ERICH VON DANIKEN

DAN KAD SU SIŠLI BOGOVI

11.AVGUST 3114.PRE N.E.

I. Putovanje iz snova - putovanje u kameno doba 7

II. Po etakje bio i kraj 83

III. Bele knjige divljaka, knjige o udima 107

IV. Da li se to desilo 11. avgusta 3114. pre n. e.? 127

V. Kad je oganj pao s neba 159

VI. Teotihuakan - veliki grad po planovima bogova 217

VII. Palenke otkriven, ali ne i razjašnjen 257

Prilog 304

Napomene 306

Bibliografija 308

Izvori fotografija 315

I.

PUTOVANJE IZ SNOVA - PUTOVANJE U KAMENO DOBA

Dve su stvari beskrajne: svemir i Ijudska glupost. Albert Ajnštajn 1879-1955.

Odmah pi-ve ve eri obreo sam se u gradu Gvatemali, što me nije oduševilo, jer sam želeo da neometano istražujem u jednoj stranoj zemlji. U holu hotela ELDORADO neko je izvikivao moje ime: Kanal 3 televizije moli me za intervju. U Gvatemali nisam bio itavih pet godina. Od tada se njen glavni grad veoma izmenio. la-koje centar gi'ada sa treptavim svetle im reklamamati svojom po-nositom siluetom ostao isti, ipak sada grad na visoravhi - 1493 m nadmorske visine - izme u vulkana Agua i Fuego, sa svojih 600 000 stanovnika odiše novim, samosvesnijim životom. Republika Gvatemala ne želi više da bude zemlja u razvoju, ona želi da se iz-vuCe iz izolacye u kojoj zive mali narodi. Na svakom koraku ose a se nova, sveža ambicioznost. Šezdeset procenata stanovništva in-dijanskogje porekla, 25 procenata su mešanci, a ostatak ine beli doseljenici koji uglavnom ve generacijama žive u Gvatemali.

Grad Gvatemala treba narednih dana da bude centar iz koga emo putovati u stare gradove Maja, a Tikalje naše prvo odredište. Avio-nom AVIATECA odleteli smo slede eg dana u podne •u Flores naje-zeru Peten-Ica. U novoj aerodromskoj zgradi do ekala nas je ustajala vru ina, kojaje od hola slicnog hangaru inila pe nicu pod krovom od eternita. Nije bilo nikakvogterenskogvozila pa sam iz-najmio datsun i saznao daje put za Tikal u odli nomstanju. Takve sam informacije, uostalom, isuviše esto slušao. Iz kilometra u ki lometar o ekivao sam iznenadni kraj iste asfaltne trake, ali ona je baš takva, kao što je i obe ano,vodila kroz prostrane plantaže krkuruza i kafe. Do Tikala, udaljenog 60 kilometara, nije bilo ni jedne neravnine i da guste, nagle tropske kiše nisu ometale vid-Ijivost bili bismo zajedan sat u Tikalu. Ovako smo kasno po mra-ku stigli pred drvenu rampu koja je obeležavala granicu Arheološkog nacionaltiog parka Tikal. Ralf, budu i hemi ar, koji meje pratio, tražio je kao i ja Džangl Lcdž hotel-bungalov, •u kome sam pre 17 godina proveo nekoliko dana. Bio sam siguran daje tada postojalo nekoliko tabli što su po-kazivale putka hotelu. Sada nisam mogao prona i nijednu. "Senores!" doviknuo sam trojici Indijanaca koji su u ali na zemIji. "Molim vas, gde je Džangl Lodž?" Pogledali su me tupo. Da li je moj španski bio nerazumljiv ili su oni znali samo neki od 16 indijanskih jezika koji se još i danas govore u Gvatemali? Oprezno sam dodao gas i datsun je polako

krenuo dalje, Tamnoplavi kišni oblaci doneli su brže nego ina e najtamniji nn'ak. Tu i tamo, kroz uske prozorske otvore, tinjale su crvenka-stom svetloš u sijalice, ispred siromašnih koliba a ile su uljane baklje. Prijatan miris drvenog uglja doproje do nas. Automobilje iznenada posko io na seoski put, okrenuo sam ga i poterao iz-me u visokih prašumskih stabala ceibe )* premajednom svetlu. Na tremu svoje di-vene kolibe neki starac pušio je lulu; nije mu smetala kiša koja je vredno dobovala po krovu našeg automobila i koja je put brzo pretvarala u baru. "Molim Vas, gde se nalazi Džangl Lodž?" upitao sam na španskom a onda i na engleskom. Staracje odmahivao glavom kao da odgo-vara, ali odgovor nije davao. Iz bledog se anja pojavila mi se slika malog brežuljka na kojem je stajao DŽANGL LODŽ.

Brojevi sajednom zagradom upu uju na napomene, a sa dve zagrade nabibli-ografske podatke na kraju knjige

Ujutru se pokazalo da nekada dsti Džangl Lodž viSe ni spolja ne pre.dstavlja nikakvu atrakciju

Put pod našim to kovima pretvarao se neverovatno brzo u potok. "Voda stiže odozgo", pokazivao je Ralf svoju duhovitost, aja sam krivudao po potoku. Dokje datsun stenjao preko kamenja i kore-nja gore - dole, svetlo fara najednom pre e preko zapuštene drve-ne table sa crvenim natpisom DŽANGL LODŽ. Auto je posrtao izmedu grmlja i di-ve a. Ovde negde skrivali su se bungalovi i glav-na zgrada. Parkirao sam se i isklju io farove. Pošto su se o i navi-kle na tamu, ukazala nam se neosvetljena, izdužena ku a, pokrivena likom i palminim liš em. Iznutra su se uli muški glaso-vi. Pomalo zastrašuju im glasom viknuo sam "Halo" i. "Buenos tar-des". Koraci. Na vratima škljocnu upalja i upali se sve a. Oba plamena svetlucala su prema nama, zaslepljivala nas i osvetljavala našalica. ovekkojijevišeli io na orman ispitivao mejeprijate-Ijskim pogledom. "Bienuenidos, senorvon D/fnz"^en?"Pogledao meje skorokao poz-nanika. "Bienvenidos, Don Eric!" rekaoje grdosija tamnim, tako mi se u inilo, malko melanholi nim glasom. Zasvetli džepnalam pa. Pogledao sam u pošteno lice dugog, uskog nosa; bioje to ovek možda pedesetih godina, nosio je smedu, žutocrvenu kariranu pamu nu košulju preko preuskih zelenih somotskih pantalona koje nisu bile oprane itavu ve nost. "Odakle me poznajete?" Dok smojoš stajali pod krovom od like, po kojem se slivala kiša, grdosija se predstavi: "Ja sam Julio Chaves. Molim, zovite me samo Julio." Izgovaraoje "J" kao tvrdo, oštro "H". "Smem li Vas zvati Don Erik?" "Zovite mejednostavno Erih", dozvolio sam mu, ali ineje on i ka-snije zvao "Don Erik". Objasnioje odmerenim re ima daje Gva-temalac evropskogporekla i daje po struci inženjer niskogradnje, da gaje njegova arheološka pasija nagnala da godinamaprou ava Tikal i dmge centre Maja, da su mu poznata sva španska izdanja mojih knjiga te daje u njima video fotografije i mene sino na Kanalu 3. "Zašto nigde nema svetla?" "Zbog moskita"*, slegnuoje grdosija malo rezignirano ramenima, alije brzo reagovao kada sejedan smedi insektveli ine hrušta za-leteo u moju kosu; udario me je po glavi svojom ogromnom ru-kom. "Pardon!", rekao je, bacio moskita na kišu i uz Ijubazan pokret uveo nas unutra. Jedan od trojice Ijudi, koji su bili kod Ju-lia, zapalioje starinsku lampu. "A gde su gosti?", upitao sam i brzim pogledom konstatovao daje nestalo nekadašnjeg sjaja. "Osim nas ovde nema nikoga. Ovde no ijoš samo onaj komejeto jedina mogu nost", rekaoje Julio.

U ono vreme DŽANGL LODŽ bioje nov hotel. U njemu su stanovali arheolozi, studenti i turisti; otkadaje asfaltni put spojio Tikal sa Floresom turisti uzimaju preno ište u lepim gi-adskim hotelima, a arheologa više i nema, jer su iskopine u Tikalu postale retke. Nenastanjeni hoteli svuda u svetu propadaju mnogo brže nego što su gradeni. U tropskim, kišnim šumama zub vremena nagriza *Vrsta krupnih komaraca u tropima, koji prenose razne zaraze bolesti.

brzo sve što se može uništiti. U DŽANGL LODŽU mreže protiv mo-skita na prozorima bile su sada izbušene, dušeci skupa sa poste-Ijinom vlažni a tuševi su curelijadnim, oskudnim mlazom.

Sa Juliom i ostalima sedeli smo u "trpezariji" oko sve e. Neštoje po elo drndati; negde se uklju io generator, upalile su se gole elek-tri ne sijalice. Ukazao se ambijent koji bi Alfreda Hi koka stimulisao na drama-ti no umorstvo! Mutna svetlost. Za stolom šest Ijudi, iscrpljeni, trojica od njih, neobrijanih brada, natežu naizmence flašu s ru-mom. Na zidu, iza eli ne kase, vise zar ali klju evi od soba i požuteli kalendar nekog osiguravaju eg društva od pre tri godine. Veliko žuto platno, na kome sejoš uvek raspoznaje slikajedne ste-le Maja, deli dugaCku prostoriju na dva dela. Mnogo praznih, sme eobojenih stolova. Izme u zidova i tavanice rupa za ulaz svežegvazduha i za nesmetanu posetu svih mogu ih insekata. Mo-skiti zuje oko nas, dodiruju svojim rilcima zidove, podi stolove, da bi se zatim s uživanjem zaustavili na Ijudskom telu.

Jedna indijanska devoj ica - gde li je mogla dotada biti? - sei'vira june e šnicle sa suvom rižom. Izgladneli, prihvatamo se. U nevolji pas i muvejede. (Kad sam sejednog od narednih dana našao u kuhinji, pozlilo mije. Me u kolonama muva i mrava stajali su ko-madi mesa, vo e, povr e na stolu, lonci i tepsije zaga eni od stvrdnute prljavštine. etiri dana hranili smo se u Tikalu orasima iz konzerve i pili kolu). Julio i bradonje odneli su naš prtljag u bungalov broj 3. Dogovorili smo se da ustanemo u devet sati ujutro, štoje bilo prerano, jer si-gurno ne emo brzo zaspati. Na tesan, plesnivkrevet onako umor-ni mogli smo sejoš i naviknuti, ali sporazum sa moskitima nije se mogao posti i. Zalepio sam propuste ispod vrata i i-upe na prozor-skim rešetkama lepljivom trakom, koju u te svrhe u velikim rolna-ma uvek imam u prtljagu, ali to nije pomoglo protiv stenica i sli nih parazita koji sn ve bili u prostoriji te su nas ove odvratne životinje grizle po obrazima, butinama i plemenitim mekim delo-vima. Izgledaloje da posebno vole švajcarsko meso. Navukli smo farmerke i na lancima ih vezali pertlama od cipela. Napolju su opet larmale no ne životinje iz džungle.Ubita no i trajno probijaloje naše bubne opne ono-.-. uuurh-... uuurh......tako daje glava pucala od bola. Bube su udarale i pucketale po rešetkama na prozoru. Da li smo uopšte spavah"? Akoje-smo, biloje to samo na momente dok smo bili pod narkozom od umora. Ustali smo s prvim svetlom dana, doru kovali orahe iz konzerve, odvukli krute, umorne noge i uz velike muke pošli smo za Tikal koritomju erašnje reke, koja se opet pretvarala u put,

Tikal, najstariji grad dubodoline Maja

U ovim ranimjutarnjim asovima Tikalje izgledao kao grad du-hova. Iznad centralne akropole obavijaoje sivi veo vrhove pirami-da. Gušteri su bežali pred nama. U grmu je zveckala zmija zve arka koju smo oterali sa nekoliko kamenica.

U ranim jutarnjim Casovima Tikalje izgledao kao grad sablasti

Tikalje najstariji grad Maja; otkriveni su podaci koji sežu u 8. vek pre nove ere. Stari Rimje osnovan 753. pre n. e. Izuzev ovih poda-taka, prostranstvo Tikala prednja i pri svakom pore enju sa ne-kim drugim velikim gradom iz starog vremena. . Oblast koju je vlada Gvatemale proglasila Arheološkim nacional-nim parkom Tikala obuhvata 576 kvadratnih kilometara. Ova ogromnapovršinabilajeprostorzaizlaganjerelativnomalogbrojaiskopanih ruševina, koje su danas zarasle u korov, a predstavljaju svedo anstvo o nekadašnjim "modernim" zdanjima. U "sitiju" jed-ne zone rusevina na 16 kvadratnih kilometara smešteno je oko 3000 gra evina, a neke od njih su iskopane: stambene zgrade, pal-ate, službene rezidencije, terase, platforme, piramide i oltari - sve povezano asfaltiranim ulicama pored kojih su se nalazili tereni za igre s loptom. Radarski snimci iz aviona izneli su na svetlost dana i poteze kanalizacionog sistema, te sistem navodnjavanja koji se protezao preko itavogpoluosti'va Jukatan. Ova infrastruktura vodo voda bila je potrebnajerTikal neleži niti najezeru niti nareci, kao što su bili potrebni i ogromni rezervoari za akumuliranje vode, koji su gra enipo projektu i odkojihje do sada otkriveno sedam u unutrašnjoj a tri u spoljašnjoj zoni. Strucnjaci pretpostavljaju da se broj stanovnika, u vreme Hristovog ro enja, kretao iz-me u 50 000 i 90 000 - broj koji odgovara razmerama metropole i koji e se s novim saznanjima zasigurno pove avati."Zaštoje Tikal izgra en ovde, u bednoj džungli, a ne na obalamaje-zera Peten-Ica, kojeje udaljeno samo 40 km odavde, Don Erik? Možete li mi re i zašto baš ovde?" Don Erik to nije znao. "Možda slu ajno...", rekao sam da bih ozno-jenom grdosiji bilo šta odgovorio. Julioje besno prešao sme om nadlanicom preko znojavog ela. "Glupost! Ovde nema slu aja! Tikal je matemati koasti'onomski monstrum..." Juliaje hvatala njegova karakteristi na govorljivost.

Hram IV- strma piramida, visoka 70 m

"Pa šta? Ima mnogo zgrada koje me usobno leže pod pravim uglom. Šta je u tome udno?"Prišao mi je skoro prete i:"Imate li kompas?" Izvukao sam ga iz kofera za kameru. Julioje zauzeo odmerenu poziciju; kompas je mirovao u njegovim ogromnim šapama. Ohrabrio meje pogledom da zavirim na crvenu kazaljku, kojaje stajalafiksirana u pravcu severa. "Možete li prona i ijednu piramidu, kojaje usmerena prema seve- ru, jugu, istoku ili zapadu?" upitao je Julio. Pogledao sam preko crvene kazaljke na ivice piramida. "Ne", odgovorio sam. Julio se nadmo no nasmejao:"Dobro. Onda se popnimo na hram I!"Nabacili smo kamere na ramena i poslušno krenuli za grdosijom. Julio se okretno dokopao prve stepenice hrama; poslednjih godina

Hramovi I, III i IV stoje me usobno pod pravim uglom

Jutarnji zraci napuštaju kupolu hrama 1

on se esto, s kompasom u ruci, uspinjao gore, a za nasje ovo bilovratolomno planinarenje. Stepenice su bile visoke do kolena i tako strmo pore anejedna za drugom da sam se morao setiti penjanja uz strme planine naše Švajcarske. Pod nama se nalazilo travom obraslo dvorište, ogra eno piramidama i hramovima. Petvrednih turista, za svaki slu aj ogrnuti šarenim kišnim kabanicama, bili su sada maleni poput radnih mrava kojimaje njihovalenja kraljica dala zadatak da fotografišu sve stele, tekamene predmete oko ijegse nekadaš-njeg zna enja još uvek prepiremo. Stajali smo bez daha na krovu, najvišoj platformi piramide koju arheolozi nazivaju hram I. Ovde gore okruživao nas je vazduh rasadnika i magi no jasan zvuk moskita. Onih petturista podigoše glave i zagledaše se u nas. Jedan doviknu: "Kakoje tarno gore?" "Glupo pitanje", promrlja Ralf i odvrati: "Skoro kao na Materhor-nu!" On se cvrsto držao za masivni eli ni lanac, koji je za svaki slu aj bio dobro pri vrš en. - "Ko se odavde sunovrati, taj više ne ustaje, zar ne, Don Julio?" "Prelomi kostiju se le e", odgovori Julio s oklevaiyem. "Goreje pa-sti sa hrama IV, sa 70 metara. Prošle godine sunovratila su se dvo-jica turista i jedan vodi i svi su poginuli". "Na Materhornu poginu godišnje etiri planinara", zadrža se Ralf na doma im podacima. "Sa patikama na nogama!" dobacihja, jer sam upravo mislio na to koliko bi se ovde lakše veralo u patikama. Julio do e do re i:

"Don Erik, pogledajte preko na hram V! Da U stoji pod pravim uglom u odnosu na hramove 1 ili IV?" Mi smo stajali na hramu I. Posmatrao sam stepenice i bo ne stra-ne, pogledao pravo preko na hram V, zatim na udaljeni hram IV. Kompasje pokazivao ono što sam ija video: hramovi IV, 1 i V for-mirali su pravougli trougao. Štaje tu bilo uzbudljivo? Zašto oni ne bi mogli biti i slu ajno me usobno sagradeni pod pravim uglom? To sam i rekao. "Ne radi se o tome", posavetovao meje Julio. "Uverili ste se da ni-jedan hram ne leži na nekoj od etiri strane sveta. Isto tako, videli ste da hramovi IV, 1 i V ine pravougli trougao. U kom smeru od-stupaju kraci kod hramova V i 1 od smera sever-jug?" Zabavljaju i se, Julio mije pružio moj kompas. Usmerio sam ga ka hramu V: "Tako, otprilike za 15 do 17 stepeni severoisto no", izustio sam bo-jažljivo, "ali moj stari kompas možda nije sasvim ta an..."

"Pa ta no 17 stepeni!", likovaoje Julio eves, inženjer niskograd-nje, koji traži ta nost."Kažem Vam: ovde ništa nije slu ajno!"Nisam razumeo. Šta bi trebalo da zna i ta glupost sa 17 stepeni odstupanja na severoistok? "Don Erik", obratio mi se Julio mirno i zna ajno. GIedao sam paž-Ijivo u njega. "Tula. i en-Ica. Majapan. Teotihuakan... Uzmimo samo nekoliko slavnih gradova Maja, koji su uneti u svaki turi- sti ki vodi . U svim mestima odstupaju ose zgrada za 17 stepeni od smera sever-jug. Je li to slu ajno?" Julioje posle ove zbunjuju e izjave napravio pauzu koju ne bi bo-Ije inscenirao nijedan režiser. Meni je odjednom postalo jasno udesno saopštenje. Julioje hteo dokazati da u pozadini svih me-zoameri kih kultnih centara stoji projekatkojije unapred odre-dio unificiranu gradnju njihovih objekata. Mesta koja je Julio naveo kao primere gra ena su u razli ita vremena, ali su se njihovi graditelji i arhitekte držali tajanstvenih, obaveznju ih predanja. udno.

