EKONOMSKA POLITIKA SRBIJE U 2019. GODINI

RedaktoriMiodrag ZecOgnjen Radonjić

NAUČNO DRUŠTVO EKONOMISTA SRBIJE sa Srpskom akademijom ekonomskih nauka

© 2019.Sva prava su zadržana. Ni jedan deo ove publikacije ne može biti reprodukovan niti smešten u sistem za pretraživanje ili transmitovanje u bilo kom obliku, elektronski, mehanički, fotokopiranjem, snimanjem ili na drugi način, bez prethodne pismene dozvole autora.

IzdavačEkonomski fakultet u Beogradu

Kamenička 6, Beogradtel. 3021-240, faks 3021-065

http://cid.ekof.bg.ac.rsmail: cid@ekof.bg.ac.rs

RecenzentiProf. dr Miomir JakšićProf. dr Boško Živković

Prof. dr Dejan Šoškić

Dekan Ekonomskog fakultetaProf. dr Branislav Boričić

Dizajn koriceMaxNova Creativewww.maxnova.rs

Tehnička priprema i štampaČUGURA Print, Beograd

www.cugura.rs

Godina2019.

Tiraž120

ISBN: 978-86-403-1588-3

5

Sadržaj

• Predgovor. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

• Pavle Petrović / Danko Brčerević / Stefan Šaranović Javne investicije i privredni rast: Poruke za Srbiju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .11

• Milojko Arsić / Saša Ranđelović / Aleksandra Nojković Uzroci i posledice niskih investicija u Srbiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43

• Ljiljana Maksimović / Milan Kostić Dinamika i implikacije odnosa stranih direktnih investicija i tekućeg bilansa odabranih zemalja Balkana . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .61

• Ljubomir Madžar Slabosti u investiranju kao ograničenje privrednog rasta u Srbiji . . . . . . . . . . . . 75

• Veselin Pješčić Međuzavisnost kretanja kursa, štednje i investicija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93

• Radovan Kovačević Uticaj stranih direktnih investicija na izvozne performanse i platni bilans Srbije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .111

• Petar Đukić Ograničenja ekonomske politike Srbije: višak intervencionizma - manjak razumevanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 127

• Milorad Filipović / Miroljub Nikolić / Slobodan Pokrajac Razvojne perspektive Srbije na bazi dosadašnjeg modela rasta i razvoja nacionalne ekonomije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .141

• Milan R. Kovačević Budžet i penzijsko osiguranje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .153

• Marko Sekulović Stopa rasta u uslovima nepostojanja strategije razvoja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .163

• Mladen Stamenković / Nemanja Vuksanović Investicije u ljudski kapital i konceptualni okvir merenja ljudskog kapitala: komparativna analiza za Srbiju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .173

• Lidija Madžar Fiskalni podsticaji u politici energetske efikasnosti Srbije . . . . . . . . . . . . . . . . . .191

• Ognjen Radonjić / Miodrag Zec Izvrnuta srpska paradigma: privredni razvoj, tehnološki progres i nauka . . . . 205

6

7

Predgovor

U ovom zborniku nalaze se radovi prezentovani na tradicionalnoj konferenciji Naučnog društva ekonomista Srbije, Srpske akademije ekonomskih nauka i Ekonomskog fakulte-ta u Beogradu održanoj 22. decembra 2018. u Beogradu povećenoj Ekonomskoj politici Srbije u 2019. Trinaest radova pred vama pokrivaju široku tematsku oblast počev od privatnih, stranih direktnih i javnih investicija, privrednog rasta, institucionalnog okru-ženja, odnosa politike deviznog kursa, štednje i investicija do penzijskog osiguranja, energetskog menadžmenta, ljudskog kapitala, tehničkog progresa i nauke.

U radu Petrović, Brčerević i Šaranović se dokazuje da su niske investicije, privatne i jav-ne, jedan od razloga slabog privrednog rasta i postavljaju se pitanja da li postoji prostor u budžetu za povećanje u javnim investicijama, gde bi se one mogle usmeriti i kakav bi uticaj to povećanje imalo na privredni rast. Autori zaključuju da je uticaj javnih investi-cija na privredni rast daleko značajniji od rasta tekuće državne potrošnje, da je značajan i u srednjem roku i da postoji prostor u budžetu za povećanje u javnim investicijama u iznosu od 1,5% BDP-a u naredne tri godine što bi podiglo stopu rasta sa sadašnjih 3,5% na 4%. Posle tri godine, autori kažu, efekat porasta javnih investicija na privredni rast bi se iscrpeo, pa bi tada podršku privrednom rastu trebalo da preuzmu njegove funda-mentalne determinante: vladavina prava i kontrola korupcije, unapređenje obrazovanja, povećanje privatnih investicija poboljšanjem investicionog ambijenta, reforma javnih preduzeća i posledično povećanje njihovih investicija itd. Ne manje važno, autori ističu da je Srbiji preko potrebno uvećanje javnih investicija jer je kvalitet i dostupnost infra-strukture veoma loš. Prioritet bi trebalo da imaju javne investicije u saobraćajnu infra-strukturu (putnu i železničku), zaštitu životne sredine i zdravstveni i obrazovni sistem.

U radu Arsić, Ranđelović i Nojković se ističe da su ukupne investicije u Srbiji u prethod-nih pet godina bile za oko četvrtinu niže u odnosu na prosek zemalja Centralne i Istočne Evrope (CIE) i Zapadnog Balkana. Posmatrano po izvorima, autori uočavaju da su u Srbiji vrlo niske domaće investicije – i javne i privatne, dok su strane direktne investicije relativno visoke. Uzroci niskih domaćih privatnih investicija se, po njima, ne nalaze u domenu troškova angažovanja kapitala, već u niskoj domaćoj štednji i nepovoljnim opštim uslovima poslovanja. Javne investicije su niske budući da se u kreiranju fiskalne politike prednost daje tekućim izdacima (na plate i penzije), ali i zbog neefikasnosti države. Strane direktne investicije u Srbiji su visoke zbog jeftine radne snage, široke mreže slobodne trgovine, niskih poreza, visokih subvencija, ali i ad hoc zaštite stranih investitora od neefikasnog pravnog i administrativnog sistema. Niske ukupne investicije negativno utiču na produktivnost rada, zaposlenost i buduće realne zarade, što podstiče emigracione trendove. Za rast ukupnih investicija u Srbiji, autori zaključuju, potrebno je znatno povećati javne (produktivne) investicije, te načiniti strukturne promene u eko-nomskoj politici, tako da se stvore sistemski podsticaji za štednju i investicije.

U radu Maksimović i Kostić se, na primeru balkanskih zemalja, pokazuje da postoji statistički značajan negativan uticaj stranih direktnih invsticija (SDI) na saldo tekućeg i trgovinskog bilansa i kretanje primarnog dohotka. Uticaj je veći na saldo trgovinskog bilansa nego na kretanje primarnog dohotka, što znači da SDI utiču nepovoljnije na kre-

8

tanje uvoza i izvoza nego na repatrijaciju profita. Razlog za to leži u neadekvatnoj formi SDI u tranzicionom periodu koje se realizuju, pre svega, putem privatizacije, a manje kroz greenfield investicije. Autori zaključuju da je neophodno koncipirati industrijsku politiku koja će primarno biti okrenuta privlačenju greenfield investicija u propulzivne industrijske grane kao i to da SDI treba preusmeriti na razvijanje i aktiviranje drugih, na prvom mestu, domaćih oblika finansiranja razvoja.

U radu Lj. Madžara se ističe da je Srbija neuspešna u razvoju i redovno zauzima jedno od dva poslednja mesta na lestvici zemalja sačinjenoj po visini stope privrednog rasta. Niska stopa investicija je najvažniji neposredni uzrok tako sporog razvoja. Druga strana niskog nivoa investiranja, piše autor, je izrazito niska stopa nacionalne i, posebno, do-maće štednje. Politika se previše oslonila na SDI koje, po autoru, ne mogu da posluže kao okosnica održivog razvoja. Posebno je štetna politika subvencionisanja SDI koja je strukturno pozicionirana kao idealno leglo korupcije. Subvencije se karakterišu kao faktički pogubne u jednoj zemlji koja je, poput Srbije, nadaleko poznata po svojoj široko razgranatoj korupciji. Oslanjanje na SDI, autor zaključuje, je ubistveno i u jednom širem smislu budući da se ispostavlja kao izrazito inferioran supstitut za preko potreban insti-tucionalni razvitak.

U radu V. Pješčića se analizira međuzavisnosti kretanja kursa dinara, bruto nacionalne štednje i stranih direktnih investicija u Srbiji. Sprovedeno istraživanje na uzorku zemalja ukazuje na postojanje pozitivne povezanosti između deprecijacije realnog kursa i učešća nacionalne štednje u BDP-u. Takođe, autor pokazuje da visoko učešće nacionalne šted-nje u BDP-u ima pozitivan uticaj na tekući račun (manji deficit/viši suficit). Na osnovu analize realnog efektivnog kursa dinara i neto stranih direktnih investicija, autor identi-fikuje međusobni uticaj u njihovom kretanju.

U radu R. Kovačevića se ukazuje na potrebu i mogućnosti povećanja domaćeg robnog izvoza u narednim godinama. Porast izvoza treba da omogući smanjivanje robnog defi-cita uz ublažavanje pritiska preostalog deficita na tekući račun. U ovom radu se takođe analizira uticaj dohotka od SDI na platni bilans Srbije i ukazuje na tačku preokreta kad SDI počinju negativno da deluju na platni bilans. Autor ispituje tendencije neto piliva SDI i njihovu povezanost sa finansiranjem deficita tekućeg računa. Nalazi u radu poka-zuju značajno prisustvo stranog kapitala u domaćoj privredi, oličeno u velikom iznosu dužničke neto međunarodne investicione pozicije Srbije. Na osnovu ovih nalaza autor predlaže snažnije povezivanje subvencija stranim investitorima sa prilivom SDI u izvo-zne sektore privrede.

U radu P. Đukića se zauzima stanovište da suštinski problem ekonomske politike Srbije leži u višku intervencionizma koji proističe iz pogrešnog uverenja da je ekonomska po-litika svemoćna. Tako do danas, preduzete strukturne reforme, predviđene nakon 2015. uglavnom nisu (suštinski) sprovedene. Po autoru se percepcija kvaliteta života, ekonom-ske stabilnosti i perspektiva od strane građana, oštro razlikuju u odnosu na zvanične podatke o zaposlenosti, siromaštvu i standardu. Alternativno stanovište je izraženo kroz stavove onih koji „glasaju nogama“, napuštajući zemlju u sve većem broju, i to najviše iz ekonomskih razloga. Srbiji je, autor zaključuje, neophodna realistična ekonomska po-litika i jedna strategija inkluzivnog privrednog razvoja, a ne puki nastavak ekonomskih politika kojima se ostvaruju ciljevi u krakom roku.

9

U radu Filipović, Nikolić i Pokrajac se pokazuje da je veliki razvojni potencijal Republi-ke Srbije u vidu akumuliranog fizičkog kapitala i (još uvek) raspoloživog humanog kapi-tala i dalje neiskorišćen, dok se istovremeno održavanje tempa rasta domaće ekonomije zasniva na podsticajima koji se iz javnih prihoda uglavnom dodeljuju inostranom kapi-talu. Srbija, autori zaključuju, ne poseduje efikasan poslovni ambijent koji je neophodan za razvoj savremene privrede zasnovane na preduzetništvu i inovacijama.

U radu M. Kovačevića se pokazuje da je fiskalna stabilizacija ostvarena bez racionali-zacija i štednje, najviše većim poreskim prihodima i kresanjem široke potrošnje, što je otežalo da se ubrza privredni rast. Prava na penzije nisu ispunjena propisanom i delimič-nom isplatom tokom četiri godine. Umesto vraćanja na konzistentan penzijski sistem, nastavljeno je njegovo rušenje arbitrarnim odlukama o nesrazmernim plaćanjima pen-zija u odnosu na njihovu visinu. Autor zaključuje da zbog postojanja zakonske garancije države za ispunjenje svih prava na penzije, zbog čega su krenuli i sudski sporovi oko penzija, ostaje krupan rizik neizmirenog duga za penzije, čija isplata može otežati odr-žavanje postignute ravnoteže javnih finansija.

U radu M. Sekulovića se ističe da relativno povoljna stopa rasta od 4,4% u 2018. ne bi tre-balo da bude pokriće za narasli optimizam. Ukupni bilans naše postsocijalističke tran-zicije je, po autoru, porazan: deindustrijalizacija privrede,velike socijalne nejednako-sti, enormna korupcija, egzodus obrazovane mlade populacije, neefikasno sudstvo, pad društvenog morala itd. Glavni uzrok ovih negativnih trendova, autor konstatuje, nalazi se u olako prihvaćenom neoliberalnom modelu tranzicije, koji nije podoban za borbu sa ogromnim problemima zemlje koja je u poslednjoj deceniji 20. veka doživela katastrofu.

U radu Stamenković i Vuksanović se vrši komparativna analiza investicija u ljudski kapital i nivoa ostvarenog ljudskog kapitala sa ciljem da se, na osnovu međunarodno prihvaćenog konceptualnog okvira, omogući uvid u nivo investiranja u ljudski kapital u Srbiji i izabranim zemljama Centralno-istočne Evrope. Analiza ukazuje da, u pogle-du investicija u ljudski kapital, Srbija ne odstupa od zemalja Centralno-istočne Evrope. Međutim, primetno je značajno odstupanje Srbije od zemalja posmatranog regiona ako se analiziraju efekti ovih investicija. Kako na osnovu kvantitativnih tako i na osnovu kvalitativnih pokazatelja, autori uočavaju zaostajanje Srbije u odnosu na zemlje Cen-tralno-istočne Evrope, što ukazuje na neefikasnost domaćih investicija u ljudski kapital.

U radu L. Madžar se analiziraju fiskalne mere u politici energetske efikasnosti Srbije i pokazuje da, za razliku od razvijenih zemalja, u Srbiji postoje samo sporadične, sto-hastične i nedovoljno razvijene mere fiskalne politike u oblasti energetske efikasnosti. Pošto je domaća politika energetske efikasnosti još uvek u svom povoju trebalo bi, po autorki, intenzivnije raditi na promociji ulaganja u ovu oblast, kao i na koncipiranju od-govarajućih podsticaja, instrumenata, propisa i programa koji bi bili prevashodno name-njeni sektorima domaćinstva, saobraćaja, industrije i javnom sektoru. Takođe, autorka pruža konkretne preporuke politika unapređenja primene sistema energetskog menad-žmenta i energetske efikasnosti u zemlji.

U radu Radonjić i Zec razmatraju značaj ulaganja u istraživanje i razvoj iz perspektive privrednog razvoja. Zemlje koje više ulažu u istraživanje i razvoj imaju, po pravilu, di-namičnije i inovativnije privrede. Sa druge strane, iako su rezultati srpske nauke značaj-

10

ni, ulaganja u nju su, kako autori tvrde, na nezadovoljavajućem nivou i bez naznaka da će se ovaj trend preokrenuti zbog hroničnog odsustva strateškog pristupa ovom problemu. Autori zaključuju da su kod nas i dalje dominantne investicije u niskokvalifikovani i jeftini rad zbog čega Srbiji preti dalje spuštanje na lestvici međunarodne podele rada.

* * *

Zahvaljujemo se svim autorima i učesnicima ovog tradicionalnog naučnog skupa kao i Ekonomskom fakultetu u Beogradu na logističkoj i organizacionoj podršci. Mišljenja smo da je pred nama zbornik sa vrednim i aktuelnim istraživačkim rezultatima iz obla-sti ekonomske politike i razvoja koji mogu biti od koristi naučnoj i stručnoj javnosti i širokoj čitalačkoj publici.

Beograd, mart 2019. REDAKTORI Miodrag Zec Ognjen Radonjić

11

JAVNE INVESTICIJE I PRIVREDNI RAST: PORUKE ZA SRBIJUPUBLIC INVESTMENT AND ECONOMIC GROWTH: LESSONS FOR SERBIA

Pavle Petrović*Danko Brčerević**Stefan Šaranović***

Apstrakt: Osnovni strukturni problem pri-vrede Srbije je nizak rast, što za posledicu ima značajno zaostajanje za uporedivim zemljama Centralne i Istočne Evrope u pogledu životnog standarda. U radu pokazujemo da su niske in-vesticije – privatne i javne, jedan od razloga slabog rasta, i ispitujemo koliki efekat bi pove-ćanje državnih investicija imalo na privredni rast, da li za to postoji prostor u budžetu na srednji rok, i najzad da li postoji potreba za tim investicijama odnosno gde bi se one racional-no usmerile. Pregled istraživanja multiplikato-ra javnih investicija, dat u radu, odgovara na prvo pitanje pokazujući da su oni znatno veći od multiplikatora tekuće državne potrošnje, te da su značajni i na srednji rok. Nadalje, po-kazujemo da postoji fiskalni prostor za pove-ćanje državnih investicija za 1,5 p.p. BDP-a u naredne tri godine, i da bi to, imajući u vidu veličinu multiplikatora, podiglo stopu rasta sa sadašnjih 3,5% na 4%. Posle tri godine, efekat porasta javnih investicija na privredni rast bi se iscrpeo, pa bi tada podršku privrednom ra-stu trebali da preuzmu njegove fundamentalne determinante: vladavina prava i kontrola ko-rupcije, unapređenje obrazovanja, povećanje privatnih investicija poboljšanjem investici-onog ambijenta, reforma javnih preduzeća i posledično povećanje njihovih investicija itd. To opet znači da sa ovim reformama Srbija mora odmah da počne jer one traže vreme da bi dale efekte na privredni rast, a država može u međuvremenu da kupi to vreme podizanjem stope rasta preko povećanja javnih investicija. Najzad, Srbiji je preko potrebno ovo uvećanje javnih investicija jer je kvalitet i dostupnost in-

frastrukture veoma loš, što potvrđuju praktič-no sva relevantna međunarodna istraživanja. Počev od trenutnog stanja i uticaja pojedinih infrastrukturnih ulaganja na privredni rast, apsolutni prioritet bi trebalo da imaju pove-ćanje javnih investicija u saobraćajnu infra-strukturu (putnu i železničku), zaštitu životne sredine, kao i rast ulaganja i zdravstveni i obrazovni sistem.KLJUČNE REČI: PRIVREDNI RAST, MULTIPLIKATOR JAVNIH INVESTICIJA, INFRASTRUKTURA U SRBIJI

Abstract: The main structural problem of the Serbian economy is low economic growth, and consequential lag in living standards behind comparable countries of Central and Eastern Europe. In this paper we show that low inves-tments - both private and public, are determi-nants of weak growth; we explore the impact of public investments on economic growth; examine whether fiscal space for their incre-ase exists and finally whether there is a need for additional government investments. Review of empirical studies, presented in this paper, shows that government investments multipliers are higher compared to current government consumption ones, and that they are signifi-cantly positive and large in the medium term, indicating also the presence of supply side effects. Furthermore, we show that there exists enough fiscal space for increase in public in-vestments of around 1.5% of GDP over next three years. Combining this increase in in-vestments with corresponding multipliers, we estimate that the annual growth rate in Serbia

* SANU i Fiskalni savet Republike Srbije, pavle.petrovic@fiskalnisavet.rs** Fiskalni savet Republike Srbije, danko.brcerevic@fiskalnisavet.rs*** Fiskalni savet Republike Srbije, stefan.saranovic@fiskalnisavet.rs

12

would be lifted from the current trend value of 3.5% to 4% during this three year period. The-reafter, the effects of public investments incre-ase would be exhausted, and should be repla-ced by those of structural reforms that take time to kick in. Specifically, improvements in rule of law and control of corruption, advan-ces in business environment, restructuring of public utilities, education reform etc., should be initiated today in order to drive warranted

growth in the future. Finally, infrastructure in Serbia is poor, and it is among the most envi-ronmentally polluted countries in Europe, hen-ce there are plenty of projects that government need to invest in.

KEYWORDS: ECONOMIC GROWTH, PU-BLIC INVESTMENT MULTIPLIER, INFRA-STRUCTURE IN SERBIA

JEL KLASIFIKACIJA: E62, H5, O23, O52

1. UVOD I OSNOVNI REZULTATI

Osnovni strukturni problem privrede Srbije je nizak rast, što za posledicu ima značaj-no zaostajanje za uporedivim zemljama Centralne i Istočne Evrope u pogledu životnog standarda – BDP-a per capita. U ovom radu ispitujemo da li, i u kojoj meri, fiskalna politika može da podigne stopu privrednog rasta u Srbiji i na koji period? Preciznije, interesuje nas da li je prethodno moguće uraditi povećanjem tekuće državne potrošnje ili javnih investicija? Zatim da li bi fiskalnim stimulansom moglo da se ’kupi’ vreme za sprovođenje fundamentalnih društvenih (vladavina prava, kontrola korupcije i sl.) i ekonomskih (reforma javnih preduzeća, investicioni ambijent i sl.) reformi, čiji bi odlo-ženi efekti preuzeli generisanje privrednog rasta nakon što se uticaj fiskalnog stimulansa iscrpi? Da li postoji srednjoročni budžetski prostor za neophodno povećanje državnih investicija, jeste sledeće pitanje. Najzad, da li je Srbiji potreban značajan rast javnih investicija tj. gde bi se one racionalno usmerile?

Fiskalna politika nakon Velike recesije, izazvane finansijskom krizom 2008. godine, po-novo se vraća u fokus kao stabilizaciona politika, ali i politika koja može da ima srednjo-ročni efekat na strani ponude i tako podstakne privredni rast. U ovom kontekstu važno je da se ispita odvojen uticaj tekuće državne potrošnje i javnih investicija na kratkoročnu privrednu aktivnost i srednjoročni privredni rast (vidi Poglavlje 2). Stoga je značajan broj empirijskih studija (Abiad et al. 2016, Ilzetzki et al. 2013, Gechert 2015, Auerbach and Gorodnichenko 2012, Petrović, Arsić and Nojković, 2018) posvećen pitanju efekta državnih investicija u kratkom i srednjem roku, tj. oceni odgovarajućih multiplikatora. Važna motivacija za ova istraživanja je recesija i slab privredni rast tokom 2010-ih koji su otvorili pitanje da li povećanje javnih investicija može da ubrza privredni rast (vidi: IMF World Economic Outlook, 2014, EU Comission: Investment plan for Europe, 2014).

Rezultati iznetih studija su relevantni za formulisanje fiskalne politike u Srbiji. Oni uka-zuju na to da je efekat porasta javnih investicija na privrednu aktivnost značajno veći od efekta tekuće državne potrošnje. Pored kratkog roka, godinu dana, ovo je naročito izraženo na srednji rok, kada je efekat državnih investicija relativno još veći. To sugeriše da investicije, pored kratkoročnog uticaja na porast agregatne tražnje, imaju i dugoročni uticaj na privredni rast preko porasta ponude. Multiplikator (efekat) državnih investi-cija je toliki da javni dug u odnosu na BDP ostane neizmenjen ili se čak smanji nakon njihovog deficitarnog povećanja. Naime rast budžetskog deficita i posledično ukupnog javnog duga nakon povećanja državnih investicija, (više nego) se kompenzuje rezulti-

13

rajućim porastom BDP-a. Ono što je posebno značajno za stabilizacionu politiku jeste da je multiplikator javnih investicija značajno veći u doba recesije i slabog privrednog rasta, zapravo onda kada je i najvažnije. Pregled empirijskih ocena multiplikatora javnih investicija sugeriše da su oni, grubo nešto ispod 1 na godišnjem nivou, odnosno preko 1 srednjoročno kumulativno. U doba recesije ove vrednosti multiplikatora povećavaju se na nešto preko 1 i oko 1,5 respektivno (vidi Poglavlje 2). Ukupno posmatrano, prikazana empirijska istraživanja snažno upućuju Srbiju ka povećanju javnih investicija kao načinu da podigne svoj nizak privredni rast.

Privreda Srbija je u periodu 2010-2018 kumulativno porasla 16%, razvijena Zapadna Evropa 15%, a Centralna i Istočna Evropa 29%, što znači da su potonje privrede snažno konvergirale ka razvijenoj Evropi, dok se Srbija nije pomakla u odnosu na razvijenu Evropu a značajno je nazadovala u odnosu na uporedive zemlje Centralne i Istočne Evro-pe (vidi Poglavlje 3). Posledica je da je standard u Srbiji, meren BDP-om po stanovniku na trećini onog u Zapadnoj Evropi, a na 55% onog u Centralnoj i Istočnoj Evropi (CIE). Jasno je da je nizak rast privrede Srbije njen glavni strukturni problem. Procenjujemo da je sadašnji trend rasta u Srbiji 3 do 3,5%, a CIE 4%. Dodatni kratkoročni problem je to što se rast Srbije usporava u drugoj polovini 2018. i početkom 2019. usled verovatno jed-nokratnih faktora. U svakom slučaju, dugoročno zaostajanje privrede Srbije kao i njeno tekuće usporavanje, snažno upućuje na korišćenje fiskalnog stimulansa preko značajnog povećanja javnih investicija. Njihovo povećanje bi adresiralo problem niskog trenda ra-sta na srednji rok, ali i tekućeg usporavanja privrednog rasta ispod trenda.

Trenutno, u 2019. godini, nivo javnih investicija u Srbiji (bez vojske i policije) iznosi 3% BDP-a, a trebalo bi ga povećati na oko 4,5% zaključno sa 2022. godinom. Za to povećanje postoji budžetski prostor, a što je još važnije i infrastrukturni projekti u koje je neophodno investirati (vidi Poglavlje 4). Rast investicija od 0,5% BDP-a godišnje u periodu 2020-2022, doveo bi do podizanja stope rasta privrede na oko 4%, što se dobija kada se primene odgovarajući godišnji i trogodišnji multiplikatori javnih investicija (vidi Poglavlje 3). Dostizanjem nivoa javnih investicija od 4,5% u 2022. godini njihov brži rast od BDP-a bi se zaustavio, čime bi se efekat stimulansa iscrpeo a stopa rasta smanjila. Tada bi drugi fundamentalni faktori rasta, kao što su vladavina prava i kontrola korupci-je, unapređenje obrazovanja, povećanje privatnih investicija poboljšanjem investicionog ambijenta, reforma javnih preduzeća i posledično povećanje njihovih investicija i drugo, trebalo da preuzmu ulogu pokretača održivog i visokog privrednog rasta u Srbiji. Kako ove, fundamentalne determinante rasta, traže vreme da se aktiviraju, na odgovarajućim reformama treba početi odmah, a vreme do njihovog aktiviranja ’kupiti’ fiskalnim sti-mulansom preko povećanja javnih investicija.

Najzad, da li je Srbiji potrebno ovoliko uvećanje javnih investicija, gde bi one bile usme-rene i da li postoji budžetski prostor u sledeće tri godine da se one finansiraju? Odgovor na prvo pitanje najbolje ilustruje činjenica da Srbija po kapitalnim rashodima već duže od decenije znatno zaostaje za uporedivim zemljama Centralne i Istočne Evrope, što se odražava na prilično loš rang Srbije po kvalitetu i pristupu infrastrukturi na svim relevantnim međunarodnim listama – WEF, Doing business, OECD i drugo (vidi Po-glavlje 4). U periodu od 2005. do 2018. godine Srbija je za javne investicije u proseku na godišnjem nivou izdvajala približno 3% BDP-a, što je za oko 1,5 p.p. BDP-a manje nego što su za iste namene izdvajale nama uporedive zemlje CIE (4,5% u periodu 2005-2017.

14

godine). Drugim rečima, uz predloženo povećanje javnih investicija Srbija bi zapravo samo dostigla nivo koji su slične zemlje u neposrednom okruženju ostvarivale već duže vreme. Povećanje državnih ulaganja u infrastrukturu za oko 1,5 p.p. BDP-a verovatno je tek donja granica potrebnog, ne bi li Srbija napokon počela da smanjuje zaostatak za regionom CIE po kvalitetu i pristupu osnovnoj infrastrukturi (putnoj, železničkoj i ko-munalnoj), ali i po uređenosti važnih društvenih sistema, poput zaštite životne sredine, zdravstva i obrazovanja. Postojeći jaz nedvosmisleno sugeriše da bi Srbija morala da usmeri dodatne javne investicije upravo u ove pobrojane oblasti.

Srbija je u poslednjih nekoliko godina dostigla prosek CIE po ulaganjima u putnu i že-lezničku infrastrukturu (oko 1,5% BDP-a), ali to još uvek nije dovoljno da bi se sma-njilo ogromno zaostajanje. Na primer, Srbija trenutno raspolaže sa 9,5 km autoputeva na 1.000 kvadratnih kilometara teritorije, što je za 30% manje nego Češka, a čak 2-3 puta manje nego Mađarska (20,7 km), Hrvatska (23 km) i Slovenija (38,1 km). Situa-cija je još poraznija kad se posmatraju železničke pruge, budući da dve trećine pruga nije elektrifikovano, na preko 55% pruga brzina vozova ne prelazi 60 km/čas, pri čemu njihovo loše stanje umanjuje i dozvoljenu tonažu vozova. Uzimajući sve ove nedostatke u obzir, procenjujemo da bi investicije u saobraćajnu infrastrukturu u Srbiji u morale da iznose preko 2% BDP-a godišnje u dužem periodu. Verovatno najkritičnija oblast u ovom trenutku jeste komunalna infrastruktura i s njom povezana zaštita životne sredi-ne. Zbog višedecenijske zapuštetnosti Srbija je danas među najzagađenijim zemljama u Evropi i praktično je na začelju regiona CIE po svim pokazateljima koji se odnose na vo-dosnabdevanje, preradu otpadnih voda, upravljanje otpadom i zagađenost vazduha. Za izgradnju nedostajuće komunalne infrastrukture (deponije, prečišćivači otpadnih voda, kanalizaciona i vodovodna mreža i drugo) neophodne su investicije države od preko 8 mlrd evra u narednih 10-15 godina (i još oko 2 mlrd evra investicija javnih preduzeća), što bi na godišnjem nivou značilo povećanje s trenutnih 0,2% BDP-a na oko 1% BDP-a. Na kraju, investicije u zdravstvu i obrazovanju u Srbiji su u prethodnom periodu bile ma-nje od trećine prosečnih ulaganja zemalja CIE u ovim oblastima. Činjenica je da krajnji ishodi obrazovnog i zdravstvenog sistema ne zavise samo od unapređenja infrastruktu-re u ovim oblastima, međutim, nedvosmisleno postoji čvrsta veza između investicija u zdravstvu i obrazovanju i poboljšanja ljudskog kapitala i produktivnosti rada – što ima pozitivan uticaj na privredni rast u dugom roku.

Premda brojne empirijske studije pokazuju da porast javnih investicija makar i na račun većeg fiskalnog deficita ima neutralan uticaj na javni dug, dobra vest je da bi Srbija mogla da poveća kapitalne rashode za oko 1,5 p.p. BDP-a i u granicama postojećeg srednjoročnog fiskalnog okvira. Naime, nizak planirani deficit od 0,5% BDP-a u sledeće tri godine obezbeđuje smanjenje javnog duga u odnosu na BDP, što za sobom povlači niža izdvajanja za kamate. Procenjujemo da će to (uz završetak otplate najvećeg dela preostalog garantovanog duga javnih preduzeća) osloboditi prostor u budžetu od gotovo 1% BDP-a, koji bi prvenstveno trebalo iskoristiti za povećanje javnih investicija. Uz to, vraćanjem kapitalnih ulaganja sektora bezbednosti (vojske i policije) na nivo proseka u zemljama CIE i preusmeravanjem ovih sredstava u investicije u fizičku infrastrukturu, dobilo bi se dodatnih 0,5% BDP-a. Deo sredstava (0,3-0,4% BDP-a) mogao bi se obez-bediti kroz reformu i finansijsku konsolidaciju republičkih i lokalnih javnih preduzeća i smanjenje subvencija za njihovo loše poslovanje (Resavica, GSP i drugo). Dakle, predlo-ženo povećanje javnih investicija za oko 1,5% BDP-a do 2022. godine ostvarivo je i bez

15

ugrožavanja fiskalne stabilnosti, tj. uz očuvanje niskog fiskalnog deficita na nivou od oko 0,5% BDP-a koji je planiran aktuelnom Fiskalnom strategijom.

Ovaj istraživački rad organizovan je na sledeći način. U Poglavlju 2 dajemo teorijsku osnovu za analizu uticaja javnih investicija na privredni rast, kao i pregled empirijskih ocena fiskalnih multiplikatora investicione potrošnje države. U narednom poglavlju te ocenjene vrednosti multiplikatora primenjujemo za Srbiju i pokazujemo koliko bi se mogao ubrzati privredni rast zemlje u kratkom, srednjem i dugom roku ukoliko bi se javne investicije u infrastrukturu povećale za 1,5 p.p. BDP-a u naredne tri godine. U Poglavlju 4 detaljno analiziramo trenutnu strukturu javnih izdvajanja za investicije kao i kvalitet osnovne infrastrukture u Srbiji, na osnovu čega dajemo odgovore na pitanja gde je konkretno i za koliko potrebno povećati javne investicije u srednjem roku. U istom poglavlju pokazujemo koliki je dostupan budžetski prostor za potrebno povećanje investicija države u infrastrukturu, tj. na koji način je moguće obezbediti neophodna sredstva za veća ulaganja.

2. EFEKTIVNOST FISKALNE POLITIKE: DA LI DRŽAVNI RASHODI UTIČU ZNAČAJNO NA PRIVREDNU AKTIVNOST?

2.1. Kriza iz 2008. reafirmisala značaj fiskalne politikePre Velike recesije, tj. krize iz 2008. godine, fiskalna politika malo se koristila kao sta-bilizaciona politika – dominantno mesto zauzimala je monetarna politika. Razlozi su bili skepticizam u pogledu efektivnosti fiskalne politike koji je baziran na teorijskom, neoklasičnom argumentu da porast javnih rashoda nema značajan efekat na privrednu aktivnost, posebno privatnog sektora. Sledeći razlog zapostavljanja fiskalne politike bila je rastuća efektivnost monetarne politike zahvaljujući razvoju finansijskih tržišta. Nada-lje, javni dug razvijenih zemalja bio je stabilan ili se pak smanjivao, te nije bilo potrebe za fiskalnim prilagođavanjem, dok zemlje u razvoju nisu mogle lako da se zadužuju i tako vode anticikličnu fiskalnu politiku. Zatim zbog uticaja političkih faktora, fiskalna politika može da izazove veće distorzije nego monetarna politika koja je zbog nezavi-snosti centralne banke izmeštena iz nadležnosti vlade (Mineshima et al., 2014). Stoga su pre Velike recesije istraživanja bila usredsređena na teorijsko pitanje transmisionog mehanizma fiskalne politike, a ne praktičnog pitanja upotrebljivosti fiskalne politike za ekonomsku stabilizaciju (Ramey, 2013).

Tako uz standardne pretpostavke neoklasičnog modela da ekonomski akteri gledaju u budućnost, mogu da se zadužuju i daju zajam po tržišnim kamatnim stopama, da su sve cene fleksibilne, tržište roba i faktora proizvodnje potpuno konkurentna itd, rast držav-nih rashoda će dovesti do izvesnog rasta zaposlenosti i proizvodnje ali i do pada realnih plata i privatne potrošnje. Naime, budžetsko ograničenje države tokom vremena zahteva da rast državnih rashoda danas mora biti kompenzovan porastom poreza u budućnosti. To će, nadalje, smanjiti budući dohodak ekonomskih aktera a time i njihovo trenutno bo-gatstvo kao diskontovane vrednosti budućih dohodaka. Zbog smanjenja imovine danas („negativni efekat bogatstva“), ekonomski akteri smanjuju svoju potrošnju i dokolicu i povećavaju časove rada (ponudu rada). Pomeranje ponude rada na desno uz neizmenjenu tražnju za radom, dovodi do porasta proizvodnje i pada realnih plata (Perotti, 2008).

16

Neokejnzijanski modeli preuzimaju prethodno opisan neoklasičan mehanizam, ali nje-mu dodaju i porast tražnje za radom, što pomera tražnju za radom udesno i time dovodi do povećanja realnih plata. Jedno ponuđeno objašnjenje za rast tražnje za radom nakon porasta državnih rashoda su nominalne rigidnosti tj. nefleksibilne cene i monopolistička konkurencija: tada rast tražnje izazvan rastom državne potrošnje dovodi do rasta proi-zvodnje, a time i do rasta tražnje sa radom. Drugo moguće objašnjenje je kontraciklični mark-up („marža“) na troškove proizvodnje prilikom određivanja cene, tj. njegovo sma-njivanje u periodima povećane tražnje i obrnuto. Tada rast javnih rashoda i posledični rast agregatne tražnje dovodi do smanjivanja mark-up-a na osnovni trošak – realnu platu, i tako do povećanja tražnje za radom, tj. pomeranja odgovarajuće krive udesno (Perotti, 2008). Da bi se od porasta plata došlo do porasta potrošnje, neokejnzijanci (Gali et al., 2007) uvode pretpostavku da deo ekonomskih agenata ne može slobodno da uzima i daje kredit („kreditno ograničeni“), i da u svakom periodu potroše celu platu. Tako se rast plata u celoj privredi delimično prenosi i na rast potrošnje.

Tabela 1.Efekti rasta državnih rashoda na odgovarajuće makroekonomske veličine u

neoklasičnom i neokejnzijanskom modelu

Model Ponuda rada

Tražnja za radom Zaposlenost Proizvodnja Realne

platePrivatna potrošnja

Neoklasični ↑ = ↑ ↑ ↓ ↓Neokenzijanski ↑ ↑ ↑ ↑ ↑ ↑

Izvor: Perotti (2008), str. 218.

Upravo ovi izneti, različiti, obrasci reagovanja na porast državnih rashoda poslužili su za empirijsko testiranje suprotstavljenih objašnjenja efekata fiskalne politike, tj. različitih transmisionih mehanizma. Ako realne plate i privatna potrošnja padnu nakon porasta javnih rashoda onda imamo podršku neoklasičnom objašnjenju; u suprotnom, rezultati podržavaju neokejnzijanski transmisioni mehanizam. Empirijska istraživanja nisu dala nedvosmislen odgovor, te jedan skup radova pruža podršku neoklasičnom pogledu (na pr. Ramey and Shapiro, 1998, and Burnside et al., 2004), a drugi neokejnzijanskom (Fa-tas and Mihov, 2001, Blanchard and Perotti, 2002, Perotti, 2008).

U Velikoj recesiji i nakon nje, interes za fiskalnu politiku okreće se od teorijskog pitanja njenog transmisionog mehanizma ka pragmatičnom pitanju njene upotrebe kao stabili-zacione politike. Neposredno nakon izbijanja krize u 2008. godini, glavno istraživačko pitanje bilo je koji su dometi fiskalne ekspanzije u stimulisanju privredne aktivnosti, tj. ocena veličine fiskalnih multiplikatora. Pitanje je snažno izbilo u prvi plan jer su efekti monetarne politike bili gotovo iscrpljeni smanjivanjem kamatne stope centralnih banaka praktično na nulu, te je fiskalna politika ostala kao jedina stabilizaciona politika/opcija. I nakon Velike recesije, fiskalna politika je zadržala veliki značaj, sada da adresira proble-me visokih budžetskih deficita i rezultirajućeg visokog i rastućeg javnog duga, što je sve bilo posledica značajne fiskalne ekspanzije tokom ekonomske krize. Sada je pitanje bilo da li će neophodna fiskalna konsolidacija dovesti do snažnog smanjenja privredne ak-tivnosti, tj. ponovo koliki su fiskalni multiplikatori. Najzad recesija u EU i period slabog rasta tokom 2010-ih otvorili su pitanje da li povećanje javnih investicija može da ubrza privredni rast (vidi: IMF World Economic Outlook, 2014, EU Comission: Investment

17

plan for Europe, 2014). Analitički, pitanje je da li je multiplikator državnih investicija veći od multiplikatora tekuće državne potrošnje, kao i da li javne investicije dodatno na srednji rok preko rasta ponude podižu privredni rast. Upravo ovo pitanje je relevantno i za Srbiju, te se sada okrećemo rezultatima empirijskih istraživanja da bismo na njega odgovorili.

2.2. Empirijske ocene multiplikatora javnih investicija Pregled empirijskih ocena fiskalnih multiplikatora koji sledi, usredsređuje se na multi-plikatore državnih investicija na kratak (godinu dana) i srednji rok (dve i više godina), njihovo poređenje sa multiplikatorima tekuće državne potrošnje, i sve to posebno u pe-riodima recesije i niskog rasta kada je fiskalni podsticaj najpotrebniji. Gledaćemo efekat javnih investicija pre svega na proizvodnju (BDP), ali takođe i na zaposlenost, proizvod-nju u privatnom sektoru i najzad na kretanje javnog duga.

Efekat porasta javnih investicija na BDP u CIE10, tj. privredama relevantnim za Srbiju, ocenjuje se na 0,70 do 0,75 na godišnjem nivou odnosno 1.46 kumulativno za četiri godi-ne (Petrović, Arsić i Nojković, 2018). Istraživanja za druge zemlje daju slične vrednosti ovih multiplikatora. Tako su Ilzetzki et al. (2013) dobili za razvijene zemlje godišnji multiplikator javnih investicija nešto ispod 1, a na duži rok 1,5 kumulativno. Abiad et al. (2016) su našli da je godišnji multiplikator javnih investicija u zemljama OECD-a 0,4, dok četvorogodišnji kumulativni iznosi 1,4. Meta-regresiona analiza rezultata 104 studije (Gechert, 2015) pokazuje da je posmatrani multiplikator iznosi oko 1,5. Koristeći DSGE model i slučaj uporediv sa zemljama CIE10, de Jong et al. (2017) dobili su godišnji multiplikator ispod 1,5 odnosno 2 kumulativno na srednji rok. Najzad, ocenjeni srednjo-ročni multiplikator državnih investicija u SAD nešto je veći: 2,4 kumulativno za pet go-dina (Auerbach and Gorodnichenko, 2012). S druge strane, efekat porasta tekuće držav-ne potrošnje na BDP je znatno manji, i moguće zanemarljiv. U slučaju CIE10, dobijeno je da taj efekat nije značajno različit od nule (Petrović, Arsić i Nojković, 2018). Dodatne studije o efektu tekuće javne potrošnje na BDP, koliko znamo, ne postoje, te potvrdu o većem efektu javnih investicija dobijamo indirektno tako što raspoložive ocene ukazuju da je multiplikator javnih investicija veći od multiplikatora ukupnih državnih rashoda (koja sadrži tekuću potrošnju i investicije). Prethodno potvrđuje pomenuta meta-regre-siona analiza (Gechert, 2015) pokazujući da je multiplikator ukupne državne potrošnje oko 1 što je značajno manje od multiplikatora javnih investicija (1,5) dobijenog u ovoj istoj studiji; to onda znači da je multiplikator tekuće državne potrošnje ispod 1. Nadalje veći multiplikatori državnih investicija u odnosu na multiplikatore ukupne državne po-trošnje dobijeni su za SAD (Auerbach and Gorodnichenko, 2012) kao i za grupu visoko razvijenih zemalja (Ilzetzki et al., 2013).

Značajan efekat fiskalne politike, odnosno visoki multiplikatori, posebno su poželjni u recesiji i periodima slabog rasta privrede. Empirijski rezultati uglavnom ovo potvrđuju. U periodu niskog, ispod potencijalnog rasta, godišnji multiplikator javnih investicija u CIE10 se povećava na 0,9 do 1,3, kumulativni dvogodišnji na 1,76 a četvorogodišnji na 1,46 (Petrović, Arsić i Nojković, 2018). Rezultat da su multiplikatori javnih investicija veći u periodima slabog rasta i recesiji dobijen je i za zemlje OECD-a (Abiad et al., 2016) i za SAD (Auerbach and Gorodnichenko, 2012).

18

Prikaz prethodnih rezultata sugeriše da javne investicije, pored kratkoročnog efekta na agregatnu tražnju, imaju i značajan srednjoročni efekat na proizvodnju. Naime ove in-vesticije povećavaju kapital zemlje i tako utiču i na povećanje ponude. Kao što je izneto, ovi rezultati su dobijeni za CIE10 (Petrović, Arsić i Nojković, 2018), za razvijene privre-de (IMF 2014, Ilzetzki et al., 2013, Abiad et al. 2016 for OECD, de Jong et al. 2017 for EU12) i privrede u razvoju (IMF 2014, Ilzetzki et al., 2013, and Eden and Kraay, 2014).

Prethodni rezultati prenose se i na odgovarajući uticaj državnih investicija na ukupnu zaposlenost i stopu nezaposlenosti u CIE10 (Petrović, Arsić i Nojković, 2018) i zemljama OECD-a (Abiad et al., 2016), kao i na efekat na proizvodnju privatnog sektora (privatni BDP) u CIE10 (Petrović, Arsić i Nojković, 2018).

Povećanje državnih rashoda, pa i investicija, dovodi povećanja budžetskog deficita a time i javnog duga. S druge, snažan efekat državnih investiciji na porast BDP-a naročito u srednjem roku, može da nadoknadi porast ukupnog duga, ostavljajući relativni dug u odnosu na BDP neizmenjen. Empirijski rezultati uglavnom potvrđuju ovaj važan rezul-tat, naročito u periodima recesije i niskog rasta kada je važno stimulisati privredu a pri tom izbeći snažan rast (relativnog) javnog duga. Tako je za zemlje OECD-a dobijeno (Abiad et al., 2016) da relativni dug opada nakon povećanja državnih investicija koje se deficitarno finansiraju. Nadalje, modelske simulacije za razvijene privrede pokazuju da povećanje javnih investicija ostavlja odnos duga i BDP-a neizmenjenim, dok se, nasu-prot tome, kod zemalja u razvoju relativni dug povećava (IMF 2014). Za privrede CIE10 (Petrović, Arsić i Nojković, 2018), dobijeno je da odnos javnog duga i BDP-a ostaje ne-izmenjen nakon deficitarnog povećanja državnih investicija, odnosno da se u periodu ni-skog rasta relativni dug najverovatnije smanjuje. Neizmenjeni relativni javni dug nakon povećanja javnih investicija znači da je ovo povećanje u osnovi samofinasirajuće. Još veći efekat na pad relativnog javnog duga naravno ima povećanje javnih investicija fi-nansirano smanjenjem tekuće državne potrošnje, čime se zadržava uravnoteženi budžet. Tada će ukupni javni dug ostati nepromenjen, dok će BDP porasti jer je, kao što smo ranije pokazali, multiplikator javnih investicija veći od multiplikatora državne potrošnje. Ovo je posebno važno za Srbiju, gde se često povećanje penzija i plata u javnom sektoru promoviše kao kanal za stimulisanje proizvodnje, zbog čega onda trpe javne investicije. Izneti empirijski rezultati govore da upravo suprotno treba raditi.

Vraćajući se kratko na pitanje transmisionog mehanizma fiskalne politike, rezultati do-bijeni za CIE10 (Petrović, Arsić i Nojković, 2018) pokazuju da povećanje državnih inve-sticija povećava realne plate i privatnu potrošnju, dok ih rast tekuće državne potrošnje ostavlja nepromenjenim. Prethodni rezultati sugerišu da na rast javnih investicija imamo (neo)kejnzijanski odgovor, dok u slučaju tekuće državne potrošnje neoklasični.

Dodatni način da diskriminišemo između kejnzijanskog i neoklasičnog viđenja transmi-sionog mehanizma fiskalne politike jeste da se ispita njen uticaj na aktivnost privatnog sektora - privatni BDP i zaposlenost. U prvom slučaju očekuje se rast BDP-a i zaposle-nosti u privatnom sektoru, a drugom da oni ostanu neizmenjeni ili da padnu. Sučeljava-njem rezultata Ramey (2013) i Perotti (2013) proizlazi da porast vojnih rashoda dovodi do smanjenja privatnog BDP-a i zaposlenosti - neoklasično objašnjenje, a da porast osta-lih državnih rashoda dovodi do suprotnog efekta, tj. kejnzijansko objašnjenje. Rezultati za CIE10 (Petrović, Arsić i Nojković, 2018) pokazuju da rast državnih investicija dovodi

19

do porasta privatnog BDP-a i najverovatnije i zaposlenosti u privatnom sektoru, dok po-većanje tekuće državne potrošnje nema uticaja na aktivnost u privatnom sektoru.

Prethodno prikazani rezultati empirijskih ispitivanja imaju nedvosmislene preporuke za fiskalnu politiku u Srbiji: povećanje javnih investicija treba da bude glavni kanal stimu-lisanja privredne aktivnosti i ekonomskog rasta, a ne tekuća državna potrošnja u vidu značajnog povećanja plata i penzija. Ovo takođe i zbog toga što nakon velikog povećanja državnih investicija one mogu lako i da se smanje kada se odgovarajući infrastrukturni projekti završe, dok se iznad proporcionalno povećanje penzija i plata uzima kao stečeno pravo i teško ih je potom vratiti na pređašnji nivo.

Na osnovu izloženih ocena multiplikatora javnih investicija za zemlje CIE10, ali i pre-gleda ocena za druge privrede, konzervativno procenjujemo da je u Srbiji ovaj multi-plikator na godišnjem nivou oko 0,75, a kumulativni trogodišnji preko 1. Ove vrednosti multiplikatora ćemo koristiti u sledećem poglavlju 3 da bi procenili efekat porasta javnih investicija na privredni rast Srbije u sledeće tri godine. Naime uzimamo da je trenutni trend rasta Srbije od preko 3%, iako nizak u poređenju sa rastom u CIE10, ipak ono što privreda Srbije može sada da pruži, tj. da ne može da se tretira kao rast ispod potencijal-nog i posledično da se primene odgovarajuće, veće vrednosti multiplikatora.

3. PRIVREDNI RAST SRBIJE ZAOSTAJE: DA LI I KOLIKO JAVNE INVESTICIJE MOGU DA GA PODSTAKNU

Nizak privredni rast najveći je ekonomski problem Srbije koji sprečava osetnije pove-ćanje životnog standarda građana. Vlada ima mogućnost da nedovoljan privredni rast u narednim godinama osetno ubrza povećanjem javnih investicija (bez bezbednosnog sektora) sa oko 3% BDP-a planiranih u 2019. na oko 4,5% BDP-a u 2022. godini (Po-glavlje 4). Ocenjeni godišnji fiskalni multiplikator od 0,75 i kumulativni trogodišnji od 1,3 (vidi Poglavlje 2) pokazuje da bi se tako prosečan godišnji rast BDP-a mogao ubrzati u periodu 2020-2022. za oko 0,5 p.p. – tj. sa sadašnjih oko 3,5% na oko 4%. Do ovakvog uticaja na BDP bi došlo jer izgradnja infrastrukture angažuje uglavnom domaću građe-vinsku operativu (radnici, preduzeća, građevinski materijal i drugo), što utiče na rast BDP-a sa strane tražnje (tokom izvođenja radova i neposredno nakon toga). Izgradnja kvalitetne infrastrukture takođe je veoma važna i za ubrzanje privrednog rasta Srbije u dugom roku (sa strane ponude) – jer kvalitetna infrastruktura olakšava poslovanje pri-vatnog sektora, a veće investicije u zdravstvo i prosvetu unapređuju ljudski kapital. Na-pominjemo, međutim, da za osetno ubrzanje privrednog rasta u dugom roku povećanje javnih investicija jeste potreban, ali nije dovoljan uslov. Uz to, neophodno je i otklanjanje drugih fundamentalnih prepreka koje sprečavaju visok privredni rast Srbije – razvoj in-stitucija (podizanje nivoa vladavine prava, smanjenje visokog nivoa korupcije i drugo), reformisanje javnih preduzeća, poboljšanje investicionog ambijenta, unapređenje lošeg obrazovnog i zdravstvenog sistema i drugo. Uzimajući sve navedeno u obzir ocenjujemo da bi Srbija snažnim (ali potrebnim i mogućim) povećanjem javnih investicija do 2022. za 1,5% BDP-a mogla u naredne tri godine da ubrza privredni rast na oko 4%, a u dugom roku (uz druge neophodne reforme) na oko 5%. Da bi se to i desilo, Vlada više ne bi sme-la da ponavlja istu grešku koju je napravila sa budžetom u 2019. u kom nije predvidela

20

povećanje ulaganja u infrastrukturu, iako je za to imala dovoljno raspoloživih sredstava i kredibilnih projekata.

Srbija je po ekonomskom razvoju i životnom standardu stanovnika pri samom dnu među evropskim zemljama. BDP Srbije po stanovniku1 trenutno je upola manji u odnosu na zemlje CIE112 i svega je na trećini u odnosu na razvijene zemlje Zapadne Evrope.3 Da bi Srbija počela da sustiže zemlje Zapadne Evrope i CIE u ekonomskom razvoju, potrebno je da sistematski, u dugom roku, ostvaruje osetno brže stope privrednog rasta od njih. Ono što se, međutim, dešava od 2010. (kad je završen prvi talas svetske ekonomske kri-ze) jeste to da Srbija ima sličan rast kao razvijene zemlje EU i osetno sporiji privredni rast od zemalja CIE – što je nedovoljno. Kumulativni privredni rast Srbije od 2010. do 2018. iznosio je 15,7%, dok je prosečan kumulativan rast zemalja CIE u istom periodu iznosio 29,2%, tj. bio je gotovo dva puta brži. Zbog ovako niskog privrednog rasta zao-statak Srbije u ekonomskom razvoju (a sa njim i zaostatak u životnom standardu stanov-nika) ne smanjuje se u odnosu na zemlje Zapadne Evrope, a u odnosu na druge zemlje CIE čak se i relativno snažno povećava (Tabela 2). Nizak ekonomski rast predstavlja, dakle, osnovni i najveći dugotrajni ekonomski problem Srbije.

Tabela 2.Srbija i Centralna i Istočna Evropa: BDP po stanovniku (u PPP) i

kumulativni privredni rast od 2010. do 2018. godine

BDP po stanovniku u

2009 (u PPP EUR)

Kumulativni rast BDP-a (2010-2018)

BDP po stanovniku u

2017 (u PPP EUR)

Zapadna Evropa (ponderisani prosek) 28.000 14,7 34.000Centralna i Istočna Evropa (ponderisani prosek) 15.300 29,2 21.200

Srbija 9.500 15,7 11.600CIE u odnosu na Zapadnu Evropu (%) 54,6 62,4Srbija u odnosu na Zapadnu Evropu (%) 33,9 34,1Srbija u odnosu na CIE (%) 62,1 54,7

Izvor: Eurostat

Iza dugoročno niskog privrednog rasta Srbije, po svemu sudeći, stoje fundamentalni činioci na strani ponude: nerazvijenost institucija koja se odražava na nizak nivo vlada-vine prava i izraženu korupciju, loš kvalitet školskog i zdravstvenog sistema, nizak nivo investicija – što je opet dobrim delom posledica lošeg investicionog ambijenta (visoke korupcije, nedovoljne vladavine prava i drugo). Na ovakav zaključak upućuju brojna em-pirijska istraživanja koja po pravilu nalaze da stopa dugoročnog privrednog rasta zavisi

1 Uzimajući u obzir i paritete kupovne moći. BDP po stanovniku bez korekcije za kupovnu moć još je manji u Srbiji u odnosu na druge zemlje.

2 Zemlje CIE11: Bugarska, Češka, Estonija, Hrvatska, Letonija, Litvanija, Mađarska, Poljska, Rumunija, Slovačka i Slovenija

3 Zemlje Zapadne Evrope: Belgija, Danska, Nemačka, Irska, Španija, Francuska, Italija, Luksemburg, Ho-landija, Austrija, Finska i Švedska

21

od kvaliteta institucija, ljudskog kapitala i investicija u fizički kapital (videti Wolf, 2013., Petrović et al., 2019). Srbija je u relevantnim međunarodnim istraživanjima po svim ovim parametrima ili na samom dnu ili među nekoliko najlošije ocenjenih evropskih zemalja. Tako na nizak kvalitet institucija ukazuju istraživanja Svetskog ekonomskog foruma, Svetske banke (Worldwide Governance Indicators - WGI), ali i druga specifična istraživanja koja ocenjuju vladavinu prava i korupciju (World Justice Project, Transpa-rency International i drugo). Slične, loše ocene Srbija ima i za indikatore koji se odnose na ljudski kapital (kvalitet obrazovanja i zdravstva), a nedovoljne investicije u fizički ka-pital najbolje ilustruje podatak da je prosečno učešće investicija u BDP-u Srbije od 2010. do 2017. iznosilo oko 17,5% BDP-a, tj. bilo je najniže u čitavoj CIE. Iza niskih ukupnih investicija stoje nedovoljne javne investicije (najniže u CIE od 2010. godine), nedovolj-ne investicije nereformisanih javnih preduzeća i loš investicioni ambijent koji sprečava privatni sektor da investira više (vladavina prava, korupcija, kvalitet infrastrukture i drugo).

Privredni trendovi u Srbiji takođe nisu povoljni ni u kratkom roku, jer je u drugoj polovi-ni 2018. došlo je do relativno snažnog usporavanja rasta BDP-a. Međugodišnji rast BDP-a u prvoj polovini godine iznosio je 4,9%,4 a onda je usporio za preko 1 p.p. u drugoj polovini godine (na 3,7%) prvenstveno usled smanjenja industrijske proizvodnje (Tabela 3). Konkretnih razloga za relativno snažno usporavanje privredne aktivnosti u Srbiji u drugoj polovini 2018. ima mnogo. Najveći pojedinačni uticaj na usporavanje privredne aktivnosti u drugoj polovini godine od oko 0,5 p.p. ima pad proizvodnje uglja i električ-ne energije koji povezujemo sa neuspešnim poslovanjem EPS-a. Uz to, na usporavanje industrijske proizvodnje uticaj ima sve manja proizvodnja u kompaniji Fijat automobili Srbija, smanjenje privrednog rasta najvećih trgovinskih partnera Srbije (Italija i Nemač-ka) i uvođenje taksi na izvoz srpskih proizvoda na Kosovo. Slični trendovi relativno snažnog usporavanja rasta BDP-a u drugoj polovini godine još uvek se ne uočavaju u drugim zemljama CIE, tj. specifični su za Srbiju (Tabela 3).

Tabela 3.Kratkoročni indikatori kretanja privredne aktivnosti u Srbiji i CIE, 2018. godina 2018 Q1 Q2 Q3 Q4Srbija rast BDP-a 4,9 4,9 4,1 3,4

Industrijska proizvodnja 6,1 2,1 -1,5 -0,9CIE rast BDP-a 4,3 4,3 4,5 4,2

Izvor: Eurostat i RZS

Dakle, ne samo dugoročni, već i kratkoročni privredni trendovi Srbije sa kojima se ulazi u 2019. nisu povoljni i pitanje je da li će se uopšte ostvariti projektovana stopa privrednog rasta u 2019. od 3,5%. Srbiji su zato potrebni kratkoročni stimulansi za ubrzanje privred-nog rasta, a najbolji i najzdraviji stimulans privrednom rastu u kratkom roku (sa strane tražnje) jeste povećanje investicija države u infrastrukturu). Ulaganje u infrastrukturu angažuje građevinsku operativu koja je uglavnom domaćeg porekla (radnici, građevin-4 Sve međugodišnje stope rasta BDP-a u 2018. godini su za preko 1 p.p. iznad trenda zbog visokog, ali

jednokratnog rasta poljoprivrede. Poljoprivreda u 2018. ima privremeno visok rast od skoro 15%, jer se poredi sa sušnom 2017. godinom.

22

ski materijali, preduzeća) i tako predstavlja direktan impuls domaćem privrednom rastu. Ovaj zaključak potvrđuju empirijske analize, tj. ocenjeni fiskalni multiplikatori za javne investicije koji su daleko veći u odnosu na tekuću potrošnju države (Poglavlje 2). Svi drugi vidovi javne potrošnje (plate u opštoj državi, subvencije i drugo) nemaju ni izbliza toliko pozitivan uticaj na privredni rast, tj. imaju praktično beznačajan fiskalni multipli-kator (v. Poglavlje 2).

Analiza koju smo sproveli u Poglavlju 4 pokazuje da Srbija ima potrebu za izgradnjom infrastrukture kao i raspoloživa budžetska sredstva da poveća javne investicije (bez bez-bednosnog sektora) sa sadašnjih 3% BDP-a (koliko se budžetom planira u 2019. godini), na oko 4,5% u 2022. godini. Drugim rečima, u naredne tri godine, počevši od 2020, moguće je i potrebno povećanje javnih investicija u infrastrukturu za 0,5% BDP-a svake naredne godine. U slučaju takvog povećanja, ocenjeni godišnji fiskalni multiplikatori za javne investicije od 0,75 i kumulativni trogodišnji multiplikator od 1,3 (vidi Poglavlje 2) kao rezultat daju ubrzanje privrednog rasta u naredne tri godine za oko 0,5 p.p. u proseku (Tabela 4). Uzimajući u obzir da sadašnji trend rasta privredne aktivnosti iznosi oko 3,5%, ovakvo povećanje ulaganja države u infrastrukturu moglo bi da dovede do podizanja privrednog rasta Srbije u sledeće tri godine na oko 4%.

Tabela 4.Srbija: procenjeni uticaj povećanja ulaganja u infrastrukturu

na ubrzanje privrednog rasta 2020 2021 2022Prirast javnih investicija u infrastrukturu (% BDP-a) 0,5 0,5 0,5Uticaj na ubrzanje privrednog rasta (p.p.) 0,4 0,5 0,55

Izvor: Procena autora na osnovu ocenjenih fiskalnih multiplikatora (vidi Poglavlje 2)

Uz relativno snažan kratkoročni uticaj na ubrzanje privrednog rasta, povećanje investi-cija u infrastrukturu, za razliku od drugih komponenti javne potrošnje, takođe utiče na povećanje privrednog rasta i u drugom roku – sa strane ponude. Kao što smo već naveli, jedna od važnijih kočnica dugoročnom privrednom rastu Srbije je nizak kvalitet osnovne infrastrukture, a povećanje javnih ulaganja u ove namene uticalo bi da se ovaj problem reši. Uz to, zaostajanje Srbije u ljudskom kapitalu u odnosu na druge zemlje CIE mogao bi da se umanji povećanim ulaganjima države u obrazovanje i zdravstvo. Empirijska istraživanja (Petrović et al., 2019) ukazuju da bi povećanje učešća javnih investicija u infrastrukturu sa 3% BDP-a na 4,5% BDP-a i kasnije trajno zadržavanje tog nivoa utica-lo na dugoročno ubrzanje privrednog rasta za 0,2-0,3 p.p. Ovakvo ubrzanje privrednog rasta jeste veoma značajno, ali samo ono nije dovoljno da potpuno otkloni zaostatak u privrednom rastu Srbije u odnosu na uporedive zemlje CIE (Tabela 2). Stoga bi Vlada zajedno sa povećanjem javnih investicija morala da otkloni i druge prepreke visokom privrednom rastu – pre svega da unapredi vladavinu prava i smanji visoku korupciju, da reformiše prosvetni i zdravstveni sistem, reformiše javna preduzeća i drugo. Ukoliko to i uradi u narednih nekoliko godina, Srbija bi mogla u dugom roku da ostvaruje stope privrednog rasta od oko 5% (Petrović et al., 2019).

Uzimajući sve navedeno u obzir, zaključujemo da je povećanje javnih investicija u infra-strukturu najbolja mera kojom Vlada raspolaže za ubrzanje privrednog rasta u kratkom

23

roku i veoma važna mera za ubrzanje niskog privrednog rasta Srbije u dugom roku. Me-đutim, iako bi povećanje javnih ulaganja u puteve, železnicu, prosvetu, zdravstvo i za-štitu životne sredine trebalo da bude nesporni prioritet ekonomske politike Vlade – nije izvesno da će do tog povećanja doći. Naime, Vlada je kredibilne projekte i raspoloživa sredstva za povećanje javnih investicija imala i u budžetu za 2019, ali se odlučila za dru-ge prioritete. Umesto povećanja ulaganja u infrastrukturu budžetska sredstva su opre-deljena za veće povećanje zarada zaposlenih u opštoj državi nego što je bilo ekonomski opravdano i kupovinu opreme za vojsku i policiju. Ovakva odluka Vlade naročito je zabrinjavajuća imajući u vidu da su prilikom izrade budžeta već bili dostupni indikatori koji su ukazivali na relativno snažno usporavanje privredne aktivnosti u drugoj polovini 2018. godine. Ova greška mogla bi zato Srbiju koštati nižeg privrednog rasta u 2019. od ionako ne zadovoljavajućeg planiranog nivoa i to bi trebala da bude jasna pouka za fiskalnu politiku Vlade u narednim godinama.

4. GDE SU POTREBNA DODATNA ULAGANJA DRŽAVE?

4.1. Javne investicije u Srbiji su male, a stanje infrastrukture je lošeNedovoljna izdvajanja za javne investicije već duže vreme predstavljaju jedan od glavnih strukturnih problema javnih finansija, ali i ekonomske politike Srbije u širem smislu. U periodu od 2005. do 2018. godine Srbija je za javne investicije u proseku na godišnjem nivou izdvajala približno 3% BDP-a, što je za oko 1,5 p.p. BDP-a manje nego što su za iste namene izdvajale nama uporedive zemlje Centralne i Istočne Evrope (4,5% u peri-odu 2005-2017. godine). Kada se analizira sektorska struktura kapitalnih rashoda jaz je posebno uočljiv u važnim društvenim oblastima – poput zaštite životne sredine, zdrav-stva i obrazovanja – koje su dugo vremena bile naročito zapostavljene od strane krea-tora ekonomske politike. Niska kapitalna ulaganja negativno su se odrazila na kvalitet i pristup svim vidovima infrastrukture, što potvrđuje loš rang Srbije na svim relevantnim međunarodnim listama (WEF, Doing business, OECD i drugo). Uz to, nedovoljne javne investicije jedan su od važnih činilaca koji stoje iza sporijeg privrednog rasta Srbije u od-nosu na zemlje u regionu (Poglavlje 2). Uprkos svim ovim činjenicama, Vlada u svojim zvaničnim planovima trenutno ne predviđa povećanje državnih ulaganja u infrastruk-turu u predstojećem trogodišnjem periodu (do 2021. godine).5 Ukoliko se to ne promeni, zaostajanje Srbije za zemljama CIE u pogledu konkurentnosti privrede i najverovatnije u brzini privrednog rasta nastaviće se i u narednim godinama. Zbog svega toga ocenjuje-mo da bi u srednjem roku (naredne tri do četiri godine) prioriteti fiskalne politike morali da se promene, tj. da prioritet postane povećanje investicija u infrastrukturu za najmanje 1,5 p.p. BDP-a. Za takvo povećanje postoji fiskalni prostor, ali je potrebno da Vlada budžetska sredstva koja su joj u narednim godinama na raspolaganju ne potroši za manje produktivne namene (kao što je bio slučaj u budžetu za 2019. godinu).

Javne investicije u Srbiji duže od deceniju vidno zaostaju za uporedivim zemljama CIE (Grafikon 1). U Grafikonu 1-A prikazali smo kretanje javnih investicija u Srbiji i upore-divim zemljama CIE od 2005,6 u kom se jasno uočava dugogodišnji jaz u javnoj investi-cionoj potrošnji između Srbije i zemalja CIE od preko jednog procentnog poena BDP-a godišnje u čitavom posmatranom periodu. Sredinom dvehiljaditih javne investicije u 5 Fiskalna strategija za 2019. sa projekcijama za 2020. i 2021. godinu.6 Da bismo jasnije pokazali srednjoročne trendove u Grafikonu 1 prikazani su trogodišnji pokretni proseci

učešća javnih investicija u BDP-u što smanjuje uticaj godišnjih fluktuacija na ocene trenda.

24

Srbiji bile su niže nego u uporedivim zemljama, ali se njihovo učešće u BDP-u do iz-bijanja krize (2008) relativno snažno povećavalo i jaz za zemljama CIE se smanjivao. Međutim, od izbijanja ekonomske krize 2008. došlo je do snažnog pada ovih budžetskih izdataka u Srbiji i ponovnog porasta zaostajanja za zemljama CIE. Tako je najniži nivo javnih investicija u Srbiji zabeležen u 2013. godini, kad su iznosile svega 2% BDP-a, dok su zemlje CIE i u periodu neposredno nakon izbijanja krize kapitalne rashode zadržale na nivou od preko 4% BDP-a (Grafikon 1-A).

U čitavom posmatranom periodu (2005-2018) prosečno godišnje učešće javnih investici-ja u BDP-u u Srbiji bilo je oko 3%, naspram oko 4,5% u zemlje CIE (Grafikon 1-B). Da je Srbija srazmerno svom BDP-u investirala koliko i zemlje CIE, to bi u poslednjih desetak godina značilo najmanje 4 milijardi evra više uloženih sredstava u infrastrukturu. Ko-liko je to zapravo više investicija ilustrujemo podatkom da bi ta sredstva bila dovoljna za izgradnju dodatnih 400 km autoputeva ili za izgradnju dobrog dela nedostajuće ko-munalne infrastrukture (npr. izgradnju 350 prečišćivača otpadnih voda i čitav sistem za upravljanje otpadom).

Grafikon 1.Javne investicije u Srbiji i zemljama CIE u % BDP-a

0.0

1.0

2.0

3.0

4.0

5.0

6.0

2005

2006

2007

2008

2009

2010

2011

2012

2013

2014

2015

2016

2017

Panel A. Pokretni proseci 2005-2017

Srbija 3-y mov.avg.

Prosek CIE 3-y mov.avg.

4.5

3.1

0.0

1.0

2.0

3.0

4.0

5.0

6.0

Esto

nija

Rum

unija

Leto

nija

Češ

kaPo

ljska

Pros

ek C

IEH

rvat

ska

Bug

arsk

aSl

oven

ijaM

ađar

ska

Litv

anija

Slov

ačka

Srbi

ja

Panel B. Prosek perioda 2005-2017

Izvor: Obračun autora na osnovu podataka MFIN, RZS i Eurostata. Napomena: Pokretni prosek predstavljen aritmetičkom sredinom vrednosti javnih investicija u trenutku t, t-1 i t-2. Za 2005. godinu korišćen podatak za tu godinu, dok za vrednost investicija u 2006. data prosečna vrednost u 2005. i 2006. godini.

Dodatni problem u Srbiji predstavlja i to što struktura javnih investicija nije odgovara-juća. Na primer, čak petina kapitalnih rashoda države u 2018. godini (0,7% BDP-a) išla je na nabavku opreme za vojsku i policiju, što je nekoliko puta više od ulaganja u slične namene uporedivih zemalja CIE. S druge strane, izdvajanja u važnim oblastima poput zaštite životne sredine gotovo su zanemarljiva (0,2% BDP-a) i višestruko su manja u odnosu na potrebe zemlje. Ovu ocenu možemo dodatno da ilustrujemo podacima iz pret-hodnih godina, koji pokazuju trend povećanja kapitalnih rashoda od 2015. godine. Od 2015. do 2018. javne investicije jesu porasle za 1,1 p.p. BDP-a (sa 2,7% BDP-a na 3,8%

25

BDP-a), ali preko polovine ovog povećanja odnosi se na snažan porast (neproduktivnih) izdataka za nabavku opreme pripadnika bezbednosnih službi (vojske i policije). Ovi iz-daci su se od 2015. do 2018. usedmostručili (rast sa 0,1% BDP-a u 2015, na procenjenih 0,7% BDP-a u 2018. godini). Javne investicije bez bezbednosnog sektora i dalje su na nivou od tek oko 3% BDP-a, tako da se i pored njihovog blagog povećanja u prethodnim godinama suštinski nije mnogo toga promenilo – investicije Srbije u infrastrukturu i dalje su nedovoljne i znatno su niže u odnosu na uporedive zemlje CIE.

Nedovoljne javne investicije i njihova nepovoljna struktura neposredno su se odrazili na nizak kvalitet i pristup svim tipovima infrastrukture u Srbiji. To se može veoma lako uočiti u Grafi konu 2, u kom smo na horizontalnoj osi prikazali prosečan nivo javne inve-sticione potrošnje u periodu 2006-2017 po zemljama CIE i u Srbiji, dok je na vertikalnoj osi data prosečna ocena kvaliteta sveukupne infrastrukture (prema izveštajima Svetskog ekonomskog foruma u periodu 2012-2017. godine).7 Grafi kon 2 ukazuje na postojanje pozitivne veze između stope javnih investicija i kvaliteta infrastrukture. Posebno je uoč-ljivo grupisanje zemalja CIE koje ukazuje na to da su viši izdaci za javne investicije istovremeno praćeni višim ocenama kvaliteta infrastrukture. Takođe, sličnu pravilnost uočavamo i kod Srbije, gde se sa nižim javnim investicijama (u odnosu na zemlje CIE), uočava i niži kvalitet infrastrukture. Konkretno, kvalitet infrastrukture u Srbiji, grubo posmatrano, lošiji je za trećinu u odnosu na prosek zemalja CIE.

Grafikon 2.Javne investicije u % BDP-a i kvalitet infrastrukture

SRB

CIE

BUG

LTU

ROM

HUN

SLOCZE

POLSLK

CRO LVAEST

0.0

1.0

2.0

3.0

4.0

5.0

6.0

7.0

0.0 2.0 4.0 6.0 8.0

Kva

litet

infr

astru

ktur

e(2

012-

2017

)

Javne investicije u % BDP-a, prosek 2006-2017Izvor: Obračun autora na osnovu podataka Eurostata, MFIN i WEF.Napomena: Kvalitet infrastrukture predstavljen indeksom Quality of Overall Infrastructure, World Compe-titiveness Report 2012/2013, 2013/2014, 2014/2015, 2015/2016, 2016/2017 World Economic Forum

7 Kvalitet infrastrukture se prema izveštaju globalne konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma oce-njuje na skali od 1 (kvalitet infrastrukture među najgorima u svetu) do 7 (kvalitet infrastrukture među najboljima u svetu).

26

Ocenjujemo da je za osetnije smanjenje zaostatka za zemljama CIE u srednjem roku (naredne tri do četiri godine) neophodno postepeno povećanje javnih investicija u infra-strukturu za najmanje 1,5 p.p. BDP-a u odnosu na njihov sadašnji nivo (sa oko 3% BDP-a bez bezbednosnog sektora na preko 4,5% BDP-a). Posmatrano u strukturi, to bi približ-no značilo, oko 0,5% BDP-a dodatnih ulaganja u saobraćajnu infrastrukturu (putevi i železničke pruge), zatim povećanje investicija u zaštitu životne sredine i komunalnu infrastrukturu za oko 0,8% BDP-a i još oko 0,5% BDP-a porasta kapitalnih ulaganja u zdravstvo i obrazovanje (detaljnije u nastavku ovog poglavlja).

Povećanje javnih investicija za preko 1,5 p.p. BDP-a u apsolutnom iznosu podrazumeva oko 700 miliona evra dodatnih ulaganja u fizičku infrastrukturu u odnosu na njihov sadašnji nivo. Fiskalni prostor za predloženo povećanje javnih investicija u srednjem roku postoji. Najpre, u sledećih nekoliko godina očekujemo da će se osloboditi znatna budžetska sredstva od oko 1% BDP-a kao posledica planiranog niskog fiskalnog deficita u srednjem roku (0,5% BDP-a). Naime, takav fiskalni deficit obezbeđuje smanjenje jav-nog duga u odnosu na BDP, što za sobom povlači i niža izdvajanja za plaćanje kamata. To bi (uz završetak otplate najvećeg dela preostalog garantovanog duga javnih predu-zeća) u srednjem roku oslobodilo prostor u budžetu od oko 1% BDP-a koji bi trebalo prvenstveno iskoristiti za rast kapitalnih ulaganja. Uz to, vraćanjem kapitalnih ulaganja vojske i policije na nivo proseka u zemljama CIE i preusmeravanjem ovih sredstava u investicije u fizičku infrastrukturu, dobiće se dodatnih 0,5% BDP-a. Ostatak sredstava 0,3-0,4% BDP-a mogao bi da se obezbedi kroz reformu i konsolidaciju republičkih i lokalnih javnih preduzeća i smanjenja subvencija za njihovo loše poslovanje (Resavica, GSP i drugo).8 Dakle, ako Vlada ima dobre prioritete i odlučnost da započne i sprovede strukturne reforme, moguće je javne investicije povećati za preko 1,5 p.p. BDP-a (kolike su minimalne potrebe zemlje) bez ugrožavanja fiskalne stabilnosti (očuvanje niskog de-ficita na nivou od oko 0,5% BDP-a).

U nastavku ovog dela rada dajemo pregled potrebnih ulaganja i stanja infrastrukture po oblastima. Deo 4.2 odnosi se na investicije u saobraćajnu infrastrukturu, dok redom slede analize kapitalnih ulaganja opšte države u zaštitu životne sredine i komunalnu infrastrukturu (deo 4.3) zatim ulaganja u zdravstvo i obrazovanje (deo 4.4) i analiza in-vesticione politike javnih republičkih i lokalnih preduzeća (deo 4.5). Na kraju, u posled-njem delu 4.6 utvrđujemo potreban nivo javnih investicija, analiziramo dostupan fiskalni prostor za to povećanje i ocenjujemo postojeći srednjoročni plan javnih investicija Srbije za period 2019-2021. godina.

4.2. Stanje saobraćajne infrastrukture i potrebne investicije Javne investicije u saobraćajnu infrastrukturu (putevi, železnica) nakon povećanja u prethodnih nekoliko godina trenutno dostižu oko 1,6% BDP-a9. U uporednoj perspekti-vi, nivo ovih izdvajanja sada je praktično identičan proseku zemalja CIE (1,5% BDP-a). 8 Zbog velikog zaostajanja Srbije u kvalitetu infrastrukture ekonomski bi bilo opravdano i još veće pove-

ćanje javnih investicija. To znači da bi i eventualna dodatna sredstva (koja se npr. mogu dobiti moder-nizacijom Poreske uprave i smanjenjem sive ekonomije) trebalo prvenstveno usmeriti u infrastrukturna ulaganja.

9 Procena izvršenja za 2018. godinu pored investicija u puteve i pruge MGSI i JP Puteva Srbije uključuje i izdatke za eksproprijaciju zemljišta koji se knjiže na razdelu MFIN, ali i procenu kapitalnih rashoda opština i gradova na lokalu koji je opredeljen za saobraćajnu infrastrukturu.

27

Ipak, pomenuti nivo ulaganja Srbija je dostigla tek u poslednjih nekoliko godina, dok su ona u dužem vremenskom periodu zapravo bila upola manja nego u uporedivim ze-mljama. Ističemo da zemlje CIE sada dobrim delom imaju izgrađenu putnu i železničku infrastrukturu, pa bi Srbija jedno vreme trebalo da (srazmerno svom BDP-u) izdvaja i više nego te zemlje. Iskustvo pojedinih zemalja CIE tokom perioda ubrzane izgrad-nje autoputeva pokazuje da su javne investicije u saobraćajnu infrastrukturu dostizale i 2-3% BDP-a na godišnjem nivou. Premda se u narednom periodu može očekivati dalji rast ovih izdataka (u skladu sa najavljenim investicionim ciklusom i planom zaduživanja za projekte u putnoj i železničkoj infrastrukturi), ove investicije bi trebalo povećavati na preko 2% BDP-a. Ovakvo povećanje je realistično, jer za to postoje spremni projekti i kredibilni planovi (Fiskalni savet, 2018b)

Prema Izveštaju konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma (WEF 2018), Srbija je prema kvalitetu putne infrastrukture zauzela 95. mesto (od 137 zemalja) što je lošiji rang nego većine drugih zemalja u regionu Centralne i Istočne Evrope – jedino je Rumunija lošije rangirana od Srbije (na 113. mestu). Loš rang Srbije oličen je u činjenici da glavni putni pravci (Koridori 10 i 11 kao i Obilaznica oko Beograda) još uvek nisu završeni, dok se rokovi za okončanje radova stalno odlažu. U slučaju Koridora 10 prvobitni rok bila je 2012. godina, da bi se potom završetak radova svake godine pomerao. Uprkos čvrstih obećanja Vlade, Koridor 10 nije završen ni 2018. godine. Iz tog razloga ne iznenađuje podatak da mreža autoputeva u Srbiji nije dovoljno razvijena – krajem 2017. godine u Srbiji je bilo kompletirano 780 km autoputeva, što je nešto više nego u Bugarskoj (740 km) i Sloveniji (773 km), ali manje nego u Češkoj (1.222 km), Hrvatskoj (1.310 km) ili Mađarskoj (1.924 km)10. Međutim, bolju meru zaostajanja, koja u obzir uzima veličinu zemlje, predstavlja broj izgrađenih kilometara autoputa na 1.000 kvadratnih kilome-tara teritorije. Srbija prema ovom pokazatelju ima 9,5 km autoputeva na svakih 1.000 kvadratnih kilometara teritorije, što je 30% manje nego Češka (15,5 km), a čak 2-3 puta manje nego Mađarska (20,7 km), Hrvatska (23 km) i Slovenija (38,1 km). Do istog za-ključka dolazimo i ako posmatramo broj izgrađenih kilometara autoputeva na 100.000 stanovnika – 10,5 km u Srbiji naspram 19,6 km u Mađarskoj, 31,3 km u Hrvatskoj i 37,4 km u Sloveniji.

Ništa bolja situacija nije ni kada se analizira kvalitet železničke infrastrukture. Premda Srbija sa 48,5 km pruga na 1.000 kvadratnih kilometara teritorije ne zaostaje znatno za prosekom CIE (54,7 km/1000 km2), ipak postoje zemlje koje imaju razvijeniju žele-zničku mrežu (Slovenija i Poljska oko 60 km na 1000 kvadratnih kilometara, Mađarska 84 km i Češka čak 121 km). Pored toga, dve trećine pruga u Srbiji nije elektrifikovano, uključujući deonice glavnih železničkih koridora (Niš – Dimitrovgrad na železničkom Koridoru 10). Uz to, brzina vozova na većini pruga daleko je ispod projektovanih. Na preko 55% pruga brzina vozova ne prelazi ni 60 km/čas (brzina vozova preko 100 km na čas moguća je na nešto manje od petine svih pruga u Srbiji). U poslednjih nekoliko godina rekonstruisano je preko 500 km pruga, međutim, to je malo u odnosu na ukupnu dužinu pruga u Srbiji (oko 3.700 km). Loše stanje železničke infrastrukture povezano je i sa nižom dozvoljenom tonažom vozova na prugama. Tako se u izveštaju preduzeća „Infrastruktura železnica Srbije“11 navodi da nosivost pruga u Srbiji iznosi između 12 10 Podaci za Češku, Hrvatsku, Mađarsku, Sloveniju i Bugarsku preuzeti su sa Eurostata i odnose se na 2016.

godinu. 11 Podaci iz kataloga projekata Infrastrukture železnica Srbije za 2018. godinu

28

i 22,5 tona po osovini (standardna mera opterećenja) pri čemu je maksimalna nosivost (22,5 tona) moguća tek na polovini svih pruga. Prema proceni ovog preduzeća to je va-žan faktor koji sprečava ozbiljniji rast teretnog železničkog saobraćaja u Srbiji. Na kraju, loše stanje železničke infrastrukture potvrđuje i rang Srbije prema izveštaju globalne konkurentnosti (WEF 2017/201812) po kome je Srbija za kvalitet železničke infrastruk-ture zauzela 79. mesto od 101 analizirane zemlje, daleko ispred su npr. Slovačka (25. mesto) i Češka (26. mesto).

4.3. Kritično važne su investicije u komunalnu infrastrukturu i zaštitu životne sredine

Zaštita životne sredine podrazumeva skup pravila i mera koji se odnosi na prikupljanje i tretman otpada, zatim na snabdevanje pijaćom vodom i preradu otpadnih voda kao i stanje i kvalitet vazduha. Reč je o aktivnostima koje su u čvrstoj vezi s komunalnom delatnošću i infrastrukturom, pa se ulaganje u životnu sredinu direktno povezuje sa unapređenjem i izgradnjom komunalne infrastrukture i kvalitetom života stanovništva. Premda ne postoje do kraja precizni i uporedivi podaci, moguće je zaključiti da su držav-na ulaganja u zaštitu životne sredine u Srbiji upola manja od budžetskih izdataka drugih zemalja – do 0,2% BDP-a u Srbiji naspram 0,4% BDP-a u zemljama CIE13. S obzirom na to da su ove investicije bile dugo vremena potpuno zapostavljanje od strane nosioca ekonomske politike, to se negativno odrazilo na stanje životne sredine i posebno na loš kvalitet komunalne infrastrukture u Srbiji naspram zemalja CIE (Tabela 5).

Tabela 5.Pokazatelji stanja životne sredine i komunalne infrastrukture.

Srbija Prosek CIEVodosnabdevanje i prerada otpadnih voda

% gradskih vodovoda sa ispravnom vodom za piće 56% 99% % stanovništva priključenih na kanalizaciju 55% 84% % prečišćenih komunalnih otpadnih voda <10% 70%

Upravljanje otpadom % organizovanog prikupljanja komunalnog otpada 80% 95% % ukupnog otpada koji se prerađuje <5% 50%

Kvalitet i zagađenost vazduha kg sumpor-dioksida po stanovniku 58,4 13,1 kg azot-oksida po stanovniku 20,2 15,7 kg suspendovanih čestica PM10 po stanovniku 10,1 6,2 kg suspendovanih čestica PM2,5 po stanovniku 7,5 4,2

Izvor: Obračun autora na osnovu podataka Eurostata, RZS i CEIP, Fiskalnog saveta

Kada je reč o sektoru voda, Srbija raspolaže nasleđenom solidnom osnovnom infra-strukturom u oblasti vodosnabdevanja, međutim, ta infrastruktura je zapuštena. Mreža

12 U najnovijem Izveštaju o konkurentnosti, WEF 2018, indikator kvaliteta železničke infrastrukture zame-njen je drugim pokazateljem „efikasnost železničkih usluga“. Reč je o indikatoru koji je u tesnoj vezi sa kvalitetom železničke infrastrukture, po kome je Srbija takođe lošije rangirana nego druge zemlje CIE.

