зали смотру четника у Алваџиници, на периферији Чачка. На ову „смотру" дошло је око 200 четника, које је довео Ладислав Цвенкл, четнички официр за везу с Немцима. Четници су тада разоружани од Немаца и спроведени, заједно са Цвенклом, у логоре на Бањици и у Маутхаузену. Раковић није присуствовао овој „смотри", али је јавио Дражи Михаиловићу:

„Разоружан је мој легални одред, Заблаћки одред, Јелички одред у Чачку и Сремско-банатски одред у Г. Милановцу. Разоружање је из-вршено на следећи начин. Немци су заједно са нашим властима наредили општи претрес терена и потеру за комунистима. Дали су сваком одреду зону рада. Скуп одреда и полазно место у Чачку. Ја сам послао свега око 50 људи, и то без важнијег старешинског особља. Ти људи су разо-ружани и налазе се у логору у Чачку. Моји су прво разоружани, те се Јелички и Заблаћки одред у већини разбегао... Немци врше потере.. ."302

Ухваћен је и „војвода" Мојсиловић. Из логора се није вратио. Бећ сутрадан по разоружавању четничких одреда „брујао" је

Радио Берлин. Очевидно, радило се о великом стратегијском пропа-гандном трику немачког окупатора, који је хтео, ради властитих по-треба, да помогне пропаганду југословенске емигрантске владе у Ло-ндону, која је у 1942. години достигла кулминацију о томе како су, тобоже, четници Драже Михаиловића у Југославији главна снага от-пора. Јосип Броз Тито је на првом заседању АВНОЈ-а у Јајцу, 1942. године, говорио о томе да ни један народ није доживео такву судби-ну, као народи Југославије — да после 18 месеци своје херојске осло-бодилачке борбе доказује светској, посебно савезничкој антифашисти-чкој јавности, да је крв проливена у тој и таквој борби његова, а не издајника у јединицама Драже Михаиловића. Ипак, и у таквим око-лностима, у време свакодневних злочина четника Драже Михаиловића у самом чачанском округу, Окружни комитет КПЈ је 17. октобра 1942. године, инспирисан и збуњен чином разоружавања поменуте четничке групације од стране Немаца, образложио свој став о ра-спуштању Чачанског одреда и тиме „да сада у овом тренутку најма-ње смемо да иступамо против четника, јер ћемо иначе у том случају доћи у исту линију са окупаторима". Да ли је у питању специфичан положај или, пак, каткада нејасан и колебљив став чланова тада-шњег Окружног комитета КПЈ према четницима Драже Михаило-вића, уз истовремено прецењивање њихове војне и политичке моћи, утицао на спор процес обнављања и брз процес расформирања Ча-чанског партизанског одреда? Најпре ће бити: и једно, и друго.

НОВЕ ДРАМЕ И УСПОНИ ЧАЧАНСКОГ ОДРЕДА

СИТУАЦИЈА НА МЕЂУНАРОДНОМ И ЈУГОСЛОВЕНСКОМ РАТИШТУ

Савезничке снаге антихитлеровске коалиције биле су на свим фронтовима у стратегијској офанзиви.

После уништења немачке групе армија код Стаљинграда (Во-лгоград, 2. фебруара 1943), Црвена армија је постепено прелазила и развијала стратегијску офанзиву од Лењиграда до Црног мора.

327

На афричком ратишту фашистичке снаге су капитулирале 12. маја 1943. године, а савезничке англоамеричке снаге добила су тиме базе за евентуално искрцавање на Сицилију и Апенинско полуострво.

У склопу оваквих околности, Балкан је добио и нови, и већи значај у новим ратним плановима фашистичких великих сила. Не-мачка Врховна команда рачунала је на могућност савезничке инва-зије на овај део европског континента. Управо на њему је тада, са још већом специфичном тежином, јачала као противник окупатору — Народноослободилачка војска и партизански одреди Југославије под командом Јосипа Броза Тита. Због тога је немачка Врховна ко-манда одлучила да по сваку цену ликвидира НОВ и ПОЈ. Следе стра-тегијске офанзивне операције „Вајс 1" и „Вајс 2" (четврта неприја-тељска офанзива од 20. јануара до 15. марта 1943) и „Шварц" (пета непријатељска офанзива, од 15. маја до 15. јуна 1943). Радило се, дакле, о покушају непријатеља да уништи, пре свега, стратегијску групацију под непосредном командом Јосипа Броза Тита, која је имала изузетан значај за укупан ток оружане борбе НОВ и ПОЈ на југословенеком ратишту. У првом случају радило се о Првом хрва-тском и Првом босанском корпусу ИОВЈ и групи дивизија (Прва и Друга пролетерска, Седма НОУ банијска, Трећа НОУ дивизија и Де-ветнаеста далматинска). У другом случају — о Главној оперативној групи (ГОГ), коју су сачињавале четири дивизије (Прва и Друга про-летерска, Трећа ударна, Седма банијска) и Шестој источнобосанској и Петнаестој мајевичкој бригади. У току четврте офанзиве непријатељ је ангажовао снаге у јачини од око 90.000 људи (немачке дивизије: 1. брдска, 7. „Принц Еуген", „Вражја" 369. дивизија, 717. пешадијска дивизија, делови 181. резервне и 714. пешадијске дивизије; италија-нске дивизије: „Ре", „Сасари", „Ломбардија" и „Мурђе", делови ди-визије „Бергамо", усташе, домобрани и четници). И, као што је по-знато, непријатељ је доживео неуспех. Главна оперативна група НОВЈ пробијала се из окружења у долини Неретве са око 4.000 рањеника, наносећи посебно тежак пораз до тада најјачој четничкој група-цији Драже Михаиловића (26.000 људи), да би, потом, прешла у стратегијску офанзиву на територији Херцеговине и Црне Горе, а постепено су све веће офанзивне борбе, бојеве и операције развија-ли и Први хрватеки и Први босански корпус НОВЈ. У периоду пете офанзиве непријатељ је ангажовао пет немачких и три италијанске дивизије, два бугарска пука, једну усташку брдску бригаду, осам артиљеријских пукова, тенковски батаљон и око 150 авиона. Укупно, дакле, 127.000 непријатељских војника против 16.170 бораца НОВЈ и око 3.000 рањеника и болесника.

„У тој најтежој и најдраматичнијој бици ослободилачког рата на-рода Југославије, група од пет дивизрца и 2 еамосталне бригаде са Врхо-вним штабом, збијена на малом и тешком простору, изнурена непреки-дним борбама, маршевима и глађу, морала је уз изванредне напоре и жртве (изгубила је око 1/3 свога састава) да пробије неколико неприја-тељских обруча. Врховни штаб је стално био на тежишту борбе, а Врховни командант непосредно утицао на дејства јединица".

У рапорту о овој бици од 20. јуна 1943. године командант не-мачких трупа генерал Л^терс је рекао:

328

„Ток борби је показао да су комунистичке снаге под Титовом ко-мандом одлично организоване, вешто вођене и да располажу борбеним моралом који изазива чуђење".303

Главна оперативна група, поеле пробоја из окружења на Сутје-сци и Зеленгори, прешла је у стратегијску противофанзиву на те-риторији источне Босне и ослобађала је нове крајеве. Епохална би-тка на Сутјесци била је уједно и изузетно значајна за међународно признавање НОВ и ПОЈ као јединог борца против окупатора на ју-гословенском ратишту и члана антихитлеровске коалиције. Непосре-дно после ове битке снаге НОВ и ПОЈ су израсле у оружану силу која у свом саставу има 57 бригада, сврстаних углавном у 18 дивизи-ја, четири корпуса и неколико десетина партизанских одреда. У вре-ме четврте и пете непријатељске офанзиве главнина НОВ и ПОЈ (око 150.000 бораца) развијала је претежно офанзивне борбе, бојеве и опе-рације против фашистичких окупатора и домаћих издајника широм југословенског ратишта.

Општа офанзива Црвене армије у току 1943. године добијала је све шири размах и размере.

Англоамеричке снаге су се 10. јула искрцале на Сицилију. Очекујући скору капитулацију фашистичке Италије, Врховни

штаб НОВ и ПОЈ је постепено оријентисао све јаче снаге ка јадран-ском бојишту. И — када је 9. септембра 1943. капитулирао овај про-тивник, НОВ и ПОЈ је разоружао већи део италијанске окупационе армије. И не само то! Од овог времена па до краја 1943. године НОВЈ је формирала 56 нових бригада, осам дивизија и четири корпуса. Об-разоване су неке тенковске јединице и три морнаричке команде са од-говарајућим јединицама и установама и прва ваздухопловна база. Кра-јем 1943. године јединице НОВ и ПОЈ имале су око 300.000 наору-жаних бораца, сврстаних углавном у 101 бригаду, 28 дивизија и де-вет корпуса. Везивале су на југословенском ратишту око 900.000 оку-паторских војника и разнобојних домаћих издајника.

У овој години, 29. новембра, одржано је и историјско Друго за-седање АВНОЈ-а. Уз присуство 142 делегата из свих крајева Југо-славије (осим Македоније и Санџака) на њему су донесене истори-јске одлуке, којима су политички и законски ударени темељи нове, федеративне, демократске и социјалистичке Титове Југоелавије.

СИТУАЦИЈА У СРБИЈИ

Народноослободилачки покрет и његове оружане снаге у Срби-ји доживљавале су у 1943. години све снажнији полет. Само у пе-риоду од 26. фебруара до 31. марта, углавном у време четврте не-пријатељске офанзиве, партизанске снаге извеле су 457 напада и саботажа против окупатора и домаћих издајника.

У овој години у Србији је, поред три постојеће дивизије Првог бугарског окупационог корпуса, доведена и 25. дивизија. Њихово окупационо подручје проширено је до Дрине и Дунава.

