· dejan vuk stankovi}normativna etika - razli~iti pristupi i koncepcije . . . . . . . . . . 5 mr...

Dejan Vuk Stankovi} Normativna etika - razli~iti pristupi i koncepcije . . . . . . . . . . 5

Mr Zorica Kova~evi}Instrukcija za samostalno u~ewe u uxbenicima za mla|e razrede osnovne {kole . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27

Mr Mirsada Qaji}Uloga {kolskog pedagoga u unapre|ivawu komunikacije izme|u u~enika i nastavnika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41

Dr Zlatko Pavlovi}Konstrukcija i mjerne karakteristike inventaraza mjerewe ciqnih orijentacija u u~ewu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51

Dr Milica Radovi}-Te{i} Mali pojmovnik gramati~kih i lingvisti~kih termina . . . . . . . . . 63

Dr Aleksandar Jovanovi},Ana Jovanovi}

Sekularni trend rasta i razvoja dece mla|eg {kolskoguzrasta. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

77

Igor Solakovi}Pojam, zna~aj i primjena multimedijalnih uxbenika poe-learning standardima u ni‘im razredima osnovne {kole . . . . . . . . 89

Mr Aleksandar Stojanovi}Specigi~nost saradwe nastavnika i roditeqadarovitih u~enika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97

Dr Sawa Mandari}Primena kreativnog plesa u nastavi fizi~kog izdravstvenog vaspitawa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 107

Dr Marina Radi}-[esti},Mr Vesna Radovanovi},

Dr Vesna @igi}Kor{}ewe interneta u nastavi za decu o{te}enog sluha . . . . . . . . 114

Dr Mirjana Petrovi}-Lazi}, dr Jasmina

Kova~evi}Uloga nastavnika u identifikaciji poreme}aja glasa kod u~enika mla|eg {kolskog uzrasta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 120

Dr Dragan Martinovi},Dr Dragoqub Vi{wi},

Dragan Brankovi}Pedago{ka funkcija nastavnika u elementarnim igrama . . . . . . . . . 131

Mr Nata{a Nikoli} Strategija bilingvizma u obrazovawu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138

Daniela Tomovi} [kolski razvoj - teorije i strategije (prikaz kwige) . . . . . . . . . . . 145

Dr Miroslava Risti} Korisne WEB lokacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 147

SADR@AJ

Dejan Vuk Stankovi} Normative ethica - different approaches and conception. . . . . . . . . . . . . . . . . . 5

Zorica Kova~evi}, MA Instruction for individual learning in course books for youngergrades of the primary school. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27

Mirsada Ljaji}, MA The role of the school pedagogue in improvement communicationbetween a student and a teacher. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41

Zlatko Pavlovi}, PhD Construction and measuring characteristics of inventory formeasuring target orientation in learning . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51

Milica Radovi}-Te{i}, PhD Small glossary of grammar and linguistic terms . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 63Aleksandar Jovanovi}, PhD

Ana Jovanovi}Secular trend of growth and development of children of lowerprimary school grades . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 77

Igor Solakovi} Meaning, significance and application of multi media course booksaccording to e-learning standards in lower grades of the primaryschool . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89

Aleksandar Stojanovi}, MAParticularities of cooperation between teachers and parents ofgifted students . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97

Sanja Mandari}, PhD Application of creative dance in teaching physical and healtheducation . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 107

Marina Radi}-[esti}, PhDVesna Radovanovi}, MA

Vesna @igi}, PhDUsing the Internet in teaching children with hearing impairment. . . . . . . . . . . 114

Mirjana Petrovi}-Lazi}, PhDJasmina Kova~evi}, PhD

The role of a teacher in identification of voice impairment forstudents of lower grades of the primary school . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 120

Dragan Martinovi}, PhDDragoljub Višnji}, PhD

Dragan Brankovi}Pedagogical function of teachers in the elements of games . . . . . . . . . . . . . . . 131

Nata{a Nikoli}, MA Strategy of bilingual in education . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138

Daniela Tomovi} School development - theories and strategies (book reviw) . . . . . . . . . . . . . . . 145

Miroslava Risti}, PhD Useful WEB sites . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 147

CONTENTS

Uvod

Normativni pristup je najstariji inaj~e{}e prisutan pristup moralu. Znawe omoralu identifikuje se sa znawima koja sesti~u i formiraju normativnim pristupom

Normativni pristup ~ini najzna~ajni-ju granu moralne filozofije - normativnu

etiku. Normativna etika predstavqa ob-last istra‘ivawa ~iji je smisao u stvarawui artikulaciji saznawa koja treba daomogu}e moralno dobar ‘ivot. Znawe kojenastaje u okviru normativne etike mo‘e seozna~iti kao eti~ko znawe, odnosno kao onoznawe koje nastoji da pru‘i odgovor napitawe: "Kako treba da ‘ivim?"

Dejan Vuk Stankovi}U~iteqski fakultet, Beograd

Pregledninau~ni ~lanak

Normativna etika - razli~iti pristupi i koncepcije

Inovacije u nastavi, HH, 2007/2, str. 5-26 UDC 17.036

Rezime: U sredi{tu rada nalazi se izlagawe pojmovnog odre|ewa i glavnih konturaistorijskog razvitka normativne etike. Normativna etika je filozofska disciplina~iji je ciq da stvori saznawe koje }e omogu}iti moralno ispravan ‘ivot. Ova granaprakti~ke filozofije direktno je povezana sa odgovorom na kqu~na pitawa: Kojimciqevima treba da te‘im? i [ta treba da ~inim? U najve}em delu istorije filozofijeetika je filozofska disciplina, identifikovala se sa normativnom etikom. Istorijskiposmatrano, tri su glavne tradicije obele‘ile normativnu etiku. U anti~koj Gr~kojsuvereno dominira eudamonisti~ka etika. Normativno-eti~ki pravac formiran oko dvapojma: sre}e i vrline.

U Moderni vode}u ulogu imaju dva normativno-eti~ka pravca: deontolo{ka etikai utilitarizam. I dok deontolo{ka u sredi{te stavqa pojam du‘nosti, dotle utili-tarizam qudsku moralnost vezuje stremqewe za sticawem koristi koju prevodi u kate-gorije maksimalizacije ili minimalizacije bola i zadovoqstava za najve}i broj qudi.

Moderna moralna filozofija obele‘ena je stalnom teorijskom raspravom ova dvaprakti~no-filozofska stanovi{ta. I u savremenim normativno-eti~kim raspravama,osnovne pretpostavke i glavne konture ova dva eti~ka stanovi{ta jo{ uvek ostajuteorijski relevantne.

Kqu~ne re~i: normativna etika, eudamonizam, deontologija, utilitarizam.

5

Iskazano jezikom struke, normativnaetika je usmerena na propisivawe ikriti~ku evaluaciju qudskih postupaka iciqeva. S jedne strane, ona ustanovqavaobrasce moralnog rasu|ivawa i postupawa,dok druge strane {to direktno, {to indi-rektno formira obrasce vrednovawa kakosopstvenih tako i postupaka drugih qudi.

Normativni pristup moralu imaslo‘en i bogat istorijski razvitak. Shema-tizovano posmatrano, tri su glavne etape is-torijskog razvoja normativne etike u okvirukojeg su se konstituisale i tri glavne nor-mativno - eti~ke tradicije: a) eudamon-isti~ka etika, b) deontolo{ka etika i c)utilitarizam.

Eudamonisti~ka etika

Naziv eudamonisti~ka etika poti~e odgr~ke re~i eudaimonia koja ozna~ava sre}uili bla‘enstvo. Ovaj pravac u normativnojetici razvio se u anti~koj Gr~koj, premda je,to se mora naglasiti, ostao dominantaneti~ki pristup i kasnije. Uz dopune hri{-}anstvom nastavio je da dominira u sredwemveku, a uz racionalisti~ko-empirijske do-datke sa odre|enim modifikacijama odr‘aose i u ranim fazama Moderne, ta~nije do po-jave Kantove prakti~ne filozofije.

Kao {to je ve} re~eno, centralni po-jam eudamonisti~ke etike je bla‘enstvo ilisre}a. Uz pojam sre}e ili bla‘enstva, ovanormativno-eti~ka tradicija, posebno u an-tici i sredwem veku, posebnu pa‘wu pok-lawa pojmu vrline (arete). [to direktno,{to indirektno, dva kqu~na pojma ove nor-mativno-eti~ke tradicije tvore wen glavniteorijsko-prakti~ni zaplet. Ovaj zapletmo‘e se predstaviti pitawem: "Kako ~ovektreba da ‘ivi ako ho}e da postigne sre}u ilibla‘enstvo?"

Kqu~ni predstavnici eudamonisti~keetike su Sokrat i Aristotel, epikurejci istoici u Antici, u sredwovekovnoj eti~kojtradiciji Toma Akvinski koji je sintetisaoprincipe aristotelijanske etike i hri{}a-nstva, dok je u Moderni koncept sre}e kaokqu~nog eti~kog ideala sadr‘an u ekle-kti~kim teorijama zapadnoevropskih pros-vetiteqskih mislilaca. Ove teorije objedi-nile su i kombinovale razli~ite motive iuvide anti~ke, ali i racionalisti~ke i em-piri~ke filozofije.

Zbog potrebe sa‘etosti ovog tekstaakcenat }e biti stavqen na Sokrata i Aris-totela, uz napomenu da se specifi~na struk-tura eudamonisti~ke etike, wene kqu~nepretpostavke, glavna tvr|ewa, argumentaci-jska osnova, jednom re~ju, celoukupna struk-tura prakti~kog rasu|ivawa upravo nalaze uSokratovim i Aristotelovim filozofskimstanovi{tima.

Sokrat (470. g. s. e - 399. g. s. e)

Sokrat je jedna je od naj~e{}e pomi-wanih, prihvatanih i osporavanih li~nostiu istoriji zapadne filozofije i kultureuop{te.

Wegov ‘ivot i delo sinonim su kon-traverze. Optu‘en i osu|en od strane gradaAtine, kom je lojalnost platio maltene do-brovoqnim pristankom na smrtnu presudu, umnogim pregledima istorije etike i filo-zofije smatra se osniva~em etike. Statusherojske intelektualne figure Sokrat jestekao izjedna~avaju}i ‘ivot i filozofiju,dok je moralnu reputaciju i autoritet zado-bio time {to je govorio ono {to je mislio,a ~inio ono na {ta su ga re~ i misao obavezi-vale. Spajaju}i mi{qewe, govor i delawe,Sokrat je prvi potvrdio zamisao o nepono-

Dejan Vuk Stankovi}

6

qivosti qudske li~nosti i moralno-in-telektualnoj snazi karaktera.

Gotovo kultni status u istoriji etikeSokrat u najve}ma duguje trojici velikihfilozofa: Platonu koji ga umetni~ki geni-jalno ovekove~io u svojim dijalozima, pose-bno rane i sredwe faze, Aristotelu koji gaje Metafizici direktno ozna~io kao filo-zofa koji se prvi bavio dobrom i zlom iHegelu, koji u svojim predavawima o isto-riji filozofije, reinterpretiraju}i Sok-ratov ‘ivot i delo, ukazao da je sa wim poprvi put moralnost bila direktno dovedenau vezu sa qudskim mi{qewem. Upravomi{qewem isposredovana moralnost nijene{to ~oveku spoqa dato i nametnuto u svo-joj obaveznosti, ve} ne{to {to proizilaziiz wega samog, te za wega nosi oznaku ne~egsamoobavezuju}eg.

Kao tipi~ni predstavnik eudamon-isti~ke etike, Sokrat je za vrhovni ciqqudskog ‘ivota postavio dostizawe sre}eili bla‘enstva. Put dostizawa sre}e ilibla‘enstva je vrlina.

U duhu anti~ke filozofije vrlina setuma~i kao osobena crta individualnogkaraktera, ali i obrazac postupawa. Vrli~ovek, odnosno ~ovek koji te‘i moralnomsavr{enstvu, je onaj koji, zahvaqu}iodre|enom obrascu postupawa, uspeva da raz-vije odre|ene karakterne osobine, kao {tosu razboritost, umerenost, pravednost,hrabrost...

Kod Sokrata, vrlina se izjedna~ava saznawem. Wegov moralno-intelektualni credoje "Vrlina je znawe". Da bi ~ovek bio vrli~ovek i da bi postupao u skladu sa vrlinom,on mora posedovati znawe.

Konkretno, biti hrabar, {to je znakmoralne izvrsnosti neke li~nosti, po-drazumeva znawe o tome {ta je hrabrost.

Ista shema o znawu kao kqu~noj odrednicivrline va‘i i u pogledu svih drugih vrlina.

Me|utim, posedovati znawe ne po-drazumeva posedovati skup svih preciznihpojmovnih odrednica o moralnim vrlinama,ve} svest o izvornoj nesavr{enosti svihna{ih dosada{wih saznawa i nepresu{nupotrebu za kriti~kim razmatrawima u ciqupoboq{awa saznajnih sposobnosti ipro{irewa fonda postoje}ih saznawa pot-punijim i preciznijim uvidima.