13 Procena na osnovu podataka kapitalnih rashoda po nameni (COFOG klasifikacija)

29

vodovoda i fabrika za prečišćavanje vode za piće izgrađena tokom druge polovine dva-desetog veka nije dobro održavana i obnavljana, tako da je ovaj sektor opterećen brojnim problemima. Preko 40% vodovoda u Srbiji snabdeva stanovništvo vodom koja nije u potpunosti ispravna za piće. Više od trećine vode, uglavnom zbog starosti vodovodnih cevi, izgubi se na mreži na putu do krajnog korisnika. Premda pristup centralnim vodo-vodnim sistemima ima oko 80% domaćinstava (što je blisko zemljama CIE), pristup nije podjednako dostupan stanovnicima u svim krajevima zemlje. Nedovoljna priključenost na vodovodnu mrežu izraženija je u istočnim i južnim delovima Srbije. Tako na primer u Nišavskom okrugu svega 50% domaćinstava ima pristup vodovodnoj mreži, u Toplič-kom okrugu 60%, Braničevskom 72%.

Prerada otpadnih (kanalizacionih) voda gotovo da ne postoji. U Srbiji se manje od 10% svih komunalnih otpadnih voda preradi (u zemljama CIE čak 70%). Ostatak, preko 90% komunalnih otpadnih voda, bez prerade izliva se direktno u vodotokove. Najveći grado-vi (Beograd i Novi Sad) nemaju izgrađene sisteme za preradu otpadnih voda pa se ce-lokupna količina kanalizacionih voda iz ovih gradova direktno ispušta u Savu i Dunav. S druge strane, u Evropi ne postoje gradovi slične veličine bez postrojenja za tretman otpadnih voda. Tako se na primer u Bukureštu najsavremenijom tehnikom preradi 60% otpadnih voda, u Sofiji 75%, Budimpešti 95%, Bratislavi 99% a u Beču 100%. Konačno, tek nešto preko polovine stanovništva (60% domaćinstava) ima pristup kanalizaciji, dok u uporedivim zemljama CIE ova brojka prelazi 80%.

Ništa bolja nije slika ni kada se analizira sektor otpada. Sistem upravljanja otpadom je zastareo i ne odgovara savremenom shvatanju otpada kao resursa. Za razliku od zemalja CIE u kojima se skoro celokupna godišnja količina (preko 95%) stvorenog komunalnog otpada prikupi, u Srbiji se organizovano sakupi tek oko 80% komunalnog otpada. Osta-tak (komunalnog) otpada u Srbiji, oko 20%, završi na neuređenim, „divljim“ deponijama kojih u Srbiji ima preko 3.500. Dalje, umesto da se reciklira ili koristi kao energent, sav prikupljeni komunalni otpad bez tretiranja odlaže se na opštinske deponije (prosek u CIE je 50%, u EU 25%) i što je još gore, manje od četvrtine tog otpada završi na deponijama koje ispunjavaju propisane sanitarne standarde. Ovakva (loša) praksa ugrožava zdravlje stanovništva i dodatno pogoršava stanje životne sredine – toksične materije nastale tokom perioda razgradnje otpada prodiru u tlo i zagađuju zemljište i podzemne vode.

Konačno, ni kvalitet vazduha nije dobar. Izveštaji Agencije za zaštitu životne sredine o kvalitetu vazduha u Srbiji, ukazuju da oko 2,5 miliona građana (preko trećine stanovniš-tva) živi u oblastima sa prekomerno zagađenim vazduhom koji sadrži barem jednu zaga-đujuću materiju u količini koja se može smatrati opasnom po zdravlje. Prema poslednjim dostupnim podacima za 2015. godinu, emisije sumpor-dioksida po stanovniku bile su čak 3,5 puta veće nego prosek u zemljama CIE, čvrstih (suspendovanih) čestica za oko 70% i za oko 30% u slučaju oksida azota, ugljen-monoksida i drugih organskih materi-ja. Zagađen vazduh ima poražavajuće posledica na zdravlje stanovništva što potvrđuje i izveštaj Evropske agencije za zaštitu životne sredine o kvalitetu vazduha u Evropi u 2017. godini u kome se procenjuje da zagađeni vazduh u Srbiji prevremeno odnese naj-manje 10.000 života godišnje.

Dakle, zaštita živote sredine u Srbiji je na toliko niskom nivou da ugrožava zdravlje stanovništva, skraćuje prosečan životni vek, pogoršava kvalitet života i doprinosi nerav-

30

nomernom regionalnom razvoju. Iz to razloga, povećanje javnih investicija u ovoj oblasti nameće se kao društveni prioritet. Uz to, zaštita životne sredine jedna je od osnovnih tekovina EU, pa je tokom procesa pristupanja EU Srbija u obavezi da usvoji evropska pravila i standarde u ovoj oblasti, što podrazumeva i snažno povećanje investicija. Uko-liko to ne uradi i ne zadovolji potrebne standarde do završetka prelaznog perioda, Srbija će izvesno plaćati velike novčane kazne. Analize planskih dokumenta države iz ove oblasti pokazuju da je za ispunjavanje evropskih standarda u oblasti vodosnabdevanja, prerade otpadnih voda, upravljanja otpadom i zaštitom vazduha, u narednih deset do petnaest godina potrebno investirati skoro 10 milijardi evra (Fiskalni savet 2018a). Od ukupnog iznosa, u sektor voda potrebno je uložiti gotovo 6 milijardi evra, zatim 2,4 milijarde evra u zaštitu vazduha od zagađenja i još oko 1,5 milijardi evra u savremeni sistem upravljanja otpadom. Od toga, iz budžeta opšte države (centralni i lokalni nivo vlasti) potrebno je obezbediti preko 8 mlrd evra investicija, dok je skoro 2 milijarde evra procenjena vrednost potrebnih ulaganja javnih i državnih preduzeća (od čega samo EPS preko 800 miliona evra, vidi deo 4.5). Prevedeno na godišnji nivo, to znači da je investi-cije opšte države u ovim oblastima potrebno povećati za oko 0,8 p.p. BDP-a, sa trenutnih 0,2% BDP-a na oko 1% BDP-a.

4.4. Investicije u zdravstvu i obrazovanju za podsticaj dugoročnom rastuJavne investicije u zdravstvo i obrazovanje, slično kao i u slučaju životne sredine, u dužem vremenskom periodu bile su nesporno niske. Kapitalna ulaganja zemalja CIE u obrazovanje i prosvetu su u proteklih desetak godina iznosile 0,9% BDP-a, što je više-struko veće od oko 0,2% BDP-a, koliko su prema našim procenama bila u Srbiji.14 Ove podatke treba pažljivo tumačiti budući da izveštavanje resornih ministarstava o realiza-ciji kapitalnih projekata nije sveobuhvatno. Naime, podaci o izvršenju budžeta (koje smo koristili u pomenutoj proceni) ne obuhvataju sve kapitalne izdatke indirektnih budžet-skih korisnika (škole i bolnice) niti kapitalne transfere. Zato smo, na osnovu različitih izvora, pokušali da procenimo stvarnu javnu investicionu potrošnju u ovim sektorima (s punim obuhvatom). Čak i nakon ove korekcije, ukupna ulaganja u zdravstvo i obrazova-nje znatno su niža nego u drugim zemljama – tj. iznose nepunih 0,5% BDP-a15.

Kapitalni rashodi direktnih budžetskih korisnika (ministarstva zdravlja, RFZO) u sistem zdravstvene zaštite iznose oko 0,1% BDP-a. Širi obuhvat ovih rashoda, koji pored izda-taka Ministarstva zdravlja i RFZO u obračun investicionih ulaganja uključuje i kapitalne transfere i rashode bolnica koji se finansiraju iz sopstvenih prihoda, ukazuje na veća jav-na ulaganja u Srbiji (oko 0,3% BDP-a), što je na nivou desetogodišnjeg proseka zemalja CIE. Međutim, postavlja se pitanje kom nivou kapitalnih rashoda u zdravstvu bi Srbija trebalo da teži. Naime, analiza OECD (Health at a Glance) pored izdataka izraženih u % BDP-a, kao dopunski indikator, posmatra investicije u zdravstvu po glavi stanovnika16. 14 Ovu procenu zasnovali smo na podacima o izvršenju kapitalnih rashoda direktnih budžetskih korisnika

(ministarstva zdravlja i prosvete) i procene kapitalnih ulaganja za ove namene opština i gradova na lokalu. 15 U slučaju da podaci za zemlje CIE ne uključuju rashode indirektnih budžetskih korisnika, stvarna razlika

između izdvajanja Srbije i zemalja CIE bila veća.16 To je utemeljeno na činjenici da se cena medicinske opreme ne razlikuje znatno po zemljama pa se isti

iznos ulaganja u medicinsku opremu kad se posmatra kao udeo u BDP-u znatno razlikuje po zemljama kada se gledaju izdaci po stanovniku. Posto je Srbija manje razvijena zemlje, investicije u opremu i rekon-strukciju trebalo bi da budu srazmerno veće nego u drugim zemljama CIE kada se ovi izdaci posmatraju u odnosu na BDP.

31

Ovaj pokazatelj nalaže osetno viša kapitalna ulaganja Srbije, pošto su ona duže od deset godina bila nešto iznad trećine proseka u zemljama CIE – oko 12 evra po stanovniku u Srbiji naspram 31,5 evra prosečno u pomenutim zemljama (Grafikon 3-A). S druge strane, i nedovoljna opremljenost zdravstvenih ustanova pojedinim dijagnostičkim apa-ratima takođe ukazuje na neophodnost većih ulaganja u zdravstvenu zaštitu – prema podacima OECD, mereno na 1.000.000 stanovnika, Srbija ima 2 puta manje skenera i 3 puta manje magnetnih rezonanci nego što je prosek u zemljama CIE (Grafikon 4)17. Uzi-majući sve u obzir, procenjujemo da bi investiciona ulaganja u zdravstvo trebalo povećati bar za 100-150 miliona evra na godišnjem nivou čime bi ona dostigla 200-250 miliona evra (0,5-0,6% BDP-a).

Grafikon 3.Srbija i CIE: javne investicije u zdravstvu i obrazovanju

0.6

0.2

0.0

0.2

0.4

0.6

0.8

1.0

1.2

Češ

kaEs

toni

jaLe

toni

jaLi

tvan

ijaPr

osek

CIE

Slov

enija

Rum

unija

Bug

arsk

aPo

ljska

Mađ

arsk

aH

rvat

ska

Srbi

jaSl

ovač

ka

Panel B. Javne invesitcije u obrzovanju (u% BDP-a)

19.3

26.6

33.8

29.2

34.2

32.229.7

4.58.3

14.6

10.2 10.5

18.315.9 14.9

05

101520253035404550

Panel A. Javne investicije u zdravstvu

(u evrima po stanovniku)

Prosek CIE SrbijaIzvor: Obračun autora na osnovu podataka Eurostata, Batuta i MFIN

Srbija ne ulaže dovoljno ni u obrazovanje, dok rezultati obrazovog sistema zaostaju za uporedivim zemljama. Prema našim procenama, državne investicije u sektoru obrazo-vanja iznose oko 50 miliona evra na godišnjem nivou (0,1% BDP-a)18. Kao i u slučaju zdravstva, deo kapitalnih ulaganja u prosveti ne vidi se u budžetu, pošto nisu uključeni rashodi osnovnih i srednjih škola i visokoškolskih ustanova koji se finansiraju iz sop-stvenih prihoda ovih institucija. Kada uključimo ove izdatke, za koje procenjujemo da iznose do 30 miliona evra godišnje19, ukupni izdaci za obrazovanje dostižu 0,2% BDP-a. S druge strane, zemlje CIE su za iste namene u periodu 2005-2016 prosečno godišnje investirale oko 0,6% BDP-a, odnosno tri puta više nego Srbija. Istovremeno, pristup različitim nivoima obrazovanja i njihov kvalitet beleže lošije rezultate. Posebno se ističe

17 Ujedno, zvanični podaci pokazuju da je na kraju 2016. skoro 4.000 ljudi čekalo na pregled CT skenerom i oko 13.500 na pregled magnetnom rezonancom, dok prosečno vreme čekanja iznosilo duže od mesec dana za CT pregled i oko tri meseca za pregled MR.

18 Do ovog iznosa došli smo sagledavanjem kapitalnih rashoda koji se finansiraju iz republičkog budžeta i procene javnih investicija lokalnih samouprava namenjenih sektoru obrazovanja.

19 Reč je o prosečnoj godišnjoj realizaciji ovih rashoda u periodu 2012-2014. iz predloga zakona o završnom računu za te godine, što su poslednje javno dostupni podaci o realizaciji ovih rashoda.

32

nedovoljan obuhvat predškolskim obrazovanjem za decu uzrasta 3-5 godina koji u Srbiji iznosi oko 60%, što je grubo, za četvrtinu manje nego u zemljama CIE20. Prema PISA testiranju iz 2012. (poslednje u kome su učestvovali učenici iz Srbije) rezultati su daleko ispod prosečnih – matematika 42. mesto, čitanje 45, a nauka 47. mesto od analiziranih 65 zemalja21. Dodatno, u izveštajima nadležnih državnih institucija kao problem obrazov-nog sistema navode se i tradicionalni metodi nastave i zastarela oprema. Isto tako, nisu retki primeri (u manje razvijenim sredinama) gde škole nisu povezane na kanalizacionu mrežu, dok čak i u Beogradu postoje škole koje nisu povezane na daljinski sistem greja-nja. Dakle, nesporno se nameće potreba za povećanjem ulaganja u sektoru obrazovanja barem do nivoa proseka zemalja CIE, što se prevodi na dodatnih 150-200 miliona evra godišnje za opremanje i rekonstrukciju predškolskih ustanova, osnovnih i srednjih škola, fakulteta i naučnih instituta.

Grafikon 4.Srbija i CIE: Opremljenost medicinskim aparatima

8.99.6

12.614.015.5

17.317.317.517.7

19.523.0

34.736.2

0.0 10.0 20.0 30.0 40.0

MađarskaSrbija

RumunijaSlovenija

ČeškaSlovačka

PoljskaEstonija

HrvatskaProsek CIE

LitvanijaBugarskaLetonija

Panel B. Broj CT skenera

3.14.0

5.97.97.9

8.59.09.5

10.811.1

12.213.713.8

0.0 5.0 10.0 15.0

SrbijaMađarskaRumunijaBugarska

PoljskaČeška

SlovačkaProsek CIE

HrvatskaSlovenijaLitvanijaEstonijaLetonija

Panel A. Broj magnetnih rezonanci

Izvor: Obračun autora na osnovu podataka Health at a Glance, 2018 OECD

Premda na krajnje ishode obrazovnog i zdravstvenog sistema utiču različiti činioci (orga-nizacija sistema, ishrana i način života stanovništva, kvalitet i dostupnost lekara, nastav-nika, metodologija nastave i dr.) unapređenje infrastrukture u ovim oblastima izvesno bi poboljšalo ishode ovih ključnih društvenih sistema. Savremena medicinska oprema i zadovoljavajući sanitarni uslovi u bolnicama doprineli bi boljoj prevenciji i lečenju pacijenata. Proširenje obuhvata dece različitim nivoima obrazovanja (što bi moglo da se postigne kroz izgradnju učeničkih domova i novih obrazovnih ustanova (gde je to stvar-no potrebno) podiglo bi učinak obrazovnog sistema. Uz to, kupovina savremene opreme za škole, fakultete i naučne institute moglo bi da unapredi kvalitet obrazovanja i poveća

20 Prema podacima RZS i Eurostata, obuhvat dece uzrasta 3 godine iznosi 49% u SRB a 80% u CIE; obuhvat dece uzrasta 4 godine 55% u SRB, 85% u CIE; dok obuhvat dece uzrasta 5 godina 66% u SRB i čak 90% u CIE.

21 Ovo potvrđuje i izveštaj Svetske banke u kome se detaljnije analizirajući rezultate PISA testa procenjuje da oko 40% učenika starosti 15 godina, ne raspolaže osnovnim veštinama u čitanju i matematici, što se prevodi u zaostatak jedne školske godine za prosekom OECD.

33

naučno-tehnološki kapacitet zemlje. Na kraju, investicije u zdravstvu i obrazovanju u čvrstoj su vezi sa unapređenjem ljudskog kapitala i produktivnosti rada, što podržava privredni rast u dugom roku.

4.5. Investicije republičkih i lokalnih javnih preduzeća su nedovoljne – neophodne reforme

Još jedan sistemski nedostatak javne investicione politike odnosi se na nedovoljne inve-sticije republičkih i lokalnih javnih preduzeća (LJP). Ulaganja ovih preduzeća u čvrstoj su vezi sa osnovnom fizičkom infrastrukturom neophodnom za neometano odvijanje privredne aktivnosti, pa nedovoljne investicije u krajnjem slučaju mogu dovesti do pro-padanja postojeće (nerazvijene) infrastrukture i kočenja budućeg ekonomskog rasta i razvoja zemlje. Prema trenutnim procenama, investicije ovih preduzeća trebalo bi da se povećaju za najmanje 1 p.p. BDP-a, od čega se preko dve trećine povećanja odnosi na porast investicija EPS-a (0,5% BDP-a) i lokalnih javnih preduzeća (0,25% BDP-a).

Prema veličini i značaju za privredni rast izdvajaju se niske investicije EPS-a i kompa-rativno loše stanje energetske infrastrukture. Dostupnost dovoljne količine električne energije neophodan je uslov za privredni rast, zbog čega je potrebno stalno ulagati u energetske kapacitete kako bi privredna aktivnost mogla neometano da se odvija. Među-tim, energetska infrastruktura u Srbiji je zastarela a ulaganja EPS-a već duži niz godina nisu dovoljna čak ni za očuvanje postojećih proizvodnih kapaciteta – od 2012. godine investicije EPS-a sistematski su bile manje od nivoa amortizacije, u proseku za četvrtinu (Grafikon 4). Posledično, povremeno se javljaju ozbiljni problemi u proizvodnji električ-ne energije, što se već negativno odrazilo na privredni rast22. Međutim, što je još važnije, držanje investicija ispod nivoa amortizacije u dužem vremenskom periodu vodi trajnom umanjenju proizvodnih kapaciteta preduzeća. Dakle, ukoliko su sa ovom lošom praksom nastavi povećava se rizik da EPS neće biti u mogućnosti da odgovori na rastuće potrebe privrede za električnom energijom, što bi moglo predstavljati kočnicu za budući privred-ni rast. Gubici u prenosnom sistemu električne energije već su previsoki (oko 13%), što je skoro dva puta više nego prosek u zemljama CIE, a preko dva puta više nego u Slove-niji, Češkoj, Poljskoj i Slovačkoj23. Otuda ne iznenađuje to što je Srbija po pouzdanosti snabdevanja električnom energijom među najlošije ocenjenim zemljama regiona CIE (Doing business 2018 i 2019)24. Prema procenama (Petrović et al, 2017) potrebno je da se investicije EPS-a u prenosni sistem i proizvodna postrojenja povećaju za oko 100-150 miliona evra na godišnjem nivou, čime bi to preduzeće premašilo iznos amortizacije i počelo da povećava proizvodne kapacitete, umesto da ih smanjuje.

EPS je ujedno i najveći zagađivač životne sredine u Srbiji ali i jedan od najvećih u Evro-pi. Naime, elektrane na ugalj ovog preduzeća našle su se u vrhu liste elektrana koje

22 Zbog problema u proizvodnji električne energije tokom 2017. godine EPS je privremeno usporio privredni rast zemlje za oko 0,2-0,3 p.p. BDP-a.

23 Podaci o gubicima na distributivnoj mreži električne energije za zemlje CIE preuzeti iz Izveštaja o glo-balnoj konkurentnosti, Svetskog ekonomskog foruma za 2018. godinu.

24 Na skali od 0 do 8, Srbija je zajedno sa Hrvatskom za pouzdanost snabdevanja električnom energijom dobila ocenu 5 što manje nego ostale zemlje CIE – Bugarska je dobila ocenu 6, Mađarska, Rumunija, Poljska i Letonija ocenu 7 dok su ostale zemlje, Češka, Slovačka, Estonija i Litvanija dobile maksimalnu ocenu 8.

34

najviše zagađuju vazduh u Evropi. Tako je na primer, u 2016, prema količini ispuštenog sumpor dioksida neslavno prvo mesto pripalo TE Kostolac B koja je emitovala skoro 130.000 tona ovog jedinjenja, što je više nego što su učinile sve elektrane na ugalj u Nemačkoj (110.000 tona u 2016). Pored toga, na ovoj listi, mesto su našle i TENT A (3. mesto) i Kostolac A (5. mesto) kao i TENT B (6. mesto). Ništa bolja slika nije ni kada se posmatra lista elektrana prema emisiji praškastih materija (PM10). Ovu poraznu stati-stiku u izvornom obliku dajemo u Grafikonu 5. Dakle, pored investicija u unapređenje i rehabilitaciju zastarele prenosne mreže i proizvodnih postrojenja, nesporno su potrebna ulaganja koja za cilj imaju umanjenje negativnog uticaja ovog preduzeća na prirodno okruženje i zdravlje stanovništva.

Grafikon 5.Elektrane na ugalj koji su najveći zagađivači vazduha u Evropi

57.174.9

109.0127.5128.0

0 100

Marica Istok 2 (Bugarska)

Belchatow (Poljska)

Bitola (Makedonija)

Tuzla (BiH)

Nikola Tesla B (Srbija)

Kostolac A (Srbija)

Kakanj (BiH)

Nikola Tesla A (Srbija)

Ugljevik (BiH)

Kostolac B (Srbija)

u hilljadama tona

Panel A. Elektrane u Evropi sa najvećim emisijama sumpor dioksida u 2016.

1.0

2.3

2.73.3

6.3

0 4 8

Kostolac A (Srbija)

Mintia (Rumunija)

Adamow (Poljska)

Kostolac B (Srbija)

Bitola (Makedonija)

Ugljevik (BiH)

Nikola Tesla A (Srbija)

Kolubara A (Srbija)

Gacko (BiH)

Kosovo B

u hiljadama tona

Panel B. Elektrane na ugalj u Evropi sa najvećim emisijama (PM10) u 2016.

Izvor: Preuzeto iz Chronic coal pollution - EU action on the Western Balkans will improve health and eco-nomies across Europe, 2019.

Ovaj problem formalno je prepoznalo samo preduzeće, pa se u strateškim dokumentima EPS-a navodi potreba za povećanjem ulaganja u zaštitu životne sredine. Prema nacrtu akcionog plana EPS-a za zaštitu životne sredine, za dostizanje ekoloških standarda EU potrebno je uložiti oko 860 miliona evra do 2025. godine25. Oko tri četvrtine vrednosti planiranih investicija, 650 miliona evra, odnosi se na izgradnju postrojenja za odsum-poravanje i denitrifikaciju (smanjenje oksida azota) dimnih gasova. Uz to, još oko 170 miliona evra namenjeno je zaštiti zemljišta i upravljanju otpadom (izgradnja sanitarnih deponija u skladu sa evropskim standardima, zatim izgradnju postrojenja za privreme-no skladištenje otpada, rešavanje nagomilanog „plivajućeg“ otpada kod hidroelektrana, kao i uklanjanje opasnog otpada). Na kraju, nešto preko 40 miliona evra potrebno je uložiti u zaštitu voda od zagađivanja tj. izgraditi postrojenja za preradu otpadnih voda ali uspostaviti sistem praćenja (monitoring) površinskih i podzemnih voda u Kolubar-skom basenu. Dakle, ulaganja EPS-a samo u zaštitu životne sredine trebalo bi da iznesu

25 Nacrt Akcionog plana EPS-a u oblasti zaštite i unapređenja životne sredine za period 2016-2025.

35

oko 100 miliona evra na godišnjem nivou26. Zajedno sa procenama potrebnih investicija u proširenje proizvodnih kapaciteta dolazimo do brojke od oko 200-250 miliona evra (0,5% BDP-a) za koliko je potrebno ukupno povećati godišnja ulaganja ovog preduzeća.

Grafikon 6.Izdaci za investicije JP „EPS“ u periodu 2012-2017

-

10

20

30

40

50

60

2012 2013 2014 2015 2016 2017

u m

ilija

rdam

a R

SD

Investicije AmortizacijaIzvor: Obračun autora na osnovu finansijskih izveštaja EPS-a.

Pored republičkih preduzeća nedovoljno investiraju i lokalna javna preduzeća. LJP uprkos izdašnim subvencijama koje dobijaju iz budžeta opština i gradova (preko 200 miliona evra, 0,5% BDP-a godišnje) usled neracionalnog poslovanja beleže gubitke i ne investiraju dovoljno. Posebno je izražen problem u komunalnim preduzećima, čije su investicije u u tesnoj vezi za zaštitom životne sredine i pružanjem osnovnih javnih usluga (vodosnabdevanja, kanalizacije i prikupljanja i prerade otada). Investicije ovih preduzeća su, kao i u slučaju EPS-a, već duži niz godina ispod nivoa amortizacije. Uz to, nije redak slučaj da lokalne vlasti, kako bi pokrile svoje neracionalno trošenje, od retkih uspešnih preduzeća uzimaju profit (kroz dividendu) i ne ostavljaju tim preduzećima do-voljno sredstava za investicije (npr. Beogradske Elektrane). Niska investiciona aktivnost lokalnih komunalnih preduzeća ogleda se u nezadovoljavajućem nivou pruženih javnih usluga, što potvrđuju brojni pokazatelji kvaliteta vode za piće, prerade otpadnih voda, i upravljanja komunalnim otpadom o čemu je već bilo reči u delu 4.3. Detaljna analiza (Fiskalni savet, 2017) pokazala je da bi lokalna javna preduzeća (dominantno vodovodi i kanalizacije, čistoće, gradske toplane) trebalo da povećaju svoje investicije za najmanje 100 miliona evra (0,25% BDP).26 Iako su neke od ovih investicija već započete, njihova realizacija teče sporo dok za deo projekata nije

spremna ni projektna dokumentacija. Sve to baca sumnju na sposobnost EPS-a da u skladu sa planom i predviđenim rokovima realizuje potrebne investicije. Kao ilustraciju ukazujemo na projekat izgradnje postrojenja za prečišćavanje dimnih gasova u TENT vredan oko 170 miliona evra. Iako je zajam za iz-gradnja pomenutog postrojenja odobren još 2011. godine, tek su 2017. godine ugovoreni radovi, dok se sam početak izgradnje očekuje tokom 2019. godine, tj. gotovo 8 godina od odobravanja kredita od strane Japanske međunarodne agencije za razvoj.

36

Dakle, EPS i lokalna javna preduzeća, zbirno posmatrano, treba da podignu svoja redov-na godišnja ulaganja za najmanje 300 miliona evra (0,75% BDP-a). Kako na ova preduze-ća otpada preko dve trećine ukupnog broja zaposlenih u javnim i državnim preduzećima u Srbiji (90.000 od oko 135.000 ukupno zaposlenih, APR i RZS) procenjujemo da bi po-većanje investicija svih republičkih i lokalnih preduzeća trebalo da iznosi najmanje 400 miliona evra (1 p.p. BDP-a). Sredstva za povećanje investicija ova preduzeća bi najvećim delom trebalo da obezbede kroz sprovođenje strukturnih reformi i konsolidaciju poslo-vanja, za šta je svakako veoma bitna uloga države. Pod tim reformama, između ostalog podrazumevamo: smanjenje prevelikog broja zaposlenih, povećanje stepena naplate za pružene usluge (GSP), smanjenje tehničkih gubitaka u proizvodnji i distribuciji (EPS i vodovodi), gašenje nerentabilnih celina (Resavica, EPS), smanjenje korupcije, u nekim slučajevima i povećanje cena proizvoda i usluga drugo. Reforme javnih preduzeća su, dakle, izuzetno važan činilac za ubrzanje privrednog rasta zemlje. Međutim, kako se te reforme godinama odlažu Vlada bi ovom problemu napokon trebalo ozbiljno da se posveti, umesto što ih godinama samo najavljuje.

4.6. Raspoloživi fiskalni prostor za povećanje javnih investicija u srednjem rokuSabirajući potrebna ulaganja po sektorima, dolazimo do procene da Srbiji nedostaje naj-manje 1,5 p.p. BDP-a novih ulaganja u infrastrukturu (puteve, pruge, postrojenja za preradu otpadnih voda, deponije, škole, bolnice i dr). To znači da bi u naredne tri do četiri godine kapitalnih rashodi opšte države trebalo da iznesu oko 5% BDP-a, dok bi posmatrano u strukturi, državne investicije bez bezbednosnog sektora umesto posto-jećih oko 3% BDP-a iznosile najmanje 4,5% BDP-a. Na taj način, Srbija bi nadmašila dugogodišnji prosek ulaganja u uporedivim zemljama, zatvorila postojeći jaz u izdacima za javne investicije, počela da sustiže zemlje CIE po kvalitetu infrastrukture i ubrzala ekonomski rast.

Ciljani nivo javnih investicija u skladu je sa uočenim obrascem fiskalne politike u ze-mljama CIE. Posmatrane zemlje su u periodima realizacije velikih infrastrukturnih pro-jekata, što je slučaj sa Srbijom danas, za kapitalne rashode izdvajale znatno više od 4,5% BDP-a. Najbolji primer iz neposrednog okruženja jeste Hrvatska koja je tokom perioda intenzivne izgradnje autoputeva od 2001. do 2009. godine za javne investicije izdvajala čak 6% BDP-a prosečno godišnje, dok su ti izdaci neretko bili još i veći (7,3% u 2003, 6,5% u 2005 i 6,1% u 2007). Pored Hrvatske, slične epizode uočili smo i u drugim ze-mljama CIE – Češkoj, Bugarskoj i Rumuniji, što smo prikazali u Grafikonu 5.

Porast kapitalnih rashoda od najmanje 1,5 p.p. BDP-a u srednjem roku, prevodi se u do-datnih 700 miliona evra investicija godišnje. Kako je reč o relativno velikom povećanju kapitalnih rashoda, to povećanje bi trebalo sprovesti postepeno, u fazama, tako da ulaga-nja u infrastrukturu u naredne tri do četiri godine rastu za po oko 0,5 p.p. BDP-a godiš-nje. U prvoj fazi, ulaganja bi bila znatnije uvećana usled prioritetnih projekata u putnoj i železničkoj infrastrukturi (Koridor 11, Moravski koridor, Obilaznica oko Beograda, brza pruga Beograd – Budimpešta, Niš-Dimitrovgrad, Beograd-Bar), za šta uglavnom postoje spremni projekti i dostupna sredstva iz povoljnih kredita međunarodnih finansij-skih institucija (Fiskalni savet, 2018b). Pored toga, u ovoj fazi trebalo bi ubrzano raditi na izradi nedostajuće projektne dokumentacije za izgradnju komunalne infrastrukture (prečiščivači otpadnih voda, deponije i dr.) i pripremiti kapitalne projekte u zdravstvu i obrazovanju (rekonstrukcije bolnica, nabavka opreme i dr). To će omogućiti da se u dru-

37

goj fazi, od 2021, slobodna sredstva preusmere u izgradnju nedostajuće infrastrukture u oblasti zaštite živote sredine, prosvete i zdravstva.

U budžetu postoji prostor za predloženi rast javnih investicija, ali je za to osnovni predu-slov promena postojećih fiskalnih prioriteta i pokretanje strukturnih reformi. Važno je napomenuti i to da je to moguće uraditi bez ugrožavanja fiskalne stabilnosti. Naime, odr-žavanje niskog budžetskog deficita na nivou od oko 0,5% BDP-a omogućava smanjenje učešća javnog duga u BDP-u, što posledično vodi nižim rashodima za plaćanje kamata. U srednjem roku, niži rashodi za kamate, u kombinaciji sa završetkom otplate najvećeg dela preostalog garantovanog duga javnih preduzeća, oslobodili bi prostor u budžetu od oko 1% BDP-a koji bi trebalo iskoristiti za rast javnih investicija. Dalje, promenom trenutnih investicionih prioriteta, tj. preispitivanjem kapitalnih ulaganja bezbednosnog sektora (vojske i polcije) i njihovim smanjenjem na nivo proseka u zemljama CIE, dobilo bi se još oko 0,5% BDP-a koje bi trebalo preusmeriti u investicije u javnu infrastruktu-ru27. Ostatak sredstava od 0,3-0,4% BDP-a mogao bi se obezbediti smanjenjem rashoda za subvencije, što podrazumeva reformu republičkih i lokalnih javnih preduzeća (Resa-vica, GSP i drugo). Dakle, nedostajuća sredstva za povećanje javnih investicija za preko 1,5 p.p. BDP-a moguće je dobiti preispitivanjem trenutnih prioriteta i doslednim sprovo-đenjem planiranih reformi, pri čemu još jednom naglašavamo da je predloženi iznos na donjoj granici, kad se imaju u vidu ukupne potrebe zemlje.28

Međutim, strateškim planovima države ne predviđa se potreban porast investicija u in-frastrukturu29. U Tabeli 6 dali smo uporedni prikaz javnih investicija i njihovu strukturu u zemljama CIE, zatim procenjeno izvršenje kapitalnih rashoda u Srbiji za 2018. godinu i plan kapitalnih rashoda opšte države za 2019. godinu30 - iz koje je moguće izvući neko-liko zaključaka. Prvo, Vlada nije predvidela dovoljan rast javnih investicija – u naredne tri godine (zaključno sa 2021.) kapitalni rashodi opšte države planirani su na nivou od oko 4% BDP-a31. To je manje ne samo u odnosu na ciljanih 5% BDP-a, već i od proseka zemalja CIE (4,5% BDP-a). Drugo, struktura kapitalnih rashoda i dalje nije povoljna – porast kapitalnih rashoda ponovo je preusmeren u i onako predimenzioniranu nabavku opreme vojske i policije, čime su investicije vojske i policije planirane na tri puta većem nivou nego u zemljama CIE (0,9% BDP-a u Srbiji naspram 0,3% BDP-a u CIE). S druge strane, to znači, da su investicije bez bezbednosnog sektora opet nedovoljne – oko 3%, što je i dalje za gotovo 1,5 p.p. BDP-a manje nego u uporedivim zemljama. Na kraju, državni plan javnih investicija ne adresira ni pitanje niskih kapitalnih ulaganja u zdrav-stvu, obrazovanju i zaštiti životne sredine (gde smo pokazali da su potrebe najveće).

27 U slučaju da država odluči da zadrži ulaganja vojske i policije na visokom nivou, sredstva za to bi, umesto na uštrb razvoja fizičke infrastrukture, trebalo da obezbedi dodatnim budžetskim uštedama.

28 Zbog velikog zaostajanja Srbije u kvalitetu infrastrukture ekonomski bi bilo opravdano i još veće pove-ćanje javnih investicija. To znači da bi i eventualna dodatna sredstva (koja se npr. mogu dobiti moder-nizacijom Poreske uprave i smanjenjem sive ekonomije) trebalo prvenstveno usmeriti u infrastrukturna ulaganja.

29 Za detalja pogledati Zakon o budžetu Republike Srbije za 2019. godinu i Fiskalna strategija za 2019. sa projekcijama za 2020 i 2021. godinu.

30 Radi uporedivosti podataka, iznose javnih investicija umesto u nominalnim vrednostima prikazali smo kao učešće u BDP-u.

31 Projektovani nivo javnih investicija opšte države u 2019. i 2020. godini iznosi 4% BDP-a, dok za 2021. godinu planiran neznatan rast i dostizanje udela u BDP-u od 4,1%.

38

Ukoliko se ova politika Vlade ne promeni, nedovoljan nivo javnih investicija neposredno će uticati da infrastruktura u Srbiji ostane manje razvijena nego u zemljama CIE, što će smanjiti konkurentnost domaće privrede. Na taj način nedovoljna investiciona ulaganja sputavaće privredni rast i dovesti do povećanja zaostajanja u per capita dohotku u odno-su na region. Ovakav nepovoljan ishod bi trebalo po svaku cenu izbeći. Iz tog razloga, smatramo da je krajnje vreme da povećanje javnih investicija postane jedan od najvažni-jih ciljeva (ako ne i glavni cilj) fiskalne politike Vlade.

Tabela 6.Srbija i CIE: učešće javnih investicija u BDP-u i njihova struktura (u % BDP-a)

Prosek CIE 2006-2016

Srbija 2018*

Plan 2019

Ukupne javne investicije opšte države 4,6 3,8 4Odbrana i policija 0,3 0,7 0,9

Javne investicije bez bezbednosnog sektora 4,3 3,1 3,1Putna i železnička infrastruktura 1,5 1,6 1,6Zdravstvo, obrazovanje i životna sredina 1,3 0,4 0,4Ostalo 1,4 1,1 1,1

Izvor: Obračun autora na osnovu podataka Eurostata i Predloga Zakona o budžetu za 2019. godinu, Fiskalne strategije za period 2019-2021 i izveštaja Fiskalnog saveta. Napomena: i) Podaci za zemlje CIE odnose se na period 2006-2016, osim za Rumuniju za koju su dostupni podaci za period 2007-2016 ii) Podaci se odnose na funkcionalnu klasifikaciju rashoda (po nameni) po metodologiji COFOG. iii) Izdaci za zaštitu životne sredi-ne uključuju i investicije u vodosnabdevanje. iv) Podaci o kapitalnim rashodima Srbije ne uključuju kapitalne transfere i rashode iz sopstvenih prihoda indirektnih budžetskih korisnika; v) *=procena.

39

Grafikon 7.Uporedan pregled izgradnje putne infrastrukture i

izdataka na javne investicije u odabranim zemljama CIE

4.2 5.2

5.65.0

4.64.0

5.2

6.6

0.02.04.06.08.0

1995

1997

1999

2001

2003

2005

2007

2009

2011

2013

2015

BugarskaJavne investicije u % BDP-a

331

740

0200400600800

1995

1997

1999

2001

2003

2005

2007

2009

2011

2013

2015

BugarskaMreža autoputeva u km

5.6 4.7 4.67.7

5.25.3 6.0

5.1 5.1

0.02.04.06.08.0

10.0

1995

1997

1999

2001

2003

2005

2007

2009

2011

2013

2015

ČeškaJavne investicije u % BDP-a

564

1,223

0

500

1,000

1,500

1995

1997

1999

2001

2003

2005

2007

2009

2011

2013

2015

ČeškaMreža autoputeva u km

5.25.5

7.3 6.5 5.7 5.73.6 3.2

0.02.04.06.08.0

2001

2003

2005

2007

2009

2011

2013

2015

HrvatskaJavne investicije u % BDP-a

429

1,0161,310

0

500

1,000

1,500

1995

1997

1999

2001

2003

2005

2007

2009

2011

2013

2015

HrvatskaMreža autoputeva u km

113 228

747

0200400600800

1995

1997

1999

2001

2003

2005

2007

2009

2011

2013

2015

RumunijaMreža autoputeva u km

4.1 3.9 3.4 3.55.2

6.1 6.55.8 5.7

5.55.1

0.02.04.06.08.0

1995

1997

1999

2001

2003

2005

2007

2009

2011

2013

2015

RumunijaJavne investicije u % BDP-a

Izvor: Obračun autora na osnovu podataka Eurostata

Literatura:

Abiad, Abdul et al. (2016) “The macroeconomic eff ects of public investment: Evidence from advanced economies.“ Journal of Macreconomics 50:224–240.

Auerbach, Alan, and Gorodnichenko, Yuriy. (2012). “Measuring the Output Responses to Fiscal Policy.” American Econ. J.: Econ. Policy 4 (2):1–27.

Blanchard, Olivier, and Perotti, Roberto. (2002), “An Empirical Characterization of the Dynamic Eff ects of Changes in Government Spending and Taxes on Output.” Quar-terly Journal of Economics 117 (4):1329–68.

Burnside, Craig et al (2004), “Fiscal Shocks and Their Consequences.” Journal of Eco-nomic Theory 115 (1): 89–117.

40

Eden, M. , Kraay, A. (2014), “Crowding In and the Returns to Government Investment in Low-Income Countries.“ World Bank Policy Research Working Paper 6781.

European Commission. (2014), An Investment Plan for Europe http://ec.europa.eu/prio-rities/jobs- growth- investment/plan/index _ en.htm

Fatás, A., and I. Mihov, (2001), “Government Size and Automatic Stabilizers: Interna-tional and International Evidence,” Journal of International Economics 55(1):3–28.

Fiskalni savet. (2017). Lokalne javne finansije: problemi, rizici i preporuke.Fiskalni savet. (2018a). Investicije u zaštitu životne sredine: društveni i fiskalni prioritet. Fiskalni savet. (2018b). Fiskalna i ekonomska kretanja u 2018. i strateške preporuke za

budžet 2019. godine.Fiskalni savet. (2018c). Mišljenje na Fiskalnu strategiju za 2019. godinu s projekcijama

za 2020. i 2021. godinu.Gali, J. et al, (2007), “Understanding the effects of government spending on consumpti-

on“ Journal of the European Economic Association, 5, 227–70.Gechert, Sebastian. (2015), “ What fiscal policy is most effective? A meta-regression

aFnalysis.“ Oxford Economic Papers (1): 1–28.HEAL, CAN Europe, Sandbag, CEE Bankwatch Network and Europe Beyond Coal,

(2019), “Chronic coal pollution - EU action on the Western Balkans will improve health and economies across Europe”

Ilzetzki, E. et al (2013), “How big (small?) are fiscal multipliers?” Journal of Monetary Economics 60 (2), 239-254.

IMF. (2014), Is it time for an infrastructure push? The macroeconomic effects of public investment, World Economic Outlook, Washington D.C.

De Jong, Jasper et al. (2017), “The effect of public investment in Europe: a model-based assessment. “ ECB Working Paper Series No. 2021, European Central Bank, 2017.

Mineshima, A. et al, (2014), “Size of Fiscal Multipliers,” in Post- Crisis Fiscal Policy, C. Cottarelli, P. Gerson, and A. Senhadji (eds.), MIT Press, Cambridge, MA, pp. xiv + 562.

OECD. Health at a Glance 2018.Perotti, Roberto. 2008. “In Search of the Transmission Mechanism of Fiscal Policy.” In

NBER Macroeconomics Annual 2007, edited by Daron Acemoglu, Kenneth Rogoff, and Michael Woodford, 169–226. Chicago: University of Chicago Press.

Perotti, Roberto. 2013. “Comment on “Government Spending and Private Activity.” In Fiscal Policy after the Financial Crisis, edited by Alberto Alesina and Francesco Giavazzi, 56–61. Chicago: Univ. Chicago Press.

Petrović, P. et al (2018), “Is Increase in Government Investment Effective Policy in Bad Times: Evidence from Emerging EU Economies.” Working Paper, August 2018.

Petrović et al, (2017), „Fiscal consolidation and growth in Serbia, 2015-2017: Program, accomplishments and drivers”. Ekonomika preduzeća, 65(1-2), 43-67.

Petrović P. et al. (2019), “Why Is Serbia an Economic Growth Underachiever?”. Ekono-mika preduzeća, 67(1-2).

Ramey, Valerie A., and Matthew D. Shapiro. (1998), “Costly Capital Reallocation and the Effects of Government Spending.” Carnegie- Rochester Conference Series on Public Policy 48:145–94.

41

Ramey, Valerie A. (2013), “Government Spending and Private Activity.” In Fiscal Policy after the Financial Crisis, edited by Alberto Alesina and Francesco Giavazzi, 19–55. Chicago:Univ. Chicago Press.

Vlada Republike Srbije. Fiskalna strategija za 2019. sa projekcijama za 2020. i 2021. godinu.

Wolff, E. (2013). Productivity Convergence: Theory and Evidence (Cambridge Surveys of Economic Literature). Cambridge: Cambridge University Press.

World Economic Forum, Global Competitiveness reports (od izveštaja za 2012/2013 do izveštaja za 2016-2017)

World Bank, Doing business (izveštaji za 2018. i 2019. godinu)

43

UZROCI I POSLEDICE NISKIH INVESTICIJA U SRBIJICAUSES AND CONSEQUENCES OF LOW INVESTMENTS IN SERBIA

Milojko Arsić*Saša Ranđelović**Aleksandra Nojković***

Apstrakt: Investicije predstavljaju jednu od najznačajnijih direktnih determinanti privred-nog rasta. Ukupne investicije u Srbiji u pret-hodnih pet godina iznosile su u proseku 16,8% BDP-a i kao takve su bile za oko četvrtinu (5% BDP-a) niže u odnosu na prosek zemalja Centralne i Istočne Evrope (CIE) i Zapadnog Balkana. Posmatrano po izvorima, uočava se da su u Srbiji vrlo niske domaće investicije – i javne i privatne, dok su strane direktne inve-sticije relativno visoke. Uzroci niskih domaćih privatnih investicija se ne nalaze u domenu troškova angažovanja kapitala, već u niskoj domaćoj štednji i nepovoljnim opštim uslovima poslovanja. Javne investicije su niske budući da se u kreiranju fiskalne politike prednost daje tekućim izdacima (na plate i penzije), ali i zbog neefikasnosti države. Strane direktne in-vesticije u Srbiji su visoke zbog jeftine radne snage, široke mreže slobodne trgovine, niskih poreza, visokih subvencija, ali i ad hoc zaštite stranih investitora od neefikasnog pravnog i administrativnog sistema. Niske ukupne inve-sticije negativno utiču na produktivnost rada, zaposlenost i buduće realne zarade, što pod-stiče emigracione trendove. Za rast ukupnih investicija u Srbiji, potrebno je znatno pove-ćati javne (produktivne) investicije, te načini-ti strukturne promene u ekonomskoj politici, tako da se stvore sistemski podsticaji za šted-nju i investicije.

KLJUČNE REČI: INVESTICIJE, ŠTED-NJA, PRIVREDNI RAST, EKONOMSKA PO-LITIKA

Abstract: Investments in fixed capital are one of the main drivers of economic growth. Total (average) investments in Serbia in the last five years stood at 16.8% of GDP, thus being by one quarter (5% of GDP) lower than the Central and Eastern Europe (CEE) and Western Bal-kans average. This is due to low domestic – public and private investments, while foreign direct investments in Serbia were high. Domes-tic private investments in Serbia are low due to low domestic savings and poor doing busi-ness conditions, rather than due to user cost of capital. Public investments in Serbia because non-productive spending (public wages and pensions) are preferred by policy makers, as well due to inefficiency of the government. Foreign direct investments in Serbia are buoy-ant, due to cheap labour force, wide free trade network, low taxes and high subsidies, but also due to ad hoc protection from inefficient legal and bureaucratic system, offered to foreign investors. Low total investments trigger low productivity of work, thus affecting employ-ment and future real wages, which encourages emigration trends. To boost total investments in Serbia, it is necessary to lift public (produc-tive) investments and to introduce structural changes in economic policy, thus creating in-centives for savings and investments.

KEY WORDS: INVESTMENTS, SAVINGS, ECONOMIC GROWTH, ECONOMIC POLICY

JEL KLASIFIKACIJA: E20, E22, E60, E62

* Univerzitet u Beogradu – Ekonomski fakultet, E-mail: arsicm@ekof.bg.ac.rs** Univerzitet u Beogradu – Ekonomski fakultet, E-mail: randjelovic@ekof.bg.ac.rs.rs*** Univerzitet u Beogradu – Ekonomski fakultet, E-mail: nojkovic@gmail.com

44

1. UVODNA RAZMATRANJA

Privreda Srbije je u periodu od 2012. do 2018. godine ostvarila kumulativni rast (BDP-a) od 13,4%, što je znatno manje od prosečnog rasta zemalja CIE, koji je u ovom periodu u proseku iznosio oko 20,3%. Posledično, u navedenom periodu istorijski zaostatak u po-gledu ekonomske razvijenosti Srbije u odnosu na zemlje CIE je dodatno povećan. Iako je u ovom periodu na dinamiku privrednog rasta uticalo i nekoliko egzogenih faktora,kao što su varijacije vremenskih prilika, ovi faktori su u manjoj ili većoj meri uticali i na ostale zemlje regiona i CIE1, tako da se sporiji rast privrede Srbije ne može objasniti delovanjem tih faktora. Stoga je potrebno sagledati koji su to unutrašnji faktori, uticali na spor rast privrede Srbije.

Mehanizam privrednog rasta je relativno složen i zavisi od velikog broja međusobno povezanih faktora, između kojih postoji hijerarhija - neposredni faktori, ekonomska po-litika, strukturne karakteristike, fundamentalni faktori. Tako na dinamiku rasta BDP-a neposredno utiču investicije, zapošljavanje i tehnički progres. Ovi faktori dobro objaš-njavaju rast privrede određene zemlje u nekom periodu, ali ne daju objašnjenje razlika u visini i efikasnosti investicija i inovacija, količini rada i ljudskog kapitala po zemljama i periodima. Pomenuti, neposredni, faktori su pod uticajem ekonomske politike, tj. ma-kroekonomskih performansi zemlje, kao što su visina inflacije i kamatnih stopa, politika kursa, visina i struktura poreza, struktura javne potrošnje, politika dohodaka (odnos zarada i produktivnosti, ekonomska nejednakost) i dr. Na neposredne faktore privred-nog rasta utiču i strukturne karakteristike privrede, kao što je razvijenost finansijskog tržišta, intenzitet konkurencije i otvorenost privrede, demografski faktori i sl. Dalje, i na kvalitet ekonomske politike, kao i na strukturne karakteristike privrede utiču neki fundamentalni faktori, kao što su institucije, istorijsko nasleđe (kultura, religija, običaji), geografski faktori.

Budući da su investicije jedan od najbitnijih neposrednih pokretača privrednog rasta, čija relevantnost je potvrđena u velikom broju empirijskih studija, te da su one u Srbiji već nekoliko decenija niske, tj. značajno niže nego u uporedivim državama CIE i Za-padnog Balkana2, u ovom radu će se analizirati uzroci i posledice niskih investicije, na osnovu čega će se formulisati smernice za vođenje politike koje bi trebalo da utiču na rast investicija u Srbiji u narednom periodu.

U drugom poglavlju će biti dat prikaz teorijskog okvira i rezultata empirijskih istraži-vanja u pogledu determinanti investicija i uticaja investicija na privredni rast. Nakon toga, u trećem delu analiziraće se dugoročna dinamika investicija u Srbiji, a izvršiće se i komparativna analiza visine investicija (ukupno i po komponentama) u Srbiji, CIE i Zapadnom Balkanu. U četvrtom delu će se analizirati uzroci niskih ukupnih investicija u Srbiji, dok će se u petom delu analizirati odgovarajuće posledice niskih investicija. U šestom, zaključnom, poglavlju, date su osnovne preporuke za unapređenje javnih politi-ka u cilju povećanja investicija u Srbiji.

1 Sporiji rast Srbije se ne može objasniti ni fiskalnom konsolidacijom, jer su gotovo sve zemlje Regiona u posmatranom periodu primenjivale mere fiskalne konsolidacije.

2 U ovom radu pod zemljama CIE podrazumevamo 11 članica EU iz Centralne i Istočne Evrope, a zemlje Zapadnog Balkana obuhvataju 4 zemlje iz ovog Regiona koje nisu u EU.

45

2. DETERMINANTE INVESTICIJA I PRIVREDNOG RASTA – TEORIJSKI OKVIR I EMPIRIJSKA ISTRAŽIVANJA

Investicije su ključni neposredni faktor rasta privrede, jer nivo i efikasnost investicija održava kvalitet ekonomske politike i institucija. Osim toga, investicije utiču i na druge neposredne faktore rasta kao što su tehnički progres i zapošljavanje. Uticaj investicija na rast privrede zavisi od institucionalnog okruženja, otvorenosti privrede i intenziteta konkurencije. S obzirom na relevantnost ove teme, ispitivanje veze između investicije i privrednog rasta bilo je predmet brojnih empirijskih istraživanja, koja po pravilu uka-zuju na postojanje značajne pozitivne veze. Tako Levine iRenelt (1992) pokazuju da su stopa investicija i otvorenost, najrobusniji faktori rasta privrede, među 50 analiziranih faktora. Takođe, Mankiw et al. (1992), na osnovu proširenog Solovljevog modela ocenju-ju da investicije u fizički kapital objašnjavaju 1/3 rasta privrede. Osim toga, empirijska istraživanja ukazuju da pojedine forme investicija imaju snažniji uticaj na privredni rast od ostalih. De Long i Summers (1991), na podacima za SAD, pokazuju da povećanje in-vesticija u opremu za 1 pp. BDP podiže stopu rasta za 0,33 pp. BDP, dok Munnell (1992) daje pregled empirijske literature koja nedvosmisleno potvrđuje značajnu pozitivnu vezu između nivoa javnih investicija i rasta privrede.

S obzirom da se i u teorijskim i u empirijskim modelima investicije prepoznaju kao robu-stan faktor privrednog rasta, sledeće relevantno pitanje je od čega zavisi nivo investicija. Tako neoklasična teorija (ModiglianiandMiller, 1958; Jorgenson, 1963,1971) ukazuje da investicije zavise od odnosa stope prinosa i troškova angažovanja kapitala, rizika i rigid-nosti na tržištu kapitala:

( )( )( )( )

11 1r k

Ctδ

γθ

+ −=

− − (1)

Tako, troškovi angažovanja kapitala (C) direktno zavise od kamatne stope (r) i stope amortizacije (δ ), kao i od stope poreza na dobit preduzeća (t) i na dohodak od dividen-de (θ ), čiji rast povećava troškove angažovanja kapitala. S druge strane, na smanjenje troškova angažovanja kapitala utiču poreske olakšice po jedinici investicija (k),dok rizici i neizvesnost u pogledu tržišnog i poslovnog okruženja (γ ) povećavaju troškove anga-žovanja kapitala3.

Standardnu formula za troškove angažovanja kapitala, u slučaju Srbije je potrebno mo-difikovati, kako bi se obuhvatio uticaj državnih subvencija. Ako direktne i indirektne subvencije po jedinici investicija označimo sa s tada su troškovi angažovanja kapitala:

( )( )( )( )

11 1

r k sC

tδ

γθ

+ − −=

− − (2)

iz čega sledi da državne subvencije snižavaju troškove upotrebe kapitala, što utiče na povećanje obima investicija. Međutim, prilikom ocene uticaja državnih subvencija na investicije neophodno je imati u vidu dva dodatna efekata. Prvi od njih se odnosi na oportunitetne troškove subvencija, odnosno da bi sredstva koje su odobrena kroz sub-

3 Vrednost parametra γ je veća od 1, pri čemu veća vrednost ovog parametra odražava viši nivo rizika i neizvesnosti.

46

vencije mogla da budu upotrebljena i na druge produktivne načine, kao što su javne ili private investicije (smanjenje poreza). Druga posledicasubvencija odnosi se ne to da one narušavaju alokaciju resursa. Subvencije se odobravaju za samo neke investicije, i u tom slučaju se troškovi takvih investicija, smanjuju za 20% ili 30%, dok troškovi ostalih in-vesticija ostaju nepromenjeni. Stoga subvencije mogu da podstaknu dugoročno neodrži-ve investicije u neke delatnosti koje su visoko subvencionisane, kao što je npr. industrija automobilskih kablova. Takođe, subvencije mogu da kreiraju distorzije između grupa investitora kao što su domaći i strani investitori, privilegovani i ostali domaći investitori.

Neoklasična teorija objašnjava mikroekonomske determinante privatnih investicija u konkurentskoj tržišnoj privredi u kojoj preduzeća maksimiziraju profit. Onadobro objaš-njava nivo investicija u određenoj zemlji4, budući da obuhvata neposredne determinante investicija, ali ne može da objasni na zadovoljavajući način razlike koje u pogledu visine investicija postoje između različitih zemalja, budući da ne obuhvata institucionalne i strukturne faktore, niti uticaj ekonomske politike5. Prema Besley (1995) i Lim (2014), za objašnjenje razlika u nivou i efikasnosti investicija između zemalja važno je u obzir uzeti tri grupe faktora: i)institucije - od kojih zavisi sigurnost vlasničkih prava i rizik od eksproprijacije profita i kapitala, te ravnopravnost učesnika na tržištu, raširenost traga-nja za rentom i korupcije; ii)strukturne karakteristike privrede - razvijenost finansijskog sektora, intenzitet konkurencije i otvorenost privrede, obrazovanje, kao i demografske karakteristike stanovništva; iii)ekonomska politika – pre svega politika dohodaka (dina-mika zarada i produktivnosti, nejednakost dohodaka), poreska politika i struktura javnih rashoda, visina javnog duga, politike kursa, nivo i stabilnost inflacije i dr.

Standardna ekonomska teorija ukazuje da je rast privrede rezultat investicija u fizički i ljudski kapital i inovacije. Prema neoklasičnoj teoriji u uslovima slobodnih tokova kapi-tala strani kapital predstavlja perfektan supstitut za domaći kapital, pa stoga nije važno da li su investicije finansirane domaćom ili stranom štednjom. Prema ovoj teoriji važno da u nekoj zemlji postoje dobri uslovi za investicije, a nije važno da li se one finansiraju domaćim ili stranim sredstvima, jer su cene domaćeg i stranog kapitala identične. Među-tim, empirijska istraživanja pokazuju da zemlje koje imaju veću domaću štednju imaju veće investicije i bržiprivredni rast, što se vidi poređenjem štednje i rasta u zemljama Istočne Azije iJužne Amerike.Prema tome postoji pristrasnost investitorau smeru da se štednja nastala u određenoj zemlji više investira u toj zemlji. Tako FeldsteiniHorioka, (1981) pokazuju da su razlike između zemalja u pogledu stope investicija, gotovo jedna-ke razlikama koje postoje u pogledu stope domaće štednje. Neka od mogućih objašnje-nja ove veze mogu se naći u manjim troškovima investiranja i manjoj percepciji rizika, uzrokovanoj boljom informisanošću domaćih investitora o poslovnim prilikama, kao i u rizicima investiranja i poslovanja u zemlji. Konzistentno sa time, Aghion et al (2009) zaključuju da je visoka štednjanaročito važna za zemlje u razvoju, jer omogućava usva-janje napredne tehnologije. Osim toga,Aizenmann et al. (2007)pokazuju da zemlje u ra-zvoju oko 90% kapitala finansiraju sopstvenom štednjom, te da finansijska liberalizacija tokom poslednjih decenija nije povećala ovaj procenat, kao i da zemlje u kojima domaća štednja više učestvuje u finansiranju investicija beleže brži rast privrede, te da visoka 4 Empirijska istraživanja u većoj meri potkrepljuju validnost neoklasične teorije investicija nego što je to

slučaj sa alternativnim teorijama, kao što je kejnzijanska teorija akceleratora. 5 Moglo bio se tvrditi da neoklasična teorija implicitno izbirno obuhvata i ove faktore preko stope prinose

i nivoa rizika.

47

domaća štednja odražava dobre institucije, dobar privredni ambijent i dobru ekonomsku politiku. S druge strane, visoka neto strana imovina ukazuje da je domaća štednja niska u dužem periodu, što može da bude posledica prekomernog rasta zarada i potrošnje, precenjenog kursa, slabih institucija.

3. DINAMIKA I STRUKTURA INVESTICIJA U SRBIJI

3.1 Dugoročna dinamika investicija u Srbiji U dugoročnoj dinamici investicija u Srbiji u prethodnih 70 godina uočavaju se četiri pot-perioda. Stopa investicija u Srbiji je od sredine 50-ih do početka 80-ih godina XX veka bila relativno visoka, i kretala se u rasponu od 30 do 44% BDP-a.Od početka 80-ih pa do 2000. godine stopa investicija u Srbiji je gotovo kontinuirano snažno opadala, sa 30% na svega 10% BDP-a, što je daleko ispod nivoa investicija koji je potreban za pokriće amortizacije (Grafikon 1.). Od 2001. do 2008. godine investicije u Srbiji su osetno rasle, ali su veći deo ovog perioda i dalje bile relativno niske, budući da su tek 2008. godine dostigle nivo od 25% BDP-a. Nakon toga, od početka svetske ekonomske krize, došlo je do pada ukupnih investicija.

Grafikon 1.Stopa investicija u Srbiji (% BDP-a)

-

5.0

10.0

15.0

20.0

25.0

30.0

35.0

40.0

45.0

50.0

1952

1955

1958

1961

1964

1967

1970

1973

1976

1979

1982

1985

1988

1991

1994

1997

2000

2003

2006

2009

2012

2015

2018

Izvor: Republički zavod za statistiku (od 1952. do 2000.) i Svetska banka (od 2001. godine)

Stoga se ocenjuje da su investicije u Srbiji bile visoke u periodu kada je takva politika sprovođena primenom administrativnih metoda – do kraja 60-tih godina prošlog veka. Od 70-ih godina prošlog veka stopa investicija u Srbiji velikoj meri zavisi od priliva stranog kapitala, tako da je smanjeni priliv stranog kapitala tokom 80-ih godina usled platnobilansne krize, te gotovo prekid priliva kapitala tokom 90-ih godina, usled među-narodnih sankcija, znatno uticao na oštar i kontinuiran pad investicija tokom ovog peri-oda. Nakon ulaska u proces tranzicije sa planske na tržišnu ekonomiju, Srbija nije uspela da administrativne metode zameni metodama zasnovanim na podsticajima, što je jedan

48

od uzroka niskog nivoa investicija u Srbiji u prethodne dve decenije. U periodu tranzicije zavisnost privrede Srbije od priliva stranog kapitala je i dalje vrlo visoka. Tako naprimer, nakon smanjenja priliva kapitala usled svetske ekonomske krize, došlo je do ponovnog pada ukupnih investicija u Srbiji, pa su one tokom gotovo cele prethodne decenije bile ispod 20% BDP-a (Grafikon 2.)

Grafikon 2.Dinamika investicija u Srbiji po komponentama, 2007-2018. (% BDP-a)

0.0

5.0

10.0

15.0

20.0

25.0

2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016 2017 2018*

Ukupne investicije

0.0

1.0

2.0

3.0

4.0

5.0

6.0

2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016 2017 2018*

Javne investicije

0.0

1.0

2.0

3.0

4.0

5.0

6.0

7.0

8.0

9.0

10.0

2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016 2017 2018*

Strane direktne investicije

0.0

2.0

4.0

6.0

8.0

10.0

12.0

14.0

16.0

2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016 2017 2018*

Domaće privatne investicije

Izvor: RZS, Ministarstvo finansija, obračun autora

Prema izvorima finansiranja, investicije se mogu podeliti na strane i domaće, pri čemu se u okviru domaćih razlikuju javne i privatne investicije. Podaci prikazani na Grafikonu 2. pokazuju da su u periodu od 2008. do 2012. godine strane i domaće privatne investicije bile prilično volatilne, što se može objasniti i nestabilnošću na međunarodnim tržištima. Od 2013. godine, strane direktne investicije beleže kontinuirani rast, dok domaće pri-vatne investicije gotovo kontinuirano opadaju. S druge strane, javne investicije u Srbiji su pre krize 2008. godine iznosile gotovo 5% BDP-a, da bi zatim u periodu od 2008. do 2012. godine opale na oko 3,5% BDP-a (u proseku), što se delimično objašnjava time da je u uslovima rastućeg fiskalnog deficita, došlo do usporavanja i odustajanja od realizaci-je od nekih projekata, budući da zbog složene strukture vladajuće koalicije nije bilo mo-guće postići dogovor o uštedama na tekućim rashodima. Od 2013. godine, iako je došlo do ukrupnjavanja vladajuće koalicije, tako da problem političkog usaglašavanja u okviru koalicije više nije predstavljao prepreku, ipak nije došlo do rasta javnih investicija, već su one, naprotiv, dodatno opale, tako da su u periodu od 2013. do 2018. godine u proseku iznosile oko 2,9% BDP-a. Ocenjuje se da je nizak nivo javnih investicija posledica, pre svega političke ekonomije i neefikasnosti države u pogledu planiranja i realizacije javnih investicija, na šta, između ostalog, utiče i urušavanje kvaliteta kadrova u javnoj upravi, kroz sve veću zastupljenost lica sa diplomama sumnjivog kvaliteta.

49

3.2 Nivo i struktura investicija: Srbija, CIE i Zapadni BalkanUkupne investicije u Srbiji su u periodu od 2013. do 2017. godine u proseku iznosile oko 16,8% BDP-a, što je za oko 5% BDP-a niže od proseka zemalja CIE i Zapadnog Balkana u istom periodu (Grafikon 3.). Posmatrano po komponentama, uočava se da su ukupne investicije u Srbiji niže nego u drugim pomenutim državama, zbog znatno manjih jav-nih investicija i domaćih privatnih investicija, dok su strane investicije relativno visoke. Tako su javne investicije u Srbiji u prethodnom petogodišnjem periodu bile niže 1,3% BDP-a u odnosu na prosek zemalja CIE, a za preko 2% BDP-a niže od proseka zemalja Zapadnog Balkana. To znači da je Srbija u prethodnih pet godina imala javne investi-cije jednake proseku zemalja Zapadnog Balkana, ukupno bi u ovom periodu u javnu infrastrukturu bilo uloženo preko 3 milijarde evra više, što je iznos koji je dovoljan za izgradnju kompletnog putnog Koridora 11 i rekonstrukciju celog železničkog Koridora 10. Osim javnih, u ovom periodu su vrlo niske bile i domaće privatne investicije, koje su u Srbiji u proseku iznosile svega 8,9% BDP-a godišnje, i kao takve bile niže za 3,5% BDP-a u odnosu na prosek Zapadnog Balkana, a za čak 7% BDP-a niže od proseka ze-malja CIE. S druge strane, neto strane direktne investicije (SDI) u Srbiji su u prethodnih pet godina u proseku iznosile oko 5% BDP-a, i kao takve su bile relativno visoke, tj. za oko 3,6% BDP-a više u odnosu na prosek CIE. Slična situacija je u ovom periodu bila i u drugim zemljama Zapadnog Balkana, budući da je prosečan nivo SDI u ovim država-ma u prethodnih pet godina takođe iznosio oko 5% BDP-a. Niske neto strane direktne investicije u zemljama CIE, rezultat su toga što su ove zemlje ne pojavljuju samo kao značajni primaoci stranog kapitala, nego i kao značajni investitori u inostranstvu. Re-lativno visoke investicije zemalja CIE u inostranstvo posledica su rasta njihovog nivoa razvijenosti tokom poslednje tri decenije, ali i visoke domaća štednje6.

Grafikon 3.Prosečna stopa investicija u periodu 2013-2017. (% BDP-a):

Srbija, CIE i Zapadni Balkan

20.5

3.5

16.3

0.7

21.5

4.1

15.9

1.5

22.2

4.9

12.4

4.9

16.8

2.8

8.9

5.1

-

5.0

10.0

15.0

20.0

25.0

Ukupne investicije Javne investicije Domaće privatne inv. SDI

EU CIE Z. Balkan Srbija

Izvor: Eurostat, Svetska banka, RZS i obračun autora

6 Podsećamo da su zemlje CIE članice EU u 2017. godini bile skoro duplo razvijenije od Srbije mereno u dolarima jednake kupovne snage, a da je pre tri decenije Srbija po razvijenosti bila na nivou proseka navedenih zemalja.

50

Iako se u prethodne dve godine beleži rast investicija u Srbiji, opšta ocena njihove re-lativne visine i strukture u 2017. godini je slična oceni za ceo prethodni petogodišnji period. Procene Republičkog zavoda za statistiku (RZS) ukazuju da je u 2018. godini došlo do solidnog rasta investicija, za oko 9% u odnosu na prethodnu godinu, te da nji-hovo učešće u BDP-u raste za oko 1 pp. BDP-a, i to po osnovu rasta domaćih privatnih i javnih investicija, što se ocenjuje kao pozitivno. Ipak, taj rast se istovremeno smatra nedovoljnim, budući da se ukupne investicije u 2018. procenjuju na ispod 19% BDP-a, tako da je jaz u odnosu na zemlje Zapadnog Balkana i CIE i dalje velik, i da iznosi 2,4% i 3,7% BDP-a respektivno.

Grafikon 4.Prosečna stopa investicija u 2017. godini (% BDP-a): Srbija, CIE i Zapadni Balkan

20.7

3.2

16.6

0.9

21.2

3.6

15.6

2.0

22.5

5.5

13.1

3.9

17.7

3.1

8.0 6.6

18.8

3.6

9.2

6.0

-

5.0

10.0

15.0

20.0

25.0

Ukupne investicije Javne investicije Domaće privatne inv. SDI

EU CIE Z. Balkan Srbija Srbija 2018*

Izvor: Eurostat, Svetska banka, RZS i obračun autora

4. UZROCI NISKIH DOMAĆIH I VISOKIH STRANIH INVESTICIJA

4.1 Uzroci niskih domaćih investicijaPrema neoklasičnoj ekonomskoj teoriji, odluke o investiranju direktno zavise od troško-va angažovanja kapitala, o čemu je više reči bilo u poglavlju 2 ovog rada(jednačina (1)). Shodno tome, u traganju za uzrocima niskih investicija u Srbiji, potrebno je krenuti od pomenutih neposrednih determinanti.

Prema podacima NBS i Kvartalnog monitora (Grafikon 5.), kamatne stope na investici-one kredite indeksirane u dinarima u Srbiji su duži niz godina u kontinuiranom padu, sa preko 8% u 2011. godini, na oko 3% u 2018. godini. Znatan pad kamatnih stopa u prethodnim godinama posledica je pre svega ekspanzivne monetarne politike ECB i američkih Federalnih rezervi, usled koje je ponuda kapitala na međunarodnom tržištu obilna. Osim toga, napredak koji je ostvaren u pogledu uspostavljanja makroekonomske

51

stabilnosti u Srbiji, kao i rešavanje problema loših kredita uticao je na smanjenje rizika zemlje, što je dodatno uticalo na pad troškova finansiranja. Kamatne stope na investici-one kredite u Srbiji su već tri godine na nivou ispod 5% godišnje, što se može smatrati niskim, kako u apsolutnom pogledu, tako i u poređenju sa drugim državama Regiona i Evrope, zbog čega se niske investicije u Srbiji ne mogu objasniti visokim troškovima finansiranja.

Grafikon 5.Kamatne stope na investicione kredite indeksirane u dinarima u Srbiji (u %)

0

1

2

3

4

5

6

7

8

9

10

2011 2012 2013 2014 2015 2016 2017 2018

Izvor: Kvartalni monitor br. 54

Na troškove angažovanja sredstava utiču i porez na dobit preduzeća, kao i porez na pri-hode od dividende (videti jednačinu 1). Na osnovu komparativnih analiza, zaključuje se da je zakonska stopa poreza na dobit preduzeća u Srbiji od 15%, znatno ispod proseka EU-28 (23%), kao i proseka CIE (17,2%), tako da samo pet od 32 posmatrane evropske države ima nižu zakonsku stopu poreza na dobit od Srbije (Grafikon 6.). Slični zaključci se dobijaju i na osnovu poređenja efektivnih stopa poreza na dobit, kada se u obzir uzmu diferencirana pravila za utvrđivanje poreske osnovice i razlika u politikama poreskih olakšica. Kada se porezu na dobit doda i porez na prihod od isplaćene dividende, dobije se ukupno poresko opterećenje dohodaka od kapitala. U Srbiji ukupno poresko optereće-nje dohodaka od kapitala iznosi 27,8%, i niže je nego u većini evropskih država – samo pet zemalja Evrope ima niže ukupno poreskog opterećenje. S obzirom da je poresko opterećenje kapitala u Srbiji nisko, a da je u prethodnoj deceniji bilo još niže, budući da je stopa poreza na dobit do 2014. bila niža za 5 pp, zaključuje se da se niske investicije u Srbiji ne mogu objasniti ni poreskim faktorima. Osim toga, subvencije u novcu i naturi u Srbiji su visoke i dodatno snižavaju troškove upotrebe kapitala (jednačina 2), tako da se ocenjuje da su troškovi upotrebe kapitala u Srbiji relativno niski, i da ne predstavljaju efektivnu barijeru za rast investicija.

52

Grafikon 6.Stope poreza na dobit i dividende (u %)

0

10

20

30

40

50

60

70

FRA

MLT

BEL IT

AD

EU ESP

PRT

LUX

GR

CN

LDA

UT

DN

KEU

-28

SVK

SWE

HU

NES

TH

RV

FIN

GB

RC

ZEPO

LC

EESV

NR

OM

LVA

LTU

SRB

ALB IR

LC

YP

BG

RB

IHM

KD

Zakonska stopa Efektivna prosečna stopa Ukupna poreska stopa na raspodeljeni profit

Izvor: Arsić i Ranđelović (2017)

S obzirom da su ukupne investicije u Srbiji niske pre svega zbog niskih domaćih (privat-nih i javnih) investicija, te da se domaće investicije prevashodno finansiraju iz domaće štednje, nakon analize troškova angažovanja kapitala, trebalo bi razmotriti nivo doma-će štednje, kao potencijalni uzrok niskih investicija u Srbiji. Uporedivi podaci Svetske banke pokazuju da je prosečan nivo domaće štednje u Srbiji u periodu od 2013. do 2017. godine iznosio svega 9,3% BDP-a, dok je prosek zemalja CIE, kao i Evro zone 25,4% BDP-a i 24% BDP-a respektivno, a prosek zemalja Istočne Azije, koje su prethodnih decenija ostvarivale visoke stope rasta iznosi oko 34,4% BDP-a. Istovremeno, zemlje Latinske Amerike koje su po nivou razvijenosti uporedive sa Srbijom su ostvarivale stope domaće štednje od preko 18% BDP-a (Grafikon 7.). Ti podaci pokazuju da je stopa bruto domaće štednje u Srbiji duplo niža od proseka Latinske Amerike, preko 2,5 puta niža od proseka CIE i Evrozone, a za preko 3,5 puta niža od proseka Istočne Azije. U prethodnih pet godina došlo je do znatnog rasta stope domaće štednje u Srbiji (za preko 75%), sa 6,9% BDP-a u 2013. na 12,2% BDP-a u 2017. godini. Taj rast je naročito bio izražen od 2015. godine, što vremenski koincidira sa fiskalnom konsolidacijom, koja je direktno uticala na povećanje javne štednje7, a indirektno potencijalno i na rast privatne štednje, zbog sporijeg rasta lične potrošnje. Ipak, i pored znatnog rasta u prethodnim godinama, stopa domaće štednje u Srbiji u 2017. godini je i dalje duplo niža od proseka zemalja CIE i Evro zone, što može ukazivati da je niska domaća štednja jedan od fun-damentalnih uzroka niskih domaćih investicija. U javnosti se može čuti primedba da je domaća štednja u Srbiji mala zbog niskih dohodaka. Međutim, podaci o stopi domaće štednje u Rumuniji i Bugarskoj, zemljama koje su po nivou razvijenosti slične Srbiji, u kojima domaća štednja iznosi oko 22% BDP-a, i kao takva je gotovo duplo veća nego

7 Javna štednja se računa kao zbir javnih investicija i fiskalnog bilansa. Uz javne investicije od 3% BDP i fiskalni deficit od 4% BDP javna štednja je negativna i iznosi -1% BDP, dok uz javne investicije od 3% BDP i suficit od 1% BDP javna štednja iznosi 4% BDP.

53

u Srbiji, ukazuju da nizak dohodak ne mora nužno da bude povezan sa niskom stopom domaće štednje.Slično, i zemlje Istočne Azije u periodu kada su bile na sadašnjemnivou razvijenosti Srbije imala su domaću štednju od oko 35% BDP.

Grafikon 7.Bruto domaća štednja,

prosek 2013-2017. (% BDP-a)

Grafikon 8.Dinamika bruto domaće štednje

od 2007. do 2017. (% BDP)

34.4

25.4 24.0

18.6

9.3

-

5.0

10.0

15.0

20.0

25.0

30.0

35.0

40.0

Istočna Azija CIE Evro zona LatinskaAmerika

Srbija

-

5.0

10.0

15.0

20.0

25.0

30.0

35.0

40.0

2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016 2017

Evro zona CIE Latinska Amerika Istočna Azija Srbija

Izvor: Svetska banka, obračun autora Izvor: Svetska banka, obračun autora

Pored niske štednje, na nivo investicija, tj. na odluku preduzeća i pojedinaca o tome koji deo svoje štednje će investirati, utiču i brojni drugi faktori, od kojih zavisi očekivani prinos na investicije i nivo rizika preuzet za dati prinos. Među, faktorima8 koji značajno utiču na rizike i prinos od investicija, a timei na visinu investicija važnu ulogu imaju ma-kroekonomske politike, strukturne karakteristike privrede i kvalitet institucija.Važnost ekonomske politike i strukturnih karakteristika privrede za privatne investicijesseuo-čava na primerimaBugarskei Rumunije koje imaju duplo većustopu domaćih investicije nego Srbija, mada su njihove institucije slabe kao i u Srbiji.

Ekonomska politika utiče pozitivno na privatne investicije ukoliko u dužem periodu održava makroekonomsku stabilnost, odnosno ukoliko održava inflaciju na niskom i stabilnom nivou, ukoliko nema naglih i velikih promena kursa9, ako su kamatne stope niskei relativno stabilne, a ne postoji veliki rizik od krize javnog ili privatnog duga (Ai-zenman iNancy, 1993) Osim toga važno je da u ekonomskoj politici nema čestih, velikih i neočekivanih promena, jer takve promene kreiraju rizike za investiranje, a mogu da izazovu i makroekonomsku nestabilnost. Sa stanovišta investicija bolje je ako se eko-nomska politika sprovodi na osnovu stalnih pravila, nego na osnovu vladine diskrecije (FatasiMihov, 2003 i 2013). Štaviše, česte i velike promene u ekonomskoj politici po pravilu su posledica slabih institucija. U tržišnoj privredi država, kao najveći poslodavac i regulator, utiče na privatne investicije preko politike dohodaka. Ukoliko plate u javnom sektoru rastu brže od produktivnosti to stvara pritisak na rast plata i jediničnih troškova rada u privatnom sektoru, usled čega prinos na privatne investicije opada, a kao odgovor na to one se smanjuju. Na sličan način brži rast minimalne zarade od rasta produktivno-sti povećava jedinične troškove rada, što nepovoljno utiče na investicije.

8 Ovi faktori utiču na nivo investicija, ali i na domaću štednju, jednu od važnih determinanti investicija.9 Nagle i velike promene kursa su manje verovatne ako je spoljni bilans uravnotežen, što je slučaj kada je

kurs blizu ravnotežnog nivoa.

54

Ekonomska politika u Srbiji je pre početka fiskalne konsolidacije negativno uticala na privatne investicije, a taj negativan uticaj je bio naročito snažan od sredine 2011. do kraja 2014. godine, kada je postojao rizik od krize javnog duga. Od početke fiskalne konsoli-dacije ostvaren je znatan napredak ka poboljšanju makroekonomske stabilnosti, čime su unapređeni uslovi za investiranje10. Inflacija je stabilizovana na niskom nivou, dinar je stabilan (ali verovatno precenjen), fiskalni bilans je pozitivan, kamatne stope su niske, dok je procenat loših kredita oboren na predkrizni nivo. Kao što podaci na Grafikonu 8. pokazuju, sa uspostavljanjem makroekonomske stabilnosti, došlo je do rasta domaće štednje, ali je uticaj preostalih faktora i dalje dovoljno snažan, tako da su ukupne inve-sticije vrlo niske.

Međutim, neke karakteristike ekonomske politike još uvek nisu pogodne za investicije. Promene u ekonomskoj politici su česte, nenajavljene, a većina zakona se usvaja po hit-nom postupku i stupa na snagu odmah nakon usvajanja. Ovakav način sprovođenja eko-nomske politike stvara neizvesnost u poslovanju i povećava rizike, što nepovoljno utiče na investicije. Politika dohodaka tokom 2018.i 2019. karakteriše se visokim rastom plata u javnom sektoru (kumulativno 19%) kao i velikim povećanjem minimalne zarade, što nije u skladu sa stvaranjem dobrih uslova za investiranje. Javne investicije u saobraćaj-nu, energetskui komunalnu infrastrukturu smanjuju troškove poslovanja privatnog sek-toru, što podstiče privatne investicije. Stoga, nizak nivo produktivnih javnih investicija negativno utiče na privatne investicije, s obzirom na to da su pri niskom nivou javnog kapitala javne i privatne investicije komplementarne.

Nivo investicija u nekoj zemlji zavisi i od strukturnih karakteristika privredei društva kao što su razvijenost finansijskog sektora, starosna struktura stanovništva, otvorenost privrede i dr. Prema većini strukturnih karakteristika Srbija se ne razlikuje značajno od drugih zemaljaCIE. Srbija, kao i druge zemlje CIE, ima relativno staro stanovništvo, dok je njena privreda otvorena. Međutim, razvijenost finansijskog sektora u Srbiji zao-staje za drugim zemljama CIE.Finansijski sektor ima važnu ulogu u mobilisanju domaće štednje kao i u njenom usmeravanju na produktivne namene. Od razvijenosti finansij-skogsektora zavisi visina troškova angažovanja kapitala (r u jednačinama 1 i 2), a time i visina investicija.

Obim kreditne aktivnosti banaka u Srbiji zaostaje za zemljama CIE za oko 15 procen-tnih poena BDP, dok je zaostatak u nivou razvijenosti drugih finansijskih institucija još veći.Prema podacima11 OECD krajem 2017. godine ukupna aktiva privatnih penzijskih fondova u zemljama CIE članicama EU iznosila je u proseku 11,5% BDP, dok je u istom periodu aktiva privatnih penzijskih fondova u Srbiji iznosila 0,8% BDP. Srbija zaostaje u odnosu na zemlje CIE i prema razvijenosti sektora osiguranja, mada je u ovom slučaju zaostatak znatno manji – premija osiguranja u Srbijiu 2017. godini je iznosila 2,07% BDP dok je prosek za zemlje CIE bio 2,7% BDP12.Prema najnovijim podacima Svetske banke obim trgovine akcijama u zemljama Centralne Evrope i Baltika iznosi je 6,5% BDP, dok je u Srbiji iznosio 0,6% BDP. Ozbiljno ograničenje za finansiranje investicija malih preduzeća je i nedostatak zakonskog okvira za funkcionisanje različitih nebankarskih 10 Deficit u tekućem platnom bilansu je još uvek visok, što predstavlja znatan rizik, koji bi se snažno ispoljio

u slučaju neke buduće svetske krize. 11 OECD (2018)12 Swiss Re Insitute Sigma (2018)

55

finansijskih organizacija (mikrokreditne organizacija, crowdfundig i dr.).Stoga se može oceniti da inerazvijenostfinansijskog sektora nepovoljno utiče na nivoinvesticija u Srbiji.

Osim ekonomske politike nedovoljne razvijenosti finansijskog sistema, važan uzrok ni-skih domaćih privatnih investicija su slabe institucije.Prema različitim istraživanjima u okviru kojih se procenjuje kvalitetinstitucija Srbija se nalazi među najslabije rangiranim zemljama u Evropi. Prema proceni Svetskog ekonomskog foruma Srbija se po kvalitetu institucija nalazi na 76.mestu u svetu,a u Evropi od nje su slabije plasirani samo Bosnai Hercegovina, Makedonija i Moldavija.Prema kvalitetu upravljanja13 Srbijase na rang listi Svetske banke nalazi na 104. mestu u svetu,a u Evropi od nje su slabije plasirane samo tri prethodno navedene zemlje. Ekonomski posmatrano slabe institucije kreiraju neko-mercijalne rizike, kao što su slaba zaštita svojine i ugovora, česte i nepredvidive promene propisa, koji preduzetnike odvraćaju od investicija. Slabe institucijekoje se manifestuju krozkomplikovane birokratske procedure i visoku korupciju, neravnopravnost učesnika na tržištu, visokusivu ekonomijui dr. povećavaju troškove investiranja u Srbiji, što di-rektno utiče na manji obim investicija. Osim toga,slabe institucije podstiču preduzetnika da veliki deo vremena i resursa troše na društveno neproduktivne aktivnosti kao što su traganje za vezama, lobiranje, podmićivanje, što smanjuje raspoloživost resursa za investicije.

Osim niskih privatnih investicija, u Srbiji su od početka svetske ekonomske krize ni-skei javne investicije. Prema istraživanjima raznih institucija saobraćajna, energetska i komunalna infrastruktura14 u Srbiji značajno zaostaje za stanjem u zemljamaCIE. U kojoj meri je infrastrukturanedovoljno izgrađenau Srbiji dobro ilustruje procena15MMF-a prema kojoj je vrednost javnog kapitala po stanovniku u 2015. godiniu Srbiji za preko 80% manja u odnosu na stare članice EU. Prema ovom kriterijumu od evropskih zemalja samo je Makedonija slabije plasirana od Srbije. Prema tome, za razliku od razvijenih zemalja zapadne Evrope, niske javne investicije u Srbiji se ne mogu objasniti time da već imamo dobro izgrađenu infrastrukturu.Nizak nivo javnih investicija se ne može obja-sniti ni time da nisu obezbeđena sredstva za njihovu realizaciju. Nedostatak sredstava jednim delom može da objasni niske investicije na nivou lokalnih zajednica, ali ne i na nivou Republike gde su sredstva za realizaciju velikih infrastrukturnihprojekata obez-beđena još pre sedam-osamgodina. Nedostatak projekta ineadekvatan zakonski okvir za eksproprijaciju zemljišta uticali su na nizak nivo velikih infrastrukturnih investicija tokom prve decenije ovog veka. Međutim, od 2010-2011. godine nekoliko krupnih pro-jekta (Koridori 10 i 11) na nivou Republike je pripremljeno16, ali je ubrzanje realizacije nakon toga izostalo. Prema tome, nepostojanje projekata i problemi sa eksproprijacijom zemljišta u poslednjih 7-8 godina nisu predstavljali efektivno ograničenje za rast jav-nih investicija. Izuzetak predstavljaju lokalne zajednice koje zbog nedostatka sredstva, slabeadministracije i neadekvatne prioritizacije nisu pripremile dovoljno projekata iz njihove nadležnosti.

13 Prema metodologiji Svetske banke kvalitet vladavine obuhvata indikatore kao što su: odgovornost vlade, politička stabilnost, efektivnost vlade, kvalitet propisa, vladavinu zakona i kontrolu korupcije. Ukupni rang zemalja smo izračunali kao običan prosek rangova u navedenih šest oblasti.

14 Fiskalni savet (2018)15 IMF (2016).16 Problem što su neki od tih projekata loše urađeni, pa je bilo neophodno da se više puta prepravljaju.