У ужем делу Србије дејствовало је више партизанских одре-да. На Букуљи је 21. јула 1943. формиран Први ударни батаљон Србије, 5. октобра Прва шумадијска, а 11. октобра Прва јужноморав-

329

ска народноослободилачка ударна бригада. Око половине новембра обе ове бригаде кренуле су на територију источне Босне (Прва ју-жноморавска) и Санџака (Прва шумадијска) ради сусрета и пове-зивања на том простору са стратегијско-оперативном групацијом Врховног штаба НОВ и ПОЈ (Друга пролетерска, Пета крајишка и 17. босанска НОУ дивизија), која се припремала за стратегијски „упада

у Србију. Ослободилачка борба у Војводини добила је у 1943. години за-

пажено снажан полет. У источној Босни формиране су Прва и Дру-га војвођанска НОУ бригада, затим Шеенаеета војвођанска НОУ ди-визија, а на тлу Срема Трећа, Четврта и Пета војвођанска НОУ бри-гада, Диверзантски ударни батаљон и неколико партизанских и ди-верзантских група и одреда.

У Санџаку, поред Треће, образована је и Четврта санџачка НОУ бригада.

На Косову је почетком 1943. године формиран Карадачки НОП одред и Одред Емира Дуракуа, а у марту поново Шарпланински НОП одред. Око половине новембра 1943. године образована је Група ко-совско-метохијских батаљона.. .

Ето, у таквим условима на савезничким, југословенском и ра-тишту у Србији развијао се у току 1943. године ослободилачки рат у чачанском округу, односно Чачански НОП одред „Др Драгиша Ми-шовићи.

ОБНАВЉАЊЕ ЧАЧАНСКОГ ОДРЕДА И ПАД ОК КПЈ

После расформирања Чачанског одреда 17. октобра 1942. годи-не, борци су прешли у илегалност. Нашли су место у базама, а Окру-жни комитет КПЈ наставио је политичко деловање. Оживео је рад неких ћелија КПЈ (Прислоница и неки рејони Чачка), друге су ома-совљене.

Политички рад добијао је и нове садржаје. Окружни комитет КПЈ је 5. јануара 1943. године издао први

број листа „Слободна Орбија", са информацијама о борбама партиза-на широм Југославије, неделима фашиста и њихових помагача, успе-сима Црвене армије. О ситуацији у чачанском крају, писано је:

„Једини излаз и за народ чачанског краја је хитна и неодложна борба за спас своје куће, своје деце, свога народа.. . Народ округа ча-чанског претрпео је за последњу годину дана страховит терор и пља-чку, терање у рудник и затварање, не само од окупатора, већ и од до-маћих издајника, а нарочито од четника Драже Михаиловића... Тако су четници Раковића у љубићком срезу после разоружања опљачкали и испребијали око 50 партизана и њихових породица. У Доњој Трепчи су убили Милету Пауновића, оца четворо деце; у драгачевском срезу че-тнички војвода Јанковић чини зверства не прође два-три дана а да не наиђе ноћу код неког партизана, зовне га и онда у мраку закоље.. .<<304

Жандарми су организовано хапсили. Предстојништво градске полиције у Чачку, уз помоћ жандарма по срезовима, ухапсило је велики број ученика гимназије у Чачку — припадника и сарадника НОП-а и упутило их у логор у Смедеревској Паланци.

330

Широм чачанског округа шириле су се вести о четничким зло-делима — клањима комуниста, партизана, поштених родољуба.

Ипак, Окружни комитет КПЈ, заједно са среским партијским и скојевским руководствима, вршио је припреме за обнављање Чача-нског одреда. У томе је и успео.

Чачански НОП одред „Др Драгиша Мишовић" обновљен је на планини Јелици 18. фебруара 1943. године.

Поново је командант био Раденко Мандић, заменик команданта Радиша Поштић, политички комесар Радован Јовановић, а заменик политичког комесара Мирољуб Нешковић Жацо. Дакле, исти штаб као у октобру 1942. године.

У Чачански одред окупило се 25 бораца, чланова КПЈ из љу-бићког и трнавског среза.

Претходног дана, 17. фебруара, замало није дошло до траге-дије, јер је једна четничка групација опколила Добросава Бобу Ми-летића, Радомира Новаковића, Богића Васовића, Вукадина Белића, Милију Јовановића, Милана Пауновића, Драгана Јовановића, Добро-сава Пауновића, Михаила Павловића и Бранку Пауновић, партиза-нске борце који су се скривали у бункеру Милоша Анђелића у Остри. Тренутно, на задатку су били Радован Јовановић, Радиша Поштић и Гвозден Пауновић. Када су приметили да су опкољени, партизани су на четнике отворили ватру из митраљеза. Издајници су се ра-збежали. Овај тренутак су искористили партизани и побегли. Ода-вде су се упутили према трнавском срезу, где су сутрадан ушли у састав Чачанског одреда. Четници су тада ухватили Милоша Анђе-лића и повели га у штаб Предрага Раковића. Зауставили су се код куће Радомира Белића Трубачевца, где су Анђелића страховито му-чили, тражећи од њега да призна ко се налазио у бункеру:

,,Обесили су га о једну шљиву у дворишту на тај начин што су му ноге везали за грану дрвета тако да му је тело висило са главом на-доле. Пошто под батинама није хтео ништа да призна, кољаши су га у овако висећем стању боли камама, чупали му бркове, ломили руке и почели да деру кожу са главе питајући га непрестано ко је био у бу-нкеру. Ни под оваквим мукама Милош ништа није одао. Његов хропац.. . чуо се по околним кућама.. ,"305

После свега, Аиђелића су четници одвели у један поток и за-клали. Хтели су да кажу: овако ће проћи свако ко чува партизане.

Чачански одред је, по формирању, настојао да избегне сукобе са јаким непријатељским снагама. Обрачунавао се са мањим групи-цама и појединим непријатељима. Комесар Радован Јовановић је о томе писао Главном штабу партизанских одреда Србије:

„Ми смо се са одредом пребацивали сваки други дан из среза у срез. Пошто шума још није била озеленела, ми нисмо могли у Јелици, пошто су јаке четничке баиде војводе Јанковића крстариле Јелицом, ми смо једино предањивали у шумама и колибама у пољу".306

Партијска активност, непрекидно усмеравана од Окружног ко-митета КПЈ, добијала је у ширини. Нарочито у Чачку, где је, 20. фе-бруара, у кући Загорке и Добривоја Волића у Синђелићевој улици, одржан састанак партијских и скојевских активиста, коме су прису-

331

ствовали: Владимир Јањић, Данило Митровић Аврам, Станислава Терзић, Олга Васовић, Драгослав Ивановић и Милош Словић Шо-мец. Готово цео дан проучавано је писмо ОК КПЈ „у коме се го-ворило о обнављању Окружног комитета СКОЈ-а и другим задаци-ма који стоје пред овом организацијом". Донесена је одлука да се образују, у граду, ударне скојевске групе. Договорено је да се ско-јевска организација у граду посебно ангажује у растурању летака и партијских материјала, да прикупља санитетски материјал, муници-ју и прилоге за Чачански одред. Међутим, Специјална полиција из Београда упутила је у Чачак групу агената, која је, са полицијом у самом граду, наредних дана похапсила велики број чланова КПЈ, СКОЈ-а и других припадника НОП-а. Већина је одведена у Бањи-чки логор и — стрељана.

Ускоро је дошло до још већег ударца — пао је Окружни ко-митет КПЈ за Чачак.

Како се ово догодило? Српска државна стража и жандарми су 27. фебруара 1943. го-

дине у селу Вапи, на имању породице Савић, пронашли бункер, у коме су се налазили Раде Минић, Миле Станишић, Момчило Вили-мановић и Миодраг Савић. Бункер је готово случајно откривен. Наиме, тих дана су представници окупаторске полицијске службе више пута безуспешно претресали село. Овога пута ишли су у стре-љачком строју преко дела Савића имања и чули куцање писаће машине. Управо је писан проглас — позив на устанак, па су чла-нови Окружног комитета КПЈ били занесени послом. Тако су пали. Подбацила је, по свему судећи, управо у том моменту, служба оба-вештавања, која није благовремено сигнализирала наилазак непри-јатељских војника.

За бункер у Вапи знао је мали број људи. Сви састанци су одржавани ван њега, тако да није ни могло бити речи о евентуалној провали.

Непријатељ је ликовао. Последице за партизански покрет биле су изузетно тешке. О

њима је Радован Јовановић, политички комесар Чачанског одреда, гшсао Главном штабу НОП одреда за Србију:

, , . . . К а д а смо формирали одред 18. фебруара 1943. год. накои не-колико дана долази до пада ОК-а где непријатељу падају драгоцени подаци из прогласа одреда, из писама и ухваћеног материјала. Сазнаје се број људи и наоружање у одреду, увидео је (непријатељ — прим. аутора) да је одред још мали, да је јаком у зачетку, почео сиетематско чишћење наших другова у позадини да би онемогућили даљу мобили-зацију, и отпочињу са јаким потерама за нама, у томе смо имали више сукоба са четницима Драже Михаиловића који су били главни организа-тори потера.. ."307

Четници су убили и заклали у то време више припадника НОП-а.

Чланови Окружног комитета КПЈ одведени су у Београд, исле-ђивани и побијени. Ухапшени су и у Бањичком логору убијени и Франц Соломон, члан ОК КПЈ за Чачак, односно члан ЦК КПЈ од

332

Чланови ОК КПЈ за Чачак заробљени у Вапи: ^Радослав Раде Минић, Миодраг Мици Савић, Милорад Миле Станишић и Момчило Вилимаиовић

Пете земаљеке конференције, Милена Лазаревић, партијски радник из Гуче, њен земљак Милан Главоњић и низ других.

ТРАГЕДИЈА У ОСТРИ

Преморени од сталних потера, борци Чачанског партизанског од-реда прешли су у ноћи између 4. и 5. марта Западну Мораву и из трнавског среза отишли у село Остру. Стигла је зора, па су одлу-чили да предане у штали Милована Вуксановића.

