7. Izveštaj o tokovima gotovineIzveštaj o tokovima gotovine predstavlja jedan od najvažnijih finansijskih izveštaja. Izveštajem o tokovima gotovine sagledavamo ukupne performanse preduzeća i dobijamo celovitu sliku njegovog poslovanja. Izveštaj o tokovima gotovine izveden je iz istih podataka koji su relevantni za sastavljanje bilansa stanja i uspeha, ali su ovde podaci grupisani na drugačiji način. Novčani tokovi u izveštaju su integrisani prema grupama aktivnosti iz kojih nastaju. Postoje 3 grupe:1) Novčani tokovi iz poslovnih aktivnosti,2) Novčani tokovi iz aktivnosti investiranja i 3) Novčani tokovi iz aktivnosti finansiranja.Poslovne aktivnosti obuhvataju prilive po osnovu naplate prihoda od prodaje proizvoda i usluga i odlive nastale u vezi sa proizvodnjom proizvoda i usluga. Investicione aktivnosti usmerene su na prilive i odlive u vezi sa sticanjem i otuđivanjem dugoročne imovine i kratkoročnih finansijskih plasmana. Aktivnost finansiranja ukazuje na prilive i odlive na osnovu promene odnosa između sopstvenog i uzajmljenog kapitala. Emisija akcija i obveznica ili pribavljanje novih kredita čine osnovne prilive iz aktivnosti finansiranja, dok odlivi nastaju kao posledica otkupa sopstvenih akcija, isplate dividende ili otplate ranije uzetih kredita. Krajnji rezultat koji se dobije iz izveštaja o tokovima gotovine naziva se neto novčani tok i predstavlja zbir novčanih rokova iz prethodne 3 grupe aktivnosti (poslovne, investicione, finansiranja).Iz ovog izveštaja dobijamo informaciju o likvidnosti i solventnosti preduzeća, o tome da li je ono sposobno da obezbedi dovoljno gotovine za isplatu dividendi, za finansiranje svog rasta i razvoja, kao i za isplatu uzetih kredita.

8. Racio analiza likvidnostiLikvidnost preduzeća predstavlja njegovu sposobnost da izmiruje tekuće obaveze u svakom trenutku dospeća. Likvidnost označava kratkoročnu finansijsku sigurnost. Racio se može pojaviti u više oblika:

Aktivna vremenska razgraničenja (AVR) predstavljaju troškove koji su plaćeni u tekućoj, a odnose se na narednu poslovnu godinu, kao i prihode koji su nastali u tekućoj, ali nisu u njoj naplaćeni.Pasivna vremenska razgraničenja (PVR) predstavljaju unapred naplaćene i obračunate prihode, kao i troškove tekućeg perioda za koje nije primljena isprava (tj. nisu fakturisani) ili obaveze koje dospevaju na naplatu u budućem periodu, a odnose se na tekući period.Standardi koji postoje u stručnoj literaturi, a predstavljaju referentnu vrednost ili orijentacionu normalu, sugerišu da racio opšte likvidnosti treba da iznosi 2, racio redukovane likvidnosti 1, a racio novčane likvidnosti nema propisan standard.

9. Racio zaduženosti i racio dugoročne zaduženosti

Racio zaduženosti nam pokazuje odnos sopstvenog kapitala i ukupnih obaveza, tj. pokazuje koliko nam je sopstveni kapital opterećen obavezama. Sopstveni kapital je garant sigurnosti poveriocima koji obično više poverenja ukazuju preduzeću koje raspolaže većim sopstvenim kapitalom, nego onom koje je zaduženije. Ranije se smatralo da odnos duga prema vlasničkom kapitalu treba da bude 1:1, mada su pravila danas fleksibilnija u ovom pogledu. U svakom slučaju, niža vrednost racia zaduženosti ukazuje na veću dugoročnu sigurnost i stabilnost preduzeća, zapravo na njegovu veću solventnost. Postoje preduzeća sa visokim udelom obaveza u ukupnim izvorima finansiranja, ali ujedno sa velikom profitabilnošću i efikasnošću u upravljanju.

Racio dugoročne zaduženosti nam pokazuje koliko je dugoročni kapital opterećen dugoročnim obavezama. On u brojiocu umesto ukupnih obaveza ima samo obaveze dugoročnog karaktera- one su relevantnije za analizu solventnosti, a u imeniocu ima dugoročni kapital. Smatra se da je dugoročni kapital, posle sopstvenog, najkvalitetniji izvor finansiranja preduzaća. Njega (dugoročni kapital), uz sopstveni kapital, čine i pozajmljena sredstva sa rokom dospeća preko jedne godine.

10. Racio pokrića stalne imovine i racio pokrića obrtne imovine NOK-om

Racio pokrića stalne imovine odgovara na važno pitanje: iz kojih izvora preduzeće finansira stalnu imovinu. Pošto je stalna imovina, zbog svoje velike vrednosti, rizika i činjenice da je na dugi rok vezana za preduzeće i da se efektuira dugi niz godina, trebala bi da bude finansirana iz sopstvenih izvora.

Racio pokrića obrtne imovine NOK-om daje reč o odnosu između NOK-a i obrtne imovine. NOK predstavlja apsolutnu razliku između dugoročnog kapitala i stalne imovine i njime se finansira deo obrtne imovine, pod uslovom da je pozitivna razlika.

11. Racio obrta ukupne poslovne imovine, sopstvenog kapitala i obrtne imovine

Racio obrta ukupne poslovne imovine pokazuje koliko puta se poslovna imovina obrnula kroz prihode od prodaje. Veća vrednost ovog racia ukazuje na činjenicu da preduzeće efikasnije upošljava svoju imovinu i brže je pretvara u novac i prihode, što je u direktnoj vezi sa likvidnošću, solventnošću i

profitabilnošću. Niska vrednost racia može da ukazuje na prekomernu vrednost imovine u odnosu na prihode koje ona proizvodi.

Racio obrta sopstvenog kapitala pokazuje nam efikasnost upotrebe sopstvenog kapitala preduzeća. Meri broj obrta sopstvenog kapitala kroz prihode od prodaje ili koliko je svaki dinar sopstvenog kapitala doprineo stvaranju prihoda.

Racio obrta obrtne imovine ima poseban značaj u sagledavanju ukupne efikasnosti preduzeća, imajući u vidu da je obrzna imovina najbliže povezana sa generisanjem prihoda. Po definiciji ova imovina se više puta obrne u toku godine i odbacuje prihode, što ne može da se očekuje od stalne imovine. Eventualne niske vrednosti ovog racia mogu ukazivati na predimenzioniranost obrtne imovine u odnosu na obim poslovnih aktivnosti usled, npr. njenog neracionalnog gomilanja, što će rezultovati finansiranje potreba za obrtnim sredstvima iz dugoročnih izvora.

