Etika je nauka o moralu; (filozofija morala), koja istražuje smisao i ciljeve moralnih normi, osnovne kriterije za moralno vrjednovanje, kao i uopće zasnovanost i izvor morala. Etika prije svega pripada filozofiji koja proučava ljudsko ponašanje koje je prihvaćeno pod određenim moralnim aspektom. Ona je normativna znanost, a norme odlučuju o specifičnom karakteru etike i tako ju razlikuju od drugih znanosti.

Етика заједно са естетиком спада у заједничку област филозофије која се

назива аксиологија или теорија вредности. Она се бави изучавањемморала и

појмовима доброг и исправног. Свака етичка теорија садржи бар две компоненте - теорије:

ону која одређује шта је добро или вредно и она која одређује шта је исправно.

Етичка дилема је ситуација до које долази када се чини да су две или

више моралних вредности једнако валидне, а контрадикторне, а одпојединца се захтева да

направи најбољи могући избор[1].

Jedna od definicija koju znam o utilitarizmu je da je to eticka teorija koja smatra da je neka radnja ispravna ako proizvodi, ili teži da proizvodi, najvecu meru dobra za najveci broj ljudi na koje ta radnja Pogodnost usvajanja utilitarizma je sto nam pruza tehniku resavanja moralnih pitanja za koja nemamo neposredne upute od Boga. Cak i Deset zapovesti trazi tumacenje. Utilitarizam nam daje orudje neophodno za procenjivanje takvih ubilackih radnji (na primer, samoodbrane) koje su saglasljive sa zapovescu «Ne ubij», ko i onih koje to nisu. utice. Ako nije tako, radnja je pogresna.Moral je skup nepisanih pravila.Rec moral potice od latinske reci MOS,MORIS,sto znaci obicaj,narav,cud,ponasanje.Ima znacenje kao i grcka rec ETHOS.Moral je skup normi koje odredjuju sta je dobro,a sta zlo.

Prema utilitarizmu, radnju treba da vrednujemo gledajući njene POSLEDICE, odmeravajući DOBRA DEJSTVA naspram LOŠIH NA SVE OSOBE izložene tim dejstvima. Ako dobra nadmašuju loša, to će biti dobra radnja; ako loša nadmašuju dobra, radnja će ispasti loša.

Tradicionalni moral je moral koji se zasniva na obicajima,odnosno tradiciji.Ovaj tip moralnosti zapravo se izjednacava sa obicajima.

Utilitaristicki ili utilitarni moral je moral koji se zasniva na stavu da je imetak I sigurnost koju on pruza najvalidnija mera vrednosti koju covek poseduje.Utilitarizam je eticka,pravna,socijalna,ekonomska I psiholoska teorija,koja u ponasanju ljudi kao vrhunsku vrednost istice vladavinu principa korisnosti,a ne zastitu neke vise moralne ili neke druge vrline ili vrednosti.

Reč "etika" potiče od grčkih reči ethos - što znači običaj, i ethikos - što znači moralan. Etika je nauka o moralu ili o moralnom fenomenu (mos, moris - latinska reč koja znači i običaj, narav).Etika je filozofska disciplina koja proučava moral, odnosno moralni fenomen u najširem smislu - proučava njegovo poreklo, ciljeve i smisao moralnog delovanja.

I RADNA NEDELJA

UVOD U ETIKU

Ljudi su skloni da se okrenu prošlosti pitajući se da li je pre nego što su pravila nametnuta postojala neka bezkonfliktna stanja u kojim pravila nisu bila potrebna jer

niko nije želeo da učini nešto loše .Otuda logično sledi pitanje kako smo izgubili te predetičke i bezkonfliktne uslove . Postoje dva temeljna odgovora na to pitanje . 

Jedan dolazi pre svega od Grka i Hobsa i tu se etika objašnjava kao sredstvo egoističke promišljenosti i njegov prvobitni izraz je ugovor. Ovaj izraz preetičko stanje vidi kao stanje usamljenosti jer nevolja je u tome što su ljudi počeli da opšte i komuniciraju jedni sa drugima – što je društvena karakteristika čoveka. Čim su to učinili sukob je postao neizbežan, a prirodno stanje po Hobsu postaje „ rat sviju protiv svih “i to čak i onda kada pre sukoba ljudi nisu bili neprijateljski raspoloženi jedni protiv drugih.U tim uslovima sam opstanak je postao moguć tek na osnovu pravila postignutih upornim pogađanjem i dogovaranjem.

Drugo hrišćansko objašnjenje morala tumači nastojanje da ljudi svoje nesavršenu prirodu usklađuju sa Božjom voljom i savršenom Božjom prirodom. 

Po modelu društvenog ugovora sva su živa bića egoisti , a ljudska bića se međusobno razlikuju samo po svojoj kalkulativnoj i interesnoj inteligenciji, ljudi su samo prosvećeni egoisti.

Recimo požrtvovana briga za mladunčad koja često uključuje i gladovanje vrlo jje raširena pojava i nju pored roditelja pokazuju i ostali članovi društva, zato se ova pojava može smatrati prvobitnom osnovom morala.

Konflikt je ono što moral čini nužnim i moral traga za zajedničkim rešenjima konflikata – materijalni izvor prava

Čovekova moralnost se uglavnom prepoznaje kao prisilna akcija proistekla iz opiranja egoizmu

Pitanja :

1. Šta je etika?2. Obrazložiti pojam tradicionalnog morala.3. Obrazložiti pojam utilitarističkog morala4. Šta je osnovni uzrok nastanka etike u društvu5. Objasniti etiku kao promenljivu društvenu kategoriju6. Objasniti šta je to normativni a šta naučni aspekt etike

II RADNA NEDELJA

PRAVNA ETIKA

Moral treba posmatrati kao jedan od oblika društvene svesti, a društvena svest znači pre svega čovekovo razumsko ponašanje, pri čemu koristi ukupna znanja i iskustva društvene i šire svetske zajednice.6.Prema vasem misljenju na osnovu cega mozemo neko ponasanje oceniti atributima dobro ili zlo?-Neko ponasanje mozemo oceniti kao dobro onda kada proizvodi najvecu srecu za najveci broj ljudi i dobro moze biti ono sto mi smatramo da je dobro na osnovu licnog sistema vrednosti..Objasnite cinjenicu da su moral i etika drustvene pojave-Moral se ispoljava u drustvu ,jedino u drustvu covek moze da se izrazi kao covek i stekne svest o samom sebi.U neprekidnom dodiru i povezanoscu sa drugim ljudima covek izrazava svoje moralne vrednosti,norme,ideale.

2.Kako covek najbolje spoznaje sebe?-Covek najbolje spoznaje sebe tako sto gleda na sebe ocima drugih ljudi i tako sto daje odgovor na pitanje kako ja treba da se ponasam da bi ljudi oko mene bili zadovoljni i srecni,a sta ja treba da ocekujem od njih da bi bio srecan.

3.Zasto se moral tretira kao ljudski unutrasnji glas?-Unutrasnji glas u coveku jeste savest.Glas savesti u coveku izrice moralnu zapovest i pomaze da razlikuje dobro od zlog ponasanja.Covek po vlastitoj slobodi i savesti odlucuje da deluje na moralno ispravan nacin. Етика се бави изучавањем и одређивањем појмова доброг и исправног. Као филозофска дисциплина проучава мотиве, циљеве и норме човјековог дјеловања и моралног просуђивања. Сама ријеч потиче од грчке ријечи ethos - обичај. Предмет етике је морал.Osnovni elementi morala jesu : znanja o tome šta je to dobro, a šta loše ponašanje, stoga moral ima svoja dva osnovna elementa :

-normativni – odnosno određena pravila u društvu, da bi se ostvarili dobri i poželjni društveni odnosi, koji omogućuju skladan i funkcionalan razvoj društvene zajednice

- naučni – a to znači da se moral bavi određenim zakonitostima, pravilima, kriterijumima i standardima, koji imaju opšti karakter moralnosti, za sve ljude bez obzira gde žive i koje kolektivne karakteristike imaju.

Postavlja se pitanje koja je osnovna razlika između morala i prava kao pravila koja su upućena čovekovoj svesti radi poželjnog i društveno prihvatljivog ponašanja?3.Napravite razliku izmedju sankcija za krsenje pravnih normi i sankcija za nepostovanje moralnih normi.-Za krsenje pravnih normi sledi kazna ili sankcija u vidu novcane kazne,zatvora. Za krsenje moralnih normi slede "nepisane kazne" koje se mogu menjati ( iskljucenje iz zajednice). Ipak najveca kazna u slucaju ne pridrzavanja moralnih normi jeste griza savest.

Dolazi se do zaključka da je osnovna razlika u tome što pravo predstavlja sistem normi koji se nameće kao obavezno određeno ponašanje, sa pretnjom da će biti primenjena odgovarajuća sankcija ukoliko pojedinac krši te pravne norme. Због

потребе да се регулисање понашања људи не препушта стихији, држава одређује

друштвене правно-политичке норме, чије непоштовање санкционише. Ове норме се

садржински разликују од моралних. Исто тако, морална дужност и правна обавеза нису

увек у складу и због тога што правна радња може да буде исправна, али не мора да буде

морална. Дешава се и да је правна норма на вишем етичком нивоу у односу на одређени

морални систем. Оно што је слично је да се санкција за прекршај моралних норми углавном

изражава као реакција друштва. Ипак, санкције за прекршај правних и моралних норми се разликују.[1] Морална санкција може бити индивидуална (унутрашња, рецимо грижа

савести), о којој је говорио и Имануел Кант [2]  и друштвена (спољашња; презир, па чак и

искључење из друштва). Међутим, правим моралним чином се сматра онај који је почињен

из моралних побуда, а не из страха од санкција или због стицања већег угледа или чак славе.[

A kada je reč o moralu kao sistemu društvenih pravila ponašanja on izvire iz društvene svesti čoveka i ličnih stavova čoveka, da ne treba drugima činiti ono što ne želimo da se nama čini od strane drugih.Tako moralno ponašanje najviše dolazi do izražaja tamo gde ne postoje utvrđene pravne norme ili jedinstvene pravne norme koje nejasno ili dvosmisleno regulišu tu situaciju.Морал је облик друштвене свести који представља систем правила или норми заснованих

на схватању добра и зла, које регулишу односе човека према друштву, другим људима и

себи самом, на тај начин што их се људи придржавају без обзира на санкције.

