F69

Danica Bogojević

2

Jednog dana čovek uđe u prodavnicu i reče: „ Želeo bih neki sir sa što više rupa“„Sigurno mislite na ementaler“, reče prodavac.“Imamo dve vrste, jedan blaži a drugi neštojači.“„Bilo koji, mene interesuju rupe, sir uopšte nije važan.“ reče čovekOdsekli su mu veliku krišku sira na kojoj je bilo 24 rupe. Čovek je kod kuće pažljivo pojeosir oko rupa, a onda velike rupe stavio u braon, a manje u plavu kutiju. Sledećeg dana jeopet doneo krišku sira, pa opet tako, svakog dana stavljao je rupe u nove kutije. Poslenekoliko nedelja, u kući jedva da je bilo mesta. Svuda su bile naslagane kutije. A onda,jednog dana u posetu mu dođe prijatelj koji je mnogo putovao i puno toga video i doživeo.„Šta, pobogu, čuvaš u tim kutijama?“ upita posetilac.„Rupe,“ reče Ruposakupljač.Posetilac zavrte glavom :“Rupe ne bi smele da budu zatvorene. One vole slobodu. Treba daih izneseš i pustiš na slobodu! „I on ga posluša. Krenuo je prema velikom trgu u centru grada. U taljigama koje je vukao zasobom, tumbale su se braon i plave kutije.Ljudi su zastajkivali i gledali čudan tovar.„Šta to imaš u kutijama?“ upita jedan od njih.„Rupe.“ Ljudi se značajno pogledaše, a jedan od njih kradom se lupi po čelu.„Rupa, pa to je ništa,“ odlučno viknu neka žena. „On dakle u kutijama ima jedno Ništa!“Ljudi se nasmejaše i produžiše svojim putem. Zbog Ničega nisu hteli da se zadržavaju...

3

Evelin Hasler

I

Šta da radim sa svojim životom? Podjednako je bolno živeti ga i uništiti ga. Ceo život slušam kako su samoubice

kukavice. Ovih dana novine su ih pune, izgleda da se rađaju neke nove slobode, samokonzervativna sredina nije još shvatila da se sve menja. Danas je poniženje živeti i čekati,junaci prosviraju sebi mozak u zvoniku Saborne crkve, Bog se opet nije pojavio na vreme,a arhiepiskopi ubeđuju svoje vernike da To nije rđav znak.

4

-Svaki temelj traži krv. To je oduvek tako. U beton se ubaci po koji dinarčić, pa gazaliješ. A danas grade zgrade sa po pet stotina stanova ekološkim, pazi, ekološkimmaterijalima, a kada dođu kući jedu soju! Ej bre, pa to ni moj petao Tile neće da jede, samogliste i bube traži. Pa ozbiljno! Aj, zdrav si! Malecka, daj piće za sve!-

Ovih dana, opet kažem, ovih dana svet se kreće sasvim suprotno od mog pogleda.Malecka, to sam dakle ja, omiljeno lice malog sveta spakovanog u pedesetak kavdratajedne kafane. Hladno je, ne radi bašta, pa se sve uzaludne reči vrte između zidova, tražecineko uho da ih upije. Ponekad me zaboli glava od tupih zvukova odbijanja. A na krajuonako umorne, ulepljenje duvanskim dimom i alkoholnim isparenjima, uvek dođu do mojeglave, neke se zapletu u kosu, pa je moram prati svaki jebeni dan, ali većina ipak nađe ulazu moje male ali čudno klempave uši. Ceo život sam dobar slušaoc, to vam je kao nekoproklestvo, jedan od onih talenata koji vas guše.

-Malecka, šta si se zamislila? Pomresmo ti žedni.-Reče on sa osmehom što mu je jošviše isticao godine. Bio je to izmešani akcenat od Sarajeva, preko Mostara, Titograda i nakraju Beograda. -A vojsku sam ti služio u Negotinu. E, to su bili dani. Imao sam ti ja tamo ineku malu, a lepa, lepa kao neka glumica, ni mršava ni debela, ne ko ti i ove današnje, kaokakvi kožom presvučeni kosturi. Kakva je to žena koja ne može da ponese tri pune kese sapijaca!? A, u početku, gde god prođemo selom ljudi sklanjaju decu, beže u dvorišta,prozore bre, zatvaraju. A nama ponestalo vode i rakije! Bili tamo na nekom maršu, šta ti jaznam, a čizme teške, šlem gde god staviš mera kosti. A ljudi nigde! Daj još jednu čistu bezleda! Pa ti se onda uputim u neko dvorište, a pas reži, al' oćeš osetio pušku pa ne izlazi izkućice. Kad eto ga domaćin, onako oniži prosed debeo čovek. A ja ti ospem po njemu: pakakav je ovo narod ovde, od narodne vojske se sklanjate i bežite! A on mi kaže, ma svi stevi komunisti, bagra partizanska. A ja ti se stanem smijati. Ej bre, stari, pa takvo vremedošlo, ja sam ti unuk đenerala...-

Ja sam vam unuka čoveka bez realne svesti svoga postojanja, to se zoveidolopoklonik. Moja porodica je ustvari jedan velki kliše. Alkohol rastura ljubav i svremena na vreme maminu kožu na licu. Onda ona stavi neke velike naočari za sunce,model iz srećnih osamdesetih. Uvek sam se čudila kad su već tako srećne zašto smo mikoji smo rođeni u njima tako nesrećni? Imam tri sestre i ja imam tu čast da sam najmlađa.Srećom u našem kraju se ne moram pretvarati da sam dečak! Mada s obzirom na mojuprirodnu nenadarenost ženskim atributima to mi i ne bi bila neka frka. Samo bi me moždaodale ruke, još su lagane i nežne, mada dnevno operem i po stotinu čaša onim najjeftinijimdeterdžentom što ga morate razblaživati. U početku, kad sam počela da radim, krv mi jeizlazila na pore kože a palčevi su mi bili jako crveni. Možda ipak svaki temelj traži malokrvi. Usput, boja krvi mi je jedna od dražih boja, ipak ne jedem crveno meso, paradajiz, nepijem crvene sokove, ne jedem crvene jabuke iako divno mirišu, i ne pijem "krv Isusovu",čak ni za Božič za prazničnom trpezom, kad se svi skupimo i volimo i slažemo za celunarednu godinu. Onda moje sestre i majka teraju svoju decu da malo uče, malo čitaju, itako to. To je neki stari običaj, kako bi bili vredni cele godine. Ja se obično trudim da se štoviše iskreno smejem, iako sam ateista i po prirodi neverni Toma. Ko zna, možda su one upravu, i počnem se smatrati srećnom. Moj psihoterapeut, čika Dragan, kaže da je sve to umojoj glavi.-Tu je ključ, malecka!- govori dok pokazuje na moje čelo. Usput, nisam uopšteniska, mršava sam za svoju visinu i priroda me obdarila sitnim kostima. Opet, sa drugestrane svi me zovu Malecka, od prvog trena kad im pružim ruku i kažem- ja sam Romana.-Onda se svi začude, zašto Romana kad sam tako aristokratski bleda i još sam i svetlosmeđa. A ja počnem dugu i mučnu priču o tome koliko je moja mama volela DjorđaMarjanovića, i kako me tata tako nazvao njoj za ljubav. Pa se onda setim, kako joj je tajskot u životu ispunio dve želje; moje ime i da se uda za njega, što isposavilo se kasnije inije bio baš džek-pot.

Već duže vreme živim van toplog porodičnog gnezda. Ustvari otisla sam u drugigrad.

5

Živim u iznajmljenoj trošnoj kućici u širem centru grada. Kirija mi nije velika, pazajedno sa računima iznosi trećinu moje plate, tako da se mogu smatrati srećnom, baremšto se toga tiče. Imam kuhijnicu, znate jednu od onih što su skoro čitav vek skupljale miriskuvanog kupusa, masnog mesa, luka i pasulja, pa sam primorana da mali prozor držimstalno otvoren. Tako mi je u kuhinji stalno hladno, što leti logično i nije tako loše. Imam ijednu sobu sa starim masivnim nameštajem što ponekad jezivo škripa.Tada mi je samoćanajteža. Prošle godine bilo mi je super jer sam bila sa Ivanom. To mi je bila prva i jedinaozbiljna veza. Ali, kao i uvek, zajebala sam stvar. Neki ljudi jednostavno imaju rušilačkuenergiju. A bilo nam je zaista dobro, svako veče je spavao kod mene jer živi sa matorcima.Oni su doktori a on je propali student ETF-a, “sin inženjer“. Nisam volela njegovu mamu,stavljala je roze rumenilo i zelenu senku za oči, pa me podsećala na jednu od onih buba štosam kao mala kad me odvedu na selo hvatala po kravljoj balegi.

Ceo moj život je u haosu. Studiram istoriju umetnosti, ustvari više ne, zadnjih pargodina sam se preorjentisala sa duhovnog na materijalno; nije samo matična mi država utranziciji i ja sam na neki način. Dakle, sada ću se prebaciti na neki menadžment, to je jakopopularno ovih godina, primetila sam. Moji dragi roditelji su naravno besni, pa su mi uvelineku vrstu ekonomskih sankcija, jer kako kažu ne žele da finansiraju moje hirove ialkohoisanje. Moram vam ipak pojasniti. Hirove imam, i to će te valjda i sami shvatiti dokraja ove moje, nazovimo je tako, ispovesti.

Inače sve je ovo ideja čika Dragana, recimo kao neka "radna terapija". Ja smatramda dobri čovek nije više mogao da me sluša, a i dugovala sam mu novac za par seansi( kupila sam novi cd-player, jer mi se na prethodni srušio prastari masivni luster, dok samna tavanu po baka Lenkinim starim stvarima tražila neku prikladnu garderobu zamaskenbal.) I tako sam izgubila svog vodiča kroz život. Totalni bedak. Ja se teško otvarampred ljudima i sama pomisao na promenu čika Dragana mi izaziva mučninu. Znate onajosećaj kada skuvate kafu, u jednu ruku uzmete šolju i upaljač, u drugu čašu vode i pikslu,pa izađete u dvorište ili na terasu, lepo rasporedite sve to po stolu, zavalite se u stolicu,zažmurite na tren i okrenete lice ka suncu, opustite se, a onda užas!!! Zaboravili ste kutijusa cigaretama! E tako se ja osećam kad moram nekome nešto otvoreno ispričati. I kodnjega sam na prve dve seanse samo ćutala, ima veliku biblioteku, cela dva zida gustozbijenih polica, i gomiu figurina i suvenira iz celoga sveta svuda po kancelariji. On je čestozahtevao od mene da žmurim dok pričam jer sam sklona gubljenju koncentracije. U šali jeumeo da kaže da se uopšte ne bi brinuo za mene kada bih kroz život išla zatvorenih očijupravo ka nekom cilju. Meni se tada obično nametalo jedno pitanje. Zašto se svako ko meiole poznaje plaši za mene!?

Elem, da se vratimo na hirove, opijanje i sve što uz to već ide.Da se opijam, to stoji, ali sve manje i manje od kako sam počela da radim kao

konobarica. Nemam više toliku želju za alkoholom, tako da dok sam na poslu imam osećajkao da sam na nekoj "radnoj terapiji".

Hm, narkotici. Ta ideja kod mojih roditelja stvorila se mnogo pre nego što sam jauopšte došla u bilo kakav kontakt sa gore pomenutim. Recimo da moja mama nikako nijemogla da shvati zašto su recimo Doorsi bolji od nekog od silnih Aca Narodnjakovića. A tuje još bila i nasa komšinica, čiji muž već godinama radi na građevinama u inostranstvu, kaobi imali novac za sinovljevo skidanje sa heroina. A presudna rečenica bila je: Ovako i mojsin po ceo dan sluša ovo urlanje, a uveče se vuče ispred dragstrora i po parkovima. Pripaziti malo na nju, ipak je ona žensko! I tako je silno dušebrižništvo dovelo do omanjeg rataizmeđu mene i mojih roditelja. I uzalud sam ja godinama objašnjavala kako se te njihovezvezde na kokainu a moje jebi ga na heroinu, svakome prema senzibilitetu i debljini džepa.(Mada ako bi smo bukvalno shvatili, krajem meseca moj novčanik je definitivno međunajdebljim na svetu, jer tad obično vadim sve desetke i dvadesetice iz kasice, i naravnouvek je više desetki. Prošlog meseca tako sam preživela celih sedam dana: kupila samsedam pakli cigareta i to onih domaćih; na posao sam išla peške, što je laganija šetnja odoko pola sata; kupila sam kilogram kaurme za mog debelog mačkora Lucifera, platila samje celih stotinu i pedeset dinara. Jadnik, sada neće ni da je pomiriše, samo me tužnopogleda. Sedmog dana je pojeo komšijinog kanarinca. Imamo zajedničko dvorište, paimaju običaj da ostave kavez na stolu ispred kuće. Imala sam slobodan dan, tek što sam se

6

probudila i istezala sam se po krevetu.Ta ptica bila je jako naporna i redovno me budilonjeno kreštanje. A toga jutra mir i tišina, dok komšija nije počeo da urla i da me doziva.Neprijatna situacija, plata je bila tek narednog dana, a ja nisam imala ni kafe ni para zaistu, a Luci mi je upropastio jedinu šansu za komšijsko ćaskane u hladu trešnje uz velikušolju kafe. Inače, moj mačor je jako pametan i sam je otvorio vrata na kavezu, ostalo je većistorija. Barem se neko ogrebao za nešto, zar ne!?)

Elem da se vratimo malo na početak. Dakle sve ovo je ideja čika Dragana. Predloziomi je da narednih sedamdeset dana pišem šta mi se dešava i o čemu razmisljam, kao nekidnevnik. I onda da sednem i pročitam sve to i da shvatim. A šta? E, to ćemo već videti.

***

Lara je samo jedna od više milijardi ljudi na ovoj planeti za koje nikada nećete čutia kamoli ih upoznati. Ona je dugo razmišljala upravo o tome. Jednoga dana je rešila da neželi biti minorni deo neke demografske statitike. Rešila je da ode.

-Ako sam već živela kao jedan od onih mučenika što ih slavimo već hiljadu godina,onda će mi sigurno neko od njih Gore progledati kroz prste ako odem grehom u smrt, jeripak sam na nekoj pozitivnoj nuli. Ako uopšte i postoji neko Gore ili Dole.- razmišljala je.

Ali Lara je napravila veliku grešku tog dana, koja se uglavnom sastojala izpogrešnog izbora tableta i alkohola. A ta velika greška dovela je ovde. Prvog dana kadasu joj dozvolili da izađe iz svoje sobe, dok je posmatrala neke nove ljude kojima je bilaokruženja i koji su želela ona to ili ne bili njena nova stvarnost; setila se priče o srednjemveku.

Naime, u to vreme su ovakve ustanove, takođe, služile za lečenje ljudi koji su kaoona. Ali je postojala jedna rupa u zakonu, po kojoj su vam bila potrebna dva potpisa pa da

7

vas zatvore u te zidove. Tako su ta mesta ubrzo postala puna neželjenje dece iz višihstaleža; prekobrojnih naslednika malih imanja i velikih titula; pa čak i dece nekihistaknutih Božijih ljudi. Jednom rečju, svih onih što bejahu dokaz nečije sramote.

Lara je ubrzo shvatila da je nauka u ovom domenu možda i napredovala, ali ljudidefinitivno nisu. Jer u njenom novom okruženju beše popriličan broj onih što su ovde da nebi remetili ili sramotili one koji ih nagovoriše da dođu ovde. Mnogo izgubljenje deceBožije, koju su pre svega prvo izgubile njihove porodice, a onda se na ovaj način pokušalispasiti od krivice i sramote. Lara je razmišljala. Zar je tako teško pružiti ruku nekome?Pa, zaboga, većinu ljudi koji su ovde bi prava ruka vratila na pravi put. Ona je to znala.Ona je imala tu ruku. Ali Lara nije imala snage i hrabrosti da krene na taj put, a iskrenonije ni videla poentu svega toga. Zato je odlučila da će ostati ovde neko vreme i skinutiteret sa te ruke. Ruke njenog brata, Saše.

II

Danas je prva nedelja aprila i imam slobodan dan. Luci mi se uvukao u krevet;obožava da mi legne pored glave i prede sve dok me ne probudi i iznervira, a onda mepočne lizati po obrazu. Čudna je to životinja. Imam ga nešto duže od godinu dana i znamšta mu svaki pokret znači. Mislim da me voli. Skoro mi je neko rekao, neko ko očito nevoli mačke, da kad mački umre vlasnik i ona ga nađe prva, da mu obavezno pojede oči,kao to joj je najmekše. Ne znam da li je to tačno, ali moram da priznam da me i ne

8

interesuje. To je samo još jedna glupost koju sam negde čula i zapamtila. Mada sećam se,kada mi je umro pradeda, cele su noći sedeli na smenu pored njega. A moj deda je sedeoispred kuće, pio rakiju i ponavljao: Šta ga bre, čuvate pustite da ga rastrgnu psi i mačke! Jasam se tada prvi i poslednji put dokopala pradedinog štapa i konačno sam mogla da sepošteno izigram sa njim. Sledećeg dana su mi ga oduzeli i spalili sa starčevim stvarima, anjemu su kupili novi i zakopali ga sa njim. Sećam se da mi je to bilo jako čudno, kao i nekastara tetka usedelica što mu je spakovala češalj i ogledalo, a on em je bio ćelav em mu nisuspakovali ni naočari. Barem su meni dobro poslužile da na letnjem suncu tamanim umornemrave. A znate, iako su me zatvorili u sobu da ne gledam, pradedu su okupali na velikomstolu u dvorištu. Prozor je bio nisko postavljen pa sam se uvek iskradala iz sobe, recimokad me pošalju na popdnevno spavanje, što sam zaista mrzela. I toga dana sam se iskrala isakrila ispod ambara pošto je bio izdignut od zemlje velikim kamenim blokovima. Svi subili ili u žurbi ili zauzeti glasnim vikanjem i kukanjem, tako da me niko nije primetio.Elem, na tom istom stolu je moj deda kada bi zaklao kakvo prase ili jagnje, seckao komadpo komad mesa i pakovao ga kako to već ide. Naravno i tog dana su zaklali neko pegavoprasence; okupali pradedu i stavili ga u sanduk, a onda je deda isekao prase i stavio ga uveliku posudu. Sutradan, na dan sahrane, svi su mislili da sam se prehladila jer sam počelapovraćati kad su mi dali parče mesa da pojedem. Mnogo puta sam pokušavala da se setimšta mi je tog dana prolazilo kroz glavu dok je mama panično pokušavala da shvati šta mije. Od tog dana ne jedem crveno meso i imam paranoični strah od smrti.

Dakle Lucifer mi se uvukao u krevet i danas mu je bilo najinteresantnije da se igra samojom kosom. U polusnu sam ga pokušala nagovoriti da ide juriti komšijske mačke, alipotpuno bez useha. Potom je zazvonio telefon, zaboravila sam ga isključiti. Momci su mezvali da me podsete da danas imamo probu i da nam konačno stiže novi basista.

Skupili smo se kao i obično kod Peđe, on živi sa majkom koja odlično kuva i uvekbi nam spremila neku super klopu.Teta Mila je naš najvatreniji fan. Danas nas je ubeđivalada nam plati demo snimak kako bi se prijavili na neki šugavi demo maraton. Čak nam je inapisala jednu pesmu i smorila nas totalno jer je, pogađate, imala i prikladnu melodiju,tako da nam je sve i otpevala. Kada je konačno otišla da se nađe sa svojim prijateljicamakoje ne bih ovom prilikom opisivala, Paja je nastavio da nas ubeđuje da se ipak prijavimo.Smor!

Paja je naš bubnjar. Poznajemo i mnogo bolje od njega ali Paja je naš Paja, duhovnivođa i menadžer; istina loš, ali kakav bend takav i menadžer. Ono oko čega nema polemikeje to da nam je svima veoma drag. Ogroman je ima skoro dva metra i sto dvadeset i šestkilograma. Jednom prilikom sam se rasplakala dok sam ga posmatrala kako svira i kakomu pucaju palice. Oko šest su stigli i Marko, naš gitarista i novi basista.

- Ćao, ja sam Saša.- Prvo se upoznao sa mnom- Romana.- ne znam zašto sam to reklaNasmejao se. -To ti je pravo ime?- i okrenuo se ka Paji

Nismo svirali, samo smo sedeli, jeli, pili i slušali Sašinu životnu priču.Valjda su gamomci slušali, ja sam se zavalila u fotelju, tačnije, prebacila noge preko naslona za ruke istavila jedno jastuče pod leđa a glavu naslonila na naslon i gledala kroz prozor. Ne volimnove face, mada Saša ima dobru guzu. U mom stanu nemam fotelju. Setila sam se kolikovolim u tom položaju provesti celo nedeljno poslepodne ispred tv-a gledajući filmove lošeprodukcije, dok mama pere sudove od ručka i sprema večeru, a tata sluša prenos nekeutakmice iz samo njemu znane lige u kojoj je davno i sam igrao.

Kada sam došla kući napisala sam pesmu, nije nešto ali ko zna... Legla sam prejedan jer radim od osam. Mrzim prvu smenu jer moram da oribam wc. Definitivno moramda menjam posao.

Onaj Saša stvarno ima slatku guzu ili sam ja ipak slaba na izlizane frmerke!?Ljubi mi se sa Ivanom. On zna tako dobro da me ugrize za donju usnu. Opet sam ceo

dan razmišljala o njemu. Peđa ga je sreo i kaže da je promenio devojku.To je peta od kakosmo raskinuli, a proslo je par meseci.

Onda sam zapisala ovo:

9

-Tvoj topli dah udari me u lice. Milion puta sam ti rekla da je umrlo sve između nasi da je moja postelja tužna. Sve što postoji u meni doziva u pomoć. A ti si se opet opružiopo mom krevetu. A mrtav si, i u noćnim satima ne želim da spavam pored hladnogbeživotnog tela. Idi, idi, idi.

Mislim da sam to nekada pročitala negde. Dugo sam pokušavajući da zaspimponavljala ove rečenice.

***

-Doktore, sinoć sam imala čudan san...-Kako to mislite čudan, Laro?-Jako čudan. Evo danas imam osećaj kao da uopšte i nije bio san, da je neko

jednostavno bio noćas u mojoj sobi. Bio je mrak, sve je bilo tako crno oko mene, i samo sečuo taj smireni glas. Doktore, ja sam mislila da napredujemo, i sad...

-Recite, Laro.-Sad se jako bojim da sam počela opet da gubim sebe. A da su mi samo ruke bile

odvezane noćas, da sam mogla da upalim svetlo, da znam, vidim, shvatim... Zaista kao daje neko bio u sobi, kao da nije bio san. Tako se plašim... Neću imati snage da se opetvratim. Strah me je, doktore i od same pomisli...

-Ali recite mi san. Šta Vam je rekao taj glas?-Neku legendu, duga je, zapamtila sam celu.-Pa možete da je zapišete. To bi bilo odlično.-Hoću. Ali i dalje me je strah. Noćas neću moći ni da zaspim.-Daćemo Vam noćas nešto za smirenje pre spavanja, neki novi lek, danas smo ga

dobili.-Ne, neću lek, samo mi odvežite ruke.-Laro, dobro znate šta se desilo prošli put. Ne želimo da rizikujemo, zar ne? Ali ću

reći dežurnom da Vam ostavi upaljeno svetlo.

Nekada davno u jednoj dalekoj zemlji, odigrala se ova priča, na prvi pogled takoobična a opet vredna pomena.

U jedno malo selo nalik na mnoga druga hiljdama puta opisana, daleko od svihputeva što ljude nesputanog duha vodiše ka svojim sudbinama, jednoga dana, sasvimslučajno i uz veliku pažnju, ušetao je jedan mladić. Sasvim običan mladić, stare, izlizaneali istina čiste garderobe u čudnim sandalama, kakve inače nosiše i meštani tog sela kaoi ceo taj daleki narod. I ne samo da taj obični mladić privuče pažnju svih stanovnika,već je uspeo da privuče i par posebnih pogleda.

Beše to, kako stare pesme kažu, najlepša devojka i to ne samo od svih u selu ili uokrugu, već mnogi stihovi se kunu, i na celome Svetu. A ipak o njoj je malo ko znao bilošta. Retko su je viđali, još ređe bi je čuli kako priča. Samo su u dugim noćima, meštanimogli čuti kako peva do kasno u noć, sakrivena iza zidina očeve kuće.

I ne zna se tačno kako je mladić uspeo da tih par pogleda pretvori u nešto više.Neki tvrde da on beše potomak veoma veštih vračeva koji mu svoje znanje uspešnopreneše. Drugi tvrde da ju je iz noći u noć slušao ispred njene kuće kako peva. I kad jesavladao sve pesme, jedne jako vedre noći osvojio devojčino hladno i daleko srce tako što

10

joj se pridružio i zapevao zajedno sa njom. Treći pak, tvrdiše, da je mladić počeo da radikod njenog oca, uglednog i bogatog čoveka tog doba i da je dok je otac bio na putu ušaokod devojke i upitao je da li može šta učiniti za nju. A ona mu je rekla- Imam sve a onošto nemam može mi moj dragi otac naći i kupiti.- Na to joj naš mladić odgovori da onposeduje nešto što ona želi i da to nešto poseduje samo on i samo ona to može od njegaotkupiti. Ali devojka beše nema i gluva na njegove reči, samo mu je kratkim pokretomruke pokazala da izađe iz odaje.

Ipak, u časovima dokolice jednog vrelog i sporog dana, ušetala je u očeveradionice i upitala mladića da joj proda tu tajanstvenu stvar.

Tu počinje naša priča. O ljubavi koja nije bila na prodaju a ipak beše prodata. Ozorama što behu svedoci rađana svetlosti u očima dvoje mladih ljudi. I priča se, da jesve to trajalo šezdesetisedam dana, dok otac jedne noći proganjan nesanicom nije izašaoda se prošeta i spazio dvoje ljubavnika na mesečini. I beše kažu pesnici, toliko besan iljut, da se celo selo probudilo uplašeno iz dubokog sna od njegove vriske. Priča se da jelepa devojka cele te noći i narednog jutra pa sve do kasno popodne plakala i molila ocada vrati njenog izabranika. I to popodne kad je konačno savladao san, sluge pričasekasnije, da je plakala u snu i jecala da će umreti, iznova i iznova. Ali malo ko je znao dase te večeri kroz jecaje uvikao u njen san naš mladić; koga još od prethodne noći nikovideo nije. Čak kažu da je on jednostavno izčezao u trenutku dok je otac gonjen besomtrčao ka njima. I u snu joj reče:- Najdraža, najmilija i jedina svetlosti u mom srcu, sutrakad se probudiš u dvorištu videćeš velikog mačora. Pokloni mu barem malo te ljubavi izauvek će nestati tvoja bol.-

I zaista tako i bi. Veliki zeleni mačor se pojavio u dvorištu. I te večeri,šezdesetidevetog dana od rađana jedne ljubavi, u dvorištu na svom omiljenom otomanunađoše sluge mladu i prelepu devojku mrtvu, u naričju joj beše mačor, i on takođe usnuovečitim snom.

Priznaćete, priča ne bi bila nimalo čudna ni zagonetna, da ubrzo ne počeše dadolaze vesti sa svih strana Sveta o nekoj tajansvenoj bolesti koja mnoge devojke odvedeu smrt. Sve umreše zajedno sa zelenim mačorom i u svakom od tih sela nedavno pre togabeše se pojavio sasvim običan mladić. I širiše se još i vesti o nestancima zelenih mačora.Usled sve te zbrke i gomile priča i šaputanja, ceo ovaj narod zarazi se velikim strahom.Od neznanaca skrivaše svoje majke, žene, setre i rođake; a kad bi se kojim slučajemomacilo kakvo zeleno mače u najvećoj tajnosti o tome bi se pričalo i u najmračnijimnoćima bi ih bacali u najdubjle vode.

Danas, mnogo vremena od tada, još uvek možete čuti kako neka baka upozoravasvoju unuku na tajanstvenog mladića što vekovima luta i prodaje ono što se ne daprodati tražeći svoj mir. Priča se i da će taj, rekao bih nesrećni mladić, pronaći svoj mironoga dana kad za tu ljubav izgubi nešto draže i od nje same.

...

Are you lonesome tonight...Odspavala sam malo posle posla, koliko mi je to sam san dozvolio.Tako sam sama... Pitam se da li bi neko zaplakao kada bi pročitao ove stranice. Da li

bi stao ispred mene, nasmešio se i zagrlio me jako, najjače...Opet padam... Zaista... Ovaj put najbrže, a ne mogu sebi pomoći. Boli me svaki

minut potrošen na ispunjvanje vremena. Dok ispunjavamo vreme, obično ne ispunjavamoživot; to ti je neki jebeni usud.

Bio jednom jedan mladić, voleo je ili je barem tako mislio. Ispunjavala ga je njenameka koža, miris znoja i uporno sklanjane kose sa lica. Ali, morao je otići. Jednostavnosebe nije video tako. Sanjao je kako šeta prugom sa rancem na leđima i rečnom trskom uruci. Na kraju je odlučio da ode.

11

Dragi moj, spore su pruge pored vode. Ako poželiš da se vratiš, plašim se postaću ija san. A na snove pada prašina i sitni pesak, onaj najfiniji što se ne lepi za đonove već zapertle...

Tešim se: cvet nikada ne propada iz centra, već spolja ka unutra.Opet sam plakla, satima, čini mi se. Onda sam slučajno oborila neku hrpu papira sa

stola. To je prouzrokovalo užasne zvukove cepanja tišine moga stana. Uplašila sam se.Zaista jako. Noge su mi se oduzele i srce mi je jako lupalo.

Lucija nema ceo dan. Nije pojeo ni hranu koju sam mu jutros ostavila. Glupi mačor!Zar mu je negde lepše, nego kod mene !? ...Tell me dear, are you lonesome tonight.

***

-Saša, dobro je da ste došli... Stanje se pogoršalo i plašim se, ako se ovako nastavida ćemo morati da je prebacimo u neku ustanovu zatvorenijeg tipa...

-Opet sanja onu noć... i naše... roditelje?-Ne , nije to. Mada ne bi me iznenadilo da opet počne.-Doktore, šta se onda događa?-Stvar je sada malo drugačija. Poslednje dve noći sanja isti san, nekakv mit, bajku.

Evo pročitajte, zapisala je. Mene brine njena zaokupljenost tim snom. Porazgovarajte Visa njom o tome, pa mi prenesite. Jako bih Vam bio zahvalan. Opet se udaljila od mene.

-Laro, šta ima, hoćemo u šetnju?-Sad? Ne želim, sad.-Šta ti je?-Zar ne vidiš? On je napolju. Pogledaj kroz prozor.-Ko, Laro? Ko je napolju? Ja ne vidim.-Vidiš, ispod drveta je.-Koga!?-Nije bitno.Otišao je.-Ali, koga , Laro!?-Pa otišao je! I zar ti nisi trebao da ideš da upoznaš novi bend?-Ah, da. Bio sam. Super su ekipa, nisu neki muzičari,ali dobro. Imaju pevačicu, a

znaš kako mrzim ribe koje se tripuju da znaju da pevaju.-Pa, kakva je ?-Isuviše mršava i pohotna, rekao bih. Merkala mi je zadnjicu i malo sam se

neprijatno osećao u njenom prisustvu. Ima jako čudan pogled, naježio sam se par puta.Mada je opet, na neki čudan i pomalo bolestan način seksi.

-O,Bože! Pitala sam, kako peva!-A, to! Pa nisam je ni čuo, nismo imali probu. Prićali smo i malo se upoznavali. Ona

je ćutala, celo vreme, samo mi je rekla kako se zove.-I, kako se zove?-Romana.Urnebesno, zar ne?-Gotovo tragično! Posle se ja žalim na svoje ime! Uh, sve nas na kraju, na ovaj ili

onaj način, upropaste roditelji. Zar, ne!?-Ne znam. Nisam nešto preterano razmišljao o tome.

12

-Umorna sam. Idi, pa se vidimo sutra.-Hteo sam da te pitam... Doktor kaže...-On svašta priča! Spava mi se i pričaćemo sutra. Imam nešto važno da sanjam.-Šta si sad rekla?Pomenula si san, pričaj mi o tome.-Nemam snage. Ovde nas samo kljukaju tabletama. Tako olakšaju sebi posao i

ispune bonus.-Kako to mislš?Dali su ti nove lekove?-Aha, al opet isto. Samo što sad na momente nemam snage ni da otvorim oči, a ne

mogu zaspati... A mozak i sve te misli... Kao da su hiljadu puta ubrzane...-Hoćeš da razgovaram sa doktorom?-Polako, možda je to samo prva reakcija. Stvarno nemam snage... Ni da pričam... A

san je divan... Ispričaću ti sutra.-Dolazim sutra posle posla. Je li ti treba nešto?-Apsolutno ništa... Ustvari mogao bi mi kupiti hranu za mačke, ima jedna u dvorištu,

i ne sviđa joj se bolnička hrana.-Ne verujem! Kupiću. A sad poljubac za mene.

...

Probudila me keva. Baki je loše, u bolnici je. Prosto ne verujem, da se toj ženi moženešto loše desiti. Mi je zovemo Terminator. Verovatno svi imaju u svojim familijama nekubabu kojoj mogu nadenuti nadimak po nekom akcionom heroju iz nekog stripa ili filma.Sad zamišljam stariju gospođu koju unuci zovu Hulk. Komično, zar ne!? Elem, sutra ću ićida je posetim, ako pobedim u igri ćutanja sa mojim šefom.Već vidim njegovo ukočeno lice,izgubljeni pogled i tanke ispucale usne, koje po hijladiti put izgovaraju: Ne možeš takokroz život. Kad sam polagao prijemni za visoke škole, tog dana mi je umro otac. I šta samja uradio? Stao i na momenat se zamislio. On je završio svoje! Matori je odapeo a ispredmene je budućnost. I šta sam uradio? Otišao i položio prijemni! Prosto, zar ne!? Život jesurov. Shvati to što pre!

Ovo, naravno znači, da ne mogu uzeti par slobodnih dana. Ali ja mislim da je životsurov onoliko koliko mu mi to dozvolimo, dakle naći ću zamenu. Sutra putujem!

Moram priznati da mi je žao tog skota od mog šefa. Potrošio je skoro ceo život aopet nema ništa reći osim priče o smrti svog oca, kao da je i sam umro sa njim. On, inačenema dece. I kad sam već to pomenula, moram reći da sam primetila jednu čudnu stvar kodtih ljudi. Podelila sam ih na tri grupe.

Prva: kolekcionari persijskih ili sijamskih mački, pudli i ostalih preterano mekanih,čupavih i nemirnih vrsta životinja, za koje neki ljudi tvrde da su slatke. O njima zaistamislim da nema potrebe pričati, svi ih znamo.

Druga: preterano tolerantni i popustljivi prema svima koji su dovoljno mlađi od njihda im mogu biti deca. Ljudi ih vole i cene jer poseduju puno pozitivne energije. Uvek prviprihvataju sve tehnološke novotarije, kao da su se i sami pretvorili u toliko željenjo svojedete. Moja tetka i tečo su čist primer, samo da ste mogli da ih vidite kako dolaze kod mojihmatoraca vozeći rolere. Tada sam prvi put videla da je ćale ispustio flašu.

Treća: totalno hladni i ukočeni, shvatanja preuzetih verovatno od njihovih roditeljaili u neki težim slučajevima od još starijih generacija. Uvek sami, pogureni i mrzovoljnji,kao da su neka nedovršena mitska bića ili greška u evoluciji modernog čoveka. Drugiljudi ih obično izbegavaju, prave se da ih ne primećuju.

Volela bih da imam dete, jednoga dana...

13

***

-Znaš, najčudnije je što se svega sećam. Čak i najsitnijeg detalja. Ona je imaladugačku ogrlicu od nekakvih pečenih keramičkih krugova i svi su imali nacrtane crveno-žute cvetove, samo je jedan imao zeleni cvet. Lići na iris ili tako nešto... Odavno nisamvidela kako iris izgleda...

-Moram priznati, nisam ni ja. Prema tome nisi u nekom većem gubitku. Ti sizatvorena ovde, a ja van ovih zidova.

-Sašice, moj Sašice, ja sam ovde toliko otvorena da vidim stvari koje ti tamo nikadanećeš uspeti da uočiš. Na praznom papiru je lakše uočiti da je neko stavio jednu tačkupokušavajući da nam nešto saopšti nego na pairu ponom gluposti, velikih želja, malihmogućnosti i tuđih života kojima se svi tako dive.

-Kada bi samo znala koliko su ljudi nezainteresovani za prazno parče papira itačku na njemu. Sve je jeftina senzacija. Čak i svoje živote tako doživljavaju, tako ihuređuju. Znaš li da su ulice pune devojaka koje izgledaju kao da su izašle iz svoje omiljenetv-e emisije. Kriju istinu gomilom pudera čiju ni boju ne umeju da pogode. Sve je laž,Sveta Laž je temelj celog jednog društva. Laž i daltonizam.

-Ovo je najdivniji san koji sam ikada sanjala. Tako sam srećn! A čak ni ti me neslušaš. Oslobodiću se! Ti ćes me osloboditi. Ne znam kako ali jednostavno to osećam...

-Prestani sa tim glupostima! Moraš da prestaneš pričati takve stvari doktorima. Ceoživot ćeš biti ovde. To ti je cilj!? Da se u toku dana šetaš pola sata dnevno oko jednogdrveta!

-Ne razumeš! Taj san je moj spas! Moj spas! I tvoj...-Prestani, molim te. Doktor mi je rekao da sama to radiš. Sama izazivaš napade u

toku dana i sama stvaraš taj san svako veče. Taj tvoj divni um, sve je sam stvorio....-Ne razumeš...-Još i priča kako ćeš umreti prirodnom smrću za šezdeset i devet dana. Laro, Laro,

moja draga Laro...-Moji snovi su moje pećine, skloništa od sveta. Uvek je tako bilo. A onoga dana, u

onoj pećini za koju smo mislili da je sklonište, i nadali se da nam je jatak, pojeli su memoji snovi. Naši snovi... Kada bih makar uspela zaista da poludim! Svet bi bio mnogoprijatnije mesto...

-Ššš, ne govori tako...-Strašno je nekada u onim stanjima. Dobri ljudi pokušavaju da me dozovu, da

pomognu... Ja ih ne ćujem... Ne mogu... Nemam toliko snage... A ni vere... I znaš sta?-Slušam...-Slušaju me i Nakir i Munkar1...-Neću to da slušam, molim te izbaci to iz te prelepe glave... Prestani da se smeješ!

Uopšte nije smešno!!!-Žao mi je, ali tako je!!! Ti si taj, koji će napraviti sedamdeseti korak. I ti to dobro

znaš... Nije ni meni lako da živim sa tim saznanjem...-A ti si se vidim opet prebacila na islam.-Mama je bila muslimanka. Znaš to i bez mog podsećanja!

...

1 U Islamu to su anđeli koji testiraju veru umrlog. Ispitivanje počinje kada poslednja osoba napusti sahrau i napravi sedamdeseti korak od grobnice. Tada se pojavljuju Nakir i Munkar i postavljaju pitanja.

14

Pred put uvek imam istu dilemu: voz ili autobus! Obično voz odnese pobedu nadneudobnim autobuskm sedištima sa malo mesta za moje noge. Ili ipak tu pobedu trebapripisati mojoj nikotinskoj ovisnosti i slaboj bešici?

Čika Dragan mi je rekao da on obožava da posmatra ljude u čekaonicama putničkihstanica. Od tada se uvek osećam neprijatno dok čekam voz ili bus, izbegavam poglede imenjam mesto čim primetim da me neko gleda duže od tri sekunde. Mene je, očito, lakoprepoznati na stanici, samo se ja krećem bez cilja. A ništa lakše mi nije ni dok čekamgradski prevoz.