15. Vremenska vrednost novca, principi i osnovne relacijeNovac koji danas imamo možemo odneti u banku ili uložiti na drugi način i ostvarivati zaradu (prinos) u godini koja je pred nama. Ako bismo novac čuvali samo kući, imali bismo oportunitetni trošak – odnosno propuštenu zaradu usled odluke da ga čuvamo, umesto da ga položimo u banku u periodu od jedne godine.Buduća vrednost je iznos koji bismo dobili ukamaćivanjem nekog sadašnjeg iznosa koji imamo. Što je veća kamatna stopa, veći je i budući iznos. Izračunavanje buduće vrednosti na osnovu sadašnje zovemo kapitalizacija. Izračunavanje buduće vrednosti:

FV – buduća vrednost; PV – sadašnja vrednost; r – kamatna stopa;

Ako nam je poznata buduća vrednost, lako izračunavamo sadašnju vrednost:

Proces svođenja buduće na sadašnju vrednost nazivamo diskontovanje. Sadašnja vrednost često se naziva i diskontovana vrednost. Pošto se stopa r koristi u procesu diskontovanja, nazivamo je diskontnom stopom.Način izračunavanja buduće vrednosti novca nakon više perioda (n) je:

Izraz nazivamo faktorom kapitalizacije.

Ako imamo nepoznatu sadašnju vrednost, a poznate buduće vrednosti i kamatnu stopu, onda nepoznatu sadašnju vrednost izračunavamo:

Izraz naziva se diskontni faktor. Diskontni faktor pokazuje sadašnju vrednost jednog budućeg

dinara. Pa se može reći i:

16. Višestruki jednaki novčani tokovi (anuiteti)Ako želimo da znamo koliko sredstava treba da izdvojimo godišnje za neki ’’X’’ period, kako bismo na kraju tog ’’X’’ perioda imali određenu veću sumu, trebalo bi da se svako godišnje izdvajanje (tokom tog ’’X’’ perioda) kapitalizuje i da se na kraju svi iznosi saberu. Primer: Želimo da znamo koliko sredstava treba da izdvajamo godišnje u sledećih 40 godina, kako bismo nakon tih 40 godina imali određenu veću sumu, onda treba da svako godišnje izdvajanje kapitalizujemo, počevši od 40. godine, pa 39. godine, i tako redom, i na kraju da saberemo sve te iznose. To bi bilo suviše komplikovano, jer imali bi preveliki broj sabiraka. Zato postoji način da se to skrati, pod pretpostavkom da su novčani iznosi međusobno jednak i da se javljaju u redovnim intrevalima. Prvo se računa sadašnja vrednost serije novčanih tokova (godišnja izdvajanja), a zatim se dolazi do buduće serije novčanih tokova. Obrazac za sadašnju vrednost većeg broja jednakih novčanih tokova je:

C je oznaka za jednaki iznos u svakom periodu i to je anuitet.

Izraz je anuitetni faktor.

Treba ponoviti da je korišćenje anuitetnog faktora moguće sako se posmatra kapitalizacija jednakih novčanih tokova. Ukoliko to nije slučaj, ne preostaje nam ništa drugo nego da prilikom obračuna diskontujemo ili kapitalizujemo svaki tok pojedinačno. Imamo i poseban anuitet koji se zove perpetuitet. To je beskonačni jednaki novčani iznos. Obrazac za sadašnju vrednost perpetuiteta:

C je iznos beskonačne periodične novčane isplate.Primer: Koliko bi danas trebalo izdvojiti za fondaciju iz koje će se najboljim studentima beskonačno godišnje isplaćivati C iznos, ako je stopa r.

23. Specifični i sistematski rizik

Specifični rizik akcije može biti eliminisan diversifikacijom portfolija. To je deo ukupnog rizika akcije koji se gubi u diversifikovanom portfoliju. Specifični rizik potiče od faktora koji su karakteristični za poslovanje samog preduzeća. Na primer: to su rizici da će njegovi dobavljači bankrotirati, da će dobri menadžeri i zaposleni napustiti preduzeće, da regulatorno državno telo neće izdati određenu dozvolu i slično. Investitori ne uzimaju specifični rizik u obzir, ukoliko su dobro diversifikovani, jer je moguće da će loš scenario u vezi s jednom akcijom biti neutralisan sa dobrim razvojem događaja kod druge akcije u portfoliju. Zbog toga specifični rizik ne zabrinjava investitore. Ono što ih interesuje jeste sistematski rizik akcije. To je rizik koji se ne može otkloniti ni u najbolje diversifikovanom portfoliju. Sistematski rizik pogađa gotovo sve kompanije i akcije u privredi.

Najčešće su izvor sistematskog rizika promene u makroekonomskim uslovima. Na primer: promene inflacije, kamatnih stopa, deviznog kursa, zaposlenosti u državi, energetski šokovi i slično. Promene ovih makroekonomskih fundamenata pogodiće sva preduzeća, nezavisno od hrane u kojoj posluju, i verovatno će se promeniti cene svih akcija. Ako su makrošokovi pozitivni, cena akcije raste i obrnuto. Od ovih rizika investitor ne može izbeći diversifikacijom, kao što se gube kod specifičnog rizika. Sistematski rizik ukazuje na činjenicu da će svi biti pogođeni (padom ili rastom cena akcija), ali to ne znači da će se svi iznosi na tržištu promeniti u istom procentu. Pokazatelj sistematskog rizika akcije je beta. Beta je standardizovana kovarijansa podeljena sa varijansom tržišnog portfolija.

COVra*rm – kovarijansa prinosa akcije i tržišta; VARrm – varijansa tržišnog portfolija; rm – oznaka za prinos berzanskog indeksa.Ako je beta veća od 1, onda je akcija agresivna – to znači da bi njeno dodavanje u portfolio povećalo sistematski rizik portfolija. To je obično akcija s veoma izraženim oscilacijama cena koja ujedno ima visok koeficijent korelacije s tržištem. Vrednost bete, od npr. 2, znači da je varijabilnost akcije dvostruko veći od prosečnog varijabiliteta na tržištu. Kada berzanski indeks poraste i opadne za 10%, cena akcije će se uvećati ili umanjiti za 20%. Ako je beta akcije manja od 1, akcije je defanzivna, a njenim dodavnjam umanjujemo rizik portfolija. To je najčešće akcija čija je cena stabilnija nego što su promene berzanskog indeksa. Akcija s betom od 0,5 ima upola manji varijabilitet od tržišnog varijabiliteta. Ako je beta akcije tačno 1, onda ona ima savršeno slaganje s promena tržišnog portfolija.

24. Model određivanja cene kapitala (eng. CAPM)

Model određivanja cene kapitala ili CAPM (’’ka-pem’’) model. On nam pokazuje da će investitori zahtevati prinos na akciju koji je veći od nerizičnog prinosa i to za iznos premije za rizik, a premija za rizik je određena proizvodom bete i tržišne premije za rizik.

re – očekivani prinos hartija od vrednosti; rf – nerizični prinos; β – beta; rm – prinos tržišnog portfolija; β*(rm-rf) – premija za rizik;(rm-rf) – tržišna premija za rizik;

U suštini, investirori zahtevaju nadoknadu za odricanje od sadašnje potrošnje, tj. za vremensku vrednost novca (nerizični prinos) i za kompenzaciju rizika koji snose (rizična premija). Što je rizik veći (veća beta), biće i veći zahtevani prinos.Tržišna linija hartija od vrednosti omogućava da se veza između prinosa i rizika grafički prikaže. Tržišna linija hartija od vrednosti odražava suštinu CAPM modela: sistematski rizik hartija od vrednosti (meren betom) određuje očekivani prinos te hartije, a odstupanje od ove zakonitosti mogu

da traju kratko ukoliko su investitori racionalni i kupuju potcenjene a prodaju precenjene hartije od vrednosti. Navedeni principi ne važe samo za jednu hartiju od vrednosti, već i za portfolio, pa i za svaku vrstu imovine (aktive) ili projekta čije performanse (rizik i prinos) analiziramo.

