1. MAKROEKONOMIJA I FISKALNA STABILIZACIJAStabilizaciona роlitikа omogućava „planiranje“ ekonomskih tokova i „hva- tanje“ jaza između ponude i tražnje.

Ekonomisti ne mogu da reše metodski sukob u teoriji u smislu povezivanja mikro i makro analize, prvenstveno usled odsustva ubed- ljive teorije formiranja cena i dohotka. Tu ne pomaže ni tzv. nova kejnesijanskamikroekonomika niti tzv. nova neokejnesijanska makroekonomika. Razlike između valrasijanskih stavova, koji teže da makroekonomiju prilagode mikroteoriji, i kejne- sijanskih teorija, koje teže da mikroekonomiju prilagode makroteoriji, tako ostaju bez nove racionalne formulacije, jer je ekonomska nauka sklona da se bavi „uzvšenim“

temama bez kontakta sa praksom.Ekonomisti u traganju za odgovorom u suzbijanju inflacije pokreću sve mere: sma- njenje potrošnje, reduciranje stope monetarnog rasta, smanjenje poreza i doprinosa, reduciranje opšte i zajedničke potrošnje, uvođenje široke kontrole cena i ličniih dohodaka, instituisanje realne kamatne stope i realnog deviznog kursa, smanjenje investicija, restrikcija uvoza, revalorizacija (indeksacija) i sapinjanje efektivne traž- nje bez povećanja realne ponude. U igri su, dakle, gledišta četiri velike škole: neoaus- trijanci, postkejnesijanci, neoklasika i marksisti, čiji se stavovi međusobno razlikuju u pogledu najvažnijth makroekonomskih problema: novac, ravnoteža, očekivanja i mikro osnove. U osnovi, na površinu izbijaju dva modela mišljenja, i to: karte- zijansko-euklidovski i vavilonski.U utrobi makroekonomske problematike postoje četiri fundamentalna agregata, i to: rast, zaposlenost, cene i platni bilans. Između rasta i zaposlenosti i iz- među cena i platnog bilansa postoji kompatibilnost.

2. KEJNSOVA TEORIJA AKTIVNIH JAVNIH RASHODAKeynes je opštoj tražnji pridavao primarni značaj u nacionalnoj privredi.

Globalnu tražnju Keynes je dekomponovao na: (1) komponentu iz privatne tražnje za potrošnim dobrima i uslugama, (2) komponentu iz privatne tražnje za investicijama, (3) komponentu iz javne tražnje za potrošnim dobrima i uslugama, (4) komponentu iz javne tražnje za investicijama i (5) komponentu iz tražnje za potrošnim dobrima, us- lugama i investicionim dobrima, i uvozu i izvozu. U tom kontekstu, smanjenje po- trošnje provocira kontrakciju efektivne tražnje i redukciju investicija. U lančanoj reakciji, na teret potrošnje kreiraju se rezerve kapitala koje su apsorbovane inves- ticijama. U krajnjoj instanci, dolazi do smanjenja opšte tražnje i pojave nezapo- slenosti. Tendencijsko smanjenje granične efikasnosti kapitala reperkutuje se na nemogućnost ostvarivanja pune zaposlenosti usled pada investicija. Porast javnih in- vesticija preko javnih rashoda sada treba da rekompenzira pad privrednih investicija. Posredstvom multiplikatorskog efekta javnih investicija valja očuvati povećanje nacionalnog dohotka i zaposlenosti.

Po kejnesijanskim shvatanjima u kapitalizmu ne egzistiraju mehanizmi koji automatski uravnotežavaju odnose između agregatne težnje i ponude, i novčane i realne akumulacije. Po Keynesu potrošnja zavisi od nacionalnog dohotka i od faktora koji uplivišu na sklonost potrošnji.Keynes se zalagao za aktivno angažovanje države u procesu kreiranja dodatne investicione i potrošne tražnje kako bi se eliminisala hronična po- java insuficijentne globalne tražnje. A da bi suzbilo opadanje sklonosti ka potrošnji Keynes se zalagao za ležernije fiskalno zahvatanje dohotka namenjenog potrošnji i za progresivno oporezivanje dela dohotka destiniranog štednji.

