1. Obeleja politikog sistema EUEvropska Unija je rezultat procesa dobrovoljne ekonomske i politike integracije izmeu nacionalnih drava Evrope. EU je otpoela sa 6 drava, i proirila se na 27 drava od 2007. godine. Poetak EU je bila Evropska Zajednica za ugalj i elik ustanovljena Pariskom ugovorom iz 1952. A konani oblik je dobila ugovorom iz Mastrihta1993. Evropska integracija proizvela je i odreene institucije lasti na evropskom nivou sa znaajnim ovladenjima u brojnim oblastima javne politike. Politike nauke poseduju objanjenja glavnih procesa koji su zajedniki svim politikim sistemima, kao to su javno mnjenje, meupartijsko nadmetanje, mobilizacija interesnih grupa, pogaanje u zakonodavnom procesu, poveravanje poslova nosiocima izvrnih funkcija i birokratama, kreiranje ekonomske politike, odnosi izmeu graana i drave, kao i meupartijski politiki i ekonomski odnosi. Zato je EU politiki sistem, a ne i drava. Gabrijel Almond i Dejvid Iston prvi su razvili formalne okvire za definisanje i analiziranje politikih sistema. Njihova osnovna karakterizacija demokratskih politikih sistema sastoji se od etri elemenata: Postoje stabilne i jasno definisane institucije koje slue za kolektivno donoenje odluka, kao i odreena pravila koja ureuju odnose izmeu tih institucija i unutar njih; 2. Graani i drutvene grupe nastoje da ostvare svoje politike elje kroz politiki sistem; 3. Kolektivne odluke u politikom sistemu imaju znaajan uticaj na distribuciju ekonomskih resursa i alokaciju drutvenih i politikih vrednosti; 4. Postoji stalna interakcija izmeu tih politikih ishoda. Evropska unija ima sve ove elemente. Ali ima i neke specifinosti po kojim se razlikuje od politikog istema dravnog tipa. EU ima necentralizovani politiki sistem, nema legitiman monopol nad primenom fizike sile, i nema atribute suverenosti.1.

Politiki sistem EU ini: Sistem vlasti (government) institucije, njihova ovladenja i pravila rada. 2. Politiki proces (uesnici, akteri) graani, politike partije i interesne grupe. 3. Donoenje odluka i njihovo spovoenje oblast javne politike Oblas javne politike EU: regulatorna, monetarna, budetska, politika prava graana i spoljapolitika.1.

2. Evropska unija i politiki sistem dravnog tipaGabrijel Almond i Dejvid Iston prvi su razvili formalne okvire za definisanje i analiziranje politikih sistema. Njihova osnovna karakterizacija demokratskih politikih sistema sastoji se od etri elemenata: Postoje stabilne i jasno definisane institucije koje slue za kolektivno donoenje odluka, kao i odreena pravila koja ureuju odnose izmeu tih institucija i unutar njih; Graani i drutvene grupe nastoje da ostvare svoje politike elje kroz politiki sistem; Kolektivne odluke u politikom sistemu imaju znaajan uticaj na distribuciju ekonomskih resursa i alokaciju drutvenih i politikih vrednosti; Postoji stalna interakcija izmeu tih politikih ishoda.

Evropska unija poseduje sve ove elemente. Prvo, nivo stabilnosti i sloenosti institucija u EU je daleko vedi nego u bilo kom drugom meunarodnom reimu. Osnovni institucionalni kvartet Evropska Komisija, Evropski Parlament, Savet ministara i Sud pravde osnovani su pedesetih godina. Institucionalne reforme proizvele su visoko razvijen sistem pravila i postupaka koji ureuju koridenje izvrnih, zakonodavnih i sudskih ovladenja od strane institucija EU. Drugo, kako su institucije EU preuzimale ova ovladenja u vrenju vlasti, sve je vedi broj grupa pokuavao d ostvari svoje interese preko sistema poevi od pojedinanih korporacija i poslovnih udruenja do sindikata, grupa za zatitu ivotne sredine, udruenja potroaa i politikih partija. Grupe sa najuticajnijim i u najvedoj meri institucionalizovanijim poloajem u sistemu EU jesu vlade drava lanica EU i politike partije od kojih se te vlade sastoje. Zahtevi unutar EU nasatju iz sloene mree javnih i privatnih grupa, od kojih se svaka nadmede u uticanju na proces kreiranja i izvravanja javnih politika, kako bi promovisala ili zatitila sopstvene intererse i elje. Trede, odluke EU su veoma znaajne i njihove posledice se osedaju irom EU. Na primer: Politike Eu pokrivaju gotovo sve oblasti javne politike(Ureenje trita, socijalnu politiku, zatitu ivotne sredine, poljoprivredu, regionalnu politiku, istraivanje i razvoj, aktivnosti policije i red i zakon, dravljanstvo, ljudska prava, meunarodnu trgovinu, spoljnu politiku, odbranu, transport...). EU postavlja preko 80% pravila koja upravljaju proizvodnjom, distribucijom, i razmenom roba, usluga i kapitala na tritu drava lanica. Vie od 100 zakonodavnih tekstova proe kroz institucije EU svake godine, primarna i sekundarna akta EU ine de3o domadeg prava drava lanica. Regulatorne i monetarne politike Eu imaju snaan posredan uticaj na raspodelu modi i resursa izmeu pojedinaca, grupa i drava u Evropi. Politiki proces politikog sistema EU je stalna odlika politikog ivota u Evropi. Prava sutina politike EU leiu stalnoj interakciji unutar i izmeu institucija EU, izmeu EU i drava lanica, izmeu razliitih resora u nacionalnim vladama, u bilateralnim sastancima izmeu vlada, kao i izmeu privatnih interesnih grupa i zvaninika nacionalnih vlasti u Briselu i na nacionalnom nivou. EU ipak ne dri monopol na d zakonitom upotrebom prinude. Zbog toga ona nije drava. Ovladenje za upotrebu prinude, preko policije i snaga bezbednosti i dalje je u rukama nacionalnih vlasti drava lanica EU. Politiki sistem EU je veoma decentralizovan, zasnovan na dobrovoljnom obavezivanju lanica.

3. Kako funkcionie politiki sistem EU Pri osnovi nalaze se graani EU, dravljani 27 drava lanica. Oni upuduju zahteve ka sistemu EU kroz nekoliko kanala. Na nacionalnom izborima graani biraju lanove svojih nacionalnih parlmenata, koji zatim formiraju lade koje su predstavljene u Savetu ministara. Na evropskim izborima graani biraju lanove Evropskog parlamenta. Ulanivanjem u politike partije i interesne grupe, graani ovim posrednikim organizacijama pruaju sredstva za uede u politici EU. Pokretanjem postupaka pred nacionalnim sudovima i pred Sudom pravde oni utiu na razvoj i primenu prava EU. Politike partije su centralne politike organizacije u svim modernim demokratskim sistemima. Partije su organizacije politikih voa slinih opredeljenja, koji ujedinjuju snage da bi promovisali odreeni program javnih politika, traili podrku javnosti za taj program i osvojili politike funkcije u cilju sprovoenja te agende. Nacionalne partije se takmie za nacionalne politike funkcije, a pobednici tog nadmetanja su predstavljeni u Savetu ministara. Evropski komesari takoe imaju odreenu politiku orijentaciju proveli su karijere u nacionalnim politikim partijama, a na ovo mesto su doli zahvaljujudi nominovanju i podrci od strane nacionalnih partijskih voa, i obino ele da se vrate u politiku borbu. Interesne grupe su dobrovoljna udruenja pojedianih graana, kao to su sindikati, poslovna udruenja, grupe potroaa, i grupe za zatitu ivotne sredine. Ove organizacije se formiraju da bi promovisale i titile interese svojih lanova u politikom procesu. Nacionalne interesne grupe lobiraju kod nacionalnih vlada ili se obradaju direktno institucijama u lobiranju kod Komisije, radnih grupa Saveta ministara i lanova EP.

Interesne grupe takoe daju finansijska sredstva politikim partijama kako bi one predstavljale njihove stavove u nacionalnoj i evropskoj politici. Predstavnici interesnih grupa formiraju mree javnih politika. Savet ministara okuplja vlade drava lanica i organizovan je u nekoliko sektorskih saveta nacionalnih ministara. On obavlja kako izvrenjetako i zakonodavne funkcije: utvruje srednjoroni i dugroni program javnih politika i on je dominantan dom zakonodavnom procesu EU. Savet obino odluuje jednoglasno, ali koristi i sistem glasova kvlalifikovanom vedinom za izvestan broj vanih pitanja. Evropski parlament se sastoji od *** poslanika, koji se biraju na izborima irom Evrope koji se odravaju na 5 godina. EP ima razliita ovladenja konsultovanja, izmena i dopuna i veta u zakonodavnom postupku EU. EP moe da daje amandmane na budet EU. On nadzire koridenje izvrnih ovladenja od strane Komisije i Saveta ministara, i moe da svojim negativnim glasom opozove Komisiju. Evopsku komisiju ii politiki kolegiju 27 komesara (po jedan iz svake drace lanice) i birokratija od ** generalnih direktorata i drugih administrativnih slubi. Komisija je odgovorna za pokretanje predloga javnih politika i pradenje sprovoenja javnih politika nakon njihovog usvajanja, te stoga predstavlja glavni izvrni organ EU. Najvii sudski organ je Evropski sud pravde, koji tesno sarauje sa nacionalnih sudovima u nadgledanju sprovoenja prava EU. EU ima nezavisnu monetarnu vlast Evropski sistem centralnih banaka koji se sastoji od Evropske centralne banke i centralnih banaka drava lanica Ekonomske i monetarne unije. 4. Koje su glavne oblasti javnih politika EU Evropska unija proizvodi pet vrsta javnih politika:1.

2.

3.

4.

5.

Regulatorne politike: pravila o slobodnom protoku roba, usluga, kapitala i ljudi na jedinstvenom tritu i tiu se harmonizacije mnogih nacionalnih standarda proizvodnje, kao to su ekoloke i socijalne politike i zajednike politike zatite konkurencije; Budetske politike: odnose se na transfer finansijskih sredstava putem budeta EU i obuhvataju Zajedniu poljoprivrednu politiku, socioekonomske i regionalne kohezione politike i politike istraivanja i razvoja; Makroekonomske politike: ostvaruju se unutar Ekonomske i monetarne unije, pri emu Evropska centralna banka upravlja ponudom novca i politikom kamatne stope, dok se savet bavi politikom deviznog kursa i koordinacijom i nadzorom nad naionalnim poreskim politikama i politikama zapoljavanja. Graanske politike: pravila kojima se poriruju i tite ekonomska, politika i socijalna prava graana EU; one obuhvataju saradnju u oblasti pravosua i unutranjih poslova, zajednikih politika azila i imigracije, policijske i sudske saradnje; Spoljne politike: imaju za cilj da obezbede da Eu govori jedinstvenim glasom na svetskoj sceni, a obuhvataju trgovinske politike, ekonomske odnose sa inostranstvom, Zajedniku spoljnu i bezbednosnu politiku i Evropsku bezbednosnu i odbrambenu politiku.

U EU postoje dva osnovna procesa kreiranja javnih politika. Prvi je nadnacionalni metod. U njega spadaju vedina regulatornih i budetskih politika, kao i neke graanske i makroekonomske politike. Drugi je meuvladin metod. U njega spadaju vedina makroekonomskih, graanskih i spoljnih politika, koje se usvajaju kroz meu vladine procese. Bitno je i to to postoje povratne informacije izmeu javnih politika koje proizlaze iz sistema EU i novih zahteva graana usmerenih ka sistemu.