26. Neto sadašnja vrednost (eng. net present value – NPV)

Investicioni kriterijumi predstavljaju pravila za odabir projekata. Prvi i najčešće korišćeni investicioni kriterijum je neto sadašnja vrednost. Neto sadašnja vrednost dobija se kada se od sadašnje vrednosti novčanih priliva odbije sadašnja vrednost novčanih odliva projekta. Dakle, saberu se svi diskontovani prilivi novca koje projekat odbacuje i oduzmu svi diskontovani odlivi novca koji proističu iz projekata. Kada je neto sadašnja vrednost pozitivna onda je projekat prihvatljiv. Ukoliko se uloži u projekat koji ima pozitivnu neto sadašnju vrednost onda će vrednost preduzeća biti povećana. Projekat koji ima neto sadašnju vrednost jednaku nuli, neće povećati vrednost preduzeću i njegovi novčani tokovi biće dovoljni samo za pokriće troškova projekta, tj. za zahtevani prinos investitora i kreditora koji su podržali projekat. Samo projekat s pozitivnom neto sadašnjom vrednošću uspeva da odbaci dodatnu vrednost za vlasnike preduzeća.Izraz za neto sadašnju vrednost ima oblik:

C0...Cn su novčani tokovi projekata, a r diskontna stopa. C0 je novčani tok u sadašnjem trenutku i najčešće predstavlja ulaganje, tj. odliv novca.Preduzeće treba da prihvati svaki projekat koji ima pozitivnu neto sadašnju vrednost. Međutim, ovaj princip važi samo kada projekti nisu isključivi. Projekti su isključivi kada nije moguće preduzeti oba projekta istovremeno. Pravilo u tom slučaju je da se treba opredeliti za projekat koji ima veću neto sadašnju vrednost. Primer: Na zemljištu je moguće napraviti poslovni objekat ili stambenu zgradu, ali ne i oba projekta (nema prostora). Tada treba izračunati neto sadašnju vrednost oba projekta i izabrati onaj koji ima veću vrednost.

27. Prelomna tačkaPrelomna tačka nam daje odgovor na pitanje koja je najniža vrednost novčanih priliva koja obezbeđuje isplativost projekta. Prelomna tačka je nivo prodaje pri kojem je neto dobitak jednak nuli. Pri tome traženi nivo prodaje možemo odrediti količinski i vrednosno. Ukoliko preduzeće ostvaruje prodaju manju od prelomne tačke, onda ima gubitak. Analiza prelomne tačke nalaže razlaganje ukupnih troškova na fiksne i varijabilne. Razlika između prodajne cene i varijabilnog troška po jedinici proizvoda je marginalni dobitak. Ukupni marginalni dobitak nazivamo marginalni rezultat, a njega dobijamo kada marginalni dobitak pomnožimo sa obimom prodaje. Količinska prelomna tačka se izračunava:

Vrednosna prelomna tačka se izračunava:

28. Poslovni leveridžLeveridž podrazumeva korišćenje fiksnis troškova u cilju povećanja profitabilnosti. Poslovni leveridž pokazuje u kojoj meri su fiksni troškovi značajni u poslovanju. Poslovni leveridž predstavlja odnost između fiksnih i varijabilnih troškova. Visoki poslovni leveridž pokazuje da su fiksni troškovi u ukupnim troškovima veći nego varijabilni. Izražen poslovni leveridž znači da rast prodaje donosi veći priliv i dobitak, ali kada u uslovima visokog poslovnog leveridža prodaja pada, to znači da imamo gubitak i preduzeće neće imati dovoljno sredstava da pokrije fiksne troškove. Visoko učešće fiksnih troškova pokazuje se dobrim kada preduzeće ima veliku prodaju i prihode, a lošim kada su prodaja i prihodi mali. Stepen poslovnog leveridža pokazuje u kojoj meri će biti veza između prihoda i profita u zavisnosti od poslovnog leveridža.

Poslovni leveridž zavisi od vrste delatnosti preduzeća. U nekim privrednim granama poslovni leveridž će biti veći nego u drugim, npr.: slučaj u farmaceutskoj industriji, u kojoj su troškovi istraživanja i razvoja (fiksni troškovi) visoki, a troškovi proizvodnje (varijabilni) mali. Dok npr., konsultantske usluge kod kojih rashodi zavise od angažmana ljudi (varijabilni troškovi) i gde nema visokih fiksnih troškova. U oblastima sa visokim poslovnim leveridžom bitno je da se postigne visok nivo prodaje, pošto samo tada preduzeće može da pokrije visoke fiksne troškove. Ali kada se prestigne prelomna tačka, kontribucioni dobitak preduzeća raste znatno brže, nego kod preduzeća sa niskim poslovnim leveridžom.

29. Finansijski leveridžFinansijski leveridž pokazuje u kojoj meri je zaduženost značajna u poslovanju preduzeća. Finansijski leveridž pokazuje odnos sopstvenog i uzajmljenog kapitala i kao poslovni leveridž prikazuje rizik poslovanja preduzeća. Finansiranje dugom donosi nova sredstva za investiranje i mogućnost ostvarivanja visoke zarade, od čega koristi imaju vlasnici preduzeća. Posluje se tuđim (uzajmljenim) novcem i ne rizikuje se svoj kapital. Kada preduzeće ima visok finansijski leveridž i bankrotira, poverioci snose veći teret. Ako preduzeće ima visok finansijski leveridž i ostvaruje veći profit, onda vlasnici zadržavaju većinu. Primer: Preduzeće uzme 100 miliona i godišnje otplaćuje 5 miliona. Ako ostvari dobitak od 30 miliona, ostaju mu 25 miliona. Visok finansijski leveridž podrazumeva i visok rizik. Ako preduzeće generiše nizak prihod, onda neće biti u stanju da vraća dug i tako brže odlazi u stečaj. Visok finansijski leveridž je opravdan ako preduzeće generiše visok prihod. Preduzeće treba da ostvari stopu prinosa na poslovna sredstva veću od kamatne stope.Stepen finansijskog leveridža prikazuje u kojoj meri je izražena veza između prihoda i profita u zavisnosti od finansijskog leveridža.

Ukoliko su prihodi niži, stepen finansijskog leveridža će biti viši. To je pokazatelj rastućeg rizika – mali nivo prihoda izlaže preduzeće većem riziku od bankrotstva.

