SESTRINSKA ETIKA

MORAL- skup običaja, navika, nepisanih normi ili pravila, kojima

se ljudi rukovode u svojim postupcima ili po kojima

formiraju svoje rasuđivanje i usmeravaju svoje ponašanje

prema drugim ljudima u zajednici ili grupi.

U praksi, pojam „moral“ podrazumeva šta je dobro,

ispravno, a šta loše, neispravno, sa aspekta međuljudskih

odnosa i odnosa pojedinca prema društvu.

Moralne norme, načela ili pravila

ponašanja, zasnivaju se na opšte

usvojenim moralnim vrednostima po

principu dobro – zlo, ispravno –

neispravno, pošteno – nepošteno,

istinito – lažno.

Prema moralnim normama koje postoje

u jednoj zajednici, oblikuje se karakter i

ponašanje ljudi.

Pored moralnih postoje i druge norme

kao pravila ponašanja kojima se

regulišu društveni odnosi (pravne,

religiozne, tehničke, administrativne itd.)

Procenjivanje morala ili moralni sud se donosi na osnovu

postupaka, rasuđivanja, ponašanja ili uopšte karaktera

neke osobe. Moralni sud je sud o vlastitom ponašanju,

ponašanju drugih ljudi, drugih društvenih grupa i to u

odnosu na moralnu normu.

Sud može biti pozitivan ili negativan. U slučaju da moralna

norma bude prekršena, određeno ponašanje uslovilo

negativan sud, sledi moralna sankcija.

Moralna sankcija može biti individualna (unutrašnja, npr.

griža savesti) i društvena (spoljašnja, npr. prezir, pa čak i

isključenje iz društva).

Griža savesti je složena psihološka

pojava, koja se sastoji iz osećanja stida

zbog učinjenog prekršaja. Može se javiti

želja za samokažnjavanjem, koje

ponekad dovode i do samoubistva.

Kod griže savesti ponekad je prisutan

samo gnev na samog sebe, a ponekad

se radi o strahu od osude ili strahu da

se ne izgubi ljubav.

Griža savesti se pojačava

usamljenošću, a olakšava

ispovedanjem drugoj osobi.

Cilj morala je, dakle, čovekovo svesno

ponašanje tokom celog života po

prihvaćenim moralnim normama sredine

u kojoj živi.

PREDUSLOVI ZA RAZVOJ MORALNOSTI

Psihičke funkcije:

➢ Svest je osnovna psihička funkcija neophodna za

nastanak i razvoj moralnosti. Omogućuje čoveku da

procenjuje kvalitet i vrednost sopstvenog i tuđeg

ponašanja sa moralnog aspekta.

➢ Inteligencija (razum) je sposobnost snalaženja u

novonastalim situacijama. Zahvaljujući razumu, čoveku

je omogućeno da u konkretnoj situaciji prouči moralne

dileme i opredeli se za akciju.

Razum bez nagona i emocija ne može obezbediti

osećanje obaveze koje je svojstveno samo moralnom

ponašanju.

➢ Nagoni su urođeni, nasleđeni i nenaučeni obrasci

ponašanja, koji teže zadovoljenju. Zadovoljenje ima

vitalan značaj. Nezadovoljenje izaziva unutrašnju

napetost, dok je zadovoljenje praćeno osećajem

ugodnosti. Nagoni su naši pokretači, koji moraju biti

usklađeni sa moralnim normama i društvenim

ograničenjima.

➢ Emocije su veoma snažan pokretač misli i dela, a

podrazumevaju specifičan odnos čoveka prema

konkretnim predmetima, osobama i okolini. Emocije kao

što su simpatija, antipatija, saosećanje (empatija),

ljubav i mržnja, imaju najveću ulogu u formiranju morala

i oblikovanju moralnog ponašanja.

MORALNO RASUĐIVANJE I MORALNO PONAŠANJE

Moralno rasuđivanje je misaoni proces pomoću koga se

donose moralne odluke, moralni zaključci ili moralni

sudovi. Da bi neki sudovi bili moralni, moraju se odnositi

na moralnu situaciju ili dilemu, koja je u vezi sa socijalnim,

međuljudskim odnosima i procenom ispravnog –

neispravnog, dobrog – lošeg. U moralnom rasuđivanju

važnu ulogu imaju moralni principi (poštovanje potreba

drugog, jednakost, pravda, čovekoljublje…) i stepen

socijalizovanosti, odnosno integracije u društvo.

Moralno ponašanje je svaka trenutna akcija čoveka koja

je regulisana moralnim normama.

Da bi neka akcija pojedinca imala kvalitete moralnog

ponašanja, značajno je da to bude slobodna, samostalna,

samoprocenjena i samoupravljana aktivnost volje, koja

moralnu procenu realizuje u spoljašnjim radnjama.

Moralno ponašanje određuju usvojeni moralni vrednosni

principi individue, ali je uvek pod uticajem složenih relacija

individua u zajednici i interpersonalnih odnosa.

Poželjno očekivano moralno ponašanje su vrlina i moralno

dobro ostvarenje.

