psihijatrijskih usluga – 4 ispitanika

Romi – 2 fokus grupe – 9 i 7 ispitanika

Osobe koje žive sa HIV/AIDSom (Članovi udruženja AS) – 8

ispitanika

Žrtve ratne torture (članovi udruženja logoraša u Višegradu) – 6

ispitanika

Deca ulice – 8 ispitanika

Dubinski intervjui:

Žrtve ratne torture – 2 ispitanika

Korisnici psihijatrijskih usluga – 2 ispitanika

Romi – 1 ispitanik

Deca ulice – 1 ispitanik

Psihijatri – 4 ispitanika/ psiholozi – 1 ispitanik

Policajci – 5 ispitanika

Istraživanje su sproveli: Aleksandar Maksimović, psiholog angažovan na

istraživanju, Stanislava Škugor, psiholog u CRTV-u, Ljiljana Makrović, defektolog

zaposlena u CRTV-u i Bojana Trivunčić, psiholog u CRTV-u i koordinator

istraživanja. Fokus grupe su u proseku trajale 90 minuta, a intervjui 60. Razgovori

su snimani diktafonom, i voditelji grupe odnosno intervjueri su nakon razgovora

pravili transkript razgovora i izveštaj.

4. Rezultati istraživanja

Rezultati istraživanja o manifestaciji i faktorima dehumanizacije biće

prikazani po grupama ispitanika. Prvo će biti prikazani rezultati grupe ispitanika -

korisnici psihijatrijskih usluga i psihijatri, zatim grupe ispitanika udruženja AS,

Romi i pripadnici MUP-a Republike Srbije, i na kraju grupa ispitanika deca ulice i

žrtve ratne torture.

13

4.1. Korisnici psihijatrijskih usluga / manifestacije dehumanizacije

Kada govore o iskustvima dehumanizacije korisnici psihijatrijskih usluga

najčešće misle na loš odnos sa lekarom psihijatrom. Većina smatra da u tom odnosu

nema dovoljno saradnje i da je psihijatar taj koji odlučuje o terapiji, a da oni

imaju jako malo udela u tome. Većina smatra da nije dovoljno obaveštena o

terapiji pre potpisivanja pristanka i često doživljavaju da ih psihijatri ne slušaju i

ne razumeju dovoljno. “…Ne smeš da kažeš šta osećaš, moraš da se ponašaš kao da

je sve u redu”. Kao rezultat takvog doživljaja odnosa terapeut – klijent, nije

slučajno što često samu medikamentnu terapiju doživljavaju kao mučenje. Neretko

imaju doživljaj da se sa njima eksperimentiše kada su lekovi u pitanju i žale se na

sedatiranost, da su umrtvljeni od lekova i da ništa ne mogu da osećaju.

Uslovi u bolnicama u kojima se leče su podjednako dehumanizujući i često se

žale na tretman pomoćnog medicinskog osoblja prema njima. U bolnicama se ne

prate indivudualne potrebe osobe, već postoje pravila koja moraju da se poštuju.

„… Viču na nas, pa nam ne daju da se kupamo kad hoćemo… Ja jako držim do lične

higijene, i kupam sa svaki dan, svako jutro i svako veče, to mi je navika. Ja sam

morala ujutru da molim da mi se otvori kupatilo, da čekam po nekoliko sati da mi

se da ključ od kupatila da se okupam. Posao im je human, a oni su potpuno

nehumani“. Ovi ispitanici smatraju da postoji generalni stav psihijatara prema

pacijentima da su glupi, bez kapaciteta da osećaju i to je jedan od faktora koji

dovode do takvog ponašanja lekara.

Druga loša iskustva koja navode su iskustva sa pomoćnim medicinskim

osobljem u bolnici. Po njihovom mišljenju medicinski tehničari i sestre se često

mešaju u posao lekara, procenjuju da li je pacijent uznemiren ili ne i sugerišu

naglas kako treba sa njim postupati. Često se osećaju kao da su kažnjeni, a ne

bolesni, jer se pojedino medicinsko osoblje prema njima tako ophodi, a bolnice

pojedinima pre liče na “kazamat i zatvor” nego na lečilište.

Takođe, kao dehumanizujuće iskustvo, navode vezivanje koje traje jako

dugo, prema izjavama nekih učesnika grupe i čitav dan i noć.

U svim ovim situacijama dehumanizacije dominiraju osećanja bespomoćnosti

i straha. Ispitanici se osećaju kao da ne mogu ništa da promene. Neretko su i ljuti

jer imaju doživljaj da im je naneta nepravda i da su ucenjeni da moraju da

prihvate nešto sa čime se ne slažu, kao što je npr. terapija lekovima ili

hospitalizacija.

Imaju doživljaj da ih tretiraju kao da su „zamorčići“, kao da su nesposobni,

neinteligentni, da ih tretiraju kao bića koja ne umeju da razmišljaju i koja ne

umeju da objasne svoje stanje. Oduzeto im je ljudsko dostojanstvo, osnovna

ljudska prava i imaju doživljaj da ih tretiraju kao da nisu ljudi. „Pravo na

dostojanstvo, pravo na normalne uslove života, to su mi oduzeli. Pravo da budem

ljudsko biće, i pravo da se osećam kao ljudsko biće, i učinili su da se osećam kao

životinja“, reči su jedne ispitanice.

14

4.2. Korisnici psihijatrijskih usluga / faktori dehumanizacije

Ono što korisnici psihijatrijskih usluga smatraju bitnim, kada govorimo o

faktorima koji utiču na dehumanizaciju, su osećanje moći, naročito kada je reč o

ponašanju medicinskog osoblja prema njima. „…Oni su gospodari nečijeg života.

Smatraju da smo slabiji intelektualno, po obrazovanju, pravno i to

zloupotrebljavaju“.

Diskriminacija korisnika psihijatrijskih usluga je prisutna u svim oblastima u

društvu. Još i pre nego što su „postali“ korisnici psihijatrijskih usluga bili su

diskriminisani jer su i tada bili drugačiji. Tu prepoznaju strah kao bitan faktor i

pokretač dehumanizujućeg ponašanja kod drugih. „Postoji strah kod ljudi da je

čim čovek ima psihičkih problema, odmah lud, nepredvidiv i da može ko zna šta da

uradi, da nema kontrole nad svojim emocijama, reakcijama… i onda se čuvaš od

njega„.

Stigmatizovani su u društvu i „to što je neko korisnik psihijatrijskih usluga,

ga obeležava. Kad ste prvi put hospitalizovani, u životu se sve radikalno menja. Sve

relacije se menjaju“.

Ono što pojedini učesnici fokus grupe misle da pokreće dehumanizujuće

ponašanje kod medicinskog osoblja u psihijatrijskim bolnicama su i privatni, lični

problemi u toj osobi, koje ne sagledava i ne može da reši. Isfrustrirani ličnim

problemima iskaljuju bes prema slabijima, korisnicima psihijatrijskih usluga.

Drugi faktori koji još doprinose dehumanizujućem ponašanju prema

korisnicima psihijatrijskih usluga su i nedovoljna informisanost svih u društvu kao i

političara, odnosno neznanje i predrasude. Mediji su jako bitni u tome kako se

predstavljaju korisnici psihijatrijskih usluga u društvu. Smatraju da njih

predstavljaju u najgorem mogućem svetlu, da je u prvom planu njihova dijagnoza

pa tek onda oni.

Drugi ih retko javno i otvoreno podržavaju u situacijama kada su

dehumanizovani ili diskriminisani, i smatraju da je razlog u tome što ih niko ne

prihvata u potpunosti jer „ljudi postaju sve otuđeniji, i odnosi postaju sve više puni

nepoverenja“.

Kao jedna od bitnih stvari koja treba da se reši po njihovom mišljenju je

demistifikacija psihijatrijske bolesti, i tu mediji imaju veoma važnu ulogu. „To nije

nešto strašno, tajanstveno, nepoznato, mračni tunel. I mnogo je važan lični kontakt

ljudi sa psihijatrijskim korisnicima. Naše medijsko istupanje bi bilo dobro, da nešto

kontinuirano ide na temu psihijatrije u medijima, da učestvuju korisnici na radiju,

na televiziji“.