Sokratov intelektualni stav formiraideal nepotpunog znawa iskazan u jednoj odwegovih upe~atqivih poruka "Znam dani{ta ne znam". Stav "Znam da ni{ta neznam" najboqi je opis onoga {to se zove sok-ratovskom ironijom. U mnogobrojnim razgo-vorima sa svojim sagovornicima Sokrat jeinsistirao na nu‘nosti preispitivawa svihdotada prihva}enih uverewa i stavova.Po~etna postavka o neznawu ima za ciq dapodstakne Sokratovog sagovornika da prvo-bitna nedovoqno racionalno obrazlo‘enatvr|ewa odbaci i krene putem saznawaistine. Nalik babicama koje majkama priporo|aju poma‘u da na svet donesu no-voro|en~e, Sokrat sagovornike usmerava kasamostalnom otkrivawu istine. Iz ovograzloga Sokratova ve{tina vo|ewa razgo-vora naziva se mejuti~kom ve{tinom. Isokratovska ironija i mejuetika imajuodre|eni ishod u pogledu tragawa za isti-nom. Ovaj pokatkad deluje paradoksalno u od-nosu na po{tenu nameru da se sazna istina.Naime, istina o predmetu rasprave nikadanije jasno i nedvosmisleno saop{tena u vidukonkretne formulacije tipa "Istina je to ito u datom slu~aju", ve} je iskazana kroz in-telektualni stav o neminovnosti stalnogracionalnog preispitivawa prihva}enihuverewa i wihovog artikulisawa u oblikupojmova.

Normativna etika - razli~iti pristupi ...

7

Iako nikada nije ponudio definicijeza moralne probleme o kojima je sa svojimsabesednicima raspravqao, Sokrat se ne-pokolebqivo dr‘ao stava da se moralan‘ivot mo‘e voditi ako se postupa u skladusa razumom.

Wegova eti~ka pozicija jasnosugeri{e da postoji identitet izme|u znawai delawa, ta~nije izme|u "znati ispravno" i"postupati ispravno". Treba naglasiti dakod Sokrata kao kqu~ne odrednice figuri-raju dva momenta koji jo{ uvek dominirajuzapadnoevropskom moralnom filozofijom:zahtev za racionalnom samokontrolom sop-stvenih postupaka i ~ovekov potencijal dakontinuirano usavr{ava svoje intelektu-alne i moralne mo}i. Mogu}nost samokon-trole i razvitka intelektualnih i moral-nih mo}i pretpostavka je za ostvarivawekqu~nog ciqa qudskog ‘ivota - sre}e ilibla‘enstva.

Aristotel (384/3. g. s. e - 322/1. g. s. e)

Uz Sokrata i Platona, Aristotel se, spravom, ve} vekovima smatra najzna~ajnijimmisliocem Antike. On je nesumwivo daozna~ajan i trajan doprinos razvoju etike kaofilozofske discipline.

U glavnom eti~kom spisu Nikomahovaetila izlo‘eno je shvatawe o specifi~no-sti prakti~ke filozofije i etike kao jedneod wenih glavnih disciplina, formulisan jekoncept vrhovnog ciqa qudskog ‘ivota iukazano na najadekvatnije sredstvo za wegovurealizaciju kao {to je i prikazan ideal‘ivota koji u najve}oj meri odgovoraostvarewu najvi{eg ciqa qudskog ‘ivota -sre}e.

Ideja o specifi~nosti prakti~kefilozofije i etike kao wenog su{tinskog

podru~ja proiza{la je Aristotelovog nasto-jawa da sistematizuje, klasifikuje i ar-tikuli{e celoukupno qudsko saznawe.

Za razliku od Platona koji je qudskoznawe podelio na teorijsko i prakti~ko,Aristotel je ponudio precizniju i pot-puniju podelu qudskih znawa koja po-drazumeva postojawe tri tipa saznawa: teo-rijsko, prakti~ko i poeti~ko.

Ova podela napravqena je po osnovipredmeta saznawa, nivoa wegove pre-ciznosti i smisla. I dok teoretsko saznawe,grubo re~eno, za predmet ima bi}e kao bi}ei ono {to je najvi{e, to jest "ono {to jeve~no, nepromenqivo, nepropadqivo, nenas-talo...", poseduje najvi{i nivo preciznostii racionalne utemeqenosti, a uz to postojiradi samog sebe, prakti~ko i poeti~koznawe bave se stvarno{}u koja je kon-tigentna ili "onim {to mo‘e bitidruga~ije nego {to jeste".

Ono {to izvorno "mo‘e biti druga-~ije nego {to jeste" u kontekstu podelasaznawa izlo‘ene u {estoj kwizi Nikoma-hove etike potpada pod oznaku namewenu zasvet qudskih stvari.

"Svet qudskih stvari" otkriva se udvostrukosti qudskih postupaka, od kojihjedni mogu biti stvarala~ki, dok su drugiprakti~ki "jedno je ono {to se tvori, a drugoje ono {to se ~ini" (Aristotel, 1982). U od-nosu na dvostrukost qudskih postupaka for-mira se podela znawa na poeti~ka iprakti~ka.

Oba tipa saznawa poseduju razli~itenivoe preciznosti i pouzdanosti.Oni suni‘i nego u slu~aju teoretskog saznawa.Pored razli~itog nivoa preciznosti,prakti~ko i poeti~ko znawe imajurazli~itu svrhu od teorijskog.

Dejan Vuk Stankovi}

8

Za razliku od samosvrhovitog teori-jskog saznawa, i prakti~ko i poeti~ko znaweneposredno su povezani sa delovawem. Ipak,treba naglasiti, svako od wih kao ishod imadelatnosti razli~itog tipa.

Poeti~ko znawe (od gr~ke re~i poiesis-stvarawe) ima kao ishod techne, ve{tinu ilistvarala~ku sposobnost. Pod poeti~kimsaznawem ubrajaju se one vrste znawa kojeomogu}avaju posedovawe zanatskih ve{tinaili stvarawe umetni~kih dela.

Va‘no je potcrtati da u ovom oblikusaznawa i delawa, onaj koji stvara (umetnikili zanatlija) razlikuje se od onoga {to jestvoreno (umetni~ko delo ili proizvod nas-tao primenom zanatske ve{tine). Svrhave{tine ili umetni~kog stvarawa nije uwima samima, ve} u ne~emu drugom, ustvarawu tvorevina.

S druge strane, kod prakti~kog znawa(re~ prakti~no znawe vodi poreklo od gr~kere~i praksis - delawe) nema razlikovawaizme|u onoga ko saznaje i onoga {to se po-javquje kao prakti~na posledica saznawa.Naime, sti~u}i prakti~ko saznawe, do-laze}i do jasnije svesti o tome {ta treba da~ini, ~ovek neposredno usmerava svoje pos-tupke. Zahvaquju}i delatnom saznawu, onoblikuje kako svoj individualni karakter,tako i dru{tvenu zajednicu kojoj usudomvlastite prirode neizostavno pripada.

Svrha prakti~nog znawa nije u ne~emu{to je odvojeno od samog delatnika, ve} uwemu samom, ta~nije u usavr{avawu wegovihvoqno-racionalnih sposobnosti, izgradwimoralnog karaktera, formirawu har-moni~nih odnosa u mikrosocijalnoj sredinikao i ustanovqewu politi~kog poretka kojiu najve}oj mogu}oj meri obezbe|uje sre}usvih pojedinaca koji ‘ive u dru{tvenoj za-jednici.

Kao oblik samorefleksije, prakti~koznawe (u koga se ubrajaju ekonomija - znawe odoma}instvu, koje reguli{e odnose izme|usupru‘nika, dece i odnos porodice srobovima, etika se bavi individuom ta~nijeobrascima wenog moralnog postupawa iodre|ewem ‘ivotnih ciqeva, politika sebavi se na~elima organizacije i funkcion-isawa dru{tvene zajednice) u pogledustepena pouzdanosti i nastanka zna~ajno serazlikuje od teorijskog i poeti~kog znawa.

Naime, za razliku od, npr. matema-ti~kog znawa kao oblika teorijskog znawa,koje polazi od op{tih na~ela iz kojih se iz-vode konkretni zakqu~ci, u prakti~kojfilozofiji, samim tim i u etici, polazi seod u svakodnevnih moralnih sudova koji seupore|uju, suprotstavqaju i u krajnoj in-stanci proveravaju, da bi se na kraju prihva-tili ili odbacili u zavisnosti od stepenaracionalne zasnovanosti. Kao ishod ove in-telektualne aktivnosti formuli{e se skupkonzistentnih op{tih na~ela o qudskom de-lawu koja dopu{taju izuzetke.

U aristotelijanskoj, uop{te dokan-tovskoj eti~ko-filozofskoj vizuri norma-tivno-eti~ki stavovi zasnovani su naop{tim shvatawima o qudskoj prirodi.Eti~ki najzna~ajnije zapa‘awe o qudskojprirodi iskazano je u stavu o sre}i ilibla‘enstvu kao krajwem ciqu qudskog‘ivota. Ova ideja Aristotelove etikeplasti~no je prikazana u stavu o sre}i kaonajvi{em dobru u qudskom ‘ivotu.

U duhu svojih nau~no-filozofskih nas-tojawa, Aristotel bla‘enstvo defini{ekao "delatnost du{e u skladu sa vrli-nom"(Aristotel, 1982). Pritom, treba imatiu vidu da on nastoji da precizira zna~ewebla‘enstva tako {to isti~e da "bitibla‘en" podrazumeva "dobar ‘ivot", "dobrodelawe". Veza izme|u bla‘enstva i


9

odre|enog tipa postupawa je nesumwiva iupe~atqiva.

Bla‘enstvo ili sre}a je ciq kome sviqudi streme i te‘e. Kao takvo, bla‘enstvoje ono {to se, kako Aristotel ka‘e, "biraradi sebe samog" i ima oznaku najvi{eg do-bra. Iako o sre}i govori kao vrhovnom do-bru, Aristotel u duhu svojih metafizi~ko-logi~kih spisa, vrhovno dobro razmatra ukontekstu wegovog vremenskog trajawa.

Pojam sre}e ili bla‘enstva ne odnosise na neko pojedina~no stawe ili neki pe-riod u qudskom ‘ivotu, ve} na celinu wego-vog ‘ivota "...jer jedna lasta ne ~iniprole}e, a ni jedan dan. Isto tako, jedan danili malo vremena ne ~ine sre}nim nibla‘enim"(Aristotel, 1982) ili, kako je tosugerisao jedan HH-vekovni aristoteli-janac, Alaster Mekintajer: "predikatsre}an treba upotrebiti za ~itav ‘ivot"(Mekintajer, 2000).

Dostizawe sre}nog ‘ivota ili, pre-ciznije re~eno, bivawe sre}nim tokom ~ita-vog ‘ivota, podrazumeva postupawe u skladusa vrlinom. U najve}em delu svog glavnogeti~kog spisa, Aristotel daje iscrpnuanalizu pojma vrline. Ova analizaomogu}ava da se utvrdi op{te odre|ewe po-jma vrline, weno na~elo, razli~ite na~inewenog postanka, podela, te raznolikostvrlina u ~ovekom moralnom iskustvu.

U odre|ewu vrline Aristotel stavqaakcenat na wenu prakti~nu komponentu.Vrlina podrazumeva specifi~ni obrazacpostupawa koji doprinosi sre}nom ‘ivotu.Kao oznaka za obrasce moralnog postupawa,vrlina je neposredno povezana sa kqu~nomosobinom moralnih postupaka. Glavno svo-jstvo moralnih postupaka je da to da su onivoqnog karaktera. ^iwenica da je postupakproizvod voqne odluke ili izbora ukazuje da

se radi o postupku koji se mo‘e odrediti kaomoralni postupak. Voqnost kao centralnielement postupka razlikuje qudsko postu-pawe od postupka svih ostalih ‘ivih bi}a.Tako|e, u okviru analize qudskog delawa,ukazivawe na voqni element prisutan umoralnom delawu ukazuje na razliku izme|umoralnog postupawa i stvarala~ke ak-tivnosti koju poseduju umetnici ilive{tine koje primewuju zanatlije.

Moralni postupci su oni postupcikoji mogu nositi oznaku vrline, ta~nijewima mo‘e biti pridata moralna vrednost.Jedino postupci koji su skladu sa na~elomvrline imaju status moralno po‘eqnih pos-tupaka. U aristotelijanskoj prakti~ko-filozofskoj vizuri, na~elo vrline pred-stavqa princip eti~ki adekvatnog izbora.Na~elo vrline je sredina i ono glasi "ni~egpremalo i ni~eg previ{e." Ovo na~elo po-drazumeva podjednaku udaqenost od dva ek-strema - preobiqa i nedostatka. Primenomna~ela sredine u konkretnom ‘ivotu, ~ovekpostaje moralan.

Na~elo sredine ukazuje da su delatni-kovi postupci vrline, a wegove indivudu-alne karakterne crte nastale zahvaquju}itakvim postupcima moralno po‘eqne.

U mno{tvu razli~itih ‘ivotnih si-tuacija moralni delatnik je suo~en samno{tvom razli~itih odluka i postupaka.Stoga, postoje razli~ite primene na~elavrline u razli~itim ‘ivotnim okol-nostima. Da bi se objasnio smisao i zna~ewearistotelovskog pojma vrline kao sredine,bi}e dat primer jedne vrline iz skupavrlina koji Aristotel izla‘e u svomglavnom eti~kom spisu - Nikomahova etika.

Kada treba doneti odluku u situaciji ukojoj se radi o davawu ili uzimawu novca ilinekog drugog materijalnog dobra, moralnost

Dejan Vuk Stankovi}

10

zahteva da treba postupiti kao dare‘qiv~ovek. Dare‘qiv ~ovek bi}e onaj ko u svojimodlukama uspeva da prona|e sredinu izme|udva ekstrema - {krtosti (potpune li{e-nosti davawa) i raspini{tva (preteranedare‘qivosti). Dare‘qivost kao vrlinapredstavqa sredinu izme|u {krtosti iraspini{tva, a dare‘qiv je ~ovek koji nijeni {krt, ali ni rasipnik.

