УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ Филозофски факултет Департман за српску и компаративну књижевност

ДЕСПОТОВА ХИМНА ЉУБАВИ

Семинарски рад из изборног курса Љубав у старој српској књижевности

МЕНТОР: СТУДЕНТ:

Проф. др Драгиша Бојовић Јована Бојовић 1919

Ниш, децембар 2009.

УВОД

Први и најдубљи извор духовног искуства јесте духовна љубав. Њу треба признати за основни и неопходни ''орган'' тог искуства. Сви покушаји да се љубав дефинише логичким путем били би узалудни; онога који је није доживео није могуће ни просветити ни убедити у том погледу. Па ипак, жива оригиналност духовне љубави може се описати и треба да буде описана. Испоставља се да љубав, по Платоновим речима, у исти мах пружа човеку и душевно богатство и душевно сиромаштво: богатство – јер је човек нашао благо свога живота, којим он располаже, и које такорећи носи у себи – отуда осећање душевног обиља, снаге, среће; сиромаштво – јер се код човека рађа осећање да он никада не располаже својим благом до краја и да је без њега и изван њега он сиромашан, тужан и усамљен. Па ипак, и поред осећања убогости, човек се осећа богатијим и богатим. Човеку је доступна двојака љубав: љубав инстинкта и љубав духа. Разлика ових двају врста љубави уопште није у томе што је једна од њих ''чулна'', па стога ''земаљска'', а што је друга посвећена ''надчулном'' и назива се ''небеском'' или ''платонском''. Разлика је у томе што љубав истинкта тражи оно што се датом човеку субјективно допада (с тим што се то касније слепо идеализује). Док духовна љубав тежи квалитету, врлини, савршенству. Она тражи оно што је уистину добро, а то истински добро изазива код човека осећање љубави: то је – доброта и благородност душе, врхунско уметничко дело, човек с дубоким и чистим срцем, праведност, мудрост, божанствено савршенство у свим појавама, стварима, људима, стањима и поступцима. Јасно је да духовна љубав уопште не искључује инстинктивну или чулну љубав. Она је не негира већ је само прожима Божанским зраком, очишћује, освештава и облагорођава.

2

ЉУБАВ У БИБЛИЈСКОЈ И ПАТРИСТИЧКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

Поимање љубави у Светом писму Божанска љубав је један од најзначајнијих феномена хришћанске књижевности. Њена сведочанства налазимо у Староме завету, док је Нови завет њено суштинско остварење у новој љубави. О њој су свети оци оставили бројне беседе и слова, а своје је место нашла и у старој српској књижевности. Љубав је универзално и јединствено људско осећање. Библијска антропологија нас учи да је човек створен по облику и подобију Божијем (Пост. 1,26-27) и зато је неминовно да се о љубави Божијој у Светом Писму говори кроз призму људског искуства љубави. Са друге стране, Божија љубав није само савршена пројекција мање-више несавршене људске љубави, већ представља и квалитативно различит однос Бога према људима, који нема паралелу у феномену људске љубави. Чињеница да је човек створен по лику Божијем имплицира да је представљање љубави Божије кроз призму људске љубави допуштен теолошки начин размишљања и презентација стварности. Спецификум љубави Божије огледа се пре свега у њеној конкретности, јер се схвата као спасоносна интервенција љубећег Бога у животу, и нарочито у кризним ситуацијама, Изабраног народа Божијег. Институционални оквир те и такве љубави Божије према Израиљу је концепт завета који спречава разводњавање појма љубави Божије у општи и апстрактни концепт ероса према свим бићима. Љубав Божија је увек конкретан израз наклоности Бога према свом заветном Изабраном народу. То се најбоље види на оним местима у Светом Писму где се говори о љубави (хесед) у множини, а класичан пример оваквог схватања појма заветне љубави је следеће место (Иса. 55,3): ''И учинићу са вама завет вечан, милости Давидове истините.'' Милости, тј. љубави (хеседи) цара Давида су бројне ситуације у којима је Бог показао љубав према свом изабранику са којим је склопио завет.1 Новозаветно учење о љубави може се најкраће дефинисати овако: Новозаветно учење о љубави исцрпљује се Личношћу Богочовек Христа. На првом месту, Нови завет је нова личност, ново дело, нова љубав. Појавом Богочовека Христа на свет јавила се нова љубав, сушаствено нова. Акт оваполоћења Христовог најкраће синтезира љубав Божју према свету. Не може се рећи да је Христос постао љубав. Он је од вечности био љубав, и остаје. Љубав није акцидент, није атрибут Божанства, већ суштина Божанства. Христа љубити, значи бити, постојати. Христос је љубав. То је доказао Својим оваплоћењем, страдањем и васкрсењем. Говорећи о љубави, Он је само рашчлањавао Своју Личност. Љубав коју је Христос открио и поклонио свету, има искључиво карактер Богочовечански. У љубави су најважније две ствари: Бог и човек. Прво Бог, па онда човек. Човек се неминовно формира према Богу. Прва заповест је: ''Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом, а друга је као и ова: Љуби ближњега свог као себе самога'' (Мт. 22, 37-40; Мк. 12, 30-31; Лк. 10, 27-28).

