Dragoljub D. Jovanović

PRIČE ZA STARCE I DECU

Decembar 2012. godine

Čoveka ne čini ništa srećnijim nonjegovo vlastito pošteno uverenjeda je učinio najbolje što je mogao.

Tesla

Seoska prodavnica “Zadruga”

2

3

Vese

la m

ašin

a

Rukom napisani tekst je komentar Dr. Ljubiše Rajkovića - Koželjca

4

PISAC O DELU

Za ove priče sam prvi put čuo od nastavnika Nikole Djergovića „Nina“ u osnovnoj školi u Minićevu na času srpskohrvatskog jezika. Da ga pomenem po dobrome, i njega više medju živima nema, Bog da mu dušu prosti. Mnogo čemu nas je naučio. Kao primer jedne posebne književne vrste ovog kraja, ili možda folklora koji je bliži književnom delu, koje još uvek nije izborilo svoje mesto u Srpskoj književnosti, ispriča nama priču o Jelašničkom vampiru. Reče nam da i to ima svoju umetničku vrednost. Ljudi koji to rade su vrlo spretni u tome, imaju veliku umešnost, sposobnost i vispenost i predloži da na to obratimo pažnju i da se o tome malo raspitamo. Možda, zahvaljujući njemu što nam kao učenicima, kao deci na to skrenu pažnju, što mi to ureza u pamet, kad mi za to dodje vreme ja iskopah nekoliko priča i evo sad su tu pred vama.

Pišem o ljudima kojih više nema. Pišem o vremenu koga više nema. Pišem o dogadjajima koji se nikada više neće ponoviti.

Ljudima sa sela, običnim, onima što ostadoše tu gde su se rodili, ljudima koji najčešće ne svojom krivicom već sticajima i okolnostima izabraše lakši put kroz život, ljudima koji kad videše koliko je svet veliki i koliko mogućnosti nudi i pruža, svesni svoje malenkosti predadoše se bez borbe, bez žrtava, ljudima koji se propinjahu ka nebu da svesni svog kompleksa niže vrednosti koji im pripisaše pokažu da i njih ima, da su i oni deo društva, da su i oni prisutni, da se i bez njih nije moglo i nemože, ljudima koji na jedan svoj način želeše da pokažu da su u nečemu iznad ostalih, oni koje oteraše ratni vihori ili glad te ne svojom voljom obidjoše, doživeše i opisaše svet, o onima što dosta postigoše pa im sad treba da to iznesu, o onima što se pokajaše što su se izdvojili iz društva pa žele da se vrate tamo odakle su i ponikli. Da ih opet prime u društvo, kao da su se pokajali što su toliko vukli, što im je sve to trebalo. Shvatili su koliko je čovek sitan i koliko malo treba da bi bio zadovoljan. Čovek je društveno biće. Sazdan je da živi u čoporu. Treba da se uzdigne za trenutak iznad ostalih samo kad dodje vreme za ostavljanje potomstva. Posle opet da je tu... O onim stručnjacima svakom iz svoje oblasti što napustiše Jelašnicu i odoše za boljim životom, o visokoškolcima, o doktorima nauka, o onima što se zakloniše od svakodnevnice neka piše istorija, neka piše neko drugi. Možda ću i ja, nemogu se zareći, ali za to treba pamet i snaga a ja sam već u poodmaklim godinama.

A vreme. Vreme prošlo. Nikad se to više neće vratiti. Nikada to više neće biti ono. „Vodu koju si jednom pregazio nikad više nećeš pregaziti“. Vreme su ljudi.

Dogadjaje i dogadjanja, dok je sveta i veka, odredjivaće razvoj civilizacije. Istoriju pišu pobednici. Opet ljudi. Ljudi su krivi za sve. I za dobro i za loše. Sve će biti na ovom svetu, onako kako to ljudi udese, samo nas više nikada. Zato imamo obavezu prema potomstvu, ako nismo imali snage i pameti da usmerimo točak istorije i razvoja u boljem pravcu da im bar kažemo „Ovako je bilo“.

O jeziku:

Pišem na jeziku Jelašničana. To je neka vrsta modifikovanog Torlačkog jezika kojim Jelašničani medjusobno govore od pedesetih godina prošlog veka pa na ovamo. To je neka vrsta mešavine književnog Srpskohrvatskog i Torlačkog jezika. Po okolnim

5

selima. Jakovcu, Petruši, Vitkovcu, Novom i Starom Koritu Gornjem i Donjem Zuniču, Ravni i Debelici Torlački jezik je manje modifikovan. Doduše svako selo je na neki način izgradilo svoj govor pa su ljudi na skupovima bili prepoznatljivi po govoru. Često se govorilo: Po govoru bi rekao da je Jakovčanin, da je Petrušanin, da je Korićanac, da je Debeličanin i.t.d

Tim dijalektom, kojim Jelašničani govore od pedesetih godina prošlog veka pa na ovamo govori jedan veliki broj stanovnika Srbije. Uglavnom istočni deo Srbije. Koliko sam ja prošao i video, iz mog iskustva, vrlo slično govore Zaječarci, Knjaževčni, Svrljižani, Nišlije, Sokobanjci, Aleksinčani, Leskovčani, Vranjanci, Piroćanci, Dimitrovgrad. U Pirotu i Dimitrovgradu i njihovoj okolini je manje došlo do promena, više se zadržao izvorni jezik. Srpskohrvatski jezik je tu imao manji uticaj.

