UVOD

Erving Gofman je bio sociolog koga pojedini autori, poput Rendala Kolinsa, smatraju najvećim sociologom druge polovine 20. veka. Među njegovim delima naročito se ističu: Kako se predstavljamo u svakodnevnom životu (1959), Susreti: dve studije iz sociologije interakcije (1961), Ponašanje na javnim mestima (1963), Stigma: zabeleške o ophođenju sa narušenim identitetom (1963), Ritual interakcije: eseji o ponašanju licem u lice (1967), Analiza okvira (1974). Kada je reč o Gofmanovoj teorijskoj orijentaciji, može se reći da ga mnogi smatraju jednim od članova Čikaške škole, ali i simboličkim interakcionistom. S druge strane, Kolins Gofmana vidi više kao socijalnog antropologa nego kao simboličkog interakcionistu, dok su Analiza okvira i ostali radovi iz kasnijeg razdoblja, Džordžu Gonosu dali povoda da Gofmanov rad označi kao američku varijantu savremenog strukturalizma. Ono što je sasvim sigurno, kada je Gofman u pitanju, jeste to da je ovaj autor dao neizmerno važan doprinos razvoju sociološke nauke, o čemu, između ostalog, svedoči podatak da se ovaj sociolog, po citiranosti svojih knjiga, nalazi na šestom mestu na listi najviše navođenih autora u oblasti društvenih nauka. U središtu njegovog interesovanja nalazi se socijalna interakcija na mikronivou, zbog čega predmet njegovih proučavanja čine obavezni elementi čovekove svakodnevice kao što su rukovanje, ćaskanje, fizički kontakti, pogledi, udaljenost, izvinjenja, čestitanja, komplimenti itd. U svojoj knjizi Stigma, Gofman se bavio socijalnim identitetima ljudi koje je šire društvo, iz određenih razloga, žigosalo kao različite, odnosno, stigmatizovalo. Njegova analiza je bacila svetlo na patnju (ne)običnih ljudi, ali je pružila i čitav niz zanimljivih i pronicljivih zapažanja.

1

STIGMA I STIGMATIZOVANI

Termin stigma uveli su stari Grci, a on se odnosio na telesne oznake, osmišljene da istaknu ono što je neobično ili loše kad je u pitanju moralni status obeleženog. Gofman piše da su belezi usecani u telo ili su dobijeni spaljivanjem određenih mesta na telu, i obaveštavali su da je onaj ko nosi beleg rob, kriminalac ili izdajnik – okaljana osoba, ritualno zagađena, osoba koju treba izbegavati, naročito na javnim mestima. Kasnije, u periodu hrišćanstva, dodata su još dva sloja metaforičkog značenja ovom terminu: prvi se odnosio na telesne oznake svete milosti koja je imala formu eruptivnog cvetanja po koži, a drugi je bio medicinska aluzija na ovu versku aluziju i odnosio se na telesne pokazatelje fizičkog poremećaja. Savremeno značenje ovog pojma je isto kao i u njegovom prvobitnom, doslovnom smislu, ali se više odnosi na samu osramoćenost. Gofman smatra da postoje tri različita tipa stigme:

Prvi je telesna unakaženost – razni deformiteti tela. Zatim postoji slabost karaktera koja se ispoljava kao slaba volja, dominantne ili neprirodne strasti, sumnjiva ili kruta verovanja, nepoštenje, što je sve izvedeno iz zabeleženih slučajeva, na primer mentalnog poremećaja, pritvora, zavisnosti, alkoholizma, homoseksualnosti, nezaposlenosti, pokušaja samoubistva i radikalnog političkog ponašanja. Konačno, postoji plemenska stigma koja se prenosi s kolena na koleno i jednako zahvata sve članove porodice. U svim ovim različitim primerima stigme… nalaze se iste sociološke karakteristike: osoba koja bi lako mogla biti prihvaćena u uobičajenim društvenim odnosima poseduje neku crtu koja se izdvaja i doprinosi da drugi napuste tu osobu i zanemare njene ostale karakteristike [Gofman, 2009: 16 - 17].