Monumentalne relikvije

Postojijedna nepobitna injenica - hramove i piramide nisu gra-dili dalekovidi graditelji kao objekte za fotografisanje turistima 20. veka. Sve su drugo pretpostavke ili spekulacije. Od samog po etka tamo su stajali hramovi i piramide a danas su tu njihove ruševine. Nema sumnje da su projektanti Tikala raz-mišljali pri izboru gradilišta, kada su - ne slu ajno - upravo ovde raskr ili šumu. Svaki graditelj najpre se odlu uje za mesto gradilišta. Investicija koja sledi treba ne emu i da posluži.Tikalje moraobiti na zemljištu posebnog kvaliteta. Naime, isko-pine dokazuju da su mnoge "nove gra evine" zidane na starijim temeljima, daje dragoceno zemljište stole ima prekrivano novim gradnjama - onako kako se to na Manhattanu stalno radi: soliteri se ruše, a na istim mestima grade se novi. Zašto? Zato štoje centar Manhattana zauvek fiksiran u isplaniranim kvadratima. Gradskojezgro Tikala moraloje biti, iz dosad nepoznatih razloga, utvr eno nekom zemljišnom knjigom. Izuzeci su važili samo za piramide: one su gra ene na devi anskom tlu, dakle, bile su tu od samog po etka i preživele su propast razvijenog glavnog grada Maja. Piramide su imalejedinstven zna aj. Kakav? Do sada nije došlo nido kakvog uverljivog slaganja u pogledu jedinstvene nameneovih kamenih divova.Dali su to bile opservatorije? Zašto onda toliko njih najednom mestu? Jesu li to bile grobnice? Tu i tamo pronadene su grobnice u pirami- dama, ali ak i kraljevima i sveštenicima sigurno bi se zidali veli anstveni i dostojni nadgrobni spomenici skromnijih razmera. Pre svega: da su to bila mesta za o uvanjegrobova, onda bi trebaloo ekivati da se u svim piramidama prona u grobnice. Da li su to bile škole razli itih smerova? Neverovatno, skoro isk-Iju eno. Tamo gde bi podu avali docenti, studenti bi trebalo da u e. Na krovu piramida za to ne bi bilo dovoljno mesta. Da li su ti, do dna masivni kameni tornjevi, bili žrtvenici u kojima su svešte-nici groznim ritualom vadili srca iz tela robova i darivali ih bogovi-ma sunca? U vreme kada su nastale piramide Tikalajoš nije bilo žrtvovanja Ijudi; o njima postoje dokumenta tek iz vremana sa po etka naše ere.

Tikal je morao biti sagra en na gra evinskom zemljištu posebnog kvaliteta.

Osim toga, ne bi, pogotovo za žrtvovanja, bilo potrebno toliko kla-nicakolikoje piramidakoncentrisano u Tikalu. Arheolozi sauni-verziteta u Pensilvaniji, SAD, kojima treba da zahvalimo za iskopine u Tikalu, registrovali su samo u centralnoj zoni preko 60 ostataka piramida i ocuvanih piramida svih veli ina, sve do naj-više piramide-hrama, visine 70 metara. Da li su ph'amide bile obelezja vladarskih porodica? Jesu li one svojim. razli itim dimenzijama izražavale zna aj i mo porodica? Ova pretpostavka mogla bi nešto zna iti. U Tikalu su prona ene stele vladara. Da li su oni sebi dozvoljavali luksuz gradnj e pirami-da, jesu li istovremeno morali biti vrhovni sveštenici sa dobrim poznavanjem matematike, astronomije i

arhitekture, koji sii se držali nekih nasle enih - njima nare enih projekata? Astronom-ska orijentisanost "vladarskih sedišta" više se, naime, ne osporava. Pitanje nad pitanjima: da li su pod piramidama sahranjivani stari, pravi bogovit? Da 1i su saiiranjivani skupa sa svojom opremom, ko-joj su se udili prastanovnici, i sa lajanstvemm alatima? Da li su u takozvanim svešteni kim grobovima sahranjivani samo stražari i zaštitnici bogova, Gni raudraci koji su narod dovde doveli i ovome ga nau ili? Jesu. li bogovi tražili masivne kamene "dvorce" koji e nadživeti njihovo doba i biti putokazi budu imgeneracijama? Ovakve spekulacije treba najpre pobiti. Do sada niti ispodjedne pi-ramide nisu prona eni stubovi do centra gra evine! Stubovi bi morali da idu toliko d uboko u zemlju koliko se piramida diže iznad nje. U muzeju u Leydenu, u Holan iji, uva sejednaplo ica o žada-u stru noj literatm-i naziva se Leydenska pli ica. Ona spada u naj-starije nalaze iz Tikala. U njoj je uresano 15 glifa - znakova koje su upotrebljavali Maje. Posle jednog imena što se ne može pro itati. stoji: "...spustio se dole vladar nebeske porodice Tikala..." Ne'beska porodica? Koji se vladar spustio? To su pitanja koja moraju ostati bez odgovora, ali koja ipak do^voljavaju zaklju ke.Graditelji Tikala savladali su ve ondajedno koinplikovano pismo, imali su perfektan kalendar. Svi narodi koje poznajemo, i-azvijali su se polagano, sticali su polako svoja znanja i sposobnosti, proširi-vali ih i upoipunjavaii. Nikada oveku ništa nije palo s neba. Ili ipakjeste? Tikal je bio sakralno mesto sa gra evinama na prethodno odre enim lokacijama. Ono što je sagra eno, ostalo je, svakako prošireno i nikada zaboravljeno. Tikal mora da je bio magnetski privla no mesto, nešto što bismo mi nazvali mestom hodo aš a. Mestoje raslo. Na-stali su širi trgovi, više hramova, svetilišta su ukrašavana sve živo-pisnijim ukrasima. Ali ono štoje u svakoj eposi i uvek išlo uz to bilo je po položajn i smeru podre eno astronomskom zakonu, a sve i svako bioje podvrgnut zakonitostima sazvež a. To znamo, i ništa više. Delim za udenost stru njaka koji su na kolenima izmolili sve štoje ura eno u projektima i izvo enju. Razmuljivo je to da su Maje imale veli anstvene graditelje i svojevrsne umetnike - zanatlije. Razumljivoje i to što su oni bili sposobni da svoja, do oblaka visoka zdanja izgrade bez tu e pomo i. Sve ovo prihvataju i, postavljam pitanje kako su nastale i odakle poticu sve te sposobnosti. Ovo pitanje s ose anjem stida stavljamo ad acta.

"Ono što se ne zna, upravo namje trebalo, a ono što znamo, možda nam i ne treba,"pisao je Gete u "Faustu". Možda je govorio i o Tikalu.

Smejali bi se i sami bogovi!

Svuda n svefru fudbalska igrališta imaju dimenzije 105x70 meta-ra. Veliko dvorište izmedu hramova 1 i 11 ima 120x75 metara. Na dvostruko ve oj površini od njegove, leži glavna akropola, na juznoj strani dvorišta. Konglomerat od 42 zgrade podeljen je na šest manjih dvorišta. Stotine prostorija s lukovima me usobno su spojene stepenicama i bo nim vratima; lavirint u kome se može zalutati. Niko ne zna decidirano kazati šta se odigi'avalo u tom monstruoznom kompleksu zgrada. Da li su to mogli biti stanovi sveštenika,upravne zgrade, ili možda cak spremišta "Svetih rezei-vi"? Kolo-salni red akropola, koje su smeštene kao kutije jedna u drugu, zadao je tvima ima Tikala mnogo muke oko razjašnjavanja i razumevanja. Daje kompleks bio izgra en najednom nivou, moglo bi se mnogo toga shvatiti; ondabi se ku e, kao u sa u, mogle po potrebi proširivati prostorijama, salama i prolazima. No zgrade su se redale po šest platoa, na razli itim visinama, a Ijudska ruka nasula ih je tako da su postale platforme. Za toje bilo potrebno planiranje. Tu je

bila potrebna organizacija. Za takve poduhvate valjalo je imati alate i sveje to moralo imati svoju svrhu. Sve to izveoje narod iz kamenog doba. "Narod iz kamenog doba", izustio sam sam za sebe, glasno razmišIjaju i, tako da me je Julio uo. Gledao me je za trenutak zbu njeno, a onda se glasno nasmejao. Više se nije mogao

savladati. Savio je ispucale sme e ruke u levak oko usta i povikao u pravcu akropole: "Stone-age-people! Stone-age people!"* Zvonio je njegov

"Narode iz kamenog doba!" glasni smeh, vra ao se kao eho sa piramida i iz šupljih i praznih prostorija akropole. Julija je zabavljalo to što su salve njegovog smeha odzvanjale iskonskim salvama vokala. "Don Erik", obra ao mi se šapatom i osluškuju i sa uživanjem, "pa smejali bi se i sami bogovi!"Naukaje dala narodu kamenog doba dominiraju u karakteristi-ku: oni nisu poznavali metale. Sve što su stvorili, njihove gra evi-ne, rezbarene stele i plasti ni reljefi, nastaloje bez metalnih alatki. To zna i da su radili zaoštrenim kostima, bradvom od bazalta, dio-rita ili okamenjene lave41 koja sejoš zove i vulkansko staklo, kao i najtvr im kamenom. "Ipak nije mogu e da verujete u takvu glupost, Don Erik," pogledao meje Julio prekorno."Zašto ne? Do sada u Tikalu nije prona en metal, ak nijedna ruševina, po kojoj bi se moglo zaklju iti o postojanju alata za obra-du..."

42 zgrade griipisane su iw rcizli itim nivoima u šest dvorišta

Savršeno umetniiko dclo "coveka iz kamenog doba."

"A šta to dokazuje? Kada se ovde po elo s iskopavanjem, ostaci Ti-kalabili suve preko 1000 godina ispod zemlje, zarasli u džunglu; preko njih su padale tropske kiše. Ovde, u ovom podrucju, ak i naši navodno ner aju i eli ninoževi r aju ve za vremejedne generacije. Koja bi vrsta metala, izuzev plemenitih metala, pre-mekanih za obradu kamena, mogla nadživeti hiljade godina?" "Nemojte misliti samo na Tikal. Dosad se ni ujednom naselju Ma-ja nije naišlo na metal..." Julioje seo na stepenicu, pružio sam mu cigarete, uzeojejednu, stavioje u usta, ali nije ni primetio da sam mu ponudio upalja . "Godinama sam razmišljao o tome i uvek dolazio samo dojedne mogu nosti: mora daje metal Majama bio svetinja! Možda su ga smatrali darom bogova sveštenicima i nau nicima i uvali ga, ak i skrivali. Sveštenici su, me utim, znali - dato imje i to od bogova

Fino rezbarenje - bez metalnih alata?

De ija igra ka Maja, prona ena u Jalapi - ovde to kovi nisu bili samo poznati nego su se i koristili.

- šta se sve može napravati od metala - bo eži, ma evi, štitovi i druga ubila ka oru a. Oni su, tako e, znali daje narod bio pod jarmom, da su gaterali na rad po gradevinama. Ovakav život na-roda pod stalnim pritiskom, mogao bi dovesti do ustanka, revolu-cije. Zbog toga su mudri sveštenici spre avali da metal do e u ruke ugnjetenom narodu. Uprkos tome, tvrdim da su mnoge Ma-je posedovale metal! Zar to ne dokazuju fini kamenoreza ki rado-vi? Zar se to moglo napraviti kamenom po kamenu, zaoštrenim kostima po kamenu? Don Erik, pronadene su divne glave, mode-lirane od kremena. One su se morale obradivati metalom. Isto ta-ko i iski eni to ki i!"

"To ki i?", prekinuo sam ga i iskoristio kratku pauz;u da mu pripalim cigaretu. "Ja sam svuda itao da Maje nisu poznavale to ak!"

Julio je uvukao dim i izbacuju i ga, rekao:

Zupcanici Maja - fotografisano u Kopanu.

"Onda iditejednom u Museo de Arte Prehispanico v. Oaksaka! Ta-mo možete videti to kove od kremena! A u antropološkim muze-jima u Meksiko Sitiju i Jalapi u vitrinama stoji de ija igra ka s to kovima! Nekakav pas vu e kolica... Sveje to nadeno na naseo-binama Maja."

Julioje dopunio i potvrdio moja saznanja. U Kopanu, gradu Maja u Hondurasu, fotografisao sam zup anike kao dokaz postojanja nekadašnje tehnologije. Nažalost, zup anici iz Kopana dangubili su na uglujednog velikog trga. Pred kamerom su mi se ukazali i zup anici sajasno vidljivom glav inom to ka.Još sam pro itao i kratak tekst o tome kako su Maje poznavale to ak ali ga nisu koristile. To bi ak i bilo ubedljivo, da nije bilo ulica...

Ulice kojima se nije vozilo?

Od Tikala vodi kroz prasumu pet puteva sa vrstom podlogom. Ovi putevi, s površine presvu eni svetlim asfaltom, ozna eni su u literaturi kao putevi za verske povorke i ceremonije.

Iznena uju eje šta sve arheologija koristi kao pojas za spasava-nje ne bi li održala •u životu neprihvatljiva mišljenja nau nika!Na osnovu snimaka iz vazduha, naime, odavnoje dokazano da su gradovi Maja bili medusobno povezani velikom mrežom puteva. Njih 16 (!) po injaloje i završavalo u Kobi, na severu današnje sa-vezne države Kintana Ro. Jedan put vodioje u duga kom luku pored Kobe za Jaksunu, malo mesto nedaleko od najzna ajnijeg lokaliteta ruševina i en-Ice. Snimci iz vazduha pokazuju svetle trake u tamnozelenoj vegetaciji džungle; oni navode na pretpo-stavku daje put dužine 100 kilometara vodio od Kobe do Jakšuna, preko i5en-Ice, sve do Majapana i Uksmala. To bi bila vazdušna linija od 300 kilometara! Snimci iz vazduha pokazuju i put kojije išao od Zibil altuna ispred Merida, glavnog grada Jukatana, sve do isto ne obale Karipskog rnora ispred osti'va Kozumel. Izgleda da su putari imali zadatak da grade pojedinstvenom modelu: svi putevi obloženi su lomljenim kamenjem i presvu eni oblo-gom otpornom na atmosferske uticaje. Put Koba-Jaksuna širokje deset metara - poprili no za verske povorke: 15 osoba moglo bi pe-vaju ihodatijedna pored druge. Sto kilometara puta podeljenoje na osam idealno ravnih deonica, odkojihje najduža36kilometara; na kraju svake deonice put me-nja smer. Istraživanja kažu da Maje nisu imale kompas. Kako su onda trasi-rale puteve? Kojim su geodetskim instrumentima raspolagali? Da li su ravnali puteve prema vatrama ili dimnim zavesama? Terenje u ovoj oblasti ravan kao tepsija i k tome obrastao naj-guš om šumom; nemabrežuljaka sa kojih bi se mogli davati znakovi.Vatra koja bi plamsala u mra no-zelenom gustišu ne bi se mogla videti s velike udaljenosti. U jednoj diskusiji neko od u esnika re-kaoje da bi se mog1o raditi o sasviinjednostavnom rešenju proble-ma: Ijudi su mog1i rastegnnti konopac i put obeležiti stubovima. Sva predložena rešenja pretpostavljaju da su ve bile trasirane šumske staze kroz prašumu! Naime, tek tada bi se mogli postav-Ijati znakovi, videti svetlost vatre i rastezati konopci. Trebalo je najpre odrcditi fiksne ciljeve i do njili izvu i ta ne pravce. Dabi se kompletirao spisak bosinislenili pokušaja objašnjenja, pomenimo još i argument da su Maje trasirale svoje puteve prema zvezdama. One se vide samo no u, menjaju mesta, a dve tre inegodina uopšte se ne vide u ovom tropskom, vlažnom podrucju. One se ak ne mogu ni prebrojati, a kamoli da se po njima mogu meriti trase. Za onekoji pri aju prazne pri e, unosim ovdejednu ispravku: na tlu ravnom poput tepsije postojala su, tu i tamo, mala udubljenja, a u njima upusti, verovatno za slivnike. Maje su nivelisale svoje pirteve, gradile su, tamo gdeje bilo potrebno, lu ne podvožnjake i podizale puteve do 5 metara u visinu. Za ceremonijalne puteve ne bi bila potrebna takva ulaganja; hodo asnici bi i bez primedbi prelazili preko neravnina. Ali - putje poravnat i planiran! Kada nas danas zaustave radovi na putu imamo priliku da po-smatramo ogromne valjke kako pod velikim pritiskom ravnaju podlogu.

To kovi! To kovi! Snimljeno u Antropološkom muzeju u Meksiko Sitiju.

Na putu Koba-Jaksuna prona enje dvodelni valjak, težak pet to-na! Duga akje etiri met.ra i nema u sredini glavšinu to ka, ali se, da budemo precizni, može porediti sa kakvim snažnim valjkom. Potpuno ludilo! Jedan narod iz kamenog doba odvalioje ogroman komad stene i od njega napravio valjak duga ak etiri metra, ali to ak - to akje poznavao, samo ga nije koristio!

Zašto su, zapravo, Maje nivelisale puteve, ako se po njima nikada nisu kretala kolica s to kovima? Zašto su putevi u mo varnom po-dru ju gra eni na tako solidnim temeljima, dajoš ni danas nisu utonuli? Ako to ve nije bilo vozilo na to kovima, šta se onda kre-talo po majstorski gra enim putevima?

To kovi! To kovi! To kovi! Snimljeno na "Vozarskom groblju" u Kopanu. To kovi s osovinom!

Saonice sa drvenim salincima? Oni bi utisnuli ogrebotine u asfal-tu. Da li su klizali poput kakvih pustinjskih jedrilica? Teško, jer i one bi morale koristiti salince - ili to kove. Da li su po putevima go-nili teretne ili vu ne životinje, a oni tr ali za njima? Po mišljenju nau nika, Maje nisu poznavale ni teretne ni vu ne životinje. Možda su išli vazduhom, leteli? Za to im ne bi bili potrebni putevi. Da li sam prevideo prakti nu •upotrebu mreže puteva?

Da li mi je - kao i svim arheolozima - nešto tu promaklo?

Razgovor nad krovovima Tikala

Sedeli smo visoko gore, najednoj piramidi. Sunceje nemilosrdno grejalo i peklo sva mesta po telu koja nisu bila pokrivena ode om, •uprkos ulju za sun anje što meje štitilo i me ugle erima. Po ve-likom dvorištu gurale su se grupe turista, od objektiva kamera od-bijala se sun eva svetlost, snimci nisu uspevali. "Sta mislite, Julio, zašto su Maje gradile puteve?" Skoro ozloje eno, kao daje ve i samo pitanje povredilo neki tabu, odgovorioje Gvatemalac Julio aves:

"Za bogove!" "U ast religije..."