Princip sredine kao na~ela postu-pawa Aristotel primewuje na niz ‘ivotnihsituacija iz kojih, i u kojima, odlukommoralnih delatnika nastaju ili se potvr|ujuodre|ene crte wihovih individualnihkaraktera. Iz mno{tva razli~itih ‘ivot-nih situacija nastaje mno{tvo razli~itihvrlina. U skup vrlina Aristotel ubraja:hrabrost, umerenost, dare‘qivost, veliko-du{nost, blagost, dovitqivost, stidqivost,istinoqubivost, razboritost, prijateqstvoi pravednost.

Ve}ina od navedenih vrlina odnosi naindividualnog moralnog delatnika, dok seprijateqstvo i pravednost tretiraju kaovrline koje imaju mikro (prijateqstvo seti~e odnosa izme|u dvoje qudi), odnosnomakro (pravednost - ti~e se me|uqudskih od-nosa u okviru dru{tvene zajednice) soci-jalnu dimenziju i zna~ewe.

Pored podele zasnovane na onome nakoga se postupci odnose, vrline se mogu po-deliti i na eti~ke i dianoeti~ke. Kriteri-jum ove podele zasnovan je na razlici voqe irazuma koja vrlo jasno figurira u okviruAristotelove psihologije. Eti~ke vrlinepredstavqaju vrline voqnog dela qudskedu{e. U ovu grupu vrlina potpadaju vrlinepoput umerenosti, plemenitosti, velik-odu{nosti, dare‘qivosti... Eti~ke vrlinenastaju navikom, ta~nije kontinuiranimponavqawem u odre|enom vremenskom peri-odu. Kqu~ni moment za formirawe ovog

tipa vrlina je voqa. Voqni element du{enala‘e da odre|eni obrazac pona{awa,mawe-vi{e spontano primewujemo u rele-vantno sli~nim situacijama. Taj i takavobrazac vremenom postaje uobi~ajeni tippostupawa u odre|enoj situaciji.

Za razliku od eti~kih vrlina koje seformiraju navikom, dianoeti~ke vrlinenastaju u~ewem. Kqu~nu ulogu u formirawudianoeti~kih vrlina igra razum. Me|u di-anoeti~ke vrline potpadaju mudrost, mo}su|ewa, razboritost....

Da bi ove vrline postale sastavni deo~ovekovog moralnog senzbiliteta, potrebnoje sticawe znawa u du‘em vremenskom peri-odu i wegova neposredna prakti~na primena"Umna vrlina je uglavnom, nastaje i razvijase u~ewem, pa joj je potrebno iskustvo ivreme" (Aristotel, 1982).

Biraju}i sredinu izme|u vi{ka imawka, ~ovek svoje postupawe podvrgavanalozima razuma. Va‘na ideja Nikomahoveetike je nastojawe wenog autora da {to pre-ciznije odredi prirodu prakti~ke racio-nalnosti. U odre|ivawu prirode prakti~keracionalnosti kod Aristotela, za razlikuod Sokrata, nema potpunog eti~kog intele-ktualizma. Nasuprot Sokratu, koji vrlinuizjedna~ava sa znawem, Aristotel smatra dau vrlini podjednaku i nezamenqivu ulogupored razuma, ima i voqa. Voqa, kao deodu{e, usmerava te‘we ~oveka, u pozitivnomili negativnom smislu.

U pozitivnom smislu voqa to ~inikroz stremqewe ka ne~emu, dok u negativnomkroz izbegavawe ne~eg. S druge strane, razumima ulogu da potvrdi (afirmi{e) iliporekne (negira) usmerenost voqe. Ova ak-tivnost razuma sastoji se u razmatrawima oostvarivosti postavqenih i utvr|enihciqeva. Ciq razumske aktivnosti je da


11

uspostavi sklad izme|u odre|enih ciqeva isredstava kojima delatnik raspola‘e u da-tim okolnostima. Uskla|ivawe ciqeva isredstava predstavqa jedan od osnovnih ele-menta onoga {to se naziva eti~ki ispravnimizborom.

Eti~ki pravilan izbor odre|uje se kaopromi{qena ‘udwa. Izbor kao "promi-{qena ‘udwa" podrazumeva sklad voqe irazuma. Aristotel eksplicite navodi da onnastaje kada je "razum istinit, a voqa is-pravna" (Aristotel, 1982). Postojawepromi{qene ‘udwe predstavqa osnovuprakti~ke racionalnosti.

Jedinstvo voqe i razuma predstavqacentralni slu~aj ispravnog moralnog postu-pawa, odnosno op{ti okvir vrline. Op{tiokvir vrline u Aristotelovoj moralnojfilozofiji izra‘en je u vidu najzna~ajnijemoralne vrline, vrline koja se u osnovi svihdrugih vrlina-razboritosti. Razboritost jeona osobina ~oveka koja omogu}ava da u konk-retnim okolnostima ostvari postavqeniciq i tako doprinese dostizawu sre}e.

Razboritost se bavi promi{qawem osredstvima za postizawe ciqa, a ne samimciqevima. Budu}i da predstavqa primerkonkretne primene razumske mo}i naodgovaraju}u ‘ivotnu situaciju, razbori-tost se temeqi na adekvatnoj proceni okol-nosti i mo}i kojima moralni delatnikraspola‘e u datom slu~aju. Razboritost(phronesis) predstavqa delatni razum. To jemo} koja op{ti princip vrline ~ini de-lotvornim u vrlo zamr{enom i protiv-re~nom kolopletu ‘ivotnih okolnosti.

Centralni zna~aj razboritosti zamoralni senzibilitet delatnika sadr‘an jeu dva me|usobno povezana stava. Naime, pose-dovawe razboritosti povla~i postojawesvih drugih vrlina, dok weno nepostojawe

onemogu}ava bilo kakvo moralno po‘eqnodelovawe "prisustvo razboritosti po-drazumeva i prisustvo svih ostalih vrlina.Jasno je, dakle, sve i kad razboritost ne bibila delatna, bila bi neophodna zato {tovrlina wen deo i zato ne}e biti izbora bezrazboritosti kao ni vrline, jer jedna tvorisamu svrhu, dok druga navodi na stvari kojetreba uraditi radi ostvarivawa svrhe"(Aristotel, 1982).

Na kraju sa‘etog prikaza Aris-totelove etike treba ne{to re}i o ‘ivot-nom stilu koji u potpunosti odgovaravrhovnom ciqu qudskog ‘ivota - dostizawusre}e ili bla‘enstva.

Kao {to je vi{e puta pomenuto, dosti-zawe bla‘enstva neposredno je povezano sarazumom vo|enim delawem. Iz ove eti~kepostavke indirektno se mo‘e izvesti i stavpo kojem se bla‘enstvo u najve}oj meriostvaruje ukoliko se postupa u skladu naj-vi{om vrlinom, odnosno onom vrlinom kojapredstavqa najboqi deo nas samih - uma. De-latnost prema umnoj vrlini vodi kasavr{enom bla‘enstvu koje Aristotel vidiu misaonom posmatrawu koje je u prisutno u‘ivotu mudraca (bios theoreticos).

Misaono posmatrawe, ta~nije ‘ivotposve}en wemu, moralno je najuzvi{eniji,budu}i da je znawe radi znawa neprekidna ipostojana aktivnost. Ova aktivnost je samo-dovoqna, to jest ona za svoj nastanak isamoodr‘awe ne potrebuje ni{ta drugo dosebe samu. Specifi~ni karakter teorijskeaktivnosti uti~e na ‘ivotni stil onogakoji je na najvi{e praktikuje - mudraca.Samodovoqni mudrac koji ‘ivot provodi udokolici u kojoj se potpuno posve}ujemisaonom posmatrawu, li{en je svakod-nevnih briga i trzavica, imun na bilo kakvepo~asti i nesklon potrazi za obele‘jimadru{tvene mo}i i statusa, pojavquje se kao

Dejan Vuk Stankovi}

12

moralno superioran delatnik. "Najboqi‘ivot i najugodniji ‘ivot je onaj koji‘ivimo u skladu sa umom, jer um je najvi{e~ovek. Zbog toga je takav ‘ivot i najbla-‘eniji" ( Aristotel, 1982).

Deontolo{ka etika

Deontolo{ka etika spada u veliketradicije normativne etike. Naziv deon-tolo{ka etika poti~e od gr~ke re~i deonkoja ozna~ava du‘nost. Ve} iz samog nazivamo‘e se naslutiti specifi~nost ove norma-tivno-eti~ke orijentacije.

Za razliku od eudamonisti~ke etikekoja je primarno bila usmerena kapostavqawu najvi{ih ciqeva qudskog‘ivota i promi{qawu o sredstvima neo-phodnim za wihovo ostvarewe, deontolo{kaetika primarno se fokusira na postupke, stim {to posebnu pa‘wu posve}uje moralnimpostupcima koji imaju karakter du‘nosti.[tavi{e, u okviru ove eti~ke tradicijedu‘nost je sinonim za moralno ispravnuradwu ili kako je to Kant davno formulisao"uslov vrednosti postupka".

Najzna~niji predstavnik ovog norma-tivno-eti~kog stanovi{ta je nema~ki filo-zof Imanuel Kant, dok se kao va‘ni autorikoji brane ovo stanovi{te u HH veku po-javquju mislioci poput Dejvida Rosa, AlenaGevirta, Tomasa Nejgela, ^arlsa Frida,

savremeni kantovaca poput Alena Donegana,Kristin Korsgard, Onore O’ Nil,...

Usvajaju}i vrednosnu dimenziju deon-tolo{ke teorije i paralelno je kombinuju}isa problematikom i teorijskim postavkamateorije dru{tvenog ugovora i teorije ra-cionalnog izbora, ameri~ki filozof XonRols napisao je jedno od kqu~nih dela HH-vekovne politi~ke filozofije Teorijupravde.

Zbog potrebe sa‘etosti, a posebnozbog ~iwenice da wegovo delo spada u rednajrelevantnijih filozofskih i eti~kihdostignu}a uop{te, pa‘wa }e primarno bitiposve}ena Imanuelu Kantu.

Imanuel Kant (1724-1804)

Svoje filozofsko stanovi{te oproblemima etike Kant je izlo‘io u vi{ekwiga spisa od kojih su dela Zasnivawemetafizike morala, Kritika prakti~noguma i Metafizika morala najsadr‘aniji inajzna~ajniji.

Kantova etika je nauka o moralu zasno-vana na umnim principima, preciznijere~eno, principima prakti~nog uma.*

Shva}ena kao nauka o principimaprakti~kog uma, uma koji uti~e na voqu,etika treba da ponudi odgovor na pitawe"[ta treba da ~inim?"

* Zasnivawe prakti~ne filozofije na principima prakti~kog uma ima izrazito polemi~ki karakter i zna~aj.Radi se o kriti~koj reinterpretaciji celoukupnog istorijskog razvitka normativne etike. Ovaj motiv Kan-tove etike precizno sa‘ima Onora O’ Nil u svom prikazu Kantove etike: "Centralno pitawe oko kog Kantorganizuje svoju raspravu o etici jeste [ta treba da ~inim? On nastoji da utvrdi maksime koje treba dausvojimo....odgovor je razvijen bez pozivawa na bilo koje objektivno obja{wewe onoga {to je dobro za ~oveka,kao {to su predlagala perfekcionisti~ka stanovi{ta koja povezujemo sa Platonom, Aristotelom i hri{}an-skom etikom. Niti on svoje stanovi{te utemequje na tvr|ewima o bilo kakvim subjektivnim shvatawimadobra, ‘eqa, sklonosti ili zajedni~kim moralnim shvatawima, na na~in koji to ~ine utilitaristi komuni-taristi." - Onora O’ Nil (2004): "Kantovska etika" u: P. Singer Uvod u etiku, preveo Slobodan Damjanovi},Izdava~ka kwi‘arnica Zorana Stojanovi}a, Sremski Karlovci-Novi Sad.


13

Odgovor na ovo pitawe formira se umukotrpnom i minucioznom Kantovom nas-tojawu da zdravorazumske moralne pojmovepodvrgne sistematskoj i racionalnoj anali-zi. Produkt te analize treba bude filozof-ski plauzabilno obja{wewe na{ih svakod-nevnih moralnih pojmova i prakti~kih in-tuicija ~ije je ciq "istra‘ivawe iutvr|ivawe najvi{eg principa moral-nosti". Direktna povezanost svakodnevnogmoralnog iskustva i filozofske analizeuo~iva je u po~etnim stranama spisa Zasni-vawe metafizike morala gde se nu‘nost pos-tojawa moralne filozofije izvodi iz posto-jawa op{tih eti~kih pojmova. "Da takva~ista filozofija morala mora da postojijasno se vidi iz op{te ideje o du‘nosti imoralnim zakonima" (Kant, 2004).

Analiti~ki postupak u kome se ra{-~lawuju i obja{wavaju svakodnevni moralnipojmovi vodi ka odre|ewu najvi{eg prin-cipa. U drugom koraku princip se iz sfere~istog prakti~kog uma prenosi u svakod-nevnu moralnu svest i upotrebqava tako {toin concreto usmerava na{e postupke " ...sma-tram da je najpodesnije" - ka‘e Kant - "akose od obi~nog saznawa analiti~ki ide kaodredbi wegovog najvi{eg principa i opetnatrag od ispitivawa tog principa i we-govih izvora sinteti~ki ka obi~nomsaznawu, u kojem nailazi na svojuupotrebu"(Kant, 2004).

Vaqa primetiti da ovakva meto-dolo{ka postavka ne vodi ka stvarawu novihprincipa na osnovu kojih bi trebalo usmera-vati delawe ili vr{iti kriti~ku evalu-laciju sopstvenih ili postupaka drugihqudi. Eti~ka analiza je analiza post eventum,ona se bavi postoje}om moralno{}u koju uzi-ma zdravo za gotovo i pita se "kakav karak-ter na{i moralni pojmovi i pravila moraju

imati da bi moralnost kao takvu u~inilimogu}om" (Kant, 2004).