4.3. Psihijatri/manifestacije dehumanizacije

Za potrebe ovog istraživanja intervjuisane su tri psihijatrice, jedan psihijatar

i jedna psihološkinja koji rade u različitim psihijatrijskim ustanovama u Beogradu.

15

Treba naglasiti da su intervjuisani ispitanici svesrdno prihvatili učešće u

istraživanju i podelili svoja iskustva vezano za dehumanizaciju korisnika

psihijatrijskih usluga.

Odeljenja na kojima rade ispitanici su i zatvorenog tipa kao i dnevna

bolnica. Najčešće oblik tretmana koji se primenjuje je farmakoterapija,

psihoterapija je zastupljena u mnogo manjoj meri. Ako je ima, u pitanju je grupna

psihoterapija. Posao ispitani iz ove grupe uglavnom ne doživljavaju opasnim, i to

zavisi od odeljenja na kojem rade. Ali ono u čemu se svi slažu je da je posao

psihijatra težak, da su česti burnouti (sindrom sagorevanja na poslu)7 i da su

prenatrpani poslom.

Na samo pitanje o dehumanizaciji korisnika psihijatrijskih usluga ispitanici

navode da oni ne znaju za takva iskustva i da se oni direktno nisu sa tim susretali.

Ali na pitanja o konkretnim dehumanizujućim iskustvima koja su česta u izjavama

samih korisnika psihijatrijskih usluga ispitanici su rado podelili svoje mišljenje.

Kada je reč o fizičkoj fiksaciji kao vrsti tretmana možemo reći, na osnovu podataka

dobijenih ovim istraživanjem, da je to tretman koji se u našim psihijatrijskim

ustanovama često koristi. Kod onih koji ga primenjuju u svom radu jasni su

kriterijumi kada i koliko dugo se vezivanje praktikuje, dok kod onih ispitanika koji

inače u svom radu ređe koriste vezivanje kao tretman (što zavisi i od odeljenja na

kojem rade kao i od vrste psihijatrijskih problema kojima se bave) nisu do kraja

jasni kriterijumi i nisu upoznati za protokolom vezanim za tu vrstu tretmana. Na

osnovu toga što smo dobili različite informacije vezano za pravila primene

vezivanja stiče se utisak da nema jasnog i jedinstvenog protokola vezano za taj

tretman. Svakako ono sa čim su ispitanici jednoglasni je da je tretman vezivanjem

„bolan“ kako za korisnike psihijatrijskih usluga tako i za psihijatre, i da je to nešto

što se izbegava i primenjuje onda kada je neophodno, odnosno u situacijama

agresije i autoagresije korisnika psihijatrijskih usluga. Ali smatraju da se taj

tretman ne zloupotrebljava. Moguće je da se primenjuje više nego što za tim

tretmanom ima potrebe, ali da nema zloupotrebe. Pojedini ispitanici ističu da je

mnogo veći problem koji se javlja medikamentna fiksacija, i da medicinsko osoblje

često pribegava medikamentnom fiksiranju „preventivno“ odnosno iz straha od

agresije kod hospitalizovanih korisnika psihijatrijskih usluga.

Ispitani psihijatri u našem istraživanju nastoje da uspostave i održe dobar

odnos sa svojim klijentima, ali su i svesni da u psihijatriji ima lekara koji neguju

autoritativan stav prema pacijentima kao i nepotrebnu preteranu distanciranost u

odnosu na pacijente ili klijente. Neslaganje oko terapije između klijenta i lekara se

dešava, i intervjuisani psihijatri taj problem uglavnom rešavaju tako što prvo

edukuju klijente i o bolesti i o lekovima koje će uzimati i smatraju da je dobra

komunikacija tu najvažnija. Neki od njih razloge u neslaganju oko terapije vide u

7 Sindrom sagorevanja (burnout) karakterišu

emocionalna iscrpljenost, depersonalizacija i nisko lično postignuće. Predstavlja prolongirani odgovor na hronične emocionalne i interpersonalne stresore koji su povezani sa radnim mestom. Nastaje kao posledica neusaglašenih odnosa između zaposlenih s jedne strane i radne sredine, s druge strane.

16

samom terapeutu odnosno psihijatru kao i u burnoutu psihijatra. …“ima lekara koji

nisu fleksibilni, koji nameću svoje. To zavisi od ličnosti terapeuta“. Dok jedan

ispitanik smatra da se klijenti uglavnom ne žale što nisu uključeni u odluke o

tretmanu i da je odgovornost da li će uzimati terapiju ili ne, prebačena uglavnom

na najbliže članove porodice.

Generalni stav ispitanih psihijatara je da prisilne hospitalizacije nisu

prijatne, ali da su u određenim situacijama neophodne. Prema mišljenju jedne od

njih „kod pacijenata se uobičajeno javlja strah od hospitalizacije, jer imaju razne

vrste predrasuda: da ih vezuju, da će danima biti vezani, da dobijaju razne

injekcije, tako da ih to intezivno plaši“.

Kad pričaju o potrebama klijenata koji borave u psihijatrijskim bolnicama,

većina ispitanih psihijatara smatra da su osnovne potrebe zadovoljene, a da nije ni

moguće ispunjavati individualne potrebe. Na prijemu u bolnicu klijenti određene

lične stvari smeju da zadrže dok mobilne telefone ne. Većina ispitanika se slaže sa

tim da je to opravdano i da bi posedovanje mobilnih telefona donelo više štete

nego koristi, jer u fazama akutne bolesti mogu zvati svoju porodicu ili čak i

policiju. S druge strane, prisutna su i mišljenja da institucija ne odgovara na sve

potrebe svojih klijenata i da upravo činjenice da na primer ne mogu da jedu onda

kada imaju potrebu za jelom, već uvek u isto vreme, ili kada ne mogu da koriste

mobilne telefone i komuniciraju sa svojima, utiču da se klijenti osećaju kao u

zatvoru jer se generalno pravi takva atmosfera kao da jeste tako.

Na pitanje o osećanjima klijenata u takvim ili sličnim situacijama

dehumanizacije, intervjuisani psihijatri su svesni i priznaju da se klijenti mogu

osećati veoma uplašeno, bespomoćno ili povređeno. Stiče se utisak na osnovu ovih

intervjua da su ispitanici, bez obzira što ne znaju ili nisu videli da se neko od

njihovim kolega ponaša na bilo koji način dehumanizujuće prema korisnicima

psihijatrijskih usluga, svesni da postoje takva postupanja i kao glavne faktore

navode samu ličnost terapeuta/psihijatra.

Ono što je takođe važno naglasiti je da su zaposleni u psihijatrijskim

institucijama pretrpani poslom, da moraju da pregledaju i po 40 klijenata dnevno i

da pored toga imaju još mnogo dodatnih poslova koje treba da obave. Uglavnom se

svi ispitanici slažu da su potrebne sistemske promene koje bi između ostalog

povećale broj psihijatara u okviru domova zdravlja. Usled takvih uslova rada,

psihijatri i drugo medicinsko osoblje su pod velikim rizikom od burnouta, što onda

utiče i na kvalitet rada i na odnos koji razvijaju sa svojim klijentima.

4.4. Psihijatri/faktori dehumanizacije

“Faktori koji doprinose dehumanizujućem ponašanju su kako u ličnosti

terapeuta tako i u samom sistemu” reči su jednog intervjuisanog psihijatra. Većina

ispitanika se slaže da su osobine ličnosti samog psihijatra/terapeuta ključan faktor

kada govorimo o dehumanizujućem postupanju. Prema nekima tipična osobina

17

psihijatara koji neguju autoritativan pristup u radu sa korisnicima psihijatrijskih

usluga je narcisoidnost. S druge strane, nedovoljna obučenost medicinskog osoblja,

sestara pa i psihijatara, kao i burnout sindrom su po nekima veoma bitni faktori

kada je reč o dehumanizujućem postupanju. Uticaj institucije je tu veliki

”…potreban je bolji sistem, postojanje protokola, ali i institucija treba da misli o

edukaciji svog osoblja, da preuzme i delimično finansiranje tih obuka.”