Moral nije apsolutno trajna , konstantna, nepromenjiva društvena kategorija. Moralne norme su se istorijskim razvojem društva menjale, transformisale i adaptirale društvenim potrebama. To je i razlog što danas možemo govoriti o postojanju antičkog, srednjovekovnog,buržoaskog i socijalističkog morala.

Tako je Žorž Gurvič izvršio tipologiju i klasifikaciju morala, on pored tradicionalnog i utilitarističkog morala razlikuje i sledeće tipove morala koji se ispoljavaju u svakodnevnom životu i odnosima među ljudima, a to su: Običaj je pravilo nastalo

dugotrajnim ponavljanjem u društvu.

Blage sankcije – prekor, opomena. Iz običaja se javljaju moralne norme. Odnos čoveka prema

svetu, drugima i sebi. Sankcija u vidu griže savesti, bojkota. Svest o dobru i zlu. Moral zavisi od

klasa koje vladaju u društvu.

Tipovi morala:

-         tradicionalni, patrijahalni, favorizovanje najstarijeg muškarca u porodici, žena nema

prava. Zasniva se na privatnoj, ličnoj svojini. Zastupljen u malim, seoskim zajednicama.

-         imperativni, zapovesti koje koristi vladajuća klasa.

-         utilitarni (utilus – korist), nosioci su ljudi kod kojih najveća vrednost nije ono što je

materijalna vrednost. Javlja se u kapitalizmu. Vreme je novac. Sve je predodredjeno stvaranju

profita. Ne vrednuju se ljudi po ličnosti, već je cilj da se uveća bogatstvo i visoke pozicije ljudi u

društvu. Cilj opravdava sredstvo. Negativni moral (sponzoruše).

-         moral vrlina, čovekove pozitivne osobine. Hrabrost, pravičnost, skromnost, istrajnost,

dobrota, iskrenost. Čovek kao racionalno biće ume da prevazidje ono što se u moralu smatra

kao zlo. Lekari, profesori, sveštenici, vojnici, policajci – nosioci ovog morala.

-         stvaralački (delotvorni) moral, poželjan oblik morala. Ljudi koji su ušli u fazu kreacije su

nosiocli ovog morala. Stvara se kulturno nasledje.

Svako od nas u sebi ima svih ovih morala.

1.1.3. Moral i pravo

Osnovna karakteristika prvobitnog društva je jednakost. Pošto su društv. odnosi mnogo složeniji i brojniji regulisanje ponašanja ljudi nije se smelo prepustiti stihiji već se tražila neka organiz. snaga koja bi to regulisala, neki organ koji ima sredstva da obezbedi nesmetano odvijanje i funkc. istih. Znači kada običaji, moralne norme i uticaj javnog mnjenja nisu dovoljni da ozbede nesmetano sprovođenje ustanovljenih pravila ponašanja u društvu, tu ulogu preuzima pravo a sankciju obezbeđuje država. Država određuje društv. norme koje se označavaju kao pravno-polit. norme. Pravo je sistem društv. normi, posebna vrsta društv. propisa čiju sankciju obezbeđuje država.

Pravo i moral se sadržinski razlikuju ali se u izvesnoj meri dodiruju. Razlikovanje je najvidljivije u odnosu na sankciju. Naime, sankcija za prekršaj moralnih normi se uglavnom izražava kao spontana reakcija društva (uže ili šire sredine), u prvobitnoj zajednici predviđala je i isključenje iz društva, što se ipak razlikuje od organizovane prinude od strane države radi sprovodjenja pravnih normi. Pravo reguliše odnos između pojedinca i države,a moral odnos pojedinca i društva, pojedinca i društvenih grupa, pojedinca prema samom sebi. Isto tako, moralna dužnost i pravna obaveza nisu uvek u skladu jer određena pravna radnja može svoj izvor da pronadje u motivima koji su čak nemoralni, a da sa pravnog stanovišta ipak bude ispravna. Medjutim, pravo u određenim situacijama može da bude čak i na višem etičkom nivou u odnosu na određeni moralni sistem.Pravna norma je pravilo koje propisuje država i za čije nepoštovanje odredjuje sankciju, npr.

novčanu kaznu. Jelčnek je utvrdio da je pravo minimum morala, pravne norme treba da budu

uskladjene sa moralnim normama kojima se društvo već pokorava dobrovoljno. Tako se postiže

potpunija primena prava. Moral je širi pojam od prava.

Moral vrlina : koji se temelji na opšteprihvaćenim , trajnim, neprolaznim, individualnim i kolektivnim vrednostima kao što su iskrenost, pravdoljubivost, poštenje, skromnost, hrabrost, vernost, čestitost, umenrenost, požrtvovanost, nesebičnost, ljubav prema bližnjima. Ove osobine su svakom čoveku potencijalno date, a od samog čoveka i od društvene klime zavisi da li će se razviti navedene moralne vrednosti.

Moral naknadno donetih sudova : Ovim moralnim stavovima čiji je oslonac polaganje računa samome sebi za izvršena dela, zato se zove moralna svest koja kod čoveka koji je imao veći broj nemoralnih postupanja , prema drugima može izazvati grižu savesti.

Imperativni moral : se zasniva na autoritetu utvrđenih pravila i propisa. Ovaj tip morala se karakteriševisokim stepenom strogosti koji doseže čak i do represivnosti. Nemilosrdan je prema svima koji misle i ponašaju se drugačije od postojećeg sistema moralnih normi, jer se smatra da je to jedino ispravno moralno ponašanje.

Moral idealnih simboličkih predstava : proizilazi iz nekih uzvišenih autoriteta čoveku, sa kojim čovek nastoji da se identifikuje, čiji moralni uzori ostaju i njegovi čovekovi ). Ovi uzori se poštuju, ali se pojedinac ne trudi da dosegne njegove visine.To su najčešće vrednosti humanizma, altruizma i pravednosti.

Delotvorni moral ili moral stvaralaštva : to je takav moral koji svoje ishodište nalazi u vrednostima kao što su; sposobnost, stvaralačko delovanje ljudi u stvaranju novih vrednosti posebno u periodima siromaštva i nedovoljnog fonda sredstava za život.

Retko se može desiti da samo jedan tip morala postoji u jednom društvu. Obično nekoliko vrsta društvenog morala egzistira, od kojih je uvek jedan dominantan. Osim toga pojedinac može pored postojećih tipova, razvijati i sopstveni, unutrašnji moralni sistem, delimično ili sasvim različit od društveno dominantnog moralnog modela.Filozofsko- aksiološko stanovište osnovno stanovište glasi:”Činite drugima ono što želite da drugi čine prema vama”

Pitanja nakon II radne nedelje :

1. Koja su to osnovna dva elementa koja izučava pravna etika?2. U čemu je bitna razlika između moralnih ipravnih normi?3. Zašto je potrebno u pojedinim oblastima postojanje moralnih pored pravnih normi i pravila.4. Objasniti moral kao oblik društvene svesti?5. Obrazložiti pojam morala vrlina6. Obrazložiti moral naknadno donetih sudova7. Obrazložiti pojam imperativnog morala8. Obrazložiti moral idealnih simboličkih predstava9. Obrazložiti delotvorni moral ili moral stvaralaštva10. Obrazložiti moral kao predpostavku i kao dopunu pravnih normi.

DEONTOLOŠKA ETIKA

Ona potiče od grčke reči koja označava – reč, govor, tvrdnju, raspravu i istraživanje. To je nauka o moralnim dužnostima, o nečemu što treba činiti u svakodnevnoj praksi. Ponekad se navodi da je deontologija nauka o moralnosti. Tu se misli na usklađivanje čovekovih vlastitih interesa sa opšteprihvatljivim i prikladnim.Етика заснована на идеји о дужности или ономе што је исправно, или правима, за разлику од етичких система заснованих на идеји постизања карактерних квалитета неопходних за добар живот тј етика врлине.( извод из Филозофског речника Сајмона Блекбурна)

Кантова етика са његовом конструкцијом званом "категорички императив" је деонтолошка етикаPOJAM PRAVNE ETIKE

Ovde se ne misli na opštu aksiološku vrednosnu etiku, nego ovde se misli i na profesionalnu pravnu etiku tj. na skup pravila ponašanja pripadnika pravne priofesije koja se primenjuju u obavljanu profesionalnih aktivnosti pravnika.

Treba praviti razliku i između teorijske i praktične etike tj. primenjene etike.Teorijska etika izučavastandarde, kriterijume i pravila dobrog i lošeg u vezi sa ponašanjem koje pojedinci trebaju da izgrade i prihvate.