30. Pojam obrtne imovine i potreba za obrtnom imovinomObrtnu imovinu predstavljaju sredstva koja se nalaze u novcu ili sredstva koja bi trebalo za godinu dana da se pretvore u novac. To su zalihe, potraživanja od kupaca, kratkoročne hartije od vrednosti i

novac. Briga o tekućoj imovini preduzeća je sastavni deo finansijskog menadžmenta. S obzirom da ova sredstva čine polovinu i više od ukupne imovine jednog proizvodnog preduzeća ili oko 2/3 imovine preduzeća koje se bavi distribucijom, ovaj deo investicija zavređuje posebnu pažnju finansijskog menadžera. Upravljanje tekućom imovinom podrazumeva njeno nabavljanje u optimalnom iznosu, što je povezano s drugim pitanjem – adekvatnim načinom finansiranja imovine. Ako se obrtnom imovinom ne upravlja na pravi način, vrlo brzo može doći do problema u poslovanju. Obrtna imovina vezuje novčana sredstva u preduzeću i smanjuje profitabilnost. Prekomerna količina bilo koje obrtne imovine ne valja za poslovanje preduzeća. Angažovana novčana sredstva za prekomernu obrtnu imovinu mogla su biti upotrebljena za neku profitabilnu investiciju. Često u praksi kozervativniji finansijski menadžeri zadržavaju veće iznose novca kako bi time povećali likvidnost preduzeća, tj. da u svakom trenutku izmire dospele obaveze. Ali, nedovoljna količina zaliha ugrožava prodaju, jer se može desiti da preduzeće ne može odgovoriti povećanoj tražnji i zahtevima kupaca. Time je preduzeće suočeno s rizikom gubitka kupaca. Zadatak upravljanja obrtnom imovinom je utvrđivanje njenog optimalnog nivoa, a to je upravo nivo koji će minimizirati rizike i troškove.Trajnu obrtnu imovinu definisali smo kao iznos obrtne imovine koji je trajno vezan za preduzeće od osnivanja do likvidacije. Radi se o trajnoj imovini neophodnoj za minimalno funkcionisanje poslovnog procesa. Ona ne zavisi od sezonskih ili ekonomskih uslova poslovanja, niti od životnog ciklusa preduzeća. Po karakteristikama sličnija je stalnoj imovini, pošto dugoročno vezuje finansijska sredstva. Međutim, za razliku od fiksne imovine koja je godinama nepromenljiva, trajna obrtna imovina stalno se menja. Na primer: minimalno potrebne zalihe se neprekidno obrću, ali je konstantan njihov zahtevani nivo kao uslov funkcionisanja poslovnog procesa.Priveremenu obrtnu imovinu čine obrtna sredstva koja neprekidno menjaju svoj oblik i zavise od tekućih poslovnih potreba preduzeća, sezonskog uticaja, delatnosti preduzeća i sl. Vrednost obrtnih sredstava utiče na novčane tokove preduzeća od samog početka poslovnog procesa. Rastom preduzeća povećava se i potreba za obrtnom imovinom, a time i novčani odlivi iz preduzeća. Ulaganje u obrtnu imovinu ima uticaj i na neto sadašnju vrednost investicija u projekte. Neto sadašnja vrednost raste kada se potrebe za obrtnom imovinom smanjuju i obrnuto. Međutim, smanjenje obrtne imovine ima svoje maksimalne granice. Svaki dodatni pad obrtne imovine nosi sa sobom rizike i veće troškove. Nemaju sva preduzeća iste potrebe za osnovnim sredstvima. Najvećepotrebe za obrtnom imovinom imaju oreduzeća u oblasti obuće, tekstilne industrije, građevinske, autoindustrije, kao i u oblasti proizvodnje kancelarijskog materijala i opreme. Najmanje zahtebe imaju uslužna preduzeća. Gotovinski ciklus je period koji protekne od momenta ulaganja novca u nabavku obrtnih sredstava do momenta naplate gotovih proizvoda od kupaca.

31. Finansiranje obrtne imovineUmerena finansijska politika ili hedžing metoda. Suština ovog načina finansiranja je uklapanje rokova dospeća tekuće imovine i obaveza. Ovaj pristup implicira finansiranje fiksne i trajne obrtne imovine iz dugoročnih izvora, a privremene iz kratkoročnih. Time se uklapaju rokovi dospeća aktive i pasive i izbegava finansiranje sezonskih (privremenih) potreba za obrtnom imovinom iz skupih dugoročnih izvora. Na primer: ako se očekuje prodaja zaliha za 30 dana, finansijski izvor može biti kratkoročni bankarski kredit od 30 dana, jer će se naplatom potraživanja kredit otplatiti. Novac potreban za otplatu obaveza bio bi pribavljen naplatom potraživanja iz prodaje zaliha ili amortizacije. Dakle, pozajmljeni kapital ima namensku upotrebu. Zadatak mu je da proizvede sredstva kako bi se sam otplatio. Ovo je proces samolikvidacije.

Agresivni pristup. U zavisnosti od sklonosti menadžera ka riziku, razlikuje se i stepen agresivnosti ove politike finansiranja. Jedan način može biti korišćenje kratkoročnih izvora za finansiranje privremene i trajne obrtne imovine, čak i dela fiksnih sredstava, što je odlika visoke agresivnosti i visokog rizika. Ovakva politika je iscrpljujuća i neadekvatna sa stanovišta likvidnosti i solventnosti. Nemogućnost otplate glavnice i kamate, kao i teškoće pri refinansiranju, najverovatniji su scenario i rezultat agresivnog pristupa.Konzervativni pristup finansiranju karakteriše korišćenje dugoročnih izvora za pokriće trajnih obrtnih sredstava, kao i dela privremenih obrtnih sredstava. Preduzeće deo dugoročnih izvora koristi i za kupovinu utrživih hartija od vrednosti i time, na neki način, skladišti svoju likvidnost. Dugoročna eksterna sredstva su dostupna i koriste se delom i za hartije od vrednosti. Ekstremna situacija konzervativnog pristupa je da se dugoročnim kapitalom pokrivaju ukupne potrebe za obrtnom imovinom, što nosi vrlo visoke troškove, nisku profitabilnost, ali zavidan nivo likvidnosti.

32. Upravljanje zalihamaFleksibilnost proizvodnje i prodaje nezamisliva je bez određenog nivoa zaliha. Sva proizvodna preduzeća imaju neki od oblika zaliha kao što su: sirovine, polugotove ili gotove proizvode, a maloprodajna imaju zalihe robe itd. U zavisnosti od delatnosti i veličine preduzeća, struktura zaliha je različita. Zalihe daju fleksibilnost preduzeću u poslovanju, u proizvodnji i u prodaji. Na primer: ako dođe do kvara postrojenja i obustavi se dalja proizvodnja, onda uz određeni nivo zaliha gotovih proizvoda to se neće odraziti na prodaju. Fleksibilnost se vidi i pri nabavci sirovina, koja se pri postojanju zaliha ne mora odvijati strogo u skladu sa planom proizvodnje. Koristi od zaliha su višestruke i zato postoji potreba menadžera za držanje veće količine zaliha. Osim koristi, treba imati u vidu da držanje zaliha ima i određene troškove: troškove nabavke zaliha čine ispostavljanje porudžbina, prijem i provera poručene robe; troškove držanja zaliha čine troškovi propuštene kamate za novac koji je vezan u zalihe; kao i troškovi skladištenja i čuvanja zaliha. Pored ovih troškova, postoji i rizik kvarenja ili zastarelosti zaliha.Optimalna količina zaliha je ona koja minimizira ukupne troškove nabavke i držanja zaliha uz nesmetano poslovanje preduzeća. Optimalni intrevali pribavljanja zaliha su oni koji minimiziraju troškove držanja i nedostatka zaliha. Time dobijamo dve osnovne odluke u vezi sa zalihama: 1. Koliko zaliha treba poručiti u jednoj porudžbini i2. Kada izvršiti porudžbinu.Ove odluke se mogu donositi na različite načine. Mogu se tabelarno predstaviti troškovi ili grafički, međutim to je dug i skup postupak. Danas su u praktičnoj primeni matematički modeli za izračunavanje optimalne količine i vremena porudžbine zaliha. Jedan od najšire prihvaćenih modela razvrstavanja zaliha je ’’ABC’’ metod. Ovaj metod se svodi na grupisanje prema novčanoj vrednosti u grupe A, B ili C. Poseban metod upravljanja zalihama ,,tačno na vreme’’(eng. just in time-JIT) sugeriše nabavku zaliha upravo u vreme kada su potrebne preduzeću. Tačno na vreme podrazumeva postojanje vrlo preciznih sistema informisanja i komunikacije između nabavke, proizvodnje i prodaje.