Kao dete bila sam gotovo ubeđena da postoje ljudi koji vam mogu pročitati misli.Tosam čak uspela i dokazati jednim svojum eksperimentom. Naime, putovali smo vozom namore i prekoputa mene sedela ja jedna fina gospođa koja je pošla da poseti svoje unuke.Meni se jela čokolada, iz prostog razloga što mi je bila zabranjena jer je mama tvrdila dasam predebela za svoj uzrast! Tako da sam ja to putem svojih misli saopštila finoj gospođi.I ona je naravno, s obzirom na sklop okolnosti imala kod sebe čokoladu koju mi je dala.Ne možete ni da zamislite moje tadašnje zaprepašćenje. U tom uzrastu statistika je bilajedna od mnogobrojnih reči koje nisam razumela! Kao i partija, nikako mi nije bilo jasnokako ljudi ulaze u šah i što se o tome šapuće!

Sada kad sam valjda odrasla, zazirem samo od ljudi koji me podsećaju na psihologeili psihijatre. Uvrnuto! Ali jače od mene!

Pre neko veče me startovao jedan jako dosadan lik (dijagnoza: zarobljen u svomsvetu svakidašnjice i sklon nesvesnom pridržavanju pravila savršenog života). Bio je zaistanaporan, pa sam rešila da se malo poigram sa njim. Gledala sam ga u oči praveći se da meinteresuje njegova priča; pa sam počela da grickam usnu. Uživala sam gledajuću tunjegovu borbu sa samim sobom. Sve te promene lica, crvenilo nosa, grčevita borba daskrene pogled sa mojih usana, mucanje... Jako zabavno!

***

-Laro, doca kaže da smo opet sanjali isti san i...-Dobar dan, poštovani gledaoci. Gledate najnovije vesti iz naše drage zemlje Srbije.

Počećemo sa političkom temama. Jedan visoki funkcioner naše najmnogoljudnije strankeuneo je danas konfuziju u poslaničke klupe. Naime on je svoju satensku plavu kravatudanas zamenio crvenom. Kasnije će nam se pridružiti naš uvaženi analitičar gospodinMM, i objasniće nam kakav uticaj na dalji tok pregovora između poslaničkih krugova,može imati jedan ovakav nesvakodašnji potez. Zato, ostanite uz nas....

-Prestani. Šta ti je?-Društvo. Zabrinuti građani, protestanti ispred vlade, porodice žrtava i svi oni

zahtevaju istinu...-Laro...-Sport. Još jedan fudbalski klub na udaru finansijske policije. Detalji još nisu

zvanično objavljenji, ali kako mi saznajemo, neko je uspeo da uprlja jedinu svetlu tačkujedne ne tako davno protekle epohe.

15

-Sestrice...-Kultura. Kultura! Kultura? A, da, vraćamo se najnovijim vestima iz zemlje i sveta,

odmah posle kraćeg bloka reklama. I za kraj jedna zanimljivost: izvesna gospođica LaraD. već pet dana se budi sa saznanjem da je opet sanjala. I ne samo da je sanjala, nego jesanjala isti san kao i prethodnih dana. Priznaćete, dragi gledaoci, da ovakvo nešto jošnismo videli u našem reality show-u.

-Dobro je! Shvatio sam! Položio sam ispit. Još tri komada i gotovo.-Tako sam srećna i ponosna. Poljubac za mog pametnog bata. A, kako je bilo u

gradu? Izašao si posle hiljadu godina.-Ma smaranje. Gomila pijanih glupih riba što misle da znaju sve a u životu su

pročitale jednu knjigu. A i nju su dobile kao specijalni dodatak uz omiljenji časopis.-O Bože, a knjiga je o govoru tela! A ova tvoja iz benda?-Bolje da ne znaš. Nije ni bila u klubu a izazvala je pokolj.-Opet neka Helena. Gde ih samo nalaziš?-Ma daleko je ona od Helene. Razmišljam da je sutra pozovem. Otputovala je na par

dana i nabavio sam broj.-Što ti je toliko zapala za oko? Jako si mi čudan.-Ma, nemam pojma! Dosadno mi je. Ona je super lik, mada je malo izgubljena.

Mislim da je super lik, tačnije...-Svi smo mi odavno izgubljenji, samo to još većina nije shvatila. Zamisli tu histeriju

i količinu straha u vazduhu kada bi se deset miliona ljudi zapitalo u istom trenutku: Šta jato radim? I kad bi još shvatili: Ništa, ogromno ništa!!!

-Ti draga, ako misliš da izđeš odavde, moraš podhitno prestati da misliš o takvimstvarima. I tako da mlatiš rukama dok pričaš.

-I šta posle? Da stanem u kolonu i čekam...-Doktor mi reče...-O, prestani! Ponekad pomislim da dolaziš ovde samo da bi se ispričao sa njim...

...

Prvog jutra u rodnom gradu probudila me mama:-Sine,traži te neki Saša.-Halo.-Hej, gde si? Jesam li te probudio?-Naravno...-Bedak. Izvini. Zvaću te kasnije.-To bi već bilo nešto, zar ne!?Sve sto sam pomislila pre nego što sam ponovo zaspala bilo je -Svašta!

18:45h

-Halo.-Da li se princeza naspavala?-Ne znam.To ćeš morati da pitaš neku ovde ih i nema, baš.Nasmejao se. -Lepo su mi ljudi rekli da si negativna, a ja im nisam verovao. Znaš,

ljudi se prepoznaju po očima. Tvojim očima ne pristaje da glumiš kučku.-I sve to kaže čovek koji me je video jednom u životu. Šta ti hoćeš, uopšte!?

16

-Ništa. Čuo sam da si otputovala, pa da vidim kako si, šta ima novo?-A je li znaš nešto staro o meni, pa da cela ova priča dobije i neki smisao...-Uh, ovo je mnogo teže nego što sam mislio. Pa, možda i znam...-Čemu ovaj razgovor i šta hoćeš?-Ništa. Da te čujem.-Super. Čuo si me. Sad zdravo!-U što volim ribe koje se prave da su opasne.-Divno. Pozdravi drugare i reci im da ovo nije smešno!-Koje drugare?-Ove iz benda.-Nemaju oni apsolutno ništa sa ovim, mačkice.-Nemoj tako da me zoveš!-Uuuu. Don’t call me Babe2! I te fore. Pa, fali ti par atributa.-E a sad, odjebi brate! Je li ti se to više sviđa?-Sviđa mi se jedan deo te rečenice. Nego, sinoć si bila predmet vatrene rasprave u

gradu. Moram priznati da mi nisi tako izgledala..-A kako to?-Pa priznajem da sam se negativno iznenadio. Mislim, ko bi rekao da si ti ustanju

zabiti nož u leđa svom voljenom dečku, zbog par pića i nečije duge crne kose...-Molim!?-Primi pozdrav od Bobe, pošto on neko vreme neće moći da priča. Ivan se pobrinuo

za to.-I šta je tu tako smešno?-Pa smešno je sve, cela priča. Lik sretne lika koji mu je kresnuo bivšu ribu i slomi ga

od batina. Onda naleti Paja i počne da ih razdvaja. I u celoj to gužvi ja čujem tvoje ime. Pati si stvarno neka opasna mačkica. A onaj nesrećni Ivan je trebao tebe da zgazi. Mislim koBobi može zameriti što nije uspeo da odoli. I još.....

Spustila sam mu slušalicu. Koji skot od lika! Ne verujem! Kako se usudio da mezovne. Idiot! I ne mogu da verujem da je Ivan uradio takvo nešto. Znate šta je još gore?Spustila sam slušalicu i umesto da histerišem i urlam po stanu, sela sam da sve zapišem.Ova "radna terapija" mi izmiče kontroli. Evo opet telefon za mene. Odlepi ću ako je Saša.Odakle mu broj mojih roditelja?

-Halo!-Kako ti je baka?Noge su mi se odsekle! To je Ivan. Posle toliko vremena. Mislila sam da ću se

srušiti.-Halo. Dobro si? Kako ti je baka?-Dobro, dobro je...Otkud ti ?-Moram da pričam sa tobom... Uradio sam nešto loše... Poludeo sam u sekundi...

Kad me je pogledao i nasmejao se... Zavrtelo mi se u glavi, sve mi se vratilo... U sekundime zabolela glava... Ništa nisam ni video ni čuo dok me Paja nije ošamario... I sranje...Mislim da te još uvek volim... I ne znam što te zovem... Da te čujem... Mislim, znamkoliko voliš baku pa sam mislio... Je li me slušaš? Zašto ćutiš?

Spustila sam slušalicu i počela da plačem. Drhtala sam. Telefon pored mene je opetzvonio. Ja sam samo plakala, gušila sam se. Tada mi je prišla mama, zagrlila me i rekla-Svi duhovi prošlosti moraju da se oslobode, pre ili kasnije.

Vratila sam se u krevet. Satima sam plakala. Nisam se javljala na telefone. Ivan mezvao osam, a Saša deset puta. Šta hoće taj Saša!?

2 Recenica koju koristi heroina stripa Barb Wire, Barbara Kopetski. Strip je doživeo ekranizaciju 1996. godine i u njemu je glavnu junakinju glumila Pamela Anderson.

17

***

-Ja se ovde pretvaram u pečurku. Na kraju ću da eksplodiram. Kao one što su prvosnežno bele pa potamne i poćnu da se suše. I onda iz nje izlazi neki sivi prah i dim. Sećašse, bilo ih je u našem dvorištu.

-Sreo sam jednom čoveka koji ih bere i jede. Postoji tačno vreme kada nisu otrovneili nejestive. Zaboravio sam već.

-Saša, pobogu, kakava je razlika između otrovnog i nejestivog!? Zašto u Srbiji kažupečurke i gljivična oboljenja. Totalno je nelogično, sve su to gljive, kakva je razlika...

-Pa velika, valjda. Nego, pričao sam sa doktorom...-Ne interesuje me....-A, da, zaboravio sam! Ona se ne meša u sopstveni život!-Neko bi rekao da sam kukavica. Ovamo narode, da vidite Laru kukavicu!!!-Ne počinji, molim te.-Jesu li kukavice moralne nakaze? Zamisli cirkus u kome prikazuju moralne

nakaze...- Mi živimo u cirkusu moralnih nakaza.-Čitala sam danas neki novi magazin, piše magazin za srećniji život... Rešavaju sve

probleme koje moderni čovek može imati. I svi se daju rešiti u laganim postupcima od petdo u nekim težim sličajevima, sedam koraka. Posle sam čitala nordijsku mitologiju...

-Nordijsku mitologiju!?-Pokušavam saznati ko su ljudi koje sanjam...-Odakle ti knjiga?-Doneo mi tvoj dragi doca. Nikako da im zapamtim imena. Kad se probudim svega

se sećam, rasporeda posuđa i tanjira okačenih po drvenim gredama kuhinje... Svega sesetim... Sem njihovih imena i likova... Baš čudno...

-Ne razumem više tvoju opsesju tim snom. Rekoh ja po hiljaditi put!-Pa to mi je najbolja stvar koja mi se desila u zadnjih godinu dana. Otkako su pustili

Mihaila, ovde je tako dosadno. Nemam sa kim da pričam. Ovde su svi bolesni...-Da, jesu. Možda je došlo vreme da se i ti suočiš sa tom činjenicom...-O, čitala sam danas o tome! Velikim crvenim slovima pisalo je poricanje i tri tačke.

Nisam čitala dalje. Mrzelo me..-Ozbiljan sam, Laro.-I ja sam ozbiljna. Uskoro izlazim. Obećavam. Pošteno, iskreno, odano,

nepokolebljivo, istinoljubljivo i radno...-Ozbiljno...-Opusti se. Ovde kruži jedna jako dobra knjiga. Samo nemoj odmah da otrčiš da

kažeš doci.-Kakva knjiga?-Znaš onaj priručnik, što si koristio za oslobađanje od vojske. Kako zavrnuti

psihologa na regrutaciji.-Dobro. I?-E, pa nekom liku sa drugog sprata dostavili nešto tog tipa. Kako svaku dijagnozu

pretvoriti u soc fobiju i anoksioznost.-A vi to kao nemate već dijagnozirano! Laro šta to pričaš?-Pa, kažem ti....-To, ne rešava jebeno ništa.-Šta želiš time reći!?-Pa jedna je stvar izbeći služenje vojske, a druga ...-Koja je to druga stvar!?Pogledaj me i reci mi!-Ne viči na mene.

18

-Zašto?Zato što imam samo tebe u životu! Je li to dovoljan ralog da se ne viče nanekoga!?

-Sada ću otići. Moram na posao. Pričaćemo sutra o ovome.-Idi! Je li te neko možda zatvorio ovde!? Isti si ćale. I on se uvek povlačio!-Ne reagujem, Laro!-Reaguješ... Vičeš... A sada idi...

...

Železnička stanica Beograd. Tu me čekalo iznenađenje. Na peronu sam bukvalnoudarila u Sašu.

-Koga čekaš? -Tebe. Smejao se. Uzeo mi torbu i poljibio me u čelo. Sva mi se krv sjurila u glavu od besa.

Kada me uhvatio za ruku bila sam spremna da mu je odgrizem. A onda sam se zaledila.Pored nas je stajao Ivan! Gledao je ka nama. U ruci je držao plišanog medu. Braon-bežplišani meda, baš onakav kakve ja volim. Izvlačila sam ruku iz Sašine, gledala u Ivana istala. Saša me bukvalno vukao za sobom. A onda se okrenuo, ugledao Ivana, nasmejao se iužas svog sveta se sručio na mene! Ladno i opušteno me poljubio.Tu na jebenom peronu,ljudi su se gurali, smejali i psovali, a Saša me čvrsto držao i ljubio. Odnosno, još gore!Ljubili smo se!!! Sa buđenjem moje svesti i jačanjem ruku koje su ga odgurnule, na peronuviše nije bilo Ivana. Gledala sam unaokolo, uporno, uporno... A onda sam se opet zaledila.Prljavo, čupavo, iscepano i boso ciganče se približavalo kanti za otpatke. Sve čega sesećam, jesu njegove krupne oči koje zgranuto gledaju kako mu otimam medu iz ruku.Trčala sam sa teškom torbom i medom, zaustavila taksi, sela i počela da plačem...

Cele noći nisam spavala. Zvala sam Ivana, bio je nedostupan. Saši se nisam javljalana telefon. Smišljala sam zadovoljavajuću kaznu. Priznajem i nije mi baš išlo. Onda samzaspala. Sanjala sam Sašu kako vadi oči plišanom medi. Meda je plakao, suze su mu biledrečavo zelene. Probudila sam se i videla Lucifera kako cepa uši mom novom medi.Udarila sam ga, po prvi put u životu.To ga je jako naljutilo, skočio je i ogrebao me poramenu. Dugo sam pokušavala da zaustavim krv. A on je iskočio kroz prozor i srušo miomiljenji kaktus. Divna i prelepa životinja, moj jedini prijatelj. Pobedio me. Njegova jebila poslednja. I taj kaktus sam dobila od Ivana.

Skuvala sam kafu. I ne znam zašto sam se setila svog šteka trave; onog što imam zasvaki slučaj tu u maloj ladici sa kondomima i pilulama. Nikada u životu nisam duvalasama, ili tek tako. Ovo je bila premijera. Nemam nikakvu predstavu o tome koliko samdugo sedela i zurila u staru fleku od kafe na zidu. Trava je bila odlična. Opustio mi se svakimišić, osim lica, tu se ustalio osmeh i već je počeo i da boli. Isključila sam telefone, zvonilisu frekventno na pet minuta. Dobrih sat vremena u sobi je vladala tišina kada se začulozvono na vratima. Nisam reagovala. Počelo je i udaranje u vrata. Ustala sam i jako mi jebilo dobro. Počela sam se smejati, onako sama sa sobom i sama sebi. Na putu do vratasrušila sam neki stari sat sa police. A ugledavši prizor na mojim vratima, ukočili su mi semišići i lica i stomaka od smeha. Kiša je padala po Saši koji je u naručju držao Lucija.Lepo mu stoje kapi kiše koje se slivaju niz njegovo čelo i nos. Smejao se. A onda, ne znamkako a još manje, zašto, Luciferovo mesto sam zamenila ja. Da li je to strast i žudnja izglupavih vikend romana za domćice, o kojoj one sanjare dok seckaju luk? Ne znam! Štaviše, nije mi bilo ni bitno. Jednostavno sam uživala u podarenom mi momentu, ili ti udatom mi muškom telu tu pored mene. A on!? On kao da je posle ovoga trebao izaći preddželate da ga liše života i svih slasti koje nam povremeno pruži. I nemam pojma koliko jeto dugo trajalo. Samo znam da sam zaspala tu, pored njega, uživajući u sirovom mirusuznoja i trave. I da nisam imala snage da ga pitam- kako zna gde živim.

19

***

-Opet je prolazio putem pored reke i sreo je ljude koji nose košare sa ribom. Ovogaputa ribe su bile crvenkaste, kao da su krvave. Prošao je pored njih i sageo glavu u znakpozdrava. Nije se uopšte ni osvrnuo na ribe koje krvare. Zar Vam to nije čudno?

-Mene više interesuje, šta vi mislite o tome, Laro? Zašto se menjaju detalji? Ipak nesanjate isti san.

-Isti je! Znam da je isti! Samo sam ja iz noći u noć sve opuštenija. Kao da imam viševremena da sve dobro sagledam. Naučila sam i pesmu koju peva... Kad bih barem znala nakom je jeziku, ili barem šta znači...

-Samo pesma je na tom jeziku?-Samo pesma...-A vidite li sebe, u snu?-Ne. Kao da posmatram sve... Sinoć sam probala da promenim perspektivu. I uspela

sam! Bilo je jako zabavno! Dole u selu sam primetila da je kovaču ispalo nešto sličnočekiću. I palo mi je na pamet da mu to podignem i dodam. Ali nisam uspela... Kao da samduh...

-Da li ste uspeli da im vidite lica?-Uvek im vidim lica. Samo kad se probudim, ja se ne sećam...-Da li vam se čine poznata?-Ne znam... Probaću večeras, kada odem tamo da razmišljam o tome. Tamo je leto...

Imaju, za moj ukus, isuviše vilinih konjica. Svuda su. Krenete kroz travu pored reke i onivas bukvalno opkole, kao da naprave štit oko vas...

-Oko Vas ili ljudi iz sna?-Oko svakoga ko prođe pored reke.-A, da li u snu samo posmatrate ili ste tu, mislim vidite li svoje ruke, noge?-Znate li koja je razlika između psihologa i pacijenta?-To je vic? Ne znam...-Pacijent ima šansu da ozdravi i ode kući...-Dobro. Sad mi odgovorite na pitanje.-Pa vidim ih... Ali i to je čudno... Vidim samo desnu ruku i levu nogu, ili obrnuto...

Čudno, kažem Vam...Šta mislite o tome?-A, znate šta je još čudnije, totalno uvrnuto?-Recite, Laro.-To da ste Vi tolike godine studirali i sad sedite ovde, slušate me i ne uspevate da

nađete pravo pitanje.-Onda mi Vi pomozite. Koje je to pitanje?-Je li vidite Vi onu mačku? Danima je već u krošnji drveta. Vidite? Zašto to radi?-Zaista je ne vidim. Možda je za danas dosta. Odmorite se malo pre šetnje.

...

Doručak u krevetu! Šta on kog đavola, umišlja da je!? Uostalom, ja ne jedem preprve kafe i pola paklice cigareta. Izgleda da sam se kresnula sa isturenim odoljenjemkevine tajne organizacije za borbu protiv nezdravog života! I odakle mu tupava ideja da

20

podigne roletne pre pet popodne! Totalna katastrofa!!! Zamolila sam ga da ode. Na opštezaprepašćenje mojih ušiju i mozga otišao je bez pogovora. Spremio mi omlet sapečurkama! Samo ću napomenuti da sam alergična na iste!

Nemojte nikada da gledate na sat dok pijete prvu kafu. Može vam se desiti daisflekate omiljenje pantalone, razbijete najdražu šolju i sat vremena kasnije dobijete otkazzbog kašnjena na posao!!!

O današnjem danu, sasvim sam dovoljno rekla. Uh, kako sam besna!!!

***

-Pa gde si ti juče?-Dolazio sam ali si spavala.-I šta ima, kako je ?-Pa nje loše, rekao bih. Šta to tražiš, što gledaš kroz prozor?-Jel’ vidiš onu mačku na drvetu?-Mačku na drvetu? Ne.-Kako ne? Vidiš, eno je sa desne strane na trećoj grani odozdo.-Vidi je! Provali kao da ima masku preko očiju. Poznajem jednu takvu mačku.-Totalno je lud, i prelep. Stalno visi na tom drvetu... I šta ima novo?-Uh, ništa.-Uh ništa. To obično znači, gomila sranja koja ustvari nisu sranja već neki moji

nepromišljenji potezi. Koje sam uradio ponešen trenutnom inspiracijom. I tad su izgledalisasvim ispravno. A sad stojim ovde i pokušavam da nađem opravdanje za samog sebe predsamim sobom. A pritom nisam siguran ni da li se kajem ili sam ponosan na to.

-Joj, tako nekako.-Joj, tako nekako. Obično znači, zašto je ova žena uvek u pravu!-Uh, prestani! Mislim da sam se zaljubio...-Oho!U koga?-U onu lujku iz benda...-I?-Ma pričaću ti. Sad me je isuviše sramota.-Joj, pa šta si uradio?-Ništa pohvalno. Ali priča se da je u ljubavi i ratu sve dozvoljenjo. Zar ne?-Nažalost, ali tako je. Pa ti sad provali ko je ovde lud, a kome je samo dosadno.-Ne razumem.-Iskreno, ni ja više ništa ne razumem. A što je najbolje, počinje da mi se sviđa to

stanje blage nesvesnosti svega oko sebe.-Poznajem, još jednu takvu...-E, sad moram na grupnjak...-Molim!?-Grupne terapije... Smor. Dolaziš sutra?-Naravno...-Pozdravi mi novu devojku...-Jako smešno, Larice...-Pa moram malo. On misli da se zaljubio. Majko mila!!!

...21

Opet me probudio telefon!!! -Ludačo, jel’ to spavaš? Ajde blago Paji, diži te kosti iz kreveta, proba je za dva

sata...Usput sam razmišljala kako da reagujem na Sašu. Bila sam ljuta definitivno.

Mesecima sam u totalnom rasulu zbog Ivana. I kada je sve konačno počelo da liči na happyend, pojavljuje se Saša i seje užase pri svakom svom koraku! Stvarno nemam pojma šta damu radim.

A ovo je atmosfera sa probe. Drama u tri čina!Paja je za bubnjevima vidno neraspoložen iz nama nepoznatog razloga. Peđa sedi na

zemlji i glanca gitaru. Marko se nervira zbog pojačala. Ja ulazim i vidim Sašu kako sedi umojoj fotelji! Još jedan smrtni greh!

Paja- Prijavili smo se za maraton. Poslao sam stare snimke, za početak..Ja- Koji je vaš problem? Neću da pevam tamo. Kakvo je to smaranje i poniženje.

Stvarno neću!Saša- Prve tri grupe dobijaju snimanje albuma. To mi ne zvuči kao poniženje i

smaranje...Ja - Ko se tebi obratio?Saša- Princeza nam je malo neraspoložena jutros, da nije...Paja- Bez svađa u mom prisustvu, lako se razbesnim, ovih dana. Saša mislim da joj

duguješ izvinjene.Ja- Ne treba mi ništa od njega, sve je uredu...Saša- Ja nisam stekao takav utisak.Marko- Šta je sa vama? Hajde da radimo nešto!Saša- Izvini Romi. Imao sam loš dan.Ja - Šta je bilo? Prekinuli ti omiljenu seriju reklamama.Paja- Ana, stvarno je dosta! Štedi glasne žice!

Dobro smo zvučali, s obzirom na tenziju u vazduhu. Saša je istini za volju za triklase iznad ostalih u bendu. Baš sam se iznenadila, pozitivno. Posle probe smo se veomabrzo razišli. Poslednji smo ostali Saša i ja. Čekala sam da on krene prvi, kako ne bislučajno pošao sa mnom. Napolju je padala kiša. Nisam imala kišobran, al’ pogodite ko jebio spreman na sve. Onda vam je jasno i da se ponudio da me otprati kući, što ja predPeđom nisam mogla odbiti.

Krenuli smo polako i u tišini. Bilo je jako teško stajati pod istim kišobranom a nedotaći se. Tačnije bila je to prava umetnost. Ćutali smo sve do mojih vrata, a onda je pošaoda me poljubi. Brzo sam reagovala i stavila mu prst na usne.

-Izvini.Mislim da bi bilo bolje da nastavimo kao da se ništa nije desilo. Drugari nemoraju da znaju za ovo. I sad me stvarno zanima samo Ivan...

-Kad smo već kod njega, dolazio je ono jutro, spavala si. Nisi mi dala priliku da ti tokažem. Eto. Laku noć ...

Rekao je laku noć i ladno i bez blama je otišao!!!Da li vam se nekada desilo da se toliko razbesnite, da vam adrenalin parališe celo

telo. E upravo to mi se desilo. Stajala sam skamenjena i gledala ga kako odlazi šutajućineku konzervu koja mu se našla na putu.

***

22

-Možda, kada biste imali malo vere u sebe, ili Boga, uopšte u dobrotu, ljudski rod,bilo šta. Psihujatre, na primer. Setimo se našeg poslednjeg razgovora...

-I onda je veliki Gospodin Bog za nevernike izmislio psihijatra! Jer kako se nekomogao usuditi da ne veruje u Njegovo sveopšte prisustvo, svetlost i dobrotu. Gde je bioVeliki Gospodin, onoga dana kada su ubili moje roditelje na očigled njihovo dvojemaloletne dece. Nije bila nedelja, bio je utorak. Znate li to, gospodine Doktore?

-Nema potrebe za takvim tonom i tako nezrelim stavom, Laro. I Vi i ja znamo, da stemi sad izneli gomilu gluposti i fraza. Možete Vi to i bolje. Sami ste stvorili kavez oko sebe.Okrenite tu potragu malo dublje u sebe. Ja sam tu. To je moja dužnost i posao: da vampomognem...

-Moja potraga me puno puta dovela do ivice nervnog sloma. Neko bi to nazvaoiskustvom. Ja bih rekla da je to prokletstvo, jer na kraju steknete dovoljnjo korisno znaje osebi, drugima ili kome već, korisno kao i umeće da sami sebe šutnete u glavu. Što na krajukrajeva, može biti i korisno ponekad za razliku od moje samospoznaje. Nije li Prometejipak, sam sebi jeo jetru iznova, iznova i iznova...

-Voleo bih kad bi ste mi sada ponovili ti što ste rekli i razmislili malo o tome.-Drugi put. Sada me mrzi. Vas je baš lako zbuniti.-Lara cinik...-Znate li kako su u rečniku objasnili reč cinizam?-Mnogo čitate.-Soba mi je isuviše mala. Posebno za moj nemirni i kako Vi tvrdite bolešću nagriženi

duh. Sve te knjige unose mi svež vazduh.-A, da se vratimo na vaš stav prema psihijatriji.-Evo, danas sam dobre volje pa ću Vam učiniti to zadovoljstvo.-Zahvalan sam.-Vidite, Vi ste baš kao i ja produkt civilizacije, napretka ljudskog roda il’ čega već.

Ključno pitanje je:- ko je uzrok a ko je posledica? Vi i ja. Evo ovako... Da ne postoje Had,Veles, Samael ili Mefisto, recimo... Da li bi nam onda uopšte trebao Bog? Isto takopostojim ja i meni slični i sa druge strane postojite Vi... Jedno je ipak sasvim sigurno. Viste tu u ulozi Boga... Jer koji drugi čovek, duh, biće...Nedostaje mi prava reč... Dakle koima pravo da drugo ljudsko biće zatvori, liši sopstvene slobode kretanja... Da odluči da jeta osoba opasna po sebe i po društvo i da mu pritom to dozvoli upravo to ugroženodruštvo... Društvo, ah društvo, taj divni skladni poredak uzaludnih radnji... Eto! A sadamoram ići, pa se vidimo sutra dragi moj doktore. Zaglavili smo zajedno u ovoj davnozaboravljenoj rupi... Čitava večnost je pred nama...

...

Danas sam okrenula stotine brojeva telefona tražeci novi posao. A to se svepretvorilo u noćnu moru! Kakvih sve ludaka ima na ovom svetu! I šta se sve svrstava uljude! Zakazala sam dva razgovora.

Prvo sam razgovarala sa nekom Ivonom. Držala je malu galeriju slika i bavila seisključivo prodajom slika autora koji su još na akademiji. Radno vreme je deset sati, a plata

23

je katastrofalno mala! Matora kalaštura u kožnim pantalonama, ogromnim crvenimnoktima i zelenim cipelama od zmijske kože! Nije joj dovoljno što već koristi napaćenestomake nekih osrednjih akademskih mazala, još bi htela i mene da uvuče u tu priču. Da mise makar jedna od gomile slika okačenih na loše okrečene zidove barem malo svidela pa dai razmislim o ovoj opciji. Ovako sam se samo ljubazno nasmejala i rekla da ću se javiti utoku dana.

Kasnije sam otišla u neku trgovačku firmu. Tražili su sekretaricu. Horor sledi!Zgrada se nalazila blizu obala Dunava. Jedna od onih oronule i prljave fasade sa velikimprljavim prozorima prekrivenih paučinom, što vas navode da razmišljate o vremenu iprolazosti. Zvonila sam na ogramna vrata koja mi je otvorio jedan jako dobar frajer. Nasebi je imao radne pantalone, one sa tregerima. I nosio ih je na golo telo! Dobro, ne moguznati da li je nosio neke bokserice. Imao je jako zanimljivu mrlju od neke masnoće nalevom ramenu, a pločice na stomaku ne moram posebno da napomenem. I koliko god dasam se ja zapanjila (da ne kažem nešto drugo) prizorom ispred mene (duga crna kosa senaravno podrazumeva), njegov pogled tipa vidi ovu sponzorušu me odmah spustio nazemlju! (naravno, kad sam bila obučena ko kancelarijski moljac!) Sproveo me kroz prljavimagacin, pa uz drvene stepenice što ispuštaju jezive zvukove do par kancelarija. A unutraposlednje uporište komunizma u Evropi! Sa leve i desne strane prozora po jedan radni sto,zelene boje i stolicama sa kojih se ljušti površinski sloj a boja se samo nazire! Iza njih dvepolice sa gomilom već požutelih papira. A pravo od vrata, na onoj strani gde se nalaziprozor, bio je još jedan isti sto sa dve kožne stolice, ali one mršave kožne stolice, kako ih janazivam. Znate one što su ih obično imali direktori u školama, dok nisu sada dobili ove safleksibilnim naslonima i mehanizmom za podešavanje visine. Kada sam ušla kancelarija jebila prazna. Ubrzo se pojavio jedan oniži prosedi lik u parnom odelu oker boje nakvadratiće. Kao što rekoh sve smrdi na socijalizam! Ima oko pedesetak godina, bradu odpar dana i veliki zlatni prsten sa crnim pravougaonikom na vrhu. Falio mu je još samo duginokat na malom prstu, pa da mi upotpuni ovu sliku. Avaj, nije mi palo na pamet daproverim i to; ko zna možda i ima duži nokat! Odmerio me od glave do pete još dok serukovao; pogled mu se na kratko zaustavio u visini mojih grudi, podigao je pogled,nasmejao se krajnje profi i pitao me da li sam razmišljala da se ofarbam u plavo!!! To muje bila prva lična! Elem, pošto računare nemaju a jedini stranci sa kojima sarađuju suBosanci i Makedonci, ja sam bila apsolutno prekvalifikovana za ovaj posao. Bilo jeočigledno! Pa čak ni činjenica da sam smeđokosa nije mogla da mi naudi. Plata je bila, štoje najzanimljivije zaista visoka i još ceo slobodni vikend, staž, osiguranja, praznici i dvagodišna odmora! I da bi se bajka ipak preobratila u stvarnost:

-Vi ste gospođice baš ono što tražimo. Možete početi već u ponedeljak. Samo da jazapišem.Vaše ime i prezime?

-Romana Marković.-Zanimljivo ime. Kao pesma od onog matorog. Kako se ono zvaše...-Djordje Marjanović.-A, da! Datum rodjena.-Dvadeseti april.-Ha,ha! Hitler je rođen na taj dan! Jeste li to znali? A umro je tridesetog aprila...-Znam. Malo ljudi to zna, inače...-Ja vam se pomalo bavim istorijom. Pa i Vi studirate istoriju!-Istoriju umetnosti...-Pa da, sve vam je to isto! Nego, da nastavimo. Koje ste nacionalnosti i

veroispovesti.-Molim?-Srpkinja ste, normalno, pravoslavac.-A zbog čega je to bitno?-Vidite, gospođice, ovo je firma još od moga dede. (to bi objasnilo nameštaj,

pomislih) Mi imamo određenu tradiciju koje se čvrsto držimo (a to znači napredak stop!).U svakom ratu za Srbiju, smo učestvovali a bogami i živote davali (sponzorstvo u krvi,veoma zanimljivo!) Ja lično- ustao je i digao ruke ka plafonu-sam zaklao šest šiptara ovimrukama (zanimljiv podatak za radnu biografiju)! Znate, ne bih voleo da zaposlim nekog

24

glupavog novopečenog borca za ljudska prava i versku toleranciju. U njihovom prisustvumnogo mi se znoje dlanovi i grče mi se prsti. Ali vidim da ste Vi jedna normalan mladadama. Još muža da vam nađemo i Bog da Vas vidi! Šalim se ja malo ...

-Gospodine, vidite, ja se ne šalim, nema potrebe da me očekujete u ponedeljak nitibilo kog drugog dana! Nema potrebe da me pratite, znam gde su vrata!

Ustala sam, ostavila ga totalno zbunjenog i krenula niz stepanice. Prolazeći krozmagacin spazih onog lika kako sav znojav slaže neke kutije. Mnogo je dobar frajer. Kadsam već dolazila ovde da ne bude da sam se smarala za džabe.

-Hej ti!- rekoh.Okrenuo se zbunjeno-Ja?-Da ti! Dođi ovamo!Spustio je kutiju i krenuo polako ka meni. Čim je počeo da odvezuje kosu, znala sam

da je stvar gotova! -Reci.-Mogu li dobiti tvoj broj, pa da se vidimo ovih dana.Nasmejao se- Ovo mi se još nije desilo! Ne mogu da verujem!-Šta to?-Kako šta!? Bože, kakva si ti to devojka!?-Šta sam tako strašno uradila, molim te...-Ništa! Ja sam Miloš!I ladno se okrenuo i otišao! Nisam mogla da verujem! Pa odvezivanje kose je

nepogrešivi znak! Bila sam zgranuta i besna! E meni se ovo nikada do sad nije desilo!!!Dakle, definitivno sam se smarala za džabe!!!

Na povratku do kuće sam svratila do svog omiljenog kafića. I tu mi se nasmešilasreća, konačno. Ceo dan je bio horor, bilo je i vreme da me nešto obraduje. Naime, gazdaje tražio nekoga da mu vodi računa o svemu onome što njega mrzi da radi. Pa sam se jaljubazno ponudila i dobila posao! Ništa lakše!

***

-Da li Vi slažete, sitnice, pisma, slike i tako te važne gluposti, što Vas podsećaju na

nekoga ili nešto, u kutije od cipela?-Ne. Ali moram priznati da moja supruga to radi.-Zašto ste rekli moja supruga a ne moja žena?-Pa isto je, Laro, zar ne !?-Meni se čini da nije isto... Nego, koliko je kutija vaša žena, pardon, supruga,

sakupila do sada?-Ne bih znao reći. Po mom mišljenju isuviše. Doduše, isto tako ima i previše obuće i

uglavnom su čizme stoga su i kutije veće...-Zamislite da vam ceo život stane u jednu kutiju...-Šta je tu tako strašno?-Nije strašno... Tužno je... Ceo život u kutiji cipela, kao da ste mrtvi hrčak... Znate,

Nordijski bogovi su bili smrtni i u životu su ih održavale čarobne jabuke boginje Idn! Štaodržava naše današnje Bogove u životu? Zar se nikada niste zapitali!

-Naše današnjeBogove!? Mislim da Vas ne pratim, Laro.-To je sve isti Bog! Krajnje je vreme da ovaj glupavi izbljuvak evolucije, to i shvati...

25

-Glupi izbljuvak evolucije!?-Ljudski rod! Moderno obučeni pagani...-Da li ste nekada razmišljali, odakle potiče vaše neraspoloženje prema ljudima?-Lara ne razmišlja...-Molim Vas, pratite me Laro-Lara ne prati druge pimerke ljudskog roda...-Urazumite se i odgovorite mi na pitanje. Laro, moram Vam reći da trošite moje

strpljenje!-Lara ne razume, urazumiti strpljenje... Šta bi to moglo značiti, doktore?-To bi moglo značiti da od danas krećete ponovo na grupne terapije. Da vežbate

kako da urazumite svoje strpljenje, Laro.-Lara nije deo grupe...-Verujte mi Lara će veoma brzo naučiti da bude deo grupe.-Ako opet moram da slušam onu glupaču kako je teško preživeti gubitak bliske osobe

i kako je niko od nas ne razume zaklaću je svojim zubima. Zar moram da idem na tagrupna sranja...

-Zašto ste baš rekli zaklati, s obzirom na to kako su Vaši roditelji ubijeni?-Mislite ostali pacijenti izbegavaju da pominju svoje traume.-Pa recimo.-A mene je baš interesovalo zašto to rade. Sećate se kad sam onom liku što je pukao

dole na Kosovu rekla da je on ustvari ubio bebu u kolevci jer je bio sluđen i uplašen. A onmi rekao da to nije bila beba već jedna od onih dečijih lutki što plaču. Zamislite jednuultra modernu i skupu lutku u nekoj zabiti koju su i poreske službe zaboravile i hrabrogvojnika… Zar nije smešno!?

-Skrećete mi sa teme, ali nastavitćemo sutra. I danas krećete ponovo sa grupnimterapijama, voleo bih kad mi se kolegenica ne bi opet žalila na vas.

-Pa recite to njoj, sta ja mogu tu da učinim... Zar nije ona ta koja bi trebalo da imakontrolu...

-Laro...-Pa još dovede među nas onu lujku što ima soc fobiju. A u prostoriji gomila

egocentrika od kojih čovek ne može da dođe do reči! Pa čime se vi ovde bavite... To jetragi- komično. Posle se pitate kako vam ne deluju grupne terapije. Dovedite nam nekogovisnika o sexu, da se podsetimo šta to beše.

-Laro, priznaću Vam, stvarno sam iznenađen vašim današnjim ponašanjem.-Znate li da je moj otac bio vaš kolega? Psihijatar! Dok su druga deca vežbala da

izgovore: aeodrom ili tranzistor; mi smo se jurili po dvorištu i urlali: dendrofobija,siderodromofobija ili tafofobija. Uh... Ironija, ah ta boginja uzaludnosti naših života....

...

Zvala sam Sonju da večeras izađemo u grad. Ona je to naravno oduševljenjoprihvatila i stvorila se kod mene već oko osam sa celokupnom šminkom, a čini mi se da jeponela i ceo ormar garderobe sa sobom. Izgledalo je kao da Luci i ja dobijamo cimerku.

Sonja je inače opsednuta sa sobom, stalno nosi fotoaparat i nemilosrdno svimapokazuje svoje slike. Još sa vrata krenula je da brblja.

-Nikada nećeš pogoditi šta sam ti donela! I samo da znaš da si najevća kučka kojuznam! Zašto ja poslednja sve saznam, ali uvek!!!