6

S a d r ž a j: Strana:

Seoska prodavnica “Zadruga” …………………………….….......….... 2Vesela mašina …………………………………………………...…....…. 3Komentar Dr. Ljubiše Rajkovića – Koželjca ………………….....….… 4PISAC O DELU ............................................................................. 5JELAŠNIČĆI VAMPIR ....................................................................8BABANA UMRELA ........................................................................11MILE BELIČKO SARANIL DŽONU KURVARA ............................... 14VASILIJE, VINO LA MINJE ............................................................17BIL SAM DEETEE ............................................................................ 21RAZVIDELJUJ GA BOOŽEEE .......................................................... 25DEDA VLADA PRESEKAL NA POPAA KOLAČ .............................. 28NA DRUGARICU MOMAAK .......................................................... 32OD TOJ ČU SI I UMREM .............................................................. 34KURJACI IZ RUMUNIJU ............................................................... 38DJENERAL STEPA ...................................................................... 39ALTILJERIJA JE ALTILJERIJA ......................................................42IZDJINUŠE ŠTROJAČII .................................................................45I NA DRAŽU LAZAREVIĆA BAŠTA BIL LOVDŽIJA ........................ 48DRADJI PLJOSKA PAK UBIL ZAJCA PODI KRUŠKU .................... 52MANEVARSĆI METAK ………………………………………….......... 57OTSEČII TUJ DOLJNJU ............................................................... 61DAL JE DEDA DRAGA ZAPEL VODENICU? ..................................65PETAK PREDA SVETA TROJICU .................................................69BABA PETRA .............................................................................. 73UČITELJICA ČE NI VODI U BOR ................................................. 77TELEVIZOR ................................................................................. 81JA NESAM KANO OSTALI SELJACI ............................................. 86KRV NEE VODAA.......................................................................... 92NIKOLO, DAJ EDNO PIVO ......................................................... 97BABA DINKA ZAŠILA PETLAA ................................................. 103IZEDOMO OVNAA ...................................................................... 107BOGOSAV OČE U PENZIJU ....................................................... 112RAJKO KAPARA ........................................................................ 116DAJ OVAM TAJ ŠNAJDEZLI ...................................................... 120ČE DA VIDIŠ .............................................................................. 124MALJA ....................................................................................... 127KAD JA POČNEM DA PSUJEM .................................................. 130SELJAK BEZ STOČICU NEMOŽE ......................................... ..... 134DEDA SADA UBIL SMOKAA................................................. ....... 143DEDA SADA SE VRNUL IZ MRTVI ................................. ....... 146KASANDRA ......................................................................... ..... 152BURAZER, DA DOJDEŠ DA ME ISPRATIŠ ......................... ....... 155BABA DINKA NEDOČUVUJE BAŠ ..................................... ..... 161OKLOPNICI ........................................................................ ...... 170BRANKO NA KROVU KOMŠIJINE KUĆE ............................... .... 173DEDA MIJAJLO, MILOVAN DJILAS I OSTALIPOKOJNICI (Pismo Žarku Nikiću - Vankuver) ..................... ....... 176BIOGRAFIJA ..................................................................... ........ 179

7

ELAŠNIČĆI VAMPIIR

Za ovaj dogadjaj sam prvi put čuo od nastavnika Nikole Djergovića „Nina“, da ga pomenem po dobrome, i njega više medju živima nema, bog da mu dušu prosti. Mnogo čemu nas je naučio.

Šta je to bilo Jelašnički vampir raspitao sam se kod strica Mileta. U to vreme beše student medicine. Od deteta skoro svako veče je provodio kod seoske prodavnice, kod zadruge, što bi se reklo „Bio je dobro informisan“.

„Pa, evee ovak biloo“, ispriča mi on kako mu pričao deda Laće, babin ujak: „U početku prošlog veka, tuj negdee u oči Balkansći ratovi poterale se gladne godine. Ništa ne radža. U prolet slanaa, što ostane od slanuu preko leti ubije manaa. Ćiša nema. Kapne samo koliko da napraji manuu. Slnce pripeklo, sve izgore. Nema ni pšenica, ni kukuruz, ni gradina, ni travaa, sve izgore. Samo golaa zemljaa. Jabuće, krušće i slive, sitno, samo kora. Od vinogradi nema ništa. Što seljaci otnu od manuu, nee imalo od kvo da se nagoji, samo koščice i kožburka... Rekaa i potoci preušili. Nema gde da se opereš. Vodaa se u bunarii spuštila nisko, mlogo i presanuli. Sve naopako. Seljaci ne mogu da prerane sebe i stoku a kamo li da plate na državu porez. Poreznici krenuli, popisuju imovinu i rasprodavaju. Stoka, onak izgladnela postade neotporna. Poče da poboljeva. Naplni se marveno groblje u Sadopolje.

Kad se takoj seljaci sretnu na put, kad se zberu kod zadrugu el na neko drugo mesto i priliku, sećiraju se... Kvo če ovoj s'g da bude?... Eto u takvu situaciju pušti neći lav „da se u salo naselil vampir“. Za čas se proširi glas od jednoga do drugoga. Nema koj ne čul za toj. Več počeše ljudi da nagadžaju gde je? Gde se smestil? Kod kojuu je ženuu?... Znaje se gde on obično boravi, kod udaviice, kod raspuštenice, kod oneja što su malko brkate... Nećii na tuj vest gledaše ovak neći onak. Neći velii: Ma vidim ja da tuj ima nešto. Nećii velii: Nema od toj ništa, praznee priče... Polak, polak kako vreme ide podeli se saloo u četiri grupe: Onija koji misle da ima vampir i da treba neštoo da se preduzne, samo kvo?... Drudji, što su bili kategorični protiv toj. Nema od toj ništa „babsće poprdine“... Treći beoše neutralni i potpaljivaše i „zajebavaše“ onija prvi što su držali do toj da ima vampir. U tuj grupu sam bil i ja, priča deda Laće. Ne mog ništa da prepuštim slučaju. Potpaljujem i' ja da budu još po ludi.

8

Pomagam im da se organizuju... Ti bar znaješ, ja sam uvek bil za toj „da u saloo bude veselo“... Beše i onija četvrti, ne zainteresovani, ali i oni nesuu bili potpuno van dogadjaja. Pratili i onii kvo se dešava i šegačili se s's novonastalu situaciju. Prepričavali dokle se sas vampira stiglo... Svaći se na svoj način uključil.

Nema više kvo da se čeka. Onija što držaše do toj da ima vampir i da je ovoj sve od njeg, donesoše, uz moju podršku, priča deda Laće, odluku... Da se projde uz celu Elašnicu, sve do groblje... U ponedelnik, u gluvo doba, tagaj vampiri odmaraju, da ga zateknu na spanjee nespremnoga, da ga iznenade... Da se okupe kod Pešića, na početak salo. Da se napraji od glog drven krs' za napred... Toj uze na sebe Bečlija. On če im napraji... I on beše sas men... Gura kolko može... Podpaljuje... Pomaga im da ne propadne akcija...