56

Ključni uzroci niskih javni investicija u Srbiji, nakon što su obezbeđena sredstva za fi-nansiranje i rešeni problemi sa eksproprijacijom zemljišta, nalaze se u neefikasnoj državi i političkim faktorima. Niska efikasnost države se ispoljava u svim fazama realizacije javnih investicija, počev od izrade projekata, pripreme investicija, preko odabira izvođa-ča, do realizacije projekata. Uzroci neefikasnosti su u niskoj kompetentnosti nadležnih ministarstava, lokalnih samouprava, javnih i komunalnih preduzeća, koja postaje rastući problem sa sve masovnijom primenom prakse partijskog zapošljavanja nekompetentnih kadrova. Neefikasnost se dodatno pogoršava zbog korupcije koja rezultira u nekonkuret-skom izboru projektantskih kuća i izvođača. Posledice niske efikasnosti su višegodišnje kašnjenje u pokretanju i završetku projekta, usled čega je godišnja vrednost investicija niska. Osim toga, u nekim slučajevima troškovi realizacije projekata su neopravdano visoki, dok je kvalitet radova nizak.

Dodatni razlog za niske javne investicije je u tome da političari, ali i građani daju pred-nost velikomi često neodrživom povećanju tekuće potrošnje u odnosu na povećanje in-vesticija, koje bi omogućile povećanje potrošnje u dugom roku. Kao posledica toga plate i penzije u javnom sektoru često rastu brže od BDP i plata u privatnom sektoru, dok se javne investicije umanjuju i odlažu. Ovakva politika podržana je javnim zalaganjem nekih provladinih ekonomista da se rast privrede ubrza povećanjem tekuće državne po-trošnje. Pri tome se zanemaruje da je i u izvornoj kejnzijanskoj teoriji rast tekuće po-trošnje države bio zamišljen kao deo anticiklične politike, a ne kao dugoročni pokretač rasta privrede. Ovakvi predlozi ignorišu rezultate brojnih empirijskih istraživanja prema kojima je u malim, otvorenim, evroiziranim privredama, kao što je srpska, mogućnost primene anticikličnefiskalnepolitike vrlo ograničena. Nizak nivo javnih investicija u oblasti ekologije jednim delom bi mogao da se objasni preferencijama građana i političa-ra, odnosno nedovoljnim vrednovanjem ove vrste ulaganja.

Posledica niskog nivo javnih investicija je sporiji privredni rast Srbije u odnosu na poten-cijalni. Veće javne investicije bi povoljno uticale na privredni rast sa stanovišta tražnje, jer su multiplikativni efekti javnih investicije znatno veći nego multiplikativni efekti tekuće potrošnje17. Veće javne investicije bi povoljno uticale na privredni rast i sa stra-ne ponude, jer bimoderna infrastruktura smanjila troškove privatnih preduzeća, što bi podsticajanouticalo na njihove investicije. Generalno, u zemlji kao što je Srbija, gde je količina javnog kapital po stanovniku niska, javne investicije su komplementarne sa privatnim investicijama.

4.2 Uzroci i posledice visokih stranih investicija Dok su domaće privatne investicije u Srbiji niske, strane direktne investicije, koje su dominantno privatne, relativno su visoke u odnosu na prosek zemalja CIE i EU. Stoga se postavlja pitanje da li domaći i strani privrednici posluju u istim uslovima? Neki uslovi, poput fiskalne i monetarne politike, dostupnosti infrastrukture i obrazovane rad-ne snage, su nesumnjivo identični za domaće i strane investitore. Domaćim i stranim investitorima podjednako je dostupnajeftina radna snaga, niski porezi ili mreža spora-zuma o bescarinskoj trgovini(EU, CEFTA/Zapadni Balkan, Rusija, Turska i dr.). Strani investitori imaju nešto jeftinije izvore finansiranja investicija, ali i domaći investitori već nekoliko godina imaju pristup jeftinim kreditima18. 17 Petrović i dr. (2018)18 Izuzetak su mikro i mala preduzeća, koja imaju otežan pristup izvorima finansiranja.

57

Ključna razlika u uslovima poslovanja domaćih i stranih investitora je u tome što su strani investitori zaštićeni od najvećih institucionalnih slabosti i birokratskih barijera sa kojima se suočavaju domaća preduzeća. Rizici povezani sa pravnom nesigurnošću, nee-fikasnošću birokratskog aparata, korupcijom i sl., su u slučaju stranih investitora manje izraženi, jer se stranim investitorima pruža ad hoczaštita države. Tako je ustanovljena praksa da svim značajnijim stranim investitorima dodeljuje činovnik Vlade koji pomaže u savladavanju birokratskih procedura na efikasan način, pruža zaštitu od korupcije i dr. Povoljniji položaj stranih investitora je naročito izražen u fazi investiranja i prvim godinama rada, ali se sa protokom vremena strani investitori sve više suočavaju sa istim problemima kao i domaći, što znači da i oni vremenom imaju sve više problema sa pravnom nesigurnošću, birokratskim barijerama, čestim i nepredvidivim promenama propisa, nelojalnom konkurencijom, finansijskom nedisciplinom, sivom ekonomijom.

Iako je proaktivna politika države u obezbeđenju priliva stranih investicija neophodna, budući da niskom domaćom štednjom ne možemo da finansiramo neophodne investi-cije, ocenjuje se da bi umesto selektivne i ad hoczaštite pojedinim investitorima, bilo potrebno opšte unapređenje poslovnog okruženja, kroz jačanje pravne sigurnosti, efika-snosti pravosuđa i administracije, smanjenje korupcije i sl., od čega bi korist imali svi investitori, tj. preduzetnici, bez obzira odakle dolaze. Opšti povoljni uslovi privređivanja bi doprineli da se aktiviraju prigušeni potencijali privrede Srbije, što bi se ispoljilo kroz rast domaće štednje, domaćih investicija i inovacija, a to bi omogućilo ubrzanje rasta privrede na dugoročno održivim osnovama.

Visoke strane direktne investicije imaju niz povoljnih efekata, budući da pozitivno utiču na rast proizvodnje, zaposlenosti i izvoza, dovode do transfera novih tehnologija, znanja, poslovne kulture i nematerijalne imovine. Strane direktne investicijeučestvuje sa 1/3 u ukupnim investicijama u Srbiji, iz čega sledi da bi bez njih ukupne investicije bile oko 12% BDP, što ne bi bilo dovoljno ni za održavanje proizvodnje na sadašnjemnivou, a kamoli za rast privrede. Strane kompanije u Srbiji zapošljavaju veliki broj radnika, a 13 od 15 najvećih izvoznika iz Srbije su strane kompanije. S druge strane, visok priliv stranog kapitala stvara pritisak za jačanje dinara, što negativno utiče na konkurentnosti privrede Srbije i dovodi do rasta spoljnog deficita. Visok priliv SDI u dužem vremen-skom periodu, zajedno sa zaduživanjem u inostranstvu, doveo je do toga da neto strana imovina u Srbiji iznosi blizu 90% BDP. Deficit tekućeg platnog bilansa od blizu 6% BDP kao i visoka vrednost strane imovine Srbiju čini zavisnom od priliva stranog kapitala. U slučaju neke nove svetske ili unutrašnje ekonomske krize, skoro sigurno bi došlo do naglog smanjenje priliva stranog kapitala, što bi imalo za posledicu značajno smanjenje deviznih rezervi, jačanje pritiska za slabljenje dinara, ali i pad privredneaktivnosti zbog velikog pada SDI i ukupnih investicija.

5. ZAKLJUČNA RAZMATRANJA - POLITIKE ZA POVEĆANJE INVESTICIJA I UBRZANJE PRIVREDNOG RASTA

Niske investicija u odnosu na BDP predstavljaju neposredni uzrok sporijeg rasta privre-de Srbije u odnosu na zemlje CIE i Zapadnog Balkana. Sporije rast privrede Srbije od 2010. Godine, dovodi do povećanje inače velikog istorijskog zaostatka Srbije u odnosu na zemlje Centralne i Zapadne Evrope. Direktna posledica niskih investicija u dugom

58

periodu, što je u Srbiji slučaj u prethodne tri i po decenije, je mala količina privatnog i javnog kapitala po radniku, što se negativno odražava na produktivnost (i međunarodnu konkurentnost), pa posledično i na niske realne zarade i nizak standard građana Srbije.

Mala količina fizičkog kapitala onemogućava produktivno angažovanje ljudskog kapi-tala u Srbiji, što utiče na visoku nezaposlenost, koja ako potraje dugo, što je slučaj u Srbiji, dovodi do sve veće emigracije, odnosno masovnog odlaska ljudi u inostranstvo. Na ubrzavanje takvih tokova podsticajno deluje i sve liberalnija politika useljavanja kva-lifikovane radne snage u zemljama šireg okruženja (EU), koje su na znatno višem nivou ekonomske razvijenosti. Sintetička posledica niskih investicija u dužem vremenskom periodu je nizak nivo razvijenosti zemlje, što pokreće masovno iseljavanje stanovništva u razvijenije zemlje.

U javnosti se često može čuti, i to od najviših kreatora politike, da bi Srbija trebalo da pređe iz faze razvoja zasnovane na investicijama, na razvoj zasnovan na inovacijama. Podaci o niskim investicijama u Srbiji u prethodne tri i po decenije ukazuju da je količina akumuliranog javnog i privatnog kapitala u Srbiji niska u međunarodnom poređenju, što predstavlja osnovno efektivno ograničenje za rast privrede. U tom pogledu, inovacije ne mogu biti alternativa za investicije, jer su i inovacije posledica investicija u obrazovanje, istraživanja i razvoj. Stoga bi bilo opravdano u narednom periodu povećati ulaganja u istraživanja i razvoj, uz unapređenje efikasnosti i efektivnosti tih ulaganja, ali je istovre-meno potrebno da se značajnije povećaju i investicije u fizički kapital.

Srbija je u velikoj meri već iskoristila potencijal za povećanje stranih direktnih investici-ja, budući da su one u međunarodnim, relativnim, poređenjima već visoke, te da se zbog prirodnog ograničenja apsorpcionog kapaciteta za priliv stranog kapitala, ne može oče-kivati da njihov dalji značajniji rast nadomesti niske ostale kategorije investicija. Shodno tome, javne politike u Srbiji bi u narednom periodu trebalo da budu orijentisane na po-većanje javnih investicija i otklanjanje osnovnih ograničenja za rast domaćih privatnih investicija, što podrazumeva unapređenje pravne sigurnosti i ravnopravnosti preduzeća na tržištu i unapređenje efikasnosti pravosuđa i administracije. Takve promene bi isto-vremeno omogućile da u budućnosti strana preduzeća ulažu u Srbiju bez subvencija.

U domenu ekonomske politike, za osetnije povećanje domaćih investicija potrebno je dalje održanje makroekonomske stabilnosti i niskih kamatnih stopa, te revidiranje po-litike dohodaka, tako da zarade ne rastu brže od rasta produktivnosti. U tom pogledu, značajan rast zarada u javnom sektoru u 2018. i veliko povećanje u 2019. godini, koje je iznad očekivanog rasta produktivnosti, smanjuje bilansni prostor za povećanje inve-sticija, kako javnih, tako i privatnih, budući da rast zarada u javnom sektoru dovodi do pritiska za rast zarada i u privatnom sektoru. Osim toga, rast ukupnih investicija bi se mogao podstaći još nekim merama iz domena ekonomske, tj. fiskalne politike. To se pre svega odnosi na dodatno smanjenje doprinosa na zarade, ukoliko bude fiskalnog prostora, povećanje investicija u infrastrukturu i unapređenje njihove efikasnosti, jer je javni kapital komplementaran privatnom, te odustajanje od politikenaplate dividendi od javnih i državnih preduzeća, kao i postepeno napuštanje politike subvencija. U tom smi-slu, ocenjuje se da je propuštena prilika da se ovakvom strukturnom promenom fiskalne politike već u 2019. godini načini značajniji zaokret ka podsticanju rasta investicija, bu-dući da je relativno veliki fiskalni prostor od preko 1% BDP-a, većim delom iskorišćen

59

za povećanje neproduktivnih izdataka (na plate i penzije), dok je povećanje investicija, iako značajno, iz perspektive strukture - neproduktivno, jer ulaganja u infrastrukturu ostaju nepromenjena, dok se povećavaju investicije u vojnu opremu, koja je mahom uvo-zna. Iako je predviđeno smanjenje fiskalnog opterećenja zarada za 1pp. poželjno, ono se ocenjuje kao nedovoljno za znatnije podsticanje investicija i rasta privrede. Uvođenje na-menskih ekoloških transfera od Republike ka lokalnim zajednicama je neophodno da bi se na sistematski način obezbedila sredstva za investicije u unapređenje životne sredine.

Osim promene u fiskalnoj politici u užem smislu, na rast investicija se može uticati i dru-gim strukturnim reformama, što podrazumeva restrukturiranje javnih i državnih pre-duzeća kako bi više i efikasnije investirala, razvoj nebankarskih finansijskih institucija (penzijski fondovi, osiguranje, tržište kapitala, mikrokreditne organizacije). Osim toga, kroz formalne i neformalne kanale obrazovanja neophodno je razvijati svest stanovniš-tva o važnosti štednje, kao determinante budućeg privrednog rasta.

LITERATURA

Aghion, P., Diego C. & Howitt, P. (2006) “When Does Domestic Saving Matter for Eco-nomic Growth?” Working Paper 12275 NBER.

Arsić M. i S. Ranđelović (2017) Ekonomija oporezivanja – teorija i politika, Centar za izdavačku delatnost Univerziteta u Beogradu – Ekonomskog fakulteta

Aizenman, J. & Nancy, M. (1993) “Policy Uncertainty, Persistence and Growth,” Review of International Economics 1:145–63.

Aizenman, J.P B. Pinto & Radziwill, A. (2007) „Sources for Financing Domestic Capi-tal - Is foreign Saving a Viable Option for Developing Countries“, Journal of Inter-national Money and Finance 26, pp. 682-702

Besley T. (1995) “Property Rights and Investment Incentives: Theory and Evidence from Ghana” Journal of Political Economy, Vol. 103, No. 5.

Caselli, F., J. Feyrer, (2007) The Marginal Product of Capital. Quarterly Journal od Economics. 122 (2), pp. 535–568,

De Long, J., & Summers, L. (1991) „Equipment Investment and Economic Growth“. The Quarterly Journal of Economics, 106(2), 445-502.

Fiskalni savet (2018) “Investicije u zaštitu životne sredine društveni i fiskalni prioritet”, Fiskaani savet, Republika Srbija

Fatás, A. & Mihov, I. (2003) The Case for Restriction Fiscal Policy Discretion. The Oxford Quaterly Journal of Economics. 118(4), 1419-1447.

Fatás A. & Mihov. I. (2013) “Policy Volatility, Institutions, and Economic growth”, The Review of Economics and Statistics 95(2): 362–376

Feldstein, M., Horioka, C., (1980). „Domestic Saving and International Capital Flows. The Economic Journal 90 (358), pp.314-329.

IMF (2016), “Central, Eastern, and South eastern Europe – Effective Government for Stronger Growth: Regional Economic Outlook”. Washington, D.C. : International Monetary Fund

Jorgenson, D. (1963). “Capital Theory and Investment Behavior.” American Economic Review 53, no. 2: 247-259.

60

Jorgenson, D. (1971). “Econometric Studies of Investment Behavior: A Review.” Journal of Economic Literature 9, no. 4: 1111-1147.

Kvartalni monitor br. 54 (2018). FREN i Univerzitet u Beogradu – Ekonomski fakultetLim, J. J. (2014). „Institutional and Structural Determinants of Investment Worldwide,“

Journal of Macroeconomics, vol. 41(C), pages 160-177. Levine, R. & D. Renelt, 1992. „A SensitivityAnalysis of Cross-Country Growth Regre-

ssions,“ American Economic Review, American Economic Association, vol. 82(4), pages 942-963, September.

Mankiw, N.G., Romer, D., & David, W. (1992). A Contribution to the Empirics of Eco-nomic Growth. Quarterly Journal of Economics, 107(2), 407-437

Munnell, A. H. (1992). “Policy Watch: Infrastructure Investment and Economic growth”. Journal of economic perspectives, 6(4), 189-198.

Modigliani, F., & M. H. Miller, (1958). „The Cost of Capital, Corporation Finance and the Theory of Investment,“ American Economic Review, 48, 261-297.

OECD 2018, Pension Market in Fokus, OECD Stiglitz, J. E., (1973), Taxation, Corporate Financial Policy and the Cost of Capital. Jour-

nal of Public Economics 2(1), February, pp. 1-34.Swiss Re Insitute Sigma (2018) „World insurance in 2017: solid, but mature life markets

weigh on growth, No 3/18

61

DINAMIKA I IMPLIKACIJE ODNOSA STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA I TEKUĆEG BILANSA ODABRANIH ZEMALJA BALKANADYNAMICS AND IMPLICATIONS OF THE RELATION BETWEEN FOREIGN DIRECT INVESTMENT AND CURRENT ACCOUNT BALANCE OF SELECTED BALKAN COUNTRIES

Prof. dr Ljiljana Maksimović*Prof. dr Milan Kostić**

Apstrakt: Strane direktne investicije (SDI) predstavljaju jedan od izvora finansiranja ekonomskog razvoja tranzicionih ekonomija. Značaj ovog izvora finansiranja se po pravilu prenaglašava. Iako sa sobom mogu da donesu kapital, nova znanja i tehnologije, savremenu strategiju i poslovnu kulturu, one su u sluča-ju tranzicionih ekonomija često i generator deficita tekućeg bilansa. Dva su razloga za to. Prvi, jer se sredstva dobijena od privatizacije domaćih kompanija, kao najčešćeg oblik SDI u periodu tranzicije, koriste za finansiranje potrošnje koja je pretežno uvozno orjentisana. Drugi razlog leži u velikom odlivu profita koji ostvaruju transnacionalne kompanije (TNK) u državama domaćinima. Istraživanje koje je sprovedeno na primeru balkanskih ekonomija potvrđuje ove teze. Sprovedeno istraživanje je pokazalo da postoji statistički značajan nega-tivan uticaj SDI na saldo tekućeg i trgovinskog bilansa i kretanje primarnog dohotka. Uticaj je veći na saldo trgovinskog bilansa nego na kretanje primarnog dohotka, što znači da SDI utiču više na nepovoljno kretanje uvoza i izvo-za nego na repatrijaciju profita. Razlog za to leži u neadekvatnoj formi SDI u tranzicionom periodu, koje se realizuju pre svega putem pri-vatizacije, a manje kroz greenfield investicije. Rad upućuje na zaključak da treba koncipirati industrijsku politiku koja će usmeriti napore na privlačenje pre svega greenfield investicija u propulzivne industrijske grane. Drugo, da napore za privlačenje SDI treba preusmeriti na razvijanje i aktiviranje drugih, pre svega domaćih oblika finansiranja razvoja.

KLJUČNE REČI: STRANE DIREKTNE IN-VESTICIJE, DEFICIT TEKUĆEG BILANSA, SALDO TRGOVINSKOG BILANSA, PRIMAR-NI DOHODAK

Abstract: Foreign direct investment (FDI) is one of the sources of financing the economic development of transition economies. As a rule, the significance of this financing source is overestimated. Although it can bring capi-tal, new knowledge and technologies, modern strategy and business culture, it can often generate a current account deficit in the case of transition economy. There are two reasons for this. The first one is that the funds obtained from the privatization of domestic companies, as the most common form of FDI in the transi-tion period, are used to finance predominantly import-oriented consumption. The second rea-son lies in the large outflow of profits earned by transnational corporations (TNC) in the host countries. The research carried out on the example of the Balkan economies confirms the theses. The conducted research has shown that there is statistically significant negative impact of FDI on the current account balance, balance of trade, and trend in primary income. The im-pact on the balance of trade is higher than on the trend in primary income, which means that FDI has greater impact on unfavorable trends in imports and exports than on repatriation of profits. The reason for this lies in the inade-quate form of FDI in transition period, which is realized primarily through privatization, and less through greenfield investments. The

* University o Kragujevac, Faculty of Economics, maksimoviclj@kg.ac.rs** University o Kragujevac, Faculty of Economics, mkostic@kg.ac.rs

62

paper points to the conclusion that an indus-trial policy, which will direct efforts to attract primarily greenfield investments into propul-sive industrial branches, should be conceived. Secondly, efforts to attract FDI should be re-directed to the development and activation of

other, first and foremost, domestic forms of development financing.

KEYWORDS: FOREIGN DIRECT INVEST-MENT, CURRENT BALANCE DEFICIT, BAL-ANCE OF TRADE, PRIMARY INCOME

JEL klasifikacija: F21, F32, F39

1. UVOD

Uticaj stranih direktnih investicija (SDI) na poslovne aktivnosti ekonomije domaćina je veliki. Smatra se da one igraju značajnu ulogu u razvoju jer predstavljaju jedan od pokretača ekonomskog rasta nacionalne ekonomije (Carp, 2015). Većina autora se slaže da povećan priliv SDI doprinosi rastu ekonomske aktivnosti kroz transfer kapitala, zna-nja, tehnologije, nove organizacione strukture i strategije u zemlju domaćina (Pavlínek, 2004, 47). Koliki će biti uticaj na ekonomski razvoj zavisi pre svega od tehnološke spe-cifičnosti zemlje domaćina, odnosno od toga koliki je tehnološki gep između zemlje davaoca i zemlje primaoca SDI (De Mello, 1999). Pored pozitivnih strana SDI, pojedini autori kritikuju ove investicije jer u dugom roku mogu da povećaju deficit u tekućem bilansu zemlje domaćina, naročito ako je osnovni oblik ulaska SDI akvizicija (pretežno kroz privatizaciju) domaćih kompanija, a ne greenfield investicije (Mencinger, 2009).

Osnovni cilj istraživanja je analiza uticaja SDI na kretanje salda tekućeg bilansa i po-jedinih njegovih delova. Cilj istraživanja je bio i da se sagleda da li priliv SDI ima veći uticaj na trgovinski bilans ili kretanje primarnog dohotka, kod koga značajnu ulogu ima repatrijacija profita. Shodno definisanom cilju istraživanja rad je koncipiran tako da osim uvoda i zaključka sadrži i tri zaokružena dela. Prvi deo rada analizira značaj SDI za razvoj tranzicionih ekonomija sa posebnim osvrtom na vezu između SDI i salda tekućeg bilansa. Nakon toga sledi deo rada u kome je predstavljena metodološka osnova istra-živanja. U poslednjem delu rada su predstavljeni rezultati istraživanja, odnosno analiza kretanja SDI, salda tekućeg i trgovinskog bilansa i kretanje primarnog dohotka. U ovom delu rada data je i analiza veze koja postoji između priliva SDI i salda tekućeg i trgovin-skog bilansa i kretanja primarnog dohotka.

2. MEĐUZAVISNOST SDI I TEKUĆEG RAČUNA U POSTSOCIJALISTIČKIM ZEMLJAMA

Nakon što je došlo do kolapsa ekonomskih sistema u socijalističkim državama Cen-tralne i Istočne Evrope (CIE), većina zapadnih liberalnih ekonomista i eksperata me-đunarodnih institucija smatrala je da uspešan prelazak iz centralno-planskog u tržišni sistem može biti ostvaren jedino kroz veliki priliv SDI. Ovi eksperti su smatrali da ove investicije igraju najznačajniju ulogu u ekonomskom razvoju država CIE jer obezbe-đuju restrukturiranje domaće privrede u skladu sa svetskim trendovima te na taj način dovode do ekonomskog prosperiteta. Taj prosperitet se ostvaruje kroz transfer kapitala, novih tehnologija i znanja, organizacione strukture, strategije, poslovne kulture i sl. Na-glašavano je da SDI mogu obezbediti državi domaćinu priliv finansijskih sredstava kroz privatizaciju domaćih kompanija i pozitivno poslovanje istih nakon privatizacije. Koristi

63

koje navode ekonomisti zagovornici SDI su zaista brojne. U cilju većeg priliva SDI, od tranzicionih ekonomija se zahtevalo da izgrade odgovarajuću institucionalnu i politič-ku infrastrukturu koja treba da obezbedi veći priliv stranih investicija (Pavlínek, 2004, 47). Većina centralno-planskih ekonomija videla je u SDI mehanizam za brzi prelazak u tržišnu ekonomiju prenaglašavajući pozitivne strane SDI, a ignorišući negativne strane stranih investicija, pre svega njihov uticaj na privrednu stabilnost, tekući bilans i gubitak suvereniteta država domaćina (Pavlínek, 2004, 48).

Ono što se može reći za priliv SDI u zemlje CIE je da iako je od početka tranzicije došlo do dramatičnog povećanja njihovog priliva u ove zemlje, ipak je to samo manji deo glo-balnog kretanja SDI. Ako uporedimo priliv SDI u ove države i u države Zapadne Evrope, priliv u CIE je neuporedivo manji. Takođe, efekti koji su se očekivali od ovih investi-cija su slabiji od očekivanih. Najveći deo investicija u bivšim socijalističkim državama Centralne i Istočne Evrope (CIE), čak dve trećine, otišao je u Češku Republiku, Poljsku, Mađarsku i Slovačku. Razlog za ovakvu koncentraciju SDI leži pre svega u blizini ovih država Zapadnoj Evropi, nivou njihove socio-ekonomske razvijenosti, jeftinoj, ali kva-lifikovanoj radnoj snazi i relativnoj političkoj stabilnosti. Ono što je bilo nepovoljno vezano za investicije u ove države je to što su one bile fokusirane na industrijske centre i metropole, a manjim delom na ostala, pretežno nerazvijena područja. Sektorski su bile koncentrisane uglavnom u automobilsku industriju. Investicije u automobilsku industri-ju donele su brojne ekonomske koristi, ali su proizvele i niz negativnosti. To se pre svega odnosi na istraživanje i razvoj (IR) u filijalama transnacionalnih kompanija (TNK) koje posluju u ovim zemljama. IR u filijalama TNK koje posluju u tranzicionim ekonomija-ma je usko fokusirano na razvoj pojedinačnih komponenti iz automobilske industrije ili opsluživanje TNK, dok se globalna strategija IR definiše i sprovodi u sedištima TNK, koja se nalaze na zapadu. (Pavlínek, 2004, 63-64) Na taj način kompanije u zemljama domaćinima SDI predstavljaju samo podršku globalnim TNK bez mogućnosti da razviju svoj zaokruženi proizvodni program.

Ono što treba napomenuti je da obim i struktura priliva SDI prevashodno zavisi od odnosa koji postoji između ekonomija domaćina SDI i EU. Tako, države koje su nove članice EU privlače SDI koje su u skladu sa zahtevima ekonomske unije u koju su ušle. Sličan put sle-de i ekonomije koje su u postupku pridruživanja, a u slučaju država Zajednice nezavisnih država (ZND), priliv SDI je vezan pre svega za njihov status eksternog dobavljača inputa i repro-materijala. Iako je u zemljama CIE, kao i zemljama Jugoistočne Evrope (JIE) bez Grčke i ZND, došlo do značajnog smanjenja SDI, priliv se oporavlja od 2010 godine, ali je veliko pitanje koja od država će iz tog povećanja da ostvari najveće koristi (Kaloty, 2010, 73). Podaci Svetske Banke ukazuju na to da je, ako govorimo o državama Jugoistočne Evrope (JIE) bez Grčke, najveći dobitnik postkriznog priliva SDI Rumunija.

Kao što struktura SDI zavisi od toga u koje tranzicione ekonomije ulaze ove investicije tako i same SDI predstavljaju protagoniste strukturnih promena u ekonomijama u koje ulaze. Međutim, te promene nisu iste u svim državama u koje ulaze SDI. U državama novim članicama EU doprinos promeni je bio veći nego u državama JIE i ZND. Tako je na primer ulazak SDI na tržište Rusije bio vezan za održavanje ekstraktivne industrijske strukture, a ne na njenu modernizaciju (Kaloty, 2010, 73).

Poseban segment u proučavanju SDI predstavlja njihov odnos sa saldom tekućeg računa, pre svega njegovim deficitom. Ako se govori o državama JIE, može se reći da je deficit

64

tekućeg računa sve do izbijanja globalne krize 2008. godine značajno pokrivan prilivom stranog kapitala, a najveći deo tog kapitala je dolazio od SDI, dok je drugi deo dolazio iz zaduživanja (Kovačević, 2017, 102). Nakon krize a posebno u 2016. i 2017. godini, SDI u većini država JIE prevazilaze vrednost deficita tekućeg bilansa. Osim što na godišnjem nivou predstavljaju jedan od izvora pokrivanja deficita tekućeg računa, SDI su često u zemljama u tranziciji generator tog deficita u narednim godinama. Naime, SDI su u zemlje u tranziciji pretežno ulazile putem privatizacije tako što su domaće kompanije prodavane stranim investitorima. Tako dobijena sredstva nisu su koristila za dalje inve-stiranje već za povećanje finalne potrošnje, između ostalog i one koja je uvozno orjenti-sana. Takođe, neka istraživanja potvrđuju rapidan rast odliva finansijskih sredstava po osnovu dohotka od stranih investicija. (Mencinger, 2009, 8) Ova sredstva predstavljaju deo tekućeg računa, odnosno onog dela koji se odnosi na primarni dohodak. U nastavku rada izvršena je analiza veze između SDI i salda tekućeg bilansa i kretanja primarnog dohotka na primeru odabranih država Balkana.

3. METODOLOŠKA OSNOVA ISTRAŽIVANJA

Istraživanje veze koja postoji između SDI i salda tekućeg bilansa (TkB), kao i salda trgovinskog bilansa (TrB) i kretanja primarnog dohotka (PD) sprovedeno je na primeru bivših tranzicionih ekonomija Balkana. U uzorak su uključene sledeće države: Albani-ja (ALB), Bugarska (BGR), Bosna i Hercegovina (BIH), Hrvatska (CRO), Makedonija (MKD), Crna Gora (MNE), Rumunija (ROU), Srbija (SRB) i Slovenija (SVN). Podaci koji su korišćeni u analizi preuzeti su iz baze podataka Svetske banke (World Bank), a vremenski period za koji je izvršeno istraživanje je od 2001. do 2017. godine.

U analizi uticaja SDI na kretanje salda tekućeg bilansa i njegovih sastavnih delova au-tori su koristili model panel regresije najmanjih kvadrata (Panel Least Squares). Panel regresioni model podrazumeva posmatranje i analizu ponašanja više subjekata tokom vremena. Naime, ova analiza ponavlja merenja na istim subjektima tokom vremena, kako bi se ispitala veza između posmatranih pojava. Regresioni model koji je korišćen u istraživanju ima sledeći oblik (Toores-Reyna):

, 1 , ,i t i t i i tY c X uβ α= + + + i = 1,2,...n (1)

gde je Yi,t je zavisna varijabla i-tog entiteta (u ovom slučaju nacionalne ekonomije) u godini t, Xi,t nezavisna varijabla i-tog entiteta u godini t, β1 koeficijent ispred nezavisne varijable koji meri uticaj nezavisne na zavisnu varijablu, αi je nepoznati odsečak za svaki entitet, a ui,t je rezidual, odnosno statistička greška. U ovom radu zavisne varijable su sal-do tekućeg bilansa (TkB), slado trgovinskog bilansa (TrB) i kretanje primarnog dohotka (PD), dok je nezavisna varijabla neto priliv stranih direktnih investicija (SDI).

Polazeći od ranijih istraživanja (Menciger, 2009) meren je uticaj SDI u godini t-1 na saldo tekućeg bilansa (TkB) u godini t, a ovo istraživanje prošireno je i na uticaj SDI u godini t-1 na saldo trgovinskog bilansa (TrB) i kretanje primarnog dohotka (PD) u godini t. Sledi da za sprovedeno istraživanje važe sledeće regresione jednačine:

, 1 , 1i t i t iTkB c b SDI α−= + + i = 1,2,...17 (2)

odnosno,

65

, 1 , 1i t i t iTrB c b SDI α−= + + i = 1,2,...17 (3)

i

, 1 , 1i t i t iPD c b SDI α−= + + i = 1,2,...17 (4).

Obrada podatak je izvršena u statističkom programu Eviews7.

4. REZULTATI ISTRŽIVANJA I DISKUSIJA DOBIJENIH REZULTATA

Na osnovu dobijenih podataka iz baze Svetske banke analiziran je neto priliv SDI i sal-do tekućeg računa u uzorku odabranih balkanskih zemalja koje pripadaju nekadašnjim socijalističkim zemljama (većina njih je završila ili je pri kraju tranzicionog procesa). Najveći skok neto priliva SDI ostvaren je u predkriznim godinama (do 2008. godine) na-kon čega sledi drastičan pad, a do blažeg oporavka dolazi tek od 2010. godine, naročito tokom 2016. godine (slika 1). Može se primetiti da je najveći neto priliv SDI ostvaren u Rumuniji i da je ova ekonomija lider stranih ulaganja na Balkanu. Što se tiče Srbije, ona je najveći neto priliv SDI imala u 2011. godini, a u poslednje tri godine analize je druga ekonomija po prilivu SDI, odmah iza Rumunije. Ono što se takođe može primetiti jeste da je u jednoj od analiziranih ekonomija u ovom periodu ostvaren neto odliv SDI i to u slučaju Slovenije u 2009. godini. U toj godini Slovenija je više investirala u inostranstvu nego što je primila SDI (slika 1).

Slika 1.Kretanje neto priliva SDI i salda tekućeg bilansa (TkB) po pojedinačnim

ekonomijama Balkana u periodu 2001-2017. god.

-3,000,000,000

-2,000,000,000

-1,000,000,000

0

1,000,000,000

2,000,000,000

02 04 06 08 10 12 14 16

ALB

-1.5E+10

-1.0E+10

-5.0E+09

0.0E+00

5.0E+09

1.0E+10

1.5E+10

02 04 06 08 10 12 14 16

BGR

-3,000,000,000

-2,000,000,000

-1,000,000,000

0

1,000,000,000

2,000,000,000

02 04 06 08 10 12 14 16

BIH

-8,000,000,000

-4,000,000,000

0

4,000,000,000

8,000,000,000

02 04 06 08 10 12 14 16

CRO

-1,500,000,000

-1,000,000,000

-500,000,000

0

500,000,000

1,000,000,000

02 04 06 08 10 12 14 16

MKD

-3,000,000,000

-2,000,000,000

-1,000,000,000

0

1,000,000,000

2,000,000,000

02 04 06 08 10 12 14 16

MNE

-3E+10

-2E+10

-1E+10

0E+00

1E+10

2E+10

02 04 06 08 10 12 14 16

ROU

-1.2E+10

-8.0E+09

-4.0E+09

0.0E+00

4.0E+09

8.0E+09

02 04 06 08 10 12 14 16

SRB

-4,000,000,000

-2,000,000,000

0

2,000,000,000

4,000,000,000

02 04 06 08 10 12 14 16

SDI TkB

SVN

Izvor: Podaci Svetske banke, ispis iz Eviews7

66

Kao i u slučaju SDI, lider po veličini deficita tekućeg računa je Rumunija. Sve do 2008. godine je prati Bugarska, a zatim Srbija. Od 2011. godine pojavljuju se i ekonomije koje ostvaruju suficit u tekućem računu. To je pre svega Slovenija i Hrvatska, a u poslednje tri godine analize i Bugarska. Ono što dominantno utiče na negativan saldo tekućeg računa jeste trgovinski bilans pa tek nakon toga kretanje primarnog dohotka (slika 2).

Slika 2.Kretanje salda tekućeg računa (TkB), trgovinskog bilansa (TrB) i

primarnog dohotka (PD) za odabrane države Balkana

-4,000,000,000

-3,000,000,000

-2,000,000,000

-1,000,000,000

0

1,000,000,000

02 04 06 08 10 12 14 16

ALB

-1.6E+10

-1.2E+10

-8.0E+09

-4.0E+09

0.0E+00

4.0E+09

02 04 06 08 10 12 14 16

BGR

-8,000,000,000

-6,000,000,000

-4,000,000,000

-2,000,000,000

0

2,000,000,000

02 04 06 08 10 12 14 16

BIH

-8,000,000,000

-6,000,000,000

-4,000,000,000

-2,000,000,000

0

2,000,000,000

4,000,000,000

02 04 06 08 10 12 14 16

CRO

-3,000,000,000

-2,500,000,000

-2,000,000,000

-1,500,000,000

-1,000,000,000

-500,000,000

0

02 04 06 08 10 12 14 16

MKD

-2,500,000,000

-2,000,000,000

-1,500,000,000

-1,000,000,000

-500,000,000

0

500,000,000

02 04 06 08 10 12 14 16

MNE

-3.0E+10

-2.5E+10

-2.0E+10

-1.5E+10

-1.0E+10

-5.0E+09

0.0E+00

02 04 06 08 10 12 14 16

ROU

-1.6E+10

-1.2E+10

-8.0E+09

-4.0E+09

0.0E+00

02 04 06 08 10 12 14 16

SRB

-4,000,000,000

-2,000,000,000

0

2,000,000,000

4,000,000,000

6,000,000,000

02 04 06 08 10 12 14 16

TkB TrB PD

SVN

Izvor: Podaci Svetske banke, ispis iz Eviews7

Na osnovu ovako datog prikaza kretanja SDI i tekućeg bilansa ekonomija Balkana dolazi se do zaključka da ekonomije koje prednjače po veličini neto priliva SDI prednjače i po veličini deficita u tekućem bilansu. Ovo se može još bolje videti na slici 3.

Ovakvo kretanje SDI i deficita tekućeg bilansa govori o tome da se veliki deo deficita tekućeg računa finansira stranim direktnim investicijama. Prosečna pokrivenost deficita tekućeg bilansa za celokupan analizirani period, za sve analizirane države je na nivou od 75 procenata. Najniži iznos pokrivenosti deficita bio je neposredno pre izbijanje ve-like ekonomske krize i to 2007. i 2008. godine. Kasnije se to popravlja, a razlog je brže opadanje ekonomske aktivnosti (a samim tim i izvoza i uvoza) u odnosu na smanjenje priliva SDI.

67

Slika 3.Sintetički prikaz kretanja neto priliva SDI i

salda tekućeg bilansa (TkB) za sve ekonomije iz uzorka

-3E+10

-2E+10

-1E+10

0E+00

1E+10

2E+10AL

B - 0

1AL

B - 0

7AL

B - 1

3BG

R -

02BG

R -

08BG

R -

14BI

H -

03BI

H -

09BI

H -

15C

RO

- 04

CR

O -

10C

RO

- 16

MKD

- 05

MKD

- 11

MKD

- 17

MN

E - 0

6M

NE

- 12

RO

U -

01R

OU

- 07

RO

U -

13SR

B - 0

2SR

B - 0

8SR

B - 1

4SV

N -

03SV

N -

09SV

N -

15

SDI TkB

Izvor: Podaci Svetske banke, ispis iz Eviews7

Što se tiče Srbije, prosečna pokrivenost deficita tekućeg bilansa prilivom SDI za ceo analizirani period je na nivou od 75 procenata. Ako se posmatraju pojedinačno godine, sa najmanjim procentom pokrivenosti deficita prilivom SDI bile su 2007. i 2008. godina. Tada je pokrivenost deficita tekućeg računa prilivom SDI bila na nivou od 59 i 34 proce-nata respektivno. Od 2015 godine priliv SDI prevazilazi deficit tekućeg bilansa pa tako priliv SDI u 2017. godini iznosi preko 120 procenata deficita tekućeg bilansa.

U nastavku istraživanja izvršena je analiza uticaja SDI na saldo tekućeg i trgovinskog bi-lansa, kao i kretanje primarnog dohotka. Kao osnova za ovo istraživanje poslužio je rad autora Mencigera iz 2009. godine u kojem je analiziran uticaj priliva SDI u jednoj godini na deficit tekućeg bilansa u narednoj godini. Rezultati istraživanja ovog autora pokazali su da veći priliv SDI dovodi do povećanja deficita u tekućem bilansu država domaćina, što je po mišljenju autora na jednoj strani posledica veće potrošnje sredstava dobijenih od SDI na uvoz, a na drugoj strani velike repatrijacije profita. Istraživanje je urađeno na primeru postsocijalističkih država CIE.

Rezultati uticaja SDI na tekući i trgovinski bilans i kretanje primarnog dohotka za oda-brane države Balkana prikazani su u tabeli 1.

68

Tabela 1.Uticaj SDI u godini t-1 na saldo tekućeg računa (TkB),

saldo trgovinskog bilansa (TrB) i kretanje primarnog dohotka (PD) u godini tC SDI(t-1) R-squared

TkB(t) -2.53E+08 -0.95 ⃰ ⃰ 0.788601TrB(t) -1.12E+09 -0.93 ⃰ ⃰ 0.777208PD(t) -6.43E+08 -0.14 ⃰ ⃰ 0.816652

** Nivo statističke značajnosti p < 0.01Izvor: Kalkulacija autora

Kao što se iz tabele 1 može videti najveći uticaj SDI u godini t-1 je na saldo tekućeg računa (TkB) u godini t, zatim sledi uticaj na saldo trgovinskog bilansa, pa tek na kraju uticaj na kretanje primarnog dohotka. Uticaj SDI u godini t-1 na saldo tekućeg bilansa u godini t je negativan i statistički značajan i može se predstaviti preko sledeće jednačine.

, , 1253000000 0.95i t i t iTkB SDI α−= − − + i = 1,2,...17 (5)

Jednačina 5 pokazuje da 1 USD SDI u godini t-1, donosi 0.95 USD deficita u tekućem bilansu zemlje domaćina u godini t. Model koji je na ovaj način dobijen ima koeficijent determinacije (R-squared) od 78.86 procenata što pokazuje da model dobro reprezentuje uticaj nezavisne na zavisnu varijablu odnosno da skoro 79 procenata u varijaciji nezavi-sne varijable može da se objasni zavisnom, a ostatak od 21 procenata delovanjem drugih faktora.

Uticaj SDI u godini t-1 na saldo trgovinskog bilansa (TrB) u godini t može se prikazati preko sledeće jednačine:

, , 11120000000 0.93i t i t iTrB SDI α−= − − + i = 1,2,...17 (6)

Kao što se iz jednačine 6 može videti 1 USD SDI u godini t-1, donosi 0.93 USD deficita trgovinskog bilansa zemlje domaćina u godini t. Uticaj je negativan i statistički značajan a odlikuje ga i velika reprezentativnost, jer koeficijent determinacije iznosi 77.72 proce-nata.

Na kraju, uticaj SDI u godini t-1 na kretanje primarnog dohotka (PD) u godini t je takođe negativan i statistički značajan i može se prikazati preko sledeće jednačine:

, , 1643000000 0.14i t i t iPD SDI α−= − − + i = 1,2,...17 (7)

Jedan dolar SDI u godini t-1 donosi 0.14 USD odliva primarnog dohotka države domaći-na u godini t. Kao i u prethodnim slučajevima model ima visok koeficijent determinacije od 81.67 procenata što upućuje na to da se preko 80 procenata kretanje zavisne varijable može objasniti uticajem ove nezavisne varijable.

U modelima je testirana i autokorelacija i ona se kreće od 1.09 kod modela koji pokazuje uticaj SDI na TrB, preko 1.25 za uticaj SDI na PD do 1.52 za uticaj SDI na TkB (Prilog). U ovoj analizi autori prihvataju stav autora Field (2009) koji smatra da su vrednosti ispod

69

1 i iznad 3 zabrinjavajuće, što znači da one koje se kreću od 1 do 3 nisu, pa tako smatraju da u modelima koji su predstavljeni u radu ne postoji problem autokorelacije.

5. UMESTO ZAKLJUČKA – PREPORUKE ZA DONOSIOCE ODLUKA

Na osnovu dobijenih rezultata istraživanja došlo se do zaključka da postoji veoma sna-žan statistički značajan uticaj priliva SDI na deficit u tekućem bilansu ekonomija doma-ćina, kod odabranih balkanskih država. Neto priliv SDI od 1 USD u jednoj godini utiče na povećanje deficita tekućeg bilansa od 0.95 USD u narednoj godini. Razlog za nega-tivan uticaj koji SDI imaju na stanje tekućeg računa leži u činjenici da je oblik ulaska stranih investicija neadekvatan. U tranzicionim ekonomijama SDI ulaze pretežno putem prekograničnih akvizicija i merdžera (najčešće kroz privatizaciju domaćih kompanija). U takvim okolnostima je bilo očekivano da dobar deo sredstava od privatizacije bude usmeren u potrošnju posebno onu koja je uvozno orjentisana, a tek neznatni deo na uvoz opreme i drugih sredstava neophodnih za dalju proizvodnju. Ovo istraživanje to nedvo-smisleno pokazuje. Vlade država Balkana, koje su bile predmet ovog istraživanja, veći-nu sredstava od prodaje preduzeća usmeravale su u potrošnju što je produkovalo veliki trgovinski deficit, pa je tako 1 USD SDI u jednoj godini proizveo 0.93 USD deficita u trgovinskom bilansu u narednoj godini. Manji uticaj priliva SDI je bio vezan za primarni dohodak i onaj deo koji se odnosi na repatrijaciju profita. Kada bi postojala mogućnost da se iz dela trgovinskog bilansa, koji se odnosi na usluge, izdvoji deo koji se tiče usluga koje matične kompanije pružaju svojim filijalama u zemlji domaćinu, ovaj uticaj bi bio sigurno veći. Poznato je da TNK putem usluga koje pružaju svojim filijalama i putem transfernih cena nastoje da smanje poresko opterećenje u zemlji domaćinu SDI (Dicken, 2003, pp. 283). Na taj način države ostaju uskraćene za značajnije iznose poreza zato što TNK pomoću transfernih cena lažno prikazuju profite i koriste razlike u poreskim stopama na profite korporacija, razlike u deviznim kursevima i velike mogućnosti za repatrijaciju profita.

Ono što država može da uradi po pitanju smanjenja negativnog uticaja SDI na saldo te-kućeg i trgovinskog bilansa je da merama ekonomske politike učini više na privlačenju greenfield investicija. Da bi se to ostvarilo potrebna je nova industrijska politika koja će strane investicije usmeravati u one sektore gde se ostvaruje najveća dodata vrednost na uložena sredstva. Takođe, to su sektori gde je razlika između uvoza i izvoza najveća, pa pozitivno doprinose trgovinskom bilansu. U tom kontekstu, vlada može da utvrdi prihod i trošak od investiranja TNK u određenoj nacionalnoj privredi. Praksa je poka-zala da većina vlada postsocijalističkih zemalja ne definiše politiku privlačenja SDI, ne radi analizu troškova i koristi od ulaska TNK i nastoji da privuče što više tih kompanija očekujući da će im kratkoročni pozitivni efekti SDI pomoći u političkim kampanjama. Nasuprot državnoj regulativi koja bi mogla da kanališe priliv SDI u sektore koji se pre-poznaju kao propulzivni i koji će ubrzati ekonomski rast, postoje mehanizmi korporacija kojima se zaobilaze regulatorne mere nacionalnih vlada. U uslovima nedostatka domaće štednje, postsocijalističke zemlje se nadmeću u privlačenju SDI, odobravaju im velike subvencije, tolerišu nepoštovanje ekoloških standarda i kršenje radničkih prava. Zbog toga se nameće potreba da se u uslovima nedostatka kapitala podstakne nova štednja, koja bi zajedno sa postojećom mogla da se iskoristi za finansiranje propulzivnih projeka-ta u sektorima koji su ključni za ekonomski rast.

70

LITERATURA I IZVORI PODATAKA

Carp, L. (2015). FDI and Economic Growth in CEE Countries. SEA - Practical Applica-tion of Science, 3(7), pp. 21-26.

De Mello, L.R. (1999). Foreign Direct Investment-led Growth: Evidence from Time Se-ries and Panel Data, Oxford Economic Papers, 51(1), pp. 133–151.

Dicken, P., (2003), Global Shift: Reshaping the Global Economic Map in the 21st Centu-ry, Sage Publications Ltd., London.

Field, A. (2009). Discovering Statistics Using SPSS. 3rd edition, London: Sage;Kalotay, K. (2010). Patterns of inward FDI in economies in transition. Eastern Journal

of European Studies, 1(2), pp. 55-76.Kovačević, R. (2017). Finansiranje deficita tekućeg računa zemalja jugoistočne Evrope.

Bankrstvo, 46(3), pp. 96-111.Mencinger, J., (2009), The “Addiction” With FDI and Current Account Balance, Econo-

mic Horizons, 11(2), pp. 5-17.Pavlínek, P. (2004). Regional Development Implications of Foreign Direct Investment in

Central Europe. European Urban and Regional Studies, 11(1), pp. 47–70.Toores-Reyna, O. (n.d.). Panel Data Analysis. link:http://dss.princeton.edu/training/ ,

[Pristupljeno: 07/10/13]World bank data

link: https://data.worldbank.org/indicator/BN.CAB.XOKA.CD?view=chart, [Pri-stupljeno: 10/12/18]

World bank data link: https://data.worldbank.org/indicator/BX.KLT.DINV.CD.WD?view=chart, [Pristupljeno: 10/12/18]

World bank data link:https://data.worldbank.org/indicator/BN.GSR.GNFS.CD?view=chart, [Pristu-pljeno: 10/12/18]

World bank data link:https://data.worldbank.org/indicator/BN.GSR.FCTY.CD?view=chart, [Pristu-pljeno: 10/12/18]

World bank data link:https://data.worldbank.org/indicator/BN.TRF.CURR.CD?view=chart, [Pristu-pljeno: 10/12/18]

71

Prilog

Tabela 1.Deskriptivna statistika podataka o vrednosti neto priliva SDI i

salda tekućeg (TkB) i trgovinskog (TrB) bilansa kao i kretanja primarnog dohotka (PD) odabranih zemlja

TkB TrB PD SDI Mean -2.03E+09 -2.84E+09 -8.77E+08 1.91E+09 Median -9.68E+08 -2.04E+09 -3.89E+08 1.04E+09 Maximum 3.13E+09 4.67E+09 7.10E+08 1.39E+10 Minimum -2.50E+10 -2.81E+10 -5.71E+09 -3.46E+08 Std. Dev. 3.89E+09 4.29E+09 1.33E+09 2.45E+09 Skewness -3.296134 -2.766549 -1.497200 2.765776 Kurtosis 17.56715 15.14486 5.138584 11.75081

Jarque-Bera 1502.002 1046.413 79.54733 629.6515 Probability 0.000000 0.000000 0.000000 0.000000

Sum -2.86E+11 -4.01E+11 -1.24E+11 2.69E+11 Sum Sq. Dev. 2.12E+21 2.58E+21 2.46E+20 8.44E+20

Observations 141 141 141 141Izvor: Kalkulacija autora, ispis iz EViwes7

72

Tabela 2.Rezultati panel regresione analize uticaja vrednosti neto priliva SDI na saldo

tekućeg bilansa (TkB) za odabrani uzorak zemalja

Dependent Variable: TkBMethod: Panel Least SquaresDate: 12/12/18 Time: 20:37Sample (adjusted): 2002 2017Periods included: 16Cross-sections included: 9Total panel (unbalanced) observations: 134

Variable Coefficient Std. Error t-Statistic Prob. C -2.53E+08 2.85E+08 -0.887719 0.3766

SDI(-1) -0.954933 0.116735 -8.180333 0.0000Effects Specification

Cross-section fixed (dummy variables)Period fixed (dummy variables)R-squared 0.788601 Mean dependent var -2.10E+09Adjusted R-squared 0.742054 S.D. dependent var 3.98E+09S.E. of regression 2.02E+09 Akaike info criterion 45.85718Sum squared resid 4.45E+20 Schwarz criterion 46.39783Log likelihood -3047.431 Hannan-Quinn criter. 46.07688F-statistic 16.94217 Durbin-Watson stat 1.526521Prob(F-statistic) 0.000000

Izvor: Kalkulacija autora, ispis iz EViwes7

73

Tabela 3.Rezultati panel regresione analize uticaja vrednosti neto priliva SDI na saldo

trgovinskog bilansa (TrB) za odabrani uzorak zemalja

Dependent Variable: TrBMethod: Panel Least SquaresDate: 12/12/18 Time: 20:41Sample (adjusted): 2002 2017Periods included: 16Cross-sections included: 9Total panel (unbalanced) observations: 134

Variable Coefficient Std. Error t-Statistic Prob. C -1.12E+09 3.23E+08 -3.462893 0.0008

SDI(-1) -0.929178 0.132082 -7.034836 0.0000Effects Specification

Cross-section fixed (dummy variables)Period fixed (dummy variables)R-squared 0.777208 Mean dependent var -2.92E+09Adjusted R-squared 0.728153 S.D. dependent var 4.38E+09S.E. of regression 2.29E+09 Akaike info criterion 46.10422Sum squared resid 5.69E+20 Schwarz criterion 46.64486Log likelihood -3063.983 Hannan-Quinn criter. 46.32392F-statistic 15.84358 Durbin-Watson stat 1.092990Prob(F-statistic) 0.000000

Izvor: Kalkulacija autora, ispis iz EViwes7

74

Tabela 4.Rezultati panel regresione analize uticaja vrednosti neto priliva SDI na kretanje

primarnog dohotka (PD) za odabrani uzorak zemalja

Dependent Variable: PDMethod: Panel Least SquaresDate: 12/12/19 Time: 20:44Sample (adjusted): 2002 2017Periods included: 16Cross-sections included: 9Total panel (unbalanced) observations: 134

Variable Coefficient Std. Error t-Statistic Prob. C -6.43E+08 89810075 -7.156467 0.0000

SDI(-1) -0.144713 0.036730 -3.939891 0.0001Effects Specification

Cross-section fixed (dummy variables)Period fixed (dummy variables)R-squared 0.816652 Mean dependent var -9.23E+08Adjusted R-squared 0.776282 S.D. dependent var 1.34E+09S.E. of regression 6.36E+08 Akaike info criterion 43.54456Sum squared resid 4.40E+19 Schwarz criterion 44.08520Log likelihood -2892.485 Hannan-Quinn criter. 43.76426F-statistic 20.22913 Durbin-Watson stat 1.259355Prob(F-statistic) 0.000000

Izvor: Kalkulacija autora, ispis iz EViwes7

75

SLABOSTI U INVESTIRANJU KAO OGRANIČENJE PRIVREDNOG RASTA U SRBIJIOBSTACLES IN INVESTING AS A CONSTRAINT ON ECONOMIC GROWTH IN SERBIA

Ljubomir Madžar*

Apstrakt: Uvodno se u odlučnom tonu po-bijaju tvrdnje koje stižu iz vrha vlasti o Srbiji kao lideru ili jednom od razvojnih lidera među zemljama u tranziciji. Umesto da se eksponira kao lider Srbija je neuspešna u razvoju i re-dovno zauzima jedno od dva poslednja mesta na lestvici zemalja sačinjenoj po visini stope privrednog rasta. Niska stopa investicija ističe se kao najvažniji neposredni uzrok tako spo-rog razvoja. Iza te pogubno niske stope inve-sticija stoje još nepovoljnije stope nacionalne i, posebno, domaće štednje. Mnogi uzroci tako mršavog akumulacionog potencijala izvan su dometa ekonomske politike, ali je i sama politi-ka mnogo doprinela tako nepovoljnom ishodu. Politika se previše oslonila na strane direktne investicije (SDI) koje se ovde karakterišu kao neprikladna politika koja ne može da poslu-ži kao okosnica održivog razvoja. Osobito je štetna politika subvencionisanja SDI koja je strukturno pozicionirana kao idealno leglo ko-rupcije. Subvencije se karakterišu kao faktički pogubne u jednoj zemlji koja je, poput Srbije, nadaleko poznata po svojoj široko razgranatoj korupciji. Oslanjanje na SDI ocenjeno je kao ubistveno i u jednom širem smislu budući da se ispostavlja kao izrazito inferioran supstitut za preko potreban institucionalni razvitak.

KLJUČNE REČI: PRIVREDNI RAZVOJ, ŠTEDNJA, STRANE DIREKTNE INVESTICI-JE, SUBVENCIJE, KORUPCIJA

Abstract: By way of introduction, the claims of the incumbent authorities about Serbia being the or even a development leader among tran-sition countries are decidedly disputed. Rather than being the leader, Serbia is a development laggard occupying regularly on of the two last spaces in the list of the economies arranged by the magnitude of the rate of growth. Low invest-ment rate is identified as the principal immedi-ate cause of such a slow development. Behind such a dismally low investment rate stand even less satisfactory rates of national and, in par-ticular, domestic saving. Many causes of such a meager savings potential are beyond control of economic policy, but the policy itself has great-ly contributed to such an unfavorable outcome. The policy has leaned heavily on foreign direct investment (FDI) which is qualified as an inap-propriate policy unable of serving as a fulcrum of sustainable development. Particularly dam-aging is the policy of subsidizing FDI which is structurally placed as an ideal breeding ground for corruption. Subsidies are marked as practi-cally baleful in a country, like Serbia, which is widely known for its highly ramified corruption. Leaning on FDI is deemed pernicious in a more general way as it comes out to be a vastly infe-rior substitute for urgently needed institutional development.

KEYWORDS: ECONOMIC DEVELOP-MENT, SAVINGS, FOREIGN DIRECT IN-VESTMENT, SUBSIDIES, CORRUPTION

JEL KLASIFIKACIJA: E20, E21, H20, O16, O20

* Saradnik Instituta za strateške studije i razvoj „Petar Karić“ Alfa BK univerziteta u Novom Beogradu, E-mail: ljmadzar@fepn.edu.rs

76

1. UVODNE OPASKE

Kao nepopravivi biblioman, sa neverovatnim mnoštvom knjiga rasproređenih po svim sobama, shodno odgovarajućim oblastima, povremeno se tokom dugih letnjih dana zale-tim u prostoriju gde stoje zbirke pesama i antologije poezije. Dogodilo se tako ovog leta da naletim i na zbirku lirskih varijacija, sve sa lepom posvetom, Vesne Đukić, supruge našeg kolege Pere Đukića. Naslovom knjige Srbija je jakim i upečatljivim rečima oka-rakterisana kao zemlja čuda. Na istom listu, sa strane, dopisao sam da je to zemlja ne samo čuda nego i pokora, a potom dodao da je to ipak privremena pojava, trajaće samo tokom poznatog iščašenog vremena poslednje decenije minulog stoleća. Ispostavilo se da nisam bio u pravu. Srbija ne može pobeći od sebe same i ostaje, reklo bi se trajno ako ne i zanavek, zemlja čuda i pokora.

U obilju pokora mogući su različiti izbori onih koje valja pomenuti, a nijedan izbor ne izgleda zadovoljavajući s obzirom na stavke koje su morale da budu izostavljene. Ovde će ipak, uz visoku verovatnoću naknadnog kajanja, biti odabrana tri takva negativna čuda. Prvo, u zvaničnim krugovima, bolje rečeno u krugovima zvaničnika, Srbija je izvikana kao nekakav lider u privrednom razvoju uprkos tome što postoje jasne i dokumentovane analize1 o njenom drastičnom zaostajanju, pri čemu ona, zajedno sa Hrvatskom, ostaje ukopana na začelju regionalnih ali i širih lista zemalja poređanih po visini stope rasta bruto domaćeg proizvoda (BDP) u relevantnim vremenskim intervalima. Ove i slične analize široko su dostupne, pa je gotovo neverovatno da naši najviši dužnosnici, u svojoj neobaveštenosti ili aroganciji, tvrde tačno suprotno od onoga što odgovara, krležijanski rečeno, stanju fakata. Taj drastični otklon u odnosu na stvarnost zaista predstavlja svo-jevrsno čudo, ali u isti mah i jedan neugodan oblik pokora.

Drugo, Srbija je zemlja sa najslabije razvijenom infrastrukturom2 i zemlja sa daleko najmanjim ulaganjima u to područje,3 a ta ulaganja ostaju godinama nedovoljna, u pro-centu od BDP otprilike na polovini nivoa uporedivih zemalja u regionu uprkos tome što su odavno i uveliko obezbeđena velika kreditna sredstva koje ostaju neiskorišćena.4 Da stvar bude paradoksalnija, obezbeđena su ne samo kreditna sredstva nego i kompletni projekti. Ono što je bitno za izgradnju infrastrukturnih objekata – projekti i novac - obezbeđeno je a izgradnja je na tako niskom nivou da obim investicija opstaje negde na polovini potrebnog i, kako se čini da bi moralo da bude, mogućeg iznosa.

Treće čudo (i pokor) sastoji se u tome što su u izgradnji infrastrukture drastična kaš-njenja postala takoreći stvar tekuće rutine, deo događanja sa kojim se već odavno ra-čuna kao sa najnormalnijom komponentom realizacije daleko ambicioznijih planova, a da niko ne biva pozvan na odgovornost. U isto vreme hapšen je i provlačen kroz sudove znatan broj poslovnih ljudi iz privatnog sektora iako oni ne troše novac poreskih obve-znika, a nemali broj prolazi sa oslobađajućim presudama. Dobija se utisak da je poredak stvari okrenut tumbe: gone se oni za koje nema pravog osnova a nikakva pitanja se ne postavljaju u vezi sa onima koji barataju javnim novcem i pri tome prave velike štete.

1 Arsić et al. (2015), ss. 9-15. i Fiskalni savet Republike Srbije (2017a), ss. 9-10.2 Fiskalni savet Republike Srbije (2016), s. 74.3 Fiskalni savet Republike Srbije (2018a), ss. 7-8.4 Ibidem, s. 30.

77

2. TEMPO RASTA: IZVIKANE I STVARNE STOPE

Direktorijum koji je trenutno na vlasti živo je zainteresovan za isticanje razvojnih per-formansi, stvarnih ili fiktivnih, objektivno dokazivih ili prosto iskonstruisanih. Među tim indikatorima posebno mesto zauzimaju i najveću specifičnu težinu imaju stope ra-sta BDP. Upravo one pružaju obilje mogućnosti za manipulaciju i nametanje u javnosti pogrešnog utiska da su postignuti i isporučeni učinci koji sa ekonomskom stvarnošću u krajnjoj liniji nemaju nikakve veze. Među dobro uhodane postupke kreiranja pogrešnih predstava o razvojnim učincima spada izbor „nepovoljnih“ početnih godina i pogodnih perioda obračuna. Usredsređivanje na povoljne izolovano posmatrane godine umesto na duže, reprezentativne intervale, takođe spada u repretoar omiljenih manipulacija. Vari-janta ovog postupka jeste računanje periodske stope rasta na osnovu smišljeno odabrane nepovoljne početne i natprosečno uspešne završne godine.

U tom kontekstu valja skrenuti pažnju – a u isti mah i podržati – jedan primeren meto-dološki postupak kome pribegava Fiskalni savet (u daljem tekstu FS) Republike Srbije5 kad trendnu stopu rasta, koja dobro odražava razvojne performanse za ceo posmatrani period, poredi sa prosečnom stopom grupe uporedivih zemalja.

Ne treba mnogo reči da se obrazloži velika važnost realističnog i trezvenog vaganja razvojnih performansi. Kad se ustanovi da su one niske, kao što to u mnogim svojim dokumentima konstatuje FS, i kao što to bez opisanih finesa ali ispravno utvrđuju Arsić et al.6, onda to ima važne, makar i potencijalne, implikacije za ekonomsku politiku. Nai-me, ako je stopa rasta za odabrani interval nezadovoljavajuća, onda to, dakako, može da bude rezultat mnoštva različitih faktora, što upravljivih što neupravljivih. Izvesnu nadu za ekonomskopolitički generisano ubrzavanje rasta pruža, dakako, prva od dve upravo pomenute grupe faktora.

Empirijska kretanja iz godine u godinu ostavljaju jak utisak da je u tim kratkoročnim varijacijama stope rasta gotovo sve egzogeno opredeljeno, te prema tome neupravljivo: stope su relativno visoke u godinama povoljne međunarodne konjunkture i godinama obimne poljoprivredne proizvodnje. Efekte ekonomske politike u tim kratkoročnim ko-lebanjima vrlo je teško razaznati. To može, bar u takvom kratkoročnom sklopu, da bude posledica objektivne neupravljivosti makroekonomskih kretanja ili naglašene nesposob-nosti ekonomske politike. A može da bude posredi i kombinacija ove dve heterogene i ne baš lako uočljive skupine determinanti posmatranih promena. S obzirom na to, ali i ne-zavisno od toga, smotrena i objektivna ocena tempa rasta i pratećih makroekonomskih rezultata izuzetno je važna jer bitno utiče na angažman i proaktivan odnos ekonomske politike na planu poboljšavanja performansi.

Tekuće samozadovoljstvo vladajućeg direktorijuma, njegovo iskreno uverenje ili prosto indoktriniranje javnosti u stilu političkog marketinga, veoma je obespokojavajuće. Ako smo toliko uspešni u privrednom rastu („lideri“ u regionu ili čak i šire), onda nema prave potrebe da se radi na strukturnim reformama i traga za poboljšanjima ekonomske poli-tike: zašto korenitije menjati ono što je toliko uspešno?! Zanemarujući poznat latinsku Propria laus sordet, samozadovoljstvo demobiliše i blokira ekonomsku politiku: ono

5 Fiskalni savet Republike Srbije (2018a), s. 12.6 Arsić et al. (2015), s. 10.

78

je visoko verovatan činilac ukopavanja sistema u sadašnjem objektivno nepovoljnom statusu quo.

Obrazloženje činjenice da u pogledu tempa razvoja stojimo odista traljavo može da bude veoma kratko. Neponovljivi FS je tom pitanju posvetio dužnu pažnju i u više navrata pomno ga analizirao. Tako je u svom skorašnjem dokumentu o fiskalnim i makroeko-momskim kretanjima u 2018. godini7 dao jednu instruktivnu i rečitu tabelu sa podacima o stopama rasta za period 2014-2018, čak sa prognozom za 2019. godinu. Uporedno i pregledno tabela sadrži stope rasta BDP za Srbiju i prosečne stope rasta zemalja CIE. Rezultati su uistinu razočarajući. U svih pet tabelom obuhvaćenih godina trendna stopa rasta Srbije daleko je ispod prosečne stope zemalja CIE; dok je prva na nivou od svega 0,9%, druga se vinula do nivoa od čitavih 3,7%. Zemlje CIE su u posmatranom periodu imale za čitavih 4,1 puta veću stopu rasta od analogne stope (trendne!) izračunate za Srbiju! Uz sve to, zapaža se i dodatna nepovoljna osobenost razvojnog procesa u Srbiji: za razliku od trendnih stopa koje po logici svog aritmetičkog algoritma sadrže efekat poravnavanja (smoothing), faktičke stope pokazuju veliku međugodišnju varijabilnost. Npr. faktička stopa rasta za Srbiju skače od -1,8% u 2014. na 0,8% u 2015. da bi u 2016. skočila na čitavih 3,3% i ponovo se u 2017. survala na 2,0%. Ne ulazeći u obrazlaganja, ovde će jedino biti konstatovano da je velika kolebljivost makroekonomskih indikatora, a posebno stope rasta, jedna nepoželjna i ekonomski štetna karakteristika razvojnog procesa.

FS8 je ponudio i jednu mnogo detaljniju uporednu analizu tempa rasta ovdašnje privrede tako što je za isti vremenski interval prezentirao pojedinačne stope privrednog rasta za obuhvatnije definisanu grupu od 15 relevatnih zemalja, takvih sa kojima Srbija može primereno da se poredi. Pored svih bivših jugoslovenskih republika i svih zemalja sa kojima se SFRJ graničila (izuzev Austrije, Italije i Grčke), lista FS-a obuhvata i Češku, Slovačku i Poljsku, kao i tri pribaltičke zemlje. Rezultati su čak frapantniji od onih do-bijenih uvidom u prethodnu tabelu. Zapanjujuće je malo godina i zemalja koje u kombi-naciji daju lošiji tempo rasta od onog registrovanog u Srbiji. Od 15 obuhvaćenih zemalja, u 2014. i 2015. nijedna nije imala manju stopu rasta od Srbije, u 2016. manje su stope zabeležile Estonija, Letonija i Mađarska, dok je Litvanije ostvarila stopu jednaku onoj u Srbiji. U 2017. nižu stopu ostvarile su samo Makedonija i Bosna i Hercegovina, dok su se za 2018. sa nižom stopom od one u Srbiji zatekle jedino Makedonija, Litvanija i Bosna i Hercegovina uz Crnu Goru koja je ostvarila stopu faktički jednaku sa onom za Srbiju.

Nije nekorisno uočiti da se u 75 kombinacija zemalja/stopa (15 zemalja za po pet godi-na) našlo svega osam kombinacija sa stopama manjim od one u Srbiji i jedna koja je sa Srbijom bila izjednačena. Nije zgorega da se zapazi da bivše jugoslovenske republike, sa izuzetkom Bosne i Hercegovine (dve od pet godina) i Makedonije (tokom poslednje dve u nizu obuhvaćenih godina, uz poznate uzroke proistekle iz velikih političkih turbu-lencija) ostvaruju viši tempo rasta od Srbije, a neke od razlika na štetu Srbije su istinski upečatljive. Instruktivno je, a unekoliko i šokantno, poređenje sa Crnom Gorom. Ona je u svih pet posmatranih godina imala stopu koja nije bila manja od one u Srbiji, s tim što je samo u 2018. imala tek neznatno manju stopu – 3,0% naspram 3,1%. Za analizom obuhvaćenih pet godina prost aritmetički prosek stopa rasta za Crnu Goru iznosi 2,4% 7 Fiskalni savet Republike Srbije (2018a), s. 12.8 Fiskalni savet Republike Srbije (2017), s. 12.

79

dok u Srbiji za isti period iznosi samo 1,7%. Drugim rečima, u datom intervalu C. Gora je ostvarila dvostruko viši tempo rasta od onog u Srbiji. Dolazi se u iskušenje – ono se nameće kao neodoljiva napast – da niko među onima koji su se odvojili od Srbije nije imao razloga da se pokaje.

Ostaje da se ukaže na još jedan kuriozitet. Reč je o poređenju stopa rasta BDP u dva politički različito obeležena perioda, u osmogodištu 2000-2008. i u intervalu 2012-2018. Poznato je da je 2012. donela veliku smenu garnitura na političkom vrhu, a nije prime-ćeno da su, konfrontirane i pažljivije poređene, razvojne performanse u ta dva perioda sa različitim stranačkim koalicijama na vlasti upečatljivo različite; nalaz je više nego značajan budući da su te tako različite koalicije očito vodile znatnije izdiferencirane politike. Rezultati ovakvih poređenja moraju da se prihvate sasvim uslovno budući da u periodu posle 2012. svoje efekte proizvode i znatno ranije donete mere, kao što će i politike koje se vode danas neke rezultate dati u bližoj pa i nešto daljoj budućnosti. Pore-đenje je ipak zanimljivo i stopi od 5% iz perioda dosovske i njoj srodnih vlasti odgovara stopa od 1,8% iz perioda aktuelne vlasti. Radi veće verodostojnosti poređenja izdvojene su godine svetske finansijske krize i postkriznih poremećaja koje bi donekle pokvarile sliku u oba ova poređena intervala.

Rezultati poređenja tempa rasta u dva razmotrena perioda, a još i više opšti nivo stopa rasta u celom obuhvaćenom dvoperiodskom razdoblju, navode na jedan neizbežno ones-pokojavajući zaključak. Srbija se našla u klopci dveju izuzetno nepovoljnih okolnosti, od kojih je svaka za sebe zabrinjavajuća a u svojoj razornoj sinergiji produkuju više nego uznemirujuću globalnu sliku. Reč je o kombinaciji niskog zatečenog razvojnog nivoa i daleko ispodprosečnih stopa rasta, kako u sklopu uporedivih zemalja tako i u širem kontekstu manje relevantnih zemalja.

Česte su računice u kojima se utvrđuje broj godina potrebnih da Srbija, polazeći sa ak-tuelnog uznemirujuće niskog nivoa treba da stigne sadašnje znatno razvijenije zemlje. Ali naš aktuelni scenario nije u toj kategoriji. Mi sa svoga uznemirujuće niskog nivoa krećemo u razvojne procese sa nižom stopom rasta nego što je imaju oni koji su u ini-cijalnoj poziciji daleko ispred nas. U tome i jeste sadržana sva drama našeg usporenog razvoja. A lirske varijacije o Srbiji kao razvojnom lideru samo demobulišu ekonomsku politiku kad je reč o potrebi i izgledima da se identifikuju razvojne alternative koje bi u ovoj bezmalo stagnantoj privredi značile i stvarale toliko potreban dinamički potencijal.

Naš spor rast u poslednje dve decenije, a osobito u poslednjem petogodištu, ne bi morao da bude razlog za ozbiljniju zabrinutost ako bi on bio pretpostavka znatno bržeg rasta u doglednoj budućnosti, ako bi se njime stvarali uslovi i mogućnosti za buduća razvojna ubrzanja. To, međutim, nije slučaj. Može se govoriti o nečem suprotnom ovoj pogodnoj opciji. Ta niska stopa rasta praćena je izrazitim zaostajanjem u razvoju infrastrukture9 i, još pogubnije, izostankom investiranja u zaštitu životne sredine i, dodatno pogibeljnije, odsustvom skoro svake organizovane brige o njoj.10

9 Fiskalni savet Republike Srbije (2016), s. 74.10 Fiskalni savet Republike Srbije (2018), passim.

80

3. RAZLOZI RAZVOJNOG KAŠNJENJA – APROKSIMATIVNI NAGOVEŠTAJI

Dobro je znano da je lakše dijagnosticiranje pojava nego što je utvrđivanje njihovih ra-zloga. U slučaju deprimentno sporog rasta naše privrede razlozi su brojni i svrstavaju se u svojevrsnu hijerarhijsku strukturu. Može se govoriti o uzrocima prvog, drugog...n-tog reda. Ovde se u tom nizu sukcesivno lociranih uzroka neće ići predaleko jer je velik rizik da se dospe u situaciju za koju bi L. Kostić rekao Tu se i mudrački mozgovi mute...Stoga će u onome što sledi biti više pitanja nego tvrdih i nedvosmislenih odgovora.

Kad je reč o neposrednim uzrocima, onima lociranim u prvi red, dijagnoza je prilično jednostavna. Da bi jedna privreda rasla, ona mora istrajno i sistematski povećavati svoj kapacitet, a to podrazumeva investiranje u fiksne fondove. U privredi Srbije veoma malo se investira, a taj deficit uveliko poprima svojstvo trajne karakteristike. Petrović, Brčere-vić i Minić11 to su konstatovali potpuno kratko i sa jasnoćom koja aproksimira surovost: u Srbiji se stopa investicija ustalila na nekih 18%, a u međunarodnom okruženju zemalja sa kojima se smisleno možemo porediti ta stopa se kreće na niovou od oko 25%. Relativ-no gledano, naše okruženje investira za oko 40% intenzivnije nego mi. Razlika u tempu rasta nikoga ne bi smela da iznenadi.

Znatno više informacija o ovom investicionom zaostajanju dato je u jednom od brojnih, predvidivo informativnih dokumenata Fiskalnog saveta.12 Na ss. 12-13 srećno su locira-ne i na neki način uparene dve tabele: na levoj su date informacije o našim stopama rasta za 4 godine, a na desnoj podaci o stopama investicija (i odgovarajujćem učešću lične potrošnje) za dve godine. Vremenski intervali su kratki ali, shvaćeni kao uzorci iz dužeg razdoblja, posve su reprezentativni. U listi od 16 zemalja zanemarljiv je broj kombina-cija zemlja/godina sa nižom stopom rasta od one u Srbiji. Na desnoj, 13. strani Srbija je „negativni rekorder“ (često korišćena vrlo pogodna formulacija FS-a) sa svojom stopom investicija koja je manja nego u bilo kojoj drugoj od preostalih 15 zemalja. Razlike su u svim slučajevima sasvim upadljive, a stopi investicija Srbije od 17,2% najbliža je notorno hendikepirana Bosna i Hercegovina sa stopom od 18,1%. Iako apsolutna razlika ne deluje drastično, nije zgoreg uočiti da u procentualnom izrazu ona ipak iznosi nipošto zane-marljivih 5,2%, Od interesa je uočiti da C. Gora, čiju su ekonomsku budućnost u svojstvu samostalne države mnogi od nas ispratili sa skepsom, ima stopu investicija od 19,5% ili za čitavih 13,4% veću od stope investicija u Srbiji. Albanija, zemlja koja se našla na čelu te rang liste, digla se sa stopom investicija na impresivnih 25,6% ili za svih 48,8% iznad stope koja je ostvarena u Srbiji. Treba uočiti da zbir učešća investicija i lične potrošnje u BDP može da premaši 100% budući da faktorski dohoci i unilateralni transferi mogu bazu za domaću apsorpciju da dignu znatno iznad vlastitog BDP.

Ovi šokantni nalazi prirodno otvaraju pitanja činilaca koji su do njih doveli, tj. nakon ukazivanja na uzroke prvog reda nameće se potreba da se potraže uzroci tih primarnih uzroka, tj. uzroci drugog reda. U vezi sa tim otvara se jedna još nepovoljnija slika. Is-postavlja se da je Srbija zemlja sa veoma malom i domaćom i nacionalnom štednjom. U zatvorenoj privredi bez štednje ne bi moglo da bude ni govora o investicijama, ali u finansijski otvorenoj privredi javlja se kategorija stranih direktnih investicija (SDI) koje 11 Petrović et al. (2016), ss. 8-10.12 Fiskalni savet Republike Srbije (2017), ss. 12-14.

81

dopunjuju domaću akumulaciju. U privredi kakva je naša SDI svakako generišu izve-sne razvojne efekte, ali za za te učinke ispostaviće se da imaju i svoju drugu, mračniju stranu.

Stope domaće i nacionalne štednje procenjuju se izistinski lako. Od stopa investicija za relevantne godine treba oduzeti učešće deficita trgovinskog bilansa (za stopu domaće štednje) odnosno učešće deficita bilansa plaćanja (za stopu nacionalne štednje). Rezono-vanje je jednostavno. Da nije priliva resursa sa strane, stopa investicija bila bi logikom definicije jednaka stopi i domaće i nacionalne štednje. No, budući da uz priliv dopunskih sredstava iz inostranstva, ono što je uloženo nije u celosti (na račun drugih komponenti apsorpcije) izdvojeno iz BDP, sledi da je domaća štednja manja za onoliko za koliko su investiciona ulaganja finansirana tim prilivima resursa sa strane. Stoga je stopa domaće štednje jednaka razlici između stope investicija i učešća deficita trgovinskog bilansa u BDP.

Do stope nacionalne štednje stiže se jednom drukčijom korekcijom. Masa sredstava koja se kroz deficit trgovinskog bilansa ulila u domaći ekonomski sistem nije u celosti generi-sana izvan populacije pojedinaca koji predstavljaju naše građane. Deo te mase, ponajviše u vidu doznaka iz inostranstva, jeste dodatak onome što je stvoreno u domaćem sistemu, ali je ipak rezultat ekonomske aktivnosti naših građana, onih koji su ta sredstva ostvarili u inostranstvu. Ona jesu sastavnica štednje koju formiraju naši građani iako nisu stvore-na u domaćem ekonomskom sistemu. Kako u slučaju pozitivnog neto priliva faktorskih dohodaka iz inostranstva ta komponenta ulazi i kao pozitivna stavka u bilans plaćanja, deficit platnog bilansa manji je (u našem slučaju znatno) od deficita trgovinskog bilansa. Budući da je reč o prilivu koji uvećava raspoloživa sredstva za domaću apsorpciju i bu-dući da ona u opštem bilansnom smislu tvore nacionalnu štednju koja nije niti generisana niti formirana u domaćem ekonomskom sistemu, nacionalna štedna veća je od domaće za komponentu upravo opisanog priliva, pa je i stopa nacionalne veća od stope domaće štednje. Drugim rečima, zbog pozitivnog neto priliva faktorskih dohodaka deficit plat-nog bilansa manji je od deficita trgovinskog bilansa, pa je i razlika između investicija i tog prvog deficita veća od razlike između investicija i ovog drugog deficita, tj. deficita trgovinskog bilansa. Tako po logici aritmetičkog obračuna stopa nacionalne štednje pod napred specifikovanim okolnostima mora da bude veća od stope domaće štednje.

Ako je uvid u stope investicija bio unekoliko šokantan, još je nepovoljniji utisak dobijen uvidom u stope domaće, pa i nacionalne štednje. U jednom neobjavljenom istraživa-nju iz 2014. godine izračunao sam te stope za period 2001-2013 (izvor: razna godišta Statističkog godišnjaka Republike Srbije). U 13. obuhvaćenih godina za stope domaće štednje zabeležene su negativne vrednosti, a samo je u pet preostalih godina ovaj važan razvojni indikator bio veći od nule. Prosečna vrednost stope domaće štednje za ceo peri-od iznosila je deprimentnih minus 7,5%! Radi zaokruživanja slike, izračunata je i serija učešća SDI u BDP; prosečna vrednost tog učešća iznosila je impresivnih 4,9%, što je tek deo odgovora na pitanje kako je uz te u proseku negativne stope domaće štednje ipak bilo moguće ostvariti nekakve pozitivne iako krajnje nezadovoljavajuće stope investicija. Drugi, vrlo značajan deo odgovora sadržan je u faktorskim dohocima – u našem slučaju doznakama – koje su bilansno stopu nacionalne štednje opredelile na nivou daleko iznad stope domaće štednje.

82

Stope domaće štednje su ne samo u proseku niske nego i veoma varijabilne („volatil-ne“). U posmatranom trinaestogodišnjem razdoblju te stope su varirale od minus 11,4% do plus 6,5%. Zanimljivo je da je najviša stopa ostvarena upravo u 2013. godini, pa ispada kao da je time inaugurisan jedan interval viših stopa domaće štednje u nared-nim godinama, koje, međutim, još uvek ostaju na drastično niskom, u svakom smislu nezadovoljavajućem nivou. Ta kolebljivost ovih stopa izazvana je prvenstveno velikim fluktuacijama u spoljnoj trgovini zbog kojih se deficit trgovinskog bilansa silno menja iz godine u godinu, menjajući i meru u kojoj se domaće investiranje zasniva na resursima koji su po raznim osnovama pritekli iz inostranstva. Jedan od tih osnova je bez sumnje spoljnoekonomsko zaduživanje koje je upravo po okončanju ovde razmatranog razdoblja zemlju dovelo na ivicu bankrota i iznudilo poznate drastične mere fiskalne konsolida-cije iz 2014. godine. Nizak nivo, pa i međugodišnje fluktuacije, domaće štednje zorno pokazuju krhkost oslonca koje domaće investiranje, pa time i ukupni privredni rast, ima u procesu formiranja domaće akumulacije. Na onome što je najvažnija komponenta ra-zvojnog procesa ova privreda ne raspolaže potrebnim dinamičkim potencijalom.

Da bi se videlo kakav je produžetak ovih obeshrabrujućih razvojnih trendova, analiza je produžena do poslednje godine za koju postoje raspoloživi podaci (Zavod za stati-stiku Republike Srbije, Statistički godišnjak 2017). Opšta slika nešto je povoljnija, ali još uvek dovoljno dramatična da pod ozbiljan znak pitanja dovodi razvojne perspektive ove privrede i održivost rasta u dužem vremenskom intervalu. U razmaku 2012-2015. stope domaće akumulacije variraju u skromnom rasponu od 4,3% do 9.6%. Za godine u kojima se preklapaju dva ispitivana intervala rezultati se ne podudaraju budući da je u međuvremenu došlo do promene metodologije u obračunu BDP, te tako i do promena u statističkim serijama. Razlike, međutim, nisu toliko velike da bi ugrozila kvalitativnu analizu i zasnovanost rezultujućih zaključaka.

Za drugi analizirani interval izračunate su i stope nacionalne štednje. Te stope su pred-vidivo osetno više i variraju između 10,2% u 2012. i 15,0% u 2015. godini. Ova potonja godina bila je godina relativno povoljnog, znatnije povećanog izvoza, te tako i osetnije manjeg spoljnotrgovinskog deficita. Dakako, međugodišnja kolebanja spoljnotrgovin-skih tokova, pa tako i odgovarajućeg „neto izvoza“ ne odražavaju promene u finansijkoj moći privrede niti u njenom razvojnom potencijalu. Dinamički potencijal je nešto što može smisleno da se definiše samo u dugoročnijoj perspektivi, a pomenuta kolebanja odražavaju, uz ostalo, i oscilacije u svetskoj konjunkturi i mogu neke uspone da zabeleže prostim dekumuliranjem zaliha, bez neposredne veze sa rastom domaće proizvodnje. Da kratkoročna kolebanja ne nagoveštavaju neke stabilnije trendove do u dalju buduć-nost, pokazano je u domaćoj literaturi dokumentovano i uverljivo.13 Uvid u kratkoročne promene nije stoga informaciono izdašan osim što pokazuje strukturno opredeljen mali potencijal rasta spoljnotrgovinskih tokova, pa time, indirektno, i slabe izgleda za po-većavanje i samog akumulacionog potencijala. Privreda Srbije – zasad, a verovatno i u dužoj perspektivi – ne sadrži izvore razvojnih impulsa u sebi samoj, a to je skeptičan komentar tih trajnijih perspektiva njenog budućeg rasta.

Anticipirajući analitičke nalaze iz daljeg teksta, neka ovde bude tek nagovešteno da je je-dan od važnih uzroka niske stope investicija u privredi Srbije i krajnje nedovoljno javno investiranje – dakle više nego nezadovoljavajuća investiciona aktivnost države – u infra-13 Petrović (2015).

83

strukturu i druge delatnosti od javnog značaja i, posebno, u zaštitu i podizanje kvaliteta životne sredine,14 i to uprkos tome što je stanje infrastrukture u svim njenim segmentima dramatično loše i što je ona u nekim važnim sastavnicama nepojmljivo zapuštena.15 Fi-skalni savet je neoborivo dokazao da je tokom poslednjih nekoliko godina učešće javnih investicija u BDP bilo ne mnogo iznad nivoa od svega 2,5% dok se to učešće u upore-divim zemljama CIE, koje su istovremeno i privrede u tranziciji, kretalo do iznad 4%. Ocenjeno je da bi, radi nadoknade izostalih javnih investicija u prethodnim godinama, učešće javnih investicija u BDP trebalo da se vine do svojih 5%. To podrazumeva da manjak državnih investicija iznosi oko 2,5% BDP, raskorak koji se „knjiži“ direktno na račun države. Ako bi ovdašnja stopa investicija bila blizu 20% - što baš (i još) i nije – onda bi nedostatnost do standardnog nivoa ove stope od 25% bila sa čitavom polovinom pripisiva nedovoljnoj investicionoj aktivnosti države! Kratko i jasno: za to što se u ovoj zemlji nedovoljno investira neposredno je odgovorna upravo država, a ostala polovina naznačenog raskoraka velikim delom ima da se pripiše njenoj posrednoj odgovornosti!