-Šta pričaš ti?-Šta pričam!? Daću ja tebi šta pričam! Ja tebi uvek sve odmah kažem! Hajde kaži mi

koliko imaš poruka od mene tipa, ej znaš li sa kim sam, i gde!? A ti , šta ti radiš!? Ćutiš!!!-Oj, dosado jedna! O čemu pričaš!? - S.A.Š.A!!!

26

Zagrcnula sam se pivom kada je izgovorila Š, mada ga nisam ni čula, samopredpostavljam da ga je izgovorila. Čak sam se i zacrvenela.

-Mislila si to da sakriješ od mene! Pa, ljubavi, sledeći put nađi nekog čutljivijegfrajera a ovoga oteraj u tri lepe...

-Eh, kada bi to bilo tako jednostavno...uzdahnula sam i legla na pod podigavši nogena krevet.

-Da se nisi možda zaljubilja?-Zaljubila!? Da! Ali u Ivana, a taj skot zvani Saša... Joj, ubuću se, ili bolje da ubijem

njega. I ko ti je to rekao !?-Hajde ustaj i obuci ovu haljinu. Pokljanam ti je! Kupila sam je da je nosim kada

smršam, a tebi će super stajati. Hajde, hajde! Pa ću da te sredim da ličiš malo na žensko.-Sani!!! Ko ti je rekao za mene i Sašu!?-Njegov drugar. Mali je ovo grad, upoznala sam ga pre par dana u gradu i znaš šta

sve oni ujutru znaju da izblebeću. I samo da znaš da je Saša jedne večeri ispalio ortakezbog tebe. Nadam se da me nisi obrukala! I šta se gledaš tako u tom ogledalu, ispravi tenoge, pa kako to stojiš!?- Udarila me po glavi! Zaista ponekad zvuči kao moja mama!

-Ovo je isuviše kratko!-Da, da, strašno vide ti se kolena! Ionako ćeš posle da obuješ one grozne čizme!

Majke mi, jednom ću ti ih iseći nekom sekirom! A i leđa ti se vide i ta tvoja smešnatetovaža!

-Popi nešto ljubavi, mnogo pričaš!-Idemo večeras prvo na svirku, pa onda do parka, toplo je!-A što se onda oblačimo kao idioti i šminkamo!?-Zato što to tako treba! Samo ti slušaj mene!-I završiću u tapaciranoj sobi bez prozora!-Bolje i tako nego u kovčegu, pošto ti se to smeši svaki jebeni put kada se u tvome

životu pojavi neki novi dečko, kreten, šta li su već! Je li znaš da je tvoj dragi Sašicaodrastao u popravnom domu. Priča se da ima gadnu narav!

-Priča se i kako se ti kreseš sa svakim likom koji te uhvati za ruku.-Pa ako ćemo tako, priča se i da si ti prevarila tvog dragog voljenog Ivana ni manje

ni više nego sa njegovim bratom, pa te ja nikada nisam pitala da li je to istina!-Ma daj kakva bljuvotina, odakle ti to!? Hajde da idemo pre nego što potpuno

odlepim. Ne verujem kakvih ljudi ima.-Ma smiri se! Zamisli da se ja nerviram zbog svake laži koju čujem o meni! Reci mi,

bordo ili crni ruž?-Oh, Sani, nijedan! Kada češ shvatiti da muškarci to mrze!?Došle smo naravno na sam kraj svirke. Čule smo cele tri pesme, što i nije bila neka

šteta s obzirom da je bend blaga katostrofa. Ali imale smo taman dovoljnjo vremena davidimo ko je sve došao, da se pozdravimo sa svima, provalimo neke nove face i tako to.Onda je Sani zahtevala da se popnemo do parka, što meni nikako nije odgovaralo, jer samse osećala poput kakvog klovna u onoj njenoj haljinici. A i svi su komentarisali kako samčudna, to jest lepa i kako bi trbalo češće taako da se oblačim i tako dalje i tako dalje...

U parku je neko slavio rođendan i skupilo se baš mnogo ljudi. Svi su bili gotovo uprazničnom raspoloženju. Tu je bio i Paja i cela ekipa iz benda, i narvno Sonjin novi frajer,pa nije me džabe cele večeri ubeđivala da dođemo! Pogađate, čim je tu bio njegov drug,onda nas je i gospodin Saša obradovao svojim prisustvom. Sonja i njen novi dečko sunestali čim smo se pojavile. Ja sam se uglavila između Paje i Marka, na jedno divno mestosa pogledom na masu i naravno na Sašu u toj masi. Čudno ali shvatila sam da je dobarfrajer, na stranu sad to što stvarno dobro izgleda, nego ima nečega u njemu, u njegovojauri. I naravno, čitavo veče sam zurila u njega. Bila je to jedna od onih divnih dugih igaraneskretanja pogleda, pravljenja da te zapravo interesuju sve priče onih što su uleteli u našuborbenu liniju, ali sam se ubrzo smorila od svega. Ko će meni ikada ugoditi! Konzilijummojih dragih prijatelja u glavi je kucnuo čekićem i rešio da pođemo kući. Pozdravila samse bukvalno sa svima, prosto je neverovatno koliko ja zapravo ljudi poznajem! Na krajusam pružila ruku i Saši, što je on naravno iskoristio da me povuče ka sebi i šapne mi nauvo:- U tim čizmama noge ti izgledaju još krivlje!

27

-Zaista je divna ta zloba koju pokušavaš da gajiš u sebi. A i jako su dobre za gaženje!-Ko!? Čizme ili tvoje noge?-Kako ti volja!-A da ti sedneš, malo, u tom položaju ti sigurno nije udobno.-Ja bih da mi ti pustiš ruku, kasda si već raspoložen da budeš pažljiv.Uhvatio me i za drugu ruku!!! -E, a šta misliš, da...- počeo je jako tiho i sporo

pričati, odmah sam naslutila u kom pravcu će krenuti priča. Činilo se kao da me se malo iplaši. Priznajem da sam uživala posmatrajući ga kako pokušava završiti rečenicu.

-Da mi budemo, ono kao zajedno, znaš već kako to ide...-Aha!- zaista sam zvučala zlobno.- Kao ti i ja par, pa ludila, veze, vernost, bark,

deca, problemi i razvodi!- počela sam se smejati.-Ti si kučka!-Znam, trudim se!-I koji je tvoj odgovor?-Misliš na to što si me pitao da li ćemo biti zajedno kao u osnovnoj školi!- zaista

nisam mogla da obuzdam svoj smeh, a ni da prestanem da ga zadirkujem. - E, izvini a je limogu da te zagrlim...

-Kučko!-Ćao Sašice!- mahnula sam mu i zapalila. Usput sam razmišljala o onome što mi je Sonja rekla za njega. Kopkala me ta priča.

Dugo nisam mogla da zaspim. A i Luci ima buve! Opet! Moram da mu kupim neku ogrlicukoju neće izgubiti.

***

-Šta Vi zapravo mislite, osećate, povodom toga, Laro?-Osećam bes i strah... Rekla bih... Neko čudno osećanje između besa i straha...-Kakvo je još, to osećanje?-Jače je od straha od bola, ali je mnogo slabije od straha od gubitka...-Kakvog gubitka?-Eh, doktore... Znate šta mene zaista kopka, trenutno, dok se ovako krećem tamo-

ovamo ispred vas... Kao klatno... Tik-tak...-Odgovorite mi prvo na prethodno pitanje, pa ćemo preći i na to...- Kada smo, dragi moj doktore, postali toliko naivni, da nam umesto istine, ljubavi i

lepote uvale ljubav, veru i nadu?!-Kako to mislite?-Pa jednostavno... Zar smo toliko glupi! Istinu smo potisnuli verom. Vera nas drži u

strahu od nas samih, naših „loših misli“, naših želja, čak i u strahu od istine...-A koje su to loše misli?-Onda, Vam tu dolazi ljubav. To nam nisu ukrali. Ostavili su je da nas privuče kao

lampion leptire noću! Ljubav u marketinške svrhe! Lukavo, zar ne!? Gotovo genijalno, kaovuk u jagnjećoj koži.

-Ko su oni?Laro, morate mi odgovoriti! Ko su oni?-To su oni ljudi, znate i Vi koji su, samo se pravite. Upali ste u njihovu zamku, kao

leptir. A oni su se ušetali u stado Božije. I dali nam nadu kao poslednje utočište... A maloko se od nas uopšte i zapitao kakva je razlika izmedju vere i nade! Postoji li razlika...Znate, u mom snu, stara sluškinja je neutešnoj devojci rekla jednu jako zanimljivurečenicu...

-Koju, Laro?-Kad brod udari u hrid, ne znači da će potonuti...

28

...

Sutra ulazimo u studio, a ja zaista nisam raspoložena da gledam Sašu. Evo već drugidan kako nisam izašla iz stana, sve što želim je mir i tišina. A to je teško izvodljivo ukolikoti neko frekventno udara rukom u vrata. Već dvadeset i pet minuta stoji ispred! Morampruznati da me je čak i oraspoložio. Sve u svemu, moraće otići kada mu nestane pljuga, zarne!?

Na kraju je ipak uz tup zvuk upao u stan. Bio je nekako totalno pogubljenj a u istovreme sasvim smiren. Seo je na pod pored mene i zapalio cigaretu. Zurio je u zid ispredsebe, a oči su mu se smejale kao malom detetu koje je ukralo prvi put voćku sa komšijskogdrveta. Nisam mogla da provalim da li se stidi ili je pak ponosan.

-Jesi li čitala Stepskog Vuka?-Ne! Zašto?-Trebalo bi!I opet smo nastavili da ćutimo. Sedeo je tu, pored mene i samo me blago dodirivao

ramenom. Ćutali smo dok se soba nije potpuno napunila dimom cigareta, i dok nam čak ipljuvačka nije dobila onaj odvratni ukus truleži. Ustala sam i krenula ka kuhinji. -Hoćeš pivo?

-Mnogo piješ, ali može jedno.- smejao se sklanjajuči kosu sa lica.Na putu ka kuhinji razmišljala sam o tome kako sam neverovatno brzo prestala

burno da reagujem na sve njegove ispade.

***

LARA JE TUŽNA. A kada je Lara tužna, ne mora da znači da je kišan dan. Laravoli kišu, voli taj san u koji padne ceo svet kad se nebo namrači. Nekada je volela igrmljavinu. Nekada. Sada više ne.

LARA JE TUŽNA I POMALO BESNA. Niko ne sme opaziti ovih par suza što su sedrsko otele kontroli, razmišljala je Lara. Zašto, zapitaćete se vi. A možda i nećete. Ljudi seretko zapitaju zašto, ako to već ne remeti njihov mali srećno upakovani život. I Lara je todobro znala.

LARA BI SADA PITALA SVOJE PRIJATELJE. Da možete da spakujete svoj životkao što pakujete poklone da li bi uzeli ukrasni papir? Jednobojan ili sa nekom šarom?Kakvom šarom? A kakav papir, onaj što se sija i gladak je ili onaj providni što ima čudnešare po sebi, ili obični krep papir, ili bi čak uzeli neku od onih ukrasnih kutija što običnostoje na najvišoj polici male knjižare pune dece tu negde u komšiluku. Ili bi ste pak, dalinekome od onih ljudi što se time već profesionalano bave i rekli im da želite da bude štoposebnije upakovano, ili možda i ne tako posebno…

ALI LARA NEMA SVOJE PRIJATELJE. Od kada je stigla ovde, pored toga što ječesto prinuđena da krije kada je tužna, kako bi izbegla gomilu pitanja na koja nema nisnage a ni volje da odgovara, Lara je imala samo jednog prijatelja. Mihailo, bez J. A onjoj je jednom prilikom rekao: Svi ljudi to rade, kriju, kao da se stide što osećaju. Evo japuno čitam ali nigde nisam pročitao da je tuga loše osećanje, a opet je se svi stide, kao da

29

postoji neka izgubljena Božija zapovest, NE TUGUJ. I rekao je tada još da on misli da suljudi koji podignute glave plaču i tuguju i to besramno pred svima, ustvari slobodni.

LARA NIJE BILA SLOBODNA. A Mihailo, ustvari i nije bio običan Larinprijatelj. Pored toga što je bio jedini, što ga je već podiglo visoko na pijedastal, on je bio inešto malo više od toga. Ali Lara se tu ponovo našla pred problemom. Nije imala kome toda saopšti, da čuje kako te reči zvuče dok se odbijaju o zidove i prozor i kad se ulepe upaučinu i prašinu. I pridodajmo tu još rečenicu koju je kao mala slučajno čula dok jemajka zgranuto pitala oca: kako možete dopustiti da vam pacijentkinja slučajno zatrudni.-Naši pacijenti imaju pojačan seksualni nagon… Lara nije zapamtila celu rečenicu, izprostog razloga što tad nije ni znala šta većina tih reči uopšte i znači. Tek posle mnogogodina, shvatila je šta znači seks i nagon. Avaj, to je upravo bilo ono sto je brinulo Laru.Ne, ne, Lara nije bila LUDA. Imala je manjih, nekada čak i većih problema sa javom isnovima, ali nije bila luda. Bila je dovoljnjo svesna da se zapita, da li je ovo ljubav ili samja ovde ipak pacijent. I kako su svi zaljubljeni ljudi po prirodi stvari već totalno zbrkani,zbunjeni i otuđeni od stvarnosti, Lara se probudila jednog dana i stavila tačku na topitanje do nekog boljeg daljnjeg. I tog jutra, Lara je bila jako tužna.

LARA BI UPAKOVALA SVOJ ŽIVOT U NOVINSKI PAPIR. Igrala bi se sanaslovima, ukrštala članke tako da neki stoje pravilno neki koso a neki čak i naopačke. Aonda bi unakrsno stavila veliku žutu ukrasnu traku i veliki žuti cvet, kao one krupne jesenjeruže što najdivnije mirišu upravo kada pada kiša.

...

Ceo ovaj dan mi je ostao u senci činjenice da sam sinoć zaspala sa Sašom u istomkrevetu a da smo se pritom samo zagrlili. Tačnije, on je legao meni na rame usne minaslonivši na vrat i zaspali smo. I celo prepodne smo proveli zajedno u studiju, i nije mismetalo ama baš ništa. I onda smo se rastali; on je žurio na posao, Marko se telefonomsvađao sa svojom novom devojkom; Peđa se bez reči okrenuo i otišao negde. Pa smo takoPaja i ja nastavili da se krećemo dalje, krajnje tromo i zamišljenjo u neke samo nama znanejade.

-Maleni, šta si se to tako zamislio?-A onako, bezveze...- I ni sama ne znam zašto sam to rekla kada je njega nemoguće

slagati.-Bezveze!? Uh, hajde idemo negde na kafu.-Pajo zašto me zoveš na kafu, kada ćeš u svakom slučaju naručiti pivo!?Počeo se smejati- Pa kada ne pijem kafu!Zaista volim ovu gromadu od čoveka! Dugo se znamo i možda mi je to jedini pravi

prijetelj na celom ovom jebenom svetu. A, on, moj Veliki brat, me danas dok smo sedeli ubašti neke stare kafane sa izgorelim plavo belim stoljnacima pitao nešto, što sam se i samaveoma često znala upitati: Kada smo mi Maleni prestali da budemo zaista naj naj?- Mislioje naravno na nas dvoje i naš odnos. A ja sam samo gledala ispred sebe, zureči u njegovočelo, koje je več izborano a ja to sve do danas nisam primetila. I samo sam na sekund, makakav sekund, na stoti deo sekunde slegnula ramenima- Možda kada sam izgubilapoverenje u muški rod- kratko sam odgovorila u šali.

-Sereš, mali! Izgubila si ti poverenje u ceo ljudski rod zajedno sa tobom samom!-Uzeo je gutljaj piva i nastavio da priča o tome koliki je idiot Markova nova riba. I na krajuje zaključio kako moramo naći Marku neku finu cicu, što je ustvari značilo da bih ja trebalažrtvovati neku svoju prijateljicu.

-Eh, Pajče, a da mi prvo zbrinemo sebe, lako ćemo za druge.-Priča se da si se ti več zbrinula.-Izbečila sam se u njega i pošla da progovirm, a on

mi je stavio ruku preko usta.- Samo ne želim probleme u bendu. Znaš kako je u današnjevreme naći normalnog basistu.

-Isto kao i vokal!- rekla sam krajnje sujetno, bezobrazno i uvređeno.Paja se nasmejao- Pa imamo Markovu novu ribu!

30

Ovo je nasmejalo i mene.- Znaš, Pajo ti si ustvari razvio zlobu u meni, kada malobolje razmislim.

-Eh, brate moj mali, ja se sve nešto plašim da se ta zloba u tebi još nije potpunorazvila!

***

Pored svih ostalih stvari u koje je verovala, Lara je bila čvrsto ubeđena da postojiKraj Sveta.

-Ako ne postoji onda bi ga definitivno trebalo izmisliti.-prošaptao je Mihailo.-Možda je ovo Kraj Sveta…-Laro, ovo je ostava na trećem spratu državne bolnice, na koju su očito svi

zaboravili. Da smo u pravom zatvoru verovatno bi je koristili za samicu i kažnjavanje.Ovako je mi koristimo za osamu i kažnjavanje drugih neprisustvom naših velikih duhova…

-Zaista misliš da su naši duhovi veliki?-Pa veći su od svih ostalih zatočenih u ovj nazovimo je ustanovi a i od onih

zarobljenih u ovoj civilizaciji…-Nikada mi nisi rekao, zašto si ovde…-Oslobađam svoj um i svoj duh.-Ne, zaista…-Došao sam da učim…-Da učiš!? Šta se ovde može naučiti?-Sve što ne znaš i što ne vidiš napolju kod ljudi koji obitavaju van ovih zidina pa sve

do Kraja Sveta. Ogoljenu ljudsku prirodu, razdvojeno prirodno i društveno u surovomratu. Mi protiv onoga što želimo biti ili što drugi očekuju od nas…

-Hoćeš da kažeš da si došao ovde, kako bi spoznao pravu čovekovu prirodu?-Tako nekako…-Pa isto tako si mogao otići i u neku ratnu zonu ili…-Bio sam… I u ratni zonama, čak i u najgorim! Bio sam i u raznim hodočšćima, i u

porodilištima, u obdaništima, školama, memljivim i bučnim fabrikama, staračkimdomovima što mirišu na mrtvu kožu… Bio sam…

-I, gde je Kraj Sveta?-Sami ćemo ga odrediti, kada izađemo odavde! Odabraćemo neko divno a u isto

vreme i pomalo zastrašujuće, misteriozno, neshvatljivo mesto i nazvaćemo ga Kraj Sveta!Možemo čak napraviti nekakvu tablu da upozori i obavesti putnike svih namera da stižudo Kraja Sveta…

-Ti nisi jedan od nas!-Jedan od vas!?Laro, kada su te ove ljušture uspele ubediti da si njihova…-Ti ćeš izaći odavde… Uskoro… Tebi je ovo samo igra… I ja sam igra…-Šta ti je? Pa izlazimo zajedno! Ti i ja. Ja i moja Lara…-Ali ja sam Oni! Bolesna luđakina… Razumeš li!!!-Ne urlaj! Otkriće nam skrovište. I ti nisi bolesna! Ne želim to više da čujem. Volim

te, Laro! I izvućiću te odavde. Oslobodiću te…-Ljubav… To je ono kada svesno dozvolite nekome da vam ukrade sve vaše strahove.

31

...

Danas sam se opet probudila sa „tamom“ u sebi, a morala sam otići do posla. Čistoda proverim da li si neke od mojih ideja urodile plodom. I gle čuda, neke moje želje izamisli skupile su predhodnih noći dosta "zombija". Naravno, mom dobrodušnompoznaniku i vlasniku kluba nikako nije bilo jasno zašto se ja nisam pojavila. Ali zemljaSrbija je čudo od zemlje u kojoj se uvek možete opravdati nekim svojim sujevejrem a davas pritom većina sagovornika sasvim razume, nasmeju se sretno jer ima još ljudi kao štosu oni i prospu pred vas pregršt svojih verovanja.

Vraćajući se ka gajbi sudarih se sa nekim čovekom isrivljenjih pognutih ramena,neuredne kose i bledoga lica. Pogledao me i brzo nastavio dalje još uvek pognute glave,osvrćući se kao da je video duha. Poput kakve senke od napuklog ogledala polako seizgubio između ljudi, parkiranih automobila i neukusnih reklama.

Otključavavši polomljenju bravu isuviše dugo da bih se mogla nazvati smirenom,jedno jezivo saznanje me bukvalno oborilo na stepenik ispred kuće. Ta senka, to bledonaličje čoveka, taj stranac što me je prekinuo iz zamišljenog hoda, beše Pajin i moj najboljidrugar. Kada smo bili klinci, još dok smo pokušavali da shatimo bičare i amebe u školi,ukradosmo jedan skalpel i tamo iza škole u prljavom, prašnjavom i smrdljivom skrovištuod nekoga komunističkog ukrasnog šiblja, iseko smo svoje dlanove i dadosmo svoju krvjedni drugima. Da, tada smo postali braća. A onda je on mnogo godina kasnije tu našu krvpočeo da truje. I dugo smo se Paja i ja borili da ga vratimo u život, dok je on tvrdio da seneće navući. I dugo smo se borili, pretili i ljutili. A onda smo se jednostavno kao najvećibednici povukli i pustili da nas samo s vremena na vreme dotuče neka nova vest u vezinjega. Prestali smo i da ga pominjemo, kao da nikada nije ni postojao u našim životima. Ine znam zašto ali osetila sam jak bol u želudcu i vrtelo mi se u glavi i dugo, dugo samsedela pored wc šolje. Zapravo ne znam ni kako sam ušla na gajbu. Znam samo da samtada jedini put u životu izdala nekoga i to ne bilo koga! I u pravu je Paja, izgubila sam veruu ljude i veru u sebe i to zbog stida i sramne izdaje. Zbog moje sebične ljudske nemoći!

Zaspala sam. Probudio me Saša vidno zabrinut sa gomilom pitanja: Šta ti je? Što suti otvorena vrata? Da li si bolesna? Hoćeš li čaj... Svratio sam da ti popravim bravu... -A jasam ga samo zbunjeno gledala, polako shvatajući da ležim obučena u čizmama na podu, ida me jako bole šake, zgrčene oko nekakvog parčeta papira i olovke. U tom momentu on jezgrabio taj papir, potpuno unezvereno, lice mu je bilo izobličeno, gotovo životinjsko i brzoje počeo čitati. Pročitavši, snažno me je podigao sa poda, još jače me zagrlivši. Počeo jeplakati. Ladno i opušteno je plakao! Kroz suze je mrmljao nešto. Onako zbunjena samjedino uspela skontati da je pomislio da sam učinila sebi nekakvu glupost.

Sledećeg jutra uz prvu kafu i čaj sa medom, koji je Saša skuvao kao bih bilaspremna za snimanje, pročitala sam i tu svoju nesuđenu oproštajnu poruku:

I izgubih dahI vetar me sruši.Sumornim pogledima.Isprati me svet.Padoh u ruke nepoznate sile.Mračne Seni, za nas svetu decuPesme pevaše i život slaviše.A pad naš oreol dobi.

Ceo dan nismo uradili ama baš ništa u studiju. Onda je Saša dobio nekakav čudnipoziv, nervozno je pričao sa Pajom o nečemu i otišao ne pozdravivši se sa nama. Iz studijasam otišla do posla i bila tamo do zatvaranja. Smarala me gomila ljudi svojim malimbesciljnim i uzaludnim životima, i tako... Došla sam kući, nahranila Lucija i dugopokušavala da zaspim u krevetu koji je počeo da poprima Sašin miris.

32

***

LARA NE LAŽE, NI SEBE NI DRUGEJednom prilikom njen doktor je upita: Laro, kako zamišljate svoj život kada izađete

odavde? I ona izgovori mnoštvo mudro povezanih reči. Lara je tačno znala šta taj divničovek želi čuti.

Kasnije joj je bilo malo krivo. Razmišljala je: Nisam morala pridodati još i nekihumani hobi. Ipak se od mene ne očekuje toliko savršenstvo. Mogla sam jednostavno bitisebična i sakipljati poštanske markice. Pokazivati ih samo meni bitnim ljudima.Ljubomorno ih čuvati i napraviti neki samo moj ritual lepljenja novih. Mogla sam ubeditisebe da me ispunjava taj precizni pokret pincetom. A to bi opet moglo imati koristi privađenju nekog zalutalog krpelja iz butine moga deteta. Mogla bih provesti dane i danepokušavajući naći pravi album ili lampu sa odgovarajućom svetlošću. Možda bi mi taj„moj život“ bio toliko naklonjen, pa bih imala priliku potrošiti mesece i mesece nasređivanje specijalne sobe za markice. Onda bih mogla držati ih uramljrnje i okačene nazid. Posle bih, svakoga dana imala samo svoje vreme kada bih glancala stakla kako bi svidetalji bili što uočivljiji. Ili sam, pak sve to vreme, koje ljudi iz meni nepoznatog razloga zovu slobodnovreme, mogla potrošiti gledajući neku seriju, pomisli Lara. Mogla bih odabrati nekiprogram koji zanima i moje ukućane, pa bi onda svakodnevno jedni druge obaveštavali onovonastalim situacijama. Logično je da ako već postoje takve serije i tv emisije, ondapostoji i veliki broj ljudi koji ih prate! Veliki broj...

Onda se Lara zamisli: Koliko ima volontera u crkvi koji sakupljaju staru odeću za siromašne? Poznajem samo jednu osobu koja sakuplja poštanske marke! Lara se uplaši!

Uveče ću gledati tv sa svojom porodicom! To sam trebala reći! Sada će dobri doktorznati! Lara ne zamišlja svoj život!

LARA NE VOLI DA LAŽE DRUGE LJUDELARA NE UME DA LAŽE SAMU SEBE

...

Prekinuli smo snimanje. Ne znam zašto. Paja mi je samo rekao da će me zvati ispustio mi slušalicu. Priznajem bila sam besna. A ni Saša nije zvao! Ja ga naravno nećuprva zvati! Ali ću zato poznavajući sebe, ceo dan raditi nešto po stanu i krajičkom okagledati u telefon. Što je dobro, neke takve situacije me malo otrezne i osveste pa sepomirim sa sudbinom „glupe kučke“, znate ono sve su one iste i slične etikete. Idem da

33

obrišem prašinu, Luci gde god da se zavuče izađe sa gomilom prašine na brkovima, kaokakav gremlin, svaki put me prepadne.

23:00- Još nije zvao, a stan nikada nije bio čistiji. Idem da se našminkam i izađemnegde i pošteno se napijem. Tako će sutra, ako se pojavi Saša provaliti da sam bila u gradu.Znate ono kada vas zateknu u krevetu sa crnom šminkom od sinoć koja se zalepila za oči,razmazala po nosu, obrazima i jastuku. Odvratno, ali istinito. Realnost ubija, rekoše većmilioni pre mene. Lucija nema ceo dan!

***

-Iz svake nesreće izvučeš bolji deo sebe. Onaj drugi ostaviš kao dar, žrtvu Bogovimau znak zahvalnosti što si ipak živ, valjda zdrav i dobro... A onda se budiš, onimnajmračnijim noćima, kad ti se čini da se ne sećaš čak ni značenja reči svetlost; i dok sedugo premeštaš sa jednog na drugi kraj kreveta; okrećeteš jastuk, uzdišeš, sve te svrbi,žuljaju te sopstveni nokti a možda i koža, znojiš se bez ijednog prekrivača, iako si potpunosiguran, barem po zvuku petardi koji se probija kroz zidove, da je decembar; kašlješ, svrabu očima pokreće suze... Jer Ti znaš! Ti znaš! Tvoja žrtva je jedna obična, čak najobičnija,mala, lako prozriva, ni pomena vredna, ni jednog jedinog pogleda pa ni najradoznalijegoka; podvala! Podvala!!! Spasio si se tako što si podvalio. I to lično Njemu! I to dobroznaš, kao i da to gore kod Petra možda neće proći... Niste se spasili, samo ste se trenutnoizvukli, dragi moj brate Saša! Da, da... Podvala...

-Ne razumem. Šta mi pokušavaš reći?Loše si volje, danas..-Dragi, samo sam saznala da je neko rekao doktoru za moj plan...-Tvoj plan?-Za knjigu koja kruži po bolnici... Pitam se ko li je rekao doktoru za nju? Čak su i

vratili sve koje su pustili u poslednjih par meseci... Reci mi kakav je osećaj biti Izdajnik?Ustvari, ćuti! Ćuti i idi! Samo idi...

-Laro,slušaj me...-Lara ne sluša...

...

Uvek sam se u danima kao što je ovaj pitala zašto sam prešla sa piva na tekilu kadasam definitivno več bila sasvim dovoljnjo pijana! Posledice: glavobolja i nove modricekoje vraški bole! Uživanje u životu ili primenjeni mazohizam!? Imala sam taman tolikosnage da sa stočića pored dohvatim brufen koji je uredno čekao. Onda sam se setilaSonjinog novog frajera... Kako samo uvek nahvata najboljeg lika u klubu, stvarno mi tonije jasno!? Ovaj je baš premija! U mom okruženju jedino sam ja stalno po nekim dugimvezama dok se ostali zajebavaju i uživaju u životu! Ali ja sam očito nepopravljiv slučaj,evo čak i u ovom stanju ja razmišlam zašto se Saša ne javlja! Ustala sam iz kreveta inaredna dva sata sam provela u kadi. Prokletog mačora opet nema. Ništa mi više nijejasno! Kada sam došla malo sebi otišla sam do posla da sredim knjige i čujem tračevečvrsto rešena da do deset već budem kući. Elem, ekipa i pivo su opet pobedili. I priznajemiako je bilo dosta zabavnih i zanimljivih ljudi oko mene ja sam se ipak svremena na vremezapitala, gde li je Saša. Plašim se da ću se zaljubiti, a to mi definitivno ne treba trenutno uživotu!!!

34

***

-U snu samo jedan čovek je važniji od njenog oca.-Kako to? Bogatiji je, uticajniji? Neki verski poglavar?-Sve to zajedno. On nema ništa a poseduje sve. Njegov Bog je iznad svih naših

božanstava. Stariji je, moćniji i priznatiji. Svaka osoba na ovoj planeti mu se makarjednom pomoli u toku dana...

-Priznajem, zagolicali ste mi znatiželju. Laro, Vi zaista imate pripovedačkog dara!-Taj čovek poseduje neverovatnu moć! Celo selo se okreće u njegovom ritmu...-Nastavite...-Prvi put sam ga primetila, jednom prilikom posmatrajući staru gospođu kako uči

unuku da tka na velikom razboju. Uvek me interesovalo kako se to radi. U podrumu našekuće čuvali smo jedan takav. Pripadao je maminoj baki. Planirala sam da ga ponovooživim kada dovoljno porastem i prestanem da kijam u prisustvu prave vune. Ko zna gde lije sad? Nadam se da je barem dobro zagrejao neku napaćenu dušu tamo u onoj ludnici.

-Ne razumem Vas.-Pa možda ga je neko našao, dok je tražio hranu, zlato ili skriveni novac i iskoristio

ga za kamin. Imali smo i kamin...-Dobro, nastavite...-Devojčica je bila jako sitna. Morala je hodati sa jednog na drugi kraj razboja kako

bi provukla nit. Stalno joj je ispadao čunak, bio je preveliki za njene ruke. Podnoške jejedva nekako uspevala dohvatiti nogom. A kako bi dohvatila brdo razboja morala se petina vrhove prstiju. Divila sam se njenoj upornosti i bakinoj strpljivosti.

Bio je to treći dan koji sam provodila učeći od bake i unuke. Maleckoj je ispaočunak i otkotrljao se preko zemljanog poda, kroz otvorena vrata na kaldrmu. Zaustavio setik ispred noge nekog čoveka. Zaustavio se i čovek. Onda sam primetila nešto jako čudno.Kao da se celo selo zaustavilo zajedno sa njima. Ljudi na ulici stajali su nepomično i sanevericom u očima. Onda je baka tkalja potrčala i uhvatila odbegli predmet. Sve jeizgledalo jako, jako, usporeno, čak se i prašina zaustavila u vazduhu, tu negde u visinikolena... Čovek je krenuo dalje a ona se vraćala u radionicu idući unatraške neprestano sepovijajući ka zemlji kao da se moli ili duboko izvinjava. Tada sam prvi put primetia togčoveka...

Krenula sam za njim. Želela sam ga bolje osmotriti. Onda sam zapazila da je onjedini koji nosi šešir u celome selu. Tamno zeleni šešir sa uskom crnom trakom. Sasvimobičan šešir. Ustvari, sve na tom čoveku nije bilo vredno pažnje. Šetala sam pored njega iposmatrala kako ga ljudi značajno pozdravljaju. A onda sam u njegovim rukama spazilanešto što me jako zainteresovalo .Ličilo je na nekakvu prekinutu ogrlicu. Tačnije bila je tokožna traka na koju su nanizani kamenčići svih boja i od svih mogućih ovozemaljskihstena satkani. I on ih je neprestano pomerao jedan po jedan, sve dok nebi došao do krajatrake .A onda bi sve ponovio samo u suprotnom smeru. Kao kad bi ste se igrali sabrojanicom. Uspela sam ih izbrojati .Tačno šezdeset, a svi su bili potpuno različiti. Čak štoviše potpuno sam ubeđena da su tu prestavnici svakojakih morskih i rečnih, pustinjskih iplaninskih stena. Ceo jedan univerzum na kožnoj traci .Čitava istorija jedne planete!

I taman kad sam se odlučila vratiti u radionicu, razočarana što je on ipak samo jošjedan od meni čudnih a ustvari sasvim običnih stanovnika sela; on se zaustavio. Zaustaviose, zavukao ruku u džep i izvadio nešto nalik na beležnicu. Brzo je nekakvim parčetomrekla bih uglja, zapisao nešto u nju, vratio je u džep i nastavio da pomera kamenčiće.Ovoga puta prvo pomeri prvih pet zjedno a onda nastavi da pomera jedan po jedan. Bilasam zbunjenja. Pratila sam ga sve dok se nije pojavio mesec. Pet puta je vadio svojubeležnicu. Izgasili su se i poslednji fenjeri u selu. Čovek je krenuo putem koji vodi kastarim bunarima. Setila sam se da sam tamo videla jednu trošnu kućicu i da nisam znala

35

ko živi u njoj. Sto, pored njega ozidani krevet sa grubim lanenim prekrivačem ,malauljanja lampa, bočica mastilu nalik tečnosti i veliko pero boje njegovog šešira. Čovekpodiže prekrivač i izvadi veliku knjigu kožnih korica. Otvori je i perom zapisa nešto u nju.Potom spusti kamenčiće na sto i ubrzo zaspa. Sačekala sam još neko vreme kako bih bilapotpuno sigurna da se uskoro neće probuditi. Prvo sam pogledala malu beležnicu ipotpuno se zbunila. Listovi su bili prazni! Kako kada sam videla da je upisivao nekakvespirale raznih dužina? -pomislila sam. Potom pogledah veliku knjigu. Samo jedan list bešeispisan. Pisallo je: u savršenom redu završio se još jedan dan. Danas sam sakupio istukoličinu kao i juče. Ispod te rečenice stajao je i datum. Sećam se samo da je broj godinebio nešto mnogo veći nego u našem realnom vremenu.

I ne znam kako, ali mi je odjednom sve postalo jasno. Šezdeset kamenčića, mala ivelika beležnica! Gospodar Vremena! Sakupljao je iščezle sate u manjoj i sabirao ih uvelikoj knjizi!

Ali ubrzo moje saznanje se našlo na novom iskušenju. Naime zauzeta posmatranjemispisanih slova i brojki nisam odmah prmetila jako bitnu stvar. Kamenčići su se samipomerali sa jednog na drugi kraj niti, dok je umorni čovek spavao! A na manjoj beležnicisu se počeli pojavljivati spiralni znakovi! Nisam mogla da verujem sopstvenim očima! Onje zapravo bio ponizni sluga Vremena. Odabrani čiji nas je glas podsećao da kasnimo i dase uzalud molimo i uzdamo u neprolaznost. Jer niko, pa čak ni on izdvojen i podignutvisoko iznad ostalih, nije mogao zaista gospodariti vremenom. Vreme nas stvara i uništava.Odabrani ga mogu čuvati i sa par brojeva zabeležiti momenat, davajući nam tako lažniprivid naše bitnosti. Jer, naime ljudski rod je nadaleko poznat po svođenju i uramljivanjusvojih života u brojke i po veličanju svoga postojanja.

...

Uh, isti pakao iznova i iznova!!! Telefon me spašava iz vtloga noćnih mora i bacame pravo u surovi i mutni mamurluk. Sa druge strane slušalice, Saša. Tvrdi da moramo dapričamo i tim povodom dolazi za pola sata. Razmišljam o tome kako bi bilo dobro danegde pobegnem, avaj moj umorni organizam nema tu snagu. Tako da ću morati ostati sačvrstom verom u svoj um, da će uspeti pobediti ovu glavobolju i biti dostojan protivnik uprestojećem sukobu.

A bilo je baš kao što sam i predpostavila. Počeo je sa osmehom. Skuvao mi čaj.Strpljivo sačekao da se istuširam. A onda kroz priču kako je vreme da se saberem, nađemsebi neki cilj i shvatim šta zapravo hoću, pogodio pravo u centar: -Zaljubio sam se u tebe ivoleo bih kada bi ti shvatila ovu našu situaciju barem malo ozbillnije.- A ja sam stajala nasredini sobe i vrtela te reči po glavi iznova i iznova. I na kraju usled tolikog kruženja tanjegova rečenica je počela zvučati kao kakav telegram!

Zaljubio sam se STOP u tebe STOPI naravno, desilo se ono čega se najviše plašio, moj smeh! Čak je i mene u jednom

momentu zaboleo i vratio me u sobu. Ali Saša je već otišao. Izletela sam napolje za njim,ali bez uspeha, nigde ga nisam videla.

Zvala sam ga. Nije se javljao na telefon.Rešila sam da ga sutra pronađem na poslu. I da, kupiću mu cveće, lale recimo.Ostatak dana sam provela razmišljajuči o tome da li je moje instinktivno izletanje iz

stana samo moje dobro kućno vaspitanje izazvano činjenicim da nije lepo tako se ponašatiprema drugom biću; ili je sa druge strane, meni ipak nekim čudom stalo do toga bića.

36

***

-Doktore, nikada nećete pogoditi šta se desilo noćas.-Da li je to razlog Vašeg dobrog raspoložja danas?-O, da!-Pa, šta se to noćas desilo, Laro?-U mom snu...-Desilo Vam se nešto u snu!?-Da. I ako bi ste Vi malo ćutali ja bih Vam ispričala!-Laro, čini mi se da ste ceo svoj život preneli u taj san i ja kao vaš doktor moram da

vam kažem...-Oh, zar ne možete jednostavno da ćutite i slušate? Kada bi ste me saslušali shvatilu

bi i ne bi mi postavljali glupa pitanja...-Uredu, nastavite. Šta se to desilo u snu?-Znate san je uglavnom iz večeri u veče isti. Isti glumci, ista priča, isti kraj. Pomalo

poražavajuće, rekla bih. Vremenom sam primetila nekakava čudna zbivanja, stvari ali ibića koja iskaču iz uobičajenog toka priče.Evo na primer: Čovek koji sedi na kamenu.Nosio je nekakvu belu odoru poput starih grka, mada mi nije ličio na nekog od onih samozaika ili kakvog ćupa. Nisam ga pre primetila kako sedi tu pored reke. Zainteresovalasam se i rešila da mu prđem i malo ga bolje osmotrim. Stala sam tik uz njega i pomalo čaki nepristojno se zagledala u nekakav groš na njegovom ramenu.

-Nije pravi opal, ali je vraški dobra kopija!- reče on i ja odskočih iznenađena ipomalo uplašena.On nastavi da priča.