Da ponesee svaći koj kakvo ima... Koji ima pušku da ponese pušku i poviše municiju. Koj ima prendjiju da ponese prendjiju. Koji nema, nek ponese pojaku tovagu, najbolje bi bilo da se ponese dobro zašiljen glogov kolaac, star lonac, šerpa el kanta. Da se proz saloo naprai buka i galama, da se uplaši vampiir i da napušti Elašnicu... U onuj moju grupu, što beše protiv toj da ima vampir, beše i učitelj Radovan. I medžu nas se izdvojiiše edni. Zadvoje se takoj, nešto šapuću. Radovan i' organizuje, vidi se. Vidim, on glavni, ali neznam kvo spremaju... Kad ja nemog da iskopam, nemož nikoj...

Sabrali se kod Pešića. Nema kvo nema... Glogoov krs za napreed i pušće i prendjije i šerpe i lonci i grnci i kante i zašiljeni glogovi kolci... Sve tuj... Pošal i Bečlija... I on se tuj stvoril... Da prati situaciju iz prve ruće. Za slučaj da se nešto pokolebaju da pogura, da se ne odustane. Da pomogne kolko može sa svojuu stranu.

Kao po dogovor, postroiše se oni tačno u dvanaes sati... Napred onaj sas glogov krs'. Iza njega onija sas pušće. Po nji onija što lupaju u kante i nose glogovi kolci... Pade komanda: Idemo! ... Opališe onija iz pušće po edan metak i krenuše... Apara, tupara... Apara, tupara... Nasta takva buka i galama proz saloo... Goveda se poplašila po štale če se poćinu. Kučiči, onija što ostali dom vezani se uznemirili, laju pa boga nema, lanci če poćinu. Ljudi i žene, onija što nesu pošli se izbudili... Koj če da spi na ovakvu galamu. Mušći izlezli napola goli na basamaci. Žene razgrnule po malko virondje pa gledaju proz pendžeri... Ide takoj povorka uz saloo, ide... Ja nesam zaspaval, čekam da vidim kakvo če da bude. Kad pribliziše ja izlezo na ploču. Baba se diže iz krevet pa na pendžer, da vidi i ona. Vidim ja mlogo veselo pa ajd da ne projde bez men... Nataknu opanci, uzee kaput i kapu od čivilak pa se i ja priključii. Rezerne cigare ne poneso, u brzinu sam si zaboril cedilce, oneja što mi bile u džep beoše namanjak. Stanuu pokre Bečliju, če pušimo njegove... Idemo mi takoj idemo uz salo... Pogurkujemo se sas laktovi... Dojdomo do školu. Tuj zastanumo. Da mi Bog oprosti, kano kad ide mrtvac pa zastanuli tuj

9

pred zvonaru da mu pop očita... Nasta neopisiva buka. Oka kolkogod koga glas služi... Mani što se deru onija što su u povorku, deru se i onija što ostali dom, što izlezli na basamaci i na pendžeri... Lupaju po oneja kante... Počeše da pucaju i onija sas prendjije. U taj momenat proz onaj mrak bljesnu nešto preko nebo pa kano zvezdaa repatica podi Čvorka onam preko Kršinu... Priokaše: Ene ga... Ene ga... Udri... Pripucaše svi onija što imali pušće na onuj stranu gde videše oganj... Plne, pucaju... Plne, pucaju. Pucaju i onija sas prendjije... Drž ga! Drž ga! Deru se koj kolko može...

Nebi čas, sve se smiri... Nasta tišina... I onaj pceta što si do malo pre teoše dupetu da pocepe i ona se smiriše. Zadvajaju se ljudi po grupice i pričaju koj je kakvo videl... Edni velu ovak edni onak. Edni ga videli kako izlazi iz komin od tuj i tuj babu. Drudji: „Ja sam baš dobro videl, kao što sag teb gledam, izleze iz taj i taj komin od tuj i tuj babu pa na onam peko kršinu pravo u grobišta... Nesu baš mogli da se slože u toj iz koji je komin izlezal ali da je otišal preko Kršinu u grobišta u toj se svi slažu. Mani što se oni slažu nego se i onija što do malo pre beoše na basamaci i pendžeri pokolebaše. Videli ljudi plamen preko Kršinu otide prema groblje pa im krivo što se i oni nesuu pridružili... Sag ovdek kano popišani... Sramtoaa i' bi da prijdu...

Dugo se od ovoj pričalo pred zadrugu... Složi se nekako te u toj vreme i ćiše počeše. Prošal Sveti Ilija, kvo češ... Zajeseni se... Trava se porazmladi pa nasta otava... Kukuruz, oneja braborće što se zadržale malko se ponagoiše... Svi se kaju, onija što su se organizuvali kaju se što nesuu popre a onija drudji što im se nesu pridružili...

Sazna ja kvo je bilo. I odokle je vampir izlezal i kakoo se pretvoril u oganj i kakoo je baš uvatil pravac peko Kršinu prema groblje: Radovan učitelj, sas još dvojicu otsekli najdlgu motku što su našli u Kršinu. Vezali na vr' povesma, natopili i' sas petrolej pa kad smo mi došli pokre školu, kad smo digli najgolemu galamu oni zapalili onaj povesma pa učinili ovak prema groblje. U onaj mrak, kad bljesnulo, kad počele iskre da padaju svaći po nešto videl... Svakome se po nešto ukazalo...“

10

BABANA UMRELA

Deda Čeda Bečlija, po profesiji kovač i stolar, imao je svoju kovačku i stolarsku radionicu u selu, tako je i penziju stekao. Poseban čovek. Legenda. Mnogo mi je o njemu pričao njegov bratanac Bata Božinović, i on Bečlija, porodični nadimak koji ih je pratio celog života i ostaće im dok je sveta i veka da po njemu budu prepoznatljivi.

Tu negde izmedju dva rata, bliže ovom drugom nego prvom, držao deda Čeda kovačku radionicu „kovačnicu“. Pravio je šporete, kola za zapregu, raonike, sekire, motike, plugove i prašače, uglavnom sve ono što treba seljacima. Pravio je on i „kovčege“, drvene sanduke „za nedaj Bože“. To je uglavnom radio kod kuće. Radionica za izradu stolarije mu je bila kod kuće... U kovačnici često beše i baba Stevana, njegova supruga. Ona je bila zadužena za red i higijenu. Sama je sebi dala tu ulogu. Bila je stroga... Umela je ona, kad zatreba, u dvoje i troje da udara po usijanom gvoždju. Nedao bog nekome da pokvari ritam, baba Stevana bi ga pojela. Znalo se to kod nje, gvoždje mora da se otkuje iz prve, nema da se greje ponovo. Pored baba Stevane i mušterija, često su tu bili i oni „badjevašni“, kojima je bilo stalo do zabave. Tu se sve vesti iz sela i okoline stiču. Prave se šale. Prepričavaju se zgode. Navrate ljudi kad im nešto treba. Da se raspitaju. Nadje se tu ponešto i da se popije. Donese mušterija da počasti za dobro obavljen posao, da ga ne bije maler. Da ne istupi sekiru.