5. Teorije Evropskih integracijaPrva i najstarija teorija evropske integracije je neofunkcionalizam. Osnovni argument neofunkcionalizma , koji je prvi put razvio Ernst Has, jeste da je evropska integracija determinisan proces, to znai da odreeni postupak, koji je u vezi sa odreenim ciljem, stvara situaciju u kojoj se prvobitni cilj moe obezbediti samo preduzimanjem daljih mera, koje ponovo stvaraju takav uslov, te i potrebu za novim merama. Domadi drutveni interesi poput radnikih sindikata, poslovnih udruenja i politikih partija vre pritisak ka daljoj integraciji da bi promovisali svoje ekonomsk ili ideoloke interese, dok evropske institucije tvrde da je potrebno poveriti vie ovladenja nadnacionalnim isntitucijama, kako bi povedale svoj uticaj na utvrivanje javnih politika. Druga teorija je teorija meuvladinih odnosa. Ona je izvedena iz realistike kole i tvrdi da evropksu integraciju pokredu interesi i delovanje evropskih naionalnih drava. U ovoj interpretaciji glavni cilj vlada je da zatite svoje geopolitike interese, kao to su naionalna bezbednost i suverenost. Odluivanje na evropskom nivou smatra se igrom nultog zbira u kojoj gubici nisu kompenzovani dobicima u drugim pitanjima: niko ne eli da bude prevaren. Endrju Moravek je ravio liberalnu teoriju meuvladinih odnosa. Ova teorija deli procese odluivanja u EU na dve setape. U prvoj etapi postoji potranja domadih ekonomskih i drutvenih uesnika za javnim politikama na nivou EU, kao u neofunkcionalizmu, ti uesnici imaju svoje ekonomske interese i nadmedu se u tome da nacionalne vlade promoviu te njihove interese u procesu donoenja odluka na nivou EU. U drugoj etapi javne politike EU se snadbevaju nagodbama izmeu vlada, kao to su reforme ugovora i budetski sporazumi. Kao i u teoriji meuvladinih odnosa, odnos prema dravama je kao prema nedeljivim uesnicima, a nadnacionalne institucije imaju ogranieni uticaj na krajnje ishode.Moravek tvrdi da dravne preferencije zavise pre od ekonomskih nego od geopolitikih interesa, da dravne preferencije nisu nepromenjive i da se razlikuju od sluaja do sluaja. Geri Marks, Alek Stoun Svit, Pol Pirson, Markus Jahtenfuhs i Bit Koler-Koh azvili su set objanjenja pod oznakom nadnacionalne vladavine. Oni dele zajedniki stav o EU kao kopleksnoj sredini u pogledu njenih institucija i javnih politika, u kojoj su interesi i uesnici brojno i stalno promenjivi, a informacije o dugoronim implikacijama reformi ugovora ili o posledicama svakodnevnih odluka u zakonodoavnoj ili izvrnoj vlasti ograniene. (T0 vlade drava lanica se dogovaraju o skupu institucionalnih pravila ili odluka o javnim politikama koje poveravaju ovladenja nekoj o d institucija EU; T1- pojavljuje se novo okrueje za pogaanje sa novim preferencijama drava lanica, nvim ovladenjima inovim pravilima odluivanja; T2bira se nova javna politika ili skup institucionalnih pavila.) Dord Cebelis, Def Garet, Mark Polak, Derald najder, Fabio Frankino se zalau za vienje politike EU koje pripada institucionalizmu racionalnog izbora. Poinje se od formalnih modela odreene nagodbene situacije. Iz tih modela se generiu predvianja o verovatnoj ravnotei izmeu razliitih opcija javne politike, stepenu poveravanja nadlensti i nadnaionalnim institucijama, koliini diskrecije koju de nadnacionalne institucije uivati u poreenju sa dravama laincama.

6. Raspodela nadlenosti u EUU EU javne politike treba da budu u rukama razliitih nivoa da bi se proizveo najbolji ukupni rezultat. Ukidanje unutranjih repreka trogovini moe se obavljati samo iz centra ukoliko je cilj formiranje unutrnjeg trita. Zatim, javnim politikama gde drvne odluke mogu imaju negativan uticaj na susednu zemlju, kao to su ekoloki standardi ili standardiproizvodnje, najbolje se upravlja iz centra. Javnim politikama gde su preferencije meu graanima iz razliitih sredina homogene, poput socijalnih i graanskih prava, moe se takoe upravljati iz centra.U fiskalnoj politici centar treba da bude nadlean za postavljanje kamatnih stopa, kao i za distribuciju prihoda od bogatih pema siromanim dravama na osnovu toga da centralna monetarna politika neizbeno ograniava porsku i socijalnu politiku drava. Centar bi tebalo da decentalizuje regulatorne i budetske politike, da bi se podstakla konkurencija i inovacije izmeu razliitih reima. Do kraja devedesetih godina XX veka odluivanje o vedini regluatornih i monetarnih politika prelo je na nivo EU, dok su vedina odluka o javnoj potronji, graaskim politikama i spoljnoj politici kontrolisale drave lanice. U oblasit socijalne politike EU poseduje zajednike standarde za radno vreme, za prava povremeno i privremeno zaposlenih, za konslutovanje zaposlenih. EU je harmonizovala porez na dohodak. Evropski nivo vlasti nadlean je za kreiranje i utvrivanje trita, a domadi nivo vlasti je nadlean za oporezivanje i redistribuciju; nacionalne vlade s kolektivno odgovorne za politiku unutranje bezbednosti i spoljne bezbednosti.

Teorije o izvrnoj vlasti, delegiranju nadlenosti i diskrecionim pravimaU klasinom okviru zakonodavna vlast odluuje, izvrna sprovodi a sudstvo presuuje. Moderne vlade imaju vie vrsta izvrnih ovladenja: politika ovladenja (predlaganje javnih politika i zakona) i administrativna ovladenja ( sprovoenje zakona, distribucija javnih prrihoda i usvajanje sekundarnih i tercijalnih propira i uredbi ). U nekim sstemima ova ovladenja su koncentrisana u rukama jedne grupe donosilaca funkcija. U EU izvrne nadlenosti su podeljene izmeu razliitih uesnika i tela. Jedan od naina da se konceptualizuju odnisi izmeu razliitih izvrnih uesnika je principal-agent analiza. U ovom pristupu principali poetni draoci izvrne vlasti odluuju da prenesu odreene nadlenosti na agente. Priciplai izraavaju potrebu za vrenjem odreenih zadataka koje agenti nude. Prilikom delegiranja nadlenosti agentima, principali obino zahtevaju da te nadlenosti nepristrasno obavljaju. Agenti imaju sopstvene interese i opredeljenja u odnosu na pravac voenja javnih politika, to proizlazi iz nekoliko izvora. Prvo, jedno kada je birokratija ili regulatorna agencija ostvarila izvestan stepen autonomije, ona postaje meta lobiranja od strane privatnih interesnih gurpa. Interesne grupe na ije delovane utie biroktatska aktivnost agencije imaju interes da zarobe agenciju. Drugo, jednom ustanovljene agencije zainteresovane su za uvedanje svog uticaja na proces kreiranja i sprovoenje javnih politika. U klasinoj teoriji javnog izbora, javni funkcioneri su oni koji tee da to vie uveaju budet. Oni zahtevaju vede budete kako bi uvedali sopstvena primanja, zaposlili vie osoblja, obezbedili vedu patronau. Agenti se meusobno nadmedu kako bi za sebe osigurali to vie od ogranienih javnih resursa. Trede, tenja agencija da oblikuju sopstvenu sudbinu. Razne agencije imaju razliite budetske potrebe: uslunim agencijama, koje pruaju direktna sledbovanja i subvencije, potrebni su vedi budeti da bi distribuirali vie dobara, dok bi regulatorne agencije trebalo da pokriju jedino trokove osoblja, istraivanja i administracije. Funkconeri srednjeg nivoa obinotrae vie sredstava koje de raspodeljivati. Visoki funkcioneri imaju malo line koristi od uvedanog budeta, a uvedan budet obino znai i vedi pritisak. Implikacije ovoga su da agenti obino ele da odstupe od poetne namere principala. Problem za principale je prenoenje nadlenosti obino rezultira birokratskim odstupanjem, u kojem je agent u mogudnosti da iskoristi svoje diskreciono pravo kako bi pribliio konaan ishod javne politike svojoj idealnoj poziciji. Idealna preferencija Komisije lei van polja

preferencije vlada. I vlade i Komisija de pokuati da obezbede usvajanje javne politike koja se nalazi to je mogude blie njihovim idealnim takama. Vlade postie dogovor oko odreenog zakonodavnog akta. Komisija je odgovorna za sporvoenje ovog akta i u toku sprovoenja im mogudnosti da oblikuje konaan ishod, udaljujudi javnu politiku ka svojoj idealnoj preferenciji. Principali mogu da ogranie birokratsko odstupanje. Prvo, imaju nekoliko vrsta nadlenosti na raspolaganju kako bi nadgledali ponaanje agenta. Mogu prikupljati informacije o uinku agenta i naterati ga da objavi informacije na javnim raspravama, to je poznato kao strategija policijske patrole. Ali troak prikupljanja informacija moe nadmaiti koristi delegiranja nadlenosti. Drugo, principali mogu kreirati pravila i procedure tako da minimiziraju diskreciona prava agenata. Mogu biti ustanovljena pravila koja specifikuju ta to agent moe da uradi pre nego to usvoji odluku. Rezultat ovih kontrola je umanjenje mogudnosti agenta da se udalji od prvobitne namere principala.

7.Principi evropske integracijeSam dosadanji rezultat stvaranja EU je tipoloki jedinstven: on se ne moe svrstati ni u jedan rod poznatih politikih oblika,ni u jedan tip socijalnih i politikih integracija. Postojoda politika tvorevina nema ni jedinstveno ime, to je posledica njene nedovrene viedimenzionalne strukture, ali i nedoumica u pogledu bududeg naelnog uoblienja te strukture. U podlozi njenog dvostrukog imena - evropska zajednica / evropska unija - nalaze se tri zajednice i jendna unija, pozevane istom institucionalnom strukturom , ali i odvojene formalno razliitim ugovrima , oblastima regulacije i procedurama odluivanja. Prirodu i karakter ove tvorevine lake je odrediti negativnim nego pozitivnim kvalifacijama. Ona nije samo savez sa reverzibilnim pravima drave , ali nije ni drava sa suverenim ovladenjima njenih centralnih organa.Ona se ne bazira na ustavno utvrenim naelima svoje politike , pravne i institucionalne konstrukcije , ali je dvrsto ukorenjena u odreena konstitutivna naela , koja su nepsina i predstavljaju produkt samog razvoja.Njene osnonvne principe moemo da izvedemo iz razvojnog procesa i procesa integracije iji je ona proizvod. etiri principa EU su: asocijativnost, kontraktualnost, funkcionalnost i evolutivnost.

8. Principi EUAsocijativnost - U osnovi stvaranja i razvoja saveza evropskih drzava (3 zajednica i unije), nalazi se princip dobrovoljnog udruzivanja. EZ/EU podseca na predfederalnu istoriju SAD ili Svajcarsku. Uluzak u savez ultimativno je odredjen voljom naroda politicki organizovanog u sopstvenim drzavama. Na koji ce se nacin ta volja izraziti, uslovljeno je postupkom koji je prethodno uredjen ustavom svake od drzava - referendumom ili odlukom nacionalnog parlamenta. Ovako izrqazen princip asocijativnosti vazi za sve normativne i institucionalne promene koje zadiru u karakter saveza. Zajednica se nije samo prosirivala, povecavajuci broj svojih clanica, vec se i produbljivala stvarajuci sve tesnje veze medjuzavisnosti i saradnje. Sirenje i produbljivanje zasnivaju se na volji i interesima drzavno organizovanih naroda.