"Za bogove!", insistiraoje Julio. "Oni su imali vozila! Dakle, oni su pokazali vladarima Maja kako se grade putevi, a mo ni vladari skupili su.gospodare robova da bi ostvarili planove". "Nigde nisu prona eni ostaci božanskih vozila, nema 6ak nijedne slike!" "Mi ak ne zhamo ni šta predstavljaju reljefi. Na nadgrobnoj plo i u Palenkeu moglo bi se raditi o božanskom vozilu. Tamo se vide znakovi koji predstavljaju boga kako puši i sedi u nekom narna sa-svim neznanom vozilu. Na osnovu injenice da sa uvana umet-nost Maja ne prikazuje to ak, mogu zaklju iti samo kako je to ak bio sveti objekat". "Putevi su nastali u sasvim drugo doba, a bogovi su ovde bili samo na po etku epohe Maja, možda ak i ranije, za vreme njihovih predaka." Nekoliko turista se, kašljucaju i, uspinjalo na piramidu. Držali su se za eli ni lanac. Julio nije dozvolio da se razgovor prekine: "Dobro, Don Erik, neka su bogovi bili ovde samo na po etku, neka su nestali, ili neka su sahranjeni pod piramidama. Dovoljnoje što su bili animirani samo pri izgradnji jednog puta. Maje iz kasnijih epoha sledile su taj primer, gradile su put za putem kao uspome-nu na bogove, u iji su povratak bili uvereni. Tog dalekog dana X oni su se pripremili, i gradili su puteve, piramide i hramove." Julio je govorio strasno poput Abrahama e Sankta Klara, najubedljivijeg propovednika baroka. Setio sam se linija na pe-ruanskoj visoravni Naske, koje su Indijanci, prema mom mišlje-nju, izvukli po tlu za dan povratka bogova, kao signale što se vide samo sa velike visine. Postalo je tesno na mesfru gde smo sedeli, na visokoj pirarnidi. Oko nas su se uli jezici raznih zemalja. Amerikanci, još više Ja-panaca, ak i Evropljani. Pozivi u posetu visokim dvorcima Maja ve godinama su atraktivni. Po oglasu za putovanja u ogra-ni enim grupama, sa kojima sam i ja putovao u Srednju i Južnu Ameriku, poznato mi je koliko se brzo rasprodaju ta mesta. Izvukli smo se iz gužve; ove ulice nosile su imena slavnih istraživa a koji su bili u Tikalu. Ovdeje Ulica Modsli po Alfredu Persifalu Modsliju, kojije posetio Tikal 1985, Ulica Maler i Ulica Tozer, po Teobertu Malem i Alfredu Martsonu Tozeru, koji su bili ovde po etkom veka, Ulica Mendez, po Modestu Mendezu, koji je 1848- na ruševinama Tikala nastavio svoja istraživanja. Vizuelni utisci bili su tako snažni da sam zaboravio na onih 70°C, kolikoje iznosila temperatura u kolima. Julio i Ralfsedeli su na platformiteretnjaka i hladili se strujom vazduha. Film grandioz-nih prizora nije se prekidao. Dvojne piramide, koje nisu imale na krovu hramove, nadirale su pred stubovima piramida, iji su iskopani vrhovi izvirivali iz zelenog rastinja. Sto pedeset jedna stela stoji u Tikalu, uglavnom na velikom dvorištu ispred akro-pole. Iz zgrada, koje su uvu enejedna u drugu, str alo je ogromno prašumsko drve e snažnih, zelenih kupola; cve eje rasipalo svoje

. Grupe turista probudile su u Tikalu novi zivot.

raskošne sjajne boje. Sa sme e-sivih stela gledaju nas lica vladara i glave bogova. esto smo se zaustavljali, penjali se na kamenite uzvisine, ostatke zgrada što su pale kao žrtve vremena.

inilo nam se da Tikal, u svojoj zbunjuju oj i poštovanju dostojnoj ple-menitosti, nema granica.

Zbunjuju e putovanje u prošlost

Nakon tri dana Julioje napustio Džangl Lodž. Zakleo meje da be-zuslovno posetim Finka la Iluzione, Los Taros i Bilbao; tamo ima, govon.oje, kamenja božanskogporekla, kojejoš i danas Indijanci

Sa sme e-sivih stela gledaju bogovi

Iz dzungle str e ponosne gradevine.

posfruju kao božanske relikvije. Ono leži unaokolo po poljima, za-pu.iteno; pojedini komadi toliko su teški da se ne bi mogli preneti ni 'ujedan muzej. Jnlio mije, ak, opisao put do dragocenih znamenitosti, ucrtao mi krsii e na karti; tamo treba da pitamo gde se kamenje nalazi. Gvi'temalci su se usput pokazali kao Ijubazni i predusretljivi, est'o nenamerno komi ni, ali su njihove informacije retko bile ta ne.

Vozili smo se folksvagenom, koji smo iznaJmili za ovo putovanje, kroz Pokrajinu Esquintla, poredjužnih obronakagvatemalskevi-so) •vni, ka Pacifiku. Na oko 50 kilometara od okeanatrebaloje da prh'pitamo zapiedras antiguas, kako namje preporu io Julio. U S-inta Lu ia zaustavili smo se kod javne perionice. Devojke i ženc trljale su porodi no rublje pod urednim krovom u bazenima koj; su se punili iz bimara. Kad se automobil zaustavio, pogledali smo prema bunarima a lepe devojke sakrile su, nažalost, gi'udi, doV- su se starije žene kikotale snebivaju i se. "Gde možemo, molim, videti staro kamenje? La Iluziones, La Ta-ros, Bilbao?"

Zadovoljan smeh, zatim žustro avrljanje, a ondaje svaka seoska lepotica pokazala u drugom smeru.

"Moje darne," skupio sam sav svoj švajcarski šarm, "možemo li se odlu iti zajedan pravac?"

Iz brbljivog skupa istupi pred nas odrešita crnokosa devojka. Pocrnela od sunca, u farmerkama koje su uzbudljivo naglašavaleje-dru zadnjicu, stavi ruke na bokove. Odakle mi zapravo dolalazim, htela je najpre da sazna. Ovde se ne daju informacije svakome, pomislio sam. "Iz Evrope, izjedne male, prijateljske zemlje sa mnogo brda i ze-enih livada. Iz Švajcarske!", rekao sam.

Ah, da, oseti olakšanje crnokosa, ona poznaje tu zemlju; tamo su nedavno uz obalu vi eneruske podmornice. DaEvropljani ne po-seduju pravu u tivost, ja bih se slatko nasmejao, a ovako sam ob-jasnio da se to dogodilo na švedskoj obali i da moja domovina nema more.

Crnokosa, o igledno zainteresovana za politi ki život u Evropi, izgledala je razo arana, ali se dohvati odmah drugog pitanja: da li Švajcarska pripada Zapadnoj ili Isto noj Nema koj. Opet sam morao razo aratilepoticu: Švajcarskaje, objasnio sam, autonomna i najstarija demokratska zemlja na svetu, a onda sam brzo, pre nego štoje ovaj politi ki šou-razgovor potekao dalje, po-novo upitao gde se nalazi Fincas. Crnokosaje pokazala u tri smera: "Ovde, tamo i preko!" "Štajeovde?"

"Bilbao. Vozite do seoskog trga, na raskrsnici skrenite desno uz-brdo, a gore - levo. Tamo opet pitajte..." "A La Ilusiones i La Taros?" "U pravcu Mazatenango, u susednom selu!"Sa ovim se ve moglo nešto zapo eti. Na odlasku moj pogled okrznu prijatno popunjen džins i tinejdžerske grudi koje su sad opet slobodno poigravale na suncu.

Javna.perion.ica rublja u Santa Luciji.

U takvom društvu bile bi ak i nemirne no i u Džangl Lodžu pod-nošljive. Šta bi mogli moskiti? Nau ilo bi se s njima živeti.

Finka, u kome, osim kukuruza i kafe, irna i neprocenjivog bogatstva

U zamrlom Bilbau, kojije podrhtavao na svetlosti sunca, sreli smo jedan teški traktor. Brkatog senjora, pored kojega su sedela dva in-dijanska de aka što su se, im. ugledaše strance, gr evito uhvatili za svoje velike ma ete, upitali smo: "Tražimo piedras antiguas\ Gde se, molim vas, nalaze?" Posle kra e pauze, u kojoj su njegove tamne o i kriti ki odmerava-le nas i naš automobil, zapitaoje: "Jeste li vi arheolozi?" Po spuštenom tonu njegovog glasa naslutili smo da nije imao najbolja iskustva sa arheolozima. Ne, odvratio sam, mi smo iz Švajcarske i samo bismo želeli da sli-kamo staro kamenje. Na re"Švajcarska" njegovo se lice razvedri: "Švajcarci! Poznajem dva Švajcarca, mašinska inženjera. To su dobri Ijudi!". U sebi sam se brzo zahvalio svojim zemljacima i pokušao da shva-tim štaje brka rekao de acima na nekom nerazumljivom dijalek-tu. Jedan od njih sko ioje s traktora i uvukao se u naš auto, i dalje vrsto stiskaju i dršku ma ete.Na besprekornom školskom španskom vodio nasje de ak uskim poljskim putem izme uplantaža kukuruza i kafe sve dok nije za-povedni ki izgovorio: "Ovde!" Spretno poputlasice isko ioje iz au-tomobila i stao ma etom, kroz dva i po metra visoku k'ukuruzovinu, kr iti

stazu, dok su nani dnga ki listovi svirali oko ušiju tako da smo u ovom gustišu s mukom uspevali pratiti našeg vodi a.Iznenada nasje p'iistio napr d. "Tamo", rekaoje. Na inili smo ne-kolikokoraka i našli se na maloj, svetloj istini, kojaje zapieclra an-tigua pre nika 3,5x4 m predstavljala divan zeleni kontrast prema plavkastom sjaju bazalta.

Na jeclnoj istini našli smo "staro kanicne" ii Bilbuoa.

Uz fotografiju reljefa koja sledi, želeo bih dati jedan opis. U sre-dištu mitološke scene nalazi se veliki Ijudski lik, koji pruža i-uke i dlanove nagore; jedna ruka obuhvata predmet sli anbodežu, a u drugoj se nalazi okrugao predmet, koji bi mogao biti lopta ili lobanja, ali isto tako i plod kakaovca ili bomba od stršljenova. (Maje su navodno bacale bombe od stršljenova me uneprijatelje. Kako su se sami strelci štitili od opasnih uboda?) ovek ima ha se-bi majicu kojatesno prijanja -uz telo, a opasanje širokim pojasom, o koji je zaka en konopac vezan u veliku om u što se klati zme u dugih nogu. Moderanje, poput majice, i muški nakit od tkane tra-ke u kojoj je izvezen lik, a koja se završava resama. Pantalone su uske kao farmerke; na nogama su do gležanja visoke cipele s pri-li no ekstravagantnom kop om. Levo od tog muškarca stoji neko bos, ali sa širokim pojasom; ini se kao da taj neko oveku u sre-dištu scene nešto pruža ili mu barem jasno ispruženim kažiprstom na nešto skre e pažnju. Zatim je tu, na desnoj strani kamene slikejedanbos Indijanac na sedištu, doduše sa štitom, koji žonglira loptama ili ne im okruglim, u svakom slu aju nekom stvar icom kakvu drži i onaj drugi, moderno opremljeni muška-rac. Plasti na scena okruženaje pticama, figurama, likovima i sim-boli nim znakovima. ovek u centru nosi na desnom zglobu ruke (a mora se dobro udubiti u scenu da bi se to otkrilo) ovalan predmet. Ovaj detalj važanje stoga što su na drugom kraju sveta - u zemlji Akad i u Vavilonu na Eufratu - svi bogovi opremljeni sli nim sim-boli nim rekvizitom. Kolikoje duboko ovaj kamen mogao da seže u zemlju? Ima li on i na nevidljivoj pole ini neki reljef? Ovdejoš nije došla do izražaja istraživa ka radoznalost arheologa. Na seoskom trgu Santa Lu ija Kocumalguapa postavljenje, kao spomenik, sli an kamen s istovetnim prikazom. Arheologija sma-tra da su to scene ritualnog obla enja za neku od igara s loptom, koje su bile narodni sportMaja. Ja sumnjam u ovo objašnjenjejer mi to nalaže

zdravorazumsko rasudivanje: ukras na glavi oveka koji dominira, ometao bi igru; konopac koji visi, smetao bi pri tr a-nju; široki tesni pojas steže telo, a cipele na zakop avanje spre ava-le bi u igri potrebne okrete; osim toga, ne može se ni zamisliti kakva igra s loptom u kojoj bi igra i nosili šiljato oružje. Ovo oružje nalikuje onim predmetima što se vide na statuama bo-gova u Tuli, glavnom božanskom gradu carstva Tolteka. Iz tla na kome smo stajali iskopane su 1860. godine, za vreme ra-dova na raskr ivanju, predivne stele. Vlasnik zemljišta stigaoje do Austrijanca dr Habela, kojije 1862. putovao kroz Meksiko teje po-setio i ovo mesto; onje na inio prve crteže stela, kojeje pokazao prilikomjednog boravka u Berlinu direktoru Kraljevskog muzeja za etnologiju dr Adolfu Bastianu (1826-1905). Bastian je posetio Santa Lu ia Kocumalguapu 1876. i od vlasnika Finke otkupio sve do tada prona eno kamenje, kao i sve budu e iskopine, za berlin-ski muzej. Tako se danas u zapadnoberlinskom Etnološkom mu-zeju može videti osam stela. Prema ugovoru iz 1876. Muzej polaže pravo i na kameni reljefsa istine u kukuruznom polju, ali se an-tikviteti sada ne smeju izvoziti iz zemlje. Zemlje Srednje Amerike

Reljef koji sam opisao

postale su ponosne na svoju istoriju; da su svoje neprocenjivo bla-go umeli ceniti pre no štoje vremenom opustošeno, njihova ladost zbog identiteta koji im je donela istorija naroda sada ne bi bila po-mu ena.Stele u berlinskom Etnološkom muzeju trebalo bi da veli aju kul-tne scene iz igre s loptom: bogu sunca pobednik pruža srce. Kak-vom se bogu sunca ukazuje ova ast? On je predstavljen kao stvorenje s kacigom, kojeje sišlo s neba i kojeje okruženo snopom zrakova. Lapidarno katalogiziranje - bog sunca - nije dovoljno. Izrazimo se savremenim žargonom: treba se

zapitati ko je predstavljen kao "bog sunca", kakvo mesto po rangu zauzima u predanjima onih koji sn ga predstavili na reljefu, kao i na osnovu ega je bog sunca mogao zahtevati srce kao najve u žrtvu.

"Želite li da kupite kamenje?", upitaoje traktorista kada smo mu doveli de aka nazad. "Ne, hvala", rekao sam. Onaj kome na granici otkriju antikvitete u prtljagu, znao on za njih ili ne, pla a kaznu i nema nikakvu šansu da oveka iz kukun.izišta kraj Santa Lu ia Kocumalguapa postavi uFeldbrunu kod Soloturnau mojoj bašti. DrBastianje 1876. i sam imao skoro nerešiv problem prilikom prebacivanja preteških stela, iakoje država odobrila ovaj transport. Tada su dvainženjera našla rešenje kako da se gromade neprohodnim putem prebace do luke Sen Zoze, udaljene 80 km: stele, koje su imale reljefsamo najednoj strani, prese ene su po dužini, a pole inaje radi smanjenja težine izdubljena; ravneJoš uvek teške plo e pri vrš ene su na volovsku zapregu; pri pretovarujedna stela se prevrnula i potonula na dno luke gdejoš i danas leži. 1 narednih dana odbijao sam sve ponude "starog kamenja". Ona crnokosa devojka nije nam dalata n-u informaciju; naime, re-klaje da se Finka la Iluzione nalaze u susednom selu. Traktorista je znao daje to odmah izvan mesta i da treba na seoskom trgu pi-tati za put koji vodi direktno tamo. U hladovini, na stepeništu crkve iz doba španske kolonije, tri Indi-janca igrala su karte. Na našfe pitanje o putu prišao mijejedan od njih lukavo se cere i, s namerom da mi proda "staro kamenje". Ništa me ne bi moglo namamiti da uzmem kamenje kojeje bilo sa-mo pogodne veli ine. Bez mikroskopa i bez dovoljno znanja ne

Tri primera na stelama u berlinskoin Etnološkom muzeju: Bogovi silaze s neba!

može se naslutiti da lije nešto stvarno staro ili samo "staro" izgleda, a u stvari potice iz nove proizvodnje. Doma ini obra uju kamenje da izgleda kao staro. Još uvek talentovani za umetni ke zanate, urezuju u kamenje mitološke scene prema davnašnjim uzorcima, stavljaju ga zatim u žar drvenog uglja gde odstoji u pepelu, posle ga etkaju etkama za cipele, a onda ostave nekoliko dana nakiši. Ta-ko ovde uspeva - osim kukuruza i kafe - i "staro kamenje", koje le-te i turisti tako rado uklju uju u svoje zbirke trofeja. Tamo preko sedeo je policajac pod stablom meskita sa šarenim liš em i plodovima sli nimroga u, koji služe kao sto na hrana. Ka-da sam mu prišao ne bih li kona no dobio, recimo, službenu infor-maciju, taj mladi uniformisani ovek ustaoje i izvukao iz džepa na grudima zviždaljku s kuglicom, možda da bi nam pokazao kako može dozvati i poja anje. Da lije on znao gde se nalazi naše odre-dište - to se nije moglo doku iti iz njegovog zafrvorenog izraza lica; za svaki slu aj uputio nasje na svogkolegu; ovaj je saslusao naša pitanja i bez re i nas prosledio komandantu u susednoj prostoriji, Ljubazno ali odlu no zahtevaoje šef da pogleda moj pasoš i kriti ki je posmatrao svaki od mnogo grani nih pe ata. Za koga li me je smatrao? Za lovca na antikvitete? Službeni izraz njegovog lica po-staoje Ijubazniji kada je pri prelistavanju video švajcarski krst. Meni nerazumljivim dijalektom naredio je mladom

bojažljivom regmtu da nas odvede u Finka la Ihizione. Usred vožnje mladi od-jednora ispmži ruku u vidno polje tako da samjedva uspeo da za-ko im. Naš auto se zaustavio pred kapijom od kovanog gvož a. "La Iluzione", primetioje mršavko.

Odmah po izlasku iz kola iznenadio meje duplikat kamene plasti-ke kakvu sam snimio pre pet godina u El Baulu55, jednom seocetu koje se nalazi nedaleko od Santa Lu ia Kocumalguapa. U El Baulu - kao i ovde - prikazanje ovek medve e snage, s rat-ni kom kapom koja pokriva glavu poput ronila ke kacige; iza pro-zor i a se vidi lice; jedno "crevo" povezuje "kacigu ronioca" sa "rezervoarom" na le ima. Razumljivo - itamja - radi se o pobed-niku igre sloptom. Akoje "igra s loptom" iz El Baula toliko vreme-na dremao pod siromašnim krovom iza jedne fabrike še era, nije ni duplikat prošao bolje: on se dosa ivao me u starudijama na au-to-otpadu. U arheološkom katalogu raskošni komad iz El Baula uvek se navodi kao "monumentbroj 27", ali nigde nisam našao na-pomenu da se ovde u Finca nalazi duplikat. Ili je možda monu-mentbroj 27 prenet ovamo? (Napomena: otišao sam istoga dana u El Baul. Tamo, još uvek na istom mestu, stoji takav ovek, samo je nestao zaštitni di-veni krov.). Otvorili smo tešku kapiju. Svinje su roktale, dva mršava psa njuškala su oko nas, zastajala pred nama, dao sam im orahe iz našeg izletni kog provijanta. Na vratima ograde od letava stražario je izborani starac i žvakao listove koke. Neuredan, izložen svakojakom vremenu onjevodio ra una o zbirci starina-divovskim, sjajno modeliranim glavama, iz kojih su buljile velike o i, te o stelama, koje me spontano podse aju na San Augustin61 u Južnoj Americi: najmanje etiri reljefa imaju isti umetni ki ru-kopis. Pa da nije došlo, sinulo mi je kroz glav-u, do neke seobe In-dijanaca sajuga na sever, iz Južne Amerike u Srednju Ameriku. Gvatemalske arheologe ne mogu shvatiti: oni dozvoljavaju da propada blago iz davnih vremena.