U izlagawu svojih filozofsko-eti~kog stanovi{ta Kant zapo~iwe pos-tulirawem najvi{e moralne vrednosti. Zaautora ~uvenih kritika uma, najvi{amoralna vrednost je dobra voqa. Filozof-sko i ‘ivotno opredeqewe koje insistira naaksiolo{kom primatu dobre voqe iskazanoje prvim re~enicama, po mnogima, Kantovogkqu~nog eti~kog spisa Zasnivawe metafi-zike morala: "Nemogu}e je zamisliti igdei{ta u svetu, pa ~ak ni izvan wega, {to bi sebez ograni~ewa moglo smatrati dobrim,osim jedino dobre voqe" (Kant, 2004).

Najvi{e mesto u hijerarhiji vrednostidobra voqa nije zadobila zbog onoga {tostvarno ili potencijalno proizvodi kaosvoj u~inak, ve} zbog sebe same, ta~nije zbogtoga {to je dobra po htewu. U svakodnevici,Kantov prikaz pojma dobre voqe odgovarapredstavi koja se naj~e{}e ima o nekom kogasmatramo za dobrog ~oveka, odnosno ~ovekadobre voqe. Za takvog ~oveka naj~e{}e seka‘e da donosi ‘ivotne odluke i postupa uskladu sa moralnim zakonom. U kantovskojvizuri postupawe u skladu sa moralnim za-konom ozna~eno je kao postupawe u skladu sadu‘nostima. Veza izme|u pojma dobre voqe ipojma du‘nosti u Kantovoj etici je nepos-redna i o~igledna. Naime, da bi se razviopojam dobre voqe "razmotri}emo pojamdu‘nosti koji u sebi sadr‘i pojam dobrevoqe"(Kant, 2004).

Budu}i da je pojam du‘nosti jedan odcentralnih, ako ne i centralni pojam Kan-tove prakti~ne filozofije, on se iscrpno idetaqno analizira. Prva va‘na karakteris-tika postupaka koji imaju karakterdu‘nosti sastoji se u tome {to se wihovavrednost utvr|uje u zavisnosti od principavoqe koji nas na postupak navode i us-

Dejan Vuk Stankovi}

14

meravaju: "Radwa iz du‘nosti ne posedujesvoju moralnu vrednost u svrsi koju wometreba posti}i, nego u maksimi po kojoj smose za wu odlu~ili"(Kant, 2004).

Pored ukazivawa na kriterijume zautvr|ivawe vrednosti postupka koji seobavqa u skladu sa du‘no{}u, navedeni ci-tat ukazuje na neskriveno antiteleolo{kikoncept Kantove etike. Za razliku od pre-thode}e tradicije koja je vrednost postupakaodmeravala u zavisnosti od toga da li i ukojoj meri doprinosi realizaciji prethodnoutvr|enog ciqa konkretnog postupawa, iliciqa ‘ivota u celini, Kantova etika vred-nost postupka posmatra s obzirom na wegovunameru i motivaciju, ili kako je to kenin-zber{ki filozof formulisao, u odnosu na"nastrojenost voqe moralnog delatnika."

Kao "majstor definicija", kako je gajednom prilikom nazvao Teodor Adorno,Kant je precizno definisao du‘nost,odre|uju}i je kao "nu‘nost jedne radwe izpo{tovawa prema moralnom zakonu" (Kant,2004).

Definicija du‘nosti mo‘e bitirazja{wena posredstvom dva kqu~na pojmakoji se nalaze u wenoj strukturi -po{tovawa i moralnog zakona. Analizu po-jma po{tovawa Kant zasniva na razmatrawuonoga {to mo‘e biti predmet po{tovawa.

Uobi~ajeno po{tovawe izra‘ava emo-cionalni stav koji se iskazuje prema nekomili ne~em {to za ~oveka, grupu qudi ili~ove~anstvo u celini ima vrednosti.Iskazana, ili ~esto pre}utana, pretposta-vka na{eg svakodnevnog iskustva koja se od-nosi na emociju po{tovawa po~iva narazlikovawu izme|u po{tovaoca (onog ilionih koji iskazuju po{tovawe-subjekt po{-tovawa) i onoga ili onih koji se po{tuju(objekt po{tovawa).

Me|utim, kod Kanta situacija jedruga~ija. Po{tovawe jeste ozna~eno kaoose}awe, ali specifi~ne vrste. Naime, radise o ose}aju koji se formira zahvaqu}i pred-stavama uma, dakle potpuno nezavisno odiskustva, odnosno s onu stranu interakcijeizme|u onoga ko po{tovawe ukazuje i onogaprema ~emu je po{tovawe ukazano. Dakle,po{tovawe predstavqa odnos moralnog de-latnika prema sebi, prema vlastitom umukoji se u ovom slu~aju iskazuje posredstvommoralnog zakona.

Moralni zakon determini{e voqu de-latnika i upravo neposredna determinacijavoqe moralnim zakonom i svest o woj pred-stavqa ono {to Kant naziva po{tovawem"Neposredna determinacija voqe zakonom isvest o toj determininaciji zna~ipo{tovawe, tako da se to po{tovawe posma-tra kao uticaj zakona na subjekt" (Kant,2004).

Ukazuju}i na specifi~an emocionalniodnos koji se formira na relaciji voqamoralnog delatnika - moralni zakon, Kantneposredno sugeri{e da se, postupaju}i uskladu sa du‘no{}u, moralni delatnik ni nakoji na~in ne podvrgava nekom spoqa{wemautoritetu ili ne~emu {to je razli~ito odwega, ve} jedino sebi samom, odnosno vlasti-tom umu koji predstavqa izvor predstave omoralnom zakonu.

Moralni zakon nije ne{to {to jedruga~ije od voqe moralnog delatnika kojamu se nu‘no pokorava, ve} ne{to je povezanosa wom kao sa svojim osnovom, pod pret-postavkom da je voqa moralnog delatnikaodre|ena umom. Umna voqa je voqa onogmoralnog delatnika koji svoje postupkeshvata i izvr{ava kao du‘nosti.

U slede}em analiti~kom koraku Kantpostavqa pitawe: "kakav treba da bude zakon


15

koji determini{e voqu tako ona bude apso-lutno i bez bilo kakvih ograni~ewa dobra?"(Kant, 2004) Umesto eksplicitno kodifik-ovanog moralnog propisa koji bi autorita-tivno uputio na ciqeve qudskog ‘ivota i~ije bi zadovoqewe bilo nesumwiv dokazmoralne izvrsnosti, Kant izla‘e jedanodve} apstraktni prakti~ki dictum: "ja netreba nikada da postupim druga~ije do takoda mogu tako|e hteti da moja maksima trebada postane jedan op{ti zakon"(Kant, 2004).

Navedena formulacija sugeri{e da je umoralnom zakonu sadr‘ana jedino zakoni-tost radwi uop{te. Tvrde}i da moralnizakon propisuje samo zakonitost radwiuop{te, Kant zapravo tvrdi da se moralnimzakonom propisuje kako moralni delatniktreba da postupa.

Pored ve} navedene formulacije, Kantnudi jo{ dve jezgrovitije formulacijemoralnog zakona: "Delaj prema onoj maksimiza koju u isto vreme mo‘e{ hteti da postaneop{ti zakon" i "Postupaj tako kao da bi tre-balo da maksima tvoga delawa postane tvo-jom voqom op{ti prirodni zakon" (Kant,2004).

Kao i kod svakog zakona, i kod moral-nog zakona jedno od su{tinskih pitawa jestepitawe o wegovom va‘ewu. Kant smatra damoralni zakon bezuslovno va‘i za sva umnabi}a, ta~nije da je wegovo va‘ewe apsolutnonu‘no.

Posebno va‘no kod analize Kantovogpojma moralnog zakona jeste tvr|ewe da jemoralni zakon dat u obliku kategori~kogimperativa. Razumevawe pojma kategori-~kog imperativa mogu}e je preko kratkog os-vrta na problematiku imperativa uop{te.

Sama re~ imperativ ozna~ava zapo-vest. Prisustvo zapovesti u ~ovekovommoralnom postupawu neophodno je usled ne-

savr{enosti qudske voqe. Naime, qudskavoqa podjednako je otvorena kako za deter-minaciju posredstvom moralnog zakona takoi za determinaciju na osnovu drugih van-moralnih motiva kao {to su afekcije kojepoti~u od sklonosti ili ~ula. Budu}i da u~oveku uvek postoji sna‘na borba izme|u~ulnog i umnog, te usled toga ~ovek uvek nepostupa u skladu sa moralnim zakonom, da biwegovo moralno postupawe bilo postojano,potrebno je nametnuti moralni zakon.^oveka bi na moralno postupawe trebaloprinuditi. Imperativi o kojima govoriKant izraz su potrebe za moralnom(samo)prinudom.

Uop{teno, imperativi izra‘avaju od-nos izme|u objektivnih zakona voqe i sub-jektivne nesavr{enosti umnog bi}a. Im-perativi se dele na hipoteti~ke i kate-gori~ke.

Hipoteti~ki imperativi ukazuju naprakti~nu nu‘nost jedne radwe u ciquostvarivawa potencijalne ili stvarne svrhena{eg postupawa. Oni se mogu opisatislede}om formulacijom: "Ako ‘eli{ da re-alizuje{ ciq H, onda treba da u~ini{ Y."

Za razliku od ove vrste imperativa,koji prakti~ku nu‘nost jedne radwe dovodiu direktnu ili mo‘da ~ak indirektnupovezanost sa unapred utvr|enim ipostavqenim ciqem, kategori~ki impera-tiv propisuje bezuslovnu nu‘nost jedneradwe. Wegova formulacija ima oblik"Treba u~initi H zbog H" ili "Treba pos-tupiti tako i tako". Kategori~kim impera-tivom propisuje se radwa koja je dobra posebi.

Bezuslovna nu‘nost radwe koju pro-pisuje kategori~ki imperativ podrazumevada se moralnom zakonu moramo pokoravatipo cenu osuje}ivawa na{ih afiniteta i

Dejan Vuk Stankovi}

16

sklonosti. Uklawawe eti~ke relevancijeose}ajnog dela qudske li~nosti i nametaweduha strogog po{tovawa du‘nosti spada ujednu od najupe~atqivijih karakteristikaetike zasnovane na kategori~kom impera-tivu.

Poenta Kantovog insistirawa na kate-gori~kom imperativu po~iva na ideji onu‘nom podudarawu pravila moralnog pos-tupawa, koja usvaja i primewuje individu-lani moralni delatnik (maksime) i objek-tivnog moralnog propisa (zakona). Budu}ida moralni zakon ukazuje na formu odnosnona na~in moralnog postupawa, svaka indivi-dua nastoji da svoj na~in postupawa dovede uvezu sa moralnim zakonom.

Da bi individua postupala moralno,neophodno je da wena pravila postupawazadovoqe zahteve koje propisuje moralnizakon. Budu}i da moralni zakon ima formuuniverzalnog pravila, odmeravawe moralnevrednosti individualnog na~ela ima smisaouniverzalizacije. Test univerzalizacije po-drazumeva ispuwewe dva uslova: 1) maksimane sme biti samoprotivre~na i 2) uprakti~kom smislu, ono {to maksima pro-pisuje mora biti predmet voqe.

Tek ukoliko zadovoqi uslove 1) i 2)maksima nam mo‘e propisati {ta treba dau~inimo, odnosno {ta je na{a pozitivnadu‘nost u pogledu konkretnog postupka.

Kada je re~ o du‘nosti, Kant uvodipodelu du‘nosti po dva kriterijuma.Du‘nosti se dele na savr{ene i nesavr{ene,odnosno one koje bez izuzetka moraju bezus-lovno ispuniti (savr{ene) i one koje pododre|enim okolnostima dopu{taju izuzetke(nesavr{ene). Pored toga, du‘nosti se mogupodeliti i na du‘nosti prema sebi idu‘nosti prema drugima.

Kao primer savr{ene du‘nosti premasebi mo‘e se navesti zabrana samoubistva,dok bi se kao primer savr{ene du‘nostiprema drugima moglo navesti bezuslovnoodustajawe od la‘nih obe}awa. S drugestrane, kao primer nesavr{ene du‘nostiprema sebi mogla bi se navesti nu‘nostusavr{avawa sopstvenih talenata, dok biprimer nesavr{ene du‘nosti prema drugimabila neminovnost pomo}i drugom ~oveku ilidrugim qudima koji se nalaze u te{kim nevo-qama.

Kantov kategori~ki imperativ imabar jo{ dve formulacije. Jedna se ti~e daqespecifikacije ograni~avaju}ih uslova una{em postupawu, dok druga zadire u proble-matiku neposredne povezanosti autonomijevoqe moralnog delatnika i wegovih mo}i dastvori univerzalni moralni zakon.

Specifikacija ograni~avaju}ih us-lova moralnog delawa preduzeta je u ciquformulisawa kriterijuma za utvr|ivawemoralnosti postupka uop{te. Definisawekriterijuma za procenu moralnosti postu-paka postavqeno je u kontekst relacijeizme|u dva pojma eti~ki relevantna pojma -svrhe i sredstva.

U kantovskoj prakti~koj vizuri, ciq jeodre|en kao objektivni razlog samoo-dre|ewa voqe, dok je sredstvo shva}eno kao"osnov mogu}nosti radwe ~iji je u~inaksvrha".