Po mišljenju jednog dela intervjuisanih ispitanika, u instituciji dominira i

neguje se neravnopravnost između lekara i pacijenata, gde se ovi drugi ne

posmatraju kao ravnopravna ljudska bića. “…Ta podela uloga je takva, da se šalje

poruka klijentima vi ste podređeni i treba samo da slušate.... Kao posledica

ovakvog ponašanja javlja se opšta pasivnost klijenata koji nemaju svest o svojim

pravima i ne koriste ih, već se ponašaju po modelu “naučene bespomoćnosti””.

Razloge za takvo ponašanje medicinskog osoblja pojedini vide u tome što je

jednostavno tako lakše, što na taj način lekar štedi sebi vreme i štedi sebe,

emotivno se ne ulaže i ne iscrpljuje. Takođe postoji stav da su pacijenti sami po

sebi naporni i ako im se pruži veća sloboda, oni to mogu da zloupotrebe i može da

zavlada opšta nedisciplina.

Socijalni faktori takođe se vide kao bitni u održavanju dehumanizacije.

Naime, stigma i predrasude u društvu, profesionalce samo ohrabruju da nastave sa

takvim stilom i postupanjem. “Oni to ne čine iz neznanja ili straha kao obični ljudi,

ali negde nalaze podršku u takvom stavu društva.” Pojedini psihijatri ističu i veoma

važnu ulogu medija, i da bi mediji mogli da doprinesu dosta u razbijanju

predrasuda o korisnicima psihijatrijskih usluga uopšte u društvu.

Većina intervjuisanih psihijatara smatra da je sistematski spoljašnji

monitoring u vidu poseta NPM-a (Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture)

jedan od načina rešavanja ovih problema, i da su promene u samom sistemu, koje

bi između otalog podrazumevale humanizaciju uslova rada lekara kao i obučavanje

i edukovanje medicinskog osoblja neophodne. Spoljašnji monitoring od strane NPM-

a, koji je sada sve češći ispitani psihijatri ocenjuju kao veoma pozitivno dešavanje.

4.5. Udruženje AS/manifestacije dehumanizacije

Većina učesnika fokus grupe iz udruženja AS navodi da su u svom životu,

zbog toga što su HIV pozitivni ili zbog svoje seksualne orijentacije, bili više puta

diskriminisani, loše tretirani i na razne načine zlostavljani. Ta negativna iskustva

doživljavali su kako od običnih građana, tako i od lekara, policije, poslodavaca.

Doživljavali su da budu otpušteni sa posla zbog toga što imaju HIV, da budu javno

pretresani do gole kože i verbalno ponižavani od strane nekih pripadnika policije,

da im bude uskraćena medicinska pomoć zato što boluju od HIV-a. Mnogi od njih su

imali iskustva da zbog lekova koje nose sa sobom budu dodatno maltretirani od

strane pojedinih pripadnika policije pri nekim rutinskim kontrolama usled sumnje

da su u pitanju narkotici. Ništa bolje nisu prolazili ni kada bi objasnili da su u

18

pitanju medikamenti koje moraju piti zbog bolesti. Znaju i da su takva i slična

iskustva imali i mnogi njihovi prijatelji koji imaju HIV. Većina krije svoj HIV status

kao i seksualno opredeljenje kako bi izbegli negativna iskustva.

U tim situacijama učesnici fokus grupe su se osećali bespomoćno, poniženo

ali često i ljuto i besno. Većina nije uspela da reaguje u takvim situacijama, već su

se prepuštali situaciji. Mnogi od njih su osećali krivicu kada su saznali da su HIV

pozitivni, i verovali da zaslužuju takav tretman. Mnogi od njih ni sami nisu znali

svoja prava. “Mi treba da ćutimo, da se zavučemo u mišju rupu da nas niko živi ne

vidi i ne čuje. A onda se to promenilo, onda sam nekako srastao sa tom

diskriminacijom, odlučio da se borim, postao sam aktivista, da sam na kraju rešio

da se javno otkrijem kako bih nešto promenio”.

Samopoštovanje, pravo na slobodu, pa čak i pravo na život je ono sa čim se

većina ispitanika slaže da im se oduzima u situacijama kada su dehumanizovani. U

tim situacijama imali su doživljaj da ih tretiraju kao da nisu ljudi već kao da su

životinje.

Druge osobe koje su bile prisutne u situacijama kada su ispitanici bili

diskriminisani ili loše tretirani uglavnom nisu reagovale. Razlog za takvo pasivno

ponašanje vide u strahu običnih ljudi. Po njihovom mišljenju ljudi se plaše za sebe i

ne smeju da reaguju već samo pasivno posmatraju šta se događa.

4.6. Udruženje AS/faktori dehumanizacije

Ono što pokreće dehumanizaciju po mišljenju ispitanika iz udruženja AS, i u

kontekstu njihovog iskustva je strah i nedovoljna informisanost ljudi. Ljudi se plaše

za sebe, za svoje zdravlje upravo zbog toga što nisu dovoljno informisani i nemaju

dovoljno znanja o HIV infekciji i načinu kako se ona prenosi. Čak i stručno

medicinsko osoblje, po mišljenju ovih ispitanika, nema dovoljno znanja, jer im se

često dešava da budu diskriminisani upravo od strane njih. Doživljaj moći je takođe

bitan po njihovom mišljenju, naročito kada objašnjavaju uzroke dehumanizujućeg

ponašanja od strane mediciskog osoblja ili policije. “… Ona se oseća superiorno,

iznad nas, jer mi smo neka druga vrsta ljudi, oseđena na propast, na smrt, pa ko

nas šiša, sami smo krivi”.

Po mišljenju ispitanika koji imaju HIV, naše društvo generalno ne toleriše

nikoga ko je drugačiji ili različit od ostalih, i mnogi drugi ne samo oni su

diskriminisani u društvu. Uloga medija i propagande je velika, i mediji su u većini

slučajeva podstrekači takvog postupanja prema njima.

Učesnici fokus grupe smatraju da se dehumanizacija, diskriminacija i drugi

oblici lošeg tretiranja prema osobama koje su zaražene HIVom može sprečiti

podučavanjem mladih i dece o tome šta je HIV, kako se prenosi, učenjem da se

prihvataju različiti drugi. “Mi smo za njih uglavnom druga vrsta ljudi, ljudi koji su

osuđeni na smrt i koji zaslužuju to što im se dešava. Mladim ljudima treba da se

19

ukaže na to da ćemo svi jednoga dana umreti od nečega, ali da je važno da budemo

ljudi”.

4.7. Romi/manifestacije dehumanizacije

U istraživanju su urađene dve fokus grupe sa pripadnicima romske

nacionalnosti kao i jedan dubinski intervju. Jedna grupa ispitanika je iz grupe

domicilnog stanovništva (sa teritorije Srbije), dok su ispitanici iz druge grupe, kao i

ispitanik sa kojim je urađen intervju pripadnici egipatske nacionalne manjine i

raseljeni su sa Kosova. Svi ispitanici su muslimanske veroispovesti i trenutno žive u

Srbiji. Ispitanici su odabrani da učestvuju u istraživanju sa svojim iskustvima jer

postoji velika verovatnoća da su bili izloženi dehumanizaciji različitog stepene u

različitim oblicima.

Ispitanici Romi u ovom istraživanju imali su različite vrste negativnih

iskustava kojima su bili izloženi od različitih drugih, od toga da su bili žrtve

trgovine ljudima, do toga da su konstantno izloženi verbalnom i fizičkom nasilju od

strane “običnih” građana. Česta su iskustva vršnjačkog nasilja u školama kojem su

izložena deca koja pohađaju školu, ali takođe ističu i pozitivnu ulogu učiteljica bez

čije pomoći deca ne bi mogla da se izbore sa tim, izuzev jednog slučaja koji se

završio premeštanjem deteta u drugu školu jer je izostala pomoć prosvetnog

radnika. Negativna iskustva koja dominiraju kod ispitanika koji su raseljeni sa

Kosova više su vezana za sadašnji život u Srbiji nego za iskustva progona i

raseljenja. Nemogućnost da se bude punopravni građanin i državljanin Srbije kao i

pripadnost kategoriji “pravno nevidljivih” je dominantno iskustvo

“dehumanizacije” od strane države, koje ovi ispitanici ističu.