4. MEHANIZMI NEDOSTATNOG INVESTIRANJA I MANJKA AKUMULACIJE – UZROČNICI TREĆEG REDA U RAZVOJNOM ZAOSTAJANJU

Kad je reč o ovim daljim, posrednijim uzročnicima razvojnog zaostajanja, za koje se koristi odredba trećeg reda sa željom da bude što sugestivnija, nemoguće je zaobići poslovni ambijent koji ovde može da bude tek spomenut a ne i raspravljen. Za celovitiju raspravu ambijentalnih ograničenja trebala bi čitava monografija, a prostorna ograniče-nja u ovom radu (na sreću!) sprečavaju širu razradu i dublje poniranje u ovu delikatnu problemsku oblast. Ovde će samo biti rečeno da su žestoka ambijentalna ograničenja i posledica i neposredna manifestacija institucionalne nerazvijenosti i privrede i društva kao celine; Najkraće se, iako ne i diskurziono delotvorno, ovo problemsko područje može razrešiti pozivanjem na ranija merodavna istraživanja,16 gde je pokazano da je široko definisani institucionalni okvir za regulisanje privrednih tokova nedograđen i ozbiljno manjkav u svim svojim opredeljujućim dimenzijama, a to su: kvalitet regulator-nog okvira, efektivnost vlade, vladavina prava, kontrola korupcije, sloboda izražavanja i odgovornost i politička stabilnost uz odsustvo nasilja.

Među markantne manjkavosti spada nepostojanje institucionalnih mogućnosti za mo-bilnost akumulacije, defekt koji je bio posebno upadljiv u samoupravnom sistemu. Para-doksalno je ali i tačno da se na aktuelnu situaciju mogu primeniti nalazi dobijeni razma-tranjem samoupravnog sistema investiranja od pre pola veka izvedeni u jednom davno objavljenom radu.17 Bez mobilnosti nema efikasnosti: u institucionalnom sistemu nema ustrojstava koja resurse pomeraju prema tačkama najefikasnije upotrebe. To je i dan-danas slučaj.

Stari sistem je razgrađen iako ni on sam nije posedovao te za razvoj bitne aranžmane. Ušli smo u tržišni sistem ali još uvek bez bitnih mehanizama mobilnosti koje u ovakvoj

14 Fiskalni savet Republike Srbije (2018), passim i Fiskalni savet Republike Srbije (2015), s. 15.15 Fiskalni savet Republike Srbije (2016), s. 74.16 Gligorić i Jovanović-Gavrilović (2018), posebno ss. 106-108.17 Madžar (1965).

84

privredi može da pruži samo, kod nas praktično nepostojeće, tržište kapitala. Na našem tržištu nema ne samo potrebnih ustrojstava nego ni odgovarajućih finansijskih instru-menata. Subjekti na kojima bi tržište kapitala trebalo da počiva nemaju za odgovarajuće operacije ni znanja ni praksom razvijenih sklonosti; od tih za njih novih ustrojstava oni zaziru jer posle brojnih konfiskatornih posezanja, (hiper)inflacija i grubih intervencija u procese formiranja cena i druge procese tržišnog prilagođavanja prosto nemaju pove-renja u državu niti mogu da se nadaju da će država regularno obavljati svoje funkcije. Po(t)kopano poverenje jedan je od teških razornih elemenata socijalističke „baštine“ koji danas sputavaju privredni razvoj kao što će to verovatno činiti zadugo još u budućnosti. Postupci aktuelnih vlasti kao da se uklapaju u dugi niz poteza koji decenijama već deluju na liniji erozije poverenja; još su sveža sećanja na grube nasrtaje državnih vlasti na prav-no formalizovano i uredno registrivano vlasništvo, pa se onaj ko treba da štiti svojinu eksponira kao njen ne samo potencijalni nego i stvarni terminator.

Nedovoljno shvaćen a još manje prepoznat i priznat problem ovoga društva kad je reč o štednji i upravljanju akumulacijom jeste odbojan odnos vlasti prema poslovnom svetu. Naša vlast ne voli poslovni svet i teško podnosi njegovu eventualnu rastuću afirmaciju u javnosti. Prevelik je broj isledničkih maltretiranja i sudskih progona poslovnih ljudi, a osobito je velik broj onih koji su na sudu dokazano potvrđeni kao nevini. U sećanje dolaze Mile Dragić, Miroslav Mišković (maratonski spor uz nerazumljivo preinačavanje optužnica i traženje novih osnova za progon stigao u fazu apelacije), Miroslav Živanov koji je osuđen na one dve godine koliko su ga držali u zatvoru (jer bi im logična oslo-bađajuća presuda bila zazorna), Aleksandar Gračanac...Izgleda da ni u stručnoj javnosti nije pokrenuto pitanje odgovornosti policijskih, tužilačkih i sudskih vlasti u slučajevima neopravdanog progona i ogromne štete za same te pojedince i za društvo u celini.

Teško je na pravi način i zamisliti koliko su velike, doslovno ogromne, razlike u opor-tunitetnim troškovima između pojedinaca. Kad se isključi iz poslova i zatvori neki svo-jevrstan poslovni genije, gube se stotine radnih mesta i milionske vrednosti koje bi on ostvario svojim daljim preduzetničkim poduhvatima, a kad bi – daleko bilo – bio pritvo-ren autor ovoga teksta, čini se da ne bi bio izazvan nikakav materijalni gubitak. Progon poslovnih ljudi, bez čijeg intenzivnog delovanja nema ni rasta ni zapošljavanja, verovat-no je najštetnija moguća aktivnost u kou može da ogrezne neka vlast. U konstatacijama datim u ovom pasusu koristim svoja još uvek sveža iskustva stečena u svojstvu stručnog savetnika odbrane za jednog krupnog poslovnog čoveka: optužnica je bila van svake pameti a jedan pretpostavljeno stručan zavod za sudska veštačenja morao je da odustane od svojih „stručnih“ nalaza na kojima se optužnica u celosti temeljila.

Zaslepljeni u ovoj beznadnoj oskudici pravih i proverenih znanja, mi uspeh zemalja u jugoistočnoj Aziji (poslovični „mali tigrovi“) nismo ispravno protumačili. Korene je duboko pustilo verovanje da se ispeh tih zemalja ima pripisati posebno mudroj politici i prosvećenoj, dalekovidoj državnoj administraciji koja u svojoj mudrosti sagledava al-ternative kakve su za manje mudre državne strukture nevidljive. Daleko je ovo uverenje od istine. Vlasti u tim razvojno uspešnim državama shvatile su u osnovi samo jednu ali presudno važnu istinu: i rast, i zapošljavanje, i izvoz i sve ostalo može uspešno da se od-vija samo tako što će se najpovoljniji mogući tretman osigurati za one aktere koji sve to treba praktično da implementiraju. Vlast može da bude razvojno uspešna samo tako što će najveću moguću podršku pružiti onima kroz čije se preduzetnčko delovanje taj razvoj

85

ostvaruje. Kako u Srbiji ubrzati rast ako deo onih koji to jedini mogu generisati čami po zatvorima umesto da rade svoj više nego dragocen, doslovno nezamenjiv posao?!

Druga strana istog problemskog kompleksa jeste nespremnost vlasti da se upusti u istin-ski radikalne strukturne reforme (nemoguće je ne saglasiti se sa ocenom Fiskalnog sa-veta da, uz veći broj bezazlenih sistemskih modifikacija, one prave strukturne reforme nisu na pravi način još započete18). Obično se kaže da su takve reforme socijalno bolne i politički rizične (obe ove kvalifikacije bez sumnje su tačne), ali bi možda tačniji iskaz bio da one nisu politički dovoljno isplative. Ono što je društveno korisno nije politički atraktivno, na bolnim ali razvojno izglednim reformama ne postiže se berićetna berba glasova. A bez reformi nema razvoja, sve i da institucionalno nismo toliko zapušteni, kako dokumentuju brojna istraživanja, pored ostalog i ona već citirana.19 Ovo kao da se u krajnjem svodi na poslovični Catch 22: reforme može da izvede samo politički direk-torijum sa vlašću nad državom i njenim institucijama, a javnost ga svojom elektoralnom odbojnošću u tome žestoko sputava, ako ne i onemogućava.

Ne treba zaboraviti da su se u našoj skoroj političkoj prošlosti spektakularne berbe glaso-va ostvarivale na hapšenju viđenih poslovnih ljudi. Naši birači vole i podržavaju ovakva hapšenja zaboravljajući da su ti uhapšenici jedini koji mogu da im pruže zaposlenje, rast dohotka i koliko-toliko pristojan standard. Gorepomenuta kvaka 22 sastoji se u tome što narod u svojstvu potrošača i uposlenika očekuje napredak, ali u svojstvu birača otežava ili čak onemogućava akcije onih koji privredu mogu da premeste na efikasnu putanju takvog napretka. Treba nam politička garnitura koja će pokrenuti – uvek bolne! - duboke reforme a ipak biti toliko politički uspešna da u izbornom nadmetanju sačuva a možda i ojača svoju vlast i svoje upravljačke ovlasti. Figurativno govoreći, treba nam Ataturk koji je poskidao i fesove i feredže a sačuvao poverenje naroda i u istoriju se vinuo kao najomiljeniji reformator.

5. JEDNA KRUPNA I HAZARDNA RAZVOJNOPOLITIČKA ZABLUDA

Frapantno niska akumulativna sposobnost privrede, merena bilo stopom domaće bilo stopom nacionalne štednje, ustalila se kao trajan strukturni problem za koji ne samo da se ne nazire kakvo pouzdanije rešenje, nego se za njime zapravo i ne traga. Ekonomska politika, kao i ekonomska nauka, kao da je digla ruke od ideje da privreda, kad je štednja u pitanju, najzad i nekako stane na svoje noge. Umesto toga sve su oči uprte i sve nade položene u tuđu akumulaciju, u fabulozne strane direktne investicije (SDI). Zapanjujuće je i skoro neverovatno da u stručnom vokabularu, a još više u javnim raspravama na širem socijalnom planu, i sam termin akumulacija ili štednja faktički ne figuriše. SDI su skrajnule i iz misaonog vidokruga praktično istisle domaću akumulaciju.

U prilog gornje tako tvrde i apodiktične tvrdnje može se navesti veći broj, nadati se, čvrstih i uverljivih argumenata. No, pre toga mora se uvažiti okolnost da i ovo pitanje, kao i sva kompleksna pitanja, ima više aspekata, da ti aspekti nisu jednoznačni u svojim implikacijama i da postoje i neke njegove strane koje su suprotne upravo formulisanoj opštoj tvrdnji. Pored onih standardnih argumenata u prilog SDI – transfer tehnologi-

18 Fiskalni savet Republike Srbije (2017a), ss. 30-46.19 Gligorić i Jovanović-Gavrilović (2018).

86

je, uvođenje modernih metoda organizacije i upravljanja („menadžmenta“), obezbeđi-vanja pristupa novim tržištima i eventualno iznalaženje novih, ekonomičnijih izvora sirovina – koristi se i važi onaj ključni argument koji važi za privrede sa nepotpunom zaposlenošću proizvodnih činilaca, pre svega radne snage. Tamo gde je radna snaga u visokom stepenu nezaposlena, njen oportunitetni trošak je veoma nizak, a u apstraktnim pristupima obično se, radi jednostavnosti i elegancije u argumentaciji, postulira da je taj oportunitetni trošak (neka se ponovi: neuposlenih resursa ali pre svega nepotpuno zaposlene radne snage) jednostavno jednak nuli. Zapošljavajući neuposlene, SDI mo-bilišu tu neiskorišćenu radnu snagu i time uslovljavaju stvaranje (novog, tj. dodatnog) dohotka koga bez takvog angažmana posredstvom SDI jednostavno ne bi bilo. Tako se ostvaruje prirast dohotka na osnovu faktora proizvodnje čiji je oportunitetni trošak jed-nak nuli. Sav taj novi, u slučaju zapošljavanja (uz ostale kategorije resursa) nezaposlenih radnika, radni dohodak sa makroekonomskog stanovišta ima karakter „čiste zarade“, tj. svojevrsnog profita. Resursi koji bi ostali nauposleni bez angažovanja posredstvom SDI privredu ne koštaju ništa.20

Nasuprot ovim argumentima u prilog SDI – četiri standardna i jedan manje standardan – stoji niz argumenata protiv SDI. Prvi se tiče opšteg usmeravanja ekonomske politike: ona se iz petnih žila, uključujući i načine koji nisu legitimni, bori za maksimalno privla-čenje SDI, a delovanje na planu podizanja vlastite akumulativne sposobnosti skoro da sasvim izostaje. To je ogroman defekt strategije pretežnog – zasad ono izgleda kao da je isključivo – oslanjanja na SDI. U prilog ove tvrdnje govori jedan vrlo jednostavan a jed-nako moćan argument: nije poznato da se ijedna zemlja uspešno, ili čak manje uspešno ali vidljivo, razvila uz oslonac na tuđu akumulaciju. Uspešni razvojni procesi redovno su praćeni snažnim uvećavanjem, odnosno održavanjem na jednom dostignutom visokom nivou, vlastite akumulacione sposobnosti.

Kina je možda najupečatljiviji primer praktične potvrde ove tvrdnje. Bergsten et al.21 pokazuju da je u tridesetak godina svog uspešnog, prema većini ocena spektakularnog, rasta, Kina imala stopu investicija veću od 36%, u velikom broju godina i znatno veću od ove, te da je ta impresivna stopa svoj daleko pretežni oslonac imala u domaćoj aku-mulaciji. U nemalom broju godina stopa investicija dizala se daleko iznad naznačenog nivoa, u intervalu 2004-2007. digla se na preko 40%, a postoje i godine u kojima je stopa akumulacije dostizala čak čitavih 50%. Gotovo da su šokantna poređenja sa SAD: dok u Kini učešće lične potrošnje u BDP varira oko nivoa od 35% i čak opada uz njen apsolutni rast, u SAD je to učešće zakovano na dvostruko većem nivou od 70%.22 Ako bi uopšte postojali ekonomisti skeptični u pogledu važnosti sopstvene akumulacije, slučaj Kine morao bi da ih uzdrma u njihovom uverenju.

Ovaj zaključak može vidno da se pojača rezultatima relevantih empirijskih istraživanja. U svom često citiranom radu23 Mencinger nalazi da nema decidne potvrde o pozitivnom uticaju SDI na privredni rast, da efekti SDI zavise od drugih činilaca kao što je institu-cionalni okvir, nivo razvijenosti, faza razvoja koja se sa te tačke gledišta ispituje i sek-torska struktura SDI, te da stoga nije iskustveno dokazano da su SDI neki univerzalno 20 Madžar (2016), ss. 14-159.21 Bergsten et al. (2011/2009/), ss. 149-178, posebno 150-153.22 Ibidem, s. 152.23 Mencinger (2003), ss. 493-494.

87

delatan razvojni faktor. Za osam privreda u tranziciji za period 1994-2001. utvrđena je čak negativna korelacija između stope rasta i učešća SDI u BDP. Utvrđene su i tenden-cije da SDI, osobito kad se materijalizuju kroz krupne firme, više doprinose uvozu nego izvozu, a da su efekti utoliko veći ukoliko je firma više orijentisana na spoljno u odnosu na unutrašnje tržište.

Drugi argument protiv pretežnog oslanjanja na SDI gotovo da je jednako jak. U ekonom-skom sistemu u kome nijedna promenljiva nije posve upravljiva i gde može da se govo-ri samo o većem ili manjem stepenu upravljivosti pojedinih instrumentalnih varijabli, SDI su notorno neupravljive. U citiranom neobjavljenom istraživanju (Madžar iz 2014) izrazita nestabilnost SDI vidi se, pored ostalog, i iz velikog intervala varijacije njihovog učešća u BDP: taj interval razvukao se na neočekivano veliki odsečak (0,8-14,2). Noviji podaci uzeti sa Eurostata (pristupljeno 26.XI 2017) pokazuju da je ovo učešće u inter-valu 2009-2017. variralo takođe u širokom rasponu od 3,1% do 6,9%, tako da je njegova gornja granica više nego dvostruko veća od donje. SDI su izrazito nestabilna varijabla, a kad se uzme u obzir vaijanta negativne korelacije između tog učešća i stope rasta, moglo bi da proistekne da ono, kao izvor makroekonomskih udara, produkuje privredi u celini više štete nego koristi! Ako ovaj ekstremni zaključak i ne bi bio prihvaćen, ostaje sigur-no manje radikalan zaključak da SDI, ako baš i ne izaziva tako velike štete, na duži rok sigurno ne generiše one koristi koje im se obično pripisuju. U svakom slučaju ne može biti ni reči o tome da bi to mogao da bude nekakav oslonac makroekonomske razvojne strategije na dugi rok.

Znatno nepovoljnije posledice javljaju se u domenu tehničkog napretka i poslovnih po-litika koje se vode u centralama odgovarajućih firmi lociranim u inostranstvu. Ključna istraživanja, ona koja su spoznajno najplodnija i produktivno najdelotvornija, obavljaju se u daleko lociranim centralama tih firmi. Malo je toga što će biti istraživano i produk-tivno kreirano na našem tlu, pa izostaju dragoceni efekti učenja i iznalaženja tehnolo-gija prilagođenih ovdašnjim uslovima. Centrale će kreirati tehnologije koje su dobre za kompaniju kao celinu a ne istovremeno povoljne za našu privredu. Strane kompanije su motivisane ovdašnjim niskim cenama rada, a kako iza jeftinog rada u opštem slučaju ne stoji rafinirano znanje i visok edukativni doseg, kod nas se lociraju pogoni sa jednostav-nom tehnologijom i operacijama koje nisu zahtevne u pogledu znanja i veština. Spoznaja ove činjenice već je došla do izražaja u poimanju šire javnosti i artikulisana poznatom izrekom da se delatnost stranih kompanija kod nas svodi na premotavanje žice sa jednih na druge kaleme.

Mali su izgledi da se u pogonima sa jeftinim radom i njemu prilagođenim jednostav-nijim tehnologijama aktiviraju procesi istraživački inspirisanog kreiranja novih proi-zvodno relevantnih znanja. SDI nesumnjivo donose blokove znanja sa kojima naš sistem ne raspolaže, ali postoje razlozi za očekivanje da ta znanja najvećim delom neće biti avangardna. Kad je reč o SDI, izostanak tačaka na kojima će biti kreirana bar neka vr-hunska znanja mora da deluje kao ograničavajući činilac i u tehnološkom napretku i u rezultujućem privrednom razvoju.

88

6. POLITIKA SUBVENCIONIRANJA SDI KAO MOTIVACIONI MEHANIZAM

Zbog institucionalne zapuštenosti i izostanka korenitijih strukturnih reformi strani po-slovni krugovi uglavnom nisu zainteresovani za investiranje u Srbiji. Zbog toga se pribe-glo njihovom subvencionisanju, čime se na jednu pogrešnu orijentaciju razvojne politike – upadljivo neodmeren oslonac na SDI – nadograđuje druga, gotovo jednako pogubna.24 Reč je o subvencionisanju SDI. Prema važećim propisima pravo na subvencije imaju i domaći investitori, ali, pošto je način sprovođenja propisa važniji od njihove sadržine, u praksi se ova politika svodi na manje-više isključivo finansiranje stranih ulagača. Time se u privredu ugrađuje sistemski opredeljena i sistematski vođena politika diferencija-cije, tj. narušavanja jednakosti uslova privređivanja, što bi trebalo da bude dovoljno za odbacivanje te politike. Nejednaki uslovi privređivanja podrazumevaju i znače neefika-snost alokacije već na elementarnom statičkom nivou.25

Dalji defekt na udžbenički artikulisanom statičkom nivou sastoji se u tome što postoji ozbiljan rizik da strani investitori dođu privučeni tim subvencijama čak i kad nemaju istunski rentabilne projekte. Kad subvencijama budu privučeni i nerentabilni projekti, deo ovako uslovljenog rasta postaje neodrživ. Zakonske odredbe kojima se propisuje koliko tako sazdani projekti moraju da ostanu u pogonu nisu dovoljni da spreče neodrži-vost čak i kad bi se striktno primenjivali. Poznate su, međutim, teškoće i propusti u vezi sa izvršavanjem propisa. Povrh toga, projekti koji se realizuju uz motivaciju po osno-vu subvencija i odgovarajuću finansijsku podršku nisu oslobođeni poslovnog rizika, te uvek postoji izvesna verovatnoća neuspeha čak i kad su obilno subvencionisani i po tom osnovu potencijalno rentabilni. To znači da je država izložena riziku gubitka sredstava koja su angažovana u vidu subvencija. Ne sme se smetnuti s uma ni efekat subvencija na selekciju investitora koji se angažuju u našoj privredi. Neki od njih će biti podstaknuti prvenstveno subvencijom i okrenuti se isključivo toj mogućnosti lake zarade, bez name-re i čak sposobnosti da putem predloženih projekata ostvare neki ozbiljan ekonomski učinak.

Isto tako, strani investitori su nepoverljivi u pogledu državne solidnosti u ispunjenju pra-tećih obaveza – zna se kakvi su državni otkazi u tako elementarnoj a neizbežno državnoj funkciji kao što je zaštita ugorova – pa nastoje da se angažuju u projektima iz kojih se mogu brzo i jeftino povući. Takvo povlačenje već je zapaženo i pomalo se nameće kao specifičnost naše ekonomske strarnosti. No, nastojanje da se uneseni kapital angažuje u projekte iz kojih se relativno lako izlazi – reč je o izbegavanju onoga što je Williamson nazvao hold-up ili lock-in – unosi u poslovno ulaganje jedno dodatno ograničenje, te tako smanjuje finansijski rezultat već na tom početnom stadujumu planiranja projekta.

Budući da stranci i domaći poslovni ljudi nemaju isti tretman u alokaciji subvencija, prirodno je da se u domaćoj poslovnoj javnosti javlja gnev i osećaj osujećenosti, što ne može da se negativno ne odrazi na motivacionu strukturu kojom je u krajnjoj liniji opredeljeno ponašanje na domaćoj poslovnoj sceni; poznati su slučajevi bega domaćeg kapitala i angažovanja naših investitora u susednim zemljama. Subvencionisane SDI pate od jednog nedostatka koji se baš i ne da teorijski formalizovati, ali je veoma krupan 24 Madžar (2016), ss. 23-27.25 Up. Madžar (2016), s. 26.

89

i dalekosežan. Te subvencije strani poslovni svet utanačuje i ugovara sa našom javnom upravom uz izvesno uplitanje političara. Izuzetno je važna okolnost da su u ovim poslo-vima ugovorne strane upadljiivo nejednake: sa specijalistički obrazovanim i poslovno iskusnim stranim poslovnim ljudima o uslovima i elementima pregovaraju naši funkcio-neri iz domena javne uprave, što će reći činovnici uz izvesne smernice političara, koji su i sami upravljački („menadžerski“) neobrazovani i poslovno neiskusni.26 Ne bi trebalo da iznenadi ko u tom neravnopravnom sudaru sučeljenih ugovornih strana izvlači deblji kraj. U takvim pregovaračkim procesima ugovori predvidivo bivaju nepovoljni po našu stranu. O tome već postoje analitički dobro poduprti rezultati. M.R. Kovačević,27 vrsni poznavalac inostranih aspekata u procesima investiranja, pažljivo je analizirao nekoliko najkrupnijih projekata ostvarenih putem subvencionisanih SDI i pokazao da su svi kraj-nje nepovoljno ugovoreni – utisak je da u aranžmanima ima mnogo toga što je amatersko i neuko – te da su uz više znanja i iskustva mogli da budu daleko povoljnije zaključeni po Srbiju.

Politika SDI, posebno njihovog subvencionisanja, može dodatno da se sagleda, i pritom da se pokaže u dopunski nepovoljnom svetlu, kad se razmotri sa stanovišta hazarda koji po alokaciju i ukupan razvoj izviru iz naglašeno zastupljene korupcije. Radi kratkoće, ovde se prihvataju kao dokazani zaključci što neposredno slede iz brojnih međunarodnih lista koje Srbiju prikazuju kao visoko korumpiranu zemlju, sa mestom koje se redovno nalazi u samom najužem vrhu tih uporednih pregleda. Pregovori sa strancima i dogovori o ulaganju pružaju gotovo idealne prilike za razne vidove i brojne realizacije korupcije i drugih zloupotreba. Utoliko pre i utoliko više što su procesi ugovaranja „netransparen-tni“ jer su mnoge ugovorne odredbe, pa i čitavi delovi ugovora, tajni zato što to navodno zahteva ona druga ugovorna strana. Mora li se prihvatiti sve što druga strana zahteva ili se ipak neki elementi ugovora i njihov dalji tretman mogu ugraditi i na insistiranje naše strane?

Korupcija ovu politiku čini još manje prihvatljivom nego što je to inače slučaj. Naročito pogodne prilike za korupciju pružaju subvencije kao komponenta investicionih podu-hvata u okviru SDI. Ne treba posebno dokazivati da korupcija deformiše alokacione tokove i sasvim generalno, na makroekonomskom planu, obara efikasnost investicija. Zapaženo je da se u pregovorima o SDI i njihovom privlačenju angažuje sam, najuže opredeljen politički vrh. U vezi sa ovim bila bi umesna hipoteza da je vrh toliko umešan u aranžmane sa stranim investitorima da bi minimizirao, ili eventualno nastojao pot-puno da spreči, korupciju koja je u ovakvim poslovima predvidiva i valjda neizbežna. No, time se u sistem ugrađuje jedno novo razvojno ograničenje. Vrh ima, kao i u svim centralizovanim sistemima, ograničen kapacitet odlučivanja i sa jednakom izvesnošću odluke se odveć sporo donose jer mnogo vremena mora da se utroši u čekanju na impri-matur političkog vrha.

Da li zbog inercije ili zbog naloga kakvog političkog ili poslovnog bontona, vrh se pre-poznaje kao obavezan i da svečano otvara objekte koji nastaju kao plod aranžmana u oblasti SDI. To njegovu „propusnu moć“ dodatno smanjuje, što kao rezultat ima ozbiljno smanjenje kapaciteta odlučivanja za sistem kao celinu. Sporo odlučivanje, sa velikim intervalima između sukcesivnih odluka dok se čeka na odobrenje sa vrha, znači da to-26 Ibidem, s. 26.27 Kovačević (2016).

90

kom tih vremenskih razmaka život, figurativno rečeno, prosto stoji. U takvoj konstelaciji činilaca, sa diskontinuitetima u upravljanju i produženim intervalima čekanja na odluke, ne može se očekivati vidnije ubrzavanje rasta.

Opisani mehanizam u osnovi se javlja kod javnih investicija, ali ima i šire reperkusije. Javne investicije bi otprilike morale da se dignu na neku petinu ukupnih, a to što se deša-va s njima i oko njih široko se reperkutuje kroz ceo sistem. Jednako je važna činjenica da i privatne investicije zavise od blagovremenog završavanja objekata u javnom sektoru, pa se pa se po tom osnovu javljaju konkretne interakcije kroz koje se neefikasnost javnog investiranja u obliku koji bi mogao da liči na koncentrične krugove širi na sistem kao celinu.

Neka ovde bude dodata i napomena koju će neki osporiti a drugi se s njom možda entu-zijastično saglasiti. Jedan broj ekonomista energično se protivi direktnom angažovanju države u privredi. Nema ni mogućnosti ni potrebe da se ovde reprodukuje ili čak nač-ne ogromna argumentacija kojom se podupiru takvi stavovi. Bitno je da insistiranje na minimiziranju direktnog mešanja države u privredne tokove nije nikakav antietatizam nego savremeni i modernizovani etatizam koji je inspirisan uvidom da je kapacitet drža-ve ograničen i da taj „redak resurs“ treba čuvati za ono što samo država može da radi, a to je izgradnja institucionalnog poretka i sistematsko nastojanje na njegovoj što dosled-nijoj primeni. Prema tome, SDI, a posebno njihova varijanta koja uključuje subvencije, imaju za posledicu širenje konvencionalnog, klasičnog i dokazano štetnog etatizma, a otud direktno sledi zaključak u napoželjnosti njihovog znatnijeg širenja, posebno njiho-vog prihvatanja u svojstvu neke okosnice sveukupne razvojne strategije.

Neprihvatljivost strategije preovlađujućeg oslonca na SDI sledi i iz jednog istinski fun-damentalnog razloga koji redovno izmiče u razmišljanjima o ograničenjima rasta i alter-nativama njegovog ubrzavanja. Ni stručna javnost nije u punoj meri svesna da su SDI, posebno njihova subvencionisana varijanta, loš i pogrešan supstitut za nešto mnogo važnije, a to je izgradnja i istrajni razvoj institucionalnog poretka. Subvencionisanje SDI posredno je priznanje da država – zabavljena mnogim poslovima koji ne spadaju u njen striktno opredeljen domen, a to je izgradnja funkcionalnog privrednosistemskog ustrojstva, tj. stvaranje poslovičnog ambijenta – taj svoj osnovni i neizbežni posao ne samo što ne obavlja nego niti ne očekuje niti nagoveštava da će ga valjano obavljati sve do u dalju budućnost! Unekoliko apsurdno proizlazi da država, budući da nije odradila ono što joj je prevashodni zadatak, poseže za funkcijama i poslovima koji joj u stvari ne pripadaju.

Oslanjanje na SDI je loš supstitut i za jednu drugi važnu komponentu razvojne strategi-je, a to je oživljavanje i sistematsko podsticanje domaće štednje. Zanemarujući domaću akumulaciju, ekonomska politika, pa dobrim delom i sama institucionalna izgradnja, okreće se jednoj strategiji koja ne izgleda da je dugoročno održiva, a posebno ne daje razloga za optimizam u pogledu mogućnosti da se razvojni trendovi konačno prelome naviše i da se naš bezmalo stagnantni privredni rast najzad ubrza.

*

91

Zaključak sveukupnih ovih razmatranja može da bude kratak i nedvosmislen. Suprotno gromkim i napadnim tvrdnjama sa vrha vlasti o Srbiji kao nekakvom razvojnom lideru u regionu, u ovom je tekstu učinjen napor da se pokaže da je istina upravo suprotna. Srbija ne samo što nije lider u razvoju nego je ukopana na začelju tabele zemalja sa kojima po stopi rasta može smisleno da se poredi. Na tom začelju su se ukotvile Srbija i Hrvatska, a posebno je informativna činjenica da njena trendna stopa rasta drastično odstupa od proseka šesnaest zemalja u tranziciji, proseka grupe u koju spada i sa kojom se uobičaje-no i umesno poredi. Za aktera koji trajno zaostaje i uvek je na začelju nekakvih redosleda u jednom rečniku dale su se pronaći reči skanjeralo i trnjezgalo. U svetlu dosadašnjih iskustava Srbiji dobro pristaju obe ove reči. Osnovni razlog zaostajanja u privrednom razvoju je nedovoljno investiranje kvantitativno ispoljeno kroz veoma nisku stopu inve-sticija. To nedovoljno investiranje FS28 je okvalifikovao kao strukturni problem.

Iza tog uzročnika sporog rasta stoje dalji uzročnici višeg reda, među kojima je ključni hronično niska stopa akumulacije. Nedovoljna akumulacija trebalo je ekonomsku poli-tiku da okrene traganju za ustrojstvima i instrumentima njenog stimulisanja i sistemat-skog uvećavanja. Umesto toga ekonomska politika se okrenula podsticanju i forsiranju DSI, što je u tekstu ocenjeno kao strateški promašaj. Na tuđoj akumulaciji nije se uspeš-no razvila nijedna nezavisna zemlja u svetu. Dalja strateška greška, takoreći nadgrađena na ovu prethodnu a u uzajamnoj sinergiji utoliko opasnija, jeste subvencionisanje SDI. U zemlji sa visokim stepenom korupcije takva strategija razvoja ispostavlja se kao oso-bito štetna. Pokazuje se da je oslonac na SDI loš supstitut za ono što zemlja ionako neće moći da izbegne, a to je izgradnja savremenog, tržišnoj privredi prilagođenog institu-cionalnog poretka, stvaranje poslovičnog ambijenta za efikasno investiranje i uspešno poslovanje. Za takav institucionalni preobražaj potrebne su dobro odmerene, radikalne i politički rizične strateške odluke. Iskustvo pokazuje da u Srbiji za takve odluke nema volje, motivacije a verovatno ni hrabrosti. Privrednorazvojni izgledi Srbije nisu povoljni ni u dugoročnijoj perspektivi.

CITIRANI IZVORI

Arsić, M. et al. (2017), “Uticaj fiskalne politike na rast privrede Srbije“, Referat na sa-vetovanju NDES Ekonomska politika Srbije u 2017. godini održanom 16.XII 2016. na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, objavljeno u istoimenom zborniku, u Arsić i Šoškić (red.) (2017), Ekonomski fakultet, Beograd, str. 11-37.

Bergsten, F. et al. (2011/2009/), Uspon Kine, Prevela Jasmina Petrović, JP Službeni gla-snik, Beograd.

Fiskalni savet Republike Srbije (2015), Javne investicije u Srbiji: podsticaj rasta u fiskal-noj konsolidaciji, februar, Beograd.

______(2016), Ocena fiskalne strategije za 2016. godinu i problemi u sprovođenju struk-turnih reformi, 3. mart 2016, Beograd.

______(2017), Fiskalna kretanja u 2017. godini i preporuke za 2018. godinu, 29. septem-bar, Beograd.

______(2017a), Mišljenje na fiskalnu strategiju za 2018. godinu sa projekcijama za 2019. i 2020. godinu,15. decembar, Beograd.

28 Fiskalni savet Republike Srbije (2017a), s. 9.

92

______(2018), Investicije u zaštitu životne sredine: društven i fiskalni prioritet, 26. jun, Beograd.

______(2018a), Fiskalna i ekonomska kretanja u 2018. i strateške preporuke za budžet 2019. godine, 9. oktobar, Beograd.

Gligorić, M. i Jovanović-Gavrilović, B. (2018), “Uticaj kvaliteta institucija na kvalitet ekonomskog rasta – poruke za Srbiju“, Referat na savetovanju NDES Ekonomska politika Srbije u 2018. godini – Kvalitet institucija i ekonomski rast održanom 22.XII 2017. na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, objaveljeno u istoimenom zborniku, Prašćević (red.) (2018), Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, str. 97-113.

Kovačević, M. R. (2016), “Pogodnosti i nedostaci stranih direktnih investicija“, Referat na savetovanju NDES Strane direktne investicije i privredni rast u Srbiji održanom 15.X 2016. na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, objavljeno u istoimenom zbor-niku, Kovačević i Gligorić (red.) (2016), Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, str. 177-187.

Madžar, Lj. (1965), “Privredni sistem i mobilnost faktora proizvodnje“, Ekonomist, XVIII, br. 1-2, str. 28-49.

______(2016), “Strane investicije u ekonomskoj politici Srbije“, Kovačević i Gligorić (red.), (2016), op. cit. str. 11-34.

Mencinger, J. (2003), “Does Private Investment Always Enhance Economic Growth?“, Kyklos, LVI, Fasc. 4, Pp. 493-510

Petrović, P. et al. (2016), Ekonomski oporavak, zaposlenost i fiskalna konsolidacija: po-uke iz 2015. godine i izgledi za 2016. i 2017. godinu, Radni dokument, Fiskalni savet, Beograd.

Petrović, P. (2015), “Makroekonomske tendencije u 2914: U kom se smeru zaista kre-ćemo?“, Referat na savetovanju NDES Ekonomska politika Srbije u 2015. g održa-nom 13.XII 2014. na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, objavljeno u istoimenom zborniku, red. Živković i Cerović (red.) (2015), Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, str. 169-186.

Republički zavod za statistiku (2017), Statistički godišnjak Republike Srbije 2017, RZS, Beograd.

93

MEĐUZAVISNOST KRETANJA KURSA, ŠTEDNJE I INVESTICIJAINTERDEPENDENCE OF MOVEMENT OF EXCHANGE RATE, SAVINGS AND INVESTMENTS

Veselin Pješčić*

Apstrakt: Predmet rada je analiza međuzavi-snosti kretanja kursa dinara, bruto nacionalne štednje i stranih direktnih investicija u Srbiji. Sprovedeno istraživanje na uzorku zemalja ukazuje na postojanje pozitivne povezanosti između deprecijacije realnog kursa i učešća nacionalne štednje u BDP, što je u skladu sa teorijskim očekivanjima. Takođe, analiza po-tvrđuje da zemlje sa višim učešćem nacionalne štednje u BDP imaju veći tekući račun (manji deficit/viši suficit). Na osnovu analize realnog efektivnog kursa dinara i neto stranih direk-tnih investicija, utvrđeno je da postoji među-sobni (dvostrani) uticaj u njihovom kretanju.

KLJUČNE REČI: DEVIZNI KURS, ŠTED-NJA, INVESTICIJE, STRANE DIREKTNE IN-VESTICIJE

Abstract: The subject of the paper is an anal-ysis of the interdependence of the movement of the dinar exchange rate, gross national savings and foreign direct investments in Serbia. The survey conducted on the sample of countries shows the existence of a positive link between the depreciation of the real exchange rate and share of national savings in GDP, which is in line with theoretical expectations. In addition, the analysis confirms that countries with a higher share of national savings in GDP have a higher current account (lower deficit / higher surplus). Based on the analysis of the real ef-fective exchange rate of dinar and net foreign direct investments, it has been established that there is a mutual (two-side) influence in their movement.

KEYWORDS: FOREIGN EXCHANGE RATE, SAVINGS, INVESTMENTS, FOREIGN DIRECT INVESTMENTS

JEL KLASIFIKACIJA: E21, E22, F21

1. UVOD

Srbiju karakteriše nizak nivo bruto nacionalne štednje1 (u daljem tekstu: nacionalna štednje) što je primorava da nedostajuća sredstava za investicije finansira prilivom kapi-tala iz inostranstva. O niskom nivou nacionalne štednje svedoči podatak da je prosečno učešće nacionalne štednje u BDP u periodu 2007-2017 značajno ispod nivoa zemalja u okruženju. Pored toga, Srbija ima niže učešće bruto investicija2 (u daljem tekstu: inve-

* Narodna banka Srbije, E-mail: veselin.pjescic@gmail.com1 U radu se koristi koncept bruto nacionalne štednje. Bruto nacionalna štednje je definisana kao bruto na-

cionalni dohodak umanjen za iznos ukupne potrošnje i uvećan za iznos neto transfera (sa inostranstvom). Bruto nacionalna štednja je komponenta bruto nacionalnog dohotka, dok je bruto domaća štednja kompo-nenta bruto domaćeg proizvoda. Bruto domaća štednja je definisana kao bruto domaći proizvod umanjen za ukupnu potrošnju (privatnu i državnu) ili, alternativno kao razlika između raspoloživog dohotka (BDP umanjenog za poreze) i potrošnje. U slučaju Srbije, najveći deo razlike između (višeg učešća u BDP) na-cionalne štednje od domaće štednje potiče po osnovu priliva doznaka iz inostranstva.

2 Bruto investicije sastoje se od ulaganja u osnovna sredstva (uključuje i državu i stanovništvo) uvećane za promene zaliha.

94

sticije) u BDP od proseka zemalja u okruženju, ali je razlika relativno manja od razlike u stopama štednje.

Disbalans između štednje i investicija rezultira hronično prisutnom eksternom neravno-težom, koja se ogleda u visokom spoljnotrgovinskom deficitu koji je finansiran prilivom kapitala iz inostranstva, bilo u formi stranih direktnih investicija, portfolio investicija ili direktnog zaduživanja. Hronično prisutni deficit tekućeg računa rezultirao je rastom neto strane imovine (negativna neto međunarodna investiciona pozicija) koja krajem 2017. iznosi više od 90% BDP. Relativno visoka neto strana aktiva indikator je makroe-konomskih rizika budući da je blizu „alarmantnog nivoa“ 3 na kojem su nastupale krize u tzv. zemljama na periferiji Evropske Unije.4

U stručnoj javnosti gotovo da postoji opšta saglasnost oko toga da je nizak nivo štednje u Srbiji jedan od osnovnih ograničenja za postizanje dugoročno održivih (visokih) stopa privrednog rasta. Dugoročno održivi privredni rast naše ekonomije i smanjenje zaosta-janja Srbije za razvijenim evropskim zemljama zahteva istovremeno povećanje štednje i investicija, bez dodatnog povećanja deficita tekućeg računa i značajnog zaduživanja u inostranstvu, kako bi se nivo neto strane aktive održavao u bezbednoj zoni kojoj ne preti opasnost od izbijanja krize duga.

Posmatrano sa teorijskog stanovišta devizni kurs utiče na spoljnotrgovinske tokove bu-dući da, uz važenje Maršal-Lernerovog uslova, deprecijacija domaće valute, nakon ini-cijalnog pogoršanja, popravlja tekući bilans.5 Dalje, kako sa aspekta makroekonomskih identiteta deficit tekućeg računa predstavlja razliku između štednje i investicija, posled-njih godina je aktuelna analiza uticaja štednje i investicija na tekući deficit, kao i analiza uticaju kursa na kretanje štednje i investicija.

Kako u domaćoj literaturi ova tema nije intenzivno analizirana, predmet rada je ana-liza međusobnog odnosa kretanja kursa dinara i učešća nacionalne štednje u BDP, kao i uticaja kursa na strane direktne investicija. S obzirom na nizak nivo štednje u Srbiji, neke od investicionih mogućnosti u zemlji su finansirane prilivom strane štednje u formi stranih direktnih investicija. Strane direktne investicije su poželjan izvor finansiranja deficita tekućeg računa, budući da pored pozitivnih efekata na privredu kroz transfer tehnologije i znanja, investitori snose rizik i ne dovode nužno do odliva dohotka. Strane direktne investicije su svakako i stabilniji izvor finansiranja u odnosu na portfolio inve-sticije i direktno zaduživanje u inostranstvu, jer su portfolio investicije i strani krediti podložni iznenadnim zastojima u prilivu i naglim odlivima, usled čega se ekonometrij-ski analizira međusobna povezanost kursa i stranih direktnih investicija i uticaj kursa dinara na priliv stranih direktnih investicija.

3 Sinn (2014), str. 614 Krajem 2012, Irska je imala neto stranu aktivu 112% od BDP, Grčka 109%, Španija 91%. Dato prema:

Sinn (2014), str. 615 Krugman and Obstfeld (2003), str. 436 i 465

95

2. TEORIJSKI OKVIR I EMPIRIJSKI REZULTATI

2.1. Međuzavisnost kursa i štednjePrema teoriji, deprecijacija kursa unapređuje tekući račun u dugom roku, uz njegovo privremeno pogoršanje u kratkom roku (tzv. efekta J krive).6 Međutim, brojna empirijska istraživanja koja analiziraju vezu između trgovinskog bilansa i deviznog kursa ne pruža-ju jedinstven odgovor o pozitivnom uticaju deprecijacije na popravljanje spoljnotrgovin-skog bilansa, usled čega se analizira uticaj koji štednja ima na spoljnotrgovinski bilans i uticaj koji kurs ima na kretanje štednje.7

Prema teoriji međunarodne trgovine, štednja može imati direktan i indirektan uticaj na trgovinski bilans. Prvo,8 posmatrano sa aspekta makroekonomskog identiteta bruto domaći proizvod je suma potrošnje, investicija, državne potrošnje i spoljnotrgovinskog bilansa, i jednak je sumi potrošnji, štednje i poreza. Iz navedenog identiteta proizlazi da spoljnotrgovinski bilans može biti funkcija štednje i investicija, i da štednja ima direktan uticaj na njegovo kretanje. Drugo,9 zasnovano na teoriji zajmovnih fondova, kada raste štednja povećava se ponuda zajmovnih fondova, uzrokujući smanjenje u kamatnoj stopi. U uslovima nižih kamatnih stopa povećavaju se i domaće investicije i odliv kapitala. Povećanje u neto odlivu kapitala, uz niže kamatne stope, izaziva deprecijaciju kursa, a prema standardnoj teorija međunarodne trgovine, deprecijacija valute čini izvoz jeftiniji a uvoz skupljim, popravljajući spoljnotrgovinski bilans. Sa ovog aspekta, štednja ima indirektan uticaj na trgovinski bilans.

Analizirajući prisutan spoljnotrgovinski deficit u američkoj privredi, Feldstein10 ističe da niska stopa štednje u SAD vodi ka istrajnom trgovinskom deficitu i da je za otklanjanje trgovinskog deficita potrebno ali ne i dovoljno povećanje stope štednje, već da rast šted-nje treba da bude praćen promenom strukture potrošnje sa uvoznih na domaća dobra što će rezultirati slabljenjem dolara. Takođe, Mankiw11 ističe da zemlja sa niskom štednjom ne može da eliminiše trgovinski deficit.

Dalje, kako ističu Montiel i Serven12 zapažanje da neke azijske zemlje imaju višegodišnje visoke i održive stope privrednog rasta i da su istovremeno imale deprecijaciju realnog deviznog kursa i visoke stope domaće štednje pokrenulo je istraživanja o uticaju realnog kursa na štednju i preko štednje na privredni rast. Kina je jedna od najčešće navođenih zemalja koja je dugi niz godina sprovodila politiku realne deprecijacije valute i istovre-meno ostvarivala visoke stope štednje i privrednog rasta. Pored Kine, sličan obrazac imaju još neke azijske zemlje, Koreja, Malezija i Tajland, kao i Čile. Ovakva kretanja pokrenula su pitanje o postojanju jačine i smera veze između realnog deviznog kursa i stope štednje i njihovog uticaja na privredni rast.

6 Krugman and Obstfeld (2003), str. 464-4657 Chiu (2016), str. 10178 Chiu (2016), str. 10179 Chiu (2016), str. 101710 Feldstein (2008), str. 119-12011 Mankiw (2006), http://gregmankiw.blogspot.com/2006/03/ 12 Montiel and Serven (2008), str. 2

96

Prema Montiel i Serven13 uticaj realnog deviznog kursa preko štednje na privredni rast odvija se preko tzv. kanala akumulacije kapitala. Naime, deprecirani realni devizni po-većava stopu štednje, dok viša stopa štednje stimuliše privredni rast povećavajući stopu akumulacije kapitala. Ovaj kanal podrazumeva da se devizni kurs koristi kao instru-ment za unapređenje tekućeg bilansa, čime se popravlja relativni odnos stope štednje i stope investicije, pri čemu se implicitno podrazumeva da se samo deo štednje odliva u inostranstvo dok najveći deo štednje rezultira u povećanju investicija u zemlji, poveća-vajući stopu privrednog rasta.

Pored kanala akumulacije kapitala u literaturi14 se kao mogući mehanizam uticaja kursa na štednju ističe i uticaj realnog deviznog kursa preko realne kamatne stope na stopu štednje, budući da realni kurs utiče na kompoziciju tražnje za razmenljivim i nerazmen-ljivim dobrima, a promena realne kamatne stope je neophodna kako bi se obezbedila interna ravnoteža. Visoka realna kamatna stopa ograničava agregatnu tražnju i povećava domaću stopu štednje. Prema ovom gledištu, uzročnost ide od realnog deviznog kursa preko realne kamatne stope do stope štednje i privrednog rasta. Bernanke15 smatra da je visoka stopa štednje uzrok deprecijacije realnog deviznog kursa. Prema njegovom mi-šljenju, visoka stopa štednje je postignuta drugim politikama, a ne politikom kursa, tako da visoka štednja utiče na smanjenje domaće tražnje usled čega zemlje sa visokim stopa-ma štednje internu ravnotežu mogu postići jedino sprovođenjem politike depreciranog realnog kursa. Kako u svom radu navode Montiel i Serven, Levy-Yeyati i Struzenegger16 ističu da deprecijacija realnog kursa takođe utiče na povećanje štednje, tako što je depre-cirani realni devizni kurs povezan sa nižim realnim zaradama, što motiviše korporativni sektor da više investira i da poveća sopstvenu štednju za investicione potrebe, na taj način povećavajući ukupnu štednju.

Montiel i Serven17 empirijski proveravaju vezu (korelaciju) između realnog deviznog kursa i domaće štednje, na uzorku od 94 zemlje za desetogodišnji (1995-2005) i tridese-togodišnji (1975-2005) prosek, i nalaze pozitivnu korelaciju između aprecijacije realnog kursa i štednje, što je suprotno teorijskim očekivanjima prema prezentovanom kanalu akumulacije kapitala. Smatraju da bi ovaj rezultat mogao biti posledica korelacije iz-među varijabli koje nisu obuhvaćene analizom. Kao jednu takvu promenljivu navode dohodak per capita, koji utiče i na nivo deviznog kursa (preko Balassa-Samuelson-ovog efekta) i stope štednje. Proširujući svoje istraživanje uključujući i efekat dohotka per capita, pronalaze pozitivan odnos između stopa štednje i deprecijacije realnog kursa, ali je on male magnitude i nije statistički značajan. Na osnovu sprovedenog istraživanja ge-neralno zaključuju da je slaba empirijska verifikacija funkcionisanja kanala akumulacije kapitala, budući da ne postoji jasna povezanost između veće deprecijacije realnog kursa i više stope štednje na međunarodnom nivou, čak i posle uključenja efekta dohotka per capita.

13 Montiel and Serven (2008), str. 214 Montiel and Serven (2008), str. 3, navode teoriju i upućuju na rad Dooley, Folkerts-Lendau and Graber

(2004).15 Bernanke (2005), https://www.federalreserve.gov/boarddocs/speeches/2005/200503102/16 Montiel and Serven (2008), str. 3-4, upućuju na rad Levy-Yeyati and Struzenegger (2007)17 Montiel and Serven (2008), str. 5-10

97

Gala i Rocha18 vrše teorijsku analizu efekata realnog kursa na rast kroz akumulaciju kapitala, konstruišući kratkoročni model određivanja dohotka čija je dinamika određena nivoom realnog kursa. Analiza je podeljena u tri faze i obuhvata: i) uticaj realnog kurs na zarade i profit, ii) uticaj zarada i dobiti na nivo dohotka, i iii) uticaj realnog kursa na domaću i stranu štednju. Iz navedenog modela proizlazi da će: deprecijacija realnog de-viznog kursa povećati nivo dohotka kroz viši izvoz i investicije i manju potrošnju u od-nosu na BDP, time povećavajući domaću i smanjujući stranu štednja, a da će precenjeni realni kurs zauzvrat rezultirati privrednim rastom koji je vođen potrošnjom sa pratećim deficitom tekućeg računa i nižim nivoima štednje, što je slučaj u kojem dolazi do supsti-tucije domaće sa stranom štednjom.

Gala i Rocha19 sprovede empirijsko istraživanja u periodu od 1980-2000, na panelu 83 zemlje klasifikovane u grupu zemalja srednjeg dohotka. Konstruišu indeks konkuren-tnosti (depreciranosti) valuta i nalaze statistički značajnu pozitivnu vezu između ovog indeksa i odnosa štednje prema BDP. Suprotno nalazima Montiel i Serven, oni nalaze da je deprecijacija realnog deviznog kursa pozitivno povezana sa stopom štednje. Takođe, potvrđuju stav da će precenjeni realni kurs izazvati supstituciju domaće sa stranom šted-njom, budući da empirijski potvrđuju pozitivnu korelaciju između većeg nivoa tekućeg računa (i stoga nižeg nivoa strane štednje) i odnosa domaće štednje prema BDP.

2.2. Međuzavisnost kursa i investicijaBudući da se tradicionalno smatra da politika kursa utiče na spoljnotrgovinske odnose, postavlja se pitanje kakav je uticaj kursa na kretanje investicija i uticaj kursa na kretanje stranih direktnih investicija.

Sa teorijskog aspekta, uticaj deviznog kursa na investicije posmatra se kroz dva kanala koja su međusobno suprotstavljena. Na jednoj strani, očekuje se da deprecijacija poveća domaće investicije zbog njenog uticaja na povećanje u domaćoj i stranoj tražnji, boljim ekonomskim performansama i zdravom ekonomskom okruženju, utičući tako i na po-većanje domaćih investicija. Istovremeno, na drugoj strani, deprecijacija utiče na rast cena uvoznih inputa što može da deluje u pravcu smanjenja domaćih investicija usled redukcije u profitnoj margini. 20

Campa i Goldberg21 na bazi istraživanja sprovedenog na osnovu podataka za pojedi-ne industrijske grane američke privrede nalaze da deprecijacija dolara dovodi do pada domaćih investicija u prerađivačkom sektoru. Uključujući u analizu Kanadu, Japan i Veliku Britaniju, nalaze sličan rezultat za Japan i Kanadu i rezultat koji nije statistički značajan za Kanadu. U drugom radu Campa i Goldberg22 posmatraju izvozno orijentisa-nu industriju i industriju zavisnu od uvoznih inputa, za američku i japansku privredu, i zaključuju da će deprecijacija valute povećati domaće investicije u industrijama koje su izvozno orijentisane, dok će smanjiti domaće investicije u industrijama koje su sa viso-kim učešćem uvoznih inputa.

18 Gala and Rocha (2008), str. 2-719 Gala and Rocha (2008), str. 7-1020 Harchaoui et al. (2005), str. 2-3 21 Campa and Goldberg (1995a), str. 317-31822 Campa and Goldberg (1995b) str. 30-31

98

Usled rastućeg značaja međunarodnih tokova kapitala u formi stranih direktnih inve-sticija, posebna pažnja posvećuje se analizi uticaja kursa na strane direktne investicije. Prema teoriji efekata relativnih troškova proizvodnje, formulisane od strane Cushman,23 i teoriji hipoteze relativnog bogatstva, predstavljene od strane Froot i Stein,24 smatra se da će deprecijacija valute promovisati priliv stranih direktnih investicija

Teorija relativnih troškova proizvodnje naglašava uticaj promena kursa na nivo troškova proizvodnje u zemlji priliva stranih direktnih investicija. Prema ovoj teoriji, uz ostale neizmenjen uslove, deprecijacija kursa smanjuje lokalne troškove relativno prema troš-kovima stranog investitora, naročito troškove rada. Prema teoriji relativnog bogatstva, deprecijacija domaće valute će povećati relativno bogatstvo stranih investitora, koji su motivisani za akviziciju preduzeća u zemlji kroz priliv stranih direktnih investicija zato što čini domaću imovinu jeftinijom, i usled toga atraktivnijim za strane investitore.

Alternativnu teoriju promoviše Campa25 koji u analizu uvodi i faktor neizvesnosti i sma-tra da deprecijacija domaće valute sprečava priliv stranih direktnih investicija. On polazi od toga da odluke riziko neutralnih investitora zavise od očekivanja buduće zarade. Prema ovom gledištu, očekivanje jačanje valute u zemlji priliva stranih direktnih inve-sticija će generisati očekivanje buduće veće zarade što će privući više stranih direktnih investicija, dok će očekivanje deprecijacija odvratiti priliv stranih direktnih investicija. U empirijskom istraživanju koje posmatra ulazak stranih firmi na američko tržište to-kom 80-tih godina nalazi da neizvesnost u pogledu kursa odvraća firme od ulaska na tržište kao i da varijabilitet kursa ima negativan uticaj na ulazak stranih firmi. Na drugoj strani, nalazi da jačanje kursa dolara ima pozitivan uticaj na priliv stranih investicija, što je u skladu sa njegovim teorijskim predviđanjima da će očekivanje jačanje valute privući strane investitore.

Cushman26 analizira godišnji priliv stranih direktnih investicija za američku privredu i još pet industrijskih zemalja (Kanadu, Veliku Britaniju, Nemačku, Francusku i Japan) i zaključuje da aprecijacija realnog deviznog kursa značajno redukuje priliv stranih di-rektnih investicija.

3. KRETANJE NACIONALNE ŠTEDNJE, INVESTICIJA I TEKUĆEG DEFICITA U SRBIJI

Prosečno učešće nacionalne štednje u BDP u Srbiji27 je daleko ispod svetskog proseka ali i proseka zemlja u okruženju.28 Prosečno učešće nacionalne štednje u BDP u periodu 2007-2017. za Srbiju je iznosilo oko 12,5%, dok je prosečno učešće na svetskom nivou iznosilo gotovo 25%. Značajno više učešće nacionalne štednje u BDP imaju i zemlje iz okruženja (gotovo 23%), kao i zemlje članice Evropske unije (21,5%).

23 Cushman (1985)24 Froot and Stein (1991)25 Campa (1993), str. 62126 Cushman (1985), str. 30627 Podaci o učešću štednje, investicija i tekućeg računa za Srbiju i ostale posmatrane zemlje preuzete su sa

veb sajta Svetske banke.28 U datoj analizi zemlje u okruženju su: Mađarska, Rumunija, Bugarska, Hrvatska, Makedonija, i Slovenija.

99

Grafikon 1.Kretanje učešće nacionalne štednje u BDP, 2007-2017

Izvor: kalkulacija autora na bazi podataka preuzetih sa veb sajta SB.

Svakako jedan od uzroka niske nacionalne štednje u Srbiji jeste stepen razvijenosti i re-lativno nizak dohodak per capita, međutim on ne pruža u potpunosti objašnjenje zašto je nivo nacionalne štednje u Srbiji značajno niži od zemalja u okruženju koje su na sličnom nivou razvijenosti. Ukoliko se štednja posmatrano prema sektorskoj strukturi (privatnu štednju i državnu štednju), na kretanje privatne štednje (koja se sastoji od štednje sta-novništva i privrede) pored stepena razvijenosti utiču i faktori kao što su navike, demo-grafska struktura, fi nansijska razvijenost i sl. Sa druge strane, kretanje državne štednje rezultat je ponašanja države i njene potrošnje, budući da državna štednja predstavlja zbir državnih investicija i budžetskog rezultata.

U prvim godinama posmatranog perioda, kretanje nacionalne štednje u Srbiji bilo je pre-težno opredeljeno privatnom štednjom, budući da je sa izbijanjem krize (krajem 2008) došlo do značajnog povlačenja štednih depozita stanovništva iz bankarskog sektora, dok je u narednoj godini povećanje najvećim posledica ponovnog vraćanja u bankarski si-stem prethodno povučenih štednih depozita. U preostalom delu posmatranog perioda, kretanje nacionalne štednje dominantno je opredeljeno kretanjem državne štednje, bu-dući da je do 2014. rastući budžetski defi cit uticao na smanjenje, a od 2015. do kraja po-smatranog perioda na postepeno povećanje nacionalne štednje, zbog toga što je u ovom periodu značajno smanjen budžetski defi cit, a 2017. ostvaren budžetski sufi cit.

Relativno nizak nivo nacionalne štednje u Srbiji za posledicu ima i niži nivo učešća investicija u BDP u odnosu na sve posmatrane grupe zemalja. Naime, prosečno uče-šće investicija u BDP (koje obuhvata i promene u zalihama) u Srbiji je u periodu 2007-2017 iznosilo 18,9% BDP, dok je prosečno učešće investicija na nivou sveta iznosilo oko 23,6%. Više učešće investicija u BDP od Srbije imaju i zemlje u okruženju (23,1%) i zemlje članice Evropske unije (21,1%). Dinamika kretanja investicija ukazuje na to da je Srbija u pretkriznim godinama bila čak iznad svetskog proseka ali da je od nastupanja krize značajno opalo učešće investicija u BDP, kao i da se do kraja posmatranog perioda

100

Srbija nalazi ispod svetskog nivoa, ne uspevši da smanji ovu razliku. Prosečno učešće investicija je u Srbiji tokom 2007. i 2008. iznosilo 25,1%, a u dve godine nakon krize (2009. i 2010.) svega 19,1%.

Grafikon 2.Kretanje učešće investicija u BDP, 2007-2017

Izvor: kalkulacija autora na bazi podataka preuzetih sa veb sajta SB.

Relativno viši nivo investicija od štednje u Srbiji omogućen je usled priliva strane šted-nje, odnosno stranog kapitala u formi stranih direktnih investicija, portfolio investicija i direktnog zaduživanja u inostranstvu. Posmatrano sa aspekta makroekonomskih iden-titeta, višak investicija nad štednjom u jednoj zemlji rezultira defi citom tekućeg računa. U periodu od 2007-2017 Srbija ima značajno viši prosečni defi cit tekućeg računa (oko 9,2% BDP) od proseka zemalja u okruženju (oko 2% BDP) i od proseka Češke, Poljske i Slovačke (oko 2,2% BDP).

Grafikon 3.Kretanje učešće tekućeg deficita u BDP, 2007-2017

Izvor: kalkulacija autora na bazi podataka preuzetih sa veb sajta SB.

101

Kretanje učešća nacionalne štednje i investicija u BDP, kao i deficita tekućeg računa od gotovo 20% BDP u pretkriznim godinama, sa nastupanjem svetske ekonomske krize razotkrilo je neodrživost modela privrednog rasta Srbije koji se u pretkriznom periodu zasnivao na niskoj štednji (visokoj potrošnji) i značajnom prilivu štednje iz inostran-stva. Sa nastupanjem ekonomske krize, usledio je zastoj u prilivu stranog kapitala što je uslovilo, na jednoj strani, oštre deprecijaciske pritiske na kurs dinara i redukciju deficita tekućeg računa, a na drugoj strani, smanjenje investicija. Generalno posmatrano, učešće investicija u BDP se od nastupanja svetske finansijske krize nalazi ispod pretkriznog ni-voa, i to kako u Srbiji tako i u ostalim posmatranim zemljama. Međutim, od nastupanja krize Srbija najviše zaostaje za svetskim nivoom od posmatranih zemalja i ne uspeva da trajno smanji ovo zaostajanje. U slučaju Srbije za povećanje investicija i smanjenje zaostajanja u odnosu na svetski nivo, uz istovremeno smanjenje eksterne neravnote-že, nužno je povećanje štednje. Budući da u kratkom roku mere ekonomske politike ne mogu značajno da utiču na štednju privatnog sektora (stanovništva i privrede), povećanje državne štednje kratkom i srednjem roku bi doprinelo povećanju štednje i eventualnom smanjenju eksterne neravnoteže naše privrede.

4. ANALIZA ODNOSA KURSA DINARA, NACIONALNE ŠTEDNJE I INVESTICIJA

4.1. Kurs dinara i nacionalna štednjaOslanjajući se na istraživanja koje su sproveli Montiel i Serven29 u nastavku analiziramo vezu između realnog deviznog kursa i nacionalne štednje u Srbiji i sedam zemalja (Ma-đarska, Rumunija, Bugarska, Hrvatska, Makedonija, Poljska i Češka), u period 2007-2017. Posmatrani period je nametnut raspoloživim podacima od nacionalnoj štednji, pre svega za Srbiju.30 U analizi su korišćene godišnje stope učešća nacionalne štednje u BDP, dok je realni devizni kurs preračunat na osnovu prosečnog godišnjeg nominalnog kursa i indeksa prosečnog rasta cena u evro zoni i indeksa prosečnog rasta cena u posmatranim zemljama. Podaci o učešću nacionalne štednje u BDP su preuzeti sa veb sajta Svetske banke (SB), a podaci o kretanju cena i deviznog kursa sa veb sajta Međunarodnog mo-netarnog fonda (MMF). Pri izračunavanju realnog kursa kao baza je uzeta 2007, pri čemu povećanje realnog kursa dinara ukazuje na realnu aprecijaciju dok smanjenje znači realnu deprecijaciju kursa.

Dalje, kako se analizira odnos između prosečnog realnog kursa i učešća nacionalne šted-nje u BDP, izračunata je aritmetička sredina realnih kurseva i učešća nacionalne štednje u BDP za sve posmatrane zemlje u posmatranom periodu. Cilj ove analize je da se na izabranom uzorku zemalja sagleda odnos između kretanja realnog kursa i nacionalne štednje i uporedi sa teorijskim očekivanjima i nalazom datim od strane Montiel i Serven.

29 Montiel and Serven (2008)30 Podaci o nacionalnoj štednji dostupni na veb sajtu Svetske banke raspoloživi su od 2007.

102

Grafikon 4.Odnos između realnog kursa i nacionalne štednje u periodu 2007-2017

(a) sa Srbijom (b) bez Srbije

Izvor: kalkulacija autora na bazi podataka preuzetih sa veb sajta MMF i SB.

Kako povećanje realnog kursa ukazuje na realnu aprecijaciju, a smanjenje na depreci-jaciju, negativan nagib prave između prosečnog realnog kursa i prosečnog učešća na-cionalne štednje u BDP (Grafi kon 4(a)), upućuje na zaključak da su realna aprecijacija i učešće nacionalne štednje u negativnom odnosu, odnosno da su realna deprecijacija i učešće nacionalne štednje pozitivno povezane. Međutim, kako su u konkretnom uzorku i u posmatranom periodu prosečne veličine realnog kursa za sve zemlje iznad 100 znači da su realni kursevi posmatranih zemalja, manje ili više, u proseku aprecirali prema evru te bi se moglo zaključiti da zemlje sa manjom realnom aprecijacijom imaju više sto-pe nacionalne štednje. Montiel i Serven31 su u svom istraživanju pronašli pozitivnu vezu između realne aprecijacije i stope štednje, za desetogodišnji i za tridesetogodišnji prosek, što je suprotno teorijskim očekivanjima. Iako u našem slučaju jednostavno sprovedena analiza ukazuje na pozitivan odnos između realne deprecijacije kursa i stope nacionalne štednje za posmatrane zemlje, Srbija značajno odstupa od proseka uzorka, te smo u na-stavku Srbiju isključili iz posmatranog uzorka.

Dobijani rezultat po isključenju Srbije je kvalitativno sličan prethodnom, prava koja predstavlja vezu između prosečnog realnog kursa i nacionalne štednje ima negativan nagib, s tim što je taj nagib u ovom slučaju blaži (Grafi kon 4(b)). Iz navedenog proizlazi da su deprecijacija realnog kursa i stopa učešća nacionalne štednje u BDP u pozitivnoj vezi, veća deprecijacija realnog kursa povezana je sa većim učešćem nacionalne štednje u BDP, što je u skladu sa teorijskim očekivanjima. Međutim, na osnovu prikazanog kre-tanje ne može se zaključiti koji je od navedenih teorijskih pristupa validan. Budući da se ne može isključiti ni jedan od ranije razmatranih teorijskih uticaja, moguće je da se oni međusobno ni ne isključuju i da deluju simultano. Realna deprecijacija bi preko kanala akumulacije kapitala trebalo da utiče na povećanje štednje i posledično privrednog rasta, ali verovatno deluje i na povećanu zainteresovanost privrede da usled nižih realnih za-rada poveća investicije, kroz povećanje sopstvene štednje za fi nansiranje tih investicija.

Dalje, sledeći analizu sprovedenu od strane Gala i Rocha32 provereno je postojanje od-nosa između nivoa tekućeg računa i učešća nacionalne štednje u BDP, na posmatranom uzorku zemalja u posmatranom periodu. Dobijeni rezultat je saglasan ekonomskoj intu-iciji i navedenim empirijskim nalazima, budući da je potvrđeno postojanje pozitivnog

31 Montiel and Serven (2008), str. 5-1032 Gala and Rocha (2008), str. 15

103

odnosa između prosečnog tekućeg računa i prosečnog učešća nacionalne štednje u BDP. Iz Grafi kona 5. se uočava da zemlje sa višim učešćem nacionalne štednje u BDP imaju veći tekući račun (niži defi cit/viši sufi cit tekućeg računa), odnosno relativno niži nivo strane štednje.

Grafikon 5.Odnos između tekućeg računa i nacionalne štednje u periodu 2007-2017

Izvor: kalkulacija autora na bazi podataka preuzetih sa veb sajta SB.

Defi cit tekućeg računa, koji je hronično prisutan u domaćoj privredi, fi nansiran je pri-livom strane štednje, bilo u formi direktnog zaduživanja u inostranstvu ili prilivom portfolio investicija i stranih direktnih investicija. Priliv stranih direktnih investicija u Srbiji poslednjih godina u potpunosti pokriva defi cit tekućeg računa. Međutim, iako je to preferirani način fi nansiranja defi cita, dugoročno posmatrano po tom osnovu se mogu očekivati odlivi, najmanje u visini divideni, što će u momentu odliva delovati u pravcu pogoršanja tekućeg defi cita. Uticaj stranih direktnih investicija na devizni kurs i posledično tekući defi cit je višestruk i zavisi od prirode investiranja. Ukoliko su strane direktne investicije izvozno orijentisane, one će u dugom roku delovati u pravcu pobolj-šanja spoljnotrgovinskog bilansa i jačanja valute. Međutim, ukoliko su usmerene u sek-tor nerazmenljivih dobara ovaj dugoročni uticaj će izostati. Stoga bi politike stimulisanja stranih direktnih investicija trebalo da budu usmerene na sektor razmenjivih dobara, i po mogućstvu na izvozno orijentisane projekte sa visokom dodatnom vrednošću, kako bi se maksimizirao pozitivan efekat na tekući defi cit.

Za trajno i održivo smanjenje tekućeg defi cita u Srbiji validan je stav koji zastupa Feld-stein33 za eliminisanje trgovinskog defi cita u SAD: povećanje stope štednje koje bi tre-balo da bude praćeno i promenom strukture potrošnje (smanjenjem potrošnje uvoznih dobara i povećanje domaćih dobara) i slabljenjem domaće valute.

33 Feldstein (2008)

104

4.2. Kurs dinara i strane direktne investicije U celom posmatranom periodu strane direktne investicije su značajan izvor finansiranja deficita tekućeg računa Srbije, naročito poslednjih godina kada je deficit tekućeg računa u potpunosti pokriven prilivom stranih direktnih investicija. S obzirom na značaj koji strane direktne investicije imaju u finansiranje deficita tekućeg računa i uticaja na pri-vredni rast, kao i na značaj koji politika kursa dinara ima u našem ekonomskom sistemu, analiziramo uticaj koji kurs ima na priliv stranih direktnih investicija.

Kako bi se analizirao uticaj kursa na kretanje stranih direktnih investicija u Srbiji izvr-šeno je testiranje jednostavnog modela sa dve varijable, stranih direktnih investicija i realnog efektivnog kursa dinara:

0 1t t tSDI REKβ β ε= + + (1)

gde su strane direktne investicije, je indeks realnog efektivnog kurs dinara i slučajni član.

U analizi su korišćeni mesečni podaci, od januara 2007. do decembra 2017, o neto prili-vu stranih direktnih investicija izraženim u evrima i indeksu realnog efektivnog kursu (2005=100), koji su preuzeti sa veb sajta Narodne banke Srbije. Povećanje indeksa real-nog efektivnog kursa znači aprecijaciju, a smanjenje deprecijaciju. Nakon desezoniranja originalne serije neto stranih direktnih investicije, izvršeno je logaritmovanje navedenih serija i testiranje njihove stacionarnosti primenom ADF testa. Na osnovu dobijenog re-zultata ADF testa (Dodatak 1) potvrđena je stacionarnost obe serije (stranih direktnih investicija na nivou značajnosti od 1% i realnog efektivnog kursa na nivou značajnosti od 5%), što ukazuje na to da su istog reda integrisanosti I(0) i pruža mogućnost da se ispita njihova međusobna uzročnost primenom Engle–Granger-ove kauzalnosti – kako bi se proverilo da li kretanje u jednoj promenljivoj uzrokuju promene u drugoj varijabli.

Sprovedeno testiranje Engle-Granger-ove uzročnosti između kretanja realnog efektiv-nog kursa dinara i stranih direktnih investicija potvrdilo je njihov međusobni uticaj na docnjama od 10 i 11 meseci (Dodatak 2). Navedeni nalaz upućuje da (na nivou značajno-sti od 5%) postoji uticaj realnog efektivnog kursa na kretanje stranih direktnih investi-cija, ali i da (na nivou značajnosti od 10%) strane direktne investicije utiču na kretanje realnog efektivnog kursa (Dodatak 2). Iz sprovedenog testiranja takođe proizlazi da je uticaj kursa na strane direktne investicije jači (veća F statistika) i istrajniji od uticaja stranih direktnih investicija na kurs, budući da je proverom ustanovljen uticaj kursa na strane direktne investicije na svim docnjama počevši od 3 do 11 (od čega u osam sluča-jeva na nivou značajnosti od 5% i jednom na nivou značajnosti od 10%).

Metodom običnih najmanjih kvadrata ocenjena je jednačina (1) i dobijeni su sledeći ra-zultati (Dodatak 3):

3.559906 0.639437 lnSDI lnREK= +

Na osnovu gornjeg rezultata sledi da 1% povećanja realnog efektivnog kursa (povećanje označava aprecijaciju) dovodi do 0,64% povećanja priliva stranih direktnih investicija u Srbiju.

105

Na osnovu dobijenog rezultata sledi da će aprecijacija realnog efektivnog kursa dinara pozitivno uticati na priliv stranih direktnih investicija u Srbiju. Dobijeni rezultat supro-tan je teorijskim očekivanjima i brojnim empirijskim nalazima o pozitivnom uticaju deprecijacije na priliv stranih direktnih investicija.34 Nalaz da jačanje realnog efektivnog kursa utiče na priliv stranih direktnih investicija treba uzeti sa rezervom, i to iz više razloga. Pre sveta zato što na priliv stranih direktnih investicija utiču mnoge druge pro-menljive, kao što su niski troškovi rada, poreske stope, obimne subvencije koje država izdvaja kako bi stimulisala priliv stranih direktnih investicija, niska nacionalan štednja nedovoljna za finansiranje profitabilnih investicionih projekata koja ostavlja prostor stra-nom vlasničkom kapitalu da finansira profitabilne projekte, uslovi na međunarodnom tržištu kapitala i dr. Pored toga, analiza zanemaruje uticaj priliva kapitala iz inostranstva po osnovu portfolio investicija i direktnog zaduživanja u inostranstvu, koji je u pret-hodnom periodu značajno uticao na kretanje nominalnog kursa. Osim toga, prethodni period je bio nestandardan, prvo usled nastupanja svetske finansijske krize, a nakon toga usled obimne likvidnosti na međunarodnom nivou koja je indirektno uticala i na jačanje kursa i povećani priliv stranih direktnih investicija.

Kao moguće objašnjenje o uticaju aprecijacije realnog kursa dinara na priliv stranih direktnih investicija u Srbiju treba izdvojiti teorijskom gledištu koje promoviše Campa35 a koje je i empirijski potvrdio na američkom iskustvu tokom 80-tih godina kada je u određenom periodu dolara značajno ojačao. Međutim, ovo teorijsko gledište je možda validno u ograničenom roku i za američku privredu, ali svakako ne može da važi za Srbiju, a pogotovo ne može da bude validno u dugom roku, budući da bi dugotrajna apre-cijacija kursa smanjila profitnu marginu stranih investitora koji su prvi ušli na tržište, što bi moglo da izazove njihovo povlačenje i odliv kapitala iz zemlje, delujući u pravcu de-precijacije valute i verovatnom formiranju očekivanja dalje deprecijacija, što bi po ovom teorijskom gledištu značilo smanjenje i sprečavanje priliva stranih direktnih investicija.

Prethodno sprovedeno testiranje Engle-Granger-ove uzročnosti ukazuje na to da i strane direktne investicije utiču na kretanje realnog kursa. Kako bi se proverilo postojanje i pravac ovog uticaja, metodom najmanjih kvadrata ocenjena je jednačina u kojoj je realni efektivni kurs zavisna promenljiva, a strane direktne investicije nezavisna promenljiva (Dodatak 4), kao i jednačina koja pored stranih direktnih investicija kao nezavisnu pro-menljivu tretira realni efektivni kurs sa docnjom od šest meseci (Dodatak 5). Dobijeni su sledeći rezultati:

l 4.182761 0.093270 nREK lnSDI= +

i

l 2.558046 0.122959 0.297792 nREK lnSDI lnREK= + + (-6)

Na osnovu gornjih rezultata proizlazi da 1% povećanja stranih direktnih investicija utiče na aprecijaciju realnog efektivnog kursa od 0,09% u prvom modelu, odnosno 0,12% u drugom modelu.

34 Phillips and Ahmadi-Esfahani (2008 ), str. 52435 Campa (1993)

106

Navedeni rezultat je u skladu sa ekonomskom intuicijom i saglasan nalazu sprovedenog testiranja Engle-Granger-ove uzročnosti da postoji i uticaj stranih direktnih investicija na kretanje realnog efektivnog kursa. Na osnovu sprovedene analize proizlazi da između kretanja stranih direktnih investicija i realnog efektivnog kursa postoji dvostrana veza, odnosno da između njih postoji međusobni uticaj.

Međutim, dobijene rezultate o smeru i intenzitetu međusobnog uticaja treba posmatrati kao preliminarne, pre svega zbog nalaza o pozitivnom uticaju aprecijacije kursa na pri-liv stranih direktnih investicija, koji je suprotan od teorijskih očekivanja. Za precizan zaključak o smeru i intenzitetu njihovog međusobnog uticaja potrebna je dalja detaljnija provera i analiza, s obzirom na slabosti ocenjenih modela usled niskog koeficijenta de-terminacije i prisutne autokorelacije.

Navedena analiza posmatra međusobni uticaj stranih direktnih investicija i realnog efektivnog kursa, dok strane direktne investicije verovatno direktnije i očiglednije utiču na kretanje nominalnog kursa, i to verovatno inicijalno u pravcu nominalnog jačanja kursa kroz povećanu ponudu deviza u momentu ulaska na tržište, a kasnije indirektno i zavisno od uticaja na spoljnotrgovinske tokove.

5. ZAKLJUČAK

Srbija značajno zaostaje u pogledu učešća nacionalne štednje u BDP u odnosu na ze-mlje okruženja i svetski prosek. Generalno se smatra da nizak nivo štednje predstavlja ograničenje za dugoročno održivi privredni rast naše privrede. Nedostajuća sredstva za finansiranje profitabilnih investicija u zemlji obezbeđuju se prilivom strane štednje u formi stranih direktnih investicija, portfolio investicija i direktnim zaduživanjem u inostranstvu. Viši nivo investicija od nivoa nacionalne štednje rezultira eksternom ne-ravnotežom koja se ogleda u hronično prisutnom deficitu tekuće računa koji je viši od proseka zemalja u okruženju.

Rezultati izvršene analize o odnosu između realnog kursa i nacionalne štednje su u skla-du sa teorijskim očekivanjima. Analiza sprovedena na uzorku zemalja, sa uključenom Srbijom i bez nje, ukazuje da postoji pozitivan odnos između realne deprecijacije valuta i nacionalne štednje – veća deprecijacija realnog kursa povezana je sa većim učešćem nacionalne štednje u BDP. Takođe, sprovedena analiza je potvrdila da zemlje sa višim učešćem nacionalne štednje u BDP imaju veći tekući račun (manji deficit/viši suficit) i manju potrebu za stranom štednjom.

Na osnovu analize kretanja realnog efektivnog kursa dinara i neto stranih direktnih investicija, utvrđeno je da postoji međusobna uzročnost u kretanju realnog efektivnog kursa dinara i stranih direktnih investicija. Nađeno je da između njih postoji dvostrana veza. Nalazi o smeru i intenzitetu njihovog međusobnog uticaja zahtevaju dalju analizu i istraživanje i treba ih posmatrati kao preliminarne, budući da je nađeno da jačanje re-alnog efektivnog kursa dinara uzrokuje povećanje priliva stranih direktnih investicija. Međutim, ovaj nalaz suprotan je teorijskim očekivanjima i brojnim empirijskim nala-zima o pozitivnom uticaju deprecijacije na priliv stranih direktnih investicija. Takođe, identifikovani pozitivan uticaj stranih direktnih investicija na jačanje realnog kurs dina-

107

ra zahteva dodatnu dataljnu proveru, zbog velikog broja faktora koji utiču na kretanje kursa koji a koji nisu obuhvaćeni analizom.

Politika apreciranog kursa ne bi trebalo da bude korišćena kao instrument za povećanje priliva stranih direktnih investicija u Srbiji, jer bi ona uticala na dalje pogoršanje tekućeg računa i na dodatni rast već visoke neto strane aktive, značajno povećavajući rizik krize duga. Upravo suprotno, realna deprecijacija bi trebalo da poveća nacionalnu štednju i pozitivno utiče na tekući bilans i priliv strane štednje (pretežno u formi stranih direktnih investicija) neophodne za finansiranje eventualnog deficita tekućeg računa.

Povećanje štednje u kratkom roku moguće je realizovati politikama i instrumentima koji su usmereni prevashodno na povećanje državne štednje, što bi indirektno u dugom roku delovalo i na rast privatne štednje. Povećanje štednje, bi pored pozitivnog uticaja na pri-vredni rast, smanjilo potrebu za prilivom kapitala iz inostranstva i uticalo na poboljšanje tekućeg računa i održavanje nivoa neto strane aktive u zoni kojoj ne preti opasnost od izbijanja krize duga.

LITERATURA

Bernanke, B. (2005), The global saving glut and the US current account deficit, remarks at the Sandridge Lecture, Virginia Association of Economics, Richmond, Virginia, (March) https://www.federalreserve.gov/boarddocs/speeches/2005/200503102/

Campa, J. M. (1993), Entry by Foreign Firms in the United States under Exchange Rate Uncertainty, The Review Of Economics And Statistics, 75(4), 614-622.

Campa, J.M., and Goldberg, L.S. (1995a), Investment in manufacturing, exchange rates and external Exposure, Journal of International Economics, 38: 297-320.

Campa, J.M., and Goldberg, L.S. (1995b), Investment, pass-through, and exchange ra-tes: a crosscountry Comparison, NBER Working Paper No. 5139, https://www.nber.org/papers/w5139.pdf

Chiu, Y.-B., and. Sun, C.-H.D. (2016), The role of savings rate in exchange rate and tra-de imbalance nexus: Cross-countries evidence, Economic Modelling 52:1017-1025.

Cushman, D. O. (1985), Real Exchange Rate Risk, Expectations, and the Level of Direct Investment, The Review Of Economics And Statistics, 67(2), 297-308.

Feldstein, M. (2008), Resolving the Global Imbalance: The Dollar and the U.S. Saving Rate, Journal of Economic Perspectives, Volume 22, Number 3 - Summer 2008 - Pages 113–125.

Froot, K., and Stein, J. (1991), Exchange Rates and Foreign Direct Investment: An Imper-fect Capital Market Approach, Quarterly Journal of Economics., 106(4), 1191-1217.

Gala, P. and Rocha, M. (2008), Real exchange rates, domestic and foreign savings: the missing link, https://core.ac.uk/download/pdf/6338338.pdf

Harchaoui et al. (2005), The Effects of the Exchange Rate on Investment: Evidence from Canadian Manufacturing Industries, Bank of Canada Working Paper 2005-22,

https://www.bankofcanada.ca/wp-content/uploads/2010/02/wp05-22.pdf Krugman, P.R., and Obstfeld, M. (2003), International Economics: Theory and Policy,

Pearson Education, Inc., Boston.

108

Mankiw, N.G. (2006), Is the U.S. trade deficit a problem?, http://gregmankiw.blogspot.com/2006/03/

Montiel, P. and Serven, L. (2008), Real exchange rate, savings and growth: is there a link?, Policy research working paper, The World Bank, Washington.

Phillips, S. and Ahmadi-Esfahani F.Z. (2008), Exchange rates and foreign direct inves-tment: theoretical models and empirical evidence, The Australian Journal of Agri-cultural and Resource Economics, 52, pp. 505–525.

Sinn, H.-W. (2014), The Euro Trap – On Bursting Bubbles, Budgets, and Beliefs, Oxford University Pres, London.

Internet izvori:https://databank.worldbank.org/data/reports.aspx?source=2&country=SRB# [Pristu-

pljeno: 08/12/17]http://data.imf.org/?sk=4C514D48-B6BA-49ED-8AB9-

52B0C1A0179B&sId=1409151240976 [Pristupljeno: 08/12/17]http://nbs.rs/internet/cirilica/80/index.html [Pristupljeno: 08/12/17]

DODATAK

Dodatak 1.Testiranje postojanja jediničnog korena (stacionarnosti) primenom

Dickеy–Fuller-ovog testaNull Hypothesis: LNSDI has a unit rootExogenous: ConstantLag Length: 0 (Automatic - based on SIC, maxlag=12)

t-Statistic Prob.*Augmented Dickey-Fuller test statistic -8.161207 0.0000Test critical values: 1% level -3.480818

5% level -2.88357910% level -2.578601

*MacKinnon (1996) one-sided p-values.

Null Hypothesis: LNREK has a unit rootExogenous: ConstantLag Length: 1 (Automatic - based on SIC, maxlag=12)

t-Statistic Prob.*Augmented Dickey-Fuller test statistic -3.232667 0.0203Test critical values: 1% level -3.481217

5% level -2.88375310% level -2.578694

*MacKinnon (1996) one-sided p-values.