33. Upravljanje potraživanjima od kupaca: kreditni standardiPotraživanja od kupca čine novčani iznos koji kupci treba da plate dobavljačima od koga su kupili robu na odloženo plaćanje. Uobičajno je da preduzeća ne plaćaju odmah pri kupovini proizvoda. Odloženo plaćanje predstavlja odobren trgovački kredit koji kupac dobija od dobavljača. Kreditna politika predstavlja uslove po kojima se kupcu odobrava kredit. Kreditni standard predstavlja minimalni kriterijum koji kupac mora da zadovolji za odobravanje kredita. Ako se smanje kreditni

standardi i vodi labavija kreditna politika, onda će verovatno porasti nivo prodaje. Međutim, postoji rizik povećanog broja nenaplaćenih potraživanja, ujedno i trošak održavanja tih potraživanja, kao i oportunitetni trošak izdvajanja sredstava za dodatna potraživanja, umesto u neku investiciju. Suprotno, stroži kreditni standardi odbijaju kupce, okreću ih konkurentima i tako smanjuju mogući prihod od prodaje. Preduzeće bi trebalo da ublažava svoje kreditne standarde sve dok profitabilnost prodaje premašuje dodatne troškove potraživanja. Upravljanje potraživanjima od kupaca obuhvata 5 koraka:1. Utvrđivanje uslova prodaje – rok plaćanja može biti pre isporuke, odmah ili u nekom budućem trenutku. Treba odgovoriti na pitanje da li ima diskonta ili ne, i u kom periodu diskont važi i slično. Kupcu je nekada isplativije da iskoristi gotovinski popust koji se daje za plaćanje u kraćem vremenskom periodu, nego da iskoristi kredit. Iz ugla dobavljača, duži period gotovinskog popusta trebalo bi da skrati vreme naplate potraživanja od kupaca i poveća koeficijent obrta.2. Utvrđivanje dokumentacije koja je potrebna u slučaju kreditiranja. Da li je potrebna menica bankarski akcept ili će se prodaja obavljati preko otvorenog računa koji podrazumeva prodaju bez formalnog ugovora. 3. Kreditna analiza predstavlja procenjivanje verovatnoće naplate od kupaca. Dobro sprovedena kreditna analiza može znatno smanjiti potencijalne troškove preduzeću usled nenaplativih potraživanja. Verovatnoća se može proceniti na osnovu iskustva s određenim kupcem, preko finansijskog izveštaja kupca i procene racio pokazatelja, izveštava agencije koje se bave kreditnim rejtingom, bankarskih provera, provera iskustava preko drugih dobavljača i slično.4. Određivanje kreditne politike podrazumeva određivanje visine kredita koji se odobrava svakom kupcu. Nakon prethodnih koraka, zajedno sa kreditnom analizom, preduzeće odlučuje koji nivo rizika je spremno da podnese u vezi sa odobrenim kreditom. Važi pravilo da kredit treba odobriti samo kada je očekivana veća korist od prodaje na kredit, nego od koristi koje se ostvaruje bez prodaje na kredit.5. Utvrđivanje politike naplate potraživanja podrazumeva definisanje postupaka prema onima koji izbegavaju plaćanje ili ne plaćaju na vreme. Kada prođe rok odobrenih kredita, potraživanja se moraju naplatiti na neki od mogućih načina. Treba ubrzati naplatu uz što manje troškove. Postupak naplate podrazumeva slanje pisama u kojim se kupac podseća na plaćanje, telefonske pozive, lične posete dužnici, kao i slanje sudskih tužbi.

34. Upravljanje novcemNovac predstavlja najlikvidniji deo obrtne imovine, što je i osnovni razlog držanja novca na računu. Upravljanje novcem predstavlja proces stalnog balansiranja oportunitetnog troška držanja novca i koristi koje iz toga proizilaze. Gotovina je potrebna preduzeću da na vreme izmiri dospele obaveze, za pokriće eventualnih nepredviđenih troškova, kao i da bi se iskoristile mogućnosti za zaradu. Gotovina se nalazi na tekućim računima preduzeća i neophodno je praviti izveštaje o stanjima bankarskih računa, o plaćanjima gotovinom, o njenim očekivanim prilivima i odlivima, kako bi se što efikasnije upravljalo gotovinom. Iznos gotovine koje će preduzeće imati na računu zavisi od njegove veličine, vrste delatnosti, ličnih osobine i sklonosti ka riziku finansijskog menadžera. Gotovinskim ciklusom merimo broj dana od trenutka izdavanja gotovine za kupovinu zaliha, materijala potrebnih za proizvodni proces, do dana naplate potraživanja na osnovu prodaje gotovih proizvoda. Troškovi u vezi sa gotovinom su: troškovi držanja gotovine (oportunitetni trošak), troškovi nedostatka gotovine (propuštena kasa skonto), troškovi transakcija sa gotovinom (administrativni trošak, provizije). Kada preduzeća imaju višak novčanih sredstava mogu ih investirati na tržištu novca, odnosno na tržištu

kratkoročnih hartija od vrednosti, koje se koriste kao zamena (supstitut) za novac. Ove hartije od vrednosti su vrlo likvidne što znači da mogu brzo da se prodaju i pretvore u novac.Kratkoročno državne obveznice predstavljaju kratkoročne, vrlo likvidne hartije od vrednosti, instrumente duga diskontnog karaktera, koje emituje ministarstvo finansija sa rokom dospeća do jedne godine. Trezor ministarstva finansija ove obveznice izdaje radi finansiranja privremenog budžetskog deficita. Ove hartije imaju vrlo mali stepen rizika, pa se tretiraju kao nerizične, s obzirom da im je država emitent.Komercijalni zapisi su kratkoročno hartije od vrednosti koje izdaju visokobonitetna preduzeća u cilju prikupljanja sredstava za finansiranje svog poslovanje. Najčešće se izdaju od vrlo uspešnih preduzeća, takozvanih ’’blue chip’’ korporacija.Seritifikati o depozitu su kratkoročne kamatne hartije od vrednosti, instrumenti duga i predstavljaju potvrdu o oročenom depozitu kod banke.Bankarski akcepti su overene menice, dužničke hartije. Njihova primena je uglavnom povezana sa spoljnotrgovinskim odnosima uvoza i izvoza robe. Blagajnički zapisi su gotovo indentični komercijalnim zapisima, a jedino se razlikuje emitent. Blagajničke zapise izdaju banke.Investicioni fondovi tržišta novca omogućavaju preduzećima da drže diversifikovan portfolio utrživih hartija od vrednosti. Ovi fondovi prodaju udele da bi prikupili sredstva od ulagača i uložili ih u instrumente tržišta novca visokih denominacija.