Kada govore o svojim osećanjima ili ponašanju u situacijama kada su

dehumanizovani, mnogi ispitanici govore da osećaju bes i misle da je opravdano

uzvratiti nasiljem ukoliko je neko prema njima nasilan. Na pitanje kako se osećao u

trenutku kada su ga huligani napali, jedan ispitanik je rekao: “Da imam oružje u

tom trenutku – rafal bez razmišljanja, to su neljudi kažem ti ja”.

Ono što je dominantno kao utisak, nakon održanih fokus grupa sa ovim

ispitanicima, je da su svi oni nekako naviknuti na različite oblike nasilja kojima su

izloženi, kao i da je nasilje od strane drugih prema njima sastavni deo njihovog

života. Razni oblici nasilja, zlostavljanja, maltretiranja od strane dugih kao da ih

ne iznenađuju puno, kao da su očekivani, što ukazuje na činjenicu da je nasilje

prema njima u njihovom životu “oduvek” tu. Dalje, bez obzira o kojem

traumatskom događaju da je reč, svi oni ga se prisećaju nekako distancirano, bez

mnogo emocija, i bez spoljnih pokazatelja uznemirenosti koji bi se mogli očekivati

kada je reč o izlaganju ili prisećanju na traumatsko iskustvo. Primetne su i teškoće

u prepoznavanju i verbalizaciji emocija, kako svojih tako i tuđih, kao i tendencija

da se što jednostavnije objasne uzroci različitih oblika maltretmana, ali tome može

doprinositi i činjenica da svima njima srpski jezik nije maternji.

20

4.8. Romi/faktori dehumanizacije

Kao što je već rečeno, ovi ispitanici su toliko dugo i intezivno izloženi nasilju

da se stiče utisak da su naviknuti na razne vrste maltretiranja i zlostavljanja. Ne

ulaze mnogo u analizu mogućih razloga ili uzroka za takvo ponašanje drugih. Na

pitanje zašto se to baš njima dešava, odgovaraju uglavnom zato što su drugačiji,

“druge boje” druge nacionalnost, druge vere, i to se prihvata bez dubljih analiza.

Tako je jedan od odgovora našeg ispitanika “…Boja, bato, boja smeta. Videla je da

je ušlo 10 Cigana unutra i odmah problem, 40 % ljudi je loše prema Ciganima, 60%

ljudi je dobro prema Ciganima”.

Generalno povećanje nasilja prema Romima učesnici fokus grupe vezuju za

raspad Jugoslavije i za novonastale društvene promene koje su rezultirale opštim

povećanjem nasilja i agresivnosti koje nisu zaobišle ni pripadnike romske

nacionalnosti. Ali isto tako naglašavaju da se takvo nasilje prema njima ne dešava u

drugim zemljama na zapadu.

Takođe primećuju i porast antimuslimanskog raspoloženja. Medije vide kao

bitan faktor u kreiranju generalno takve vrste raspoloženja.

Pored toga što misle da su zbog boje kože najčešće maltretirani, ukazuju i

na ulogu porodice i vaspitanja dece. Tako jedan od sagovornika smatra da su

“Roditelji krivi za sve. Kad su mali često im kažu da će da zovu Cigane da ih odvedu

ako nisu dobra. Plaše decu Ciganima i onda to deci ostane. I Cigani su kao neka

babaroga”.

Ispitanici koji su izbegli sa Kosova mnogo teže doživljavaju sadašnju situaciju

i činjenicu da su “pravno nevidljivi”, što nemaju dokumenta, državljanstvo. Kao

glavnog krivca za to vide samu državu koja nije uspela i koja kao da ne želi da reši

njihove probleme. “… Ne znamo ko smo, šta smo, da li smo iz džungle, da li smo

vanzemaljci, šta smo… ne možemo da se prijavimo kao državljani Srbije… živimo

kao divljaci… znači postojimo ali nismo tu”

4.9. Policija/manifestacije dehumanizacije

Svi ispitanici, pripadnici MUP-a Republike Srbije koji su učestvovali u

istraživanju vole posao koji obavljaju, smatraju ga humanim i dinamičnim.

Smatraju da taj posao ne može svako da obavlja, da zahteva od osobe kako

kvalifikacije tako i tolerantnost, strpljenje, samokontrolu. Na pitanje da li su

upoznati ili su čuli za neke slučajeve lošeg postupanja od strane policije svi

ispitanici su dali negativan odgovor. Smatraju da u njihovom odeljenju takvih

policajaca nema, ali da su čuli kao i drugi uglavnom preko medija za pojedinačne

slučajeve prekoračenja ovlašćenja od strane pripadnika MUP-a. Primetan je

21

negativan stav kod svih ispitanika prema takvom obliku ponašanja pojedinaca, i

uglavnom se slažu da takvo ponašanje šteti ugledu čitave policije. Neki od njih

ističu i da treba obazrivo prihvatati informacije koje se plasiraju u medijima, da su

one često preuveličane, kao i da policajci uglavnom nisu dovoljno zaštićeni pri

pominjanju u medijima, i uglavnom se navodi puno ime i prezime policajca, a samo

inicijali počinioca krivičnog dela.

Ono što oni primećuju je da su neke subpopulacije ugroženije i češće

dehumanizovane ne od strane policije koliko generalno u društvu. Pritom najviše

misle na populaciju Roma. U okviru odeljenja u kojem rade ispitani pripadnici MUP-

a, Romi su najčešći počinioci krivičnih dela, ali i jako često žrtve, oštećene strane.

Neki od ispitanika primećuju da žrtve dehumanizacije često osećaju krivicu,

pojačan strah od ponavljanja trauma. Dalje, primećuju i samoosuđivanje i stalno

preispitivanje žrtve gde je to pogrešila, čime je ona to isprovocirala. Takođe su

često prisutni i bes i gnev, bespomoćni gnev, koji je usmeren pre prema sebi nego

prema onome ko ih je zlostavljao.

Druge marginalizovane grupe kao što su LGBT populacija, korisnici droga kao

i osobe koje žive sa HIVom po mišljenju većine ispitanika nisu vise ugrožene nego

drugi.

Pojedini ispitanici misle da policija pojačano vodi brigu i štiti prava upravo

pripadnika ugroženih kategorija, i da je jedino grupa korisnika droga pod rizikom

jer su oni po mišljenju jedne sagovornice često agresivni prema policiji te je i

odgovor policije isti. Takođe, ova sagovornica misli da su pod najvećim rizikom

navijačke grupe jer su nasilni i na taj način provociraju nasilje kod pripadnika MUP-

a.

Po mišljenu ovih ispitanika policija kao institucija ne toleriše ovakva

neprimerena, agresivna ponašanja od strane pojedinih pripadnika MUP-a i postoje

mehanizmi zaštite protiv zloupotreba sile od strane policajaca. Po mišljenju jedne

ispitanice: “Sada svako kao civilno lice može da dođe i podnese prijavu protiv

policajca… te prijave dalje idu na disciplinski sud, koji onda utvrđuje težinu

prekoračenja ovlašćenja i u zavisnosti od toga policajac može da bude udaljen sa

posla na 3 ili 6 meseci, ili da mu se smanji plata ili da se razreši dužnosti…čak 90%

prijava biva procesuirano.”