-I Vi se trudite da shvate da ste tu među njima, da postojite... Ja sam davno odustao.Sednem ponekad ovde i pratim Sunce. Mada se dobrom društvu uvek obradujem. Javili sumi da ste se pojavili. Čak su nadmašili sami sebe pa Vam i ime saznaše. Jako sam seiznenadio, moram Vam priznati. Kada oni nešto odrade kako treba ja taj dan proglasimpraznikom! Priđite sedite! Ako Vam dosadi Sunce uvek Vam ostaju zvezde. Možemo se ipodeliti; Vama Sunce a meni zvezde ili obrnuto...

-Ćutala sam. Bio me je strah! Ko je on? Ovo je moj san! Ne želim da se sad tupojavi neko ko me može videti, posmatrati, pokušati da me upozna!!! Naročito ne nekakavbrbljivi i uobraženi lik koji se maskirao u Sokrata!

-Ćutite- nastavio je on, -ćutite jer se plašite. Mislili ste da je ovo samo Vaš san. Vašuniverzum. Upravu sam, zar ne!? I ja sam tako mislio. Svi smo tako mislili, tačnije. A ondasmo počeli da se srećemo, a vremenom i da se organizujemo, moram Vam se pohvaliti, nato sam jako ponosan! A da niste slučajno sreli nekakvog čudaka obučen je kao Arapin?

-Otišla sam. Tačnije, panično sam počela trčati, ostala sam bez daha i usta su mibila potpuno suva. Jezik mi se zalepio za nepca. Bol... Probudila sam se, popila tri čaševode i zaspala. Vratila sam se u moj san. Sve je bilo kao i pre. Svi su bili na svojimmestima. Radili su upravo ono zašto su i bili zaduženi. Savršeno! Moj san, bez uljeza!Onda me ljudska priroda naterala da krenem ka reci i kamenu...

-I, šta se desilo?-Tamo je opet neko sedeo! I to potpuno druga osoba! Žena riđe kose i prozračno

plavih očiju. Osmehnula mi se. Bio je to najsmireniji i natopliji osmeh koji sam ikadadoživela. Ali te oči su bile čisto zlo, jedino ih tako mogu opisati.

-Dakle, istina je. Konačno si se pojavila. Ne znam kako bi ja sad trebalo da seponašam... Da se naklonim i kazem Izis ili da samo izgovorim svoje minorno ime!- rečepomalo zajedljivo ili možda čak i ljubomorno. Taj njen ton me potpuno zbunio,jednostavno se nije slagao uz njen osmeh. Opet mi se nasmejala .-Priđi, možemo zajedno

37

posmatrati reku, ili ti spadaš u one koji ne posmatraju vodu, piju je ili šta već, prave čaj ilikafu, peru prljavštinu sa svojih ruku...

- Strah od ovih uljeza počeo se širiti mojim kostima. Pogledala me i podigavši jednuobrvu me upita -A da nisi slučajno srela onog ludaka od Arapina, trebalo bi da mi vratinešto,ili ne, toliko vremena je prošlo da mi se čini da mi i ne duguje... Strah je stigao doruku i zaposeo čak i moje nokte. Počeli su nesnosno da me bole! Probudila sam se. Šake sumi bile zgrčene oko šipke kreveta, nokti su krvarili upravo izgubivši bitku sa metalom.Uzela sam peškir i zavila svoje ruke, bol je uskoro iščezao pa sam ponovo zaspala. Vratilasam se u san. Odmah sam krenula ka reci i ka kamenu.

-Laro, mislim da...

- Na kamenu je sedeo nekakav Eskim. Iako nije imao na sebi ono prepoznatljivoodelo, jasno sam videla da je Eskim.

-Morate priznati da je malo vruće za ovo doba godine. - reče i sede u vodu potpunoobučen!!! Nastavio je da priča kao da je taj negov potez najnormalnija stavar na svetu.-Divini mi je rekao da vas je upoznao. Jeste li se već navikli na nas?

-Ćutala sam, a onaj neobični strah se opet počeo nazirati. A onda je taj ludakprišao, uhvatio me za nos i uneo mi se u lice!

-Predpostavljam, mislim, vidim u Vašim očima da niste sreli onu vucibatinu odArapina!-

-Moj strah je jačao, ali sam rešila da mu se suprostavim. Udarila sam ovogneznanog ludaka po ruci koji je drzao još uvek na mom nosu!

-Zašto me svi pitaju za tog Arapina!? Je li i tebi uzeo nešto!?-On!? Pa naravno! Taj bi i iz Ništavila uspeo nešto odneti!-Ko ste vi? Ko su svi ovi ljudi što ih srećem? Svi ste tako smireni, a unosite toliki

nemir! Toliko delujete smireno da to prevazilazi i samu sreću? I ko je taj Arapin? I šta vamsvima duguje?

-Ako ste mlada damo završili sa spiskom pitanja ja bih sad počeo da odgovaram pada idem dalje, imam ja i svojih pitanja i dilema! Ukratko i najprostije što mogu, kako bihizbegao još Vaših pitanja: ljudi iz sela nas zovu Anđelima, kliše al' šta ja tu mogu, žali seDivinu! Stalno nas mole za pomoć, a kada mi dođemo oni ne umeju da je prihvate i totako traje, traje, traje i traje. I čuvaj se tog ludog Arapina nije mu za verovati...

-Ali...-Je li piše meni na čelu Divinov potparol! Ne piše!-Ali, zar i taj Arapin nije jedan od vas!? Mislim, anđeo...-Čak ni svi anđeli nisu isti! Nije svaki čovek koji misli da čini dobro, zaista i dobar.

Je li Vam ja delujem kao nekakav dobrica!? I kakav je to glupavi naziv, anđeo!!! Nemam javremena za sve ovo...

-I samo je ispario ispred mene. Jednostavno je nestao! Kakav nervozan čovek,pomislila sam. Vi bi ste doktore tamo imali pune ruke posla!

-Zanimljivo...-Mislim da je prošlo nekih desetak noći, dok konačno ne upoznah i tog Arapina o

kome svi pričaše. Moram priznati da ništa preteće ni loše ne videh u tom čoveku. Čak sambila i ubeđena da to nije taj Arapin. Jer zašto bi on bio jedini loš u toj nestavarnoj sviti štose ušunjala u moj san. Međutim kako on beše jedini koji me ne upita za čudnog Arapinakoji svima nešto duguje, bilo je više nego očigledno da je on taj! Jako neobično, ali ja sene sećam ni jedne jedine reči našeg razgovora, iako smo pričali cele noći. Sećam se dasam se puno smejala, da mi je njegovo društvo bilo veoma prijatno i inspirativno, reklabih. Čak sam potpuno ubeđena da ja njega zapravo i poznajem u stvarnom zivotu. A mojsumanuti i ničim izazvani strah se nije pojavio te večeri! Nije želeo da mi kaže zašto ga sviostali traže. Samo se nasmejao, odmahnuo rukom i rekao:

-Problem sa svima njima je što ni oni sami ne znaju šta žele! Nisam ni očekivaozahvalnost od onih što ni sami sebe ne umeju slaviti!

-Inače je zaista, jako prijatno, gotovo nestvarno drago stvorenje. Zaista ne razumehčime je izazvao toliki gnev.

38

-Zanimljivo.Laro, kako ste Vi shvatili te novine u snu?-O, pa to nije kraj .Ovo je samo uvertira. Slušajte šta sam sanjala prošle

noci:Ponovo sam otišla do reke. Na kamenu nije bilo nikoga, pa sam rešila da ovoga putaja budem ta koja će sedeti na njemu. Danima mi se san činio nekako drugačiji, ali nisamuspevala da shvati zašto. O tome sam razmišljala. Znala sam da razlog nisu svi ti uljezi,jer nikoga od njih nisam videla u selu ili na bilo kom drugom mestu, sem tu pored reke. Idok sam tako sedela i pokušavala da sklopim sve kockice, pojavio se glavom i bradomČuvar Vremena! Sećate se pričala sam Vam o njemu. Ja sam i dalje bila potpunozaokuplenja svojim mislima. Na kraju krajeva, on mi više i nije bio zanimljiv. A onda sedesilo nešto neverovatno. Ako se ta reč uopšte može i koristiti u ovom snu! Čuvar Vremenaje došao do mene i stao!

-Tebe nisam viđao ranije,- reče. Ja ga pogledah, pomalo zbunjeno. A on nastavi:-Sve vas je više i više! Ako se ovako nastavi vaše odbijanje postojanja dovešće do mojepotpune beskorisnosti! I dalje sam ga samo bledo gledala. -Sve je to maslo onog ludakaArapina! A Divin, šta on uopšte radi!?

-Jeste li ga videli skoro? Arapina. Trebao bi nešto da mi vrati... -rekoh i ovoga putaiznenadih i zbunih samu sebe.

-Nisam! Vešto me izbegava već godinama! Lukava je on pojava.-Recite mu da ga tražim.-Nema svrhe. Neće vam vratiti to što tražite. Nikada se to nije desilo.-Ali ja se ne sećam ni šta mi je uzeo... Samo mi se čini da mi nešto duguje...

Zbunjena sam. Da li Vi znate?-Znao sam! Sa svima je ista priča! Taj ludak će na kraju ceo svet pretvoriti u senke...-Ne razumem Vas. Kakve senke?-Senke! Tako ja zovem vašu vrstu.-I dalje mi je sve nejasno...-Pretvorio vas je u senke vas samih! Ukrao vam je strahove. To svi tražite! Svoje

strepnje! Čovek bez svojih zebnji i strahova ne postoji. Senke! Taj ludak će čitav svetpretvoriti u senke! Proklete Senke! Samo čovek može istinski spoznati Božansku svetlost, ata svetlost ne pravi senke! -reče odlazeći i zapeva nekakvu smešnu pesmu.

-Ostala sam totalno sluđenja! Zaista, od one večeri kad upoznah Arapina, nisamosećala strah! Zato je san bio drugačiji. Jako zanimljivo, priznaćete. Kada sam počela dapostojim u Snu, zapravo sam prestala da postojim u njegovoj realnosti!

...

Posle posla krenula sam u potragu za Sašom. Pogađate, nije se javljao na telefon. Alisam bila čvrsto rešena da ga vidim i to baš danas, mada sam znala da ćemo se sutra videti usvakom slučaju. Paja je javio da se vraćamo u studio da konačno završimo demo. Hvatalismo zadnji rok za maraton, to jest za šugavi demo maratom ( tako mi lepše i potpunijezvuči).

Tamo, u toj firmi u kojoj radi, nekakav portir mi je rekao da je gospodin S.D. zauzezi da će mu on preneti poruku. I tako su sva moja brižljivo sklapana izvinjenja pala i razbilase od uglačani mermer hladnog japijevskog predvorja. Ostavila sam cveće i na poleđininekakvog računa iz prodavnice napisala kratko i jasno - Izvini. Volela bih da pričamo.Ana.-

Nazvala sam Sonju da dođe do mene i napravimo malu žensku žurku, čisto u slučajuda ako se Saša pojavi dobijem na vremenu kako bih se opet setila svakoga uzdaha, zareza igde pravilno da postavim određenu vrstu osmeha dok se budem ponizno izvinjavala.Sigurna sam da bi neko trebao da napiše knjigu o tehnikama izvinjavanja. Recimo, neka od

39

onih nasmejanih, nadmenih i isfrustiranih riba što gostuju kod Opre, a što su svoje karijerepsihoterapeuta zamenile za loše ali čitane bestselere, puno prijema i šampanjca, štopriznaćete na kraju krajeva i nije tako loše.

Napravila sam gomilu toplih sendviča sa puno maslinovog ulja i belog luka. Sonja jedonela ceo balon belog vina koje inače prave njeni matorci.

In vino veritas!!!Ne znam zašto ali slušajući Sonju kako priča o svim svojim bivšim momcima i zašto

ih je ostavila ili pak oni nju, kroz glavu mi je kao mantra prolazila ona Sašina telegrafskarečenica. A pijana priča dve očajne i nesvesne žene je otprilika išla ovako:

-Zašto si šutnula Milana?-Ah, pa to znaš! Bio je neverniji, čak i od mene. Skot! Kresnuo se sa svakom ribom

koja mu se očešala o rame.-O, bože! A Srđan? On je baš bio divan, miran, pametan...-Ma da, super je! Živi zombi! Po ceo dan na faksu, pa onda čita, malo piše, pa svira,

pa ako stigne vidi se sa mnom. Žurke ga smaraju, ide samo na koncerte afirmisanihbendova. Sluša džez!!! I trebalo mu je dva meseca da me strpa u krevet, a o tome da ti i nepričam!!!

-Hahaha! Pa šta!? To ne znači da je loš! A, onaj pročelavi, zaboravila sam kako sezove...

-A misliš na Marka! Iskreno on je bio super, mislim super smo se slagali i seks je bioodličan, ali ne kao sa Bobom. Podvlačim ovo poslednje!

-Pa u čemu je onda bio problem!?-Pa u Bobi! Ipak je on frajer! Gde god se pojavi sve ribe bulje u njega! A Marko... Pa

imaš i ti oči!-Šta ja znam, meni je baš bio sladak.-Hahaha, pa da, to je potpuno jasno kada čovek pogleda tvoje frajere. No, dobra ti je

taktika, barem znaš da niko neće ni pokušati da ti ih preotme.-Jako smešno! I nije sve u izgledu! I šta je bilo onda sa Bobom?I dok je ona pričala svoju tužnu priču o Bobi, pa se tu umešao i neki Toni, za koga

iskreno prvi put čujem, pa i neki lik koga nećete mi verovati zovu Sarma, za koga takođenemam pojma ni ko je ni šta je sem što me je podsetio da će mi izgoreti poslednja turasenviča. I negde u trenutku otvaranja rerne i gušenje u mirisu belog luka, nisam više čula nijednu jedinu reč iz njenih usta i kroz glavu mi je samo mahnito prolazila Sašina rečenica.Osetila sam kako mi srce ubrzano lupa, oznojili su mi se dlanovi i počela sam se u sebimoliti svim silama ovoga sveta da ne osetim kako mi se znoje leđa uz kičmu jer je to bionepogreševi znak da sam zaljubljena. I kada sam osetila prvu kap znoja, kao vesnika mojihneispunjenih molitvi, vrisnula sam iz sve snage- Ja sam se zaljubila u Sašu!!!

Iz sobe se čuo samo Sonjin očajni glas- O, pa zar ne možeš barem jednom u životuda imaš običnu kres kombinaciju!!! Glupačo!

Stajala sam, nepomično nekih par minuta. I znate šta, jako je ružno ovo što ču sadareći. Ali spoznaja da se ipak ne pretvaram u nekog poput Sonje, a poznajem mnogo takvih,me je ispunila ogromnom dozom smirenosti koja je ubrzo postala veoma plodno tle zamoje saznanje da je zaista divno što sam se zaljubila. Čak iako sam potpuno svesna toga daće to verovatno biti samo još jedna od epizoda slamanja mog srca! Tačnije epizoda brojdevet! Ne mogu se odupreti pomisli na sličnost sa delom gospodina Aligijerija3.

Pred spavanje sam razmišljala... Ovde ću se zaista osvrnuti na reč razmišljala, jerdragi moj doktore nije mi pre početka ove nesvakidašnje terapije bio običaj da razmišljamo bilo čemu pred spavanje, naročito ne o haosu i očaju moga života! Predpostavljam da bise vi sada osmehnuli i kratko uzdahnuli reč poricanje. Dakle, razmišljla sam o tome da limožda postoji mogućnost da sam se zaprvao navukla na onaj osećaj tuge i bola, koji ja takoteatralno prihvatim i odigram posle svakog raskida. To bi ujedno objasnilo i svu tu mojusamodestruktivnost u svojim dosadašnjim vezama. Sonja je u tom trenutku već uvelikohrkala i spavala blaženim snom poštenog grešnika.

3 Dante Aligijeri (1265-1321) Italijanski pisac rođen u Firenci. Ovde se misli na njegovo delo Božanstvena komedija i na devet krugova pakla koji se pominju u istom delu.

40

***

-Da li to znači da ja sad posedujem moć da zaista pomognem nekim stanovnicima uselu?- upitala sam jednom prilikom starog Grka. -Kako to ustvari funkcioniše? Postojineko iznad nas i mi smo samo posrednici kao nekakav elitni odred advokata ili...

-Misliš Bog koji nema vremena da sluša svoje prekobrojno stado, pa je poturio nasda profiltiramo svu tu patnju i agoniju?- sa osmehom reče on.

-Pa da, tako nešto sam i ja zamišljala...-Ovde postoji nešto što se naziva Plavi odraz. To posedujemo od onoga trenutka

kada se oslobodimo svih znanja koje stekosmo dok bejasmo kao oni kojima sadapokušavamo pomoći. Do toga ćeš uskoro doći sama. Svako od nas ima svoj posebanprolaz. I prvo ga moraš pronaći, bez naše direktne pomoći.

-Ali šta ako ne stignem na vreme da im pomognem.-Seti se Čuvara! Šta ti je rekao?-Naše odbijanje postojanja vodi ka njegovoj beskorisnosti... Nešto u tom smislu...-Vi ste pričali sa tim matorim džangrizavcem, ne ja!-Ali... Da li to znači da mi nemamo vreme i da mogu sve stići... Bez vremena... Vi se

samo smeškate na svako moje pitanje! I gde ste sad krenuli!?-Idem se naći sa ostalima. Više Vam nisam od koristi.-Želim i ja na taj sastanak!-Pa dođite, samo koristite svoj prolaz.

Laro, zar ne mislite da je celo ovo produbljivanje Vašeg sna, samo odraz bežanja izstvarnosti. Sad kada odbijate da idete na grupne terapije, ne želite da vidite brata jer vasje kako vi tvrdite izdao...

-A, Vi bi ste doktore mogli da imate malo više strpljenja!-Laro, molim Vas...-Zar vas ne interesuje kako sam pronašla svoj prolaz i Plavi odraz?-Niste pronašli plavi prolaz ni odraz! To ne postoji. Sve je to plod Vaše mašte.-Pronašla sam ga! Isto kao i prve večeri kada sam pronašla ulaz u Selo San! Sećate

se, rekla sam Vam da je sve oko mene bilo neobično tamno, crno. Nisam mogla razaznatida li spavam ili sam budna! Sećate se! Prve noći kada sam čula legendu. Kasnije samsaznala da je to prvi prolaz! I taj Grk, koji inače i nije Grk, samo mene podseća na njih.On se zove Divin. I poseduje moć da njegov glas čuju van Sna. Tako pronalazi nove ljudekoji su budni!

-Laro, da li ste svesni...-Upravo o tome se radi, svesna sam! Slušajte sad, jako je zanimljivo sve ispalo.

Rekla bih da sam ovoga puta zaista imala sreću na svojoj strani...-Laro, moram Vas podsetiti...-Znam da Vam je teško da shvatite... I meni je bilo... Ali recimo ovako. Znate kako

izgledaju porcelanske lutke. Koliko ja znam imate malu ćerku. Sigurno ste joj kupili jednuog njih. Otišli ste u prodavnicu i na jednoj od onih velikih polica koje stoje na srediniradnje ste ih ugledali. Neke su sedele same, neke u društvu; druge su pak stajale spuštenihili podignutih ruku kao da upravo ostalima otkrivaju najveću tajnu sveta. Mnoštvo boja ičipke sa svim mogučim motivima. Mali suncobrani sa pažljvo napravljenim rupicama u

41

obliku srca. Čak Vas je i za trenutak zbunila cela ta svita. Uplašila Vas je prijatnost te slikei tog sklada. A onda ste svoju koščatu šaku sa ožiljkom od prošlonedeljnog izleta i svežeisečenim noktima, ustremili ka jednoj od njih. Možda ka nekoj koja je imala smeđukovrdzavu kosu i divni bledi ten ispresecan pegama, baš kao i vaša ćerkica. Uzeli ste je. Uzistrenirani osmeh umorna prodavačica je spakovala u kutiju sa cvetovima pastelnih boja.Možda, imate i slične takve tapete na zidovima spavaće sobe ili posteljinu. Dok ste sekretali ka kasi iza Vas i prodavačice među ostale lutke pala je crvena satenska traka sahaljine vaše izabranice. Vi to, naravno, niste primetili. Doneli ste je kući, spremni daprimite oduševljenji i pomalo trapavi zagrljaj malenih ruku Vaše ćerke. Onda ste je upitali-A, kako ćemo je nazvati?- Nazvali ste je Ema i podarili joj život. Ema je slučajno pronašlataj put. Probudila se u vašim životima. Shvatate li, tako se i mi budimo. Neki od nasjednostavno imaju tu sreću da ne ostanu spakovani u onu kutiju i posmatraju svet kroztanku providnu foliju, koliko im to prašina dozvoljiva. Bespomični i bezosećajni život ubelom ramu išaranom po svim strogim pravilima estetike tako da ne skreće pažnju na sebei svoju besmislenost! Shvatate li sad...

-Kakve to veze ima sa bilo kakvim prolazom koji spominjete?-Pokušavam da Vam uprostim celu priču, kako bi ste me lakše pratili. Mi smo te

lutke na polici. Na prvi pogled isti, a kada postanemo svesni da smo ipak različiti ondanam se servira lažni izbor. Posmatrati, ušuškani i zaštićeni u kutiji ili učestvovati i menjatirizukujući pritom nekakav slučajan pad koji bi nas slomio...

-Zašto kažete lažni izbor?-Pa, ne zavisi od nas! Neko ipak treba da uzme nož i iseče selotep traku kako bi se

kutija otvorila. To Oni rade! I sad kad sam uspela pronaći svoj prolaz i ja posedujem tuneverovatnu moć!

-A kako ste došli do tog prolaza?-Nimalo ne beše lako! Čini mi se da su prošle čitave godine! Zavirila sam u svaki

pa i onaj najtamniji kutak sela. Jednom prilikom sam skočila u bunar! Iskoristila samprednost toga što je to ipak kolko toliko moj san, te se ne mogu udaviti. Lukavo, zar ne!?Ali dole, osim gomile novčića što se naziraše iz muljevitog dna i par pacova, ne bešeničega. Svako drvo, svako ptičije gnezdo, sve vučje i lisičje jazbine! Velike pećine što služekao gnezda orlovima na onim crvenim stenama što štrče visoko iznad sela... I ništa! Iz noćiu noć hodala sam sve više, brže i dalje kružeći oko sela. Par puta sam se, čak i izgubila, pasam se morala probuditi i posle ponovo nastaviti sve ispočetka. Molila sam sve koje samtih dana sretala dole na reci da mi pomognu. Oni su se samo smeškali! Jedne večerivraćajući se iz potrage po šumi, čula sam Njenu pesmu. Onu čije reči behu na meninepoznatom jeziku. Sela sam ispod najvećeg hrasta u celoj šumi. Zatvorila sam oči. Bilasam jako umorna. Kako je to neobično; čovek je u stanju uživati i doživeti pesmu čak ikada ne razume njenje reči, pomislih. Otvorila sam oči, a oko mene se nalazilo na hiljade,rekla bih, iskrica koje se presijavaše na plavo.

-Oslobodi se svega što te učiše i shvatićeš!- Divinove reči poput munje pogodišemoju svest!

-Uspela sam! To je moj prolaz! Potrčala sam ka reci. Dole oko kamena, moja novadružina bila je na okupu. Igrali su uz njenu pesmu...

...

Posle posla otišla sam pravo u studio i za divno čudo zvučali smo dobro! Ja moždamalo lošije nego obično ali za demo savršeno. Jedino je Saša bacio opasku na mojupromuklost, onako u prolazu kao za sebe. Strašno me je iznervirao malo je falilo dazaurlam na njega. - Pa naravno kada sam nočas ceo kraj probudila vrišteći da samzaljubljenja u tebe majmune jedan Balkanski!- Ali na svu moju sreću ovo malo svesti štomi je ostalo saseklo je tu moju ideju u korenu. Tako da sam samo u već otvorena ustaubacila cigaretu i pravila se da ga nisam ni čula. Zamislite, bili smo satima zatvoreni ustudiju a nismo razmenili ni reč. Na sva moja pitanja, onako bojažljivo upućena kao svima,

42

nije odgovorio. Ali me zato ceo dan jako čudno gledao. Tačnije kada god je imao prilikubuljio je u mene nekim čudnim hladnim pogledom i to je iz časa u čas unosilo pod mojukožu sve više nervoze. Do ponoći sam bila već vidno nadrkana. Što sam pred Pajomopravdala umorom, ali mi je Saša svojim osmehom jasno dao do znanja da to kod njeganije prošlo.

Elem, kada se napravio koncenzus da ipak neko ode po nešto što se zove hrana ipivo, ispostavilo se da svima sem Saši i meni treba malo vazduha. I tako smo konačnoostali sami. Čovek bi očekivao od nekoga kao što sam ja da u ovakvoj situaciji bude malorečitiji i odlučniji, ali ja sam samo sedela i ćutala gledajući u svoje nokte. Čini mi se da jeprošla čitava večnost dok se nije začulo: - Hvala za cveće. Moram priznati da to nisamočekivao. Mada, verujem da jedino ti možeš ostaviti uz cveće poruku na računu odkondoma!- Smejao se kao kavo zlobno derište, ako deca mogu uopšte i biti zlobna. Ali samsigurna da bi tako zvučao smeh zlog deteta.

Donela sam odluku da više ne čuvam račune iz prodavnice i samo sam mu se nakratko osmehnula, iako sam veoma dobro znala da bih ga u ovom momentu trebala zgrabitiza ramena i poljubiti. A on je nastavio sa svojim izlaganjem- I šta sad? Mi smo kao zajednoili...-

Pa dobro, priznajem, tada sam mu prišla, zgrabila ga za ramena i počela ga ljubiti.-Sve mi je jasno- promrljao je i utom su i ostali stigli i ispratili našu bliskost tihimkašljanjem i zagonetnim osmesima. Samo je Paja ostao suzdržan i ozbiljan.

Inače, sutra je Saši rođendan, što naravno niko od nas nije ni znao! I pozvani smokod njega na žurku, kao biće tu i neka njegova ekipa. Baš me interesuje da li će mepredstaviti ortacima kao svoju devojku? Da li će tamo biti i neka njegova bivša sa kojom sesada druži i koja će mi još na samim vratima dati do znanja da me mrzi? Ne volim tesusrete sa bivšim devojkama! I nemam pojma šta da mu kupim za rođendan! Možda nekuknjigu, jednom prilikom mi je pominjao Hesea, ali se ne sećam šta mi je tačno pričao. Izašto nije hteo da spava kod mene!? Problemi sa muškarcima nastaju zapravo uvek posleglasnog izgovaranja rečenice -Mi smo sada zajedno.- Čim stvar postane zvanična, kreću iproblemi. Verovatno sujeta i tarume iz predhodnih veza! Nemam drugog objašnjenaja! A izaista nemam više ni snage da razmišljam o tome šta li je njima u glavi!

***

-Znači mi smo u direktnom sukobu sa anđelima i melecima!?-Pa, ne baš. Pre bih rekao da su oni malo kivni što im se mešamo u posao...- u

Divinovom glasu osetila sam neku nesigurnost. Nisam imala poverenja u njegove reči.-Monopolisti! Ne trpe konkurenciju, pa kada tome dodaš i sujetu zbog loših portreta

kroz čitavu istoriju čovečanstva onda dobiješ opštu papazjaniju!- sarkastični eskim IrvinGombrih koristio je svaku priliku da kaže verovatno već mesecima pre smišljenjuzajedljivu opasku.

-Mislite, mi smo grupa samoukih dobročinitelja koja se meša u poslove Neba!-Ha,ha! Samouki dobročinitelji! Pa ti si nadmašila i mene!!!- Irvin pritom visi

naopačke sa drveta nogama okačen za granu. Priznajem da sam prvi put razgorala sačovekom u položaju primata.

-Da li ćeš mi dozvoliti da joj objasnim!? -Divin je bio vidno ljut na Irvina što sobzirom na njegovu prenaglašenu ženstvenu stranu deluje urnebesno smešno. Prijalo mi jeda ih posmtram ovako čudesno skaredne i pored toga što mi se ovaj razgovor trenutnonikako nije vodio.

-Ne,ne- reče molećivo- dopusti meni, to je uostalom jedno od mojih mnogorojnihzaduženja. Dakle, ovako! Pre bih nas opisao kao raspuštenu bandu dobročinielja. Pošto sene pojavi niko ko bi nas udostojio objašnjena kako da iskoristimo dar podaren nam odBoga ili prirode, to je sad pomalo diskutabilno...

43

-Skrati Irvine bez obzira na večnost!!!-Hm! Dakle! Mi odlučismo da uzmemo sudbinu kletu! Ovo sam pročitao u nekoj

pesmi tvoga naroda, mnogo je dobro!-Irvine, molim te...-Dakle, da uzmemo sudbinu u svoje ruke sa čvrstim uverenjem da ćemo promeniti

nešto i pomoći nekim napaćenim dušama, jer nemamo vremena baš za sve napaćene duše!-izgovorio je to u jednom dahu i na kraju se zakašljao i pao sa drveta. Divin se lupiopesnicom po grudima i zakolutao očima.

-A to nešto su sudbine drugih ljudi?- rekla sam bojažljivo još uvek pokušavajući dashvatim.

-Tako nekako!- reče Irvin i držeći se za Divinovu nogu pokušavao je da se digne sazemlje.

-Dakle mi smo udruženje gradjanja koje je spoznalo da ima određeni dar.Pa smorešili da taj dar iskoristimo tako što ćemo pomrsiti Božije planove i menjati sudbine ljudi! Ito ne bilo kojih ljudi već ljudi koje sanjamo! Ne znam za vas dvojicu, ali ja sam većzatvorena u jednoj ludnici i bilo bi suvišno da me i u snu zatvore u još jednu! Mislim, tadabih sigurno nadmašila samu sebe!

-Lepo sam ti rekao da nije spremna!- reče Irvin i udari Divina po čelu.-Spremna je!-Nije! Ne vidim čak ni zašto insistiraš na tome da je ova ovde ta!-Pričali su kao da ja uopšte nisam tu. Bila sam jako zbunjena a i besna. Kao da sam

upala u nekakv cirkus ili na grupnu terapiju! Divin je nastavio svoje izlaganje: -Ona mu jenajbliža! Niko mu se nikada nije toliko približio. Ranjiv je. Sada imamo neverovatnušansu! Sve se uklapa, ona je Spavač i on je tu, mislim tamo.

-Kome?Kome sam to ja najbliža?-Vidim, vas dvojica i dalje pokušavate da shvatite šta su osnove dobre

komunikacije.- začula se Izis iza nas. Još uvek me je podilazila jeza od njenje lepote ihladnoće.

-Samo si mi ti još falila danas, zar nemaš negde neku neodloznu bitku ili manikir!?-po Irvinovom tonu sam shvatila da se njih dvoje baš i ne vole. Šta više imala sam nekiosećaj da će svakoga trenutka izvući nekakve nevidljive mačeve ili ko zna šta.

-Dosta! Izis koliko sam ja shvato tvoje straže su svuda! Kako objašnjavaš onda dase on pojavio opet?- začuđujuće je koliko jedno komično svorenje kao sto je Divin možebiti strašno kada se ozbiljno naljuti.

-Kašnjenem odreda Spavača. Oni su ti koji treba prvi da pronađu pridošlice i dajave meni. Kako mogu da čuvam nekoga ako zapravo ne znam koga treba da čuvam!?

-Probudi se, probudi se, probudi se...-sklopila sam oči tiho ponavljajući, zaista samželela da se probudim. Ovo je moj san! Jedino mesto gde sam se osećala sigurno, a sada jeu potpunom haosu.

-Ne, ne, ne !!!- Vrisnuli su istovremeno obrativši pažnju na moje reči.-Smiri se. Sada će Irvin sve da ti objasni. Je li tako gospodine Gombrih?- šaputala

je Izis nežno me držeći za ruku, pritom stavljajući na Irvnova leđa teret objašnjenja. Nijeskidala njen besprekorno mio osmeh sa lica, ali ja i dalje nisam smela da je pogledam u tezle oči. Potpuno je neverovatan taj sudar dobra i zla u njenoj ličnosti. Mislim, svi smo mi idobri i zli, po samoj ljudskoj prirodi, ali to kod većine ljudi ne primećujete, ličnost je skladizmeđu te dve naše prirode, nije crno bela. A kod Izis... Ona vam je kao šahovska tabla.Puka sreća će odlučiti na koje ćete polje naleteti.

-Da krenemo ovako. Gde se mi trenutno nalazimo?- Divin je zvučao kao predškolskiučitelj koji se sprema da objasni deci kretanje planeta držeći tri jabuke i baterijsku lampu.-U snu. U snu koji sanjaš ti, ali postoji još ljudi koji ga sanjaju. To se može nazvati darom.

-Prokletstvom! To je prava reč, cenjeni moj Divine!- Irvin je šutao kamencice ispredsebe, praveći se pritom da mu nije namera da oni konstantno pogađaju Izis i njenu obuću.

-Oh! Prestanite, obojica!!! Dakle određeni broj ljudi može da uđe u ovaj divnikrajolik preko svoga sna. Kroz to smo svi mi prošli. I svi smo bili zbunjeni onim što sepočelo dešavati. Polako smo shvatali da smo ovde razvili pojedine moći, koje nisusvakidašnje za obične ljude. Možemo da menjamo stvari! Možemo da menenjamo

44

događaje! Sve! Sve sem prošlosti i sebe! Nekako smo ostali zaglavljeni u ovom vremenu iprstoru.- bezuspešno mi je objašnjavala Izis.

-Onda se desilo nešto, što sad neću objašnjavati jer je nebitno, ali je dovelo do togada neka Božanstva shvate da se desila neobjašnjiva greška u njihovom sistemu protokaduša. U tom momentu, nas je bilo sasvim dovoljnjo da se možemo suprostaviti i samomtvorcu Vaseljenje! I to smo i nameravali, jer imali smo dar da menjamo svet i danapravimo sklad na planeti, nezapamćen sklad!!! Problem je u tome što bi to onda ukorenu potreslo iskonsku borbu dobra i zla, pa samim tim i poredak i vrednosti nekih stvarina Nebu a i Dole.- nastavio je Divin.

-I dalje ništa ne razumem...-Evo ovako. Sve je bilo savršeno. Svako od nas ima određenu moć da pomogne

ljudima, da ih oplemeni. I mi smo to i koristili i da znaš nismo štedeli! Onda je gospodinDivin napravio malu grešku, koja je odala naše položaje.-pokušavao je i Irvin naćirazumne reči.

-To sada nije bitno!-urlao je Divin- Bitno je da su shvatili da smo tu i da možemo daih ugrozimo. Tačnije, mi sad pričamo o vremenu kada smo svi mi bili smrtni, i ispostavilose da nam fizička smrt ne oduzima moći. Tako je došlo do toga da smo ubrzo imali svojeljude u svakom kutku onoga što se obično naziva Pakao ili Raj. A imali smo pritom i ljudekoji su bili u stanju da iz sna upadnu u iste te prostore! Zamislite, kakva se moć pojavila unašim rukama! Povezali smo sve poznate i nepoznate svetove! I igra je počela!!!-oduševljeno je objašnjavao.

-Kada shvatiše da smo se pojavili i da su naše moći u visini njihovih strahovanja,nikome od njih se to ne svidi! Ali bili smo već jako dobro organizovani i zadavali smo imneviđene probleme. Elem, svakom zlatnom dobu dođe kraj, pa i našem! Tada nam oniposlaše onog besposličara čija sveta zaduženja behu kiše i biljke. A on zaprepašćujućebrzo nađe način da nas oslabi! Oduzimajući nam delove naše duše! Tako ostasmo izmeđusvetova jer niko se ne bori za pola duše! Našim kuririma koji povezivaše sve ove svetovenjihova moć da prerušeni uđu u bilo koji svet nastanjen dušama nije više značila ništa!!!Svaki, početnik na bilo kom ulazu je mogao prepoznati nekoga bez pola duše!!! Tako jenaše delovanje ograničeno na žive. Nama je preostalo jedino da nastavimo sa našommisijom i nadamo se da će nam pasti šaka!- Irvin je zvučao kao da će svakoga momentazaplakati. Nastala je tišina, sve troje su zamišljenjo gledali u daljinju.

-Onda se desilo nešto još gore!- tišinu je razbila Izis. -Kako se niko ne bori za poladuše, postalo je jasno da će nas ovde biti možda čak i isuviše. Osuđeni na večnost, bezmogućnosti da iskoristimo sve svoje moći. Jer na zemlji mogu delovati samo oni koji su sesvrastavali u zemaljski rečeno žive, a kad odemo sa tog sveta mi ostajemo ovde!!! Kažnjeniod Vaseljenje, svih dobrih i zlih Bogova!!! Prokleti! Osuđeni na večnost bez smisla!!!Vezanih ruku!!!- histerično je čupkala lišće sa obližnjeg drveta.

-Tada shvatismo da se naša borba mora okrenuti u drugom pravcu! Moramo nekakozaustaviti tog ludaka što osuđuje sve Vas što ste u stanju sanjati ovaj san na čamenje uovoj međuprostornoj i međuvremenskoj rupi!!!

-Mislite, shvatili ste da imate neverovatne moći pa ste ih bahato iskoristili daporemetite ustrojstvo Vaseljenje i sad pokajnički pokušavate da spasete nedužne koji imajutaj isti dar!- počela sam shvatati šta mi ova čudna družina pokušava reći, ali priznajem idalje nisam mogla poverovati u takvo nešto.

-Tako je! Bravo Laro! Rekao sam ti Irvine da je spremna!-Divin me zagrlio takojako da sam ostala bez daha na momenat.

-I još vas nije ni sramota, što ste iz čiste svoje ljudske pohlepe i nadmenostinapravili tolku zbrku!?- nastavila sam ljutito.

-Dobro, to je činjenica, ali nema razloga da se ljutiš na nas. Pogrešili smo i sad jejedino važno šta možemo uraditi za ostale.- Izis mi se opet približavala pokušavajući damanipulise mojim osećanjima svojim osmehom.

-U tom cilu napravismo odred Hvatača snova.- Irvin je primetio moje nepoverenjeprema Izis i ubacio se u priču. -Čiji ćeš novi vođa biti ti jer se ja ne proslavih na tojpoziciji. Što nije do mene već do te skupine potpuno beskorisnih Divinovih miljenika! Jer

45

ako mi pre njega stignemo do pridošlica i pomognemo im da nađu prolaz pre nego štoupoznaju tog ludaka, onda smo ih uspeli zaštiti od besmrtnosti...

-Kakve veze sad ima prolaz!?-zbunjenost je opet preovladala mojim mislima. Setilasam se toga da meni nisu hteli da pomognu da ga pronađem. Rekli su mi da to moramsama!

-Postoje dva paralerna sveta u snu. Njihov, svet stanovnika sela i naš. Ni to nemožemo da ti obasnimo, ali kada snevači nađu prolaz iz sna u naš svet onda su bezbedni.Ranjivi su samo u snu i samo tamo im može ukrasti deo njihovih duša.- Irvin je pričaogotovo ne uzimajući dah kao da negde žuri i to me je činilo veoma mrzovoljnom.

-Ali zašto sam ja toliko bitna?-Verujemo da ti se iz nama nepoznatih razloga dotični zlikovac približio u drugom

životu... Moguće je da pošto te učinio besmrtnom ovde, pa shvatio da se prešao, i sad tražirazlog da te ukloni nekako preko drugog života... Mislim sve je to jako zbunjujuće, jer mizapravo mislimo da je on zaljubljenj u tebe! Ali, to su sve bezvredna nagađanja našihodveć loših špijuna. Moram priznati da se i ja ponekad zbunim...- nisam odolela i grubosam ga prekinula i unela mu se u lice.