Za Kanta, kao nesumwiv eti~ki stavva‘i tvr|ewe da svrha koju postavi um va‘iza sva umna bi}a. Umna svrha jeste ~ove{tvou sopstvenoj li~nosti i li~nosti svakog dru-gog umanog bi}a, stoga formulacija kate-gori~kog imperativa glasi "Postupaj takoda ti ~ove{tvo u svojoj li~nosti kao i uli~nosti svakog drugog ~oveka uvek upotre-


17

bqava{ u isto vreme kao svrhu, a nikad samokao sredstvo" (Kant, 2004).

Ova formulacija ima dve eti~ki bitnestrane - negativnu i pozitivnu. Negativnastrana ovakvog odre|ewa kategori~kog im-perativa odnosi se na jasan eti~ki zahtevkoji osu|uje i odri~e status moralne is-pravnosti postupcima koji qude tuma~i kaosredstva za realizaciju nekog ciqa. Preodluke da defini{emo bilo koji ciq na{egpostupawa treba uva‘avati dostojanstvosvakog umnog bi}a. Upravo dostojanstvo qud-ske li~nosti je brana bilo kom obliku zlou-potrebe, iskori{}avawa ili manipulacije~ovekom.

S druge strane, ovo moralno praviloinsistira na priznawu qudskosti svakog~oveka, tvrdi da svaki ~ovek mo‘e autono-mno i racionalno oblikovati svoju voqu,stremiti slobodno odabranim i posta-vqenim ciqevima, unapre|ivati sopstveneosobeno qudske sposobnosti, odnosnosposobnosti primerene umnim bi}ima. Dos-tojanstvo, svest o vrednosti svakog umnogbi}a posmatra se kao okvir za samoodre|ewe~oveka, za kultivisawe i usavr{avawe we-govih prirodnih talenata i sposobnosti, od-nosno kao osnova individualnog napretka~oveka i kolektivnog napretka ~ove~anstva.

Analiziraju}i sve navedene formu-lacije kategori~kog imperativa, jedan odsavremenih kantovaca, Tomas Hil Juniorukazuje da je prva formulacija kategori~kogimperativa (kategori~ki imperativ kaouniverzalni zakon) namewena umnom bi}ukao moralnom delatniku, dok je druga formu-lacija kategori~kog imperativa (kate-gori~ki imperativ kao formula ~ove~-nosti) takva da izra‘ava perspektivu umnogprimaoca, odnosno bi}a na koje se {tostvrano, {to potencijalno odnosi moralnopostupawe (Hill, 2005).

Uz ovu Hilovu opasku vezanu za smisaoi zna~ewe formulacije kategori~kog im-perativa vaqa napomenuti jo{ jednu va‘nustvar povodom razli~itih formulacijakategori~kog imperativa. Re~ je o odnosuizme|u razli~itih formulacija kate-gori~kog odnosa.

Premda je Kant tvrdio da se radi oidenti~nim formulacijama jedinstvenogmoralnog principa, novija literaturapokazuje da me|u wima postoji semanti~karazli~itost, ali da su wihove prakti~nekonsekvence identi~ne: "Najjednostavnijaintepretacija ovog problema je da su for-mule ekvivalentne na takav na~in da usva-jawe i primena svake od wih u potpunostivodi ka istovetnim du‘nostima" (Johnson,2004).

I najzad, posledwa formulacija kate-gori~kog imperativa koja }e ovde btipomenuta odnosi se na spoj na~elaautonomije voqe i sposobnosti za univer-zalno moralno zakonodavstvo: "Postupaj pojednoj maksimi koja u isto vreme sadr‘isvoje vlastito op{te va‘ewe za svako umnobi}e" (Kant, 2004).

Ideja formulacije kategori~kog im-perativa je da umno bi}e koje sposobno dasamostalno odre|uje moralni prinip svogpostupawa istovremeno to ~ini tako da we-gove moralne maksime predstavqaju zakoneza sva druga umna bi}a, "wegovo dostojanstvo(misli se na dostojanstvo svakog umnog bi}a- prim. D.V.S.) koje poseduje za razliku odsvih prostih prirodnih bi}a, povla~i zasobom to da se wegove maksime uvek morajuuvek shvatiti sa gledi{ta wega samog, ali uisto vreme i sa gledi{ta svakog drugog um-nog bi}a kao zakonodavnog bi}a (koja se zbogtoga zovu li~nosti" (Kant, 2004).

Dejan Vuk Stankovi}

18

Postupaju}i u skladu sa zajedni~kimmoralnim principima, umna bi}a se siste-matski povezuju i upravo wihovo povezivawe~ini zajednicu umnih bi}a. Iz te zajedniceizrasta ideja o carstvu svrha zasnovanom naprincipu umne voqe.

Da bismo kompletirali prikaz Kan-tove etike, potrebno je razmotriti pitaweo pretpostavci moralnog postupawa. Iznavedenog mo‘e se zakqu~iti da moralnopostupawe podrazumeva postupawe saglasnomoralnom zakonu. Moralni postupci imajukarakter du‘nosti. Moralnost postupkazasnovana je na bezuslovnom pokoravawuzapovestima uma i eliminaciji uticaja ~ul-nosti na moralno opredeqivawe i delawe.

Pretpostavka za postavqawe ovako vi-sokih o~ekivawa moralnom delatniku, aujedno legitimacija moralnog zakona koji ihpropisuje, sadr‘ana je autonomiji voqe.Autonomija voqe izra‘ava ideju o voqi kaonezavisnoj od svega {to na wu mo‘e uticati.Moralni zakon kao izraz autonomije voqeizra‘ava ideju o slobodi kao pretpostavcimoralnog postupawa. Moralno postupaju}i,ispuwavaju}i svoje du‘nosti, ~ovek postajestvarno slobodan: "Umno bi}e koje ne mo‘eda dela druga~ije do pod idejom slobodeupravo je zbog toga u prakti~nom smislustvarno slobodno, to jest za wega va‘e svizakoni koji su nerazdvojno povezani sa slo-bodom" (Kant, 2004).

Utilitarizam

Uz kantovsku etiku du‘nosti, utilita-rizam se sa ~itavim nizom dobrih razlogasmatra najzna~nijom normativno-eti~komteorijom koja se nastala u Moderni. Utili-tarizam je nastao u Velikoj Britaniji kaospecifi~no britanski deo op{teg pros-vetiqskog duhovno - nau~nog i socijalno -

politi~kog pokreta. Ova karakterizacijautilitarizma podrazumeva da upravo ovajnormativno eti~ki pravac objediwava dvamomenta koja karakteri{u evropskuprosve}enost - oslowenost na mo} razuma i‘ivu zainteresovanost za dru{tveno -politi~ke prilike.

U duhu ostrvske duhovno-filozofsketradicije, oslowenost na razum daleko je odoptimizma racionalnog mi{qewa kontine-talnih prosveteqskih mislilaca, te jeshodno takvom intelektualnom senzibili-tetu u zna~ajnoj meri pro‘eta suptilnimuvidima preuzetim iz iskustva. S drugestrane, na ravni socio-politi~ke stvar-nosti zahtev za promenama i podvrgavawemerilima razuma, {to je moto Pros-vetiteqstva, daleko je umereniji i mawe-vi{e je sveden na zalagawe za postupne i ra-cionalno proverive socijalne i politi~kepromene.

Osniva~ utilitarizma je britanskifilozof Xeremi Bentam. Uz Bentama, naj-poznatiji predstavnik utilitarizma je JohnStewart Mil. Mil je klasik HúH-vekovne filo-zofije, poznat po liberalnim eti~ko-politi~kim opredeqewima koja je na{i-roko filozofski-nau~no obrazlagao. Uz toimao i nesumwiva dostignu}a i oblasti lo-gike i metodologije nauka. Pored Bentama iMila, doprinos u istoriji utilitarizma,ali i normativne etike u celini, ima i jo{jedan britanski filozof "viktorijanskeepohe" Henri Sixvik. Iako je svoje "zlatnodoba" do‘iveo u HúH veku, utilitarizam jezna~ajno prisutan dvadesetovekovnimeti~kim raspravama. Me|u poznatijim HH-ovnim utilitaristi~kim nastrojenimteoreti~arima treba navesti Xorxa Ed-varda Mura, ameri~kog "nobelovca" ma|ar-skog porekla Johna Harsanyija, metaeti~araRi~arda Marvina Hera, te zna~ajne savre-


19

mene akademske filozofe poput Smarta,Grifina, Petija... Bez obzira na {irokspektar razli~itih i veoma uverqivihprigovora, utilitarizam jo{ uvek figurira,posebno na britanskom ostrvu, kao domi-nantna eti~ka teorija.

Bentam i Mil

Bentam i Mil su kqu~ni misliociutilitarizma. Bentam kao wegov osniva~postavio je osnovna tvr|ewa teorije i us-tanovio wenu glavnu argumetacijsku osnovu,dok je Mil na temequ glavnog(ih) stavovateorije, argumentaciju delimi~nokorigovao i usavr{io, nastoje}i pritom daosnovno normativno jezgro teorije u~inijo{ uverqivijim.

Xeremi Bentam (1748-1832) - autormno{tva filozofskih dela, me|u kojima sunajpoznatija dela iz etike, pravne teorije(posebno krivi~no pravo), kao i eseji izpoliti~ke istorije i teorije.

Bentamov kqu~ni eti~ki stav izra‘enje u slede}im re~enicama iz wegovog glavnogspisa: " Pod principom korisnosti misli sena princip koji odobrava ili ne odobravabilo koji postupak, s obzirom na wegovu ten-denciju da unapredi ili da umawi sre}usvakog na koga se postupak odnosi"(Bentham,1996).

Dakle, kqu~ni princip individualnogi kolektivnog postupawa odnosi se namogu}nost uve}awa sre}e. Bentam je ovajprincip sre}e jo{ preciznije formulisaokao princip najve}e mogu}e sre}e najve}egbroja qudi na koje se postupak odnosi.

Princip utilitarizma, za koji je Ben-tam verovao da mo‘e da razre{i sve mora-lne konflikte, zasnovan je na odre|enoj kon-cepciji qudske prirode. Bentamova osnovna

metodolo{ka teza u prilog principa kori-snosti ili principa najve}e mogu}e sre}enajve}eg broja qudi po~iva na ideji da pri-rodna konstitucija ~oveka predstavqa ra-cionalnu osnovu za prihvatqivost odre|e-nog eti~ko-pravnog i politi~kog principa.Iz navedenog sledi da prora~unavawestepena korisnosti postupka figurira kaokqu~ni eti~ki princip zahvaqu}i tome {toje "~ovek bi}e koje podre|eno dvojici suve-renih gospodara: bolu i zadovoqstvu" (Ben-tham, 1996).

Ve} pomiwani istori~ar etike Alas-ter Mekintajer tvrdi da je inspiracija zahedonisti~ki utilitarizam, kako se ~esto uliteraturi ~esto ozna~ava Bentamova teo-rija, pre svega sadr‘ana u psiholo{komu~ewu Hartlija: "Benthamova psihologija,~iji je izvor Hartli, mehani~ka je i asocija-tivna. Mi ne mo‘emo da ne idemo za zadovo-qstvom ili da ne uzmi~emo pred bolom, apovezanost izgleda za jedno od wih sa ne~imdrugim }e nas privu}i ili odbiti od bilo~ega sa ~ime su bol i zadovoqstvo povezani"(Mekintajer, 2000).

U zavisnosti od toga da li postupakili postupci doprinose ostvarivawu prok-lamovanog eti~kog ciqa, formira se stav owihovoj ispravnosti ili neispravnosti.Postupak ~ije su posledice takve da one unajve}oj meri doprinose ostvarewu najve}emogu}e sre}e pojedinca ili najve}eg brojaqudi na koji se postupak odnosi, smatraju seeti~ki po‘eqnim.

Utilitaristi~ki princip najve}emogu}e sre}e najve}eg broja qudi ima i svojumawe optimisti~nu verziju. Radi se o nega-tivnom utilitarizmu. Ovaj eti~ki pravacsmatra da treba napustiti pretenziju ka mak-simalizaciji sre}e delatnika ili drugih nakoje se postupak odnosi i uvesti kriterijumumawewa patwe kao vode}i eti~ki princip.

Dejan Vuk Stankovi}

20

Na~elo negativnog utilitarizma mo‘e seformulisati na slede}i na~in: "Postupajtako da {to je vi{e mogu}e umawi{ patwu{to ve}eg broja qudi kojih se tvoje postu-pawe direktno ti~e."

Treba naglasiti da Bentam, govore}i oop{toj sre}i ili najve}oj sre}i najve}egbroja qudi, smatra da je sre}a svakog pojedi-naca na koga se postupak odnosi podjednakova‘na. U tom kontekstu mo‘e se razumeti iwegov poznati eti~ki dictum "Svakog ra~unajkao jednog, nikoga vi{e nego jednog".Navedeni stav, kao i op{ta normativno-eti~ka orijentacija utilitarizma, ista}i }eu prvi plan pitawe o kompatibilnosti in-dividualne sre}e pojedinca i op{te sre}e.*

Moralno rasu|ivawe o konkretnompostupku utilitarizam vezuje za prora~unstepena korisnosti wegovih posledica. Iztog razloga va‘na karakteristika utilita-rizma je konsekvencijalizam, odnosnoeti~ko stanovi{te koje postupke posmatra uzavisnosti od stawa stvari koje nastaje ilise racionalno mo‘e pretpostaviti da }enastati kao posledica vr{ewa odre|eneradwe.

Ovako shvatawe kriterijuma is-pravnosti postupka razlikuje utilitarizamod deontolo{ke etike, koja je kao kqu~nikriterijum ispravnosti postupaka us-tanovila nastrojenost voqe odnosno moti-vaciju moralnog delatnika. Vaqa naglasitida je kriterijum ispravnosti postupka jedna

od glavnih ta~aka sporewa deontolo{ke iutilitaristi~ke etike.