Dok primenjena etika jeste samo ponašanje u skladu sa etičkim pravilima i standardima u okviru javnog i privatnog života.To se u javnom životu odnosi na pravnike, lekare, rukovodioce itd.Stoga profesionalna etika obuhvata kodifikovana i nekodifikovana pravila i smernice koje uređuju ponašanje u okviru neke profesije

Poseban moral koji se stvara u okviru zanimanja ima dva bitna elementa. Prvi gde po pravilu on reguliše odnose u okviru istog zanimanja lekara, pravnika i sl.tj između njegovih pripadnika. To se odnosi na moral solidarnosti, uzajamne pomoći, i poštovanja kao i pravila o obavljanju izvesnih zajedničkih poslova, protokola isl.Drugo prpfesionalni moral podrobno reguliše obavljanje određenog zanimanja i odnos njegovih pripadnika prema drugima, kao i prema društvu u celini , a pre svega prema korisnicima zanimanja.

Zavisno od vrsta i važnosti neka zanimanja imaju vrlo podrobno razrađene moralne kodekse kao npr. lekari i advokati, koji do najsitnijih pojedinosti regulišu obavljanje zanimanja i odnos prema korisnicima, kao i niz odnosa među njegovim pripadnicima,

a takođe znatan deo ponašanja pripadnika van profesionalnog rada.

U evropsko – kontinentalnim pravnim sistemima najveće poverenje uživaju advokati. Zbog toga su pravila pravne etike najviše razvijena, upravo , kada je reč o profesiji advokata. Što se tiče pravosuđa ono je u ovim sistemima više tretirano kao državna služba. Isto važi i za pravnike u drugim institucijama u kojima rade.

Profesionalnu pravu etiku bi mogli definisati kao principe i ponašanja kojih njihovi pripadnici trebaju da se pridržavaju prilikom bavljenja pravom, odnosno prilikom njegove primene. Ovi principi su nastali kroz razvoj same pravne profesije, što znači da su izgrađivani kroz veoma dug istorijski period. 

Kako je tekao istorijski proces formirnja pravila profesionalne pravne etike.U početku oni koji su se bavili pravom, čak često nisu bili ni pravno obrazovani, pa nisu ni u pogledu svog profesionalnog ponašanja bili podvrgnuti gotovo nikakvoj kontroli.Međutim, ubrzo su preduzete odgovarajuće mere kako bi se odgovarajuća samovolja sprečila. Prve mere je preuzimao zakonodavac, ali isto tako i pravosudne i vladine institucije. Vremenom se u okviru same profsije razvila i svest o potrebi postojanja određenih standarda profesionalnog ponašanja. Sve ovo činilo je jedno zajedničko jezgro pravne odnosno profesionalne etike.

U mnogim državama profesionalna udruženja pravnika težila su da ova pravila etičkog ponašanja stave u pismenu formu, međutim smatra se da pisani kodeks etike ne mora biti nužan.

Etički principi mogu da postoje kao opšteprihvaćena pravila u okviru struke pa čak i u stručnoj literaturi pa i u drugim pisanim dokumentima profesije, kakav je slučaj u Engleskoj. Međutim prednost pisanog kodeksa čini etički povezane principe lako dostupne praktičaru i na taj način olakšava njihovu efikasnu primenu. Kada takav kodeks postoji onda obično sadrži kako opšte etičke principe, tako i konkretna pravila vezana za specifične probleme profesionalne etike. 

PITANJA NAKON III NEDELJE PREDAVANJA

1. Obrazložiti pojam deontološke etike2. Definisati pojam pravne etike3. Obrazložiti razliku između opšte – teorijske i praktične etike.4. U čemu je prednost pisanih moralnih kodeksa u odnosu na nepisane.5. U okviru primenjene pravne etike postoje dve dimenzije navedite ih i objasnite.6. Ukratko obrazložite istorijski razvoj pravne etike7. Kakvu ulogu imaju advokati u Zapadnoj Evropi i Engleskoj.8. Na koji način je većina država podvela pravnu profesiju pod zakonodavnu kontrolu.

Pravna etika – treba praviti razliku između opšte sa jedne strane i posebih primenjenih etika sa druge strane. To znači da pored opšte etike, koja izučava opšte moralne principe, postoje i posebne grane etike, kao npr.pravna, medicinska, poslovna i prosvetna.

Pravna etika se ispoljava u svoje tri dimenzije, a to su:

advokatska etikasudijska etikatužilačka etika

koje se najčešće daju u vidu pisanih tekstova koji se zovu moralni kodeksi.

Profesionalnu pravnu etiku treba definisati kao principe i ponašanja kojeg njihovi pripadnici treba da se pridržavaju prilikom obavljanja pravnih poslova, bilo da su to advokatski, sudijski ili javno-tužilački poslovi. To znači za razliku od opšte, pravna etika je strukovna etika koja se odnosi na profesionalna zanimanja pravnika, advokata i tužilaca.

Postoji bitna razlika između opšte i posebnih etika. Ona se ogleda pre svega u tome što opšta etika analizira i izučava etiku sa stanovišta opštih principa, standarda i kriterijuma, etiku vezanu za ponašanje ljudi sa stanovišta loših i dobrih dela. Sa druge strane pojedinačne etike ( posebne ) neposrednije, detaljnije i podobnije konstituišu etička pravila i principe vezanu za oblast na koju se odnose etički principi.

Posebne etike kao npr. lekarska isto tako pored zakona i opšte etike,detaljno i neposredno putem medicinskog etičkog kodeksa uređuje pitanja medicinskog osoblja od prijema pa do otpuštanja pacijenata.

U okviru svake posebne etike, bilo da je pravna, medicinska, poslovna, postoje dve osnovne dimenizije:

Prva je ona koja se odnosi na struku, na one koji trebaju međusobno u okviru struke ( pravnici, lekari, rukovodioci) da pokažu moralne principe kao što su : uvažavanje, tolerancija, solidarnost i profesionalna ispomaganja.Druga dimenzija moralnih principa u okviru posebne etike odnosi se na ponašanje i profesionalni odnos struke u sprovođenju moralnih principa prema osoblju ili klijentima na koje primenjuje utvrđene moralne principe: ( u medicinskoj etici – bolesnici, u poslu – radnici, u pravu – klijenti advokata, okrivljeni pred sudom, optuženi od strane tužilaca.)

Sa stanovišta istorijskog razvoja postoje dve osnovne karakteristike kod posebnih etika:

1. Nisu uvek postojala pisana pravila kao današnji kodeksi, nego je moral više običajno, nepisano bio prenošen sa jedne na drugu generaciju. U tom slučaju postojao je strah od subjektivnog, ličnog prenošenja moralnih pravila što je ugrožavalo autentičnost i originalnost tih izvornih moralnih pravila.2. Druga karakteristika istorijskog razvoja posebnih etika, posebno pravne, jeste da su u jednom dužem periodu stvaraoci, a štoje najgore oni koji suprimenjivali etiku, nisu bili pravnici, pa je vremenom dolazilo do toga, što je i danas osnovni princip, da pravnici u okviru svojih udruženja i nadležnih organa utvrđuju moralne principe i pravila putem određenih moralnih kodeksa.

Pisani kodeks etike – jeste izraz savremenog društva, jer su u njemu nedvosmisleno, jasno dati kriterijumi i principi etike tako da ne može doći do subjektivnog i slobodnog tumačenja, nego oni zahtevaju da se dosledno precizno sprovode onako kako su u pisanom tekstu i dati.

Uloga advokata u Evropi i u Engleskoj ogleda se u tome da su oni branioci i zastupnici građana koji učestvuju u sudskom sporu i moraju do kraja dosledno ds čuvaju tajnu svojih klijenata, a sa druge strane oni moraju biti zagovornici i glavni nosioci dosledne primene prava radi ostvarivanja pravde i pravičnosti.

1. 2.

IV RADNA NEDELJA

SISTEM PRAVNE ETIKE U RAZLIČITIM ZEMLJAMA

U evropsko – kontinentalnim sistemima uloga advokata kako u građanskim parničnim tako i krivičnim predmetima razlikuje se od one u angloameričkom sistemu. Ovo se odražava i na pravila profesionalne etike u ovim zemljama.

U Zapadnoj Evropi i zemljama Engleskog govornog područja gde advokati nisu državni službenici, već predstavljaju slobodnu profesiju u službi svojih klijenata, profesionalna etika je vezana za dva osnovnaaspekta statusa advokata.Sa jedne strane njega zapošljavaju klijenti da bi advokati služili njihovim interesima. Sa bdruge strane advokati učestvuju u vršenju jedne važne društvene funkcije – primene prava kroz davanje saveta, putem suđenja, pripremanja dokumentacije i vođenja pregovora u ime svojih klijenata. Na taj način princip profesionalne etike naglašava da je glavna uloga pravozastupnika da služi svog klijenta, a sa druge strane da obezbedi pravdu, a ne samo da uvećava sopstvene prihode. Pravozastupništvo je , kako se kaže, profesija a ne biznis.

Pravozastupnik jeste zastupnik svoga klijenta ali mora da zadrži i veliki deo sopstvenog rasuđivanja i samostalnost u pogledu pravca kojim treba da se kreće.

Advokat je često suočen sa problemom da li može zastupati dva ili više klijenata čiji su interesi u sukobu.

Pravni sistem sveta, po pravilu zabranjuje zastupanje klijenata čiji se interesi sukobljavaju sa interesima drugih klijenata, osim ako se obe saglase.

REGULISANJE PRAVNE ETIKE PUTEM ZAKONA I AKATA PROFESIONALNIH ORGANIZACIJA

Od 19. veka većina zemalja podvela je pravnu profesiju pod zakonodavnu kontrolu na sledeća tri načina:

1. Prijem u pravnu profesiju automatski čini pravnike članom odgovarajućeg profesionalnog udruženja2. Pravnim udruženjima data je znatna sloboda u vezi sa pravnim obrazovanjem, izdavanjem dozvola za obavljanje stručne delatnosti i disciplinovanje profesije, sa tim što najviša ovlašćenja pripadaju sudovima a u zemljama romansko – germanskog sistema, donekle , i odgovarajućim ministarstvima.3. Bavljenje pravom kao profesijom generalno i u pogledu pojedinih oblasti, zabranjeno je onima koji nisu članovi profesionalnih udruženja.