109

Dodatak 2.Testiranje postojanja Granger-ove kauzalnosti između stranih direktnih

investicija i realnog efektivnog kursaPairwise Granger Causality TestsDate: 01/20/19 Time: 00:40Sample: 2007M01 2017M12Lags: 10 Null Hypothesis: Obs F-Statistic Prob. LNSDI does not Granger Cause LNREK 122 1.70732 0.0891 LNREK does not Granger Cause LNSDI 2.39376 0.0136Pairwise Granger Causality TestsDate: 01/20/19 Time: 00:41Sample: 2007M01 2017M12Lags: 11 Null Hypothesis: Obs F-Statistic Prob. LNSDI does not Granger Cause LNREK 121 1.67330 0.0908 LNREK does not Granger Cause LNSDI 2.07167 0.0294

Dodatak 3.Rezultat ocenjene jednačine stranih direktnih investicija - jednačina (1)

Dependent Variable: LNSDIMethod: Least SquaresDate: 01/20/19 Time: 00:32Sample: 2007M01 2017M12Included observations: 132

Variable Coefficient Std. Error t-Statistic Prob. C 3.559906 1.069224 3.329431 0.0011

LNREK 0.639437 0.222691 2.871408 0.0048R-squared 0.059640 Mean dependent var 6.629929Adjusted R-squared 0.052407 S.D. dependent var 0.126534S.E. of regression 0.123174 Akaike info criterion -1.335409Sum squared resid 1.972324 Schwarz criterion -1.291731Log likelihood 90.13702 Hannan-Quinn criter. -1.317660F-statistic 8.244982 Durbin-Watson stat 1.446175Prob(F-statistic) 0.004773

110

Dodatak 4.Rezultat ocenjene jednačine realnog efektivnog kursa

Dependent Variable: LNREKMethod: Least SquaresDate: 01/20/19 Time: 00:34Sample: 2007M01 2017M12Included observations: 132

Variable Coefficient Std. Error t-Statistic Prob. C 4.182761 0.215395 19.41904 0.0000

LNSDI 0.093270 0.032482 2.871408 0.0048R-squared 0.059640 Mean dependent var 4.801136Adjusted R-squared 0.052407 S.D. dependent var 0.048326S.E. of regression 0.047042 Akaike info criterion -3.260497Sum squared resid 0.287689 Schwarz criterion -3.216818Log likelihood 217.1928 Hannan-Quinn criter. -3.242748F-statistic 8.244982 Durbin-Watson stat 0.200184Prob(F-statistic) 0.004773

Dodatak 5.Rezultat ocenjene jednačine realnog efektivnog kursa sa uključenim docnjama (-6)Dependent Variable: LNREKMethod: Least SquaresDate: 01/20/19 Time: 00:35Sample (adjusted): 2007M07 2017M12Included observations: 126 after adjustments

Variable Coefficient Std. Error t-Statistic Prob. C 2.558046 0.471842 5.421403 0.0000

LNSDI 0.122959 0.033289 3.693659 0.0003LNREK(-6) 0.297792 0.081970 3.632935 0.0004

R-squared 0.164326 Mean dependent var 4.802735Adjusted R-squared 0.150737 S.D. dependent var 0.048874S.E. of regression 0.045040 Akaike info criterion -3.339025Sum squared resid 0.249514 Schwarz criterion -3.271495Log likelihood 213.3586 Hannan-Quinn criter. -3.311590F-statistic 12.09325 Durbin-Watson stat 0.306527Prob(F-statistic) 0.000016

111

UTICAJ STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA NA IZVOZNE PERFORMANSE I PLATNI BILANS SRBIJETHE IMPACT OF FOREIGN DIRECT INVESTMENT ON EXPORT PERFORMANCE AND BALANCE OF PAYMENTS OF SERBIA

Radovan Kovačević*

Apstrakt: Priliv stranih direktnih investicija (SDI) u domaću privredu omogućio je povećanj-ne izvoza, jer strane kompanije svoje proizvode uglavnom prodaju na svetskom tržištu. Neke stra-ne kompanije koje proizvode u našoj zemlji, uvoze sirovine i repromaterijale koji su superiorniji u odnosu na moguću domaću ponudu ovih proizvo-da. Međutim, u nekim slučajevima strani investi-tori angažuju domaća mala i srednja preduzeća (MSP) kao isporučioce za određene delove i kom-ponente. Za našu privredu je sve značajnija veza između SDI i domaćih MSP, kako bi se ostvarilo prelivanje tehnologije i upravljačkih znanja iz stranih kompanija na domaća preduzeća. Ujedno je to put za povećanje dodate vrednosti domaćeg izvoza i mogućnost da MSP deo svoje proizvod-nje izvezu na strano tržište. U radu se ukazuje na potrebu i mogićnosti povećanja domaćeg robnog izvoza u narednim godinama. Porast izvoza tre-ba da omogući smanjivanje robnog deficita uz ublažavanje pritiska preostalog deficita na tekući račun. U ovom radu se takođe analizira uticaj dohotka od SDI na platni bilans Srbije i ukazuje na tačku preokreta kad SDI počinju negativno da deluju na platni bilans. U radu se ispituju ten-dencije neto piliva SDI i njihova povezanost sa finansiranjem deficita tekućeg računa. Nalazi u radu dokazuju značajno prisustvo stranog kapi-tala u domaćoj privredi, oličeno u velikom iznosu dužničke neto međunarodne investicione pozicije Srbije. Na osnovu ovih nalaza u radu se predlaže jače povezivanje subvencija stranim investitori-ma sa prilivom SDI u izvozne sektore privrede.

KLJUČNE REČI: IZVOZ I UVOZ ROBE I USLUGA, DOHODAK OD DIREKTNIH INVE-STICIJA, TEKUĆI RAČUN, MEĐUNARODNA INVESTICIONA POZICIJA

Abstract: The foreign direct investment (FDI) inflows into domestic economy has enabled ex-ports growth, because foreign companies main-ly sell their products on the world market. Some companies that produce in our country, imports raw materials that are superior to the possible do-mestic offer of these products. However, in some cases foreign investors engage domestic SMEs as suppliers for certain parts and components. For our economy, there is an increasingly important link between FDI and domestic SMEs in order to achieve technology spillovers and transfer of man-agerial skills from foreign companies to domestic companies. It is also a way to increase domestic value added in exports and enhance the ability of the SMEs to export part of their production. The paper points to the need and possibilities of increasing domestic merchandise exports in the coming years. The increase in exports should help to reduce a trade deficit, while reducing the pressure of the remaining deficit to the current ac-count. This paper also analyzes the impact of FDI income on Serbia‘s balance of payments and points to a turning point when FDIs start negatively affect the balance of payments. The paper examines the trends of the net FDI inflow and their connection with the financing of the current account deficit. Findings in the paper confirm the significant pres-ence of foreign capital in the domestic economy, reflected in the large negative net international in-vestment position of Serbia. On the basis of these findings, the proposal suggests stronger links bet-veen subsidies to foreign investors and FDI inflows into tradable sectors.

KEYWORDS: EXPORTS AND IMPORTS OF GOODS AND SERVICES, FDI INCOME, CUR-RENT ACCOUNT, INTERNATIONAL INVEST-MENT POSITION

JEL KLASIFIKACIJA: F13, F18, F32, F34

* Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu, email: radovank@ekof.bg.ac.rs. Rad je deo istraživanja na projektu 179065 Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije „Uloga države u novom modelu rasta privrede Srbije“.

112

1. UVOD

Strane direktne investicije mogu uticati na izvozne performanse privrede tako što nji-hov priliv povećava proizvodne kapacitete zemlje domaćina, a porast proizvodnje se realizuje u izvozu. Druga dimenzija uticaja SDI odnosi se na povezanost filijala stranih kompanija u zemlji domaćina sa njihovim maticama u zemljama porekla, usled čega se može povećati izvoz. Tu svakako treba dodati i menadžerska iskustva stranih kom-panija, savremenu tehnologiju, kao i njihovu bolju uklopljenost u međunarodne lance proizvodnje, što takođe može pozitivno da utiče na izvoz1.

Kina kao vodeći svetski izvoznik je primer zemlje koja je ostvarila veliki priliv SDI u izvozne sektore. Dinamičan rast izvoza privlači nove investicije u proizvodnju dobara za izvoz2. Povećanje robnog izvoza Srbije je važan činilac stabilizacije platnog bilansa i održivosti deficita tekućeg računa. Neto priliv SDI u Srbiji poslednjih nekoliko godina bio je dovoljan za pokriće deficita tekućeg računa. Zbog toga zemlja nije morala da se zadužuje u inostranstvu da bi pokrila deficit tekućeg računa. Međuitim, rast neto priliva SDI u proteklih nekoliko godina doveo je do njihovog nagomilavanja, tako da tekući stok SDI generiše veliki iznos dohotka koji pripada strancima. Značajan deo ovog dohotka zadržava se u našoj zemlji u vidu reinvestirane dobiti, što je olakšavajuća okolnost za platni bilans. Naime, sve dok je neto priliv SDI veći od dohotka po osnovu angažovanja ovog kapitala, SDI deluju pozitivno na platni bilans. Međutim, u trenutku kad neto pri-liv SDI bude manji od dohotka koji one ostvare, SDI će početi da ispoljavaju negativan uticaj na platni bilans. Pošto je fond (stok) stranog kapitala u privredi Srbije prilično uve-ćan, što se vidi po visokom iznosu negativne vrednosti neto međunarodne investicione pozicije, potrebno je u narednim godinama povećavati vrednost izvoza, kako bi se robni deficit, a time i deficit tekućeg računa, održao pod kontrolom. Stoga je korisno povezati odobravanje subvencija stranim investitorima sa usmeravanjem novih SDI u izvozne sektore domaće privrede. U tom pravcu treba da deluju i druge mere ekonomske politike, koje treba da potpomognu stvaranje privlačnog investicionog ambijenta za privlačenje izvozno usmerenih SDI.

2. STRANI KAPITAL I IZVOZ SRBIJE

Jedan od načina da se poveća dodata vrednost proizvoda namenjenih izvozu leži u ve-ćem učešću domaćih isporučilaca delova i komponenti za finalnu proizvodnju. U auto-mobilskoj industriji postoji udruženje proizvođača komponenti, koje okuplja domaće ispopručioce komponenti za automobilsku industriju. Na ovaj način se stvaraju predu-slovi da se na organizovan način poveća novostvorena vrednost domaće proizvodnje. Naravno, efekti na platni bilans zavise i od toga da li se uvozi supstanca za proizvodnju komponenti u zemlji ili ne. Svakako da je sa stanovušta platnog bilansa poželjnije veće učešće domaćih inputa u proizvodnji delova i komponenti. Mada u literaturi dominira stav po kome insistiranje na zahtevima da lokalni inputi učestvuju u proizvodnji ima

1 Detaljan prikaz uticaja SDI na izvoz zemlje domaćina može se naći u UNCTAD (2002).2 Wang and Su (2017).

113

štetne efekte na dotičnu zemlju, ova praksa je oživela posle velike ekonomske krize iz 2008. godine3.

Vlade koje žele da strane investitore lansiraju na izvoznu putanju, nastoje da obezbede uslove za realizaciju tog cilja. Često se to postiže pomoću subvencija. Zemlje u razvoju i zemlje sa tržištem u nastajanju (eng. emerging markets) uglavnom usmeravaju SDI u tri sektora koji treba da osiguraju izlazak na svetsko tržište: autobobilsku industriju, petrohemiju i sektor računara i elektronike. U praksni nije lako razdvojiti uticaj izvoznih podsticaja od ostalih faktora koji utiču na odluke stranih investitora da izvoze iz zemlje domaćina. Transnacionalne kompanije (TNK) često otvaraju svoje ekspoziture u ino-stranstvu da bi iskoristile prednosti nižih troškova proizvodnje, i, zatim, dopunile svoj izvoz. Na taj način TNK povećavaju svoj udeo u svetskoj trgovini.4 Nalazi u literaturi ukazuju na postojanje pozitivne korelacije između kapaciteta zemlje da privuče SDI i nivoa njene trgovinske otvorenosti.5 Ovde se postavlja pitanje koji tipovi SDI su pozitiv-no korelisani sa trgovinskom otvorenošću i izvozom koji se zasniva na resursima koje poseduje zemlja domaćina?

SDI koje eksploatišu različite karakteristike između zemalja da bi minimizirale troškove su vertikalne investicije. Ovaj koncept podrazumeva fragmentaciju proizvodnog pro-cesa, pri čemu se finalna proizvodnja i proizvodnja inputa za ovu proizvodnju lociraju u različitim zemljama, tako da se minimiziraju troškovi ukupne proizvodnje. Mnoge zemlje upravo priželjkuju ove investicije. One su izvozno usmerene i generišu priliv deviza. Stoga ne nose rizik da će „progutati“ lokalna privatna preduzeća. Najčešće se u tom slučaju radi o grinfild investicijama, koje donose novo zapošljavanje. S obzirom da su izvozno orjentisane, ove investicije otvaraju prostor da zemlja domaćin poveća svoju produktivnost, i da u lancu vrednosti zauzme višu poziciju. Teškoća sa ovim tipom inve-sticija je u tome što ih želi većina zemalja, i teško se dobijaju6.

Ako TNK investiraju u prodaju na veliko i sektor maloprodaje, njihova je namera da u zemlju domaćina uvoze i distribuiraju svoje proizvode i usluge. U tom slučaju, njihov

3 Prema nalazima OECD (2016), u periodu posle izbijanja finansijske krize 2008. godine uvedeno je više od 140 novih mera koje u osnovi imaju zehteve lokalnog sadržaja (eng. domestic content requirements or local content requirements-LCR). Ove mere su, prema istom izvoru, bile podstaknute nastojanjima vlada da povećaju domaću zaposlenost i osavremene industrijske performanse. Istovremeno, one nastoje da utiču na aktivnosti stranih investitora, kako bi se povećao udeo inputa domaćeg porekla koje koriste strane kompanije u zemlji domaćina. Istraživanja u ovoj studiji su pokazala da se zahtevi lokalnog sa-držaja odnose na trgovinu delovima i komponentama u automobilskoj industriji. Zaključak studije je da usled ovih mera rastu troškovi domaće proizvodnje, što se prenosi na cene finalnih proizvoda. U krajnjem ishodu, opada izvozna konkurentnost dotične privrede. Takođe, treba dodati da su ove mere u suprotnosti sa pravilima Svetske trgovinske organizacije (STO). Deringer et al. (2018) su na primeru BRICS zema-lja utvrdili da su LCR mere bile povezane sa javnim nabavkama, finansijskom podrškom ili poslovnim operacijama, a takođe su u vezi sa merama na strani izvoza. Pri tome je ocenjeneo da su LCR mere bile posebno izražene na području finansijske podrške.

4 Antràs and Yeaple (2014). Razvoj digitalne infrastruklture i digitalnih znanja i veština doprinose smanji-vanju troškova trgovine, i predstavljaju snažan faktor privlačenja TNK.

5 Trgovinska otvorenost se posmatra kao količnik ukupne trgovine i BDP-a (videti Chakrabarti, 2001).6 The World Bank Group (2017, p. 14). Ključni nalazi u novijoj literaturi ističu odlučujuću ulogu institucija,

infrastrukture i trškova trgovine za uključivanje u lance stvaranja vrednosti (Lanz and Piermartini, 2018, p. 2).

114

uticaj na platni bilans zemlje domaćina je negativan.7 Ukoliko se SDI preduzimaju sa ciljem da supstituišu izvoz u jednu zemlju i njene susede, onda se radi o tzv. „izvoznim platformama“.8 Kod ove investicione strategije uglavnom se trguje inputima i uslugama uzmeđu matične kompanije i ekspoziture u inostranstvu, posredstvom globalnog lanca vrednosti (eng. global value chains).

Imajući u vidu gore spomenute strategije stranih investitora, za Srbiju je značajno da SDI usmerava u one sektore koji predstavljaju njen izvozni oslonac. Da bi se to u praksi realizovalo, Srbija treba da ima svoju izvoznu strategiju koja identifikuje ključne izvozne sektore. Izbor sektora treba da se zasniva na raspoloživim ukupnim resursima, a ne samo na jeftinoj radnoj snazi. Na kratak rok, Srbiji je potreban dinamičan rast robnog izvoza kako bi se preokrenuo trend rasta robnog deficita. Na srednji i dugi rok, robni izvoz treba da postane noseći kanal privrednog rasta. Na taj način bi se izbegle tenzije u platnom bi-lansu do kojih može doći usled povećanja deficita robnog bilansa. Praksu subvencionira-nja stranih investitora treba upotpuniti usmeravanjem investicija u proizvodnju za izvoz. S obzirom da Srbija spada u grupu zemalja koje karakteriše mala otvorena privreda, ne bi trebalo stimulisati one investicije koje su zasnovane na otvaranju pogona u našoj zemlji da bi se roba prodavala na domaćem tržištu. Mada u nekim slučajevima to može biti značajna supstitucija uvoza, sa pozitivnim efektom na platni bilans, takve investicije treba motivisati dobrim investicionim ambijentom, a ne subvencijama. Subvencionisanje treba rezervisati za SDI koje su izvozno usmerene9. Prednost treba dati grinfild investi-cijama u sektore koji zahtevaju srednje kvalifikovane operacije, kao što je proizvodnja automobila i automobilskih delova, proizvodnja mašina, medicinske opreme, elektron-skih i električnih proizvoda, hemijskih proizvoda i proizvoda od gume. Dodata vrednost u ovim sektorima je veća nego u sektorima koje karakteriše nisko kvalifikovan rad. SDI u spomenutim sektorima mogu doprineti unapređenju strukture domaćeg izvoza, uz po-većanje njegove jedinične vrednosti. Lokalna MSP u istim industrijskim granama mogu unaprediti svoja znanja na osnovu onoga kako rade TNK, podižući kvalitet izvoza svojih proizvoda. Ukoliko se domaća preduzeća javljaju kao isporučioci za strane komapanije u našoj zemlji, delovi i komponente će sadržavati veću dodatu vrednost u meri prelivanja produktivnosti iz TNK u ove firme. Kvalitetniji inputi koje koriste strane komapanije, kroz proces prelivanja tehnologije mogu podići kvalitet inputa koje koriste domaće kom-panije, omogućavajući im da unaprede sopstveni izvoz.10

Povećanje robnog izvoza kao način za smanjivanje robnog deficita Srbije ujedno je i pri-stup za stabilizaciju platnog bilansa. Posle izbijanja finansijske krize iz 2008. došlo je do redukcije robnog deficita, zahvaljujući, pre svega, opadanju robnog uvoza (grafikon 1).

7 Videti Krautheim (2013).8 Ekholm et al. (2007).9 Za iskustva drugih zemalja na polju subvencioniranja izvozno usmerenih SDI videti Moran (1998).10 Harding and Javorcik (2011) navode činjenice koje sugerišu da SDI mogu pomoći zemaljma u razvoju

da unaprede kvalitet svog izvoza. Značajno je da valade u ovim zemljama investiraju u razvoj digitalne infrastrukture (WTO, 2018, p. 132).

115

Grafikon 1.Izvoz i uvoz robe u platnom bilansu Srbije

U milionima evra

-10000

-5000

0

5000

10000

15000

20000

2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016 2017 2018(I-X)

Izvoz UvozIzvor: https://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/platni_bilans.html [Pristupljeno 21.12.2018. godine]

U grafikonu 1. se zapaža da je posle izrazitog pada izvoza i uvoza u 2009. godini, usle-dila tendencija rasta oba agregata do 2013. godine, uz stagnaciju 2014. godine. Od 2016. je ispoljen trend rasta izvoza i uvoza, uz porast robnog deficita. Nameće se zapažanje da na višim nivoima robne razmene s inostransrtvom dolazi do porasta robnog deficita11. Na takav ishod utiče struktura domaće proizvodnje, kao i oslanjanje stranih investitora na uvoz poluproizvoda i komponenti neophodnih za proizvodnju u zemlji. To su razlozi zbog kojih je potrebno u narednom periodu snažnije usmeravati SDI u izvozne sektore domaće privrede, uz nastojanje da se kontinuirano uvećava udeo domaćih isporuka po-luproizvoda i komponenti za proces proizvodnje u preduzećima u stranom vlasništvu. Snažnije povezivanje domaćih MSP sa preduzećima u zemlji koja su u vlasništvu stranih investitora, posebno sa novim grinfild investicijama, otvara mogućnost uključivanja u lance isporuke, koje poseduju strane kompanije. Proizvodeći delove, komponente, sklo-pove i podsklopove za ove komapnije, domaća MSP dolaze u poziciju da ostvare preliva-nje savremene tehnologije koja se koristi u stranim kompanijama, i na taj način značajni-je uvećaju svoju produktivnost. Poluproizvodi, delovi i komponente proizvedeni pomoću savremene tehnologije takođe mogu naći samostalan put na strana tržišta, povećavajući vrednost izvoza i devizni priliv zemlje. Tome svakako mogu doprineti metodi upravlja-

11 Uticaj robnog deficita na tekući račun ublažava suficit u računu sekundarnog dohotka, gde ključnu ulogu imaju doznake iz inostranstva. Godišnji priliv po ovom osnovu od 2013. godine prelazi iznos od 3 mi-lijarde evra. Doda li se tome i suficit iz razmene usluga, koji je u 2017. bio neznatno manji od 1 milijare evra, može se zaključiti da ovi izvori predstavljaju važne i dragocene amortizere tekućeg računa Srbije (podaci su navedeni prema NBS, https://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/platni_bilans.html [Pristupljeno: 21.12.2018]

116

nja i menadžerska znanja raspoloživa u stranim kompanijama, koje domaća MSP mogu preuzeti u poslovnim komunikacijama sa ovim preduzećima.

Transfer tehnologije u domaća MSP može doprineti povećanju ukupne faktorske pro-duktivnosti u zemlji. To su mogućnosti, mada ne postoje garancije da će one biti iskori-šćene na odgovarajući način. Da bi se u praksi ostvarilo prelivanje tehnologije u ostale segmente domaće privrede, potrebna je odgovarajuća institucionalna struktura, koja pojačava privlačnost investicionog ambijenta. Strani investitori treba da prepoznaju da transfer tehnologije, pre svega domaćim isporučiocima delova i komponenti, predstavlja bolje rešenje sa stanovišta profita njihovih preduzeća nego uvoz tih komponenti iz ino-stranstva. Uz jeftiniju kvalifikovanu radnu snagu i sposobnost apsorpcije nove tehnolo-gije od strane domaćih MSP, strani investitori bi se mogli odlučiti za transfer tehnologi-je domaćim isporučiocima. Dakle, transfer savremene tehnologije domaćim MSP, koji može uvećati ukupnu faktorsku produktivnost zemlje, nije automatski proces. Potrebno je da se on podrži merama ekonomske politike.

Uticaj SDI na izvozne performanse domaće privrede u značajnoj meri zavisi od sektor-ske strukture njihovog priliva. Raspored neto priliva SDI u Srbiji po delatnostima daje se u tabeli 1.

Tabela 1.Neto priliv SDI u Srbiji po delatnostima i ukupno

U milionima evra i procentima2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016 2017

1. Rudarstvo 204 478 218 179 26 22 -33 102

2. Prerađivačka industrija 329 631 521 679 535 721 750 634

3. Trgovina 133 1019 194 300 225 208 138 312

4. Finansijske delatnosti i delatnost osiguranja 433 840 291 141 358 484 447 368

5. Telekomunikacije -27 73 -517 1 4 77 72 1536. Ukupno 1-5 1072 3041 707 1300 1148 1512 1374 15697. Ukupan neto priliv 1278 3544 1008 1548 1500 2114 2127 2548

8.Udeo grana 1-5 u ukupnom prilivu (6/7)x100 (u procentima)

84 86 70 84 77 72 65 62

Napomene: 1. Najznačajnije grane prerađivačke industrije po vrednosti priliva SDI su proizvodnja prehram-benih proizvoda, pića i duvana; proizvodnja proizvoda od gume i plastike; proizvodnja hemikalija i he-mijskih proizvoda. 2. Privredne grane su razvrstane prema statističkoj klasifikaciji ekonomskih delatnosti Evropske zajednice revizija 2 (NACE Rev. 2, 2008). 3. SDI obuhvataju ulaganja u novcu, robi, pravima, konverziju duga u kapital, međukompanijske kredite i reinvestiranu dobit.Izvor: https://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/platni_bilans.html [Pristupljeno 12.12.2018]

Neto priliv SDI u periodu 2010-2017. godine je iznosio 15,7 milijardi evra, pri čemu se na prerađivačku industriju odnosilo 4,8 milijardi evra (31%). Na pet delatnosti (ru-darstvo, prerađivačka industrija, trgovina, finansijske delatnosti i delatnost osiguranja i telekomunikacije) odnosi se preovlađujući deo neto priliva SDI u Srbiji u posmatranom

117

periodu. U pojedinim godinama na ove delatnosti se odnosilo preko 80% neto priliva SDI (2010, 2011, 2013). Neposredan doprinos izvozu potiče od SDI u sektorima rudar-stva i prerađivačke industrije. Priliv SDI u ostale sektore ne deluje direktno na izvoz, mada postoje indirektni uticaji. S obzirom da se i u narednim godinama očekuje neto priliv SDI, potrebno je da one u što većoj meri budu usmerene u prerađivačku industriju i industriju mašina i transportnih uređaja. I, svakako, da budu izvozno usmerene. SDI u ostalim oblastima su više usmerene ka domaćem tržištu, tako da se od njih ne očekuju devizni priliv već devizni odliv. Perspektive za povećanje robnog izvoza pojedinih sek-tora zavise i od budućih kretanja na svetskom tržištu12. Neto priliv SDI poslednjih godina je rastao (videti grafikon 2).

Grafikon 2.Neto priliv SDI u odnosu na BDP Srbije

- u procentima

0

2

4

6

8

10

2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016 2017

Izvor: https://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/index.html#eoi [Pristupljeno 12.12.2018. godine].

U grafikonu 2. se uočava rastući trend neto priliva SDI od 2012. godine. Neto priliv SDI u nekoliko poslednjih godina bio je dovoljan da se pokrije deficit tekućeg računa u platnom bilansu Srbije. To je omogućilo relaksaciju na strani spoljnog zaduživanja, pa je

12 Dominantan deo robne razmene Srbije s inostranstvom odnosi se na tržište Evropske unije (EU) (67% u prvih 11. meseci 2018 u izvozu i 60,6% u uvozu) (navedeno prema RZS (2018), str. 8). Stoga privredni rast i uvozna tražnja ovih zemalja opredeljuju mogućnosti rasta našeg izvoza na ova tržišta u narednim godinama. Mada pojava protekcionizma u svetskoj trgovini (pre svega na relaciji SAD-Kina i SAD-EU) do sada nije imala značajnijeg efekata na izvoz Srbije, ako se izuzme ograničen uticaj na izvoz čelika, na osnovu dosadašnjeg kretanja robne razmene nije moguće predvideti potencijalne efekte eventualnog produbljivanja protekcionizma u svetskoj trgovini. Pre svega, zbog mogućih posledica na privredni rast EU i njenu uvoznu tražnju. Ako SAD uvedu carine na uvoz motornih vozila, direktne posledice na Srbiju bi bile male, jer izvoz ovih proizvoda u SAD čini oko 0,1% izvoza Srbije. Međutim, mogući pad izvoza evropskih proizvođača motornih vozila mogao bi da utiče na usporavanje privrednog rasta i uvozne tra-žnje u EU. To bi svakao moglo da se odrazi na naš izvoz u EU. Sem toga, usled potencijalnog pada pro-izvodnje motornih vozila kod evropskih proizvođača, moglo bi doći do pada izvoza domaćih preduzeća koja izvoze auto-komponente ovim proizvođačima automobila. Uprkos ovim rizicima, deluje ohrabrujuće to što Evropska centralna banka (ECB) u svojim makroekonomskim projekcijama iz decembra 2018. godine projektuje rast uvoza evrozone (uključujući intra trgovinu unutar ove integracije) u 2019. po stopi od 4,2%, što je znatno više od ocenjenog rasta uvoza u 2018. po stopi od 2,7% (videti https://www.ecb.europa.eu/pub/projections/html/index.en.html [Pristupljeno: 02.01.2019]

118

spoljni dug zemlje umanjen u odnosu na raniji nivo. Značaj neto priliva SDI za pokriće deficita tekućeg računa može se sagledati u grafikonu 3.

Grafikon 3.Tekući račun, saldo robe i usluga i neto direktne investicije Srbije

- u procentima od BDP-a

-20

-15

-10

-5

0

5

10

15

2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016 2017 2018(I-X)

Roba i usluge (saldo) Tekući račun (saldo) Direktne investicije, neto

Izvor: https://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/platni_bilans.html [Pristupljeno 12.12.2018. godine]

Udeo deficita robe i usluga u BDP-u Srbije je opadao u vremenskom intervalu 2012-2016. godine (grafikon 3). Zahvaljujući smanjivanju ovog udela (pre svega zbog porasta suficita u razmeni usluga) opadao je i udeo deficita tekućeg računa u BDP-u sa preko 10% u 2011. i 2012. na ispod 5% u 2015. i 2016. godini. Tendencija smanjivanja udela deficita robe i usluga u BDP-u, a time i smanjivanje udela deficita tekućeg računa, je prekinuta 2016. godine. Posmatrajući neto priliv SDI zapaža se trend rasta udela ovog priliva u BDP-u od 2012. godine. Neto priliv SDI od 2015. godine je veći od deficita tekućeg računa. Za-hvaljujući toj činjenici, spoljni dug je isprva mirovao na dostignutom nivou, a u 2018. je umanjen i u apsolutnom iznosu. To nije bilo moguće postići bez ostvarenog neto priliva SDI. Međutim, pošto je deficit tekućeg računa počeo da se uvećava od 2016. godine, na-meće se pitanje da li će neto priliv SDI i u narednim godinama biti dovoljan za pokriće rastućeg deficita tekućeg računa? Za sada nije moguće odgovoriti na ovo pitanje, jer su kretanja na međunarodnom tržištu kapitala pod značajnim uticajem mogućih šokova u svetskoj privredi13. Perspektive razmaha protekcionizma u međunarodnoj trgovini (pre svega na relaciji SAD-Kina), nedovoljan tempo rasta privrede EU, kao i zaoštravanje političkih odnosa u svetu, mogu značajno da poremete dinamiku međunarodnih tokova SDI. To bi se naravno odrazilo na neto priliv SDI u Srbiji. Svakako da bi najveći udarac predstavaljao potencijalni neto odliv SDI.

13 Global Financial Stability Report (GFSR) iz oktobra 2018. godine skreće pažnju (p.4) na okolnost da su povećani globalni rizici za finansijsku stabilnost, zbog rastućih tenzija u zemljama sa tržištem u nasta-janju i eskalacije trgovinskih tenzija. Mada se ocenjuje da su ovi rizici još uvek umereni, istovremeno se smatra da oni mogu značajno da se uvećaju.

119

3. DOHODAK STRANOG KAPITALA U SRBIJI

Mada je neto priliv SDI poželjna opcija za pokriće deficita tekućeg računa Srbije, ne sme se izgubiti iz vida činjenica da SDI generišu profite, koji se mogu izneti iz zemlje. Sa stanovišta platnog bilansa, odliv dividendi po osnovu SDI predstavlja pritisak u pravcu povećanja deficita tekućeg računa. Da bismo sagledali razmere dohotka14 (saldo prihoda i rashoda) od SDI poslužiće nam grafikon 4.

Dohodak od SDI, prema grafikonu 4, pokazuje rastući trend od 2012. godine. U meri porasta stoka SDI registruje se i rast godišnjeg dohotka po tom osnovu. Uočava se da je ovaj dohodak u 2017. prešao iznos od dve milijarde evra, a čak i veći iznos se očekuje u 2018. godini. Takođe se zapaža da je neto priliv SDI još uvek veći od ostvarenog dohotka po osnovu stanja SDI. Sve dok je neto priliv SDI veći od ostvarenog dohotka, SDI pozi-tivno deluju na platni bilans. Međutim, u momentu kada dohodak od SDI postane veći od iznosa neto priliva SDI, SDI poćinju da ispoljavaju negativan uticaj na platni bilans. U slučaju Srbije još uvek se ostvaruje pozitivna razlika u korist neto priliva SDI, tako da ove investicije i dalje deluju pozitivno na platni bilans. Da bi se održala pozitivna razlika u narednim godinama, biće potrebno da se stalno uvećava neto priliv SDI, što svakako nije lak zadatak. To će predstavljati izuzetno veliki teret ako dođe do iznenadnih pore-mećaja u međunarodnim tokovima kapitala. Stoga je potrebno podsticati razvoj i inve-stiranje domaćih MSP, kao i njihovo povezivanje sa stranim kompanijama posredstvom lanaca isporuke.

Grafikon 4.Dohodak od direktnih investicija u Srbiji i neto priliv SDI

- u milionima evra

-3000

-2000

-1000

0

1000

2000

3000

4000

2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016 2017 2018(I-X)

Direktne investicije, netoDohodak od direktnih investicijaNeto direktne investicije umanjene za dohodak od investicija

Izvor: https://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/platni_bilans.html [Pristupljeno 12.12.2018]

Za uticaj SDI na platni bilans potrebno je analizirati strukturu dohotka od SDI (grafikon 5). U dohodak od direktnih investicija uključene su dividende i reinvestirana dobit kao

14 Svaka kategorija dohotka predstavlja razliku između prihoda i rashoda u okviru date kategorije. Prihodi potiču od domaćih investicija u inostranstvu, a rashodi od stranih investicija u našoj zemlji.

120

komponente dohotka vlasničkog kapitala, i kamata na međukompanijske zajmove. Rein-vestirana dobit se u platnom bilansu knjiži na dva mesta: u računu primarnog dohotka, gde uvećava deficit tekućeg računa, i u finansijskom računu, gde se knjiži kao priliv – neto povećanje finansijskih obaveza. Očegledno je da prema metodologiji platnog bi-lansa, reinvestirana dobit od SDI ima neutralno dejstvo na platni bilans. Razlog zašto se ova komponenta dohotka SDI knjiži na dva mesta leži u tome što ona zapravo predstavlja zadržani dohodak u zemlji, koji je inače mogao da se transferiše u inostranstvo. Dakle, ova komponenta se ne odliva iz zemlje, već se knjiži kao neto priliv SDI u finansijskom računu platnog bilansa. Po osnovu ove komponente nema tokova kapitala između zemlje i inostranstva. Ova komponenta je uključena u dohodak od SDI jer to i jeste po svojoj suštini, i mogla je da se transferiše u inostranstvo. Da je transferisana, ona bi ostala samo u računu dohotka, odnosno računu primarnog dohotka tekućeg računa platnog bilansa, a ne bi se pojavila u finansijskom računu. U tom slučaju, ova komponenta dohotka SDI bi se knjižila kao dividenda, i predstavljala bi rashod u tekućem računu. Motivi stranih investitora da zadrže deo ostvarenog dohotka u zemlji u vidu reinvestirane dobiti vezu-ju se za potrebe proširenja proizvodnje, novog investiranja, ili potrebe za povećanjem obrtnog kapitala15.

Grafikon 5. Struktura dohotka od direktnih investicija (dividende, reinvestirana dobit i kamata)

- u milionima evra

-1400

-1200

-1000

-800

-600

-400

-200

0

200

2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016 2017 2018(I-X)

DividendeReinvestirana dobitKamata

Izvor: https://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/platni_bilans.html [Pristupljeno 12.12.2018]

Nezavisno od motiva vlasnika da reinvestiraju ostvarenu dobit, za naš platni bilans je to pozitivno, jer ne podrazumeva odliv sredstava po tom osnovu. Transfer kapitala u inostranstvo po ovom osnovu bi značio veću tražnju deviza na deviznom tržištu, što bi nametnulo potrebu intervencije Narodne banke Srbije u smislu prodaje deviza iz devi-znih rezervi, kako bi sprečila preterane dnevne oscilacije deviznog kursa. S obzirom da je reinvestirana dobit u 2017. bila skoro 1,2 milijarde evra, nema sumnje da bi odliv ovog

15 Nguyen (2016) smatra da zadržana dobit predstavlja interno generisanje finansijskih resursa kao važan izvor finansiranja investicija za proširenje proizvodnih kapaciteta.

121

iznosa iz zemlje zahtevao intervenciju NBS na deviznom tržištu, ili novu pozajmicu na međunarodnom tržištu kapitala (ili kombinovano oba izvora). Reinvestiranje dobiti po-drazumeva poreska oslobađanja. Ukoliko se ova sredstva koriste za uvoz opreme, takođe se primenjuje oslobađanje od plaćanja carine, a ukoliko se povećava zaposlenost, inve-stitor može dobiti subvencije za nova radna mesta. Nesumnjivo je da su strani investitori višestruko podstaknuti da u zemlji zadrže što veći iznos ostvarenog dohotka, kao rein-vestiranje ostvarene dobiti. Naravno, potrebno je imati u vidu da reinvestiranje dobiti u zemlji nije obaveza stranih investitora, i da oni imaju zakonska prava da je transferišu u inostranstvo shodno svojim namerama.

Dohodak od SDI nije jedina kategorija dohotka u računu primarnog dohotka. Naime, strani investitori stiču vlasništvo u našoj zemlji po osnovu portfolio i ostalih investicija (kamata na korišćene kredite). Imajući u vidu da i ovi oblici investiranja podrazumevaju sticanje dohotka koji se knjiži u računu primarnog dohotka platnog bilansa, potrebno je sagledati razmere ostvarenog dohotka po osnovu svih stranih investicija u privredi Srbije (videti grafikon 6).

Grafikon 6.Dohodak od direktnih, portfolio i ostalih investicija u platnom bilansu Srbije

- u milionima evra

-3500

-3000

-2500

-2000

-1500

-1000

-500

0

2007. 2008. 2009. 2010. 2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016 2017 2018(I-X)

Dohodak od direktnih investicijaDohodak od portfolio investicijaDohodak od ostalih investicija (kamata)

Izvor: https://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/platni_bilans.html [Pristupljeno 12.12.2018]

U grafikonu 6. se zapaža trend rasta ukupnog dohotka (razlika između prihoda i rashoda po svakoj posmatranoj kategoriji) koji se odliva iz domaće privrede (reinvestirana dobit, o kojoj je gore bilo više reči, ne odliva se). Značajan godišnji porast dohotka po osnovu stranog kapitala beleži se od 2015. godine. Dominantnu komponentu u strukturi ukupnog dohotka čini dohodak od direktnih investicija. Ukupan dohodak (razlika između prihoda i rashoda u okviru ove kategorije) u 2017. godini dostigao je skoro tri milijarde evra, a sličan iznos se može očekivati i u 2018. godini. Za raziku od 2009. i 2010. godine kad je kamata na strane kredite predstavljala dominantnu komponentu dohotka stranog kapitala u nas, kasnije se taj udeo smanjivao. Zasluga za to pripada veoma niskim kamatnim sto-pama na svetskom tržištu novca. Mada apsolutni iznos kamate iskazan u evrima stagnira

122

poslednjih godina zbog niskih kamatnih stopa, može se pretpostaviti da će u jednom mo-mentu doći do pokretanja rasta kamatnih stopa u svetu16, i da će to usloviti porast iznosa kamate koji plaća naša zemlja na strane kredite. Takođe je relativno stabilan iznos kamate po osnovi portfolio investicija, i poslednjih nekoliko godina se kreće oko 500 miliona evra godišnje. Zaključak koji se nameće iz grafikona 6. odnosi se na ključnu ulogu dohotka po osnovi SDI u strukturi ukupnog dohotka stranog kapitala u nas. Sa porastom kamatnih stopa na svetskom tržištu novca može se očekivati rast dohotka (kamata) po osnovu spolj-nog duga. Svakako se može predvideti dalji rast dohotka po osnovi SDI. To zapravo znači da će rast dohotka sve više opterećivati platni bilans, jer će se povećavati negativan saldo računa primarnog dohotka platnog bilansa Srbije. Istovremeno se može očekivati dalji rast udela dohotka po osnovu stranog kapitala u BDP-u Srbije (grafikon 7).

Grafikon 7.Dohodak od direktnih, portfolio i ostalih investicija

- u % od BDP-a

-8

-7

-6

-5

-4

-3

-2

-1

0

Dohodak od direktnih, portfolio i ostalih investicija u % od BDP-a

Napomena: Stopa rasta BDP-a je izračunata na osnovu apsolutnih godišnjih vrednosti BDP-a iskazanih u evrima. S obzirom da je i dohodak iskazan u evrima, obezbeđena je uporedivost ove dve ekonomske veličine. Izvor: https://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/platni_bilans.html [Pristupljeno 12.12.2018]

U grafikonu 7. se uočava trend porasta udela dohotka od stranog kapitala u BDP-u Srbije od 2009. godine, pri čemu je tempo rasta pojačan od 2014. godine17. To zapravo znači da

16 Federal Reserve Board (FED) svoju monetarnu politiku u 2019. zasniva na projekciji realnog rasta BDP SAD u 2019. po stopi od 2,3%, pri čemu se predviđa prosečna vrednost referentne kamatne stope (Fede-ral funds rate) u 2019. od 2,9% i 3,1% u 2020. godini (prosečna vrednost ove kamatne stope u 2018. je bila 2,4%) (FED, 2018) Referentna kamatna stopa Evropske centralne banke (Euribor – Euro Interbank Offered Rate) je krajem 2018. i dalje bila u zoni negativnih vrednosti (videti https://www.euribor-rates.eu/euribor-rate-3-months.asp [Pristupljeno: 02.01.2019]).

17 Dohodak stranog kapitala u grafikonu 7. je prikazan sa negativnim predznakom, jer to ukazuje na njegov potencijalni odliv iz domaće privrede. U slučaju kad se transferiše iz zemlje, ovaj dohodak uvećava nega-tivan saldo tekućeg računa.

123

je porast ovog udela posledica dinamičnije stope rasta dohotka po osnovu stranog kapita-la od stope rasta BDP-a. Ukoliko se i ubuduće nastavi formiranje raskoraka između ove dve stope, u korist dinamičnijeg rasta dohotka, može se očekivati dalji porast udela ovog dohotka u BDP-u. Pošto se radi o dohotku koji pripada strancima, nije nerealno očeki-vanje da će sve veći iznosi ovog dohotka biti transferisani u inostranstvo kao nagrada za angažovanje stranog kapitala u domaćoj privredi.

U meri porasta učešća stranog kapitala u domaćem BDP-u stoji sve manja moć domaće privrede za novo investiranje. Time se dolazi do teze po kojoj rastući fond stranog ka-pitala u domaćoj privredi može postati ograničavajući činilac privrednog rasta. Iz toga proističe i rizik da manja mogućnost izdvajanja za investicije može usporiti rast ukupne faktorske produktivnosti u nas, što može umanjiti profite kompanija u budućnosti. Jasan signal u tom pravcu mogao bi pokrenuti proces repatrijacije stranog kapitala i povlače-nje stranih investitora iz domaće privrede. Svakako reč je o nepovoljnom hipotetičkom scenariju koji može postati realnost ne samo zbog neizvesnosti u svetskoj privredi već i zbog rastućeg oslonca naše zemlje na strani kapital. Mera tog oslonca je stanje direktnih i portfolio investicija i stranih kredita u domaćoj privredi, prema međunarodnoj investi-cionoj poziciji Srbije (videti grafikon 8).

Grafikon 8.Međunarodna investiciona pozicija Srbije (fond stranog kapitala), 2013-2018.

- u milionima evra

0

5000

10000

15000

20000

25000

30000

35000

31/12/2013 31/12/2014 31/12/2015 31/12/2016 31/12/2017 30/06/2018

Stanje na dan Stanje na dan Stanje na dan Stanje na dan Stanje na dan Stanje na danDirektne investicije Portfolio investicije Ostale investicije (krediti, gotov novac, programi osiguranja)

Izvor: https://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/platni_bilans.html [Pristupljeno 12.12.2018]

Prema komponentama međunarodne investicione pozicije Srbije, u grafikonu 8. se uoča-va trend porasta stanja SDI od 2013. godine, stagnacija stanja stranih kredita i manji pad stanja portfolio investicija od 2015. godine. Zahvaljujući porastu stanja SDI u porastu je ukupan iznos angažovanog stranog kapitala u privredi Srbije. Rastući fond stranog kapi-tala predstavlja osnovu za rast dohotka po osnovu ovog kapitala u narednim godinama. Kretanje neto međunarodne investicione pozicije Srbije prikazano je na grafikonu 9.

124

Neto međunarodna investiciona pozicija Srbije sredinom 2018. je iznosila 36,6 milijardi evra i pokazuje kontinuirani rast od 2013. godine, kad je iznosila 30,8 milijardi evra. Glavni doprinos rastu negativne neto međunarodne investicione pozicije poslednjih ne-koliko godina daju SDI. Paralelno sa porastom stanja neto međunarodne investicione pozicije, sve do 2015. je rastao udeo ovog stanja u BDP-u (u 2015. udeo je iznosio 95,5%). Od 2015. se beleži opadajuća vrednost ovog koeficijenta, tako da je on 2017. iznosio 91,2%. Ostvareni pad je posledica snažnijeg rasta BDP-a nego što je bio rast neto među-narodne investicione pozicije.

Kao neto međunarodni dužnik, naša zemlja ispoljava visoku osetljivost na eventualno iznenadno povlačenje stranog kapitala. Isto tako, mogući poremećaji na svetskom tržištu u vidu jačanja protekcionizma ili izbijanje finansijske krize, kao što je to bio slučaj 2007-2008. godine, verovatno bi nepovoljno uticali na neto priliv kapitala u zemlje u razvoju i zemlje sa tržištem u nastajanju. Nije potrebno posebno dokazivati da bi se posledice osetile i u Srbiji.

Grafikon 9.Neto međunarodna investiciona pozicija Srbije

- u milionima evra i % od BDP-a

-98

-96

-94

-92

-90

-88

-86

-84

-82

-80

-78

-38000

-37000

-36000

-35000

-34000

-33000

-32000

-31000

-30000

-29000

-28000

-27000

31/12/2013 31/12/2014 31/12/2015 31/12/2016 31/12/2017 30/06/2018

Stanje nadan

Stanje nadan

Stanje nadan

Stanje nadan

Stanje nadan

Stanje nadan

U %

od

BD

P-a

U m

ilion

ima

evra

Međunarodna investiciona pozicija, neto (leva skala)

Međunarodna investiciona pozicija, neto, kao % BDP-a (desna skala)

Izvor: https://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/platni_bilans.html [Pristupljeno 12.12.2018]

125

Otežani priliv SDI, kao i eventualno povlačenje stranog kapitala iz Srbije, narušilo bi pretpostavku održivosti platnog bilansa Srbije u granicama deficita tekućeg računa od oko 5%. Naime, ovaj iznos deficita se može smatrati održivom, polazeći od tekućih per-formansi našeg platnog bilansa. Neželjeni scenariji ovog tipa naglašavaju potrebu daljeg povećanja izvoza robe i usluga, kako bi se deficit tekućeg računa držao pod kontrolom.

4. ZAKLJUČAK

Priliv SDI višestruko je značajan za privredu Srbije. Istaknuta je uloga neto priliva SDI za pokriće deficita tekućeg računa. Poslednjih nekoliko godina celokupan iznos ovog deficita se pokriva neto prilivom SDI. Zahvaljujući tome, nivo spoljnog duga je stabili-zovan, a u 2018. čak je i smanjen. Drugi kanal pozitivnog uticaja SDI na privredu Srbije ogleda se u tome što se poslednjih godina preovlađujući deo neto priliva SDI usmerava u sektore razmenljivih dobara. Zahvaljujući tome, robni izvoz Srbije sledi stazu stabilnog rasta. Treće područje delovanja SDI je angažovanje domaćih MSP kao isporučilaca delo-va i komponenti za njihovu proizvodnju. Na taj način se povećava udeo dodate vrednosti u ceni finalnog proizvoda. Sem toga, domaći isporučioci delova i komponenti mogu da jedan deo svoje proizvodnje izvezu u inostranstvo. Povezano sa ovim vidom angažova-nja kompanija u stranom vlasništvu je i transfer savremene tehnologije za proizvodnju komponenti. Najuočljiviji primer te vrste je domaća proizvodnja delova i komponenti za proizvođače automobila. Imajući u vidu ove pozitivne efekte SDI u domaćoj privredi, potrebno je sve više usmeravati nove SDI u sektore koji proizvode razmenljiva dobra. Povećanje robnog izvoza je neophodno kako bi se smanjio deficit robne razmene, koji u značajnoj meri generiše deficit tekućeg računa. Međutim, kontinuiran neto priliv SDI u domaću privredu ima za rezultat porst fonda SDI u našoj zemlji. Usled toga, iz godine u godinu se povećava dohodak stranog kapitala. Za sada se značajan deo ovog dohotka za-država u zemlji u vidu reinvestirane dobiti. Međutim, ako izostane reinvestiranje, može se očekivati transfer ovog dela dohotka u inostranstvo. U tom slučaju se javlja dodatni pritisak na uvećanje deficita tekućeg računa. Na taj način naša zemlje postaje osetljiva na iznenadne preokrete u percepciji stranih investitora, koji se mogu odlučiti za transfer celokupnog iznosa ostvarene dobiti, pa i eventualno povlačenje kapitala. Zbog toga je važno da zemlja poseduje odgovarajuće amortizere u vidu raspoloživih deviznih rezervi, koji se mogu iskoristiti ako nastupe iznenadni preokreti u tokovima kapitala. Nalazi u ovom radu pokazuju da je potrebno stimulisati strane investitore na investiranje u izvo-zne sektore. I ostale mere ekonomske politike treba koncipirati sa istim ciljem. Paralelno treba nastojati da se povećava udeo domaće dodate vrednosti u ceni izvoznih proizvoda, kako kroz podsticanje transfera tehnologije domaćim MSP, tako i preko uključivanja domaćih MSP u globalne lance vrednosti. Dalje unapređenje investicionog ambijenta je značajna karika u procesu integrisanja domaće privrede u svetske tokove robe i kapitala.

LITERATURA

Antràs, P. and Yeaple, S.R. (2014), „Multinational Firms and the Structure of Interna-tional Trade“, Handbook of International Economics, Vol. 4, pp. 55130. https://doi.org/10.1016/B978-0-444-54314-1.00002-1

Chakrabarti, A. (2001), „The Determinants of Foreign Direct Investments: Sensitivity Analyses of Cross‐Country Regressions“, Kyklos, Vol. 54(1), pp. 89114. https://doi.org/10.1016/S2212-5671(14)00341-4

126

Deringer, H. et al. (2018), „The Economic Impact of Local Content Requirements: A Case Study of Heavy Vehicles“, ECIPE Occasional Paper, 1. https://ecipe.org/wp-content/uploads/2018/01/LCR-Paper-final-2-KL.pdf

Ekholm, K. et al. (2007), „Export‐platform foreign direct investment“, Journal of the European Economic Association, Vol. 5(4), pp. 776795. https://doi.org/10.1162/JEEA.2007.5.4.776

FED (2018), Economic projections of Federal Reserve Board members and Federal Re-serve Bank presidents under their individual assessments of projected appropriate monetary policy, December 2018, https://www.federalreserve.gov/monetarypolicy/files/fomcprojtabl20181219.pdf [Pristupljeno: 02.01.2019]

Forbes, K.J. and Warnock, F. (2012), „Capital Flow Waves: Surges, Stops, Flight and Retrenchment“, NBER Working Paper 17351, www.nber.org/papers/w17351 [Pristu-pljeno: 28.12.2018] https://doi.org/10.1007/978-3-319-66520-7_15

Harding, T. and Javorcik, B.S. (2012), „Foreign Direct Investment and Export Upgra-ding“, The Review of Economics and Statistics, 94(4), pp. 964–980.

IMF (2018), Global Financial Stability Report: A Decade after the Global Financial Crisis: Are We Safer?, International Monetary Fund, Washington, DC.

Krautheim, S. (2013), „Export‐supporting FDI“, Canadian Journal of Economics/Revue canadienne d‘économique, Vol. 46(4), pp. 15711605. https://ssrn.com/ab-stract=2785349

Lanz, R. and Piermartini, R. (2018), „Specialization within Global Value Chains: The Role of Additive Transport Costs“, World Trade Organization, Geneva, Staff Wor-king Paper ERSD-2018-05.

Moran, Th.H. (1998), Foreign Direct Investment and Development: The New Policy for Developing Countries and Economies in Transition, Institute for International Eco-nomics, Washington, DC.

Nguyen, T.K.Q. (2016), „Determinants of Reinvested Earnings of Multinational Subsi-diaries in Emerging Economies“, In: Tuselmann, H. et al. (eds.) Impact of Internati-onal Business: Challenges and Solutions for Policy and Practice, Palgrave Macmi-llan, UK, pp. 43-61. DOI: 10.1007/978-1-137-56946-2

OECD (2016), „The economic impact of local content requirements“, https://www.oecd.org/tad/policynotes/economic-impact-local-content-requirements.pdf [Pristupljeno 29.12.2018]

RZS (2019), Saopštenje br. 355 od 28.12.2018. http://www.stat.gov.rs/ [Pristupljeno 1.01.2019]

UNCTAD (2002), World Investment Report 2002: Transnational Corporations and Export Competitiveness, UN, New York. https://unctad.org/en/Docs/wir2002_en.pdf [Pristupljeno 29.12.2018]

Wang, F. and Su, J.L.C. (2017), „Outward Foreign Direct Investment and Export Per-formance in China“, Canadian Public Policy, Vol. 43, No. S2, pp. S72-S87, DOI: 10.3138/cpp.2016-073

World Bank Group (2017), Maximizing Potential Benefits of FDI for Competitiveness and Sustainable Development: World Bank Group Report on Investment Policy & Promotion Diagnostics and Tools, The World Bank, Washington, DC.

WTO (2018), World Trade Report 2018: The future of world trade: How digital technolo-gies are transforming global commerce, World Trade Organization, Geneva.

127

OGRANIČENJA EKONOMSKE POLITIKE SRBIJE: VIŠAK INTERVENCIONIZMA - MANJAK RAZUMEVANJA*SERBIAN ECONOMIC POLICY LIMITTATION: INTERVENTION SURPLUS AND LACK OF UNDERSTANDING

Petar Đukić**

Rezime: Perspektiva nosilaca ekonomske politike jedva da doseže perspektivu nared-nih izbora. U svakom slučaju ne traje više od plana realizacije njenih strogo definisanih ci-ljeva, odnosno jednu do dve naredne godine. Svi definisani parametri ekonomske politike funkcionišu kao kombinacija rasta i tri ravno-teže: fiskalna, monetarna i spoljnotrgovinska. Sve ostalo su razvojne mere, koje se tiču tehno-loškog napretka, regionalnog uravnoteženja, poboljšanja obrazovanja, socijalne pravde, zaštite prirodnih resursa i bioloških ravnote-ža, obrazovanja... Ekonomska politika može tretirati i sektorska pitanja poput energetike, poljoprivrede, ili posebna pitanja industrijskih politika. Međutim, sve te posebne sektorske politike i ciljevi zavise i od unutrašnjih i ek-sternih kratkoročnih determinanti.Suštinski problem ekonomske politike Srbije leži u višku intervencionizma. On proističe iz pogrešnog uverenja da je ekonomska politika svemoćna. Tako do danas, preduzete struktur-ne reforme, predviđene nakon 2015. uglavnom nisu (suštinski) sprovedene. Jedan od proble-ma je to što aktuelna vlast sve ekonomske us-pehe i poboljšanja na opštem planu neosnova-no pripisuje sebi. S druge strane, od nosilaca vlasti očekuje se da nagomilane strukturne probleme reše odmah i potpuno. To može da predstavlja veliki izazov za ekonomsko-politič-ku perspektivu Srbije. Percepcija kvaliteta života, ekonomske stabil-nosti i perspektiva od strane građana, oštro se razlikuju u odnosu na zvanične podatke o zaposlenosti, siromaštvu, standardu. Alterna-tivno stanovište je izraženo kroz stavove onih

koji „glasaju nogama“, napuštajući zemlju u sve većem broju, i to najviše iz ekonomskih razloga. Srbiji je neophodna realistična eko-nomska politika i jedna strategija inkluzivnog privrednog razvoja, a ne puki nastavak eko-nomskih politika kojima se ostvaruju ciljevi u krakom roku.

KLJUČNE REČI: MAKROEKONOMSKA TEORIJA I POLITIKA, DRUŠTVENI CILJE-VI, VREDNOSNA NEUTRALNOST, PODSTI-CAJI RASTA

Summary: The longest economic policy per-spective reaches usually to the next elections. Perspectives of the actors of economic policy could hardly remain longer than schedule of its plan of realization or the basic goals. All defined parameters of economic policy con-sider the growth and the mix of three balances: fiscal, monetary and foreign trade balance. All other goals are reflected from the developmen-tal goals. Those could be: regional balance, the technology progress, education improve-ment, social justice, ecosystems and nature protection. Economic policy can treat sectoral subjects such are energy, agriculture, or spe-cial industrial policies. But all these sectoral policies and goals depend on internal or exter-nal short-time determinants. Substantial problem of the Serbian economic policy comes from the surplus of intervention. It is based on wrong opinion that economic pol-icy is all-powerful. Just indicated structural re-forms are designed from 2015 mostly have not been undertaken or substantially realized. One

* Ovaj rad rađen je u okviru projekta „Modeliranje razvoja i integracije Srbije u svetske tokove u svetlu eko-nomskih, društvenih i političkih gibanja“, evidencioni broj 179038, koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije

** Tehnološko-metalurški fakultet, Univerzitet u Beogradu, djukic@tmf.bg.ac.rs.

128

of the problems is that the actual power attrib-utes all economic success to itself. So, public expectations from power actors are to solve all accumulated structural problems immediately and completely. That could be a great tempta-tion for the economic policy in future. Citizen’s perception of the quality of life, eco-nomic stability and perspectives sense are se-verely different from official data. Alternative opinions are expressed in the attitudes those who “vote by legs”. People emigrants from

Serbia leave the country previously because of economic reasons and bed long-term perspec-tives. Serbia needs a realistic economic policy harmonized with one new potential strategy of inclusive economic development, and not just continuity of economic policies with short-term goals.

KEY WORDS AND EXPRESSIONS: MAC-ROECOMONOMIC THEORY AND POLICY, GROWTH STIMULATION, NORMATIVE NEUTRALITY

JEL KLASIFIKACIJA: E6, H7, L51, O1, P3

„Neka ugasi svetlo ko poslednji ode iz Srbije“. „Ostajte ovde. Odoh ja“.

(Dejan Milojević)

Dva domaća aforizma koji se, na početku ovog teksta, navode u kurzivu ilustracija su onoga što se najčešće pojavljuje kao ključni problem održivosti i perspektiva života u današnjoj Srbiji, a koji su u oštroj suprotnosti u odnosu na zvanične rezultate ekonomske politike i poruke njenih nosilaca krajem 2018. Kako to da su ekonomski rezultati u znaku istorijskih rekorda, a nikad jača želja, namera i realizacija trajnih odlazaka iz Srbije? Ova kontroverza po sebi zaslužuje jednu vrstu posebne analize, ne samo ekonomske politike, već i stvarnih mogućnosti realizacije njenih započetih trendova i zacrtanih ciljeva.

1. UVODNE NAPOMENE: SUPSTANCIJALNA ODREĐENJA EKONOMSKE POLITIKE SRBIJE

Ekonomska politika (u upotrebi je i plural ekonomske politike) je sintagma relativno mo-dernog društveno-političkog i ekonomskog života. Podrazumeva sistem ciljanih analiza, mera i pokazatelja, odnosno pretpostavki za ekonomske tokove nacije za narednu godi-nu, a maksimalno za dve sledeće godine. U tom smislu ekonomska politika se oslanja na indikativno planiranje makroekonomskih ciljeva radi podsticanja rasta i zaposlenosti pre svega na kratak rok. Merama ekonomske politike vlada nastoji da prevlada problem nesavršenih informacija u uslovima mešovite ekonomije, kako bi poboljšala ekonomske performanse privrede. Planovi, ciljevi i mere ekonomske politike ne predstavljaju zame-nu za sistem ekonomskog planiranja, koji je u fokusu bilo kog modela komandne (soci-jalističke ili ratne) ekonomije. Tzv. indikativni planovi savremene ekonomske politike polaze od tzv. „endogenih tržišnih neizvesnosti“, koje su imanentne svakoj ekonomiji. U uslovima neizvesnosti i nedostataka odgovarajućih i potpunih informacija, a usled nepoznanica egzogenih faktora (spoljna trgovina, tehnologija, međunarodni odnosi) vlada unutrašnjim merama nastoji da pokrene uslove za viši rast, investicije i veće za-pošljavanje, ili pak da otkloni uzroke nestabilnosti koji generišu monetarnu, fiskalnu ili trgovinsku neravnotežu i rastuće rizike na duži rok. U svakom posebnom slučaju obično se ispostavlja da je ekonomska politika nedovoljno delotvorna za suštinske promene eko-nomske strukture koje bi podstakle razvoj na dugi rok.

129

U našem slučaju, predviđena naslovna tema („Ekonomska politika za 2019“) za tradici-onalno decembarsko savetovanje Naučnog društva ekonomista Srbije i Ekonomskog fa-kulteta Univerziteta u Beogradu, nije previše inspirativna. Šta više, njen osnovni naslov (bez ikakve konkretizacije u podnaslovu) kao da odslikava stanje ekonomske i druge politike u Srbiji. Ona je suštinski nastavak prethodnog diskursa, koji na izvestan način sugeriše kontinuitet na koji se po pravilu pozivaju vlade, da bi opravdale sve (sopstvene) ekonomske poteze. Ipak, u propratnom tekstu pozivnog pisma naglašava se da „fokus analize“ autora referata kao i čitave diskusije treba da bude na investicijama. Pri tome, u obrazloženju sadržaja osnovne teme, srećom nisu isključena druga pitanja koja se tiču suštinskih činjenica koje određuju ekonomske politike i privredni razvoj. U tom pravcu odvija se diskurs ovog rada. Dakle, ostavimo za ovu priliku investicije, kao i njihovu nesumnjivo veliku kratkoročnu i dugoročnu ulogu u ekonomskom razvoju zemlje, delu anlitičara koji će se (specijalistički) ovim pitanjem pozabaviti. Za nas je pre svega upitno zašto su one po pravilu nedovoljne ili pak nedovoljno efikasne da bi generisale očeki-vani output, brži i kvalitetniji rast i produktivnost. Ovim pitanjima kao suštinskim za ekonomsku politiku bavi se OECD, kako pre, tako i nakon poslednje globalne recesije (OECD 2005, 2015, 2017).

2. FILOZOFIJA I/ILI RETORIKA EKONOMSKOG RASTA

2.1. Rast i razvoj kao deo ekonomske filozofije Realizacija ciljeva ekonomske politike Srbije ne dovodi se u pitanje. U javnosti se uobi-čajeno plasiraju vesti o tome da je ekonomsko stanje daleko bolje nego u ostalim sferama društvenog života, a novogodišnja želja predstavnika vlasti ostaje da sledeća 2019. bude „uspešna bar toliko koliko i prethodna“. Međutim, ponekad u izlivima oficijelnog eko-nomsko-političkog optimizma, mogu se čuti čak i takve prognoze zvaničnika po kojima nas u narednom periodu očekuje „zlatno doba“1. Bilo kako bilo, nastavlja se tradicija ekonomske politike stara već tri-četiri godine kao borba za rast i makroekonomsku sta-bilnost. I u 2018. godini ključno dostignuće nosilaca ekonomske politike ogleda se u značajnoj „korekciji stope rasta“ u odnosu na unutrašnje makroekonomsko-planiranje, pa i prethodne prognoze MMF-a. Umesto rasta od 3%, predviđenog u Fisklanoj strate-giji (2017, str. 5-7), ostvarenje za naredne godine se povremeno ocenjuje na preko 4%, u ekstra optimističkoj varijanti i na 4,5%. U Fiskalnoj strategiji (2018) ostaje tzv. konzer-vativna procena prosečnog rasta od 3,5%. O ostalim uspesima ekonomske politike među zvaničnicima nema spora: fiskalna ravnoteža i suficit u budžetu, porast investicija i rast zaposlenosti, pad stope nezaposlenosti, niska inflacija, stabilan valutni kurs, smanjenje javnog duga… Ti uspesi su, čak i prema nekim stranim ocenama, „impresivni“2.

1 Prilikom posete Azarbejdžanu 22.05. 2018, predsednik Srbije, izjavio je da „Srbiju čeka zlatno doba“, kao i da će „biti para više nego ikad“ (Beta 22.05.2018). Metaforu „zlatno doba“ upotrebio je i ministar fi-nansija, 13. septembra 2018: „Za Srbiju nastupa zlatno doba... Stižemo i prestižemo i zemlje u okruženju. Približavamo se okvirima da prosečna plata bude 500 evra“ (Beta 13.09.2018).

2 Ova reč se prvi put pojavila u izveštaju MMF još tokom 2017. godine, a odmah ju je Vlada „usvojila“ i upotrebila u „Fiskalnoj strategiji za 2018.“ (Vlada Srbije (2017) kada je konstatovano da se ostvaruje istovremeno prilagođavanje fiskalnog rezultata (udela deficita u BDP-u) uz smanjenja javnog duga, koji je na „silaznoj putanji“. Stopa rasta nije figurisala kao postignuće krajem 2017, ali se zato ističe da je ciljani nivo rasta 2018. premašen, na što se i posebno naznačava u Fiskalnoj strategiji za 2019…, objavljenoj krajem 2018.

130

Međutim, nije loše podsetiti na podbačaj u odnosu na projektovani rast u 2017, kada se on od 3% srozao na 1,9%, da bismo godinu dana kasnije dobili korigovanu projekciju „na gore“. To bi bilo logičko objašnjenje mogućeg srednjoročnog trenda, koji prepoznaju vlada i Svetska banka, (pod uslovom da se izbegne globalna recesija) sa maksimalnom prosečnom stopom do 3% u petogodišnjem periodu (2015-2020). Višegodišnje „pegla-nje“ rezultata, prema zvaničnicima, pokazuje da je Srbija stabilna u napretku i da postaje „mašina rasta“ koja „predvodi region“ po dinamici ekonomske aktivnosti. I takve ocene, mada ne bez oficijelne statističke pa i analitičke podrške, morale bi se podvrći objektiv-nom i kritičkom sagledavanju sa više pozicija. Rast BDP jeste svojevrsna mera ekonom-skog stanja, ali se može vrednovati sa stanovišta više kvalitativnih pondera i referentnih okvira, odnosno posebnih razvojnih ciljeva kojima bi trebalo da bude okrenut. S tog stanovišta moglo bi se reći da je „održivi“ ili „inkluzivni“ rast u novije vreme, zahva-ljujući produbljivanju makroekonomske analize i njenom proširivanju na granična pod-ručja koja upotpunjuju makroekonomsku sliku stvari, postao deo ekonomske filozofije3.

Ekonomska filozofija ima veliki uticaj na privredu i život ljudi. O tome su se odavno, ma-nje-više eksplicite izjasnili ne, samo filozofi čuvene frankfurtske škole XX veka (Jirgena Habermas), već i ztv. ekonomski filozofi kakvi su bili Adam Smit, Karl Marks, Alfred Maršal i Džon Majnard Kejns (Kennedy Gavin, 2008, p.p. 5-18). Danas na ekonomsko-filozofski način, fundamentalno, sveobuhvatno i dugoročno, svet ekonomije promišljaju Džozef Stiglic, Toma Piketi, Branko Milanović... Ekonomska politika se oduvek, direk-tno ili indirektno, trudila da na ekonomsko-filozofska pitanja, ponudi odgovor. Najčešće neuspešno. Međutim, Frančesko Guala, jedan je od onih autora koji smatraju da današnja ekonomska politika može da bude utemeljena na „lošim“ (neodgovarajućim) teorijama i modelima pa tako često i da proizvede pogubne posledice za pojedince i čitava društva, od kojih se posebno ističu rast nazaposlenosti i osiromašenje raznih društvenih slojeva“. Pri tome Guala podvlači da „loše teorije i modeli sugerišu loše reforme, pri čemu su teorije neretko i u sistemu obrazovanja“ (Guala, 2011, str. 8).

U fokusu pomenutih autora nisu samo trenutni makroekonomski rezultati, već i dugo-ročne društveno-storijske i sociokulturne posledice tzv. ekonomskih politika i strate-gija, pa i ideologija. Reforme po sebi, makar bile i nominalno (pro)tržišne, ne daju po definiciji dobre ekonomske rezultate. Njihovo sprovođenje može da obazbedi trenutni makroekonomski napredak, koji bi se mogao obiti o glavu čitavom društvu i sistemu, u srednjem ili u dugom roku. Za to ima bezbroj primera: počev od onih koji pominju inflaciju ili rat kao sredstvo za privremeno pokretanje ekonomije, ali zato i sigurnu du-goročnu propats (Hemingvej), prekomernu eksploataciju prirodnih resursa po cenu de-vastacije ekosistema (WRI 2018) ili trapavih i socijalno rizičnih mera reforme sistema

3 Filozofija je izvorno proizvod ljubavi prema mudrosti ili mudrovanja. Međutim, to nije tek samo manje više prazno nadmudrivanje, već mudrost utemeljena na širokom i sistematičnom znanju. U tom smislu ona je i „teorija svih teorija“, kao što je ekonomija „nauka svih nauka“. Naime, sve posebne nauke namenjene su dobrobiti čoveka i društva pa se tako i ekonomska filozofija može posmatrati i kao fundamentalna ili suštinska ekonomska teorija. Ekonomska filozofija danas postaje polako deo retorike Svetskog ekonomskog foruma kao i MMF-a, [to je vidljivo posebno u pristupu Kristine Lagard i Klausa Švaba (IMF 2018; Schvab, 2018)

131

zaposlenosti koje se sprovode gotovo širom Planete danas.4 O mogućnostima ekonomske politike da preokrene ekonomsku stvarnost postoje različita stanovišta. Teško je pri-hvatiti u celini stanovište Ludviga fon Mizesa 1979. da je najbolja ekonomska politika ona koja se zasniva samo na slobodnom tržištu. (Mises, 2006, p.p. 5-7). Sa druge strane mora se priznati da je se veliki broj autora bavio opštim društvenim pitanjima (politič-ke) ekonomije, kao što su univerzalnost „tržišnog rešenja“, slobode izbora, racionalnost potrošačke odluke, validnost progresivnog oporezivanja, tzv. ekonomije blagostanja. Po-stoje i drugačija shvatanja ekonomske politike koja seodnose na širi spektar podsticaja opšteg ekonomskog razvoja. Tako se pod ekonomskom politikom ponegde razumevaju i politika oporezivanja, politika dohotka, u izvesnom smislu i socijalna politika, ili po-litika zaštite životne sredine i prirodnih resursa (Bénassy-Quéré, Cœuré, Jacquet, and Pisani-Ferry, 2010, p. 12)5.

U svakom od tih posebnih aspekata provejava pitanje intenziteta i valjanosti državne intervencije u ekonomiji ili odnosa ekonomske politike i „nevidljive ruke“ tržišta. Spor naravno nije rešen, i verovatno neće ni biti, a rasprave se rasplamsavaju u zavisnosti od teškoća u kojima se nalazi relativno slobodan (spontani) ili upravljani ekonomski pore-dak. Tako naprimer, Bekerman dosta interesantno prikazuje ekonomiju kao „primenje-nu etiku“, razmatrajužći pritom ogroman spisak etičkih i filozofskih tema (Beckerman, 2017, p.p. 169, 227…) Od navodi primer shvatanja blagostanja i korisnosti, Pareto efika-snosti, intervencionizma, jednakosti ili efikasnosti, nejednakosti i egalitarizma, rizika i vrednovanja života, vrednovanja zdravlja, životne sredine i prirodnih resursa, sve do različitog poimanja ljudske sreće). Spisak tema ekonomske etike ni u kom slučaju nije završen. Njima se bavio i jedan, ne mali broj autora iz Srbije i Crne Gore (Vukotić, Mak-simović, Goati, Šuković, Radovanović, ur., 2008).6

2.2. „Istorijska“ postignuća ekonomske politike današnje SrbijeAko bi se sagledavali tek samo zvanični komentari ekonomskih rezultata u 2018. lako bi se mogla steći pogrešna slika o ekonomskoj politici kao „pramajci“ svih ekonomskih postignuća. Na to upućuju i komentari i analize koji dolaze od MMF-a, naročito nakon uspešnog okončanja trogodišnjeg aranžmana sa Srbijom 2017, i naknadnog definisanja jednog nefinansijskog programa popularno nazvanog „čuvarkuća“ u kome se sada na-laze odnosi MMF i Srbije. Naime, krajem 2018. MMF poručuje da su fiskalni rezultati dobri, dok se modernizacija Poreske uprave ubrzava, što omogućava „oštar pad udela javnog duga u BDP-u“. Pri tome budžet za 2019. „omogućava očuvanje rezultata fiskal-nog prilagođavanja, sprovedenih tokom poslednjih nekoliko godina i dalji pad javnog duga“, uz istovremeno povećanje kapitalnih investicija i „ukidanje nužnih privremenih

4 Tipičan primer je Orbanova reforma tržišta rada u Mađarskoj ili nova politika francuskog predsednika Makrona prema nižoj srednjoj radničkoj klasi, koja je izazvala revoluciju „žutih prsluka“ u Francuskoj. Slične reforme u svetu izazivaju mnoštvo otpora koji se mogu dovesti u vezu sa narastanjem problema socijalne opstrukcije ekonomskih reformi. Reforme su kompleksne promene koje bi morale da vode ka povećanju društvenog blagostanja, pa svakako zahtevaju preispitivanje socijalne, ili socio-kulturne izvodljivosti, odnosno ekoloških i regionalnih posledica njihove primene.

5 Interesantan je spisak onoga čime sve „političari mogu ili pokušavaju da se bave“: da uređuju pravila igre, da oporezuju ili troše, da štampaju novac i njime upravljaju, da proizvode dobra i usluge, da rešavaju ekonomske problema ili da pokušavaju (kao što su problemi monopola, npr.), da pregovaraju sa drugim zemljama (str. 12).

6 Na skupu je učestvovalo više od 35 koautora, a zbornik radova sadrži 375 str.

132

mera“.7 Povoljne ocene od strane MMF-a i Svetske banke uglavnom su karakterisale pe-riod naše analize, koji bismo mogli popularno da nazovemo „period fiskalne i postfiskal-ne konsolidacije“. Naime, sve što je preduzeto tokom kritičnog perioda fiskalnih reformi 2015-2017, utiče i dalje na mere i rezultate ekonomske politike nakon toga. U javnosti ostaje poseban naglasak na pozitivni učinak fiskalnih mera koje su preokrenule izrazito loš trend rasta budžetskog deficit koji je bio u nivou od preko 6% BDP pre kritičkog peri-oda (2014), prema fiskalnom suficitu (na delu danas) i blagom deficitu od oko 0,5% BDP, predviđenom za 2019. I podaci svetskog ekonomskog foruma o Srbiji se popravljaju. Glo-balni rang konkurentnosti Srbije u 2018 je 65. mesto od 140 rangiranih zemalja, što je za 5 mesta bolje od prethodnog rangiranja. Pri tome nije naodmet pomenuti da je Srbija ovaj put bolje rangirana od Hrvatske (68 mesto); Crne Gore (71) Albanije (76); Makedonije (84); BiH (91.). U Izveštaju WEF se, međutim navodi da je desetogodišnji prosečni rast Srbije svega 0,9%, kao i da je petogodišnji prosečni udeo stranih direktnih investicija u BDP svega 5,3% (Schvab 2018, p. 490,500).

2.3. Relativitet poređenja – druga strana analize i prognoza U pogledu stanja koje je prethodilo fiskalnoj konsolidaciji moralo bi se reći da je čitav taj period (a posebno vremenski katastrofična, 2014.) bio veoma težak za Srbiju, a polazna baza veoma niska. Srbija je 2014. bila na nivou BDP svega 59% višem u odnosu na 2000, a u 2018. za svega 15 indeksnih poena iznad tog nivoa. Svetska ekonomija je od 2006. do 2016. rasla po prosečnoj stopi od 2,9%, a ekonomija Srbije prema podacima Svetske banke po stopi od 1,3% (World Bank, 2018). Ako se perspektiva proširi na dve decenije (1996-2016) onda su podaci za Srbiju još porazniji jer je njena prosečna stopa rasta Srbiju bila 1,9%, a za svet 3%. (Đukić 2017; str. 130; Đukić 2018, str.170).

Relativitet komparacije došao je snažno do izražaja više puta posle velikih ekonomskih potonuća. Tako, je na primer Srbija snažno napredovala u odnosu na neposredmno pret-hodno stanje u priodu (1994- 1998), odnosno posle pravog sloma zvanične ekonomije izazvanog hiperinflacijom i sankcijama; kao i u periodu posle 2000. odnosno nakon destruktivnih negativnih učinaka NATO bombardovanja, a evo, na neki način i ponovo nakon skoro decenijske stagnacije i prirodne katastrofe 2014. Jednostavnije rečeno, rast uvek na kraće staze može da izgleda impresivno, ali relativitet u odnosu na okruženje, kao i promene u dugom roku ostaju važna komponenta objektivne analize. Za naše pri-like neuobičajeni diskurs u tekstu izveštaja MMF polazi od ocene da se „rast se ubrzava podstaknut privatnom potrošnjom, kao i snažnim investicijama i izvozom“. Uslovi na tržištu rada su unapređeni, uz snažan porast zaposlenosti formalnog sektora, opadanje nezaposlenosti, kao i rast zarada u privatnom sektoru (?)8. „Prognoziramo rast realnog BDP od 4,2% u 2018. kao i 3,5% u 2019…“, kaže se u izveštaju MMF. Argumenti za takve prognoze su teze o tome da će „celovita primena programa strukturnih reformi“ će popraviti potencijale rasta (IMF (2018). Svetska banka je na sličan način, „na gore“ korigovala procene rasta za Srbiju, usvojivši pozitivne ocene rezultata fiskalne konso-7 https://www.nbs.rs/internet/cirilica/scripts/showContent.html?id=13675&konverzija=no 8 Malo neobično deluje saopštenje da su zarade u privatnom sektoru još uvek za oko 15% niže nego u javnom

sektoru. Ili je u pitanju rast zarada iznad produktivnosti rada, posebno prisutan u javnim preduzećima koja se ne pridržavaju zakona i vladinih uredbi, ili je u pitanju loša evidencija, odnosno visok učinak sive ekonomije, što bi takođe moglo da predstavlja loš pokazatelj učinka reformi. Videti Saopštenja Fiskalnog saveta u dokumentima Mišljenje na fiskalnu strategiju za 2019. godinu sa projekcijama za 2020. i 2021. godinu, 27. decembar 2018. (Fiskalni savet 2018, str. 4-5)

133

lidacije i reformi u Srbiji tokom 2018. Evropska komisija je u pogledu reformi u Srbiji malo suzdržanija (European Commision, 2018). U njenim izveštajima podvlači se da Srbija još uvek nije ostvarila bitne reforme koje se tiču pravosuđa, korupcije, efi kasnosti javne uprave, slobode medija, a posebno kontrole troškova u javnim preduzećima. Vlada je daleko optimističnija pa se njeni prognozeri takmiče u optimizmu. Da li je on u celini opravdan?

Podaci grafi čki prikazani na slici 1. pokazuju da je Srbija u dosadašnjem periodu fi -skalne konsolidacije (uključujući i rastom rekordnu 2018) u proseku imala daleko niži rast u odnosu na globalni. Ako se uzmu u obzir i projekcije date u Fiskalnoj strategiji, prosečna stopa rasta globalne ekonomije za šestogodišnji period 2015-2021. iznosila bi 3,6% , a u Srbiji 2,6%. Prosečni rast u regionu u istom periodu, prema evidenciji i pro-gnozama Svetske banke iznosio bi 3,6%. To pokazuje veoma slične rezultate u odnosu na višedecenijska poređenja koja je autor ovog rada vršio za potrebe saopštenja na skupu Naučnog društva i Ekonomskog fakulteta 2017. sa temom koja se ticala kvaliteta eko-nomskog rasta u kontekstu održivosti institucija9. Ti rezultati pokazali su da je Srbija u desetogodišnjem periodu 2006 – 2016, (zajedno sa Rusijom, Hrvatskom, Bugarskom, Rumunijom) imala niži rast od globalnog, što je podrazumevalo smanjivanje njihovog udela u globalnom BDP. U slučaju Srbije to smanjenje pokazuje da je BDP Srbije u svet-skoj ekonomiji 2006. iznosio 1,1 promil, dok je deset godina kasnije taj udeo pao na 0,8 promila (Đukić 2018, str. 163-174)10.

Slika 1.Rast BDP u Srbiji u poređenju sa globalnim, uključujući i projekcije (2015- 2020)

00.5

11.5

22.5

33.5

44.5

2015 2016 2017 2018 2019 2020 prosek

Rast BDP (globalni) 3.5 3.3 3.7 3.7 3.7 3.7 3.6Rast BDP (Srbija) 0.8 2.7 2 4.4 3 3 2.6

Izvor: Fiskalna strategija i Svetska banka (2018)

2.4. Rast i razvoj: iz kratke i višedecenijske perspektive Pokazatelji rasta mogu da se tumače na različite načine. Vlada veoma često upotrebljava poređenja koja se odnose na sustizanje koje je zabeleženo za vreme prethodne ili neke

9 P. Đukić 2018, str. 11210 Izvor: World Bank (2018) https://data.worldbank.org/indicator

134

druge vlasti. To je uobičajeni manir širom sveta. Međutim, jedno su relativni pokazatelji na kratak rok a nešto sasvim drugo praktični privredni i socijalni život. U našem slučaju ekonomski rast koji Srbija beleži tokom poslednje četiri godine (oko 2,87% godišnje u proseku) pokazatelj je preokreta u odnosu na prethodno letargično stanje kombinacija re-cesija stagnacije i prirodnih pošasti - 2009-2014. U tom periodu zabeležena je negativna prosečna stopa rasta od -1,18%. Tabela 1.

Tabela 1.Pregled perioda rasta ekonomske aktivnosti u Srbiji u XXI veku

Period Prosečna stopa rasta

Kumulativni indeks na kraju perioda, u odnosu na 2000.

Indeks rasta na kraj preth. perioda

I 2001-2008 Reforme i privatizacija

5,92 158,52 158,52

II 2009-2014 Globalna kriza i prirodne nedaće

-0,18 156,3 98.5

III 2015-2018 Fiskalna i post-fisk. konsolidacija

1,96 172,29 110.23

Izvor podataka: Statistika RZS i obračun autora

Dalja evolucija rasta prirodni je nastavak prethodnih iskustava, niske baze i relativnih boljitaka u odnosu na prethodno veoma loše stanje. Na to ukazuje i grafički prikaz na slici 2, na kojoj je data dugoročna približna vizuelizacija rasta ekonomske aktivnosti Sr-bije u poslednjoj dekadi XX i u prve dve dekade XXI veka. Ukoliko se kao bazni indeks uzme stanje Srbije još iz vremena bivše SFRJ11 (1989=100) onda se na osnovu pregleda čitavog perioda može zaključiti da je rast/padovi BDP ostvarivani gotovo ciklično i pri-lično nezavisno od globalne scene. Najdublji početni pad se desio najpre usled raspada SFRJ, rata u okruženju i hiperinflacije. Za nepunih pet godina, BDP je smanjen na jedva nešto više od jedne trećine, a onda se podigao zahvaljujući slamanju hiperinflacije, da bi taj oporavak trajao samo 6 godina. Oporavak je prekinut zahvaljujući bombardovanju od strane NATO-a, 2000. Kada je nivo BDP opat pao jedva za par procenata iznad najnižeg iz 1993. spustio na taj nivo, onda nakon nešto dinamičnijeg rasta do 2008, usled globalne „dvotalasne“ recesije, vraćen je na veoma nisku bazu oko 60 u odnosu na prethodno pomenutu iz 1989. Konačno ukoliko bi, popravljeni rezultati za 2018. dozvolili nastavak prosečnog rasta od 4% dostizanje polazne osnove u optimističkoj varijanti moglo bi da se nazre tek za 2024, dakle nakon tri decenije duge velike depresije.

11 U vreme SFRJ maksimalna ekonomska, aktivnost merena vrednošću društvenog proizvoda zabeležena je davne 1986, a stanje iz 1989. Pre raspada SFRJ, bilo je veoma blizu tog maksimuma. Ako se kasniji podaci o kretanju ekonomske aktivnosti za SRJ, kao i za Državnu zajednicu Srbija i Crna Gora prihvate kao veoma bliske podacima koji bi se pokazali u slučaju Srbije, onda se dobije podatak da je u vreme raspada Jugoslavije, Sankcija Saeta bezbednosti i razorne hiperinflacije zvanična ekonomska aktivnost

135

Slika 2.Dugoročno stanje i perspektive ekonomske aktivnosti Srbije

0

20

40

60

80

100

120

1989 91 93 95 97 99 1 3 5 7 9 11 13 15 17 19 21 23

Srbija BDP

Izvor Podaci RZS, kalkulacija i projekcije autora za period 2018-2023

Ne bi bilo korektno čitavu srpsku depresiju pripisati lošoj ekonomskoj politici, ili tek samo egzogenim faktorima kao što su krvavi raspad Jugoslavije, ratni gubici Srbije, gubitak tržišta, međunarodna izolacija, destrukcija ekonomije i infrastrukture u bom-bardovanju… Ipak, da li se takav sunovrat može tek samo pripisati tranzicionom jazu. Na grafikonu (slika 2) se vidi prilično izražena razlika rasta u prvoj fazi otvaranja ze-mlje, reformi i privatizacije 2000-2008, u odnosu na drugu letargičnu faza stagnacije 2009-2014, kao i treća faza koja obuhvata fiskalnu konsolidaciju sa godinom posle (2015-2018). Prikaz je utoliko interesantan što pokazuje da je indeks za BDP u 2008. iznosio 159 (2000=100) a nakon 11 godina, (2018) svega 175,31. Po ovom osnovu dobija se poda-tak i o kumulativom desetogodišnjem rastu (2018/2009) od oko 10%.

3. ZAKLJUČNO: REFORME – FUNDAMENTALNA POSTIGNUĆA I NEDOSTACI

3.1. Sveopšta „fiskalizacija“ - anemičnost strategija U komentarima makroekonomskih rezultata i ocenama predloženih mera ekonomske politike za naredne godine. To su tzv fisklane strategije, koje su nasledile prethodne Me-morandume o ekonomskoj politici. Čini se da su ti memorandumi, bez obzira na način njihovog usvajanja i sprovođenja, bili ispravniji i korektniji bar u osnovnom naslovu, u odnosu na „strategije“ koje su izbile u prvi plan nakon 2014. i donele mnoštvo formalnih novina za period fisklane konsolidsacije. Razumljiv je pokušaj da se fiskalnim strategi-

136

jama obuhvati sve što vlada namerava u okviru ekonomske politike. Međutim, proširi-vanje na polje reformi u „fisklanim strategijama“ prethodnih godina nije bilo dosledno. Pjedina poglavlja obuhvatala i nemere o reformama, na koje su stavljali primedbe kako parlamentarci, tako i eksperti, MMF, Svetska baka ili Evropska komisija. Ovaj put se od toga odustalo. Veoma skromno, i prilično precizno dizajnirana „Strategija“ (2018) sadr-ži samo projekcije mera ekonomske politike za 2019. i naredne godine dok je famozni „Program ekonomskih reformi“ u pripremi12, predstavio ministar finanisija naglasivši (ispravno) da su reforme neophodne za brži i sigurniji rast u narednom periodu.