Preporuke keynesljanske politike su opštepoznate:251 kada opadaju privatni izdaci, država ih supstituiše sopstvenim budžetskim deficitom ill smanjuje poreze sa ciljem da stimuliše privatne izdatke. Povećana potrošnja stvara radna mesta za neza- poslene. Društvo ima koristi od povećanja proizvodnje, jer povećana proizvodnja i povećana zaposlenost povećavaju poreske prihode i finansiraju deficit. S ciljem sma-

njenja inflacije država stvara budžetski višak.3.Država blagostanja

Sam pojam „država blagostanja“ je i precizan i neprecizan u, inače široko rasprostranjenoj upotrebi od trenutka supstitucije koncepcije države „noćnog čuvara“ koncepcijom „welfare state“. Termin „država blagostanja“, u odsustvu terminološke unificiranosti, stoga, ima više značenja u sinonimnim terminima:254 Social State,Planned State, Social Service State, Welfare State, Service State, Semisodalist Welfare State itd., što je rezultat različitog poimanja suštine datog pojma. Među eko- nomistima preovlađuju tri grupe mišljenja: po jednima, državna ingerencija u privred- ni život je najkarakterističnija osobina „države blagostanja“ (Pigou, Myrdal); po dru- gima je socijalni razvoj najreljefnija crta „države blagostanja“ (Kroslend, Titmus, Hobman, Hall, Arnold); po trećima je, pak, ekonomski intervencionizam (upravljanje nacionalizovanim preduzećima, politika pune zaposlenosti, poreska i kreditna politi- ka) i sistem socijalnih usluga reprezentantna bitnih odrednica „države blagostanja“

u praksi funkcionisanja države blagostanja prisutne su dve relativno slične i različite varijante: socijaldemokratska varijanta koja egzistira u skandinavskim zemljama, Francuskoj, Nemačkoj, V. Britaniji, Austriji i Holandiji, i liberalnosocijalna varijanta koja ezistira u SAD nominovane u politici Ruzveltovog New Deala, Trumanovom Fair Dealu, Kenedijevom New Frontiers i Dionsonovom Great Society. Bitno je, ipak, da su država i privreda tesno međusobno povezane i du- goročno upućene jedna na drugu tako da se država više ne može smatrati isključivim elementom nadgradnje već i segmentom ekonomsko-socijalne baze.

Koncepcija države blagostanja može se, ipak, smatrati da je zajednička tvo- revina demokratskog socijalizma i socijalnog liberalizma tako da se u isto vreme može govorlti o socijaldemokratskoj i liberalnoj varijanti sa elementima tzv. „puze- ćeg socijalizma“. Njena bitna odrednica je porast državne ingerencije u ekonomskom životu, razvoj socijalnih usluga, razvoj proizvodne aktivnosti države i povećanje državne svojine u paraleli sa proizvodnjom dobara u privatnom sektoru i sa državnim regulisanjem u oblasti cena, investicija i izvoza.

Ekonomija blagostanja u osnovi predstavlja teorijski sistem u kome je bla- gostanje, kao skup svih „zadovoljenja“ pojedinaca (individua), koji se ostvaruju upo- trebom disponabilne količine dobara, usluga i novca, osnovni cilj ljudske delatnosti.

4. Demontaža „socijalne“ državePočetkom 80-ih godina u gotovo svim industrijski razvijenim zemljama

OECD dolazi do lančanog preispitivanja koncepcije države „blagostanja“ i bazičnih principa njene socijalne politike, pod izgovorom da je prekomerni porast javne po- trošnje tokom poslednjih decenija (koji je produbio budžetske deficite) prouzrokovao snažnu birokratizaciju socijalnih službi i osnažio neracionalnu državnu intervenciju na socijalnom planu. Strategija razvoja usmerena na restrukturiranje uloge i funkcije države, koji se smatra barijerom ekonomskog oporavka, insistira na postepenom napuštanju koncepcije „prosperitet za sve“ i vrednosnih principa države blagostanja.Terapija za prevazilaženje ekonomskih poteškoća polazi od imperativa smanjivanja

izdataka za socijalne službe i programe, od sužavanja socijalnih prava, koja se znat- nim delom finansiraju iz poreskih prihoda države, i od restrukturiranja socijalne države u interesu kapitala i reprivatizacije. Revidirana socijalna politika polazi od činjenica da su socijalne aktivnosti postajale sve skuplje usled inflacije, rasta cena javnih usluga, demografskih promena, povećanja nezaposlenosti, širenja obuhvatnosti stanovništva socijalnim osiguranjem i povećanja beneficija po korisniku u oblasti obrazovanja, kulture, zdravstva, stanovanja; što je uslovilo progresiranje socijalnih troškova od 13,1% (u 1960.god.) na 26,6% (u 1981.god.) od društvenog proizvoda.