U SAD – u oko polovine država ima takav sistem u kojem je zabranjeno delovanje pravnika mimo njihovih udruženja, u preostalim državama članstvo u profesionalnim organizacijama je dobrovoljno.

U Francuskoj profesionalne organizacije su regionalizovane da bi se podudarale sa sudskom organizacijom.

U federalnim državama kao npr. u Nemačkoj centralna vlast je stvorila naipnalna

pravna uređenja koja služe svrsi kontrole rada pravnika.

U mnogim zemljama romansko – germanskog prava profesionalna mobilnost je veoma ograničena jednim drugim faktoromtj. ograničenim brojem onih koji se primaju u određenu granu profesije. Obično postoji ograničenje u pogledu broja javnih beležnika, dok broj advokata obično nije ograničen.

PRAVNA ETIKA I PITANJE SUDSKE NEZAVISNOSTI

Demokratske države su bile posebno energične u stvaranju duha i tradicije koji su poštovali nezavisnost sudstva.

Poseban status sudije vezuje se za načelo podele vlasti. Postoji veliki broj sredstava kojima se obezbeđuje sudska nezavisnost.

Kao najvažnija mogu se nabrojati sledeća:posebna organizacija sudstva,stalnog sudijskog položaja, odnosno pravilo da sudije ne mogu da budu premeštene bez sopstvenog pristanka , pravilo da sudija ne može da bude smenjen dokle god svoju funkciju obavlja na propisan način, da sudija ne može biti penzionisan, pre nego navrši zakonom predviđene godine života, takođe da mu može biti suđeno samo uz odobrenje višeg suda.

Nezavisnost se obezbeđuje i propisima koji zabranjuju da sudije obavljaju druge profesionalne poslove.Za obezbeđenje nezavisnosti sudova veoma je važan i način na koji se sudije biraju odnosno imenuju.

Sa druge strane položaj sudije je u većini zemalja vezan za stroga pravila profesionalne etike. Dok sudija treba da brani integritet i nezavisnost sudstva.

Nedovoljna stručnost i neodgovoran odnos prema poslu pogoduju različitim neetičnim postupcima pravnika, koje se pre svega ispoljavaju kao delovanje u sukobu interesa i mogućnosti da bude podmićen( korumpiran)

PITANJA NAKON IV PREDAVANJA

1. Kakvu ulogu advokati imaju u Zapadnoj Evropi i Engleskoj2. Da li advokat može istovremeno zastupati dva klijenta čiji su interesi sukobljeni.3. Na koji način je većina država 19. veka zakonom uredila pravnu profesiju4. Kakav je sistem zakonodavne kontrole pravnika u SAD, Francuskoj i Nemačkoj5. Kojim sredstvima se obezbeđuje sudska nezavisnost6. Navesti garanciju sudske nezavisnosti

V RADNA NEDELJA

SUKOB JAVNOG I PRIVATNOG INTERESA

Svaka situacija u kojoj postoje međusobno neusklađeni interesi, očekivanja ili želje, pri čemu nije jasno, kojima od njih treba prevagu, može se na teorijskom nivou smatrati sukobom interesa.

Interes bi najpribližnije mogao da se odredi kao uvažavanje ili davanje prednosti nekom zbog nekih naročitih okolnosti i razloga (njegovog društvenog statusa, profesije, društvenog uticaja,ekonomske moći, ličnih odnosa sa nekim i sl.)

Odgovarajući interes može imati kako pojedinac tako i društvene grupe i slojevi.Predmet našeg interesovanja su sukobi interesa pojedinaca.

ETIKA PRAVNIČKIH PROFESIJA

Poslovi kojima se bave pravnici uvek su povezani sa ostvarivanjem pojedinačnih prava i pravnom zaštitom interesa građana i pravnih lica. Da ne bi delovali na uštrb tuđih prava i interesa, pravnici su dužni da postupaju pre svega u skladu sa zakonom i drugim propisima a potom i da se pridržavaju posebnih etičkih principa svojstvenih njihovim profesijama.

Dopunski zahtevi, koji olakšavaju da se neki pravnik vlada u skladu sa etikom svoje profesije su sledeći: 

1. stručnost2. odgovoran odnos prema svojim klijentima i profesionalnim obavezama3. izbegavanje situacija sukoba javnog i privatnog interesa i korupcije

Tek povezanim ostvarivanjem sva tri zahteva postiže se u punoj meri da pravnik vrši svoje poslove u skladu sa osnovnim zahtevima profesionalne etike.Javni interes se najopštije određuje kao nešto što pripada javnosti tj.zajednici uopšte. Javni interes nije isto što i državni interes.Državni interes zastupaju državni funkcioneri i službenici, a javni interes je poveravanje vršenja javne vlasti službenicima umesto građana za dobro građana. To su ljudi koji upravljaju javnim dobrima kao što su voda, struja, javni prevoz , putevi i dr.Njihova obaveza je da deluju zakonito. U situaciji sukoba javnog i privatnog interesa postaje bitniji privatni, lični ili grupni interes umesto javnog interesa, koji bi u svakoj situaciji trebao biti prioritetan.

Sukob između javne dužnosti i privatnog interesa javlja se isključivo kod pojedinaca koji vrše vlast i javna ovlašćenja. Sukob javnog i privatnog interesa postoji u svakom slučaju kada onaj koji vrši javnu funkciju ili javnu službu donosi odluke pod uticajem privatnih ili grupnih interesa, umesto da deluje u opštem interesu.

Od sukoba interesa treba razlikovati sukob dužnosti. To je situacija kada javni službenik ne obavlja dovoljno stručno javnu službu npr. sukob službene dužnosti postoji ukoliko neki javni službenik zauzima službeni položaj koji ne odgovara njegovim stručnim kvalifikacijama. U našim uslovima sukob službene dužnosti može imati dalekosežne posledice, a to je pojava da se nakon izbora otpuštaju stručnjaci, a da se na njihova radna mesta dovode nestručni „partijski ljudi“, čak ima slučaja da su im ti državni, odgovorni poslovi prvo zaposlenje. Sve u cilju zaposlenja odanih i partijsko poslušnih ljudi , a ne stručnih i kompetentnih ljudi.

OBLICI SUKOBA INTERESA ( STVARAN, POSTOJEĆI ILI BUDUĆI I PRIVIDAN )

Sa aspekta vremena u kome se ispoljava, sukob javnog i privatnog interesa može biti:

1. aktuelan ( postojeći ) što bi značilo da pojedinac deluje u situaciji koja se može označiti kao sukob interesa.2. preteći ( budući ili potencijalni ) kada pojedinac još nije preuzeo nikakvu radnju, ali se već nalazi u situaciji koja može da preraste u aktuelan sukob interesa.

Ponašanje i postupanje koje izaziva sukob interesa, moglo bi da dodje pod udar

sankcija ( disciplinskih, prekršajnih i krivičnih ). Ono takođe može da bude sankcionisano merama koje se predviđaju u okviru etičkog kodeksa, a koje se u suštini svode na disciplinske mere primenjene na radu npr. suspenzija sa posla, premeštaj na drugo radno mesto, otpuštanje i slično.

Međutim u slučajevima pretećeg sukoba interesa, kazne nisu moguće niti su celishodne, jer pojedinac uopšte ne mora biti svestan postojanja okolnosti, koje tek mogu da dovedu do sukoba interesa. Stoga pojedinac može krajnje svesno izvršiti svoje obaveze, a da se nađe u situaciji koja se može označiti kao sukob interesa. Čak ni svako ostvarenje privatnog interesa ne mora neminovno da nanese štetu javnom interesu koji pojedinac treba prioritetno da ima u vidu.

Moguće je da sukobe interesa izazovu određeni nematerijalni interesi koji se tiču nastojanja da se ostvare društveni prestiž ili steknu poverenje u višim krugovima, priznanje i slično.

Najzad na pristrasno ponašanje sudije ili javnog funkcionera ili službenika u konkretnom slučaju mogu uticati neki drugi iracionalni razlozi, poput simpatija ili antipatija prema nekom, animoziteta, zavisti, ljubomore, pakosti i slično.

DIREKTAN I INDIREKTAN SUKOB INTERESA

Sukob interesa može da se ispolji kao rezultat ličnih veza i okolnosti koje postoje, kod samog sudije, tužioca ili službenika. Dok posredan sukob interesa imamo kada je na delovanje javnog funkcionera ili službenika uticala težnja da zadovolji interes trećih lica koja su sa njim u bliskom srodstvu i odgovarajućim emotivnim vezama kao npr. roditelj, bračni drug, partner, prijatelj, kum i sl. Zato nije jednostavno uvek spoznati sukob interesa.

SUKOB INTERESA U RAZLIČITIM VIDOVIMA VLASTI

U javnom sektoru imamo sukobe interesa zakonodavne vlasti (narodnih poslanika) i izvršne vlasti.

Sukobi interesa u koje bi dospeli predstavnici pravosuđa ( sudije i javni tužioci ) razrešava se primenom zakonskih odredbi, zbog kojih bi morali da izuzmu iz postupanja u konkretnom slučaju. Slično je i kod aadvokature pri čemu je odgovarajućim procesnim zakonima i kodeksom advokatske etike regulisano na koji se način razrešava sukob interesa.

Odlučivanje ili delovanje javnog službenika motivisano ostvarivanjem privatnog interesa umesto opšte dobrobiti jeste tipičan primer sukoba interesa. Šta više sukob interesa postoji i kada je pod uticajem privatnih interesa javni službenik nepravilno službeno delovao, iako inače ovlašćen da donese punovažnu odluku o konkretnom slučaju.