Pogodio Draža Zarijin da mu se naprave kola. Velika, jaka, za dva konja. Čovek bogat, jak, u punoj snazi. Jaki konji. Imanje veliko. Da se ne vraća više puta. Da može dobro da tovari.

Pri pogodbi, kao i kod svakog majstora tako i kod deda Čede: „Oče li da bude dovoljno materijal? Uuu... Ima... Oče... Če i da ostane“. Samo da se posao pogodi i da započne, a posle mušterija nema gde, dodaje, dokupljuje... Priveo deda Čeda posao kraju. Napravio i okovao točkove. Napravio stolove i rep. Napravio obe

11

kanate i oba zaguzka...Privršava kočnicu, kočnica uvek ide na kraju... Za odrinu (patos) „fali“, nedostaje jedna daska... Čeka Dražu da dodje...Treba jaka daska. Tu nemože da se stavi nešto „plenavo“. Tovari se veliki teret. Treba da nosi...

Pošao Draža da kupi cigarete pa ajd kao usput da svrati do kovačnice da vidi kako ide posao, da da' neku primedbu, savet, zahtev. Gleda ona kola. Nema šta da se zameri. Napravio ih deda Čeda. „Od merak“... Nedostaje jedna daska. Šta sad da rade. Nema više. Misle se oni, kontaju: „Koji li ima takoj dasće po Elašnicu? Daska ne može da bude bilo kakva. Mora da bude topolova, laka da odrina ne bude teška, da je žilava da može mlogo da nosi. Nevalja da je daska iz sredinu, puca i krivi se. Ne valja ni da je od kraj, tesna i brzo truleje... Koj li, koj, po Elašnicu ima takoj dasće?“... Milisov... Milisov kod Beli breg. On ima, seti se deda Čeda... Uuuu... Težak je toj čovek. Neče on da prodade... „Kako da ga zajebemo?“ misle se oni, misle... Ne mi za pare ali kako? Ma znam ja da ti imaš pare... „Ajd ovak da naprajimo“, predloži deda Čeda: „Ti sturi kapu“... Na selu se to zna. Kapa je obavezan rekvizit oblačenja svakog muškaraca. Čovek bez kape, to je znak da je u žalosti, naročito na početku, „kad se desi slučaj“, dok se ne nabavi crna košulja i ne pusti brada. Kad čovek sretne čoveka bez kape obavezno sledi pitanje: „Kojii ti umrel?“... „Ostaj kapu i ajd sas men. Ti nemoj ništa da vreviš. Ja ču sve sam“... Nije lepo, nije ni pošteno ali nemaju „drugi izlaz“. Nema drugog rešenja...Ostavi Draža kapu na tezgi i krenuše uz selo. Stigoše do Belog brega. Udjoše kod Milisava u avliju. „Nazvaše mu Boga“, kao što je red i običaj. Pogleda ih on. Vidi, Draža bez kape. Taman da pita: „Što si bez kapu?“, kad deda Čeda: „Babana umrela. Došli smo da te zamolimo da ni dadeš ednuu daskuu...Treba ni za sandak... Nema dovoljno... Ete iznenada, još se ne nadal...Baba bilaa stara al se držala... Draža nema takvee topolove“... „Da ni dadeš“ u takvim prilikama je značilo da nam je nešto vrlo važno, vrlo potrebno. Nije važno koliko košta. Da nam se učini... Sasluša ga Milisav pa reče: “Ajd ovam“. Pope se na štalu „na tlakanu“ gde se bejahu sušile u za to specijalan banket složene daske. Izmedju svake daske beše po nekoliko uskih letvica, da bude otvor, da do svake daske dospe vazduh. Da ima promaje.... Nevalja da se daske suše na suncu. Iskrive se i ispucaju. „Kakvaa vi daskaa treba? Ja nemam po kratće, samo od po četri metra... Takvii trupovi bilii?“ „Dobra je. Nema veze. Taman da ju presečem na pola“. Tvrdi deda Čeda pazar. „Ali da bude po širokaa. Nemoj da je iz sred, neču da ostaljam pendžeri. Da babu ne uvati promaja. Proberi po ubavu. Baba bila dobra. Zaslužila ubavu kuću“. Pretura Milisav po onim daskama, pretura pa izvadi jednu i gurnu je dole. Daska ostade u uspravnom položaju pored štale. Uze je deda Čeda za kraj. Poče da je okreće. Da je zagleda... Zažmure na jedno oko. Nešto nišani pa reče: „Dobra... Drž Dražo za drudji kraj“.

12

Draža zadovoljan obavljenim poslom: „Mog da nosim i sam“. „Dobro de, znam da si jak ali daj da ti pomognem dok izleznemo na put, da negde ne zapleteš sas nju.“ Kad izadjoše na put, stavi Draža dasku na rame i odnese je u radionicu.

Sutra ujutru, kad namiri stoku, uze Milisav sveću i cveće, kako je red i običaj na selu, baba stara ne nose se ponude, kao daleko bilo za mlade, i podje niz selo. I ako je bilo red da žene idu, one nešto zauzete pa je morao on. Srećom niz put nikog ne srete da se obruka. Udje u avliju. Vidi nešto mu sumnjivo. Tamo, gde je pokojnik, kapije i vrata stoje otvoreno, kao znak da može da dodje svako ko želi. „Za to se ne zove“. Tad se mnoge uvrede praštaju. Ovde sve zatvoreno. Taman da stane na prvi stepenik, kad čuje, baba Lepota poče da kašlje... Poveza on... Sve to njemu beše od početka nekako sumnjivo, ali ajde, računa odrasli ljudi... Okrenu se i krenu nazad. Gurnu ono cveće i sveću ispod šimšira što se zeleneše blizu stepeništa da ga neko sa tim ne vidi uz put i ode kući... Vratiće on njima tu „zajebanciju“... „Če gaze onii njemu bosi kude sveti Jovan ladnu reku“.

