Филолошки факултетУниверзитета у Београду

Семинарски рад из Српске књижевности 20. века

Тема:Фолклорни елементи у приповеци ,,Аникина

времена“

Асистент: Мина Ђурић Студент: Ивана Тадић- Кнежевић Број индекса: 040037

Београд, aприл 2013.

Садржај:

Фолклорни елементи у приповеци ,,Аникина времена“.........................................................................1

Литература...............................................................................................................................................11

Фолклорни елементи у приповеци ,,Аникина времена“

Удео фолклорне традиције у нашој књижевности је веома велики и можемо га пратити од најранијих творевина усменог књижевног стваралаштва, па до наших дана. У одређеним етапама нашег књижевног развитка ова традиција је одиграла значајну конститутивну улогу, па се на њеној подлози свакако морају сагледавати поједине особености књижевног дела. У књижевности прве половине 20. века видљив је нов однос према фолклорној грађи; ауторска интенција се мења, уместо глорификацији чувара традиције сада се тежи интеграцији појединачног и општег, па фолклорна тематика није више осамостаљена и објективизирана, већ добија улогу широког контекста појединачних личних судбина. Објективни и хумористички дискурс се замењују трагичким и иронијским.

Везу Андрићевог дела са усменим народним стваралаштвом није тешко уочити, пошто се он фолклорним материјалом користи врло широко и слободно. Народно стваралаштво му је далo могућност да трага по дубинама психологије човека нашег времена, приближавајући га тиме минулим временима, а минула времена приближавајући савремености и будућности. Освојени врхови модерне филозофије у Андрићевом стваралаштву синтетизовани са народном филозофијом која је настајала вековима као мудрост живљења, као порука и поука давних времена, дали су огромне могућности за улажење у најтананије сфере људског доживљавања света. Умео је да стваралачки сједини поглед на свет народног стваралаштва са модерном филозофијом и да тиме избегне апстрактност модернизма и етнографичност фолклора. Модерну европску мисао о суштини човековог живота није схватио апстрактно, већ ју је сјединио с митом, легендом и предањем у квалитетно нову целину.1

У приповеци ,,Аникина времена“ јавили су се у ширем обиму интерпретација легенди и чисто естетички проблеми разматрани у белетристичкој форми. Андрић је покушао да испод легендарног сјаја неке личности открије трагику њеног живота, патњу и искушење2. Постављајући причу о Аники у један шири историјски контекст и доводећи је у везу са њим, тј. са оним што јој је претходило и што јој следи, посматрајући је као

1 Светозар Кољевић ,,Иво Андрић и народна књижевност“ 877. стр.2 Радован Вучковић, „Велика синтеза“, Сарајево 1974, 232. стр.

1

стварност и легенду, Андрић ју је правио на бази једне стваралачке естетичке премисе. Око Анике је градио један необично широк и развијен сплет ситуација, догађаја, ломова, драма и злочина, све отворено у временско – историјској перспективи у размаку од неких стотину и више година.

У приповеци постоје три наративне целине у којима се приповеда о лудилу попа Вујадина, Аники, и Тијани, које се могу сагледати као једна уметничка целина из перспективе својеврсне феноменологије мржње које се на разне начине испољава. Оно што је карактеристично за народну поезију, а прожима се кроз све три целине јесу типични ликови, догађаји, ситуације. На питање шта се догађа одговара се оним што се већ догодило. Неуротични поп Вујадин у наступу беса пуца на људе, а повод је била жена. Садашњост открива последице, а трагање за узроцима откриће многострукост истог. Јакша заведен Аником пуца на кајмакама и бежи у брдо, као што ће и Вујадин након много година учинити исто. По трагу претходника иде Вујадин, али и Аника, пре ње пут су утрле Тијана и Савета. Испуњава се привидно узгредна мисао једног од јунака ,,да ће Аника и мртва да нас трује“, легенда не испушта стварност ( сто година је потребно да се отров слегне ). Од Аникиних времена до Вујадинове девијације с предачким поремећајем у основи заиста је прошло око сто година. Може се закључити да је обликовање егземпларних јунака и ситуација митске провенијенције остварено у приповеци по угледу на народну колективну имагинацију, где постоји потреба да се ликови и догађаји сведу на јединствено, типично, на парадигматске ликове и догађаје. У приповеци можемо приметити читав један слој који указује на постојање приче која иде ,,с колена на колено“. Живот приче и поетичку законитост народног приповедања писац је инкорпорирао у реченицу ,,ево како је било“.Увођење читаоца у амбијент прошлог времена о којем се дуго приповедало почиње дисхармонијом, нарушеним поретком патријархалне заједнице. Андрић нас суочава са Аником коју смешта у хтонске пределе, у причу која се преносила са ,,уста на уста“.3 Он развија и причу о касаби која је сваког странца примила непријатељски и са неповерењем. Тако је примила и Михаила, као и Аникину мајку. У причи о Михајлу наилазимо на још један моменат из народне традиције, а то је да се прво жени старији, па млађи брат. Тако и старији Михаилов брат након очеве смрти „ нити је тражио себи девојку, нити је дао брату да се жени преко реда.“ У такав амбијент писац смешта и попа Вујадина, али на самом почетку он је омеђен неком нејасном, готово демонском силом која га потпуно одваја од заједнице. Он је редовно обављао црквене обреде, али није разговарао, ни пио са сељацима у црквеној порти. 3 Валентина Питулић ,,Фолклорни подтекст у ,,Аникиним временима“ Ива Андрића“ 257. стр.