Kako piše Džordž Ricer, u svojoj knjizi Stigma ,,Goffman se zainteresirao za procjep koji postoji između onoga što bi osoba trebala biti, a što naziva virtualnim socijalnim identitetom i onoga što osoba zapravo jest, odnosno aktualnog socijalnog identiteta. Svatko tko oseća takav oblik procjepa je stigmatiziran’’ (Ritzer, 1997: 200; kurziv u originalu). U skladu sa svojom dramaturškom perspektivom1, Gofman se bavi pitanjem odnosa društvenog aktera koji je stigmatizovan i publike koja stigmatizuje. Priroda takve interakcije zavisi od toga koji tip stigme je u pitanju. U slučaju diskreditujuće stigme akter pretpostavlja da je razlika između njegove stvarne i stigmatizirajuće stigme poznata publici, odnosno da je stigma uočljiva (slučaj paraplegičara, osoba sa najrazličitijim oblicima telesnog deformiteta). Diskretna stigma, s druge strane, ostaje nepoznata publici ili se ne opaža na prvi pogled (bivši mentalni pacijenti, osobe sa kriminalnom prošlošću ili ljudi sa homoseksualnim sklonostima). Normalne osobe, po pravilu, stigmatizovane ne smatraju ljudskim bićima. Usled ovakve

1 Dramaturška perspektiva predstavlja Gofmanov pristup izučavanju društvenog života. Društveni život se može predstaviti pomoću metafore pozorišta u kome su ljudi glumci koji igraju svoje uloge. Gofmanov cilj bio je ne samo da pokaže kako društveni akteri pokušavaju sebe da predstave u najboljem svetlu, već i da pokaže kako dramaturgija svakodnevnog života proizvodi i reprodukuje društveni poredak – što je proces koji se stalno ponavlja.

2

pretpostavke sprovode se razni oblici diskriminacije, putem kojih se veoma efikasno smanjuju mogućnosti u životu te osobe. ,,Mi stvaramo teoriju stigme, ideologiju kojom objašnjavamo inferiornost te osobe i stepen opasnosti koji ta osoba nosi, ponekad racionalizujući svoj neprijateljski stav koji je baziran na drugim razlikama, kao što je različita klasna pripadnost’’ (Gofman, 2009: 17). Centralna karakteristika situacije u životu stigmatizovane osobe predstavlja ono što se naziva ,,prihvatanjem’’. Oni koji s njom dolaze u dodir ne ukazuju joj poštovanje i pažnju koje im nekontaminirani aspekti njenog društvenog identiteta nalažu da se pripremi da joj pruže, a njoj da se pripremi da to prihvati. S druge strane, stigmatizovana osoba pojačava ovo uskraćivanje smatrajući da zbog nekih svojih karakteristika to i zaslužuje. Gofman postavlja pitanje kako stigmatizovani reaguju na ovakvu situaciju? Ponekad je moguće da otvoreno pokuša da ispravi ono što vidi kao objektivan razlog svog neuspeha, kao kad se osoba sa fizičkim deformitetom podvrgne plastičnoj hirurgiji, slepa osoba očnom tretmanu, nepismena osoba doškolovanju, homoseksualac psihoterapiji. Kada je nedostatak nadomešten, rezultat često ne bude sticanje potpuno normalnog statusa, već transformacija od nekog sa određenom manom u nekog ko ima dosije da je ispravio određenu manu. ,,U tom smislu, na primer, gotovo po pravilu, izlečeni alkoholičari žive sa stigmom bivših alkoholičara; pušteni na slobodu sa stigmom ,,bivših robijaša’’; izlečeni narkomani sa stigmom ,,bivših narkomana’’ itd. Dakle, oni, jednom stigmatizovani, najčešće ostaju stigmatizovani trajno’’ (Marinković, 2009: 165).