13

MILE BELIČKO SARANIL DŽONU KURVARA

Jesenje vreme. Dani kraći. Poljski radovi privedeni kraju. Krenulo se sa pečenjem rakije. Okupile se komšije uz kazan kod Živka. Bilo je to mesto za zabavu i način da se ubije vreme. Pričaju ljudi uz kazan o svemu i svačemu... Slobodan Beličko, unuk Mileta Belička se priseti: „Da vi ispričam kakvo ni je moj deda Mile priredil za ednu Trojicu.“

„Džona zvani Kurvar iz Šarbanovac i Mile, moj deda, jes da su bili dalek, mlogo se poštuvali i družili. Dal su bili pobratimi kvo li je. U toj vreme se često bratimili. Dal su bili ispisnici? Dal je edan drugome nekada nešto učinil? Nikoj toj nezna. Glavno je da od kako ja pantim, pa i popre, ne prošal ni jedan Spasovdan da Mile ne otišal kod Džonu u Šarbanovci niti je prošla edna Trojica da Džona nee došal kod nas, kod Mile u Vrtovci.

Spasovdan u četvrtak a Trojica deset dana posle, u nedelju... Otišal Mile kod Džonu na Spasovdan. Slave se u toj vreme slavile po tri dana. Zadržal se tam do subotu u oči Trojicu. Jeli, pili, gostili se... Došal deda Mile dom u subotu uvečer. Napadli ga mi: „Gde je do sag. Treba da se sprema Trojica. Teb' nema. Treba da se zakolje i prase i jagnje. Od nas ovde kolko ni ima kano da nikoj nee muško. Nikoj ne kolje... Treba da se ispeče... Kada če toj da bude? Kako če sag da stignemo?... Jutre če dojdu gosti a ništa nee gotovo“...

I ako nee očekuval da če da ga dočekamo na nož, brzo se snajde: „Mante bre da okate po men dok ne čujete kakvo se desilo: Oto ja u četvrtak. Jes da sam išal napravo, ali put dalek. Stigo, slnce se navalilo. Ljudi me čekali, još čas pregladneli. Mušći i takoj i takoj, pijuckaju rećiju ali žene, one se izmoljile... Ubil ti bog Belička če iscrcamo odgladi... Neče Džona da počnu bez men... Stigo ja, pozdravi se najpre sas Džonu, pa sas ostali pa počemo da edemo. Nikoj ništa ne priča. Uznemirile im se gliste po stomaci pa dok i' sag narane svi ćutu. Najedomo se, napimo, ispričamo se. Dojde vreme da

14

se namiruje stoka. Otoše si gosti. Ja, kako je običaj osta za jutre. Jutre pak takoj... Gosti... Gostimo se mi gostimo... Najedomo se. Napimo... Več dockan... Pade mrak. Ne mog po mrak da idem. Če me pojedu kurjaci. Prespa ja. Računam u subotu ču po obed da krenem. Kad se u subotu jutrom izdizamo, na Džonu nee nešto dobro. Mislimo mi da se prejel. Da je prepil. Bljuje on... Trči napolje... Bljuje... Trči napolje... Ništa mu stomak od jučer nee preradel. Pipnem mu čalo, gori od vatru. Sav drhti. Trese ga groznica. Ič snagu nema... Manumo da se sprdamo sas njegovu boljću. Posle pladne čovek leže. Ne mož više na nodje. Jes da je treći dan od Spasovdan ali koj če ti gleda u slavu. Onija nekolko što su došli sedu na Džonu pokre krevet i čude se kvo ga snašlo. Neći bi da mu se vari od ovuj travu. Neći bi od onuj. Neći bi da uzne med. Neći veli da je toj neka rednja. Kako je došlo, takoj če i da si otide. Zanočimo mi pak... Na Džonu sve gore i gore. Turil glavu na estak i ne mrda. Onija što došli u gosti pojedoše malko pa si otoše, da ne budu na smetnju. Ja osta da prenočim. Nikoj od nas stari nee trenul. Jutre dan nedelja, ista priča. Ništa mu ne bolje. Ništa u usta nee tural. Retko koji je i od nas po nešto turil u usta... Mora neći da bude pokre njeg. Osta ja te prenoči i u nedelju. Taman pred zoru, savladal me san pa sam malko zatvoril oči na stolicu kad Džona mlcnu. Trgo se ja. Pogleda sas vener kad on zakovrnul sas glavu, otvoril oči, gleda pravo u tovan, ne trepa. Ja sas ruku učini ovak. Jok ništa. Uvati ga ovde za ruku. Nema da bije. Ja nasloni uvo na grudi. Ništa. Sklopi mu ja oči kako je red i običaj. Nevalja da pokojnik ostane sas otvoreni oči. Velu, če povede sas njeg nekoga od onija što i' gleda... Oneja žene što se stvoriše tuj okol men, što do malo pre dremaše na stolice u drugu sobu prikukaše. Počeše da naricaju. Žena izleze napolje na perde. Presamiti se, poče da zavija. Znajete i sami kako je kad je takav slučaj u pitanje. Treba da čuju komšije. Da se objavi. Da ne reknu kurval se u mlados pa mu žena još ne zaborila. Ljutita, nee ni glas za njeg puštila. I ete takoj umre čovek iznenada. Nikoj se nee nadal. U ponedelnik i tornik pre pladne ga spremamo... Dok sandak, dok pop, dok ga žene otpraiše, dok na tam na ovam... U tornik posle pladne ga saranimo... Edva smo stigli... Nikoj nee očekuval pa da se nešto popripremi unapred. Uvečer „Bog da prosti“. U sredu i četvrtak jutrom idomo na groblje. Posle toj mora da se nešto vidi pokre dom. Svi ko' vezane vreče. Dok se malko ne snajdoše ja im se najdo. Koga oni imaju po od men? Na koga po mož' da se oslone?... U petak smo grešali... Edan dan do subotu se greša, ne ide se na groblje ali brate cel dan trčebalo. Rastočimo se od rabotu. Cel dan smo spremali subotu. Treba da se zakolje i uredi. Treba da se ispeče... Žene se rastrčale, kano bajadji one nešto znaju... Ma nemož' čovek nikako da im ugodi.... Treba da sam tam.... Danas subota. Red je da se ostai i subota... Ostajimo subotu. Vrnumo se dom. Nesam ni u usta ništa tural, onoj što sam uzel na groblje, toj

15

je. Za „Bog da prosti“, nesam mogal da ostanem, ču omrknem. Džona če mi oprosti... Znaje se, ako sedneš tuj nema dizanje dok se sve ne zavrži. Posle, svi od edanput... Krenu ozgor... Put dalek. Ide se pešći. Jes da idem prečicom ali otegne se. I ete kolkogod da sam grabil uvati me mrak...