Nepouratno blago skupljeno najednom stajalištu automobila

Trebalo je da nas narednog dana u Finca Los Tarros vodi policijski pomo nik, ali se ni on nije snalazio. Kadaje pitao Indijance koji su radili na plantažama, izgledaloje da ne žele da nam daju informa-cije, ak kao da su namerno hteli da nas zavedu. Posle snažne kiše, kojaje lila kao iz kabla i koja se odjednom izlila na džunglu, sunce je brzo rasteralo oblake. Vazduhje bio takovlažan, da se nije moglo disati. Sve se lepilo i mirisalo na plesan.

1 moskiti su u estvovali u našem putovanju; ako bismo jednoga

isterali kroz odškrinut prozor, uimtra bi ve zujala dva ili tri njegova drugara i napadala bespomo ne žrtve 11 uskom prostoru. U podne smo se odmarali u hladovini drve a. Odnekud smo za uli mrmljanje. Nabacili smo kamere na ramena, pošli za šumovima kroz gusto gn-nlje i našli se najednom brežuljku. Na istini smo ugledali etiri Indijanca, tri žene i dva de aka. Bilaje to, o igledno, deveto lana porodica. Stajali su u polukrugu pred kameniin li-kom, koji je itav metar str ao iz zemlje; na malim kamenim plo ama gorele su - kao na liriš anskim oltarima - sve e; s ela markantne skulpture kapaoje vosak po obrvama. Mala družina, zarnišljena i okupljena.oko svoga božanstva, molilaje sa straho-poštovanjen-i. 1 mi smo se kretali tiho: svojom pojavom omeli bi-smo pobožnost trenutka. Napokon su nas uplašeno pogledali. Izgledali su kao da smo ih zatekli u kakvom zabranjenom poslu. Tiho, bez re i, došli smo do sredine, kao da sino želeli da se poklo-nimo njihovom kanienom bogu.Lice, na kome su po ivale o i Indijanca, gledaloje prijateljski nadole. U pore enju sa sli nim licima, ovoje bilo retko Ijubazno; nad snažnira kukastim nosorn smešile su se ovalne o i, a inilo se kao da se i sama usta smeskaju; u sredini trake preko elabiloje iskle- sanojedno malo

lice. Kona no jedan bogkoji se smeje, mislio sam. Indijanci su nas nemo posmatrali. Poknpili su amajlije položene ispred skulpture i brzo ih sklonili •u sme u jutanu vre u. "Da li ovaj kamen predstavlja boga?", npitao sam najstarijeglndijanca, kojije nesumnjivo biopredvodnik grupe, daklejedini koji je smeo odgovoiiti. "Da, senjor", rekao je skoro bez glasa. "Koji je to bog?"

Odgovor nisam razumeo, jer se radilo o dugom indijanskom ime-nu. Upitao sam ponovo. Na razumljivom španskom rekaoje "Bog sve e".

"Da li je njegov lik ve dugo ovde?" '"Oduvek", rekaoje Indijanac. "Bogje pomogao našim precima ijoš uvek pomaže nama". Porodica ,se potrudila da iš ezne što je raogu e neprimetnije. Možda su se 'bojali da bih mogao kazati seoskim duhovnicima da su se odali "paganskim" obi ajima. Umirilo ihje kada su ulida dola-zim izjedne daleke zeinlje i da nameravam još danas otputovati. Najstariji Indijanac prostodušnoje izvukao amajlije iz vre e, upa-lioje nove sve e i na kamen nasuo tamjana, kojije zamirisao smo-iasto i slatkasto. Kada se grupa ponovo predala svojoj pobožnosti, ne ujno smo se povukli. Mladi pomo mk bioje zbunjen. Odrastao u Santa Lu ia Kocumal-gTiapi, nije uopšte znao da njegovi zemljacijoš uvek mole svoje sta-rebogove za sre u i blagoslov. Platili smo uslugu našem mršavom pomo niku, koji je kona no postao prirodan i nije skrivao radost zbog neo ekivanogbakšiša. Kasno no u stigli smo u Gvatemala Si-ti. Bili smo nmorni od mnoštva utisaka toga dana.

Noturno

Na recepciji u hotelu "Eldorado" zatekao sam poruku da pozovem univerzitet i da tražim profesora Diega Molinu. Portir mije obja-snio da se radi o najboljem fotografu u Gvatemali, koji svoju vešti-nu predaje studentima na univerzitetu.

Ovde su. arheološke dragocenosti izlozene vetru. i. nevremenu

Sat kasnije, profesorje došao po nas. Mršav, visok ovek; mogao je imati preko 30 godina. U uglu usta držaoje hawa tampa, malu cigaru, kojuje - obi no nezapaljenu - držao izmedu usana u sva-koj situaciji. U toku vožnje pri aoje kakoje proveo godinu i po da-na u Tikalu, da bi napravio fotografije metropola Maja u svim godišnjim dobima, pri razlicitim dnevnim osvetljenjima.Ono što nam je pokazao bilo je impozantno. Molina radi za ne-ma ki asopis "Geo" i za ameri ki "National Geographic". Takvih slika Tikala, od kojih zastaje dah, nema više nigde na svetu. Mo-linaje upitao da li bi smeo napravitijednu moju "dramati nu" -tako se izrazio - fotografiju. Zašto da ne? Postavio meje najednu obrtnu stolicu. itava grupa sijalica iz re-flektora bljesnula mije ravno u lice. Tek što sam pažljivo slušaju i upustva majstora, zauzeo krajnje neprijatnu pozu, kada se na osmo u potpunom mraku zbog uobi ajenog ispada struje u gradu. U grobnoj tmini mogao sam se orijentisati samo po ci-ve-nom žaru hawa tampa cigare. Posle izvesnog vremena svetlo je opet došlo. Diego Molina spnstio se najednu barsku stolicu izavelike kamere, a ona se u tom trenutku slomila. Smejali smo se. Molinaje s druge stolice doterao sliku. Kameraje škljocnula, a ispodtavanice studija rasprsnuo sejedan od reflektora. Delovi su proleteli pored moje glave. Zb'unjeno sam gledao u ostale reflektore, ali Molinaje tvrdio da se ovo esto dešava, me utimretko kadjedno za drugim i da se takvih pojava danas više ne treba plašiti. Taman su njegove umi-ruju e re i doprle do moje uspani ene duše, kad se izjednogtran-sformatora, iz kojeg su streali kablovi kao špageti, pojavi dim. Siktaloje, transformator se oglasio muklim tonom, a onda prestao da radi. Opet smo ostali u mraku. Diego Molina, majstor improvi-zacije, privukaoje kutiju s baterijama, promenio osigura e, spojio vodove, i dok mi je desnim kraji kom usta objašnjavao šta radi, tanka cigara visilaje nepomi no u levom uglu. Odmerio meje po-gledom i tutnuo mi u ruke, da bi me zaposlio,jednu praistorijsku figuni. Posle ovog poziranja postalo mi je kristalno jasno daje poziv foto-modela a) veoma naporan, b) opasan i c) da za mene nije pogodan. Nije mi samojasno, da li e se do po etka štampanja ove knjige sti i serija fbtografija "Tikal". Diego Molina mijeto obe ao. Manana?7'1.

Obilazni put za Kopan

Zapravo, uopšte nismo hteli i i u Tegucigalpu, glavni grad Hondu-rasa. Našje cilj bio Kopan, a on se nalazi bliže Gvatemala Sitiju ne-go Tegucigalpi. Pi-eponi ili su nam da u Kopan, ipak, odemo

Notruno – Kao Švajcarac o igledno nisam bio posedan za „dramati ni“ fotos.

dužim putem, avionom preko Tegucigalpe, jer bi putovanje kroz prašumu bilo opasno za usamljeno vozilo.

esto se desi da nam neko sitno zadovoljstvo nadoknadi ina e ulu-do izgubljeno vreme. Takvo zadovoljstvo doživeli smo u hotelu Honduras Maja, u ijem je suterenu radio kasino. Ralfija smo posmatrali. Dvojica igra a ruleta privukla su našu pažnju. Desno od krupijea, u divljoj igra koj strasti znojio se debeli crnac, a znoj muje direkt-no sa zatiljka natapao sako, jer taj kolos uopšte nije imao vrata; zra io je veseloš u ve itog dobitnika. 1 stvarno, posle svake igre, krupije je gm'ao pred njega nekoliko vi-sokih stubi a žetona. Na drugom kraju stola, naspram debelog crnca, stajaoje suvonjavi bradati belac, koji se posle svake igre ce-rio i pokazivao dva žuta ocnjaka, jedine zube u ustima. Neskladni par igraoje u tandemu. Jedva da se plo ica i zaustavila, a oni su zauzeli, s ta noš u džepa-roša, sva polja od 1 do 36, pa ak i nulu i duplu nulu, koje su uo-bi ajene u ameri kom ruletu, dakle, 38 brojeva. Logi no, majstorskijetim u svakoj rundi dobijao, a igubio. Tride-set i šesti žeton, adut, ostaoje na stolu, a nula i dupla nula pojavile su se prazne. Ispla enoje ukupno 35 puta i sveje otišlo debelom crncu i suvom belcu. Kada se kuglica zavrtela, pokazali sujedan drugom dva prsta, znak pobede kojije izmislio Vinston ercil.Krupijei - otmeni, kakvaje ova vrsta Ijudi za igra kim stolovima u celom svetu - s mukom su se savladavali, a iz njihovih o iju svetlu-caoje sarkazam. Igra i koji ne znaju da ra unaju, za njih su u pra-vom smislu re i ist dobitak: nemarno su stavljali u džep ono što su ve itidobitnici davali za igru.

U Kopanu, najjužnijem od velikih gradova Maja

Uštedevši nam dva danavožnjekroz prašumu, spustio nasje mali avion sa indijanskim pilotom, posle jedno asovnog leta, nanerav-nu travnatu pistu aerodroma Kopan, koji je vazdušnim putem udaljen od Tikala 270 km, i ima istu, tropsku klimu. Španski hroni ar Diego Garsia de Palasio (1)^ napisaoje o Kopanu 1576,godine: "... tamo se nalaze ruševine divnih hramova, koje dokazuju da je ovde nekada bio veliki grad. Ne može se pretpostaviti da su primitivni Ijudi, kakvi su naseljavali to mesto, bili •u stanjvi da ga izgrade onako kakoje bio izgra en. Me u ruševinama na-laze se veoma dragocene stvari. Pre nego što se stigne onamo, nai e se navrlo debele zidine i najednog ogromnogkamenog orla, koji na grudima ima kvadrat ije su stranice duže etvrt španskog in a i na kome se nalaze znakovi nekog nepoz-natog pisma. Ako se pri e bliže, može se videti lik velikogkame-nog diva; Indijanci kažu daje to bio uvar svetilišta..."

Od "ogromnog kamenog orla" nije ostalo ništa, baš ništa. Stru njaci Kopan, najve uznamenitost Hondurasa, nazivaju i "Aleksandrijom Novoga Sveta". Silvanus Grišer (2) rekaoje daje Kopan bio grad u komeje astronomija dostigla vrhunac svoga raz-voja; on gaje smatrao nau nim centrom Maja. Ruševine, potpuno obrasle prašumom, otkrivene su 1839. itavih sto godina kasnije po elo se s iskopavanjem. Otkrivenoje 38 stela, prose ne visine etiri metra i širine metar i po. Na svakoj se nalazi štukovani reljef... Kolikoje literatura o ovim nalazištima obimna, tolikoje i proti-vre na. Dok po jednima "stela B" predstavlja surlu slona, drugi u njoj vide stilizovane are, papagaje koji žive u ovom kraju. Ranijeje dokazivano da ovdašnji narod nij e nosio brade, pa iznena uju stele sa bradatim likovima: "stela B" prikaznje dva takva lika. Centar Kopana, sa svojim palatama i piramidama,

hramovima i terasa-ma, lcži na višem nivou nego lepezasto izgra en grad, pa se zato nazivaakropolom ili gornjim gradom. Ta nou sredinigornjeggra-da nalazi se lopta ko igralište, duga ko 26 i široko 7 metara.

Sre an slu aj je htoo da mi direkcija dodeli Tonija kao Cicerona; ispostavilo se daje ovaj visoki, mršavi fruristi ki vodi lan AAS, akje sa sobom nosio i lansku kartu. AASje skra enica za.Ancient Astronaut Society, kojeje osnovano 1973. u ikagu

i koje ima svoje lanove u preko 50 zemalja sveta. AAS') je društvo od opšteginte-rcsa, koje ima za cilj da sakupljanjem i razmenom indicija utvrdi teoriju o preistorijskoj poseti vanzemaljaca. Tonije skrenuo paž-nju na spocif'i nost.i koje tm'isti obi no ne zapažaju. Tako smo se našli prod stelama koje za uduju e li e na štukovane radove kakvi se mogu videti u AngkorVatu, kmerskom svetilištu u Kambodži. To arheolozi ne žele da vide. Ne bi smela postojati nikakva sli nost izme u Kopana i Kambodže. Dokle bisino stigli kada bismo tum-bali tako lepo raspore ene svetove. Toni nam je, tako e, pokazao isklesane zup anike i oblike sli ne to ku sa centralnom osovinom, oltare koji su ukrašeni datumskim znakovima, tejedmi posebno interesantnu sliku koja za u uju e podse a na moped. Apsolutnu senzaciju predstavlja stepenište sa 63 stepenika, ukrašeno hijeroglifima, kojeje vodilo u danas razoreni hrara,

Stepenici na 10 metara širokom stepeništu ukrašeni su reljefom; grupe Ijudi što sede smenjuju se sa oznakama datuma i sa oko 2500 hijeroglifa - to je najduži do sada poznati natpis Maja, koji najve im delom nije dešifrovan. Toni namje skrenuo pažnju na podnožje jedne stepenaste piramide i na oltar: prikazanoje 16 sveštenikaastronomakoji su nosili turbane, sedeli naorijentalni na in, prekrštenih nogu, i radili nešto sa ritualnim kalendarom od 260 dana. Kopanje smešten u dolini Montagve, duga koj 13 kilometara, i za razliku od Tikala, sagraden je uz samu reku! Uprkos tome Maje su postavljale kanale i rezervoare za vodu! Moderni radarski ure aji omogu ili su otkrivanje kanalizacionog sistema od više hi-Ijada kilometara. Oduvekje, naime, bilo poznato da su Maje gradile kanale, ali se niko nije potrudio da obi ebarjedan od tih kanala. Tek 1975. došli su ameri ki istraživa i (3) na ideju da postave radar u Sred-njoj Americi; hteli su saznati da li se ispod neprohodnog prašum-skog sloja nalazi još neki od gradova Maja. Patrik Culbert i Ricliard E. W. Adams, arheolozi sa univerziteta Arizona, molili su za pomo NASU. Godine 1977. svemirske asocijacije stavile su na raspolaganje arheolozima specijalni radar Galilej II, koji je konstruisan za istraživanje površine Venere.Galilej 11 nije odašiljao radarsketalase samo okomito nadole; onje slao signale i primao njihov eho do 75 stepeni udesno od aviona. Zavreme dvoiposatnogletakoji su istraživa i organizovali u ok-tobru 1977, radarskije kartografisana oblast od preko 20 000 kva-dratnih kilometara. Godine 1979. i 1980. ponovljeni su letovi, ovoga puta sa boljom tehnikom. Istraživa i su pronašli ono što su tražili: kamene mase, pokrivene mševine trgova; ove markantne ta ke me usobno su spojene di-jagramskim isprekidanim linijama. Takore i kao produkt otpa

Toni naimje skrenuo pažnju naposebno bogato ukrašene stele,pored kojih su turisti neza.interesova.no prolazili.

dakajednog poduhvata, otkrivenaje mreža planski gra enih kanala.

Ja sam samo želeo da razjasnim pitanjakoja su se stalno postav-Ijala. Koje izdao nalog za gradnju? Koje napravio projekte? Oda-kle je došla masa Ijudi, koja je istovremeno gradila palate, hramove, piramide, puteve i kanale. Odakle su došli po-Ijoprivrednici koji su hranili te Ijude i njihove porodice? Onaj ko sve prima olako, trebalo bi barem da se za udi nad u inkomjed-nog naroda iz kamenog doba. Pod žu kastim ve ernjim svetlom leteli smo nazad. Zgrade i drve e ocrtavali su monstruozno izdužene senke, samo su Ijudi mogli uma i niskom reflektoru zalaze eg sunca.

Jedinstveni So ikalko

U ogromnom prostranstvu Meksika - dva miliona kvadratnih kilometara mesto So ikalko nije ve e od ta kice na geografskoj karti, ali to mesto u Srednjoj Americi krije neštojedinstveno, Ono niije nedostajalo u zbirci.

Ve i sama vožnja od Meksiko Sitija najug, kroz šume pinija, ste-pe pune kaktusa i bodljikavog grmlja, vatromet hibiskusa i bugenvilea, pored orhideja svih mogu ih cena što vise u žardi-njerama duž puta koji se uspinje na 2800 ni nadmorske visine, predstavlja san o nadmo nosti našeglepog sveta. Za uzanu sub-tropsku dolinu Kernavaka, kroz koju smo se vozili, Meksikanci kažu da bi u svako doba mogla biti raj na zemlji: klima je blaga, ojive plodne, Ijudi (zbog toga) Ijubazni i strpljivi. Uvek se može

osloniti na saobra ajne putokaze, sa slikovitim internacionalnim oznakama, mogu se "pokupiti" usput znamenitosti: spilje Kakahuamilpa, sedamjezerana šumovitom brežuljku Zempoala a onda opet dolaze putokazi za stepenaste piramide.nNa 1500 m visinejedna tablica pokazuje put za Šo ikalko, koji se nalazi na brdu nastalom od kratera vulkana Adjusko. Graditelji su zaravnali kupolu brda i iskoristilije u svoje svrhe. Nije poznato kada se to zbilo. U spisima samo stoji da se ovde, u 9. veku naše ere, nalazila najzna ajnija tvr ava Srednje Amerike. Nedovoljno, jer se ne spominje daje ovde mnogo vekova ranije nastao astronomski centar sajedinstvenom opservatorijom. Ka-ko se Šo ikalko u po etku zvao? Ko to zna? Prevedeno sajezikaNahua , So ikalko zna i "Mesto cvetnih ku a". Ovaj naziv ima tu prednost nad mnogim drugim pokušajima da mu se nadene ime, što ta no odgovora stvarnosti. Dovoljanjejedan pogled uoko-lo. Do sadaje iskopan tek neznatan deokompleksa. Danas tim prosto-rom domimraju glavna piramidaLaMctZm e i palata, te nešto niže postavljeno igralište (69x9 metara), koje su njegovi graditelji be-sprekorno uravnali. Sve do sada iskopane gra evine na terenu površine 1300x700 metara postavljene su u pravcu sever-jug. Dve piramide, postavljenejedna prema drugoj kao u ogledalu, ukazuju na savetovanje sa astronomima: za vreme ravnodnevice sunce sija ta nopreko centara piramida.