35. Dobavljački kredit, menice, akumulirani rashodiDobavljački kredit je vrsta kredita koje jedno preduzeće odobrava drugom preko otvorenog računa. Ovo nije formalni kredit kakav izdaju banke, već dogovor o odloženom plaćanju. Preduzeće dobija od dobavljača mogućnost da ne plaća svoje obaveze u skladu s rokom koji mu nude. On za taj rok ima mogućnost da preusmeri svoja novčana sredstva u druge svrhe. Tehnički, dobavljač isporuči robu preduzeću i ispostavlja mu račun sa specifikacijom poslate robe, ukupnim iznosom računa i uslovima prodaje. Troškovi odloženog plaćanja podrazumevaju i troškove korišćenja sredstava na određeno vreme. Njihov teret snosi kupac ili dobavljač ili oboje.Menica je jedno od sredstava obezbeđenja kratkoročnog finansiranja. Ona se koristi u slučaju kada dobavljač ima manje poverenja u kupca. Kupac je dužan da izda menicu dobavljaču kao garanciju da će izmiriti obaveze do njenog dospeća. Ako ne izmiri obaveze, dobavljač podnosi menicu svojoj banci. Banka automatski skida sredstva sa računa dužnika sve dok se menica ne isplati. Ako nema dovoljno novca, računi se blokiraju.Preduzeće može iskoristiti obaveze prema zaposlenima u vidu zarada i poreske obaveze prema državi kao izvore kratkoročnih sredstava finansiranja. Zarade se isplaćuju 1-2 puta mesečno, a različiti porezi u stalnim intervalima (PDV mesečno ili tromesečno, porez na dobit i imovinu godišnje), pa tako ovi akumulirani rashodi mogu poslužiti da se preduzeće beskamatno finansira.Izvor finansiranja najkredibilnijih preduzeća na kraći rok predstavlja i emisija komercijalnih zapisa ili bankarskih akcepata ako se radi o spoljno trgovinskom preduzeću.

36. Mogućnosti finansiranja na srednji rokVremenski period od 1 do 5 ili 7 godina obično tretiramo kao srednji rok. Izvori finansiranja raspoloživi u srednjoročnom periodu služe za ulaganje u osnovnu i stalnu obrtnu imovinu (mašine,

oprema i sl.). Srednjoročno finansiranje odgovara malim i srednjim preduzećima, koja teško dolaze do dugoročnih sredstava. Najznačajniji izvori sredstava u srednjoročnom periodu su različite vrste bankarskih kredita.Bankarski kredit sa rokom dospeća preko godinu dana su formalni ugovori između banke i preduzeća. Obično se ovi krediti ugovaraju u jednakim mesečnim ratama koje pokrivaju glavnicu i kamatu i usklađuje se mogućnost otplate rata kroz novčani tok preduzeća. Troškovi ove vrste kredita su veći od kratkoročnih, jer je banka duže izložena riziku. Pored banaka i osiguravajuća društva odobravaju ove kredite, koja deo svojih prikupljenih sredstava putem premija plasiraju kao kredite.Revolving krediti koji se obnove nakon godinu dana spadaju u finansiranje u srednjem roku. Obnavljanjem ugovora preduzeće dobija fleksibilnost i sigurnost u procesu finansiranja. Nakon isteka ugovora postoji mogućnost da se ovaj kredit pretvori u dugoročni.Bankarski krediti na osnovu zalaganja opreme predstavljaju osigurane bankarske kredite na srednji rok. Preduzeća koja nabavljaju opremu, mogu je založiti kao kolateral, a isplata kredita bi se vršila u skladu sa ekonomskom amortizacijom. Banke odobravaju kredite do maksimum 80% vrednosti opreme. Proizvođači takođe mogu ponuditi kupcima da plate samo učešće, a ostatak iznosa u ratama, zarad povećanja njihove prodaje. Proizvođači mogu da se zaštite traženjem menice od kupca i na taj način ih obavezati na buduće plaćanje.Vrlo popularan način finansiranja opreme je i lizing. Lizing predstavlja oblik pribavljanja osnovnih sredstava, opreme putem zakupa. Lizing predstavlja ugovor između davaoca i primaoca lizinga, u kome davalac daje prava korišćenja predmeta lizinga primaocu na određeni period. Preduzeća i banke često koriste lizing kao način finansiranja. Lizing predstavlja alternativni izvor finansiranja, zamenu za kupovinu iz sopstvenih ili uzajmljenih sredstava. Treba imati u vidu da je lizing skuplji vid finansiranja od bankarskih kredita. Prema načinu realizacije posla lizinga delimo ga na direktni i indirektni. Kod direktnog postoje davalac i primalac lizinga. Kod indirektnog posrednik kao što je banka ili lizing kuća. Lizing delimo i na operativni i finansijski, kao i na kratkoročni (do 3 godine), srednjoročni (3-7 godina) i dugoročni (preko 7 godina). Kod operativnog lizinga, rok trajanja ugovora je kraći od veka trajanja sredstava, pa je lizing rata niža od stvarne cene sredstava. Vlasnik sredstava je davalac lizinga, a korisnik može prekinuti ugovor o lizingu i vratiti predmet lizinga. Svi rizici i koristi od predmeta lizinga ostaju na strani davaoca. Kod finansijskog lizinga trajanje ugovora poklapa se sa vekom trajanja sredstava, a lizing rate pokrivaju cenu sredstava. Ovaj ugovor ne može da se raskine. Primaocu lizinga se prenosi vlasništvo nad sredstvima na kraju ugovora. Sav rizik se prenosi na primaoca lizinga.

39. Alternativni izvori finansiranja malih i srednjih preduzećaNa početku poslovanja mala i srednja preduzeća koriste sopstveni kapital. Kada se ohrabre onda potraže kapital eksternim putem, od svojih najbližih. Ovaj kapital poznat je pod engleskim nazivom ’’3F (family, friends, fools)’’. Ta dva izvora čine semenski kapital (sopstveni + 3F). Semenski kapital je dovoljan za start up fazu, ali je nedovoljan za finansiranje proizvodnje i rane prodaje proizvoda. Pored ovog kapitala moguće je finansiranje početne faze i kapitalom biznis anđela i rizičnog kapitala. U ovoj fazi (početnoj) je teško dobiti bankarski kredit, s obzirom da preduzeće nema opipljivu imovinu da posluži kao kolateral.Biznis anđeli su bogati pojednici koji investiraju u inovativna preduzeća koja nose visok rizik, kao i moguć visok prinos. Njihovo ulaganje je gotovo isključivo vezano za ranu fazu rasta. Prinosi koje