Zajednica u osnovi predstavlja asocijaciju drzava. Pocev od Sumanove Deklaracije, koja se odnosila na Francusku i Nmeacku 1950 i Zajednica za ugalj i celik 1951 (Italija, Holandija, Belgija, Luksemburg, Franc i Nem), dalji proces sirenja zajednice predstavljao je dobrovoljno pristupanje drzava koje su bile spremne da prihvate postojece ugovorne obaveze:

ustavno-demokratski postupak u drzavi koje su bile spremne da prihvate postojece ugovorne obaveze clanice zajednice da prihvate dobrovoljnog kandidata u svoje redove

Ova dva uslova su tokom istorije EU imala i nepovoljne rezultate. Tako je tokom 60tih u dva navrata (1963. i 1967)Francuska stavljala veto na pristup Velike Britanije u EEZ. Razvojem zajednice poostravali su se uslovi za ulazak u EU, sto se odrazilo na otezan ulazak mnogih drzava u EU. Postoje primeri drzava koji ispunjavaju sve uslove, kao npr. Svajcarska i Norveska, ali nisu prihvatile inicijative svojih vlada da pristupe. Ovo nam pokazuje da su drzave glavni akateri ove zajednice. Fleksibilnost dolazi zajedno sa nacelom asocijativnosti. Ona se izrazava ili u vidu izuzetaka i presedana, ili u vidu formiranja politike jezgra koju praktikuju samo neke drzave. Primer za prvi slucaj je ugovorno izostavljanje Danske iz trece faze monetarne unije (1999). Time se postuje nespremnost ovih drzava da slede pojedine akcije ostalih drzava. Primer za politiku jezgra je Sengenski sporazum koji treba da regulise potpunu slobodu kretanja unutar zajednice, bez pasoske i carinske kontrole. Naravno ova dva primera fleksibilnosti treba dozirano primenjivati. Kontraktualnost - komplementaran je principu asocijativnosti. Stupajuci dobrovoljno u savez, drzave sklapaju ugovor kojim utvrdjuju nacela i ciljeve saveza, uredjuju nacin njegovog sprovodjenja i postupak izmene ugovora. U tom konstitutivnom smislu ugovor predstavlja okvir delovanja saveza i merilo ponasanja svih njegovih aktera. Ugovor je osnovni instrument utemeljenja i funkcionisanja zajednice. Injem,u su sadrzani ciljevi, nacela, norme kojima se ona rukovodi u svom svakodnevnom funkcionisanju. Ugovor se nalazi u temeljima pravne konstrukcije zajednice, a njen pravni sistem doprinosi njenoj legitimnosti i funkcionalnosti. Ugovorne clanice EZ/EU dosad su sklopile pet takvih ugovora: Ugovor o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i celik (1951) Ugovor o osnivanju Evropske ekonomske zajednice (1957) Ugovor o osnivanju Rvropske zajednice za atomsku energiju (1957) Jedinstveni evropski akt (1986) - utemeljena zajednica visokih politickih ciljeva, utemeljena slozena pravno-institucionalana struktura Ugovor o Evropskoj uniji (1992) Mastriht - ojacao ugovorna obelezija i drzave su i dalje gospodari ugovora, ali su neki poslovi drzava preneti na zajednicu

Poslednja dva sadrze klauzulu o izmeni, sto ilustruje dinamiku razvoja same zajednice (1997. usvojena revizija Ugovora o EU). Prva tri ugovora imala su karakter medjudrzavnih ugovora o osnivanju saveza. Funkcionalnost - Danas EU vise nije povezana samo ekonomskim interesima, vec se njena paznja usmerila i na neke druge vrednosti. Postala je zajednica koja samostalno formira vrednosti i zajednica koja prosiruje domene integracije. Pitanja evropskog gradjanstva, ljuskih prava, iidentiteta postala su deo normativnog i institucionalnog sistema. Zajednica se efektivno razvijala samo u pravcu povecanja medjusobne saradnje. To su najpre bile oblasti kao sto je privreda, zajednicko trziste, monetarna politika, zajednicka politika saobracaja, tehnoloski razvoj, a vremenom se to prosirilo i na kulturu, ekologiju, energiju, socijalnu zastitu... Sve ove oblasti bile su regulisane u okviru jedinstvenog pravnog sistema zajednice sa direktnim implikacijama na pitanja pravosudja i unutrasnjih poslova, bezbednosti, spoljnih poslova i odbrane. Funkcionalni pristup

obezbedio je generalnu saglasnost izmedju interesa brojnih aktera u okviru zajednice i visokih nacela pravde, slobode, sigurnosti i mira. Ovaj princip je omogucio i postepenu realizaciju globalistickih projekcija zajednice. Evolutivnost - evropska integracija svedoci o jednom ireverzibilnom procesu evolucije EU kroz dva pravca razvoja: prosirivanje i produbljivanje. Posle pocetnih uspeha 50tih godina, usledio je period stagnacije tokom 60tih. 70te dale su novi zamah, da bi 80tih zajednica dozivela najvecu dinamiku. Taj zamah je rezultirao sa dva ugovora kojima je ona dostigla kvalitet nadnacionalne zajednice. Nakon Ugovora u Mastrihtu, uocavaju se elementi krize rasta zajednice, koja se izrazava u strateskim nedoumicama i sprovima clanica (Medjuvladina konf. 1996/97). Iz ovog zakljucujemo da EU nema linearan tok razvoja.

9. Akteri evropske integracijeDanas na evropskoj politickoj sceni deluje mnostvo javnih aktera. Kako je zajednica jacala, tako je rastao i broj ucesnika u sve slozenijem spletu interesa, komunikacija, formalnih i neformalnih cvorista odlucivanja. Vremenom je stvorena Evro -sfera (Sidjanski) koja prevazilazi puke medjudrzavne odnose i njihove delatne i institucionalne izraze. Drzave - od ekskluzivnih aktera u vidu nacionalnih vlada, drzave su postale samo najvaznije politickoorganizacione jedinice evropske integracije. Njihovi politicki interesi i ciljevi postali su odlucujuci samo u prvoj i poslednjoj instanci, a nikako u celokupnom slozenom zivotu zajednice. Zbog toga je EU u pravom smislu nadnacionalna zajednica. Ucesce drzave se obicno ostvaruje kroz delovanje njihovih vlada. Vlade najvise odlucuju o pitanjima strategije i politike EU. To rade na dva nacina: neposredno - formulisanje nacionalne politike i izvrsavanje zadataka koje nalaze zajednica posredno - delegacijom vladinih predstavnika u tela zajednice (Savet i komisija i Evropski savet)

Pored vlada i nacionalni parlamenti ostvaruju formalni i stvarni uticaj na formiranje i funkcionisanje zajednice. Njihova delatnost usmerena je i prema nacionalnoj i prema evropskoj politici. Parlamenti ucestvuju u sklapanju novih ugovora i reformi postojecih ugovora. Druga uloga parlamenta je kontrola politickog i izvrsnog delovanja sopstvenih vlada u organima zajednice. U okviru EU jos uvek nisu stvorene autenticne evropske stranke, one cija bi glavna tema bila formiranje unutrasnje organizacije EU. Ova "praznina" moje slucajna i nju nadoknadjuju evropske parlamentarne frakcije, koje se formiraju na programsko-politickoj, a ne na nacionalnoj osnovi. To su: Unija socijaldemokratskih pratija Evrope (221mesto; rezultati iz 1994), Evropska narodna partija (173), Federacaija liberalno-demokratskih partija (52), Ujedinjena levica (31), Evropska demokratska alijansa (26), Frakcija zelenih (25), Radikalna alijansa (19), Evropa nacija (19).

10. Institucionalni sistem EU - opsti osvrtSam sklop institucija predstavlja slozen hibridan nadnacionalan politicki sustem EU. Komisija i Savet su ustanove koje postoje od trenutka utemeljenja prve zajednice kao iskljucivo delegirana tela drzava. Savet ministara ima funkciju odlucivanja, a Komisija sprovodi te odluke. Osnivackim aktom Zajednice za ugalj icelik (1951) ustanovljen je i Sud pravde, koji je 1958.godine postao zajednicki sud za sve tri zajednice. Pored pomenutrih institucija postoje i Evropski savet (1974), Parlament (1975), Privredni i socijalni odbor (1957) i Reginalni odbor (1992). Specificnost zajednice je ta sto njena struktura nije nastajala po uzoru principa podele vlasti. To je posledica cinjenice da je znacajnija vertikalna podela vlasti (odnos zajednice i drzava) nego horizontalna (odnos organa zajednice). Horizontalna vlast nije rasp0odeljena po pojedinim ustanovama. Evropski savet raspolaze autoritetom opsteg politickog usmerenja zajednice. Savet ministara ima najveci udeo u zakonodavnoj i izvrsnoj vlasti, kao i Komisija, koja ima i pravo podnosenja predloga zakona. Sud raspolaze sudskom vlascu, ali je ogranicen nacionalnim sudovima drzava clanica. Finansijski sud ima strucne, a ne politicke obaveze. Privredni i socijalni odbot, i Regionalno odbor imaju konsultativnu ulogu.

11 i 12. Institucionalni sistem EU - medjudrzavni karakter i nadnacionalni karakterDelovanje razlicitih interesnih grupa na privrednom i drustvenom planu predstavlja osnovnu supstancu evropske ekonomske i drustvene integracije. Drustveno-ekonomske grupe i udruzenja su dobijale na znacaju kako se zajednica sirila. Njihovo delovanje znatno prevazilazi postojece drzavne granice i postaju evropsko u pravom smisli. Samim tim one zahtevaju evropsku regulativu privrednog i drustvenog zivota, vrseci stalni pritisak na evropske institucije. Tokom perioda stagnacije 60tih godina, poznato je da su upravo vakve grupe izvrsile pritisak na nacionalne vlade u pravcu intenziviranja rasta zajednice. Kada se razvoj pokrenuo, doslo je do bujanja interesnog organizovanja na evropskom planu (1990.bilo je 525 soc.eko.grupa). Rimskim ugovorima ustanovljen je Privredni i socijalni odbor. Osim toga, vece intersne grupe organizovane su u udruzenja (Unija industrije EZ, Evropski savet za javna preduzeca). Pored toga sto predstavljaju interese odredjenih grupa, one imaju veliki uticaj i na integraciju EU, kao i produbljivanje mreza socijalnih interakcija u Evropi. Regioni i lokalne zajednice - jedno od obelezija EU/EZ je aktiviranje potencijala regionalne autonomije i lokalne samouprave za integraciju. Dva su motiva u osnovi aktiviranja regiona i lokalnih zajednica u procesima evropskih integracija: uspesna medjuregionalna saradnja u razlicitim podrucijima u kojima nije neophodno drzavno posredovanje. Te saradnje mogu biti unutardrzavne i transdrzavne. Sprovode ih regioni i lokalne zajednice samostalno, stvarajuci radne zajednice za resavanje zajednickih problema motiv identiteta dolazi do izrazaja tamo gde regioni svojim delovanjem zele da ocuvaju i afirmisu svoja posebna istorijska i kulturna obelezja.

Institucionalna strana evropskog regionalizma je takodje dvostruka. Regioni i lokalne zajednice stvaraju medjuregionalna tela koja se bave svojim funkcionalnim zadacima - tzv. subregionalizam. Oni se, takodje, organizuju i globalno, stvarajuci svoje institucije na evropskom planu - supraregionalizam. Sto se EU/EZ tice,

ovaj drugi aspekt institucionalizacije ostvaren je osnivanjem Regionalnog odbora (1992. Ugovorom o EU), gde regioni imaju direktno predstavnistvo sa konsultativnom i savetodavnom ulogom vis-a-vis Saveta, Parlamenta i Komisije. Evropski pokreti i, javno mnjenje i civilno drustvo - njihovo delovanje i stvaranje predstavlja posebnu tacku verifikacije politicke zajednice EU. EU mora posedovati i slobodnu sferu aktivnosti gradjana-pojedinaca na celokupnom svom podrucju bez obzira na postojece drzavne granice. Ovaj uslov verifikacije zajednice je ujedno i naslabije mesto EU. Evropski pokret je postojao i pre osnivanja zajednice. Njihov cilj je sadrzan u ideji "Evrope gradjana", gde se afirmise ideja neposrednog evropskog status politicusa pojedinca. Evropski pokreti, predvodjeni intelektualcima, deluju u pravcu stvaranja integralnog javnog mnjenja kao kritickog gradjanskog uporista evropske javne politike. Osnovni cilj je izgradnja evropskog civilnog drustva.

13. Teorije o izvrsnoj vlasti, iskustvo EUKako je EU napredovala vlade drava lanica su delegirale Komisiji znaajne nadlenosti politikog vostva, sprovoenja i ureivanja javne politike.Rezultat toga je dvojna izvrna vlast gde Savet i Komisija dele dunosti vlade.Da ovo razdvajanje ne bi dovodilo do zastoja, konsenzus i stabilnost su obezbeeni kroz podelu posla,pa Senat upravlja dugoronim pitanjima, a Komisija kratkoronim,takoe diskreciona prava Komisije su ograniena mehanizmima kao to je komitologija odnosno konsultovanje strunih odbora pre sprovoenja zakona EU. Da bi smo bolje razumeli kako je do ove podele dolo i kako ona funkcionie potrebno je istraiti neke od Teorija o izvrnoj vlasti delegiranju nadlenosti i diskrecionim pravima U klasinom ustavnom okviru zakonodavna vlast odluuje,izvrna vlast sprovodi, a sudstvo presuuje.Moderne vlade rade danas vie od sprovoenja zakona.Imaju dve vrste ovladenja:politika ovladenja(voenje drutva putem predlaganja javnih poltitika i zakona) i administrativna ovladenja (sprovoenje zakona,distribucija javnih prihoda i usvajanje sekundarnih i tercijarnih propisa i uredbi). Ova ovladenja mogu biti koncentrisana u rukama jedne grupe nosilaca funkcija a u mnogim sistemima kakav je i EU,izvrne nadlenosti su podeljene izmeu razliitih uesnika i tela.Jedan od naina da objasnimo odnos izmeu razliitih izvrnih uesnika je principal-agent analiza.U ovom pristupu principali-poetni draoci izvrne vlasti-odluuju da prenesu odreene nadlenosti na agente..Ovakav odnos postoji izmeu vlada drava lanica EU i Komisije EU. Principali obino od agenata zahtevaju da nadlenosti nepristrasno obavljaju.Agenti imaju sopstvene interese i opredeljenja koji proizilaze iz nekoliko izvora. Prvo jednom kada je birokratija ili regulatorna agencija ostvarila izvestan stepen autonomije ona postaje meta lobiranja od strane privatnih ineteresnih grupa.One imaju interes da zarobe agenciju a rukovodilac agencije moe biti privuen ponudama dobro pladenog posla nakon isteka mandata u agenciji koje dolaze od interesnih grupa.