Razgradnja države blagostanja implicira reviziju programa socijalne politike u smislu da se najveći broj socijalnih usluga vrati tržištu u formi reprivatizacije, da se naglasak stavi na socijalne usluge a ne na novčana davanja, i da se implementira zah- tev za što većom ulogom dobrovoljnih i neprofitnih organizacija, neformalnih instituci- ja, verskih udruženja i dobrovoljne samopomoći. Antietatizam podrazumeva povlačenje države iz čitavog niza socijalnih programa iz razloga što su usluge i intervencije državepreviše birokratizovane, glomazne, neelastične, neefikasne i preskupe. Prestrukturi-

ranje programa socijalne politike započeto je u okvirima reganomizma i tačerizma.Glasoviti američki ekonomista Dž. K. Galbrajt duhovito je primetio da „bruto

nacionalni proizvod nije isto što i bruto nacionalna sreća“, iako se dugo verovalo da je konačno zaposednuta čarobna formula pomirenja ekonomske efikasnosti i visoke humanosti u krilu države blagostanja. Visoki društveni proizvod u brojnim zemljama OECD ipak nije postignut po cenu forsiranog izvoza, jeftinih nadnica i iscrpljivanja prirodnih resursa. Jedino se cena pravednije redistribucije ukupnog dohotka još uvek u pojedinim zemljama očituje u nesto nižem godišnjem dohotku po glavi stanovnika. Ali i to se doskoro smatralo veoma razumnom cenom za harmonično društvo. Jer, više se vrednovala oporezovana sigurnost nego neoporezovani rizik, iako progresivni poreski sistem nije „kačio„ profit od novih investicija i deoničarskih dividendi. U ekonomski sistem je, na taj način, utkan prećutni kompromis između društva i javne vlasti. Naime, društvo se odriče dela svog dohotka, predajući novac, ali i odgovornost u ruke javne vlasti, koja, poštujući volju društva (naroda), održava podnošljivi nivo socijalnih razlika i garantuje visoki „donji minimum“ životnog standarda. Ali, u da- našnje vreme država je razapeta između svoja dva lika: zaštitnika građana i zaštitnika privrede. Na ekonomsku scenu je stupila dilema: „efikasnost ili pravednost“.

5. Stop-go budžetska strategijaUmetanje finansijskog budžeta u planove-programe na srednji i dugi rok

predstavlja integraciju ekonomske i finansijske intervencije javne vlasti u procesu realizacije fundamentalnih ekonomskih planova, kao i korekturu konjunkturnih pute- va. Budžetske operacije, koje konstituišu finansijski program države, participiraju u zadovoljavanju javnih potreba, u poboljšanju ekonomskih uslova privređivanja, u

realokaciji privrednih resursa, u korigovanju inegaliteta u raspodeli dohotka, u elimi- nisanju konju-nkturnih oscilacija, u promovisanju ekonomskog rasta i t. sl.

Budžetske strategije savremenog doba usmerene su uglavnom u dva pravca: u pravcu komprimiranja konjunkturne inflacije (u kratkom roku) i u pravcu podrža- vanja napora razvojne politike (u dugom roku). Aktivna kompenzacija predimen- zionirane globalne tražnje i obezbeđenje harmoničnog i uravnoteženog ekonomskog rasta bez netolerantnih perturbacija sa brutalnim ireverzibilnostima treba da su, stoga, ugrađeni u tzv. stop-go budžetsku politiku. Apsorpcija inflacionističkog konjunktur-nog ritma i generiranje stope rasta nacionalnog proizvoda implicira smanjenje bu-