Prora~un stepena korisnosti pos-tupka, odnosno kalkulacija o tome kolikowegove posledice doprinose bolu i zadovo-qstvu nisu ni na koji na~in stvar li~ne im-provizacije moralnog delatnika. Utilita-risti~ki moralni ra~un proizilazi izvi{eslojne kvantifikacije bola i zadovo-qstva koje odre|eni postupak ili wegove al-ternative mogu proizvesti u konkretnoj si-tuaciji. Racionalna kvantifikacija zadovo-qstva i bola uzima u obzir slede}e parame-tre relevantne za eti~ku adekvatnost pos-tupka: intenzitet, trajawe, izvesnost,udaqenost, ~istota, plodnost.

Postupak koji bi po navedenim para-metrima imao najvi{u vrednost, odnosnopostupak koji bi proizveo najve}u mogu}usre}u, imao bi status eti~ki adekvatnog iliispravnog postupka. Hijerarhija vrednostipostupaka proiza{la bi kao ishod racio-nalne analize. Glorifikacija stava okoli~ini sre}e kao najvi{em i jedinometi~kom kriterijumu bile bi takva da bi seneprotivre~no mogli izjedna~iti ~itawepoezije i igrawe klikera.

"Ako je koli~ina zadovoqstva jednaka,igrawe klikera je isto tako dobro kao i ~i-tawe poezije." (Bentham, 1996)

Ova konsekvenca Bentamove etike, kaoi mogu}nost stalnog otvarawa pitawa o kom-patibilnosti pojedina~ne sre}e i op{tesre}e, proizvodi ozbiqne i jo{ uveknere{ene probleme svake utilitaristi~kiorijentisane etike. Upravo ove problemepoku{ao je da razre{i i time dodatno ra-cionalno utemeqi utilitaristi~kostanovi{te Bentamov nastavqa~, XonStjuart Mil.

*) Protivre~nosti i sukobe na ravni sre}a indi-vidue-sre}a zajednice, Bentam razre{avauvo|ewem sistema razli~itih sankcija (fizi~ke,moralne, politi~ke i religijske) koje treba dapojedincu nametnu uverewe o racionalnoj zasno-vanosti op{te sre}e nad pojedina~nom. Obavezada se sopstveni interes u stavi u drugi plannasuprot op{tem proizilazi iz svesti o stvarnojili mogu}oj primeni pomenutih tipova sankcija.


21

Xon Stjuart Mil (1806-1883) - Kao iXeremi Bentam, Xon Stjuart Mil imao jeizuteno bogat raznovrstan filozofsko-nau~ni opus. Me|u najva‘nijim delima su muUtilitarizam, O slobodi, Sistem logike,Spis o predstavni~koj vladi, Na~elapoliti~ke ekonomije.

Na nivou osnovne teorije, Milova kon-cepcija utilitarizma objediwava vi{erazli~itih momenta od kojih za potrebe ovograda treba posebno potcrtati tri: dokazutilitarizma, kvalitativnu podelu zadovo-qstava i poku{aj prevazila‘ewa protivre-~enosti izme|u sre}e pojedinca i op{tesre}e. Milov dokaz utilitarizma spada u rednaj~e{}e diskutovanih tema iz normativnei metaetike. Wegova sadr‘ina je veoma jed-nostavna i lako razumqiva.

Kao i Bentam, i Mil polazi odiskustveno potvr|ene antropolo{ko-psi-holo{ke pretpostavke da je ~ovek bi}e kojete‘i zadovoqstvu i osloba|awu od bola.

^ovek ‘eli {to vi{e zadovoqstva i{to mawe bola. Odnos bola i zadovoqstvatokom ‘ivota u osnovi je pojma sre}e. [toje ovaj odnos vi{e u korist zadovoqstva negobola, ~ovek je sre}niji. Ali, Mil se pita{ta je dokaz da je ne{to po‘eqno, odnosno{ta ide u prilog toga da ~ovek ‘eli da budesre}an? Wegov odgovor je iznena|uju}e jed-nostavan i uverqiv. On se sastoji u slede}emtvr|ewu: "Ne{to je po‘eqno zato {to gaqudi stvarno ‘ele", odnosno u stavu "Sre}aje ciq qudskog ‘ivota zato {to svaki poje-dinac stvarno ‘eli da bude sre}an."

Pomenuti stavovi izra‘avaju ~iwe-nice koje se mogu dokazati neposrednim idirektnim pokazivawem i ukazivawem.Ne{to ima status po‘eqnog samo zato {toga stvarno ‘elim. U eti~kim raspravama,status po‘eqnog rezervisan je za ono {to seozna~ava pojmom dobra, te shodno tome, ono

{to je po‘eqno, Mil izjedna~ava sa onim{to je dobro. Milova identifikacija dobrai onog {to je po‘eqno, pokrenula je nizdalekose‘nih filozofskih rasprava, od ko-jih je najve}i uticaj ostvarila rasprava onaturalisti~koj gre{ci* i argumentuotvorenog pitawa** koju je po~etkom pro-{log veka napisao britanski filozof XorxEdvard Mur.

Pored dokaza utilitarizma, Milovanormativna teorija uvela je kvalitativnorazlikovawe izme|u zadovoqstava. Uvo|e-we razlike izme|u vi{ih i ni‘ih zadovo-qstava va‘an je argument u prilog odbraneutilitaristi~kog stanovi{ta. Naime,nakon Bentamove rasprave utilitarizam jebio poistove}en sa eti~kom teorijom koji usredi{te stavqa afirmaciju iskqu~ivo~ulnih zadovoqstava. Da bi izbegalo ospo-ravawe utilitarizma po osnovi zastupawa ipromovisawa iskqu~ivo ~ulnih naslada izadovoqstva, Mil je konstruisao argumentkoji objediwava shvatawe o vi{e izvorazadovoqstva i stav o nesumwivom primatu

*) Pod naturalisti~kom gre{kom Mur podrazume-va svaku identifikaciju dobra sa pojedina~nim~ulnim predmetom. Ova vrsta identifikacije jepogre{na, jer po ovom filozofu, dobro nikada nemo‘e identifikovati sa ~ulno opa‘qivim svo-jstvom. Za Mura, dobro predstavqa nadprirodnikvalitet, koji je razumqiv samo na osnovu pose-bne saznajne mo}i-intuicije.

**) Argument otvorenog pitawa -podrazumeva uka-zivawe na odve} neodre|eni i kontraintuitivnikarakter pojma dobrog koji bi proiza{ao izposledica izjedna~avawa dobrog i po‘eqnog.Ako bi dobro bilo isto sa onim {to je po‘eqno,teorijski bi bilo mogu}e i eti~ki legitimno daje dobro sve {to se mo‘e po‘eleti, {to bizna~ilo da bi npr, i zadovoqstvo sadista moglobiti moralno dobro. Prosto re~eno, ako de-fini{emo dobro kao po‘eqno, otvoreno jepitawe {ta je po‘eqno. O argumentima "natu-ralisti~ke gre{ke" i "otvorenog sadr‘aja" vidiop{irinije u: Xorx Edvard Mur, 1998.

Dejan Vuk Stankovi}

22

zadovoqstava razuma i imaginacije nad zado-voqstvima ~ula.

Podela zadovoqstava na vi{a i ni‘a uvelikoj meri revidira Bentamovu postavkuo kvantitetu zadovoqstva kao jedinom iiskqu~ivom kriterijumu za wihovu moralnupo‘eqnost. U kontekstu navedene teme, Mileksplicite ka‘e: "Bilo bi apsurdno pret-postaviti da ocena zadovoqstava zavisi je-dino od wihovog kvantiteta, dok se u ocenisvih drugih stvari uzima u obzir wihovkvalitet isto toliko koliko i kvantitet"(Mil, 2003).

Za razliku od upro{}enog hedonisti-~kog shvatawa koje po~iva na afirmaciji{to ve}e koli~ine ~ulnih naslada tokom‘ivota, Mil smatra da izvori zadovoqstvamogu biti i sposobnost imaginacije i razum.Wegovo principijelno stanovi{te je dazadovoqstva koja proizvode ove dve mo}iimaju prednost nad zadovoqstvima ~ula.

Dokaz u prilog ovoj tvrdwi Miliznosi pozivaju}i se na iskustvo qudi kojisu tokom s ‘ivota neposredno iskusili zado-voqstva ~ula i zadovoqstva koja poti~u izvi{ih sposobnosti poput imaginacije irazuma: "Neosporna je ~iwenica da oni kojipodjednako poznaju oba zadovoqstva i koji supodjednako sposobni da ih ocene i wimau‘ivaju, pridaju najve}e preimu}stvo onomna~inu ‘ivota koji zapo{qava wihove vi{esposobnosti" (Mil, 2003: 34).

Kao {to smo naveli, Bentam je identi-fikovao i donekle re{io problem odnosaizme|u sre}e ili interesa pojedinca i sre}eili interesa zajednice. Bentamovo re{eweMil dopuwuje idejom o nerepresivnomuskla|ivawu sre}a pojedinca i sre}e zajed-nice.

Kao socijalno senzitivan mislilac,Mil potencira stav da se putem zakona iodgovaraju}eg dru{tvenog ure|ewa mo‘e

uspostaviti ravnote‘a izme|u sre}e pojedi-nca i zajednice. Uz to, va‘nu ulogu u procesupomirewa pojedina~nog i op{teg interesamogu igraju vaspitawe i javno mwewe. Ijedno i drugo, smatra Mil, mogu da podsti~usvest o neraskidivoj povezanosti sre}e po-jedinca i sre}e zajednice.

U literaturi o utiltarizmu posebnova‘ne su i dve distinkcije koje se ~estoprave prilikom poku{aja da se objasni kom-pleksni karakter ove eti~ke teorije. Prvarelevantna distinkcija pravi se izme|uutilitarizma zadovoqstva i utilita-rizma ideala.

Utilitarizam zadovoqstva identi-fikuje se hedonisti~kim utilitarizmomkoji izjedna~ava eti~ku vrednost sa ~ulnimzadovoqstvom, dok se utilitarizam idealarazvija u sklopu Murove teorije organskihcelina, u okviru koje se vrednost tuma~i kaoslo‘ena organska celina koja pored zadovo-qstva ukqu~uje vrednosti kao {to su istinai lepota.

Pored podele na utilitarizam zado-voqstva i utilitarizam ideala, relevan-ciju u okviru utilitaristi~ke etike ima irazlikovawe izme|u utilitarizma pos-tupka i utilitarizma pravila. I dokutilitarizam postupka smatra da je eti~kirelevantno razmatrati stepen korisnostiili nekorisnosti pojedina~nog postupka,dotle utilitarizam pravila korisnost ilinekorisnost vezuje za pravila, odnosnoklase postupaka.

Utilitarizam postupka predstavqaprimer direktne primene na~ela utilita-rizma na pojedina~ni postupak, dok utili-tarizam pravila mo‘e i ~esto se identi-fikuje sa indirektnim utilitarizmom,budu}i da se moralna vrednost konkretnogpostupka izvodi iz wegove pripadnostiodre|enoj klasi postupaka za koje postupaka


23

za koje se primae facie osnovano tvrdi da pose-duju odre|eni stepen korisnosti.

I na kraju, posmatraju}i utilita-risti~ku etiku u celini mo‘e se zakqu~itida ona ima ~etiri karakteristike: monizam,konsekvencijalizam, racionalizam i refor-mizam.

Monisti~ki karakter utilitaristi-~ke teorije proizlazi iz wenog nastojawa da~itavu etiku da ~itavu etiku zasnuje na jed-instvenom principu - principu korisnosti.Konsekvencijalizam predstavqa tvr|eweprema kom se normativna svojstva postupakaodre|uju u zavisnosti od wegovih posledica.Racionalisti~ki karakter utilita-risti~ke etike prisutan je u kqu~noj ulozirazuma u davawu odgovora na pitawe "[tatreba da ~inim?", dok se reformisti~ka di-menzija utilitarizma prepoznaje u zahtevuda sve institucije pravnog i politi~kogsistema, kao i moralni kodeksi i obi~ajipostupno, ali i odlu~no mewaju, u zavisnostiod saglasja ili nesaglasja sa principomkorisnosti ili najve}e mogu}e sre}e naj-ve}eg broja qudi.

Zakqu~ne primedbe

U zakqu~ku mogle bi se sumirati naj-va‘nije ideje prikazane u ovim tekstovimauz odre|ene dopune koje ~itav predmet izla-gawa ~ine jo{ potpunijim i razumqivijim.

Kao filozofska disciplina, etika jenastala u anti~koj Gr~koj i wen prevashodniciq bio je da omogu}i racionalne saznaje omoralu. Svaki poku{aj racionalnog izla-gawa morala podrazumeva svest o uslovimamogu}nosti pojave morala uop{te.

Uop{teno uzev, moral je zasnovan naspecifi~nim karakteristikama ~oveka, we-govim sposobnostima racionalnogmi{qewa i govora, kao i ~iwenici da ~ovek

kao dru{tveno bi}e predstavqa upravo onobi}e ~ije pona{awe podvrgnuto i usmerenorazli~itim vrstama pravilima.

Generalno gledano, pravila seodre|uju kao op{ti standardi pona{awakoji propisuju zahteve i name}u odre|eneobrasce individui, dru{tvenoj grupi idru{tvu u celini. Pored propisiva~ke,pravila sadr‘e i evaluativnu dimenziju.Ona, naime, omogu}ava da se vrednuje bilosopstveno, bilo pona{awe drugih ~lanovadru{tva.