- I sad očekujete da ću vam ja pomoći da uhvatite nekog meleka4, anđela, šta li jeveć, koji je samo odradio svoj posao i pokazao vam gde vam je mesto! I još pritom tvrditeda se on zaljubio u mene i očekujete od mene da uništim, prevarim ili šta već, nekoga ko jeu stanju da gaji u sebi jedno takvo divno i uzvišeno osećanje i to prema meni!-besnela samrazmišljajući o tome kako se nikada pre u životu nisam unela nekome u lice.

-To je otprilike to, samo bih ja to drugačije rekao...- Irvin se sada pokušavaobraniti.

-Ali ja nisam priželjkivala, ni tražila ama baš ništa ovakvo. Kad sam već tu želimsamo da pomognem onom paru iz sela! Ništa više! A vi hvatajte sami ludog Arapina!Uostalom u mom životu ne postoji nikakav Arapin! Pričate gomilu nepovezanih gluposti, ijedan i drugi, a o gospođi Izis da ne pričam!!!

-Gospođici!- Izis se vidno uvredila.-Naši špijuni tvrde drugačije.- jedino je Divin sačuvao pribranost i smirenost.-Pa predpostavljam da su i oni gomila izgibljenjih, nesposobnih i samoumišljenjih

dobročinitelja... Molim Vas, Divine, ne pričajte gluposti. To je koliko shvatih, jedno odzduženja gospodina Gombriha!!!- Što li se ja raspravljam sa pojavama koje sanjam. Paoni su plod moje mašte-pomislih i krenuh ka selu, nisam odavno proveravala šta sedogađa.

-Nismo mi plod tvoje mašte!- začu se Divinov glas.-Kako si čuo o čemu razmišljam?-Čuo sam!- reče praveći se važan poput malog deteta. -Misliš da sam ja na čelu ove

skupine prokletih i prognanih zbog svoje neviđene lepote!? I ko te to pokušava ubediti dasmo plod tvoje mašte? Jesi li možda i ti sama plod te tvoje bogate mašte?

-Ha,ha! Pa valjda bi se bolje smislila!- Irvin se očito jedini zabavljao u toku ovograzgovora!

-Okrenula san se i krenula ka selu. Zaista nisam imala više snage da ih gledam islušam. A ni volje da ih razumem.

...

Uh!!! Odakle da počnem. Poslednjih par dana je totalni haos i većinu stvari koje samuradila nemam pojma zašto sam zapravo uradila! Iskreno nisam imala ni vremena darazmišljam o tome. I ko zna kada ću i imati malo mira da shvatim šta se događa!!!

4 Meleci su u Islamu isto kao anđeli u hrišćanstvu. Oni su Alahova najodabranija duhovna stvorenja koje je On stvorio od nura (svetlosti) i svakomodredio posebne dužnosti. Ovde se misli ma jednoga od njih Mikaila, zaduženog za biljke i kišu.

46

Počeću od toga da ovo trenutno pišem ležeći na zadnjem sedištu automobila.Mislim, nisu ovo kola, ovo je Jugo! I naravno da je beli jugo! Zašto bi smo iskakali izklišea! I naravno da je sjeban auspuh! No, to sad trenutno nije ni bitno!

Elem, putujemo, tačnije pošli smo negde a ja nemam pojma gde je to negde tačno!Jedino sam uspela da skontam da jurimo njegovu sestru, koja je pobegla i to ni manje niviše nego iz ludare! I da stvar bude još zanimljivija, pobegla je sa nekim likom koga jetamo i upoznala! Priznajem na momenat mi je to bilo čak i romantično, ali samo namomenat. Dakle potpuni haos!!! Samo mi nije jasno zašto sam se i ja uplela u ovo kolo!Odlučila sam da naučim da pletem ili heklam! To bih mogla da radim sledeći put kad mibude dosadno umesto da komplikujem svoj inače komplikovani život!!!

I da počnem. Dakle, žurka... Krenuću redom, koliko me sećanje služi. Stigla sam saPajom oko deset uveče. Neki ogromni, debeli bubuljičavi lik sa čupavom kovrdžavomkosom nam je otvorio vrata a Sašu smo našli tek posle pola sata! Inače ima ogromnu gajbu,tačnije kuću, malo dvorište i gomilu čudnog starog nameštaja koji stoji po ćoškovimaprostorija i koji se ne koristi. Kao da je u celoj kući u toku nekakva izložba starudija. Akomene pitate, isuviše prašine za moj ukus! Elem, na žurci je bilo stvarno mnogo ljudi,isuviše rekla bih. Nikoga nisam poznavala sem ljudi iz benda i naravno Sonje, jer kako bibilo šta u gradu prošlo bez njenog prisustva. Dalje, bilo je i preterano mnogo žena, od kojihje večina barem jednom štipnula "Sašicu" za obraz!!! I priznajem da sam već u prvih satvremena počela bukvalno da pizdim!!! Naravno to nisam pokazivala. A da i ne pominjemšto me nije predstavio ama baš nikome ni po imenu a kamoli kao svoju devojku!!! Ali bilasam hladna, nasmejana i vedra, kao što i dolikuje jednoj devojci kao što sam ja, odnosnokako sam se već predstavljala.

Mnogo se pilo, duvalo i ko zna šta još. Ja sam pila belo vino, kažu da je nekodomace iz Dalmacije. Inače sigurna sam da je polovina ljudi bila iz raznoraznih krajevabivše nam domovine. Kada naletis na osobu koja prica čist srpski prosto se iznenadiš. Čakje i Saša pričao ba i bolan, što me je iznenadilo jer inače nije pričao tako. A priznajem dasam se malo i zbunila. Zamislite ja sam se smuvala sa Mujom. Što zaista ide u prilog mojojteoriji da čitav život nije ništa više od lošeg vica! Ipak, čini mi se da mi moj život nekakopolako izmiče iz ruku. Još desetak dana i biće gotova ova moja radna terapija. ČikaDragane, potrebni ste mi!

Pa da nastavim. Recimo da je bilo oko dva sata posle ponoći kada me je Saša uveo ujednu prostoriju u kojoj je sedeo onaj lik što nam je otvorio vrata sa još četiri lika, kojezaista neću da opisujem. To je izgleda bila soba za frikove! I ladno me je toj skupinipredstavio kao svoju devojku! I onda smo seli tu sa njima! Osećala sam se kao da sam palasa Marsa! Tako da sam im se pridružila u ispijanju neke domaće rakije, istina ovoga puta jedomaće označavalo okolinu Valjeva, što me ne znam zašto čak i obradovalo. Ispostavilo se,barem kako sam kroz priču shvatila da su se svi upoznali u nekom izbegličkom kampu. Jasam shvatila da sam prvi put čula tu sintagmu od pravih ljudi, mislim ne od nekog tvvoditelja već od nekog ko je zaista bio tamo. I skontala sam da nisu svi bili iz istog grada.Recimo nosati je bio iz okoline Splita, što objašnjava prisustvo pomenutog vina, koje meveć udarilo u noge tako da sam bila primorana sedeti ovde sa ovom sumornom skupinom.Ustvari sve je bilo u redu. Pričali smo o nekim novijim filmovima pa se prisetili nekihstarijih a dragih, pa naravno i neizbežno citiranje Balkanskog špijuna, Maratonaca i takotih filmova. Pa se pričalo o muzici. - Ti si pevaljka!- začulo se u jednom trenutku ali nisamodregovala na čijenicu kako me neko od prisutnih već zamišlja pod šatrom sa kuvanimkupusom! Pa se priča preselila na stripove i na knjige. Mislim da nema potrebe da posebnonaglasim kako je gospodin Tolkin za ovu skupinu bio i više od samoga Boga i naravno akoniste znali on je ideju za Gospodare dobio u rovu u nekom ratu, nemam pojma kojem, većsam zaboravila a i potpuno sam sigurna da i bez tog saznanja mogu mirno proživeti ostataksvoga života. Pa su onda pričali o Sašinim blamovima i podvizima iz rane mladosti. I tajdeo mi se najviše i svideo jer sam se zaista dobro ismejala. Saša se na neke stvari čak idurio i zabranjivao im da pričaju, ali niko nije uspeo odoleti mojim molbama. I sve usvemu nije bilo tako loše a onda se desilo nešto o čemu smo Sonja i ja pričale jednomprilikom. Naime nikako nam nije bilo jasno, zašto recimo ako ima pedeset ljudi u jednojprostoriji i od njih pedeset su samo dve izbegle zbog nekog od priznaćete prekobrojnih

47

novih balkanskih ratova, dakle, zašto se uvek započne jebena priča o ratu!!! Podađate,naravno i ovde je to bio slučaj. I mislim da bi sve bilo uredu i istrpela bih tužnu sagu opropalim detinjstvima koja su dovela do propalih života, da nisam začula recenicu:

-Nosati: A ti dragi moj gubiš svoje dane u prokletoj jebenoj zemlji Srbiji!Ne znam zašto, ali verovatno zbog sudara dalmatinskog vina i valjevske rakije u

mojoj krvi i glavi, ali u narednih pola sata se soba pretvorila u bojno polje! Ja protivfrikova koji boluju od post vijetnamskog ili postbalkanskog sindroma!!! I priznajem, danaspar dana posle te noći, odnosno jutra jer već je polako svitalo kada se upustih u tu raspravu,dakle danas me je možda čak i sramota same sebe. Ali to -prokleta zemlja Srbija- mi jesjurilo svu krv u mozak i čini mi se da sam na trenutak čak i oslepela. Čitala sam jednom otome kako se dešava da ljudi u trenucima velikog besa vide samo crveno, kao krv. A to jeovako nekako zvučalo.

Ja -A zasto proklete zemlje Srbije!?Nosati- Pa zar nije?Ja- Meni samo nije jasno zašto se bunite i pljujete...Debeli- A zašto da ne. Pa svi smo sjebani!Ja- Pa nije mi jasno, došli ste, pobegli ili šta već iz nekih čuka gde su vaši matorci

napravili sranje i to sa prvim komšijama. Pa ste došli ovde i posle jebenih petnaest godinaniste savladali jezik kojim se priča u toj prokletoj zemlji. A vi ste pritom mogli da odete ubilo koju drugu zemlju na planeti. Pa ste dobili i besplatne školarine. I sad imate i dvojnadokumenta koja koristite od prilike do prilike! Pun je jebeni grad ljudi koji su došli ovde dapljiju i uriniraju po ulicama! I svi imaju svoje stanove koje su dobili i iskukali ili su ih pakkupili jer su tamo negde prodavali svoju zemlju za mnogo veće pare, a onda su jošočekivali od nas da dođemo iz Srbije i da im branimo tu istu zemlju koju su oni većprodali! Imate veća prava u mojoj sopstvenoj zemlji od mene i ako niste pritom veći Srbiod nas da nam to nabijate na nos, onda ste obavezno ogorčeni na zemlju i ljude koji su vasbratski prihvatili i još vam dali veća prava nego što oni sami imaju. Pa ste sad došli ovdeda pljujete po svemu i svačemu, da ubacujete u rečnike reci tipa balija i trujete našu decunetolarenacijom prema svemu što nije sveto i pravoslavno! Napravili ste sranje tamoodakle ste došli pa sad ovde rekreativno palite džamije!!!

Buljavi- A šta smo to mi pa dobili od Srbije!?Ja- Sve! Uostalom imali ste priliku, što niste zapalili u neku lepšu i bolju zemlju?Buljavi- Ona se pita što nismo zapalili negde drugde!? E pa rećiću ti što! Moji su

imali petoro dece! Porodice sa više dece nisu dobijale azile! I sad ja tako zao i odvratanprljam vašu svetu Srbiju od koje sam pritom dobio ćebe puno buva, kutiju makarona ikutiju jebenog feta sira kome je istekao rok, pa ga je stara petnaest jebenih dana držala uvodi, pokušavajući da ubije tu kolicinu soli, dok smo mi jeli samo makarone skuvane uvodi. Ni soli nismo imali! I jebalo vas vaše državljanstvo, trinaest godina ga čekam isvakih šest meseci mi traže novi dokaz da ga zaslužujem.

Nosati- Ja u životu nisam video da neko pljuje na ulicu dok nisam došao ovde! Vi danas spasete!? Vi nas!?

Debeli- I te jebene džamije, trebalo ih je sve zapaliti i sve one šiptarske pekare!Ja- To nisu Šiptarske pekare već Goranske!!!I bilo je još mnogo grubih reči, dok me na kraju Saša nije zgrabio i odvukao u drugu

sobu. Bila sam zaista besna.-I odakle tebi pravo da me odvučes u drugu sobu!?-Smučili ste mi se svi!!!-A i mogao si da staneš malo na moju stranu!-A zašto bi!? Ni ti ni oni niste jebeno u pravu! Ne možeš tako da napadaš ljude koji

su prošli kroz takve srahote u životu i još od njih da očekuješ razum a ptritom ga ni ti samanemaš.

-Šta ti znaš o meni da bi mi sada sudio!? Odjebi! Isti si kao i oni!-Sutra ćemo pričati.-A što ne sada!?-Zato što si pijana. To je savršen razlog! I da ti u stvari ne znaš ništa o meni!

48

-I kad si mislio Sašice da mi kašeš da si bio u popravnom domu!? Vidiš da ipakznam ponešto o tebi!

Nije mi odgovorio. A ni ja nisam imala više snage. Izašao je i zalupio vrata a ja samse verovatno u tom momentu onesvestila.

Ujutru, kada sam se probudila, samo me je stid boleo više od glave. Ležala sam ukrevetu nekih sat vremena pokušavajući da skupim hrabrosti da izađem iz sobe.Pokušavala sam da se setiti cele raspravke. I što sam se više prisećala sve sam jače osećalamučninu i sve me je manje bilo stid. Jer ipak sam donekle bila u pravu. Dali smo im sve štosmo mogli, a oni sada svoju nesposobnost pravdaju našom lošom birokratijom! Konačnosam ustala i izašla iz sobe. Kuća je bila u potpunom haosu, totalno rasturena puna praznihflaša i čaša. Smrdeo je ustajali alkohol sa parketa za koji sam se bukvalno lepila hodajući.Ušla sam u kuhinju. Saša je već bio tamo i mirisala je kafa. Nasmejala sam se i pošla da gapoljubim a on me je ladno ošamario! Glava je prestala da me boli iste sekunde! Nikada premi niko nije opalio šamar! Stajala sam i nisam znala kako da odreagujem! A on me je ondapoljubio i stavio mi šolju sa kafom u ruke. - Svega ovoga ne bi bilo da su Srbi izmisliliekstazi umesto rakije. Momci su te pozdravili. I izvinuli se.- U tom momentu se začulozvono na vratima. Posle par minuta vratio se u kuhinju potpuno izbezumljen i rekao neštotipa - Moja sestra... Nestala je...- Na šta sam mu ja rekla da pozove matorce i da pali a jaću srediti gajbu! Logično zar ne!

-Do Đavola, ne verujem!- bukvalno je urlao dok je skupljao po kući jaknu ključeve inovčanik. - Umesto što su ti rekli kako sam bio u popravnom domu mogli su ti reći i kakosam svojim sopstvenim očima gledao kako mi ginu matorci!!!

Onda se čuo tresak ulaznih varata, a ja sam otrčala u kupatilo da povraćam.Izgledalo je kao da okajavam svu krivicu ovoga sveta u najtežim mukama! Mislim da samsatima plakala i plakala i plakala. Pokušavala sam da izgasim svoj mozak tako što samsređivala lom koji su raznorazni drugari ostavili iz sebe. A onda sam na kraju sređujucisobu u kojoj sam i prespavala, među gomilom papira na kojima su bile uglavnom Sašinepesme našla i nešto što je napisala neka Lara. Bila je to nekakva glupava priča, neka bajkao nekom selu. Uzela sam ga rešena da ga sačuvam i da ga kada prođe cela ova frka okonjegove sestre pitam ko mu je sad pa ta Lara!? Jer priznajem ovo mi je pomalo ličilo i naneko ljubavno pismo.

Takođe sam iznad kreveta primetila i jednu sliku. Tačnije bilo je to uramljenjopotpuno prazno belo slikarsko platno. Popela sam se na krevet. Pomislila sam da je sadruge strane ipak neka slika i da je iz nekog razloga namerno naopako okrenuta. Okrenlasam je. Bila sam zbunjenja. Sa te strane bio je samo beli karton i trougao od metala, baškao i kod svih slika na svetu!

Saša se vratio tek predveče, bled i umoran još od prethodne noći. Ušavši samo sebacio na trosed u dnevnoj sobi zazmurivši. Nisam znala ni šta da uradim ni šta da ga pitam.Onda sam mu prišla i jednostavno samo legla pored njega i jako ga zagrlila. Ponekad je inablaži i najstidljiviji zagrljaj jači od svih reči ovoga sveta, to sam barem znala. Poslenekog vremena, počeo je pričati šta se ustvari događa sa njegovom sestrom. Pa sam se jajoš jedanput u toku ovoga dana postidela same sebe, jer Lara je naime njegova sestra!Rekao mi je kao je pobegla iz bolnice sa nekim likom, i kako on po prvi put u životu nemaapsolutno nikakvu ideju šta sad da radi. Onda sam ga ja natrala da pojede nešto, tačnijesupu. Priznajem da sam se nasmejala takvoj svojoj reakciji na njegovu priču. Verovatnosve mi imamo usađeno negde u mali mozak da supa rešava sve probleme, možda neki genSRSP, koji nasleđujemo po ženskoj liniji. Elem, posle sam ga ubedila da odemo do obližnjepivnice da se malo opusti i da skontamo šta činiti dalje. Ne znam zašto je jedan deo meneu tom trenutku govorio- E, super, sad postanite i najbolji ortaci!-. Ali brzo sam ućutkala tajsvoj unutrasnji sarkazam. A tamo se desilo nešto što bih zaista okarakterisala kao čudo. Aako i nije čudo onda je uslišenje svih naših molitvi. Mada je to samo još jedna od onihsumnutih slučajnosti od koje nam obično obeleže ceo život.

Naime, Saša je izašao ispred da nazove nekog druga, a ja sam srela jednogpoznanika koji je inače ali zaista ogroman davež i ja sam ga obično izbegavala. Ali, na svusreću, sada nisam uspela da ga eskiviram. Čovek mi se žalio kako sutra radi treću smenu ito sam samcijat u na celom odeljenju bolnice jer im se ženi neki kolega. (Nagradno

49

putanje- Pogodite u kojoj bolnici!?) A ja sam čak uspela da izvučem od njega i da se nazadnjoj strani zgrade suprotno od ulaza nalazi kartoteka. Kada se probiješ kroz živuogradu ulaziš u malo dvorište i iz njega kroz prozor u kartoteku. To je i jedini prozor kojinema rešetke na sebi!!! Isuviše slučajnosti za moj ukus ali ne želim se buniti! I još mi sepohvalio kako mu sutra oko 23h dolazi riba, te kako on ima ključeve od načelnikovekancelarije! Toliko sam bila uzbuđena ovim otkrićem da sam morala čak pet puta ponovitiSaši celu priču dok nije shvatio šta pokušavam da mu saopštim.

Ovde ću da prekinem dalje izlaganje. Razlog je trivijalan. Pukla nam je guma!

***

- Ionako je svejedno! Više ne znam gde sam. Juče, sada, sutra, to mi više ništa neznači. Izbaciću te reči, nemaju više nikakvu svrhu, ne razumem ih i ne bi trebalo ni da ihkoristim. Svet je pretrpan ljudima koji se pozivaju na reči čije pravo značenje nisu u stanjushvatiti. Ja neću biti jedna od njih. Krenuću noćas tamo, pridružicu se onoj skupinibezvremenih. To nas spaja, zar ne!? Vreme koje nije bitno. Možda ja njima mogu pomoći,kada već oni ne mogu meni.- zapisala je Lara pre nego što se obrela u selu te večeri.

Danas bi trebalo da po prvi put vidim sve uljeze u snu zajedno na jednom mestu.Verovatno su svi več pristigli i čekaju da me upoznaju. Verovatno svi polažu neku velikunadu u mene! Koliko očajni moraju biti. Verovatno onoliko koiko su i smešni, nadmeni isujetni. Više bih volela da sam super heroj nekoj čovečnijoj skupini ali ionako nemam štadrugo raditi.- pomislila sam smeškajući se dok sam prolazila prašnjavim drumom ka reci.Ubrzo sam počela da ih srećem. I svi su bili na sebi svojstven način zanimljivienesvakidašnje pojave. Nisu mi se javljali, prolazili su užurbano pored mene ne gledajućika meni. Ipak, znala sam da su sa sigurne udaljenosti svi kradom gledali u mom pravcu.Smešna scena. Kao da me se plaše. Ne mogu zamisliti da me se neko plaši. Ne znam kakoali znala sam da svi trebamo doći do one hrpe stenja kod koje je reka najdublja. Što sam seviše približavala, bilo ih je više i više. Hodali su, pričali, mahali rukama pokazujući neštojedni drugima. Ne beše ni jedne iste odore na svima njima. Različitost njihovog izgleda umojim očima povećala je veličinu namenjene im iste kazne. Osuđeni na večnost, osuđenina najveću ljudsku želju! Genijalno, vredno divljenja i vredno besa, pa makar bilo iBožansko! Ne, nije mi bilo žao Divina i njedove svite, jer oni očito zaslužiše sve to, alijasno je da većina prisutnih ne beše ama baš ništa kriva. Probilaja sam se kroz sve većugužvu u želji da ugledam nekoga od poznatih. I prvo spazih Irvina. Sedeo je, izdignut odostalih vidno zainteresovan pričom svoga sagovornika. Malo podalje od njih, usamljenjastajala je Izis. Nemo, bezizražajnog lica, činilo mi se da nadgledala dolazak. Kao dapostoji nekakva nevidljiva granica do koje su joj se smeli približiti. Jer ne beše nikoga koje stajao u njenjoj blizini. Primetih i da joj se neki kratkim klimanjem glave javljaju što biona ispratila samo svojim značajnim pogledom. Njena vojska, shvatih. Divina nije bilomeđu nama. Krenuh ka Irvinu. Nije me iznenadilo kada videh da njegov sagovornik imarep. Lep, debeo sjajne očuvane dlake, mačije zelen sa crnim prugama. Može li me ovdebilo šta uopšte i iznenaditi.

-Zanimljiv modni detalj.- primetih stupajući pored njih.-Zanimljiv!? Tamo odakle ja dolazim ta reč nema to značenje.-Pozdrav Irvine Gombrih! Pozdrav stranče, ja sam Lara!-Ma pustite sad tu uljudnost i manire, vi se već znate. Ovaj repati plašljivac je tvoj

glavni čuvar, maleno biće velike moći i ugleda kako na zemlji tako i pod zemljom! SamoDivin može biti toliko bolesno duhovt da najveću kukavicu uvali tebi za čuvara.- Irvin sesmejao pokazujući mi rukom da sednem pored njega. Osmotrila sam malo bolje tog svogčuvara, zapravo izgledao je sasvim obično, kao svaki drugi čovek, ako izuzmemo mačijirep i prekrasno klempave uši. Shvatih da ustvari ne poznajem nikoga sa tim opisom.

50

-Ne bih rekla da se poznajemo.-Ne u ovom obliku.- progovori moj čuvar.- Hui, ja sam Hui.Tamo na Zemlji sam

debeli lenji razmaženi mačor. Posmatramo jedno drugo već duže vreme.- Pružio mi je rukui ja osetivši krzno na njegovim dlanovima instinktivno ustuknuh od njega.

-Zanimljivo, Lara se uplašila najplašljivijeg stvorenja u celoj vasioni! - Irvin sezabavljao svojom zlobom.

Hui ga je ignorisao i sa osmehom nastavio svoju priču:- Samo rep i samo dlanovi.Znam da se to pitaš, navikao sam na tu vrstu znatiželje.

-Jako mi je žao što sam ovako reagovala ja sam se samo iznenadila…- pokušala samse izvinuti za svoje ponašanje ali me on prekinu.

-Znam, u redu je. Dugo već čekam da se ovde pojavi neko poput tebe. Ovo mestosmrdi na licemerje i bolesne igre.-

Shvatih da se to može reći za svaki kutak planete, za većinu ljudi koje srećem i tamoi ovde. Shvatih da je Hui zapravo jedino pristojno stvorenje koje upoznah u snu. To me jejako obradovalo. Pa nek je pojam plašljivosti stvoren po njemu lično neizmerno seobradovah što je baš on Larin čuvar, ukoliko Lari uopšte i treba čuvar. Ponekad mi se činida ja pričam o jednoj Lari a čitav svet o nekoj drugoj, stranoj Lari, kao da ona i nije ja.Jako dosadan skup, ako izuzmemo Divinovo teatralno pojavljivanje na vrhu steneniodkuda. Onda je usledio dosadan predugi govor u kome sam se ja često pominjala kaonovi vođa Spavača, odnosno Hvtača snova i kao veliki spasitelj čiju nesebičnost svi trebada slave i poštuju, pa se masa ohrabrila da bukvalno ne skida pogled sa mene.

-Mrzim kad više od dve osobe istovremeno gledaju u mene, jezivo je, ceo se tresem.-prošaptao je Hui, skrivajući se iza mene a ja polako shvatih veličinu i sveobuhvatnostnjegovih strahova.

Potom je Divin nestao a masa se uz žamor razišla. Izis nam je prišla po prvi put isamo kratko gotovo kroz zube procedila: -Čekamo vas u Divinovoj straćari.- I onda jebukvalno isparila pred našim očima, što je uradio i Irvin.

-Kako to izvode!?- rekla sam naglas i ne očekujući da ću dobiti bilo kakav razumanodgovor.

-Pih, jeftini trik! Ne razumem zašto im je uopšte i zanimljivo da ga koriste! Pripisaobih to sve njihovoj lenjosti da puste korak. Ustani i hodi! Svako biće ima pravo na to, zaštoto tako bahato odbaciti.

-Hui, sviđaš mi se već, moram da ti kažem. Mislim da ćemo se lepo slagati, kako nazemlji tako i pod zemljom!- Priznadoh mu u šali dok smo se kretali ka šumi i Divinovomstaništu.

-Hm… A i ne moraš da me zoveš Hui. Tamo na zemlji moja nova vlasnica mi je dalajedno veoma zanimljivo ime. Volim da ga koristim i ovde, nalazim da je jako smešno, a isvi se zbune kada im kazem kako se zovem. Njega niko ne očekuje ovde.

-Pa, koje je to strašno ime dobio strašljivi čovek?-Lucifer! Možeš li verovati!-Mislim, da ću ti u tom slučaju tepati Luci.Ubrzo smo se kroz šipražje probili do malene oronule kolibe. I ubrzo mi moja uloga

u celoj ovoj predstavi opet nije bila jasna. I ubrzo sam shvatila jednu od svojih moći. Niko,pa čak ni Divin nije više bio u stanju čitati moje misli. -Kako si to uspela?- bilo je prvo štome upitao Divin pošto smo ostali sami. Nisam znala odgovor na to pitanje. Onda mi je daonekakvu knjigu u kojoj bih trebalo naći odgovore na sva svoja pitanja. Uplašila mepomisao da može postojati takva knjiga. Jer čemu bi onda služile hiljade i hiljade drugihkoje je čovečanstvo marljivo stvaralo i slavilo kroz svoje celokupno postojanje. Odbila samje. Divin je insistirao, ali nije bio uporniji od moje želje da uživam u svom neznanju ipotrazi za znanjem.

-Vremenom ćeš naučiti da čitas sve naše poruke. Sve one stvari koje ljudi zovuslučajnosti. Sve su to naše priče. Tako ćeš lakše izaći na kraj sa svojim teškim zadatkomtamo na javi.

Shvatila sam o kome su pričali sve ovo vreme. Tamo na javi zaista postoji neko komi se približio, i tog nekog ja ne prepoznah prilikom našeg susreta u snu. Mihailo! Da jeDivinova moć čitanja misli radila u tom trenutku i sam bi bio zbunjen oprečnošću mojih

51

misli. Svaka rečenica koja mi se vrzmala po glavi započinjala je identično. Nemoguće da…Nemoguće da… Nemoguće da… Ali me veoma plašilo da je moguće da sve ovo vodi kaslamanju mog srca. I ja, Lara, sam nasluttila u tom momentu koliko to može biti razorno ibolno.

-Nemoguće da je to istina!- pomislih i probudih se u ovom neudobnom krevetu kojijoš uvek ne mogu nazvati svojim.

Napisala sam pismo. Kratko, jednostavno i veliko. Poziv Mihailu da dođe po mene.Ako je on zaista taj, shvatiću već, niko nije u stanju prodati ljubav zaljubljenoj Lari. U snumi je Luci rekao da ga uvek mogu pozvati, samo treba da pomislim na to. Lucidno, zarne!? Ali ja ionako već nosim taj pečat na sebi, inače ne bih ni bila ovde.

Pojava zelenog mačora u mojoj sobi je bila opipljiv dokaz velike greške mojihdoktora. Opipljiv, dlakav i mekan. Dokaz koji će dostaviti moje pismo na njegovoodredište. Sa verom u svoju ljubav, sa verom u njega, i sa verom da je Divin ovoga puta napogrešnom putu, vratila sam se u svoj san. Tamo me je čekao Divin.

-Probudio te je neko?-Da, to je problem sa nama koji smo živi, često nas bude.-Moram samo još jednu stvar da ti kažem. Po predanju zapisanom u knjizi koju ne

želiš uzeti postoji samo jedan momenat kada ga mozemo onesposobiti i zaustaviti. Najdužidan u godini. Trebaće ti sva svetlost koju možeš dobiti na Zemlji.

-Kako da znam da je on taj.-Znaćeš, jednostavno ćeš znati.-Isto to mi je rekla i stara gospođa Izabela kada sam je upitala kako ću znati da je

on taj, a pitala sam za …-Znam, znam! Svih mi otrcanih fraza! Pitala si za čoveka svoga života! Možda ćes

znati i to ali sigurno ćeš znati da je on taj koga mi svi tražimo!-Ali moram imati jak dokaz, jači od sebe!-Postavi mu zamku. Neka učini da hladnoća, voda i tama stvore ono što se obično

letu i Suncu pripisuje. Malo je Božijih stvorenja koja su kadra takvo šta izvesti, a on jednood njih.

-Neka učini da cvet procveta u vlažnoj i mračnoj pećini!!! Neka to učini na KrajuSveta.- shvatih.

...Sama činjenica da smo preskočili zid bolnice i to ne bilo kakve bolnice, te da smo

obili prozor od kartoteke i ukrali dva dosijea o bolesnicima već bi bila dovoljan razlog danas ovde i zadrže!!! Dok sam posmatrala Sašu kako sa lakoćom obija brave i sa kojompreciznošću to radi pokušavala sam se setiti kako se u psihologiji naziva ova pojava. Tajsindrom da kad se dve potpuno normalne osobe nađu zajedno počinju uticati jedna nadrugu tako da izvlače sve njihove skrivene lucidnosti na površinu, počinju da misle oneverovatnim stvarima i što je još gore i da ih sprovode u delo; izazivaju osećaj euforije iodjednom postaju ekstremno kreativni! A možda se to jednostavno zove dobar spoj. Nemora sve na ovome svetu da bude zavedeno u neki psiholoski rečnik, zar ne!?

Elem, karton njegove sestre smo lako pronašli ali nismo znali kako se preziva tajnjen princ. I tako dok sam ja preturala po fiokama sa baterijskom lampom u ustima,(kakava filmska scena, morate priznati), začula sam Sašu- Obrenović!!!

-Šta sa Obenovićima?- zbunjeno sam ga upitala.-Pa Mihajlo Obrenović! Evo našao sam u njenom kartonu pod interakcijama sa

ostalim pacijentima!Ako je moguće da u isto vreme razmišljate o tri stvari, onda sam ja u tom momentu

razmišljala o sledećem:

52

1. Kako je Saši uopšte i palo na pamet da sazna kako se lik zove tako što ćepogledati u Larin karton!? Mislim, ja se toga nikada ne bih setila, a smatram da samnadprosečno inteligentna!

2. Čiji neo monarhistički manijakalni mozak je nazvao svoje dete MihajloObrenović!?

3. Zamislite da se ja udam za nekog Brankovića, ako to prezime uopšte još uvek ipostoji. I da rodim sina i nazovem ga Vuk, pa da ga ostala deca od vrtića do kasnogpuperteta tuku i maltretiraju! Ili još bolje, da taj moj sin Vuk Branković postane aktivistaneke organizacije tipa 1389.org! Ili još bolje, da mi taj moj sin Vuk Branković pokloni zaosamnaesti rođendan saznanje da je homoseksualac!

Elem, uzeli smo kartone i krenuli van kroz prozor. Na svu sreću u pitanju je bio prvisprat a meni se svidelo što je Saša čak i u ovom kriminalnom momentu zadržao svojemanire i pomogao mi da skoćim nežno me pridržavajući oko struka, recitijući pritomRomea i Juliju. Ne postoji nemili čas za romantiku, rekla bih! Sestila sam se kako je Ivan uperiodu dok smo se još muvali, jednom prilikom dok smo sedeli u parku, cirkali iposmatrali obližnju crkvu reagovao na moje saznanje da obožavam zvuk zvona. Naime,ladno je upao u crkvu u sred noći i zvonio je! I naravno posle smo bili primorani dapobegnemo! Dakle, ne postoji nemili čas za romantiku! Samo mi nije jasno zašto poslesvakog romantičnog gesta nekog mog frajera ja moram besumučno trčati i preskakatizidove, ograde i sve što nam se već nađe na putu.

Sada smo imali kartone i samim tim i Mihajlovu adresu. Prvo smo oko ponoći upalinenajvljanji kod nekog Sašinog prijatelja kako bi na netu našli gde se tačno nalazi ta ulica.Bilo mi je čudno, a to sam primetila i na rođendanu kako su svi ti ljudi oko njega spremnida urade svašta za Sašu. Razmišljala sam o tome kako to definitivno nije sažaljenje ishvatila sam da ustvari svi oni poštuju svu tu pozitivnu energiju kju nosi sa sobom a kojase rodila iz njegove neprestane grčevite borbe za goli život. A on je tu borbu pretvorio usvojevrsnu umetnost pozitivizma. Shvatila sam i da ga nikada nisam videla kako se nazorili lažno smeje. On se jednostavno smeje iz duše i priznajem malo mu i zavidim na tome!

I dok smo kružili kolima po mračnim i ponegde neasfaltiranim ulicama nekog odmnogobrojnih sličnih predgrađa ovoga grada što se reklamira kao metropola, skontala samda sam u ovoj nazovimo je vezi zapravo ja mrlja! Ja sam ta koja mrzi sve oko sebe, žali sena sve i branim se od istine svojim sarkazmom!!! I onda, dok je neki znatiželjnji komšijaželeo da sazna zašto se u sred noći šunjamo oko tuđe kuće, i kada nam je taj dobri iverovatno ekstremno usamljenji čovek počeo objašnjavati kako da stignemo u nekokilometrima udaljenjo selo gde je njegov komšija Mihajlo imao kuću i gde je otputovaobaš juče; ja sam baš u tom momentu shvatila da postoji način da se pročistim! Rekla samSaši da ću krenuti sa njim jer volim da lutam i želim da mu pomognem, a duboko u sebisam znala da mi je ovo idealna prilika da pođem na neko samo moje preko potrebnohodočašće, daleko od ovoga grada svih poznatih ljudi i greški iz prošlosti.

Sve je bilo u redu dok nismo sišli sa magistrale. Prvo smo prošli još oko dvadesetakkilometara jako uskim putem. Najčudnije je bilo što nigde usput nismo videli ni jednujedinu kuću, građevinu ili bilo šta drugo što bi ukazivalo na prisustvo ljudi. Onda smo došlido šume i tu se put račvao na tri dela i sva tri su vodila kroz šumu! Nigde nije bilonikakvog putokaza! Stali smo. Saša je izašao iz kola i ja sam ga pitala šta to radi. A on meje potpuno zbunio svojim odgovorom :- Gledam.- Onda se vratio u kola i krenuli smoputem koji vodi desno.

-A kako znaš da je to pravi put!?- iskreno sam bila zbunjena njegovim ponašanjem.- Pa, lako je. Provaljuješ li da je skoro popravljen? Vidiš li tamniji deo asfalta? Znači

da se ovaj put više koristi od drugih. Onaj što vodi pravo sav je u rupama. Logično je daidemo ovim!

Opet sam bila zbunjena, mislim, šta tu ima logično!? Prećutala sam setivši se svogahodočašća. Nažalost ispostavilo se da sam bila u pravu. Posle nekih sat vremena smo naišlina rampu. Bio je to ulaz u nekakvu kasarnu. Fascinirala me oronulost ovog objekta. Nigdenije bilo žive duše! Ali predpostavljam da je moralo biti nekoga s obzirom na sveže

53

pokošenu travu. I bilo mi je nejasno zašto nema nikoga u stražarskoj kućici pored rampe!Čudna neka vojska!

Vraćajući se natrag saznala sam da je Sašina omiljenja boja plava, da ne jede grašak,da ne zna da skija, da je lomio levu ruku kada je imao šest godina, te da je Mihajla pustioiz bolnice neki doktor koji je posle toga nestao bez traga. Ipak, meni i dalje nije bilo jasnokako je on uspeo prevariti sve i ukrasti Laru iz bolnice! Čovek je definitivno mađioničar!Neverovatno!

Vratili smo se na istu raskrsnicu. Ovoga puta odlučili smo da preskočimo Sašinulogiku i bacimo novčić. A pismo je reklo da idemo levo. Odahnuli smo jer put koji je vodiopravo zaista deluje zastrašujuće i u tome smo se oboje složili.

Elem, ako postoji neka razlika između puta koji vodi desno i ovoga koji vodi levo,onda je mi definitivno nismo bili kadri uočiti! Ista slika: uzak i loš put, šuma svuda okolo!Kao da prolazimo kroz tunel satkan od lišća! Jedini trag civilizacije bilo je nekolikoplastičnih flaša i omota od grickalica na jednom travnatom proširenju pored puta. Kadasmo prošli nekih tridesetak kilometara počele su se pojavljivati i prve gomile sa isečenimstablima uredno složene pored puta. Ali mislim da su odavno isečene, deluju tamno, trulo ipredpostavljam kada bi ih pipnuli i sluzavo. A onad smo naišli na sveže oborena stabla. Nemogu vam opisati koliko smo se obradovali. Saša je čak počeo i da peva neku meninepoznatu pesmu o drvosečama. Neki hit iz Bosne, objašnjavao mi je. Meni je taj hit bioglupav i smešan! A onda smo sreli konja! Namerno sam rekla sreli, jer se u ovoj divljinjiobradujete čak i onim životinjama koje nisu čovek. Pegavog, belog ogromnog konja sivegrive! Bio je vezan. Zustavili smo se, izašli van i Saša je počeo urlati:- Ima li koga?

Sve što nam je šuma odgovorila bio je neki jako čudan zvuk, kao da se kroz drveće igranje probija neka ogromna životinja i lomi sve pred sobom.

-Romi, ostani ti u kolima. Idem ja da se prošetam malo okolo.-Ne dolazi u obzir!-Šta ti je sad?-Ostavićeš me u sred šume sa ovim ogromnim konjem! Pogledaj kako me gleda!-Ne budi smešna. Još niko nije čuo za fantomskog konja koji juri šumama i ubija

device!-Nije smešno! Idem sa tobom ko zna šta sve ima u ovoj vukojebini!Smejao se - Pa vukova!-Misliš da ima i vukova!- strah je bio sve prisutniji a Sašu je to vidno zasmejavalo.- I medveda, dabrova, jazavaca i orlova. Ali najopasnije od svih opasnih životinja

koje hode ovim šumama Balkana, kreću se u skupinama od po stotine njih i samo jednimudarcem svojih zuba mogu polomiti ljudsku lobanju.