očekuju su oko 10 puta veći od ulaganja. Očekivani period povraćaja investicije je 5-7 godina. Obično ulažu u preduzeća iz IT-a, biohemije, molekularne biologije i takvih sličnih brzo rastućih delatnosti. Biznis anđeli donose svoja iskustva, kontakte, obavljaju ekspertizu, postavljaju strategiju, a za uzvrat dobijaju vlasnički deo nad preduzećem. Najčešće se radi o kontrolisanom vlasništvu koje im omogućava kompletno upravljanje nad preduzećem. Oni ulažu od 20.000-250.000e u pojedinačno preduzeće, za razliku od rizičnog kapitala gde ulažu po 2.000.000e i više. Biznis anđeli ulažu svoj novac u tuđu ideju i kroz zajednički rad razvijaju preduzeće.Fondovi rizičnog kapitala su najčešće organizovane kao d.o.o. Njih čine sredstva pojedinačnih investitora, ortačkih društava, osiguravajućih društava, zadužbina, investicionih fondova, fondacija i korporacija. Oni ulažu u mala i srednja preduzeća u početnoj fazi sa nedovoljno sredstava za dalji razvoj. Rizični kapital ulaže u nove tehnologije koje su sposobne da generišu visoku zaradu u ranoj fazi rasta. Fondovi snose visok rizik i očekuju visok prinos, najčešće u periodu od 5-7 godina, a najviše 10. Fond ulaže u preduzeće sa ciljem kontrole u vlasništvu i upravljaju, dovodi svoje stručnjake i sprovodi ekspertizu. Rizični kapital napušta preduzeće kada ono postane samostalno i dovoljno razvijeno za veća poslovna restruktuiranja u vidu pripajanja, akvizicija ili listiranja na berzi. Najveća prednost finansiranja putem rizičnog kapitala nalazi se u pribavljanju povoljnog kapitala, znanja i sticanja mogućnosti razvoja ideje do faze ekspanzije.

40. Proces inicijalne javne ponudeInicijalnu javnu ponudu predstavlja prva prodaja akcija preduzeća putem javne ponude. Inicijalna javna ponuda je primarna ponuda akcija i samo primarnom prodajom se obezbeđuje dodatni kapital za preduzeće kao i prilivi gotovine za finansiranje. Svaka naredna, sekundardna, se vrši između vlasnika tih akcija i ne obezveđuju dodatni kapital za preduzeće. Preduzeće koje je izvršilo inicijalnu javnu ponudu može ponovo izdati akcije da prikupi dodatna sredstva - to je proces dokapitalizacije. Preduzeće koje je već poslovalo u nekoj pravnoj formi inicijalne javne ponude, postaje akcionarsko društvo, čime se vrši proces korporatizacije kapitala. Kapital se izražava kroz broj i vrednost akcija. Proces inicijalne javne ponude počinje od odluke vlasnika da deli svoj deo vlasništva nad preduzećem sa drugim investitorima. Najčešći uzrok te odluke je ograničeno eksterno finansiranje za dodatni rast preduzeća. Vlasnici preduzeća vide da preko inicijalne javne ponude mogu da materijalizuju svoj uspeh i ulaganje u preduzeće. Njima to predstvalja primarnu i najunosniju izlaznu strategiju iz preduzeća u koje su ulagali.Prednosti izlaska na otvoreno tržište:Preduzeće stiče mogućnost pribavljanja vlasničkog kapitala, nasuprot zaduživanju. Inicijalna javna ponuda donosi preduzeću veću reklamu, ugled, reputaciju i promociju kroz obavezu objavljivanja finansijskih izveštaja.Uspešno poslovanje i prodaja akcija na berzi dovodi do povećanja kapaciteta zaduživanja i prikupljanje kapitala dokapitalizacijom. U procesu preuzimanja drugih kompanija, preduzeće može da isplati dug akcijama, u slučaju nedostatka novca. Investitori lako unovčavaju svoju imovinu prodajom akcija na likvidnom tržištu. Nedostaci inicijalne javne ponude:Osnovni nedostatak je gubitak kontrole u procesu upravljanja.Inicijalna javna ponuda je vrlo skup i dug proces i nije prikladan za mala i srednja preduzeća.

Izlaskom na tržište preduzeće dobija dodatne obaveze u cilju transparentnosti i informisanja javnosti. Mora da objavljuje finansijske rezultate (godišnje, polugodišnje, kvartalno), mora da primenjuje međunarodne standarde u cilju korporativnog unapređenja.Postoji mogućnost od neprijateljskog preuzimanja.

42. Otkup (sopstvenih) akcijaNije neuobičajno da preduzeća (akcionarska društva) otkupljuju akcije od drugih i time stiču vlasništvo nad njima. To je još jedan način da preduzeća otkupom akcija isplate gotovinu akcionarima. Drugi način je isplata dividendi, koja se razlikuje od otkupa akcija, time što otkupom akcija akcionari gube vlasništvo nad njima. Jedan od razloga zašto preduzeća otkupljuju svoje akcije je prosleđivanje viška novčanih sredstava akcionarima. Menadžment tako obaveštava da ne želi da finansira loše projekte. Drugo, otkupom akcija preduzeće podržava berzansku cenu akcija, jer smatra da je potcenjeno. Otkup akcija daje fleksibilnost akcionarima u vidu poreskog tretmana. Akcionari po isplati dividende plaćaju odmah porez. A kada im se ponudi otkup akcija, akcionari odlučuju u zavisnosti od potrebe za gotovinom da prodaju svoje akcije i time plate porez ili ne žele da prodaju i time izbegnu realizaciju dobitka i plaćanje poreza. Otkupom akcija preduzeće može izmeniti svoju finansijsku strukturu. Ako preduzeće otkup akcija izvrši uzajmljenim sredstvima, onda dolazi do povećavanja uzajmljenog kapitala i do smanjenja akcijskog kapitala. Otkupom akcija preduzeće dolazi u posed akcija kojima može da nagradi menadžment i zaposlene. Preduzeće otkupom akcija se brani od neprijateljskog preuzimanja. Otkup akcija je način da postojeći vlasnici uvećaju svoje vlasništvo i time umanje obeveze manjim akcionarima.Akcionare niko ne može da natera da prodaju svoje akcije. Njih može privući premija koja im se nudi prodajom, a to je veća cena akcije nego što je na tržištu.Otkup akcije se može sprovesti na nekoliko načina. Jedan od njih je javna ponuda za otkup akcija. To znači da svakom akcionaru mora da se ponudi mogućnost za prodaju svojih akcija.Takođe, otkup akcija može da se izvrši (ako postoji zakonska mogućnost) kupovinom na otvorenom tržištu ili čak i neposrednim dogovorom.

43. Postupak isplate dividendiKada skupština akcionara donese odluku o isplati dividendi iz ostvarene dobiti preduzeća, tada akcionari imaju pravo na dividendu. Pošto se akcijama stalno trguje i menjaju se vlasnici, potrebno je odrediti dan na kojem se pravi spisak akcionara koji imaju pravo na dividendu. To je dan dividendi i njega određuje akcionarsko društvo. Dan dividendi može biti deo statuta preduzeća ili se može posebno odrediti. Na primer: statutom preduzeća (akcionarskog društva) najčešće se utvrđuje da je dan dividende dan odluke o raspodeli dobiti preko skupštine akcionara. Alternativno, statutom se ne mora određivati dan dividendi, već se preduzeću ostavlja mogućnost da samo odabere. Dan objave je dan kada skupština akcionara donese odluku na koji dan će isplatiti dividendu. Taj dan kada se isplaćuje dividenda je dan isplate. Da bi se akcionar našao na spisku za isplatu dividendi, on mora najkasnije 3 dana pre dana dividendi da kupi akcije, jer je iz tehničkih razloga potrebno 3 dana za obradu transakcija i evidentiranja u ’’knjigu akcionara’’. Dan kada se kupi akcija koja nema pravo na dividendu je dan bez dividende. Redovna dividenda se isplaćuje na godišnjem nivou, a može i na pola godine ili kvartalno. Preduzeće može, pre usvajanja godišnjeg finansijskog izveštaja i godišnje skupštine akcionara, isplatiti prevremenu dividendu – međudividenda. Međudividenda se može shvatiti kao svojevrsna

akontacija. Iznos koji se isplati kao međudividenda se oduzima od ukupnog iznosa za isplatu dividendi i ostatak se isplaćuje redovnim dividendama. Preduzeće može ponuditi akcionarima plan reinvestiranja dividendi. To je ponuda da dividende automatski reinvestiraju u akcije preduzeća koje isplaćuje dividende. Postoje dva plana reinvestiranja: prvi podrazumeva kupovinu već emitovanih akcija na berzi. Drugi podrazumeva emitovanje i prodaju novih akcija akcionarima. Samo druga vrsta plana znači priliv novih sredstava, odnosno dokapitalizacija. Njima plan reinvestiranja odgovara, usled niskih troškova pribavljanja akcija. Jeftinije dolaze do akcija preduzeća preko plana za reinvestiranje, nego kupovinom na berzi.