džetskih rashoda, rast budžetskih prihoda i selektivnu budžetsku politiku za resorp- ciju inflacionističke tenzije rasta cena u pojedinim sektorima, s jedne strane, i dava- nje budžetskih olakšica i refakcija u cilju stimuliranja akumulacije, investicija, the- ničkog progresa i dr. Jednom rečju, nadoporezivanjem i uvođenjem novih fiskaliteta sprovode se budžetska dejstva na tražnju, dok se sektorskom politikom subvencija sprovode budžetske akcije na ponudu. Deflacionističke i razvojne akcije budžetske politike simultano treba da obezbede ekonomski sistem od nezaposlenosti i rasta cena, s jedne strane, ali da mu obezbede i adekvatnu proizvodnu progresiju, s druge strane.6. GRANICE OPOREZIVANJA

Tax ratio (poreski odnos) reprezentuje odnos poreskih, odnosno fiskalnih prihoda prema društvenom proizvodu ili nacionalnom dohotku. U biti, tax ratio ref- lektuje porast poreskih udela u raspodeli novostvorene vrednosti, odnosno svojevrsni fiskalni pritisak, koji se konvertuje u apsorbatora dohotka, profita, akumulacije, nadnica itd. No, u teoriji i praksi nije jasno povučena linija između gornje i donje gra- nice u oporezivanju niti je fiksirana ekonomska zona između minimalne i maksimalne fiskalne presije. I, današnji koeficijenti fiskalnog opterećenja, ne reprezentuju adekvatnu meru mogućeg, dozvoljenog, tolerantnog limita oporezivanja.

Po pravilu prevazilaženje apsolutne gornje granice u oporezivanju vodi tzv. fiskalnoj saturaciji sa nesagledivim negativnim implikacijama na proizvodnju, raz-menu, raspodelu, akumulaciju, rast, standard i sl. Posledice preteranog oporezivanja, kao izraz prekoračenja poreskog limita, prema tome, su evidente. Valja, stoga, oporezivanje držati u određenim ekonomskim okvirima nezavisno od obima javnih potreba ili inflatorno naduvanih javnih rashoda. No, to ne znači da politika čvrstog držanja poreskih stopa pod ekonomskom kontrolom imperativno treba da produkujetzv. fiskalnu relaksaciju, kao forma redukujuće stope opterećenja. Ali, permanentni

porast javnih potreba, pa sledstveno tome i javnih rashoda, u uslovima sprovođenja politike fiskalne relaksacije, po pravilu, indukuje deficitarno finansiranje, budući da je iznuđeno popunjavanje diskrepance između rastućih javnih rashoda i opadajućih fiskalnih prihoda, monetarnim kreacijama ili obveznicama.

7. DVOSTRUKO OPOREZIVANJEMeđunarodno, internacionalno, dvostruko oporezivanje reprezentuje podvr- gavanje

poreskog izvora ili predmeta pod poreski udar različitih fiskalnih suvere- niteta dveju država. U tom kontekstu, dvostruko oporezivanje dolazi do izražaja kod oporezivanja prihoda (dohotka), imovine, nasledstva, kapitala i prometa robe i usluge. Naime, ako imovinu (zgradu) u zemlji X nasledi lice koje ima domicil u zem- lji Y, obveznik mora platiti porez na nasleđe u zemlji X po principu teritorijalnosti idržavi Y po principu domicila.485 S druge strane, poreski obveznik, koji ostvaruje prihode (dohodak) u zemlji X sa domicilom u zemlji Y, jedanput može da plati porezu zemlji u kojoj je prihod ostvaren, a drugi put u zemlji u kojoj ima domicil.486

Dvostruko oporezivanje na međunarodnom planu, nezavisno od oblika pore- za ili predmeta oporezivanja (prihod, dohodak, imovina, nasledstvo, kapital, promet) rezultat je, dakle, aplikacije različitih kriterijuma u procesu legislativnog utvrđivanja poreskih obaveza: (1) principa domicila, (2) principa državljanstva i (3) principa teritorijalnosti.