1 Види: Дарко Крстић, Љубав у Светом писму (предавање)

3

Прва заповест преноси у природу Божанства сву личност човекову, сав ум, сву душу, сву силу и снагу његову. Упражњавањем прве заповести човек постаје учесник у Божјој природи (2Петр. 1,4). У човеку се постепено врши процес обожења душе, срца, ума и целокупне личности његове. Преживљавајући прву заповест, живећи у Богу, човек очишћава себе од грехова; уклања оно што дели срце од ума, и ум од душе, и љубав их сједињује до једносушности. Тада престаје свака раздељеност царства човечје природе: престаје рат између ума и срца, и срца и воље. Љубав Божја везом савршенства везује све што је човечје и Божје. Ту престаје свако непријатељство према Богу. Из прве заповести истиче, исходи друга заповест. Само човек који је сав обожен, сјединосуштен је љубављу Божјом, може истински љубити свог ближњег. Човек који љубав Божју преживљава као суштину свога срца, своје душе, свога ума, све личности своје, добија моћи да ближње своје љуби Богом, из Бога, и у Богу. Свака љубав, која не истиче из бесмртног Бога, из вечног Бога – смртна је, људска је, без корена је. Друга заповест је немогућа без прве. Сву животворну силу своју, друга заповест црпи из прве. Само у тој свепреданости Богу човек сазнаје себе, долази до себе, налази себе у себи. Само чинећи то, човек живи, и сваки ближњи је жив за њега: у сваком ближњем он налази образ (лик) Божји, то вечно живо у човеку, то вечно Божје. Јер је Спаситељ рекао: ''То чини и бићеш жив'' (Лк. 10,28).2

Свети Оци о љубави Међу представницима патристичке књижевности највише су писали о љубави Свети Јефрем Сирин, Свети Јован Лествичник, Свети Максим Исповедник, Свети Симеон Нови Богослов, Свети Григорије Палама и други. Наводимо неке њихове најзначајније мисли. Свети Јефрем Сирин каже да је блажен је човек у којем обитава љубав Божија, јер он у себи носи Бога. Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему (1. Јн. 4; 16). Ако је у некоме љубав, онда је он, заједно са Богом, изнад свега, јер љубав изгони страх (1. Јн. 4; 18). Онај у којем је љубав ни са ким се не надмеће, не завиди, никога не гледа оком ненависти, не радује се паду других, не клевета палога, него састрадава и саучествује са њим; не презире брата који оскудева, него га штити и спреман је да умре за њега.3

Ни на небу ни на земљи не постоји ништа скупоценије од љубави. Она, божанствена љубав, налази се на челу свих врлина; љубав је узрочник сваког добра; љубав је со врлине; љубав је окончање закона. Она се настанила у Авељевом срцу, она је била сатрудница патријарха, она је чувала Мојсеја, она је пребивала у пророцима, она је Давида учинила обитавалиштем Светога Духа, она је оснажила Јова. И зашто да не кажемо и оно најважније? Она нам је са небеса спустила Сина Божијег. Љубављу су нам откривена сва добра: срушена је смрт, заточен је ад, позван је Адам; због љубави су анђели и људи постали једна паства, љубављу је 2 О новозаветном поимању љубави види: Преподобни Јустин Ћелијски, Новозаветно учење о љубави, у: Сетве и жетве, чланци и мањи списи, Београд, 2007, 144-165.3 Свети Јефрем Сирин, Слово о љубави II, у: Слово љубави. Од светог апостола Павла до светог Николаја Српског, приредио Драгиша Бојовић, Ниш, 2007, 15.

4

отворен рај и обећано нам је Царство небеско. Она је мудрима учинила рибаре, она је крепила мученике, она је пустиње преобразила у општежића, она је планине и пећине испунила псалмопојањем, она је мушкарце и жене научила да корачају тесним и узаним путем.4 Не желећи да задобије љубав, Јуда се одлучио од збора апостола и оставио истиниту Светлост – свог Учитеља. Омрзнуо је своју браћу и почео да корача по тами. Због тога је првоврховни Петар рекао: Испаде Јуда да иде на место своје (Дела ап. 1; 25). Поред тога, св. Јован Богослов каже: Који мрзи брата својега, у тами је и у тами ходи, и не зна куда иде јер му тама заслепи очи (1. Јн. 2; 1).5 Ко хоће да говори о љубави Божијој, одважује се да говори о Богу, каже Свети Јован Лествичник. А расправљати о Богу клизаво је и опасно за људе који не пазе много. Истина љубави позната је анђелима, па и њима – по дејству озарења. Бог је љубав (1. Јн. 1;16). А ко хоће речима да објасни шта је Бог, чини што и слепац који би сео на обалу океана и хтео да измери колико је песка на његовом дну.6