Fisklani savet se više puta oglašavao u vezi sa reformama i kvalitetom rasta. Pored do-brih ocena koje je Savet ponudio u vezi sa reformom sistema javnih prihoda i rashoda kao i o „realnijem“ planiranju budžeta u 2019, Savet je izneo i niz zamerki na Fisklanu strategiju kao i mere ekonomske politike Savet posebno ističe da Vlada u Fiskalnoj stra-tegiji „ne prepoznaje priliku za brži rast“. Obrazloženje je teklo u pravcu potrebe druga-čijeg usmerenja kapitalnih investicija (u većoj meri ka „zelenoj ekonomiji“). Međutim, Savet je takođe više puta upozoravao na potrebu bržeg restrukturiranja javnog sektora u smislu smanjenja gubitaka i javnih troškova, glomazne administracije, korupcije… Ovde međutim, nije kraj. Mnogo štošta preostaje kao odgovor na pitanje zašto prodik-tivjost nije veća, rast brži a troškovi niži. Razmotrimo bar samo spisak nedostataka i mogućih usmerenja ekonomske politike na uslove u kojima se odvija ovdašnja privredna aktivnost:

3.1.1. Odsustvo reformi javnih preduzeća, koje Fiskalna strategija ovaj put čak i ne pre-poznaje kao posebna segment dokumenta. Reforme ovaj put ostaju kao deo manje po-znatog dokumenta u izradi popularno nazvanog Program ekonomskih reforme Vlade, o kome je bilo reči.

3.1.2. Usmeravanje javnih investicija ka projektima vezanim za vojsku i policiju, (varo-vatno nabavka opreme i naoružanja). Ova stavka daleko premašuje javne investicije u infrastrukturu, a naročito sredstva namenjena za ekološku zaštitu. Zelena infrastruk-tura, ulaganja u energetsku efikasnost, čistiju energiju i obnovljive izvore samo su neki od prioriteta o kojuoma vlada mnogo ne govori potiskujući u drugi plan obaveze prema Energetskoj zajednici a koje postaju veoma aktuelne od 2020 ( Đukić, Batas. 2018, str. 138)

3.1.3. Ništa manje značajan sistem usaglašavanja i donošenja ključnih ekonomsko-po-litičkih rešenja i zakona uključujući i budžet. Tu se posebno misli na opatsrukciju rada Parlamenta, „tehniku“ koju primenjuve vladajuća većina, a zdušno je prihvata Vlada i predsednik Parlamenta, a kpojom se prijavom ogromnog broja (i po više stotina) na-vodnih i besmislenih amandmana potroši predviđeno vreme za raspravo o najvažnijim privrednim zakonima kao što su budžet, ili Zakon o privatizaciji, stečaju, a pogotovo osetljivi zakoni o raspodeli javnih sredstava sistemu određivanja penzija, plata u javnim sužbama i uporavi. Ovo poslednje tek sledi i biće veoma osetljivo pitanje, koje podrazu-meva dobro funkcionisanje procedura i socijalnog dijaloga.

12 Izrada „petog ciklusa ekonomskih reformi(ERP) za period 2019. do 2021“. najavljena je u Privrednoj komori Srbije, 12.09. 2018. Koncept je predstavio ministar finansija (Vlada Srbije 2018)

137

3.1.4. Selekcija osetljivih reformskih pitanja i podešavanje tajminga reformi u skladu sa planovima izbora. Ovaj pristup nije samo specijalitet aktuelne vlade već uobičajeno svake prethodne a nerovarno i potonjih. Međutim, nezgodno je to što je su u svakoj od prethodnih godina dešavali po neki izbori i što se njihov tajming usklađuje sa sve če-šćim potvrdama odanosti vladajućoj većini (prvenstveno zaposlenih u javnom sektoru i javnim službama).

3.1.5. Pritisci na medije, upravljanje u kulturi, i sprečavanje bilo kakve rasprave o utroš-ku sredstava poreskih obveznika direktno su povezani. Javna sredstva troše se na razli-čite namene, intervencionizam se podstiče i upražnjava u veoma rizičnom obliku, bez mogućnosti kontrole javnih sredstava. Mnogo puta je upozoreno da se ne usvaja zakon o izvršenju budžeta, a nezavisna revizija utroška javnih sredstava, kao i poverenki za zaštitu građana i za zaštitu informacija od javnog značaja imaju ogroman broj promedbi na ekonomsku politiku i trošenje javnih sredstava.

3.1.6. Reforma javne uprave i službi je verovatno oblast u kojoj su rezultati najslabiji. Najbolji indikator je stanje zapošljavanja i zarada u javoj upravi i javnim službama. Već pripremljen Zakon o platama na osnovu tzv. „platnih razreda“, bio je nešto što se kao racionalan zahtev proteže više decenija. Ni jedna Vlada nije imala petlju da bar pokuša njegovu primenu, a sadašnja bez obrazloženja već saopštila odlaganje primene za 2020.

3.1.7. Ostale reforme koje obuhvataju partijsku upravu, korupciju, rad pravosuđa, decen-tralizaciju medija, socijalni dijalog. Sve ankete govore da su stanje korupcije nije bitno popravilo i da je korupcija jedna od najvažnijih činilaca urušavanja poverenja u reforme, pa i ekonomsku budućnost zemlje u celini. Partijska uprava se potvrđuje u preusmerava-nju javnih sredstava. Sve je povezano sa delovanjem partijske uprave na javni sektor i na nisku društvenu efikasnost usled političkih ciljeva

3.2. Reforme, decentralizacija i i demokrtaizacija - prilike za ubrzanje rastaKonačno mora se obratiti pažnja na jednu od najvećih nepoznanica ekonomske politike u narednom periodu. Ona ne proističe iz različitih scenarija rasta, „mogućih rizika“ pa čak ni monetarnih šokova“ koji su pretpostavljeni u različitim scenarijima tih događanja u okviru Fiskalne strategije (Fiskalna strategija 2018, str. 80-85). Ne potcenjujući rizike usled spoljnih šokova (mogućnost izbijanja svetske recesije) može se konstatovati da najveća iskušenja za reforme i njihove protagoniste u narednom periodu dolaze usled dve grupe rizika: samo dizajniranje programa ključnih reformskih mera i način njihovog usvajanja.

3.2.1. Dizajniranje reformi. Prema oceni dosadašnjih mera koje su sprovođene u vre-menu fiskalne konsolidacije vidljiv je polovičan učinak, kao i očigledna nedoslednost u sprovođenju, naročito reformi koje imaju strukturni karakter. Jednostavnije rečeno, napravljen je sistem fiskalnih rezova i ušteda, povišenog poreskog opterećenja, smanjen rizik od bankrotstva države, ali ne i nova struktura ekonomije koja bi mogla da ga traj-no podržava. Tzv. program ekonomskih reformi koji je u izradi (ne zna se tačno čijoj) predstavljen je od strane ministra finansija samo u Privrednoj komori Srbije, tokom no-vembra 2018. U prezentaciji izneo je samo to da su reforme strukturne, da predstavljaju „dodatni podsticaj daljem rastu i da se prave na osnovu smernica Evropske komisije i

138

da su raspoređene na „osam oblasti“13. Malo duži citat naveden je u fusnoti, a čitalac iz njega može da razazna jedan prilično konfuzan koncept koji naglašava u istom nivou energetiku, saobraćaj, nauku kao i digitalnu ekonomiju, ali i istraživanja, inovacije, kao i tržište rada i trgovinu, odnosno sivu ekonomiju“.

Dobro je što je vlada (ili možda samo ministar) prepoznala kompleksnost problema re-formi i što ih „usaglašava sa Evropskom komisijom“, ali njihovo koncipiranje i nabra-janje bez sistema koji je već primenjivan u Fiskalnoj strategiji, za prethodne godine14 nije najbolje rešenje. Zašto reformi ovaj put nema u „Fiskalnoj strategiji“ i šta ovog puta znači tzv. Paket ekonomskih reformi vlade, verovatno tek treba da se konkretizuje nakon izbora. To nije dobro jer u susret izborima reforme mogu samo da znači puku promenu forme, obično ne i suštine. Ako je već tako, odnosno ako su reforme ovaj put spuštene na nivo sektora ekonomske aktivnosti, onda bi trebalo da je njihov program i koncept interresorni, odnosno da se odvija na nivou vlade, a ne bilo kog pojedinog ministarstva ili ministra.

3.2.2. Poboljšanje demokratskih procedura i uspostavljanje reformskog socijalnog di-jaloga. Najvažnijih princip za usvajanje održivih odluka o reformama i načina njihovog sprovođenja je poštovanje procedura. Ono treba da vodi ka inkluzivnosti, samo kroz proces permanentne demokratizacija i transparentnosti. Najvažniji zakon za ekonom-sku politiku jedne zemlje je Zakon o budžetu. Na osnovu, već godinu dana stare, a pret-hodno pomenute „kreativne prakse“, u Parlamentu Srbije vrši se opstrukcija slobodne i suštinske rasprave o ovom (kao i o drugim zakonima) tzv. amandmanskom opstruk-cijom. Besmislenim amandmanima poslanika vladajuće većine, suštinski se sprečava stručna rasprava o budžetu, raspodeli javnih sredstava kao i o suštini reformi. Zato bi prvi korak normalizacije ekonomske politike današnje Srbije trebalo da bude učinjen od strane parlamentarne većine, u smislu trajnog obustavljanja takve prakse i povratka procedura, vođenje principijelnog socijalnog dijaloga i decentralizacija odlučivanja o samoj ekonomskoj politici.

LITERATURA

Beckerman Wilfred (2017) Economics as Applied Ethics, Fact and Value in Economic Policy, Second Edition, Palgrave Macmillan, London

Bénassy-Quéré Agnès, Cœuré, Benoît, Jacquet Pierre, and Pisani-Ferry Jean (2010) Eco-nomic Policy, Theory and Practice, Oxford University Press, Oxford New York

Đukić, M. P. (2017), „Javne politike, finansijska stabilnost i kvalitet ekonomskog rasta“, referat predstavljan na Savetovanju, NDES, 17. decembra 2016, „„Ekonomska poli-tika Srbije u 2017. godini“ (red. M. Arsić, i D. Šoškić), Naučno društvo ekonomista Srbije i Ekonomski fakultet u Beogradu, (str. 119-139)

13 To su „reforma tržišta energije i transporta, sektorski razvoj, poslovni ambijent i borba protiv sive eko-nomije, istraživanje, razvoj i inovacije i digitalna ekonomija, trgovinske reforme, obrazovanje i veština, zapošljavanje i tržište rada i socijalna zaštita i uključivanje“ (Izvor: http://rs.n1info.com/Biznis/a443110/Predstavljen-Program-ekonomskih-reformi-za-period-od-2019.-do-2021.html

14 Sistematizacija reformi prema ranijim verzijama Fiskalne strategije iznedrila je sledeću podelu: fiskalna reforma, zakonodavni okvir, Javna i društvena preduzeća, reforma javne uprave i službi, ostale reforme (partijska uprava, korupcija, rad pravosuđa, decentralizacija medija, socijalni dijalog), koja je bila je predmet detaljne analize u radovima potpisnika ovog rada (Đukić 2016, 2017)

139

Đukić M. P. (2018), „Kvalitet ekonomskog rasta i perspektive institucija u Srbiji“, referat predstavljen na Savetovanju, NDES, 22. decembra 2017, „Ekonomska politika Srbije u 2018. godini. Kvalitet institucija i ekonomski rast“ (red. A. Praščević), Naučno društvo ekonomista Srbije i Ekonomski fakultet u Beogradu, (str. 163-174)

Đukić P., Bjelić I B. (2018) „Srbija pred izazovima tranzicije energetskog sektora“ Eko-nomski vidici,3-4 2018. godine. str. 121-142

European Commision (2018), Commission staff working document, Serbia 2018 Report, Accompanying the document

Fiskalni savet Republike Srbije (2017), Mišljenje na fiskalnu strategiju za 2018. godinu sa projekcijama za 2019. i 2020. godinu, 15. decembar 2017.

Fiskalni savet Republike Srbije (2018), Mišljenje na fiskalnu strategiju za 2019. godinu sa projekcijama za 2020. i 2021. Godinu, 27. Decembar 2018.

Guala Frančesko (2011) Filozofija ekonomije, CID, PodgoricaIMF (2017) Country Report No. 17/263, https://www.imf.org/external/pubs/ft/ar/2018/

eng/index.htm septembar 2017. Republic of Serbia Article IV Consultation IMF (2018), International Monetary Fund Annual Report 2018, Message from the Mana-

ging Director https://www.imf.org/en/Countries/ResRep/SRBJevons W. Stanley (2013) The Theory of Political Economy, Palgrave Mac Millan Kennedy Gavin (2008), Adam Smith A Moral Philosopher and His Political Economy.

Palgrave MacMillan Narodna banka Srbije (2018), Tromesečni pregled kretanja indikatora finansijske stabil-

nosti Republike Srbije, za III tromesečje 2018. godine, Mises von Ludwig (2006), Economic Policy, Thoughts for Today and Tomorrow, Third

EditionA, Ludvig Von Mises institute, UBURN,ALABAMAOECD (2015), Economic Policy Reforms, Going for Grawth OECD (2017), Economic Policy Reforms, Going for Growth, Schvab Klaus (2018), The Global Competitiveness Report 2018, World economic Forum,

http://www3.weforum.org/docs/GCR2018/05FullReport/TheGlobalCompetitivene-ssReport2018.pdf, [pristupjeno 3.januara 2019. ]

Vlada Republike Srbije (2017), Fiskalna strategija Republike Srbije za 2018. sa projek-cijama za 2019. i 2020.

Vlada Republike Srbije (2018), Fiskalna strategija Republike Srbije za 2019. sa projek-cijama za 2020. i 2021.

Vlada Republike Srbije (2018a) Program ekonomskih reformi za period od 2018. do 2020. godine

Vukotić, Maksimović, Goati, Šuković, Radovanović, ur., (2008) Moral i ekonomija, Cen-tar za ekonomska istraživanja Instituta društvenih nauka, Beograd (35 koautora), ukupno 375 str.

World Bank (2018), https://data.worldbank.org/country/serbia?view=chart [Pristupljeno: 12/01/18]

World bank (1018 a) https://data.worldbank.org/indicator/NY.GDP.MKTP.KD.ZG?locations=EG [Pristupljeno: 13/01/18]

WRI (2019), New Climate Economy, http://newclimateeconomy.net/ [Pristupljeno: 19/01/19]

141

RAZVOJNE PERSPEKTIVE SRBIJE NA BAZI DOSADASNJEG MODELA RASTA I RAZVOJA NACIONALNE EKONOMIJETHE DEVELOPMENT PERSPECTIVES OF SERBIA ON THE BASE OF THE PRESENT MODEL OF GROWTH AND DEVELOPMENT OF NATIONAL ECONOMY

Milorad Filipović*Miroljub Nikolić**Slobodan Pokrajac***

Apstrakt: Republika Srbija je samo u ovih 18 godina XXI veka najmanje dva puta izmeni-la koncept sopstvenog razvoja. Prvi put se to desilo nakon političkih promena s kraja 2000. godine, dok je drugi zaokret ostvaren nakon promene političkog režima iz 2012. godine. Međutim, uprkos tim promenama, to ne znači da je sadašnja ekonomska politika dugoročno održiva niti optimalna sa stanovišta razvojnih resursa i mogućnosti koje stoje na raspolaga-nju Republici Srbiji. Naprotiv, veliki razvojni potencijal Republike Srbije u vidu akumulira-nog fizičkog kapitala i (još uvek) raspoloživog humanog kapitala i dalje je neiskorišćen i us-pavan, dok se istovremeno održavanje tempa rasta domaće ekonomije zasniva na podsticaji-ma koji se iz javnih prihoda alimentiraju prema (uglavnom) inostranom kapitalu. Istovremeno, ekonomski sistem se posmatra kao „zasebno ostrvo“ koji nije uzročno-posledično povezan sa drugim društvenim sistemima. Zato uticaj ovih društvenih sistema na ekonomski sistem ne obezbeđuje efikasni poslovni ambijent koji je neophodan za razvoj savremene privrede zasnovane na preduzetništvu i inovacijama. U radu će se osim analize razvojnih modela primenjenih u poslednjih 18. godina, istražiti verovanja nosilaca ekonomske politike u Srbi-ji u pogledu mogućnosti ekonomskog modela koji se trenutno primenjuje i preporučiti pravci delovanja države u kratkom i dugom roku kako bi Srbija postala prosperitetno društvo nazira-

no na privredni zasnovanoj na preduzetništvu i inovacijama.

KLJUČNE REČI: privredni razvoj, strategi-ja, štednja, investicije

Abstract: Only in these 18 years of the 21st century, the Republic of Serbia changed the concept of its own development at least twice. The first time this happened after the political changes from the end of 2000, while the second turn came after the change of the 2012 political regime. However, in spite of these changes, this does not mean that the current economic pol-icy is long-term sustainable and optimal from the point of view of development resources and the opportunities available to the Republic of Serbia. On the contrary, the great development potential of the Republic of Serbia in the form of accumulated physical capital and (still) available human capital remains unused and dormant, while at the same time maintaining the pace of growth of domestic economy is based on subsuidies that are allocated from public revenues (mainly) to foreign capital . At the same time, the economic system is viewed as a “isolated island” that is not causally connected with other social systems. There-fore, the impact of these social systems on the economic system does not provide an efficient business environment that is necessary for the development of a modern economy based on entrepreneurship and innovation. In addition

* Univerzitet u Beogradu, Ekonomski fakultet, redovni professor, E-mail: miloradf@ekof.bg.ac.rs** Naučni saradnik - IEN, Visoka tekstilna strukovna škola za dizajn, tehnologiju i menadžment, viši preda-

vač, E-mail: miroljubnk@gmail.com*** Univerzitet u Beogradu, Mašinski fakultet redovni professor u penziji, E-mail: slobpok@eunet.rs

142

to the analysis of development models applied in the last 18 years, the paper will investigate the beliefs of economic policy holders in Serbia regarding the possibility of an economic model that is currently being applied and recommend the direction of the state activities in the short

and long run so that Serbia becomes a pros-perous society based on economy with high im-portance of entrepreneurship and innovation.

KEY WORDS: Economic Development, Strategy, Savings, Investments

JEL KLASIFIKACIJA: O11, O16, O20, O21

1. RAZVOJNI MODELI SRBIJE U XXI VEKU

Razvoj Srbije na početku ovog veka zasnivao se na krajnje neodrživom modelu rasta i razvoja baziranom na podsticanju i jačanju agregatne tražnje kroz priliv sredstava, pre svega iz inostranstva, na bazi prihoda od privatizacije društvenih i državnih preduzeća. Kako se radi o jednokratnim prihodima koji se ne mogu ponoviti u budućnosti ovaj „me-deni mesec“ srpske ekonomije trajao je relativno kratko, taman dotle dok je bilo najinte-resantnijih preduzeća za prodaju. U međuvremenu generisan je izuzetno brz rast tražnje (mahom za robama stranog porekla) pogotovo u domenu različitih vrsta usluga što je bilo pokriveno isto tako brzim rastom penzija i plata (daleko bržem od rasta produktivnosti). Jednom kreirana tražnja i porast standarda stanovništva nastojali su da se i nakon 2008. godine kao početka krize održe na istom nivou (primena tzv. efekta poluge koji dozvo-ljava okretanje točka samo u jednu stranu). Takav sled događaja nametnuli su potrebu definisanja i sprovođenja fiskalne konsolidacije ekonomije Srbije što je ostvareno 2014. kroz usvajanje Fiskalne strategije.

Slavodobitno verovanje u uspehe nacionalne ekonomske politike pre krize iz 2008. go-dine bazirano na prilivima inostranog kapitala, prvenstveno po osnovu privatizacije društvenih preduzeća, vrlo brzo se pokazalo kao sasvim naivno i pogrešno. Umesto ulaganja u razvoj nacionalne ekonomije i preko potrebne strukturne promene (koje je do tada većina zemalja u tranziciji već sprovela), ostvareni prilivi kapitala usmeravani su u potrošnju i na veštačkoj osnovi formiranu agregatnu tražnju. Ovakvo ponašanje bilo je „realno i ostvarivo“ taman kao i kod piramidalnih šema – dakle dok je bilo novih priliva iz inostranstva po osnovu prodaje ranije stvorenog kapitala. Onog trenutka kad je takav tok kapitala prekinut usled svetske ekonomske krize iskazali su se u punoj meri i problemi na održavanju tekuće i dugoročne makroekonomske likvidnosti i stabilnosti.

Druga promena razvojnog koncepta tokom XXI veka – od ekonomije zasnovane na rastu domaće agregatne tražnje (pre svega na porastu usluga) do ekonomije zasnovane na ra-stu izvozne proizvodnje odigrava se u punoj meri u Srbiji počev od 2012. godine.

Zaokret u vođenju ekonomske politike nastao sa promenom vladajuće garniture značio je hvatanje u koštac sa nagomilanim problemima, prvenstveno u spasavanju već dobro „potonulog broda“ javnih finansija. Usvajanjem Fiskalne strategije, uz uvođenje ni malo popularnih i populističkih mera, Vlada RS je uspela da stabilizuje makroekonomske tokove, obuzda inflaciju i uvede u realne okvire javnu potrošnju. Od tada je proteklo već više od 4 godine, a vreme je pokazalo da su početni uspesi u stabilizaciji i potom pod-sticanju rasta prvo zamenjeni staganantnim tokovima u ostvarivanju BDP-a, a potom da je izostao (očekivani) ubrzani rast domaće privrede, uz sve veću razliku između BDP-a i BND. Zašto se to dogodilo?

143

2. RAZVOJNI MODEL SRBIJE OD 2012. GODINE – DOMETI I OGRANIČENJA

Najpre moramo da podsetimo na zaključke koji proizilaze iz analiza praksi u sprovođe-nju mera monetarne razvojne strategije koju su pokušavale da sprovode mnoge manje razvijene zemlje tokom poslednje dve decenije prošlog veka (kao npr. Argentina, Brazil, Čile, itd). Prvo pravilo je da se takve strategije sprovode samo u uslovima drastično narušene makroekonomske ravnoteže koji se iskazuju izuzetno visokim deficitima i ula-skom u hiperinflatornu spiralu. Drugo, monetaristička strategija bazirana je pre svega na sprovođenju: (i) izuzetno restriktivne monetarne politike i (ii) striktnom sprovođenju politike čvrstog budžetskog ograničenja. Upravo usled sprovođenja prethodne dve na-brojane politike dolazi, pogotovo u prvom periodu njihove primene, do pada ili barem stagnacije BDP-a, rasta nezaposlenosti, smanjivanja agregatne tražnje, itd. Zbog toga se u teorijskoj literaturi privrednog razvoja primena mera monetarističke razvojne strategi-je preporučuje isključivo na kraći rok – na 6 meseci do maksimum godinu dana. Nakon toga postepeno se prelazi na druge razvojne strategije kao što su na početku razvoja uvozna suspstitucija, industrijalizacija, otvorena izvozno orijentisana privreda (što se preporučuje naročito za male zemlje) i druge. Ceo proces podrazumeva i sprovođenje strukturnih reformi koje su osmišljene i definisane tokom primene monetarističke stra-tegije koja je uspela da stvori stabilan makroekonomski okvir i uslove za poslovanje koji pogoduju razvoju biznisa.

Međutim, u Srbiji se umesto strukturnih promena nastavilo sa sprovođenjem striktne konsolidacije u dužem roku (skoro 3,5 godine) što je uslovilo da su podsticaji rastu i razvoju ili potpuno izostali ili su bili nedovoljni, loše definisani i usmereni. Razloge za to vidimo u tri pogrešna ubeđenja (verovanja) nosilaca ekonomske politike u Srbiji koja analiziramo u nastavku rada.

2.1. Fiskalna konsolidacija – očekivanja i rezultatiPrvo pogrešno ubeđenje je da je ključni problem privrede Srbije fiskalna neravnoteža, pa se kroz sprovođenje fiskalne konsolidacije očekivalo paralelno rešavanje niza razvojnih pitanja, što je normalno izostalo. Premda neophodna mera, fiskalna konsolidacija je bila samo preduslov da se uđe u rešavanje nagomilanih problema koji opterećuju Srbiju već decenijama, a nije smela biti konačni razvojni cilj. Naime, struktura privrede Srbije koja je nasleđena i prenosi se generacijama, a zasnovana na proizvodnji uglavnom proizvoda nižih faza prerade i sa niskom dodatnom vrednošću, nije suštinski promenjena sve do danas. I dalje se domaća ekonomija oslanja na „prirodne“ komparativne prednosti i na njima gradi svoju konkurentnost, dok su elementi ekonomije zasnovane na znanju (pr-venstveno obrazovni i naučno-istraživački sistem) u zapećku, sa minimalnim ulaganji-ma i u sve težoj situaciji sa nastavkom, a dobrim delom i pojačanim „odlivom mozgova“ u poslednjim godinama.

Tek od 2016-2017. godine u fokus pažnje Vlade RS dolazi kompleks strukturnih prome-na i svesnost da se održivi razvoj ne može graditi na postojećoj privrednoj strukturi, već se traže nove sfere ulaganja, pre svega u inovativne i kreativne preduzetničke poduhvate i izgradnju društva zasnovanog na znanju.

144

Tabela 1:Učešće pojedinih delatnosti u formiranju BDV Srbije 2001-2017. u %

Bruto dodata vred-nost 2001 2005 2008 2010 2012 2015 2016 2017 Rast/pad

2001/17UKUPNO 89,2 83,0 83,6 83,6 84,4 83,4 82,9 83,0 -6,2Poljoprivreda, šumarstvo i ribarstvo 17,8 6,7 7,4 6,6 6,4 6,7 6,8 6,0 -11,8

Rudarstvo 0,9 1,5 1,9 2,1 2,7 2,1 2,0 2,1 1,2Prerađivačka industrija 22,6 19,5 17,2 15,3 15,8 14,7 14,7 15,1 -7,5Snabdevanje električnom energi-jom, gasom, parom i klimatiz.

0,7 3,1 3,2 3,3 3,6 3,9 4,0 3,6 2,9

Snabdevanje vodom, uprav. otp. vodama 0,9 1,2 1,0 1,1 1,1 1,2 1,2 1,2 0,3

Građevinarstvo 4,3 3,7 4,4 3,4 3,8 3,7 3,9 4,1 -0,2Trgovina na veliko i malo, popravka motorna,vozila i moto-cikala

5,0 7,5 10,0 11,3 11,5 11,1 11,1 11,4 6,4

Saobraćaj i skladištenje 4,5 3,1 3,2 3,4 3,3 3,7 3,7 3,9 -0,6Usluge smeštaja i ishrane 1,1 1,3 1,3 1,2 1,2 1,3 1,3 1,4 0,3

Informisanje i komu-nikacije 2,4 2,5 3,4 3,8 4,2 4,8 4,8 5,0 2,6

Finansijske delat. i delat. osiguranja 1,6 1,8 2,6 3,0 3,0 3,0 2,9 2,8 1,2

Poslovanje nekret-ninama 10,6 12,6 7,8 8,9 8,2 7,9 7,5 7,3 -3,3

Stručne, naučne i tehničke delatnosti 2,0 3,0 3,5 3,9 3,8 3,9 3,9 4,0 2,0

Administrativne i pomoćne uslužne delatnosti

0,9 1,3 1,3 1,5 1,7 2,0 2,1 2,2 1,3

Državna uprava i odbrana, obavezno socijalno osiguranje

3,8 4,3 3,7 3,5 3,4 3,2 3,1 3,2 -0,6

Obrazovanje 3,4 2,8 3,4 3,2 3,2 3,3 3,2 3,4 0,0Zdravstvena i socijalna zaštita 4,7 4,5 5,5 5,2 4,9 3,9 3,9 3,7 -1,0

Umetnost, zabava i rekreacija 1,1 0,7 1,0 1,2 1,1 1,2 1,2 1,2 0,1

Ostale uslužne delat-nosti 1,3 1,5 1,6 1,4 1,3 1,4 1,4 1,3 0,0

Delatnost domaćinstva kao poslodavci 0,2 0,1 0,2 0,2 0,2 0,2 0,2 0,2 0,0

Izvor: Baza podataka RZS, http://data.stat.gov.rs/Home/Result/0902010301?languageCode=sr-Cyrl

145

Kao što je uočljivo iz sledeće dve tabele od ulaska u XXI vek ubedljivo najveću promenu u negativnom smislu pretrpeli su: poljoprivreda, šumarstvo i ribarstvo, te prerađivačka industrija. Ove dve delatnosti smanjile su svoje učešće u formiranju bruto dodate vred-nosti (BDV) Srbije sa nekadašnjih 17,5% i 22,6% na oko 6-7% odnosno 14-15% respek-tivno u zavisnosti od godine do godine. Ovakav tok događaja omogućio je značajno jačanje: trgovine i uslužnih delatnosti - finansijske delatnosti i osiguranja, informisanja i komunikacija, administrativnih, pomoćnih uslužnih delatnosti…

Drastičan pad BDV poljoprivrede uslovio je i pad proizvodnje u sektorima prehrambene industrije, proizvodnje pića i duvanskih proizvoda, jer je smanjena sirovinska osnovica za te delatnosti.

Dakle, u većini grana proizvodnje koje tradicionalno generišu visoku BDV došlo je do pada učešća (računari, elektronska, optička i elektro oprema, farmacija, hemijski proi-zvodi i dr.). Izostao je razvoj novih, inovativnih i kreativnih proizvodnji, a Srbija spada u red zemalja CIE sa najnižim stepenom inovativnosti i primene znanja i naučnih istra-živanja u praksi. Domaće kompanije u oblastima proizvodnje visokih i srednje visokih tehnologija su za sada retkost, a njihovo funkcionisanje nije dovoljno stimulisano pod-sticajima države prema nauci i istraživanjima, marketingu i promociji ovih aktivnosti. Izuzeci koji su zabeleženi pokazuju kolika se moć i potencijali kriju u ovim sferama, a najbolja potvrda toga je stalan i eksponencijalni (dvocifreni) uspon izvoza softvera i drugih na znanju formiranih proizvoda (2018. premašena je cifra od 1 milijarde evra izvoza!).

Šansa Srbije da se aktivno uključi, pa čak i da postigne status naprednog učesnika u novoj industrijskoj revoluciji (Industrija 4.0)1 i kompletnoj digitalizaciji je realna, ali samo ukoliko se nastave za sada stidljivo započete aktivnosti na promociji ovakvih po-duhvata. Stoga se ocenjuje da je sadašnja Vlada Srbije u poslednje 2-3 godine otpočela sa donošenjem pravih mera, ali još uvek sa nedovoljnom podrškom njihovoj realizaciji (ne samo materijalnom, što jeste ključno, već i kroz različite vrste podsticaja i oslobađanja koja mogu dovesti do ubrzanja procesa). Tek nakon usvajanja takvog paketa podsticajnih mera mogli bi govoriti o započetim korenitim strukturnim promenama u Srbiji. Te pro-mene bi na rok od 5-7 godina u potpunosti izmenile sliku Srbije i učinile je „atraktivnim mestom za život i stvaranje“, što bi daleko bolje od sadašnje politike štitilo interese ze-mlje i dalje jačalo njenu ekonomsku osnovu.

1 Više videti: Pokrajac, Savanović (2018)

146

Tabela 2:Struktura prerađivačke industrije Srbije 2001-2017.

učešće u stvaranju BDP-a u %

2001 2005 2008 2010 2012 2015 2016 2017 Rast/pad 2017-01

Prerađivačka industrija 22,6 19,5 17,2 15,3 15,8 14,7 14,7 15,1 -7,5Proizv. prehr. proizvoda 4,6 2,8 2,8 2,8 2,9 2,9 3,0 2,8 -1,8Proizvodnja pića 1,3 0,7 0,7 0,7 0,7 0,7 0,6 0,6 -0,7Proiz. duvanskih proiz-voda 0,5 0,1 0,1 0,1 0,1 0,2 0,2 0,2 -0,3

Proizvodnja tekstila 0,6 0,8 0,4 0,4 0,3 0,3 0,3 0,3 -0,3Proizv. odevnih pred-meta 0,8 0,9 0,7 0,5 0,7 0,6 0,6 0,6 -0,2

Proizv. kože i pred. od kože 0,4 0,6 0,4 0,3 0,3 0,3 0,2 0,2 -0,2

Prerada drveta i proiz. od drveta 0,4 0,6 0,6 0,3 0,3 0,4 0,3 0,4 0,0

Proizv. papira i proizv. od papira 0,5 0,5 0,4 0,4 0,5 0,4 0,4 0,5 0,0

Štampanje i umnož. audio i video zapisa 0,4 0,2 0,3 0,4 0,3 0,3 0,3 0,2 -0,2

Proizv. koksa i derivata nafte 2,3 1,0 1,2 1,1 1,1 1,1 0,9 1,1 -1,2

Proizv. hemik. i hem. proizvoda 1,3 0,6 0,6 0,7 0,7 0,8 0,8 0,9 -0,4

Proizv. osnovnih farmac. proizv. 0,9 0,4 0,4 0,3 0,4 0,4 0,3 0,4 -0,5

Proizv. pro. od gume i plastike 0,9 1,4 1,1 1,0 1,1 1,0 1,2 1,3 0,4

Proizv. pro. od ostalih nemet. minerala 1,7 0,9 0,8 0,7 0,7 0,6 0,6 0,6 -1,1

Proizvodnja osnovnih metala 0,9 0,2 0,2 0,2 0,1 0,1 0,1 0,2 -0,7

Proizv. metalnih proiz-voda 1,4 2,1 2,2 2,0 2,4 1,5 1,6 1,7 0,3

Proizv. računara, elekt. i optič. pro. 0,4 2,1 0,8 0,5 0,5 0,3 0,3 0,3 -0,1

Proizv. električne opreme 0,7 0,3 0,4 0,5 0,5 0,5 0,5 0,5 -0,2

Proizv. nepom. mašina i opreme 0,9 1,1 0,8 0,6 0,7 0,5 0,5 0,6 -0,3

Proizv. motornih vozila, prikolica 0,7 0,7 0,6 0,4 0,5 1,0 0,9 0,8 0,1

Proizv. ostalih saobr. sredstava 0,1 0,3 0,3 0,3 0,1 0,1 0,1 0,1 0,0

Proizvodnja nameštaja 0,5 0,5 0,7 0,5 0,4 0,2 0,3 0,3 -0,2Ostale prerađ. delatnosti 0,2 0,2 0,2 0,2 0,1 0,2 0,2 0,2 0,0Popr. i montaža mašina i opreme 0,1 0,6 0,4 0,4 0,3 0,2 0,2 0,2 0,1

Izvor: Baza podataka RZS, http://data.stat.gov.rs/Home/Result/0902010301?languageCode=sr-Cyrl

147

2.2. Uloga inostranog kapitala u privrednom razvojuDrugo pogrešno verovanje je vezano za ulogu inostranog kapitala uopšte, a SDI po-sebno u procesu razvoja Srbije. Uprkos svim pozitivnim aspektima koje donose strana ulaganja (od tehnologije, menadžmenta, pristupa tržištu, itd) ekonomska istorija i li-teratura ne prepoznaju ni jednu uspešnu i visoko razvijenu zemlju u svetu koja je svoj dugoročni razvoj ostvarila njihovim preferencijalnim tretmanom. U početnim fazama rasta i razvoja jedne ekonomije na putu ka visoko razvijenoj privredi svakako je nužan dodatni podsticaj „sa strane“ kroz infuziju stranog kapitala, ali u dugom roku domaća štednja i domaći preduzetnici moraju biti osnovni akteri razvoja zemlje. Na žalost, nema ozbiljnog pomaka ka jačanju domaćeg preduzetništva i korišćenju kumulirane domaće štednje od preko 10 milijardi evra, kao ni aktiviranju skrivenih rezervi koje se ne nalaze u zvaničnim bankarskim ili drugim finansijskim kanalima, već u raznim slamaricama, sefovima, izvan zemlje i sl.

Program podsticanja investicija kroz davanje određenih subvencija investitorima tokom poslednjih desetak godina, a naročito u prethodne 3, postigao je sasvim solidne rezul-tate mereno količinom priliva direktnih stranih investicija (SDI). Kako se iz sledeće tabele vidi SDI su od 2015. do danas konstantno iznad dve milijarde evra godišnje što u značajnoj meri pospešuje investicionu aktivnost koja bi bila na daleko nižem nivou da se oslanja isključivo na domaće izvore kapitala. Međutim, kada se pored same količine kapitala koji pristiže po osnovu SDI pogledaju i drugi povezani parametri dobija se nešto drugačija slika.

Tabela 3:Kretanje BDP, BND I SDI 2010-2017.

2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016 2017BDP mil. EUR 29.766 33.424 31.683 34.263 33.319 35.716 36.723 39.183BDP p.c.EUR 4.082 4.619 4.400 4.781 4.672 5.034 5.203 5.581BDP, rast (%) 0,6 1,4 -1,0 2,6 -1,8 0,8 3,3 2,0BND mil. EUR 29.110 32.058 30.586 32.843 31.967 34.051 34.694 36.642BDP-BND u EUR kao - 656 1.366 1.097 1.420 1.352 1.665 2.029 2.542

BND/BPD % 97,8 95,9 96,5 95,9 95,9 95,3 94,5 93,5SDI u mil. EUR kao + 1.278 3.545 1.009 1.548 1.501 2.114 2.127 2.548

Razlika SDI - (BDP-BND) mil. EUR

623 2.179 -88 128 149 450 98 6

Izvor: Autori na bazi podataka RZS

Lako se uočava da je rast BDP daleko brži od rasta BND, a da je razlika između apsolut-nih vrednosti dva pokazatelja praktično dostigla iznos SDI uz trend ka daljem nastavku rasta razlike između BDP i BND. Dakle, sve veći deo ukupnog „kolača“ koji se stvara na teritoriji Srbije pripada strancima po osnovu njihovih ulaganja.2 Kada se zna da su osnovni elementi koji privlače SDI u Srbiju (pored podsticaja) cena velikog broja inputa

2 Više videti: Filipović, Nikolić (2018), str. 151-163

148

koja je značajno ispod cena u njihovim matičnim zemljama – električna energija, radna snaga, usluge održavanja i servisa i sl. te se na tome gradi konkurentnost zemlje kao destinacije za ulaganja, proizilazi da bi sa nastavkom ovakvog modela razvoja Srbija dobrovoljno pristala da ostane na nivou srednje razvijene zemlje, sa slabim i na izazove iz okruženja vrlo osetljivim komparativnim prednostima uz još veće zaostajanje u teh-nološkom razvoju za vodećim ekonomijama.

Grafikon 1:Razlikovanje BDP I BND, Srbija 2010-2017.

Izvor: Autori na bazi podataka RZR

Kada se na gornju računicu dodaju i podsticajna sredstva koja su targetirana ka stranim investitorima od 2006. (kada je osmišljen ovakav sistem privlačenja inostranog kapita-la) proizilazi da je za nameravane („obećane“) investicije od 1,794 milijarde evra i za očekivano otvaranje 65.250 radnih mesta bilo namenjeno 443.392.010 evra podsticajnih sredstava. To znači da nas otvaranje 1 radnog mesta u „podsticanim inostranim ulaganji-ma“ košta 6.795evra, a da je učešće podsticaja u očekivanim investicijama čak 24,71%.3

Kao zaključak ovog dela rada može se reći: ni jedna danas visoko razvijena zemlja nije svoj razvoj i ubrzani rast dominantno postigla na prilivu inostranog kapitala, već pre svega na jačanju domaće štednje i na njoj zasnovanih investicija domaćih preduzetni-ka. SDI mogu i treba da budu samo dodatna mogućnost za ubrzavanje rasta i razvoja u početnim fazama, ali nikako se ne sme dozvoliti da one preovlađuju u dugom roku. Razvojem sistema obrazovanja i politikom efi kasnog podsticanja nauke i istraživanja uz transfer znanja sa univerziteta, instituta i laboratorija u biznis sektor već u srednjem roku, a pogotovo u dugom, postići će se daleko bolji i održivi razvojni rezultati i podići konkurentnost domaće privrede u globalnim okvirima.

3 Više videti: Filipović, Nikolić (2017), str. 157-176

149

2.3. Ekonomski sistem kao „zasebno ostrvo“Treća pogrešna opservacija je tretiranje i mišljenje o ekonomskom sistemu u celini kao o „zasebnom ostrvu“ koje nije pod direktnim uticajima i međusobno uslovljenim relaci-jama sa drugim društvenim sistemima jedne zemlje – tužilaštvom, sudskim sistemom, obrazovnim sistemom, javnim i regulatornim institucijama, itd. Nadgradnja tih sistema u odnosu na ekonomski sistem u Srbiji ne pruža efikasne mehanizme osiguravanja prava svojine i ugovora, čime se stvara neizvesnost u pogledu ulaganja i smanjuju mogućnosti za odvijanje biznisa, itd.

Uprkos činjenici da su u proteklih 15 godina usvojene brojne izmene ili doneta potpuno nova institucionalna rešenja i formirani novi regulatorni i institucionalni mehanizmi izostao je talas jačanja preduzetništva i privatne inicijative za razvoj biznisa od strane građana Srbije. Ulaganja domaćih preduzetnika su još uvek izuzetno niska, preferiraju se ulaganja u inostranstvu u odnosu na Srbiju (što otvoreno sugerišu neki od najvećih „dobitnika tranzicije“), a u Srbiji se investira uglavnom u neka od niskorizičnih ulaganja kao što je kupovina nekretnina, zemljišta ili ulaganja u zlato i sl. Finansiranje domaćih kompanija kroz kupovinu akcija od strane najširih slojeva sitnih ulagača – građana ove zemlje i na taj način smanjivanja zavisnosti od poslovnih banaka i snižavanje stepena „bankocentričnosti“ domaćeg finansijskog sistema uspešno je sprečeno malverzacijama uticajnih berzanskih igrača koji ne žele konkurenciju u biznisu i nereagovanjem (ili čak i zaštitom) regulatornih tela koja treba da osiguraju efikasan i legalan rad berze.

Kompromitacija ideje rada berze na bazi uloga sitnih ulagača (stotina hiljada srbijan-skih porodica, što je trebalo da stvori nešto kao repliku sistema „narodskog kapitalizma Margaret Tačer“ iz doba osamdesetih godina XX veka ili slovenačkog „kapitalizma sa ljudskim likom“) ostavila je posledice i danas što se najbolje vidi po indeksu beograd-ske berze i njenom značaju i na nivou regiona, a kamoli u širim razmerama. Izostajanje efikasne zaštite ulagača, sprega finansijskog lobija sa političkim režimima, beskrajna odugovlačenja u sudskim postupcima zaštite svojine i naplate potraživanja, rad (nezavi-snih?) tužilaštva u mnogim slučajevima u skladu sa željama političkih moćnika i slične pojave uticale su, a čini se da će u dugom roku u budućnosti i uticati, na gotovo potpuno zamiranje preduzetništva i preduzimanje rizičnih investicionih poduhvata pojedinaca ili grupa u Srbiji. Stoga ne čudi da preko 10 milijardi evra štednje stanovnika Srbije leži u poslovnim bankama uprkos činjenici da već nekoliko godina na nju nema ili je krajnje simboličan prinos. Štaviše, ta štednja se uprkos tako niskom prinosu konstantno uveća-va, dok istovremeno bankari vape za solidnim i pouzdanim klijentima, pa u njihovom nedostatku kao najsolidnije plasmane vide rad sa stanovništvom dok plasmani privredi stagniraju ili čak i opadaju. Nije potrebno mnogo mudrosti da bi se shvatilo kakve ra-zarajuće posledice po rast i razvoj privrede Srbije u srednjem i dugom roku možemo očekivati po tom osnovu. Ionako malobrojna srednja klasa, kao nosilac progresivnih ideja i lider u napretku jedne zemlje u procesu rasta i razvoja, u Srbiji je gotovo potpuno uspavana, marginalizovana i obespravljena.

Dakle, tek nakon korenitih reformi pravnog okvira (u smislu apsolutne efikasne zaštite prava svojine i ugovora) uz podizanje efikasnosti i eliminisanje selektivnosti u radu in-stitucija, može se očekivati da podsticaji za jačanje preduzetništva i razvoj ekonomije zasnovane na znanju i inovacijama daju rezultate.

150

3. UMESTO ZAKLJUČKA – PREDLOG MERA RAZVOJNE POLITIKE

Polazeći od dominantnog privrednog modela koji se primenjuje, stanja i perspektive razvoja domaće privrede, kao i globalnih ekonomskih i opštedruštvenih tokova, u budu-ćem periodu potrebno je:

Kratkoročno• Osmišljavanje novih programa podsticanja preduzetništva, pogotovo za delatnosti

sa visokom dodatom vrednošću, bazirane na inovativnosti i usmerene ka podizanju konkurentnosti domaće privrede;

• Uklanjanje svih prepreka za odvijanje biznisa, pogotovo kod početnika u poslu, kao i njihovo oslobađanje određenih obaveza prema državi u određenom roku kako bi se smanjili sistemski rizici i kako bi mladi ljudi birali sopstveni biznis kao atraktivniji, pre nego zaposlenje u javnom sektoru;

• Usvajanje stimulativnog paketa mera prema poslovnim bankama koje participiraju u aktivnostima podsticanja preduzetništva u Srbiji koje promoviše Vlada Srbije i njeni organi; alternativa bi bila formiranje razvojne banke Srbije kao institucije koju ima ne mali broj zemalja u Evropi;

• Usvajanje dodatnih regulativa za slobodno funkcionisanje alternativnih finansijskih instumenata i institucija rizičnog kapitala („finansijski anđeli“ i sl.) koje bi bile u funkciji lakšeg i bržeg finansiranja inovativnih preduzetničkih poduhvata.

Dugoročno• Jačanje povezivanja naučno-istraživaćkog sektora i privrede u cilju prenošenja zna-

nja iz centara njegovog stvaranja u centre korišćenja i primene. Poseban značaj treba posvetiti jačanju finansiranja nauke i istraživanja iz privatnih izvora kompanija i preduzetnika uz postepeno smanjivanje uloge države i njenih fondova u ovoj sferi.

• Izgradnja nepohodne infrastukture i reindustrijalizacija privrede na osnovama nove industrijske revolucije (Industrija 4.0).

• Veće ulaganje u obrazovanje, podizanje kvaliteta obrazovnog procesa na svim nivo-ima i značajno povećanje obrazovnog nivoa mladih.

• Kompletno usvajanje sistema dualnog obrazovanja kao osnovice za proizvodnju go-tovih i za posao spremnih učenika/studenata nakon završetka školovanja (u srednjim stručnim i visokim strukovnim školama).

• Uvođenje obaveznosti studentske prakse na II, III i IV godini studija za studente na svim fakultetima kako bi bili potpuno pripremljeni za ulazak u posao nakon studija, kako Srbija ne bi (po)ostala zemlja jeftine radne snage i niskog životnog standarda, već da postane konkurentnost zasniva na visoko

LITERATURA

Filipović, M. Nikolić, M. (2017). Razvojna politika Srbije u 2017. – predlozi za promenu postojeće politike podsticaja, Ekonomska politika Srbije u 2017. godini, Zbornik ra-dova, Ekonomski fakultet u Beogradu, str. 157-176

Filipović, M. Nikolić, M. (2018). Razvoj Republike Srbije u 2018. godini i nakon toga, Ekonomska politika Srbije u 2018. godini, Kvalitet institucija i ekonomski rast,

151

Zbornik radova, Ekonomski fakultet u Beogradu, Naučno društvo ekonomista Sr-bije, str. 151-163

Pokrajac, S., Svanović, G., (2018). Industrija 4.0 - Novi izazov u tekstilnoj industriji, Zbornik radova sa VI Naučnog skupa Tendencije razvoja u tekstilnoj industriji, Be-ograd

Weil, D.N. (2005) Economic Growth, Pearson Addison Wesley, LondonGriffin,K. (1999). Alternative Strategies for Economic Development, Macmillan Press,

LondonAtkinson, R, Ezell.S, (2014). Ekonomika inovacija – utrka za globalnu prednost, Mate,

ZagrebBaza podataka RZS, http://data.stat.gov.rs/Home/Result/0902010301?languageCode=

sr-Cyrl

153

BUDŽET I PENZIJSKO OSIGURANJEBUDGET AND PENSION INSURANCE

Milan R. Kovačević*

Apstrakt: Kod nas je fiskalna stabilizacija uzeta za cilj, koji je ostvaren bez racionaliza-cija i štednje, najviše većim poreskim prihodi-ma i kresanjem široke potrošnje, što je otežalo da se ubrza privredni rast. Prava na penzije nisu ispunjena propisanom i delimičnom ispla-tom tokom četiri godine. Umesto vraćanja na konzistentan penzijski sistem, nastavljeno je njegovo rušenje arbitrarnim odlukama o ne-srazmernim plaćanjima penzija u odnosu na njihovu visinu. A kako postoji zakonska garan-cija države za ispunjenje svih prava na penzi-je, zbog čega su krenuli i sudski sporovi oko penzija, ostaje krupan rizik neizmirenog duga za penzije, čija isplata može otežati održavanje postignute ravnoteže javnih finansija. Ravno-teža javnih finansija nije osigurana dok god ostaje bilo koja neispunjena stvorena obaveza.

KLJUČNE REČI: Budžet ,osiguranje, pen-zija, BDP

Abstract: Fiscal stabilization has been achieved without propelling rationalization and savings, but through increase in tax in-comes and shrinking consumer spending, both of which caused slowdown in economic growth. The rights to pensions have not been met by a prescribed and partial payment for four years. Instead of returning to a consistent pension sys-tem, its demolition has been continued by arbi-trary decisions on disproportionate payments of pensions in relation to their amount. And since there is a legal guarantee of the state to fulfill all the rights to pensions, due to which legal dis-putes about pensions have started, still remains a huge risk of unpaid debt for pensions, the pay-ment of which can make it difficult to maintain the achieved balance of public finances. The balance of public finances is not ensured as long as any unfulfilled obligation exists.

KEYWORDS: Budget, insurance, pension, GDP

JEL klasifikacija: I38, H68, H30, K38, E62

1. UVOD

U ovom radu su obrađene veze između proizvoda, budžeta i penzijskog osiguranja, i sta-nje u kojem se nalazi penzijsko osiguranje, a u svrhu unapređenja i stvaranja i uspešnosti finansija uopšte. Analiza je izvršena iz ekonomskog i pravnog ugla. Uzajamno i odvoje-no, neophodna je bolja regulativa sistema i njeno uspešnije funkcionisanje.

Budžet države je najveća preraspodela ukupno stvorenog proizvoda u državi i njenom ekonomskom odnosu sa svetom, pa mora biti što više u funkciji većeg stvaranja, a održivi i stabilan penzijski sistem je značajan deo uspešnog ukupnog ekonomskog i društvenog sistema. Zbog toga oboje zahtevaju dobro regulisanje, realno planiranje i transparentnost u izvršavanju, kao i stalno istraživanje u svrhu daljeg unapređivanja.

* Redovni član Naučnog društva ekonomista Srbije i konsultant za strana ulaganja, E-mail: milan@rkovacevic.com.

154

2. BUĐELAR DRŽAVE

Reč „budžet“ potiče iz latinskog jezika u kojem je značila kesu za novac ili novčanik, ali se danas najviše kod nas koristi da označi samo novčanik države. Budžetom države na svim nivoima vlasti, se planiraju javni prihodi i javni rashodi.Većina javnih prihoda i rashoda nije unapred određena, nego ovisi o određenim performansima i imovini gra-đana i privrede na koje se zaračunavaju odgovarajući porezi ili drugi vid naknade, koje prihoduje budžet, kao i namene koje on odredi.

Rashodi su u većoj meri unapred određeni stvorenim obavezama. Šta će sve naplaćivati država i na koji način, određuje se širim dijapazonom poreskih propisa, koji su kod nas previše razuđeni i zapušteni. Imamo samo naknada i taksi čak 3711, a njihovo smanjenje se stalno najavljuje, ali ne sprovodi. A javni rashodi su predmet najveće tražnje, kao da su dar od bogate države, a ne prosto njeno preraspodeljivanje.

Sa vremenom je ubiranje javnih prihoda je sa oporezivanja pojedinaca prešlo najviše na oporezivanje njihovih prihoda i potrošnje. A njihova ukupna potrošnja ovisi o ukupnim prihodima, a prihodi osim štednje odlaze u ukupnu prodaju robe i usluga. Zbir svih stvorenih i prodatih dobara i usluga predstavlja meru BDP-a. Ako se uzme u obračun i prekogranični promet, dolazimo do parametra BDP, od koga država stalno cilja da uzme što veći deo kao javni prihod. A trebalo bi umesto od rashoda, počinjati sa planiranjem novostvorenog i raspoloživog, pa tek onda oceniti koliko je opravdano uzeti od toga za prearspodelu i na rashode. Taj prelaz fokusa sa raspodele prvo na stvaranje, je neophod-na krupna promena.

3. FISKALNA STABILIZACIJA

Posle ozbiljne, u svetu nastale krize iz 2008. godine, naša ekonomija je još jednom upala u dužu depresiju nego svet, Deficiti javne i druge potrošnje su stalno uvećavali naš javni dug, pa je u 2014. godini proklamovan preokret. Najavljivana je opšta štednja i jačanje stvaranja većih vrednosti. Ali u ostvarenju fokus se pomerio na smanjenje deficita jav-nih finansija i odnosa javnog duga prema BDP-u. A restrukturiranje privrednog tkiva i naročito javne uprave, uštede i racionalizacije, su privlačile malo pažnje. Zato je sužen i smanjen ostvareni efekat. Zaustavljeno je relativno dalje srljanje u zaduženost države, ali u velikoj meri uvećanjem javnih prihoda i uz pomoć boljih uslova i okolnosti nastalih u svetu.

Upoređen sa BDP-om, značajno je smanjen javni dug, zaustavljanjem njegovog rasta i drugim okolnostima. U prve dve godine smanjivan je budžetski deficit, da bi u druge dve godine (2017. i 2018.), bio ostvaren i suficit opšte države. Ali, kako? Kad se uporedi budžet iz 2015. godine, sa onim za 2019. godine, dobija se kumulativni rast prihoda za 39% i rashoda za 13%2. Dakle, malo je bilo smanjenja na javnim rashodima, dok je stabilizacija javnih finansija najviše postignuta uzimanjem više poreza i od građana i privrede. Izostalo je ili se oteglo restrukturiranje. A veći porezi i dažbine otežali su sta-bilizovanje poreskih obveznika i svakako otežali veći rast BDP-a.

1 Blic (06.10.2017).2 Ministarstvo finansija Republike Srbije.

155

Već u 2017. godini ostvaren je suficit opšte države u iznosu od 52 milijarde dinara3, a sličan suficit se predviđa i u 2018. godini. Proglašava se za veliki uspeh to što je suficit zamenio deficit. Štaviše, kažu da je uvek suficit bolji od deficita, što je suprotno i teoriji praksi. Uloga i jednog i drugog ovisi o stadijumu neke ekonomije u cikličnom kretanju. A u našem slučaju, suficit je nastao većim teretom stvaraocima proizvoda i usluga i otežao rast.

U 2014. godini su ostvareni konsolidovani prihodi u iznosu od 1,621 milijardi i rashodi 1,879 milijardi, a u 2017. godini su prihodi dostigli 1,973 milijardi i rashodi 1,921 mili-jardi dinara, pa je uz rast prihoda od 21,7% i još brži rast rashoda od 22,3%, od budžeti-ranog deficita od 258 nastao suficit od 52 milijarde dinara4. Manji teret poreza odnosno veće javne investicije, očito bi bile bolje od suficita.

Najbolji budžet je realno planirani budžet, koji pogađa ostvarenje i doprinosi ciljanom napretku ekonomije i društva. A postoje mnoge indicije da je kod nas i bio cilj da se nerealni budžet populistički iskoristi kao uvećani ostvareni uspeh. A to se, eto, može postići ako se nezapaženo nerealno planira deficit, kad je realno da će odstupnjima od plana nastati suficit. Za prošlu godinu bio je planiran ukupan deficit javnih finansija, a do kraja oktobra je ostvaren suficit od 64 milijarde i biće za čitavu godinu opet značajan iznos suficita. Dakle postaje praksa loše gađanje da će biti deficita, a ostvaruje se suficit.

Na ciljano korisno, umesto realnog planiranja, upućuje i izjava Predsednika države, gos-podina Aleksandra Vučića, da će: „suficit u budžetu naredne godine biti viši od 300 miliona evra“5, a planiran je za ovu godinu ukupan deficit javnih finansija u iznosu od 29 milijardi dinara. Ako tako i bude, nerealno planiranje će biti u velikom iznosu zbira i planiranog deficita i ostvarenog suficita. A to nije usamljen slučaj „kreativnog“ populi-stičkog postupka planiranja. Odsustvo javnosti i populističko vladanje su pogodan uslov za često ulepšavanje slike „stvarnosti“ koristeći sve trikove, kako bi se prodala slika „zlatnog doba“. A suficit praktično dobro dođe i za arbitrarno i olako njegovo trošenje pred izbore ili za druge podobne svrhe.

U svrhu ulepšanja stvarnosti je i stalno pominjanje samo podataka o impozantnom re-lativnom „smanjenju javnog duga“ na 59% od BDP-a i skorih blizu 50%, a u zakonu je i dalje propisan maksimum od samo 45%6. A to uspešno relativno smanjenje javnog duga je neosporno uspeh i bez šminkanja. Ali je potrebno znati da ukupan javni dug ostaje već duže vremena oko iznosa od 24 milijtde evra i nije apsolutno smanjen. U tom, nesporno uspešnom podatku o smanjenju duga u odnosu na BDP, ne pominju se svi pravi razlozi. Ne pominje se da je Republički zavod za statistiku, revizijom proračuna uvećao dota-dašnje iznose BDP-a Srbije u periodu od 2015 do 2017. godine za čitavih 6 do 7%. To je naš najveći pojedinačni „rast“ godišnjeg BDP-a, ne samo u tom periodu, nego i mnogo duže. A i rekordnom stabilnosti dinara pojeftinio nam je deo javnog duga inostranstvu u evrima i dolarima. Samo realno utvrđen uspeh je osnov za novi uspeh.

3 Statistički bilten NBS (januar 2018., str. 133).4 Statistički bilten NBS (januar 2018., str. 133).5 Politika (31. 12. 2018., str. 3).6 Zakon o budžetskom sistemu.

156

4. PRERASPODELA I STVARANJE

Budžet se u široj našoj javnosti najviše doživljava kao podela novca od darežljive države, a menje se obraća pažnja kako je i od koga država prethodno uzela taj novac. A najma-nje se razume da i jedno i drugo ovisi od stvorenog i raspoloživog, ako nećemo ponovo srljati u dug odnosno inflaciju. Zato se i manja pažnja poscvećuje planiranju BDP-a i svih poluga i barijera rastu i razvoju društva. Izmiče pažnji, a nadasve analizama, celo-vitost te kolosalne godišnje preraspodele BDP-a preko budžeta. Pri tome, krši se i Zakon o budžetskom sistemu7. Umesto da taj zakon reguliše budžete svake godine, obratno, budžeti stalno menjaju taj zakon i pravila, te se tako topi i principijelnost i propušta una-pređivanje ekonomskog upravljanja.

Zakon o budžetskom sistemu predviđa temeljitost i postupnost. Počev od nacrta, preko usklađivanja, rasprave i usvajanja Fiskalne strategije, za nerednu i još dve godine, on propisuje postupke pripreme budžeta i obuhvata ukupnu ekonomsku aktivnost. Ali i ta strategija i ovaj put nije nastala na propisani način i na vreme ni za 2019. godinu. Ona treba da relno predvidi oslonce rasta i očekivani iznos BDP-a, te realno planirane javne prihode i rashode.

Pararalno sagledavanje stvaranja i raspodele redovno i generalno izostaje i pažnja se pomera samo na učešće u rashodima. Još preciznije, na to ko će i šta „dobiti“ od drža-ve. Tako se nastavlja i održava redistributivna ekonomija, a ulepšava , a ne unapređu-je, posustala produktivna ekonomija. U zakasneloj fiskalnoj strategiji nedostaje i dobra procena ostvarenja poslednje godine, koja je bitna za realnu ocenu verovatnih promena. Budžeti su tako praktično nečiji „autorski rad“, koji nije prošao ni formalnu recenziju, niti ikakvu javnu ili stručnu raspravu, što neminovno vodi u suboptimalnom ekonom-skom upravljanju.

I ove godine, bez javnosti i rasprave, po najhitnijem postupku, je usvojen budžet Srbije za 2019. godinu. Po njemu smo „bolji“ od SAD, koje to još ne postižu, kao i po jačem našem dinaru od dolara. Ali, uistinu, već godinama nemamo završnih računa ostvarenih budžeta. I ovaj poslednji budžet se pomera ka sve manjem preciziranju trošenja i prema sve većoj arbitrarnosti. Više godina nije izvršena zakonska obaveza da se u Skupštini raspravi i potvrdi izvršenje budžeta. Ostvareni suficiti i sve veće budžetske rezerve su dobrodošle za „jednostavnije“ i olako trošenje iz budžeta od strane izvršne vlasti. Brojne subvencije nisu u budžetu ni specificirane. A i rasprave o boljem poreskom sistemu i pomeranju tereta poreza na potrošnju u svrhu bržeg rasta BDP-a, se samo najavljuju, a nema ih.

Za pohvalu je rad Predsednika Fiskalnog saveta, profesora Pavla Petrovića, o razlikama u efektima rashoda budžeta prezentiranim na ovom savetovanju. Od velike vrednosti je dokazivanje većeg doprinosa javnih investicija na rast BDP-a, u odnosu na ostale rashode za potrošnju, koji tome ne doprinose. A bilo bi izuzetno važno podstaći istraži-vanja o efektima na rast BDP-a većeg ili manjeg zahvatanje javnih prihoda od privrede i građana.

7 Zakon o budžetskom sistemu.

157

Poznato je da, i kada bi se i poreskim obveznicima, koji najviše doprinose rastu BDP-a, vraćao preko budžeta čitav iznos njihovih plaćenih poreza, da bi bilo potrebno od drugih poreskih obveznika uzeti, jer se novci koji protiču kroz budžete umanjuju za značajnu maržu koštanja, zbog ne posebno produktivne, ali svakako skupe državne administraci-je. A kada se i za neki jednokratni postupak angažuje birokratija države, ona će pokušati da duže opstane i tako nastavi da košta, a nema korisnu funkciju.

5. PLANIRANI JAVI PRIHODI I RASHODI

Iako naša država ima veliku imovinu, ona na osnovu nje nedovoljno prihoduje, pa je potrebno to istraživati i popravljati. Glavninu javnih prihoda čine poreski prihodi, koji su teret onima koji ih plaćaju. Od ukupnih javnih prihoda planiranih za 2019. godinu u iznosu od 2.162 milijarde, poreski prihodi su čitavih 1.916 milijardi dinara ili 89%, dok su svi ostali neporeski, javni prihodi, na svim nivoima države, samo 11%8. Nisu ni spe-cificirani dovoljno ti ostali neporeski prihodi, pa ni uredno planirani, kao što ne postoji ni dobra evidencija državne imovine u kapitalu i nekretninama, a nadasve toka novca u tom segmentu. To je neka vrsta državne sive zone.

A niko od podanika ne uspeva da pobegne od plaćanja sve više poreza u našem pore-skom ustrojstvu. Iz pomenutog izvora se vidi, da su najveći među pojedinačnim pore-skim prihodima doprinosi za obavezna osiguranja, koji su planirani u iznosu od 653 milijarde, od čega najviše za penzije 465 milijardi i za zdravstvo 173 milijarde dinara, Na drugom mestu je i porez na dodatu vrednost u iznosu od 539 milijardi, na trećem su akcize sa 291 milijardi, na četvrtom je porez građana sa 188 milijardi, zatim porez na dobit sa 120 milijardi, a svi ostali porezi i dažbine su samo 125 milijardi dinara.

Za 2019. godinu planirani su ukupni javni prihodi 2.162 milijarde, a rashodi 2.190 mili-jardi i deficit od 29 milijardi dinara. Od rashoda najviše će dobiti zaposleni 502 milijarde dinara, za Fond PiO je namenjeno pomenutih 465 milijardi dinara njegovih prihoda od ubranih doprinosa i daljih 131 milijardi dinara iz dotacija, do ukupno 597 milijardi dina-ra rashoda za sve penzije. O penzijama će biti više u daljem tekstu.

6. PENZIJSKO OSIGURANJE

U Ustavu Republike Srbije penzijsko osiguranje je ustavna kategorija. On je postavio temelj penzijskom osiguranju propisujući da se to osiguranje uređuje zakonom i da se država stara o ekonomskoj sigurnosti penzionera9. U skladu sa tim donet je važeći Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju 2003. godine, ali je on do sad 13 puta menjan, uključivši i 2 izmene od strane Ustavnog suda države10, a o nekim daljim zahtevima utvrđivanja njegove zakonitosti, taj sud još nije odlučio. U zakonu o penzijama odre-đeno je da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja obezbeđuju i ostvaruju kod Republičkog fonda za penzijsko osiguranje11. Isplate se vrše iz doprinosa za penzije, ali i iz budžeta. Ali je u tom zakonu o penzijama i odredba da je država „garant za obaveze

8 Fiskalna strategija za 2019 (2018., Prilog 2). 9 Ustav Republike Srbije.10 Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju.11 Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, član 9.

158

fonda za ostvarivanje prava po osnovu obaveznog penzijskog i invalidskog osiguranja“ (državna garancija)12. Penzije su deo fiskalnog sistema, pa za njihovo ostvarenje garantu-je država, koja upravlja sa javnim prihodima i rashodima. Fond prema tom zakonu odre-đuje stečeno pravo svakog penzionera, na osnovu visine izvršenih uplata doprinosa za penziju i dužine trajanja tih isplata13, pa država stoga garantuje za izvršenje svih obaveza fonda, da se i ostvare sva ta utvrđene prava na penzije, u mesečnim iznosima utvrđenim rešenjm fonda i usklađivanjima koja se godišnje propisana određuju.

7. POSTUPANJE SA PENZIJAMA I SA ZAKONIMA

Krajem 2014. godine donet je Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija14, kojim se uređuje „način isplate penzija koje isplaćuje Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, počev od isplate penzija za mesec novembar 2014. godine“. On je „privemeno“ umanjio isplate svih penzija iznad 25.000 dinara mesečno po progresivnoj stopi. Od iznosa mesečne penzije od preko 25.000 do 40.000 dinara umanjenjene su isplate je 22%, a od iznosa preko 40.000 dinara 25%. Propisao je da su tako umanjene isplate i konačne, čime je samo fond zakonski oslobođen isplate neizvršene obaveze po rešenju. Nijedna penzija time pravno nije smanjena, nego je samo ostala delimično isplaćena.

Da je taj zakon smanjivao penzije, fond bi morao doneti nova rešenja o smanjenim me-sečnim penzijama i tako bi delimična isplata postala konačna. Ali donet je samo zakon sa naslovom o „privremenom“ i to samo „uređivanju načina isplate penzija“, da bi se zamaglilo stvarno umanjenje ispunjenja prava. Fond nije poštovao odredbu člana 84 Zakona o penzijama o obaveznom postupanju po zakonu u opštem upravnom postupku i tako su privremeno uskraćena prava na stečenu penziju, ali je i uskraćeno pravno supro-stavljanje fondu protiv te delimične isplate.

Ali i pored takvog postupanja, ostala su pravno nepromenjena sva prava propisana za-konom koji reguliše penzije i utvrđena rešenjima oštećenih penzionera. Tim ostećenim penzionerima je fond samo delimično ispunio njihovo pravo na stečenu penziju, te je tako ostao njegov dug penzionerima po osnovu stečenog prava utvrđenog od strane fonda, u iznosima iznad iznosa isplaćenih do iznosa pravno stečenih penzija. Tako je ispunjen uslov za ostvarivanje pomenute državne garancije za ispunjenje i neizvršene obaveze fonda oštećenim penzionerima od strane države.

Pomenuto smanjenje isplata samo nadprosečnih penzija, sa proklamovanim ciljem oču-vanja finansijske održivosti penzijskog sistema u Republici Srbiji, kako je u tom zako-nu navedeno, sprovedeno je paralelno sa uvođenjem u Zakonu o budžetskom sistemu budžetskog principa „odgovornog fiskalnog upravljanja“ po kome će se težiti „da učešće plata opšteg nivoa države u BDP bude do 7%, odnosno učešće penzija u BDP do 11%“, što još nije menjano i sad još važi. Ali su ostvarenja prilagođavanja penzija i plata uveli-ke različita, što se može videti u Tabeli 1.

12 Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, član 173.13 Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, član 5.14 Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija.

159

Tabela 1.BDP i učešće plata i penzija u BDP-u i izabranim godinama

2015 2016 2017 2019BDP posle revizije 4312 4521 4754 5424Penzije 490,2 494,2 497,8 551,0Plate (bruto) 356,0 354,2 361,2 502,0% penzija u BDP-u 11,4 10,9 10,5 10,2% plata u BDP-u 8,3 7,8 7,6 9,3

Izvor: Ministarstvo finansija Republike Srbije.

U tabeli 1. su izostavljeni podaci za 2018. godinu, pošto još nisu poznati. Jasno je da su selektivna smanjenja isplata samo nadprosečnih penzija više nego postigla planirani cilj. A sa druge strane, smanjenje plata, koje je takođe istovremeno regulisano zakonom, očito nije sprovođeno niti je bilo kontrole sprovođenja tog zakona.

Očito je veliko povećanje plata u 2019. godini, koje je će po zaposlenom biti od 5% do 12%, pri čemu se zaboravilo na pomenuto propisano usklađivanje plata u javnom sekto-ru u iznosu do 7% BDP-a. U planiranju plata i penzija nije procenjeno koliko će biti živih penzonera, a koliko zaposlenih u javnom sektoru, pa nije dotican ni odnos prosečnih zarada i penzija u 2019. A u oktobru 2018. godine bilo je 1.712.309 penzinera i njihov broj opada, a naplatili su prosečnu mesečnu penziju od samo 26.328 dinara. Sa 54% od prosečne penzije, prosečna penzija je već u 2017. godini spala na ispod 50%. I dalje u zakonu stoji princip učešča zarada u javnom sektoru i penzija do 7 i 11% BDP- a, a zara-de su već preko 9%, a penzije su ispod 11%. Propisivanje koje se ne sprovodi je svakako štetno i podstiče loše opšte poštovanje propisa.

Četvorogodišnje rušenje sistema penzijskog osiguranja, ostavlja za sobom neisplaćene penzije i dug države po garanciji u iznosu od oko 100 milijardi dinara15. Ni Fiskalni savet, ni drugi organi se nisu oglasili u vezi državne garancije i sudbine neisplaćenih penzija u skladu sa stečenim pravom. U međuvremenu, vode se sporovi oko neisplaćenih zarađenih penzija i takva situacija je potencijalni rizik za buduću destabilizaciju javnih finansija i penzijskog osiguranja.

8. IZJEDNAČAVANJE SVIH PENZIONERA

Sistematskom rušenju penzijskog osiguranja je dalje doprinela isplata po 3.000 dinara „penzije“ svakom penzioneru u decembru prošle godine, neovisno o stečenoj penziji. To je najavio predsednik države i ubrzo je i bilo tako. A ni o tome nijedan penzioner nije dobio nikakvo rešenje ili obaveštenje. Štaviše, na izričito traženje o osnovu za tu neobičnu isplatu, ovlašćeno lice fonda za postupanje po zahtevu za slobodan pristup informacijama od javnog značaja, jedino otkriva da je ta „penzija“ određena po Zaključ-ku Vlade 05 broj 401-1147272018 od 29.09.2018. godine, bez mogućnosti uvida u taj tajni dokument. Time se dalje, razgrađivanjem penzijskog sistema, prelazi na potpuno arbitarno postupanje. A radi se o pogrešno i bez pravog zakonskog osnova isplaćenih ukupno 5,2 milijarde dinara.

15 Ovo je procena, a fond je uskratio javnosti tačan podatak.

160

Bilo je dobrih razloga da se taj tajni Zaključak prikriva. Na moje traženje, Vlada mi je dostavila njegovu kopiju. U njegovoj preambuli se navodi da je Zaključak donet na osno-vu člana 171 Zakona o penzijama, koji dozvoljava da se sredstva fonda mogu „izuzetno koristi“ i „za isplatu novčane pomoći korisnicima penzija kad je takva pomoć potrebna velikom broju korisnika“, o čemu odlučuje Vlada „vodeći računa o bilnsanim mogućno-stima fonda“.

Tako se Vlada Zaključkom saglasila, da fond isplati 5,2 milijrde dinara plaćajući po 3.000 dinara svakom penzioneru. Prihvatila je ne samo da je takva pomoć potrebna velikom broju penzionera, što je zakonski uslov, nego je time potvrdila da svim penzi-onerima treba „novčana pomoć“. Ustvari, nije joj ni bio potreban zakonski osnov. Iako bi onima kojima nije četiri godine isplaćena ukupna penzija, ispunjenje te obaveze bilo bolje od ovakve „pomoći“. A ovako smo sve dalje od Ustavom postavljenog penzijskog osiguranja.

9. DIKRIMINISANJE PENZIONERA

Zakonom o penzijama je i dalje propisano pravilo, da se od aprila penzije mogu pove-ćati maksimalno do zbira stope rasta potrošačkih cena u prethodnih šest meseci i dela stope realnog rasta BDP u prethodnoj godini iznad 3%, a od oktobra maksimalno do stope rasta potrošačkih cena u prethodnih šest meseci. Ali je za 2019. godinu u Zakonu o budžetskom sistemu propisano da nema nikakvog usklađivanja penzija, iako su one, u ukupnom iznosu, spale ispod 11% BDP-a, a rast BDP-a je planiran na 3,5%. Teško je razumeti demagoško propisivanje „pravila“ uz istovremeno propisivanje da se ne spro-vode. Ali i to je deo rušenja sistema i širenje arbitrarnosti vlasti.

Izmenama Zakona o penzijama, ukinut je pomenuti zakon koji je četiri godine uma-njivao isplate dela svih nadprosečnih penzija, te od oktobra 2018. godine se isplaćuju svim penzionerima ukupne stečene mesečne penzije. A kako je istovremeno ukinuto i usklađivanje penzija u 2019. godini, bila je namera ispomoći penzionere sa manjim pen-zijama i nastaviti rušenje penzijskog osiguranja. Uporno se penzije mešaju sa socijalnom pomoći, pa je za niže penzije, uvedena nova kategorija „uvećanja uz penziju“. Ona je u prošloj godini i plaćena iz fonda, a u ovoj godini će se plaćati iz budžeta. Tako se nadalje diskriminišu penzioneri. Veće penzije se neće uskleđivati, one će relno biti u proseku manje za iznos inflacije, a manje penzije će se uvećavati na drugi način. Većina birača je u ovoj drugoj grupi.

U ovoj godini će se uz manje penzije isplaćvati i „uvećanje uz penziju“ iz budžeta. Osnov za to je u novom članu 207a Zakona o penzijama, gde mu nije mesto. U njemu je odredba da će se u „uslovima postojanja fiskalnog prostora“, a „u zavisnosti od ekonom-skih kretanja i finansijskih mogućnosti budžeta“, isplaćivati „novčani iznos uvećanja uz penziju“ koji će određivati i deliti Vlada. Dakle, Vlada nije odgovorna hoće li biti no-vaca za to i kakva će biti ekonomska kretanja, pa će penzionerima doplaćivati ako tako odluči. Deliće možda samo kad to bude i njoj od koristi, jer nije propisano kako se mere pobrojani uslovi. Limitirano je u ovom odsustvu kriterijuma, samo da ukupan iznos tih novčanih poklona od Vlade, ne pređe 0,3 % BDP-a na godišnjem nivou. A znamo kako je poštovala i druga ograničenja do određenog procenta BDP-a.

161

10. DOPLATE OD VLADE

Na osnovu pomenute odredbe u Zakonu o penzijama, Uredbom o uslovima, visini, obu-hvatu krisnika penzija i dinamici isplate novčanog iznosa kao uvećanja uz penziju16, Vlada je već odlučila, da većini penzionera koji imaju mesečne penzije do 34.003,39 dinara, isplaćuje 5% „uvećanja uz penziju“ sve do novembra ove godine. Tako se, nakon umanjenog isplaćivanja samo većih penzija tokom 4 godine i u prošloj godini isplata mimo penzija i zakona po 3,.000 dinara svakom penzioneru, u ovoj godini ukida ikakvo, do sad praktikovano, usklađivanje penzija.

Umesto usklađivanja svih penzija, isplaćivaće će se samo na manje penzije „uvećenja uz penzije“ iz budžeta. Time se dalje i sve više odmiče iznos naplaćene panzije, od one penzije koja je zarađena uplatom doprinosa i stažom osiguranja, a uvećava se diskrimi-nacija penzionera i arbitrarno i milošću Vlade se isplaćuje penzija i njeno uvećanje. Na taj način se dalje ruši „penzijsko osiguranje“ ustrojeno Ustavom i regulisno Zakonom o penzijama.

Za ovu godinu je planiran BDP od 5.424 milijarde i za isplate penzija 551 milijrdu dina-ra, što je 10,15% BDP-a, pa je do ciljanih 11% bilo moguće uredno uskladiti sve penzije prema rastu i potrošačkih cena i prema rastu BDP-a. Planirano je da se 84% potrebnih prihoda za isplatu penzija u iznosu od 464 milijarde, naplati direktno preko doprinosa, a da se 16% odnosno 87 milijardi dinara donira fondu iz budžeta. I dalje ostaje da čitavih 109 milijardi ili 17% isplata od strane fonda, do njegovih ukupnih rashoda od 660 mi-lijrdi dinara, nisu penzije, što bi bilo dobro odvojiti i namirivati na drugi način. Takođe, nije planirano da fond dobije išta od njegovih banja i druge imovine stečene sudskim presudama. Dobar deo sadašnjih penzionera u prošlosti je doprinosima za penzije finan-sirao značajne investije. Nema ni najave o sređivanju i učvršćivanju sistema penzijskog osiguranja, kako bi se u njega vratilo poverenje.

11. NEKI ZAKLJUČCI

Nema najava o neophodnim izmenama upravljanja penzijskim fondom, koji sad poslu-je bez bilo kakvog uticaja preko 2 miliona obveznika plaćanja doprinosa i 1,7 miliona penzionera. Sve je u rukama svemoćne Vlade. I sve je više odstupanja i od zakonskih propisa i površne arbitrarnosti. Opada poverenje u sistem penzijskog osiguranja, koji se u praktičnom sprovođenju sve više udaljava od stvarnog sistema osiguranja, određenog Ustavom i zakonom.

Ali srećom, ipak, njegovo finansiranje ima trend ka boljoj održivosti. Raste prihod od do-prinosa i opada dotacija iz budžeta. Nije na odmet ni pomenuti procenu, da i u sadašnjem poreskom i penzijskom sistemu, penzioneri ukupno više plaćaju svih poreza, nego što im se ukupno isplati penzija. Ali je i sa prihodima i sa rashodima penzijsko osiguranje previše veliki deo javnih finansija, da bi se njegovo dobro funkcionisanje zanemarivalo.

U čitavoj oblasti javnih finansija, čiji je važan deo penzijski sistem, prevladava kvarenje regulative i sve veće odstupanje od nje, umesto da se pojačaju analize i unapredi prime-na propisa, te otpočne ozbiljnija reforma i poreskog sistema i javnih finansija, kako bi 16 Zakon o penzijama.

162

se osigurale održive stabilne ukupne finansije i održiv potreban privredni rast. Princip međugeneracijske solidarnosti nalaže da se održava stabilan odnos prosečnih zarada i prosečnih penzija. Brži i stabilan rast BDP-a, ali i poboljšanje ukupnog kvaliteta života svih građana, mora biti prioritetni cilj neophodnih i bržih reformi.

LITERAURA

Blic (06.10.2017), Broj taksi će biti prepolovljen i biće iste u svim opštinama u Srbiji, Ringier Axel Springer d.o.o.

Ministarstvo finansija Republike Srbije, http://www.mfin.gov.rs/ [Pristupljeno: 10/12/18].Ministarstvo finansija Republike Srbije (2018), Fiskalna strategija za 2019.Politika (31.12. 2018), Vučić ugostio osnovce s Kosmeta, Politika novine i Magazini. Statistički bilten NBS (januar 2018), Narodna Banka Srbije. Ustav Republike Srbije, (Službeni glasnik RS, br 98/2006). Zakon o budžetskom sistemu (Službeni glasnik RS, br. 54/2009, 73/2010, 101/2010,

101/2011, 93/2012, 62/2013, 63/2013 - ispr., 108/2013, 142/2014, 68/2015 - dr. zakon, 103/2015, 99/2016, 113/2017 i 95/2018).

Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju (Službeni glasnik RS, br. 34/2003, 64/2004 - odluka USRS, 84/2004 - dr. zakon, 85/2005, 101/2005 - dr. zakon, 63/2006 - odluka USRS, 5/2009, 107/2009, 101/2010, 93/2012, 62/2013, 108/2013, 75/2014, 142/2014 i 73/2018).

Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija (Službeni glasnik RS, br. 116/14 i 99/16).

Zakon o penzijama (Službeni glasnik RS, broj 98/2018).

163

STOPA RASTA U USLOVIMA NEPOSTOJANJA STRATEGIJE RAZVOJATHE GROWTH RATE WHEN THERE IS LACK OF DEVELOPMENT STRATEGY

Marko Sekulović*

Apstrakt: Relativno povoljna stopa rasta od 4,4% u 2018.godini ne bi trebala da bude po-kriće za narasli optimizam:za 2019.godinu je već predviđena niža stopa od 3,5%, a za cijeli postkrizni period jedva da je iznosila 1%. Uku-pni bilans naše postsocijalističke tranzicije je porazan:deindustrijalizacija privrede,velike socijalne nejednakosti, enormna korupcija, egzodus obrazovane mlade populacije, neefi-kasno sudstvo, pad društvenog morala…Glav-ni uzrok je u olako prihvaćenom neoliberalnom modelu tranzicije, koji nije bio podoban za borbu sa ogromnim problemima zemlje koja je u poslednjoj deceniji 20.vijeka doživjela isto-rijsku katastrofu:razbijanje zajedničke države, međunarodne sankcije, NATO agresija. Autor predlaže da se podvuče crta na dosadašnji tok tranzicije i izvrši temeljna inventarizacija svih anomalija srpskog društva i privrede, kako bi se preduzele efikasne mjere za saniranje nasta-log stanja. Umjesto amorfnog stanja privrede, nastalog prvenstveno politikom DSI, potrebno je usvojiti razvojnu strategiju društva i njegove privrede, da bi se uspostavio njihov prepoznat-ljivi identitet, primjeren izazovima 21. vijeka.

KLJULNE RIJEČI: stopa rasta, strategija razvoja, identitet

Abstract: A relatively favorable growth rate of 4.4% in 2018 should not be a cover for the growing optimism: a lower rate of 3.5% is al-ready envisaged for 2019, and for the entire post-crisis period it was barely 1%. The to-tal balance of our post-socialist transition is disappointing: the deindustrialization of the economy, the great social inequality, the enor-mous corruption, the exodus of the educated young population, the ineffective judiciary, the decline in social morality etc. The main cause is in easily accepted neoliberal transition model that was not suitable for dealing with the enormous problems of the country which in the last decade of the 20th century suffered a historical catastrophe: breaking up a com-mon state, international sanctions, NATO ag-gression. Instead of the amorphous state of the economy, created primarily by the FDI policy, it is necessary to adopt the development strat-egy of the society and its economy, in order to establish their recognizable identity, appropri-ate to the challenges of the 21st century.

KEYWORDS: growth rate, development strategy, identity

JEL KLASIFIKACIJA: E20, E21, H20, O16, O20

1. UVOD

Od tzv. „reformskih promena“ koje otpočinju 2001.godine i koje i do danas traju, srpsko društvo i privreda nemaju artikulisanu razvojnu strategiju. Srpska „zakašnjela tranzici-ja“ startuje sa parolom „Evropska unija nema alternativu“, te se, tako, ispunjavaju ek-sterni nalozi koji dolaze od EU i MMF-a, a sama tranzicija se odvija prema postulatima Vašingtonskog konsenzusa (privatizacija, liberalizacija, stabilizacija). Nad najvećim domaćim bankama se sprovodi stečaj (koji ni do danas nije završen!), a njihovu ulogu

* NDES, profesor univerziteta u penziji, markosekulovic43@gmail.com

164

preuzimaju novonastale „domaće banke sa stranim osnivačkim kapitalom“: de facto, fi-lijale stranih banaka koje posluju na našem tržištu a za čije gubitke nije odgovorna strana banka! Brzo su privatizovana uspješna preduzeća koja prelaze u ruke stranih kompanija (cementare, pivare i dr.), velika javna preduzeća teško nalaze „strateške partnere“ za svoju dokapitalizaciju i modernizaciju, te se podsticaj razvoju vidi u direktnim stranim investicijama (DSI). Saobraćajna infrastruktura („koridori“ i željeznička mreža) se mo-dernizuje putem inostranih kredita

Ekonomska istorija svijeta nam govori o tome kakvu je ulogu imao strani kapital (zajmo-vi, krediti, akcionarska društva) u privrednom razvoju pojedinih zemalja: jedne zemlje su se brzo razvijale, a druge su postajale kolonijama! Kao primjer zemlje koja se nakon sticanja nezavisnosti brzo razvijala na osnovu i stranog kapitala (zajmovi i krediti) i strane radne snage (imigraciona politika) su Sjedinjene Američke Države. Sve do Prvog svjetskog rata SAD su zemlja „zreo dužnik“ u odnosu na razvijene evropske privrede, ali i industrijski najrazvijenija zemlja svijeta! Za SAD su dva svjetska rata, koji su ra-zorili evropske prirede, predstavljali „sticaj povoljnih okolnosti“, koje su dobro iskori-šćene: nakon Prvog svjetskog rata SAD od „zrelog dužnika“ postaju „mlad povjerilac“, a nakon Drugog svjetskog rata – „zreo povjerilac“! Linija svjetske ekonomske moći: Španija-Holandija-Engleska u 20.vijeku sezavršava sa SAD, koje će tu ulogu u ovom, 21.vijeku, nema sumnje, morati da prepuste Kini. Zemlje sa korumpiranom političkom elitom i kompradorskom buržoazijom su se zaduživale, ali se nijesu razvile, jer je njihov razvoj bio u funkciji razvoja zemalja kreditora, a ne sopstvenog razvoja, koji je bio samo rezidualan!