Drugo jednom ustanovljene agencije zaintresovane su za uvedanje svog uticaja na kreiranje i sprovoenje javne politike.U klasinoj teoriji javnog izbora javni funkcioneri tee da uvedaju budet,da bi uvedali sopstvena primanja,zaposlili vie osoblja,uvedali svoju vanost i reputaciju.Agenti se meusobno nadmedu kako bi za sebe osigurali to vie ogranienih javnih resursa pa precenjuju namerno svoje budetske potrebe troedi to je vie mogude da bi spreili degradiranje u odnosu na konkurente.To dovodi do stalnog rata zahteva birokratije za javnim resursima. Trede alternativno shvatanje jeste teanja agencija da oblikuju sopstvenu sudbinu.Razne agencije imaju razliite budetske potrebe:uslunim agencijama koje pruaju npr.subvencije potrebni su vedi budeti da bi distribuirali vie dobara,dok regulatorne treba da pokriju samo trokove osoblja istraivanja i administracije.U okviru svake agencije visoki i funkcioneri srednjeg ranga obino imaju razliite interese.Ovi srednjeg nivoa trae sredstva koja de raspodeljivati a ovi visoki imaju malo line koristi od uvedanog budeta koji im obino donosi i vedi pritisak.Zato su oni pre svega zaintresovani za obezbeivanje uticaja na javne politike,sigurnost posla i slobodu od odgovornosti prema nadreenima.Oni de traiti maksimizaciju sopstevene nezavisnosti od kontrole i da odreuju ishode javne politike pre nego maksimiziranje budeta. Imlikacije ovih teorija su iste agenti ele da odstupe od poetne namere principala. Kljuno pitanje je na koji nain agenti ovo mogu da urade. Problem za principale je u tome to prenoenje nadlenosti obino rezultira birokratskim odstupanjem(agencijskim gubitkom) u kojem je agent u mogudnosti da iskoristi svoje diskreciono pravo kako bi pribliio konaan ishod javne politike svojoj idealnoj poziciji.Ako zamislimo da postoje 3 vlade sa svojim idelanim pozicijama sa takama A,B,C onda moemo da kaemo da idealana preferncija Komisije lei izvan polja preferencija Vlada koje ine take A,B,C spojene u trougao. I vlade I Komisija de pokuati da obezbede usvajanje javne politike koja je najblia njihovim idelanim takama. Ako vlade postignu neki sporazum u taki X Komisija koja je odgovorna za sprovoenje ovog akta de ga pomeriti ka svojim idelanim preferencijama do take Y koja de odgovarati I vladama A I B pa de one blokirati vladu C u pokuaju da omete Komisiju u toj nameri ali de zaustaviti svako dalje pomeranje ka idealnoj poziciji Komisije jer bi im to bilo manje privlano od pozicije Y. Principali mogu da ogranie birokratsko odstupanje,oni imaju mehanizme da nadgledaju ponaanje agenata, prikupljaju informacije o uinku agenata I teraju ih da objave informacije na javnim raspravama,to je strategija poznata kao nadzor policijske patrole. Principali za ovo mogu koristiti privatne I javne interesne grupe za ovaj posao i tada da ekaju pritube pre nego krenu u akciju I ta strategija se zove nadzor poarnog alarma. Principali mogu kreirati pravila I procedure tako da minimiziraju diskreciona prava agenata to smanjuje mogudnost agenata da se udaljuju od prvobitne namere principala.Tako da u ovom sluaju odstupanje od take X ne bi moglo da ide do take Y jer bi bilo ogranieno dodatnim procedurama ved bi ono bilo manje odstupanje prema idealnoj poziciji Komisije a to bi bila taka Z. Stepen autonomije koji principali daju agentima zavisi od prirode njihovih zadataka,institucionalnih pravila,stepena konflikta meu principalima I koliine I kvaliteta informacija koji principali imaju o radu agenata.To su kljuni elementi za odnos Saveta I Komisije unutar EU.

14. Uloga Evropskog saveta u kreiranju javnih politika EU 15. Sastav i nadleznost Saveta ministara 16. Izvrna vlast Saveta i drava lanica

Savet je sastavljen od ministara iz vlada drava lanica. Imajudi i izvrnu i zakonodavnu vlast, Savet je centar odluivanja u Evropskoj Uniji. Izvrnu vlast Savet vri na etiri osnovna naina: * Prilikom reformi ugovora Savet postavlja dugorone ciljeve javnih politika EU i prenosi nadlenosti Komisiji kako bi ovi ciljevi bili ostvareni. * Evropski savet (efovi vlada) postavlja srednjorone prioritete javnih politika EU i preko ,,otvorenog metoda koordinacije, nadgleda nacionalnu markroekonomsku politiku drava lanica. * Drave lanice su odgovorne za sprovoenje zakonodavstva EU kroz svoju sopstvenu birokratiju. * Vlade drava lanica u saradnji sa Komisijom upravljaju svakodnevnim administriranjem javnih politika EU putem sistema komitologije. Prva dva naina odnose se na politike (liderske) aspekte izvrne vlasti, a tredi i etvrti na njene administrativne (izvrne) aspekte. Uobiajena praksa u Savetu, prilikom vrenja ovih nadlenosti, jeste da se odluuje konsenzusom (to je mogude blie jednoglasnosti) i svaka vlada moe blokirati donoenje odluke ukoliko je ona protivna njenim interesima. Ugovori i reforme ugovora: namerno i nenameravano delegiranje nadlenosti Potpisivanje ugovora i njihova kasnija reforma rezultat su paljivog pogaanja i sporazuma mau vladama drava lanica na meuvladinim konferencijama (IGC). Zahtevom za jednoglasnodu dolazi se do ugovorne pogodbe sa ,,najmanjim zajednikim imeniteljem. Ipak, proces evropske integracije uspeno je nastavljen, jer su razna pitanja bila od razliite vanosti za razne vlade, te su one bile spremne da ,,izgube na nekim pitanjima u zamenu za ,,dobitak na pitanjima koja su od vede vanosti za njihove nacionalne interese. Dogovorima koji su iz toga proizali, postepeno su dodavane nove nadlenosti Evropskoj Uniji i prenoena veda izvrna ovladcenja na Komisiju. Primer ugovora iz Pariza iz 1951. godine pokazuje nastojanje Nemke za ponovnom industrijalizacijom i rekonstrukcojim u zamenu za proizvodnju i distribuciju francuskog elika. Kako bi obezbedile ciljeve koje ele da ostvare drave su delegirale odreena ovladenja na novo nadnacionalno telo: Visoku vlast, prethodnika Komisije. Ovo je bila ideja Roberta umana i ana Monea, kako bi se postigla efikasnost u odluivanju. Tako je ova kombinacija meuvladinog oluivanja i nadnacionalne izvrne vlasti koja predlae i upravlja javnom politikom-tzv. ,,Mone metod, obezbedila model za budude ugovore. Rimski ugovor iz 1957. predstavljao je pogodbu Nemake koja je zahtevala zajedniko trite i Franscuske koja je traila zatitu poljoprivrednih proizvoda preko zajednike poljoprovredne politike (CAP). Da bi se postigli ovi ciljevi Komisiji je dodeljena nadlenost predlaganja politike u oblasti zajednikog trita i administriranje CAP. Ugovorom iz Rima omogudeno je da Savet lake prihvati predlog Komisije.

Paket reformi predvien Jedinstvenim evropskim aktom (SEA) bio je usmeren na ekonomski cilj uspostavljanja ,,jedinstvanog trita do decembra 1992. u zamenu za ,,sporedne politike socijalne zatite i zatite ivotne sredine. Komisija je dobila nova zaduenja: da predloi preko 300 zakonodavnih akata kako bi se uspostavilo jedinstvano trite, da predloi i sprovede zajednike stavdarde u oblastima zatite ivotne sredine, zdravlja, sigurnosti i socijalne politike, da pripremi predloge reformi strukturnih fondova, da pripremi nacrt plana za ostvarivanje ekonomske i monetarne unije (EMU). Konano SEA je uveo odredbe o meuvladinoj saradnji u oblasti spoljne politike, poznate kao Evropska politika saradnja (EPC), ali u ovoj oblasti su drave lanice odluile da izvrna vlast bude poverena Savetu. Ugovorom o Evropskoj Uniji (ugovor iz Mastrihta, potpisan 1991. I stupio na snagu 1993. godine) institucionalizovan je plan Komisije o EMU. Zauzvrat su obedeni vedi fondovi za kohezione politike, ojaana je socijalna politika EU, dodate su nove politike u oblasti zdravlja, obrazovanja, transporta i zatite potroaa i ustanovljeno je ,,graanstvo EU. Komisiji je ovoga puta delegirano ovladenje predlaganja zakonodavnih akata i upravljanja ovim politikama. Savet je meutim odbio da dodeli izvrne nadlenosti Komisiji u dva nova ,,stuba koja su bila odvojena od EC kao glavnog stuba: to su politika pravosua i unutranjih poslova (JHA) koja je usmerena ka cilju slobodnog kretanja lica izmeu drava lanica EU; i zajednika spoljna i bezbednosna politika (CFSP), koja je zamenila EPC. Glavna inovacija u ugovoru iz Amsterdama (potpisan 1997. i stupio na snagu 1999.) bio je transfer odredbi koje reguliu ostvarivanje slobodnog kretanja lica u deo ugovora o EU kojim se ureuje funkcionisanje EC. Vlade drdava lanica su shvatile da su odredbe ugovora iz Mastrihta o pravosuu i unutranjim poslovima bile neuspene. Ugovor iz Amsterdama je takoe ojaao zakonodavne nadlenosti Parlamenta. Ugovor iz Nice (potpisan 2001. i stupio na snagu 2003.) uglavnom imao za cilj da reformie institucije EU i pripremi ih za pristupanje zemalja centralne, istone i june Evrope. Politika odbrane prvi put je formalno ustanovljena kao nadlenost Evropske Unije, kao integralni deo odredaba o Evropskoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici. ,,Ugovor o ustavu za Evropu (potpisan 2004. godine) formalizovao bi podelu nadlenosti izmeu drava lanica i EU kroz katalog nadlenosti . Ustav bi reformisao pravila doluivanja unutar i izmeu institucija: kao to su pravila o odmeravanju glasova u Savetu, dve liderske pozicije (jedinstveno ,,predsednitvo Evropskog saveta i ministar spoljnih poslova EU), broj lanova Komisije, kao i nadlenost Parlamenta u zakonodavnoj i budetskoj proceduri. Drugim reima, razvoj ugovora EU je pria o selektivnom dodeljivanju politikih i administrativnih ovladenja Komisiji od strane drava lanica. Reforma ugovora je neizvestan instument, jer vlade drava lanica ne znaju unapred implikacije odredaba. Nakon dodeljivanja velikog broja nadlenosti Komisiji da utvruje prioritete nakon ugovora u Mastrihtu, Amsterdamu i Nici vlade su bile manje voljne da se odreknu prava postavljanja prioriteta u novim ili osetljivim oblastima javnih politika pa su reformisale zakonodavne procedure kako bi ograniile prava Komisije da utvruje prioritete u onim oblastima gde je Komisija ved imala nadlenost iniciranja javnih politika. Evropski savet: Liderska pozicija u javnim politikama EU i otvoreni metod koordinacije Glavni zadaci Evropskog saveta su da postavi smernice i ciljeve za Komisiju, da nadgleda rad Komisije u izvravanju ovih smernica, da dodeljuje Komisji kratkorona zaduenja, da izvrava CFSP, JHA i politiku EMU i da ustanovi nadlenosti EU u novim javnim politikama.