Na skoro kvadratnoj površini (18,60x21 m) nalazi se La Malin e;glavna piramida gradena je na etiri strane sveta; na zapadnoj strani nalaze se stepenice širine 9,60 m sa 14 stepenika i vode do vrha spomenika (16,60 m). Spoljašnji zidovi ukrašeni su reljefom koji prikazuje osam pernatih zmija. Ako se pažljivo posmatra, one više li e na lete ezmajeve koji svojim telima prianjaju uz gra evinu. (Glave silnika izvanredno bi se uklopile u dekoracije hrama nebeskih gospodara u Pekingu!). Na pristojnom rastojaiiju, iz- me n zmija-zmajeva, sede s prekrštenim nogama Ijudska bi a koja na glavama imaju visoke ukrase; ove su figure dobi-o odevene i bogato ukrašene nakitom. Poklon za nas su naravno, i serije do sada neodgonetnutih znakova. Reljefi su urezani u plo e od andezita, koje besprekorno prijanjaju jedna uz drugu, kao da su sastavljene bez fuga i maltera. Mora biti daje piramida nekada sijala svim duginim bojama, jer su prona eni ostaci boja itave palete. Jedinstvena atrakcija u Šo ikalku nalazi se pod zemljom. Stubovi su ukopani u stenu. Na njihovim gornjim delovima nalaze se otvori kroz koje se gleda pravo u zvezde. Ovi podzemni tuneli ine opservatonju koja ima samo jednu osmatra nicu deset metara pod zemljom. Zaista udna opservatorija. Jedan stub ukopanje u stenu do dubine od 8,5 m; na toj dubini, ispod stuba, na injenjejedan prostor sa bo nim izlazom, da bi onda - izuzevjednog malog šahta u sredini - opet sve bilo zatvoreno. Ovaj šaht, iji zidovi formiraju šestougaonik, vodi uz sasvim malo zakošenje skoro vertikalno nagore. Kada 21. juna u podne sunce do e iznad šahta, po inje velika arolija. Pošto još nikada nisarn doživeo ekvinocijum (ravnodnevicu) u Kalku, to navodim meksi kog inženjera Gerar da Leveta: "U podzemnoj komori u stenama - izuzev difuznog okruglog sve-tla na tlu - ne vidi se ni prst pred okom. Oko podne dolaze Indijan-ci sa zapaljenim sve ama u ovu prostoriju. Amajlije i posude s vodom, koje nose sa sobom, postavljaju u sredinu i ekaju nebe-sku svetlost koja treba da osvetli amajlije i vodu. Sunce se polako diže, a njegova svetlost pada kroz šaht u komoru. Sve se dešava ta no u 12 sati i 30 minuta. Najpre kao pipkaju i, traže i, klize zraci po zidovima, snop svetlosti postaje širi, dok potpuno ne ispu-ni šaht i ne osvetli komoru. Iznenada po inje refleksija svetlosnih kaskada od tla u svim pravcima i one obasjavaju sve oko sebe kao svetle i prsti laserskog zraka. Ne znam, i to niko ne može objasni-ti, kako nastaje ovaj efekat. Fascinantni prizor traje oko 20 minu

ta. Prostorija za to vreme sija poput kristala obasjanog svetloš u. Indijanci ute i gledaju gore u šaht koji svetli. im svetlosti nesta-ne, uzimaju amajlije i posude s vodom i nemo ih iznose napolje. Ta-da se smeju i obesno igraju u znak zahvalnosti svome bogu."

emu itava arolija? Ko je izmislio ekscentri nu igru sun eve svelosti? Koje izra unao stepen nagiba šahta za upad sun eve sve-tlosti 21. juna u 12.30 sati? Koje zahtevao gra evinsku investiciju za spektakl kojije Majama- u modifikovanom obliku - bez sumnje poznat? Oni su živeli u tamnim sobama s malim prozorima, dakle, nema sumnje da su gledali igru sun evesvetlosti. Umesto da se da-de odgovor, samo se spekuliše. Da li je nekada u komori ispod du

Stranice šahta formiraju šestougaonik. Pernate zmije? Lete i zmajevi?

bokog stuba bila sakrivena božja figura koja je imala udesno ogledalo? Da li su astronomi kontruisali šestougaoni šaht kako bi ukazali na šest boja spektra? Dalije ovde dole materijal obra entako dabudevidljiv samo pod polarizovanom svetloš u? Ili je možda prilikom iskopavanja ne-promisljeno otkopan fluorescentni kamen, kome su Stari pripisi-vali udovišnu mo ?U drugom tomu svoga poznatog dela (4) John Stephens i Frede-rich Cathenvood govore ojednom udnom dogadaju; oni su došli do izveštaja španskog hroni ara Francisca Antonia de Fuentesa, kojije sa injen oko 1700. godine - dakle, 140 godina pre Stefensa i Kathervuda. Fuentes opisuje svoju posetu starom gradu Maja, Patinamitu, centni Kafiikel-Indijanaca: "Zapadno od grada leži brežuljak, koji str i nad gi'adom, a na brežuljku se nalazi mala okrugla zgradavisine 1,80 m. U sre-dini tog objekta postoji ispust na injen od neke svetlucave supstance koja izgleda kao staklo, ali pravi sastav tog materi-jala nije poznat. Oko ovog objekta sede sudije i donose presu-de koje se odmah izvršavaju. Ali pre nego što se ove presude izvrše, treba proro anstvo da ih potvrdi. Zato trojica sudija napuštaju svoja mesta i polaze u usek doline. Tamo se nalazi mesto za prizivanje sa crnim providnim kamenom, na ijoj površini se ukazuje božanstvo i potvrduje presudu. Ako se ono ukaže na crnom kamenu,

osu enik se odmah osloba a. Isti kamen pitao se za savet ako se odlu ivalo o rafru i miru. Kasnije je za taj kamen saznao biskup Francisko Maroken i naredio da se razbije u više komada. Najve i komad služioje kao oltarska plo a u crkvi Tepkan Gvatimala. Ovaj kamen, nepovratne lepote, imaojebo ne stranice dužine 1,35 m." Kada su Stefens i Kathervud na svojim istraživa kim putova-njima kroz oblasti Maja želeli da pogledaju proro anski kamen u crkvi Tepkan Gvatimala, on više nije bio na plo i oltara. Sveštenik je tvrdio da ima još samo komadi svetog kamena kome se Indi-janci klanjaju i nakrajuje iz duboke vre e izvadiojedmi krhotinu najobi nijeg škriljca'.

Da li je hroni ar de Fuentes fantazirao kad je opisao proro anski kamen, ili je sveštenik pokazao neki drugi kamen, boje i se da po-kaže pravi, ili ga zaista više nije imao? Ne zaboravljaju i svešteni ki talenat za insceniranje, može se po-misliti da su oni " udo" od svetlosti21.junauvi'stili u šou svojih ri-tuala. To bi bilo samo delimi no objašnjenje, aii ni izdaleka objašnjenje specifi nosti podzemne opservatorije. Me utim, van svakeje sumnje to, daje ovaj deo bio neka astronomska majsto-rija.

etiri lete a Indijanca iz El Tajina

Uvek su me interesovali voladores, lete i Indijanci ali sam pro-puštao prilike da posetim El Tajin. U Akapulku sam to mogao vi-deti, me utim, folklorni obi aji izazvali su turisti kugnžvu. Ovoga puta sam skoknuo tamo. Oko 16 sati Ralf, Helmut, jedan nema ki novinar i ja sleteli smo u Verakruz, prvi lu ki grad koji su osvojili Španci 1519, a danas najzna ajniju luku Meksika. Po-sle trosatne vožnje automobilom kroz pl;nitaže liinuna i banana duž obale Karipskog mora, u inilo n;un si.' painetnim da po-tražimo prcno ište.

Pred namaje bio gradi Tekolutla. Ovde se proslavljala fiestaMe-xicana. Mnzikanti sn marširali ulicama. Na svimtrgovimabiloje puno sveUi, igralo se u ritmu, kako je to ve uobi ajeno u ovim zemljama. Ljudisnsegomilaliuzmasivnezidove.Svidobrihoteli bili su puni. Primili su nas samo u jednom, o igledno drugora-zrednom. "Mar y Sol", more i snnce, zvao se ta],hotel i nije imao baš nikakve budu nosti. Sobe su bile velike, pai iste, alitojebilo sve. Drugo ništa nije funkcionisalo. Vru inajebilanepodnošljiva. Pobegli smo u restoran u bašti. Jedan simpati an stariji gospodin seoje s nama. Pitao sam se ka-ko izdržava, ali on je stvarno nosio kravatu. Pravi džentlmen, Po eli smo razgovarati i upitali smo ga zašto je hotel u tako jad-nom stanju, kad bi o igledno mogao doživeti i bolje dane. Stari go-spodin se nasmejao: "Imam 64 godine i ro eni sam Meksikanac. Mogu vam ak obe ati da se u ovoj zemlji ne eništa promeniti bez obzira na to kakvu vla-du imamo. To dolazi od klime i našeg odnosa prema životu. Meksiko je divna zemlja, imamo i nafte, i zlata, i srebra, i dragog kamenja, uz to i urana u velikim koli inama. Mi smo bogati. Imamo pustinju, prašumu i planine. Ovde ete doživeti sve, od pogubne vru ine do ve itog leda. Ovo je jedinstvena zemlja. Ima samo jedan nedosta-tak - ovde živi previše Meksikanaca!" Gospodin nas pogleda i polako privu e svoju ašu s tekilom, raki-jom od agave, te prstima uze malo soli i komadi limuna. Pili smo dobro, oporo, veomajeftino doma e vino. "Zašto skoro ništa ne funkcioniše? Frižider u našoj sobi ne radi 1o igledno odavno, ve su se i pauci uselili u njega. Sijalica u kupa-tihi nije pregorela danas, a u nekoliko parfimerija nisam mogao kupiti pastu za zube..."

Gospodin je namestio kravatu i rekao: "Ispri a uvam istinitu pri u, pa ete moždabolje shvatiti naš men-talitet. Voz na pruzi Vilahermosa-Kampe e kasni uvek, svakog da-na, i to nikome ne smeta. Meksikanci, belci i Indijanci sede strpljivo na koloseku, askaju, puše, pijuckaju tekilu, po ko zna ko-ji put opraštaju se sa svojima. Jednoga dana desilo se pravo udo -voz je stigao itava dva sata ranije u Kampe e. Nastala je opšta zbrka: gdeje žena? gde su deca? gde su koferi? Onda se ispostavilo da je to bio voz od ju e!" Helmut, novinar i fotograf, insistiraoje na tome da fotografiše El Tajin pod prvimjutarnjim zracima sunca; trebaloje, dakle, ustati rano, u pet sati. Prva jutarnja svetlost tekse nazirala na nebu kada smo stigli u arheološku zonu El Tajin. Ponosni što tako rano sto-jimo na kugli zemaljskoj, prošli smo kroz železnu kapiju, ali nasje tu zaustavio stražar, kojije tražio da se poštuje propis o ulasku, tek posle devet sati. Nije pomoglo ni ube ivanje ni opšteomiljeni i rasprostranjeni na in - mito. Stražarje ostao neumoljiv. Helmut se provukao iza njegovih le a dok smo ga mi zagovarali. Ipakje fo-tografisao El Tajin pod prvimjutarnjim zracima. Kroz kapiju smo prošli ta no u devet. Stereotipi su mi ve dosadili, ali tu se ništa ne može: opet stoji da se ne zna ko su graditelji El Tajina. Postoji mnogo spekulacija, no utvr enoje samo da su Ijudi iz El Tajina morali imati neke kon-takte sa kulturom Maja i kulturom Teotiuhuakana. Mestoje do-bilo ime po velikoj piramidi s nišama, koja se zvala Tajin. Ime Tajin dali sujoj Indijanci plemena Totonaka, koji su živeli na oba-li zaliva i govorili svojimjezikom. Tajin, što zna i otprilike "mu-nja", katkada se prevodi i sa "grom" i "dim". El Tajinje imao dva lopta ka igrališta od kojihjejedno bilo luk-suzno ure eno, s divnim reljefima na prostranim bo nim zidovi- 1 n\

ma. Najve a znamenitostje piramida sa sedam stepenica i 365 niša, koja se ne može uporediti ni sajednom drugom. Za svaki dan u godini postojalaje pojedna niša, a svaki danje bio posve en dru-gom božanstvu. Ova piramida podignutaje na nekoj starijoj ne-poznatoj gradevini od vulkanskih stena. Hram na krovu piramide ukrašenje slikama pernatih zmija. U zavisnosti od položaja sunca, niše ocrtavaju kratke ili duge senke;

u podne svetle zelenkasto žutim tonom, potom odbijaju ve ernju rumen. lako se o El Tajinu do sada zna samo deseti deo (!), pozna-tojeda se pod gustom džunglom nalazi još preko stotinu zgrada. Totonaci, koji danas žive u ovom prostoru, frvrde da su njihovi preci izgradili El Tajin. Toje zabluda. El Tajinje postojao mnogo ranije, mnogo pre Totonaka. Stražar kome smo ispri ali svrhu nase posete, kojije s nama bio tako strog i krut, pozvao nasje sa stepeništa piramide dole: "Los voladores, senjore!" - Zvao nas je da vidimo lete e Indijance.

Ova piramida ima 365 niša, pojednu za svaki dan u godini. 76

U sredini kruga stajaoje metalnijarbol visok oko 50 metara. Pet Indijanaca u crvenim pantalonama sa šarenim prstenovima na nogavicama, u belim košuljama i sakapama živih boja, tr aloje u krug. etvonca su imala fnile i svirala su nekujednostavnu me-lodiju, kojoj je •udaranje u ru ni bubanj davalo lagani ritam. Ple-sali su u ekstazi, s glavama as spuštenim, as podignutim gore;

njihove kretnje bile su oštre, noge su cupkale u taktu muzike... sve dok instrumenti nisu umukli a oni se našli u krugii, prilazili su jedan Indijanac za drugim kajarbolu, da bi tamo gore, stoje inajednoj maloj plo i, zaka ili konopac oko gležnja desne noge. Tada se popeo i peti Indijanac; zasviraoje ponovo onu melodiju na maloj fruli i pri tom se kretao na maloj površini, balansiraju i u plesu, okretao se oko sobe, toptaoje sitnim koracima u istom tak-tu u kojem su igrali i njegovi drugari na po etku doga aja. Tada

Palata lepih umetnosti u Meksiko Sitiju.

je frula za utala, izgleda daje to bio nekakav signal, jer su se etiri Indijanca nagnula i bacila s jarbola u ponor; to je izgledalo kao usporeni pad, jer je konopac bio omotan oko jarbola, a odmotavao se obrtanjem voladoresa. U širokim lukovima oni su kružili oko jarbola, raširenih ruku kao da lete, 13 puta. To ima svoje zna enje. etiri Indijanca okrenula su se 13 puta, to su 52 kruga, a 52 je ci-klus kalendara Maja! Svake 52 godine plašile su se Maje povratka bogova, svake 52 godine tražile su nebeske pravce univerzuma. etiri hrabra Indijanca otelotvoravali su, simbolizirali taj mitski doga aj.

udan narod, taj narod Maje. Ko su oni bili? Ko su bili njihovi preci? Štaje sve do sada o njima re enc: "Nepobitnih istina nema, a kadbiihbilo,bilebidosadne",pisaojeTeodorFontan (1819-1898).

II.

PO ETAK JE BIO I KRAJ

Istinaje kao nebo, a misao kao oblak.

Jozef Žober (1754-1924)

Na Zapadu se premijerna predstava igre Tlaštli odigralajednog sun anog jesenjeg dana godine 1528. na španskom dvoru. ovek pun trikova, pobeda i sre e,Hernando Kortez doveo je iz Meksika svome caru Karlu V (1519-1556) skupocen plen. Pored

toga, doveo je i jedan tim aste kih igra a loptom, koji su igrom Tlactli demonstrirali presvetloj dvorskoj družini svoje izvanredne sportske sposobnosti. Igralo se u pravougaonom dvorištu površine 40x15 metara, kojeje bilo ogra eno zidom. Gore su sedela carska viso anstva sa pratnjom. Razmaženi mnogim, skoro svakodnev-nim atrakcijama raznih vrsta, sedeli su prili no se dosa uju i, ali su uskoro zanemeli, a dame su zaboravile na lepeze u svojim kri-lima. Ono što se dešavalo dole na igralištu oduzimaloje dah. Nešto sli no do tadajoš nije bilo vi eno u Starom svetu.

Dobro obu eni Indijanci igrali su elasti nom k'uglom težine pet funti, na injenom od specijalnog materijala, zvanog guma. Nadmetanjeje imalo stroga pravila: teška lopta nije se smela do-dirnuti rukama i nogama, nije smela da udari o zemlju, pa ak ni •jednog trenutka tamo da ostane. Hitrim kretnjama tela, kukovi-ma, laktovima ili kolenimatrebaloje loptu održavati u igri. Životi-njskim skokovima bacali su se Indijanci ususret lopti blizu zemlje, udaralije kukovima, ramenima ili laktovima i odbacivali dalje. Bo- doveje gubio onaj tim kome nije pošlo za rukom da loptu odbaci u protivni kom smeru. Vrhunac igre i cilj kome se težilo, bioje da se gumena lopta probaci kroz kameni prsten, koji je bio ugra eii na prili noj visini u jedan zid, što je stajao na sredini igrališta. Ubojita igra! Razbijali su se nosevi. Kosti su pucketale tako nepri-jatnim zvukovima da su se neke fme dame srušile u narucje svojih pratilja. "Mnogi igra i izneti su mrtvi saterena", izveštavaoje španski o evidac senzacionalne demontracije, "ili su imali teške povrede kolena ili butina" (1). Igra Tlactli, koju su asteci pnkazali kao evropsku novost, bilaje zapravo stara vekovima: nasledili suje od Maja. Kod Majaje ma-sivna kugla simbolizovala kretanje planeta, jer su verovali da je svet sveto igralište bogova, ije su lopte bile planete. Tako je u svom izveštaju pisao i biskup Diego de Landa, revnosni hroni ar onog vremena - da su prvobitno u igri Tlactlisami bogovi bili igra i, a tek po nestanku bogova tu ulogu preuzeli su sveštenici Maja i po eli s oponašanjem ove igre (2). U predstavama Maja bogovi su se igrali planetama! Uz takve uzo-re nije udno što se u zemaljskoj verziji nebeske igre išlo na život i smrt: vo a pobe enog tima žrtvovanje bogu igre Ksolotlu, tako što muje živome va eno srce. Ako su imali sre e, njegovi saigra i bili su samo porobljeni, ina eje i njihovo žrtvovanje bilo uobi aje-no. Pobednici su veoma slavljeni i poštovani, darivani su nakitom i ode om. Pošto se u starim izveštajima pominje da su gledaoci po-bednicima dobacivali zrna kakaoa, može se poverovati da su ovi plodovi bili poznati i doneti iz tropske Amerike. Sve u svemu pra-vila igre Tlactli bila su surova onako kako su to praktikovali i bo-govi u svojoj svemirskoj igri planetama. No, postavlja se pitanje kakav su to narod Maje, narod kojije gra-dio grandiozne gradove, piramide i opservatorije, a koji je uprkos ogromnoj kulturnoj baštini žrtvovalo Ijude ujednoj igri. Ko su bili njihovi bogovi, ije su dobacivanje planetama hteli da preuzmu kroz surovu igi'u Tla tli?'

0 nesre i jednog otkri a

Maloje nedostajalo dakapetan Kristobel Kolon (1451-1506) kojije postao poznat pod imenom Ki'istof Kolumbo, bude prvi ovek što se susreo s narodom Maja. Na svom etvrtomputovanjujedrioje leta 1502. sa severne obale Hondurasa, kad mu je u vidno polje neoCekivano ušaojedan indijanski trgova ki brod. lako iznena en opremom broda, kao i šarenom ode om tamnopute posade, Ko-lumbo nije naredio da sejedra okrenu ka tom brodu, ve je ostao na svom pravcu prema istoku, u njemu poznatim karipskim voda-ma. Tada su Majejošjednom ostale neotkdvene. Devet godina kasnije, 1511. to se ipak desilo. Kapetan Pedro de Valdiviajedriojepo važnom narederyu iz Paname u Santo Domin-go, da bi tamošnjem guverneru predao tajni izveštaj o intrigama u Panami i ven ani dar za kralja u iznosu od 20 000 zlatnih dukata.