U pomenuti skup pravila ubrajaju seobi~aji, moralne norme, pravni propisi isocijalne konvencije. U pore|ewu sa svimostalim skupovima pravila, moralnapravila imaju slede}e karakteristike:obaveznost, izuzetan socijalni zna~aj, de-limi~no spontan, delimi~no racionalnovo|en proces nastanka i promene, kao i ne-dovoqno specifikovan i delotvoran sistemsankcionisawa. Ove karakteristikemoralna pravila delimi~no razdvajaju, a de-limi~no povezuju sa ostalim sistemima so-cijalno relevantnih pravila.

Uvid u moral kao sistem pravila, kaoi stav da je etika racionalno znawe o wemu,kao i op{te odre|ewe pojma pravila, vodi kaslede}em konceptualnom odre|ewu etike.

Etika je filozofska disciplina kojase bavi pravilama koja ili defini{uciqeve qudskog ‘ivota (pojmovima dobra)ili pravilima koja odre|uju obrasce is-pravnog ili neispravnog pona{awa (po-jmovi ispravnog ili neispravnog). Dakle,etika je filozofsko znawe o ispravnom ineispravnom delovawu u skladu sa nekomkoncepcijom dobra.

Istorijski posmatrano, etika kao teo-rijsko-prakti~na disciplina ima razli~itepristupe moralu kao predmetu svogprou~avawa. Shematski posmatrano, pris-

Dejan Vuk Stankovi}

24

tupi etici mogu se podeliti u ~etiri grupe:normativni, deskriptivno-nau~ni, metaeti-~ki i primeweno-eti~ki.

Sr‘ normativnog pristupa sastoji se uodgovoru na pitawe: "[ta treba da ~inim?"Odgovor na ovo pitawe podrazumeva skup ra-cionalno obrazlo‘enih stavova na pitawa ociqevima qudskog ‘ivota, ali i po-drazumeva navo|ewe skupa sugestija opo‘eqnim obrascima moralnog delawa ukonkretnim ‘ivotnim situacijama.

Normativni pristup figurira kao naj-zastupqeniji pristup u dugoj i slo‘enoj is-toriji moralnog mi{qewa. Dugo vremenaovaj pristup se izjedna~avao sa etikom kaoteorijskom disciplinom. Najzna~ajnijakarakteristika ovog pristupa po~iva nauverewu da je znawe ste~eno u okviru weganeposredno prakti~ki primenqivo. Onovr{i neposrednu ili posrednu intervencijuu qudski ‘ivot, omogu}ava da se na odre|enina~in opredelimo, da ne{to propi{emo, od-nosno ne{to izbegnemo, kritikujemo i sl.

U savremenim moralnim raspravama,posebno u posledwih nekoliko decenija,zna~ajnu ulogu ima primeweno-eti~ki pris-tup. Ovaj pristup predstavqa neku vrstukopije op{tijih i apstraktnijih norma-tivnih teorija.

[tavi{e, u primewenoj etici naj~e-{}e se radi o neposrednoj primeni op{tihnormativnih na~ela na kontraverznapitawa svakodnevnog dru{tvenog ‘ivota,poput abortusa, eutanazije, klonirawa qudi,za{tite ‘ivotne sredine, rata i terorizma,razli~itih oblika diskriminacije...Primewena etika sinteti{e analiti~ko-demistifikatorske i konstruktivne ele-mente koji su sastavni deo svake filozofskerefleksije. Upravo zahvaqu}i wima, ona sa

mawe ili vi{e uspeha nastoji da prevrednujeuobi~ajena moralna shvatawa i moralne in-tucije, ali da i utemeqi zahteve za promenusvakodnevne moralne, zakonske i naj{iredru{tvene prakse po navedenim pitawima.

Pored normativnog i primeweno-eti~kog pristupa, jo{ dva pristupaomogu}avaju pro{irivawe fonda na{ihznawa o moralu. Re~ je o deskriptivno-nau~nom i metaeti~kom pristupu. Ova dvapristupa zna~ajno su prisutna u eti~kimdiskusijama u HH veku. I dok deskriptivno-nau~ni primewuju tzv. pozitivne nauke kojenastoje da moral opi{u i naj~e{}e kauzalnoobjasne polaze}i od konteksta svog is-tra‘ivawa (npr. psihologija morala is-tra‘uje uloga morala na formirawe i funk-cionisawe morala u domenu ~ovekogpsihi~kog ‘ivota), metaeti~ki pristuppo~iva na ‘ivoj zainteresovanosti filo-zofije za moralni govor, odnosno jezikmorala. Utvr|uju}i zna~ewe kqu~nih moral-nih termina i pojmova, kao i razumevaju}iosnove moralnog rasu|ivawa i argumen-tacije, metaeti~ki pristup doprinosi de-taqnom, potpunom i jasnom razumevawumoralnog fenomena. Moral posmatran izperspektive deskriptivno-nau~nog imetaeti~kog pristupa, shva}en je kao objektnau~ne odnosno filozofske analize, a ne ikao konstitutivni deo quskog ‘ivota.Upravo iz tog razloga, ova dva pristupa ne-maju neposredne prakti~ne posledice.

Posmatrani iz istorijske perspek-tive, razli~iti pristupi moralu imali surazli~it nivo zastupqenosti i teorijskogzna~aja. Ma koji od wih da dominira, svakiponasob ima svoje zna~ajno mesto u formi-rawu svesti o izuzetno zna~ajnom islo‘enom fenomenu kao {to je moral.


25

Literatura

• Aristotel (1982): Nikomahova etika, preveo Tomislav Ladan, Zagreb, Sveu~ili{na Naklada Liber.• Anscombe, Marry (1969): Modern Moral Philosophy, objavqeno u zborniku tekstova Is-Ought Question, uredio

W.D.Hudson, London, MacMilan and Co. Ltd.

• Alaster, Mekintajer (2000): Kratka istorija etike, prevela Vesna Todorovi}, Beograd, Plato.• (1982): Britanska filozofija morala, zbornik tekstova, priredio dr. Risto Tubi}, Sarajevo, Svijet-

lost.

• Mur, George Edward (1998): Principi etike, preveo @ivojin Simi}, Beograd, Plato. • Kant, Imanuel (2004): Zasnivawe metafizike morala, preveo dr. Nikola Popovi}, Dereta, Beograd• Bentam, D‘eremi (1996): An Introduction to The Principle of Legislation and Morality, Oxford, Clarendon Press.• Mil, John Stewart (2004): Utilitarizam, preveo dr Nikola Popovi}, Beograd, Dereta.• O ’Neal, Onora (2004): "Kantova etika", objavqeno u: The Companion to Ethics, priredio Peter Singer,

srpski prevod Uvod u etiku, preveo Slobodan Damjanovi}, Novi Sad-Sremski Karlovci, Kwi‘arnicaZorana Stojanovi}a.

• Hare, Richard Marvin (2004): Moralno mi{qewe, preveo mr. Aleksandar Dobrijevi}, Beeograd, Zavod zauxbenike i nastavna sredstva.

• Johnson, Robert: "Kant’s moral philosophy", objavqeno u: Stanford Online Encyclopedia of Philosophy,www.plato.stanford.edu

• Hill, Thomas Jr ( 2006): "Kantian Normative Ethics", objavqeno u: Coop: Davids Oxford Handbook of EthicalTheory, Oxford University Press.

• Singer, Piter (2000): Prakti~na etika, prevela dr Dragana Duli}, Beograd, Signature.• (1999): Etika-ogledi iz primewene etike, priredio Dragan Jakovqevi}, Podgorica, CID. • (2004): Uvod u etiku, priredio Piter Singer, preveo Slobodan Damjanovi}, Sremski Karlovci-Novi

Sad, Kwi‘arnica Zorana Stojanovi}a.

• Hudson, W., D. (1970): Modern Moral Philosophy, London, MacMilan and Co.Ltd.

Summary This paper is focused on the main issues of normative ethics. In the largest part of history of

philosophy and ethics, normative ethics is considered to be the most important part of ethical inquires. Thetask of normative ethics is to provide knowledge that enables morally good or virtuous life. Three ethicaltraditions substantially defined the course of historical development of normative ethics (eudemonism,deontology and utilitarism). In ancient times, especially in Greece and Rome, eudemonism dominated asethical theory. Eudemonism is organized around two key concepts - virtue and happiness.

In Modern, deontology and utilitarism have played key roles in any serious discussions in the fieldof normative ethics. Key concept in deontology in concept of duty, while utilitarism claims that maximizationof pleasure or minimization of pain is the ultimate ethical standard.

Modern moral philosophy is characterized with permanent dispute between deontology and utilita-rism. In the contemporary ethical debates, the basic presumptions and main contours of dispute are stillpresented.

Key words: normative ethics, eudemonism, deontology, and utilitarism.

Dejan Vuk Stankovi}

26

Mr Zorica Kova~evi}U~iteqski fakultet, Beograd

Izvorninau~ni rad

Instrukcija za samostalno u~ewe u uxbenicima za mla|e razredeosnovne {kole

Inovacije u nastavi, HH, 2007/2, str. 27-40 UDC 371.671

Rezime: Bitan uslov za uspe{no samostalno u~ewe u~enika jeste da u~enik ume samo-stalno da u~i. Uxbenik treba da bude jedan od prvih uzora u~eniku kako se pristupa u~ewunovih sadr‘aja. Instruktivna uloga uxbenika mora postati jedno od osnovnih svojstavasavremenog osnovno{kolskog uxbenika. U ovom radu predstavi}emo rezultate is-tra‘ivawa koji se odnose na op{te karakteristike instrukcija za samostalno u~ewe uuxbenicima za mla|e razrede osnovne {kole kod nas.

Ciq istra‘ivawa je ispitivawe u~estalosti i karakteristika instrukcija zasamostalno u~ewe u~enika u uxbenicima za mla|e razrede osnovne {kole, drugim re~imaispitivawe didakti~ke funkcionalnosti uxbenika za mla|e razrede osnovne {kole.Rezultati istra‘ivawa pokazuju da je u uxbenicima za mla|e razrede osnovne {kole kodnas posve}ena zadovoqavaju}a pa‘wa instrukcijama za samostalno u~ewe, odnosno da na{iuxbenici za mla|e razrede osnovne {kole poseduju visok stepen didakti~e funkcional-nosti. Pored toga, mora se primetiti da ne postoje pravilnosti u vezi sa u~estalo{}ui karakteristikama instrukcija za samostalno u~ewe, s obzirom na razred za koji jeuxbenik namewen.

Kqu~ne re~i: instrukcija za samostalno u~ewe, samostalno u~ewe, uxbenik, di-dakti~ka funkcionalnost uxbenika, elementi strukture uxbenika.

*) Rad predstavqa prilago|en i dopuwen ekspoze magistarske teze Instrukcija za samostalno u~ewe u uxbe-nicima za mla|e razrede osnovne {kole, koji je odbrawen na U~iteqskom fakultetu u Beogradu 6. 12. 2006.godine. Realizovano istra‘ivawe deo je projekta Promene u osnovno{kolskom obrazovawu - problemi, ciqevi,strategije, br. 149055, Ministarstva za nauku i za{titu ‘ivotne sredine.

27

Uxbenik spada u tzv. malu, odnosnoni‘u obrazovnu tehnologiju ~iju osnovu~ine tekst i slika. U odnosu na druge kwige,uxbenik bi trebalo da bude takva kwiga ukojoj su nau~ni sadr‘aji didakti~kipreoblikovani i prilago|eni za kori{}eweu~enika odre|ene vrste i tipa {kole. Ono{to predstavqa tehniku pisane obrazovnetehnologije jeste didakti~ko-metodi~ki in-strumentarij uxbenika koji danas, kada go-vorimo o savremenom uxbeniku, ima ulogu nesamo da pomogne u~eniku da nau~i nekisadr‘aj, ve} i da ga nau~i da u~i i podstaknerazvoj wegove samostalnosti i stvarala-{tva.

Bitan uslov za uspe{no samostalnou~ewe u~enika jeste da u~enik ume samo-stalno da u~i, da ume da se slu‘i uxbenikom,kwigama i drugim didakti~kim sredstvima.Uxbenik mora biti jedan od prvih uzorau~eniku kako se pristupa u~ewu novihsadr‘aja. Davawem modela efikasnog u~ewauxbenik stvara kod u~enika odre|ene navikeu samostalnom u~ewu. Na po~etnim nivoima{kolovawa uxbenik bi trebalo u~eniku dapreporu~i svaki korak u samostalnoj ak-tivnosti koji vodi ka uspe{nom u~ewu. Sasvakim narednim razredom, obim instruk-cione aparature bi trebalo da bude mawi jerbi sposobnost za samostalno u~ewe trebaloda bude ve}a.

Za uxbenike, kao sredstva za samo-stalno u~ewe u~enika i za wihovu mogu}nostda aktiviraju u~enike veoma je va‘na pri-roda odnosa uxbenik-nastavnik, koja mo‘ebiti razli~ita. Smatra se da je najpo‘e-qniji takav odnos u kojem se nastavnik i ux-benik sjediwuju; nastavnikova prezentacijasadr‘aja poklapa sa uxbenikom, ali se nepoistove}uje sa wim. Iz ugla osposobqavawau~enika za samostalno u~ewe, uxbenike usavremenoj {koli bitno odre|uje svojstvo da

mogu u potpunosti da zamene nastavnika.U~eniku treba da budu pru‘eni uslovi dasvojom samoaktivno{}u mo‘e samostalno danau~i sadr‘aj.

Instruktivna uloga uxbenika morapostati jedno od osnovnih svojstava savre-menog osnovno{kolskog uxbenika, naro~itouxbenika namewenog mla|im razredima os-novne {kole.