4.10. Policija/faktori dehumanizacije

Svi ispitanici iz ove grupe u istraživanju veruju da su eventualna

prekoračenja u ovlašćenjima ili agresivno ponašanje kod pojedinih pripadinika

MUP-a rezultat provokacije od strane prestupnika, da oni najčešće “prvi počinju”, i

da zbog svog agresivnog ponašanja dobiju sličan takav odgovor. “… Svako od nas

ima agresiju u sebi, samo je pitanje da li će se ona i kako manifestovati i koliki je

prag samokontrole svakog od nas…policajci koji reaguju pojačanom agresijom

imaju očigledno niži prag” mišljenje je jedne ispitanice. Dalje, posao koji obavljaju

smatraju jako stresnim, i policajci su često u burnout-u. S druge strane, policajci

kao i svi drugi ljudi imaju i ličnih problema te sve to može uticati na “gubitak

22

kontrole” kod pojedinih pripadnika MUP-a. Pojedini ispitanici veruju da su uzroci

nasilnog ponašanja pripadnika MUP-a u “mentalnom sklopu pojedinca, koji imaju

uverenje da agresija i tortura pomažu ostvarenju cilja”. Takođe veruju da se ti

pojedinci kriju iza uniforme i mogućnosti koje im ona daje i da zloupotrebljavaju

moć koju imaju.

Razloge za dehumanizaciju npr. romske populacije u društvu, koja je veća

po njihovom mišljenju u odnosu na neke druge kategorije stanovništva, vide u

ekonomski lošoj situaciji društva, gde su ljudi siromašni, isfrustrirani, besni, ali i u

načinu života samih Roma koji drugi ljudi, po mišljenju većine ispitanika pripadnika

MUPa, vide kao život bez odgovornosti, bez obaveza prema društvu, te takvim

životnim stilom na neki način provociraju ostale.

Većina ispitanih pripadnika MUP-a se slaže da oni pojedinci u policiji koji

prekoračuju svoja ovlašćenja i nasilno se ponašanju prema prestupnicima imaju

slabiju kontrolu impulsa i da su u najvećem broju slučajeva isprovocirani nasilnim

ponašanjem prestupnika.

Što se tiče uloge medija u dehumanizaciji pripadnika marginalizovanih grupa

stanovništva, podeljena su mišljenja. Jedni misle da mediji pospešuju predrasude

prema ovim osobama, dok drugi vide medije kao aktivne u borbi protiv predrasuda i

dehumanizacije istih. Pojedini ispitanici priznaju da predrasude kako u društvu

postoje i u policiji, ali da veruju da većina policajaca profesionalno obavlja svoj

posao i da svoj lični stav u odnosu na pripadnike različitih marginalizovanih grupa

zadržava za sebe. Svakako ono u čemu se svi slažu je da policija kao institucija ne

podržava nikakve prestupe u ovlašćenjima i nastoji svaki takav prestup da

sankcioniše.

4.11. Deca ulice/manifestacije dehumanizacije

Sa decom, korisnicima CIM-a (centar za integraciju mladih ili Svratište za

decu) održana je jedna fokus grupa i urađen je jedan dubinski intervju. Ova grupa

dece koja živi i zarađuje na ulici odabrana je za istraživanje zato što postoji velika

verovatnoća da su višestruko izloženi dehumanizaciji od strane raznih ljudi

svakodnevno, usled posla kojim se bave i specifičnog načina života. Svi ispitanici iz

ove grupe pripadaju romskoj nacionalnoj manjini.

Ova deca su radeći i rastući na ulici izložena svaki dan ponižavanju,

maltretiranju i fizičkom nasilju od strane običnih građana. Česti su i napadi od

strane huligana. Fizičko zlostavljanje je takođe prisutno i u njihovim porodicama i

ono što ostaje kao utisak je da su ova deca nekako na to naviknuta. O nasilju koje

je prisutno u porodici ispitana deca nerado govore. Dalje, i policiju ispitana deca

često percipiraju kao neprijateljski nastrojenu prema njima.

Nasilje koje doživljavaju svakodnevno je bez ikakvog povoda, iznenadno i

konstantno. Glavno osećanje koje se javlja u tim situacijama je veoma intezivan

bes, ljutnja, ali i kao rezultat besa potreba da se uzvrati istom merom. “Na licu

mesta bih ga ubio! Besan sam jako!” reči su jednog dečaka.

23

4.12. Deca ulice/faktori dehumanizacije

Deca koja su učestvovala u ovom istraživanju su svesna da su žrtve

stereotipa koji se vezuju za romsku populaciju i tu traže uzrok nasilnog ponašanja

prema njima. Mišljenja su da je mnogo više onih koji se “loše” ponašaju prema

njima nego onih koji se “lepo” ophode. Jedna od ohrabrujućih stvari koja je izašla

na videlo tokom ovih razgovora je jedan pomalo neočekivani obrazac ponašanja, a

koji se ogleda u spremnosti da se zauzme jedna aktivna pozicija u odnosu na nasilje

koje im se dešava. Često su spremni da izađu iz porodice, ako je nasilje prisutno i

da započnu drugačiji život makar to bio i život na ulici. Sebe doživljavaju kao

samostalne, nezavisne u odnosu na drugu decu, i tokom tazgovora svi bez izuzetka

prave distinkciju na “mi” i “oni” (mi “Cigani” i oni “Srbi”). “To što mi radimo u

našim godinama to Srbi nikad neće da rade. Mi radimo svašta, idemo, guramo

kolica četiri, pet sati, 300 kilograma gvožđa. Idemo, guramo teret, istovari,

utovari, opet guraj, mrtav gladan guraj. Oni zavise od svojih roditelja. A mi ne

zavisimo ni od koga”.

4.13. Žrtve ratne torture/manifestacije dehumanizacije

Žrtve ratne torture koje su učestvovale kao ispitanici u našem istraživanju su

iz Bosne i Hercegovine i svi su raseljini iz svojih domova zbog rata, te sada žive u

Sarajevu i Višegradu. Za vreme rata na prostorima bivše Jugoslavije uhapšeni su i

odvedeni kao civili u neki od logora na prostoru BIH gde su bili po nekoliko meseci,

a pojedini i čitavo vreme rata, tačnije skoro 4 godine. Svi imaju strahovita iskustva

psihičkog i fizičkog zlostavljanja. Svakodnevno su brutalno tučeni, zastrašivani,

ponižavani. Svi do jednog su mučeni glađu i žeđu. U tim situacijama pored straha

kao osnovne emocije koju su osećali, dominirali su i bespomoćnost i neverica da im

se to dešava, odnosno da ljudi tako nešto mogu raditi drugim ljudima. “Nisam ih

mogao shvatiti, nisam mogao shvatiti da ljudi mogu biti takvi.”

Mnogi od njih ističu da tokom boravka u logoru nisu ništa drugo razmišljali

sem kako da se snađu da prežive, da dođu do hrane ili do vode. “Sve se svodi na

goli opstanak kako doći do čaše vode, hrane” reči su jednog od ispitanika.

Dominirala je potreba za pukim preživljavanjem u takvim ekstremnim uslovima.

Često su bili zatvoreni sa svojim najbližima, decom te ih je i briga za njih i njihov

život dodatno opterećivala.

Kada dehumanizacija rezultira u tako ekstremno ponašanje i nasilje kao što

je mučenje i zlostavljanje drugih nije lako pretpostaviti razloge za takvo ponašanje

sa stanovišta žrtve. Naši ispitanici izjavljuju da su dok su preživljavali torturu imali

doživljaj da ih i tretiraju kao da nisu ljudi i većina smatra da su ih tretirali gore

nego da su životinje. Tako jedan ispitanik kaže: “Više se cenio ker nego mi. Vi ste

24

imali priliku da gledate kad čovek jede, a ker gleda pa sve broji zalogaje. E tako

sam ja brojao keru…koliko je ker pojeo, a ja umirem od gladi”.

Dok su preživljavali teška zlostavljanja imali su doživljaj da su im oduzeli sve

osobine “koje pripadaju normalnom, običnom čoveku”. Prema rečima jednog

ispitanika više nisu bili komšije, ni Srbi sa kojima su živeli, već su postali “četnici”,

neka najgora sorta ljudi, i na taj način zaslužuju takav tretman.