Valdivia je plovio karavelom, onim tipom brodova na jedra koji se pokazao dobrim za istraživa ka putovanja: oštro šiljato dno, niski slobodni bokovi i visokakrma. Negde oko Jamajke karavela se raz-bila o jedan koralni sprud. U grupi od 20 Ijudi što su se mogli spa-siti •u amcu za spasavanje bio je i kapetan Valdivia. Bez hrane i vode, s pocepanimjedrima i slomljenim veslima, brodolomnici su dospeli na isto nu obalu Jukatana. Osmorica su umrla i ba ena aj-kulama. Njih dvanaest, sli nih skeletima, dokopalo se kopna. Ono što se tada dešavalo saznajemo od biskupa Diego da Lande: "Ovijadni Ijudi pali su u šake strašnom poglavici, kojije Valdiviu i etvoricu njegovih drugara žrtvovao i njihovo meso dao svojim Ijudima kao sve ani ru ak. Agilara i Gerera (jedan sveštenik, drugi mornar), kao i petoricu ili šestoricu drugih, vratioje nazad da bi ih ugojio. Oni su pobegli iz za.tvora i dospeli do poglavice jednog drugog plemena, koji je bio u neprijateljstvu s onim pi-vim i kojije bio mnogo milosrdniji; on ihje na inio robovii"na i odnosio se prema njima prijateljski. Uskoro ihje, me utim sa-vladala bolest, tako da su preživeli samo Džeroniino de Agilar i Gonzolo Gerero. Agilarje bio dobar hriš anin i imaoje brevijar, pa nije zaboravljao nijedan praznik..." (2). Džeronimo de Agilar, sveštenik i Gonzolo Gerero, mornar, živeli su medu Majama na isto nojobali Jukatana u blizini grada Tulu-ma; nau ili su govor Maja, zadobili njihovo poverenje i una-pre eni u savetnike mesnog gospodara. Osam godina proveli su sveštenik i mornar me uMajama, kadje u prole e 1519. Hernar-do Kortez (1485-1547), osvaja Meksika, uplovio sa desetbrodova u luku ostrva Kozumel. Tek što je stigao, saznao je Kortez od Ijubaznih Indijanaca da su na kopnu zarobljena dva bradata Španca. Preki Kortez nameravaoje da odmah oformi naoiiižanu ekspedi-cijukojabi oslobodila svoje zemljake, no ipakjeposlušao savetka-petana broda, koji je smatrao da su grebeni i sprudovi u nepoznatim vodama isuviše opasni za bilo kakve operacije.

Stogaje Kortez napisao pismo na španskomjeziku u komeje mo-lio gospodara da oslobodi njegove zemljake i da ih pusti da se pri-druže njegovoj gmpi. Ono štoje pokrenulo Korteza na akciju nije bilo puko ovekolj ublj e: bilo mu j e j asno šta zna e dvoj ica Špana-cakoji su savladalijezikMaja i koji su poznavali obi aje ovihljudi, potpuno nepoznatih i tudih španskom bi u. Mogli bi mu mnogo koristiti pri njegovim osvajanjima. Posrednik i donosilac pismabiojejedan indijanski plemi , kojije odveslao do kopna nebi li skupocenim poklonima, staklenim per-lama, otkupio i oslobodio dvojicu Španaca. Sveštenik Džeronimo de Agilar odazvao se pozivu i služio je Hernandu Kortezu kao pre-vodilac i važan obavešta .Mornara Gerera Maje su odavno oslobodile ropstva. Nastanivši se u etumalu, mestu pored Tuhima, Ijubazno ga je prihvatio kneževski gospodar, sa ijom se erkom, pravom princezom, ak i oženio.

Gonzalo je pro itao Kortezovu pomidu i osorno je odbio, jer je odavno mislio i ose ao kao Maje, a ta no je znao šta njegovi novi prijatelji mogu o ekivati Kada Španci po nu pustošiti pod znakom krsta. Goncalo je pisao Kortezu: "Oženjen sam, imam troje dece, postavljen sam za ratnog po-glavicu. Moje liceje tetovirano, moje usne su probušene, no- sim prstenove u ušima. Šta bi Španci o meni govonli kad bi me ovakvog videli..."(3) Gonzalo Gerero postao je najogor eniji protivnik Spanaca. Pozi-vaoje Maje na ustanak, nastoje i da objasni dobronamernim Indi-jancima stvarne namere belih osvaja a. Sedamnaest godina suprotstavljao se Gonzalo svojim nekadašnjim zemljacima, bioje prvi borac pokreta, prvi gerilac u Srednjoj Americi. Tek 1536. Španci su u zapadnom Hondurasu ubili jednog belog bradatog oveka, koji se kao mahnit borio na strani Maja. Belacje bio nag, tetoviran, nosioje min uše i indijanski nakit: Gonzalo Gerero.

Krst kao izgovor, zlato kao cilj

Dve godine pre Hernanda Korteza, naime, u februaru 1517. isplo-vioje admiral Francisko Hernuiulez de Kordoba sa tri broda i 110 mornara iz Santiago de Kuba, s nameroni da prona erobove. Po-sle troiu'dcljne plovidbe Španci su ugledali grad Ekab. Bili su pod snažiiiin utiskom hramova i piramida, ali lepota gra evina Maja nije ih mogia spre iti da oplja kaju grad poput najgorih razbojnika i da poubijaju zbunjene Maje svojim nadmo nim oružjem. Toje bio deo španske strategije prilikom "otkrivanja" Srednje Amerike. Posle ove brutalne pobede nad Ekabom, naredioje admiral Kordo-ba svome kapetanu da zauzme kurs prema zapadu, ka zalivu Kam-pe e.Maje su se okupljale u velikim grupama, detinje srda no su pozdravljale strance i posluživale ih svim i sva im što su mogle da poirude. Kratko pristajanje postaloje zna ajno, posebno kada su špijunija-vili adn-iiralu da se - nešto južnije - na obali nalazi bogat i velik grad empoton. Toje bio važan centar Ica-Maja, kneževskog roda pod uticaj em Tolteka, koj i su - kao i Asteci - došli sa severa u Mek-siko. Mora da je gospodar empotona bio lukaviji od vojskovo e iz Ekaba ilije bio po prirodi nepoverljiv, a moždaje bio i upozoren. U svakom slucaju, naredio je vojsci od 100 000 ratnika da udare na luku i oteraoje Špance. 0 tom pokolju izveštava biskup Diego de Landa: "Da ne bi ispao kukavica, postavio je Francisko Hernandez de Kordoba svoje Ijude u ratni raspored i naredio da se puca iz brodskog oružja. lako Indijancima nisu bili poznati, zvuk, dim i vatra oružja oni nisu prestajali da napadaju uz snažne po-kli e. Španci su se branili i naneli su Indijancima teške rai»e, a mnoge su poubijali. Poglavicaje ipak vodio svoje Indijance da-Ije, tako da su kona no odbili Špance, 20 su ubili, 50 ranili a dvojicu su zarobili i kasnije ih žrtvovali. Francisko Hernandez de Kordoba zadobioje 33 rane i vratio se potu en u Kubu..."(2) Admiral Kordobapodlegaojepovredamanekoliko danakasnijeu svom sedištu na Kubi. Na samrtnoj postelji pokazao je svom prijatelju Diegu de Velaskezu, guverneru Kube, jednu zlatnu fi-guru i nekoliko kultnih spravica, koje je doneo s pogubne plovid-be. Po tragu španskih osvaja a krenuo je Velaskez za zlatnom žicom. Ve u prole e 1518. poslaoje svog ro aka Ruana de Gnjalvu na elu teško naoružane ekspedicije, da za španski dvor osvoji po-dru ja kojaje po eo osvajati pokojni Kordoba. Plove i najug, Grijalvaje stigao 5. maja 1518. - godinu danaposle Kordobine posete - na ostrvo Kozumel. Uvekprisutni sveštenici tumarali su okolo, da bi u ime Hrista pokrstili do tada sre ne i miroljubive Indijance. Ovi su, od tuilosti koja im se nudila, bežali na kopno. Spanci su odmah posumnjali da bi se urodenici mogli povu i u neki od pominjanih zlatnih gra-dova. Prona i njih zna ilo je prona i zlato. Dok su plovili isto nom obalom Jukatana, Grijalvu i njegove Ijude iznenadioje grad sa belim hramovima i kulama koji im je izgledao velik i mo an poput njihove rodne Sevilj e. Toje bio Tulum, grad ste str i

sa visoke litice na obali Karipskog mora, onaj centar Maja u ijem su susedstvu osam godina živeli sveštenik de Agilar i mornar Ge-rero. Španci se nisu usudili da napadnu Tulum. Njegova mo na utvr enja izgledala su im neosvojiva. Zaista, Tulumjebiojedan od retkih gradova Maja kojije bio opa-san zidinama sa tri strane. Gradovi Maja bili su, ina e, otvoreni, bez utvr enja i odbrambenih zidova. Tulumje bio poseban grad, gra en po planu: glavne ulice protezale su se paralelno u smeru sever-jug. Hramovi i druge kultne gi-a evine podižu se - deli-micno višespratne - kao belo-žuti svetionici nad zeleno-modrim Karipskim morem. Glavno svetilište bioje hram lete eg boga koji je silazio na zemlju i kogaje moderna arheologija degradirala u boga p ela - ab muzen cab. Umetni kištukovani prikazi navod-nogboga p ela na mnogim zgradama pokazuju sve drugo do mar-Ijivog skuplja a meda - naime, bi e koje sle e s neba ima Ijudski lik, izgledakao da se

potrbuške odmara; oslanja se na savijene ru-ke, a u šakama bi mu dobro pnstajala upravljacka palica. Na no-gama ima cipele i stoji na krutim podlogama s oprugama i velikim pedalima. To što božanski skuplja meda nosi zaštitno odelo i le-ta ku kacigu, ini zagonetku kompletnom. Tulum, pred kojim je Grijalva kapitulirao bez borbe, treba da zna i nešto kao "tvr ava" (u doba Maja zvao se Tcoma), ali i "grad jutarnje rumeni". Od Tuluma su vodili kilometrima dugi putevi do centara Maja kao što su Koba, Jaksuna i

i en-Ica.Admiral Grijalva uplašio se pred gi'adom koji je ve imao hi-Ijadugodišnju istoriju. To se zna ta no, jer su na stelama i u "Hra-mu fresaka" odgonetnuti datumi ispisani znakovima Maja, koji obeležavaju dubokn starost Tuluma. Huan de Grijalvatrebaloje da pogleda veU aii.^Lveiu grad - razgledanje bez plja ke.

Ovaje ruševina nazvana "Hram boga koji silazi na zemlju". Bog, bez obzira koje kategorije, zahualio bi se za ovakvo se anje.

U me uvremenu, plovio je on dalje kajugu, ube en daje Jukatan veliko ostrvo i da bi nekako morao do i nazad na polazište. Nare-dioje floti da uplovi u zalivi, poštoje to bilo upravo na Spasovdan;krstioje zaliv imenom Ascension - put na nebo, Tako se zove i da-nas. Uostalom, naziv Jukatan nastaoje iz nesporazuma. Španski lovci na robove tnidili su se da znacima, gestovima i španskim re ima saznaju od indijanskih ribara ime zemlje u kojoj se nalaze. Maje su u tivo odgovarale: "Ci-uthan!", a toje zna ilo: "Mi ne razume-mo. Šta kažete?" Španci su ovo u tivo izvinjenje smatrali imenom zemlje. Takoje Jukatan dospeo u spomenike. To ipak zvn i ma-nje komplikovano nego li naziv poluostrva iz usta Maja: ulumilcuzyetel ceh - zemljajelena i urki. Ostanimo i mi bolje kod Ju-katana... Kona noje Grijalva skrenuo flotu oko severnog vrha Jukatana i pristao, baš kao i godinu dana ranije njegov zemljak Kordoba, kod empotona. Gradski knezje zapo eo ofanzivnu borbu sa Španci-ma,jerje mogao da istera i Kordobu sa njegovim Ijudima. On nije znao da su sada Grijalvini Ijudi opremljenijošja im oružjem. Uz teške gubitke Španci su zauzeli grad. Grijalvaje samo kratko vre-me oklevao. Želja da za špansko carstvo pridobije ostrvo terala ga je dalje, sve dalje na sever, jer prema njegovim pomorskim isku-stvima, obalaje negde morala skrenuti kajugu. To se nije dogo-dilo.

Negde oko današnjeggradaVerakmz, na ravnoj obali zaliva Mek-sika, naredioje Grijalva da se ponovo okrenu. Kod Ponto ana bilo je vreme odmora. Špancima ususret išli su tako Ijubazni i prijate-Ijski raspoloženi Ijudi, ontal-Maje, da ni borac kao štoje bio Gri-jalva, nije našao nikakvog podsticaja za borbu. Uprkos tome, ovde kod Ponto ana, mesta mira, po eloje strašno uništavanje carstva Maja'i Asteka.

Apokalipse

U dalekom meksikanskom carstvu Asteka, saznaojei Moktezuma II (oko 1466), visoki sveštenik i svemo ni vladar, da su strani bro-dovi s Ijudima bele kože stigli "u svitaj zore". Sa svojim sveštenici-ma naga ao je o tome da su tu inci izaslanici boga Kecalkoatla. Jedno staro predanje, kojeje bilo poznato Astecima i Majama, go-vori daje bogvetra, meseca i zvezda, bog nauke iš ezao pre iskona "na istoku", "sa zvezdom Danicom", u svitaj zore, da bi se nekog da-lekog dana odande opet vratio. Tada bi zapo elo sre no doba. Ra-duju i se unapred obe anompovratku boga, poslaoje Moktezuma španskom admiralu Grijalvi skupocene darove: perle, drago kamenje, plemenite materijale i - zlato! Grijalva beše iznena en i sre an. 0 bogatom vladaru Moktezuma 11 do tada nije ni uo. Ni-jedan Španac nije imao pojma da postoji daleko carstvo Asteka. ontal-Maje sanjarile su svakako o dalekoj zemlji na severu, u ko-joj su bregovi od zlata. Maje su opisivale carstvo Asteka raskošnim bojama, ali primetili su i koliko su oštroumni postali nametljivci. Maje su naslutile mogu nost da ostanu neuznemiravani; osim to-ga, zavideli su pomalo bogatim susedima. Njihova spekulacija bilajejasna. Grijalvaje ostaviojedrenjake ka-ko bi lepu poruku - zlato! - preneo svom stricu, guverneru Diegu de Velaskezu u glavno sedište na Kubi. Tamo se upravo zaustavio Hernando Kortez. Kortez, sin pešadijskog oficira, odrastaoje kao plemi u Medeli, u španskoj provinciji Estramadura. Studiraoje pravo na univerzite-tu Salamanka, ali ga poznavanje prava nije spre avalo da u životu ini nepravde. Za njegaje ve tada važilajezuitska izreka o moralu iz 17. veka: "Akoje dozvoljen cilj, dozvoljena su i sredstva". Pošto su carski dekreti blagoslovili cilj, ni Kortez nije štedeo najvarvar-skija sredstva. Posle pustolovnih putovanja u Novi svet Kortezje tek bio napunio 26 godina, kada je na strani Diega de Velaskeza u estvovao u osvajanju Kube. Za svoju hrabrost - što se uvek moralo podrazu-mevati - Kortezje bio visoko odlikovan. Ambicija i privatni intere-

Apokalipse U dalekom meksikanskom carstvu Asteka, saznaoje i Moktezuma II (oko 1466), visoki sveštenik i svemo ni vladar, da su strani bro-dovi s Ijudima bele kože stigli "u svitaj zore". Sa svojim sveštenici-ma nagadao je o tome da su tu inci izaslanici boga Kecalkoatla. Jedno staro predanje, kojeje bilo poznato Astecima i Majama, go-vori daje bog vetra, meseca i zvezda, bog nauke iš ezao pre iskona "na istoku", "sa zvezdom Danicom", u svitaj zore, da bi se nekog da-lekog dana odande opet vratio. Tada bi zapo elo sre no doba. Ra-duju i se unapred obe anompovrafku boga, poslaoje Moktezuma španskom admiralu Grijalvi skupocene darove: perle, drago kamenje, plemenite materijale i - zlato! GriJalva beše iznena en i sre an. 0 bogatom vladaru Moktezuma 11 do tada nije ni uo. Ni-jedan Španac nije imao pojma da postoji daleko carstvo Asteka. ontal-Maje sanjarile su svakako o dalekoj zemlji na severu, u ko-joj su bregovi od zlata. Maje su opisivale carstvo Asteka raskošnim bojama, ali primetili su i koliko su oštroumni postali nametljivci. Maje su naslutile mogu nost da ostanu neuznemiravani; osim to-ga, zavideli su pomalo bogatim susedima. Njihovaspekulacijabilajejasna. Grijalvaje ostaviojedrenjakeka-ko bi lepu poruku - zlato! - preneo svom stricu, guverneru DiegTi de Velaskezu u glavno sedište na Kubi. Tamo se upravo zaustavio Hernando Kortez. Kortez, sin pešadijskog oficira, odrastaoje kao plemi u Medeli, u španskoj provinciji Estramadura. Studiraoje pravo na univerzite-tu Salamanka, ali ga poznavanje prava nije

spre avalo da u životu ini nepravde. Za njegaje ve tada važilajezuitska izreka o moralu iz 17. veka: "Akoje dozvoljen cilj, dozvoljena su i sredstva". Pošto su carski dekreti blagoslovili cilj, ni Kortez nije štedeo najvai'var-skija sredstva. Posle pustolovnih putovanja u Novi svet Kortez je tek bio napunio 26 godina, kada je na strani Diega de Velaskeza u estvovao u osvajanju Kube. Za svoju hrabrost - što se uvek moralo podrazu-mevati - Kortezje bio visoko odlikovan. Ambicija i privatni intere- si doveli su do raskida s Velaskezom. Povremenoje Kortez sedeo ak i u pritvoru, da bi na kraju ipak uspeo da se oženi erkoin gu-vernera, U senci svoga tasta ekaoje Kortez svoju šansu. Kao vi-soki cinovnik i uzgajiva stoke (odgajio je evropska goveda na Kubi),kaoveleposednikimanjaizlata, gomilaojebogatstvo, alije hteo još vise - hteo je veliku šansu.Tu šansu Kortezje dobiokadaje sa svogputovanja oko Jukatana, na Kubu stigao Gnjalva i kadaje izvestio o zlatu vladara Asteka, Moktezumu. Ro ak Grijalva i zet Kortez umiljavali su se oko gu-vernera Velaskeza. Obojica su sanjali o slavi i zlatu. Obojica su hteli da se dokopaju legendarnog blaga. Obojici je kao izgovor služilo širenje svetog krsta me u "divljacima". Kortez je nadvla-dao. Bioje spreman da proda svoj posed, da itavo svoje imanje da kakobi uložiou poduhvatkojije obe avao uspeh. Kapitaljebioto-liki da se Grijalva morao povud. Velaskez je imenovao svoga zeta Hernarda Koi-teza za vrhovnog zapovednika nove Hote.