Блажен је, дакле, човек који воли Бога као што занесен љубавник воли своју драгану. Блажен је човек који се боји Бога као што се осуђеници плаше судије. Блажен је човек који је постао усрдан у истинској преданости Богу као што су благоразумне слуге усрдне према свом господару. Блажен је човек који је у вршењу врлина постао ревностан онако како су равносни мужеви који, ради својих супруга, себе лишавају и сна. Блажен је човек који у молитви стоји пред Господом онако како служитељи стоје пред царем. Блажен је ко се подвизава да непрестано угађа Господу, као што се неки труде да угађају људима. Један од највећих апологета љубави, Свети Максим Исповедник каже: Ко види у срцу свом траг мржње према ма ком човеку за ма какву погрешку, потпуно је туђ љубави према Богу. Јер љубав никако не трпи мржњу према човеку. Блажен је човек који сваког човека може подједнако љубити.7 Свети Григорије Палама каже да се енергија (дејство) љубави у нама двојако се пројављује, нераздељиво се раздељујући на љубав према Богу и на љубав према ближњем и при том поучава да постоје једна захваљујући другој, називајући лажовом свакога ко сматра да је довољан један, али не и други вид љубави. Због тога је, каже, знак љубави према Богу очување Његових речи и заповести (в. 1. Јн. 2; 6 и 4; 12), како је учио и Сам Господ говорећи: Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме љуби (Јн. 14; 21), Ово је заповест моја: да љубите једни друге (Јн. 15; 12), По томе ће се сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13; 34-35).8

4 Исто,16.5 Исто, 20.6 Свети Јован Лествичник, О свези добродетељне тријаде врлина, тј. о љубави, нади и вери, у: Слово љубави. Од светог апостола Павла до светог Николаја Српског, приредио Драгиша Бојовић, Ниш, 2007, 45.7 Свети Максим Исповедник, Главе о љубави, у: Слово љубави. Од светог апостола Павла до светог Николаја Српског, приредио Драгиша Бојовић, Ниш, 2007, 51.8 Свети Григорије Палама, О љубави према Богу и ближњем, у: Слово љубави. Од светог апостола Павла до светог Николаја Српског, приредио Драгиша Бојовић, Ниш, 2007, 90.

5

МОТИВ ЉУБАВИ У СТАРОЈ СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ Када се говори о присуству мотива љубави у нашој књижевности, онда се он најчешће везује за дело деспота Стефана Лазаревића, Слово љубве, које је настало на почетку XV века. У српску литературу мотив уводи Свети Сава. Други део беседе Стефана Немање у Савином Житију Светог Симеона, изговорене приликом абдикације, у знаку је поруке љубави, која је упућена синовима Стефану и Вукану: ''Јер ја вам дајем ову заповед: да љубите брат брата, не имајући међу собом никакве злобе.''9 Ова мисао има исходиште у Првој саборној посланици Светог апостола Јована Богослова (1 Јов. 4,20-21). Ђорђе Трифуновић наводи да Свети Сава већ у првој глави Хиландарског типика користи речи апостола Јована о љубави као најподстицајнијем идеалу у монашком подвигу. Узор таквог остварења Свети Сава је видео у своме оцу, светоме Симеону, који је управо снагом љубави отишао на Свету Гору и преко подвига постао светилник. И касније, већина песника црквене поезије опева у љубави духовни подвиг српских светитеља. Праву експанзију мотив доживљава у делима Доментијана и Теодосија. О љубави казују и други писци. Чувене су, на пример, речи краљице Јелене о љубави, које упућује својим синовима. Константин Философ је надахнут Лествицом, као и његов заштитник деспот Стефан. Описујући људе Српске земље, каже за њих: ''и може се наћи оно што уздиже, а особито љубав, која је глава свакој врлини''. Када је реч о присуству мотива љубави у Доментијановом делу, немогуће је не сетити се запажања Светозара Радојчића: ''Почетни пасуси Живота светог Саве као да су увод у неки трактат о љубави.''10 Житије је у знаку три доминантна мотивска знака: света љубав, љубитељ Христос и они који љубе Бога. Прво слово о љубави у нашој књижевности је Доментијаново Слово о љубави, присутно као поджанр у Доментијановом Житију Светога Саве. Већ на почетку слова присутна су три битна елемента која манифестују љубав Божју (рођење Христово, његова смрт и стварање света). Однос љубави између Бога и човека је однос између Бога и вазљубљених. Појам вазљубљени Доментијан у два наврата дефинише: ''Јер Богом бише синови човечји названи љубазним именом, вазљубљени.'' Након тога: ''Јер као што и веровасмо Христу и назвасмо се хришћани, и распећем његовим урачунасмо се у смрт, и крстом побеђујемо смрт, и крстом побеђујемо смрт, тако и, љубав његову примивши, постадосмо вазљубљени.''11 Доментијан прави дистинкцију према телесној љубави: ''Јер ако сте заволели Христа Сина Божјега, и разумели његову љубав, и пребивате у његовој љубави, то нека не живи у вама телесна љубав, као пре, када не самишљасте, и Бога не знађасте.''12 Писац слово завршава својеврсном похвалом Љубави Божјој, која је Христос. Ово Доментијаново слово је засновано, пре свега, на новозаветној теологији љубави. Писац цитира апостола Павла, апостола Петра, апостола Јакова, као и

9 Свети Сава, Сабрани списи, Београд 1986, 103.10 С. Радојчић, Лик светог Саве у Доментијановом Животу и подвизима архиепископа све српске и поморске земље преподобног оца и богоносног наставника Саве, у: Доментијан, Живот Светога Саве и Живот Светога Симеона, Београд 1988, 42.11 Доментијан, Живот Светога Саве, 164.12 Доментијан, наведено дело, 164.