Na vrhu politikog sistema EU su samiti efova vlada EU. Ovakvi sastanci su su bili oravani jo od ugovora iz Pariza i Rima, ali su formalno postali deo procesa odluivanja EU tek 1975. godine, kada je ustanovljen Evropski savet. Evrpski savet de obezbediti Uniji neophodan podsticaj za razvoj i definisati opte politike smernice. Evropski savet se sataje najmanje etiri puta godinje, obino na sredini i na kraju predsedavanja Savetom u kojem se predsedavanje rotira svakih est meseci. Predloeni Ustav bi zamenio rotirajude predsedavanje, predsedavajudim Evropskog saveta, sa obnovljivim dvoipogodinjim mandatom. Jedan poseban primer stratekog planiranja od strane Evropskog saveta je tzv. otvoreni metod koordinacije. Ovaj metod je formalno ustanovljen na Evropskom savetu u Lisabonu u martu 2000. godine i podrazumeva kolektivno nadgledanje unutranjih javnih politika drava lanica. Otvoreni metod podrazumeva dogovarnje o osnovnim smernicama javnih politika od strane efova vlada, predstavljanje i nadgledanje nacionalnih planova javnih politika, kao i postojanje odredaba o upozoravanju drava lanica od strane Evropskog saveta i Komisije ukoliko previe odstupe od smernica. Do kraja 2002. godine, otvoreni metod pokrivao je irok obim oblasti, ukljuujudi makroekonomsku politiku, politiku zapoljavanja, istraivanja, socijalnu politiku, politiku preduzetnitva, obrazovanja i reforme penzionog sistema.

17. Nacionalna koordinacija javnih politika Evropske Unije: stapanje i evropeizacijaNacionalne administracije su nadlene za koordinaciju kreiranja javnih politika EU i na evropskom i na unutranjem nivou. Na evropskom nivou, slube drava lanica igraju centralnu ulogu i u predzakonodavnim i u postzakonodavnim fazama kreiranja javnih politika EU. Prilikom izrade nacrta zakonodavnih predloga, nacionalni zvaninici su lanovi ekspertskih komiteta i konsultativnih komiteta koje uspostavlja Komisija. Nacionalni slubenici su angaovani unutar radnih grupa COREPER-a na kontrolisanju predloga Komisije. Dalje, nakon usvajanja zakonodavnog akta, nacionalni slubenici unutar komiteta komitologije nadgledaju sprovoenje zakonodavstva EU. Na unutranjem nivou, nacionalni slubenici imaju glavnu ulogu u sprovoenju zakonodavstva EU. Svaka nacionalna administracija organizuje koordinaciju i sprovoenje javnih politika EU na razliit nain. Na primer u Nemakoj je 1963. godine ustanovljen Evropski komitet dravnih sekretara, kao Komitet kabineta za evropsku politiku 1973. godine, kako bi se koordiniralo uede federalnih ministarstava u kreiranju javnih politika EU. Zadiranje Evropske unije, meutim, u javne politike koje su u nadlenosti vlada nemakih Lendera, ograniilo je mogudnost Berlina da centralizovano kontrolie nemake aktivnosti u procesu kreiranja i sprovoenja javnih politika EU. Kontinuirana priroda procesa kreiranja i sprovoenja javnih politika EU postavlja stalne zahteve nacionalnim administracijama, a aktivnosti na jednom nivou sistema EU ili pak u jednoj fazi procesa kreiranja i sprovoenja javnih politika EU, nerazdvojivo su povezane sa aktivnostima na drugom nivou i u kasnijoj ili ranijoj fazi. Rastuda interakcija nacionalnih administracija prilikom svakodnevnog upravljanja sistemom vlasti EU navela je Volfganga Veselsa da razvije ono to naziva ..tezom o stapanju. Na empirijskom nivou, evropske integracije su vodile stapanju administrativnih ovladenja evropskog i unutranjeg nivoa, kao i izmeu drava lanica. Ali teza o stapanju je takoe i teorija evropskih integracija: nacionalne administrativne elite igrale su kljunu ulogu u promovisanju razvoja EU. Evropske integracije umanjuju mogudnost javnih slubenika da odgovore na drutvenu transformaciju i globalizaciju, a administrativne elite stvorile su sistem EU takav da im daje modne izvrne i zakonodavne nadlenosti izvan kontrole nacionalnih parlamenata.

Zatim ova konstatna interakcija javnih funkcionera iz razliitih drava lanica, zajedno sa istim pritiscima koji dolaze od Evropske Unije, naveli su mnoge politikologe da ukazuju na evropeizaciju nacionalnih praksi i naina kreiranja javne politike. Evropeizacija u ovom kontekstu znai pribliavanje ka zajednikoj javnoj politici. Ovo pribliavanje delom je voeno prilagoavanjem na zajednike reime nametnute sa evropskog nivoa, koji neizostavno favorizuju interese nekih uesnika i nekih praksi javne politike u odnosu na druge. No, pribliavanje je takoe voeno zajednikim interesima, preferencijama i vrednostima visokih funkcionera na slinim pozicijama u razliitim dravama lanicama, koji su u mogudnosti da koriste svoje uloge specijalista u procesu kreiranja i sprovoenja javnih politika EU kako bi promovisali svoje prioritete kod kude. Ukratko, vlade drava lanica i u Savetu i na nacionalnom nivou poseduju kljune izvrne funkcije u EU. Vesels opisuje ovo kao tredi put izmeu istog principa meuvladinih odnosa, gde nikakve nadlenosti nisu prenesene na nadnacionalne institucije, i istog federalizma, gde su nadlenosti koncentrisane u odvojenoj federalnoj izvrnoj vlasti. No o EU se takoe moe misliti kao o obliku izvrnog federalizma, u kojem vlade federalnih jedinica igraju dominantnu ulogu u politikom sistemu i u predlaganju i u usvajanju zakonodavstva na federalnom nivou, tako i prilikom koordinacije i sprovoenja federalne politike na niem nivou.

18. Sastav i nadlenosti Evropske komisije i 19. Nain rada Evropske Komisije: kolegijum i kabinetIzvrna vlast komisije Komisija ima nekoliko nadlenosti: * Predlae ideje javnih politika za srednjoroni razvoj EU * Predlae zakonodavne akte i arbitrira u zakonodavnom procesu * Predstavlja EU u bilateralnim i multilateralnim trgovinskim pregovorima * Donosi pravila i uredbe * Upravlja budetom EU * Kontrolie sprovoenje primarnih odredbi ugovora i sekundarnih zakonodavnih akata Da bi obavljala ove dunosti Komisija je organizovana veoma slino nacionalnoj vladi, tako da obuhvata izvrno jezgro (kolegijum komesara) koje je usmereno na politike zadatke, birokratiju koja izrauje nacrte zakonodavnih akata, obavlja administrativne poslove i neke regulatorne zadatke kao i mreu kvaziautonomnih agencija koje obavljaju razliite regulatorne i zadatke nadgledanja. Kabinet: jezgro izvrne vlasti EU Na politikom nivou, komesari EU ine kolegijum komesara. Prema ugovoru iz Rima, iz svake drave lanice dolazila su po dva komesara, a iz srednjih i malih drava po jedan. Meutim prema ugovoru iz Nice i nakon proirenja EU u maju 2004. godine, iz svake drave lanice dolazi po jedan komesar. U osnovi, velike drave su prihvatile da igube po jednog od svojih komesara u zamenu za vie glasova u Savetu u zakonodavnom postupku. Kolegijum komesara sastaje se najmanje jednom nedeljno (obino sredom), a sastancima predsedava predsedenik Komisije. Dokle god je mogude kolegijum odluuje konsenzusom, ali svaki komesar moe zatraiti

glasanje. Kada se pristupi glasanju, za odluku se zahteva apsolutna vedina, a predsednik komisije de dati odluujudi glas u sluajevima izjednaenih glasova. Ovo pravilo o apsolutnoj vedini znai da su uzdravanja i neprisustvovanje glasanju jednaki glasanju protiv. Glasanje se najede obavlja aklamacijom (dizanjem ruke). Funkcionisanje politikog vostva Komisije ima jo nekoliko slinosti sa kabinetskom vladom. Prva slinost je raspodela portfelja svakom komesaru. Najvaniji portfelji su dati potpredsednicima Komisije i onima koji su bili komesari u prethodnoj administraciji. Predsednik Komisije utvruje celokupan program Komisije, tako to priprema godinji program rada, utvruje dnevni red, predsedava sastancima kolegijuma i zaduen je za generalni sekretarijat, koji nadgleda rad generalnih direktorata. Vlade drava lanica nominuju komesare. Predsednik Komisije moe zatraiti od pojedinanih komesara da podnesu ostavku. Slededi aspekt kabinetske vlade je sistem kabineta komesara. Njih ine timovi paljivo odabranih politikih savetnika. Kabinetski sistem je preuzet iz francuskog sistema vlade. Kabineti imaju etiri osnovne funkcije: da slue kao politike antene i filteri za zahteve politikih partija i interesnih grupa, kao savetnici za pojedine javne politike koje ine protivteu savetovanju slubenika u generalnim direktoratima, kao mehanizmi za koordinaciju i reavanje sporova meu komesarima i kao supervizori i kontrolori rada generalnih direktorata koji su odgovorni komisiji. lanovi komisije de u optem interesu zajednice biti potpuno nezavisni o obavljanju svojih dunosti. Oni nede traiti niti primati instrukcije od bilo koje vlade ili bilo kog drugog tela.

20. Birokratija-slubeniki sistem EUIspod kolegijuma komesara, hijerarhijski se nalazi birokratija EU, sastavljena od 36 generalnih direktorata (DG) i drugih slubi. Generalni direktorati su u organizacionom smislu jednaki vladinim ministarstvima u nacionalnim administracijama i vre niz istih funkcija: razvoj javnih politika, pripremu zakonodavstva, raspodelu prihoda, nadgledanje sprovoenja zakonodavnih akata, kao i savetovanje i pruanje podrke politikom delu izvrne vlasti. Svaki DG je zaduen za iniciranje i upravljanje javnom politikom u odreenoj oblasti, a nadlenosti generalnig direktorata su uglavnom usklaena sa nadlenostima komesara. Nadlenosti generalnih direktorata podeljene su tako da su ue nego u vedini nacionalnih administracija. Na primer, nadlenosti DG za unutranje trite, DG za preduzetnitvo, DG za informaciono drutvo i DG za istraivanja objedinjene su u jednom ministarstvu industrije u vedini nacionalnih administracija, pod vostvom jednog ministra. Ovo esto dovodi do konkurentskih odnosa meu generalnim direktoratima pod istim komesarom. Komisija zapoljava blizu 28.000 ljudi, ali postoje znaajne ralike u broju zaposlenih meu generalnim direktoratima. Funckioneri na hijerarhijski niim pozicijama u odnosu na politiki imenovane funkcionere, bili su nezadovoljni. Stoga je jedan od ciljeva unutranje reforme birokratije komisije, kojom je upravljao Nil Kinok, bio da se okona sistem nacionalnih kvota za visoke funkcionere, a da napredovanje osoblja unutar svakog DG i izmeu DG vie zavisi od zasluga.

21. Regulatorna tela u izvrnoj vlasti EU: Kvango-iZajednika karakteristika izvrne vlsti u predstavnikim sistemima vlasti je upotreba izvrnih instrumenata za sprovoenje zakonodavnih akata. Ovi instrumenti se nekad nazivaju tercijarnim, s obzirom na to da u hijerarhiji zakonodavnih akata, slede nakon primarnih konstitutivnih odredaba i sekundrarnih zakonodavnih akata. Ovi izvrni instrumenti su tradicionalna karakteristika predstavnikos sistema vlasti izt dva razloga. Prvo izvrna vlast ima ovladenje da deluje kao surogat zakonodavac u oni oblastima gde zakonodavna vlast nema niti vremena niti mogudnosti da deluje. Drugo, neke izvrne agencije imaju mogudnosti da spree ukljuivanje parlamentarnih institucija u kreiranje pravila i uredbi. Pod odreenim okolnostima esto je u javnom interesu da javnu politiku kreiraju nezavisne izvrne agencije s obzirom na to da one dugoronije sagledavaju stvari nego to to ine izabrani parlamenti i vlade. Ove agencije mogu biti nezavisna regulatorna tela u oblasti konkurencije, tela koja reguliu privatizovana dobra ili nezavisne centralne banke. Delegiranje regulatornih javnih politikaovakvim kvaziautonomnim nevladinim organizacijama (kvango) je klasina karakteristika amerikog sistema vlasti i razvijana je u nacionalnim sistemima u Evropi. Komisija na neki nain predstavlja ovakvu vrstu organizacije. Na primer Komisija u skladu sa odreenim delovima ugovora kreira pravila u oblastima konkurencije i dravne pomodi i za regulisanje spajanja preduzeda. Komisija takoe nadgleda rad mnogih nezavisnih evropskih agencija. Nijedna od agencija nema potpunu regulatornu nadlenost koja podrazumeva ovladenja za usvajanje i sprovoenje javne politike. Nadlenosti agencija se svrstavaju u etiri iroke kategorije: * Agencije koje olakavaju funkcionisanje jedinstvenog trita tako to pruaju usluge pojedinim industrijskim sektorima. * Agencije koje kroz mreu nacionalnih partnera prikupljaju i distribuiraju informacije u pojedinim oblastima javnih politika. * Agencije koje promoviu saradnju izmeu privrede i sindikata sa ciljem da se u pojedinim oblastima postignu kolektivni ugovori na evropskom nivou. * Agencije koje izvravaju pojedine programe i zadatke za EU