Kada se normalni i stigmatizovani nađu u direktnom kontaktu, posebno kada postoji namera da se ostvari komunikacija, onda nastaje jedna od osnovnih socioloških scena; u mnogim slučajevima ovo su trenuci kada se sa uzrocima i posledicama stigme moraju suočiti obe strane. Gofman se u svome radu pozabavio jednim brojem pojedinaca od kojih stigmatizovana osoba može da očekuje neku vrstu podrške. U prvu grupu takvih ljudi spadaju oni koji dele njegovu stigmu i po toj osnovi se i sami definišu kao stigmatizovani. Drugu grupu čine oni koje Gofman naziva upućenima, a to su osobe koje su normalne, ali ih je neka naročita situacija uputila u tajni život stigmatizovanih pojedinaca i koji saosećaju s njima i koji se po stepenu prihvaćenosti osećaju kao ,,privilegovani članovi klana’’. Upućene osobe su marginalci pred kojima osoba sa nedostatkom nema osećaj stida niti ima potreba da ispoljava samokontrolu, zato što zna da je, uprkos nedostatku koji ima, doživljavaju kao običnu osobu, nalik bilo kojoj drugoj. Ovo se može ilustrovati primerom iz života prostitutki. Iako je ugled ne zanima, prostitutka može biti posebno osetljiva u uglađenom društvu, tako da ona van svog radnog vremena nalazi zaklon među boemskim umetnicima, piscima, glumcima, pojedinim intelektualcima. Među njima ona važi za jednu nekonvencionalnu osobu, ali ne i senzaciju. Jedan tip upućene osobe je ona čija upućenost proističe iz rada u nekoj ustanovi koja je orijentisana na potrebe lica sa određenom vrstom stigme ili na mere koje društvo preduzima u vezi sa tim osobama. Na primer, bolničarke i fizioterapeuti mogu se ubrajati među upućene, kao i zaposleni u ustanovama kakve su barovi za homoseksualce ili javne kuće. Isto tako, policija zbog stalnog kontakta sa kriminalcima, može biti upućena u sve što je vezano za kriminalitet. Drugi tip upućene osobe je pojedinac koji je kroz društvenu strukturu povezan sa stigmatizovanom osobom, što je veza koja navodi šire društvo da

3

osobe, na neki način, tretira kao pojedinačne. Iz tog razloga su odani supružnik mentalno obolele osobe, kćerka bivšeg robijaša, roditelj bogalja, prijatelj slepog, porodica ubice, primorani da dele istu osramoćenost stigmatizovane osobe sa kojom su povezani. Tendencija stigme da se da se prenosi sa stigmatizovane osobe na one koji su s njom blisko povezani, predstavlja jedan od razloga što se takve veze izbegavaju ili je njihov broj veoma ograničen, tamo gde ih ima. ,,Pored toga, može se desiti kult stigmatizovanog, što predstavlja stigmafobičnu reakciju normalnih koji su uslovljeni stigmafilnom reakcijom upućenih. Osoba koja je privilegovana zapravo može dovesti u neprijatnu situaciju i stigmatizovane i normalne: time što je ovakva osoba uvek spremna da nosi teret koji ne pripada ,,stvarno’’ njoj ovakve osobe mogu svima ostalima nametnuti suviše morala; ophodeći se prema stigmi kao prema nečemu neutralnom u šta može direktno da se uperi prst, na jedan neusiljen način oni i sebe i stigmatizovane dovode u položaj da ne budu ispravno shvaćeni od strane normalnih, koji ovakvo ponašanje mogu doživeti kao uvredljivo’’ (Gofman, 2009: 43).