2

Карактер ћутљивог попа је у опозитном односу према осталој заједници. Ту смо на трагу народне пословице која каже да „ народ зазире од ћутљива и жалосна човека.“

Насупрот типизираном појединцу уклопљеном у колектив, јавља се лик колектива, људи из народа, углавном неименовани или именовани само у систему родбинских односа. Тај колектив је главни учесник обредног процеса ( богослужење, ђурђевдански ритуал ) и зато је носилац система вредности те традиционалне фолклорне културе. То су најчешће људи запослени у пекарама, крчмама, механама, заузети сеоским пословима, људи који личе ,,као овца на овцу“. Констатујемо да је поп Вујадин у опозицији, не само према том колективу, него и у односу према женама. Жене су оне које код Андрића стварају добар или рђав глас, оне имају функцију приповедача које у народној традицији носе обележје носиоца тајних знања. Оне су приповедачи који својом инстинктивном природом стварају необичну слику да попу ,,киша из чела бије“. Ова необична констатација као да је у кореспонденцији са народном лириком где су сунце и месец у фунцији описа девојачке лепоте. На причу о попу Вујадину се надовезује још један мотив који припада народној традицији, а то је хајдучија. Бавећи се карактером Вујадина писац га смешта у амбијент хајдучке дружине. Причом о свом хајдуковању констатоваће да му је од свега остало само име: ,,и како сваки хајдук мора да има надимак, мене су прозвали хајдук Ђакон“. Још један пример је везан за убиство Крстиничиног мужа, где у Љубижди цела чаршија прича како су хајдуци ноћу напали на Крстинице хан и убили Крсту, а њу ранили. И сама Крстиница, која је починила убиство, детаљно је описала ,,грчке харамије“ које су их напале. Мистична прича о непознатим хајдуцима коју је уверљиво испричала Крстиница, у касаби се прихвата као једина истина.

У приповеци налазимо света и профана места, чисте и нечисте пределе, који у народној традицији имају важну улогу. Поп Вујадин је у тренутку своје помаме некако увек у просторима који су мрачни или осенчени, што указује на нечиста места. Он је кришом стајао у својој соби у сенци поред прозора гледајући како жене пролазе. Писац читавој соби даје обележје хтонског, јер чим жене замакну поп се са гнушањем врати у непроветрену, полупразну собу. Такође ће поп у боровој шуми посматрати са пожудом момке и жене у њиховој раскалашности. Ту се јасно омеђавају ,,сигурни и несигурни“ простори. Онако како је била подељена личност попа Вујадина, тако су омеђени простори у којима се он осећа сигурно и они у којима се јавља тамна страна његове личности. Он се никада

3

не смешта у заједницу, посебно онда када је обедовање, које је по народној традицији увек у славу предака. Он се не задржава са копачима на ручку, а његов нагонски излет у посматрању раскалашне омладине догађа се у размеђу између два ручка. И овде је Андрић на трагу народне формуле: вечерајте, мене не чекајте, која указује на некакву невољу која спречава појединца да присуствује симболичном сусрету са прецима, уз јело и пиће. Раскрсница, као нечисто место појавиће се онда када се Аника већ подала распусном животу. Око њене куће, која добија атрибут нечистог места, налази се раскрсница на којој се окупљало ,,све што не ваља и што није како бог заповеда“.4

Фолклорни амбијент је и Тасића гумно, где гори ватра око које се окупила чељад да развија жито. Слика девојчице која држи луч и ватре која гори, на необичан начин у попу буди демонску силу. Повратком у мрачну собу, поп се поново налази поред прозора који гледа на црквену порту и Тасића гумно. У амбијенту слике из хришћанског и фолклорног миљеа догодиће се несрећа. То се и дешава, Вујадин пуца у народ на гумну. После пуцњаве је отишао крај реке, умио се ( симболична лустрација водом , јавља се и у причи о Михајлу), и сео у песак међу младе раките. Ракита је у народној традицији имала позитивно значење, ,,на ракитине гране радо седају виле, јер на то дрвеће ђаволи не смеју“. То би симболично значило да је посрнули поп на тренутак потражио спас у њеној сакралности.