22. Izvrna funkcija komitologije i vrste komitetaPrilikom sprovoenja zakonodavnih akata EU, Komisija nema potpunu slobodu u oblikovanju konanih rezultata. Savet je kreirao jedan sloen sistem komiteta sastavljenih od funkcionera nacionalnih vlada koji kontroliu izvrne mere Komisije. Ovo je poznato kao komitologija. Prema nekim od procedura sistema komitologije postoji podela vlasti, gde zakonodavci (vlade) mogu da kontoliu izvrnu vlast (Komisiju). Prema drugim procedurama, komitologija je kreirala fuziju vlasti, gde vlade drava lanica namedu svoje elje Komisiji i na taj nain vre i zakonodavnu i izvrnu vlast. Sistem komitologije je ustanovljen odlukom Saveta u julu 1987. a reformisan odlukom saveta 1999. godine. Olukama su usvojene tri vrste komiteta savetodavni, upravljaki, regulatorni kao i set pravila kojima se ureuje njihovo funkcionisanje. Sastav komiteta zavisi od njihove uloge: komiteti koji su sastavljeni od nacionalnih slubenika nadgledaju sprovoenje zakonodavnih akata; privremeni komiteti sastavljeni od predstavnika privatnih

interesnih grupa razmatraju pitanja za koja Komisija smatra da su neophodne ire konsultacije; komiteti sastavljeni od naunika i strunjaka savetuju o tehnikim pitanjima. Procedure u komitetima Sa uvedanjem broja procedura, autonomija Komisije u odnosu na nacionalne vlade opada. Prema savetodavnoj proceduri (procedura I), Komisija ima najvedi stepen slobode: iako j obavezna da sa najvedom panjom uzme u ubzir miljenja nacionalnih strunjaka ona jednostavno moe ignorisati njihov savet. Ova procedura se koristi u vedini oblasti koje spadaju pod politiku konkurencije EU. Upravljaka procedura (II) se najede koristi u oblasti zajednike poljoprivredne politike i vedini drugih oblasti javne potronje. Regulatornu proceduru (III) je razvio Savet u kasnim ezdesetim goginama u oblastima izvan poljoprivredne politike, gde su vlade drava lanica htele da imaju vedu kontrolu nad Komisijom. Na kraju izmenam 1999.godine ustanovljene nu jo dve procedure kojima Savet ima konano pravo veta. Prvo, Komisija moe preduzeti zatitne mere kako bi zatitila interese EU ili drave lanice, ali za to mora obezbediti prethodni pristanak Saveta. Ova procedura (IV) obino se koristi za pitanja koja spadaju u oblast zajednike trgovinske politike. Drugo, u pojedinim sluejevima Savet ima pravo da samostalno obavlja izvrne funkcije (V)

23. Demokratska kontrola izvrne vlasti EU-politika odgovornost: izbor i opoziv KomisijePri kolektivnom vrenju politikog vostva kakvo postoji u Savetu, vlade drava lanica mogu se pozvati na legitimitet dobijen putem nacionalnih optih izbora. Meutim legitimitet ulog politikog vostva Komisije je problematiniji. Do 1994. predsednik Komisije je biran kolektivnim sporazumom izmeu efova vlada u Evropskom savetu. Na poziciju predednika Komisije se gledalo kao na jedno od mesta u celokupnom paketu mera efova brojnih meunarodnih agencija, o kojima se dogovaraju vlade, kao to je na primer generalni sekretar STO i NATO. Ugovor iz Mastrihta uveo je novu proceduru pri emu je duina mandata Komisije izjednaena sa duinom mandata EP. EP de takoe od sada biti konsultovan o tome kog su vlade drava lanica imenovale za predsednika Komisije, a lenovi Komisije de u celini biti predmet odobravanja EP. EP je uveo postupak ,,sasluanja Komisije, prilikom ega su nominovani morali da prue razjanjenja komitetima EP nadlenim za njihov portfelj. Konano nakon to se sasluanja okonaju EP pristupa drugom glasanju o Komisiji u celini. Prema ugovoru iz Amsterdama EP je mogao da uloi veto na nominovanog predsednika Komisije i tim komesara. Nakon toga ugovor iz Nice uveo je glasanje kvalifikovanom vedinom u Savetu prilikom nominovanja predsednika i Komisije u celini. Od ugovora iz Rima EP je imao pravo da opozove Komisiju dvostrukom vedinom, apsolutnom vedinom lanova EP i dvotredinskom vedinom datih glasova. Pokretanje opoziva predlagano je nekoliko puta, ali nije sprovedeno. EP strahuje da bi rasputanje Komisije izazvalo negtivnu reakciju, jer bi vlade i javnost optuili EP za neodgovorno ponaanje. Procedure za rasputanje Komisije postale su hibridna meevina parlamentarnog i predsednikog modela.

24. Demokratska kontrola izvrne vlasti EU-administrativna odgovornost: parlamentarna kontrola i transparentnostAdministrativni i regulatorni poslovi Komisije i Saveta su predmet parlamentarne kontrole na veoma slian nain kakav postoji i kod nacionalnih birokratija i regulatornih agencija. Prvo, predsednik Komsije predstavlja godinji program rada Komisije Evropskom parlamentu. Drugo, komesari i slubenici u generalnim direktoratima redovno pruaju razjanjenja komitetima EP, a odreeni komiteti EP su uveli procedurupostavljanja pitanja komesarima nadlenim za oblasti javne politike koju oni nadgledaju. Trede predsedavajudi Saveta predstavlja EP-u estomeseni program rada Saveta. Konano, ministri iz vlade drave lanice koja trenutno dri mesto predsedavajudeg, esto se pojavljuju pred komitetima EP-a dok se predsednik ECB i efovi agencija EU redovno pojavljuju pred komitetima EP-a. EP ima razvijen sistem postavljanja usmenih i pismenih pitanja Savetu i Komisiji. Suprotno pravilu u vedini nacionalnih administracija, u EU ne postoji sistem ministarske odgovornosti. Pojedini komesari se esto okrivljuju za nedoslednosti unutar generalnih direktorata, meutim nema naina da se pojedinani komesar natera da podnese ostavku.

Od 25 do 41 pitanjaObjanjenje organizacije izvrne vlasti u EU Stvorivi jedinstveno trite, vlade drava lanica suoile su se sa problemom kako i ko treba da upravlja jedinstvenim tritem. Brojni su razlozi zbog ega je u kolektivnom interesu vlada da Komisiji dodele ovladenja za upravljanje: potreban im je neko da formulie zakonodavne ideje. Svaka vlada je mogla da se specijalizuje u odreenoj oblasti, ba kao to se nacionalni zakonodavci specijalizuju kroz parlamentrne komitete. Ovo bi omogudilo svakoj vladi da promovie samo sopstvene pojedinane interese i dostvalja ostalima samo ogranien broj informacija o alternativnim reenjima. Kao alternativa, ovladenje da predlae zakonodavne akte moglo je biti dodeljeno jednom nezavisnom autoritetu, od kojeg bi se trailo da vodi rauna o razliitim nacionalnim i sektorskim interesima prilikom izrade nacrta zakonodavnih akata i koji bi bio zaduen za promovisanje kolektivnih evropskih interesa. To bi znaajno umanjilo transakcione trokove iniciranja zakonodavnih akata. Vladi je potreban nezavisni agent da izvrava i administrira zakonodavne akte poto su jednom usvojeni. Dokle god vlade EU nemaju poverenja jedna prema drugoj, i u njihovom je kolektivnom interesu da dodeljuju Komisiji nadgledanje transponovanja i sprovoenja zakonodavnih akata EU. Prenoenje odreenih funkcija predlaganja i sprovoenja akata na nadnacionalnog agenta, olakano je injenicom da su vlade prvenstveno zainteresovane za to da budu ponovo izabrane. Glavni cilj politikih partija je da osvoje i da se odre na vlasti. Kao posledica toga, vlade drava lanica su konstantno usmerene na sledede opte izbore koji de se odrati, u najboljem sluaju, u roku od nekoliko godina. Sa tako uskim vidokrugom, one se manje brinu o dugoronim posledicama prenoenja nadlenosti Komisiji, a vie o tome kako de sledede odluke uticati na njihovo izborno telo i interesne grupe koje ih podravaju. Kada komisija usvoji popularne mere vlade tada mogu da tvrde kako je to njihova zasluga. Obrnuto kada Komisija nakon to joj je to dodeljeno, usvoji nepopularne mere, vlade mogu da tvrde kako ih je na to naterao Brisel.

Trenutno, nadlenosti koje Savet prenosi Komisiji i stepen diskrecionih prava koja joj savet dozvoljava prilikom izvravanja akata, nisu uniformni za sve oblasti javne politike. Fabio Frankino objanjava da promene u obimu delegiranja i stepenu diskrecionih prava proizlaze iz dva kljuna faktora: nivoa neslaganja stavova drava lanica o javnoj politici, i nivoa strunih informacija koji je neophodan u odreenoj oblasti.

U oblastima javne politike gde su preferencije drava lanica homogene i gde je potreban visok nivo ekspertize, drave lanice sklonije su da dodeljuju Komisiji, pre nego sopstvenim nacionalnim administracijama i dade joj vie slobode u sprovoenju javne politike. Nasuprot tome, kada su vlade podeljene ili nije neophodna strunost specijalista, sklonije su da ili delegiraju sprovoenje svojim nacionalnim administracijama, ili da delegiraju Komisiji, ali koristedi proceduru komitologije gde su diskreciona prava Komisije ograniena. Upotreba kvalifikovane vedine kod glasanja u odreenoj oblasti javne politike uvedava verovatnodu da de Savet biti u mogudnosti da usvoji novi zakonodavni akt da bi ponitio nepopularnu izvrnu aktivnost Komisije. Prilikom upotrebe jednoglasnost, s druge strane, ako bi se samo jedna drava lanica mogla okoristiti takvom izvrnom aktivnodu, ta drava lanica moe glasati protiv i tako spreiti donoenje novog zakonodavnog akta. Stoga Komisija ima vedi stepen diskrecionih prava prilikom sprovoenja u sluajevima kada se zakonodavni akti usvajaju jednoglasno, nego kad se usvajaju kvalifikovanom vedinom.

Sveukupno, vlade drava lanica bi elele da ouvaju monopol nad kolektivnim vrenjem izvrne vlasti u EU, ali postoje brojni razlozi da se u pojedinim oblastima javne politike odreena izvrna ovladenja dodeljuju Komisiji. Ali, da bi spreile birokratsko odstupanje prilikom obavljanja ovih funkcija, vlade su uvidele potrebu za nadgledanjem rada Komisije, te je stoga ustanovljen sistem komitologije kao sredstvo patroliranja nad izvrnim nadlenostima Komisije. Vlade su tako ouvale monopol nad nominovanjem predsednika Komisije i izborom pojedinanih komesara.

Ponuda izvrne vlasti u EU: preferencije Komisije, preduzetnitvo i zarobljiavanje Komisije Isto kao to drave lanice ponaaju selektivno povodom problema ta i na koji nain delegirati Komisiji, tako je i Komisija selektivna kada je re o tome ta de dostaviti dravama lanicama. Prvo, komisija ima svoje preference kad je u pitanju odreena javna politika, ona ima potrebe da unapreuje sopstvenu mod i organizacijski razvoj. Deo budeta koji se troi na politike javne potonje odreuju drave lanice. Komisija je spreena da uveda svoj budetski kapacitet, ali ne i da razvija svoje izvrne nadlenosti. Komisija nije usluna agencija koja prua javne usluge kao to su zdravstvo i obrazovanje. Umesto toga, administracija Komisije je sastavljena od razliitih regulatornih agencija, kontrolnih agencija, transfernih agencija i ugovornih agencija. Ove agencije nisu posebno zainteresovane za uvedanje svojih budeta. Ove agencije su zainteresovane za uvedanje svoje kontrole nad utvrivanjem prioriteta javne politike, a osoblje u agencijama eli da uveda svoj ugled unutar sopstvene brane.