Stopa rasta BDP-a kao sintetički pokazatelj uspješnosti funkcionisanja nacionalne pri-vrede, u slučaju srpske tranzicije (2001-2018) je, nesumnjivo, zanimljiva. Do svjetske ekonomske krize 2008.godine ona je pozitivna i ima uzlaznu putanju, da bi već sledeće, 2009.godine pala na -3,1%. Ove, 2018.godine stopa rasta će biti 4,4%, ali se za narednu, 2019. predviđa njeno smanjenje na 3,5%. Za cio postkrizni period (2009-2018), prosječna stopa rasta jedva da dostiže 1%, što je najslabiji rezultat od svih zemalja postsocijali-stičke tranzicije. Kao što kriza nije bila razvojna šansa srpske privrede, kako su tvrdili tadašnji reformatori, tako ni stopa od 4,4% iz 2018.ne može biti pokriće za narasli op-timizam sadašnje političke elite. Ne samo zbog toga što aktuelna geopolitička i geoe-konomska kretanja u svijetu (zaoštravanje odnosa SAD-Rusija, carinski rat SAD-Kina i dr.) i novi problemi na relaciji Beograd-Priština ne pogoduju takvom optimizmu, već prvenstveno zbog toga što izabranom modelu funkcionisanja privrede, kakav imamo od 2001.do danas, nijesu imanentne visoke stope rasta na dug rok.U narednim odjeljcima se čini pokušaj da se to i dokaže. Pri tome ćemo se inspirisati knjigom oksfordskog pro-fesora Benta Flivbjerga Šta mogu društvene nauke: razlozi neuspeha i strategija za bu-dućnost u kojoj se aktueliziraju Aristotelovi stavovi o tri intelektualne vrline: episteme, tehne, fronezis, pri čemu je prva osnov prirodnih nauka, druga tehničkih, dok je fronezis osnova društvenih nauka. Shvatajući fronezis kao razboritost i praktičnu mudrost, Ari-stotel je prvenstveno imao u vidu etiku u odnosu prema društvenoj i političkoj praksi „s pravilnim rasuđivanjem šta je za čoveka dobro ili zlo“1. Kad je, pak, u pitanju Aristote-lovo jasno razgraničenje pojmova ekonomija i hrematistika (prva se odnosi na bogatstvo u dobrima, a druga na bogatstvo u novcu), onda je u današne vrijeme vrhovne vlasti Mamona (boga novca) i vapijućih nejednakosti koje ta vlast novca proizvodi, Aristotel 1 Flivbjerg (2012), str.17.

165

za nas ekonomiste i te kako moderan. S pravom, zato, Flivbjerg zaključuje: „Društvene nauke ne evoluiraju putem naučnih revolucija, kao što to Kun kaže za prirodne nauke.“2. Jer, za društvene nauke su, pored racionalnosti, važni još i: kontekst, iskustvo i intuicija.3

2. PROBLEM IDENTITETA SRPSKE PRIVREDE

Savremena globalizacija (vesternizacija i amerikanizacija) ugrožava identitete i suvere-nitete naroda i zemalja, te se sve više ističe potreba za alterglobalizacijom. Poznati fran-cuski geopolitičar Dominik Mojsi je uvjeren da će 21.vijek biti upravo u znaku afirmacije identiteta.4 Srpsko društvo i privreda, devastirani i razoreni u poslednjoj deceniji 20.vije-ka, svoju zakašnjelu postsocijalističku tranziciju započinju sa doslednim sprovođenjem postulata neoliberalne paradigme oličene u Vašingtonskom konsenzusu, iako je sa njim već postojala „negativna heuristika“ (Poljska ga je napustila 1993.godine na insistiranje njihovog političara i ekonomiste Kolodka, dok se Slovenija već na startu njemu suprot-stavila na zauzimanje Joža Mencingera). Narod koji slabo uči na sopstvenim greškama, još manje je sklon da uči na tuđim! Srpskom društvu i privredi je, više nego bilo kom drugom, bio potreban sopstveni Program tranzicije, jer je bila potrebna obnova razore-ne zemlje, ali i strategija njenog dugoročnog razvoja. Međutim, dosadašnja tranziciona trajektorija Srbije(2001-2018)se ostvarivala uz pjesmu: Igrale se delije (multinacionalne kompanije)/ Na sred zemlje Srbije! Jer, i anatomiju i fiziologiju srpske privrede u presud-noj mjeri opredjeljuje „igra“ MNK, odnosno, rezidual takve igre kao oblika savremenog kolonijalizma!

Svaka nacionalna ekonomija nastoji, u skladu sa svojim komparativnim prednostima, da optimizira svoju sektorsku (gransku) i svoju teritorijalnu (regionalnu) strukturu, kako bi ostvarila maksimalni autput (bruto domaći proizvod), tj. da funkcioniše kao sistem na-cionalne privrede u kome njegovi podsistemi svojim funkcionisanjem sadejstvuju u do-stizanju tog cilja. Pred savremene privrede se u sve oštrijoj formi, kao ograničenje, po-stavljaju ekološki imperativi , koji proizilaze iz međunarodnih konvencija i sporazuma, budući da je globalni ekološki otisak na planetu Zemlju kao zajedničku kuću čovječan-stva, odavno prevazišao njene regenerativne sposobnosti. Tako su naučnici utvrdili za 2017.godinu da je taj „otisak“ 1,7 puta veći, tj. da je već 2.avgusta 2017.godine potrošena godišnja dozvoljena kvota prirodnih resursa (a to je dan Ilije Gromovnika, te ga ne treba izazivati!). ( Politika, 29.07.2018). Isto tako je za svaku nacionalnu ekonomiju delikatno pitanje njene uključenosti u međunarodnu podjelu rada i članstvo u regionalnim inte-gracijama država, njenog liberalizma i protekcionizma u međunarodnim ekonomskim odnosima. Ako to pitanje tako potenciraju danas ekonomski najmoćnije zemlje, SAD i Kina, onda je ono daleko važnije za male i nerazvijene zemlje.

Tokovi budućeg razvoja u odlučujućoj mjeri zavise od investicija: njihovog obima, struk-ture i efektivnosti. Već duže vremena stopa investicija u Srbiji ne dostiže 20%, a mnoge analize ukazuju da bi ta stopa morala da se kreće oko 25%, da bi se dostizale srpskoj privredi potrebne stope rasta. Glavni izvor investicija treba da bude domaća štednja. Ali u Srbiji je ona u dužem periodu zanemarivo mala, te se investiciona politika prvenstveno

2 Flivbjerg (2012), str.49.3 Flivbjerg (2012), str.41.4 Mojsi (2012).

166

oslanja na inostrana sredstva. Poslednjih godina Srbija nastoji da stvori privlačan am-bijent za direktne strane investicije (DSI) politikom visokih subvencija po zaposlenom, kao i preuzimanjem troškova komunalne infrastrukture i davanjem drugih pogodnosti. Iznos godišnjih DSI za aktuelnu vlast u Srbiji je postao toliko značajan, te se on potenci-ra isto tako kao i veličina stope rasta BDP-a ili smanjenje stope nezaposlenosti. Ustvari, najveći dio DSI je bio usmjeren na radno-intenzivne djelatnosti (tekstilna industrija, au-tomobilska: kablovi, sjedišta, presvlake i sl.) sa ciljem da ublaži nezaposlenost u nera-zvijenim područjima. Tek u poslednju godinu-dvije čine se značajni napori u formiranju naučno-tehnoloških parkova, koji bi zapošljavali visokostručnu radnu snagu uz relativno visoke plate, čime bi se donekle predupredio ezodus mlade i obrazovane populacije i ostvarivao priključak za tokove četvrte tehnološke revolucije.

Dosada realizovane DSI u Srbiji su imale nisku efektivnost u srpskoj privredi i vrlo viso-ku za MNK koje ih preduzimaju. Naime, novoizgrađene poslovne hale su atraktivne za slikanje i poređenje sa oronulim i napuštenim halama propalih firmi toga kraja, a njihova unutrašnjost (koju nakratko vidimo kada se pojavi Predsjednik nakon što je sa stranim vlasnikom presjekao vrpcu i otvorio fabriku) čine duge tehnološke linije i dobro postro-jena mlada (pretežno ženska) radna snaga koja spretnim rukama obavlja završne opera-cije na doradi automobilskog kabla, šivenja i sl., visoku radnu disciplinu, niske plate…Strana MNK je na terenu, koji je infrastrukturno pripremila lokalna zajednica, izgradila novu halu i instalirala tehnološke linije, uvezla (bez carine) repromaterijal za doradu, za-poslila lokalnu radnu snagu čije plate u naredne nekolike godine finansira Srbija putem subvencija, izvezla tako dorađene djelove u svoje fabrike automobila. Ukupni troškovi u ovakvoj industrijskoj ćerki su mali (jeftina električna energije, niski ekološki troškovi, jeftin rad, neplaćanje poreza na dodatnu vrijednost…), te bi i dobit firme morala biti ve-lika. Međutim, ona može i da izostane ili da bude mala kroz umanjenje izvozne cijene, kako bi se ibjegao ili platio u zanemarivom iznosu porez na dobit firme. Takva moguć-nost je realna, jer se zna da revizori rijetko kontrolišu poslovanje inostranih firmi. Takve DSI kao industrijske ćerke stranih MNK nijesu činilac razvojne strategije nacionalne ekonomije, jer takva strategija ne postoji, već su izolovana ostrva koja u svojoj ukupnosti čine pravi arhipelag na ekonomskom prostoru Srbije. Taj arhipelag se širi, a njegov ku-mulativni efekat na nacionalnu privredu je sasvim skroman. Umjesto da kroz investici-onu politiku formiramo novi identitet srpske privrede i koristimo se „sticajem povoljnih okolnosti“, razvojni koncept koji afirmiše poljski ekonomist Kolodko,5 da ubrzamo svoj razvoj, mi politikom privlačenja DSI proizvodimo amorfnost srpske privrede.6

3. O FETIŠU MAKROEKONOMSKIH POKAZATELJA

Koliko god nam makroekonomski pokazatelji, kao što su: bruto domaći proizvod (BDP) i bruto nacionalni proizvod (BNP), u apsolutnom iznosu i u odnosu na broj stanovnika, pružali polaznu informaciju o veličini i razvijenosti nacionalne ekonomije, a njihove dugoročne stope rasta o tempu njenog rasta, potrebna nam je i detaljna analiza faktora i uslova koji ove sintetičke izraze opredjeljuju. Raspodjela BDP-a na potrošnju, investicije, državu, izvoz i uvoz, doprinose daljem uvidu u makroekonomsku problematiku. Gini koeficijent i Lorencova kriva nam omogućavaju da vidimo nejednakosti u dohocima.

5 Kolodko (2014).6 Sekulović (2017).

167

Od kako je Maltus 1798.godine uveo problematiku stanovništva u ekonomsku analizu, ne prestaju interesovanja za ovaj složen i značajan problem: broj stanovnika, njegova starosna piramida, kontingent radne snage i njegov obrazovni nivo, broj i struktura za-poslenih i nezaposlenih, penzioneri, teritorijalna disperzija stanovništva koja ukazuje na hiperurbanizaciju, na jednoj, i ispražnjenost ruralnih područja, na drugoj strani. I tako dalje. Pri tome stalno treba imati u vidu da ekonomski podsistem obezbjeđuje materijal-nu osnovu za razvoj ostalih važnih podsistema: obrazovanja, nauke, kulture, zdravstva, bezbjednosti, kao i da je zavisan od njih. Ekonomske vrijednosti su, u tom smislu, instru-mentalne i služe rastu društvenog blagostanja i kvaliteta života ljudi.

Sve prethodno istaknuto govori o tome koliko je nedopustivo da sepravi fetiš od bilo kog makroekonomskog pokazatelja, pa tako i od stope rasta BDP-a. Bez analize uče-šća primarnog, sekundarnog, tercijajarnog i kvartalnog sektora (znanje) u formiranju BDP-a, teško je predviđati njegova buduća kretanja. A u poslednje 2-3 decenije Srbija je doživjela deindustrijalizaciju,a sektorska struktura BDP-a je bitno pomjerena prema ulozi tercijarnog sektora, kakvu imaju visokorazvijene zemlje koje su ušle u postindu-strijsku fazu, dok se Srbija vratila u predindustrijsko društvo: sadašnji nivo industrijske proizvodnje jedva dostiže 40% onog iz 1989.godine! Istovremeno, dohodne nejednakosti u Srbiji, mjerene Gini koeficijentom, najveće su među zemljama Evrope.7 Ove i druge anomalije, koje su skrivene iza pozitivne stope rasta BDP-a, govore o ozbiljnoj „iščase-nosti“ srpske privrede, koja se dosadašnjom politikom investiranja ne može otklanjati.Tako je nivo BDP-a danas u Srbiji veći od nivoa BNP-a za oko 2,5 milijardi evra, zbog čega bi ubuduće trebalo pratiti i analizirati oba makroekonomska pokazatelja (BDP i BNP) i njihove stope rasta.

Pretjerano apostrofiranje jednih i prećutkivanje drugih makroekonomskih pokazatelja je sastavni dio političkog marketinga aktuelne vlasti. Tako se uporno ističe da je ona zatekla stopu nezaposlenosti od oko 26%, a ona je danas oko 11%! Istovremeno je rasla stopa zaposlenosti sa 42% u 2014.na 49,2% u 2018.godini. Zar to nijesu rezultati poli-tike privlačenja DSI ?! Analiza ovih pokazatelja, po pravilu, izostaje. A ona je nužna i pokazala bi i naličje ovih „uspjeha“. Naime, nezaposlenost u zemlji se može smanjivati i „odlivom mozgova“ u strane zemlje, manjim prilivom onih koji navršavaju 15 godina života i statistički ulaze u kontingent radne snage, smrtnošću nezaposlenih…Prećutkuje se i kvalifikaciona struktura zaposlenih, jer bi se vidjelo da DSI pretežno zapošljavaju radnu snagu niže kvalifikovanosti, dok za visokokvalifikovane postoji strano tržište!

4. DIJASPORA I „ODLIV MOZGOVA“

Mnoge zemlje su u rešavanju problema postsocijalističke tranzicije značajan oslonac imale u svojim sunarodnicima iz dijaspore. Poljska je u tom pogledu bila najuspješnija. Odnos srpske države prema dijaspori u dugim decenijama je praćen nemarnošću svake vrste.Ne zna se ni njihov broj ni zemlje u kojima se nalaze, kako su se snašli i koliko su uspjeli u novoj sredini, koliko su upoznati sa zbivanjima u matici…Kao da to ne spada u posao naših ambasada i konzulata, ali i vlada koje treba da drže regularne sastanke sa predstavnicima Matice iseljenika. Ne samo što nemamo uvida u dosadašnje emigracio-ne tokove, već ne pratimo ni tekuće „odlive mozgova“. Naš kolega Vladimir Grečić sa

7 Krstić, Žarković Rakić (2017).

168

velikim entuzijazmom i kompetentnošću se posvetio proučavanju naše dijaspore. Navo-dimo njegovu tačnu i upozoravajuću skorašnju konstataciju:“Masovni odlazak mladih, osobito talenata, predstavlja znak da država ne poseduje odgovarajuću strategiju razvoja sopstvene privrede i društva ili ako je poseduje takva strategija se ne primenjuje ili ne daje rezultate.“.8 U istom tekstu on ukazuje na izvještaj Svjetskog ekonomskog foruma za 2017-2018.godinu gdje je među posmatranih 137 zmalja Srbija ovako rangirana: po „kapacitetu za zadržavanje talenata“ je na 134., a po „kapacitetu za privlačenje talenata“ na 132.mjestu. Ove činjenice najbolje demantuju hvalospjeve o uspješnom razvoju kroz stvaranje povoljnog ambijenta za direktne strane investicije. Treba imati u vidu i činje-nicu da se talas emigracije radne snage (mlade visokokvalifikovane, ali i one zanatskih struka),posebno aktivira nakon ulaska zemlje u Evropsku uniju (drastični su primjeri Rumunije, Hrvatske), te i to treba imati u vidu ako se, jednog dana, Srbija nađe u EU. Njemačka će od 2020.godine liberalizovati uvoz radne snage i iz zemalja koje nijesu u Evropskoj uniji.

Nekih pozitivnih pomaka u poslednje vrijeme ipak ima. Sa izgradnjom naučno-tehno-loških parkova stvaraju se radna mjesta za najtalentovanije studente tehničkih fakulteta, a takođe se putem DSI osnivaju preduzeća koja zapošljavaju visokostručnu radnu snagu i obezbjeđuju visoke zarade zaposlenima. Selektivno se pristupa i sa politikom subven-cionisanja investitora: dodjeljivaće se prvenstveno za investicije u proizvodne djelatno-sti, a favorizovaće će se one koje idu u manje razvijena područja. Sve su to mjere koje, umjesto dosadašnje stihije, nagovještavaju izvjesno planiranje i usmjeravanje razvoja. Pa ipak, još smo daleko od tako potrebne strategije razvoja društva i privrede. A samo takva strategija i detaljno razrađeni mehanizmi za njeno ostvarenje mogla bi da računa na patriotski entuzijazam mlade talentovane generacije. Bio bi to dobar signal i za po-vratak izvjesnog broja afirmisanih stručnjaka iz dijaspore ili njihovo angažovanje na projektima koji bi ubrzali razvoj zemlje. Umjesto političkog voluntarizma i nedovoljno odlučnog iskorjenjivanja korupcije (zloupotrebe javne vlasti za lično bogaćenje), država mora da traži podršku u domaćoj pameti i onom znanju i iskustvu koje se nalazi u dijas-pori, a koje vlast ne uspijeva da pokrene. U novoj Vladi bi, svakako, moralo da postoji Ministarstvo za nauku i Ministarstvo za dijasporu, kako bi se aktuelni problemi iz ovih domena uspješnije rešavali, ali i dobili izuzetni rezultati. Osnivanjem Državnog instituta za društveni i ekonomski razvoj, čije bi studije i analize predstavljale naučnu osnovu za ekonomsku politiku, a u kome bi svoju kreativnost dokazivali najsposobniji kadrovi, zadao bi se odlučan udarac političkom voluntarizmu i aroganciji politike u odnosu na nauku.

5. GEOPOLITIČKA I GEOEKONOMSKA POZICIJA SRBIJE

Zbog geografske pozicije na Balkanskom poluostrvu, koju je Cvijić slikovito nazvao „kuća na sred puta“, Srbija je kroz vjekove svoje istorije bila meta pretenzija dva moćna carstva: Otomanskog i Habzburškog, da bi, tokom Balkanskog i Prvog svjetskog rata bila aktivan činilac njihovog sloma. Svoju ogromnim žrtvama stečenu slobodu i nezavi-snost unijela je u novoformiranu državu jugoslovenskih naroda. Danas, kada se obilježa-va 100-godišnjica nastanka te države i kada se sa „srpskog stanovišta“( pojam koji je 30-ih godina upotrijebio Miloš Crnjanski) sagledava cjelishodnost formiranja takve države,

8 Grečić (2018).

169

dobro je podsjetiti se završne riječi Žorža Klemansoa na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919.godine:“Prilikom zaključenja ove naše Konferencije mira, ja moram, pre nego što siđem sa ovog podijuma, da izrazim svoje veliko žaljenje što sa političke pozornice sveta nestaje jedno veliko istorijsko ime, a to je Srbija.“9 Kao što znamo, propast Jugoslavije 1941.godineobilježila je velika tragedija srpskog naroda. A kada je razbijena i druga Ju-goslavija 1991.godine na 6 država (prema avnojevskim granicama), Srbija je suočena sa okupacijom njene pokrajine Kosovo i Metohija, koja je 2008.godine samoproglašena za albansku državu Kosovo, priznatu od najuticajnijih država Zapada, ali i od nekadašnjih „bratskih republika“: Slovenije, Hrvatske, Crne Gore, Makedonije!Značajni djelovi srp-skog naroda su ostali da žive izvan Srbije kao njihove matice (Bosna i Hercegovina) ili su doživjeli novi egzodus (Hrvatska). Dvadeseti vijek se, tako, neslavno završio po srpski narod, a u 21.vijeku Srbija se bori za suverenitet na dijelu svoje teritorije!

Upravljanje „kućom na sred puta“ je, nesumnjivo, složeno pitanje za političku i intelek-tualnu elitu. Te elite tokom 20.vijeka, suočene sa brojnim izazovima, nijesu nalazile pra-ve odgovore sa „srpskog stanovišta“. Zato smo danas tu gdje jesmo! Ako je geografska pozicija Srbije bila istorijski usud, onda je u današnjim geopolitičkim i geoekonomskim prilikama i trendovima potrebno tragati za komparativnim prednostima geografskog položaja Srbije. Čini se da je aktuelna politička elita prepoznala taj novi „sticaj povoljnih okolnosti“(Kolodko) u kineskom projektu Pojas i put. Kineski prodor u Evropu nužno ide preko Srbije. Kineska kupovina grčke luke Pirej jasno ukazuje na značaj željezničke pruge kroz Srbiju prema Budimpešti. Rijeka Dunav predstavlja značajan putni pravac od Crnog mora do Beograda. Angažovanje dvije prijateljske zemlje: Rusije (istorijski pouzdanog prijatelja) i Kine (sve značajnijeg novog prijatelja) na modernizaciji srpskih željeznica je, nesumnjivo, dobar strateški potezi aktuelne vlati. Od ove dvije zemlje se očekuje značajna podrška u očuvanju nezavisnosti i integritete Srbije. Sve to govori o tome da geografski položaj Srbije od usuda postaje značajan izvor „položajne rente“.

Na početku svoje postsocijalističke tranzicije orijentacija ka Evropskoj uniji je bila logi-čan izbor. Reforme koje je Srbija preduzimala na tom putu ka EU, svakako bi bile uspješ-nije da su se odvijale po Nacionalnom programu tranzicije, a ne po postulatima Vašin-gtonskog kosenzusa. Danas je EU u dubokoj krizi i nije jasno kolik je njen potencijal za reformisanje. Članstvo Srbije u ovakvoj Evropskoj uniji bi značilo da bi se ona našla u poslednjem, periferijskom krugu najnerazvijenih zemalja, što nije ni malo atraktivna pozicija: gubi se dio suvereniteta i nacionalnog identiteta, a dobija se mala kompenzacija za to. Za Srbiju bi bolji ishod bio da ne uđe u ovakvu EU, već da se nada da će iz aktuelne krize EU nastati Evropska federacija suverenih država, čija bi članica, svakako, bila i Srbija. U takvom aranžmanu Srbiji bi bilo omogućeno da dalje jača sardnju sa prijatelj-skim zemljama, Rusijom i Kinom, kao i sa drugim vanevropskim zemljama. Dakle, pa-rola „Evropska unija nema alternativu“ nije bila opravdana ni u vrijeme njenog nastanka, a danas pogotovu. U Evro-Azijskoj ekonomskoj uniji, kao za Srbiju potencijalno novom atraktoru, zemlje članice obezbjeđuju svoj puni suverenitet i identitet i participiraju u kreiranju institucionalnih rešenja, što za zemlju kao što je Srbija ima poseban značaj.

9 Prvulović (2014), str.155.

170

6. POTREBA PODVLAČENJA CRTE NA DOSADAŠNJI PROCES TRANZICIJE

Skoro dvije decenije postsocijalističke tranzicije Srbije predstavljaju svojevrsni „hod po mukama“. On bi se mogao vjerno iskazati sa ovim Jesenjinovim stihovima: „Tako je malo puta pređeno/ a tako mnogo grešaka napravljeno“. Kako dosadašnja trajektorija tranzicije ne predstavlja „uspješnu priču“, došlo je vrijeme da se podvuče crta i vidi naš sumorni bilans, kako bismo se sa pogrešne prestrojili na prosperitetniju putanju daljega razvoja. Preduslov za to je temeljna inventarizacija stanja srpskoga društva i privrede, kako bi se objektivno sagledale sve anomalije i nelogičnosti dosadašnjeg puta. Potrebno nam je otrežnjenje od neoliberalne paradigme Vašingtonskog konsenzusa (koji je odav-no svuda mrtav osim u Srbiji) i vraćane na postulate Aristotelovog fronezis-a, tj. da dje-lamo razborito i prosuđujemo šta je za društvo dobro ili zlo. Pri tome treba voditi računa o : kontekstu, iskustvu i intuiciji, kako je to isticao ovaj antički mislilac.

Budući da je poslednja decenija 20.vijeka za Srbiju bila hamletovsko vrijeme koje je „iz zgloba izašlo“ , umjesto Hamletovog vapaja: Prokleta sudba ta / što moram da ga name-štam ja!, od dijela srpske političke i poslovne elite kao da je preinačeno u : Vrijeme je iz zgloba izašlo / blažena sudba ta / što ću da se bogatim ja! I zaista, krenula je pljačkaška privatizacija u zemlji koja je napuštila institute dotadašnjeg sistema, a novi još nijesu profunkcionisali (institucionalni vakuum). Takav ambijent je idealan za korupciju sva-ke vrste. Naglo propada obrazovani srednji sloj društva koji se pauperizuje, a formira se novi plutokratski sloj društva, koji „od bogatstva bjehu poluđeli“(vojvoda Draško u Gorskom vijencu). Vladajuća politička elita uviđa pogubnost korupcije i naraslih nejed-nakosti u društvu i pokušava da se uhvati u koštac sa njima. Tako je već urađen nacrt Zakona o porijeklu imovine, od koga se mnogo očekuje. Kad se ima u vidu dosadašnja neefikasnost našeg sudstva, onda je realna opasnost da utvrđivanje porijekla imovine doživi kompromitaciju.

Problem društvenih nejednakosti je zaoštren sa vladavinom sistema neoliberalne glo-balizacije. Tako je Piketi u svom djelu Kapitalizam u XXI veku10 pokazao kako je u sa-vremenom dobu bitno narušena sekularno stabilna relacija kapital-rad u korist kapitala. Protesti „žutih prsluka“ u Parizu su izraz takvog stanja. Branko Milanović11 ubjedljivo pokazuje da se nejednakosti produbljuju, kako između zemalja, tako i unutar zemalja. Budući da su to gorući problemi savremene faze kapitalizma (finansijski kapitalizm, bankizam, vladavina MNK), jasno je što se na raznim stranama i od raznih autora pro-mišljaju alternative poretku enormnih nejednakosti. U tom smislu interesantna je kon-cepcija koju razvija profesor ekonomije na Bečkom univerzitetu Kristian Felber u svojoj knjizi Ekonomija opšte dobrobiti.12 To je koncept etičke tržišne ekonomije u kojoj će konkurenciju zamijeniti kooperacija: preduzeća neće djelovati jedna protiv drugih, već jedna sa drugima. Autor ističe da maksimizacija profita vodi maksimizaciji rasta, a ne maksimizaciji opšte dobrobit.13 Nejednakosti su do određenog nivoa podsticajne, a zatim počinju da štete društvu. A „u društvu sa ekstremnim nejednakostima rastu nepovere-

10 Piketi (2015).11 Branko Milanović (2006).12 Felber (2015).13 Felber (2015), str.55.

171

nje, strah, nasilje, kriminal i korupcija“.14 Interesantna je i autorova ideja o regulisanju naslednog prava do određenog iznosa, a da se viškovi slivaju u tzv.“demokratski miraz“ za vođenje socijalne politike. Svojevremeno je jedan kembridžki profesor testamentom ograničio nasledno pravo svog maloljetnog sina: kao jedinom nasledniku pripašće mu 30% nasleđa, ako završi Kembridž dodatnih 20%, sa doktoratom na Kembridžu, još 30%, a ako postane i profesor Kembridža, svih 100% nasleđa. Ono što ne „osvoji“ sin pripada biblioteci Kembridža.Možemo li očekivati da neki srpski tajkun sačini sličan testament?! Umjesto da se bavi utvrđivanjem „porijekla imovine“ Srbija bi morala da primijeni oštru poresku progresiju na enormno visoke dohotke i bogatstvo.

U istom smjeru bi se moglo djelovati u pogledu ograničenja prava nasleđa. Na taj način bi se iz modela liberalne tržišne privrede vraćali modelu socijalne tržišne privrede, kao autentičnom evropskom modelu, kojega se odrekla Evropska unija.

Koliko je danas deformisana granska i regionalna struktura srpske privrede najbolje bi se vidjelo ako bismo je testirali na dva makroekonomska modela : input-output mo-delu Leontjeva i modelu polova rasta Perua. I bez opširne empirijske građe moguće je zaključiti o slabim vertikalnim vezama među granama i preduzećima naše privrede (prazna polja u međusektorskoj matrici), kao i o tome kako je teško naći region sa jasno prepoznatljivim „polom rasta“ koji „vuče“ ostale privredne subjekte. Sa investicionom politikom kojom bi se otklanjale deformacije privredne strukture i aktivirali osujećeni kumulativni (sinergetski) efekti, stvarale bi se pretpostavke za brži i stabilniji razvoj. Privredni pejzaž Srbije koji liči na arhipelag privrednih preduzeća mora biti zamijenjen vertikalno i horizontalno integrisanim privrednim subjektima, koji kroz razvijene obli-ke kooperacije i poslovne saradne doprinose optimizaciji rezultata ukupne privredne aktivnosti. A to nije moguće bez strategije razvoja, planiranja razvoja i upravljnja razvo-jem. Tržišnom samoregulacijom i stihijom to se ne može postići. Niti je to moguće sa dosadašnjom politikom direktih stranih investicija.

7. ZAKLJUČAK

Bilans naše postsocijalističke tranzicije (2001-2018) je onespokojavajući, nezavisno od nekih pozitivnih pomaka u poslednje nekolike godine. Glavni uzrok se nalazi u pogrešno izabranom (ili nametnutom) modelu tranzicije u obliku neoliberalnog modela Vašin-gtonskog konsenzusa. Strateška orijentacija prema Evropskoj uniji na startu tranzicije je bila racionalan izbor (ali ni tada na način da „EU nema alternativu“), a danas je, zbog krize Evropske unije, pod ozbiljnim znakom pitanja. Ako transformacija EU bude išla ka Evropi suverenih država, takav koncept Evrope bi mogao da bude strateško opredjeljenje Srbije. Na sreću, danas na geopolitičkoj i geoekonomskoj sceni postoje dvije Srbiji prija-teljske zemlje – Rusija i Kina, kao novi atraktori za Srbiju, ukoliko transformacija EU ne krene u, za Srbiju poželjnom smjeru. Temeljnim inventarisanjem stanja srpskog društva i njegove privrede dobio bi se uvid u sve anomalije i apsurde nastale u dosadašnjem toku tranzicije. Nova strategija razvoja bi morala da krene sa odlučnim otklanjanjem tih druš-tvenih i privrednih iščašenja, a da nakon toga otpočne „novi put“, koji bi obezbijedio dugoročno stabilne i visoke stope rasta i bio manje ranjiv na „šokove“ iz turbulentnog međunarodnog okruženja.Jer su svečešća upozorenja ekonomista da će se svijet uskoro

14 14Felber (2015), str.82.

172

suočiti sa još većom krizom od one iz 2008.godine i da su iluzije kako je ta kriza efika-sno savladana silnim upumpavanjem dolara i evra. Jer je svjetski nivo dugova u odnosu na bruto proizvod svijeta dostigao zapanjujuće razmjer.

Očuvanje suvereniteta, teritorijalnog integriteta i identiteta zemlje je prvorazredni za-datak sadašnje političke i intelektualne elite Srbije („Pâs svakoji svoje breme nosi“).Potrebna će, u vezi sa tim, biti ozbiljnija „smjena elita“ i njihovo osvježenje kadrovima iz dijaspore.To je uslov novog društvenog poleta i entuzijazma. Strateško partnerstvo sa dva moćna pola svjetske moći –Rusijom i Kinom u tom pogledu je značajno, te ga treba svestrano razvijati i produbljivati. To partnerstvo je,svakako, drukčije od onog koje moramo praktikovati i sa onima koji su izvršili agresiju na našu zemlji i koji i dalje ne podržavaju naš suverenitet i integritet. S pravom predsjednik Srbije potencira potrebu stabilizacije Srbije i njenog balkanskog okruženja, ali kao da mu još nije bliska ideja o potrebi nove strategije razvoja, ili se ona kod njega još ne manifestuje usled preokupacije ovim prvim pitanjem.Čini se da ta dva procesa moraju teći paralelno. Zato je i potrebno da srpska privreda, umjesto amorfnog izdanja i pravog arhipelaga industrijskih ćerki koje su nastajale „igrom“ MNK i politikom privlačenja DSI, dobije svoj prepoznatljiv identitet i da razvija najrazličitije oblike proizvodne kooperacije sa stranim firmama, kako bi podigla svoj tehničko-tehnološki nivo.

LITERATURA

Felber, K. (2015), Ekonomija opšte dobrobiti, Beograd: InterpressFlivbjerg, B. (2012), Šta mogu društvene nauke:razlozi neuspeha i strategija za buduć-

nost, Beograd : Službeni glasnikGrečić, V. (2018), Talente treba prepoznati i nagraditi, Politika, 05.06.Kolodko, G.V. (2014), Kuda idet mir:političeskaja ekonomija buduščego, Moskva:MagistrKrstić,G., Žarković Rakić, J., “Dohodna nejednakost u Srbiji: uzroci i preporuke za

politiku“, Ekonomska politika Srbije u 2017.godini (redaktori M.Arsić, D.Šoškić), Beograd: Ekonomski fakultet

Milanović, B. (2006), Odvojeni svetovi: merenje međunarodne globalne nejednakosti, Beograd: UNDP

Mojsi, D.(2012), Geopolitika emocija, Beograd:ClioPiketi, T. (2015), Kapital u XXI veku, Novi Sad:Akademska knjigaPrvulović, V. (2018), Srpski nacionalni interes, Novi Sad:PrometejSekulović, M. (2017), “Amorfnost srpske privrede“, Ekonomska politika Srbije u 2017.

godini (redaktori M.Arsić, D.Šoškić), Beograd:Ekonomski fakultet

173

INVESTICIJE U LJUDSKI KAPITAL I KONCEPTUALNI OKVIR MERENJA LJUDSKOG KAPITALA: KOMPARATIVNA ANALIZA ZA SRBIJUINVESTMENT IN HUMAN CAPITAL AND CONCEPTUAL FRAMEWORK FOR HUMAN CAPITAL MEASUREMENT: COMPARATIVE ANALYSIS OF SERBIA

Mladen Stamenković*Nemanja Vuksanović**

Apstrakt: Komparativna analiza investicija u ljudski kapital i nivoa ostvarenog ljudskog ka-pitala sprovedena je saciljem da na osnovu me-đunarodno prihvaćenog konceptualnog okvira omogući uvid u nivo investiranja u ljudski ka-pital u Srbiji i izabranim zemljama Centralno-istočne Evrope i prikaže dostignuti nivo ljudskog kapitala u ovim zemljama na osnovu odgovara-jućih kvantitativnih i kvalitativnih pokazatelja. Analiza ukazuje da u pogledu investicija u ljud-ski kapital Srbija ne odstupa od zemalja Central-no-istočne Evrope, ukoliko se posmatraju javne investicije u obrazovanje. Međutim, primetno je značajno odstupanje Srbije od zemalja posma-tranog regiona ako se analiziraju efekti ovih in-vesticija. Kako na osnovu kvantitativnih tako i na osnovu kvalitativnih pokazatelja, uočava se zaostajanje Srbije u odnosu na zemlje Central-no-istočne Evrope, što ukazuje na neefikasnost investicija u ljudski kapital.

KLJUČNE REČI: LJUDSKI KAPITAL, IN-VESTICIJE, PISA, SRBIJA.

Abstract: The subject of the paper is a com-parative analysis of investment in human capi-tal and attained the level of human capital. The aim of the paper is to show the insight into the level of investment in human capital in Serbia and selected Central and Eastern European Countries (CEECs) on the basis of the inter-national comparable framework and achieved level of human capital in these countries us-ing different quantitative and qualitative indi-cators. The analysis suggests that, regarding public investment in education, Serbia does not distinct from CEECs. However, the analy-sis indicates a substantial deviation of Serbia compared to CEECs when it comes to the ef-fects of these investments. On the basis of used quantitative and qualitative indicators it can be concluded that investment in human capital in Serbia is ineffective.

KEYWORDS: HUMAN CAPITAL, INVEST-MENT, PISA, SERBIA.

JEL KLASIFIKACIJA: I21, I22, I25.

1. UVOD: ZNAČAJ INVESTIRANJA U LJUDSKI KAPITAL

Sve veći broj studija (npr.Grogger and Eide, 1993; Blackburn and Neumark, 1995; Neal and Johnson, 1996; Murnane et al., 2001; Chetty et al., 2011; Levin, 2012) ukazuje na značaj investiranja u ljudski kapital na mikroekonomskom i na makroekonomskom ni-vou.

* Univerzitet u Beogradu – Ekonomski fakultet, E-mail: mladen@ekof.bg.ac.rs.** Univerzitet u Beogradu – Ekonomski fakultet, E-mail: vuksanovic@ekof.bg.ac.rs.

174

Na mikro nivou analiza je uglavnom zasnovana na panel podacima koji omogućavaju praćenje kretanja pojedinaca od trenutka njihovog delovanja u okviru obrazovnog siste-ma pa sve do trenutka njihovog stupanja na tržište rada. Rezultati ovih studija upućuju da se veliki deo razlika u budućoj zaradi pojedinca može objasniti razlikama u nivou ljudskog kapitala. Utvrđeno je da veći broj godina školovanja ilibolja obrazovna posti-gnuća na standardizovanim testovimarezultiraju većom očekivanom budućom zaradom pojedinca, nakon uzimanja u obzir ostalihfaktora koji mogu uticati na zaradu.Tri studije sprovedene u Sjedinjenim Američkim Državama (Mulligan, 1999; Murnane et al., 2000; Lazear, 2003) obezbeđuju direktnu i konzistentnu procenu uticaja broja godina školova-njana buduću zaradu pojedinca.Preciznije, rezultati ovih studija ukazuju da jedna dodat-na godina školovanja u Sjedinjenim Američkim Državama dovodi do povećanja zarade za 7 do 10 procenata.1 U pogledu obrazovnih postignuća, studije sprovedene u većem broju zemalja potvrđuju značaj kvaliteta obrazovanja na buduća primanja pojedinca. Studija čiji su autori Mekintoš i Vignols (2001) ukazuje na statistički značajan uticaj nivoa stečenih veština u pogledu čitalačke i matematičke pismenosti na buduća primanja pojedinca u Velikoj Britaniji.2 Fini i Meng (2002) i Grin i Ridel (2003) su ispitivali vezu između nivoa stečenih veština u pogledu čitalačke pismenosti i budućih primanja u Ka-nadi. Obe studije ukazuju na pozitivan statistički značajan uticaj nivoa stečenih veština na primanja pojedinca u budućnosti.3Iako postoje razlozi za opreznost pri interpretaciji rezultata,4ovakvi rezultati o značaju nivoa ljudskog kapitala na buduću zaradu pojedinca upućuju da je ovakav vid investicija od posebne važnosti.5

Značaj investicija u ljudski kapitalna makro nivou, odnosno uticaj broja godina školo-vanja i obrazovnih postignuća na stopu ekonomskog rasta zemlje, je u literaturi još više istaknut (npr. Hanushek and Kimko, 2000; Barro and Lee, 2001; Woessmann, 2003; Bosworth and Collins, 2003; Coulombe and Tremblay, 2006). Standardna metoda ocene uticaja nivoa ljudskog kapitala u ovim radovima se zasniva na oceni regresione jednačine u kojoj je zavisna promenljiva, prosečna godišnja stopa rasta bruto domaćeg proizvoda per capita u određenom periodu, posmatrana kao funkcija više nezavisnih promenljivih, poput stopa upisa, stopa odustanja od obrazovanja, stopa završavanja, prosečnog broja godina školovanja ili obrazovnih postignuća i seta drugih promenljivih koje su smatrane bitnim za ekonomski rast zemlje6. Tako su Baro (1991) iMankjui saradnici (1992) ispi-tivali vezu koja postoji između stopa upisa i prosečnog broja godina školovanja i stope ekonomskog rasta.7 Navedeni autori su došli do zaključka da je uticaj stope upisa i pro-

1 Rosen H., Gayer T. (2009), Public Finance, 8th Edition, McGraw Hill.2 Za više detalja videti: McIntosh S., Vignoles A. (2001), “Measuring and Assessing the Impact of Basic

Skills on Labour Market Outcomes”, Oxford Economic Papers, Vol.53, pp. 453-481.3 Za više detalja videti: Finnie R., Meng R. (2002), Minorities, Cognitive Skills and Incomes of Canadi-

ans, Canadian Public Policy iGreen D., Riddell C. (2003), “Literacy and earnings: An investigation of the interaction of cognitive and unobserved skills in earnings generation”, Labour Economics, Vol.10 (2), pp. 165-184.

4 Barro, R, Sala-i-Martin, H. (2003), Economic growth, 2ndEdition, MIT Press.5 Hanushek E., Woessmann L. (2007), Education Quality and Economic Growth, World Bank Publishing.6 OECD (2010), The High Cost of Low Educational Performance, OECD Publishing.7 Za više detalja videti: Barro, R. (1991), “Economic Growth in a Cross Section of Countries“, The Quar-

terly Journal of Economics, MIT Press, Vol.106 (2), pp. 404-443i Mankiw, G. et al. (1992), “A Contribu-tion to the Empirics of Economic Growth“, The Quarterly Journal of Economics, MIT Press, Vol.107(2), pp. 407-437.

175

sečnog broja godina školovanja na ekonomski rast zemlje statistički značajan i pozitivan.Hanušek i Kimko (2000) su ispitivali vezu između prosečnog broja godina školovanja i ekonomskog rasta zemlje, u vidu prosečne godišnje stope rasta bruto domaćeg proizvoda per capita u periodu 1960-1990.godina. Analiza je sprovedena na uzorku od nešto više od 30 zemalja, pri čemu je obzir uzet inicijalni nivo bruto domaćeg proizvoda per capita zemlje iz 1960.godine. Autori su utvrdili da jedna dodatna godina školovanja dovodi do povećanja prosečne godišnje stope rasta za 0,55 procentnih poena. Međutim, kada se u analizu pored prosečnog broja godina školovanja, inicijalnog nivoa bruto domaćeg proi-zvoda per capita uključe i obrazovna postignuća rezultati se drastično menjaju. Hanušek i Kimko zaključuju da uključivanjem kvaliteta obrazovanja uticaj kvantiteta obrazova-nja na prosečnu godišnju stopu rasta bruto domaćeg proizvoda per capita za period 1960-1990.godine postaje neznatan.8 Preciznije, jedna dodatna godina školovanja dovodi do povećanja prosečne godišnje stope rasta za 0,10 procentnih poena.9

Imajući u vidu rezultate navedenih studija o značaju investicija u ljudski kapitalna mi-kro i makro nivou, tj. za buduću zaradu pojedinca i stopu ekonomskog rasta zemlje, od posebne važnosti je monitoring i evaluacija efekata takvih investicija. Da bi proces mo-notoringa i evaluacije efekata bio sprovedenna odgovarajući način, kreatori ekonomske politike moraju kontinuirano analizirati kretanje vrednosti investicija u ljudski kapital i pokazatelja dostignutog nivoa ljudskog kapitala kao rezultata tog investiranja. S tim u vezi predmet rada jeste komparativna analiza investicija u ljudski kapital i nivoa ostva-renog ljudskog kapitala. Cilj rada jeste da na osnovu međunarodno prihvaćenog koncep-tualnog okvira omogući uvid u nivo investiranja u ljudski kapital u Srbiji i izabranim zemljama Centralno-istočne Evrope10 i prikaže dostignuti nivo ljudskog kapitala u ovim zemljama na osnovu odgovarajućih kvantitativnih i kvalitativnih pokazatelja.

2. INVESTICIJE U LJUDSKI KAPITAL

Pojam ljudskog kapitala je u upotrebi u ekonomskoj literaturi skoro 60 godina, počev od Šulca (1961) i Bekera (1964) čiji su radovi doprineli popularizaciji ovog pojma među ekonomistima. Iako ljudski kapital može biti definisan na različite načine, u ovom radu se shodno konceptu Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (engl. Organisation for Economic Cooperation and Development - OECD), ovaj pojam definiše kao “skup znanja, veština, kompetencija i drugih atributa oličenih u samim pojedincima kojesu relevantne za ekonomsku aktivnost”. Ovakvo poimanjepojma ljudskog kapitala može biti dvojako shvaćeno. Naime, definisanje ljudskog kapitala na pomenuti način se može posmatrati kao opšte, u smislu da posmatra atribute pojedinca široko, tako da se u ozbir ne uzima isključivo nivo obrazovanja pojedinca, već i stepen u kojem je taj pojedinac u stanju da upotrebi različite veštine i kompetencije u produktivne svrhe. Istovremeno, korišćenje ove definicije ljudskog kapitala može biti shvaćeno i kao posebno, u smislu 8 U nastavku rada biće objašnjena razlika u pogledu pokazatelja kvantiteta i kvaliteta obrazovanja, kao i

prednost korišćenja kvalitativnih pokazatelja u svrhe analize ljudskog kapitala.9 Hanushek, E. et al. (2008), “Education and Economic growth. It s not Just Going to School, but Learning

That Matters”, Education Next, Vol.8 (2), pp. 62-70.10 Prema OECD klasifikaciji među zemlje Centralno-istočne Evrope ubrajaju se: Albanija, Bugarska, Češka,

Estonija, Hrvatska, Letonija, Litvanija, Mađarska, Makedonija, Poljska, Rumunija, Slovenija, Slovačka, Srbija. U komparativne svrhe pored izabranih zemalja Centralno-istočne Evrope uključena je i Nemačka, kao referentna zemlja.

176

da se navedene karakteristike pojedinca odnose isključivo na one koje su od značaja za ekonomsku aktivnost.11

Investiranje u ljudski kapital predstavlja ključnu strategiju velikog broja zemalja, kao način promovisanja ekonomskog prosperiteta, pune zaposlenosti i socijalne kohezije. Uočeno rastuće interesovanje pojedinaca, organizacija i nacija za ovakav tip investicija nije iznenađujući, imajući u vidu da visok nivo znanja, veština i kompetencija jeste od suštinske važnosti za budući uspeh i sigurnost ovih ekonomskih aktera. Studija o po-slovima, koju je objavio OECD sredinom devedesetih godina prošlog veka, kao jedna o važnijih studija objavljenih u cilju promovisanja investicija u ljudski kapital, posebno naglašava „investiranje u ljude“ kao dela okvira celoživotnog učenja i dugoročno po-smatranog socio-ekonomskog napretka zemlje.12 S tim u vezi, na dugi rok nivo ljudskog kapitala zavisi kako od stope po kojoj pojedinci stiču znanja, veštine, kompetencije i druge atribute, tako i od stepena u kojem oni uspevaju da stečen nivo ljudskog kapitala zadrže. Sredstva uložena od strane pojedinaca, firmi ili vlada na obrazovanje, treninge i obuku i vreme provedeno u procesu učenja, mogu poslužiti kao aproksimacija kreiranja ljudskog kapitala. Koncepti uloženih sredstava i vremena se preklapaju, jer propuštena zarada jeste važan element ukupnih troškova u procesu učenja.Na ovakav način posma-trano kreiranje ljudskog kapitala može da pruži uvid u to kako različite zemlje formiraju investicije u ljudski kapital, u pogledu (1) tipa, (2) nivoa i (3) trajanja.13

Svetska banka, Međunarodna organizacija rada i OECD u brojnim izveštajima ističu da ne postoji adekvatan način merenja mnogobrojnih formi investicija u ljudski kapital. Prema metodologiji OECD-a investicije u ljudski kapital mogu se posmatrati kroz slede-će vidove: (1) javne investicije u obrazovanje, (2) javne investicije na programe treninga i obuke, (3) privatne investicije od strane firmi i organizacija i (4) investicije od strane porodice. Javne investicije u obrazovanje su relativno dobro dokumentovane, jer je nji-hova kvantifikacija moguća. Javne investicije na programe treninga i obuke i privatne in-vesticije od strane firmi i organizacija je takođe moguće kvantifikovati, ali međunarodno uporedivi podaci o ovim investicijama nisu dokumentovani. Načini na koje porodice ulažu sredstava u decu u toku školovanja su značajna, ali je nemoguće izračunati koliko od ovih ukupno uloženih sredstava može biti svojstveno investicijama u ljudski kapital. Shodno prethodno rečenom, u svrhe komparacije investicija u ljudski kapital uglavnom se koristi prvi vid investicija – javne investicije u obrazovanje. Ostali vidovi investicija se znatno ređe koriste zbog problema prilikom merenja ovakvih pokazatelja.14

2.1 Javne investicije u obrazovanjeMerenje investicija u ljudski kapital u vidu javnih investicija u obrazovanje može biti analizirano korišćenjem dva pokazatelja: (1) izdvajanja za obrazovanje kao procenta bruto domaćeg proizvoda ili ukupnih državnih izdataka i (2) izdvajanja za obrazovanje po učeniku kao procenta bruto domaćeg proizvoda per capita.

11 OECD, (1998),Human Capital Investement: An International Comparison,OECD Publishing.12 OECD (1994), Jobs Study, OECD Publishing.13 Ibid.14 Laurie, J. et al. (2008), “Toward a Human Capital Measurement Methodology”, Advances in Developing

Human Resources, Vol. 10 (6), pp. 863-881.

177

Grafikon 2.1.1. prikazuje kretanje vrednosti prosečnih izdvajanja za obrazovanje kao procenta bruto domaćeg proizvoda u poslednjih 10 godina, u periodu 2008-2017. godina, za prosek zemalja Evropske unije i izabrane zemlje Centralno-istočne Evrope. Prosečna izdvajanja za obrazovanje za zemlje Evropske unije su u posmatranom periodu iznosila 5,2procenata bruto domaćeg proizvoda. Srbija je u proseku u poslednjih 10 godina iz-dvajala za obrazovanje oko 4,5procenata bruto domaćeg proizvoda, što je nešto manje od proseka izdvajanja za zemlje Evropske unije. Posmatrano među zemljama Centralno-istočne Evrope, Srbija se prema ovom pokazatelju investicija u ljudski kapital ne razli-kuje od Hrvatske ili Mađarske. U grupi zemalja Centralno-istočne Evrope, Rumunija, Albanija i Bugarska spadaju u zemlje sa najnižim izdvajanjima za obrazovanje, budući da su ova izdvajanja iznosila manje od 4 procenata bruto domaćeg proizvoda. Estonija, Slovenija i Letonija spadaju u red onih zemalja koje najviše izdvajaju za obrazovanje, jer su ona iznosila više od 5 procenata bruto domaćeg proizvoda.

Grafikon 2.1.1:Prosečna izdvajanja za obrazovanje kao procenta bruto domaćeg proizvoda za

prosek zemalja Evropske unije i izabrane zemlje Centralno-istročne Evrope u periodu 2008-2017. godine.

0.001.002.003.004.005.006.00

Rum

unija

Albanija

Bugarska

Slovačka

Češka

Hrvatska

Srbija

Mađarska

Nem

ačka

Poljska

Litvanija

Evropska unija

Estonija

Slovenija

Letonija

Izvor: prikaz na osnovu podataka Svetske banke (http://datatopics.worldbank.org/education/wDashboard/dqexpenditures) i Eurostata (https://ec.europa.eu/eurostat/web/products-datasets/-/TPS00201)

Na grafikonu 2.1.2. prikazano je kretanje vrednosti prosečnih izdvajanja po učeniku po nivoima obrazovanja kao procenta bruto domaćeg proizvoda per capita za poslednju deceniju, u periodu 2008-2017. godina, za prosek zemalja Evropske unije i izabrane ze-mlje Centralno-istočne Evrope. U pogledu ovog pokazatelja investicija u ljudski kapital Srbija se značajno razlikuje među zemljama Centralno-istočne Evrope. Naime, u posma-tranom periodu prosečna izdvajanja po učeniku za nivo osnovnog, srednjeg i visokog obrazovanje su iznosila, redom, oko 50, 13, 40procenatabruto domaćeg proizvoda per capita. Vrednosti ovog pokazatelja za prosek zemalja Evropske unije za sva tri nivoa obrazovanja su uravnotežene i iznosile su oko 25 procenata. Takođe, među zemljama Centralno-istočne Evrope primetna je ravnoteža u pogledu ovih izdvajanja po nivoima obrazovanja, gde se vrednosti krećuod 20 do 30 procenatabruto domaćeg proizvoda per capita. U pogledu posmatranog pokazatelja treba izdvojiti Nemačku, koja spada među zemlje u kojima se neravnoteža odražava kroz značajno veća izdvajanja za nivo visokog obrazovanja, i Albaniju, koja se nalazi među zemljama u kojima je neravnoteža iskazana

178

kroz znatno veća izdvajanja za nivo osnovnog obrazovanja. U skladu sa ovim mogu se izneti sledeća zapažanja. Prvo, u Srbiji je primetna neravnoteža u pogledu izdvajanja za obrazovanje po učeniku po nivoima obrazovanja, jer su izdvajanja za nivo osnovnog obrazovanja 4 puta veća u odnosu na izdvajanja za nivo srednjeg obrazovanja. Drugo, izdvajanja po učeniku u Srbiji su veća za nivo osnovnog i visokog obrazovanja u odnosu na prosek zemalja Evropske unije (30 procentnih poena i 15 procentnih poena, redom) i manja za nivo srednjeg obrazovanja (10 procentnih poena).

Grafikon 2.1.2:Prosečna izdvajanja po učenikupo nivoima obrazovanja kao procenta bruto

domaćeg proizvoda per capita za prosek zemalja Evropske unije i izabrane zemlje Centralno-istročne Evrope u periodu 2008-2017. godina.

0.00

10.00

20.00

30.00

40.00

50.00

60.00

Rum

unija

Češka

Nem

ačka

Slovačka

Litvanija

Mađarska

Bugarska

Evropska unija

Estonija

Poljska

Letonija

Slovenija

Albanija

Hrvatska

Srbija

Izdvajanja po učeniku za osnovno obrazovanje (% BDP pc)

Izdvajanja po učeniku za srednje obrazovanje (% BDP pc)

Izdvajanja po učeniku za visoko obrazovanje (% BDP pc)

Izvor: prikaz na osnovu podataka Svetske banke (http://datatopics.worldbank.org/education/wDashboard/dqexpenditures) i Eurostata (https://ec.europa.eu/eurostat/web/products-datasets/-/TPS00201)

3. MERENJE LJUDSKOG KAPITALA

Skup znanja, veština i kompetencija koju u bilo kom trenutku vremena poseduju poje-dinici može biti uzeta kao reprezentacija nivoa ljudskog kapitala u jednoj zemlji. Nivo ljudskog kapitala je od značaja za ekonomski prosperitet i međunarodnu konkurentnost zemlje. Takođe, distribucija ovih atributa ljudskog kapitala ima značajan uticaj i na soci-jalnu participaciju i pristup zaposlenosti i dohotku po osnovu toga. S tim u vezi, vlade su zainteresovane i za ukupan nivo ljudskog kapitala i za načine na koji su znanja, veštine i kompetencije raspoređeni među populacijom unutar zemlje.15

Nivo ljudskog kapitala je heterogen, kako se često ističe u ekonomskoj literaturi: nije-dan pojedinačni atribut ne može na adekvatan način predstaviti mnogobrojne ljudske karakteristike koje utiču na ekonomsku aktivnost. Štaviše, važno je naglasiti da ljudski kapital predstavlja mnogo više od sume atributa koji su među pojedincima različiti a koji

15 Cohen, D. and Soto, M. (2007),“Growth and human capital: good data, good results”, Journal of economic growth, Vol. 12(1), pp. 51-76.

179

se smatranju njegovim delovima. Stoga, identifikacija i merenje konačnog broja ovih specifičnih atributa ne može da pruži potpuni uvid u nivo ljudskog kapitala neke zemlje. Sposobnost pojedinaca i grupa da udruže ove specifične atribute u cilju produktivne upotrebe, a koja je u vezi sa ostalim vidovima kapitala (npr. fizičkog ili socijalnog kapi-tala) jeste krucijalna za sticanje sveopšte slike. Međutim, bilo kakva kvantifikacija u tom smislu nije moguća.16

Široko prihvaćeno, prema važećoj međunarodnoj konvenciji, u cilju aproksimativnog kvantifikovavanja ljudskog kapitala razlikuju se dva pristupa procene ljudskog kapitala na nivou zemlje. Prvi pristup, koji se smatra tradicionalnim, počiva na kvantitativnim pokazateljima ljudskog kapitala, kao što su najviši završeni nivo obrazovanja i prosečan broj godina školovanja. Drugi pristup se zasniva na kvalitativnim pokazateljima ljud-skog kapitala, tj.sprovođenju testova koji treba da obezbede uvid u nivo određenih atri-buta koji su relevantni za ekonomsku aktivnost, odnosno proceni obrazovnih postignuća na različitim standardizovanim testovima pismenosti.17

3.1 Kvantitativni pokazatelji ljudskog kapitalaNajviši završeni nivo obrazovanja kao kvantitativni pokazatelj je jedan od najčešće ko-rišćenih u svrhe međunarodne komparacije, jer ne posmatra atribute ljudskog kapitala direktno, već indirektno putem stečenog obrazovnog nivoa koji je obično povezan sa određenim formama relevantnog nivoa znanja koji su među zemljama slični. Međutim, ovaj pokazatelj ne uzima u obzir činjenicu da veštine i kompetencije mogu biti stečene i izvan obrazovnog sistema i da su one podložne deterioraciji nakon određenog perioda neupotrebe.

U 2017. godiniu Srbiji je oko 26procenataradne populacije18imalo najviše završeno osnovno obrazovanje i niže. Srbija se u pogledu ovog pokazatelja našla na samom vrhu zemalja Centralno-istočne Evrope sa najvećim procentom pojedinaca koji imaju najviše završeni najniži nivo obrazovanja. Jedina zemlja među posmatranim zemljama koja je lošije pozionirana prema ovom pokazatelju bila je Makedonija, u kojoj je oko 30proce-nata radne populacije te godine imalo najviše završeno osnovno obrazovanje i niže. U pojedinim zemljama Centralno-istočne Evrope, poput Letonije, Slovačke, Češke i Litva-nije, manje od 10 procenata radne populacije je u 2017. godini najviše dostiglo osnovni i niži nivo obrazovanja.

16 OECD, (1998),Human Capital Investement: An International Comparison, OECD Publishing.17 Ibid.18 Termin “radna populacija” se u radu odnosi na pojedince starosti od 15 do 64 godine.

180

Grafikon 3.1.1:Procenat populacije (15-64) koja ima završeno osnovno obrazovanje i niže (ISCED

0-2) u 2017. godini za izabrane zemlje Centralno-istočne Evrope.

0.0 5.0 10.0 15.0 20.0 25.0 30.0 35.0

LitvanijaČeška

PoljskaSlovačkaLetonijaEstonija

SlovenijaNemačka

Crna GoraMađarskaHrvatskaBugarskaRumunija

SrbijaMakedonija

Izvor: prikaz na osnovu podataka Eurostata (http://appsso.eurostat.ec.europa.eu/nui/show.do?dataset=edat_lfse_03&lang=en) i Uneska (http://data.uis.unesco.org/Index.aspx?DataSetCode=edulit_ds)

U Srbiji je u 2017. godini oko 50procenata radne populacije imalo najviše završeno srednje obrazovanje. Prema ovom pokazatelju Srbija među zemljama Centralno-istočne Evrope beleži jedan odnajnižih procenata radne populacije koja ima završen srednji nivo obrazovanja. Treba, ipak, istaći da ovo odstupanje nije toliko značajno kao ono prime-ćeno u pogledu procenta radne populacije koja ima zavrešen osnovni i niži nivo obrazo-vanja. Među zemljama posmatranog regiona u 2017. godini kao najbolje pozicionirane izdvojile su se Poljska, Češka i Slovačka, u kojima je procenat radne populacija koja ima završeno srednje obrazovanje bio veći od 60 procenata.

Grafikon 3.1.2:Procenat populacije (15-64) koja ima završeno srednje obrazovanje (ISCED 3 i 4)

u 2017. godini za izabrane zemlje Centralno-istočne Evrope.

0.0 10.0 20.0 30.0 40.0 50.0 60.0 70.0 80.0

MakedonijaEstonija

SrbijaLitvanijaBugarskaSlovenijaLetonija

NemačkaMađarskaHrvatska

RumunijaCrna Gora

PoljskaSlovačka

Češka

Izvor: prikaz na osnovu podataka Eurostata (http://appsso.eurostat.ec.europa.eu/nui/show.do?dataset=edat_lfse_03&lang=en) i Uneska (http://data.uis.unesco.org/Index.aspx?DataSetCode=edulit_ds)

181

Srbija se u 2017. godini našla na začelju zemalja sa najnižim procentom radne populacije koja ima završeno visoko obrazovanje i više. Preciznije, u Srbiji je posmatrane godine tek oko 20procenata radne populacije dostiglo najviši nivo obrazovanja. Jedina zemlja koja je među zemljama Centralno-istočne Evrope bila lošije pozicionirana u odnosu na Srbiju prema ovom pokazatelju bila je Rumunija. Među zemljama analiziranog regiona izdvajaju se po najvišim vrednostima Estonija i Litvanija, u kojima je čak 40procenata radne populacije imalo završeno visoko obrazovanje i više, što je za 20 procentnih poena više u odnosu na Srbiju.

Grafikon 3.1.3:Procenat populacije (15-64) koja ima završeno visoko obrazovanje i više (ISCED

5-8) u 2017. godini za izabrane zemlje Centralno-istočne Evrope.

0.0 5.0 10.0 15.0 20.0 25.0 30.0 35.0 40.0 45.0

LitvanijaEstonijaLetonija

SlovenijaPoljska

NemačkaBugarska

Crna GoraMađarska

ČeškaHrvatskaSlovačka

MakedonijaSrbija

Rumunija

Izvor: prikaz na osnovu podataka Eurostata (http://appsso.eurostat.ec.europa.eu/nui/show.do?dataset=edat_lfse_03&lang=en) i Uneska (http://data.uis.unesco.org/Index.aspx?DataSetCode=edulit_ds)

Kvantitativni pokazatelj ljudskog kapitala koji se takođe može koristiti u svrhe među-narodne komparacije jeste procečan broj godina školovanja. Prema ovom pokazatelju Srbija spada u red zemalja Centralno-istočne Evrope sa najnižom vrednošću. Naime, u Srbiji je u 2017. godini prosečan broj godina školovanja iznosio oko 11 godina. Jedina zemlja u kojoj je ovaj pokazatelj bio lošiji među zemljama posmatranog regiona bila je Makedonija. U Litvaniji i Nemačkoj, kao najbolje pozicioniranim zemljama, prosečan broj godina školovanje je iznosio, respektivno, 13 i 14 godina.

182

Grafikon 3.1.4:Prosečan broj godina školovanja u 2017. godini za izabrane zemlje

Centralno-istočne Evrope.

0.02.04.06.08.0

10.012.014.016.0

Makedonija

Srbija

Crna G

ora

Hrvatska

Rum

unija

Bugarska

Mađarska

Slovenija

Poljska

Slovačka

Estonija

Češka

Letonija

Litvanija

Nem

ačka

Izvor: prikaz na osnovu podataka Eurostata (http://appsso.eurostat.ec.europa.eu/nui/show.do?dataset=edat_lfse_03&lang=en) i Uneska (http://data.uis.unesco.org/Index.aspx?DataSetCode=edulit_ds)

3.2 Kvalitativni pokazatelji ljudskog kapitalaMerenje ljudskog kapitala zasnovano na korišćenju kvantitativnih pokazatelja karakte-rišu dva nedostatka.Prvo, ovakva analiza u potpunosti zanemaruje kvalitativne razlike u obrazovnim sistemima zemalja koje su uključene u analizu. Naime, analiza počiva na pretpostavci da jedna godina školovanja omogućava prosečnom učeniku sticanje pot-puno identičnog nivoa veština u pogledu čitalačke, matematičke i naučne pismenosti, bez obzira na to iz koje zemlje taj učenik dolazi. Ali, da li možemo pretpostaviti da će prosečni učenik iz Indonezije ili Perua (zemalja čiji učenici postižu najlošije rezultate) u toku jedne godine školovanja steći identične veštine kao i prosečni učenik iz Singapura ili Finske (zemalja čiji učenicipostižu najbolje rezultate)? Sigurno da ne, što kvantitativ-ni pokazatelji zanemaruju. Drugo, korišćenje kvantitativnih pokazatelja u svrhe merenja ljudskog kapitala implicitno pretpostavlja da učenici znanja, veštine i kompetencije stiču isključivo u školi. Ali, sve veći broj radova ukazuje da na razvoj veština pored škole utiču i brojni faktori izvan škole.19 Imajući u vidu ove nedostatke, pažnja kreatora ekonomske poltike bi trebalo da sa kvantitativnih pokazatelja, odnosno ispitivanja koliko vremena učenici provode u školi, bude preusmerena na kvalitativne pokazatelje, odnosno procenu nivoa veština koje učenici u toku školovanja zaista steknu. Razvoj međunarodnih pro-grama za procenu nivoa stečenih veština nastandardizovan način je takvu vrstu analize učinio mogućom.

Jedan od najznačajnijih programa za procenu nivoa stečenih veština jeste Međunarodni program procene obrazovnih postignuća učenika (engl. Programme for International Student Assessment - PISA), koji se od 1997. godine realizuje od strane OECD-a. Te-stiranje učenika se od tada organizuje svake treće godine. Osnovni cilj PISA testiranja jeste procena i praćenje stepena u kojem su učenici koji su završili osnovno obrazovanje ovladali kompetencijama važnim za dalje školovanje i aktivno učestovanje u društvenoj

19 Hanushek E., Woessmann L. (2007), Education Quality and Economic Growth, World Bank Publishing.

183

zajednici. Centralni koncept jeste pismenost petnaestogodišnjaka koja se ispituje u tri ra-zličita domena: (1) čitalačka, (2) matematička i (3) naučna pismenost. Specifičnost ovog programa jeste upravo to što se kvalitet obrazovanja ne meri stepenom u kojem učenici mogu da reprodukuju ono što su naučili u školama, već koliko su osposobljeni da razu-meju i koriste informacije prilikom rešavanja relevantnih problema iz svakodnevnog života. Stoga je važno je uočiti da ovaj program treba posmatrati mnogo šire u odnosu na konkurentske programe evaluacije kvaliteta obrazovanja. Za razliku od programa kao što su Treća međunarodna studija u obasti matematike i nauke (engl. Third Inter-national Mathematics and Science Study – TIMSS) iliMeđunarodna studija o razvoju čitalačke pismenosti (engl. Progress in International Reading Literacy Study – PIRLS), koji u fokusu imaju nastavni plan i program, PISA za cilj ima testiranje efikasnosti obra-zovnih sistema u razvoju kompetencija koje imaju značaj za lični razvoj učenika, ali i društvene zajednice. Dakle, PISA u fokusu ima kompetencije, pa stoga program nije ni usmeren na praćenje stepena realizacije kurikuluma. Iako je reč o kompetencijama koje imaju potporu u nastavnom planu i programu, kvalitet obrazovanja se shvata kao interdisciplinarna i funkcionalna kategorija. Razlog za ovakvo gledište leži upravo u činjenici da se čitalačka, matematička i naučna pismenost izuzev u školi, razvijaju i kroz interakciju s drugim ljudima i pod uticajem su brojnih drugih kontekstualnih faktora.20

Prosečni petnaestogodišnjak iz Srbije je prema rezultatima PISA testiranja iz 2012. go-dine21 u pogledu matematičke pismenosti ostvario 449 poena. U odnosu na prosek ze-malja OECD-a ovo odstupanje iznosi 45 poena. Kako prema PISA metodologiji efektu 1 školske godine odgovara 40 poena, ovo upućuje da prosečni petnaestogodišnjak iz Srbije zaostaje za prosečnim vršnjakom iz OECD-a zemalja za nešto više odjedne školske go-dine. Komparativno posmatrano, Srbija spada u red zemalja Centralno-istočne Evrope, zajedno sa Crnom Gorom, Bugarskom i Rumunijom, čiji su učenici na PISA testiranju ostvarili najlošije rezultate u domenu matematičke pismenosti. Nemačka, Poljska i Esto-nija se izdvajaju unutar izabrane selekcije zemalja kao one čiji učenici su 2012. godine u pogledu matematičke pismenosti ostvarili rezultate iznad proseka zemalja OECD-a.

20 Baucal A., Pavlović-Babić, D. (2013), PISA 2012 u Srbiji: Podrži me, inspiriši me, Institut za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

21 Poslednje PISA testiranje obavljeno je 2018. godine, ali se objavljivanje rezultata očekuje za kraj 2019. godine. Kako učenici iz Srbije nisu učestovali na PISA testiranju 2015. godine, u svrhe analize korišćeni su podaci PISA testiranja iz 2012. godine.

184

Grafikon 3.2.1:Matematička pismenost prema rezultatima PISA testiranja iz 2012. godine za

izabrane zemlje Centralno-istočne Evrope.

0100200300400500600

Crna G

ora

Bugarska

Rum

unija

Srbija

Hrvatska

Mađarska

Litvanija

Slovačka

Letonija

Češka

Slovenija

Nem

ačka

Poljska

Estonija

OECD

Izvor: prikaz na osnovu podataka OECD-a (http://www.oecd.org/pisa/data/)

Sličan rezultat učenici iz Srbije su ostvarili i u pogledu čitalačke pismenosti. Prema re-zultatima PISA testiranja iz 2012. godine prosečni petnaestogodišnjak iz Srbije je u do-menu čitalačke pismenosti ostvario 446 poena. U ovom domenu, odstupanje u odnosu na prosek zemalja OECD-a je još veće i iznosi 50 poena, što ukazuje da prosečni učenik iz Srbije u proseku zaostaje 1,25 školske godine u odnosu na OECD prosek. Među izabra-nim zemljama Centralno-istočne Evrope, lošije rezultate u pogledu čitalačke pismenosti u odnosu na Srbiju ostvarili su učenici iz Crne Gore, Bugarske i Rumunije. Kao zemlje čiji učenici su ostvarili rezultate iznad proseka zemalja OECD-a u posmatranom dome-nu, kao i u slučaju matematičke pismenosti, izdvajaju se Nemačka, Estonija i Poljska.

Grafikon 3.2.2:Čitalačka pismenost prema rezultatima PISA testiranja iz 2012. godine za

izabrane zemlje Centralno-istočne Evrope.

0100200300400500600

Crna G

ora

Bugarska

Rum

unija

Srbija

Slovačka

Litvanija

Slovenija

Hrvatska

Mađarska

Letonija

Češka

Nem

ačka

Estonija

Poljska

OECD

Izvor: prikaz na osnovu podataka OECD-a (http://www.oecd.org/pisa/data/)

185

Rezultati PISA testiranja iz 2012.godineukazuju da je prosečni petnaestogodišnjak iz Srbije u pogledu naučne pismenosti ostvario 445 poena. U pogledu ovog domena pisme-nosti učenici iz Srbije su se pozicionirali među tri najlošije zemlje Centralno-istočne Evrope. Zaostajanje učenika iz Srbije u odnosu za učenike iz OECD-a zemalja je u ovom domenu najveće i iznosi 55 poena. Drugim rečima, prosečni učenik iz Srbije u pogledu naučne pismenosti zaostaje za prosečnim učenikom iz OECD-a zemalja 1,4 školske go-dine. Slično kao u ostala dva domena, među zemljama Centralno-istočne Evrope, u do-menu naučne pismenosti učenici iz Crne Gore, Rumunije i Bugarske ostvaruju najlošije, a učenici iz Nemačke, Poljske i Estonije ostvaruju najbolje rezultate.

Grafikon 3.2.3:Čitalačka pismenost prema rezultatima PISA testiranja iz 2012. godine za

izabrane zemlje Centralno-istočne Evrope

0

200

400

600

Crna G

ora

Rum

unija

Srbija

Bugarska

Slovačka

Hrvatska

Letonija

Mađarska

Litvanija

Češka

Slovenija

Nem

ačka

Poljska

Estonija

OECD

Izvor: prikaz na osnovu podataka OECD-a (http://www.oecd.org/pisa/data/)

Zanimljivo je izdvojiti i to da 38,9procenata učenika iz Srbije na PISA testiranju 2012. godine u domenu matematičke pismenosti nije dostiglo drugi nivo kompetencija, koji se smatra neophodnim da bi se učenik smatrao funkcionalno pismenim. Ono što je pri-metno za Srbiju jeste i izuzetno nizak udeo onih učenika koji su dostigli najviše nivoe kompetencija (nivo 5 i nivo 6). Preciznije, samo 4,6 procenata učenika iz Srbije je u posmatranom domenu dostiglo najviše nivoe pismenosti. Štaviše, odnos funkcionalo ne-pismenih i izvanredno pismenih je u Srbiji iznosio 8:1. Među zemljama Centralno-istoč-ne Evrope prema procentu funkcionalno nepismenih učenika najbolje su pozicionirane Estonija, Poljska i Nemačke, dok su najlošije rangirane Srbija, Rumunija i Bugarska.

186

Grafikon 3.2.4:Nivoi matematičke pismenosti na PISA testiranja iz 2012. godine za izabrane

zemlje Centralno-istočne Evrope.

0.05.0

10.015.020.025.030.035.040.045.050.0

Estonija

Poljska

Nem

ačka

Letonija

Slovenija

Češka

Litvanija

Slovačka

Mađarska

Hrvatska

Crna G

ora

Srbija

Rum

unija

Bugarska

Pismenost ispod nivoa 2 Pismenost na nivoima 5 i 6 OECD

Izvor: prikaz na osnovu podataka OECD-a (http://www.oecd.org/pisa/data/)

U cilju dobijanja opšte slike i uspostavljanja odnosa između investiranja u ljudski kapital i efekata tog investiranja u pogledu kvalitativnih pokazatelja nivoa ljudskog kapitala pri-kazana je veza između izdvajanja za obrazovanje kao procenta bruto domaćeg proizvoda i rezultata u domenu matematičke pismenosti na PISA testiranju 2012. godine.22 Očeki-vano, veza između ovih varijabli je pozitivna, što znači da učenici onih zemalja koje iz-dvajaju veći procenat bruto domaćeg proizvoda na obrazovanje ostvaruju bolje rezultate u pogledu matematičke pismenosti. Učenici onih zemalja koje se nalaze ispod regresione prave ostvaruju rezultate koji su lošiji od onih koje bismo očekivali shodno izdvajanjima ovih zemalja za obrazovanje. Među ovim zemljama posebno se izdvajaju Srbija, Bugar-ska, Mađarska, Litvanija i Letonija, što ukazuje na potencijalnu nefikasnost investiranja u ljudski kapital od strane ovih zemalja. Štaviše, ovo negativno odstupanje u slučaju Sr-bije spada u najveća. S druge strane, učenici onih zemalja koje se nalaze iznad regresione prave ostvaruju rezultate koji su bolji od onih koje bismo očekivali shodno onome što ove zemlje izdvajaju za obrazovanje. U red ovakvih zemalja ističu se Nemačka, Češka, Poljska i Estonija,što upućuje na efikasno investiranje pomenutih zemalja u ljudski kapi-tal. Buduća istraživanja biće usmerena ka razlozima ove korelacije i neutralisanju ostalih faktora i otklanjanju endogenosti.

22 Za donošenje statistički preciznijih zaključaka neophodno je u analizu uključiti i druge varijable koje mogu biti od značaja za ispitivanje veze između investiranja u ljudski kapital i dostignutog nivoa ljudskog kapitala.

187

Grafikon 3.2.5:Veza između prosečnih izdvajanja za obrazovanje kao procenta bruto domaćeg

proizvoda i matematičke pismenosti na PISA testiranju iz 2012. godine za izabrane zemlje Centralno-istočne Evrope.

RumunijaBugarska

Slovačka

Češka

Hrvatska

Srbija

Mađarska

Nemačka

Poljska

Litvanija

Estonija

Slovenija

Letonija

430

440

450

460

470

480

490

500

510

520

530

0.00 1.00 2.00 3.00 4.00 5.00 6.00

Mat

emat

ička

pism

enos

t

Prosečna izdvajanja za obrazovanje (% BDP)

Izvor: prikaz na osnovu podataka Svetske banke (http://datatopics.worldbank.org/education/wDashboard/dqexpenditures) i OECD-a (http://www.oecd.org/pisa/data

4. ZAKLJUČAK

U radu je istaknut značaj investiranja u ljudski kapital i predstavljen je okvir za merenje investicija u ljudski kapital i efekata tog investiranja od strane zemalja.

Komparativno je predstavljen prosečni nivo javnih investicija u obrazovanje, meren iz-dvajanjima za obrazovanje kao procenta bruto domaćeg proizvoda i izdvajanjima po učeniku po nivoima obrazovanja kao procenta bruto domaćeg proizvoda per capita, u poslednjih deset godina za Srbiju i izabrane zemlje Centralno-istočne Evrope. Srbija je u proseku u posmatranom periodu ulagala u obrazovanje oko 4,5 procenata bruto domaćeg proizvoda, što je na nivou zemalja analiziranog regiona.Međutim, u slučaju Srbije uoča-va se značajna neravnoteža u pogledu izdvajanja po učeniku po nivoima obrazovanja (53 procenatabruto domaćeg proizvoda per capita za nivo osnovnog obrazovanja nasuprot 13 procenata bruto domaćeg proizvoda per capita za nivo srednjeg obrazovanja).

U radu je konceptualno opisano i merenje ljudskog kapitala na osnovu različitih kvanti-tativnih i kvalitativnih pokazatelja. Istaknuta je razlika u pogledu korišćenja ovih poka-zatelja, tj. predstavljene su prednosti korišćenja kvalitativnih pokazatelja u cilju merenja ljudskog kapitala. Rezultati oba metodološka pristupa stavljaju Srbiju na samo dno među zemljama Evrope.

188

Kvantitativni pokazatelji korišćeni u analizi jesu najviši završeni obrazovni nivo i prose-čan broj godina školovanja. U Srbiji je u 2017. godini oko 26 procenataradne populacije imalo završeno osnovno obrazovanje i niže, čime se Srbija našla na samom vrhu zemalja Centralno-istočne Evrope sa najvećim procentom populacije koja ima najviše završeni najniži nivo obrazovanja. Štaviše, Srbija se našla na samom dnu zemalja Centralno-istočne Evrope sa najmanjim procentom radne populacije koja ima završeno srednje i visoko i više obrazovanje.Prosečan broj godina školovanja je u Srbiji u 2017. godini iznosio oko 11 godina. Ovi pokazatelji ukazuju potencijalno na neefikasnost investiranja u ljudski kapital u Srbiji.

Kvalitativni pokazatelji upotrebljeni u ovom radu se odnose na obrazovna postignuća učenika u pogledu matematičke, čitalačke i naučne pismenosti na PISA testiranju. Pro-sečni petnaestogodišnjak u Srbiji prema rezultatima PISA testiranja iz 2012. godine za-ostaje sa prosečnim učenikom iz OECD zemaljaza najmanje jednu školsku godinu u sva tri domena pismenosti. Pored svega, učenici iz Srbije ostvaruju značajno lošije rezulta-te na PISA testiranju u pogledu matematičke pismenosti od onih koje bismo očekivali shodno visini javnih investicija u obrazovanje, što upućuje dodatno na neefikasnost ovih investicija.

LITERATURA

1. Barro, R. (1991), “Economic Growth in a Cross Section of Countries“, The Quar-terly Journal of Economics, MIT Press, Vol. 106 (2), pp. 404-443.

2. Barro, R, Sala-i-Martin, H. (2003), Economic growth, 2ndEdition, MIT Press.3. Baucal A., Pavlović-Babić, D. (2013), PISA 2012 u Srbiji: Podrži me, inspiriši me,

Institut za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.4. Cohen, D. and Soto, M. (2007), “Growth and human capital: good data, good re-

sults”, Journal of economic growth, Vol. 12 (1), pp. 51-76.5. Finnie R., Meng R. (2002), Minorities, Cognitive Skills and Incomes of Canadi-

ans, Canadian Public Policy.6. Green D., Riddell C. (2003), “Literacy and earnings: An investigation of the interac-

tion of cognitive and unobserved skills in earnings generation”, Labour Economics, Vol. 10 (2), pp. 165-184.

7. Hanushek E., Woessmann L. (2007), Education Quality and Economic Growth, World Bank Publishing.

8. Laurie, J. et al. (2008), “Toward a Human Capital Measurement Methodology”, Ad-vances in Developing Human Resources, Vol. 10 (6), pp. 863-881.

9. Mankiw, G. et al. (1992), “A Contribution to the Empirics of Economic Growth“,The Quarterly Journal of Economics, MIT Press, Vol. 107 (2), pp. 407-437.

10. McIntosh S., Vignoles A. (2001), “Measuring and Assessing the Impact of Basic Skills on Labour Market Outcomes”, Oxford Economic Papers, Vol. 53, pp. 453-481.

11. OECD (1994), Jobs Study, OECD Publishing.12. OECD, (1998), Human Capital Investement: An International Comparison, OECD

Publishing.13. OECD (2010), The High Cost of Low Educational Performance, OECD Publishing.14. Rosen H., Gayer T. (2009), Public Finance, 8th Edition, McGraw Hill.

189

15. http://appsso.eurostat.ec.europa.eu/nui/show.do?dataset=edat_lfse_03&lang=en16. http://data.uis.unesco.org/Index.aspx?DataSetCode=edulit_ds17. http://datatopics.worldbank.org/education/wDashboard/dqexpenditures18. http://www.oecd.org/pisa/data/19. https://ec.europa.eu/eurostat/web/products-datasets/-/TPS0020

191

FISKALNI PODSTICAJI U POLITICI ENERGETSKE EFIKASNOSTI SRBIJEFISCAL INCENTIVES IN THE ENERGY EFFICIENCY POLICY OF SERBIA

Lidija Madžar*

Apstrakt: Energetska efikasnost se može definisati kao odnos između ostvarenih kori-sti od neke aktivnosti i potrošene energije na njenu realizaciju. Ona se danas u sve većoj meri smatra svojevrsnim izvorom energije jer predstavlja najjeftiniju, a ujedno i najdo-stupniju mogućnost za podsticanje održivog privrednog rasta, poboljšanje nacionalne bez-bednosti i smanjenje daljih šteta koje se nanose klimatskom i ekološkom sistemu. U tom smislu je potreba za obezbeđivanjem adekvatnog, održivog i ekološki prihvatljivog snabdeva-nja energijom dovela do imperativa za pove-ćanjem energetske efikasnosti u celom svetu. Poboljšanje energetske efikasnosti donosi ve-like i brojne koristi u vidu smanjenja troškova i poboljšanja konkurentnosti i produktivnosti industrijskih potrošača, smanjenja troškova i rizika od siromaštva domaćinstava, smanjenja uvoza energije i povećanja energetske sigur-nosti, kao i smanjenja potreba za dodatnom energetskom infrastrukturom. Smanjena po-trošnja energije dovodi i do smanjenja emisije gasova sa efektom staklene bašte, što sve zna-čajno doprinosi zaštiti klime, životne sredine i dekarbonizaciji privrede. U skladu sa tim, prepoznata je uloga sistema energetskog me-nadžmenta (SEM) koji obezbeđuje savremenim organizacijama okvir za kontinuirano uprav-ljanje potrošnjom energije, kao i za identifika-ciju mogućnosti za usvajanje tehnologija koje štede energiju. SEM se može posmatrati i kao sistematičan proces kontinuiranog poboljša-nja energetskih performansi i maksimiziranja ušteda energije. Zbog njenih očiglednih privat-nih i javnih koristi, ovo je oblast u kojoj dizajn podsticaja politike zahteva pažljivo razmatra-nje. Prepoznajući ulogu i značaj SEM-a i ener-getske efikasnosti, savremene vlade razvijenih zemalja razvile su niz programa za upravljanje potrošnjom energije koji pružaju smernice i

podršku kompanijama u procesu sprovođenja ovih sistema. Takvi programi obično uključuju paket politika i inicijativa, kao i dobrovoljne šeme ili sporazume koji podstiču smanjenje po-trošnje energije i/ili emisije gasova sa efektom staklene bašte. Dodatna podrška države je ta-kođe često uključena u takve programe i može obuhvatiti niz instrumenata poput finansijskih podsticaja, programa nagrađivanja, objav-ljivanja smernica i uputstava i obezbeđivanja neophodnih tehničkih alata. Pored ovih in-strumenata, savremene vlade u sve većoj meri obezbeđuju i efikasne finansijske podsticaje za primenu sistema energetskog menadžmenta među kojima se izdvajaju poreska izuzeća, po-reski krediti i druge poreske olakšice, subven-cije za energetske preglede i revizije, programi nagrađivanja, pružanje tehničke pomoći, jav-no izveštavanje o energetskim performansama savremenih kompanija i dr. Pored ovih pod-sticaja, posebnu ulogu u pokretanju sistema energetskog menadžmenta imaju i olakšani pristup informacijama (o najboljoj praksi, razmena informacija i šeme saradnje, umre-žavanje, smernice za implementaciju itd.), kao i mnogi tehnički alati poput podrške za spro-vođenje energetskih revizija, razvoja tehničkih energetskih profila, alata za testiranje sistema i dr. Cilj rada je da prikaže fiskalne mere u po-litici energetske efikasnosti Srbije. Za razliku od razvijenih zemalja, u Srbiji postoje samo sporadične, stohastične i nedovoljno razvijene mere fiskalne politike u oblasti energetske efi-kasnosti. Pošto je domaća politika energetske efikasnosti još uvek u svom povoju, trebalo bi intenzivnije raditi na promociji ulaganja u ovu oblast, kao i na koncipiranju odgovarajućih podsticaja, instrumenata, propisa i programa koji bi bili prevashodno namenjeni sektorima domaćinstva, saobraćaja, industrije i javnom sektoru. Na kraju rada se daju konkretne pre-

* Fakultet za finansije, bankarstvo i reviziju, Univerzitet Alfa BK, E-mail: lidi.madzar@gmail.com

192

poruke sa ciljem unapređenja primene sistema energetskog menadžmenta i energetske efika-snosti u zemlji. KLJUČNE REČI: ENERGETSKA EFIKA-SNOST, SISTEM ENERGETSKOG MENAD-ŽMENTA (SEM), VLADINI PROGRAMI, FI-SKALNI PODSTICAJI

Abstract: Energy efficiency can be described as the relationship between the benefits of some activity and the spent energy on its realization. Today, energy efficiency is increasingly consid-ered as a kind of energy source because it rep-resents the lowest cost, and the most afforda-ble way of encouraging sustainable economic growth, improving national security and re-ducing further climate and ecological damag-es. In that sense, the need to ensure adequate, sustainable, and environmentally friendly en-ergy supply led to the need for increasing en-ergy efficiency worldwide. Improving energy efficiency brings great and numerous benefits in terms of cost reducing and improving the competitiveness and productivity of industri-al consumers, cost savings and reducing the risk of households’ poverty, reducing energy imports, increasing energy security, as well as reducing the need for additional energy infrastructure. Reduced energy consumption also reduces greenhouse gas (GHG) emissions, which significantly contribute to climate and environmental protection, as well as to decar-bonisation of the economy. In accordance with this, this paper recognizes the role of the Ener-gy Management System (EMS), which provides modern organizations with a framework for the continuous energy consumption management, as well as for identifying the adaption of en-ergy-saving technologies opportunities. EMS can be also seen as a systematic process of con-tinuous energy performance improvement and maximizing energy savings. Due to its obvious public and private benefits, this is the area in which policy incentives’ design deserves care-ful consideration. Recognizing the role and significance of EMS and energy efficiency, con-temporary governments of developed countries

have developed a range of energy management programs that provide guidance and support to companies in the process of EMS implementa-tion. Such programs typically involve policies and initiatives, as well as voluntary schemes or agreements that encourage the reduction of energy consumption and/or GHG emissions. Additional state support is also often included in such programs and can cover a range of in-struments such as financial incentives, reward programs, guidelines, and the provision of the necessary technical tools. In addition to these instruments, contemporary governments are increasingly providing effective financial in-centives for the EMS implementation, includ-ing tax exemptions, tax credits, tax holidays and other tax reliefs, energy audit subsidies, reward programs, technical assistance, public reporting about the contemporary companies’ energy performance and others. In addition to these incentives, open access to information (on best practices, information exchange and cooperation schemes, networking, implementa-tion guidelines, etc.), as well as many technical tools such as the energy audit implementation support, the development of technical energy profiles, benchmarking tools, etc. have a spe-cial role in the EMS launching process. The aim of this paper is to present fiscal measures in the energy efficiency policy of Serbia. Unlike developed countries, there are only sporadic, stochastic and insufficiently developed fiscal measures in this field in Serbia. As the national energy efficiency policy is still in its infancy, it should be more intensive to promote energy efficiency investments, as well as to design ap-propriate incentives, instruments, regulations, and programs that the Serbian government would primarily targeted at the household, transport, industry and public sectors. At its very end, the paper gives concrete recommen-dations in order to improve the EMS implemen-tation and energy efficiency in Serbia. KEYWORDS: ENERGY EFFICIENCY, EN-ERGY MANAGEMENT SYSTEM (EMS), GOV-ERNMENTAL PROGRAMS, FISCAL INCEN-TIVES

JEL KLASIFIKACIJA: H20, H23, O13, Q42, Q48

193

UVOD

Energija predstavlja osnovu svih svakodnevnih aktivnosti čovečanstva poput saobraća-ja, proizvodnje, grejanja i hlađenja prostora, osvetljenja, zabave i dr. Pošto se ljudi osla-njaju na nju da bi im život bio korisniji, produktivniji i komforniji, održavanje kvaliteta života i proizvodnje zahteva mudro i racionalno korišćenje inače oskudnih energetskih resursa. Izbori koje oni donose pri korišćenju energije, poput kupovine energetski efika-snih aparata, utiču na kvalitet njihovog života i na stanje životne sredine. U tom smislu štednja energije i energetska efikasnost predstavljaju najznačajnije načine za smanje-nje njene potrošnje. Pri tome, između ova dva pojma postoje značajne razlike.1 Dok se štednja energije odnosi na ono ponašanje koje ima za rezultat manju potrošnju energije, energetska efikasnost podrazumeva njenu manju potrošnju pri obavljanju iste funkcije, odnosno primenu efikasnih tehnologija koje troše manje energije.