Posebna vrsta sukoba javnih i privatnih interesa javlja se uporedo sa razvojem uprave. Pošto se danas sve češće određeni upravni poslovi, prenose na nevladine organizacije, one postaju ravnopravni partner organima uprave, proširuju se moguća područja pojave sukoba interesa npr. ako su javni službenici angažovani i u javnom sektoru i od nevladinih organizacija na pojedinim poslovima iz iste nadležnosti, ili ako su javni službenici i funkcionalno angažovani na poslovima davanja pravnih saveta ( konsaltinga ) i davanja usluga pojedinim klijentima ili agencijama koje sarađuju sa privrednim preduzećima nad kojim bi ti službenici ili agencije trebalo da vrše upravni nadzor i slično.

Pitanja:

1. Objasniti pojam sukoba interesa2. Definisati pojam interesa3. Da ne bi narušavali tuđa prava i interese kako trebaju da postupaju pravnici4. Navesti dopunske zahteve koji olakšavaju da se neki pravnik vlada u skladu sa etikom svoje profesije5. Obrazložiti pojam javnog interesa6. Obrazložiti razlike između javnog i državnog interesa7. Obrazložiti razlike između sukoba interesa i sukoba dužnosti8. Obrazložiti kakav je to aktuelni a kakav je prateći sukob javnog i privatnog interesa9. Obrazložiti sukob javnog i privatnog interesa10. Objasniti direktni i indirektni sukob interesa11. Obrazložiti kako nastaje sukob javnog i privatnog interesa u državnoj upravi.

VI RADNA NEDELJA 

NEPOTIZAM I KRONIZAM KAO OBLICI SUKOBA INTERESA

Kao posebna vrsta sukoba interesa navodi se nepotizam i kronizam. Tako nepotizam kao poseban oblik sukoba javnog i privatnog interesa, ispoljava se u slučajevima, kada neko upotrebljava svoja diskreciona ovlašćenja kako bi obezbedio prednost sa članom svoje porodice ( pri zapošljavanju u javnom sektoru ili prilikom unapređenja)Tu se radi o nemoralnom ponašanju koje zaslužuje moralni prekor ( iako nije sankcionisano pravnim sankcijama) jer je očigledno da javni službenik neopravdano favorizuje svoje rođake ili se okružuje ljudima u koje može više da se pouzda kada bude odlučivao na osnovu diskrecionih prava.U privatnom preduzetništvu nepotizam je normalan i može biti ključ uspešnog poslovanja. Međutim, u javnom sektoru uticaj nepotizma znači jedino da „ najbolji kandidati neće biti zaposleni ili unapređeni “ i da će zbog toga javnost trpeti posledice.Sa druge strane to znači da se ne bira najkvalitetniji , nego na osnovu rodbinskih veza i sličnih okolnost taj kandidat dobija priliku da zasnuje radni odnos sa državom na štetu poreskih obveznika.Nepotizam može da izazove značajne međuljudske sukobe u samoj organizaciji, naročito ako je zasnovana na hijerarhijskom ustrojstvu ( a to je upravo bitna karakteristika državnih organa ) u takvoj strukturi teško je obezbediti normalno funkcionisanje službe i autoritet rukovodioca ukoliko je podređen i podčinjen bračnim ili bliskim krvnim i tazbinskim vezama.Nepotizam može da bude kočnica i u konkretnom vršenju sudijske vlasti (iako se pravilima o izuzeću sudija praktično onemogućava) ali od značaja može biti situacija kada se roditelji i deca nađu u ulozi advokata koji zastupa klijenta u sudskom sporu koji vodi kao sudija njegov bračni drug ili krvni srodnik.U svom širem značenju nepotizam pored privilegovanja rođaka ili bračnog druga podrazumeva i favorizovanje i bliskih prijatelja.Taj vid nepotizma gde se favorizuju prijatelji naziva se kronizam koji kao širi pojam u odnosu na nepotizam, obuhvata slučajeve kada se, neopravdana prednost pri izboru na radno mesto u javnoj upravi ili pri zapošljavanju daje prijateljim i kolegama.U našim uslovima kronizam ima dugu tradiciju tako da postoji naročito u krugu osoba koje se služe različitim kumovskim, „ zemljačkim “ i drugim vezama da bi izdejstvovali određenu odluku javnog službenika u svoju korist.Sukob interesa tada može biti očigledan. Kronizam je dopušten u privatnom preduzetništvu.

POVEZANOST SUKOBA INTERESA I KORUPCIJE

Pojava korupcije je svakako prisutna kada u konkretnom slučaju lični ili grupni interes dobije prioritet nad društvenim interesom. Jasno je da nije isto sukob interesa i korupcija ali sukob interesa prethodi korupciji.

Prvo moramo odrediti pojam korupcije jer sukob javnog i privatnog interesa omogućava pojavu korupcije u toj meri da se ponekad poistovećuje sa korupcijom.

Korupcija je složen psiho – socijalni fenomen. Korupcija se uobičaeno definiše opisno. Ustvari korupcija je „bolest lidera“ tj. kao situacija u kojoj lice ovlašćeno da donosi odluke i predeuzima akta u javnom interesu modifikuje svoju odluku rukovođen privatnim interesom. Što govori da korupciji prethodi sukob interesa. U dečijoj i razvojnoj psihologiji dobro je poznato da se radi usmeravanja dece u poželjnom pravcu koriste različiti vidovi „podmićivanja“uslovljavanja i ucenjivanja uz obećanje poklona. Međutim, kada se na isti način ponašaju odrasli primenjujući korupcionu praksu u značajnim segmentima društvenog života ( u upravljanju državom ) to ponašanje nije moralno niti socijalno prihvatljivo.

Kao složena društvena pojava korupcija se određuje u okviru tradicionalnih teorijskih pristupa i tri pojave:

1. kao nedozvoljeno ponašanje javnih službenika ( ograničeno na sektor javne uprave )2. sa aspekta zakona tržišta ( kada obuhvata različita koruptivna ponašanja u privrednoj delatnosti )3. u odnosu na ostvarivanje javnih interesa, kada se shvata u širem smislu u odnosu na sve druge subjekte kojima se poveravaju javna ovlašćenja a ne samo na organe uprave.

Tokom dosadašnjeg istorijskog razvoja ljudskog društva više od 3000 godina korupcija se razvijala u tipičnim oblicima podmićivanja nosilaca javne vlasti. Stoga se oduvek u interesu očuvanja centralne vlasti vodilo računa da se spreči da predstavnici te vlasti na uštrb državnih sredstava ostvaruju svoje privatne interese i ličnu korist . Još od starog Rima i Ciceronovog doba uspostavljen je koncept „ bona fides“ koji pored ostalog podrazumeva odvajanje javnih funkcija od privatnih poslova . Od kraja 17 – og veka sa razvojem uprave ovaj ideal je još više dobio na značaju. Tako npr. ideje francuskog prosvetitelja iz 18 –og veka Žan Žak Rusoa o upravljanju društvom i dobroj vladavini temelje se na pravilima o sprečavanju podmićivanja predstavnika vlasti i na odvajanju javne vlasti od privatnih interesa, jer upravo to stvara neslućene mogućnosti korumpiranja državnih službenika.

U periodu liberalnog kapitalizma sa pojavom državnog intervencionizma neminovno se stvaraju uslovi za nova žarišta, korupcije, jer ta državna intervencija nameće potrebu da se činovničkom aparatu poverava donošenje značajnih odluka u korišćenju sredstava iz nacionalnog budžeta ili drugih sredstava u državnoj svojini.

Pri tome se stvara mogućnost da državni službenici raspolažu ovim sredstvima i dobrima kao vlastitom imovinom i da selektivno vrše nadzor nad korišćenjem tih sredstava tako da to donese korist nekom javnom funkcioneru ili političkoj stranci na vlasti.Očigledno je da uključivanje države u upravljanje kapitalističkom ekonomijom uslovilo je pojavu novih vidova korupcije, jer država ne raspolaže nekim posebnim službama izvan svoje administracije, kojim bi mogla da proveri obavljanje ekonomskih poslova u državnom interesu. Stoga treba parafrazirati izjavu Džordža Soroša koji kaže „ u biznisu nema etike, ne može se očekivati da će javni službenik u svakom slučaju odoleti iskušenju da ne iskoristi javnu funkciju za sticanje lične

koristi“

Dinamične društvene pojave izazvane modernizacijom i tehnološkim napretkom dovele su do idealnog modela dobre uprave, u skladu sa tim pojavile su se i nove vrste korupcije.Kompleksnost fenomena korupcije povezana sa svakodnevnim životom uslovila je pojavu različitih oblika korupcijskog ponašanja. Tako je podmićivanje prvi, najstariji i univerzalni oblik korupcije koja se nalazila u svim dosadašnjim društvima. Ali bilo bi pogrešno shvatiti da se pojava korupcije može izjednačiti sa davanjem i primanjem mita.Postoje i druga dela povezanosti sa korupcijom kao što su prevare, utaje, zloupotreba društvenog položaja. Korupcija u širem smislu bi obuhvatala:slučajeve finansiranja političkih stranaka iz prihoda javnih preduzeća i razni oblici prevara radi utaje poreza, neformalno povezivanje grupa privrednika radi sticanja ili zadržavanja monopoloskog položaja na tržištu i sl.Prema tome korupcija se samo jednim svojim manjim delom ispoljava u oblicima ponašanja koja se mogu uspešno regulisati krivično-pravnim normama.