6

јеванђелисте Јакова и Јована. Поред тога, у слову налазимо и трагове патристичке теологије. На неки начин оно је образац целокупне Доментијанове теологије љубави, присутне нарочито у његовом Житију Светога Саве, у којем можемо пратити све манифестације љубави. О подвизима у љубави, као и о божанској љубави уопште, Доментијан говори у другој жичкој беседи Светога Саве, названој и Поучавање ученика. Већи део беседа Сава посвећује љубави. Овде је садржан и идеал љубави: живети у Господу, који живи у срцима и душама верних, уселивши се у ших љубављу, показујући своје човекољубље, јер он ''све милује, све крепи и све призива ка себи.''13

О светлости као еманацији љубави доста се говори у житију. Предуслов за њено достизање је чување заповести са љубављу. Доментијан је том песничком сликом отворио одаје светлости у којима пребива божанска љубав, којој он исписује својеврсну химну на страницама Житија светога Саве. Део Доментијанове теологије љубави је и теологија срца. Познато је већ да из срца исходи љубав, а срцем или од срца људи воле Бога или ближње (види: 2. Сол. 3,5). Оно је основни орган преко кога се изражава љубав према Богу. Доментијанова теологија љубави заснована је пре свега на Светоме Писму, нарочито на новозаветним текстовима јеванђелиста Јована и Матеја и светих апостола Павла, Петра и Јакова. Од старозаветних аутора треба споменути пророка Давида.14 Код Доментијана имамо пример дословног преузимања цитата из дела Светог Јефрема Сирина: '' (...) која се раније усели у Срце Авељу, и која патријархе сатвори, и Мојсија сачува, и у пророцима поживе, и пророка Давида учини стаништем Светога Духа, и Јована укрепи. И ради те љубави Син Божији сиђе са небеса ка нама и два добра подаде онима који њега љубе, и смрт згажена би и пакао плањен би, и ради љубави једно стадо постаде анђела и људи, и рај би отворен, и царство небеско спремљено би онима који истином љубе Бога. Ова љубав рибаре је умудрила, и мученике је укрепила, и ова је показала пустиње као станишта, и ова је горе и пећине појањем испунила, и ова је научила све који љубе Бога да иду тесним и скрбним путем.'' 15

Слово о љубави, аутора Димитрија Кантакузина је саставни део његове Посланице Кир Исаији. Иако Исаијина посланица није сачувана, из увода Кантакузинове посланице откривамо њен садржај. Осим доминантних рефлексија о љубави, она је говорила и о другим феноменима духовног живота. Љубав није само гносис већ и праксис доместика Исаије о чему Кантакузин говори у закључку или поговору Посланице: '' Видим да се, Христом окрепљен, стараш да савршенство љубави постигнеш. Нека се због ње удостојиш да примиш велико човекољубље Владике и милост. Ако је могуће, оче, пред олтаром славе стојећи с анђелима, нас не заборави, делатељу љубави, већ нас помени у часу страшне молитве. '' Од Светог Јована Богослова преузети су стихови, који су суштински у поимању хришћанске љубави: ''Бог је љубав, и ко пребива у љубави, у Богу пребива уистину и Бог пребива у њему'' (1 Јов. 4,16). Димитрије Кантакузин се у овом слову ослања

13 Види: Преподобни Јустин Ћелијски, Тумачење Посланица прве и друге Коринћанима Светог апостола Павла, Београд 2001, 247.14 О Доментијановој теологији љубави види: Драгиша Бојовић, Трпеза Премудрости, Београд, Ниш, 2009, 85-108.15 Види: Драгиша Бојовић, Доментијанове позајмице о љубави, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 2004, књ. LXX

7

и на мисли светих отаца: св. Јефрема Сирина, св. Јована Златоустог и св. Јована Дамаскина.16

16 Види: Драгиша Бојовић, Трпеза Премудрости, 130-145.

8

СЛОВО ЉУБВЕ

''Слово љубве'' или ''Слово љубави'' је последњи спис деспота Стефана Лазаревића, састављен 1409. То је изразито поетски спис, који има облик посланице, са новим темама, идејама, осећањима и новим стилом, али и са патриотским осећањима. Закони жанра се могу пратити и у овом делу. То није профана песма. То је песма једнога сакралног доживљаја света, религиозног доживљаја лепоте у вредностима добродетељи, врлине, чак и нечега изнад врлине, изнад сваке људске аксиологије, у вредностима божанског бића. Слово је песничка посланица, али и по форми и по садржини религиозно интонирана и библијски заснована, тако рећи, из стиха у стих и из строфе у строфу. Слово је својеврсна химна љубави, очигледно инспирисана не само Давидовим псалмима, него и познатом химном апостола Павла, у Првој посланици Коринћанима (гл. 13), која је надахњивала још и родоначелника српскога песништва, Св. Саву. У Деспотовој Посланици доминирају два слоја: старозаветни и новозаветни, уз присуство и патристичких елемената.17