4.14. Žrtve ratne torture/faktori dehumanizacije

Kada govore o faktorima kojima bi objasnili takve oblike ponašanja u ratu

većina naših ispitanika smatra da svaki čovek nosi u sebi i dobre i loše osobine. Rat

je po njihovom mišljenju glavni krivac što se oni oblici ponašanja koji se u

normalnim uslovima osuđuju, veličaju i visoko vrednuju u ratnim uslovima. “Rat je

izbacio sve ono što nismo znali jedni o drugima” reči su jednog od ispitanika. Dalje,

mnogi od njih primećuju da je identifikacija sa grupom kao i potreba da se u grupi

dokažu jako bitan faktor kada je reč o onima koji su ih torturisali. Neko se grupi

dokazuje iz straha, neko da bi bio “neko i nešto”, jer “… onaj ko je bio ekstrem je

bio poznat, bio neko, svi su mu se klanjali iz raznoraznih razloga…”. I kao treći jako

bitan faktor koji doprinosi javljanju ekstremnih i nasilnih oblika ponašanja u ratu je

izostanak kazne, odnosno kako bi jednostavno rekao jedan od sagovornika “niko ih

nije sprečavao u tome”.

Ipak, mnogi smatraju da su se sadistički ponašali i iživljavali neki ljudi, ne

svi, već “barabe”, oni koji nisu u stanju da se identifikuju sa žrtvom ili da zamisle

kako bi bilo kad bi se neko prema njima tako ponašao. Ističu da je “bilo ljudi u ratu

koji su valjali”. Ono što je ostalo kao upadljiv utisak nakon razgovoru sa ovim

ispitanicima je njihova potreba da istaknu da je bilo i onih ljudi čija je pomoć bila

veoma bitna u trenucima teških zlostavljanja. Nakon priče o torturi koju su doživeli

svako od njih pojedinačno je isticao i dobra iskustva koja je imao od strane “istih,

neprijateljskih drugih” koja su im mnogo značila.

5. Zaključci/preporuke

Na osnovu podataka prikupljenih ovim istraživanjem možemo reći da se

dehumanizacija prema pripadnicima marginalizovanih grupa manifestuje na

različite načine. U iskustvima naših ispitanika ona je uglavnom otvorena i direktna i

podrazumeva kako verbalno i fizičko zlostavljanje, ponižavanje, pretnje,

nepoštovanje, tako i ignorisanje i zanemarivanje. Ekstremne manifestacije

dehumanizacije kao što je brutalno fizičko i psihičko zlostavljanje, izgladnjivanje i

mučenje iskusili su naši ispitanici, žrtve ratne torture. Oni kao pripadnici “druge,

25

suprotne” strane u ratu, u zarobljeništvu više nisu bili ljudi već su imali doživljaj

da ih tretiraju kao da su životinje. Prvo su u potpunosti deindividualizovani, više

nisu bili komšije, ili komšije Srbi već pripadnici posebne grupe ljudi bez

individualnih ciljeva, želja, istorije. Takvoj osobi se onda pripisuju životinjske

karakteristike i ne zaslužuje tretman dostojan čoveka. Strah i bespomoćnost su

naravno dominantne emocije u situacijama preživljavanja torture. Naši ispitanici

kada govore o uzrocima i faktorima za takvo ponašanje ističu da je rat glavni krivac

za javljanje i održavanje takvog oblika ponašanja. Potreba da se dokazuje

pripadnost grupi kao i odsustvo kazne za takav oblik ponašanja su takođe faktori

koje naši ispitanici prepoznaju kao bitne za javljanje i održavanje takvog oblika

ponašanja.

S druge strane, dehumanizacija je veoma prisutna i u mirnodopskim

uslovima. Pripadnici marginalizovanih grupa stanovništva imaju iskustva

dehumanizacije kako od strane običnih građana tako i od strane onih koji bi trebalo

da im pruže pomoć ili zaštitu. Ispitanici u ovom istraživanju su izveštavali o

iskustvima dehumanizacije u bolničkim institucijama (korisnici psihijatrijskih

usluga, AS), od strane pripadnika policije (AS), ali i od strane običnih građana. Bez

obzira kojoj ugroženoj grupi ispitanici pripadaju, u situacijama dehumanizacije

uglavnom se svi osećaju bespomoćno i uplašeno, ali često i ljuto i besno, naročito

pripadnici romske populacije kao i deca ulice koja su često upravo romske

nacionalnosti. U njihovim životima nasilje je dugo i kontinuirano prisutno te su se

na njega i navikli, tako da strah nije dominantan koliko potreba da se brane.

U ovom istraživanju uglavnom dominiraju iskustva dehumanizacije koja

spadaju u “animalističku” dehumanizaciju. Sve grupe ispitanika su imale doživljaj

da ih tretiraju kao da su životinje, a ne ljudi. Pojedini ispitanici saopštavaju o tome

da su im uskraćena osnovna ljudska prava i dostojanstvo. Toga su uglavnom svesni

oni ispitanici koji su upoznati i svesni svojih prava kao što su članovi udruženja

Duša i As-a. Treba napomenuti da je u društvu mnogo veći broj onih koji ni ne

znaju svoja prava i kada i kako ih neko krši.

Faktori koji doprinose javljanju i održavanju dehumanizacije, a na osnovu

podataka dobijenih ovim istraživanjem, su osećanje moći, naročito kada su u

pitanju sprovodioci dehumanizacije iz kategorije onih koji treba da pomognu ili

zaštite. Ličnost onog koji dehumanizuje se takođe percipira kao važna, u pokušaju

objašnjenja zašto se neko na taj način ponaša. Pa tako govore o mogućim ličnim

problemima počinioca dehumanizacije, frustracijama, narcisoidnosti. Loša iskustva

koja doživljavaju od strane običnih građana se objašnjavaju generalno

netolerantnim društvom, stigmom i predrasudama u društvu prema

marginalizovanim grupama. Smatraju da je uloga medija velika i da bi mediji mogli

dosta da doprinesu u aktivnoj borbi protiv kršenja ljudskih prava, što oni uglavnom

ne čine, već njihov senzacionalistički pristup i neadekvatno informisanje podstiče i

održava dehumanizaciju.

26

Iskustva naših ispitanika su da drugi ljudi, koji se zateknu na mestu gde se

dešava dehumanizacija, uglavnom ne reaguju već pasivno posmatraju šta se

dešava. Pasivno posmatranje i nepružanje pomoći objašnjavaju strahom.

Ispitani psihijatri u istraživanju, kao deo grupe onih koji su pod pod rizikom

da budu sprovodioci dehumanizacije, izjavljuju da nisu i oni koji su “počinioci”

dehumanizacije, ali su svesni da se takve stvari u njihovim ili sličnim institucijama

dešavaju. Razloge za to traže kako u ličnosti samog terapeuta tako i u sistemu koji

bi trebalo menjati. Psihijatri u institucijama su u burnoutu, loši su uslovi rada i

pretrpani su poslom, i trebalo bi povećati broj psihijatara u primarnoj zaštiti.

Dalje, neki od ispitanika u ovoj grupi su svesni da bi sistem koji neguje

neravnopravan odnos lekar-pacijent trebalo menjati. Medicinsko osoblje nije

dovoljno obučeno i institucije bi takođe trebalo da podstiču ili delimično

finansiraju obuku svojih zaposlenih. Nepostojanje jasnih protokola, ili neregulisana

primena propisanih mera takođe otežava rad psihijatara u institucijama. Takođe se

primećuje da određeni broj ispitanika nije upoznat u potpunosti sa reformom u

psihijatriji, i šta između ostalog, psihijatrija u zajednici podrazumeva.

Ispitani pripadnici MUPa Republike Srbije izjavljuju da nisu i “počinioci”

dehumanizacije, ali im je poznato da dehumanizacije od strane pripadnika MUPa

postoje i mišljenja su da ona nije česta. Svi su saglasni u osuđivanju takvih

zloupotreba položaja i krivica je u potpunosti na pojedincu, sistem ne toleriše

takve ispade. Razloge za agresivna ponašanja od strane pojedinih policajaca nalaze

u niskoj toleranciji na frustraciju, slabijoj kontroli impulsa, ličnim problemima te

osobe. Ali ono što svi ističu kao bitno je i činjenica da su u takvim situacijama

policajci isprovocirani agresivnim ponašanjem pojedinaca koji su počinili neko

krivično delo.