Na drugim višim nivoima korupcija se prikriva oblicima moralno problematičnih ili čak socijalno prihvatljivim ponašanjem, što dodatno otežava njeno otkrivanje i suzbijanje. Prema svetskom programu za suzbijanje korupcije pored mnogobrojnih utvrđene su i sledeće grupe i tipovi korupcije:1. korupcija na najnižem uličnom nivou2. korupcija na srednjem nivou u poslovnoj sferi3. korupcija na najvišem nivou tj. politička korupcija

Korupcija kao pojava u enciklopedijama se definiše kao podmićivanje ili potplaćivanje. Korupcija na uličnom nivou ispoljava se u svakodnevnim društvenim odnosima u kojima učestvuju građani. Tu se radi o podmićivanjima zbog nedostatka robe na tržištu radi upisa dece u željenu skolu, za smeštaj u zdravstvo i adekvatno lečenje, za zaposlenje,za povoljan stambeni kredit isl.

Korupcija na srednjem nivou vrši se u poslovnom svetu. Radi se o propuštanju neophodnog nadzora gde se nekom omogućuje da se nesmetano bavi određenom privrednom delatnošću.Podmićivanje je moguće prilikom izdavanja dozvole ili davanja neke saglasnosti.

Najopasniji oblik korupcije je politička korupcija. Na taj način ostvaruje se sprega između nosilaca ekonomske i političke moći što otvara put nekim zloupotrebama javnih funkcija sa jedne , i nesmetano brzom i ekonomskom bogaćenju pojedinaca bliskih vlasti sa druge strane.

Pitanja:

1. Objasniti pojam nepotizma kao sukob interesa.2. Objasniti pojam kronizma kao sukob interesa.3. Da li je dozvoljen nepotizam i kronizam u oblasti privatnog preduzetništva – obrazložiti.4. Obrazložiti korupciju kao sukob opšteg i privatnog interesa.5. Navesti tri grupe oblika korupcije.6. Navesti najstariji prvi oblik korupcije, kao i ostale vidove korupcije.7. Navesti tipove korupcije.8. Kakva je to korupcija na najnizem nivou.9. Kakva je to korupcija na srednjem nivou.10. Kakva je to korupcija na najvišem nivou.

VII RADNA NEDELJA

Uprkos teškoćama da se tačno odredi pojam korupcije zavisi od određenih faktora koji deluju na unutrašnjem državnom planu, a to su:1. vladavina prava2. ekonomski faktori3. kulturni faktori

Prema neki istraživanjima uticaj ovih faktora na korupciju iznosi preko 80%. To znači odsustvo neophodnih uslova za funkcionisanje pravne države ( posebno kriza demokratije, nedostatak kontrole vršenja vlasti, i nedovoljni uvid javnosti u rad državnih organa ), ekonomska kriza i socijalna nestabilnost u društvu i kultura u kojoj tradicionalno postoji i veliki stepen tolerantnosti prema različitim oblicima korupcije podstiču pojavu i širenje korupcije u jednom društvu. Tako npr. dominantni uticaj kulture može objsniti sistematske pojave korupcije u visokorazvijenim zemljama kao što su npr. Francuska i Italija za razliku od nordijskih zemalja u kojima se javljaju sporadični slučajevi korupcije. Ove razlike su isključivo kulturološki uslovljene.objašnjavajući uzroke korupcije sociolozi polaze od različitih karaktera društvenih pravila kojima se reguliše ponašanje članova društva. Tako bi prvu grupu činila ona pravila koja se nameću pomoću autoriteta vlasti tako da se fizičkom prinudom obezbeđuje njihova primena.U drugu grupu pravila pravila spadala bi uputstva kojima se propisuje sankcija za prekršaj određenog pravila ponašanja.Treća grupa pravila su obavezujuća pravila koja se poštuju , ne toliko zbog straha od primene sankcija nego zbog razvijene svesti o potrebi njihovog poštovanja.U svakoj držvi postoje sve tri vrste društvenih pravila bilo da su sadržana u pravnim propisima ili običajnim, nepisanim pravilima. Tako prema kriterijumu koja se vrsta pravila pretežno primenjuju, moguće je razlikovati tri različita društva tj. države.1. Hegemonističke bi bile države u kojima u masi različitih pravila preovlađuju ona pravila gde je elita superiorna u odnosu na ostale grđane. Ta elita nameće i monopolizuje pravo na donošenje pravila , instrukcija i principa.Građani su u potčinjenom položaju u odnosu na elitu i zato je njihovo učešće u primeni pravila svedeno na pasivnu ulogu – na puko potčinjavanje vlasti i postupanje po nalazima vlasti.U takvim društvima i pravnim sistemima nema značajnijeg suprotstavljanja korupciji. Takva hijerarhijska organizacija vlasti nije karakteristična samo za totalitarna i autoritarna društva nego i za demokratska društva u razvoju.2. U takvim demokratskim društvima uprkos proklamovanim demokratskim principima i normama opstaje autoritarni proces donošenja političkih odluka, koji je karakterističan za hijerarhijski ustrojene države. U ovakvim državama obično postoje stroga uputstva protiv korupcije. Međutim pored tih zabrana nisu razvijeni kontrolni mehanizmi koji bi obezbedili tu primenu ili se jednostavno pravila ne poštuju, a to se prećutno toleriše.3. Treći model postoji u državama u kojim oni koji donose društvene odluke rukovode se racionalnim razlozima. U ovim društvima najvažnija je vrsta pravila koja su obavezujuća, ne po tome što su nametnuta snagom zakona nego zahvaljujući svesti svakog člana društva da je poštovanje tih pravilaa delovanje u opštu i u svoju korist. U ovim društvima izostaje korupcija a i ako se pojavi radi se o sporadičnim slučajevima i aferama koje se lako otkrivaju i sprečavaju.

MEHANIZAM RAZREŠAVANJA SUKOBA INTERESA

Sukob interesa ne može se na jednostavn način razrešiti nekom zabranom kako ćemo npr. zabraniti službeniku da ostvaruje svoje lične interese. Baš zbog toga najviše što možemo je da adekvatno utičemo na javnog službenika tako da izbegava ili na

odgovarajući način postupa u situacijama sukoba interesa.

Pravila o razrešenju sukoba javnog i privatnog interesa treba da posluže prevenciji mogućih zloutreba javne funkcije.

Antikorupcione strategije prilagođavaju se zahtevu da postoje različite forme u kojima se korupcija ispoljava, posebno u oblasti javne uprave, ali i uopšte u društvu. Najvažniji mehanizmi u pravcu sprečavanja delovanaja i sukoba interesa su profesionalni etički kodeksi koji ukazuju pravniku kako da postupa u slučaju potencijalnog sukoba ličnog i javnog interesa ili sukoba vlastitih interesa i interesa njegovog klijenta. Kada se radi o poslovima u državnoj upravi onda se sadržajem etičkh kodeksa upoznaju službenici još prilikom stupanja na posao čime su u obavezi da se tih propisa kasnije i pridržavaju.Etički kodeksi za različite profesije postaju naša stvarnost. Tako primera radi postoji kodeks za univerzitetske profesore, za lekare, sudije, tužioce, advokate i javne službenike. Kada se radi o javnim službenicima, postoje naročiti međunarodni standardi u ovoj oblasti, a to su : Međunarodna pravila ponašanja za javne službenike ( dokumenti OUN ) Kodeks ponašanja javnih službenika ( dokumenta Saveta Evrope ) kao iSmernice OEBS – a za rešavanje sukoba interesa u javnoj službi.

Etički kodeksi obavezuju, pre svega moralno, a po izuzetku za kršenje etičkog kodeksa može da sledi neka mera.

PITANJA NAKON VII NEDELJE PREDAVANJA :

1. Navesti uutrašnje faktore koji utiču na korupciju ( vladavina prava, ekonomski faktori, kulturni faktori )2. Pravna država kao faktor uticaja na korupciju 3. Ekonomska kriza kao faktor uticaja na korupciju4. Kultura kao faktor uticaja na korupciju5. Navesti grupe pravila kojima se može suzbiti korupcija6. Zavisno od grupe pravila koja se primenjuju kakvi vidovi države mogu biti u borbi protiv korupcije i ukratko objasniti svaki od pomenutih vidova7. Čemu trebaju da služe pravila o sprečavanju sukoba javnog i privatnog interesa ( prevenciji mogućih zloupotreba )8. Navesti najvažnije mehanizme sprečavanja sukoba javnog i ličnog interesa9. Kada je reč o poslovima državne uprave, kada se ti službenici i kako upoznaju sa borbom protiv sukoba interesa?10. Za koje sve službe postoje moralni kodeksi, navesti.11. Navesti međunarodne standarde, pravila za javne službenike ( OUN, Savet Evrope i OEBS ) u borbi protiv sukoba interesa.

VIII RADNA NEDELJA 

ETIČKI KODEKSI

Iako bez pravnih sankcija , etički kodeksi deluju kao dodatna pravila koja svojom obaveznošću utiču na osobu koja se bavi pravničkim zanimanjem, da bi se ponašala u svemubu skladu sa najvišim profesionalnim zahtevima.Postavlja se pitanje zbog čega pravila o pravnoj odgovornosti nisu dovoljna za spečavanje neetičkog ponašanja pravnika? Zbog toga što se nezakonito ponašanje u svemu poklapa sa neetičkim ponašanjem i postoji slobodni ( sivi ) prostor u kome pravnik može postupati u sukobu javnog i privatnog interesa. Pitaje je hoće li prihvatanje etičkih postulata u svemu moći da reši osnovni problem a to je da se pravnik vlada u skladu sa pravilima etike ( npr. nepoklapanje prava i etike. Tu

spadaju diskreciona prava , nepotizam i kronizam i dr. )

REGULISANJE ZABRANE SUKOBA INTERESA U NAŠEM ZAKONODAVSTVU

U našem pravnom sistemu sukob interesa se reguliše Ustavom, odgovarajućim zakonima i etičkim kodeksima.