Старозаветни слој Значајан мотив у првој строфи је старозаветни мотив премудрости. Деспот истиче да је онај коме је посланица упућена препун премудрости. Премудрост, како нас уче свети оци, означава и мудрољубље. ''Као предмет мудрољубља појављује се божанствена љубав, јер је немогуће напредовати у мудрољубљу, а не волети ватрено Бога; штавише, оно се и назива мудрољубље зато што је Бог Премудрост и назива се Премудрошћу.''18 Зато стих ''и у премудрости обилном'' можемо разумети као ''и у Христу љубљеном''. Он коренсодира са стиховима последње строфе: ''Опет с љубављу да се сјединимо у том самом Христу Богу нашем.'' Срце онога који упућује посланицу, а то је Деспот, нераздвојно је са оним који је обилан у премудрости. Долази, дакле, до сједињења љубави и премудрости по речима пророка Давида: ''Уста ће моја говорити мудрост, и поучење срца мога разумност'' (Пс 48,2). Као да је деспот Стефан слушао светог Василија Великог, па је у посланици проговорио Псалтиром односно пророком Давидом: ''Не говорим вам своје, и не говорим вам људско него, обративши пажњу на загонетке Духа Који вам у тајности предаје Божију премудрост, откривам вам и разјашњавам ову загонетку, али је не откривам другачије него Псалтиром.''19 Слово, заиста, има карактер загонетке, али има и своје разрешење, најпре у тумачењу Псалтира, али и других библијских елемената у Деспотовом делу. Први стих друге строфе је прерада седамнаестог стиха Псалма 74: ''Ти си утврдио све крајеве земаљске, љето и зиму ти си уредио.'' Свети Атанасије

17 Библијску анализу Деспотове песме урадио је професор Драгиша Бојовић, на основу чијег рада је издвојен старозаветни и новозаветни слој. Види Трпезу Премудрости, 108-129. Сличне интонације је и рад Владике Атанасија Јевтића, Слово љубве, Православље, бр. 1000, 15. новембар 2008, 17-26.18 Блажени Теодорит Кирски, О божанственој љубави, у: Слово љубави. Од Светог апостола Павла до Светог Николаја Српског, приредио Драгиша Бојовић, Ниш 2007, 37.19 Види: Св. Василије Велики, Беседе на псалме, у: Свети Атанасије Велики, Св. Василије Велики, Благослови, душо моја, Господа. Свети Оци тумаче Псалтир, превод са старогрчког Антонина Пантелић, Београд 2003, 469.

9

Александријски, тумачећи овај псалам каже да је Господ саздао ''лето и пролеће'',20

а не зиму и пролеће како стоји у Даничићевом преводу Псалтира.21 И овде, као и у случају приче о Каину и Авељу, Деспот користи изворни текст Светог Писма. У преводу Епископа Атанасија Јевтића овај стих гласи: ''Ти си створио све пределе земље, лето и пролеће Ти си их саздао.''22 У тумачењима Светих Отаца лето и пролеће представљају време,23 а означавају и плодове духовног узрастања,24 што значи да су и ови стихови у функцију увода у атмосферу духовне радости и љубави. У осталим стиховима налазимо библијску симболику и метафорику која своју потврду налази у наредним строфама Деспотове песме. Карактеристичне метафоре постају гора и поље. На гори је Авељ боравио пре него што га је Каин позвао у поље и убио, а поље је место његовог страдања. И Аермон је гора са које силази роса. У Гелвујским горама су погинули Саул и Јонатан. Гора је раздвојила Деспота и онога коме је упућена посланица и извела их на ''поље мржње''. Радмила Маринковић сматра, коментаришући осму строфу да су ''горе довеле у сећање целу једну библијску причу, која је кључ за коначно разрешење основне сврхе писање ученог трактата о љубави – Деспотовог позива брату Вуку Лазаревићу за измирење.''25

Четврта строфа такође садржи старозаветни мотив. У Књизи постања говори се о првом братоубиству, које је учињено из зависти односно због недостатка љубави, јер Каин који беше ''љубави туђ'', како каже деспот, уби свог брата Авеља. То убиство се догодило у пољу: ''Послије говораше Каин с Авељем братом својим. Али кад бијаху у пољу, скочи Каин на Авеља брата свога и уби га'' (Пост 4,8). Превод Ђуре Даничића је мање близак оригиналу који је, очигледно, користио деспот Стефан. Библијском стиху: ''Рече Каин Авељу: изиђимо у поље'' он само додаје атрибут ''љубави туђ'' и везује га за Каина. О човеку који је ''туђ љубави'' говори и Свети Максим Исповедник: ''Ко види у срцу своме траг мржње према ма ком човеку за ма какву погрешку, потпуно је туђ љубави према Богу. Јер љубав никако не трпи мржњу према човеку.''26 Свети Јефрем Сирин у тумачењу овога места наводи стихове онако како то чини и деспот Стефан Лазаревић.27 Реч је о цитату који садрже најстарији и најважнији текстови Библије, међу њима и Септуагинта. И овде је нека врста замке за истраживаче Деспотовог текста био Даничићев превод, који је наводио на понеке погрешне закључке. Владика Атанасије Јевтић сматра да је позив ''Пођимо у поље'' очигледно испао из масоретског текста, али га имају извесни јеврејски рукописи и издања, Самарјански

20 Св. Атанасије Велики, св. Василије Велики, наведено дело, 188.21 У руском псалтиру стоји лето и пролеће. Види: Псалтирь в св тоотеческом изъяснении, Свято-Успенская Лавра 2005; Псалми Давидови по тумачењу Светих Отаца, превод Епископа Атанасија Јевтића, Цетиње 2005, 271.22 Псалтир са девет библијских песама, превод црквеног, грчког и словенског Псалтира, превео Владика Атанасије Јевтић, Врњачка Бања 2000, 100.23 Види: Псалтирь в св тоотеческом изъяснении, Свято-Успенская Лавра 2005, 281.24 Л. П. Клименко, Словарь переносны х, образны х и символических употреблений слов в Псалтири, Нижний Новгород 2005, 266.25 Радмила Маринковић, наведено дело, 38.26 Свети Максим Исповедник, Главе о љубави, у: Слово љубави. Од Светог апостола Павла до Светог Николаја Српског, 51.27 Види: Святой Ефремъ Сиринъ, Творенія, том 6, Москва 1995, 253.