-E sad je stvarno dosta! Strah me je! Mi smo ovde uljezi!Opet se smejao. Primetila sam da mi je sa svakim njegovim napadom smeha nekao

postajao sve slađi i draži. Jednostavno je sijao! Činjenica je da sam se ja naprosto zaljubila!Zaljubljeni ljudi su vam poput svih vaših pacijenata, izgubljenji slučajevi, moram primetiti.

-Zato i ostani u kolima kako se ne bi cimala i na svaki šum skakala meni u naručje.Mislim ja nemam ništa protiv toga, sami smo kilometrima oko nas nema nikoga, bude seanimalni istinkti, ljubavi.- Još uvek se smejao.

- A koje su to životinje?- I pored privlačnosti poziva na seks u sred šume saprizvukom divljinje i potune slobode, ja se nisam mogla otrgnuti slici nečijih zuba u mojojlobanji.

-Koje životinje, ludice?-Pa te što se kreću u grupama...-Pa ti si stvarno na smrt prestrašena! Zafrkavao sam se i pričao ti o vevericama!

Hajde ideš sa mnom, obuj patike samo nam još fali da te kroz te papuče ujede zmija!- U šumi nema zmija!-Gledaš li ti ponekad animal planet ili tako neki kanal!? Naravno da ih ima!-Onda ću ostati u kolima! Zaključaću se i pokušaću da izbacim iz glave scene iz

Hičkokovih Vrana!- Bilo mi je jako teško da obuzdam strah koji je ovo mesto izazivalokod mene.

54

-Kako ti je to palo na pamet! Hičkok! Brzo se vraćam a ti me odmah pozovi ako sepojavi šumar, ko zna kakvih sve ludaka ima ovde!- Nisam odreagovala na ovu rečenicu izprostog razloga što sam se ipak više plašila životinja nego li bilo kog ludaka u ljudskomobliku!

Čekajući na njegov povratak saznala sam da je Mihajlo sam sebi izbacio slovo J izimena, što je odraz njegovih verskih ubeđenja. Naime vaše kolege su sumnjale da on sebedoživljava kao arhangela Mihaila, ali to nisu uspeli dokazati. Piše još i da je ekstremnointeligentan, te da veoma dobro poznaje sve žive religije ovoga sveta, pa je jadni doktor bioprimoran dodatno teološki da se obrazuje kako bi bio spremna na razgovore sa njim.Pritom se Mihajlo, Mihailo, kako god, sam prijavio i zahtevao bolničko lečenje!!! Čudak!!!Inače, ako to niste znali, arhangeli se pojavljuju u sve tri priznate monoteisticke avramskereligije i u svim je taj Mihailo poprilično jaka faca, tako da mi je lako shvatiti zašto se nekoistripovao da je on. Samo mi ovaj doktor i njegova nesposobnost nikao nije ulazila u glavu!I još da ga puste da se slobodno šeta! Kada malo razmislite o tome i zapitate se koliko joštakvih uvrnutih osoba hoda ulicama, ova šuma vam postane pitoma i opuštajuća kao vašesopstveno dvorište pošto ste otrovali komšijine pčele!

Saše nije bilo već nekih sat vremena! Uzela sam telefon da ga pozovem i skamenilome saznanje da nema dometa! Počela sam da paničim i psujem sve redom od ministarstvaza telekomunikacije do nekakvog detlića što mi je skako po živcima lupajući o obližnjedrvo! Usudila sam se da izađem iz kola potpuno sluđena strahom šetala sam tamo ovamone bih li uhvatila domet! Kako čovek u takvim momentima apsolutno ne koristi centarmozga zadužen za logiku, sinula mi je divna ideja da se popnem na drvo! I sama sesmejem dok ovo pišem! Mislim da se nisam popela na drvo nekih petnaest godina. Obulasam patike i odlučno krenula ka prvom stablu koje mi se činilo pogodno za taj poduhvat, apritom sam svo vreme pričala sa konjem! Nazvala sam ga Rodžer.

Da li možete da zamislite Sašinu facu kada me je vraćajući se video kako sedim nadrvetu i jadam se Rodžeru: kako preskupo plaćamo telefonske račune i kao oni tamo ništane rade i kako mrzim automate hitnih službi mada bi mi u ovom trenutku prijao zvukjednog!

-Romi, da li planiraš da siđes sa tog drveta? Mislim, uskoro.- pokušavao je zvučatiozbiljnjo ali sam je veoma dobro znala da mu se verovatno svaka ćelija trenutno cepa odsmeha! Bila sam ljuta i samo sam mu se nakezila.

-A jesi li ti u stanju da sama siđeš?-Naravno da jesam!- durila sam se.Nema potrebe da vam posebno napomenem, da sam se pri skoku loše dočekala na

noge, pala, raskrvarila koleno i rukama uletela u koprivu! Jer to je ipak idealan završetakovog komičnog čina koji sam sama za sebe skrojila! Ustala sam i pogledala u Sašu. Bio jepresladak! Stajao je, podignute obrve, ludački se trudio da ne prasne u smeh. Istini zavolju, da se počeo smejati verovatno bih ga ubila bez obzira na sav bol koji sam osećala utom trenutku! Došepala sam do njega i veoma ozbiljnim tonom ga upitala gde je bio tolikodugo!

-Našao sam šumara! Pozvani smo na kafu i ručak! I naravno promašlili smo put!Počeo se smejati a ja sam namirisala nešto što mi se nije svidelo- Smrdiš na rakiju!-Ne lupaj, hajde idemo čovek nas čeka!Bila sam histerična.- Pio si rakiju sa nekakvim drvosečom a znao si da ja sedim ovde

i čekam te!!!- zaista nisam mogla da obuzdam svoj bes. A on pritom pokušava i da meslaze!!!

-Popio sam jednu u znak dobrodošlice, znaš već kako to ide! I možeš li ti uopšte dahodaš!?

Naravno da sam mogla! Bila sam toliko besna da sam mogla hodati do samog krajasveta i to sa ovakvom nogom! Čak sam svo vreme išla kroz šumu ispred njega i on jebezuspešno pokušavao da me sustigne. A onda sam čula muziku! I nećete verovati, krozzvuk šuštanja lišća, svih tih ptica i insekata probijalo se -Is there anybody out there5!!!Naježila sam se!!! Ova potera za dvoje ludaka mi je počela ličiti na noćnu moru! Nisambaš ovako zamišljala ovo svoje hodočašće! Mislim, zamislite da se nalazite u sred neke

5 Istoimena pesma britanskog benda Pink Floyd55

nedođije, oko vas su samo kilometri i kilometri šume, vidite konja, nazovete ga Rodžer ionda čujete jebeni Pink Floyd!!!

-Ne mogu vam opisati kakvo je zadovoljstvo sresti i ugostiti jednu mladu damupoput Vas. Ovde svraćaju samo šumske vile i to one najhrabrije.- pružio mi je ruku uzizvinjenje što su mu hrapavi dlanovi. -Bojan.- Imao je možda koju godinu više odčetrdesete. Na moje zaprepašćenje bio je veoma lep. Krupan, odlično građen, svetle kose,zelenih očiju i zaista prelepog širokog osmeha. I dalje se nisam mogla odupreti utisku dasve ovo verovatno sanjam, samo nisam mogla odrediti tačan momenat u prošlim danimakada sam zaspala. Kafa je već bila spremna. Odmah je doneo i zavoje i natopio ih rakijom.Sedela sam a on se ladno usudio da uzme zavoj i počne da ga uvija oko mog kolena. Sašinareakcija bila je urnebesno smešna. Istrgao je zavoj iz Bojanovih ruku. -Sipaj nam pojednu.- gotovo zapovednički mu se obratio. Nisam mogla da verujem. Ovo je prvi put daga vidim ljubomornog. Muškarac koji štiti svoju teritoriju, zamislite! A sav svoj bes jepreusmerio na zatezanje zavoja. U jednom momentu sam se preznojila od bola koji jeizazvao.

I da skratim celu priču, preneću Vam samo najbolji deo razgovora. Primetila sam daje naš domaćin veoma rečit, načitan i prefinjeno duhovit. Pa se samim tim u mojoj glavinametnulo jedno logicno pitanje: -Šta jedan takav muškarac, do Đavola radi u šumi!?- Aodgovor mi je došao sam. Naime bilo je veoma toplo i ja sam rešila da skinem laganuduksericu koju sam nosila. A onad sam primetila nesto jako čudno u Bojanovom pogleduusmerenom ka mojoj levoj ruci.

-Je li to digitalni časovnik?-Da...- rekla sam zbunjeno-Koliko je sati? Ne!!! Ne moraš da mi kažeš, sigurno je 5:55, zar ne!?Pogledala sam na sat i potvrdno mu klimnula glavom. Ustao je. Saša i ja smo se

samo zbunjeno zgledali.-Znao sam! Tačno sam znao! Svaki dan u 5:55! I to godinama, decenijama...-

nastavio je svoj monolog šetajući oko nas. Saša se polako pomerio i seo pored mene.Priznajem da me ti zaštitnički tripovi kod muškaraca veoma nerviraju ali tada me je Sašinareakcija oduševila. A koga i ne bi u toj situaciji!

-Prijatelju, a o čemu ti to?- Saša je prvi progovorio.-O mom prokletstvu. Od njega sam pobegao ovde u šumu. Ovde nema časovnika! Ja

sam se godinama budio u isto vreme! 5:55! Nikada nisam nosio časovnik a oni su se uvekpojavljivali ispred mene! I to u 5:55! Dešavalo se da na poslu po sat vremena sedim utoaletu samo da nigde ne vidim časovnik! I onda čujem kolegu koji pita drugog kolegukoliko je sati! A drugi mu odgovori 5:55! Zar ne može reći pet jebenih minuta do šest! Ievo već godinama živim ovde sam! Slobodan! Bez vremena! Ali, znao sam! Znao sam daću danas imati goste! Jer danas je tačno pet godina i pedeset i peti dan od kako nisam videočasovnik! Zamislite! I sad mi recite, da li ja sve to samo umišljam!?

-Ja mogu da ga skinem- bojažljivo sam mu rekla.-Oh, sad sam te mila moja, još i prepao. Sad verovatno misliš da sam ludak!?-Ne, ne nikako.- nasmejala sam se i sipala rakiju u čašice. Ovoga puta sipala sam

jednu i meni.-Bio sam ja i kod psihologa! Smejao mi se čovek u lice! Kaže ja tome ne bih

pridavao toliku pažnju!-Meni je moj jednom prilikom rekao da sam razmaženo derište i da on nema više

snage da me sluša. Šta kažeš na to, koji nivo profesionalnosti!- odgovorih mu i počeli smose oboje smejati.

Kada smo krenuli spakovao nam je rakiju i iseckani pršut da nam se nađe za puta. SaSašom se izljubio a meni je poljubio ruku! Pošto smo odmakli malo od njega i njegovekolibe uradila sam nešto i meni samoj neobjašnjivo. Stala sam, okrenula se ka njemu iponovo mu mahnula. -Izvini još jednom što smo uneli vreme u tvoj mir!- doviknula sammu.

Nasmejao se. -Svaki nemir donosi sa sobom i mir, samo ga većina ljudi nikada neprimeti, zaslepi ih strah!

56

Onda me Saša počeo nestrpljivo a možda čak i besno vući za sobom. -Hajde idemose dokopati civilizacije pre mraka!

Vraćajući se po drugi put ka onoj istoj raskrsnici tišina u kolima me je bukvalnogušila. Nije mi više bilo ni zanimljivo da čitam Mihajlov karton. Onda sam smogla snage iupitala svog dragog šta mu je iako sam već mogla i da predpostavim šta mu se vrzma poglavi.

-Nije mi ništa. Što?-rekao je nezainteresovano.-Lažeš! Nešto ti je! I trebalo bi da mi kazeš da to odmah raspravimo i završimo sa

tim!-To si naučila na psihoterapijama? Te fore o problemima se priča.-A mi imamo neki problem? Ne razumem.- Pa kad smo već kod toga, da znaš da imamo!-Sjajno! Upoznaj me molim te sa njim!- Počela sam da gubim strpljenje i pored toga

što sam bila svesna činjenice gde se nalazim trenutno i da veoma lako mogu završiti vankola sama u šumi!

-Odakle da krenem...-Redom!-Je li ti flertuješ sa svakim ludakom na koga naletiš!?-Molim!- nisam mola verovati svojim ušima!-Šta je bilo ono gore!? Čovek te prvo pošteno izvaćario...-Prestani, molim te! Pipnuo mi koleno! Šta je tu toliko strašno!-Čovek je lud!-Pa ti si nas doveo kod tog ludaka i još i piješ sa njim!-A ti si se baš lepo ispričala i skontala i sa njim! Osuđen sam na ludake!I da nesmaram i sebe i Vas, sve se završilo sa mojim saznanjem da je Saša

ljubomoran lik i da ga je jako povredilo to što mu nisam rekla da idem kod psihoterapeuta.Mada tehnički ja i ne idem na terapije u ovom periodu kada smo se i upoznali! U tišini kojaje nastala posle te naše razmene uglavnom oprečnih mišljenja nametnulo mi se jednologično pitanje: -Da li bi Saša, sa obzirom na celu njegovu situaciju i priču sa Larom,uopšte i krenuo u bilo kakvu priču sa mnom da je znao da idem kod Vas!?- To me je veomarastužilo. U glavi mi je odzvanjala rečenica: -Osuđen sam na ludake!- Nikada nisamrazmišljala o tom pojmu, naročito ne prilepljenom uz moje ime. Sve do sada... Na terapijesam krenula mučena nesanicama, koje su kasnije prerasle u gušenja na svim javnimmestima gde je po mom mišljenju bilo više ljudi nego raspoložljivog vazduha. Odbila samda pijem tablete. Čovek mora sam da se izbori sa svojim strahovima. Sećam se da cela dvameseca nisam mogla ući u gradski prevoz. Čim bi me neko slučajno dotakao počela bih seznojiti, gušiti i morala bih izaći van. I sada kada je sve to konačno prošlo i kada idem kodVas iz čiste navike i očajničke potrebe da me neko sasluša sedim ovde pored dečka koji mise stvarno sviđa i za koga stvarno imam volje da se cimam i taj dečko me nazove ludakom!Još jedan šamar!!! A ovaj mnogo više boli!!!

Pravila sam se da čitam Mihajlov karton. Saša je pojačao muziku. Došli smo doraskrsnice i krenuli putem koji nam je bio poslednja opcija. Odjednom smo se popeli nanekaku zaravan. Šuma je tu bila veoma retka a pored je proticala reka. Izgasio je muziku istao. Bukvalno sam istrčala iz kola ka reci. Sela sam pored vode i zapalila cigaretu. Plakalomi se. Samo me je moj ogromni ponos držao podalje od suza. Sedela sam i gledala u vodu.Nije mi se vraćalo u kola. A onda me iz tog zanesenog stanja prenuo Sašin skok u vodu.Okrenula sam se ka njemu i vedela ga golog u vodi.

-Romi, uskači! Super je! I prija posle ovog nenormalnog dana!Ćutala sam. Nisam imala nikakvu reakciju a ni misao u glavi. Samo sam ga bledo

gledala i naravno još uvek mi se plakalo.-Romi, izaćiću i ubaciću te u vodu sa sve odelom i tom paklicom pljuga!-Sunce če da zađe i biće nam hladno!-Napravićemo logorsku vatru, uzećemo vreće za spavanje i spavaćemo ovde. Imamo

i klopu a i rakiju! Ko zna, možda je onaj baja pukao od ove rakije pa i mi ostanemo ovdeda sređujemo šumu!

57

-Pre bih rekla da on ima sindrom vinjaka u fioci kancelarijskog stola.Smejao se.- To je moja Romi! Zato ja volim ovu devojku!-Izašao je iz vode i kao što

je i obećao bacio me u reku.- Sad nemamo više ni digitalni časovnik! Napraviću ti najlepšukolibu u celom okrugu odavde do Mordora6!!!

Tu noć smo prespavali tu pored vatre. Patetično i prelepo. Pod zvezdama. Ukrastijednu noć od celog sveta samo za nas! Pa i nije to toliko grešno i sebično, morate priznati.

Ispričao mi je priču da ga je otac učio koje je koje sazvežđe, kako bi kada porastemogao time osvojiti neko žensko srce. I kako je to definitivno jedna od stvari koju će onnaučiti svoga sina. Onda se durio jer sam se ja naravno svemu tome smejala. Mislim menei nije fascinirao svoji znanjem!

I da! Bilo mi je jako neobično što me nije bio strah. Ja sam spavala pored rekeokružena nepreglednom šumom punom mojih strahova! Mogla sam da osetim njihovepoglede, ali jako čudno bila sam potpuno spokojna. Čuvali su me moji sopstveni strahovi.

***

Lara se seća trenutka kada je postala svesna sama sebe. Ona to voli da zove-MOJEPRAVO ROĐENJE.

Kasnije je saznala da mnogi učeni ljudi tvrde da je nemoguće doći do takve spoznajeu najranijem detinjstvu. Pa, čak i da je vaš um i bio u stanju da dođe do tog saznanja,onda je nemoguće da se sećate tog dana. Ali Lara se seća svog „pravog rođenja"!

Bilo je leto. Jako vrelo leto. Mama je svako veče krijući zalivala cveće i deotravnjaka koji se ne vidi sa ulice; jer je to bilo najstrožije zabranjeno usled velike nestašicevode. Larinom bratu nije bilo jasno kako to da nema vode kada se baš malopre šetao sadekom pored reke! Mada ga je još više zbunila dedina priča koju je on vodio sa svojimšahovskim protivnikom a ticala se skrivanja viška televizora. I u toj atmosferi opštezbunjenosti koja je vladala u pogledima između nje i brata Lara je došla do ogromnogotkrića!

Igrala se na ulazu u dvorište, sedeći u prašini našavši jedan suncom sprženi žbuntrave, taman dovoljnjo mali da joj posluži kao kakvo jastuče na koje je spustila svojerazbijeno koleno. Igrala se sa zemljom. Pokušavala je napraviti grad za mrave koje jeprethodno sakupila u plasičnu čašu. Ispostavilo se da je taj posao malo teži nego što je onamislila. Naime, prvo se usled nedostatka vode pojavio problem sa rušenjem zidova. A on jesasvim slučajno rešen zahvaljujući nekakvom stvorenju koje joj je uletelo u usta. Pa je bilaprimorana da se sama izbori sa njim; pošto bi svaki njen plač izazvao podhitni odlazak ukuću i kupanje; ona se dosetila da jednostavno ispljune nesrećno stvorenje. A dodirpljuvačke i suve zemlje je bio upravo ono što je Lara pokušavala pronaći u svojim prvimgraditeljskim koracima. Sa druge strane, mravi sakupljenji u čaši kao da nisu razumeliništa od onoga što im je pričala, pa je bila primorana da one najnestrpljivljije(što su sestalno peli i pokušavali izaći ne bi li videli dokle je Lara stigla),iznova i iznova vraća nadno, što joj je odvlačilo vreme sa njenih radova. Usput neki mravi jednostavno su prestalida se kreću ili su se podelili na dva dela. I to je Laru jako ljutilo, jer za koga ona pravitolike ulice i kućice!

A onda, dok je kopala svojim malim i debelim prstima (Lara je naime bila jedna odonih debelih“krofnastih“ devojčica koje su nam se smešile sa kutija bombonjera), isakupljala zemlju na gomilu, desilo se nešto neverovatno! Nije bilo ničega čudnog u tomešto joj se oštro drvce zabolo pod nokat; jer to se često dešavalo bar u njenom životu. Nijebilo ničega čudnog ni u tome što je osetila bol; jer istini za volju mnogo je manje bolelo

6 Zemlja iz knjige Gospodar prstenova.58

nego kada padnete i skinete kožu sa kolena i laktova. Ono što je Lari bilo potpunoneverovatno bile su upravo njene ruke! Narednih par minuta sedela je tako i igrala se sasvojim prstima, posmatrala je svoje dlanove, pa nokte. Isprobavala je na koliko serazličitih načina mogu saviti prsti; koliko je prstiju dovoljno da se podigne kamenčić akoliko nam je pak istih potrebno da se uhvati taj kamenčić. A onda je sasvim slučajnorukom prešla preko svoga stopala i to je zagolicalo. Tada je Lara shvatila: -A to oni zovuTELO! Ja zaista upravljam sa njim. Znači bata se sa pravom ljuti kada ga udarim!- Ondaje osetila još nešto jako čudno! Nešto kao da se pomerilo u njenom stomaku, pa je ondazagolicalo po potiljku, izazvalo zagrevanje njenih obraza, nateralo je da ustane uleti ukuću, nađe svog brata, zagrlili ga i poljubi u obraz. A onda je kao i obično otišla da seposmatra u ogledalu. Ali Laru od tada više nije fasciniralo ogledalo.U toj slici shvatila je,nešto fali! Nema drugih ljudi! A vi se osećate jako čudno...

Tada je otrčala u kuhinju i važnim tonom saopštila mami da više neće padati i krvljuflekati nove peškire!

Tako je Lara prešla taj put rađanja od svojih prstiju do ljubavi i krivice...

...Jutro je bilo čarobno! Probudila me rosa na licu! Čula se reka i ptice. Otvorila sam

oči i ugledala Sašu kako trči kroz travu pored vode.- Pogledaj!- reče - Pogledaj koliko ihje!

-Kakve su to bubetine!?-Romi, pa ovo su vilini konjici! Pogledaj koliko ih je! Ima ih na hiljade!-Super! Pitaj ih da nam skoknu po kafu i doručak!-Doručak je spreman! Reka je puna ribe! Pozajmio sam dve. Specijalitet kuće za Vas

madam ovoga jutra! Riba na žaru sa divljom nanom i mladom koprivom. Posle idemo naćineku krčmu na drumu da napojimo konja a Boga mi i sebe.

-Neko je rekao doviđenja mozgu od ranog jutra!-Da, da...Udahnuo duboko i pozdravio život oko sebe. A onda mi se pridružila

svetlost!-Obraduj me i reci da si našao nečiju skrivenu plantažu trave!Nažalost nije bilo skrivene plantaže. Tu smo bili samo mi i dve mrtve ribe ispred

nas. Mrtve i ukusne. Pitala sam ga da li ribe krvare kad ih ubiješ. Smejao mi se i nije miodgovorio. Posle me je bilo sramota da ga opet pitam.

Začuđujuće brzo smo naišli na kafanu. Popila sam tri kafe za svaki slučaj, ko znakada će mi se sledeći put ukazati takva kofeinska prilika.

Ljubazni i za moj ukus preterano pričljiv i ljubopitljiv konobar nas je detaljno uputiokako da stignemo do svog odredišta. Krenuli smo dalje puni optimizma.

Uz malo srece za par sati ću upoznati Laru.

Rekoh li ja uz malo sreće i zar par sati ću upoznati Laru!?E pa, ovoga jutra se sreća izgleda uspavala! A i ovo definitivno nije san a ni loš

američki film! Nestalo nam je goriva! I pogodite gde!? Da, da, potpuno ste upravu! Šuma!Ogromna, mračna, gusta i zla šuma!!!

Po Sašinim proračunima i po konobarovoj priči, trebalo bi da smo nekih desetakkilometara udaljeni od prvog sela. Selo posle toga je ono u koje smo se uputili. Tako tvrdiSaša a ja se molim svim Bogovima i Majci prirodi da je upravu. Shvatili smo da nam trebanekih par sati laganog hoda da stignemo do tamo, kupimo gorivo i vratimo se natrag pokola. Pa i nije tako strašno, zar ne!?

Usput sam saznala da se Saša plasio kokoški kada je bio mali. Meni samo nije bilojasno šta je tu smešno. Ja ih se plašim i dan danas. Prećutala sam to. Setila sam se rečiludak!

Pričao mi je o Lari. Te godine kada je upisala likovnu akademiju počela je ustajati usred noći i slikati razne užasne stvari sivom, crnom i crvenom bojom isključivo. Ubrzo je

59

krenula kod psihologa jednom sedmično a dobila je i neke tablete koje je pila svake večeripred spavanje. Par meseci sve je bilo uredu. Jednoga dana vraćajuci se sa posla Saša je sreoLarinog kolegu sa klase. I saznao je da ona više od mesec dana ne ide na predavanja. Bio jejako besan. Da bi ona mogla upisati akademiju on je morao naći ozbiljniji posao koji mu jeoduzimao isuviše vremena i sve to je usporilo njegov fakultet. Došao je kući rešen da se poprvi put u životu ozbiljnjo posvađa sa Larom. Našao je u njenoj sobi u besvesnom stanju sadve prazne bočice od tableta i jednom praznom flašom votke pored kreveta. I da tu je bila islika koju je tada naslikala. Saša je kasnije uramio ali sakrivenu iza praznog platna. Setilasam se da je sad drži iznad kreveta. Rekla mu je da jednostavno više nije mogla da sanjaonu noć i da je odlučila da je naslika. Tada je Saša zaćutao. Posle nekih desetak minutahoda u potpunoj tišini, upitala sam ga: -Koju noć?

Zastao je i duboko udahnuo. -Ne mogu to da izgovorim.- I počeo je da plače. Nikadau životu nisam videla nekog muskarca da tako plače. Jesam jednom u pozorištu, ali to jeglumac i to se ne računa. Dok sam ga grlila, brisala mu suze i sklanjala kosu koja se lepilaza vlažne obraze, razmišljala sam o njegovim ortacima. O ekipi frikova sa žurke. Onad samni sama ne znajući zašto konačno progovorila. -Kada se vratimo sa Larom mogao bi dapozoveš one drugare na večeru. Spremiću vam lignje, moj tajni recept.-

Prestao je da plače, pogledao me, nasmejao se i rekao :- Kakav sam ja baksuz! Jasam alergican na lignje! A ti si taman rešila da budeš dobrica!

-Ne ja sam baksuz! Jedino jelo koje znam da spremim je smrtonosno po dečka kogavolim!

Smejali smo se. Počeo je da me golica, pa smo se poput dva deteta jurili. - Ona jerekla da me voli!!! Čujete li!!! Rekla je da me voli!!! Voli me!!!- Urlao je iz sve snage.

-Čujemo!!! Nismo gluvi!!!- začulo se odnekle i oboje smo se ukopali u mestu. Ličiloje na dečiji glas. A smeh koji se potom čuo nas je uverio u to. Samo se deca ovako smeju.Deca i Saša.

-E, vidi, ovo je neki pripadnik tvoga plemena penjača po drveću.- rekao jepokazujući mi na drvo iza mene. Okrenula sam se i videla vlasnika dečijeg smeha kakosedi na grani.

-Je li ti ovo žena?-reče-Je li to on mene nazvao Ovo!?-Ovo ovde, jeste! To je moja žena, Romi. Ja sam Saša. A ti?-Nikola! I imam šest i po godinica da se ne mučite da me pitate! Smešna ti je žena!

Ima ružno ime i krive noge!Bila sam zaprepašćena. U tom je mali divljak već sišao sa drveta i stigao do nas. U

ruci je držao prut i bez ikakvog reda ga vrteo oko sebe.-Trebalo bi da nosiš duge suknje a ne šorceve. Tako ne bi razbila koleno samo bi

pocepala suknju. A onda možeš da tražiš od Saše da ti kupi novu. Predpostavljam da neznaš ni da šiješ!

Ovo je Sašu nateralo na smeh do suza. Ja sam i dalje ukočeno stajala i zbunjenogledala u ovo mini čudovište. A ono se okrenulo ka Saši i veoma ozbiljnjim tonomnastavilo. -Nije to smešno!!! Ne zna da kuva! Ne zna ni da šije! I onda ćete jednoga danakada budete veliki i zauzeti morati da ostavite svoje dete kod vaših roditelja da mu kuvaju ikrpe pantalone na kolenima!!!- Potom se okrenuo i otrčao natrag u šumu. Bio je niži odpaprati.

-Izgleda da će i ovaj dan da se pretvori u dan ludaka...-Ali Saša, pa to je samo dete. Malo je divlji i nevaspitan. Vidiš da su ga matorci

uvalili babi i dedi i ostavili ga uvoj nedođiji.Krenuli smo dalje i posle par minuta naišli na prvu kuću. Bilo je to malo selo,

izbrojali smo devet kuća. Saša je opet urlao: -Domaćine!!!- Ja sam mu se smejala ipokušavala da izbegnem kokoške i patke koje su bile svuda oko nas.

-Ne urlaj, napašće nas neki pas. Pogledaj kakva su im deca, zamisli im onda pse!-Opusti se, pa ja sam budući veterinar. Znam i sa psima i sa domaćinima. A i sa

zverima!-poljubio me u nos. Ovo poslednje odnosilo se naravno na mene. Sladak je.Nekakva patka je počela da me vuče za pertle. -Saša skloni ovu ptičurinu!

60

-Neće te pojesti! Ostani ovde idem u ono dvorište izgleda da tamo ima nekoga.-rekao je kroz smeh i izgubio se među stablima voća.

Ja sam se narednih par minuta borila sa sada već dve patke zaintetresovane za mojepertle. Bezuspešno sam ih pokušavala oterati tresući nogom. A počela me hvatati i panikaod jednog ogromnog petla što je stajao na susednoj ogradi posmatrajući me.

- Ti si najsmešnija žena koju sam ikada video!- začulo se opet malo čudovište.-Dobro, ona potražna sestra je smešnija od tebe!

-Kaže se, patronažna sestra!-Šta me briga kako se kaže! Kažem kako mi se hoće! Ionako me niko nikada ne

sluša!-Hoćeš da oteraš ove dve patketine?-Kaže se patke! I hoću, ali ako odeš sa mnom na jedno mesto.Stajala sam tako i nisam mogla da verujem da me ucenjuje malo čudovište koje još

nije ni naučilo sve reči! A ono je prišlo, jednim udarcem pruta oteralo obe patke, uhvatilome za ruku i povelo me negde gde je već naumilo.

-Ne moraš da vezuješ pertle! Ovde ti niko neće reći da vežeš pertle kako ne bi pao!Ovde je normalno kada padneš! A i manje boli!- Priznajem počela sam se smejatinjegovom oštrom pogledu na svet. Uveo me je u susedno dvorište i doveo ispred kuće.

-Sedi tu. Odmah se vraćam. Svi su psi vezani, ne moj da se plašiš. Puste ih samonoću da rade ono.

-Koje ono?-Ti si stvarno smešna! Pa ono!-Koje ono!?- Pa to rade i ljudi kada se venčaju! To bi trebalo da znaš!-Ko te bre uči takve stvari!?-Niko! Ja sam pametan na tatu, sve sam shvatim!Ušao je u kuću i vratio se posle par minuta sa dve male čaše u rukama napunjenje

žućkastom tečnošću.- Pa da popijemo po jednu!- pružio mi je času a ja sam namirisala rakiju.- Dobro ti

meni došla. Ovde niko ne dolazi sem potražne sestre i Mije poštara, laka mu zemlja. Danasmu je sahrana.- Skočila sam i otela mu času iz ruke.

-Ti ne bi smeo da piješ rakiju!Počeo se histerično smejati u vikati. -Kako si glupa, kako si glupa! Prevario sam te!

Meni sam sipao sok od jabuke! Kako si glupa, kako si glupa!I dok je on uživao u svom uspehu a ja prinosila svom nosu njegovu čašu kako bih

potvrdila svoju naivnost, začuo se Saša. -Vidim sprijateljili ste se. Pije se!-Ma jok, ja sam je samo spasao od patke!- I opet se malo čudovište smejalo.

Priznajem osecala sam se kao potpuni kreten!-Je li ima ovde nekoga od odraslih?- Upitala sam ga povišenim tonom. Stvarno sam

želela da prestane već jednom da mi se smeje!-Nema, doći će tek pred mrak.-Saša, pa on je ovde sam...- prošaptala sam očajno.-Pa šta ako sam sam! Dovoljno sam i veliki i mali!Saša mu je prišao, uzeo ga u naručje i seo sa njim za sto držeći ga u krilu. -Ja ću

popiti ovu rakiju. Mojoj ženi je zabranjeno da pije.- Nasmejao se. Lepo mu je stajalo dete ukrilu. Čak i ovo čudovište! Pomislila sam kako bi izgledalo Sašino i moje dete.

-I moj tata je zabranio mami da pije. Ona drži rakiju u tegli iza onih sa slatkim odjagode. A tata nema pojma! Odrasli su baš glupi! A neki su smešni! Kao tvoja žena!

-A kako si ti to otkrio?-Pa otkrio sam...- rekao je tiho zacrvenivši se pritom u licu. Po prvi put mi je ovo

derište izgledalo predivno i preslatko.-Jeo si krijući slatko, priznaj!- rekoh mu u šali.-Nisam!-Jesi, jesi!-Pa šta!- durio se-Pa ništa! I ja sam to radila u tvojim godinama.

61

Skočio je oduševljeno. -Hoćeš da nam donesem malo! Baka ga pravi!-Neka, nećemo slatko. Samo nam reci gde su svi odrasli, ali stvarno.- konačno sam

uspostavila neku komunikaciju sa njim.-Okrenuo se ka Saši i udario se rukom po čelu. -Taman kada čovek pomisli da je

pametna a ona opet bude glupa!-Pa nju je lako zbuniti. Objasni joj opet.- Saša se definitivno bolje snalazio u ovoj

situaciji.-Svi... su... otišli... još... jutros... u... grad... na... sahranu...- govorio je reč po reč

usporeno.-Čiju bre sahranu!?-O, kako ti je zbunjena ova žena! Pa Miju poštara dole u gradu zgazio voz! I cap!

Mrtav! Mrtvi se ljudi sahrane na groblju! Shvataš li sad?-Pa zar su svi otišli poštaru na sahranu!?-Nije baba Vida. Ona je već mesec dana u bolnici, juče smo stavili kacu sa kupusom.-Ludim, ovo dete me izluđuje! Kakvu sad kacu sa kupusom!?-Pa za sarmu! Kad Vida umre odakle nam toliki kiseli kupus! I koga vi uopšte i

tražite!Ubrzo je Saša ovome, više ne znam ni kao da ga nazovem detetu, objasnio šta se

dešava i mali nas je odveo u nekakvu šupu, koja je nećete mi verovati bila puna kanzisterasa gorivom! Uzeli smo jednu i rešili da svratimo ovde pri povratku, nađemo njegoveroditelje ili koga već, damo im novac i sve im objasnimo. To smo rekli i Nikolici.

-Ne!- vrisnuo je. -Niko ne sme da zna da moj deda ovo ima! Ubiće me ko vola! Nikone sme da zna! To je naša tajna!- čak nas je primorao i da mu obećamo.

Pri povratku do kola pričali smo samo o njemu. I naravno umirali smo od smeha!Kakav dovoljnjo veliki i dovoljnjo mali čovek!

Kasnije tog dana, prolazeći kolima kroz selo opet smo ga videli. Stali smo i ja sammu dobacila čokoladu. Setila sam se da je imam u rancu. Nasmejao se. -Sad smo kvit! Toje naša tajna!!!

Konačno su se u daljini ukazale prve kuće. Bili smo nadomak sela za koje smočvrsto verovali da pruža utočište Mihajlu i Lari. Bilo je najmanje tri puta veće odprethodnog. Na samom ulazu smo primetili ambulantu. Mada je tvrdim da ne radi, sudećipo paučini na prozorima. Parkirali smo kola i krenuli peške. Dok smo se kretali, morampriznati da me je podilazila jeza od ovog mesta. Na ulici nije bilo nikoga osim nas dvoje.Nekoliko osoba se na momenat pojavilo i gotovo istovremeno nestalo u svojim dvorištimane dajući nam priliku da im bilo šta kažemo. Jedna baka nas je samo upitno pogledala saprozora i ubrzo zatvorila teške drvene kapke. -Ljubazni neki ljudi.- pomislila sam. Na krajuulice, tačnije ovo je pre sokak, primetili smo trojicu neverovatno krupnih muškaraca. Jedanje držao konja za povodac, dok mu je drugi držao podignutu nogu. Treći čovek je radionešto što mi nikako nije bilo jasno.

-Saša, šta oni to rade ovoj jadnoj životinji?-Potkivaju ga. Kako to nikada nisi videla?-Pa očito nisam rođena u srednjevekovnoj Srbiji i nemam brata janičara!-U pravu je Nikolica, smešna neka žena! Pomoz Bog! Srećan rad!Zapitala sam se odakle Saši sve te rečenice? Ne možete ni zamisliti koliko smešno

zvuči kada on izgovori pomoz Bog ili kako ide majstore! Tome bih mogla da se smejemdanima!

-Hvala! Bog ti pomogao!-odgovoriše mu svi u glas.-Ima li vrućine?- nastavio je a ja sam se opet zapitala odakle izvlači sve to?-Ima, ima! Al' čovek se zakloni! Čiji si ti mali?- opet jednoglasno.-E, daleko su moji.-Kakva te muka sine natera kroz ove krajeve?-Tražimo nekoga, rekoše mi da ovde ima kuću. Mihajlo se zove.-Pa što ne kažeš odmah.- Reče jedan od njih a ostali ga namrgođeno pogledaše. -To

je bre onaj što je od Stane pre neki dan kupio razboj za tkanje. To sad postalo moderno pati sad sve gospođe uče da tku. Tako mi Stana reče a ona Boga mi nema običaj da slaže.

-Onaj visoki crni?- Sada su se i preostala dvojica uključila u razgovor.

62

-E, taj.-Što kupio kuću od sina pokojnog Milana?-E, taj.-Kakva je baraba onaj Milanov sin sve rasproda. Tuđini da mu se šetaju po očevoj

avliji!!! Pu!!!-Pa možete li me uputiti do njegove kuće?- Konačno ih je Saša prekinuo.-Eto ti pitaj tamo u kafani. Trazi Mirka on sa njim očijuka!Uputi smo se ka kafani. Zvuk nadvikivanja, smeha, pljuvanja, psovanja i sudaranja

stakla, isčezao je čim su se prvi pogledi zadržali na nama. Kao da se celo selo zaledilo usekundi. Ništa se nije čulo. Muk! Da to je ta reč! Dok smo im se polako približavališaputanja su se širila. Uspela sam čuti i nešto jako zanimljivo. -Ma ćuti, ko zna!? Reko samvam ja, čim dođe jedan ostali odmah nagrnu za njim. Dolaze ovde da se leče od stresa.Znam ja taj njihov stres!- Zaista negostoljubljiva sredina ili je pak Mihajlo ostavio zaistaloš utisak na ovu malu zajednicu. Ušli smo unutra praćeni upitnim pogledima i raspitali seza tog Mirka. Rekoše nam da nije tu i da je verovatno kući. Njegova kuća je poslednja nizput.

Vratili smo se do kola i krenuli ka njemu. A njegova kuća beše zaista poslednja nizput. I to bukvalno!!! Put se završavao pred njegovom kapijom!!! -Koji ludak je sagradiokuću na sred puta?- pomislila sam. Ali priznajem da i nisam bila nešto posebnoiznenađena. Poslednjih par dana me pripremilo na svaki mogući razvoj situacije. Za kapijuje bio vezan ogroman, ali zaista ogroman crni pas. Lajao je i iz usta mu je izlazila pena.Počeli smo se smejati.

-Kakav prizor...- uzdahnuh.-Neverovatno! Celo selo je neverovatno! Jesi li primetila da u svakom dvorištu

postoji drvo na koje je okačena nekakva crna krpa, kao kakva zastava!? Sablasno! A sadkao da ulazimo u Had! Provali ovu zver od psa!

-Zamisli mu tek gazdu. Saša, a je li smeš ti da izađeš iz kola?Opet smo se počeli smejati. A onda je on na moje opšte zaprepašćenje izvukao

bejzbol palicu ispod sedišta i izašao van.-O Bože, zaglavila sam u nekoj ludnici na otvorenom, okružena šumom sa likom

koji nosi bejzbol palicu u svojim kolima!?- pomislih gotovo panično. Ispred očiju slikaSaše koji udara palicom psa po glavi. Krv se lepi po staklu. Vrisnula sam!