Kvo češ, red i običaj je takav. Takoj od starine ostalo. Prestaše ovija moji da gundjaju. Dogovoriše se koji če kvo. Kvo če sag kvo može da ostane za jutre pa krenuše. Jutre oko pladne mora da bude sve spremno... S' vremena na vreme po neći od ukućani uzdane: „E, nema više Džona... Navikli smo na njeg... Nee propuštil nijednu Trojicu... Svi na njeg navikli... Kuj če jutre da priča?“ Neko reče: „ Pa eto, kao i za sve. Ima navika pa ima i odvika. Če se naviknemo i bez njeg“. Uglavnom svim ukućanima ga beše nekako žao. Navikli na čoveka...

Osvanu Trojica. Završimo mi rabotu. Beše gočka naporno ali stigomo. Počeše da doode gosti. Koj kako pristiza takoj seda uz astal. Mi se izvajkamo kako umrel Džona. Kako više neče da bude za Trojicu. Počeše ljudi da se sečaju za njeg. Uglavnom kad čoveka više nema spomenjuju ga samo po dobro. Ljudi počeli da meze od onoj što beše tureno na astal i pijuckaju rećiju. Žene se vajkaju za Džonu ali one malko po drugako, jes da nee sag prilika, ali više snažaljuju njegovu ženu. „Mare mani napatila se sas njeg. Dok bili mladi, da se oslone edan na drugoga, da uživaju, on letel na tam na ovam, a sag štoče je, samo da ju soplita. Za kvo če baba na babu“... U taj maa pojavi se Džona na vrata... Ko grom iz vedro nebo. Svi zanemeše.... Tajac... Neznaju kvo sag da rabote... Dal se krste, dal da bežu, kvo li?... Džona vidi svi zbunjeni al' nezna kvo je. Isti ljudi kao svaku godinu. Sve 'i znaje. Ali što su s'g ovakvi... Poče on: „Ja malko pookasnil... Ovoj moje konjče malko sipljivo. Ide palak. Saplita se po put“... Ustade deda Mile. Džona viknu: „Srećna ti slava domaćine“. Deda Mile mu odgovori: „Dobro mi došao“. Zagrliše se kao i uvek što su. Potupkaše edan drugoga po grbinu. Mi se zgrčili. Uvlkli vratovi u ramena pa takoj... Nikoj ništa...“

16

VASILIJE, VINO LA MINJE(Vasilije, dodji ovamo“)

Pošta je u Jelašnici dolazila svakog drugog dana, najčešće je to bilo ponedeljkom sredom i petkom. Poštar je najpre svraćao u mesnu kancelariju, zatim u zadrugu, ako je još uvek otvorena, a onda krene kroz selo. Prvo gornji pa zatim donji kraj. Za one iz zaseoka, ako nije trebalo ništa da se potpiše, pšota je ostavljana u mesnoj kancelariji pa ili se pošalje po nekome ili tome poruče da dodje. Ljudi iz zaseoka, kad očekuju nešto i sami navrate do mesne kancelarije. Tako i deda Vasa, ustao ranije, namirio stoku pa došao da vidi da li mu je stigla invalidnina. Bio je ranjen u prvom ratu, kažu da je jedva preživeo, pa je na račun te povrede dobijao nekakvu odštetu. Poštara još nema pa seo na stepenište ispred zadruge da sačeka. Seli pored njega njegovi ispisnici, čekaju da uzme novac, pa da popiju po pivo. Tako ih naučio. Čuo deda Vasa, da će da bude neko povećanje pa se raspričao više nego što je to bilo obično:

„Naišlo takvoo vreme. Poterale se godine. Decaa mlogo. Sirotinja. Beda. Suša. Ništa se ne radža. Nema pčenica, nema kukuruz a za travu i da vi ne pričam. Sve izgore. Nemaš sas kvo stoku da raniš. Goveda mršava pa se iskrivila ovak (pokazuje savijenim kažiprstom desne ruke). Zalepila im se mešina za grbinu. Telci i praci nema kakvo da sisaju. Nema kvo da se mlze. Vimena na krave ostalo kano cedilce za košenje. Traži stoka da je dadeš malko lebac. Neče samo na vodu. Ma i vodaa i ona se namalila. Ostala nisko po bunari. Potok presanul. Onija kladanci što pokre potok beoše i oni presanuše. Pripekla zvezda. Sve pogore. Ljudi, onija, što rabote na njive idu na Vladin bunar. Na njeg vodaa ladna, dobraa i stalno ju ima. Jakaa žica... Svinje, samo koža i kosće. Dobree za poštu. Maz nema ič. Ništa se ne radža. Nema kakvo da se čeka. Jutre neče ništa

17

po bolje da bude. Če dojde zimaa a ti nesii dinar spečalil. Nema za kvo kuče da te uapee. Naplašili se Elašničanje pa rano s prolet krenu u ćiriju. U Rumuniju. Idu tam te rabadžisuju, rabote po rudnici i kod bujeri na njive. Bilii po Elašnicu onija što se povezali sas Rumuni zvali su i „dragomani“ što zbiraju narod koj takoj oče tam da ide... Praje brigade... Ne rabote onii toj džabe. Obogatiše se pojedini. Uzimaju pare i od nas i od Rumuni.