Energetska efikasnost se danas u sve većoj meri smatra svojevrsnim izvorom energije jer ona predstavlja najjeftiniju i najdostupniju mogućnost za podršku održivom privrednom rastu, poboljšanje nacionalne bezbednosti i smanjenje daljih šteta koje se nanose kli-matskom i ekološkom sistemu. Evropska komisija (EK) definiše energetsku efikasnost kao najekonomičniji način za smanjenje emisija štetnih gasova, poboljšanje energetske sigurnosti i konkurentnosti i podsticanje novog zapošljavanja i stoga je smatra najve-ćim energetskim resursom Evrope.2 Ona takođe poistovećuje energetsku efikasnost sa svojim strateškim prioritetom i jednim od najznačajnijih principa funkcionisanja Evrop-ske unije (EU).3 Član 2. Direktive o energetskoj efikasnosti EU koristi široku definiciju ovog pojma prema kojoj energetska efikasnost podrazumeva odnos proizvodnog učinka, usluga, dobara ili energije u odnosu na input energije, odnosno na njenu potrošnju.4 Ko-načno, efikasno korišćenje energije se može razumeti i kao njena potrošnja na način na koji se ostvaruju maksimalne koristi, ali takođe može da podrazumeva i preusmeravanje potrošnje energije ka vremenskim periodima u kojima je ima u izobilju i kada je jeftina (na primer, tokom noći ili tokom sunčanih i vetrovitih perioda kada obnovljivi izvori proizvode više energije).5

Potreba za obezbeđivanjem adekvatnog, održivog i ekološki prihvatljivog snabdevanja energijom dovela je do imperativa za povećanjem energetske efikasnosti. Strategija koja naglašava ulaganja u energetsku efikasnost predstavlja najekonomičniji i ekološki naj-prihvatljiviji način obezbeđivanja energije za potrebe održivog razvoja i ublažavanje šteta koje se nanose ekološkom sistemu. Snabdevanje energijom sa ciljem ostvarivanja održivog privrednog razvoja je cilj i razvijenih i zemalja u razvoju (ZUR), iako je ova potreba posebno izražena u ZUR u kojima veliki deo stanovništva još uvek nema pri-stupa savremenim energetskim uslugama kao što je snabdevanje električnom energijom. Umesto toga, ono se oslanjaja na tradicionalne i često neodržive energetske izvore poput uglja i ogrevnog drva. Od 1980. godine došlo je do rasta tražnje za globalnim energet-skim uslugama za 50% i očekuje se da će do 2030. godine ona porasti za još 50%.6

1 The NEED project (2017), str. 50.2 European Commission (2010), str. 6.3 European Parliament (2015), str. 1.4 Official Journal of the European Union (2012), Article 25 European Parliament (2015), str. 1.6 Expert Group on Energy Efficiency (2007), str. 1.

194

Povećano snabdevanje energijom ili poboljšanje energetske efikasnosti krajnje potrošnje i efikasnosti snabdevanja energijom predstavljaju opšte pristupe koji se mogu primeni-ti za zadovoljavanje povećane globalne energetske tražnje. Međutim, od ovih pristupa samo poboljšanje energetske efikasnosti može da dovede do željenih rezultata, ostvaru-jući snažne finansijske prinose koji prevazilaze prinose od ulaganja u konvencionalno snabdevanje energijom. U tom smislu povećanje konvencionalnog snabdevanja ener-gijom ne predstavlja održivo rešenje na dugi rok jer kontinuirano oslanjanje na njene dominantne i iscrpive izvore, poput fosilnih goriva, podstiče energetsku nesigurnost i dovodi do ozbiljnih ekoloških i klimatskih problema. Stoga je potrebno razvijati čiste energetske alternative da bi se ostvarili globalni razvojni i ekološki ciljevi.7

Pojam energetske efikasnosti se različito tumači u stručnoj literaturi, kao i u raznim naučnim oblastima. Ona se najčešće opisuje kao odnos između ostvarenih koristi od neke aktivnosti i potrošene energije na njenu realizaciju.8 Kao takva, energetska efika-snost zauzima značajno mesto u programima javne politike najrazvijenijih zemalja sve-ta. Zbog rasta interesovanja kreatora politike za ovom oblašću, sve je veća pažnja koja se posvećuje definisanju ovog pojma. Ulaganja u poboljšanje energetske efikasnosti do-nose velike i brojne koristi u vidu smanjenja troškova i poboljšanja konkurentnosti indu-strijskih potrošača, smanjenja troškova i rizika od siromaštva domaćinstava, smanjenja uvoza energije i povećanja energetske sigurnosti, kao i smanjenja potreba za dodatnom energetskom infrastrukturom. Smanjena potražnja za energijom dovodi i do smanjenja emisije gasova sa efektom staklene bašte, što sve značajno doprinosi zaštiti klime, ži-votne sredine, kvalitetu vazduha, dekarbonizaciji privrede, poboljšanju javnog imidža kompanija i dr. Poboljšanje energetske efikasnosti često zahteva velika početna ulaganja i daje prinose tokom životnog veka investicije u obliku ostvarene uštede energije. Mere energetske efikasnosti se smatraju ekonomičnim kada ostvareni prinosi prevazilaze troš-kove njihove primene. Međutim, pored finansijskih troškova, postoje i mnogi skriveni troškovi koji proizilaze iz napora u identifikaciji, proceni i primeni mera energetske efikasnosti.9 Oni se obično ogledaju u pojavi jaza energetske efikasnosti.

Do sada je sprovedeno mnogo studija o odlukama o ulaganjima savremenih firmi u ener-getsku efikasnost koje pokazuju da često, uprkos svojoj profitabilnosti i isplativosti, ona nemaju visok nivo prioriteta jer se obično ne doživljavaju kao strateške investicije.10 Nee-fikasna potrošnja energije nije samo posledica nedovoljne rasprostranjenosti energetski efikasnih tehnologija, već i nedostatka svesti o značaju ove oblasti. Značajna i ekono-mična poboljšanja se mogu postići uvođenjem sistema energetskog menadžmenta, jer uspešno upravljanje energijom ne samo da može da poboljša energetsku efikasnost posto-jećih poslovnih aktivnosti, već može i da doprinese prevazilaženju svih prepreka daljem širenju i usvajanju energetski efikasnih tehnologija i praksi i može da utiče na odluke o ulaganjima. Istraživanja ukazuju i na to da i dalje postoji značajan potencijal za pobolj-šanje energetske efikasnosti i štednju energije u mnogim kompanijama širom sveta. Iako bi mogla da budu visoko profitabilna, u praksi često ne dolazi do realizacije ulaganja u ovu oblast. Naime, profitno orijentisane kompanije obično ne razmatraju ove investicione mogućnosti zbog mnogih prepreka koje ne moraju nužno biti finansijske prirode. Zato se i javlja potreba za aktivnijom ulogom i intervencijom države u ovoj oblasti. 7 Ibidem, str. 1.8 Irrek et al. (2008), str. 1.9 European Parliament (2015), str. 1.10 Cooremans and Schönenberger (2017), str. 222.

195

1. SISTEM ENERGETSKOG MENADŽMENTA

Da bi jedna organizacija ostvarila dugoročne poslovne koristi od ulaganja u energetsku efikasnost, nije dovoljno samo da sprovodi tehničke i tehnološke promene. Naime, stalna poboljšanja poslovnih performansi, između ostalog, zahtevaju i posedovanje strateškog plana za upravljanje energijom koji je kreiran u skladu sa jedinstvenim organizacionim okolnostima, koji postavlja jasne ciljeve energetske efikasnosti i definiše program nji-hovog ostvarivanja. U tom smislu sistem energetskog menadžmenta (SEM) omogućava organizaciji da realizuje svoju privrženost energetskoj politici, preduzme mere sa ci-ljem poboljšanja svojih energetskih performansi i da dokaže usklađenost ovog sistema sa zahtevima usvojenih standarda upravljanja energijom.11 Primena sistema energetskog menadžmenta donosi brojne koristi za organizaciju i društvo, među kojima se ističu smanjenje troškova poslovanja, zaštita životne sredine, poboljšanje konkurentnosti i pro-duktivnosti, održivo upravljanje i poboljšanje javnog imidža.

Energetski menadžment podrazumeva sistemsko praćenje, analizu i planiranje kori-šćenja energije. Dakle, sistem energetskog menadžmenta obuhvata aktivnosti, prakse i procese efikasnog upravljanja energijom. On ne podrazumeva samo poštovanje op-šteprihvaćenih standarda poput ISO 50001 i EN 16001, već i razvijanje drugih okvira za sistematično upravljanje potrošnjom energije koji su definisani na osnovu određe-ne specifikacije.12 Pored toga, SEM obezbeđuje savremenim organizacijama i okvir za identifikaciju mogućnosti za usvajanje tehnologija koje štede energiju, uključujući i one koje ne zahtevaju nužno velika kapitalna ulaganja. Naime, u zavisnosti od trenutnog nivoa operativnih praksi, kvalitetan SEM može da ostvari značajne energetske uštede samo putem operativnih promena, a ne i putem kapitalno intenzivnih tehnoloških pro-mena. Pored toga, ishod uspešnog sistema za upravljanje energijom ne ogleda se samo u smanjenju potrošnje energije i troškova, već i u mnoštvu drugih organizacionih kori-sti kao što su rast produktivnosti i kavliteta, upravljanje resursima, smanjenje obaveza, povećana društvena odgovornost i rast vrednosti imovine.13 Međutim, u kompanijama koje nemaju jasnu energetsku strategiju i viziju, mogućnosti za poboljšanje energetske efikasnosti mogu biti poznate, ali ne i priznate ili primenjivane zbog postojanja raznih prepreka koje, između ostalog, uključuju obaveze višeg menadžmenta, niske cene ener-gije, ograničeno znanje i svest o značaju ove oblasti, podeljene podsticaje i ograničene izvore finansiranja.

Sistem energetskog menadžmenta se može posmatrati i kao sistematičan proces konti-nuiranog poboljšanja energetskih performansi i maksimiziranja ušteda energije. Princip njegovog delovanja se ogleda u angažovanju i podsticanju osoblja sa svih organizacionih nivoa na učešće u stalnom procesu upravljanja potrošnjom energije. Ovaj sistem pomaže kompanijama da lakše ispunjavaju svoje energetske, ekološke i klimatske obaveze i olak-šava im trgovinu na inače veoma zahtevnim savremenim tržištima u pogledu kvaliteta i ekoloških performansi.14 Pored toga, SEM otkriva i mnoge druge značajne operativne uštede, bilo u vidu nusproizvoda primene projekta štednje energije ili kroz proces iden-tifikacije takvih projekata. Procenjuje se da neenergetske koristi od primene ovakvih

11 Brunei National Energy Research Institute (2014), str. 9.12 Institute for Industrial Productivity and International Energy Agency (2012), str. 10.13 OECD (2015), str. 5.14 O’Sullivan (2011), str. 745.

196

projekata iznose približno 2,5 puta više od projektovane uštede postojećih tehnologija. Ove koristi uključuju i rast nivoa prodaje i produktivnosti, smanjenje neenergetskih ope-rativnih troškova, duži životni vek opreme, niže troškove održavanja, smanjenje potrebe za osobljem, smanjenje stope kvara ili grešaka, kao i rast radnog morala i zadovoljstva zaposlenih.15

2. VLADINI PROGRAMI ZA PODRŠKU SISTEMU ENERGETSKOG MENADŽMENTA

Zbog njenih očiglednih privatnih i javnih koristi, radi se o oblasti u kojoj dizajn podsti-caja politike zahteva pažljivo razmatranje. Vladini programi za upravljanje potrošnjom energije imaju ključnu ulogu u pružanju pomoći savremenim kompanijama u prevazi-laženju pomenutih opštih barijera i pružaju smernice i podršku za sprovođenje sistema energetskog menadžmenta. Vlade i organizacije koje promovišu racionalnu upotrebu energije prepoznale su važnu ulogu ovih sistema. One razvijaju i sprovode programe za primenu SEM-a i to prevashodno čine u industrijskom sektoru.16 Glavna prednost ovih programa je u tome što oni pomažu kompanijama u prevazilaženju prepreka u imple-mentaciji sistema energetskog menadžmenta, kao i u tome što pružaju smernice i podrš-ku procesu njihove implementacije. Pošto jednom preduzeće uspešno primeni SEM, to će mu zauzvrat pomoći u prevazilaženju raznih drugih zajedničkih prepreka poboljšanju energetske efikasnosti, kao što su finansijska održivost i percepirani tehnički rizik proje-kata energetske efikasnosti. Iskustva već ukazuju na to da je prihvatanje ovog sistema od strane tržišta u pozitivnoj korelaciji sa pokretanjem ovakvih vladinih programa. Važno je istaći i da takvi programi, ako se efikasno primenjuju, mogu savremenim vladama doneti veoma isplative rezultate.

Na primer, vladini programi, koji obuhvataju razne inicijative pomoći kompanijama, mere njihovu osnovnu potrošnju energije i obezbeđuju smernice za identifikaciju ener-getski efikasnih rešenja. Oni mogu značajno pomoći u smanjivanju značajnih prepreka koje su vezane za nedostatak informacija i tehničku ekspertizu. Pored toga, obezbeđiva-nje alata za testiranje sistema, koji omogućavaju kompanijama da porede svoje energet-ske performanse i najbolje interne prakse sa drugim organizacijama, im može pomoći u definisanju i ostvarivanju ciljeva uštede energije. Obezbeđivanje takvih informacija i smernica predstavlja prvi ključni korak u implementaciji sistema energetskog menad-žmenta. Takvi programi upravljanja potrošnjom energije obično uključuju paket politika i inicijativa, kao i dobrovoljne šeme ili sporazume koji podstiču smanjenje potrošnje energije i/ili emisije gasova sa efektom staklene bašte. Dodatna podrška države je takođe često uključena u takve programe i može obuhvatiti oblasti poput finansijskih podsticaja, programa nagrađivanja, detaljnih smernica i tehničkih alata. Uključivanje ovih vrsta dodatne podrške, posebno u slučaju finansijskih podsticaja, u velikoj meri zavisi od po-sebnih potreba i barijera unutar svakog pojedinačnog sektora privrede.17

15 Goldberg et al. (2011), str. 7.16 Institute for Industrial Productivity and International Energy Agency (2012), str. 10.17 OECD (2015), str. 19.

197

3. PODSTICAJI ZA PRIMENU SISTEMA ENERGETSKOG MENADŽMENTA

S obzirom na velike finansijske koristi koje se mogu ostvariti poboljšanjem energetske efikasnosti, važno je da vladini mehanizmi finansijske podrške budu pravilno dizajnira-ni i prilagođeni uslovima tržišta. Oni bi takođe trebalo da budu tako koncipirani da bi se izbegle potencijalno neželjene posledice do kojih može doći tokom njihovog odobravanja ili davanja subvencija. Mnogi finansijski mehanizmi, koje koriste savremene vlade u okviru svojih politika energetske efikasnosti, usmereni su na rast dodatnog finansiranja od strane privatnog sektora, sa ciljem da se obezbedi dovoljno finansijskih sredstava za relevantne projekte energetske efikasnosti. Za razliku od ovih podsticaja, sprovođenje si-stema energetskog menadžmenta, po svojoj prirodi, ne zahteva velika kapitalna ulaganja jer njegova primena obično samo zahteva uključivanje osoblja, minimalne investicije u opremu i operativne promene. Kao rezultat toga, nivo finansijske podrške koji je potre-ban za njegovo usvajanje je obično znatno niži od ulaganja u kapitalne projekte.

Pošto se radi o veoma ekonomičnim instrumentima vladine politike, oni su posebno po-pularni i primenjivi u industrijskom sektoru. Na primer, energetske revizije u industriji su često delimično subvencionisane od strane vlada ili se čak obezbeđuju besplatno, po-što one mogu da pokrenu mnogo veća ulaganja u naknadna energetski efikasna rešenja. U opštem slučaju su podsticaji za sisteme energetskog menadžmenta dizajnirani samo da bi pokrenuli njihovu implementaciju, nakon čega se kompanije suočavaju sa prvim koristima koje ovi sistemi mogu ostvariti po njihovu operativnu efikasnost. Takvi krat-kotrajni podsticaji uglavnom obuhvataju poreska izuzeća ili direktne finansijske podsti-caje, kao što su subvencije za energetske revizije ili posebne inicijative. Ovde je takođe važno napomenuti da sa sazrevanjem kompanija i uočavanjem prednosti SEM-a, kao i sa značajnim uštedama u troškovima koje oni mogu postići, obično prestaje potreba za dodatnim finansijskim podsticajima.18

Sistemi energetskog menadžmenta su uglavnom uključeni u politike koje su usmerene ka ciljevima, dobrovoljne šeme i sporazume o smanjenju tražnje za energijom ili o sma-njenju emisija gasova sa efektom staklene bašte. Promotivna pomoć, kao i regulatorni i finansijski podsticaji se često uključuju u podržavanje usvajanja i pokretanja sistema energetskog menadžmenta. Međutim, ovakvi podsticaji mogu biti efikasni samo kada su prilagođeni stvarnim potrebama industrije i osmišljeni da motivišu aktivnije uče-šće privatnog sektora, a ne da ga zamenjuju. U svetu postoji veliki broj oblika ovakvih podsticaja zbog velikih tržišnih i regulatornih razlika između raznih zemalja. Dok oni mogu dramatično poboljšati uključivanje industrije u sprovođenje projekata energetske efikasnosti, oni takođe u nekim slučajevima mogu spontano dovesti i do ograničavanja investicione podrške privatnog sektora do koje bi prirodno došlo u njihovom odsustvu. Ovo je jedna od mogućih opasnosti do koje može doći kada se podsticaji nepotrebno koriste ili kada nisu adekvatno prilagođeni stvarnim potrebama industrije. U svetu se na ovom planu najčešće primenjuju razna poreska izuzeća u zamenu za učešće u progra-mu energetskog menadžmenta poput izuzeća od plaćanja poreza na energiju ili poreza na emisiju ugljen-dioksida, poreskih popusta ili drugih poreskih olakšica za kupovinu opreme koja štedi energiju, subvencija za energetsku reviziju, programa nagrađivanja i

18 Ibidem, str. 23.

198

drugih oblika priznanja, javnog izveštavanja o energetskim performansama kompanija, direktnih programa i/ili tehničke pomoći i dr.19 Pored ovih podsticaja, posebnu ulogu u pokretanju sistema energetskog menadžmenta imaju i olakšani pristup informacijama (o najboljoj praksi, razmena informacija i šeme saradnje, umrežavanje, smernice za imple-mentaciju itd.), kao i mnogi tehnički alati (podrška za sprovođenje energetskih revizija, razvoj tehničkih energetskih profila, alati za testiranje sistema itd.). Pri tome se obim njihove integracije u fiskalni i okvir politike značajno razlikuje od zemlje do zemlje.

Obuka, umrežavanje, studije slučajeva, razmena informacija i iskustva i objavljivanje smernica omogućavaju energetskim menadžerima, energetskim revizorima, osoblju savremenih kompanija, sertifikacionim telima i kreatorima politike da uče iz pristupa najbolje prakse. Nagradni programi i javna priznanja za usvajanje sistema energetskog menadžmenta mogu omogućiti kompanijama da prikažu svoje performanse potroša-čima, konkurenciji i drugim zainteresovanim stranama i mogu da predstavljaju važnu motivaciju za pokretanje i prihvatanje ovog sistema. Zahtevi za razvijanjem dugoročne energetske strategije, pored uvođenja sistema energetskog menadžmenta, takođe mogu pomoći u davanju većih ovlašćenja operativnom osoblju sa ciljem ostvarivanja energet-skih poboljšanja. Iako sistem energetskog menadžmenta predstavlja ključnu aktivnost vladinih programa za racionalno upravljanje potrošnjom energije, potrebno je obezbediti i veliki broj pratećih elemenata i veza sa ostalim politikama da bi se stimulisalo usva-janje ovakvih programa. Suma svih ovih elemenata čini savremene vladine programe energetskog menadžmenta. Svi su najčešće primenjivani podsticaji za pokretanje i pri-menu sistema energetskog menadžmenta u svetu sumirani u narednoj tabeli.

Tabela 1.Uobičajeni oblici podsticaja za primenu sistema energetskog menadžmenta u

praksi savremenih vlada

Fiskalni podsticaji

Direktni finansijski podsticajiBespovratna sredstvaSubvencije za energetsku revizijuSubvencije za kupovinu opreme koja štedi energijuIzuzeća od plaćanja poreza na energijuIzuzeća od plaćanja poreza na emisiju ugljen-dioksidaIzuzeća od plaćanja drugih ekoloških porezaPoreski popustiPoreski krediti za ulaganje u mere energetske efikasnostiPoreske olakšice za kupovinu opreme koja štedi energijuPoreske olakšice za podsticanje energetske efikasnostiFiskalne destimulacije za korišćenje neobnovljivih izvora energijePovoljni kreditiPoreski prazniciUbrzana amortizacijaPoreske olakšice za istraživanje i razvoj (I&R) tehnologija koje koriste obnovljive izvore energijeCarinske olakšice

19 Institute for Industrial Productivity and International Energy Agency (2012), str. 11-12.

199

Sistemski podsticaji

Razvijanje dugoročne energetske strategijeBesplatni energetski pregledi i revizijePosebne inicijativeISO 50001 standardiEN 16001 standardiOgraničenje dozvoljene emisije ugljen-dioksidaDozvole za emisiju ugljan-dioksidaDozvole za energetske investicijeŠeme za hvatanje i trgovinu ugljenikom

Posebni vladini instrumenti

Politike koje su usmerene ka ciljevimaDobrovoljne šemeDobrovoljni sporazumiRegulatorni podsticajiDirektni programi podrške

Promotivni i podsticaji za podršku

Promotivna pomoćProgrami nagrađivanjaJavno izveštavanje o posebnim energetskim performansama kompanijaOlakšani pristup informacijamaRazmena informacija i šeme saradnjeSmernice za implementaciju SEM-aUmrežavanjeObukaStudije slučajeva

Tehnički podsticaji

Tehnička pomoćTehnička podrška za sprovođenje energetskih pregleda i revizijaRazvoj tehničkih energetskih profilaAlati za testiranje sistema

Propisi o energetskoj efikasnosti

Sprovođenje sporadičnih i detaljnih energetskih pregledaEnergetske revizijeObavezno održavanje uređajaObavezna obuka energetskih stručnjakaObavezni planovi štednje energije za velike potrošačeObavezna ugradnja solarnih bojleraObaveza štednje energije za male potrošače, komunalna preduzeća i energetske kompanije

Izvor: OECD (2015), str. 22-23, Institute for Industrial Productivity and International Energy Agency (2012), str. 11-12, Dippenaar (2018), str. 5-6. i World Energy Council (2016), str. 82.

4. PROGRAMI FISKALNIH PODSTICAJA U REPUBLICI SRBIJI

Fiskalni podsticaji za unapređenje energetske efikasnosti, pre svega, obuhvataju mere smanjenja godišnjeg poreza na dohodak potrošača koji ulažu u energetski efikasne ak-tivnosti, ubrzanu amortizaciju (u industrijskom i komercijalnom sektoru), odobravanje poreskih kredita i poreske olakšice, prevashodno namenjene sektoru domaćinstva. Ovi podsticaji se mogu javiti i u vidu smanjenja poreza na kupovinu energetski efikasne opreme (PDV-a, uvoznih carina ili poreza na kupovinu automobila), kao i pri ulaganju u poboljšanje energetske efikasnosti zgrada (na primer, smanjenje stope PDV-a na troš-

200

kove renoviranja zgrada). Dok se ubrzana amortizacija uglavnom primenjuje u industri-ji, u sektoru domaćinstva se najčešće primenjivane fiskalne mere odnose na smanjenje poreza na registraciju energetski efikasnih automobila.20 Uvidom u relevantne zakone i podzakonske propise, zaključuje se da u Srbiji postoje samo sporadične i nedovoljno razvijene mere fiskalne politike u oblasti energetske efikasnosti i da je ova politika još uvek u svom povoju.

Porez na dohodak fizičkih i pravnih lica – Najpre treba istaći činjenicu da Zakonom o porezu na dohodak građana Republike Srbije nisu predviđena izuzimanja od opore-zivanja dohotka, poreski krediti, odnosno umanjenja obračunatog poreza na dohodak građana, kao ni poreska oslobađanja za lica koja ulažu u projekte i programe energetske efikasnosti.

Ubrzana amortizacija – Pored toga, član 10. Zakona o porezu na dobit Republike Srbije priznaje amortizaciju stalnih sredstava kao rashod i razvrstava ih u pet grupa sa slede-ćim amortizacionim stopama: a) I grupa 2,5%, b) II grupa 10%, c) III grupa 15%, d) IV grupa 20% i e) V grupa 30%. Prema važećem Pravilniku o načinu razvrstavanja stalnih sredstava po grupama i načinu utvrđivanja amortizacije za poreske svrhe iz 2010. godi-ne, amortizaciona stopa stalnih sredstava elektrana i brana za akumulaciju voda iznosi samo 2,5%. U drugu grupu osnovnih sredstava sa amortizacionom stopom od 10% spa-daju automobili, klima uređaji, bojleri, kancelarijska oprema, oprema za proizvodnju i distribuciju solarne energije i oprema za proizvodnju i distribuciju električne energije, gasa, toplote i vode. Oprema za termoelektrane, alat i inventar, kalkulatori, fiskalne kase, oprema za fotokopiranje i pokretna oprema za proizvodnju električne energije (po-put agregata i sl.) spada u treću grupu stalnih sredstava sa stopom amortizacije od 15%. Dok oprema za naftne bušotine i za obradu rude (ekstraktivna industrija i metalurgija) pripada četvrtoj grupi osnovnih sredstava sa amortizacionom stopom od 20%, može se reći da u petoj grupi nema osnovnih sredstava interesantnih za ovu analizu. Iako je pređašnji Zakon o porezu na dobit preduzeća iz 2001. godine predvideo pravo na ubrzanu amortizaciju po stopama do 25% višim od propisanih koja je mogla da se pri-meni na sredstva koja su se, između ostalog, koristila za štednju energije, sprečavanje zagađivanja vazduha, vode i zemljišta, za korišćenje sekundarnih industrijskih sirovina i računarske opreme, aktuelni Zakon o porezu na dobit pravnih lica uopšte ne predviđa mogućnost ubrzane amortizacije ovakvih osnovnih sredstava što se može smatrati kora-kom unazad u realizaciji fiskalnih mera energetske efikasnosti.

Poreski krediti – Poreske koncesije, odnosno olakšice za kompanije koje su posvećene energetski efikasnim rešenjima i ispunjavanju ciljeva, programa i planova energetske efikasnosti takođe predstavljaju još jedan inovativni način za promovisanje ulaganja u ovu oblast. Na primer, u Švedskoj se mogućnost dobijanja popusta na porez na električnu energiju koristi kao podsticaj za zaključivanje dobrovoljnih sporazuma o energetskoj efi-kasnosti, pod uslovom da se sprovodi sistem energetskog menadžmenta i da se ostvaruju energetske uštede. Sa druge strane, Singapur, u okviru svoje šeme Dozvola za jedno-godišnju ubrzanu amortizaciju za energetski efikasnu opremu i tehnologiju (One-Year Accelerated Depreciation Allowance for Energy Efficient Equipment and Technology-ADAS), odobrava jednogodišnju umesto normalne trogodišnje amortizacije sa ciljem podsticanja zamene stare i neefikasne opreme novim uređajima. Slično tome, u Velikoj 20 World Energy Council (2016), str. 96.

201

Britaniji šema Unapređene kapitalne dozvole (the Enhanced Capital Allowance-ECA) pruža preduzećima tokom prve godine poslovanja 100%-tnu poresku naknadu na odre-đena ulaganja u energetski efikasnu opremu, uključujući i energetski efikasne elektro-motore.21 Pri tome se spisak odgovarajućih proizvoda ažurira na mesečnom nivou.

U ovom kontekstu je važno napomenuti da Zakon o porezu na dodatu vrednost Republi-ke Srbije ne predviđa nikakakva poreska oslobađanja, povraćaje poreza, kao ni poreske kredite za kupovinu energetski efikasnih dobara i usluga. Izuzetak u tom smislu samo predstavlja smanjenje poreza na dodatu vrednost (PDV-a) sa 20% na 10% na ogrevno drvo, uključujući drvne brikete i pelet u 2017. godini koje je potrošačima omogućilo ostvarivanje uštede, a kompanijama povoljnije uslove poslovanja. Ova mera je doneta radi unapređenja energetske efikasnosti i sigurnosti, diversifikacije izvora snabdevanja energentima, kao i regulisanja domaćeg tržišta biomase. U posebnu stopu PDV-a od 10% uključeni su i drugi proizvodi od drvne biomase koji se dobijaju aglomeracijom strugotine, piljevine, iverja i drugih ostataka.22 Nižoj stopi PDV-a takođe podležu i drugi ekološki podobni proizvodi i usluge poput distribucije prirodnog gasa, prečišćavanja i odvođenja atmosferskih i otpadnih voda, upravljanja komunalnim otpadom, održavanja javnih zelenih površina i priobalja i usluga koje prethode isporuci vode za piće, kao i vode za piće iz vodovoda. Fiskalne mere poput poreza na dodatu vrednost, poreza na dohodak ili poreza na dobit uglavnom dobro funkcionišu u razvijenijim zemljama, dok obično imaju slab učinak u privredama u recesiji i tranziciji.

Konačno, kada se radi o korišćenju energetski efikasnih dobara, Zakonom o porezima na upotrebu, držanje i nošenje dobara Republike Srbije propisana je obaveza plaćanja poreza na upotrebu motornih vozila prilikom izdavanja saobraćajne dozvole i registraci-one nalepnice, sa izuzetkom poreza na upotrebu motornih vozila čiji je pogon isključivo električni (član 5.).23 Pored toga što su vozila na električni pogon oslobođena plaćanja poreza na upotrebu, lokalne samouprave imaju pravo i da ih oslobode plaćanja komu-nalne takse.

Carinska politika Republike Srbije – Pored smanjenja uobičajenih fiskalnih podsticaja poput smanjenja godišnjeg poreza na dohodak lica koja ulažu u projekte energetske efi-kasnosti, ubrzane amortizacije (u industriji i komercijalnom sektoru), poreskih kredita, poreskih povlastica i smanjenja poreza na kupovinu energetski efikasne opreme, u pod-sticanju unapređenja energetske efikasnosti veliku ulogu može imati i carinska politika. Član 64. Zakona o efikasnom korišćenju energije Republike Srbije nalaže da se za sva pravna i fizička lica koja primenjuju i koriste energetski efikasne tehnologije i proizvode i koja ih stavljaju u promet mogu, u načelu, utvrditi poreske, carinske i druge olakšice, pod uslovima i u skladu sa zakonom i drugim propisima kojima se uređuju porezi, carine i druge dažbine. U skladu sa zaključenim Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa Evropskom unijom, kao i sa zaključenim sporazumima o slobodnoj trgovini između Republike Srbije i Republike Turske, država CEFTA i EFTA sporazuma, pro-pisana je potpuna liberalizacija trgovine za industrijske proizvode (sa preferencijalnom carinskom stopom pri uvozu u Srbiju od 0%), kao i primena preferencijalnih carinskih stopa (prema određenoj dinamici snižavanja) na poljoprivredne proizvode poreklom iz 21 World Energy Council (2016), str. 96-97.22 Blic Biznis (2017).23 Službeni glasnik Republike Srbije (2017b), član 5.

202

zemalja potpisnica pomenutih sporazuma o slobodnoj trgovini. Iako su zbog ovih spora-zuma carinske stope mnogih električnih uređaja i automobila poreklom iz zemalja EU, EFTA, CEFTA i Turske znantno smanjene, mora se istaći činjenica da u Srbiji trenutno nema konkretnije carinske politike koja bi se odnosila na energetski efikasne uređaje i opremu, kao i na električne i hibridne automobile i druga vozila. Zbog nedostatka od-govarajuće infrastrukture, za sada električna vozila u Srbiji predstavljaju pravu retkost, pri čemu se procenjuje da ih u upotrebi ima samo oko 200.24 Za razliku od razvijenih zemalja, u Srbiji za kupovinu električnih i hibridnih automobila ne postoje olakšice. Ca-rinska stopa prilikom kupovine takvih automobila iznosi 12,5%, sa izuzetkom zemalja sa kojima Srbija ima potpisane ugovore o slobodnoj trgovini (uvoz iz EU 0%, iz Turske 0%, iz zemalja CEFTA 0%, iz zemalja EFTA 0% i iz Belorusije, Kazahstana i Ruske Federacije 5%)25, dok PDV stopa i dalje iznosi 20%.

ZAKLJUČAK I PREPORUKE

U poslednjim godinama je potreba za sistemom energetskog menadžmenta dobila ključ-ni značaj i raste broj zemalja koje razvijaju svoje nacionalne programe, posebne instru-mente i fiskalne podsticaje za efikasno upravljanje potrošnjom energije. Razni podsti-caji, standardi i programi energetskog menadžmenta predstavljaju delotvorno sredstvo za usvajanje i sprovođenje planova energetske efikasnosti, kao i za smanjenje potrošnje energije. Sistem energetskog menadžmenta treba integrisati u sveobuhvatnu razvojnu strategiju savremenih kompanija sa ciljem rešavanja problema strateškog menadžmen-ta, uključujući i jačanje njihove tržišne pozicije i njihovo uključivanje u nove strateške ekonomske oblasti, korišćenje novih i alternativnih izvora energije, organizaciju novih poslovnih procesa, kao i njihovo restrukturiranje sa aspekta sistema upravljanja potroš-njom energije. Vladini programi, instrumenti podrške i podsticaji imaju suštinski značaj i predstavljaju važan aspekt u promovisanju i podsticanju primene sistema energetskog menadžmenta u savremenim industrijskim granama i kompanijama. Iskustva ukazuju na to da razni fiskalni podsticaji poput subvencija, poreskih izuzeća, poreskih popusta, poreskih kredita, poreskih i carinskih olakšica i dr. mogu efikasno da reše ekološke probleme i da modifikuju ponašanje industrijskih i malih potrošača, a time i da značajno doprinesu štednji energije.

Ovaj zaključak važi i za Srbiju u kojoj fiskalne stimulacije, programi i drugi instrumenti podsticanja energetske efikasnosti još uvek nisu dovoljno razmotreni, a još manje razvi-jeni. U tom smislu bi trebalo intenzivnije raditi na promociji ulaganja u energetsku efika-snost, kao i na koncipiranju odgovarajućih podsticaja, instrumenata, propisa i programa koji bi bili prevashodno namenjeni sektorima domaćinstva, saobraćaja, industrije i jav-nom sektoru. U sektoru domaćinstva bi trebalo insistirati na uvođenju privremenih pore-skih kredita za promociju i kupovinu energetski efikasnog osvetljenja i kućnih aparata.26 U sektoru saobraćaja bi trebalo uvesti privremene poreske kredite za nabavku efikasnijih pneumatika za drumska vozila da bi se podstakla promena tržišne tražnje.27 Po uzoru na razvijene zemlje, trebalo bi dodatno razvijati i primenjivati raznovrsne fiskalne, promo-

24 Logistic Magazin (2018). 25 Službeni glasnik Republike Srbije, (2018a), str. 948-955.26 Radna grupa za energetsku efikasnost (2017), str. 77-78.27 Ibidem, str. 104.

203

tivne, sistemske i tehničke podsticaje za racionalno i efikasno korišćenje energije. U tom smislu bi posebno trebalo razvijati mnoge fiskalne stimulacije poput poreskih izuzeća od plaćanja raznih ekoloških poreza, subvencija za energetske preglede i revizije, poreskih popusta i kredita za ulaganja u mere energetske efikasnosti i za kupovinu opreme koja štedi energiju, poreza na korišćenje neobnovljivih izvora energije, povoljnih kredita, ca-rinskih olakšica i dr. U saobraćajnom sektoru bi trebalo uvesti i podsticajne mehanizme za zamenu postojećeg voznog parka.28 U javnom, industrijskom i komercijalnom sektoru bi trebalo dalje raditi na uvođenju sistema energetskog menadžmenta, zatim bi trebalo dalje primenjivati i razvijati podsticajne tarife za kombinovanu proizvodnju toplotne i električne energije29, kao i brojne instrumente koji se već odavno primenjuju u razvije-nim zemljama kao što su besplatni ili delimično subvencionisani energetski pregledi i revizije, dobrovoljne šeme i sporazumi koji podstiču smanjenje potrošnje energije i emi-sije štetnih gasova, razne šeme podrške, direktni programi, tehnička pomoć, programi nagrađivanja, razne ekološke dozvole i dr. Takođe bi trebalo dalje razvijati i obavezne planove štednje energije za velike potrošače, a uvesti i obavezu štednje energije za male potrošače, komunalna preduzeća i energetske kompanije. Pored toga, trebalo bi predvi-deti i primenu sistema energetskog menadžmenta kod subjekata koji još uvek nisu njego-vi obveznici. Svi bi predloženi instrumenti i mehanizmi trebalo da doprinesu efikasnijoj potrošnji energije, a time i unapređenju energetske efikasnosti u zemlji.

LITERATURA

Blic Biznis, (2017), Manji PDV na pelet i briket za bolju energetsku efikasnost, https://www.blic.rs/biznis/manji-pdv-na-pelet-i-briket-za-bolju-energetsku-efikasnost/px545sz [Pristupljeno: 06/08/18]

Brunei National Energy Research Institute, (2014), “Energy Management System: An Overview“, BNERI, Brunei Darussalam, BNERI Working Paper Series, No. 003, December 2014

Cooremans, C. and Schönenberger, A. (2017), “Energy management: a key driver of energy-efficiency investment?“, ECEEE Summer Study Proceedings, Pp. 221-231, file:///C:/Users/Lidija/Downloads/1-410-17_Cooremans.pdf [Pristupljeno: 20/ 12/18]

Dippenaar, M. (2018), “The role of tax incentives in encouraging energy efficiency in the largest listed South African businesses“, South African Journal of Economics and Management Sciences, Vol. 21, No. 1, Pp. 1-12

European Commission, (2010), Communication from the Commission to the European Parliament, the Council, the European Economic and Social Committee and the Committee of Regions, Energy 2020: A strategy for competitive, sustainable and secure energy, COM(2010) 639 final, EC, Brussels.

European Parliament, (2015), Understanding energy efficiency, Briefing, http://www.europarl.europa.eu/RegData/etudes/BRIE/2015/568361/EPRS_BRI(2015)568361_EN.pdf [Pristupljeno: 08/12/18]

Expert Group on Energy Efficiency, (2007), Realizing the Potential of Energy Efficiency: Targets, Policies, and Measures for G8 Countries, Expert Report, United Nations Foundation, Washington, D.C.

28 Ibidem, str. 97-98. i 102-103.29 Ibidem, str. 133.

204

Goldberg, A. et al. (2011), Promotion Systems and Incentives for Adoption of Energy Management Systems in Industry: Some International Lessons Learned Relevant for China, Institute for Industrial Productivity, Washington, D. C.

Institute for Industrial Productivity and International Energy Agency, (2012), Energy Management Programmes for Industry: Gainig through saving, Policy Pathway, IIP, Paris.

Irrek, W. et al. (2008), Defining Energy Efficiency, Wuppertal Institut für Klima, Umwelt.Logistic Magazin, (2018), Uvoz hibridnih i električnih vozila (SRB), LM, Novi Sad,

http://www.logisticmagazin.com/?p=34024 [Pristupljeno: 03/08/18] Official Journal of the European Union, (2012), Directive 2012/27/EU of the European

Parliament and of the Council on Energy Efficiency, https://eur-lex.europa.eu/le-gal-content/EN/TXT/HTML/?uri=CELEX:32012L0027&from=EN [Pristupljeno:0 9/12/18]

Organisation for the Economic Co-operation and Development, (2015), An Introduction to Energy Management Systems: Energy Savings and Increased Industrial Produc-tivity for the Iron and Steel Sector, OECD, Paris.

O’Sullivan, J. (2011), “Energy efficiency in industry, a holistic and integrated strategy from policy to results“, Energy Efficiency First: The Foundation of a Low-Carbon Society, Summer Study, ECEEE, Brussels. Pp. 745-757

Radna grupa za energetsku efikasnost, (2017), Treći akcioni plan za energetsku efika-snost Republike Srbije za period do 2018. godine, Sekretarijat Energetske zajednice, Beograd.

Službeni glasnik Republike Srbije, (2010), Pravilnik o načinu razvrstavanja stalnih sred-stava po grupama i načinu utvrđivanja amortizacije za poreske svrhe, br. 99/2010, Službeni glasnik RS, Beograd.

Službeni glasnik Republike Srbije, (2013), Zakon o efikasnom korišćenju energije, br. 25/2013, Službeni glasnik RS, Beograd.

Službeni glasnik Republike Srbije, (2017a), Zakon o porezu na dobit pravnih lica, br. 113/2017, Službeni glasnik RS, Beograd.

Službeni glasnik Republike Srbije, (2017b), Zakon o porezima na upotrebu, držanje i nošenje dobara, br. 26/2001 i 119/2017, Službeni glasnik RS, Beograd.

Službeni glasnik Republike Srbije, (2018a), Uredba o usklađivanju nomenklature ca-rinske tarife za 2018. godinu, br. 109/2017 i 10/2018, Službeni glasnik RS, Beograd.

Službeni glasnik Republike Srbije, (2018b), Zakon o porezu na dodatu vrednost, br. 30/2018, Službeni glasnik RS, Beograd.

Službeni glasnik Republike Srbije, (2018c), Zakon o porezu na dohodak građana, br. 7/2018, Službeni glasnik RS, Beograd.

The NEED project, (2017), Energy Efficiency, Intermediate Energy Infobook, http://www.need.org/files/curriculum/infobook/efficiencyi.pdf [Pristupljeno: 08/ 12/18]

World Energy Council, (2016), Energy Efficiency: A Straight Path Towards Energy Su-stainability, WEC and ADEME, London.

205

IZVRNUTA SRPSKA PARADIGMA: PRIVREDNI RAZVOJ, TEHNOLOŠKI PROGRES I NAUKA*THE TWISTED SERBIAN PARADIGM: ECONOMIC DEVELOPMENT, TECHNOLOGICAL PROGRESS AND SCIENCE

Ognjen Radonjić**Miodrag Zec***

Apstrakt: U radu se razmatra značaj ulaga-nja u istraživanje i razvoj iz perspektive pri-vrednog razvoja. Zemlje koje više ulažu u istra-živanje i razvoj imaju, po pravilu, dinamičnije i inovativnije privrede. Sa druge strane, iako su rezultati srpske nauke značajni, ulaganja u nju su na nezadovoljavajućem nivou bez na-znaka da će se ovaj trend preokrenuti zbog hroničnog odsustva strateškog pristupa ovom problemu. I dalje su dominantne investicije u niskokvalifikovani i jeftini rad zbog čega Srbiji preti dalje spuštanje na lestvici međunarodne podele rada.

KLJUČNE REČI: Šumpeter, privredni ra-zvoj, istraživanje i razvoj, nauka

Abstract: The paper considers the impor-tance of investment in research and develop-ment from the perspective of economic de-velopment. The countries that invest more in research and development are usually more dynamic and innovative. On the other hand, although the outcomes of Serbian science are significant, domestic investments in research and development are low and, due to the ab-sence of any strategic approach to this prob-lem, without any indication that this trend will be reversed in the near future. The dominant investments in low-skilled and cheap labor will probably lead to further deterioration of our position in the realm of the international divi-sion of labor.

KEYWORDS: Schumpeter, economic devel-opment, research and development, science

JEL KLASIFIKACIJA: B3, O1, 03.

1. UVOD

Digitalna era, to jest četvrta industrijska revolucija je na sceni u poslednjih dvadese-tak godina. Ona se zasniva na mobilnim uređajima sa ogromnom moći procesuiranja i čuvanja podataka i virtuelnim mrežama koje omogućavaju trenutni pristup informa-cijama. U poslednjih desetak godina je potom došlo do značajnog naučnog proboja na polju veštačke inteligencije, robotike, automatizacije prevoznih sredstava, 3-D štampe, nanotehnologija itd. Brzina tehnoloških promena i njihov potencijalni domet delovanja je ogromna - praktično da ne postoji privredna grana koja je van njihovog domašaja, a širina i dubina potencijalnih promena upućuju na potrebu transformacije čitavih sistema proizvodnje, menadžmenta i upravljanja.

* Ovaj naučni rad je deo projekta broj 179035 koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.

** Filozofski fakultet u Beogradu, oradonji@f.bg.ac.rs.*** Profesor u penziji, Filozofski fakultet u Beogradu, zec@afrodita.rcub.bg.ac.rs.

206

Privredni rast je determinisan produktivnošću. U ekonomskoj teoriji je opšteprihvaćeno mišljenje da produktivnost zavisi od prirodnih resursa, rada, fizičkog kapitala i tehnološ-kog progresa. Odavno je poznato da su prirodni resursi važni, ali da nisu ključna deter-minanta produktivnosti. U digitalnoj eri to isto važi i za rad i fizički kapital. U sve većem broju aktivnosti najjeftiniji izvor „rada“ postaju inteligentne i prilagodljive mašine koje sa globalnih tržišta počinju da istiskuju čak i jeftinu, niskokvalifikovanu radnu snagu iz siromašnih zemalja. Slično tome, digitalne tehnologije supstituišu realni kapital u sve značajnijoj meri. Osnovna karakteristika digitalnog kapitala je da se dodatna jedinica kapitala kao što su roboti i softveri može proizvesti po veoma niskim ili skoro nulti troš-kovima - opadajući marginalni troškovi. Drugim rečima, era digitalizacije favorizuju one koji inoviraju i kreiraju nove proizvode, usluge i poslovne modele. Ova vrsta ljudi je oduvek proizvodila novu vrednost, ali je do sada bila primorana da svoj dohodak deli sa radom i kapitalom bez kojih, do nedavno, nije bilo moguće omogućiti da ideja zaživi na tržištu. U eri digitalizacije, rad i realni kapital su sve manje potrebni kako bi ideja bila tržišno realizovana, zbog čega sve veći deo novokreiranog dohotka ide inovatorima sposobnim da komercijalizuju svoje ideje.

2. ŠUMPETEROV SVET PREDUZETNIŠTVA I INOVACIJA

Digitalna era oživljava Šumpeterovu (Joseph Schumpeter) teoriju privrednog razvoja u čijem centru su inovacije i preduzetnici, agenti koji ove inovacije realizuju na tržištu.1 Kada nema preduzetništva, kaže Šumpeter, privreda se samoreprodukuje i nema pri-vrednog razvoja. U pitanju je stacionarna ekonomija, to jest ekonomija „kružnog toka“ (circular flow) u kojoj se u rutiniziranim procesima proizvodi uvek na isti način. Akte-ri po principu pokušaj-greška primenjuju metode koje im u datim okolnostima donose prednost i tako u krug. Ovo je ekonomija koju ne vode izazovi, već navika zbog čega nije u stanju da promeni ili proširi svoje bogatstvo. U pitanju su sistemi koji se ne zasnivaju na kvalitetu već kvantitetu, ali, kao što Šumpeter ističe, kvantitativni rast ne dovodi do privrednog razvoja per se jer „možes dodati poštanskih kočija koliko god želiš, ali time nikada nećeš dobiti železničku prugu.“2 Privrede koje se zasnivaju na reprodukciji u svojoj suštini nisu kapitalističke jer je kapitalizam dinamičan i takav je zahvaljujući preduzetnicima, liderima i pionirima, koji u privredni proces uvode nova tehnološka re-šenja. Ove promene vode transformaciji postojećeg ekonomskog okruženja kroz proces „stvaralačkog razaranja“ (creative destruction): „Dakle kapitalizam je po svojoj prirodi jedna forma ili metoda ekonomske promene, i ne samo da nikada nije stacionaran, već nikada i ne može biti stacionaran. ...Osnovni impuls koji pokreće i održava kapitalističku mašinu u pokretu potiče od novih potrošnih dobara, novih proizvodnih metoda ili tran-sporta, novih tržišta, novih formi industrijske organizacije koje stvaraju kapitalistička preduzeća.“3 I upravo taj kontinuirani tok industrijskih promena „...neprekidno revoluci-oniše ekonomsku strukturu iznutra, stalno uništavajući staru, stalno stvarajući novu. Taj proces stvaralačkog razaranja bitna je činjenica za kapitalizam. ...Drugim rečima pro-blem koji se obično razmatra jeste kako kapitalizam upravlja postojećim strukturama,

1 Schumpeter (1934; 1939; 1942; 1947).2 Schumpeter (1934), str. 75.3 Schumpeter (1942), str. 127.

207

dok je od važnosti problem kako ih on stvara i razara. Dokle god se to ne uvidi, čovek koji se bavi tim ispitivanjem vrši posao koji nema nikakvog smisla.“4

Nova tehnološka rešenja čiji je nosilac preduzetnik, endogeno vode diskontinuiranim i revolucionarnim promenama koje izbacuju sistem iz statičnog modusa i aktiviraju put dinamičnog privrednog razvoja. Po Šumpeteru, proces inoviranja, to jest proces uvođe-nja novih tehnoloških rešenja sastoji se iz:

1. Lansiranja novog proizvoda ili postojećih proizvoda sa poboljšanim performansa-ma;

2. Primene novih modela proizvodnje ili prodaje proizvoda;3. Otvaranja novih tržišta;4. Otkrića novih izvora snabdevanja sirovinama i poluproizvodima;5. Novih industrijskih struktura koje se zasnivaju na stvaranju ili razaranju monopol-

ske pozicije.5

Ovaj proces se sastoji iz četiri osnovne faze: invencija, inovacija, difuzija i imitiranje. Šumpeter je ovaj proces posmatrao u kontekstu poslovnih ciklusa.6 U svojim radovima je samo usput, i ne previše detaljno, definisao faze procesa inoviranja.

U našoj interpretaciji, pod invencijama, Šumpeter misli na izvorno znanje (basic knowledge), ono što su klasični Grci nazivali episteme, to jest teorijsko, apstraktno zna-nje - ono je proizvod fundamentalnih istraživanja. Izvorno znanje je orijentisano na stva-ranje novog ili ekspanziju postojećeg znanja bez obzira na to da li se ovo znanje može upotrebiti za rešavanje nekog konkretnog problema. Centri proizvodnje izvornog znanja su univerziteti i njihovo finansiranje je najčešće budžetsko ili na osnovu donacija jer su investicije u izvorno znanje izuzetno skupe i rizične - niko ne zna šta će biti otkriveno i da li će ta otkrića imati profitabilnu upotrebu. Zbog toga, privatni sektor najčešće ne in-vestira u izvorno znanje. Sa druge strane, što je jednom društvu više naučnih otkrića na raspolaganju, veća je verovatnoća da će neka od njih biti iskorišćena za kreiranje novih proizvoda ili efikasniju i jeftiniju konzumaciju postojećih.

Sledeća faza kod Šumpetera je inovacija koja bi u savremenoj terminologiji zapravo bio proces primenjenih istraživanja (applied research) - ideja, odnosno spoznaja na koji način bi naučno otkriće moglo da se upotrebi u procesu kreiranja novih tehnoloških rešenja. Primenjena istraživanja su orijentisana na pronalaženje konkretnog rešenja za konkretan problem sa kojim se suočava društvo ili organizacija. Ovo je nivo praktičnog znanja (practical knowledge), to jest techne, kako su ga klasični Grci nazivali. U ovom koraku je esencijalna uloga privatnog sektora da transformiše otkrića u vidu izvornog znanja u konkretne proizvode i usluge. Na kraju, kroz patente se ova otkrića i inovacije privatizuju i štite.

Po Šumpeteru, fundamentalna istraživanja i praktično znanje u vidu ideje za rešavanje konkretnog problema nisu ključne za proces privrednog razvoja. Ključna je implementa-

4 Schumpeter (1942), str. 128, 129.5 Schumpeter (1934).6 Schumpeter (1939).

208

ciija ideja - njihova komercijalizacija. Ideja, sama po sebi, ne vodi implementaciji.7 Zato je, po Šumpeteru, važno napraviti razliku između ideja i preduzetništva: „...posebno je važno napraviti razliku između preduzetništva i ‚invencija‘. Mnogi inventori su posta-li preduzetnici i relativna frekvencija ovog slučaja je bez sumnje zanimljivo područje istraživanja, ali ne postoji obavezna veza između ove dve funkcije. ...Štaviše, ideja ili naučni princip nisu, po sebi, od bilo kakvog značaja za privrednu praksu: ...činjenica da je Lajbnic sugerisao izgradnju Sueckog kanala nije imala nikakvog uticaja na eko-nomsku istoriju u sledećih dvesta godina. ...Konačno, ‚izvršavanje novih poduhvata‘ ne samo da je odvojen proces, već je proces koji proizvodi posledice koje su suštinski deo kapitalističke realnosti. ...U većini slučajeva, samo jedan čovek, ili nekoliko njih vide novu mogućnost i sposobni su da se nose sa otporima i poteškoćama koje neizostavno nameće rutina uspostavljene prakse.“8

U principu se do najvećih otkrića koja su promenila svet došlo slučajno. U engleskom jeziku je za tu namenu posebno skovana reč serendipty koja označava slučajno otkriće – istraživač traži jedno i onda sasvim neočekivano otkrije nešto veoma važno za čim nije tragao.9 Uzmimo za primer Kristifora Kolumba (Christopher Columbus) koji je tragao za kraćim putem do Indije i sasvim neočekivano otkrio Novi svet koji je značajno uticao na dalji istorijski razvoj celog sveta. Ili uzmimo za primer jedno od najvećih otkrića 20. veka – penicilin. Aleksander Fleming (Alexander Fleming) je penicilin otkrio sa-svim slučajno i to zahvaljujući svojoj nemarnosti. Naime, pred polazak na dug odmor, nije zaštitio kulturu bakterije stafilokoke koju je proučavao. Kada se vratio sa odmora video je da se na posude kulture uhvatila plavičastozelenkasta plesan. Da bi nastavio sa eksperimentisanjem, izdvojio je kontaminirane posude radi dezinfekcije. Međutim, jedna neočekivana poseta ga je naterala da izvuče par posuda u kojoj se nalaze kulture i da ih pokaže gostu. U tom trenutku je primetio svetliju boju podloge u okolini plesni u odnosu na ostatak podloge. Na bazi toga je zaključio da ova posebna vrsta plesni koja je pripadala vrsti Peniclillium notatum, luči materiju koja je u stanju da inhibira razvoj bakterija. Ipak, ni sam Fleming ni njegovo okruženje još dugo nisu u potpunosti shvatili značaj njegovog otkrića. On je u periodu koji je sledio vršio eksperimente u kojima je pe-nicilin koristio kao antiseptik i verovao je da penicilin nije moguće masovno proizvesti i da je suviše nestabilan da bi imao efekta u ljudskom organizmu. Ipak, svega dvadesetak godina kasnije, zahvaljujući ovom velikom otkriću se počelo sa masovnom proizvod-njom i upotrebom antibiotika što je značajno produžilo životni vek ljudi i povećalo stopu prirodnog priraštaja.

Isto tako, uzmimo za primer kompjuter. Prvobitna namena kompjutera je bila da olakša računske operacije. Potom je počeo da se masovno koristi u vojne i proizvodne svrhe (računovodstvo, kontrola i poručivanje zaliha, poravnanje računa, upravljanje proizvod-njom, testiranje i monitoring procesa proizvodnje itd). Danas, kompjuter ima nezamisli-vo široku primenu koju oni koji su ga izmislili sigurno nisu imali na umu – za online če-tovanje, socijalno povezivanje, grafiku i grafički dizajn, široka audio i vizuelna primena, igranje igrica itd. Tipično rešenje koje je tražilo primenu je otkriće lasera. Čarls Tauns (Charles Towns) je laser otkrio slučajno tako što je rascepio snopove svetlosti. Kada je to uradio niti on niti njegovo okruženje nisu bili svesni važnosti tog otkrića. Prva primena 7 Schumpeter (1934).8 Schumpeter (1947), str. 152. 9 Taleb (2008).

209

lasera je bila u medicini za privezivanje odvojene mrežnjače, zatim za precizno seciranje umesto skalpela i za zašivanje rana. Potom je našao primenu u procesu poboljšanja ljud-skog vida, za specijalne svetlosne efekte u disko klubovima, za čitanje kompakt diskova, za rezanje i zavarivanje metala itd. Slično tome, koka-kola (Coca-Cola) je nastala 1886. greškom farmaceuta Džona Pembrtona (John Pemberton). On ju je napravio tražeći lek protiv stresa i malaksalosti. Takođe je i mikrotalasna peć nastala sasvim slučajno, tako što je, posle završetka Drugog svetskog rata, naučnik Peri Spenser (Pery Spencer) dok je šetao i razmišljao o oružju za masovno uništenje prošao ispred radara koji je emitovao mikrotalase i otkrio da mu se čokolada u džepu istopila. Posebno su zanimljive neoče-kivane primene lekova čija je svrha lečenje hipertenzije: Viagra doprinosi potentnosti kod muškaraca; Minoksidil se koristi u tretiranju ćelavosti kod muškaraca i Propranolol za kojeg je kanadski naučnik Karim Nader (Karim Nader) utvrdio da ima moć da briše traumatična ratna sećanja. Dakle, da bi bili u stanju da predvidimo budućnost, mora-mo takođe biti u stanju da predvidimo značajne ideje koje imaju kapacitet da promene okruženje. Međutim, do značajnih ideja se u principu dolazi slučajno, što implicira da ih je nemoguće predvideti. Da stvar bude teža, mnogo zavisi i od toga da li će društvo prihvatiti novu ideju, odnosno da li će invencija ući u primenu, jer postoji veliki broj primera korisnih invencija koje nikada nisu zaživele zahvaljujući tome što ih ljudi prosto nisu prihvatili.

Stoga, ključne faze koje doprinose privrednom razvoju i ujedno vode poslovnim ciklusi-ma su difuzija i imitacija. Difuzija bi u savremenoj terminologiji bila zapravo inovacija - proces implementacije nove ideje, to jest njena tržišna komercijalizacija – transformacija ideje u konkretne nove ili poboljšane proizvode i usluge i ključna uloga reklame koja ima za cilj da privoli konzumente da potražuju novi ili poboljšan proizvod ili uslugu. Ovo je faza upotrebe do tada neisprobane tehnološke mogućnosti u kojoj centralnu ulogu igra preduzetnik. Važno je napomenuti da Šumpeter ističe da je inovacija moguća i bez proboja na nivou izvornog (teorijskog) i praktičnog znanja (ideje). Moguća je i situacija da preduzetnik postojeće znanje u vidu postojećeg naučnog znanja i već postojećih ideja upotrebi za dolazak do novog tehnološkog rešenja: „Invencijama se stvaraju ideje, dok preduzetnik ‚izvršava nove poduhvate‘ koji mogu, ali ne moraju da sadrže bilo šta što je naučno novo.“10

Poslednja faza procesa je imitacija u kojoj konkurencija uviđa sve potencijalne moguć-nosti inovacije i počinje masivno da investira u novu tehnologiju, proizvod ili poslovni model. Na taj način se pokreće proces stvaralačkog razaranja koji razbija stacionarnu ekonomiju zasnovanu na rutini i repetitivnim radnjama - kapitalistički proces je pro-ces promena. Ovim procesom se ujedno objašnjavaju privredni ciklusi jer se tehnološki proboj ne javlja kao izolovan čin, već u naletima kao proizvod interakcije između faze difuzije, u kojoj glavnu reč vode preduzetnici, to jest pioniri novih tehnoloških reše-nja, koje, u cilju prisvajanja novih profitnih prilika, slede imitatori koji šire inovaciju kroz privredni sistem.11 Što se neka inovacija više zapati u sistemu, ona vremenom gubi svojstvo inovacije i polako se pretvara u rutinu. Sistem se vraća u stacionarno stanje do novog tehnološkog proboja i aktiviranja procesa stvaralačkog razaranja.

10 Schumpeter (1947), str. 152. 11 Schumpeter (1939).

210

Šire posmatrano, preduzetnik ne mora da bude individua. Preduzetnički može da bude orijentisana neka organizacija, tim ljudi, ili čak i čitavo društvo. Dakle, pitanje koje je se postavlja je koliko je jedno društvo kreativno orijentisano i kako ono, ako uopšte, svojim zakonskim rešenjima, stimuliše i podupire inovativno ponašanje.

3. ZNAČAJ INVESTICIJA U NAUKU I OBRAZOVANJE

Iako Šumpeter, kada je u pitanju privredni razvoj, u drugi plan stavlja naučna otkrića smatramo da su ona važan input tehnološkog proboja. Takođe, što je jednom društvu više naučnih otkrića na raspolaganju, veća je verovatnoća da će neka od njih biti iskori-šćena za kreiranje novih proizvoda i usluga ili poboljšanje postojećih.

Osnov za naučna otkrića su investicije u nauku, to jest istraživanje i razvoj (IR). Pre-ma Blumbergovoj listi (Bloomberg) za 2018. najinovativnije privrede na svetu su Južna Koreja, Švedska, Singapur, Nemačka, Švajcarska, Japan, Finska, Danska, Francuska i Izrael (Tabela 1).12 Ova lista je u pozitivnoj korelaciji sa ulaganjima države i privatnog sektora u IR. Sa prethodne liste, Južna Koreja u IR ulaže 4,2% BDP-a, odnosno $1.529 per capita, Švedska 3% i $1.600, Singapur 2,2% i $1.854, Nemačka 2,9% i $1.450, Švaj-carska 3% i $2.126, Japan 3,3% i $1.297, Finska 2,9% i $1.190, Danska 3% i $1.435, Francuska 2,2% i $963 i Izrael 4,3% i $1.676.13

Tabela 1.Najinovatvnije svetske privrede i ulaganje u IR

Najinovativnije svetske privrede Ulaganje u IR (% BDP) Ulaganje u IR (u tekućim

PPP$ per capita)Južna Koreja 4,2 1.529Švedska 3 1.600Singapur 2,2 1.854Nemačka 2,9 1.450Švajcarska 3 2.126Japan 3,3 1.297Finska 2,9 1.190Danska 3 1.435Francuska 2,2 963Izrael 4,3 1.676SAD 2,7 1.586Austrija 3,1 1.570Irska 1,2 848Belgija 2,5 1.156Norveška 2 1.202

Napomena: Podaci o ulaganju u IR su iz 2016., koja je poslednja godina za koju postoje pouzdani uporedivi podaci. Ulaganja u IR su data u tekućim PPP (Purchasing Power Parity) dolarima.Izvor: Bloomberg (2018); Unesco Institute for Statistics (2018).

12 Bloomberg (2018).13 Unesco Institute for Statistics (2018).

211

Sa druge strane, u IR Srbija ulaže više nego nezadovoljavajućih 0.86% BDP-a, što je duplo niže u odnosu na svetski prosek (1,7%), za 55% niže u odnosu na evropski prosek (1,9%) i za 15% u odnosu na zemlje Centralne i Istočne Evrope (1,01%). Poređenja radi, barem kada su u pitanju izabrane zemlje Centralne i Istočne Evrope (CIE) koje su sada članice Evropske unije, Slovenija ulaže 2,2% BDP-a, Češka 2%, Estonija 1,5% i Ma-đarska 1,4%. Srbija je po ovom pokazatelju negde u sredini, na nivou Hrvatske (0,86% BDP-a), Litvanije (0,85% BDP-a) i Bugarske (0,8% BDP-a). Međutim, ova pozicija je, pre svega, posledica niskog nivoa domaćeg BDP-a. Zbog toga, kada u obzir uzmemo ula-ganja u IR per capita gde Srbija ulaže $131, daleko zaostajemo za Litvanijom koja ulaže $251 ili Hrvatskom koja ulaže $201, da ne pominjemo Sloveniju ($665), Češku ($587), Estoniju ($380), Mađarsku ($328) i Poljsku ($268) (Tabela 2).

Tabela 2.Ulaganje u IR izabranih zemalja CIE koje su članice EU.

Ulaganje u IR (% BDP) Ulaganje u IR (u tekućim PPP$ per capita)

Svet 1,7 263.1Evropa 1,9 613CIE 1,01 221.3Slovenija 2,2 665Češka 2 587Estonija 1,5 381Mađarska 1,4 328Poljska 0,96 268Hrvatska 0,86 201Srbija 0,86 131.4LItvanija 0,85 251Bugarska 0,8 152.1Rumunija 0,5 114Letonija 0,44 114

Napomena: Podaci o ulaganju u IR su iz 2016., koja je poslednja godina za koju postoje pouzdani uporedivi podaci. Ulaganja u IR su data u tekućim PPP (Purchasing Power Parity) dolarima.Izvor: Unesco Institute for Statistics (2018).

Izgledi za budućnost takođe nisu povoljni. Iako je činjenica da su se državna ulaganja u nauku i tehnologiju u poslednje tri godine povećala u apsolutnom iznosu, isto tako je činjenica da se udeo ovih ulaganja u BDP-u smanjuje (u stavci Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja). Naime, Predlogom Zakona o budžetu Republike Srbije za 2016., bilo je predviđeno ulaganje u razvoj nauke i tehnologije u iznosu od 15,2 mlrd. dinara što je bilo jednako 0,36% BDP-a. 14 Nakon toga, Predlogom za 2017., 15,7 mlrd. dinara što je takođe bilo jednako 0,36% BDP-a, Predlogom za 2018., 18,2 mlrd. dinara što je bilo jednako 0,39% BDP-a i konačno, Predlogom za 2019., 19 mlrd. dinara, što je jednako, najnižih do sada, 0,33% BDP-a.15

14 Zakon o budžetu Republike Srbije za 2016. (2015).15 Zakon o budžetu Republike Srbije za 2017. (2016); Zakon o budžetu Republike Srbije za 2018. (2017);

Zakon o budžetu Republike Srbije za 2019. (2018).

212

Međutim, i pored ovako niskih ulaganja, rezultati srpske nauke su značajni. Univerzitet u Beogradu je već godinama pozicioniran na prestižnoj Šangajskoj listi dok se od ove godine na njoj pozicionirao i Univerzitet u Novom Sadu.

Zanimljiva je i nedovoljno poznata lista rangiranja visokoobrazovnih institucija u svetu Universitas 21 Ranking of National Higher Education Systems Univerziteta u Melbur-nu.16

Na ovoj listi se rangira se 50 zemalja za koje postoje relativno pouzdani podaci o ulaga-njima u visoko obrazovanje i naučno-istraživačkom radu na visokoobrazovnim institu-cijama (VOI).

Vrednuje se ukupno četiri dimenzije od kojih su prve dve varijable inputa, to jest od-nose se na ulaganja u obrazovanje i nauku i istraživanja i zakonska rešenja kojima se usmerava upotreba ovih resursa. Druge dve varijable su varijable ishoda i odnose se na povezanost obrazovanja i nauke sa privatnim sektorom i međunarodnim okruženjem i domaću naučnu produkciju.

Varijable inputa:

1. Resursi (Resources) - potrošnja države i privatnog sektora na visoko obrazovanje i nauku na VOI (ponder 20%).

2. Okruženje (Policy Environment) - finansijska autonomija javnih VOI; autonomija javnih VOI u donošenju naučnih i kadrovskih odluka; raznolikost ponude VOI; kon-kurencija između VOI; eksterni monitoring i vrednovanje performansi VOI i javnost ovih podataka; mera u kojoj sistem visokoškolskog obrazovanja izlazi u susret po-trebama konkurentne privrede (ponder 20%).

Varijable ishoda:

3. Povezanost (Connectivity) - determinanta tehnološkog progresa i privrednog rasta i odnosi se na proporciju koautorskih naučnih radova domaćih sa inostranim istraži-vačima; proporciju koautorskih naučnih radova domaćih sa naučnim radnicima iz industrije; transfer znanja sa univerziteta u privredu (ponder 20%).

4. Naučni output (Output) - broj naučnih radova i njihov impakt u međunarodnoj nauč-noj zajednici; kvalitet najboljih domaćih univerziteta; zapošljivost visokoobrazova-nih kadrova (ponder 40%).

Nažalost, na ovoj listi je Srbija zauzela razočaravajuće 42. mesto što nije začuđujuće s obzirom na to da su ova ulaganja u direktnoj proporciji sa nivoom BDP-a, stepenom razvijenosti privrede i stepenom autonomije javnih VOI u odnosu na državu (Slika 1). Takođe, važna je i povezanost nauke sa privredom koja je u slučaju Srbije izuzetno slaba (na osnovu dimenzije povezanost, Srbija je zauzela 38. mesto) što je posledica odsustva bilo kakve državne strategije naučnog i privrednog razvoja.

16 Universitas 21 (2018).

213

Slika 1.U21 rang-lista zemalja sa najkvalitetnijim visokim obrazovanjem i

naučno-istraživačkom delatnošću na VOI

Izvor: Universitas 21 (2018).

4. OKSIMORON SRPSKE NAUKE

Prethodno rangiranje je izvršeno u odnosu na postignuća zemalja sa najboljom praksom. Međutim, poređenja ove vrste bi trebalo uraditi i u odnosu na zemlje koje su na istom ili sličnom nivou privrednog razvoja. Upravo zbog toga, pravi se i alternativna lista koja ima za cilj da prikaže da li država ima bolje ili lošije performanse gledano po ovim pa-rametrima nego što bi bilo očekivano na osnovu BDP-a per capita. Na ovoj prilagođenoj listi, Srbija zauzima odlično treće mesto. Iza sebe je ostavila takve gigante kao što su SAD, Izrael, Švajcarska, Japan, Kina i Indija. Slično tome, i pored značajno većih ula-ganja u IR, Slovenija je na ovoj prilagođenoj listi na 25. mestu. Ispred se nalaze samo Finska i Velika Britanija.

214

Slika 2.U21 rang-lista zemalja sa najkvalitetnijim visokim obrazovanjem i naučno-

istraživačkom delatnošću na VOI prilagođena stepenu privredne razvijenosti

Izvor: Universitas 21 (2018).

Drugim rečima, u odnosu na ono što bi se očekivalo u odnosu na naš stepen privrednog razvoja, srpska nauka proizvodi višestruko bolje rezultate. Nije stoga ni čudo što je sre-dinom decembra prošle godine srpska naučna zajednica dobila vredno hvale priznanje - Srbija je postala 23. punopravna članice prestižne Evropske organizacije za nuklearna istraživanja (CERN). Kuriozitet je da je naša država, uz visokotehnološki razvijene pri-vrede kao što su Izrael, Norveška i Švajcarska, jedina punopravna članica CERN-a koja istovremeno nije članica Evropske unije. 17

Ovaj uspeh donosi višestruke koristi za naše društvo i privredu: podizanje kvaliteta naučnog istraživanja; pristup novim tehnologijama, znanjima i iskustvima; mogućnost ravnopravnog učešća na svim konkursima CERN-a; mogućnost pohađanja letnjih škola za naše studente; finansijska podrška za naučne specijalizacije; kompanije iz Srbije dobi-jaju mogućnost da se ravnopravno takmiče za tendere koje raspisuje CERN itd.

Za ovo postignuće su najzaslužniji Univerzitet u Beogradu (Institut za nuklearne nauke „Vinča“, Institut za fiziku u Beogradu i Fizički fakultet) i Univerzitet u Novom Sadu (Prirodno-matematički fakultet).18

17 Svet nauke (2018).18 Univerzitet u Beogradu (2018).

215

Istovremeno, svega desetak dana ranije (03.12.2018.), na javnu raspravu je dat Nacrt za-kona o nauci i istraživanjima. „Nagrada“ za ove postignute uspehe je krunisana članom 126. ovog Nacrta kojim se predviđa da istraživači u institutima i centrima pri fakulte-tima, pa samim tim i u institutima i centrima pri pomenutim fakultetima koji su najza-služniji za ovaj veliki uspeh, ostanu bez tih pozicija sa neizvesnim ishodom njihovog budućeg zaposlenja - država daje samo šture preporuke kako da oni budu angažovani u budućnosti bez preuzimanja bilo kakve finansijske obaveze:

Član 126.

Status istraživača u istraživačkim i naučnim zvanjima, angažovanim na akreditovanim fakultetima čiji je osnivač Republika Srbija ili autonomna pokrajina, kao i u inovacionim centrima osnovanim od strane ovih fakulteta, rešavaće se na sledeći način:

1) Preporučuje se fakultetima odnosno inovacionim centrima da identifikuju i anga-žuju na jednak način kroz izbore u nastavna zvanja, najbolje kandidate iz postojeće grupe gorenavedenih istraživača.

2) Obavezuju se instituti da naprave procenu potreba za angažovanje istraživača iz po-stojeće grupe gorenavedenih istraživača. Instituti su obavezi da prema napravljenoj proceni ponude istraživačima angažovanje.

3) Ministarstvo će posebnim programima Fonda za nauku Republike Srbije finansirati 20% najboljih istraživača iz postojeće grupe gorenavedenih istraživača.

4) Ministarstvo će programima posvećenim saradnji nauke i privrede, a posredstvom Fonda za inovacionu delatnost Republike Srbije stvarati uslove da deo istraživača bude angažovan od strane privrede.

5) Republika Srbija će kroz program osnivanja novih institucija stvoriti uslove za anga-žovanje određenog/optimalnog broja istraživača iz postojeće grupe gorenavedenih istraživača, u skladu sa Strategijom i potrebama razvoja Republike Srbije.

6) Obavezuju se istraživači iz postojeće grupe gorenavedenih istraživača da doktorske studije završe u roku određenim zakonom kojim se uređuje visoko obrazovanje.

Rešavanje statusa istraživača na način predviđen u stavu 1. ovog člana, sprovodiće se u narednih pet godina od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Od dana stupanja na snagu ovog zakona, fakulteti i inovacioni centri ne mogu angažo-vati istraživače u istraživačkim i naučnim zvanjima. Angažovanje istraživača u istraži-vačkim i naučnim zvanjima na inovacionim projektima predviđeno je zakonom kojim se uređuje inovaciona delatnost.

Napominjemo, od dana stupanja na snagu ovog Zakona, fakulteti više neće moći da angažuju istraživače u istraživačkim i naučnim zvanjima. 19

Zanimljivo, na konferenciji za novinare održanoj 28.12.2017. resorni ministar Šarčević je najavio otvaranje konkursa za 1.000 mladih istraživača, koje je trebalo pridružiti teku-ćem projektnom ciklusu, tada produženom na još godinu dana. I ne samo to: do 50 mesta je bilo obezbeđeno za povratak mladih ljudi koji su doktorirali u inostranstvu.20 U martu 19 Ministarstvo nauke, obrazovanja i tehnološkog razvoja (2018a).20 Ministarstvo nauke, obrazovanja i tehnološkog razvoja (2018b).

216

2018. je otvoren konkurs. Tom prilikom je na konferenciji za novinare resorni ministar rekao da je to prilika da se istraživači bave svojim poslom, dok je premijerka Ana Brna-bić istakla da je cilj angažovanja ovih istraživača da se privreda učini konkurentnom i da se spreči njihov odlazak u inostranstvo zbog nedostatka šansi da se dokažu na domaćem terenu – nasuprot socijalnom miru, ona je insistirala na izvrsnosti.21

Očigledno je da se ovim Nacrtom velikim delom poništavaju efekti martovskog kon-kursa za 1.000 mladih istraživača. Isto tako je očigledno da će, ukoliko ovaj Nacrt bude usvojen, naučni kapaciteti fakulteta biti značajno oslabljeni.

I ne samo to. Istraživači pri fakultetima će ostati bez posla, ali će država osnovati kva-zijavno preduzeće pod nazivom Fond za nauku Republike Srbije za koji je predviđeno otvaranje novih radnih mesta. Ostaje samo da se vidi za koga. Takođe, ovaj Fond će imati ad hoc komisije koje će donositi programe projekata umesto da se time bavi onaj kome je to i posao – resorno ministarstvo.22

Isto tako, novina je da se ovim Nacrtom prelazi na institucionalno finansiranje instituta u statusu pravnih lica, dok nastavnici na fakultetima ostaju na projektnom finansiranju za koje će očigledno, zbog novouvedenog institucionalnog finansiranja, sada biti obez-beđeno daleko manje sredstava. U toj situaciji će borba za projektno finansiranje biti ne-milosrdna, sa velikom verovatnoćom da će pobednici biti oni sa najboljim „kontaktima“ u Fondu.

Suprotno verbalnim zalaganjima, dela govore suprotno. Ovim zakonskim rešenjima se dodatno pospešuje odliv mozgova, sa pratećim, izrazito negativnim efektima po razvoj nauke, privrede i kvalitet domaćih institucija.

5. ZAKLJUČAK

Digitalna era favorizuje nove ideje i njihovu implementaciju. Digitalne tehnologije omo-gućavaju zamenu čak i niskokvalifikovanog jeftinog rada što će dovesti do značajnih pomeranja na tržištima rada. Zemlje koje su investicije privlačile isključivo na osnovu ovog faktora će morati da se preorijentišu kroz povećana ulaganja u nauku i tehnologiju. Zbog visokog nivoa siromaštva, mnoge od njih će se naći u izrazito nepovoljnoj poziciji. Visoka je i pozitivna korelacija između ulaganja u IR i inovativnosti. Zemlje koje najviše ulažu u IR diktiraju tempo budućih tržišnih kretanja. Srbija je u izrazito lošem položaju, ne samo zbog niskih ulaganja u IR, već i zbog toga što se čini da oni koji vode zemlju i dalje nisu svesni ovih svetskih trendova. Nema naznaka za donošenje strateških planova vezanih za nauku niti se nadzire volja da se u IR povećaju ulaganja. Štaviše, i pored odličnih rezultata srpske nauke, gledano u odnosu na BDP, država sve manje ulaže u nju i donosi predloge zakona kojima će se pospešiti dalji odliv mozgova čime će se srp-ska privreda svesti na niskokvalifikovani rad i, kako Šumpeter naglašava, rutinizirane ekonomske procese kojima se ne povećava bogatstvo nacije. U tom smislu, još nema naznaka da će Srbija postati kapitalistička zemlja dinamičnog „stvaralačkog razaranja“.

21 Ministarstvo nauke, obrazovanja i tehnološkog razvoja (2017).22 Paragraf (2018).

217

LITERATURA

Schumpeter, J. (1934), Teorija privrednog razvoja: Istraživanje profita, kapitala, kredi-ta, kamate i poslovnog ciklusa, Službeni glasnik, Beograd, 2012.

Schumpeter, J. (1939), Business Cycles: A Theoretical, Historical and Statistical Analysis of the Capitalist Process, 2 vol, McGraw-Hill, New York.

Schumpeter, J. (1942), Kapitalizam, socijalizam i demokratija, Kultura, Beograd, 1960.Schumpeter, J. (1947), „The Creative Response in Economic History“, The Journal of

Economic History, Vol.7(2), pp. 149-159.Taleb, N. N. (2008), The Black Swan: The Impact of the Highly Improbable, Penguin

Books, London.

INTERNET IZVORIBloomberg (2018), The U.S. Drops Out of the Top 10 in Innovation Ranking, https://

www.bloomberg.com/news/articles/2018-01-22/south-korea-tops-global-innovati-on-ranking-again-as-u-s-falls [Pristupljeno: 02/12/18]

Ministarstvo nauke, obrazovanja i tehnološkog razvoja (2017), Prilika za 1000 mladih istraživača, http://www.mpn.gov.rs/prilika-za-1-000-mladih-istrazivaca/ [Pristu-pljeno: 27/11/18]

Ministarstvo nauke, obrazovanja i tehnološkog razvoja (2018a), Nacrt zakona o nauci i istraživanjima, www.mpn.gov.rs/wp-content/uploads/2018/12/Nacrt-zakona-o-nau-ci-i-istrazivanjima-za-javnu-raspravu.pdf [Pristupljeno: 26/11/18]

Ministarstvo nauke, obrazovanja i tehnološkog razvoja (2018b), Raspisan konkurs za pri-jem 1.000 mladih doktoranata na naučnoistraživačke projekte koje finansira MPN-TR, http://www.mpn.gov.rs/raspisan-konkurs-za-prijem-1-000-mladih-doktorana-ta-na-naucnoistrazivacke-projekte-koje-finansira-mpntr/ [Pristupljeno: 27/11/18]

Paragraf (2018), Zakon o fondu za nauku Republike Srbije, https://www.paragraf.rs/pro-pisi/zakon-o-fondu-za-nauku-republike-srbije.html [Pristupljeno: 14/12/18]

Svet nauke (2018), Srbija postala punopravan član CERN-a, https://www.svetnauke.org/19593-srbija-postala-punopravan-clan-cern-a [Pristupljeno: 25/12/19]

Unesco Institute for Statistics (2018), Sustainable Developments Goals, http://data.uis.unesco.org/Index.aspx?DataSetCode=SCN_DS&lang=en [Pristupljeno: 20/11/18]

Universitas 21 (2018), The U21 Ranking of National Higher Education Systems, https://universitas21.com/news-and-events/news/u21-ranking-national-higher-education-systems-2018-released [Pristupljeno: 28/11/18]

Univerzitet u Beogradu (2018), CERN, http://www.bg.ac.rs/sr/nauka/cern.php [Pristu-pljeno: 25/12/19]

Zakon o budžetu Republike Srbije za 2016. (2015), http://www.parlament.gov.rs/ [Pristu-pljeno: 08/02/07]

Zakon o budžetu Republike Srbije za 2017. (2016), http://www.parlament.gov.rs/ [Pristu-pljeno: 15/12/18]

Zakon o budžetu Republike Srbije za 2018. (2017), http://www.parlament.gov.rs/ [Pristu-pljeno: 15/12/18]

Zakon o budžetu Republike Srbije za 2019. (2018), http://www.parlament.gov.rs/ [Pristu-pljeno: 15/12/18]