10

текст, Септуагинта, Сиријски превод, Вулгата, Таргуми Јонатан и Јерусалимски рукопис.28 Свети Јефрем Сирин објашњава да позив ''изиђимо у поље'' може бити упућен зато што су браћа живели на планини, у пределима раја, или зато што је Авељ напасао своје стадо на планини, па га зато Каин позива у равницу где је било мноштво класова и мека земља и где је могао извршити убиство и убијеног закопати у земљу.29 . Каин и у Првој посланици апостола Јована постаје симбол мржње и недостатка љубави. Није од Бога онај ''који не љуби брата својега'' (1 Јн 3,10). У наставку Свети Јован Богослов каже: ''Јер ово је порука, коју чусте од почетка, да љубимо једни друге. Не као што Каин бјеше од нечастивога и закла брата својега. А због чега га закла? Јер дјела његова бијаху зла, а брата му праведна'' (1 Јн 3, 11-12). И у наставку свети апостол говори о братској љубави. Деспотово подсећање на Каина и Авеља у фукције је повезивање ове епизоде са претходном строфом, чија је основна порука садржана у стиху Светог Јована Богослова ''Бог је љубав''. Овоме стиху, као што знамо, претходе стихови о братској љубави (1. Јн. 3,10), али се о њој говори и након њега. (1. Јн. 4, 20-21).30 Зато поменути стих овде једино можемо разумети у контексту братске љубави како је и истакнуто у посланици: ''Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио? И ову заповијест имамо од њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега'' (1. Јн. 4, 20-21). Богослов говори да је и сама мржња међу браћом човекоубиство: ''Сваки који мрзи брата својега јесте човјекоубица'' (1. Јн. 3,15). О нераздвојивости љубави према Богу и љубави према ближњем говори и Свети Григорије Палама: ''Енергија (дејство) те љубави у нама двојако се пројављује, нераздељиво се раздељујући на љубав према Богу и на љубав према ближњем и при том поучава да постоје једна захваљујући другој, називајући лажовом свакога ко сматра да је довољан један, али не и други вид љубави.''31 То значи да је асоцијација у трећој и четвртој строфи истог карактера и односи се на недостатак братске љубави. Она је, истовремено, афирмација Божје љубави и њен наговештени тријумф.32

28 Књига Постања, упоредни превод са јеврејског и грчког Епископа Атанасија Јевтића, Београд 2004, 31.29 Святой Ефремъ Сиринъ, наведено дело, 253-254.30 Свети Јован Лествичник у Лествици износи занимљиво поређење:''Ко каже да воли Господа, а на брата се свог љути, личи на човека који сања да трчи.'' 31 Свети Григорије Палама, О љубави према Богу и ближњем, у: Слово љубави. Од Светог апостола Павла до Светог Николаја Српског, 89.32 Као посебне вредност песме Миодраг Павловић истиче њену недореченост. Пре би се можда могло говорити о асоцијативности која повезује строфе и поруке у заједничку апотеозу божанској љубави. Види: Миодраг Павловић, О Слову љубве Стефана Лазаревића, у: Деспот Стефан Лазаревић, Слово љубве, приредио Душан Стојковић, Младеновац 2007, 113.

11

Шеста строфа, као још једна микропохвала љубави, представља неку врсту синтезе другог и трећег стиха Псалма 133, која треба да буде, у ствари, асоцијација на први стих истога псалма, који је изостављен. Тај стих је антитеза претходној строфи, у којој се говори о недостатку братске љубави. Он гласи: ''Како је лијепо и красно кад сва браћа живе заједно'' (Пс 133,1). Како свети оци и библисти тумаче цитиране стихове Псалма 133? Јефимије Зигабен каже ''да је толико добро и пријатно кад су браћа заједно и кад су међусобно сагласна, колико је пријатно и законито миро којим су, изливајући га на њихове главе, помазивали свештенике. Као што је ово миро било добро, свето, угодно и миомирисно, тако је добар, свет, угодан и миомирисан саживот браће у добру.''33 Миро је архијерејски јелеј који се прави од многих пријатних мириса, а ниједан појединачно не поседује такав пријатан мирис као сама смеса. Миро, које се ширило са помазаног Арона, израз је својеврсне савршености и сагласја међу браћом.34 Јефимије Зигабен овако тумачи симболику аермонске росе: ''Аермон је гора која се налази недалеко од Ливанске горе. Током зиме, на на Аермону пада обилан снег који се ту дуго задржава. У време летњих жега, од тог снега се подиже пара која се затим згушњава у ваздуху над Сионом и ствара велику росу. Као што је ова роса добра, будући да је потребна земљи и истовремено угодна за људе, тако је добар и пријатан и саживот браће.''35

Деспот је изоставио и последњу мисао из цитираног Псалма, која такође наговештава љубав: ''Јер је ондје утврдио Господ благослов и живот довијека.'' Према Светом Јовану Златостом то тамо односно онде је саживот браће, једнодушје, братољубље и љубав, а узрочник ''живота довијека'' је опет љубав . Они који ''између себе имају љубав и мир, не убијају једни друге.''36