Povede ni Sveta Pidak, zvali ga Dragoman, u Rumuniju. Sabrali se mi koji če da rabotimo na njive pa pošli sas onija što idu sas kola, što če tam da rabadžisuju, što če da razvoze sol po Rumuniju iz Kusjak. Da ne idemo pešći. Kad več idu kola da ne cepimo opanci i da ni ne bolu nodje... Goočka je dalek... Ne mog da se setim baš gde sam ja bil... Palak, palak, zaprega volovska, kolko da ne pešačimo, idomo mi idomo. I stoka mora da se uz put odmara. Da preglavi, da se napije vodicu... Prejdomo Dunav... Još malko idomo na tam. Valjda šesti je dan bioo, stigomo. Pidak ni razdeli po kuće. Unapred se bil dogovoril sas gazde. Men prati sas jednu babu. Došla da preuzne radnika – slugu... Ja, na oko, nesam bil loš. Mlad, naočit. Imalo kvo da se vidi. Dom sam rabotil svakakvo. Nesam bil baš neći radnik, a ovde, neznam kako ču se pokažem. Prvi mi put. Nemam iskustvo... Idemo po put. Baba nešto melje. Ja ćutim, ne odbiram ništa. Nee biloo ni pola sat stigomo mi kod nji dom... Bogami stajaći... Ima kvo da se vidi. Avlija golemaa. Ima i nove stasine. Golemee. Pokaza mi baba edno sobče u štalu, takvoj manecko, kano kokošarnik. Vrata ne nalegaju al nemož da ulezne svinja. Mračno. Pendžer manecak, uvatila se na njeg paučina. Beše u nju jedan star krevet sas slamnjaču. Preko nju dve pokravice. Jedna za ozdol druga za ozgor. Edno astalče i stolička uz njega, sve staro, još čas za vrljanje... Men šta če bolje. Ni dom nesam imal po bolje. Toj samo kolko da se prespi. Svati ja babu. Toj za men. Tuj ču ja da boravim. Zakači onoj cedilo što sam nosil sas men, što sam u njeg ponel presvlaku na klin na duvar... Neznam još koga od ukućani ima. Babana primaknu nekolko put ruku kam usta i mljacka. Svati ja, pituje me jel sam gladan, jel oču nešto da edem. Ja mrdnu sas glavu levo desno, kao odgovaram ne.

Pokaza mi baba sas ruku da pojdem po nju. Pojdo ja. Pokaza mi štalu i stoku. Stoka ubava. Godža. Uranjena. Ima godža telci. Mlzu krave... Ima i svinje dosta... Pokaza mi stogovi sas seno... Pokaza mi i ambar sas ranu za stoku... Pokaza mi bunar... Ne razumem kvo vrevi ali svatam. Seljak sam. Sve sam toj rabotil. I kod nas se toj takoj raboti. Po avliju vidim idu neći na tam na ovam. Neznam koji su. Dal su domaći, dal su neći radnici, dal su iz komšilak. Mislim se, palak, ču povatam krajišta.

Projdee neko vreme. Vidoo ja koj je koj. U kuću baba najstara. Nema starca. Sama. Neznam kvo je sas njeg bilo. Sin i

18

snaa, unuka, tuj neka dečija... Snaa glavna u kuću. Ona sve vodi. Nju svi mora da slušaju... Unuka mi odma zapade za oko. Tuj, ako ima dvajes godine, ne više. Ubava ta ništa živo. I ona se za men zainteresuva. Dotera se pa snove po avliju na tam na ovam kao bajadji ima neku rabotu. Vrcka se tuj. Kano eto slučajno se sretne sas men. Mije se el nešto pere na bunar a sve gleda da vidi gde sam ja... Tuj joj bilo naj zgodno... Nasmeje se... Provrevi nešto... Nasmejem se i ja... Vidi se da sam joj se dopadal, al kvo vredi, ništa ne razbiram... Mož da me vali, mož da me psuje kolko oče, neznam... Izgleda da je, toj sam posle saznal, bila oženjena. Bil se tuj neći prizetil. Prošlo neko vreme pa pomešali kape. Nesu bili zadovoljni sas njega pa ga rasterali. Decu nesuu još imali.

Idem ja po svoju rabotu po avliju ovam onam, po štalu, po stasine. Ona čas čas pa se stvori pokre men. Kao i ona sve tuj nešto ima... Kad stane pokre men toj nee žena, toj andjel. Izlazi nešto iz nju... Vidim če odnesee vrag šalu pa se sklanjam.

Edanput, otoo ja na košenje. Naredila mi gazdarica. Več sam i njive naučil gde su... Vrevimo naprsti... Ponel sam vodicu i nešto na pladne da preglavim, turila mi baba onoj što ostalo od obed. Kosim ja takoj kosim. Pladne več tuj. Ručkovo vreme. Taman sam mislel da isteram otkos pa da otidem podi krušku, ne baš neka sorta, samo za ladavinu. Samoraslica. Nee kalemena. Metnem ja oči, kad tam mlada gazdarica... Postalja za ručak. Štočee onaa sag ovdek?... Dalek sam al vidim. Turila dve čučće za podi dupe uz onoj što postajila. Da se ne sedi na golu zemlju. Mislim se, za men je, za koga bi drugoga bilo. Nema ovdek drudji. Ćimam ja sas onuj kosu, ćimam, i svreme na vreme pogledam da vidim kako se odvija situacija... Poče ona da tapka sas desnu ruku po onuj čučku što turila za men i da me oka da dojdem: „Vasilije, Vasilije, vino la minje... Šæc aiša... Šæc k'ta.“ Posle sam naučil, veli: „Dojdi ovam... Sedi ovdee... Sedni malko“. Gledam ja nju onak izdalek pa se mislim dali je ovoj istin el' mi se pričinjuje. Velu ljudi da takoj oče ispred čoveka, uplanin, el' u polje, el' pokre reku, noču da izlezne vila. Slušal sam i toj da kod Vlasi ima šumska majka pa se i ona takoj pokaže predi nećega... Ali ovoj danju, u sred pladne... Imal sam priliku i dom da ju vidim. Ubava ko lutka. Zgodna. Nema takva ovdek. Neznam sas koju da ju uporedim. Crna. Oči je se cakle ko kladanjci. Samo igraju. Ja mlad... Gorim... Će me prevari, pa kvo ču posle... Ču ostanem u Vlaško... Če me pritisnu njojni... Mati mi vračka: „Če se pokaže“... Priča se da njine žene i devojće znaju nešto, pa ako i' puštiš da ti se približe, one ti napraje, da posle nemož cel život da i' se kurtulišeš. Gdegod da ideš samo na nju misliš, za teb druga žena ne postoji... Mislim se ja mislim... Brzo moram da odlučim... Ako ne otidem, ču ju uvredim. Če rekne kad otide dom da sam ju napadal pa če me odjure. Ču izgubim rabotu pa kvo ču posle. Drudji neče da me primi a ja nemam s kvo da se vrnem dom... Moji če