Odjednom je sve oko mene postalo crveno. Tačnije nebo je bio crveno, boje krvinesrećog psa. I boja se slivala ka zemlji, šumi i travi. Pogledala sam ka tlu a boja se pela uzmoje noge, preko stomaka i grudi. Osetila sam je na licu. Kao da me neko pljusnuo vodom.Ostala sam bez daha. Opet dodir hladne vode sa kožom mog lica. Oko mene sve postajecrno. Voda. Sliva mi se niz vrat i osećam je na grudima. Kašljem. Voda. Jak bol na desnomobrazu. Otvaram oči. Saša i nepoznati muškarac zure u mene.

-Romi, onesvestila si se. Popi ovo!- pružio mi je plastičnu čašu. U njoj je bilanekakva gusta tečnost. Tečnost crvene boje. Skočila sam i odgurnula ga od sebe.Trčalasam. A onda sam stigla do kapije. Na kapiji je i dalje stajao pas. Isti pas. Živ! Osetila samkako gubim snagu u nogama i rukama, kako gubim dah i znojim se. Saša je već bio poredmene. Uzeo me u naručje i odneo me na nekakvu verandu.

-Mila, šta ti je? Šta se dešava?Nisam bila nimalo zbunjena. Tačno sam znala sta se dešava. Samo nisam imala

hrabrosti izgovoriti to naglas. Opet je počelo da se dešava. I sad će biti izgleda još gore.Možda čak i toliko gore da ovoga puta zaista zaslužim nalepnicu ludak!!!

-Verovatno sam malo umorna...- rekoh molećivim glasom u nadi da je to zaistaistina.

-Noć će uskoro. Prespavajte kod mene, biće mi velika čast! A i sutra vas čeka dug inaporan put.- reče nepoznati čovek za koga sam predpostavljala da je Mirko.

-Sutra! Kako to sutra?- panično sam ponavljala.Saša me je uhvatio za ruku pokušavajući da me smiri. -Mila. Sat vremena si spavala,

pokušavali smo da te povratimo. Dalje moramo peške, nema puta. A ti nemaš snage.Odmori se večeras.-

63

Ubrzo smo se našli za velikim stolom. Naš domaćin je priredio večeru u našu čast.Mislim da nema potrebe posebno naglašavati da se ista sastojala iz minimum tri toplokrvnemrtve životinje. I naravno moje nejedenje crvenog mesa je naišlo na opšte negodovanje,čuđenje, nevericu i na kraju na neprihvatanje. Sedela sam dakle tamo sa tanjirom ispredsebe u koji su mi neprestalno dodavali još nešto što obavezno moram proždrati! Pored nasdvoje tu je bio i ćutljivi par iz komšiluka, naših godina sa dvoje dece više od nas! I trojica,rekla bih lokalnih lakrdijaša, koje je Mirko očigledno pozvao kako bi im se smejao ipokazao nama kako su oni glupi a on pak pametan! Sve u svemu ništa vredno pomena.Ubrzo sam se pozvala na napornost predhodnog dana i uz sažaljive poglede dobila dozvoluda se povučem u sobu. Zaspala sam. Sanjala sam jako jeziv i težak san. U snu samposmatrala neku ženu kako se kreće kroz močvaru ili je to ipak bila pećina, nisam bašsigurna. Znam da je postojao krivudavi put kroz vodu. A on je bio posut užarenimkamenjem. Ona je potpuno bosa smireno i polako gazila po njemu. Širio se miris sprženogmesa. Na sebi je imala dugački sivi ogrtač sa velikom kapuljačom koja joj je zaklanjalalice. A ja sam silno želela da ga vidim. Koračala sam iza nje pokušavajući da je sustignem.Čini mi se da je to trajalo vekovima! A onda se iznenada zaustavila i okrenula se ka meni.Bukvalno sam joj pritrčala i strgnula kapuljaču. Lice joj je bilo užasno, kao da gledatemumiju, i gore od toga, to je bilo lice koje je trulilo! A najezivije od svega je to što samprepoznala njene oči! To su bile moje oči! To sam bila ja!

***

Lara je SREĆNA.

Dugo je čvrsto verovala da je sve oko nje satkano od laži. Dobro ne baš sve. Nekestvari su i stvarne. Oblac, na primer. Krhki su, prozračni i nestalni. I ne bole.

Ubrzo je shvatila da je u velikoj zabludi. Lara nije volela da se petlja sa njom.Primetila je da zabluda veoma loše utiče na još neka bića na planeti. Kornjače, na primer.Jednom je srela neke ljude koji su pili njihovu krv u nadi da će se izlečiti od teške bolesti.Lara to nije razumela. Zapravo nije se ni trudila da razume. Ali to je neka sasvim drugapriča.

Okrenula je leđa zabludi i shvatila da mora naći način da živi sa tim lažima. Jerone su tu, stvarne su poput oblaka i nepomične poput beskrvnih kornjača. Morala jeveoma brzo naučiti kako da ih savlada. Kako da ih prepozna. Kako da ih zaobiđe.

Razmišljala je. Problemi se rešavaju razmišljanjem o njima. Lara je razmišljala otim lažima. Ubrzo je došla do veoma jednostavnog dvodelnog rešenja. Dva principadelovanja.

Čujem i zaboravim.Vidim i sećam se.

64

III

Probudila sam se i samo mi je jedna stvar bila na umu. Da se ovo putešetvije što prezavrši! Posle jučerašnjeg dana i sna od prethodne noći počela sam sumnjati da ću imatisnage izdržati dolazeće dane. I zaista, Ana bi se sada okrenula, vtarila u grad, nazvalanekoga od svojih prijatelja, izašla u neki klub i pošteno se olešila od alkohola. Ali te Aneviše nema. Jer jutros dok sam se posmatrala u ogledalu shvatih da je ta osoba postalanekako drugačija. Možda čak i slabija. Ali mnogo upornija i istrajnija. A tu je bio i faktorSaša. Divan je! Ali, zaista! Tako pažljiv, duhovit, razuman i snažan. A opet toliko ranjiv.Jednostavno ova nova Ana mora ostati uz njega.

Neverovatno koliko sam bila usplahirena možda čak i euforična. To je taj dan!Danas ću upoznati Laru. Da li ću joj se svideti? Šta ako je taj njen neki nasilni manijak?Šta ako ne bude htela da se vrati sa nama? Svakakva pitanja su me mučila. Toliko sam bilauzbuđena da nisam mogla ni doručkovati. Osećala sam neku čudnu mučninu. Primetilasam da se Saša zabrinuo zbog toga. I meni je bilo iskreno žao što se sad brine i zbog menekao da nema dovoljnjo svojih problema. Shvatila sam jutros i ovo je sada moja zvaničnaizjava, zaljubila sam se! Ali ovoga puta sam i više nego sigurna da neću sve upropastiti!Pomisao na to me je baš opustila.

Izašli smo na Mirkovu stražnju kapiju. A iza nje se nalazilo, pa nazvala bih tobespućem. Samo prostrane livade koje prerastaju u guste šume. I jato divljih golubovakoje je kružilo iznad celog tog bespuća. I ništa više!

Koliko sam ja uspela shvatiti pijanog Mirka (da dobro ste pročitali, jutro je a on jeveć vidno pijan), trebali smo se popeti do šume, ići nekim putem koji ćemo već nekakoprepoznati, proći pored kolibe i velikog šupljeg hrasta, krenuti nizbrdo, izaći iz šume i tadaće nam se u daljini ukazati usamljenja kuća.

-Nista lakše!- ironicno sam prokomentarisala.- Usput ćemo pokupiti Zlatokosu,Ivicu i Maricu i predati ih socijalnim službama!

-Pa kad pogledaš sve što smo prošli do sada, ovaj nivo definitivno ne zvuči mnogokomplikovano.- Saša je očito krizirao bez kompijutera i igrica. Muškarci!

-Super! Samo još neko da nam dojavi šifru za tajno oružje!-Eh, toga već nema u realnom zivotu. A i zaboravila si Alisu. Siguran sam da se i ona

smuca negde ovuda sa njima.-Da prodaje im halucinogene pečurke, pa se oni tripuju da pričaju sa životinjama.

Tako sam i ja jednom tri dana pričala sa Luciferom.-O, neverujem! I šta ti je rekao.-Pa svašta nešto. Uglavnom je trabunjao o religiji i nekakvom sukobu Anđela sa

nekim nesputanim duhovima. -Hahaha!!! Ti si jedan doista kvalitetan ludak! I šta ti je još rekao?-Ma, gde znam. Da je komšijin kanarinac poprilično neukusan.

65

-Zlo. Pravo si mu ime dala.-Ali, to je po Pepeljuginom mačku! Koliko ja znam ona se nije verski deklarisala!

Barem ne javno!-Pa da. A i Bog joj verovatno ne bi poslao debelu vilu!-Grozan si! Pa šta ako je vila debela!?-Pa ništa, samo hoću da kažem kako bi joj Bog verovatno poslao mršavu vilu. Kad si

videla debelog Anđela.I tako dok se ova naša priča širila i širila i poprimala sve nenormalniji karakter stigli

smo i do šume. Moram priznati da sam pre polaska na ovo moje hodočašće, na kome inače još uvek

ne doživeh prosvetljenje, bila ubeđena da ovoliko guste i negostoljubljive šume postojesamo u nekim dalekim zemljama koje verovatno nikada neću posetiti, i da se nikako nemogu naći u našoj zemlji. Ali najistaknutija osobina zemlje Srbije, pored sklonosti kamasivnim ludilima, je ta da vas uvek može ponovo i još više iznenaditi. Dakle, ipak je ovozemlja negostoljubljivih i mračnih šuma koje naseljavaju gostoljubljivi i na sebi svojstvennačin mračni ljudi.

I dok smo kroz neko šiblje pokušavali naći ulaz u šumu, setih se Bojanovih reci.-Šuma je kao i čovek. Uvek možeš naći način da mu priđeš i da ga pripitomiš a da gapritom ne povrediš.- Divan savet od nekoga ko se plaši časovnika! Saša je spazio nešto štoje njemu ličilo na puteljak kroz rastinje. Posle par ogrebotina probili smo taj koridor istupili na godinama taloženo suvo lišće. Kako sam vam ovo divno dočarala, morate mipriznati! I moram Vam se i pohvaliti da više nisam osećala strah. Dok smo hodali krozšumu pokušavajući da prokljuvimo šta bi moglo prestavljati put do kolibe osećala sam sekao da sam ovde provela ceo život. Pokušala sam i da otpevam neku pesmu od DeepForesta, ali bezuspešno. Barem se Saša slatko nasmejao.

Iznenađujuće brzo smo pronašli kolibu. Ovde moram primetiti da je glavna odlikacelog ovog putovanja to što se mesta nalaze odmah ili gotovo nikako!

-Marice, vidi kuća od čokolade!- pobedonosno je vrisnuo.-E hvala Bogu! Traži taj jebeni hrast pa da se izvlačimo odavde!Na hrast smo naletili u toku kraće rasprave oko mog psovkama obogaćenog rečnika.

I rećiću Vam, da je to bio zaista neverovatan prizor. Nikada nisam videla toliko drvo! Samokroz njegovu šupljinu je mogao proći čovek krupniji čak i od Saše! Neverovatno! Seli smona jedno oboreno stablo i sigurnih pola sata posmatrali tog kralja šume. Na kraju smo došlido zaključka da su ovo dva drveta koja su nekao pukim slučajem srasla, spojila se u jedno itako žive već ko zna koliko dugo!

- Kao onaj par iz pepelom i lavom uspavane Pompeje. Čitava večnost za jednuljubav. Tako težak i neostvariv ideal.-prošaptala sam.

Saša se ućutao, zapalio cigaretu, povukao par dimova i izgasio je. A onda je ustao,uhvatio me za ruku i ladno i opušteno kleknuvši sipred mene rekao: -Romi, mogla bi ti dase udaš za mene.-

Počela sam se histericno smejati. To inače radim u svim situacijama u kojima neznam kako da se postavim.

-Ozbiljan sam.-A, da sačekamo malo sa tim...- rekla sam uz osmeh što sam nežnije mogla i

poljubila ga. Priznajem, dobro sam se izvukla.Krenuli smo dalje. I pre nego što smo počeli da se spuštamo opazila sam ulaz u

pećinu. Bila sam potpuno fascinirana. Mislim da sam se poslednji put osećala tako kada sume mama i tata prvi put vodili u zoo-vrt. A to je bilo jako davno.

-Vidi! Ko zna kolika je! Pogledaj koliki je ulaz! Hajde da provirimo samo malo!-molila sam ga kao malo dete.

-Ne ulazim u pećine! Ti idi ako ti se toliko ide. Čekaću te ovde.Naljutila sam se. Čula sam za svakojake strahove i fobije ali da se neko toliko plaši

pećina, to nisam. Uzela sam lampu i krenula. Nikada pre nisam bila u pećini a ovo mi jebila jedinstvena šansa. I zaista bila je ogromna i veličanstvena! A onda dok samosvetljavala plafon iza mene se začuo glas.

-Loše si mesto, kćeri, odabrala da se izgubiš.

66

Noge su mi se odsekle od straha. Okrenula sam lampu u pravcu iz koga je dopiraoglas, ili sam ja barem tako mislila. A tamo je stajala starica obučena u crno, sa crnommaramom ispod koje je štrčala seda raščupana kosa. Lice joj je bilo skroz izborano, gotovonestvarno. Setila sam se svoga sna, što je samo podiglo moj strah na viši nivo. Nisam bila ustanju ni da pričam ni da se pomeram.

-Čudne se stvari dešavaju u ovoj šumi u poslednje vreme. Jako čudne. Bolje da sevratite odakle ste došli. Nečastive sile polako zauzimaju ovo selo. Ljudi misle da je tosamo mladi par željan osame. Ali ne vide oni koliko i ja. Više sam ja zaboravila nego što ćeoni ikada videti i zapamtiti. Priđi, kćeri. Priđite pokazaću ti...

Tada sam primetila drvenu tablu i na njoj nešto ispisano crnim slovima.-Pogledaj kćeri!- starica mi je pokazivala rukom na cvet koji je tu očito rastao.

-Sotona lično to načini! U pećini je procvetao! Idite. Idite i čuvajte se!-reče i nestade umraku.

Podigla sam svetlos ka drvenoj tabli. Na njoj je pisalo nešto na latinskom. KRAJSVETA. Toliko sam se sećala i uspela prevesti. A baš sam se pitala zašto nas toliko mučena fakultetu sa jezikom koji je mrtav i koji mi nikada u životu neće trebati!

A onda sam se definitivno sledila od straha, kosa mi se naježila kao u crtanimfilmovima. Krajičkom oka primetila sam da neko stoji sa moje leve strane. Zažmurila samtrudeći se pritom da ne ispustim lampu iz drhtavih ruku. Dlanovi su mi se znojili. U mrakupećine čulo se samo ubrzano lupanje moga srca. Ili je to pak srce te druge osobe. Nisam nidisala. Otvorila sam oči uperivši lampu ka njoj. A ta osoba je izgledala kao ja! Vrisnulasam!

-Prelazi ti u naviku da vrištiš i padaš u nesvest.- Bilo je prvo što sam čula otvorivšioči. Jako me je bolela glava. Ustvari boleo me svaki mišic i svaka jebena kost. A bol uglavi je bio nesnosan.

-Posekla si se kad si pala. Nije strašno, koliko je moglo biti. Ostaće ti mali ožiljak natoj prelepoj blesavoj glavi. Uspomena na opasnosti koje vrebaju u pećinama. Bolje naglavi, nego na srcu. Veruj mi.- Izgovorio je to sasvim smireno a potom se histeričnonasmejao. -Ne mogu verovati, uspela si me naterati da uđem u pećinu!

Bila sam skroz pogubljena. Pokušavala sam shvatiti šta se događa, šta Saša priča izašto se smeje kao da je sišao sa uma.

-Ona jeziva starica... Gde je nestala?- Prošaptala sam.-Koja starica?- Prestao se smejati.-Unutra je bila žena, grozno stara...-Unutra nije bilo nikoga osim tebe. Imala si jedinstvenu priliku da naletis na Larinu

izložbu. Ako se to tako može nazvati. Sada sam siguran da smo je pronašli.-Šta pričaš ti!? Ništa te ne razumem!- ustala sam i počela urlati na njega.- Nisam

luda! Unutra je bila nekakva prikaza od jako stare žene!!!- Uzela sam lampu i potrčala kapećini. Posle par koraka stigao me i čvrsto me zagrlio.

-Smiri se, Romi, smiri se. Slušaj me. Lara ima nekakav trip o postojanju KrajaSveta. To je mesto gde se svi sukobljavamo sa svojim strahovima. Gde se sukobljavamo sasobom. Smiri se. Blesica je u pećini postavila ogledala. Videla si svoj odraz u ogledalu. Upotpunom mraku. Verujem da bih se i ja prepao i onesvestio.

-Ali, pričala sam sa tom ženom...- bila sam na ivici suza.-Verovatno si je sanjala dok si bila onesvešćena. Vratićemo se u pećinu, ako hoćeš.

Ali veruj mi to je sve Larina igra. Razmišljala sam o onoj starici. Da se sada vratim malo unazad kroz vreme na naš

susret sigurno bih je upitala šta imaju nečiste sile sa rastom jednog cveta u takonegostoljubljivom okruženju? Zašto to tu odvratnu ženu nije asociralo na to da su tu moždaipak umešane neke svetlije i čistije sile. Pobogu, pa to je cvet!

Sa velikim olakšanjem izašli smo iz šume. Posle mog prvog susreta sa Larinomumetnošću malo šta sam primećivala oko sebe. Osim bola u glavi i peckanja nekakvebodljikave travke koje je bilo u izobilju na rubu šume. Put nas je vodio u dolinu. Pogledalasam tu bolesnu dolinu. Jer zaista je to bila prva pomisao kada sam je ugledala. Oronulegrađevine i grubo zemljište. Sve zaraslo u šiblje i puzavice. Videla sam telo uginuleživotinje dok sam pokušavala pratiti nekakvu stazu za koju je Saša tvrdio da vodi ka kući

67

koju smo videli u daljinji i za koju smo se nadali da pripada Mihajlu. Put nas je naveopored nečega sto je ličilo na kuću. Kažem ličilo jer sam čvrsto uverena da je u njoj nekonekada živeo. Sada je delovala sablasno. Svi prozori su bili razbijeni i iz njih su sštrčalebodljikave bagremove grane. Jedan deo krova se srušio i tu se iz kuće uzdiglo debelostablo drveta. Pomislili bi ste da su sve te biljke i puzavice jednostavno zarobile ovu kuću,uplele se oko nje urušavajući je svojom snagom koja je iz dana u dan rasla. Zastali smo dacelu tu sliku malo bolje osmotrimo. Ćutali smo. Kao i većinu prethodnog vremena. Svakou nekim svojim mislima. Predpostavila sam da se Saša na neki njemu svojstven načinpriprema na susret koji je pred nama. Iz tišine nas je prenuo nečiji smireni glas. Kao da jeneko pustio jednu od onih ploča sa izvođenjem neke bajke, što smo ih slušali kao malizbijeni jedni uz druge razgoračenih očiju sedeći na podu obdaništa.

-Nekada ovom šumom vladaše drugačiji Bogovi. Mnogi su se borili za prevlast nadnjom. Svako pleme koje put nanese kroz nju pokuša je pripitomiti i uz pomoć svojihBogova saviti. Ali grane behu sve veće, jače i naseljenije. Onda smo došli mi. Uvidevšisvoju nemoć ubrzo za to okrivismo naše Bogove. U tajnosti, podmuklo, tiho i pod velomistoijskih tokova na koje avaj nikada nemasmo uticaja, počesmo se moliti drugimBožanstvima! Jednom prilikom i dalje nemoćni i besni, odrekosmo se svih Bogova ovogasveta, zabranismo ih i prognasmo sa slavskih trpeza! A kad ubrzo shvatismo da ni to nebeše rešenje, opet nemoćni i besni, počesmo ih seći i na njihovo mesto saditi fabrike igradove. Vremenom postade jasno da smo opet potcenili njenu moć. U one gradove ifabrike skupiše se iz svih krajeva, ostavljajući svoje kuće i zemlju. I šuma opet pokazasnagu svog jedinstva! Ptice i veverice počeše neumorno raznositi seme. Kiša se nakloniprognanima i svaku semenku podari vodom! Sunce se nije mešalo, samo je radilo ono zaštai beše još davno zaduženo. Polako se livadama i oranicama počeše širiti njeni novistanovnici. Šuma se širila daleko od očiju našeg plemena. I ne samo da je zalečila starerane već se jednog jutra ponosno prikaza svetu! Nikada jača, lepša a ni prostranija.Hrastovi probiše podove, plafone i krovove! Vrbe opkoliše bunare! Šumu naseliše zverikoje su znale kako se ona da pripitomiti! Zaboravismo: toplina u srcu se ne stvara pomoćukamina! Dragi prijatelji, šta vas navodi u ove zaboravljenje krajeve?-

Odslušali smo celo ovo izlaganje buljeći u čoveka ispred nas.-Divno! Još jedanludak!- pomislila sam. A on me je pritom pogledao kao da mi je pročitao misli. Odjednommi je bilo strašno neugodno.

-Saša.- Moj divni pratioc je već bio ispred njega spreman da reaguje na bilo šta štoće se dogoditi u narednim minutima.

-Saša, pa očekivali smo te ranije!- nasmešio se i pružio mi ruku. -Mihailo.-A koji to Bogovi sada vladaju ovim šumama?- upitah ga. -Ja sam Ana, Romi, kako

Vam se više sviđa.-rekoh. Nisam mu pružila ruku i ako me pitate zašto sam to uradilamoram Vam reći da zapravo ni sama ne znam. Jednostavno to nisam uradila.

-U ovim šumama ne vladaju Božanstva kojima se vi nadate. A mene možete zvatimojim omiljenjim nadimkom F22.7-

Nisam mogla da verujem svojim ušima! -Malo sam bolje prošla. F328!- nasmejah sei tek tada mu pružih ruku u znak pozdrava.

Nasmejao se. -Ne delujete mi toliko prosečno i obično. Zakleo bih se da ste deonašeg plemena 699! Samo se krijete pod tim velom. Teško je živeti u ovoj zemlji sve okonas je davno trebalo zavesti pod šifru 7010!

Odjednom sam bila potpuno opuštena. Ispred mene je stajao moj istomišljenjik! Bilasam oduševljenja tim saznanjem.- I Vi je tako zovete! Jebeni svet F70!

-Pa kako drugačije, mlada damo!- Zagrlio me. -Dobro mi došli!Saša je stajao pored nas vidno zbunjen tokom našeg razgovora. Sa razlogom

naravno. Nije imao blage veze o čemu mi to pričamo i šta se to događa. Ja sam, ponavljam,svojim susretom sa Mihajlom bila iskreno oduševljenja. Ako ništa delili smo sličan smisaoza humor! A i delovao je zaista kao nekakvo mitsko biće, ispalo iz svog sveta, zalutalo izatrovalo se ludilom ljudske rase. Napomenula bih pritom i to da se za njega nikao nije

7 Međunarodna klasifikacija psihijatrijskih bolesti. Šifra F22 označava stalna sumanuta stanja.8 Šifra F 32 označava depresivna stanja.9 Šifra F 69 označava nespecifične poremećaje ličnosti i poremećaje ponašanja odrasle osobe.10 Šifra F70 označava laku mentalnu retardaciju.

68

moglo reći da je lep. Nezgrapno je visok i krupan, da ne kažem debeo. I bio je barem desetgodina stariji od Lare. Ipak imao je neku čudnu harizmu. Ali to je bilo moje mišljenje. Sašase držao suzdržano, hladno, rekla bih i nezainteresovano. Ali sam primetila da je Mihaila,non-stop oslovljavao sa Mihajlo, naglašavjući slovo J, i to mi je zaista bilo dovoljnjo dashvatim da ne delimo isto mišljenje.

-Saša, šta vas je toliko zadržalo. Počeo sam da se brinem.-Pa, par neželjenih skretanja i padova...-Uh, to zvuči kao definicija ovozemaljskog života.- Otpevušio je ovu rečenicu. -Sada

ste na sigurnom, dragi prijatelji! Pratite me! Lara je već nestrpljiva!

Lara nije delovala nestrpljivo. Ulazeći u dvorište prepuno cveća i svakojakihkamenih skulptura, jedino što je uspevalo zaseniti lepotu celog prizora bila je upravo ona injena smirenost. Sedela je na verandi u velikoj stolici za ljujanje. U beloj haljinji, samekanim loknama koje su se poigravale na laganom povetarcu. U krilu je drzala mačku. Inemojte misliti da sam zaista počela da ludim ali ta mačka je zapravo moj nestali mačorLucifer. Poslednjih par dana nisam mnogo razmisljala o njemu iz opravdanih razloga. Alisu me njegovi nestanci u poslednje vreme zaista uznemirili. Pošto sam završila sapakovanjem, onoga dana kada smo krenuli ka ovde, a čini se da je to bilo baš davno, svudapo stanu sam postavila činije sa vodom i gomilom hrane. Saša se smejao jer sam malopreterala, bilo je hrane za deset mački. Ali želela sam da budem potpuno sigurna da muništa neće faliti dok se ja ne vratim. Ostavila sam i otvoren prozor. A sada sam se kretalakroz svo to cveće, zureći u nepoznatu devojku sa mojim mačorom u krilu. I znate šta? Nijedne jedine sekunde nisam se iznenadila što ga vidim ovde, niti sam razmišljala o tomekako se to dogodilo, niti me je to interesovalo. U tom momentu sam naime razmišljala oMoneovom Polju maka, jer sam prolazeći kroz oronulu kapiju sa pogledom na celodvorište i Laru prvi put u životu osetila miris koji odgovara toj slici, osetila celu njenuveličinu. Da setila sam se i nekih na kojima je naslikao slična dvorišta ali ona su delovalapoprilično uspavano da bi opisala prizor ispred mene.

-Trebalo bi da se čuvaš ovog momka, od njega je nemoguće pobeći.- dobacila nam jeprimetivši nas. Osmehnula se i spustila Lucija pored svojih nogu. Još uvek je sedela ilagano se ljuljala.

-Oni koji beže obično imaju i one koji ih jure.- Ova Sašina rečenica mi je delovalapomalo grubo u tom momentu.

-Oni koji beže znaju od čega beže, znaju gde beže i znaju kakve tragove ostavljajuiza sebe. Dakle znaju šta rade.-odgovorila mu je smireno ne skidajući osmeh sa lica.

-Znaju li? Znaju li šta rade, Laro?- I dalje sam bila ubeđena da je njegovo ponašanjepotpuno neprikladno! U tom smo već stupili na verandu. Mihailo je uzeo naše stvari ikrenuo da ih unese u kuću.

Lara je ustala, prišla Saši i zagrlilala ga. -Znaju, blesane, uvek znaju. Samo ti nepamtiš reči koje ti se ne sviđaju.

-Umoran sam od tvojih reči...-Verujem, i ja se ponekad umorim od njih.- Odgovorila je poletno i okrenula se ka

meni. -O njoj si mi pričao? Nikada nisam upoznala ni jednu Sašinu devojku. Izgleda da jeza takvo nešto bila potrebna neka krizna situacija. Ja sam Lara.- Zagrlila me je popriličnosnažno za jedno tako nežno biće.

-Ana.- Bilo je sve što sam uspela izgovoriti jer je ona već vukla i mene i Sašu zasobom iza kuće da bi nam nešto pokazala.

Nalazili smo se ispred kamena koji je bio višlji od mene, tako da se može reći da jeto zapravo stena, crvenkaste boje, sa krajeva je delovala oštećeno nekim sečivima.

-Konačno sam našla pravi matrijal!- pričala je oduševljenjo.- Napraviću velikičasovnik i stavićemo ga na ulaz u dvorište. Mislila sam da...

-A da se mi prvo malo odmorimo. Posle nam možeš objasniti svoju novu postavku.Već smo se danas susreli sa tvojim Krajem Sveta.- Sašino grubo ponašanje već je i menipočelo da ide na nerve.

69

-Zaista! Sviđa vam se? Bilo je korisno?- Imali ste utisak kao da ne slušaju jednodrugo, on je bio mrzovoljanj i terao po svome, ona pak vesela i takođe terala po svome.Kao da se ne obraćaju jedno drugome.

-Uh, pa ja sam se malo prepala...- bojažljivo sam se uključila u ovaj nesvakidašnjirat.

-Prepala? Zašto?-uhvatila me za ruku.-Pa...-Čuješ li Mihailo, videli su Kraj sveta!- prekinula me spazivši da nam se pridružio. -I

Ana se prepala!-Nisam očekivala takvo nešto u pećini.-Onda ćemo otići sutra svi zajedno, da pogleda opet, ovoga puta bez faktora straha.-

smejao se naš domaćin.-Nema potrebe i danas...-Bilo bi sjajno!- prekinula sam Sašino izlaganje. -A i morate da vidite sta šam još

videla tamo.-Šta?- istovremeno su se oboje okrenuli ka meni.-Cvet! Ladno je porastao i procvetao u svoj onoj hladnoći i tami.-Čuješ li Mihailo, cvet? -Lara se sada koristila nekim čudnim nedokučivim tonom.

Nisam mogla shvatiti ni šta znači taj pogled koji mu je namenila. Meni je delovalo kao dalikuje zbog nečega.

Nasmejao se. -Cvet nade cveta i u namračnijim tamnicama, mila moja. Ko je zakafu?

-Ja!- Saša je očigledno jedva dočekao kraj ovog razgvora. Krenuo je ka verandi iMihailo je krenuo za njim.

-Muškarci!- uzdahnula je Lara i po prvi put mi je delovala ovozemaljski.-Da. Muškarci!- složih se.-Koliko sam Sašinog besa ovoga puta uspela probuditi?-zvučala je zabrinuto.

Shvatih da je ovo jedan od onih poverljivih ženskih razgovora .-Ne mnogo, rekla bih. Zapravo i nije besan.-Ljut je?- zaista je zvučala kao dete koje pokušava nešto sakriti od roditelja.-Ljut!? Nije ljut.- Pokušavala sam shvatiti kakava je razlika između besnog i ljutog.-Oh. Znači zabrinut je. Ceo život se brine samo zbog mene.- Delovala je kao da će

zaplakati.Uhvatila sam je za ruku. -Hej, sigurna sam da će se sve već srediti. Biće sve u redu.-Misliš?-Sigurna sam.-Oh, ali problem je što se moje u redu malo razlikuje od njegovog u redu.-Ma, biće sve u redu.- Krenule smo ka verandi.Da rezimiramo sate koji su usledili, a koje smo potrošili na ispijanje kafe, ručak,

ispijanje kafe i otvaranje boce vina. Samo bih napomenula da sam ja dobila poseban ručak,u kome nije bilo mesa, a da pritom ni Saša a ni ja nismo napomenuli da je to potrebno.Mihailo je spremao ručak i kada sam ga upitala kako je znao da ne jedem meso, on mi sesamo osmehnuo i počeo da priča o nekakvoj ptici koju je posmatrao na svom putovanjukroz Indiju!!! Ali to je bila jedna jedina stvar koja bi se mogla označiti kao čudna. I da,Lucifera je Lara našla u dvorištu bolnice i ponela ga sa sobom. Toliko i o toj misteriji. Jerbolnica je na nekih pola sata hoda od moje kuće. Sasvim logično. Sve ostalo je bilo potunonormalno. Čak se i Saša vratio pravome sebi, doduše posle par mojih, i više desetinaLarinih prekornih pogleda. Ustvari, toliko se opustio da je na kraju ponudio Mihailupomoć oko sutrašnje popravke ograde!!!

Dakle, ni jedne jedine sekunde nisam imala osećaj da sedim, razgovaram i smejemse sa nekim ko je pobegao iz bolnice i sa nekim ko se zvanicno izlečio u istoj. Delovali supotpuno normalno, srećno, zadovoljno i veoma zaljubljenjo. Primetila sam da se Saša malomrštio svaki put kada bi se njih dvoje poljubili, ali to bih pripisala bratskoj ljubomori izaštitničkim tripovima. Priča o njenome bekstvu nije se pominjala. Ja sam shvatila da miSaša ni jednog trenutka nije rekao šta on zapravo planira da uradi kada je pronađemo.Predpostavljala sam da treba da je vratimo. Ali upoznavši nju, Mihaila i njihov dom,

70

moram priznati da sam bila malo skeptična ka toj ideji. Jer zašto bi neko nekoga koga volinasilno odvukao odavde u tapacirane zidove! Za njegovo dobro!? Ne, to definitivno nijedobra ideja!

Legli smo poprilično rano. Istina, bili smo i jako umorni. Pokušala sam da započnempriču sa Sašom o tome šta ćemo sad, ali mi je on rekao da ne želi o tome da razgovara i daje sasvim sigurno da se najkasnije prekosutra vraćamo nazad sa Larom. Nije mi se svideoton kojim mi je to saopštio i samim tim nisam mu ni rekla da sam ja sasvim drugačijegmišljenja. Ali, uspela sam iskoristiti svoju žensku stranu, umilnost i sve što uz to ide, da gaubedim da ipak ostanemo par dana duže, da se odmorimo i iskoristimo priliku da malouživamo sami samo nas dvoje daleko od svih ludila grada u kome živimo. Znam,pokvarena sam, ali to je bio jedini način da izađem na kraj sa njegovom zadrtošću. I samasam se osećala loše što manipulišem njegovim osećanjima, ali morala sam. Na krajukrajeva prijaće nam da se malo opustimo. A i Lara će dobiti više vremena da pomiri njenou redu sa Sašinim. Sviđa mi se ta devojka. Ali zaista! I možda je cilj celog ovog moghodočašća da joj pomognem i da pomognem Saši da je shvati. Jer priznaćete, ništa se nedešava bez razloga.

***

Potražila sam Izis, jer zaista nisam imala nikakvu predstavu šta bih sada trebalo dauradim. Sasvim je sigurno da je Mihailo taj koga tražimo! Moja mala prevara sa semenomcveta na Kraju Sveta je upalila. Sa druge strane, za savet sam se mogla obratiti jedinonekome iz plejade čudnih izgubljenjih duša u koje sam se i sama sada svrstavala. Ustvariprvobitni izbor je bio Čuvar vremena, ali u skladu sa tim da stvari postaju sve uvrnutije,njega danas jednostavno nije bilo ama baš nigde u selu. Tako je Izis dobila tu ulogu mogsavetodavca i tome se nikako nisam radovala. Još uvek pokušavam da se naviknem nanjenu pojavu.

Našla sam je na reci. Sedela je na travi ispod nečega što bi trebalo da predstavljasuncobran, ali je meni više ličilo na neki odbegli deo ciganske čerge. Ipak nije to ono štomi je najviše smetalo u toj slici. U rukama je držala ogrlicu od kamenčića. A tu ogrlicu nebih zaboravila nikada. Pokušavala sam povezati nestanak Čuvara, oglicu i Izis. I sve štosam zaključila bilo je da sam besna! Da, Lara je besna!

-Pozdrav veliki vođo Spavača! Šta te navodi u laganu šetnju u ova burna iužurbana vremena!

-Odakle ti ta ogrlica!?-Oh, lep gest zahvalnosti od jednog starog poznanika. I šta te muči, Laro?-Sledeći korak u ovom ludilu…-Samo to! Pa sve nas muči sledeći korak. To ti jedno od ljudskih prokletstava. Uvek

razmišljamo šta ćemo dalje!-Nisam preterano raspoložena za duboke filozofske misli. U tom slučaju bih

potrazila gospodina Gombriha!-Ah, danas je malo gore raspoložen nego obično. Ne verujem da bi tolika doza

sarkazma ikome bila od neke pomoći. Šta te muči, draga.-I kako da uništim meleka ili šta god je već on!?-Pobedi ga njegovim oružjem, to sigurno neće očekivati!

71

-Kišom!? Ne očekuješ valjda da izazovem neki misteriozni potop kojim bih udavila…Ne mogu to ni zamisliti ni izgovoriti! I to što se neko oblači kao Arapin ne znači da jemusliman!

Izis se smejala i dalje se igrajući ogrlicom za koju je tvrdila da je poklon. Nije mi sesviđala pomisao da Čuvaru vremena nedostaje deo svevremenske slagalice koja mu bešezaduženje. A još manje mi se sviđala činjenica da se moram osloniti na savet nekoga ko jeu stanju da ukrade nešto od tolike važnosti čisto da bi sebi ukrasio vrat!

-Nije sada ni bitno zašto je neko okarakterisao jedno Božije stvorenje kaomuslimana, već kakve su moći tog stvorenja. I zaista gde si pročitala da jeo Bog stvoriosve te religije! Puno posla za jedno već isuviše zaposleno Božanstvo. Zar ne!

-I kako si uopšte mislila da izazovem toliku kišu! Da sednem na oblak i počnem daplačem!

Istina je da mi se plakanje trenutno činilo kao najsavršenije rešenje za sve mojeprobleme, pa i za uništenje nekoga.

-Pa ako si u stanju toliko plakati, ništa te nekošta da probaš. -Pre bih poslušala blesavog Gombriha uzeći u obzir i činjenicu da u znak protesta

skače u vulkan svaki put kada mu Divin zabrani da uradi nešto što je naumio i pritom tvrdida je to ključni faktor u održavanju njegovog bezprekornog tena!

-Haha! Lara ume da se razbesni. Zanimljivo! Ali ako mene pitaš, za ten je najbitnijeizbegavanje Sunca. Evo pogledaj mene. I pobedi ga njegovim oružjem!!!

-Kišom!?Znaš u selu u kome se trenutno nalazim postoji prastari običaj da izazivajukišu tako što prethodno iskopaju leš nekoga ko se utopio. Zanima me koliko mi je nesrećnihtela utopljenika potrebno za ovaj eksperiment!

-Hortikultura! Jako zamršena reč za tako jednostavna živa stvorenja koja pritomimaju neverovatne moći. Jesi li razmišljala o tome, nekada? Uništi ga biljkom!

- I dalje ne razumem…-Trava večitog sna! Predpostavljam da ti je Divin dao jednu knjigu. Čini mi se da se

tamo pominje biljka pod tim imenom. Ti si vođa Spavača, morala bi znati kako se rukujetim cvetom. Morala bi znati da ga sa njim možeš uspavati na neko duže vreme.

-Na neko duže vreme? Šta ti to znači?-Pa, večno. Tehnicki ti njega ne možeš uništiti, ali ga mozeš osuditi na večiti san.-Dakle, čekamo najduži dan u godini i sve što treba da uradim je da iskoristim

njegovo poverenje i učinim da zaspi, zauvek da zaspi.-Čvrsto i bez snova! Sasvim je jednostavno.-Misliš da će to upaliti?-Naravno.-Nadam se, da si upravu. Usput, Lucifer mi je rekao danas nešto jako zanimljivo.

Vezano je za san…-Da je san Divinovo delo! Mislila sam da si to shvatila! On ga je stvorio! A onda mu

se otrgao kontroli i počeo se prikazivati i nama. To ti je problem sa snovima, često smoprimorani da ih delimo sa drugim ljudima.

-Pa, zar ne može jednostavno da ga uništi i završi sa celom ovom komedijom!?-Može, ali šta bi se onda desilo sa nama?-Ne znam. Šta bi se desilo?-To ne zna čak ni Divin.-Mislim da ću sada prošetati malo do sela. Odavno nisam videla šta se tamo dešava.-Uh, ništa, ništa se ne dešava. Prođe sedamdeseti dan i opet sve iz početka. Ovde se

prokleto ama baš ništa ne dešava.Ostavila sam Izis da sama očajava. Na kraju krajeva gde piše da ih ja moram sve

zabavljati svojim prisustvom. Krenula sam ka selu u nameri da vidim zaljubljeni par.Današnji susret sa izabranicom srca moga brata uneo mi je par sumnji pod kožu i nikakoih se nisam mogla osloboditi.