Шта је даље било, сазнаје се из извештаја који је Раденко Ма-ндић упутио Главном штабу НОП одреда за Србију:

„.. .Ту смо сместили другове. Када је дошао газда штале ми смо са њим разговарали и он је пристао да останемо ту. Он је рекао да ће његови чувати стражу. Међутим, он је одмах отишо да јави четницима. Ми за то нисмо знали пошто стража није могла на пољу да се постави.

Ја сам посматро на једну рупу код врата. Око 12 сати сам у да-љини од 200 метара приметио четнике да нам прилазе. Ја сам одма ко-мандовао К-оружју и почели смо испадати, али су они раније ухвати-ли положај тако да је за кратко време док смо стигли до првог за-клона погинуло 14 другова, 3 рањено, рањене смо избавили.. .<{308

Шта се, уствари, догодило? Вуксановић је једно време чувао партизана-илегалца Радомира

Новаковића. За ово је знао и Радиша Поштић, заменик команданта

333

Чачанског одреда, па су он и Новаковић тврдили да Вуксановићу, иначе припаднику четничког покрета, треба веровати. Овај је, међу-тим, о смештају бораца известио председника општине Војина Бе-лића. Белић је узјахао коња и отишао у Доњу Горевницу да упозна четнике, а потом и у Прељину, где су били жандарми. После овога око 400 четника и жандарма стигло је у Остру, посело положаје и стегло чврст обруч око Вуксановићеве штале. Под кишом куршума, пружајући отпор, партизани су се пробијали из блокаде.

Том приликом погинули су: Радиша Поштић, секретар Среског комитета КПЈ за срез љубићки и заменик команданта Чачанског од-реда из Мрчајеваца, Гвозден Пауновић, радник и члан Среског ко-митета КПЈ за срез љубићки из Доње Трепче, Добросав Боба Ми~ летић, радник и члан Среског комитета КПЈ из Чачка, Саво Савић, земљорадник и члан КПЈ из Вапе, Светозар Ћећо Бабовић, радник и члан КПЈ из Трнаве, Вукадин Белић, земљорадник и члан КПЈ из Остре, Радомир Новаковић, земљорадник и члан КПЈ из Доње Го~ ревнице, Милија Јовановић, земљорадник и члан КПЈ из Прељине, Михаило Павловић, радник и члан КПЈ из Доње Горевнице, Драган Јовановић Шмит, радник и члан КПЈ из Мрчајеваца, Радоје Живко-вић, земљорадник и члан КПЈ из Трнаве, Владан Шићевић, земљо-радник и члан СКОЈ-а из Кулиноваца, Василије Јовичић, земљо-радник и члан СКОЈ-а из Кулиноваца, и Милан Пауновић, земљора-дник и члан СКОЈ-а из Доње Трепче. Рањени су: Крстомир Лишан-чић, земљорадник и члан КПЈ из Атенице, Матија Лишанчић, зе-мљорадник и члан КПЈ из Атенице, и Добросав Пауновић, земљо-радник и члан КПЈ из Доње Трепче. У борби су још учествовали: Раденко Мандић, радник, члан КПЈ и командант Чачанског одреда из Виљуше, Радован Јовановић, радник, члан КПЈ и политички ко-месар Чачанског одреда из Прељине, Мирољуб Нешковић Жацо, ра-дник, члан КПЈ и заменик политичког комесара из Чачка, Милутин Мандић, земљорадник и члан КПЈ из Виљуше, Гвозден Трипковић, радник и члан КПЈ из Атенице, Милош Томашевић, земљорадник и члан КПЈ из Виљуше, Ђуро Стеванчевић, земљорадник и члан КПЈ из Атенице, и Владимир Јањић, ђак и члан КПЈ из Атенице.

О овом догађају Радован Јовановић је известио Главни штаб НОП одреда за Србију:

,,Поред изгинулих изгубили смо 2 аутомата, 10 пушака, 5 пишто-ља, 500 метака, 30 бомби. Од преосталих 11 другова у једном ноћном су-кобу изгубио се 1 друг, 2 рањеника смо сместили, остало је нас 7 дру-гова.. "309

Поводом годишњице овог трагичног догађаја, штаб Чачанског НОП одреда „Др Драгиша Мишовић" издао је 5. марта 1944. године проглас под насловом „Слава партизанима палим у Остри 5. марта 1943.". Поред набрајања имена палих и рањених, у њему истиче:

„ . . У тешкој народноослободилачкој борби пали су многи наши другови, и још ће их неминовно пасти, али партизани у нашем крају никад неће бити уништени. Чачански народно-ослободилачки партизан-ски одред „Др Драгиша Мишовић" неће и не може бити уништен".310

334

КРИЗА У РАЗВОЈУ ЧАЧАНСКОГ ОДРЕДА

Трагична погибија бораца Чачанског одреда у Остри имала је тешке последице. Непријатељи су дигли глас. Домаћи издајници су се мање плашили освете, па су све више убијали и клали припадни-ке партизанског покрета.

Изостало је укључивање у Чачански одред већег броја бора-ца из Доње Горевнице и суседних села. Уствари, овде је већ све би-ло припремљено за формирање партизанске чете. Одређен је и ко-мандир: Вук Александрић — Милета, који се претходно вратио из ратног заробљеништва у Доњу Горевницу...

Четници су у том периоду били посебно крволочни. У Станчићима су, на пример, 9. марта заклали Драгољуба Пе-

тровића и Радојицу Петровића, који су у својим кућама чували пар-тизане, у ноћи између 13. и 14. марта убили су Сретена Терзића из Вапе, Богољуба Јоцовића, Станимира Маџаревића и Михаила Ма-џаревића из Слатине, Љубишу Симовића и Милорада Боровића из Бањице, Миросанду Ћировић и Миодрага Петровића из Јежевице. У Липници су у ноћи између 15. и 16. марта четници Жарка Анђе-лковића, команданта Треће жичке бригаде, ухватили партизанске бо-рце Војина Пропадовића и Радмила Јоксића, одвели их у Преме-ћу и живе закопали. У ноћи између 18. и 19. марта код Козодерског моста у Трбушанима четници су заклали: Илију Зупца, избеглицу из Невесиња, Миодрага Старчевића из Љубића, Вукосаву Чоловић из Љубића и Радосава Глушчевића из Каменице. У Љубићу је заклан Драгиша Чоловић. Четници Жарка Боришића, команданта Осмог ба-таљона Љубићке бригаде, похватали су 22. марта припаднике и са-раднике НОП-а у Мојсињу и Доњој Горевници и стрељали их пред окном рудника у Доњој Горевници. Из овог села стрељани су: Ми-лева Павловић, Стојка Јанковић, Вук Александрић — Милета, Све-тислав Кузмановић, Богдан Кузмановић, Будимир Радојевић и Ста-нојле Јелић, који је имао 90 година, а из Мојсиња: породица Сибин-ке и Гојка Пауновића. Најпре су, секући јој део по део тела, заклали њихову јединицу Дару. Неке припаднике НОП-а четници су натера-ли да лешеве побацају у рударска окна, које су затворили, а по-родицама забранили прилаз. Потресен овим догађајем, посебно мо-ментом када је морао у јаму да баци леш свога брата Светислава, су-традан се обесио Ђорђе Кузмановић .. ,311

Терор је захватио читав чачански округ. После трагичне погибије његових бораца у Остри, Чачански пар-

тизански одред практично је престао да постоји као оружана једи-ница. Борци су се повукли у илегалност на територији трнавског и љубићког среза.

Истина, у таковском срезу образована је Таковска партизанска чета, која је крајем марта 1943. године имала само шест наоружаних бораца. Милош Минић, који је у то време дошао у таковски срез и формирао нови Окружни комитет КПЈ за Чачак, писао је о томе 30. марта Покрајинском комитету КПЈ за Србију:

„. . .5 старих партизана и један нов. . . Стари партизани: Обрад Ђурђевић „Фикета", Драгомир Новаковић „Чапајев", Душан Радојичић

335

КРИЗА У РАЗВОЈУ ЧАЧАНСКОГ ОДРЕДА

Трагична погибија бораца Чачанског одреда у Остри имала је тешке последице. Непријатељи су дигли глас. Домаћи издајници су се мање плашили освете, па су све више убијали и клали припадни-ке партизанског покрета.

Изостало је укључивање у Чачански одред већег броја бора-ца из Доње Горевнице и суседних села. Уствари, овде је већ све би-ло припремљено за формирање партизанске чете. Одређен је и ко-мандир: Вук Александрић — Милета, који се претходно вратио из ратног заробљеништва у Доњу Горевницу...

Четници су у том периоду били посебно крволочни. У Станчићима су, на пример, 9. марта заклали Драгољуба Пе-

тровића и Радојицу Петровића, који су у својим кућама чували пар-тизане, у ноћи између 13. и 14. марта убили су Сретена Терзића из Вапе, Богољуба Јоцовића, Станимира Маџаревића и Михаила Ма-џаревића из Слатине, Љубишу Симовића и Милорада Боровића из Бањице, Миросанду Ћ.ировић и Миодрага Петровића из Јежевице. У Липници су у ноћи између 15. и 16. марта четници Жарка Анђе-лковића, команданта Треће жичке бригаде, ухватили партизанске бо-рце Војина Пропадовића и Радмила Јоксића, одвели их у Преме-ћу и живе закопали. У ноћи између 18. и 19. марта код Козодерског моста у Трбушанима четници су заклали: Илију Зупца, избеглицу из Невееиња, Миодрага Старчевића из Љубића, Вукосаву Чоловић из Љубића и Радосава Глушчевића из Каменице. У Љубићу је заклан Драгиша Чоловић. Четници Жарка Боришића, команданта Осмог ба-таљона Љубићке бригаде, похватали су 22. марта припаднике и са-раднике НОП-а у Мојсињу и Доњој Горевници и стрељали их пред окном рудника у Доњој Горевници. Из овог села стрељани су: Ми-лева Павловић, Стојка Јанковић, Вук Александрић — Милета, Све-тислав Кузмановић, Богдан Кузмановић, Будимир Радојевић и Ста-нојле Јелић, који је имао 90 година, а из Мојсиња: породица Сибин-ке и Гојка Пауновића. Најпре су, секући јој део по део тела, заклали њихову јединицу Дару. Неке припаднике НОП-а четници су натера-ли да лешеве побацају у рударска окна, које су затворили, а по-родицама забранили прилаз. Потресен овим догађајем, посебно мо-ментом када је морао у јаму да баци леш свога брата Светислава, су-традан се обесио Ђорђе Кузмановић .. ,811

Терор је захватио читав чачански округ. После трагичне погибије његових бораца у Остри, Чачански пар-

тизански одред практично је престао да постоји као оружана једи-ница. Борци су се повукли у илегалност на територији трнавског и љубићког среза.