Desetogfebruara 1511. godine zaploviloje 11 brodova sa Kube. U unutrašnjosti broda smeštenoje 110 mornara, 508 vojnika, 32 strelca s lukom, 13 tobdžija. Na palubije stajalo 10 teških i 4 laka topa. Iza rešetakaje rzalo 16 konja. Jedna ponosna armija. Togfebruarskog dana Koi-tez nije ni slutio da se kod naroda Maja i Asteka radilo o milionima Ijudi. On, tako e, nije znao da e njegovo ime u i u istoriju kao ime rušitelja grandioznih kultura -sa kojima se više ništa na zemljinoj kugli ne može uporediti. To štoje istorija osudila njegova dela, njega svakako ne poga a.

Barut

Kortezje iznenada zauzeo Kozumel, koji su Kordoba i Grijalva na-pustili bez uznemiravanja, i objasnio Indijancima posle pokrštava-nja da su podanici španske krune. Plovioje dalje, po brazdamabrodova svojih prethodnika, duž obale na zapad, jerjejoš uvek bio u zabludi daje Jukatan osfcrvo. Tako je i Kortez sa svojim trupama pristao kod Ponto ana da bi uzeo hranu. Grijalvaje tamo bio primljen od mnoštvaljubaznih Ijudi, a Kortez se u tom, tada prijateljskom mestu, ovoga puta sukobio s 40 000 ratnika Maja. Naoružan topovima i strelcima na konjima, Kortezje pobedio Ma-je u krvavom pokolju. Hrabrim, naivnim Indijancima suprotstavi-li su se monsti-umi sa šareno oki enih konja, jaha iu svetlucavoj opremi kao demonske spodobe, a oni su mislili da konj i jaha predstavljaju jedno bi e. Maje nisu znale ni za barut. Detonacije koje su bljuvale vatru i kosile njihove redove uz mnoštvo mrtvih, rušile su borbeni moral indijanskih ratnika. Oni su uko eno zurili u eli ne kugle koje s vatrom zvižde kroz vazduh. Zar to nije bila igra Tla tli, božja igra loptom,

koju su oni savladali, u kojoj su bili spremni da, po želji i volji bogova, žrtvuju svoje živote? Hernando Kortez je shvatio kojim sre nim okolnostima treba da zahvale njegovetrupe za pobedu. Desetogjula 1519. pisaoje Karlu V i njegovoj supruzi Huani;

"Neka Vaše kraljevsko viso anstvo bude svesno toga da smo u ovoj borbi pobedili viševoljom božjom nego našom snagopiJer protiv Cetrdeset hiljada ratnika malo bi nas štitilo onih etiri stotine koliko smo mi imali."(4).

lakoje Kortez shvatio dahrabra, dobroorganizovanavojskanako-juje udario mora imati zapovednika, ipak se nije okanio bezumnog poduhvata - da sa 500 ratnika ide na milione! Crnim i zlatnim bio je izvezen njegov barjak, na njemu krst tamnoljubi aste boje, a ispod krsta parola; In hoc signo vinces - U ovom znaku eš pobe-

diti! Toje bio moto rimskog cara Konstantina 1 (286-337), kojije hriš anstvo podigao do državne religije (5). Geslom "U ovom znaku emo pobediti!" završavao je demagog Kortez svako obra anje svojim Ijudima koje je bez imalo sit-ni arenja podsticao obe anjima na ovom i onom svetu: zlato na zemlji, ve ita nagrada na nebu. Nasrtljivac i misionar ujednoj osobi, borio se Kortez protiv svih grozota klime, protiv roj eva komaraca i bolesti što su harale džun-glom.

Sa lu kim gradom Verakruz (pravi krst) Kortez je osnovao prvi španski grad Meksika, kojije za itavo vreme trajanja kolonijalizma ostao polazna ta ka "srebrnih flota". Njegova desetkovanatrupa treblo je da shvati da povratka nije bilo, da se vra anjem ništa ne bi izborilo. Pred njihovim o ima naredio je da se brodovi spale. (6) Nije onda udno što su njegovi Španci dobili neverovatnu snagu, snagu koja nije prezala ni od kakvih strahota. U svom pobedni kom zanosii bioje Kortez veoma ne ove an, a pred njim i njegovom vojskom lebdelaje kod Maja i Asteka slava nepobedi- vih. Kortez je lukavo pokušavao da okrene indijanska plemena jedna protiv drugih ili da u njima dobije saveznike, zavaravaju iih da su njegove želje iste kao i njihove.

Kako je bog Kecalkoatl doprineo uništenju metropole Asteka

Prepredeni,vojskovo a Kortez prozreo je da su se Indijanci Tlakskalteci iz planinskih predela Meksika držali podalje od gospodag ra Asteka i da su ak bili spremni da se udruže sa Špancima radi porobljavanja Asteka. Kadaje Kortez odlucio da napadne metro- polu Asteka - Teno titlah, s njegovom vojskom marširalo je i 6000 Tlakskalteka. I pored toga, gospodar Asteka Moktezuma uporno se trudio da umiri Španca. Njegovi izaslanici donosili su ponovo skupocene darove Kortezu, ak ga mole i u ime Moktezume da ne ulazi u glavni grad. Darovi i u tivost delovali su upravo suprotno no štoje Moktezuma o ekivao: Kortez je sa svojom vojskom bio pred Te-no titlanom 15. novembra 1519. Usred srebrnasto-sjajne lagune blještaoje grad najutarnjem sun-cu sa svojim starim tajnama obavijenim hramovima, palatama ko-je su predstavljale carstvo, velikim trgovima oivi enim zidovima i stubovima - grad sa 70 000 ku a nad kojima su se izdizali svetlu-cavi tornjevi piramida. Neometen ovim utiskom, odeven u sjajnu uniformu admirala, staoje Kortez na elo svojih trupa. Tlakskaltekeje poslao nazad u logor. Vojnici sa lukom i strelom, šareni plamenci i zastave, zakla-njali su osvaja a kadaje širokom avenijom ušao u Teno titlan.U ast strancu Moktezuma je naredio da ga robovi nose u po-zla enoj nosUjci, ukrašenoj dragim kamenjem, dok je na mestu do eka po zemlji prostrt pamu ni tepih. Kortezje sjahao i krenuo ka gospodaru Asteka, ne ispuštaju i ga iiijednog trenutka iz vida. 0 ovom susretu pisao je C. W. Ceram u svom poznatom arheo-loškom romanu "Bogovi, grobovi i u enjaci":"Prvi put u bogatoj istoriji otkri a desilo se dajedan ovek iz hriš anske zapadne zemlje nije morao rekonstruisati tu u, bo-gatu kulturu iz njenih ruševina, ve se stvarno s njom susreo. Kortez pred Moktezumom - toje kao kad bi Bragš-Bej u dolini Derel-Bahri iznenada sreo

Ramzesa Velikog ili kada bi Kolde-vej.u šetnji "vise im vrtovima" Vavilona sreo Nabukodonosora i sa njim, kao Kortez i Moktezuma, mogao slobodno po-pri ati'.(7) Moktezuma je sakupio 200 000 boraca. Uprkos topovima, malo-brojna vojska osvaja a mogla bi biti uništena. Zašto se Moktezuma nye odlu io na borbu? Zašto se ponašao ponizno? Ovu nejasno u osvetljavaju asteška religija i predanje. Kao što Je-vreji ekaju povratak Mesije, kao što se i muslimani nadaju povrat-ku Muhameda, kao što Inke eznu za dolaskom boga Viraco a, kao što stanovnici ostrva u Južnom moru priželjkuju povratak boga Lona, tako su i Asteci o ekivali povratak mitskog boga Kecalkoa tla. Ne može se re i da su oni Korteza smatrali bogom, koga su o ekivali ali su pomišljali da se u Špancu moždakrije izaslanik bo-ga iz predanja. Kojebio Kecalokatl? Štaje navelo Asteke da se na-daju i o ekuju njegov povratak? Prema meksi kom Kodeksu imalpopoka, knjizi predanja (8), Kecalkoatl je živeo me uIndijancima 52 godine. Za vreme svog boravka važioje za vrhovnog sveštenika i stvoritelja, stekavši sla-vu u itelja, donosioca kulture i otelotvorenog božanstva. Kecalkoatl zna i "zmija sa zelenim perjem". Zelena pera bila su njegov ukras; zato je u se anjima prikazivan kao lete a zmija. Njegov simbol bilaje Venera. Predanja kažu daje Kecalkoatl bio visoka, snažna figura, daje na njegovoj glavi dominiralo visoko elo ispod kojega su bile razmak-nuto postavljene oštre o i; nosioje bradu i kapu poput fesa, kao i ogrlicu od morskih školjki, lan i na nozi i gumene sandale. Po-sebnu osobinu iniojenjegov nadaleko poznat glas, koji se mogao uti na 15 kilometara daljine (9).

0 iznenadnom nestanku svemo nika stoje na raspolaganju dve verzije: ili se sam spalio i postao zvezda (Venera) ili je s pi-vim jutarnjim svetlom odleteo put neba, poštoje obe ao da e sejed-nom, u dalekoj budu nosti vratiti. Istorija sveta ipak uzima u obzir susret izme u Korteza 1 Mokte-zume: Asteci i Maje živeli su u ta nim kalendarskim ciklusima. Zgrade su gra ene u ritmu kalendara, sve anosti su se odvijale po njemu. Upravo tada, u vreme Kortezove posete, tekao je kalen-darski period u kojem se o ekivao povratak Kecalkoatla. Svešte-nici su ve odavno o tome govorili. Ono što je legenda obe ala, sada se podudarilo s datumom! Po-božni sveštenik Moktezuma mogaoje, smeo i morao da u brada-tom belcu Kortezu vidi izaslanika boga Kecalkoatla! On je, dakle, primio gost'e prire uju i im sve anu ceremoniju i ponudio im svoju palatu kao stan. Tri dana uživaoje Koilez ve-li anstveno gostoprimstvo, a ondaje zahtevao da se sagradi kape-la. Moktezuma je spremno pozvao aste ke zanatlije. da sagrade

Bog Kecalkoatl pojavio se, prema predanju., na le ima "lete e zmije". Prikaz scenepo Diegu

Rivera.

hriš ansku kapelu. Okupljenim uzvišenim sveštenicima i veliko-dostojnicima objasnioje svoj poziv govorom: "Vamaje, kao i meni, poznato da naši preci ne poti u iz zemlje u kojoj danas živimo, nego da su pod vo stvom velikog kneza došli iz velike daljine." (10) Iz ovog uvoda proizlazi daje Moktezuma u Kortezu video izaslani-ka "velikog kneza iz velike daljine". Tako se izme u hramova Aste-ka podizala kapela. Gradnja ove crkve bila je, me utim, po etak doga aja koji su se brzo nizali jedan za drugim. Tužna no ponositih Španaca

Španci su se ose ali kao vlasnici - što su i bili - i pratili su svaki po-sao na izgradnji crkve. Ujednom zidu otkrili su sveže omalterisa-nu površinu za koju su mislili da predstavlja tajna vrata. Krišom su probili zid i našli se u holu sa zlatnim figurama, sa šipkama od zlata i srebra, nakitom od dragogkamenjai najfinijim inaterijali-ma protkanim perjem. Kortezje dao da njegovi stru njaci proce-ne nalazište: vredeloje 162 000 zlatnih pezosa - po današnjem kursu oko 6,3 miliona ameri kih dolara. Kortezje strogo zabranio da seblago dira i narediojeda se zid ponovo zazida. Trenutak nije bio pogodan za transport, jerje u gradu vladala gužva. Plemstvo i sveštenici pobunili su se protiv prisustva Spanaca. Kortez je znao gde je mogao da se posluži blagom.

Osim ove opasnosti, pretila je kaznena ekspedicija sa Kube: njegovtast, guverner Velaskez saznaoje u meduvremenu kakoje Kortez naredio da se flota spali. U Verakruzuje pristalo 18 brodo-va sa 900 Ijudi, a me u njima 80 konjanika - trupe koje su bile da-leko ja e od Kortezove borbene sile. Me utim, Kortez je imao i saveznike - hrabre Indijance koji su prezirali smrt. Tre inom Ijudstvakomandovaoje sam Koi-tez, dokje ostale osta-vio svom kapetanu da uvaMoktezumu u Teno titlanu. Sa samo 70 Španaca i oko 200 Indijanaca pošaoje Kortez u Verakruz, u su-sret nadmo noj vojsci od 900 naoružanih zemljaka. Jedne no i zasko io je kazneni odred, poubijao vo e, oslobodio poražene prisege na vernost, a svoje tnipe opremio konjima, oružjem i municijom. Izgledaloje daje Kortez pretpla en na po-bede.Blagovremeno se vratio sa svojim Ijudima u Teno titlan. Za vre-mejedne sve anosti prire eneu ast boga Teokali, Španci su na ugovoreni znak ubili 70'0 nenaomžamh plemi a i sveštenika Asteka. Ovaj gi'ozni masakr bioje signal na ustanak. Do tada strp-Ijivi Indijanci svrgli su Moktezumu, postavili za vladara njegovog brata i srušili palatu u kojoj su se smestili Spanci. Kortez se pojavio u pravi as. Mogaoje da spre i pokolj. ali Teno titlan je bio u krvavoj pometnji. Kortez je naredio da se zapale hramovi i zgrade. Dok su Španci redom klali Asteke,ponudio se - o, sveta naivnosti! - svrgnuti Moktezumu kao posredmk. To je bio njegov poslednji poduhvat, jer ga je 30. juna 1520. usmrtio pobunjeni narod. Tek tadaje Kortez naredio prevoz blaga. Teško natovareni zlatom, srebrom i dragocenostima vukli su se Španci mra nim praznim ulicama Teno titlana: Asteci su izbegavali no ne borbe, postavivši svoje straže samo na zna ajnijim ta kama. Jedna straža otkrilaje razbojnike. Krik upozorenja prekirruoje tišinu no i. Oglasili su se signalni zvižduci. Zasvetlele su zublje. itav grad osvetni ki je oživeo. Bilaje to tužna no Španaca, noche triste. Bezglavo su bežali. Na njihovim vojni kim odelima visiloje zlato i srebro. Spoticali su se i tonuli u mo vare. Ratnici Asteka su ih ubijali. Konji ijaha ijurili su krozjata strela, ga ali su ih velikim kamenicama. Koplja sa spe-cijalnim vrhovima od kristalnog kamena koji se lomi na hiljade ko-madi a, zabadala su se u tela

omraženih osvaja a. Te no i vojska osvaja a bilaje desetkovana, Kortez teško ranjen, a dragoceni deo blaga za kojim su žudeli potonuo je u vodu lagune. Noche triste.

Nedelju dana kasnije.

Kortezje doveo u red ostatak svoje vojske. Topova i municije više nije bilo, ostalo je još nešto konjanika. Izgledalo je kao da je bilo važno samo preživeti, kad je Kortez krenuo s poraženim Ijudima kroz Otumbatal. Asted su se pokrenuh. Špandma se suprotstavila nema vojska od 200 000 Indijanaca. Kortez, koji nije imao više ništa da izgubi do svog života, raspoznao je preko zida nemih ratnika, u zlatom ukrašenom peijanom ogrta u, zapovednika ogromne vojske. Šarene zastavice ozna ava-le su na vetru njegov položaj. Španski admiral vinuo se nakonja, uzviknuvši grupici konjanika: "Sveti duh!" i pojurioje s njima kroz redove Indijanaca koji su se, kao za arani, razmakli a onda opet sastavili. Kortezje došao do za-povednika i probo ga ma em. Vojska od 200 000 Ijudi stajalaje kao paralisana. BfdoiisG se zatim izmešali. Ratnici su krenuli ku ama, ka svojim. Poput sivih oblaka Ijudskih tela nestajali su u dolina-ma, u šumama planina, u neprohodnoj džungli.

Bioje to po etak ki-aja Asteka.

Mesecima kasnije.

S poja anom i dobro naoružanom vojskom Kortez se vratio. U Teno titlanuje vladao novi vladar Kautemok. Uprkos izvrsnoj odbrani svoga grada, na krajuje ipak morao da preda borbu pred topovskom vatrom. Sadaje Kortez nesmetano mogao da usmeri svoje trupe na blago. Kauhtemok nije odao gde se ono nalazi, ak ni pod mukama. Bla-goje nestalo. Do dana današnjega. Ponosni Teno titlan Španci su kona no porobili 1521. godine. Hramovi i piramide, stambene zgrade, slike bogova, stele i biblio-teke potonule su u ruševine i pepeo. Na ruševinamaje izgra en grad Meksiko. Sledile su decenije ukojimaje CentralnaAmerika dospela podja-ram Španaca. Njihova vojska pobe ivalaje u krvavim pokoljiina i plemena Maja. Tvrdoglavi Indijanci bili su brutalno mu em ili odmah pogubljeni. Biskup Diego de Landa, ni sam svetac, bioje užasnut grozotama koje su inili njegovi zemljaci. Pisaoje daje li no video kako su majke s decom vešali za noge; Majama su sekli noseve, šake i no-ge; ženama su odsecali dojke. inilo se sve da se Indijanci u ine robovima, da se preobrate u hriš anstvo i da se od njih saznaju nazivi tajnih mesta gde je blago skriveno. Pod vladavinom ove sile i straha, uro enike prepuštene sudbiai, pored sve nevolje, zahvatile sujoš i epidemije. Španci seviše nisu morali muciti da porobe podru ja, da gradove sravne sa zemljom. Kada su s novom religijom u znaku krsta umrli stari bogovi, koji su ovde opravdali svoJe prisustvo, Asteci i Maje su se raspršili u svim smerovima ruže vetrova. Palate su propale. Bnjna džungla obuhvatilaje piramide i naselja, pojela statue bogova. Zmije ija-guari i sve tropske šteto ine savile su svoja gnezda u ruševinama. Ono od knjiga i dokumenata neprocenjive vrednosti što nije nesta-lo u plamenu pri velikom pohodu Spanaca, propaloje. postaloje hrana mravima i kukcima- Vekov-ima dna no spustila se na sve-doke ovejedinstvene epohe.

Epilog

Kortez nije mogao uživati plodove svojih osvajanja. Posle osvajanja carstva Asteka imenovao gaje Karlo V državnikom Nove Špa-nije (Nueva Espania), ali su ga protivnici na dvoru optuživali za bespravno boga enje i povredu španskih zakona. Kortez je 1528. otputovao u Granadu da bi se opravdao. Karlo V obasuo je svog neustrašivog podanika odlikovanjima, ali muje uprkos tome, odu-zeo prava državnika u Meksiku. Dve godine kasnije pojavio se Kortez opet u Novom svetu. Ovoga puta na kalifornijsko poluostrvo odveli su ga njegovi poslovi. Vra-tio se u Španiju 1540. a godinu dana kasnije u estvovaoje na strani Karla V u borbenom pohodu protiv Alžira. Uprkos ukazanoj car-skoj milosti, nije se mogao odre i svojih težnji da se domogne vlasti na dvoru. Ostaje jedno interesantno pitanje. Tri godine posle zauzimanja Teno titlana sreoje kapetana Pedro de Alva Alvarado 5. marta 1524. u borbama na planinama Gvate-malejednogvo u Ki e-Maja: "Zatim se vo a Tekum podigao u vazduh i odleteo, pretvoren u or-la, pokriven perjem kojeje samo izraslo i nije bilo vešta ko. Imao je krila, koja su isto tako izrasla iz nj egovog tela, te tri krune, j ednu od zlata, drugu od bisera, tre u od dijamanata i smaragda."(4) Kapetanu Alvaradu o igledno se nije privi alo, jerje lete i vo a jednim udarcem ma a odsekao njegovom konju glavu; sporni vo a mislioje daje tim potezom istovremeno ubio ijaha a. Tu sekundu iskoristio je Alvarado i probo zbunjenog leta a.(Rsepitanje dalije Kecalkoatl, bog uliku zmije sa zelenim py,podario nekim izabranim sveštenicima veštinu letenja. U sra.kom slu aju, mesto susreta kapetana Alvarada i lete eg voj-sfcovode dobilo je naziv Kecaltenango. Tako se zove još i danas gvatemalski grad, a u Gvatemala Sitiju podignutje spomenikle-te em indijanskom vojskovo i. 1 tako se prenose zagonetke.