Битан моменат у делу је и наглашавање функције авлије. Свако излажење из куће је улажење у простор без заштите предака. Шума, пустара, колиба и кровињаре, као и крчме на раскрсници подразумевају туђе сфере, а потврду за то налазимо у народној књижевности, у бајкама. По изласку из авлије Аника дубоко дише и трепће очима. Занимљиво је да њој у отвореном простору, ван куће надолази еротска снага, а соба јој постаје хладна и мрачна. Она је тежила светлости, а по заласку сунца одлази у собу и пење се што више може, само да још једном види сунце. У фолклорној грађи постоји низ елемената који иду у прилог чињеници да је постојао култ Сунца, што се огледа у атрибутима везаним за њега, њиме се заклиње, и оно се поштује.

Фолклорни декор, који Андрић уноси у свој текст јесте прича о удаји, тиха песма коју певају циганке, као и запевање пијанаца. Не наводи се текст песама, оне углавном допиру из мрака или из јутра. И оне ће, као фолклорни жанр, бити увод, не у радост, већ у трагичан исход као што ће то бити и необична слика коју налазимо у Михаиловом сну, она, иако светла, асоцира 4 Валентина Питулић ,,Фолклорни подтекст у ,,Аникиним временима“ Ива Андрића“ 260. стр.

4

на сахрану. Сан је оквир у који је писац на необичан начин наговестио судбину Анике. Увођење сна у фабулу је поступак којим се на традиционалан начин предсказује предстојећи догађај. Симбол светлости, цвећа и отворених врата недвосмислено асоцира на простор одласка душе на онај свет.5 Обреди прелаза као што су крштење, свадба и сахрана дати су назнакама и немају никаква фолклорна обележја. Писац говори о томе да је Аника носила црњину након смрти родитеља, али не говори о самом чину и обичајима. Када говори о сахрани Вујадиновог оца, писац се такође не бави детаљно овим обредом. Чак се не зна да ли је на сахрани неко туговао, осим што се констатује да је његова сахрана била општа жалост.

Што се тиче стила приповетке, одређују га пробрана лексика, избрушен исказ, прецизна синтакса. Примарне конструкције су компарације које су модерне или фолклорно – реалистичне. Примери за поређења : зној као тешка киша, ватра као румен прозор, падају као светле капље. Историју и традицију, писац понекад стилизује метафором која је фолклорна, зато је и читљива: он би се следио од страха, речи су се гасиле и брисале, да се извади нож из ране, пустио корен, да се отров слегне. У све слојеве лексике, изузев у православни религијски супстрат и клетву продрли су турцизми. Они су знаци муслиманске традиције која се интегрисала са српском у касаби: авет, душек, тефериџ, џеп, џизлија. Историји, традицији и садржају одговарају фолклоризми који су стилизовани као лексеме, фраземе и искази. У њиховој структури се издваја неколико слојева: језик епске традиције ( удариле на ме части, није му било мрско женско, очистити кућу, пропаде човјек као у мутну воду ), регионализми ( пусти поп, попљувати образ, киша му из чела бије, орвати ), језик црквеног обреда ( бденије, литија, божја рука ), језик клетве (дабогда, жено, бијесна ходила, у ланцима те водили, сама себи додијала ). Из уста људи чује се народна мудрост изражена пословицама, изрекама, афоризмима. У приповеци обично неко од варошана износи афористично запажање које се потом потврђује. Примери за то су:

,,Коме оса слети на врат, а он се укрути пушта је да шета и чини оно што је најпаметније, чека да одлети сама.“6

Дубљи смисао ове изреке јесте да ће зло разорити само себе, што се у причи и догађа, а мировање је једино право стање у очекивању разрешења. Још једна изрека изречена у делу носи изузетну важност и у приповеци проналази потврду.