Drugo, Komisija moe pod odreenim uslovima postavljati prioritete javne politike. Komisija nema monopol nad informacijama i strunodu. No, ako su okolnosti pogodne - kao to je u sluajevima kada je Savet podeljen, ili kada su Savetu oajniki potrebne nove informacije ili ideje - Komisija je u stanju da oblikuje prioritete javne politike na taj nain to de manipulisati neujednaenostima izmeu drava lanica, udruivati snage sa privatnim interesima kako bi oni uticali na stavove drava lanica, ili prestavljati nove ideje javne politike. Komisija, takoe, moe da koristi svoje izvrne nadlenosti kako bi indirektno uticala na proces pogaanja u Savetu. Trede, kao i svaka agencija Komisija je podlona zarobljavanju od strane privatnih interesa. U idealno sluaju, ona bi prilikom izrade nacrta javnih politika i zastupanja odreenih pitanja, jednostavno bila neutralni arbitar izmeu konkurentskih privatnih interesa. Meutim, neke interesne grupe su neminovno sposobnije od drugih da se organizuju kako bi uticale na Komisiju, a objekti javne politike i regulative EU imaju poseban interes da se organizuju kako bi uticale na proces utvrivanja javne politike. Komisija moe da podstie ukljuivanje javnih interesa u proces odluivanja u EU, kakvi su interesi grupa za zatitu potroaa i ivotne sredine. Komisija se, takoe, oslanja na javne i privatne interesne grupe kako bi obezbedila informacije i strunost, ali interesne grupe se mogu ponaati selektivno u izboru tipa informacija koje de dostaviti kreatorima javne politike.

Zakljuak Nadlenost za utvrivanje prioriteta javne politike i sprovoenja javnih politika EU podeljena je izmeu vlada Eu ( u Savetu) i Komisije. U osnovi, Savet postavlja dugorone i srednjorone prioritete, reformiudi Ugovor o Uniji i delegirajudi politika i administrativna ovladenja Komisiji. Komisija ima znaajnu ulogu politikog vostva i odgovorna je za distribuiranje budeta EU, nadgledanje primene javnih politika od strane drava lanica i usvajanje pravila i uredbi. Vlade su bile selektivne prilikom delegiranja nadlenosti. Ograniile su Komisiju na odreene regulatorne poslove, poput politike konkurencije i poljoprivredne politike. Vlade su, isto tako, ouvale kontrolu nad kljunim izvrnim nadlenostima. Vlade su putem sistema komitologije ograniile disreciona prava Komisije i ouvala svoj monopol nad nominovanjem predsednika Komisije i zborim Komisije. Komisija je razvila mnoge karakteristike nadnacionalne vlade. Na politikom nivou, kolegijum komesara, funkcionie slino kabinetskoj vladi. Komesari su politiari od karijere, odreene politike opredeljenosti. na administrativnom nivou, generali direktorati Komisije predstavljaju kvaziminisarstva. Komisija ima snane interese i znaajna politika i administrativna sredstva za postizanje odreenih prioriteta nezavisno od vlada drava lanica. Vlade drava lanica su u ovom odnosu dvojne izvrne vlasti pokuale da pomere ravnoteu na svoju stranu. Npr. pokuale su da iskoriste Evropski Savet kako bi oduzele Komisiji neto od nadlenosti iniciranja javne politike. Nakon ostavka Santerove komisije, administracija Komisije samopreispitivanja i unutranje reforme. kao posledica toga stvoren je sistem sa prednostima i slabostima. Prednost je to dvojni karakter izvrne vlasti EU olakava obimne rasprave i postizanje kompromisa u usvajanju i sprovoenju javnih politika EU.

Dve vane slabosti ovakve izvrne vlasti: 1) nedostatak sveukupnog politikog vodstva

2) problem demokratske odgovornosti, ne postoji jedinstvena vrhovna izvrna vlast koju bi evropska javnost mogla da obori.

Zakonodavna politika EU ima klasini dvodomni zakonodavni sistem u kojem Savet predstavlja drave , a EP ,,graane. U procesu donoenja propisa Savet ima jau ulogu od EP. Ipak, u sluaju usvajanja propisa po proceduri saodluivanja EP i Savet zajedniki usvajaju propis.

Teorije zakonodavnih koalicija i organizovania u zakonodavnom procesu Teorijom minimalne pobednike koalicije (Riker): zakonodavci se trude da ostvare to vedi uticaj u pobednikoj koaliciji. Kao rezultat toga, malo je verovatno da de u pobedniku koaliciju biti ukljuena grupa koja nije neophodna za ostvarivanje potrebne vedine. Manje koalicionih partnera znai manje interesa koje treba zadovoljiti prilikom podele koristi koje proizlaze iz pripadnosti vedini. Partija moe zahtevati visoku cenu za uede u koaliciji ukoliko je odluna da pretvoti minimalnu pobedniku koaliciju u vedinsku koaliciju. to je partija bitnija za stvaranje koalicije, ona de imati vie snage u unutarkoalicionom pregovaranju. Alternativno vienje je da politiki uesnici ne formiraju koalicije sa bilo kim. Lake je stvoriti i ouvati koaliciju izmeu uesnika koji imaju sline politike stavove. Zbog toga Akselrod predvia minimalno povezanu pobedniku koaliciju meu uesnicima procesa koji su bliski na politikoj skali. Dok je Rikerova teorija stvaranja koalicija u zakonodavnom procesu politiki neutralna, tj zanemaruje politike razlike meu uesnicima, Akselrodova je politiki uslovljena i bazira se upravo na politikim slinostima i razlikama. Majhju tvrdi da je prvenstven cilj zakonodavaca da bude ponovo izabran, ali da bi taj cilj postigao mora da obezbedi koristi za svoje birako telo. Zato se razmenjuju glasovi sa drugim uesnicima u procesu. Stvarajudi pobednike koalicije. Logrolling/pork-barrel: razmenjivanje glasova sa drugim uesnicima u procesu, stvarajudi pobednike koalicije. Ovde nastaje teorijski problem , a to je razmena glasova meu zakonodavcima neminovno nestabilna. Na sredu retko u praksi imamo kruenje glasova zahvaljujudi tome to institucije u zakonodavnom procesu stvaraju tzv. strukturno proizveden ekvilibrijum: (pogledati sliku na 86 strani) 1) Pravila koja definiu ko utvruje dnevni red i ko ima pravo veta menjaju dinamiku pregovaranja u zakonodavnom procesu. Strana koja utvruje dnevni red uzima u obzir potencijalni veto i u skladu sa njim predlae dnevni red. Generalno je bolje biti igra koji utvruje dnevni red nego onaj sa pravom veta, bududi da de po definiciji ishod politike biti blii statusu quo. Ako se igra sa pravom veta usprotivi predloenoj odluci, onaj ko odreuje dnevni red nede dati nikakav predlog . Drugim reima ili de doneta odluka biti bliska

odreivau dnevnog reda ili nikakva odluka nede biti usvojena. to je vedi broj igraa sa pravom veta, tee de biti za onog ko utvruje dnevni red da pronae novu politiku koja pobeuje status quo. 2) Ako svaku zakonodavnu dimenziju posmatramo zasebno stabilna vedina se moe obezbediti za svaku dimenziju. Ovaj efekat se moe postidi kroz zakonodavnu specijalizaciju, npr, kroz parlamentarne odbore. Ako svaki specijalizovani komitete kontrolie kapiju za odreenu oblast, tada moe spreiti razmatranje odreenog pitanja u isto vreme dok se raspravlja o nekom drugom i time onemoguditi njihovo eventuano povezivaje. Kribil nudi alternativno objanjenje zakonodavne specijalizacije . On tvrdi da zakonodavci iako pokuavaju da priblie politiku to je vie mogude svojoj idealnoj poziciji, oni nisu sigurni u konaan ishod zakonodavnog procesa. Zato su uesnici procesa podstaknuti da unapreuju nivo strunosti preko zakonodavne specijalizacije. Time sledi da organizacija zakonodavnog procesa proizilazi iz potrebe za prikupljanjem i irenjem informacija. 3) Politike partije pomau zakonodavnu stabilnost. vrste politike partije postoje kada su politiari podstaknuti da deluju jedinstveno kako bi kontrolisali i uticali na izvrnu vlast, kao u parlamentarnim sistemima. U Evropskom parlamentu, zakonodavna vedina ne formira vladu. Poslanici mogu nastupati samostalno ali u tom sluaju svaka koalicija morala bi biti dogovarana pojedinano iz poetka. Stvaranjem formalnih veza koje obavezuju pojedince trokovi stvaranja koalicija se smanjuju. Stranke takoe pomau u prevazilaenju problema nedostatka informacija. 4) Zakonodavna stabilnost se takoe obezbeuje postojanjem dvodomog sistema. Postojanjem dva doma moraju se obezbediti dve razliite vedine kako bi predlog bio usvojen, to ograniava irinu odluka koje mogu biti donete. Ipak u zavisnosti od toga kako je ureena zakonodavna procedura, koji dom odreuje dnevni red, a koji ima pravo veta, jedan dom moe imati vedi uticaj na ishod zakonodavnog procesa od drugog. Ali ako neslaganje stavova izmeu dva doma dovede do sazivanja specijalnog komiteta koji ine predstavnici oba doma, tada i jedan i drugi imaju mogudnost da predloe amandmane i uloe veto na konano reenje. Postoje tri generacije istraivanja zakonodavnog ponaanja i organizacije. a) Riker i Mejhju, usredsreena je na pobude individualnih zakonodavaca i stvaranje koalicija u okruenju bez institucija. b) c) epsil: uvode se institucije kako bi se objasnila stabilnost ishoda zakonodavnih procesa Koks, Kibril, Cebelis i Huber: objanjava se poreklo ovih institucija

Razvoj zakonodavnog sistema EU Imajudi na raspolaganju tri osnovne procedure donoenja odluka, konstatacije, saradnja i saodluivanja, najvedi broj propisa usvojen je prema proceduri konsultacije, gde je mod Evropskog parlamenta ograniena u odnosu na Savet. Ugovor iz Rima nije definisao jedinstvenu proceduru koja de regulisati odnos ( u zakonodavstvu ) Saveta vlada drava lanica, Komisije i EP, nego je ona u svakom lanu posebno definisana.

Pravo Saveta da donosi odluke kvalifikovanom vedinom je tokom ezdesetih godina osporio arl de Gol. De Gol je insistirao da svaka lanica mora imati pravo veta na zakonodavstvo ak i kad Ugovor predvia drugaije. , tako je on 1965. izazvao krizu povlaedi francuske predstavnike iz EC, uvena politika prazne stolice. Kriza je reena Luksemburkim kompromisom, koji je ustanovio princip da Savet ukoliko lanica proglasi odreeno pitanje za vitalni nacionalni interes treba da uini napor kako bi odluka bila doneta jednoglasno. LK nije bio zakonski obavezujud. Ali svaka lanica u sluaju da postane jasno da de biti nadglasana, pozvala bi se na LK i zaustavila proces usvajanja odluke. Zakonodavni sistem EU se do sredine devedesetih razvio u sistem mnogo blii tradicionalnom dvodomom modelu. Prvi pomak u tom smeru je presuda Evropskog suda pravde- ECJ iz 1980. godine - isoglukose presuda. Tada je ECJ istakao u presudi da su konsultacije sa EP osnovni inilac institucionalnog balansa predvienog ugovorom. Tada je EP dobio pravo na zadravanje predloga Komisije. Mod EP je znaajno porasla sa narednim izmenama ugovora. Jedinstveni evropski akt- SEA je 1986. godine uveo proceduru saradnje. Procedura EP omogudila drugo itanje propisa, nakon to Savet usvoji zajedniki stav, i umanjila sposobnost Saveta da zanemari amandmane EP stavljene nakon drugog itanja (odnosi se na tredinu zakonodavstva). SEA je uveo i proceduru saglasnosti prema kojoj je potreban pristanak EP da bi Savet mogao da usvoji odluku. Ovo se primenjivalo na ugovore o pridruivanju sa dravama koje nisu lanice ekonomske zajednice i na pristupanje novih drava lanica. Ugovor iz Mastrihta je proirio primenu procedure saglasnosti i uveo proceduru saodluivanja (saodluivanje I): Ukoliko se Savet i EP ne usaglase oko nekog propisa, bide stvoren komitet za poverenje, koji de initi podjednak borj predstavnika oba tela. Nakon to komitet za pomirenje donese odluku EP moe samo u potpunosti odbiti predlog propisa. Ugovor iz Amsterdama je reformisao i proirio proceduru saodluivanja (saodluivanje I ). Reforma je povedala mod EP u okviru procedure i proirila njenu primenu na skoro sve oblasti koje su ranije bile pokrivene procedurom saradnje. Ugovorom iz Nice procedura saodluivanja je proirena na jo neke oblasti Jednoglasnost se jo uvek zahteva, u skladu sa procedurom saodluivanja, u oblasti socijalnog osiguranja radnika migranata i u oblasti regulisanja slobodnih profesija. Politika saradnje je skoro naputena, odnosno ograniena na pojedine odredbe koje regulie Evropska i monetarna unija. Procedura konsultacije jo uvek postoji, dok se procedura saglasnosti uglavnom koristi za me. ugovore. ulc i Kening su doli do slededeg zakljuka Iako je pojaano ukljuivanje EP usporilo proces donoenja odluka, ovo je vie nego kompenzovano povedanje efikasnosti koja je usledila zbog proirenja broja oblasti u kojima savet glasa kvalifikovanom vedinom. Drugi razlog za uspenost je taj to Savet i EP su razvili dobro osmiljen sistem pravila da i ojaali sopstvene mogudnosti za pradenje, menjanje i usvajanje propisa, kao i delotvome strategije kako bi maksimalizovali svoj uticaj u meusobnom odnosu, u razliitim fazama svodomog pregovaranja.