U okviru politike i prakse regulisanja dvostrukog oporezivanja unilateralnim merama primenjuje se princip reciprociteta, dok se kod bilateralne regulacije prime- njuje načelo bilateralnih konvencija. Princip reciprociteta „razlaže“ se na tzv. ugovor- ni (formalni) i zakonski -

(faktički) reciprocitet. Kod primene formalnog reciprociteta inostrana fizička i pravna lica oporezuju se na isti način kao i fizička i pravna lica u zemlji pod uslovom da se domaća fizička i pravna lica isto oporezuju u inostranstvu. Kod primene stvarnog reciprociteta sva inostrana fizička ili pravna lica oporezuju se na isti način kao i domaća fizička i pravna lica pod uslovom da se na domaća fizička i pravna lica u inostranoj zemlji primenjuju isti propisi kao u zemlji.

8. AkcizeAkcize (ili trošarine) predstavljaju poreze na specifične ili određene proiz- vode: prema

težini, količini ili jačini proizvoda i/ili u procentu od vrednosti; u stru- kturi posrednih poreza zemalja OECD i EZ/EU (pored carina, uvoznih dažbina, poreza na specifične usluge i fiskalne monopole), koje opterećuju alkoholna pića, duvanske proizvode, derivate nafte i motorna vozila.

Kao izvor poreskih prihoda, akcize su beležile relativno opadajuću tendenciju u strukturi fiskalnih prihoda u odnosu na relativno izražajniji trend rasta poreza na dodatnu vrednost. Za razliku od opštih poreza na potrošnju, specifični porezi na po- trošnju (odnosno na proizvode, kao što su duvan, alkohol, benzin i vozila) bazirani su na merama (jačina motora, težina duvana), a ne na vrednostima. Zbog toga su prihodi od akciza opadali. Doduše, inflacija je realno obezvređivala poreske prihode od akci- za, a i država je često izbegavala da povećava poreske stope (usled prejakog negodo- vanja potrošača, koji vrše pritisak na vlade da ne dozvole povećanje indeksa potrošnih cena).

Akcize, po pravilu, pogadaju široki spektar transakcija, u čijoj strukturi dominira potrošnja proizvoda sa neelastičnom tražnjom i sa otežanom zamenom. Diferencijalni poreski tretman specifičnih proizvoda rezultat je potrebe odvraćanja od potrošnje određenih proizvoda (kao što je duvan i alkohol) i pojedinih usluga (koc- kanje i igranje na sreću), i eliminisanja štetnih posledica na potrošače, domaćinstva i društvo. Akcize imaju za zadatak i da doprinesu zaštiti domaće industrije (auto- mobilska industrija), ekonomisanju tražnje za energijom (naftna industrija) i redukciji plaćanja javnih troškova (zdravstveni troškovi u vezi sa pušenjem i alkoholizmom) i dodatnih taksa (upotreba puteva za vožnju automobila). Preko akciza se vrši pre- raspodela dohotka posredstvom „težeg“ oporezivanja luksuznih kola, krzna, nakita i kavijara, ali i sprovođenje principa oporezivanja zagađivača okoline (benzina).

9. Porez na dodatnu vrednostSvaki poreski obveznik poreza na dodatu vrednost mora da vodi „mno- gobrojne“

poreske evidencije, a u prvom redu knjigovodstvo o ukupnoj vrednosti is- poruka proizvoda i usluga, vrednostima isporuka proizvoda i usluga krajnjim koris- nicima, vrednostima isporuke proizvoda i usluga koji su oslobođeni plaćanja poreza, obračunatom porezu prema izdatim fakturama, ukupnoj vrednosti primljenih proiz- voda i usluga sa i bez poreza, iznosu poreske obaveze za uplatu i u plaćenom iznosu, iznosu poreskog odbitka, iznosu povraćaja poreza, i vrednostima isporuka proizvoda i usluga na koje se plaća porez na dodatu vrednost registrovanim poreskim obvez- nicima.

Uvođenje poreza na dodatu vrednost po pravilu implicira pravljenje rigoroz- nih prethodnih analiza o efektima primene poreza na cene, na redistribuciju poreskog opterećenja, na plaćanje poreza prema ekonomskoj snazi i na socijalne implikacije sa stanovišta domaćinstva sa nižim dohocima. Izuzetno je važno predvideti uticaj pores- kih stopa poreza na dodatu vrednost (i to naročito kada je u pitanju samo jedna stopa- standardna ill opšta) na promet hrane, lekova, električne energije, grejanja, vode, usluga javnog prevoza, ortopedskih pomagala, pogrebnih usluga, PTT usluga, knjiga, novina i časopisa, pa i na promet nepokretnosti i nabavki opreme od strane bolnica, klinika, škola, fakulteta, naućnih, obrazovnih, kulturnih, socijalnih i zdravstvenih us- tanova.