Ustav Republike Srbije od 30.09.2006. godine u članu 6. stav I proklamuje zabranu sukoba interesa . Niko ne može vršiti državnu niti javnu funkciju koja je u sukobu sa njegovim drugim funkcijama , poslovima ili privatnim interesima . U stavu II istog člana Ustava navodi se, da se postojanje sukoba interesa i odgovornosti pri njegovom rešavanju Ustavom i zakonom. 

Zabrana delovanja u sukobu interesa kroz pravila o nespojivosti vršenja različitih funkcija konkretizovana je u ustavnim odredbama koje se tiču rada narodnih poslanika ( član 102 ) U tom članu se u III stavu navodi da narodni poslanik ne može biti poslanik u skupštini autonomne pokrajine niti funkcioner u organima izvršne vlasti i pravosuđa, niti može obavljati druge funkcije, poslove i dužnosti za koje je zakonom utvrđeno da predstavljaju sukob interesa.Kada je reč o predsedniku Republike ustav u članu 115 navodi da predsednik republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu dužnost. Za članove Vlade Ustav u članu 126 utvrđuje da član Vlade ne može biti narodni poslanik u Narodnoj skupštini , poslanik skupštine autonomne pokrajine i odbornik u skupštini jedinice lokalne samouprave niti član izvršnog veća autonomne pokrajine iliizvršnog organa jedinice lokalne samouprave. U tom članu se dalje navodi da će se zakonom urediti koje su to druge funkcije , poslovi ili privatni interesi u sukobu sa položajem člana Vlade. Kada je reč o sudijama Ustav u članu 152 navodi da je zabranjeno političko delovanje sudija a da se zakonom uređuje, koje su druge funkcije , poslovi ili privatni interesi nespojivi sa sudijskom funkcijom, npr. predsednici sudova ne mogu biti izborni članovi Visokog saveta sudstva.U Ustavu u članu 163 kada je reč o javnim tužiocima navodi se da je zabranjeno političko delovanje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca. U istom članu se dalje navodi da se zakonom uređuje koje su druge funkcije, poslovi ili privatni interesi nespojivi sa tužilačkom funkcijom.Posebna odredba pod naslovom „sukob interesa“ odnosi se na sudije Ustavnog Suda Srbije u članu 173.U tom članu se navodi da sudija Ustavnog suda ne može vršiti drugu javnu ili profesionalnu funkciju, niti posao, izuzev profesure na Pravnom fakultetu u Republici Srbiji, u sladu sa zakonom.Ove Ustavne odredbe konkretizuju se u pogledu odgovornosti i postupka razrešenja sudija i javnih tužilaca odgovarajućim zakonima.

Sukob interesa kod državnih službenika regulisan je Zakonom o državnim službenicima ( od 16.2005.godine ).Čitava treća glava ovog Zakona ( član 25 – 31 ) nosi naslov „sprečavanje sukoba interesa „ i predviđa, zabranu primanja poklona prekomerne vrednosti , i zabranu korišćenja rada u državnom organu da bi državni službenik uticao na ostvarivanje svojih prava ili prava sa njim povezanih lica, zabranu dodatnog rada koji može da izazove sukob interesa ili da utiče na nepristrasnost rada državnog službenika, obavezu obaveštavanja rukovodioca o dodatnom radu radi davanja saglasnosti, zabranu osnivanja privrednih društava , javnih službi ili bavljenja preduzetništvom , ograničenje u pogledu članstva u upravnim ili nadzornim odborima ili drugim organima upravljanja pravnog lica, obavezu pismenog prijavljivanja neposredno predpostavljenom ili državnom organu pretećeg sukoba interesa koji bi mogao da dovede do izuzeća državnog službenika u konkretnom slučaju. Pored ovih pravila propisanih Zakonom o državnim službenicima na državne službenike kji su na položaju primenjuju se i odredbe zakona i drugih propisa kojima se sprečava sukob interesa pri vršenju javnih funkcija.

Zakonom o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija ( od 20.04.2004. godine ) detaljno se reguliše šta je sukob interesa, na koje se javne funkcionere zakon primenjuje i na koji se način sukob interesa sprečava. U smislu član 1., stav II ovog Zakona sukob javnog i privatnog interesa postoji kad funkcioner ima privatni interes koji utiče ili može uticati na vršenje njegove javne funkcije. Radi sprovođenja ovog zakona osnovan je republički odbor za rešavanje o sukobu interesa kao samostalan i nezavisan organ narodne skupštine koji ima ovlašćenja da izriče mere nejavnog upozorenja ,da daje preporuke za razrešenje javnih funkcionera , da obaveštava medije i obavezu da redovno jednom godišnje podnosi izveštaj o svom radu Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Da bi se sprečilo da javni funkcioneri iskoriste svoju poziciju u vlasti radi sticanja liučne koristi, Zakonom je propisana zabrana primanja poklona, obaveza prijavljivanja imovine pre stupanja na javnu funkciju, zabrana učestvovanja u organima upravljanja, zabrana vršenja funkcija u javnim preduzećima, ustanovama i ostalim privrednim subjektima. U dosadašnjem radu odbora ukazano je da su funkcioneri najčešće kršili Zakon upravo u pogledu zabrane da istovremeno budu članovi upravnih i nadzornih odbora i više privrednih organizacija.

Uočeno je i da postojeće mere koje Odbor može da izriče nisu uvek delotvorne, te bi trebalo izmeniti Zakon tako da neke izrečene mere obavezno dovedu do opoziva javnog funkcionera.Pored Zakona o državnim službenicima i Zakona o sprečavanju sukoba interesa pre vršenja javnih funkcija treći najznačajniji zakon iz oblasti sprečavanja sukoba interesa jeste Zakon o finansiranju političkih stranaka, od 18.07.2003. godine. Ovaj zakon ima za cilj da spreči pojavu sukoba interesa u radu političkih stranaka predviđajući dozvoljene i javnosti očigledne načine finansiranja rada političkih stranaka.

Etički mehanizmi mogu da funkcionišu samo sa uslovima vladavine prava i dostignutog nivoa društvene svesti u kome su pojedinci koji vrše vlast ili obavljaju profesije od naročitog društvenog značaja, veoma odgovorno i pošteno odnose prema svom poslu. Treba tome težiti i očekivati da će taj nivo društvene svesti u dogledno vreme biti dostignut.

OD KLASNOG DO PRAVEDNOG PRAVA, OD PODANIČKOG DO PRAVNIČKOG SUDSTVA

U proteklom veku Srbija je skoro 50 godina bila u sistemu jedinstva trodelne vlasti. Ustvari postojala su zakonodavna, izvršna i sudska vlast ali su sve tri bile zauzdane. Uzde je držala partija, uzvikujući Lenjinovu parolu : „ Zakon je mera politike „ koju je ondašnja nauka uzdigla na nivo doktrine ( zakon je mera politike ). Zauzdani sudovi su ispoljavali pobožnu privrženost interesima klase na vlasti ugađajući dnevnoj politici. U to vreme suzbijana je ideja o pravednom pravu i pravičnom sudstvu.

Novo i savremeno vreme zamenilo je Lenjinovu parolu Protagorinom sintagmom starom koliko i demokratija „ Čovek je mera svih stvari „.

Nezavisnost suda, kao posebne institucije ogleda se u njegovoj samostalnosti prema organima zakonodavne i izvršne vlasti . Sudovi moraju biti osetljivi na svoju nezavisnost i ne smeju podlegati uticajima institucija i nosilaca državnih funkcija. Sudsku nezavisnost podupiru garancije utvrđene Ustavom i zakonom , a to su sledeće garancije ; 1) učešće sudske vlasti u postupku izbora i razrešenja sudija, 2) stalnost sudijske funkcije 3) imunitet sudija 4) zabrana inkompatibilnih aktivnosti sudija 5) suđenje od strane slučajnog sudije 6) odgovornost sudije 7) pristojan materijalni položaj sudije 8) udruživanje sudija radi unapređivanja 

PITANJA NAKON VIII NEDELJE PREDAVANJA :

1. Ukratko obrazložiti zašto pravan pravila nisu dovoljna za sprečavanje sukoba interesa pa se koriste etička pravila.2. Navesti pravna akta kojima se reguliše zabrana sukoba javnog i ličnog interesa u našem pravnom sistemu3. Izložiti odredbe Ustava Republike Srbije iz člana 6, stav I ili II vezano za sukob interesa4. Izložiti stav o sukobu interesa narodnih poslanika u članu 102 Ustava Republike Srbije5. Izložiti stav o sukobu interesa predsednika Republike Srbije sadržan u članu 115 Ustava6. Izložiti stav o sukobu interesa članova Vlade sadržan u članu 126 Ustava7. Izložiti stav o sukobu interesa sudija sadržan u članu 152 Ustava8. Izložiti stav o sukobu interesa javnih tužilaca sadržan u članu 163 Ustava9. Izložiti stav o sukobu interesa sudija Ustavnog suda sadržan u članu 173 Ustava10. Navesti tri zakona koja regulišu sukob interesa javnih službenika11. Ukratko obrazložiti stav o sukobu interesa sadržan u Zakonu o državnim sužbenicima ( treća glava, od člana 25 – 31 )

IX RADNA NEDELJA

1.IZVORI PRAVA PRAVNE ETIKE

Pravila advokatske etike u Srbiji potiču iz dva osnovna izvora a to su statut advokatske komore Srbije i kodeks advokatske etike advokata Takođe kao izvor advokatske etike je značajan i Zakon o advokaturi. Određena prava advokata su inkriminisana Krivičnim zakonikom , a procesni zakoni sadrže između ostalog relevantne odredbe o određenim slučajevima, obavezne službene odbrane i kažnjavanje advokata zbog nepoštovanja procesne discipline.