Истина, у таковском срезу образована је Таковска партизанска чета, која је крајем марта 1943. године имала само шест наоружаних бораца. Милош Минић, који је у то време дошао у таковски срез и формирао нови Окружни комитет КПЈ за Чачак, писао је о томе 30. марта Покрајинском комитету КПЈ за Србију:

„. . .5 старих партизана и један нов. . . Стари партизани: Обрад Ђурђевић „Фикета", Драгомир Новаковић „Чапајев", Душан Радојичић

335

„Срећко", Влаетимир Јеремић и Драгиша Пурић. 1 нов партизан: Ми-лош Савковић (књижевник из Београда). Наоружање: 1 мали митраљез и 6 пушака, тачан број метака немам, тачан број бомби немам. пишто-ља 3. Прикупљено разног оружја: 10 пушака и 2 пиштоља, 350 метака, 3 пушке и 1 пиштољ налазе се код другова који раде на партијском раду у позадрши. Мобилизација нових бораца и прикупљање старих пар-тизана који су у илегалноети продужује с е . . /312

•

Нешто касније, 10. априла, Минић је јавио:

„Јединица је прокрстарила цео терен ради мобилизације и то ра-ди прикупљања другова који се крију . . . Услови за мобилизацију су доста тешки. Писао сам вам да дражиновци господаре тереном. Жан-дарми су такође под њиховом командом. Сада су успоставили везе са Немцима.. .

. . . Терор дражиноваца превазилази сваку меру. Подивљале банде кољиврата сатерали су непојмљив страх у кости и куражним људима. Ето, тај страх је огромна препрека за мобилизацију нових бораца.. ."313

И тамо где нису стизали борци обновљеног Чачанског одреда — као, на пример, у Драгачеву, четничке црне тројке претиле су сва-коме. Тако је било и у ноћи између 23. и 24. априла 1943. године, када су четници Милутина Јанковића из Дљина убили у Доњој Краварици Тимотија Томашевића и његовог сина Душана, затим Иса-ила Бркића, па Милоша Стефановића из Лиса, Милана Јоковића из Лисица и Богдана Младеновића из Вирова. Љубинко Пајић, члан Среског поверенства КПЈ за Драгачево из Вирова, успео је да побе-гне са стрељања. „Сви именовани били су партизани", јавило је св-ојим претпостављеним Начелство округа краљевачког. Тог 24. ап-рила убио је на њиви Миладина Марковића, члана КПЈ из Дљина, Јанковићев пратилац — кољаш Бранислав Пантелић. Нови четни-чки злочини забележени су 1. маја, када је на планини Голубац уби-јен Миодраг Ичелић из Церове, а у Гучи Милосав Станић. У ноћи из-међу 3. и 4. маја кољашка тројка из јединице Дача Симовића зак-лала је у Грабу Гвоздена Шипетића, командира четничке чете из 1941. године, који се отворено супротстављао братоубилачкој борби наметнутој од стране четника. Шипетић је од 1942. године одржавао контакте са припадницима партизанскот покрета из Драгачева и тр-навског среза...

НОВИ ОКРУЖНИ КОМИТЕТ КПЈ — ПОНОВО ЧАЧАНСКИ ОДРЕД

Пре доласка Милоша Минића, група таковских партизана, на челу са Радисавом Недељковићем, успоставила је везу са Шумадиј-ским партизанским одредом, а преко Окружног комитета КПЈ за Аранђеловац и са Покрајинским комитетом КПЈ за Србију. Преко ове везе стигао је Милош Минић са Вељком Бркићем Мишом, уче-ником графичке школе и чланом КПЈ из Беотрада.

Минић, као секретар, и Радисав Недељковић представљали су језгро овог партијског руководства, у које је, потом, ушао и Радо-ван Јовановић, радник из Прељине. Дакле, нови Окружни комитет КПЈ деловао је са три члана. Касније, у јануару 1944. године, после

336

Јовановићеве погибије, члан Окружног комитета КПЈ постао је Ми-одраг Радовановић Корчагин, а од јуна 1944. и Милисав Ђурић Павле...

Таковска партизанска чета била је мала. Милош Минић је знао да се у трнавском и љубићком срезу

скрива група илегалаца, па је настојао да са њима успостави везу. Како је ово остварено, записао је Владимир Јањић:

„Борац Одреда Миодраг Радовановић Корчагин дошао је возом у Чачак и обратио ее Дари Обрадовић да преко ње и њене сестре Љуби-це (Трипковић — допуна аутора) уепостави везу са илегалцима. Међу-тим, Љубица је била на Бањици, тако да везе није било. Тада је Кор-чагин дошао у кућу Стојане — Румене Јањић у Атеници, којој је до-лазио по разним партијским пословима и 1941. године, и од Димитрија Јањића тражио да успостави везу. Димитрије му поверује, склони га до доласка илегалаца. Ја и Данило Митровић Аврам смо исте ноћи наишли, узели Корчагина и одвели га на планину Јелицу, где су у то време налазила највећа група илегалаца. Одмах затим је група преко Вапе, Прислонице и Вујна дошла у Велереч.. ."314

Ова група илегалаца из трнавског и љубићког среза спојила се са Таковском партизанском четом, па је у Бранетићима, у шуми Главица, трећи пут обновљен Чачански НОП одред „Др Драгиша Ми-шовић". Имао је 20 људи. За команданта је постављен поново Раденко Мандић, а за политичког комесара Радован Јовановић. Командир и уједно комесар чете био је Драгомир Новаковић Чапајев.

Поред Чачанског одреда, деловало је и неколико оружаних ударних група, састављених од партијско-политичких радника, који су, са борцима, учествовали у оружаним акцијама.

Од маја до августа 1943. године Чачански одред је углавном боравио на територији таковског среза, где је имао неколико борби.

Иародни херој Милош Минић Радисав Недељковић

22 Чачански одред

У Заграђу је 14. маја пет партизанских бораца водило жес-току борбу против једног одељења Српске државне страже. У До-њсхј Врбави, нешто касније, Радисав Недељковић, Данило Митровић Аврам, Милета Сретеновић Шоро и Драгослав Лазаревић упали су у кућу четничког команданта села. Овде се налазио четнички штаб Крсте Кљајића. Партизани су изазвали узбуну код четника, па се из-вукли. Потом су сусрели четничког курира из штаба Првог равно-горског корпуса, разоружали га и запленили: 50 пакетића газе, 50 завоја, два килограма вате, четири килограма папирне вате, једну кошуљу и доста цигарета.

По сведочењу Милисава Ђурића Павла, у мају 1943. године ступило је у Чачан(ски одред у Бранетићима »неколико младића — партизана из 1941. године. Под претњом четника да ће им уништи-ти породице, појединци су се поколебали и напустили Одред. Неки од ових младића нашли су се и међу 12 стрељаних партизанских бораца и сајрадника НОП-а од стране четника 30. маја у Горњим Бранетићима. Овом приликом стрељан је и Љубисав Лазаревић, члан Среског комитета КПЈ за срез таковски из Озрема.

Значајна акција изведена је у Озрему 11. јуна, где је била Та-ковска четничка бригада Чедомира Унковића. Овде су дошли, ради договора о уништавању партизанског покрета, Звонко Вучковић, ко1мандант Првог равногорског корпуса, Павле Сретеновић, четни-чки командант среза таковског, и Миодраг Драган Шолајић, свеш-теник из Горачића, иначе командант среза дратачевског. Обавеште-ни да су овде заноћили, борци Чачанског партизанског одреда, на челу са секретаром Окружног комитета КПЈ Милошем Минићем, опколили су кућу у којој су се налазили четнички команданти. Уб-јени су Сретеновић и Шолајић, а Вучковић, који је те ноћи спавао у другој згради, успео је да побегне. За одмазду, сутрадан су чет-ници, на збору грађана Озрема, Доњих и Горњих Бранетића, стре-љали 12 сељака, па преко њихових лешева играли коло. Међутим, ни овим пису успели да умање успех бораца Чачанског партизан-ског одреда.

НЕПРЕКИДНЕ БОРБЕ

У Сврачковце, где се налазио Чачански одред, из рејона Бу-куља — Гараши стигао је, увече 14. јула, Први батаљон НОВ Србије. Борце су дочекали партијски активисти из Сврачковаца, Невада и Велеречи, заједно са секретаром ОК КПЈ за Чачак Милошем Минићем. Овде је дошао и Благоје Нешковић, секретар Покрајин-ског комитета КПЈ за Србију, заједно са Момом Марковићем, чла-ном ПК КПЈ и политичким комесаром Главног штаба НОВ и ПОЈ за Србију. Сутрадан је одржано саветовање, «на коме је анализирана политичка ситуација у овом делу Србије, а испланирани су и за-даци Првог батаљона НОВ Србије и Чачанског одреда. Једна чета овог батаљона упућена је 15/16. јула у Сврачковце, где је ухватила председника општине Александра Аврамовића, а једна група бораца отишла је у Неваде, где је ухватила Радомира Ђурића, сарадника четника и полиције. Обојица су доведени у партизански бивак. Ђури-

338

ћев отац одјурио је у Горњи Милановац и обавестио Српску државну стражу да су му партизани одвели сина у свој логор на Клику у Сврачковцима. Иако је логор био обезбеђен, једно одељење СДС уепело је да му се привуче коритом Деспотовице. Партизански бор-ци су спавали. Мајка Радомира Ђурића била је дошла да моли за сина. У том моменту отпочела је борба. Напад је одбијен, а сарадници окупатора су, после саслушавања, стрељани. У борби је један жан-дарм погинуо. Одмах је из Горњег Милановца интервенисало око 300 љотићеваца. Придружили су им ее љотићевци и недићевци са Рудника и из Крагујевца. Партизани су разбили бокаду и потиснули непријатеља према Горњем Милановцу.