Veći deo Stigme posvećen je osobama koje su stigmatizovane zbog očiglednih, pa čak i grotesknih nedostataka, kao što je to, na primer, osoba bez nosa. ,,Međutim, upoznavajući knjigu, čitalac postupno shvaća da Goffman zapravo govori o tome da smo svi stigmatizirani, na jedan ili drugi način, u jednom ili drugom trenutku ili socijalnoj situaciji’’ (Ritzer, 1997: 201). Gofman to najbolje objašnjava u eseju pod nazivom Sopstvo i njegov dvojnik, gde piše da je neophodan uslov za društveni život mogućnost da svi oni koji u njemu učestvuju zadovolje određen broj normativnih očekivanja, očekivanja koja se jednim delom podstiču zbog zakonske konstituisanosti. Norme koje se tiču identiteta ili bića od posebne su važnosti. Neuspeh ili uspeh u ispunjavanju tih normi ima vrlo različit uticaj na psihološki integritet osobe. U isto vreme sama želja da se ispune te norme nije dovoljna, jer u mnogim slučajevima osoba nema direktnu kontrolu u vezi sa nivoom svoje sposobnosti da ispuni norme. Pored toga, dok neke od ovih normi, poput opažanja i pismenosti, mogu biti u potpunosti zadovoljene od strane većine pripadnika društva, postoje druge norme, kao što su one vezane za fizički izgled, koje poprimaju formu ideala i konstituišu standarde koje niko ne može ispunjavati tokom čitavog svog života. Čak i kad se radi o normama koje većina može da ispuni, njihova brojnost ima efekat diskvalifikacije velikog broja osoba. Na primer, postoji sam jedan tip muškarca u Americi koji nema čega da se stidi, a to je rano oženjen, belac, urbanizovan, severnjak, heteroseksualac, protestant, otac, univerzitetski obrazovan, redovno zaposlen, dobrog izgleda, idealne težine i visine, sa dobrim sportskim rezultatima. Svaki Amerikanac posmatra svet iz ove perspektive, stvarajući time model po kome se može govoriti o vrednosnom sistemu u Americi. Svaki Amerikanac koji ne uspeva da ispuni bar jednu od ovih normi, verovatno će sebe videti, bar na trenutak, kao bezvrednog, nesavršenog, inferiornog. Ponekad će imati prolaznu ocenu, ponekad će imati opravdanje, a ponekad će biti agresivan u vezi sa onim svojim aspektima za koje zna da nisu poželjni. ,,Opšte društvene vrednosti identiteta mogu da ne budu ukorenjeni ni u čemu, a ipak da bacaju senku na susrete koji se odvijaju u svakodnevnom životu’’ (Gofman, 2009: 141).

4

OCENA GOFMANOVE STIGME

Komentarišući Gofmanov rad o totalnim institucijama2 (Azili), Majkl Haralambos piše da je ,,jasno da su simpatije Ervinga Goffmana na strani gubitnika i žrtava društvene nepravde. On priznaje da je u svojim proučavanjima pacijenata na psihijatriji usvojio ,,pristrasni stav’’, i još više ističe svoju pristrasnost priznanjem kako je u duševnu bolnicu došao ,,bez nekog poštovanja prema psihijatriji kao disciplini’’. Osim toga, Goffman sugerira kako su ga njegova prijašnja iskustva mogla navesti da suviše naglasi efekat degradacije koju pacijenti podnose’’ (Haralambos i Heald, 1989: 312). Slične ocene bi se mogle izneti i kada je u pitanju Stigma, budući da je jasno kako njen autor saoseća sa marginalizovanim ljudima, čijih se životnih priča dotakao. Isto tako, Gofman i u ovom radu nedvosmisleno stavlja do znanja čitaocima da je uticaj njegovog iskustva, u ovom slučaju kao stigmatizovanog, bio izuzetno velik na istraživanje ovog problema.

Normalni i stigmatizovani nisu osobe već pre perspektive. One nastaju u društvenim situacijama tokom kombinovanih kontakata na osnovu nerealizovanih normi koje će se najverovatnije aktivirati pri susretu. Osobine koje osobu prate tokom života mogu dovesti da osoba postane tip odbačene osobe. Može se desiti da osoba mora da igra ulogu stigmatizovane osobe u skoro svim društvenim prilikama u kojima se zadesi, ponašajući se kao da joj to prirodno sleduje, kao što sam ja to činio kao stigmatizovana osoba čija je životna pozicija postavlja na suprotnu stranu od normalnih [Gofman , 2009: 150 – 151; kurziv dodat].