44. Porez na imovinu i porez na dobit pravnih lica

Porezi na imovinu kao predmet oporezivanja tretiraju imovinu u različitim oblicima. Imovina se poreski sagledava preko imovine u statici (posedovanje, korišćenje određene imovine) i imovine u dinamici (prenošenje imovine sa jednog na drugo lice – nasleđe i slično).Porez na imovinu u Republici Srbiji podrazumeva oporezivanje na osnovu vlasništva, korišćenje građevinskog zemljišta, zakupa nad nepokretnom imovinom poreskog obveznika.Kao predmet oporezivanja nepokretnosti na koje se poreska obaveza odnosi, a koje se nalaze na teritoriji naše zemlje su: zemljište, stambene i poslovne zgrade, stanovi, poslovne prostorije, garaže, zgrade itd.Osnovicu ovog poreza čini vrednost imovine na dan 31. decembar prethodne godine (u odnosu na godinu za koju se plaća porez), s tim što se ta vrednost svake godine umanjuje za iznos amortizacije. Kod preduzeća osnovicu poreza na imovinu čini vrednost imovine koja je iskazana u poslovnim knjigama prema fer vrednosti u skladu sa međunarodnim računovodstvenim standardima. Preduzeće podnosi poresku prijavu do 31. marta tekuće godine sa utvrđenim porezom za tu godinu.Obveznik ovog poreza je pravno i fizičko lice koje je vlasnik ili imalac prava na nepokretnostima. Preduzetnici su takođe obveznici poreza na imovinu koju poseduju.Stopa poreza na imovinu je prema važećim propisima 0,4% na vrednost imovine za obveznika koji vode poslovne knjige (pravna lica), a za fizička lica koja ne vode poslovne knjige primenjuju se stope prema propisanoj skali.Zakon poznaje i poreska oslobođenja od plaćanja poreza na imovinu. Najvažnija oslobođenja tiču se imovinu u vlasništvu države, diplomatskih i konzularnih predstavništava stranih država, kulturnih i istorijskih spomenika, vlasništvo crkava i verskih zajednica i slično.

Porez na dobit pravnih licaPredmet ovog poreza je dakle, dobit preduzeća, a porez je regulisan Zakonom o porezu na dobit pravnih lica.Dobitak (ili gubitak) preduzeća iskazuje se u bilansu uspeha, a oporeziva dobit koja predstavlja osnovicu poreza na dobit, iskazuje se u poreskom bilansu koji se izvodi na osnovu bilansa uspeha i služi za utvrđivanje dobitka ili gubitka u cilju iskazivanja poreske osnovice. Ukratko, ovim porezom naplaćuje se ono što preduzeću ostane od prihoda posle plaćanja svih rashoda.Treba imati u vidu da Zakon propisuje način vrednovanja određenih rashoda, te se tako neki troškovi preduzeća ne mogu tretirati kao rashodi u poreskom bilansu. Time se sprečavaju malverzacije u prikazivanju troškova koje bi dovele do plaćanja manjeg poreza na dobit. To je slučaj sa troškovima koji se ne mogu dokumentovati. Na strani prihoda u poreskom bilansu, vredi napomenuti da prihodi od dividendi i udeli u dobiti drugih pravnih lica ne ulaze u poresku osnovicu.

Poreski obveznik poreza na dobit je privredno društvo, preduzeće koje je organizovano u cilju sticanja dobiti, a može biti i zadruga ako ostvaruje prihode prodajom proizvoda i usluga na tržištu. Pored ovih oblika, Zakon predviđa da je poreski obveznik ovog poreza i svako lice koje nije organizovano kao preduzeće ako ostvaruje prihode prodajom proizvoda i usluga na tržištu.Stopa poreza na dobit preduzeća je proporcionalna i iznosi 15% u našoj zemlji i među najnižima je u Evropi. To je jedan od faktora koji utiče na priliv stranih investicija ina privrednu aktivnost, a time i na privredni razvoj.Neke od poreskih olakšica koje su predviđene našim Zakonom odnosse se na preduzeća koja se bave radnim osposobljavanjem, profesionalnom rehabilitacijom i zapošljavanjem invalidnih lica.Porez na dobit se plaća za poslovnu godinu koja se poklapa sa kalendarskom, a poreski obveznik je dužan da podnese poresku prijavu u roku od 180 dana od isteka perioda na koji se porez odnosi.

47. Proces preuzimanjaNapadač kupuje mali broj akcija u preduzeću, prati rad menadžmenta i skupštine akcionara, kako bi prilagodio svoju ponudu. Ako napadač želi da na otvorenom tržištu stekne procenat akcija koje mu omogućavaju upravljanje preduzećem, u našem zakonu to je 25% vlasništva, onda mora da obavesti sve akcionare. Nakon toga mora da se uputi javna ponuda za otkup svih akcija. Proces preuzimanja može biti prijateljski i neprijateljski. Prijateljski proces znači da postoji saglasnost između napadača i mete. Napadač treba da da javnu ponudu sa prihvatljivim uslovima za preduzeće. Napadač može da pokrene otkup akcija i bez prethodnog dogovora sa preduzećem. Prijateljsko preuzimanje može tokom procesa da postane i neprijateljsko.Odbrana od preuzimanja počinje i pre samog procesa preuzimanja. Nadzorni odbor i menadžment mogu naslutiti preuzimanje na osnovu promena u vlasništvu nad preduzećem. Preuzimanje može biti u interesu akcionara (vlasnika), ali menadžeri misle da će im položaj biti ugrožen, pa iz tog razloga osećaju otpor prema preuzimanju. Prva odbrana od preuzimanja jeste obaveštavanje akcionara i javnosti o tome da je ono štetno i nepovoljno za preduzeće. To naravno ne mora biti istinito. Odbrana od preuzimanja može podrazumevati izmenu statuta, npr.: menja se odredba o kvalifikovanoj većini, što znači da se traži više glasova od proste većine za odobrenje spajanja. ’’Otrovna tableta’’ znači da se postojećim akcionarima nude jeftinije akcije (50%) ako napadač dostigne određeni prag vlasništva (15%-20%). Zlatni padobran postoji kada menadžeri i članovi nadzornog odbora obezbede visoke isplate otpremnina ugovorom, ako ostanu bez posla.