III.

BELE KNJIGE DIVLJAKA, KNJIGE 0 UDIMA

Nije dovoljno umeti, treba znati i primeniti. Johan Volfgang von Gete (1749-1832)

Dok je rimski namesnik Pontije Pilat po etkom nove ere nare ivao da se na raspe u pogubi Isus Hristos, nastajali su u vlažnoj džungli Srednje Amerike gradovi nevi enog sjaja s pro-stranim trgovima, s kilometrima dugim hodo asni kim ulicama uz koje su stajali hramovi i palate, sportska igrališta, podzemne kripte (grobnice), rezervoari za vodu sa razgranatom kanalizacio-nom mrežom, stepenaste piramide i opservatorije koje sežu nebu pod oblake. Tada su nikli gradovi kao što su Tikal i Piedras Negi'as u Gvatemali, Kopan u Hondurasu i Palenke u Meksiku, svi u trop-skim kišnim šumama. Marljivo kao mravi, strpljivo kao robovi, gtvarali su Indijanci pod jarmom sveštenstva i vladaju eg klana, nadgledani od strane izvrsnih arhitekata. Umetnici su opremali fasade zgrada i njihove unutrašnje prostorije •umetni kištukova-nim reljefima. Dre ave boje pravljene su od kamenog brašna, sme e zemljane

prašine, izribanih belih kostiju, krvi i praha od tu-canog raznobojnog prašumskog drve a, liš ai cve a; sve je to mešano i koriš eno kao boja za freske na ceremonijalnim gra evi-nama. Tamo gde su arheolozi iskopavali gra evine, boje su sacuva-le svoj blještavi ton preko dve hiljade godina. Kada su ta dela bila u svom svome sjaju završena, desilo se nešto neshvatljivo: Maje su napuštale gradovejedan za drugim, odlazile, da bi - samo nekoliko stotina kilometara dalje - a da im to nije teško padalo, gradili nove gradove. To se doga alo skoro itav vek pre nego što je Hernando Kortez porobio Teno titlan. Nerarumljivi postupci, na cijem su objašnjenju stotine pametnih Ijudi tupili svoje u enja ke o njake. Šta se može pretpostaviti? Da li su se Indijanci pobunili protiv vladara i sveštenika? Da li je došlo do revolucije? Za to nema ni najmanjeg svedo an-stva: "stare" gradevine ostale su posle egzodusa nedirnute. Kako nas u i istorija sveta, pobednici zanzimaju u gra anskimratovi-ma gradove i sela i naseljavaju ih. Da li je možda glad oterala stanovnike? Ovakva pretpostavka ta-ko e nema osnova. Velicanstveni sistemi navodnjavanja obez-bedivali su Majama bogate žetve kukuruza, a kukuruz je bio glavna hrana. Imali su na raspolaganju velike površine plodnih njiva; mogli su do njih do i visokorazvijenim metodama sadnje u prašumi, te obaranjem šume i njenim kr enjem, kako sii to ve i inili. Da li je iznenadno iseljavanje prouzrokovala katastrofalna pro-mena klime? Toje toliko neverovatno, da se takva sumnja inože odmah isklju iti, jer Maje su bile nastanjene i na severu i najugu - samo 300 kilometara od prvobitnog mesta. Promena klime velikih razmera, koja bi staro prebivalište u inila nepodnošljivim, ugrozilabi egzistenciju i na novoj ne tako daleko formiranoj nastambi. Isto važi i za epidemije i - kako se u najno-vije vreme pri a - galopiraju i malariju, groznicu koju prenose komarci. Ti neprijatni komarci - dobro sam ih upoznao - pratili bi, doslovno u stopu, veliku povorku golih Indijanaca. U nevolji, jer ipak moraju ponuditi kakvo verovatno objašnjenje, pojedini specijalisti naj eš elansiraju tezu po kojoj su Maje, naj-verovatnije, oterali neki uljezi. Logi nim razmišljanjem zak-Iju uje se da i ovaj argument ne može biti pouzdan; zašto bi se Maje dale oterati sa svojih poseda, iz svoga zavi aja?Onibi se ipakbranili, a napada ima suprotstavlja u istim oružjem kao i 1000 godina kasnije Špancima. Ljudi su se radovali procvafru svoje civilizacije. Zarje onda ne bi branili? Pobednici su okupirali ono što su porobili, potcinjavali su poražene, terali ih da pla aju danak ukoliko im u borbi nisu razorili gradove i sela. Skoro sveje nepoznato ili sporno. Jasnoje, ipak, da su neki cere-monijalni centri napušteni takore i preko no i. U Tikalu, na pri-mer. ostalaje nedovršena platforma u hramu. U Uaksaktunu stoji poluzavršen zid. U Dos Pilaru ispalajejednom štukateru, pre no štoje završio red s hijeroglifima, lopatica iz ruke. 0 evidentnim doga ajima ovako razmišlja moj poznati zemljak Rafael Žirar, kojije d.ecenije proveo me u današnjim Majama: "Ovaj nagli prekid svih radova u vreme kada se civilizacija Maja nalazila u punom procvatu, pokazuje daje njen zalazak bio prisi-lan."(l). Mogu eje, ali bi to onda zna ilo da su Maje napustile gradove i naselja pre nego što su osvaja iu njih prodrliJer na ruševina-ma nisu otkriveni tragovi rata i razaranja. Zarbi ostavili za sobom netaknute gradove duhova! ak i da su bili zahva eni praljudskim zanosom za lovom i uništavanjem, navodni osvaja i pratili bi Maje i spre ili ih da osmiju novu državu. Ostaje pitanje nad pitanjima: Zašto se okupatori nisu zadržali na cilju svoje iznenadne pobede, zašto nisu uživali u zate enom komforu? U ranijoj literaturi o Majama govori se o "starom" i "novom" car-stvu Maja. Ovoje razlikovanje prevazi eno, jer su istraživanja po-kazala da nikada nije postojalo nekakvo "staro" carstvo koje je nestalo po komandi kakvog imaginarnog vladara.

Malopo malo izašloje navidelo: od 600. do 900. godine našeere ne-stajaoje grad za gradom. Uništenje "starog" carstva proteglo se na 300 godina, a uporedo s njom došlo je do novih gradnji. 0 tome ništa nisu znali Kortez i njegove horde. Oni su porobili divne gra-dove kao što su i en-Ica, Majapan ili empoton, a to su bile, bez izuzetka, nove gi-a evine. Stara sedišta Maja nestala su davno i preko njihje narasla džungla. Ono od civilizacije i bogatog znanja svojih predaka što su Maje sa uvale kao kulturno nasle e i donele u nove gradove, toje propalo u španskoj akciji širenja hriš anstva.

Kako su uništeni laž i davolje delo

Jedan od fanati nih uništavalaca kulturnih dobara Maja po-sthumno je ostavio jedini klju za razumevanje propalog sveta. To li i na morbidan vic. Frey Diego de Landa ro en je 1524. kao sin plemenitih roditelja u Sifuentesu, u provinciji Toledo. To je bilo veliko doba širenja crkve, kada je uz dobar glas starih španskih porodica vladao i obi aj da sejedan sin ili k erka posvete crkvi. Sa 16 godina stupio je Diego u franjeva ki manastir u San Juan de los Reyesu. Potpu-no predat Hristu, pripremao se za rad u misiji, u kojoj je težio da dobije Orden Jevan elja. Diegoje bio mlad ovek, dvadeset petogodišnjak, kadaje dodeljen grupi kalu era koji su bili poslati sa zadatkom da preobrate u hriš anstvo 300 000 Indijanaca na poluostrvu Jukatan, izme u Meksi kog zaliva i Karipskog mora. Inteligentan i ambiciozan, potpuno posve enhristu, nau io je Diego za nekoliko mesecijezik Maja, tako daje odmah po dolasku na Jukatan bio postavljen za posrednika izrne u propovednika i poslanstva. Ništa ne udi što je mladi blistavu karijeru pravio tako brao. Uskoroje postao gvardijan,upravnik novog manastira u Izama-lu, za kojije osnivao ispostave. Svuda se pojavljivao bradati Spa-nac u gruboj, sme oj vunenoj mantyi. Nadgledaoje obrazovanje mladih Indijanaca koji su vrlo brzo po eli slediti svog opsednutog u itelja u uništavanju starih obi aja. Naravno, Diego de Landa bioje prisutan i onda kada su Španci 1524. godine usred grada Maja T'ho, udaljenog od Izamala, osno-vali centar koji je postao polazište za osvajanje Jukatana. Fra-njevac se udiojakim gra evinama grada T'ho, ali je u njima, svakako video samo kamene blokove korisne za gradnju hriš an-skog hrama: od hramova Maja nastale su hi-iš anske katedrale, od piramida španske upravne zgrade. lako su nebrojene gomile. Tog, pomena vrednog, 12. jula 1526. donetoje pred crkvu San Mi-gziel u Mani, poslednjoj metropoli Maja, 5000 sli ica bogova, 13 žilvenika, 197 kultnih posuda i 27 nau nih i religioznih dela, ilu-strovanih rukopisa Maja. Na biskupovu zapovest ova je gomila spaljena. Plameni jezici lizali su i proždirali nezamenjiva doku-mentajedne velike kulture. Ime grada Mani u prevodu zna i "pro-hujalo". Potpuno mirno beležioje Diego de Landa: "Našli smo veliki broj knjiga sa crtežima, ali pošto su one sadržavale samo laži i avolja dela, sve smo ih spalili, štoje Ma-je veoma rastužilo i izazvalo njihovu veliku potištenost." (3) Ta tuga traje do danas, naro ito kod istraživa a Maja. Paljevina u Maniju bilaje signal. Slepo imitiraju i Landu spaljivali su misio-nari rukopise Maja gde god su ih našli. Pod etiketom " avolje delo", kojuje on uveo, uništeni su tragovi Maja što su vodili ka njihovim starim bogovima. Zahvaljuju i upravo nemilosrdnotn biskupu de Landi uništenje klju za svet Maja. Uredni provincijalac i biskup de Landa - "soko" me u misionarima - degradiranje, zbog svojih preteranih akcija, na španskom dvoru u skromniji rang "golubova". Toje saznao preko svojih doušnika. Upoznat sa dvorskim spletkama, pripremao se za realnost: tražio je pnjatelje koji bi ga uveli u tajne sveta Maja. Takve informacije je našao me u lanovima indijanskih plemi kihporodica - Ko-kom, Šiu i Ica. Da bi u slu aju potrebe mogao dokumentovati "opa-snost" Maja, beležioje na latinskomjeziku sve što su njegovi novi prijatelji govorili o bogovima i mitovima, o fantasti nom sistemu brojeva, o kompletnoj azbuci i preciznom kalendaru. Godine 1566. završioje svoje odbrambeno pismo Relacion de las cosas de Yuca- tan - Izveštaj o stvarima u Jukatanu (4). Ovaj dopis postaoje naj-važniji izvor istraživanja o Majama. Otkriven je samo zahva-Ijuj-u i slu aju.

Tri godine pre nego što e se navršiti tri veka otkako je de Landa napisao svoje pismo, kada ga je 1863. Abe Šarl-Etjen Braser (1814-1874) - duhov.nik koji nije pripadao manastirskom redu -otkrio u Kraljevskoj biblioteci u Madridu kao dopis de Lande. Neugledna knjižica stajala je uklještena izme u dela uvezanih kožom sa zlatotiskom. Brasseur, dugogodišnji misionar u Gvatemali i sveštenik u ft-an-cuskom poslanstvu u Meksiko Sitiju, bioje fasciniran: iz sitnih, crnim mastilom ispisanih latinskih rukopisa izlazile su glife Maja i skice njihovih umetni kih objekata. Braserje našao Arijadnin konac, koji je trebalo da nas izvede iz lavirinita Maja.

Baština Maja

Biskup de Landa pisao je u svome pismu: "Najvažnije što su poglavari vukli u svoje postojbifae, bile su njihove nau ne knjige." (4). Njegov zemljak Hose de Akosta kaže u svom izveštaju:

"U Jukatanuje bilo uvezenih i presavijenihknjiga, u kojima su školovani Indijanci uvalisvoja znanja o planetama, o prirodi i stara predanja." (5)

Tri takva rukopisa Maja koji se nazivaju kodeksima, preživela su razorni bes biskupa Diega de Lande.Madridski kodeks našao je Aba Braser kod jednog profesora Di-plomatske škole u glavnom gradu Španije.

Drezdenski kodeks

Pariski kodeks prona en je u korpi za otpatke u Nacionalnoj bi-blioteci. Danas se on u iyoj uva kao verovatno najdragoceniji ru-kopis.

Drezdenski kodeks, koji se uva u saksonskoj Zemaljskoj bibliote-ci gi'ada Drezdena, doneo je Johan Hristian Goce, bibliotekar Kraljevske biblioteke, 1793. sjednog putovanja po Italiji.

GOce je dodao uz akta: "Naša Kralj evska biblioteka ima tu prednost nad mnogim dru-gtm, štoposedujejednotakoretkoblago. Onojeprona enopre nekoliko godina kodjedne privatne osobe u Be u i dobijenoje veoma lako, kao nepoznata stvar. Bez sumnje poti e iz zao-stavštine nekog Španca kojije sam bio u Americi ilije tamo bio neko od njegovih predaka". (6) Kakojejeftinadragocenostkada se nepoznaje! TišiDrezdenski ko-deks danas bi SOTHEBY & Co. platili najavnoj dražbi sedmoci-frenu dolarsku sumu. Sva tri kodeksa mogu se slagati u vidu harmonike ili Leporela. Pariski kodeks - fragment, jer mnogo stranica nedostaje ili se ne mogu pro itati - kada se složi, duga akje 1,45 m. Madridski kodeks, sastav^en iz dva dela, najtajanstveniji i najin-teresantniji od pisama Maja, kada se raširi, duga akje 3,56 m. (7) Sti-anice kodeksa na injene su od tankih slojeva like sa kore divlje smokve; oslikane su tankim perima, finim kistovima ili šta-pi ima. Mikroskopska ispitivanja otkiila su i metode izrade; naj-pre je omekšana kora drveta premazivana sokom "gumenog" drveta da bi postala elasti na, zatim su vlakna poravnata skro-bom od biljnih gomolja i na kraju premazana fn-najsom od kre nog mleka. Osušeni kre li io je na veoma tanak štukovani premaz, na kome su brilijantski sveflucale slikarske boje umetnika. Izrada"knjiga" završavalase slepljivanjemlistovafinomoblogom, iji se sastav nije mogao identifikovati. Zatim se Leporela mogla otvarati i ponovo sklapati.

Starost kodeksa nije odre ena. na, daje sam ovaj grad star 2000 godina. Kao i kod svih svetih predanja može se po i od toga da se u štitio Drezdenskog kodeksa'rsidiojednom primerku, kojije staiaonte-skrajnom nizu kopija, dakle, da taj materijal stoji najnmge 2000 godina na rovašu vrem.ena. Kodeksi ukupno pokazuju 6730 glavnih znakova i 7500 afiksa (pri-dodatih slogova) (8). Prema tome se može pretpostaviti da bi 6730 glavnih znakova dalo dovoljno uporednih mogu nosti za dešifrovanje. Zabluda! Doduše, posumnjalo se da u Pariskom ko-deksu proro anstva imaju svoj sadržaj, ali do sada nije razjašnjeno kakva su to proro anstva.Madridski kodeks trebalo bi da sadrži horoskope i uputstva svešte-nicima za njihovo koriš enje - ukoliko se stvarno radi o horoskopi-ma: možda je za sveštenike Maja itanje sudbine iz zvezda bilo ozbiljna razvojna nauka. Drezdenski kodeks, me utim, pokazuje upravo udesne asti'o-nomske tabele o pomra enjima u prošlosti i budu nosti, o puta-njama meseca i planeta. U tome se nau nici slažu. Zašto? Zato što je biskup Diego de Landa u svom Izveštaju dao pravi klju za ma-tematiku i astronomiju Maja.

Sveti, zagonetni simboli

Veruje se da je odgonetnuto zna enje oko 800 hijeroglifa (svetih simbola) Maja što iznosi, kako specijalista dr Džordž E. Stjuart kaže, izme u 5 i 30 procenata od onoga što postoji (9). Sigurnoje da celih 5 procenata od toga jesu brojevi. Ostali hijeroglifi još uvek nisu dešifrovani, iako se na njihovom dešifrovanju bezuspešno an-gažuje velika grupa vrednih istraživa a, pa ak i kompjuteri.

Primeri glifa Maja

Senzacionalne objave kao što su "ODGONETNUTO PISMO MAJA" (10) ili "DEŠIFROVANI

HIJEROGLIFI MAJA" (11) zvu e isuviše lepo da bi bile istinite: one su senzacionalne, ali ne odgovoraju stvar-nom stanju istraživa kih rezultata. Jedan od velildh istraživa a pisma Maja, profesor Thomas Bar-thel, kaže u vezi sa teško ama oko dešifrovanja, da pismo Maja ima "o ito mešovit karakter" (12), jer isti znakovi mogu predstav-Ijati sasvim razli ite stvari; istotako, postoje itavi blokovi hijero-glifa što se nalaze usred teksta s brojevima ili, pak, igre re i, "koje nude mnogobrojne varijante rešenja, a ijismisao ide u sasvim razli itim smerovima" (13); zatim, postoje elementi' pisma ra-zli ite veli ine, "koji se ^tapaju u novejedinice razli ite veli ine."Ono što istraživanju takve vrste pri injava posebnu teško u, jeste nekadašnje stvaralaštvo s odre enom namernom: svete knjige, kao vrstatajnogkoda, namenjene su samo sveštenim licima; taj-noviti znaci zabranjivali su obi nom narodu pristup u misti ni svet znakova. Ktome treba dodatijoš i to daje od grada do grada, od plemenskog podru ja do plemenskog podru ja postojao dru-ga iji jezik i oblik simbola, dijalekta.

Kojeondalukav? Iznena uju e je bogatstvo meni upu enih žaoka koje treba da spre ejednostavno poimanje pisma Maja. Normalnoje da blok hi-jeroglifa po inje takozvanom •uvodnom glifom, inicijalima na isci-frana i ukrašena velika po etna slova. Moralo bi se misliti naporno ak i ako bi se italo sleva na desno. Maje su to radile zamršeno. One su re ale znakove s leva na desno, ali i odozgo nadole. esto kolone glifa treba itati u parujednu kraj druge. Kao što inicijali si-gnaliziraju: "Ovde treba po eti s itanjem," tako ine i uvodne glife, ali one su zbunjuju i,podmuklo smeštene u sadržaju ove ponude, koja zapravo i nema nikakvog ukrasa. esto isto geometrijski iz-vedene one su odjednom mnogozna no apstraktne, prikazuju pti-cu ili kakvu drugu životinju, esto Ijudsku glavu, a onda mitološkog monstruma. Bez pronalska mašine za vreme, koja bi nam omogu avala pristup u onu prošlost kada su nau nici Maja pronašli pismo, nikada ne emo doznati šta su oni mislili sa svojim skrivaljkama. "U oskudici se poznaje majstor", rekaoje Gete. Mi se moramo ogra-ni iti na ono malo, što danas mislimo da znamo, a toje fantasti no dosta.