U okviru advokatske komore Srbije nalaze se njeni delovi ; Advokatska komora Beograda; Advokatska komora Vojvodine, Advokatska komora Zaječara; Advokatska komora Kragujevca;Advokatska komora Niša;Advokatska komora Čačka; Advokatska komora Požarevca i Advokatska komora Šapca. Svaka od ovih komora ima svojstvo pravnog lica.

Kod advokata postoji i princip specifične moralnosti, a to je čuvanje tajne izrečenih stavova i informacija njegovog klijenta tj. njegov klijent mu može priznati učinjeno delo ali advokat to ne sme reći na sudu i čak se može boriti da njegov klijent ne bude kažnjen za to delo.

Obaveza čuvanja advokatske tajne npr. može nalagati da advokat prećuti izvršenje užasnog zločina počinjeno od strane svog klijenta ne mešajući se dok se smrtna kazna izvršava nad nekom nevinom osobom osuđenom za taj zločin.Uprava advokatske komore SAD je 2002. izmenila pravila o obavezi očuvanja advokatske tajne u cilju omogućavanja razotkrivanja advokatske tajne u izuzetno gore navedenim slučajevima. Takvo kršenje zakona zbog “specifične moralnosti”tj. moralnih obzira mora biti strogo ograničeno i usko primenjivo.

PROPISI U EVROPI I EVROPSKOJ UNIJI 

Savet advokatskih komora i pravničkih udruženja Evropske Unije usvojio je okvirnu grupu etičkih pravila za advokate. Taj kodeks profesionalne etike advokata u Evropskoj uniji je prvi put usvojen 1988. a izmenjen 1998. i 2002 godine.

PROPISI U SAD I JAPANU

Propisi o advokatskoj etici SAD uglavnom potiču iz ovlašćenja pojedinačnih država da advokatima dodeljuju dozvole za rad. Pošto države dodeljuju dozvole one stoga imaju pravo da disciplinski kažnjavaju advokate. Države su usvojile sopstveni kodeks profesionalne etike advokata. Prvi model etičkog kodeksa advokata u SAD usvojen je 1908., a drugi 1969.godine, a važeći modul datira iz 1983. godine. Znatne izmene su izvršene 2002. godine. Pored kodeksa profesionalne etike advokata postoje i drugi izvori prava koji regulišu rad advokata u SAD , npr. advokati mogu biti građanski odgovorni prema svojim klijentima zbog nesavesnpg vršenja dužnosti ( neizvršenje usluga na valjan način ) Takođe postoje sudski propisi ( savezni propis 11. parničnog postupka npr.) i zakoni koji izričito formulišu odgovornost i kazne za advokate ( novčane kazne u propisu 11. npr. )vezane za kršenje ovih odgovornosti.

Postoje četiti glavna dokumenta koja u različitim stepenima postavljaju japanskim advokatima etičke obaveze kojih treba da se pridržavaju u međusobnom odnosu, zatim u odnosu prema klijentima i pravosudnom sistemu Japana. To su : Kodeks profesionalne etike advokata praktičara, zatim pravila u vezi sa advokatskim honorarima, Zakon o advokatima praktičarima i Statut advokatske komore Japana.

2. ADVOKATSKA ETIKA 

Prihvatanje i prestanak zastupanja 

Statut advokatske komore Srbije ne obraća posebnu pažnju na početak niti na završetak odnosa između advokata i klijenata. Detalje u vezi ovom oblašću Statut uglavnom prepušta Kodeksu profesionalne etike. U statutu se mogu naći njena upućivanja na ovu temu npr. član 124 statuta nabraja teške prekršaje dužnosti advokata i među njima se nalaze dva koja su primenjiva ovde:

1. Istovremeno zastupanje interesa dve stranke u postupku kad su im interesi suprotni.( stav 19 )2. Neopravdano odbijanje pružanja pravne pomoći ( stav24 )Ovi slučajevi daju sliku koja je dleko od potpune pošto su propisi zapravo veoma opširni i restriktivni. Oni se međutim skoro u celosti nalaze u Kodeksu. Propisi počinju tako što tretiraju ovu temu na veoma uopšten način, pa tako član 44 zabranjuje advokatu da se bavi aktivnostima koje bi “ugrozile njegovu nezavisnost” ili naškodile značaju njegove profesije, sledeći član obavezuje advokate u Srbiji da izbegavaju poslove koji bi njihovom radu dali “ komercijalni karakter” ( videti prihvatanje i prestanak zastupanja iz Kodeksa od 53 do 65 )

Evropski standardi

Postavljanje advokata od strane suda preovlađuje kod dosta zemalja. U Italiji i Republici Češkoj npr. advokatima je zabranjeno da odbiju pružanje pomoći kada im to nalaže sud. U Litvaniji postavljanjem advokata se ne bavi sud. Jedan odsek advokatske komore se bavi ovim pitanjima, npr. advokati u Francuskoj imaju predugovornu obavezu da budu pošteni prema budućem klijentu. U Italiji postoji široko definisano pravo advokata na povlačenje, toliko šitoko da ne postoje eksplicitna ograničenja u vezi sa povlačenjem. Advokati u Španiji mogu da se povuku iz predmeta jedino ukoliko se uvere da su klijenti obezbedili dalje zastupanje. Sa

druge strane od advokata u Španiji se zahteva da se povuku iz predmeta ukoliko on predstavlja pretnju njihovoj nezavisnosti.Advokatima u Hrvatskoj je dozvoljeno da se povuku iz predmeta ukoliko smatraju da ne mogu da ga dobiju ili ukoliko on narušava njihovu profesionalnu etiku.

Standardi u SAD 

U SAD generalno gledano advokati nisu dužni da preuzmu određeno zastupanje. U prinipu advokati biraju koje će klijente zastupati. U nekim državama pre nego što počnu da se bave advokaturom advokati polažu zakletvu koja između ostalog propisuje da advokat nikada neće iz ličnog razloga odbiti zastupanje ugroženih i zlostavljanih.

Pitanje advokatskog honorara

U kodeksu IV poglavlje obrađuje ovu temu i to 108 – 119 .

Evropski standardi

Osnovni sveobuhvtani sistem honorara može se podeliti u dve glavne grupe:1. honorari koji se nplaćuju po satu 2. oni koji se naplaćuju paušalno

U Velikoj Britaniji postoji kao i u SAD honorar zavisno od ishoda zastupanja.Jedina druga razlika između evropskog i američkog sistema honorara je u tome ko plaća advokata nakon izricanja presude. Dok je američki sistem ostao privržen podeli troškova na obe stranke, evropske zemlje skoro uniformno ( sa izuzetkom Luksemburga ) imaju sistem da “gubitnik” plaća, koji obema strankam omogućava u sporu da im honorari budu isplaćeni od strane onog koji je izgubio spor.

Satnica u Evropi

Jedna vrsta plaćanja honorara dominira evropskim pravnim sistemom a to je plaćanje na sat, i to u zemljama kao što su : Austrija, Dansa, Finska, Irska, Španija, Portugalija, Norveška, Holandija i Luksemburg.Postoji sistem plaćanja u kome je advokat slobodan da sam odredi svoju cenu a sud će priliko utvrđivanja da li su cene razumne konsultovati šifrovani spisak određujućih faktora. Sličan ovom sistemu jeste onaj koji je na snazi u Danskoj, Švedskoj, Irskoj, Portugaliji, Škotskoj, Grčkoj, Nemačkoj.

Paušalni honorari u Evropi

U jednom broju evropskih zemalja dominiraju paušalni honorari. Tako advokati u Nemačkoj i Italiji imaju minimalne honorarne zarade.U SAD su honorari određeni prema svojoj prirpdi i iznosu.

Honorari uslovljeni ishodom zastupanja

Advokatu je dozvoljeno da odredi honorar koji zavisi od ishoda zastupanja, npr advokat može da naplati ho0norar od 40% od vrednosti novca isplaćenog klijentu nakon presude. Ovo su slučajevi kada klijent ima malo novca da bi platio advokata, zato mu daje na kraju ishoda zastupanja.

PITANJA NAKON IX NEDELJA PREDAVANJA

1. Navesti izvore prava pravne etike

2. Obrazložiti pojam “specifične moralnosti” u advokatskom pravnom kodeksu3. Nabrojati neke delove kao organizacione jedinice unutar Advokatske komore Srbije4. Navesti kako se naziva dokument u okviru Evropske unije koji uređuje pitanja advokatske etike5. Kako je regulisano pitanje advokatske etike u SAD?6. Koja su to četiri glavna dokumenta u Japanu koja uređuju etičke elemente advokata7. Koja su to po statutu Advokatske komore Srbije dva slučaja kao teški prekršaji dužnosti advokata.8. U kojim zemlajma je advokatima zabranjeno da odbiju pružanje pomoći klijentima kada im to naloži sud?9. U kom slučaju se advokat u Španiji ne može povući iz procesa suđenja i zastupanja klijenta.10. U kom slučaju se advokat može povući iz procesa suđenja u Hrvatskoj?11. Ko se u Litvaniji bavi postavljanjem advokata?12. Kako je u SAD regulisano pitanje zastupanja advokata?13. Koje su dve osnovne grupe plaćanja honorara advokata u Evropi14. Kakav je karakter naplate honorara u Engleskoj i u SAD ?15. Koje zemlje imaju plaćanje honorara na sat – navesti16. U kojim zemljama advokati sami razumno utvrđuju honorare17. U koje dve države domniraju paušalan honorar18. Kakvi su to honorari advokata koji zavise od ishoda zastupanja?