Porez na dodatu vrednost predstavlja prostu zamenu poreza na promet, što je u tranzicionim ekonomijama samo po sebi nepotrebno.10. FISKALNI MENADŽMENT

Fiskalne finansije u sklopu makroekonomske teorije anglobiraju globalne i strukturne mogućnosti prikupljanja (mobilizacije), distribuiranja i alociranja limi- tiranih finansijskih resursa države i njenih političko-teritorijalnih kolektiva na al- ternativne načine upotrebe sa očekivanim (programiranim) prinosima (efektima) od ulaganja sredstava u procesu pokrića troškova finansiranja društvene nadgradnje i društvenog standarda, odnosno alimentiranja javnih

potreba i razvoja javnog sektora. Savremena teorija fiskalnog upravljanja formuliše kriterijume donošenja javnofinan- sijskih odluka o ulaganjima u sferi javnih funkcija države i njenih entiteta, koja anglobiraju problematiku (a) koja, kakva i koliko ulaganja treba da iznose da bi se utvrdilo koliko brzo javni sektor mora da raste, (b) kada i kako fiskalna ulaganja tre- ba finansirati da bi se utvrdila poželjna poreska i budžetska struktura i (c) koja i kakva struktura (i obim) budžetskih ulaganja treba da bude da bi se saznalo u kome su segmentu javne potrošnje rastući ili opadajući efekti (prinosi) sa stanovišta kva- liteta javnih usluga, efikasnosti zadovoljavanja javnih potreba i racionalnosti javnepotrošnje.902 To su upravo i ciljevi fiskalnog menadžmenta, koji optimizira odluke o mobilizaciji i alokaciji finansijskih sredstava na principu maksimiziranja rentabilnosti poslovanja javnog sektora i minimiziranja troškova alimentiranja javnih potreba, uzodržavanje zadovoljavajućeg nivoa likvidnosti države (bez zapadanja u deficite) ipovećanje efikasnosti poreske politike i racionalnosti budžetske politike.

U teoriji firme, primarni cilj finansijskog menadžmenta jeste maksimiranje dobiti u korist vlasnika kapitala (vlasnički koncept) i maksimiranje prinosa angažova- nog kapitala (poslovni koncept).903 U fiskalnoj teoriji države, primarni cilj fiskalnog menadžmenta jeste maksimiranje socijalnog blagostanja i društvenog bogatstva. Usuštini, fiskalni menadžment eksplicira fiskalno poslovanje države, poresku strukturudruštva, izvore finansiranja javne potrošnje i razvoja javnog sektora, upravljanje alo- kativnim mehanizmom budžetskih institucija, efikasnost ulaganja društvenih i soci- jalnih delatnosti, obim, dinamiku i strukturu javnih izdataka države, cene javnih uslu- ga i ekonomske efekte u privredi.

Fiskalni menadžment je važan segment komparativnih javnih privreda iz ra- zloga što nudi odgovore na pet osnovnih pitanja: (1) koja sredstva stoje na raspolaga- nju državi (fiskalni potencijal), (2) kako država dolazi do finansijskih sredstava (na- plata poreza, prodaja dobara i usluga na tržištu, zaduživanje), (3) kako država alocira prikupljena sredstva (budžetski i fondovski mehanizam), (4) koje troškove država alimentira (funkcionalni, investicioni i transferni) i (5) koje potrebe država zadovolja- va (odbrana, nerazvijena područja, državni organi, intervencije u privredi, zdravstvo, nauka, obrazovanje, kultura i socijalno osiguranje). Zato fiskalni menadžment mora poznavati, raspolagati i koristiti čitavu paletu finansijskih mera i instrumenata, efi- kasne fiskalne mehanizme, racionalne fiskalne institucije, efektivne fiskalne institute