У овој борби погинуо је Обрад Ђурђевић Фикета, борац Ча-чанског одреда. Рањен је Душан Репац, командир Прве чете Првог батаљона НОВ Србије. Он је пренесен у Велереч, где га је, са оста-лим рањеницима, лечила Аница Буловић, која је ступила у Чачан-ски одред. У Одред су такође ступили: Живка Жижа Ђурић, Иван-ка Ђурић и Милисав Павле Ђурић. Неколико дана касније - и Ми-лица Ђурић.

Партизанске јединице повукле су се на Рудник. Одавде је у ноћи између 17. и 18. јула упућена једна група бо-

раца у Неваде, где је запалила кућу и шталу Богољуба, оца убијеног Радомира Ђурића, због тога што је открио где се налази партизански логор.

Сутрадан су, због убиства председника општине из Сврачков-аца, жандарми ухапсили истакнуте сараднике НОП-а, одвели их у Горњи Милановац и злостављали, а потом предали Немцима у Кра-гујевцу, где су 29. јула стрељани: Наталија и Манда Тодоровић из Сврачковаца, Будимир и Косана Ђурић, Душан Ратковић и Мило-рад Поњавић »из Невада и неки други.

Први батаљон НОВ Србије и Чачански одред су 18. јула, за-једно са члановима Окружног комитета КПЈ за Чачак, оставили рањенике у земуницама у Велеречи и кренули правцем: Рудник— —Накучани—Доњи Бранетићи—Врановица—Горњи Бранетићи—Про-струга, где су се зауставили у некој пшеници да се борци одморе. Уморни од напорног марша, борци су поспали.

„Непријатељ је открио правац кретања батаљона (и Чачанског од-реда — прим. аутора) па му је из Љига упутио у сусрет чету СДК. По свему судећи, она је добила обавештење где се батаљон одмара и, око 18 чаеова стрељачким стројем, непримећено, подишла је готово на 100 метара. Како је стражар на обезбеђењу био заспао, припадници СДК су покушали да га заробе, али је, при том, дошло до гушања, које је при-метио Тома Беуљ-Вуја. Он је о томе известио команданта батаљона, ко-ји је одмах наредио да се отвори ватра по стрељачком строју неприја-теља. После краћег препуцавања чета СДК је одбачена ка Д. Бранети-ћима, одакле је још једном поновила напад, али без успеха. Борба се водила до сумрака. Тада је непријатељ одступио према Бољковцима. Губитака није било ни на једној страни.. ."315

Тада се од Првог батаљона НОВ Србије одвојио Чачански од-ред и вратио у Велереч, где је остао два дана. Секретар Окружног комитета КПЈ Милош Минић извршио је извесну реорганизацију штаба Чачанског одреда: командант — Раденко Мандић, политички

22* 339

комесар Радован Јовановић, заменик команданта и командир Прве чете Драгомир Новаковић Чапајев, политички комесар чете — Ко-стадин Лукић, интендант Одреда — Данило Митровић Аврам, ско-јевски руководилац — Бранко Абафи—Риста, ђак и члан КПЈ из Земуна.

Из Велеречи борци Чачанског одреда су пошли преко Љутов-нице, али су их овде сачекали у заседи четници батаљона којим је командовао Сретен Максимовић. После краће ноћне борбе, четници су потиснути, а партизани су продужили према Такову, где су наме-равали да хватају четничке главешине. Преко Доњих и Горњих Бра-нетића, Горњих Бањана и других села, крећући се само ноћу, бо-рци Чачанског одреда стигли су у Коштуниће, где су, на јуриш, ра-збили четнике под командом неког Гаврана. У Леушићима су у Ча-чански одред ступила деца Костадина Лукића: Миодраг, Олга и Ми-лојко. Одавде је маршрута била усмерена према Бершићима — за-селак Галич.

Око 25. јула из Чачанског одреда издвојено је неколико бо-раца под командом Миодрага Радовановића Корчагина, са задат-ком да прокретаре тереном и упознају се са ситуацијом. Они су се одмах сукобили с четницима. Рањен је Богић Васовић.

На Галичу је Чачански одред наишао на четничку заседу. По-гинуо је Милутин Мандић, земљорадник и члан КПЈ из Виљуше.

Чачански одред и Корчагинова група састали су се поново у Велеречи. Овде су у Одред ступили Раде Ђурђевић из Горњих Бра-нетића, Јанко и Љубисав Петронијевић из Балуге (Трнавске). Сти-гли су из Борског рудника. Придружио им се Милорад Милић Бра-новац из Велеречи и Љубиша Јовић Цукин из Чачка.

Пошто је Чачански одред на себе навукао велике непријатељ-ске снаге, одлучено је да се пребаци у трнавски срез ради маневри-сања, оживљавања партизанске оружане борбе и партијске акти-вности у том делу чачанскот округа.

За овај задатак издвојено је 19 бораца. У таковском их је ос-тало само неколико — да би помагали активност партијских рад-ника.

Милош Минић и Радисав Недељковић су од 6. августа на Бу-куљи учествовали на војно-политичком саветовању, које је тра-јало неколико дана. Оцењена је војно-политичка ситуација у зе-мљи и свету, дефинисани војни и политички задаци у батаљонима и одредима, а дата је и оцена дотадашњег рада. Императивно је на-ложено да сва партијска руководства и војне јединице имају обаве-зу да брзо распламсавају борбу против окупатора. Политички рад у народу, раскринкавање непријатељских намера и пропаганде — —били су у то време пресудни за даље успехе НОП-а. Уосталом, на тој платформи непрекидно је и деловао Окружни комитет КПЈ за Чачак, заједво са осталим руководствима...

Седмог августа 19 бораца Чачанског одреда кренуло је из та-ковског према љубићком и трнавском срезу. Изведено је више акци-ја, које сведочи извештај штаба Чачанског одреда упућен 13. септем-бра 1943. године Главном штабу за Србију:

340

„Акције: 7-ЛШ1 у ноћ кренули смо из Среза таковског за Срез љубићки. Исте ноћи стигли смо у Бело Поље, ту смо преданили, где смо одржали дужи разговор са једном групом од 6 (људи-допуна ауто-ра). После излагања политичке ситуације добили смо једне чарапе на поклон. 9. VIII били смо на планини Јешевцу, где нам је испала једна изненадна акција. Напали смо једног коњаника, по свему ценећи да је био официр и два пратиоца. Пошто смо их касно (напали) и услед не-познавања терена, у борби они су побегли. Запленили смо 1 коња, 5 ћебета, 300 пушчаних метака, 1 седло, 1 руксак, хи кило(грама) дувана, 1 шињел, 1 копоран, 1 наливперо.

9-VIII кренули смо према селу Остри, Срез љубићки да изврши-мо постављени задатак. Не знајући ситуацију ми смо ударили на јаке заседе на планинским прелазима планине Буковика. Ми смо се услед сванућа повукли натраг у планину за неколико стотина метара. Али у рано јутро непријатељ нас је приметио где се налазимо. Почели су да маневришу са мањим групама око нас, ми смо кренули из планине и кретали се преко целог дана. Борбу нисмо имали. Пред ноћ ухватили смо 2 четника на коњима. Мислили смо да су курири. Оружја код себе нису имали; једнога смо одмах саслушали, одвео нас је кући, пре-до нам карабин, 30 мет., 1 фишеклију, али није познат као зликовац. Њега смо под условом пустили. Пустили смо га највише из политичких разлога, јер је његово село цело четничко који су много заплашени од нае, да би видели да ми нећемо онима ништа који немају кривице. Другога смо повели са собом те смо га сутрадан саслушали. То је био Љубо Лепосавић из Среза љубићког. Истог смо пустили из политичких разлога, а утврдили смо да нису били курири.

11-ЛШ1 стигли смо у село Прислоницу где смо ухватили једну сеоску стражу од 2 човека. Преданили смо у селу Д. Трепчи где су че-тници истог дана извршили мобилизацију 60 људи, у селу Мојсињу 40, у Прељини 50 и отишли су у потеру за нама само у другом правцу.

Услед ситуације која је тада владала на том терену после наше појаве у том крају од типова нисмо могли никога ликвидирати јер су сви отишли у потеру. То се штаб одреда саветовао шта да ради и до-нели смо одлуку да се још исте ноћи пребацимо преко Мораве у Срез трнавски.

12-УШ преданили смо у селу Вапи; по добијеним обавештењима да се у једној кући налазе 3 четника односно 1 командир и 2 пратиоца, ми смо пред ноћ извршили опкољавање те куће. Ухватили смо тројицу, они су нам рекли да су зидари код тог газде; пошто нису имали оружје код себе, ми смо имали разлога да им поверујемо; исте смо пу-стили, а око куће смо чували заседу до 12 ч. у ноћ. Сутрадан смо са-знали да они људи које смо пустили били су уствари ти које смо тра-жили.

13-ЛШ1 ухватили смо у селу Вапи једног четничког зликовца ко-га смо ликвидирали. Истог дана смо похватали једну сеоску стражу од 2 чавека и стражу на месту од 10 људи, док је Симо политком одреда (Радован Јовановић — прим. аутора) излагао ситуацију, у непо-средној близини њих, одред је извршио напад на једну кућу познатог зликовца, који је покушао да да отпор тако да је у борби погинуо, та-кође и жена му је погинула која је држала врата.