Zakonodavna politika Saveta Ministri u Savetu imaju istu funkciju kao i lanovi bilo kog parlamenta i kao takvi procenjuju potencijalne opte koristi za celo drutvo u odnosu na potencijalne specifine gubitke njihovog birakog tela tj. pojedinih drava lanica EU. problemi - U koalicionim vladama ministri iz razliiti stranaka imaju razliito birako telo, to moe dovesti do situacije da predlog politike moe koristiti birakom telu jedne stranke ugroavajudi interes birakog tela druge. Drugo, razliiti ministarski resori imaju razliite grupe koje ih podravaju i suprotstavljene fiskalne interese.

Odreivanje prioriteta: predsednitvo, sektorski saveti i komiteti Predsednitvo se rotira na svakih est meseci meu dravama lanicama, prema utvrenom rasporedu. Pravila procedure Saveta definiu sledede glavne zadatke predsednitva. 1) 2) saziva sastanke Saveta i utvruje datum sastanka sedam meseci unapred priprema okvirni dnevni red sastanka i naznaava o kojim takama dnevnog reda bilo

koja lanica ili Komisija ele da se glasa 3) 4) 5) 6) predsedava sastancima Saveta i sastancima Komiteta predstavlja estomeseni plan aktivnosti potpisuje zapisnike i odluke sa sastanka predstavlja Saevt u odnosima sa EP i Komisijom i Savet u odnosima sa svetom. stalnih predstavnika

Predsedavajuda drava ima znaajnu kontrolu zakonodavnog dnevnog reda unutra Saveta. Svaka vlada koja predsedava ima specifinu listu pitanja koja eli da budu usvojna. Predsednitvo moe delovati u vezi sa ovim pitanjima, samo ako Komisija predloi odgovarajudeakte. Generalno, lanice se odnose prema predsednitvu kao prema mestu gde mogu da predstave sopstvene politike ciljeve. Rezultat toga je dodavanje dravnih interesa sa optim ciljevima Saveta. Ne mogu sve da manipuliu dnevnim redom na isti nain. Najsposobnije u tome su lanice koje imaju ministre najbolje prilagoene za evropske poslove. Predloeni Ustav de zameniti rotirajude predsednitvo jednim predsednikom Evropskog saveta, sa mandatom od dve i po godine, da jednim reizborom. Drugo, Postojanje sektorskih saveta znai da je dnevni red Saveta sve vie specijalizovan. Savet za opte poslove formalno je i dalje na vrhu hijerarhije, i pred njega se i dalje iznose pitanja koja ne mogu biti reena na niim nivoima. Ipak, povedan obim zakonodavstva i konstantni pritisak pitanja iz oblasti spoljne politike i bezbednosti su ograniili sposobnost Saveta za opte poslove da kontrolie odluke niih sastanaka Saveta. U smislu organizacije zak dnevnog reda, sektorski saveti su funk ekvivalent parlamentarnim odborima, zaduenim za odreenu oblast resor.

Trede, Da bi se obezbedio preliminarni dogovor o nekom propisu uspostavljena je mrea odbora Saveta, radnih grupa i sekretarijat Saveta. Komitet stalnih predstavnika (COREPER ) predstavlja pokretaku snagu rada Saveta i mesto gde se donese najvedi broj odluka, pre nego to predlog propisa stigne na dnevni red ministarskog sastanka. Coreper se sastaje svake nedelje na nivou ambasadora drava lanica pri EU (COREPER II) i njihovih zamenika (COREPER I). 70 % odluka Saveta je dogovoreno u radnim grupama ispod nivoa COREPER II. COREPER I rei oko 10-20 % (lista A) koja samo zahtevaju zvaninu potvrdu ministara, tako da Savetu ostaje 10-15 % pitanja koja nisu reena (lista B). U pokviru COREPR-a postoje sektorski komiteti koje ine specijalizovani dravni predstavnici. Ove komitete podrava Sekretarijat Saveta (2000 zaposlenih, 170 radnih grupa).

Glasanje i koaliciona politika u Savetu Postoje dva osnovna pravila glasanja u Savetu: a) jednoglasnost jedna drava jedan glas, svi moraju glasati za neprisustvovanje nede spreiti da se donese odluka b) glasanje kvalifikovanom vedinom (broj glasova se meri u odnosu na veliinu zemlje i br stanovnika), od ukupno 345, 258 je kvalif vedina neprisustvovanje je jednako glasanju protiv Prema ugovoru iz Nice: 1) 2) ukupni broj glasova svake lanice je povedan ravnotea glasake snage je pomerene u korist vedih lanica

3) prag za kvalifikacionu vedinu posle proirenja je podignut sa 71% na 75%, dok je prag za blikirajudu manjinu sputen sa 30 na 26%. 4) Uveden je kriterijum trostruke vedine: propis de biti usvojen samo ako ga podri kvalifikovana vedina glasova najvedeg broja drava, ali samo ako ove drave imaju najmanje 62% stanovnitva EU. Predlog iz nacrta ustava: donoenje odluke zahteva glasove 55% drava lanica koje predstavljaju 65% stanovnitva EU, a blokirajudu manjinu ine najmanje 4 drave lanice. Blokovi u EU: 1) 2) 3) 4) 5) osovina Pariz - Bon-Francuska i Nemaka Beneluks Kohezioni blok - Grka, panija, Irska i Portugal Nordijski blok - Danska, vedska i Finska Istoni savez nove lanice iz istone i centralne Evrope

U Savetu ipak postoji izraena kultura konsenzusa, te se retko kada odluuje kvalifikovanom vedinom.

Zakonodavna politika EP Evropski parlament nema odreeno serite. Najvedi broj plenarnih sednica se odrava u Strazburu, sedite sekretarijata parlamenta je u Luksemburgu, a najvei deo posla se obavlja u Briselu. EP vie lii na Kongres SAD-a nego na parlamente evropskih drava. Komisiji nije potrebna konstantna podrka EP kako bi vrila upravljanje; izglasavanje nepoverenja komisiji u sistemu EU vie lii na postupak impimenta nego na uskradivanje podrke vladi od strane parlamentarne vedine u parlamentarnim sistemima. Zauzvrat ne postoji vlada EU koja sprovodi elje parlamentarne vedine u EP. Dakle, EP je relativno nezavisan zakonodavni organ, slobodan da menja predloge propisa koje je predloila Komisija i usvojio Savet.

Ponaanje lanova EP lanovi EP se biraju na optim izborima od 1979. godine. Mandat im je pet godina. anse za reizbor nisu zasnovane na njegovom uinku u Parlamentu, nego zavise od popularnosti njegove partije u matinoj dravi i stranakog rukovodstva koje odreuje redosled na listi lanova za EP. Karijera u EP je tradicionalno smatrana kao veba za ozbiljan posao u domadoj politici ili kao staraki dom na kraju domade politike karijere. Dva tipa ciljevazbog kojih lanovi EP ele da naprave karijeru u EP: jaanje poloaja u EP ( vii poloaj u EP, ulazak u krug partijskog rukovodstva) 2) politiki cilj - promovisanje ideolokih stavova ili interesa svog birakog tela koridenjem uticaja EP na zakonodavni procesu EU ili na izvrnu granu vlasti EU. Da bi obezbedili reizbor poslanici moraju zadovoljiti interes svoje matine partije; a da bi obezbedili napredak u okviru EP i eljene poltike rezultate, moraju zadovoljiti zahteve odbora EP i rukovodstva politike grupacije kojoj pripadaju.

Definisanie prioriteta. Rukovodstvo, partije i odbori EP samostalno odreuje svoju organizaciju i poslovnik o radu. On funkcionie vie prema formalno definisani pravilima, nego neformalnim. Poslovnikom o radu EP odreene su tri glavne nadlenosti koje omogudavaju kontrolisanje stvaranja dnevnog reda. Prva instanca, Rukovodstvo parlamenta: Najvie funkcije u EP su predsednik i 14 potpredsednika. Postoje i tri rukovodeda tela: a) Biro parlamenta (predsednik i potpredsednici): bavi se internim, organizacionim i administrativnim stvarima, ali je sve vie aktivan u vezi sa politikim pitanjima i sastaje se svake nedelje;

b) Konferencija predsednika (predsednik EP, lideri partija u EP i predsdavajudi konferencije predsednika odbora EP): to je formu gde se tradicionalno raspravlja o najvedem broju politikih pitanja, a naroito u vezi sa odnosom EP prema Komisiji i Savetu, obino se sastaje dva puta meseno; c) Konferencija predsedavajudih odbora EP: koordinira planove aktivnosti odbora i reava sporove o nadlenosti izmeu odbora. Druga instanca, Partijske grupacije su kljuni mehanizmi organizovanja rasprava i formiranja koalicija u zakonodavnom procesu u EP. Da bi se formirala grupacija potrebno je najmanje 19 lanova iz najmanje jedne petine drava lanica. Partijske grupacije imaju privilegije poput sekretarskog i istraivakog osoblja i finansijskih sredstava. Pravi znaaj partija u EP lei u injenici da njihovo rukovodstvo odluuje o najhitnijim pitanjima u EP: Izboru rukovodstva EP, raspodeli funkcija u odborima i odabiru izvetaa, utvrivanju dnevnog reda plenarnih sednica i definisanju pozicija partijskih grupa prema bitnim pitanjima. Ako politika stranka drave lanice nije lan nijedne partijske grupe, teko de obezbediti poloaj svojim lanovima u EP ili uspeti da odbrane svoj politiki stav. Iako izbori dovode do jaanja fragmentacije partijskih grupa (zbog nacionalnih tema koje dominiraju prilikom kampanje), strukturni podsticaji u EP dovode do smanjenja fragmentacije izmeu izbora. Poslunost poslanika prilikom glasanja se obezbeuje sistemom opomena, gde su glasovi koji su suprotni partijskom stavu oznaeni sa jednom, dve, ili tri opomene u zavisnosti od znaaja koje pitanje o kojem se glasa ima za partijsku grupu. Ovo je dovelo do jaanja jedinstva. Kada se lan EP dvoumi izmeu stava nacionalne partije i stava partije u EP ( bududi da nacionalne partije kontroliu odabir kandidata za izbor) , skoro uvek glasaju u skladu sa stavom nacionalne partije. Treda instanca, Odbori EP. U odborima EP lei prava kontrola zakonodavnog procesa EU. Komiteti predlau amandmane na predloge propisa u obliku izvetaja i nacta rezolucije, koji se potom iznose na plenarnoj sednici EP u vidu uzmi ili ostavi. Na plenarnoj sednici se mogu predlagati amandmani na predloenu rezoluciju odbora, ali bez podrke odbora i partijske grupe koja ide ruku pod ruku sa podrkom odbora, teko se moe oekivati da de EP usvojiti amandmane. U odnosu na uticaj odbora EP vie nalikuje Kongresu SAD-a nego evropskim parlamentima. lanstvo poslanika u odborima je vie vezano za njihovu pripadnost interesnim grupama i profesionalnu aktivnost pre ulaska u EP nego sa pripadnodu nacionalnim strankama. U stvarnosti mnogi lanovi EP ulaze u odbore ija je nadlenost bliska interesima njihovog birakog tela ili interesne grupe koja ih podrava, to sugerie da zakonodavna specijalizacija obezbeuje raspodelu koristi. Drugi poslanici ulaze u odbore zbog svog prethodnog profesionalnog iskustva, to sugerie da zakonodavna specijalizacija o