Uxbenik treba da osposobqavau~enike za samoobrazovawe formirawem‘eqe za samostalnim sticawem znawa iumewa u~ewa iz pisanih ({tampanih) ma-terijala, odnosno formirawem sposobnostisamostalnog dola‘ewa do potrebnih infor-macija. Samostalno u~ewe predstavqa sred-stvo sticawa znawa i dola‘ewa dopotrebnih informacija. Sticawe umewasamostalnog u~ewa svakako predstavqajedan od ciqeva u~ewa iz uxbenika, dok for-mirawe samostalnosti u radu predstavqajedan od ciqeva vaspitno-obrazovnogprocesa.

Samostalni rad u~enika, kao na~inrada u procesu osamostaqivawa u~enika,predstavqa organizovanu i direktnu ak-tivnost u~enika prema sadr‘aju u~ewa dabi se ostvarili zadaci koje je postavionastavnik, u okviru indididualnog ilikooperativnog rada u~enika, bez pomo}i,ali pod rukovodstvom nastavnika.

Samostalni rad u~enika u nastavi di-dakti~ari (Skatkin, Jesipov, Kazanski iNazarova, Kam~eva-Lakinska, Poqak,Vilotijevi}, Vukovi}, Ranogajec i dr.) surazli~ito klasifikovali. Na osnovupregleda wihovih klasifikacija mo‘emozakqu~iti da samostalni rad u~enikamo‘emo da klasifikujemo premarazli~itim kriterijumima. Uxbenik se, kaosredstvo za samostalno u~ewe u~enika, mo‘e

Zorica Kova~evi}

28

pojaviti u razli~itim situacijama ili us-lovima u~ewa:

• za samostalno u~ewe u {koli na ~aso-vima redovne, dopunske i dodatne nas-tave, kao i u toku aktivnosti u produ-‘enom boravku i celodnevnoj nastaviili za samostalno u~ewe kod ku}e;

• za samostalno u~ewe u okviru grupeu~enika, para ili za individualni radu~enika;

• za samostalno pripremawe u~enika zausvajawe novih znawa, za samostalnuobradu-usvajawe novih znawa, za samo-stalno ponavqawe, ve‘bawe, odnosnoutvr|ivawe ste~enih znawa i za samo-stalno proveravawe stepena i kvali-teta usvojenih znawa;

• za samostalni rad u~enika kada jepomo} nastavnika iskqu~ena iliprilikom delimi~ne samostalnostiu~enika kada je prisutna pomo} nas-tavnika u ve}oj ili mawoj meri;

• prilikom samostalnog rada u~enikakoji pretpostavqa reproduktivne iliproduktivne i stvarala~ke aktivnostiu~enika;

• prilikom samostalnog rada u~enikaiskqu~ivo sa uxbenikom ili u kombi-naciji uxbenika i drugih didakti~kihsredstava (tekstualnih, vizuelnih,auditivnih, audiovizuelnih, mul-timedijalnih);

• prilikom intelektualnih aktivnostidirektno, prilikom perceptivnih iizra‘ajnih aktivnosti direktno iliindirektno i prilikom prakti~nihaktivnosti indirektno, tj. kada uxbe-nik sadr‘i instrukcije za prakti~nirad u smislu na~ina rada, procedure,materijala, prbora, uslova rada,o~ekivanih rezultata i sl.

Kada govorimo o verbalnim oblicimau~ewa, odnosno o oblicima u~ewa ugra|enimu uxbenike, mo‘emo da govorimo o recep-tivnom u~ewu i u~ewu pomo}u otkrivawa.Kombinovawem receptivnog u~ewa i u~ewaotkrivawem sa mehani~kim ili smisaonimna~inom u~ewa sadr‘aja u uxbenicima dobi-jamo nekoliko dvodimenzionalnih vrstau~ewa (Plut, 2003): mehani~ko receptivno,smisleno receptivno i smisleno putem ot-kri}a (po{to je apsurdno govoriti o me-hani~kom u~ewu putem otkri}a).

J. Pe{i} (Pe{i}, 1998) navodi neka is-tra‘ivawa koja pokazuju da u~ewe putem ot-kri}a i induktivno podu~avawe ostvarujuve}u efikasnost u pogledu transfera i pri-mene znawa u odnosu na receptivno u~ewe iekspozitorno pou~avawe, ukoliko se uvid dokoga se do|e tom prilikom eksplicira i ver-balno formuli{e. S druge strane, Ousubelsmatra da nije ostvarivo da se celokupanva‘an sadr‘aj nau~i u~ewem putem otkri}azbog te‘ine i neekonomi~nosti ovog oblikau~ewa. Iz ovih razloga mo‘e se re}i dau~ewe putem otkri}a i smisaono receptivnou~ewe ne iskqu~uju jedno drugo, ve} se kom-binuju i dopuwuju u nastavnom procesu. ZaOusubelovu (Ausubel, 1968), kao i zaBrunerovu teoriju (Bruner, 1988), karakter-sti~an je stav da shvatawe novog gradivabitno zavisi od onoga {to u~enik ve} zna, abitan uslov za uspe{no u~ewe, bez obzira dali je u pitawu receptivno u~ewe ili u~eweputem otkri}a, jeste misaona aktivnostu~enika tokom u~ewa. Kada bi uxbenik nas-tao na principima u~ewa putem otkri}avi{e bi li~io, prema mi{qewu prof.Ivi}a (Ivi}, 1997), na priru~nik u kom sesamo formuli{u po~etne problemske si-tuacije i velikim brojem zadataka podsti~uu~enici na samostalan rad. Prof. Ivi} pre-poru~uje da se umesto nezanimqivih

Instrukcija za samostalno u~ewe u uxbenicima za mla|e ...

29

saop{tewa rezultata u nekoj discilinitvorci uxbenika inspiri{u istorijom nas-tanka znawa, odnosno da se znawa prezentujukroz misaonu evoluciju velikog nau~nika -tvorca tih znawa. Pored toga, mnogisadr‘aji koji se mogu u~iti putem otkri}amogu se efikasno nau~iti i verbalnim re-ceptivnim u~ewem koje zahteva mawe ener-gije i vremena. Da bi prilikom u~ewa iz ux-benika postojala misaona aktivnostu~enika, kao uslov za smisaono receptivnou~ewe i u~ewe putem otkri}a nisu dovoqnasamo pitawa na kraju lekcija kao obliknaknadnog misaonog aktivirawa. Na~inemisaonog aktivirawa u~enika treba ugra-diti u sadr‘aj koji se u~i, ali i u sam procesu~ewa, odnosno u uxbenike je potrebno ugra-diti takve strukturalne elemente koji }evoditi u~enike kroz vaqan na~in sticawaznawa. Pitawe je kakvo se znawe mo‘e ste}ipomo}u savremenih osnovno{kolskih uxbe-nika.

Postojawe paralelnih vrsta znawa oistom sadr‘aju je po‘eqno jer omogu}ava"op{ti uvid i dubinu razumevawa sadr‘aja"(Plut, 2003:112), ali daje i osnovu za trajnostznawa. Znawa u uxbenicima su naj~e{}e dek-larativna znawa. Deklarativna znawa semogu u~iti mehani~ki ili s razumevawem.Kada govorimo o uxbeniku, mora se voditira~una o tome da li uxbenik stvara uslove zajedan ili drugi oblik u~ewa (Trebje{anin,2001a). Proceduralna i konvencionalnaznawa te{ko nalaze svoje mesto u uxbe-nicima. Vode}u ulogu u prezentovawu proce-duralnih znawa imaju ilustracije uz koje iduverbalni opisi i obja{wewa i zadaci zave‘bawe. I proceduralnim znawem se mo‘eovladati mehani~ki i sa razumevawem. Da bise proceduralnim znawima ovladalo smis-leno, potrebno je povezivawe deklarativnihi proceduralnih znawa. Ukoliko se to ne

u~ini, dolazi do npr. mehani~kog re{avawamatemati~kih zadataka ili do primene re-dosleda postupaka (algoritma) koji jenau~en napamet.

U uxbenicima za mla|e razrede vi{eprostora dobijaju ni‘i nivoi znawa, a sagodinama taj odnos treba da se mewa u koristvi{ih nivoa znawa (Trebje{anin, 2001a).Veoma je bitno da re{ewa u strukturi uxbe-nika koja doprinose ostvarivawu odre|enognivoa znawa ne budu samo na kraju ili napo~etku lekcija (Pe{i}, 1998), ve} da prateproces u~ewa od po~etnih do zavr{nih fazai da na taj na~in sve vreme podsti~umi{qewe u~enika.

Jedan od neophodnih uslova zasmisaono u~ewe jeste da sadr‘aj koji se u~imora biti smislen, odnosno da postojimogu}nost wegovog povezivawa sa ve} pozna-tim podacima, odnosno postoje}im znawima(Ausubel, 1968). Postoje}a znawa, na kojatreba nadovezati nova znawa, jesu znawa kojasu ve} ste~ena u okviru {kolskog ilivan{kolskog u~ewa.

Na osnovu nastavnih planova i nas-tavnih programa prave se globalni i opera-tivni planovi realizacije nastave i uokviru wih posebno se nagla{ava kore-lacija me|u nastavnim predmetima. Brunerse zalagao za konstantno "pretresawe"gradiva koje se u~ilo u prethodnim razre-dima, jer se na taj na~in ostvaruje boqa vezaizme|u osnovnih i vi{ih oblika u~ewa iznawa iz odre|enog nastavnog predmeta. Sdruge strane, ukoliko u~enik one ideje kojese javqaju u gotovo svim oblastima nauke do-bro savlada u okviru jednog predmeta, lak{e}e ih savladati u okviru drugog predmeta.

U svojoj teoriji Pija‘e (Pija‘e, 1988)vidi iskustvo kao jedan o ~etiri faktorakojima obja{wava razvoj od jedne do druge

Zorica Kova~evi}

30

strukture saznawa. Pija‘e razlikuje dve, od-nosno tri vrste psiholo{kih iskustava:upra‘wavawe i iskustvo u pravom smislu uokviru kojeg razlikuje fizi~ko i logi~ko-matemati~ko iskustvo.

Vigotski (Vigotski, 1996) ka‘e da raz-voj nau~nih pojmova zavisi od razvoja spon-tanih pojmova jer razvoj svakodnevnog pojmamora dosti}i odre|eni nivo da bi uop{tebilo mogu}e usvojiti nau~ni pojam i dovestiga do svesti. S druge strane, nau~ni pojmovipovratno deluju na mre‘u svakodnevnih po-jmova. Ovladavawe nau~nim pojmovima do-vodi na vi{i nivo svakodnevne pojmove time{to se oni prestrukturiraju.

Dakle, povezivawe prethodno ste~enog{kolskog znawa ili ‘ivotnih isustava sanovim podacima ima vi{estruki zna~aj.Prvo, {kolska znawa i ‘ivotna iskustvapredstavqaju zna~ajnu osnovu za nadogradwunovih znawa i neophodan uslov za ostvari-vawe smislenog u~ewa. Sa druge strane,‘ivotna iskustva povezana sa {kolskimznawem bivaju reorganizovana, sistemati-zovana i postaju va‘an deo saznajnih stru-ktura u~enika.

Sposobnost povezivawa informacijaiz teksta s postoje}im znawem razvija setokom ranog osnovno{kolskog uzrasta. Kodu~enika je potrebno razviti navikutra‘ewa veza izme|u postoje}ih znawa isadr‘aja koji je potrebno usvojiti, odnosnou~enike treba podsticati da prilikomu~ewa i re{avawa problema razmi{qaju otome {ta bi im od onoga {to su ranije u~ilimoglo biti od koristi u aktuelnom u~ewu.

Povezivawe novih podataka sa ve}ste~enim znawima ili ‘ivotnim iskutvimamo‘e biti vrlo zna~ajan pokreta~ki faktoru procesu u~ewa, zna~ajno motivaciono sred-stvo. Motivacija predstavqa veoma zna~ajan

psiholo{ki faktor uspe{noga u~ewa iobi~no se defini{e kao "proces pokretawa,usmeravawa i odr‘avawa aktivnosti pojed-inca u toku odre|enog vremena" (Tre-bje{anin, 2001v:121).

Ousubelova (Ausubel, 1968) istra‘i-vawa pokazala su da su za uspeh u {kolskomu~ewu zna~ajni slede}i motivi: ‘eqa zaznawem, razumevawe i istra‘ivawe gradiva,te‘wa da se manipuli{e gradivom, motiv zapostignu}em. Ukoliko ‘elimo da deteostane motivisano za daqe u~ewe, pa i ondakada ono postaje "du‘e" i napornije, Bruner(1988) ka‘e da moramo stavqati akcenat naunutra{we podsticaje, tj. na nagradu u viduubrzanog ovladavawa su{tinom gradiva.Bruner je smatrao da sva deca raspola‘u unu-tra{wim motivima za u~ewe, nezavisno odspoqnih uticaja.

Motivacija za {kolsko u~ewe razvijase u {koli i uxbenik u tom procesu imaveliku ulogu. U~enik pre svega mora ose}ati‘equ da uxbenik uzme u ruke, a zatim, kadaotvori uxbenik, mora osetiti ‘equ da nas-tavi sa u~ewem. Vizuelna atraktivnost ux-benika ima veoma zna~ajnu ulogu u animi-rawu u~enika da se prihvate u~ewa iz wega.Da bi u~enik nastavio rad sa uxbenikomveoma je va‘no na koji na~in taj u

· dejan vuk stankovi}normativna etika - razli~iti pristupi i koncepcije . . . . . . . . . . 5 mr...

Documents