i diversifikovanu fiskalnu infrastrukturu.11. UPRAVLJANJE JAVNIM DUGOM

Budući da finansijska ravnoteža u fiskalnom menadžmentu održava stvarnu ravnotežu između koristi, koje proističu iz zadovoljavanja javnih potreba i oportuni- tetnih troškova povlačenja sredstava od zadovoljenja privatnih, ličnih potreba, dejstvo ekspanzije je efikasnije ako se dopunski rashodi finansiraju novim novcem, nego ako se finansiraju iz pozajmljenih fondova. Ako se itilizira pritisak na monetar- ne dirke (tj. novi novac) stalno se povećava dohodak, povećavaju se potraživanja i struktura potraživanja postaje likvidnija. Posredstvom novčanog i zajmovnog finan- siranja, novac ulazi u budžetske jednačine i povezuje se sa cenama, investicijama,potrošnjom i dr. agregatima.U upravljačkom procesu javnog duga, zajmovno finansiranje definiše se kao investicija u javnom sektoru ili kao projekat rashoda za povećanje budućeg dohotka i poreske osnovice. Samim tim, zajmovno finansiranje elastičnije se prilagodava kapa- citetima individualnih kontributora od poreskog finansiranja; jer se neto-imovina posle davanja zajma ne menja, dok poreski obveznici smanjuju neto-imovinu za sa- dašnju vrednost tekućeg opterećenja zajmom. U relativno visokom stepenu fiskali- zacije ili saturacije izbor između poreskog i zajmovnog finansiranja u stvari svodi se na substituciju poreskog zajmovnim finansiranjem.U teoriji i praksi menadžmenta duga (zajma) često se misli da državni dug, kao zbir svih zaduživanja u prošlosti i sadašnjosti umesto oporezivanja, predstavlja teret budućih generacija bilo da se ovaj teret prenosi neposrednim davanjima mlade generacije starijoj bilo da javni dug onemogućava stvaranje privatnog kapitala.

12. FISKALNA RAVNOTEŽA I BUDŽETSKI DEBALANSI

Finansijski dezakvilibrijum u pravilu je posledica deficitarnog ili suficitarnog finansiranja finalne potrošnje (lične, investicione i društvene potrošnje) i ekonomsko- finansijskih transakcija s inostranstvom. Porast ličnih dohodaka iznad radnog produktiviteta, porast fiskalnog opterećenja iznad rasta fiskalnog kapaciteta, porast kreditnih plasmana iznad rasta kreditnog potencijala, porast međukreditiranja, porast javnih rashoda iznad rasta javnih prihoda, porast uvoza iznad izvoza i dr. u osnovi reflektuju širi kontekst deficitarnog finansiranja, odnosno anticipiranu, ex ante finalnu potrošnju dohotka i akumulacije mimo materijalno-finansijskih mogućnosti nacionalne privrede, robnih fondova, ekonomskog sistema privređivanja i doho- dovanja, i potreba društvene reprodukcije. Finansijska ravnoteža ili neravnoteža je, stoga, u uzročno-posledičnom kauzalitetu sa ekonomskom ravnotežom ili nerav- notežom internog i eksternog tipa.

U finansijskoj literaturi1709 nailazimo na različite i dijametralno suprotne teorijske interpretacije deficitarnog finansiranja. U klasičnoj građanskoj literaturiteorijske konstrukcije finansijskog mehanizma države liberalne epohe fundirane su na principu „zdravog finansiranja“ javnih potreba, deriviranih iz tadašnjih doktrinarnih učenja o mestu i ulozi društvene nadgradnje, koja je reprezentovala tipično potro- šačku sferu nacionalne privrede. U tom ekonomsko-teorijskom ambijentu, država, kao „nužno zlo“, proglašena je neproduktivnim faktorom ekonomije. Istovoremeno,konceptuirana je teorija o neproduktivnim javnim rashodima i o minimitetu poreskogzadiranja u individualnu akumulaciju. Derivirani model neutralne finansijske politike pledirao je na male, stabilne i neutralne rashode, i na indirektne, prevaljive i propor- cionalne poreze. Oformljeni model budžetske teorije i politike na principu „zdravog finansiranja“ isforsirao je primarno budžetsko načelo: načelo budžetske ravnoteže.