Zaključci o manifestaciji i faktorima koji doprinose javljanju i održavanju

mehanizma dehumanizacije baziraju se na podacima dobijenim ovim kvalitativnim

istraživanjem i dopuna su postojećem znanju o ovoj oblasti. Svakako, treba

napomenuti i nedostatke ovog istraživanja koji su se najviše ogledali u teškoći

dobijanja određenih podataka. Naročito je bilo teško doći do opisa emocija i

faktora kojima bi se mogla objasniti dehumanizacija kod velikog broja ispitanika

nevezano za grupu kojoj pripadaju, te bi bolja formulacija pitanja, još više

prilagođena različitim grupama ispitanika bila poželjna. Dalje, kada su fokus grupe

u pitanju, primećuje se uticaj grupe na ispitanike, i da nisu svi podjednako spremni

da dele svoja iskustva u grupi, te je dubinski itervju iako manje ekonomičan pružio

više informacija od ispitanika u istraživanju. Svakako, otvaraju se nove

potencijalne istraživačke teme koje bi bile interesantne sa stanovišta još boljeg

upoznavanja mehanizma dehumanizacije, ali i povećanja znanja o prevenciji

torture kao ekstremne manifestacije dehumanizacije. Neke od mogućih pravaca

daljih istraživanja su kreiranje instrumenta za merenje dehumanizacije,

animalističe i mehanicističke; ispitivanje “nivoa” dehumanizacije u opštoj

populaciji na reprezentativnom uzorku prema različitim drugim osobama, itd.

27

Na osnovu rezultata ovog kvalitativnog istraživanja moguće je dati sledeće

preporuke, a u cilju prevencije torture i drugih oblika nehumanog tretmana:

Programa obuke medicinskog osoblja u psihijatrijskim institucijama o pravima osoba sa mentalnim poremećajima.

Program obuke medicinskog osoblja o prevenciji torture i drugih oblika nehumanog tretmana u institucijama zatvorenog tipa.

Kontinuirane obuke i edukacije medicinskog osoblja u psihijatrijskim institucijama o socijalnoj psihijatriji i zaštiti mentalnog zdravlja u zajednici.

Obavezne obuke medicinskog osoblja u psihijatrijskim ustanovama iz oblasti psihoterapijskih tehnika.

Usvajanje instrukcije/protokola kojom bi se detaljno regulisala primena mera fizičkog i hemijskog sputavanja kako bi se zaštitili kako korisnici psihijatrijskih usluga tako i medicinsko osoblje u psihijatrijskim institucijama

Bolji, humaniji uslovi boravka u psihijatrijskim institucijama zatvorenog tipa. Poštovanje individualnih potreba klijenta.

Promene u sistemu mentalnog zdravlja koje bi išle u pravcu povećanja broja psihijatara i psihologa u okviru Domova zdravlja.

Iako je do sada dosta urađeno na planu edukacije medicinskog osoblja i zaposlenih u MUPu iz oblasti HIV/AIDS, na osnovu iskustava ispitanika u ovom istraživanju i dalje obučavanje u ovoj oblasti bi bilo od velike koristi.

Efikasnija zaštita mentalnog zdravlja policajaca kroz pristupačniji servis psiholoških usluga u okviru MUPa. Prevencija burnout sindroma, stress menadzment, anger menadzment, itd.

Efikasniji sistem socijalne zaštite za decu koja žive i rade na ulici.

Regulisanje pravnog statusa Roma

Trening obuke za različite medije o ljudskim pravima marginalizovanih grupa kao i o uticaju i odgovornosti medija za stavove u društvu.

Aktivnije i snažnije zagovaranje (NGO, drugi aktivisti) za ljudska prava marginalizovanih grupa putem medija.

28

6. Reference: 1. Haslam, N. (2006). Dehumanization: An Integrative Review. Personality

and Social Psychology Review, Vol 10, No 3, 252-264. 2. Grodin, M. Annas, G. (2007). Physicians and torture: lessons from the

Nazi doctors. Intrernational Review of the Red Cross, Vol 89, No867, 635-654.

3. Vetter, S. (2007) Understanding Human Behaviour in Times of War. Military Medicine, Vol. 172. 7- 10.

4. Waytz, A. Epley, N. (2011) Social connection enables dehumanization. Jurnal of Experimental Social Psychology. 48, 70-76.

5. Popadić, D. (2009). Nasilje u školama. Institut za psihologiju. 6. Izveštaj zaštitnika građana i panela mladih savetnika.(2011). Zaštita deca

od nasilja u školama. 7. Helsinški odbor za ljudska prava. (2011). Godišnji izveštaj Helsinškog

odbora za ljudska prava. 8. Evropski komitet za sprečavanje torture. (2011). Izveštaj Vladi Republike

Srbije o poseti evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i neljudskog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja (CPT) od 1 do 11 Februara 2011.

29

7. Aneks I - Vodič i pitanja za fokus grupe i dubinski intervju

Vodič za razgovor na fokus grupama

Predstaviti sebe, organizaciju za koju radite

Predstaviti istraživački projekat, šta je tema istraživanja, ko su ispitanici, koja je svrha razgovora („Dehumanizacija je psihološki mehanizam koji se najednostavnije može opisati kao odricanje ljudskih osobina drugoj osobi ili osobama. Izraženo je vidljiva u ratnim uslovima, ali se javlja i u miru. Cilj ovog istraživanja je doprinos prevenciji torture boljim razumevanjem samog procesa dehumanizacije i načina kako ona može dovesti do torture. Ovo istraživanje je kvalitativno, što znači da se kao metoda koriste fokus grupe i intervjui sa osobama koje su na neki način bile izložene dehumanizaciji od strane drugih. Ispitanici u ovom istraživanju su, kako oni koji su bili izloženi dehumanizaciji tako i oni koji su potencijalni sprovodioci dehumanizacije)

Naglasiti da je ovaj razgovor anoniman tj. imena učesnika ili drugi lični podaci neće se nalaziti u izveštaju

Stvaranje “sigurne” atmosfere. Zagrevanje. Moderator skreće pažnju učesnicama da je razgovor slobodan, da nema tačnih ili pogrešnih odgovora. Objasniti razloge snimanja razgovora i podvući da su podaci anonimni i poverljivi.

Vodič za razgovor na fokus grupama sa osobama koje su imale iskustvo torture ili nekog drugog oblika nečovečnog ponašanja (žrtve ratne torture, Romi, korisnici psihijatrijskih ustanova, članovi udruženja AS, Deca ulice).

Ukoliko osoba ne želi da deli svoja traumatska iskustva u grupi uraditi dubinski intrevju.

I Set pitanja usmerenih na to kako se manifestuje dehumanizacija:

Možete li nam reći, ispričati vaša iskustva koja su vezana za dehumanizaciju? (iskustva kada su vam kršena ljudska prava,kada ste torturisani, kada ste fizički ili psihički zlostavljani, vređani, ponižavani…) (Ukoliko niste imali takva iskustva, da li znate nekog ko je imao takva iskustva?)

Ko vam je to radio?

Gde se do desilo?

Kako ste se vi tada osećali?

Kako ste tada razmišljali?, šta ste mislili o tome?

Šta ste uradili? Kako ste se ponašali?

Kako se sada osećate povodom toga, šta mislite o tome?

Šta je rekao, govorio taj/ti ko vam je to uradio?

Koje osobine, ljudske karakteristike su vam oduzeli/ili vam oduzimaju ti koji se tako ponašaju?

30

Šta mislite šta je razmišljala ta osoba koja vam je to uradila?, šta je osećala?

Da li je još neko bio prisutan? Šta su oni radili?, kako su se osećali? Šta mislite šta su razmišljali?

Koliko često ste imali takva iskustva?

Šta vi mislite zašto je ta osoba to uradila vama ili drugim ljudima? Kakva je njihova korist od takvog ponašanja?