Завршни стихови осме Деспотове строфе су комбинација стихова из Прве књиге Самуилове (13,14) и Псалма (89,20): ''Нађох Давида Слугу свога.'' Под овим се подразумева ''Христа од семена Давидова.''37 Деспотова прерада је, међутим, најближа мисли из Дела апостолских (13,22): ''Нађох Давида сина Јесејева, човјека по срцу мојему'', а бити по срцу Божијем значи љубити Бога свим срцем.38

У основи девете строфе је прича о Мојсијевом раздвајању мора, како би Јевреји изашли из Египта (2 Мојс 14,15-31) и догађај везан за прелазак преко Јордана када су Јевреји, у време Исуса Навина, пренели ковчег завета преко исушеног Јордана не оквасивши ноге (Књига Исуса Навина 3, 13-17). Ово је подсећање и на осму строфу где Деспот говори како су горе и реке раздвојиле њега и онога коме упућује посланицу. И овде песник призива делатну љубав Божју која се показала кроз чуда. Та љубав треба да поништи оне препреке које деле деспота од онога коме се обраћа у посланици, што је равно чудима које Бог учинио у време Мојсија и Исуса Навина.

Новозаветни слој

33 Св. Атанасије Велики, Св. Василије Велики, наведено дело, 333.34 Псалми Давидови по тумачењу Светих Отаца, 511.35 Исто, 333.36 Исто, 333.37 Види: Исто, 220.38 Види: Л. П. Клименко, наведено дело, 338.

12

Трећа строфа садржи најзначајнију новозаветну мисао о љубави, а то је мисао светог Јована Богослова. Она не садржи само констатацију о љубави у Христу, већ је и сећање на помирење са Богом: ''Љубављу смо се са Богом помирили ми, који смо били његови непријатељи. Због тога с правом кажемо да је Бог љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива (1 Јн 4,16).''39 Отац Јустин Поповић сматра да Бог који је љубав спасава човека од смрти, греха и ђавола. До појаве Богочовека Христа, и спасења света које је Он извршио, није се могло показати ни доказати да је Бог Љубав. Али са Богочовеком и кроз Богочовека то постаје најочигледнија истина, прва истина и прва стварност.40

Овим стихом се објашњава и само братољубље о којем у наставку говори Свети Јован Богослов: ''Ако ко рече: ја љубим Бога, а мрзи на брата свога, лажа је; јер којине љуби брата свога, кога види, како може љубити Бога, кога не види? И ову заповест имамо од Њега: који љуби Бога да љуби и брата свога'' (1 Јн 4, 20-21).41

Ови неизговорени стихови, присутни у рецепцији метатекста, повезују кључни стих претходне строфе (Бог је љубав) и први наредне: Никаква лаж у љубави нема места, који је, у ствари, парафраза једне мисли Светог Јована Богослова изречене у неколико стихова (Јн 8,44; 1 Јн 2,4; 1 Јн 2,21) а чија је суштина следећа: Никаква лаж није од истине. То значи , као што и Деспот каже, да су лаж и љубав неспојиви односно да добро и зло искључују једно друго. Стихови у петој строфи су парафраза мисли Светог Јована Богослова где се посебно апострофира делатна љубав: ''Не љубимо ријечју ни језиком, него дјелом и истином'' (1 Јн. 3,18). Аверкије Таушев тумачи овај стих на следећи начин: ''Истинита љубав према ближњем доказује се делима милосрђа.''42 Зато и љубав и дело љубави (милосрђе) превазилази сваку врлину, што је асоцијација на Химну љубави Светог апостола Павла где се говори да је љубав већа од свих врлина (1. Кор. 13,13). Деспот и у уводној строфи истиче делатну љубав помињући ''милости наше неоскудно даровање''. Почеци седме строфе, где се говори и о телесној љубави, су многе истраживаче навели на погрешне закључке зато што се читање строфе па и целе песме изгледа ту и завршавало. Деспот управо жели да нагласи потребу сагласја између телесне о божаствене љубави о чему су на занимљив начин говорили и свети оци. Блажени Теодорит Кирски наглашава: ''Као што обузети телесном љубављу у посматрању љубљеног налазе храну за своју обузетост и самим тим бивају све јаче погођени њеним стрелама, тако и они, рањени божанственом љубављу, замишљајући ту божанску чистоту и лепоту, чине љубавне стреле све оштријим и уколико више чезну да се наслађују њом, утолико су све даље од презасићења. Након телесног задовољства следи презасићење, док божанствена љубав није подложна законима засићености.''43 Један од највећих мистичара, Свети Јован Лествичник, пореди телесну и божанску љубав: ''Блажен је, дакле, човек који воли Бога као што

39 Свети Јефрем Сирин, Слово љубави I, у: Слово љубави. Од Светог апостола Павла до Светог Николаја Српског, 14.40 Јустин Поповић, Тумачење посланица Светог Јована Богослова, Београд 2001, 296.41 Јустин Поповић каже: ''Само осећан Богом, гледан из Бога, човек је човеку божански брат, бесмрти сабрат. А тако осећа, и тако гледа и види људе само човек који је у Христу Богу, у његовој божанској љубави.'' Види: Јустин Поповић, наведено дело, 298.42 Архиепископ Аверкије Таушев, Православно тумачење Новог Завета, Београд 2006, 497.43 Блажени Теодорит Кирски, наведено дело, 27-28.