14-^111 у 5 сати поподне извршили смо опкољавање куће једног највећег четничког зликовца у целом Срезу трнавском из села Виљуше. Истог дана вршили смо претрес и опкољавање 3 куће али зликовце нисмо нашли, само смо им конфисковали ствари које смо могли по-нети.

15-^111 у ноћи опкољавали смо кућу 1 четника, кога нисмо ухва-тили. Те смо ноћи вршили обилазак многих људи са којима се није имало раније везе. После тога правили смо заседу четницима у селу Трнави; на заседу није нико наишао.

16-Л/ТИ правили смо заееду четницима и жандармима у селу Ва-пи; на заседу није нико наишао.

341

17-VIII појавили смо се по дану више самог Чачка у селу Ате-ници. Извршили омо претрес и опкољавање више кућа, ухватили смо 5 четника и 1 жандармериског наредника. 1 четника смо ликвидирали а остале смо из разних разлога који су нас руководили пустили, што се показало политички исправно. Запленили смо 1 сат, 1 шињел, 1 ко-поран, 200 дин.

18-^111 у 11 ч. пре подне напали су нас изненада у једном по-току у селу Атеници жандарми и четници — 60 жанд. (и) 30 четн(ика). Били смо опкољени са свих страна, примили смо борбу, али услед дељења хране неки другови су били удаљени од оружја и ствари тако да су жандарми изненада узјали на то оружје. Тако смо изгубили 1 мит. „сулундар", 1 пушку, 2 бомбе, 50 метака, 3 пелерине, 1 капут, 2 ћебета. Пошто смо разбили њихов обруч, ми смо се повукли у планину. Резултат борбе: 1 рањен четник, ми нисмо имали рањених. После тога продужили смо кретање по дану, ухватили више четника, једнога смо ликвидирали.

19-УШ нисмо имали акције. 20-УШ поново смо били нападнути од четника у 10 ч. пре подне

у селу Атеници, резултат борбе 2 теже рањена четника, ми нисмо имали губитака. После борбе отишли смо по дану за Драгачево у село Граб где смо дошли у везу са већим бројем људи.

21-VIII добили смо у одред 3 човека, и кренули за доњи крај среза према Краљеву.

22-4111 успут добили смо још једног човека за одред. 23^111 преданили смо у Срезу жичком у Самаили; ту смо до-

лазили ради муниције и веза са неким људима. 23-ЛГШ у ноћ при враћању из Среза жичког у Срез трнавски.

ухватили смо једну сеоску стражу од 2 човека. Једног смо ликвидира-ли, (другога) пустили. Исте ноћи ухватили смо једног наредника, ку-рира четничког Гл(авног) Ш(таба) који је раније био курир Врховног штаба. Истога смо ликвидирали, оружје и оетало запленили. Ту смо за-пленили 2 пушке, 1 бомбу и 70 метака. 25 и 26 (VIII) акција војничких није било само смо извршили обилазак већег брда (вероватно: већег броја људи — прим. аутора).

27-^111 стигли смо рано у село Горичани, ту смо сазнали да се у селу код једне куће налази група четника 15—20 људи, ми смо одмах испитали и извршили напад на исту у 8 ч. пре подне. Борба није дала најбоље резултате, јер нас је непријатељ услед дана благовремено при-метио. У борби су 2 убијена, 1 рањен и 2 заробљена. Заплењене су 4 пушке, 90 метака, 1 штајер, 1 дурбин и 1 кола. Ми рањених нисмо имали.

После тога ми смо наставили пут у правцу Краљева, прешли смо на леву обалу 3. Мораве у село Обрву ради хватања једног типа учи-теља; пошто истога нисмо нашли, конфисковали смо његову имовину. У том селу смо одржали говор већој групи људи. Поново смо се вра-тили на десну обалу Мораве и наставили пут ка Краљеву где смо сти-гли на 7 км пред исто. Ту у селу Мрсаћу за време нашег бављења од 2Ј/г ч. преко 30-ци смо тумачили политичку ситуацију и циљеве односно линију НОБ.

Пред ноћ жандарми су били у непосредној близини нас. Како смо извештени да их је било више од 200—краљевачки, чачанеки и ла-ђевачки. Били смо блокирани са 3 стране, извукли смо се срећно без борбе.

То је био дан када смо имали највише војничког и политичког успеха. Само тога дана објашњавали смо ситуацију и тумачили циље-ве наше борбе преко шездесеторици људи.

28^111 није било акција. 29-^111 појавили смо се дању у селу Качулици где смо сакупили већу групу људи са којима смо се за-држали у дужем разговору.

3-1Х били смо у селу Атеници где смо примећени од четника. Ми смо благовремено кренули у 10 ч. пре подне у правцу Драгачева где

342

смо били у селу Горачићима одакле смо се после подне натраг врати-ли у село Атеницу са намером да извршимо ликвидацију неколико че-тника. Ту смо се сукобили са једном групом четника од 40 људи. При-мили смо борбу која је била доста жестока. Четници су имали 1 мртвог (и) 1 рањеног; ми нисмо имали губитака.

5 и 6—(IX) разделили смо чету у тројке па послали на разне за-датке.

7-(1Х) смо кренули за Срез таковски. У Срезу љубићком смо уда-рили на заседу коју смо растерали, губитака нисмо имали. 8-1Х с ве-чери око 40 четника извршили су напад на кућу где смо ми узимали храну али ми нисмо били ту.

Дакле за месец дана од 7-УШ — 7-1Х 1943. год. у Срезу трна-вском имали смо следеће акције:

22 убијених и 5 рањених; имали смо 4 дневне борбе. 2 пута смо били еападнути, 1 смо на-

пали и 1 случајно срели. Политички резултати: тумачили смо политичку ситуацију само

групама које су биле од 5 па навише тако да је то имало карактер политичких конференција, таквих је било око 125 људи, дакле поје-дршачних разговора приликом узимања хране било је много.

Оружје заплењено: 6 пушака, 4 пиштоља, 450 метака, 1 бомба, 2 кола, 1 дурбин, дру-

гих ствари у оделу и спреми било је доста. Морал јединице: добар . . . "

Пошто се даје бројно етање јединице и снаге непријатеља (890 четника и 240 жандарма), које су учествовале у потерама, у изве-штају се каже:

„Политика непријатеља

Непријатељска политика била је доста смишљена и доста лука-ва. Поред оружаних снага са којима нае је гонио он је мобилисао го-тово цела села да чувају ноћне страже без оружја. Ове су имале за-датак да осматрају и да пазе на наше покрете и да одмах извешта-вају оружане снаге непријатеља о томе. Непријатељу је било најтеже што није могао никад да зна где смо док се сами не појавимо да би могао концентрисати довољан број снага да нас уништи. Обично тада је знао где смо кад се самзи појавимо.

Наша политика

За време месец дана бављења на том терену ми смо у нашу партизанску тактику, баш на том терену где је непријатељ јак, унели нешто ново, а то је што смо чинили покрете по дану; све значајније акције које смо извели изведене су дању, а чинили смо покрете по дану и када нисмо имали акција.

То је највише збунило непријатеља. Кад непријатељ чује да смо се данае појавили у једном месту,

тада он концентрише снаге и шаље их у том правцу. А ми ноћним мар-шом зађемо им за леђа или се изгубимо у сасвим супротном правцу, тако када се други дан око подне појавимо он није у стању на даљину нашег ноћног марша да пребаци своје снаге, да нам нашкоди.

Најопаснији напад за нас којим се послужио непријатељ, то су сеоске страже без оружја које су откривале наше ноћне покрете.

Добијање обавештења

За цело време нашег бављења на том терену сва обавештења по-требна добили смо од непријатеља, или смо их извлачили на лукав начин или смо их изнуђивали. Услед доста слабе позадинске организа-ције, морали смо тим путем добијати обавештења.

343

Резултати акција

Резултат акција јесте јављање нових људи за одред који раније нису хтели ићи, али, услед слабе позадинске организације, нису се могле искористити све могућности односно ухватити веза са свима љу-дима који су хтели за одред. Али главно је већ почело да дозрева, да је време за одред, за борбу.

Расположење народа

Уколико се догађаји повољније развијају, утолико се иарод више буди, подижу главу и све јасније увиђа да је моменат за борбу, али све то још није у толикој мери у односу на брзи развој догађаја".316

Под притиском јаких и боље наоружаних непријатељских сна-га, борци Чачанског одреда повукли су се из трнавског у таковски срез. Очувана је жива сила од удара неупоредиво надмоћнијих не-пријатељских јединица и настављено распламсавање партизанске оружане борбе.

Четници су свој бес због пораза широм трнавског среза иска-зивали убијањем и клањем припадника НОП-а.

Тако су 28. августа ухватили у Мршинцима, одвели на обалу Западне Мораве и заклали: Ненада Капларевића, Филипа Капларе-вића и његовог сина Давида, Милана Каровића и његову супругу Ко-сану, Жарка Ђорђевића и Малину Ковачевић. У Атеници су закла-ни: Роксанда Лишанчић, Будимир Лишанчић, Гвозден Стеванчевић, Радисав Ђуровић и Душан Васиљевић-Маћанац. У Чачку: Алексан-дар Јовановић и Владан Павловић. У Качулицама је убијен свеште-ник Милисав ПерЉшћ, противник четничког покрета. У Горичани-ма је 2. септембра убијен Момир Милорадовић, а заклани су: Јелена Бешевић и Ратко Весковић. Четничке црне тројке заклале су 5. сеп-тембра браћу Николу и Милету Обрадовића и Раду Властелицу из Вапе, Драгослава Вучићевића, Сава Пауновића, Томислава Мајсторо-вића и Милијану Доловац из Балуге (Трнавске). Два дана касније заклани су: Јеврем Шолајић и Милутин Луковић из Кулиноваца и Никола Николић из Београда, који је дошао у Атеницу да посети пријатеље. Убијени су или поклани и неки други припадници НОП-а.. .317

У међувремену, средином августа, бугарске јединице побиле су неколико људи у Јездини и Придворици, а потом у Драгачеву ве-лики број грађана. Овде су попалили преко 1.500 кућа и других еко-номских зграда. Ухватили су више десетина мештана, који су спро-ведени у Бањички логор, где је већина побијена, а један део је упу-ћен у логоре у Немачкој.