5 Валентина Питулић ,,Фолклорни подтекст у ,,Аникиним временима“ Ива Андрића“ 264. стр. 6 Иво Андрић, ,,Приповетке“, Београд, 1987, 156. стр.

5

,,У свакој жени има ђаво кога треба убити послом или рађањем, или и једним и другим, а ако се жена отме и једном и другом, онда треба убити

жену.“7

Пословице и изреке су израз пучке видовитости, мудрости колектива, али и својеврсног пророштва. Долазе затим и оријентализми у сликању као одраз средине и фолклора. Свакодневница се огледа у томе да људи пију у крчмама, механама, док жене перу рубље на реци, беру боранију и слично. Традиционални систем вредности оличен у обичајном комплексу представљен је као суштинска потврда идентитета, породичног и личног. Зато је одржање религиозног култа за јунаке оно што остаје као последње упориште, сва преостала нада да углед породице може бити сачуван. Одлазак у цркву на богослужење, паљење кандила и свећа, молитва оличавају то људско упориште у вери, поуздање ,,у Божију руку“. Патријахално васпитање, однос родитеља и деце, односно поштовање очева одишу приповетком и враћају нас у прошлост. Потчињен положај жене се запажа кроз целу приповетку, а пример за то налазимо одмах на почетку када се Вујадину роди дете, ,,истина женско“, али има времена... Поштовање традиције осликано је и у посећивању цркве за време празника. И обично се све најбитније, судбинске ствари дешавају на празнике: на Богојављење се Аника објавила људима, од Ђурђевдана до Илиндана отворила врата своје куће за мушкарце, док на Госпојину поносно пркоси проти Мелентију. Празници и вашари и јесу места где се људи окупљају и размењују приче, ти људи који личе ,,као овца на овцу“ и ,,мрав на мрава“. Слика природе, као и у народној књижевности, има фунцију најављивања догађаја; ,,необично Богојављење“ без леда и снега изнедриће лепотицу Анику, ,,споро и ћудљиво пролеће“ наговештава затишје пред буру које ће изнедрити Анику блудницу, а ,,лепа вишеградска јесен“ најављује спас варошана од Анике поганице, ,,страшног створења без стида и разума“. Невољна времена, која ће обележити Аника, наговештена су, дакле, Богојављењем. Оно је било топло, а по народном веровању, ако је о Богојављењу велики мраз, онда се мисли да ће бити добра година. Наговештај неродне године је повезан са развојем фабуле у којој ће започети Аникин распусан живот. У току Богојављења, пажња се фокусира на литије, ,,литија је гацала по блату“, што је предзнак трагичног тога радње и ликова који ће се симболично наћи у блату. Вода из које људи ваде крст је била потпуно без леда, зелена и немирна, као у пролеће. Немирна вода је најавила немирну годину. Богојављење је топло и то је лош предзнак, али још једна необична слика из 7 Иво Андрић, ,,Приповетке“, Београд, 1987, 170. стр.

6

народног миљеа наговестиће несрећу. Аника сама долази у цркву, а устаљена норма понашања у патријархалној заједници је да девојка пре удаје никада не иде сама. Овај детаљ је приметила и заједница која се окупила око цркве. Још један празник, Ђурђевдан, уводи се у фабулу. Аника жели да се са Михајлом сретне тада, на тефериџ, а Михајлово одбијање довешће до Аникиног посрнућа. Овај Ђурђевдан је остао у сећању као дан кад се Аника ,,објавила“, да би прешао на Илиндан, када је потпуно ,,развила барјак“. Ђурђевдан у народној традицији означава врхунац бујања природе, а Илиндан период када дан полако краћа и сунце полако губи своју снагу. Од тог времена, па за годину и по дана она је смишљала зло и несрећу и жарила и палила по целом вишеградском кадилуку, и изван њега. Управо нас ова последња реченица смешта у приповедачки простор где проклетство по сценарију шири жена. Занимљиво је да се радња заиста дешава у том легендарном поднебљу где је упамћена једна проклета жена и да се на том месту јавља легенда о другој, којој се такође не може стати на пут иако своју власт не заснива на владарској моћи. Већи део приче везује се за Добрун који је по народном предању подигла ,,проклета Јерина“. Поред овог мотива проклете туђинке уочићемо још мноштво мотива преузетих из народне поезије; мотив фаталне жене , проклетства породице, фаталног дејства лепоте на друге људе. Као што и јунакиње народних песама могу бити проклете због необичне и превелике лепоте, тако се и мотив клетве јавља у овој приповеци. Три пута су Анику проклели, народ, Ристићкина снаха и прото, али им се чинило да ни клетва не може ништа. Прото је проклиње на празник Мале Госпојине где се слави рођење Богородичино. Верује се да ће с њеним рођењем грех људи спасти и да ће се избавити, како би могли да постоје у потпуној лепоти. Она и јесте управо то, спаситељка за неокрњену лепоту, ненарушена лепота сама. Као опозит томе, слично претходним празницима јавља се одвратна и ружна слика вашара. Свети садржај који треба да буде обележен у храму остаје непримећен, а људи шкрипе зубима, измахују ножевима, запењени, распасани... Најјачи утисак оставља клетва Ристићкине снахе, упућена Аники:

,,Смрт жељела и смрт те не хтела!“8

Необично је што Ристићкина снаха изговара пред иконом, где се обично изговарају молитве. Мржња је тако јака да се она при том обезнањује, пада и у паду гаси кандило. Сустичу је помраченост и мрак. Њена клетва и уопште цела сцена је једно од чворишта приповетке. Када дође к себи она пере под и ћилим, налива и пали поново кандило, прекрсти се пред њим три пута и 8 Иво Андрић, ,,Приповетке“, Београд, 1987, 150. стр.

7

поклони без речи. Пред крај приповетке увиђамо да Анику сустиже клетва Ристићкине снахе, она заиста жели смрт, али смрт по њу не долази. Клетва је израз немоћне мржње, када се већ не могу издејствовати у стварности, несрећа и уништење се барем призивају, позивају се више и највише силе да ономе ко се мрзи науде у будућности. Када је клетва важећи део културе неке заједнице, онда поверење у њу није бесмислено. Онај кога куну и сам припада тој култури и разлози који стоје иза клетве могу га испунити страхом и бригом, клетва је за њега знак који му говори нешто о његовим везама са људима светом у целини. Мотив породичног проклетства констатује се у причи о попу Вујадину, где преци и њихови потомци бивају опчињени женском лепотом, што их води у психичко и физичко пропадање, а завршава се Вујадиновом смрћу и гашењем лозе. Мотив човека који јури за женом потврђује се у Вујадиновом и Јакшином случају, али женским чарима подлежу и Коста Грк и Михаило. Та опчињеност Косту води у убиство Тијане и самоубиство, а Михаила у саучесништво убиства Крсте механџије. Опседнутост женама и мотив несрећне љубави их води или у моралну потонулост или у смрт. У лику Анике отеловљена је Андрићева варијанта архетипа фаталне жене. Она и њој слични ликови жена оличавају ,,негативну аниму“, хладну и безобзирну као што су неки опасни видови природе, ти ликови имају исходиште у оријенталним отровним девојкама, грчким сиренама ( Аника и Тијана ). Аникину судбину донекле већ одређује порекло- поганица, туђинка,и то је довољан разлог да буде изопштена из колектива. Нико не зна када се она родила, нити су чули за њу, она припада неком другом свету, ареалима другачих, већих могућности. Овде можемо приметити мотив израстања неугледног чељадета у лепотицу:

,,Поред ћутљиве и недружевне мајке, расла је мршава и висока девојчица са великим очима пуним неповерења и пркоса, са устима која су у ситном лицу

изгледала сувише велика и увек спремна на плач.“9

Као контраст овом опису, на Богојављење се у цркви појавила девојка за којом су се сви окретали, ликом и оделом је одударала од осталог женског света. Из пркосног ружног детета израсла је необична лепотица, али ипак поганица која ће ,,као куга и поплава“ затворити чаршију. Фатално дејство лепоте из народних песама пресељено у ова нова времена има подједнако разорно дејство, руши све пред собом али и на крају себе саму. Појам Аникине фаталне лепоте исцрпљује се у телесном, њена душа је у питорескним бедрима, у говору груди, њено ћутање је само ехо једне сталне песме њеног тела. Она је сев муње, удар грома.9 Иво Андрић, ,,Приповетке“, Београд, 1987, 134. стр.