-Rekao sam da sam ih pronašao ali niko ne veruje strašljivom Luciferu!- Izzamišljenog hoda probudio me glas mog čuvara.

-Moram da se uverim svojim očima. Jednostavno moram sama to da vidim. Ne radise o tome da li ti verujem ili ne.

72

-Da, ipak si ti Lara. Ne ljutim se. A i moram ti priznati da me je život jedne mačkenaučio da živim sa nepoverenjem prema meni.

-Zar ti se ne sviđa hrana koju ti spremam?-Sjajna je. Samo se plašim da uskoro neću biti u stanju da se krećem ako nastaviš

tako da me gostiš.-Uskoro će sve ovo biti prošlost, tako da nećeš ni imati razloga da se krećeš tamo.Zamolila sam ga da me ostavi samu. Barem toliko mogu tražiti. Biti sam u svom snu.

Lara koju ja znam je zaista toliko zaslužila.Probudila sam se pre izlaska Sunca. Prebacila sam lagani prekrivač preko Mihaila.

Kao dete je. Uvek se otkrije i ujutru se žali kako mu je bilo hladno. Ustala sam i krenula dodruge sobe. Otškrinula sam vrata i samo na kratko bacila pogled na Anu i Sašu, na par izmog sna. Da, Lara je ovoga puta bila u pravu. To su zaista oni. Njihova ljubav je upitanju. Ne moja, sa mojom je sve u savršenom redu. I nisu ni svesni kakav ću divanpoklon da im dam. Ljubav. Ljubav beskonačnu kao vreme.

…Probudilo me Sašin glas. Shvatila sam da razgovara sa Larom te sam se pravila da

spavam.-Dobro. Ako ti tako kažeš. A koliko godina ima ovaj tvoj Mihajlo? Stariji je od tebe

duplo!-Mihailo! -Koliko godina ima?-Sasvim dovoljno.-Dovoljnjo? A čime se bavi. Od čega živi?-On podučava. Da, to je prava reč, podučava. Širi znanje.-Šta on to podučava? Čuješ li ti sebe?-Čujem. Ali je pitanje da li ti čuješ mene?-Laro, molim te…-Ne, ne, ne i ne!!! Znam zašto si došao i znam zašto si ovde. Ali seti se koliko ja

imam godina. Možeš barem da se potrudiš da ga upoznaš!!!Izašla je iz sobe. Verovatno ljuta, jer ona uvek priča istim tonom. Teško je shvatiti

kako je raspoložena. Sa druge strane, Sašin udarac pesnicom od zid iznad kreveta bio jejasan pokazatelj da je on taj koji je sasvim sigurno ljut.

-Ja ću to da sredim.- progovirala sam neotvarajući oči.-Šta to?-Ja ću pričati sa njom. Ništa ne brini. Sve će biti u redu.Vratio se u krevet i pribio se uz mene. -Čime sam te zaslužio?Nasmejala sam se. - Pa, da vidimo, ponašao si se krajnje bezobrazno, uništio mi

ulazna vrata, uništio moj uticaj u mom bendu, uništio mi svaku šansu da se pomirim sabivšim momkom, sad sam verovatno dobila i otkaz i uništio si mi digitalni časovnik. I tosve za veoma kratko vreme, moram primetiti.

Nasmejala sam ga. I znate, to je verovatno jedan od najboljih osećaja, taj kadaoraspoložite drago stvorenje. Za takvo nešto vredi živeti. Sada ste verovatno zaprepašćeniposlednjom rečenicom, jer ne ide uz moju šifru 32. Ali, dragi moj čika Dragane, stvari suse malo promenile.

73

Posle doručka krenule smo ka Kraju Sveta ostavljajući dečake da fizikališu podvorištu. Naime Lara se naprasno setila još par stvari koje bi njih dvojica mogli da završedanas, naravno ako su raspoloženi. Složili su se ćutke. Lara je lukava, primetila sam saosmehom.

Lara je veoma zrela i samosvesna. Nećete verovati ali samo što smo izašle izdvorišta i krenule put šume a ona je već počela pričati i to pravo iz centra problema.

-Ja nemam nameru da se vraćam sa vama.- rekla je.-Znam, a i zašto bi!?- želela sam pokazati da je razumem.-I nemam nameru podleći normama ponašanja i lažnim principima u kojima većina

ljudi živi.-nastavila je spokojno.Nisam baš razumela ovu rečenicu. Ali ubrzo sam shvatila.-I ti misliš da je Mihailo mnogo mator?-Pa nije mator, cenim da je tu negde pred četrdesetu godinicu.- pokušala sam zvučati

veselo.-Mislim, mator za mene.-Pa, iskreno mislim da jeste.-Ali to nije bitno! Godine ne sputavaju duh. A duh je ono što nas spaja. -Pa, valjda si upravu.-Valjda? A zbog čega si ti sa mojim bratom? Zašto si baš njega izabrala?Ona je pričala o duhu, a ja sam joj mogla ponuditi dobru guzu, pijane noći i

zaljubljenost o čijim razlozima nisam ni razmišljala. -Sladak je. Jednostavno je divan!Zaljubila sam se!- progovorih posle nekog vremena. I po njenom ćutanju u narednihdesetak minuta shvatila sam da ovoga puta ona nije razumela mene.

Sele smo da se odmorimo na samom rubu šume. Pogled je bio divan. Začuđujuće, alidanas mi cela ova dolina nije izgledala bolesno kao juče.

-Zaključila sam da je najveći prijatelj samoće prostor.- najzad je progovorila.Lara je oštroumna, primetih. -Usamljena si ovde?- bilo je to prvo što mi je palo na

pamet.Nasmejala se. -Usamljena? Nikada! Čovek ne može biti usamljen sve dok ima sebe,

svoje želje i svoje strepnje! Odmorila si se? Idemo dalje!Shvatila sam. Lara nikada nije bila usamljenja. Imala je sebe, svoje želje i svoje

strepnje. To je zaista bilo sve što joj je potrebno. To znači taj konstantni ton kojim priča.Bila sam zbunjena. Mlađa je od mene a već je dostigla spokoj koji ja mogu samo dasanjam. Ili nije. Mislim, ipak je pokušala da se ubije! Ako si spokojan, onad nemaš takveporive. Opet sam bila zbunjena. To mi je izgleda glavna osobina poslednjih dana.

Ponovo sam bila u istoj pećini. Ovoga puta Lara me je postavila da sedim na panjukoji juče nisam primetila. Oko mene je postavila ogledala, poput kakvog paravana. Trebalasam se posmatrati, ući u dubinu svoga bića. Uvrnuto! Ali takvi su vam umetnici kroz celuistoriju čovečanstva! Ćutale smo. Iskreno ja baš i nisam videla svrhu ovog eksperimenta,ali nisam je mogla razočarati. Izdržala sam da ćutim taman toliko vremena koliko jepotrebno da popušim jednu cigaretu.

-Saša juče nije hteo da uđe u pećinu. Kontam da se plaši pećina.- Vikala sam jernisam znala da li je ona tu. -Mislim, kad sam se ja prepala i vrisnula, onda je ušao. Baremmi je tako rekao ja sam se onesvestila.- Sa druge srane ogledala muk. -I sanjala sam nekugroznu staricu. Kao da je i ona bila ovde. Totalno ludo.- Zaćutala sam shvativši da samrekla reč lud. Bilo mi je neprijatno. Sa druge strane muk. Zapalila sam još jednu cigaretu.Posmatrala sam dim u ogledalu. I posmatrala sam svoje oči. Pojavile su mi se male boreoko očiju. Nisam pre to primetila. -Hm, moraću da kupim jednu od onih krema što ihreklamiraju. Jel' misliš da stvarno deluju? Ja ne znam nikoga ko ih koristi.- Sad sam bilapotpuno sigurna da me je ostavila samu. -Je li smatraš ti sebe lepom ?- Opet samprogovorila i ni sama ne znajući zašto pitala potpunu glupost. Naravno da smatra. Devojkaje prelepa!!!

-Lepota je diskutabilna i promenjiva stvar. Ne vredi bacati reči na nju.- najzad sezačula.- Kako je izgledao cvet koji si videla?

-Obično, kao i svaki drugi cvet.

74

-Ne postoji cvet koji izgleda obično.- shvatih da me upravo prekorela.-Pa, unutra je bio žut a okolo su bile bele latice. Kao oni što smo ih crtali u školi.-

Ovo je nasmejalo. Kroz celu pećinu je odzvanjao njen smeh. Smejala se poput Saše.-Pa šta ti je smešno?-Činjenica da nas još od malih nogu uče kako da na tačno određeni način radimo

sve stvari pa i to kako da nacrtamo cvet! Tebi to nije smešno? A i cveta više nema.-Pa nisam nikada razmišljala o tome.- Priznadoh krajnje iskreno. -Mada čitala sam

jednom o tome. Ne znam gde sam to pročitala sećam se da su tvrdili kako je čovek usnovima zapravo pravi on, oslobođen od sprega drustva. Da je čovek u snovima slobodan. -Bila sam jako ponosna na sebe što sam se setila toga u tom momentu.

-Ja izbegavam da čitam takve knjige. Onda više ne znam šta su moje a šta su tuđemisli. I ne bih se baš složila da je čovek slobodan u svojim snovima.

Čula sam pomeranje ogledala iza mojih leđa i ubrzo sam i videla Larin odraz uogledalu ispred mene. Smeškala se.

-Šta ti znaš o mome bratu?- Naslonila se rukama na moja ramena. Posmatrale smo seu ogledalu.

-Ništa i sve…- Progovorih posle par sekundi, shvativši da sam rekla istinu.-Hm…- Delovala je pomalo nezadovoljnjo.-Znam da će ovoga puta biti sve kako treba. Ne pitaj me kako to znam, jednostavno

znam.Nasmejala se. -To je sasvim dovoljno. Ali volela bih ti na putu do kuće ispričati

nešto što ti on verovatno nikada neće ispričati. On je navikao da živi sa tim pa nemapotrebu da priča o tome.

Krenule smo natrag. I kao što mi je i rekla na putu do kuće saznala sam zašto Sašane voli pećine. I znate šta je nagore, rasplakala sam se. I Lara me tešila! A zapravo jetrebalo biti drugačije. Ja sam ta koja je trebala tešiti nju! A celu priču mi je počelasledećom rečenicom.

- Ništa od ovoga za mene nije stvarno, potpuno je isto kao i san…-Čega ovoga?-Ovoga oko mene što se zove život ili kako već. Jer ne mogu se složiti sa principima

delovanja od kojih je sačinjen pa mi je logično da ga i ne shvatam ozbiljno. Jednostavnoništa od ovoga za mene nije stvarno, sem Saše, Mihaila a sada i tebe. I naravno, stvarna jeona pećina.

-Koja pećina?Da, objasnila mi je koja pećina. Mislim da nikada pre nisam shvatila pravu veličinu

strahote i bezumlja rata, kao ni pravu veličinu roditeljske ljubavi i ljubavi uopšte! Ispričalami je priču koja je sada već deo njene porodične istorije, o ljubavi između dvoje razlicitihvera, o vremenu kada je bilo jako važno kojoj veri pripadaš, o ljubavi koja nija priznavalate razlike, o nekim ljudima koji nisu mogli razumeti tu ljubav, o pećini u kojoj je otac imuž pokušao naći zaštitu za svoju porodicu jedne noći kada je razum napustio njihov grad.O pećini u kojoj je bezuspešno svojim telom pokušao zaštiti majku svoje dece. O pećinikoja je te večeri jedino uspela zastiti, malog Sašu sa rukama čvrsto zgrčenim preko Larinihočiju i usta.

Ćutale smo do samog ulaska u dvorište. Opet sam se osećala loše i imala sam onučudnu mučninu. Saša i Mihailo su bojili nekakve letvice nebo plavom bojom. Delovalo jekao da se dobro slažu. Pričali su.

-Ne bih se složio…- Naravno to je ta čuvena Sašina rečenica! Shvatila sam da samzavolela i nju.

-Ali je tako. Ljudi koji veruju opasniji su od ljudi koji ne znaju. Lakše se izgibiti uveri nego u neznanju. Praznina je jednostavno praznina! Vera koja prerasta u praznoverjeje opasna igračka…

-Misliš vera koja preraste…-Ne! Opasna je samo u tom nazovimo ga tako, procesu prerastanja! Posle je samo

praznoverje, mit, bajka, književnost…-Oh, dokle ste vas dvojica otišli!- Lara se smejala shvatajući o čemu pričaju.-Lepo ste se provele?- Mihailo je kao i obično bio veoma ljubazan.

75

-A zašto si ti plakala?- Ne znam kako ali Saša je primetio moju potrešenost.-Ženske priče, idemo da skuvamo kafu a vas dvojica operite ruke i dođite.-

Priznajem da sam se oduševila Larinom snalažljivošću.

Kasnije tog dana večera se pretvorila u pravi rat između Lare i Saše. A počeo jeLarinim insistiranjem da pričaju o njenom povratku to jest nepovratku i Sašinimodbijanjem da o tome pričaju pred Mihailom, Mihailovim pokušajem da se povuče u sobu,što mu je Lara oštro i odlučno bukvalno zabranila, i mojim povlačenjem u sobu jer nisambila u stanju podržati Sašu, a još manje sam želela da mu se suprostavim jer sam shvatilada je zaista zabrinut.

Krajnji ishod. Ostaćemo ovde još par dana u kojima bi Saša trebao taktički zadobitiLarino poverenje i ubediti je da krene sa nama. Nisam imala srca da mu kazem da je tajnjegov plan osuđen na potpunu propast. Danas sam upoznala Laru i shvatila da niko nikadaneće moći da utiče na nju a ni na njen život. I znate šta, divim joj se na snazi kojuposeduje, na snazi i veličini njenog srca. Rekla mi je da je sve lako kada naučiš daopraštaš, da je to jedina stvar koju ljudski mladunci treba da nauče, posle toga će sve samishvatiti. Rekla mi je i da ona nikada neće imati dete, jer zasto bi donosila na svet još jednobiće kome će taj svet biti stran i težak. Pomenula sam ovo Saši. Nasmejao se i rekao neštotipa i ti još uvek tvrdiš da je ona normalna. Da, tvrdim da je ona normalna. Normalnija jeod mene. Ona je jednostavno drugačija. Ona je jednostavno Lara. To nije toliko teškoshvatiti. Na kraju se i Saša složio sa mnom ili je bio preumoran za neslaganje.

***

-A gde je gospodin Irvin Gombrih, ako to nije odveć prevelika tajna!!!- ljutito jeurlao Divin šetajuci u krug po stenju i kamenju. U tom momentu iznenada se naoblačilo ijako smračilo. Stravično je grmelo! Kroz blesak munje samo se nazirao Divinov besni hod.

-Kao da nije dovoljnjo sablasna slika njega samog pa još i besnog! Nego nam iservira propratne svetlosne i zvučne efekte.- došapnu mi moj čuvar, po prirodi prepunsvakakvih strahova. -Već vidim jata lešinara kako bezbrižno kruže iznad nasih glava idebele dlakave udove otrovnih paukova kako se izviruju iz pukotina ovog bezdušnogzdanja!

-Isuvise epske fantastike čitaš , moj prijatelju van ovog sveta.- Pokušala sam gaumiriti, jako me stegao za ruku i njegovi dlakavi dlanovi mi nikako nisu prijali kožitrenutno.

-Nemoguće! Sećaš se ja sam u tom svetu jebena mačka! A ako se buve svrstavaju uepsku fantastiku one sa kojima se ja tamo patim su doskakutale iz nekog horora!

-Ako ste završili sa češkanjem svoje stražnjice ja bih sad želeo dobiti odgovor namoje pitanje!- Divinov gromki glas prenuo nas iz čavrljanja. Shvatila sam da se obraćaonama. Lucifer je počeo mucati pokušavajući doći do reči i daha.

-Šta je, da ti maca nije odgrizla jezik?- smejao se Divin unoseći mu se u facu.Nalazim da ova pošalica apsolutno nije bila smešna. A i niko se od prsutnih nije smejao,osim njegovog veličanstva Divina.

-Verujem da niko od mojih ljudi nije upućen u kretanja gospodina Gombriha!-Odlučno sam pokušala zaštiti sve prisutne i moj odred Spavača koji je svima na tapetu.

-A ja verujem da nikoga ne interesuje u šta Lara veruje!!!-Mene to interesuje!- Irvinov piskavi glas prvi put mi je doneo olakšanje. Pojavio se

na vrhu stene potpuno nehajno kao da se ništa ne događa. Prestalo je da seva i grmi i

76

ponovo se pojavila svetlost. Vladala je potpuna tišina. Irvin je u rukama držao jabuku izvuk njegovog griženja je bilo sve što se čulo. Divin ga je samo nemo posmatrao držećiskrštene ruke na leđima. -Laro bili ste u pravu, ove jabuke su vraški dobre! Hahahaha,vraški dobre. Sjajna fora!!! Đavolje dobre jabuke!

- Ako ste završili sa pravljenjem aforizma dana da li bi ste nas gospodine Gombrihprosvetlili i rekli nam gde ste bili?- Zaurlao je Divin i oblaci su se opet počeli pojavljivati.

-O, ne opet…- Očajno je uzdahnu Luci i pribi se uz mene toliko da sam mogla osetitikako mu se celo telo trese od straha.

Irvin je podigao ruku i na opšte zaprepašćenje svih oblaci su se povukli. Divin senamrštio i masa je nesvesno polako počela uzmicati od njega.

-Nisam raspoložen danas za kišu! Divine pozovi sve koje si imenovao da su nešto ipođite sa mnom. Imamo mali problem.

Stigli smo do svog odredišta i nastala je potpuna zbrka, koja je usledila posleIrvinovog zvaničnog saopštenja da je iz sela nestao Čuvar Vremena i svi njegovi rekviziti.

-Kako je mogao to da izvede?- začuo se Lucijev uplašeni glas.-Moje straže nisu nista primetile. Ovo su našli na jednom od izlaza.- Izis je

objašnjavala pokazujući na ogrlicu oko njenog vrata.-Sad su počeli da se bave i kriminalom. Ovo je klasično kindapovanje!!!- besneo je

Divin-Pokušava da nas uspori. Verovatno je shvatio da planiramo da mu naudimo.

Pokušava da stopira dolazak najdužeg dana u godini.- Izis je naglas pokušavala doći dologičnog odgovora.

-Ovo znači da može ovako da nestane bilo ko od nas!- Irvin se i dalje držao svogzvaničnog tona i širio paniku na sve prisutne.

Na sve prisutne osim Lare. Meni je nešto drugo privuklo pažnju. Nešto što ostalinisu ni primećivali. Sagela sam se i ispod Irvinove noge izvukla zgaženi cvet. Isti onaj kojije misteriozno nestao iz mog Kraja Sveta. Ostavio ga je meni. Želeo je da znam da je biotu. Želeo je da znam da je sve ovo njegovih divnih ruku delo. Iskusan posmatrač mogao je u tom trenutku videti paniku na Lucijevom repu, besnocrvenilo Divinovog nosa, Irvinovo uživanje u sejanju straha, zabrinutost u ledenim očimamoćne Izis i tajanstveni skriveni smešak zaljubljnje Lare.

…

Noćas me probudila žeđ. Izašla sam u dvorište i krenula ka bunaru. A onda sam čulanešto što ne mogu objasniti i nešto što definitivno nisam želela pominjati Saši. Lara iMihailo su se svađali. Po prvi put sam ih čula da tako pričaju i to mi je bilo nespojivo sanjima. Kao da te dve osobe trenutno nisu bili oni.

-Vrati Čuvara Vremena! I šta si uradio sa njim!?- Lara je zvučala kao kava ranjenazver.

-Neću, dok ne shvatiš šta radiš!- Mihailov glas je bio najsličniji zvuku hukanjavodopada u daljinji, kao šapat dovoljnjo jak da vas obori na zemlju.

-Vrati Čuvara Vremena!-Neću dok ne shvatiš!Mislim da su ove rečenice ponavljali jedno drugome do same zore. Ja sam se već

posle nekog desetog ponavljanja vratila u krevet potpuno lišena sna i razumevanja za onošto sam čula i što se odigrava u susednoj sobi. U svakom slučaju neću to pominjati Saši,ustvari nikome od njih troje. Zapravo, zaboraviću to. Da, tako je najbolje.

…

Probudila sam se veoma kasno. Bilo je skoro podne. Saša je već bio budan i vankreveta. Našla sam ga u dvoristu. Pravili su roštilj, Mihailo i on, zajedno. Kao da se sinoćništa nije ni desilo. Zanimljivo! Zanimljivo i licemerno, rekla bih. Da bi odvukao Laru od

77

Mihila danas mu je postao gotovo najbolji prijatelj. A i Mihailo je prihvatio ovu igru. Pilasam kafu na verandi i posmatrala ta dva muškarca koja se treutno bore za naklonost jednežene iz razloga koji se zovu isto ali su potpuno različiti. Taj razlog je ljubav. Smejali su se.Nisam slušala o čemu tačno razgovaraju. Samo sam im se na kratko obratila kako bihsaznala gde je Lara. Bila je u šetnji. Predpostavila sam da je otišla do Kraja Sveta. Usvakom slučaju verovatno je htela da ih ostavi same ne bi li se nekim čudom njih dvojicarazumeli. Iskreno, ni ja nisam htela da im smetam.

Razmišljala sam o prethodnim danima. Priznaćete, bili su burni i pre svega naporni.Nisam stigla ni da razmislim o svemu što se dešavalo, kao ni o ljudima koje sam upoznala.A ćinjenica je da su svi ti ljudi, drugačiji od mene, drugačiji od većine ljudi koje poznajem.Zaniljiva plejada likova, rekla bih. I zaista, sve bi ih mogla staviti pod Vaču šifru F69. Da,nespecificni poremećaji ponasanja odrasle osobe. Zanimljivo. Ali shvatila sam dapoznajem mnogo osoba koje bih mogla zavesti pod istu šifru. Mogla bih, ali neću. To jeipak Vaš posao, na kraju krajeva. Sredina definiše pojedinca. Pročitala sam to negde. Kogod da je to napisao, imao je pravo. Sredina definiše nas.

Lara se pojavila tačno na vreme za ručak. Nismo mnogo pričali. Opšte stvari, olepom danu, divljim guskama i polomljenim crepljikama. Izbegavali smo sukobe.Verovatno zato što su svi bili umorni od prethodne noći, umorni i neispavani. Posle toga sudečaci rešili da zamene polomljenje crepljike. Ja sam oprala sudove i kada sam se vratilana verandu Lara je već zaspala u svojoj stolici za ljuljanje. Istina delovala je veomaiscrpljenjo. Predpostavljam da uopšte nije spavala prethodne noći. Odlučila sam da se i jaodmorim malo posle ručka. Uzela sam nekakvu knjigu koju sam našla u kuhinji i otišla usobu. Knjiga je bila abnormalno dosadna i veoma brzo me uspavala.

***

Obrela sam se u selu i potrčala kao sumanuta sa ciljem da što pre nađem Izis. Setilasam se da mi je Luci rekao kako je često viđao da stoji na crvenim orlovskim stenamaiznad sela, kao da razmišlja da li da skoči ili ne. Tu sam je i pronašla.

-Pozdrav veliki vođo Spavača. Pripremila sam ti napitak trave večitog sna. Uskoroće biti vreme.

-Nisam zato došla ka tebi.-Zaista! Opet imaš neku dilemu?- Delovala mi je pristupačno za razliku od svih

naših prethodnih susreta. To me je ohrabrilo.-Molbu i pitanje.-Prvo pitanje. Više volim pitanja, molbe znaju da budu zamorne.-Tvoja ogrlica. Odakle ti?-Rekla sam ti to, zar ne!?-Ali si lagala! Odakle ti?-Našla sam je. Zadovoljna si odgovorom?-Nisam. Niko nije u stanju da dodirne ili podigne bilo šta što je deo sna! Kako si je

uzela?-Pa ja mogu da je uzmem. Misterija rešena!- Sada je već zvučala kao Izis koje sam

se plašila.-I šta još? Šta još mozeš da uzmeš iz sna?-Ako ovo vodi ka tome da sam ja umešana u nestanak Čuvara Vremena onda

odbijam da učestvujem u daljem razgovoru!!!

78

-Znamo ko je to uradio! Nije to pitanje, već šta još možeš da uradiš?-Skoro sve! Šta te tačno zanima?-Skoro sve?-Da, skoro sve! Kuda vodi ovaj razgovor?-Možes da promeniš san?Ćutala je i gledala u daljinu. Ni jednim jedinim gestom nije odreagovala na moje

pitanje. Ponovila sam ga. Ćutala je. Netremice sam gledala u nju očajnički se nadajući daje odgovor na moje pitanje potvrdan. A ona je ćutala kao da me namerno mučila svojomtišinom.

-Ako neko promeni san, onda to više neće biti isti san i onda će novi sanjači bitiizolovani od nas. U pravu sam, zar ne!? U tom slučaju neće se povećavati ova skupinaprognanih i prokletih. Ostaćemo samo mi. Da li sam u pravu?- Nastavila sam ali ona je idalje ćutala. - I kada je uspavam Mihaila, to će biti potpuna pobeda!

-Rekla si da imaš molbu.-Da, da promeniš san!-A zašto bih ja to uradila? Kad uspavaš onu Božiju protuvu mi ćemo u svakom

slučaju biti bezbedni, zar ne?-Ali moraš to da uradiš?-Ništa je ne moram!!!-Ali bi mogla! Verujem da si jedina u celoj ovoj šaradi koja ima barem malo griže

savesti.-Veruješ? Olako koristite tu reč, mlada damo.-Izis, sve što treba da uradiš je da promenis san.- Bukvalno sam je molila, čak sam

se noslila mišlju i da kleknem ispred nje. Ćutala je. I zaista nisam mogla verovati da će menaterati da uradim nešto čega se najviše gnušam. -Tek kad ti izmeniš san ja ću uspavatinjega!- Da, Lara je po prvi put u životu ucenila nekoga! Rekla sam to jako glasno ikrenula ka selu. Posle par koraka začula sam Izis iza sebe.

-Vidiš da svako može biti rđav kada je primoran!- nasmejala se.-Hvala Izis.- shvatila sam ovo kao pristajanje.-Moje pravo ime je Darma Svetlograh! I nemoj da mi se zahvaljuješ, neću to uraditi!Okrenula sam se u nameri da se vratim do nje i ovoga puta da je molim i pretim sve

dok ne pristane. Ali ona nije bila na steni. Na steni je bila samo bočica sa napitkom. Uzelasam je i krenula ka selu.

…

Probudila sam se nekih sat kasnije. Bila sam jako žedna. Opet!!! I nije mi jasno štase dešava sa mojim organizmom poslednjih dana. Verovatno je to nedostatak alkohola inoćnog života. Moje jadne namučene ćelije ne mogu da se adaptiraju na redovno spavanje,čist vazduh i apstinenciju. Izašla sam u dvorište. Lara se probudila. Sedela je na travipraveći venčić od cveća. Preslatka je. Sama njena pojava vam izmami osmeh, ne mora čakništa ni reći ni uraditi.

-Izvoli, ovo je za tebe! To su divlji pertovci. Njih si videla u pećini, zar ne!?- Stavilami je venac na glavu.

-Da, cvet iz bukvara.- Nasmejala sam se setivši se naše priče. -Gde su nam jačepolovine?

-Ne znam. To sam ja htela tebe upitati. Verovatno su sišli do reke.-Prošetaću se do dole možda ih pronađem.-Ok. Ja ću još malo da odspavam. San mi je preko potreban.- Smeškala se. Nikada

do sada nisam videla takav osmeh na njenom licu, kao da je nešto skrivala. Ili mi se samoučinilo. I ja se danas osećam jako čudno.

Prošetala sam se do reke. Za to je bilo potrebno nekih pola sata hoda. Ali kada samstigla tu nisam zatekla Sašu i Mihaila. Vratila sam se nazad. Pirkao je hladan vetrić. Prijaoje,ovog uspavanog tromog dana. Uneo je malo živosti u njega.

79

Ušla sam u to predivno dvorište, popela se na verandu i bacila pogled na uspavanuLaru. Bilo je hladnjikavo da tako lagano obučena zaspi na otvorenom. Donela sam ćebe daje pokrijem. A ona je u tom momentu verovatno sanjala. Nešto lepo, rekla bih po njenomosmehu. Dok sam stavljala čebe preko nje učinilo mi se da je progovorila, buncala je.-Hvala Darma. Znala sam da ćeš savladati Izis.- Čudno! Ali ko zna kakve snove lovi nekopoput Lare.

***

Nekada davno u jednoj dalekoj zemlji,odigrala se ova priča na prvi pogled takoobična a opet, vredna pomena.

U jedno malo selo nalik na mnoga druga hiljdama puta opisana, daleko od svihputeva što ljude nesputanog duha vodiše ka svojim sudbinama, jednoga dana sasvimslučajno i uz veliku pažnju ušetao je jedan mladić. Sasvim običan mladić, stare i izlizaneali istina čiste garderobe u čudnim sandalama, kakve inače nosiše i meštani tog sela kaoi ceo taj daleki narod. I ne samo da taj obični mladić privuče pažnju svih stanovnika,već je uspeo da privuče i par posebnih pogleda.

Beše to kako stare pesme kažu, najlepša devojka i to ne samo od svih u selu ili uokrugu, već mnogi stihovi se kunu i na celome svetu. A ipak o njoj je malo ko znao bilošta. Retko su je viđali, još ređe bi je čuli kako priča. Samo su u dugim noćima meštanimogli čuti kako peva do kasno u noć sakrivena iza zidina očeve kuće.

I ne zna se tačno kako je mladić uspeo da tih par pogleda pretvori u nešto više.Neki tvrde da on beše potomak veoma veštih vračeva koji mu svoje znanje uspešnopreneše. Drugi tvrde da je on iz noći u noć slušao ispred njene kuće kako peva. I kad jesavladao sve pesme, jedne jako vedre noći osvojio devojčino hladno i daleko srce tako štojoj se pridružio i zapevao zajedno sa njom. Treći pak, tvrdiše da je mladić počeo da radikod njenog oca, uglednog i bogatog čoveka tog doba i da je dok je otac bio na putu ušaokod devojke i upitao je da li može šta učiniti za nju. A ona mu je rekla: „Imam sve a onošto nemam može mi moj dragi otac naći i kupiti.“ Na to joj naš mladić odgovori da onposeduje nešto što ona želi i da to nešto poseduje samo on i samo ona to može od njegaotkupiti. Ali devojka beše nema i gluva na njegove reči samo mu je kratkim pokretomruke pokazala da izađe iz odaje.

Ipak, u časovima dokolice, jednog vrelog i sporog dana ušetala je u očeveradionice i upitala mladića da joj proda tu tajanstvenu stvar.

Tu počinje naša priča. O ljubavi koja nije bila na prodaju a ipak beše prodata. Ozorama što behu svedoci rađanja svetlosti u očima dvoje mladih ljudi. I priča se da jesve to trajalo šezdesetisedam dana dok otac jedne noći proganjan nesanicom nije izašaoda se prošeta i spazio dvoje ljubavnika na mesečini. I beše, kažu pesnici , toliko besan iljut da se celo selo probudilo uplašeno iz dubokog sna od njegove vriske. Priča se da jelepa devojka cele te noći i narednog jutra pa sve do kasno popodne plakala i molila ocada vrati njenog izabranika. I to popodne kad je konačno savladao san, sluge pričasekasnije da je plakala u snu i jecala da će umreti, iznova i iznova.

I priznaćete priča nimalo ne bi bila čudna da se te večeri u očevom snu nijepojavio jedan zeleni mačor. I taj zleni mačor toliko isprepada nesrećnog oca da se ovajprobudio sledećeg jutra čvrsto rešen da iskaje sve svoje grehove. Dugo se pričalo o tomekako je stari trgovac išao od čoveka do čoveka izvinjavajući se za sve nepravde kojenanese slučajno i namerno. Pričalo se i da ga je u tome u stopu pratio veliki zelenimačor. I trajalo je to sve ceo jedn dan. Na kraji je ne znajući više ni sam šta je još nažaokome uradio i želeći da se što pre oslobodi tog strašnog zelenog pratioca ušao u

80

najsiromašnji deo sela i počeo deliti ljudima srebrnjake, zlatnike, a neki su se kasnijekleli i smargde sa svog ogrtača. Ali mačor je i dalje bio tu. Pratio je svaki njegov korak.Skrhan očajem i umorom od celdnevnog hoda seo je na klupu ispred poslednje kuće uselu. A iz nje pojavila se jedna stara žena. Nikada je pre nije video ali znao je za nju.Pričali su mu da je slepa ali da vidi dalje od ostalih. I ona mu priđe stavi ruku nanjegovo rame i tiho mu reče:" Možda si i kupio sve ove ljude i njihov oprost ali jednustvar ne mozeš kupiti. Nju jedino možeš blagosiljati i uživati u njoj."

I tek tada umoran i bez ikakve nade, stari trgovac i dobri otac shvati. Srećanjegove ćerke!

Priča se da su sluge cele te noći tragale za mladićem. Najbolji konji i najveštijijahači jurili su okolnim šumama i pašnjacima dozivajući ga. I pesme kažu da ga nađosepred samu zoru. Toga dana od ranog jutra slavila se njihova ljubav. Neki se i dan danaskunu da to beše najlepše venčanje ikada viđeno. Neke priče kažu da se toga dana učitavom selu i okolini iznenada pojavilo na hiljade stabljika mirisnih crvenih ruža.

Ali sve su to priče i pesme. I nije im uvek za verovati. Ipak, i dan danas zasvaki slučaj, zaljubljene devojke u tim krajevima neguju mirisne crvene ruže. Ljubavtreba da je strastvena poput njene boje, nežna pout njenih latica i postojana poputnjenog mirisa. A zeleni mačori? Pa, nije na odmet imati i jednog lenjog zelenog mačora.Čisto ako vam zatreba njegova pomoć.

...

Večeras smo ostali budni do kasno u noć. Svi zajedno na verandi umotani u ćebadposmatrali smo nebo i slepe miševe. Konačno normalna opuštena, rekla bih porodičnaatmosfera. I sudeći po ozarenosti lica svih prisutnih svima nam je prijalo ovo prečutnopomirenje shvatanja i stavova. Pred spavanje Lara nas je oboje jako zagrlila i poljubila.

-Želim vam dobre snove!- rekla je namignuvši nam pritom. Mihailo se kretao iza njei takođe nam se osmehnuo i namignuo. Kako su njih dvoje sjajan par. Lara je upravu za tospajanje po duhu, moram Vam to priznati. Možda sam čak i ljubomorna na tome što njihdvoje imaju. Ali verujem da sa malo više truda to možemo postići i Saša i ja. Malo višemog truda.

***

Toga dana Lara je popila čaj koji joj je Mihailo redovno svakoga jutra kuvao odrosnih trava iz okoline kuće. A onda je zaspala u svom omiljenom kutku dvorištaprepuštajući se prijatnom letnjem prepodnevnom suncu.

Mi, čak i dan danas deset godina kasnije, nikada ne razgovaramo o tome. Imamozaista divan život. Troje dece, masu ljudi koje sa sigurnošću možemo smatrati prijateljima,zanimljive poslove i društveno korisne hobije. Nedeljom dok deca još spavaju, odlazim ucrkvu, palim sveće, tiho se pomolim i našem parohu prenesem neko novo otkriće svoje

81

dece. Onda se vratim kući i po mirisu čokoladnog mleka shvatim da se Saša vratio i dastižem na doručak. A kasnije dok se klinci igraju, zajedno spremamo ručak,praveći se da neznamo ništa o ranim nedeljnjim posetama. Moje Bogu i Sašine gradskom groblju.

Uveče kada konačno zažmurim rešena da zaspim dugo se borim sa slikompolicijskog izveštaja, tim pre što je bio nesvakidašnji. -Prelepa devojka, duge plavekovrdžave kose u beloj prozracnoj lepršavoj haljini ležala je spokojno sa osmehom na licui mačkom u naručju na ležaljci ispod velikog hrastovog drveta. U kosi je imala divljipetrovac. Uzrok smrti: samoubistvo trovanjem.

Onda razmišljam o Mihailu. Mi ga tog jutra nismo ni videli. Nestao je. Povremenose obnovi poternica ili mi damo oglas.

TRAŽI SE. Nešto nam je uzeo…

Tada obično ustanem, odem do radne sobe i iz svoje "radne terapije" izvučemLarine priče o Snu i nađem neki novi način da ih pročitam, očajno tražeći bilo kakvunaznaku bilo čega što bi nas spasilo

. KRAJ

KRAJ

***

- Šezdeset i sedam, šezdeset i osam, šezdeset i devet…-Laro, šta to radiš?-Brojim Sašine korake11. Mogu ih čuti. Stigao si!-Zar si sumnjala u mene!?-Ne, ni jedne jedine sekunde. Ništa ne vidim.

11 U Islamu, kada poslednja osoba napusti sahrau i napravi sedamdeseti korak od grobnice pojavljuju se meleci koji pitanjima procenjuju veru umrlog.

82

-Trebaće ti malo vremena da se navikneš da gledaš drugačije. -Da si samo mogao da vidiš kako su mi svi klicali i bacali cveće na mene. Lara je

naš heroj, vikali su. Divin je hteo da pukne od zavisti. Bilo je jako smešno.-Da li je shvatio da smo ga prešli?-Ne, niko nije shvatio osim Izis. Zamisli samo, provešće čitavu večnost zarobljeni

jedni sa drugima i svojim poganim dušama. Nismo li ipak malo bili zli i prestrogi?-Sami su to tražili, nisu umeli da žive sa svojom veličinom. Ipak zauzeću se za Izis.

Ona je ta koja je uspela promeniti san. Da ga Izis nije promenila to bi i dalje bio istiDivinov san. Sada su mu ruke vezane ne može više doći u kontakt sa bilo kojim novimsanjačem. Zauzeću se za nju. Krenimo polako.

-Ali ja i dalje ništa ne vidim. I vrati mi moje strahove! Lara se plaši mraka a ja setrenutno ne plašim tame koja me okružuje. Obećao si. Vrati mi moje strahove! Zašto sesmeješ? Mihailo, vrati mi moje strahove, odmah!

-Ne duri se, najdraža. Pa, vratio sam ti ih.-Ali trebalo bi da se sada plašim…- U ljubavi nema straha, savršena ljubav izgoni strah napolje jer u strahu je

mučenje, a ko se boji nije se usavršio u ljubavi.12

-Vidim! Vidim Sašu i Anu. Saša je tužan. Oh, nikada mi neče oprostoti!-Bila si svesna šta sve tvoja odluka nosi sa sobom.-Da, bio si upravu, sve važne odluke su bolne. Hej,vidiš li?Ana je trudna...-Da. Znao sam to još dok su nam bili u gostima. Zar to nije divno!? Rađanje Života!

Mlado biće naspram cele Vaseljenje...

Svi počeci su slični već viđeni i poznati, krajevi su neka sasvim druga priča...

ČINJENICE

U svetu na svakih trideset sekundi neko izvrši samoubistvo. U Srbijise na ovaj potez odluči hiljadu i šesto osoba godišnje, po čemu smo trinaestazemlja na svetu. Prema podacima Svetske Zdravstvene Organizacije u prvihdvadeset i pet zemalja po broju samoubistava u toku godine, nalaze se iSlovenija i Srbija i Hrvatska i Bosna i Hercegovina!!!

To nije STATISTIKA, to je naša REALNOST.12 Prva Saborna Poslanica Svetog Apostola Jovana BogoslovaBogoslovva Saborna Poslanica Svetog Apostola Jovana Bogoslova 4.18.

83

PROBUDI SE

. KRAJ

Danica Bogojević

Danica Bogojević

84