Пре Бугара, боравећи у Гучи, једна немачка полицијска једини-ца убила је већи број припадника НОП-а. Највећи покољ био је над становницима Негришора и Лисица, где је страдало близу 50 људи, жена и деце.

Четничка злодела су настављена. У Бањици су 14. септембра четници Друге жичке бригаде за-

клали Милијану и Миодрага Вучићевића, а убили Тихомира Да-видовића. У ноћи између 13. и 14. септембра заклани су Радослав Влајковић и његова ташта Дринка Вучићевић из Виљуше н .Милош

344

Крсмановић из Трнаве. Припадници Прве жичке четничке бригаде заклали су Ружу Косовац и Цмиљку Вучићевић из Јежевице, Милку Властелицу из Липнице и Радомира Мајсторовића из Рајца.318

Четничке тројке Жарка Воришића, Драгослава Вучићевића—-—Црњака и Милоша Ћирковића заклале су у ноћи између 13. и 14. септембра и бациле у Западну Мораву тела Милије Вучетића и његове поћерке Љубице Вучетић, Младомира Тутуновића и Милојка Ранђића из Слатине, Спиридона Смиљанића, Мијата Панића и Ра-дована Ровинца из Мршинаца.. ,319

Четницима је сметао Чачански партизанеки одред, па су, по сваку цену, настојали да открију његова упоришта. Начелник штаба Врховне четничке команде мајор Мирко Лалатовић писао је, 8. сеп-тембра, Предрагу Раковићу, команданту Другог равногорског корпуса:

„Треба да настојите свим силама да смакнете тога Мандића и ње-гову дружину, јер се налази на врло незгодном месту и не би ваљало да сачека моменат наше главне акције. Зато треба да ви лично пре-дузмете потребне мере и потерате га, јер је то најсигурније".320

За време боравка у трнавском срезу Чачански одред је нешто ојачан. У њега су ступили: Радош Капларевић и Витомир Јовановић из Мршинаца и Милан Гледић, који је стигао из Борског рудника. Ослобођена је партизанка Здравка Јовашевић. У току борби стече-на су нова искуства, која ће бити драгоцена за наредна успешна борбена дејства...

БОРБЕНЕ ГРУПЕ

Док се 19 бораца Чачанског одреда налазило на територији трнавског среза, нису престајале акције ни у — таковском.

Крајем августа Милош Минић и Радисав Недељковић добили су податке да се у Мајдану, код своје браће, налази недићевско-љоти-ћевски шеф агената у Чачку Десимир Ивановић—Танкар, истакнути противник НОП-а и антикомунист. У Мајдан је упућена партизан-ска патрола од три борца, који су били прерушени — носили су ша-јкаче са кокардама. Нашли су Танкара, који је покушао да им се супротстави. Ипак, одузет му је пиштољ, па је, уз „учтиво извиње-њеи, „замољен" да крене у штаб Звонимира Звонка Вучковића, ко-манданта Првог равногорског корпуса, „ради договора о заједничкој борби против комуниста и партизанаи. Сви Танкарови захтеви да га пусте, уз обећање да ће сам доћи, пропали су: „не могу га оста-вити, јер им је наређено да га по сваку цену доведу, пошто се на два Вучковићева позива није одазвао".

У бункеру, у густој велеречкој шуми, приведеном Танкару Ми-лош Минић се представио као четнички капетан и начелник оде-љења за борбу против комуниста Првог равногорског корпуса под командом Звонка Вучковића. Радисава Недељковића Минић је пре-дставио као поручника и свог помоћника. Извинио се Танкару због одређених „грубих поступака" патроле, који су, наводно, резултат неспоразума, уз прекор што се није одазвао на два ранија позива. Речено му је да се ради о изузетно значајној и поверљивој акцији, за коју је заинтересован, не само Вучковић, већ лично и Чича (Дра-

345

ОК КПЈ за Аранђеловац, Милош Минић, секретар ОК КПЈ за Ча-чак... Говорио је Душан Петровић. За команданта је постављен Ра-дивоје Јовановић Брадоња, а за политичког комесара Светозар По-повић Шпанац, новинар, родом из Горњег Милановца, учесник шпа-нског грађанског рата. После смотре, изведен је краћи културно--уметнички програм.

У саставу Прве шумадијске бригаде Трећа чета Другог бата-љона (Чачански одред) водила је борбе у Горњој Црнући, Мајдану, Орловцу, на Букуљи и Врбици код Аранђеловца. У Заграђу и Ру-чићима били су сукоби са Качерском бригадом. У Угриновцима и Кривој Реци запаљене су зграде железничких станица. У Угринов-цима је попаљена општинска архива и демолирани су уређаји у пошти.

У Ручићима, 16. октобра, Чачански одред и Качарска чета Првог шумадијског одреда водили су борбу од осам до 15 часова против четничког корпуса — „Горске гарде" Николе Калабића и Качерског четничког корпуса (1.500 — 2.000 људи). У борби је по-гинуо борац Чачанског одреда Богић Васовић из Чачка, а рањени су Гвозден Трипковић и Милисав Ђурић Павле. Погршуо је и Живорад Симић Вивац, командир Качерске партизанске чете, заједно са пу-шкомитраљесцом Добривојем Ђурђевићем Руским. Четници су били изразито надмоћнији, али су партизани успели да се пробију према Такову, одакле су прешли у Велереч, где су се састали са теренским политичким радницима. Око 800 четника Николе Калабића наста-вило је потеру за партизанима. До борбе је дошло у велеречкој шу-ми, на месту званом Смрдљанска коса. Четници су имали два рање-на. Заробили су партизана Ђорђа Петровића из Мутња. Борци Ча-чанског одреда заварали су четничке потере, па су се заобилазним путем поново вратили у Велереч.

Уствари, Чачански одред је већ био одвојен од Прве шумади-јске бригаде. Дејствовао је заједно са Качерском четом. Командант ове групе био је Раденко Мандић, заменик команданта Живорад Си-мић Вивац, земљорадник и члан КПЈ из Шутаца код Љига, поли-тички комесар Радован Јовановић, заменик политичког комесара Ми-лош Лазаревић, интендант Данило Митровић Аврам, руководилац СКОЈ-а Милисав Ђурић Павле, а санитетски референт Аница Бу-ловић, текстилна радница родом из Биталића код Сиња и члан КПЈ. Командир Прве чете био је Радомир Новаковић, командир (Качерске) Бранко Ковачевић — Жика Морнар, а политички коме-сар Милан Матијашевић, студент и члан КПЈ из Аранђеловца.

Четници су усмерили своја дејства према Руднику, јер су ми-слили да се тамо повукао Чачански одред, који је, међутим, проду-жио да логорује у Велеречи.

Непријатељ је планирао и очекивао успех у борби против Ча-чанског одреда и Качерске чете у рејону села Ручића, али је до-живео пораз. Ово се види и из извештаја штаба четничког Рудни-чког корпуса за период од 14. до 27. октобра 1943. године, упуће-ног Врховној команди Драже Михаиловића. Истиче се да су че-тници у овој борби ангажовали Качерску четничку бригаду под ко-мандом капетана Јовановића, затим 2. гардијску бригаду и 1, 2. и

348

3. коњички ескадрон из састава тзв. „Горске гарде" под командом потпуковника Николе Калабића. Све у свему, радило се о око 1.500 до 2.000 непријатељских војника. Одное снага био је 20-26:1, а у ва-треној моћи још и већи. Непријатељ је упорно настојао да кори-шћењем такве бројчане и ватрене надмоћности стегне чврст тактички обруч око ове партизанске тактичке групе и уништи је у рејону села Ручића, затим села Врнчани и Таково и најзад на простору села Велереч. Све се ово догађало 14, 15. и 16. октобра. Међутим, одлучан отпор Чачанског одреда и Качерске чете, њихово вешто ма-неврисање и пробијање кроз више пута успоетављене непријатељске тактичке обруче донели су пуно разочарење непријатељу. Ово се види и из извештаја штаба 2. бригаде „Горске гарде Њ. В. Краља Петра II", у коме њен командант поручник Павле Ђуричик опту-жује поручника Миливоја Т. Миловановића:

„Извепгтавајући о предњем, тврдим да ее комунисти не би изву-кли да је бар само један ескадрон, ма и мање снаге, подржао моје лево крило, јер је размак између мог левог крила и Качераца био око 300 метара. Да није овде био начелник штаба (,,Горске гарде" — прим. аутора).. . потпоручник Јосић извршио би наређење и комунисти би би-ли уништени, јер још ни једној акцији до сада нису били добро обу-хваћени као досада и поред тога остали су били без муниције".323

Комунисти и партизани су, ето, доживели још један борбени успех, који је наишао на велики одјек у народу.

СУКОБ УЧЕСНИКА ПАРТИЈСКОГ КУРСА СА ЧЕТНИЦИМА

У Велеречи је Окружни комитет КПЈ од 1. октобра 1943. орга-низовао партијски курс, који су похађали: Живка Ђурић, Славиша Новаковић, Вељко Јзркић Миша, Душан Радојичић, Костадин Лукић, Милета Сретеновић Шоро, а повремено и Мирољ^гб Нешковић Жацо, Владимир Јањић и Милица Вучетић Трепуша.

Програм је обухватао неколико тема: Развитак друштва, Теори-ја о Партији, Теорија револуције и диктатуре пролетаријата, Сеља-чко питање, Стратегија и тактика Партије, Синдикати, Агитација и пропаганда...