8

,,Откако се закопала касаба и откако се свет рађа и жени, није било оваквог тела са оваквим ходом и погледом. Оно се није догодило и израсло у вези са

свим оним што га окружује. Оно се догодило.“10

Аникина велика лепота залуђује многе и ништа лепо одатле не произилази. Колико је горда, довољна себи, обесно самоуверена, чак и бестидна, толико је спремна и на сурову самоосуду. Подразумеване или саморазумљиве љубави нема, штавише буди се велика мржња свуда око ње. Прича о Аники може се читати као својеврсна феноменологија мржње, она је од одлучујућег значаја за ову приповетку: однос између моћи лепоте, и немоћне мржње према лепотици и моћи које она има одређује све остало.11 У Аникином опису посебно се фокусира на демонску снагу женског погледа, што је редак поступак у народној традицији. Очи су у народној лирској песми одраз, или женске лепоте, или њене стидљивости, а овде је то нешто сасвим друго. Супротно народној формули, у Аникиним очима, али и у Крстиничиним уочава се демонска природа која води у пропаст. Аника је гледала Михаила погледом у ком је видео опасан поглед Крстинице ( гледала га је Крстиница својим зверским погледом, пуних страшних и непознатих намера од којих ваља бежати ). Фаталан број три, чест као прицип структуре радње у народној песми, нарочито у баладама, појављује се у приповеци у три Аникина позива Михаилу. Како јој он не одговара, Аника решава да ,,развије барјак“. Три пута одбијен позив она мора осетити као повреду на коју одговара самоповредом. Ако се у њој јавља и кривица, то није само што је нарушила ред око себе, моралне норме, већ и зато што је злоупотребила моћ своје лепоте, претварајући је у средство којим се квари и уништава лепота и њеног живљења и живота уопште. Та њена лепота постаје узрок разних несрећа, бива омражена, уместо да буде благословљена. То је неподношљиво и њој, а не само свету у којем живи. Када би Михаило разјаснио због чега га Аника подсећа на Крстиницу, отклонила би се заблуда да је Аника исто што и Крстиница. Међутим, због свог злочина Михаило у Аники препознаје Крстиницу, а Аника око свог тела ,,које се догодило“ шири то велико опојно које постепено постаје колективно лудило. Она је више него жена, ,,отров крви наше“, демонски принцип. Аника је спремно дочекала смрт коју је и сама припремила, ,,претходно је очистила кућу“. Убио ју је Лале, а да није он, Михаило би, дошло је време да се извади нож из ране. Нож којим је Аника убијена прибрано је обрисао као некад Крстиница његов и узео га као повраћену својину. Крста гине од Михаиловог ножа и тај нож ће обележити

10 Иво Андрић, ,,Приповетке“, Београд, 1987, 159. стр.11 Драган Стојановић ,,Лепа бића Иве Андрића“, 93. стр.

9

његову даљу судбину. Нож постаје предмет који узима фантасмагоричне размере и у чијем се окриљу без даље могућности слободе одвија даља реалност.

Прича се завршава, али Аникина смрт не значи и њен апсолутни крај, она се као личност продужава у онима који су слични њој, као што је она настављала многе судбине сличне њеној, а које су јој претходиле. И најзад, она се наставља у легенди.

,,Аникина времена“ су спој митског и психолошког, психоанализа је градњу легендарних казања сместила у једну босанску варошицу. То је спој који показује трауматичан и реалан механизам кривице, као што показује и реалну, несрећну суштину тајанствености фаталних жена. И управо наглашавање, сликање индивидуалне људске патње на подлози традиционалних вредности био је знак Андрићевог модернизма. Може се зато рећи да упркос фолклорној грађи, ,,Аникина времена“ представљају дело које на један нов, модеран начин кореспондира са традицијом стварајући успешну синтезу те традиције и савременог тренутка.

Жива народна казивања и легенде јављају се у Андрићевим уметничким транспоновањима као основна специфичност етничког развоја овог дела наше земље, условљена општим историјско – политичким, економским, друштвеним и културним развојем читавог балканског подручја, како у старијем, тако и у новијем периоду. Његово дело ће зато остати као неисцрпна ризница за обогаћивање наших знања о животу, традиционалној култури и етничкој историји нашег завичајног простора, као дела југоисточне европске заједнице народа.12

Литература:

1. Иво Андрић, Приповетке, Београд , 1987.

2. Радован Вучковић, Велика синтеза, Сарајево, 1974.

12 Светозар Кољевић ,,Иво Андрић и народна књижевност“ 493. стр.

10

3. Петар Џаџић, Митско у делу Иве Андрића, Београд, 1996.

4. Драган Стојановић, Лепа бића Ива Андрића, Нови Сад , 2003.

5. Дело Иве Андрића у контексту европске књижевности и културе, Београд , 1981: Светозар Кољевић, Иво Андрић и народна књижевност

6. Иво Андрић у српској и европској књижевности, Београд, 2012: Валентина Питулић, Фолклорни подтекст у ,,Аникиним временима“ Ива Андрића

11