Poželjne moralno prihvatljive osobine ličnosti:

➢ Tolerancija – sposobnost uvažavanja mišljenja i stavova

drugog, ma kako ono neobično bilo i ma koliko se mi ne

slagali sa njim;

➢ Poštovanje potreba drugih – uvažavanje posebnog

stanja i raspoloženja druge osobe;

➢ Pravednost – zalaganje za jednakost svih ljudi;

➢ Doslednost – čvrsto zastupanje svojih stavova ako

smatramo da smo u pravu (kod tvrdoglavosti, osoba

ostaje pri svom stavu iako nije u pravu);

➢ Istinoljubivost – glorifikovanje istine, makar ona bila i

neprijatna (spremnost da se hrabro pogleda u oči

svojim greškama);

➢ Iskrenost – otvoreno iznošenje svojih misli, usklađenost

reči i dela, misli i osećanja;

➢ Samokritičnost – sposobnost kritičkog prihvatanja tuđih

stavova, dobro poznavanje sopstvenih vrlina i mana i

kontrolisanje sopstvenog ponašanja i delovanja,

iskrenost prema sebi i spremnost na korekciju

sopstvenog ponašanja i stavova;

➢ Humanost – razvijanje čovečnosti i poverenja među

ljudima, vera u ljude, briga o ljudima, pružanje pomoći

drugom čoveku, čovekoljublje;

➢ Altruizam – nesebična spremnost da se pomogne

drugome bez razmišljanja i očekivanja koristi;

➢ Plemenitost – sposobnost emocionalnog

saučestvovanja u individualnim životnim ispoljavanjima i

sudbinama drugih ljudi, dobrodušnost;

➢ Solidarnost – podržavanje istih i sličnih stavova svojih

istomišljenika bez obzira na mogući sopstveni loš ishod;

➢ Odgovornost – priznavanje individualnih i kolektivnih

grešaka i spremnost prihvatanja odgovarajućih

sankcija;

➢ Dostojanstvo – uvažavanje sebe i sopstvenih ljudskih

kvaliteta i vrednosti, sačuvati ponos i čast, ali ne i

prepotentnost;

➢ Izdržljivost, uzdržljivost, skromnost, druželjubivost,

hrabrost, disciplinovanost, uzvišenost, itd.

Najčešće negativne, moralno neprihvatljive osobine:

➢ Sujeta – stalna potreba za pohvalama i priznanjima, a

proizilazi iz vlastite nesigurnosti;

➢ Oholost ili uobraženost– ubeđenje o sopstvenoj

nestvarnoj veličini;

➢ Egoizam – borba po svaku cenu za vlastito dobro,

neprimećivanje tuđih potreba uz uvažavanje samo

sopstvenih;

➢ Zavist – nesposobnost prihvatanja tuđe sreće i uspeha

drugih osoba, često praćena željom da se toj osobi

nešto loše dogodi (zloba);

➢ Pakost – prisustvo zlobe i pakosti u dužem periodu uz

karakteristično uživanje, priželjkivanje nesreće i zla;

➢ Ljubomora – izraz je povređenog samoljublja, višak

ljubavi prema sebi, a ne prema partneru;

➢ Karijerizam – želja za postizanjem uspeha po svaku

cenu;

➢ Mržnja – izuzetno snažna emocija koja usmerava

ponašanje jedinke, jer je praćena jakom željom za

uništavanjem objekta mržnje;

➢ Osvetoljubivost, dvoličnost, koristoljublje, tvrdoglavost,

ciničnost, parazitizam, itd.

SESTRINSKA ETIKA

Etika je teorija o moralu, odnosno filozofska nauka o

moralu, koja izučava sve pojave, sve fenomene koji su

povezani sa moralom.

Sestrinstvo kao posebna profesija, izdvojilo se tek u 19.

veku, prevashodno iz brige za povređene, ranjene i

bolesne. Duži vremenski period je bilo u senci medicine.

Tek 70-tih godina XX veka postaje priznata profesija koju

više niko ne osporava.

Sestrinska etika utvrđuje vrednosne kriterijume dobrog

ljudskog delovanja i ispravnog ponašanja m. s. u

kompleksnom procesu brige i nege bolesnika.

Principi sestrinske etike proizilaze iz opštih etičkih

načela, na kojima počivaju sve profesionalne etike i

fundamentalnih etičkih principa medicinske etike.

Predstavljaju temelj iz koga proizilaze osnovna, opšta

načela najbolje sestrinske prakse, a to su:

➢ Altruizam – briga za dobrobit ljudi;

➢ Neškodljivost;

➢ Poštovanje autonomije – privatnosti;

➢ Iskrenost – govor istine;

➢ Vernost – održavanje obećanja;

➢ Pravda – fer tretman.

Moralno – pozitivna ličnost sestre:

➢ Osoba koja se opredelila za sestrinsku profesiju, mora

da voli ljude;

➢ Mora da poseduje niz pozitivnih osobina i vrlina, kao što

su: humanost, doslednost, upornost, energičnost,

poštenje, savesnost, čovekoljublje, dostojanstvo,

poštovanje drugog, kolegijalnost, itd.

➢ Neophodna je odmerenost i umerenost u oblačenju i

ponašanju (bez ekstravagacije, ali i bez zapuštenosti);

➢ U svakodnevnom radu mora da gaji empatski stav;

➢ Treba da uvažava i poštuje ličnost svakog bolesnika;

➢ Sestra treba da poznaje tehnike uzimanja podataka od

bolesnika (vođenje intervjua);

➢ Svojim gestom ne sme da skrnavi dostojanstvo ili ponizi

bolesnika;

➢ Treba da poseduje, uči i razvija umeće dobre verbalne i

neverbalne komunikacije sa bolesnikom u cilju

izgradnje dobrog interaktivnog odnosa poverenja i

uvažavanja;

➢ Na bolesnika sestra nikada ne sme vikati niti koristiti

reči koje vređaju.

Na formiranje etičkog lika sestre značajni su brojni

unutrašnji i spoljni faktori, kao što su:

➢ Nasleđe;

➢ Individualni razvoj – presudnu ulogu imaju roditelji,

vaspitači, učitelji;

➢ Događaji iz svakodnevnog života – ekonomska kriza,

nestabilna politička situacija, pogrešni autoriteti i idoli,

kao i opšta kriza morala u društvu, negativno utiču na

formiranje lika jedne sestre.

HVALA NA PAŽNJI!