Руководилац курса и предавач био је Милош Минић, секретар Окружног комитета КПЈ.

Да би курс могао да ради на миру и да би се одвратила пажња непријатељу, Чачански партизански одред изводио је акције на са-свим другом крају таковског среза.

Ипак, пошто је Велереч била село за које се знало да у њему често бораве партизани, једна четничка бригада од око 300 људи пошла је да га претресе. У велеречким шумама случајно су нале-тели на учеснике курса, који су под борбом одступили према Бру-сници. Овде су, међутим, наишли на једну велику четничку групу, па су се одједном нашли у веома тешком положају. Из Бруснице су почели да се пробијају према Горњем Милановцу, али су налетели на потпуно изненађену заседу жандарма, која није одмах отворила ватру. Курсисти су ово искористили, прешли раскрсницу пута у

349

Невадама и зашли у сврачковачко-невадске шуме. Вештим манев-рисањем и смелим отпором курси1сти су из ових окршаја успели да се извуку без губитака. Једино је лакше рањена партизанка Здра-вка Јовашевић.

Акцијом је руководио Милош Минић.

ПРАВАЦ — САНЏАК!

После низа акција, Чачански одред је 20. новембра стигао у Доње Бранетиће, где се еастао са Првом шумадијском бригадом. По-стигнут је договор о одласку у Санџак и Босну ради прикључивања регуларним јединицама НОВЈ.

Два дана касније нападнут је воз са немачким војницима и припадницима СДС у Угриновцима. Сутрадан, у походу према То-метином Пољу код Пожеге, партизани су се сукобили с четницима у Доњим Бранетићима.

До Тометиног Поља, где је такође дошло до сукоба с четници-ма, борце Прве шумадијске бригаде и Чачанског одреда који су у њу ступили пратио је и Милош Минић. Он је 7. децембра известио Покрајински комитет КПЈ за Србију да се Чачански одред вратио у састав Прве шумадијске бригаде.

Ова бригада састала се са јединицама НОВЈ, па је 30. новем-бра стигла у Пријепоље. Учествовала је 4. децембра 1943. године у жестокој пријепољској борби и претрпела велике губитке. Из Ча-чанског одреда у њеном саетаву погинули су: Славко Ђоковић из Велеречи, Милош Лазаревић из Белог Поља и Љубисав Петроније-вић из Балуге (Трнавске), док је рањен, па затим умро у Мо-чиоцима Миодраг Лукић из Леушића. У Мочиоцима је погинуо Павле Новаковић, родом из Озрема, а код Пријепоља, нешто каоније (18. фебруара 1944), Дојчило Петронијевић из Атени-це. Још раније, у Шумадији, пао је књижевник Милош Савковић из Београда, такође борац Чачанског одреда. Преживели су: Бранко Александрић из Доње Горевнице, Дратослав Бркић Шећерко из Ве-леречи, Аница Буловић из Бителића код Сиња, Иванка Ђурић и Милица Ђурић из Невада, Милорад Јевтовић Миго из Атенице, Да-ринка Јовановић — Минић из Прељине, Љубиша Јовић Цукин из Чачка, Радош Капларевић иЗ Мршинаца, Милојка Лукић и Милојко Лукић из Леушића, Раденко Мандић из Виљуше, Драгомир Нова-ковић Чапајев из Озрема, Радош Петровић из Заграђа и Здравка Урошевић — Јовановић из Прељине.324

У КРИЛУ ПАРТИЈЕ

У току 1942. године обнављање партијског рада у трнавском, љубићком и драгачевском срезу трајало је у условима најжешћег терора. Окружни комитет КПЈ предузимао је одлучне кораке да се повежу партијски редови. Тражио је најпогодније форме деловања.

У Драгачеву је образовано привремено партијско руководство, али је оно убрзо разбијено. У љубићком срезу образован је Срески

350

комитет КПЈ. Партијску организацију села Вапе Окружни комитет КПЈ прогласио је, једно време, за Срески комитет КПЈ за срез трнавски (Миодраг Мици Савић, Радоје Радојевић и Саво Савић, ко-јима је придодат Владимир Јањић из Атенице).

Изузев у Драгачеву, касније су се партијски редови консоли-довали. Образована су среска партијска руководства, па је већ по-четком 1943. године политички рад имао веома организован карактер. У једном документу Покрајинског комитета КПЈ за Србију о томе пише:

„У Чачку Месни комитет КПЈ има 3 члана, три јединице по 3 члана и 8 кандидата; у трнавском срезу: среско руководство са 4 чла-на, четири јединице са 16 чланова и 30 кандидата; у љубићком срезу: среско руководство од 5 чланова, девет јединица са 27 чланова и 6 кан-дидата; у драгачевском срезу: две јединице са 8 чланова; у таковском срезу: среско руководство са три члана и ч,етири јединице са 13 чла-нова.. ."325

Пад чланова Окружног комитета КПЈ у Вапи привремено је значио и извесну осеку у политичком животу. Међутим, ударац је брзо преживљен захваљујући интервенцији Покрајинског комитета КПЈ за Србију, који је у чачански крај упутио Милоша Минића, једног од организатора устанка у Србији 1941. године и истакнутог партијског радника. Минић је образовао нови Окружни комитет КПЈ, који је одмах кренуо у одлучне акције оживљавања партијско-по-литичког рада и настављање још снажнијих борбених дејстава па-ртизанских бораца. Такав рад није био сведен само на подручје та-ковског среза, где се налазио Окружни комитет КПЈ. Минић је стизао и до партијских јединица у љубићком и трнавском ерезу. Било је, истина безуспешних покушаја да се успоставе контакти са па-ртијским активистима и у Драгачеву, па чак и даље — према Ива-њици. Са Шумадијом су контакти били редовни. Снажна политичка акција пренесена је у народ, коме су не само тумачени циљеви наро-днооелободилачке борбе, већ су на практичним примерима раскрин-каване намере окупатора и домаћих издајника, нарочито четника Драже Михаиловића. Сви лоштени родољуби схватили су да су партизани и комунисти једини борци за слободу.

Оснажена су партијска руководства по срезовима. У трнавском срезу најпре је образовано повереништво (Вла-

димир Јањић из Атенице и Миодраг Мици Савић из Вапе, којима се, кад није била у логорима, придруживала ЈБубици Трипков-ић из Атенице). Када је Миодраг Савић, са члановима Окружног комитета КПЈ, пао у Вапи, образован је Срески комитет КПЈ за срез трна-вски: Владимир Јањић из Атенице, Радоје Радојевић из Вапе и Дра-ган Лазовић из Заблаћа, који је контактирао са преживелим парти-занима и у горњем Драгачеву, док је техником руководио Миломир Василић из Атенице. На терену трнавског среза и Чачка деловали су и неки други истакнути партијски радници: Данило Митровић Аврам, радник из Чачка, Милица Вучетић Трепуша, учитељица из Трнаве, Мирољуб Нешковић Жацо, радник из Чачка и неки други...

351

У Чачку је политички рад, углавном усредсређен ка разби-јању непријатељске пропаганде, усмеравало више партијских ћели-ја. У Чачанској гимназији обновљено је деловање скојевске орга-низације...

У таковском срезу су се партијске везе прошириле веома брзо од Рудника до Сувобора и Маљена.

У јесен 1943. године у таковском срезу формиран је и Окру-жни комитет СКОЈ-а, а касније и Срески комитет КПЈ за срез по-жешки. Окружни комитет КПЈ за Чачак имао је од почетка 1943. године овлашћења Покрајинског комитета КПЈ за Србију да обра-зује партијско руководство за ужички округ. Било је предвиђено да ОК КПЈ за Ужице у евојству секретара формира Франц Соломан. али је он ухваћен и убијен у Бањичком логору. Ову замисао, бар када је реч о пожешком срезу, Окружни комитет КПЈ за Чачак успео је да оствари тек пред крај 1943. године. Радисав Недељковић, члан ОК КПЈ за Чачак, и партијски радници Вељко Бркић и Милан Гле-дић због тога су упућени у пожешки срез. У селу Богданицу стигли су 3. децембра. Успоставили су везу са симпатизерима НОП-а. Убрзо су образовали народноослободилачке одборе у Богданици, Дружети-ћима, Средњој Добрињи и Табановићима, а ћелије КПЈ у Каменици, Богданици и Средњој Добрињи. Фебруара 1944. године они су фо-рмирали Срески комитет КПЈ за срез пожешки, у који су ушли: Вељко Бркић Миша, ђак графичке школе из Београда, Ацо Симић, радник и члан КПЈ из Босне, Милан Гледић Мане, металски радник из Личког Поповог Поља, и Млађенко Марковић, партијски акти-виста из Добриње. Секретар је био Бркић. Када се он, касније, вра-тио у таковски срез, дужност секретара поверена је Марковићу.

Захваљујући ангажовању партијских руководстава, широм ча-чанског округа почело је обнављање народноослободилачких одбора. Ово је најпре учињено у Атеници, Кулиновцима, Прислоници и дру-гим селима.

У окриљу Партије и народа могућ је био и опстанак Чачанског НОП одреда „Др Драгиша Мишовић", који је неколико пута обна-вљан и све смелије изводио борбена дејства. Чачански одред био је оружана снага Партије и народа. Зато Радисав Недељковић ис-тиче.

„У позну јесен (1943. године — прим. аутора) ситуација је била друкчија (него раније — допуна аутора). Активност Партије допринела је да се створи опште расположење за даље борбе. Наш одред је ра-стао и непрестано водио акције. Његова се снага није састојала у .бро-јности, колико у чврстој повезаности са народом, покретљивости, изне-надним нападима на неприЈатеља и диверзијама које су непријатељу наносиле далеко веће ударце него пгго би човек могао да очекује од једне мање војне јединице.. ."32в

Одред је, тако, постајао — народ. Читав народ, слободарски опредељен.

352