Sociologu je teško, ako ne i nemoguće, da izbegne uticaj stavova koje unosi u svoja istraživanja. Gofmanov rad o stigmi i stigmatizovanima predstavlja odličan primer ove vrste problema, s kojom se svi društveni naučnici suočavaju. Samim tim, on se može uzeti u obzir i prilikom (ponovnog) razmatranja mogućnosti vrednosno – neutralne sociologije ili (kritičkog) preispitivanja pozitivističkih ambicija i aspiracija. Ipak, Gofman je napisao jednu briljantnu knjigu koja u sebi krije protest zbog društvenog položaja onih koji su iskusili veliku dramu marginalizacije, demonizacije, izolacije, socijalne ekskluzije, poruge. Stigma je, istovremeno, knjiga koja se ,,može čitati i kao izvrsna kvalitativna metodološka studija koja ne namerava da ponudi apstraktne formulacije o institucionalizovanim diskursima o stigmi, nego životne priče konkretnih ljudi koji se suočavaju sa društvenom izolacijom, ograničenim odnosima sa širim institucionalnim okruženjem i sopstvenom psihologijom društveno uslovljenih i internalizovanih predstava o sopstvenim nedostacima’’ (Marinković, 2009: 164). Iako se Stigma, po svom značaju, može porediti sa još nekim Gofmanovim studijama, kao što su Azili ili Kako se predstavljamo u svakodnevnom životu, čitajući ovu knjigu postaje jasno kako ona predstavlja jednu od onih naučnih studija koje je nemoguće uporediti sa bilo čim drugim do sa njima samim.

2 Totalne institucije su socijalni hibridi, delom rezidencijalna zajednica, delom formalna organizacija, čiji je cilj birokratsko upravljanje velikim grupama ljudi. U pitanju su prebivališta i radna mesta gde veliki broj ljudi u sličnoj situaciji biva odsečen od šireg društva tokom dužeg vremenskog perioda. U totalne institucije spadaju sirotišta, domovi, sanatorijumi, duševne bolnice, zatvori, logori, vojničke barake, brodovi, internati, manastiri.

5

ZAKLJUČAK

Erving Gofman je sociolog koji se prvenstveno može opisati kao krajnje originalan teoretičar, autor sa osobenim stilom pisanja i naučnik sa darom da uoči ono što drugi pre njega nisu bili u stanju da uoče. Tu se, pre svega, misli na njegovo ukazivanje na značaj svakodnevnog života i rituala od kojih se on sastoji, a koje ljudi obavljaju a da veoma često nisu svesni te njihove važnosti. U tom smislu, Kolinsova ocena Gofmana kao najvećeg sociologa druge polovine 20. veka može delovati kao tačna, iako treba imati u vidu da se sa takvom ocenom ne slažu svi sociolozi, posebno ne oni koji se, poput Alvina Guldnera, nalaze na stanovištu refleksivne sociologije. Međutim, i pored svih kritika, Gofman je zaslužan zato što je generacijama sociologa koje su došle posle njega, zaveštao ogromno teorijsko bogatstvo i veliki broj izuzetno vrednih naučnih radova, među kojima Stigma zauzima najvažnije mesto.

6

LITERATURA

1. Gofman, E. (2009). Stigma: zabeleške o ophođenju sa narušenim identitetom. Novi Sad: Mediterran Publishing

2. Haralambos, M. i R. Heald (1989). Uvod u sociologiju. Zagreb: Globus

3. Marinković, D. (2009). Erving Gofman i društvena konstrukcija stigme. U knjizi: E. Gofman, Stigma: zabeleške o ophođenju sa narušenim identitetom. Novi Sad: Mediterran Publishing

4. Ritzer, G. (1997). Suvremena sociologijska teorija. Zagreb: Nakladni zavod Globus

7

SADRŽAJ

1. UVOD……………………………………………………………………………………..1

2. STIGMA I STIGMATIZOVANI…………………………………………………….2

3. OCENA GOFMANOVE STIGME…………………………………………………5

4. ZAKLJUČAK………………………………………………………………………………6

5. LITERATURA…………………………………………………………………………….7

8