13

занесени љубавник воли своју драгану.''44 При томе Лествичник наглашава да није ни најмање неприлично поредити љубав према Богу, као и друге врлине, са оним што се код људи може видети.45

У другом делу строфе се цитира мисао апостола Павла из Посланице Ефесцима (4,30), чиме песник жели да упозори да девојке и младићи не смеју да вређају Духа Светог, који је у њима присутан од крштења. Песник, управо, замењује само последњи део стиха светог апостола Павла истичући том заменом управо свету тајну крштења, док у оригиналној верзији се на крају помиње ''дан избављења''. Тиме Деспот упозорава да се гресима, дакле оним што је прљаво, нечисто, несвето и демонско, ожалошћава Дух Свети.46

Стихови о љубави у десетој строфи, о сједињењу у Христу, у ствари су парафраза светог Јована Богослова: ''Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему (1 Јн 4,16), али су и блиски стиху Светог апостола Павла: ''Ни висина, ни дубина, нити икаква друга ствар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашему.'' Дакле, оно што су раздвајале горе и реке љубављу се сједињује у Христу. То је финална, али и константна, порука ове песме.

ЗАКЉУЧАК

Из свега наведеног може се закључити да Слово љубве можемо разумети само у контексту егзегезе његових библијских места и кроз асоцијативно повезивање порука и мотива из различитих строфа. Иако је песма, због потребе акростиха, раздељена на строфе неједнаке дужине, разумемо је кроз јединство њених порука. Метатекстуално повезивање односно комуникација између ''недоречених'' места доводи до доминације поруке о братској љубави. Неколико строфа Деспотове песме управо асоцирају на стихове о братској љубави. Ти стихови припадају позајмљеним библијским местима, али их Деспот не наводи остављајући читаоцу да сам доврши њихово читање:

1) У трећој строфи лебди стих Светог Јована Богослова: ''Који љуби Бога, да љуби и брата својега (1. Јн. 4,21).''

2) У четвртој строфи сећамо се такође речи Светог Јована Богослова о Каину и Авељу (1. Јн. 3, 11-12), те да није од Бога онај ''који не љуби брата својега'' (1. Јн. 3,10).

3) У шестој строфи Деспот, цитирајући Псалам 133, изоставља први стих тог Псалма који гласи: ''Како је лијепо и красно кад сва браћа живе заједно.''

4) У осмој строфи је цитирана Давидова нарицаљка за Саулом и Јонатаном, али су изостављени стихови који говоре о братској љубави Давидовој према

44 Свети Јован Лествичник,О свези добродетељне тријаде врлина, тј. о љубави, нади и вери,у: Слово љубави. Од Светог апостола Павла до Светог Николаја Српског, 46.45 Види: Исто, 46.46 Види: Преподобни Јустин Ћелијски, Тумачење Посланице Ефесцима светог апостола Павла, Београд 2002, 134.

14

Јонатану: ''Жао ми је за тобом брате Јонатане; био си ми мио врло; већа ми је била љубав твоја од љубави женске'' (2. Самуилова 1,26).

Нема сумње, дакле, да су асоцијације о братској љубави доминантне. И из тога изводимо закључак да Деспот посланицу посвећује брату Вуку. Али, можемо истовремено рећи, да је то био само умпулс да се проговори о братском сагласју уопште и о братској љубави, која се не може одвојити од Божје љубави, из које свака љубав извире и свака јој се враћа.

ЛИТЕРАТУРА:

15

1) Светозар Радојчић, Лик светог Саве у Доментијановом Животу и подвизима архиепископа све српске и поморске земље преподобног оца и богоносног наставника Саве, у: Доментијан, Живот Светога Саве и Живот Светога Симеона, Београд, 1988.

2) Јустин Поповић, Тумачење посланица Светог Јована Богослова, Београд, 2001.

3) Преподобни Јустин Ћелијски, Тумачење Посланица прве и друге Коринћанима Светог апостола Павла, Београд 2001.

4) Преподобни Јустин Ћелијски, Тумачење Посланице Ефесцима светог апостола Павла, Београд, 2002.

5) Св. Василије Велики, Беседе на псалме, у: Свети Атанасије Велики, Св. Василије Велики, Благослови, душо моја, Господа. Свети Оци тумаче Псалтир, превод са старогрчког Антонина Пантелић, Београд, 2003.

6) Драгиша Бојовић, Доментијанове позајмице о љубави, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 2004, књ. LXX

7) Архиепископ Аверкије Таушев, Православно тумачење Новог Завета, Београд, 2006.

8) Преподобни Јустин Ћелијски, Новозаветно учење о љубави, у: Сетве и жетве, чланци и мањи списи, Београд, 2007.

9) Слово љубави. Од светог апостола Павла до светог Николаја Српског, приредио Драгиша Бојовић, Центар за црквене студије, Ниш, 2007.

10) Владике Атанасија Јевтића, Слово љубве, Православље, бр. 1000, 15. новембар 2008.

11) Драгиша Бојовић, Трпеза Премудрости, Рашка школа, Београд, Центар за црквене студије, Ниш, 2009.

12) Дарко Крстић, Љубав у Светом Писму (предавање)

16