Da li su imali posledice zbog takvog ponašanja prema vama? Da li ste nekome rekli šta vam se desilo? I šta je onda bilo? Ako niste zašto niste?

I Set pitanja usmerenih na to koji su faktori koji pokreću I održavaju dehumanizaciju

Šta mislite zašto se to desilo baš vama(vama kao predstavniku romske populacije/korisniku psihijatrijskih usluga/korisniku usluga doma)

Šta mislite koje osobine ličnosti tih osoba utiču na njihove dehumanizujuće postupke? kako ih vi vidite? Koje su njihove karakteristike ličnosti? Da li se razlikuju od drugih?

Koje društvene karakteristike, odnosno koji su društveni faktori, po vašem mišljenju koji utiču na pojavu takvog ponašanja kod tih osoba?

Koja je uloga medija, propaganda, politike, tradicije, predrasuda, stigma, religije?

U budućnosti, da li biste uradili nešto drugačije I zašto?

Set pitanja za fokus grupu sa medicinskim osobljem/psihijatrima zaposlenim u

psihijatrijskim ustanovama

I Set pitanja usmerenih na to kako se manifestuje dehumanizacija

Molim Vas da opišete Vaš posao? Koliko dugo radite? Da li smatrate da je Vaš posao opasan? Zašto?

Koji tretman uobičajeno primenjujete? Kako odlučujete koji ćete tretman primenjivati?

Šta Vaši pacijetni misle o tretmanu koji primenjujete? (Šta radite ako se oni ne slažu sa primenama tog tretmana?) Koliko često pričate sa Vašim pacijentima o tretmanu? I koliko često uopšte imate razgovore sa vašim pacijentima? O čemu uobičajeno razgovarate?

Kako pacijetni provode vreme u bolnici? Da li im je dozvoljeno da drže lične stvari, kao što su mobilni telefon, lična garderoba? Zašto nije / zašto jeste?

Šta mislite koje su potrebe vaših pacijenata u bolnici? Kakvi su uslovi u bolnici? Da li su u skladu sa potrebama pacijenata? Šta vi mislite o svemu tome? Ako se ne slažete sa svim tim, da li vam je dozvoljeno da nešto menjate, utičete?

Kakav je prema vašem mišljenju odnos profesionalaca, lekara, psihijatara prema pacijentima?

31

Da li vam je poznato nekod od loših postupanja vaših kolega prema pacijentima? Kada I gde I kako se to dogodilo? Ko je to uradio? Šta mislite šta je razmišljala ta osoba? Kako se osećala? Šta je uradio pacijent? Šta je on/ona razmišao? Kako se osećao? Da li je još neko bio prisutan? Reakcije, misli, osećanja tih drugih?

Da li ste vi u vašoj profesionalnoj karijeri imali iskustva da ste preispitivali vaš odnos, vaše postupanje prema pacijentu, da ste možda zaključili da je bio neprimeren/grub/dehumanizujući? Šta ste uradili, kako ste se ponašali, kako ste razmišljali, kako ste se osećali? Da li ste nešto promenili u svom odnosu prema pacijentima?

Koliko često se sve to dešava u vašoj bolnici? Kako reaguju menadžeri, direktor bolnice? Ima li posledica za takvo ponašanje?

II Set pitanja usmerenih na to koji su faktori koji pokreću I održavaju dehumanizaciju

Šta mislite zašto se to dešava pacijentima? Zašto je takvo dehumanizujuće ponašanje usmereno na pacijente? Da li su zaslužili takav tretman, zašto?

Šta mislite kakav je uticaj socijalnih faktora na pojavu dehumanizacije? Koja je uloga medija, propaganda, stigme, predrasuda, tradicije, politike? A institucije?

Kako vidite one koji to rade (dehumanizuju)? Koje su njihove karakteristike?, osobine ličnosti? Da li se oni razlikuju od drugih I kako?

Šta biste vi uradili drugačije u budućnosti? Šta biste menjali?

Na koji način profesionalci mogu da utiču na promene odnosa prema pacijentima?

Set pitanja za policajce / dubinski intervju

I Set pitanja usmerenih na to kako se manifestuje dehumanizacija

Molim Vas opišite šta je Vaš posao? Šta uobičajeno radite? Koje su vaše obaveze? Da li je Vaš posao Opasan? I Šta je posebno opasno u vašem poslu? Šta mislite da li Vas ljudi smatraju posebnim zbog vašeg posla, kako Vas drugi vide/doživljavaju zato što radite ovaj posao?(?) Da li svako može da radi Vaš posao? Koje su specifičnosti Vas I vaših kolega? Da li volite svoj posao I zašto?

Da li možete da mi kažete neku situaciju lošeg postupanja u policijskoj stanici ili na ulici? Kako ste se osećali, šta ste razmišljali, kako ste reagovali? Ko je to uradio? Šta mislite šta je razmišljala/osećala ta osoba? Kome je to urađeno? Kako se ta osoba osećala/razmišljala? Kako je reagovala? Da li je još neko bio prisutan?

Koliko se to često dešava? Kakve su posledice za takvo ponašanje? Koje su reakcije menadžera ili direktora u upravi?

32

Kako vi razumete razloge za takvo ponašanje? Zašto se neki policajci tako ponašaju neki ne? Koja je korist za policajca od takvog ponašanja?

Ko je najčešće izložen takvom postupanju po Vašem mišljenju? Da li je neka grupa ljudi više izložena takvom postupanju od drugih? Šta mislite zašto? Koji su razlozi za takvo postupanje baš prema njima? Da li oni zaslužuju takakv tretman I zašto?

Šta Vi mislite o svemu tome? Ako se ne slažete sa tim, da li imate dozvolu/mogućnost da uradite nešto drugačije, da nešto promenite, I šta?

II Set pitanja usmerenih na to koji su faktori koji pokreću I održavaju dehumanizaciju

Šta mislite zašto se to dešava baš tim ljudima?

Šta mislite koji socijalni faktori doprinose takvom postupanju/tretiranju/dehumanizaciji/tih osoba? Koja je uloga medija/propaganda/stigme/predrasude/u tome? A koja je uloga institucije policije u svemu tome?

Kako vi doživljavate policajce koji tako postupaju? Koje su njihove karakteristike? Da li se I kako se oni razlikuju od drugih?

Da li biste vi nešto promenili /uradili drugačije u budućnosti? Šta I kako?

33

8. Sadržaj:

1 Mehanizam dehumanizacije. . . . . . . 1

1.1. Dehumanizacija i tortura . . . . . . 5 1.2. Dehumanizacija u Srbij . . . . . . . 7 2. Ciljevi istraživanja . . . . . . . . 10 3. Metodologija istraživanja . . . . . . . 11 3.1. Uzorak istraživanja . . . . . . . . 11 4. Rezultati istraživanja. . . . . . . 12 4.1. Korisnici psihijatrijskih usluga/manifestacije dehumanizacije . 13 4.2. Korisnici psihijatrijskih usluga/faktori dehumanizacije . . 14 4.3. Psihijatri/manifestacije dehumanizacije . . . . 14 4.4. Psihijatri/faktori dehumanizacije . . . . . 16 4.5. Udruženje AS/manifestacije dehumanizacije . . . . 17 4.6. Udruženje AS/faktori dehumanizacije . . . . . 18 4.7. Romi/manifestacije dehumanizacije. . . . . . 19 4.8. Romi/faktori dehumanizacije . . . . . . 20 4.9. Policija/manifestacije dehumanizacije . . . . . 20 4.10. Policija/faktori dehumanizacije . . . . . . 21 4.11. Deca ulice/manifestacije dehumanizacije. . . . 22 4.12. Deca ulice/faktori dehumanizacije . . . . . 23 4.13. Žrtve ratne torture/manifestacije dehumanizacije. . . 23 4.14. Žrtve ratne torture/faktori dehumanizacije. . . . 24 5. Zaključci/preporuke. . . . . . . 24 6. Reference . . . . . . . . . 28 7. Aneks – vodič i pitanja za fokus grupe i dubinski intervju . . 29