19

me ubiju... Nemam drudji izbor... Zabodo ja kosu pa ajd pod krušku... Ona me sačeka na nodje. U ruće drži balonče sas vodu, preko levu ruku je belo vezeno pešćirče. Oče da mi poljije da si omijem ruće. Koji toj kod nas još na njivu raboti. Edeš sas onakve ruće kakve su. Če trošiš vodu još i za mijenje... Kod nji drugako...Podmetnu ja ruće podi balonče, ona posipuje, ja trljam. Gledam njojnje ruće. Ruće je bele, meće, mazne, ubave, kao da nee seljanka, kao da i' sas nešto maže, pa onija goli laktovi... Pipnul bi ju, ali nesmem, da me ne protumači pogrešno... Sve u men gleda... Dade mi pešćirče. Ja obrisa ruće... Sede ona, sedo i ja... Gledam nisko. Izbegavam da ju pogledam u oči. Ona me ponudi: „Vasilije, ja mananka“, pokaza mi sas ruku na onoj što postaila na čaršav... Svakakvo iznapraljala... Pogača, djibanica, pile... Ubavo postaila... Vidi se spremna ženaa... Uzee ja od onuj ćisalu papriku. Prekrsti se pa pinu rećijicu... Znaje red... Ponela šišence... Pinu i onaa. Boga mi, pije i ona da je nee urok... Potegne... Potegne bolje od men... Ispimo mi onoj šišence... Jede i ona sas men. Praji mi drustvo. Vidi se, nee jaela dom. Tela sas men da jede. Jedem ja onoj jedenje, jede ono men. Zagladnel sam ali kao bajadji malko se stidim... Gleda sve u men... S vreme na vreme potupka me sas ruku po ramo, kano, oče da mi skrene pažnju. Da pogledam u nju. Ja podignem oči kam nju. Ona mi pokaže na onuj sovru, nutka me: „Ja Vasilije mananka ovoj, ja Vasilije mananka onoj“... Ništa ne razbiram ali vidim kad mi pokazuje sas ruku... Na onoj mesto na ramo gde me pipne kao da nešto ostane. Trne mi tuj, trne... Gorii, gorii... Čas toplo čas ladno pa mi se ovak palak spušta kude srce... U stomak mi slezne neći oganj... Ponela i vincee... Pinumo malko i od njeg...

Nesmejaa mlogo da se zadržavam... Digo se, malko se protego, potupkaa se sas desnu ruku po mešinu pa pojdoo. Gleda me onaa žalno kano krava mrtvoo telee dok otodim na onam gde sam kosil. Uzee ja kosu a onaa poče da pribira... Bil sam navikal, takoj, kad sam na njivu da na pladne, posle ručak, malko prilegnem. Da dremnem. Da se malko ispraim ali sag nesmejaa. Nee situacija...Vidi onaa kolko su sati. Nema vajda od men. Sabra onoj, sabra, što je preskočilo od ručak pa si otide dom...“

Deda Vasa se preneo u ono vreme, oni što ga slušaju svako u priči našao sebe. Niko nije primetio kad je Jelenko stigao sa onom njegovom velikom kožnom torbom i da sedi tu sa njima i sluša. I njega deda Vasina priča pogodila i vratila u madost.

20

BIL SAM DEETEE

Za stari ljudi veluu nemož se sete kvo su vruštukali a znaju kvo je bilo kad su bilii decaa a naročito kako je biloo kad bilii u vojsku. Takoj i ja, kao da je jučer biloo...

Bil sam deetee. Bili smo u Vrtovac. Kuća ni bila ovak na lice, u stranuu, pri vr' breg. Nadi kuću put, ide proz avliju. Nadi put štala i plevnja. Podi kuću slivacii, naš, Sretenov, Božinov. Dole potok. Preko potok slivak na Dragu Savića. Ozgor Petronijino, mešano, svakakvo. I trnje i grmanje i graničak i cerak. Tuj išla putanjća za preko potok. Uglavnom tuj smo proodili mi, Sretenovi i Božin i Andreja. Drudji išli po put, na nji tam bil po blizo. Putanća se odvajala od put kod Petronijinu krušku i išla pravo na dole po medžuu izmedžu našu i Petronijinu njivu, više proz Petronijino. Po putanću se uglavnom išlo danju, nee bila za noč. Ne vidi čovek gde ide, prevratno. Kad je mokro ono klizavo. Trnje. Kad se zamrkne išlo se okolo, na Brod. Da se ne smlatimo el' isteramo na neštoo oko.

Deda Vlada, moj pra deda, imal je više od osamdeset godine, volel da popije. Uglavnom dom pil, imal si svoje. Sam pil, retko u drustvo uz priču na greduu podi plevnju. Pil rećiju. Meku. Imal edno šišence od sedamsto grama, ovak dole široko a gore sas grlić, zgodno za uruku, zval ga litar. Toj mu bila merka za dan. Po neći put si večerom dodaval. Ćilo na dan toj za njeg nee bilo ništa. Za vinoo nee bil majstor. Po neći put i malko popreteruval. Napival se ali mu

21

pijanka nee bila loša, nee se svadžal ni sas kućevni ni sas komšije... Dobival reč, volel da priča... Po jako vrevil. Raduval ni se. Razneži se pa počne da rove. Još dan danas mi u uši onoj njegovo tepanje: „Dedin, dedin, dedin“... Šalil se, uglavnom na svoj račun. Tagaj priznaval i onoj što biloo i što ne ... Kad baš pretera on legne te odspi, ne diral nikoga. Baba Košuta, njegova žena rekne: „Staracan se pak zaćitil“.

Mora da je biloo Juli, sve u rod. Pogledaš okolo ono sve žlto i zeleno. Kad dune vetar pčenica se prereva kao talasi na more. Kukuruz ovoljći... Redovi... Sve pod konac. Po slivaci, slive, krušće, jabuće, savilo se od rod, granje če se pokrše.

Slnce na zalazak. Ja detee, valja još nesam bil pošal u školu, igram se pred kuću podi dunju i gledam ovce da ne prejdu u Sretenov slivak el u Ljubisovinu pčenicu. Toj bil moj zadatak... Sam sam. Drugo vreme, drudje igree. Manečku matičku pa kopam nešto, prajim temelji, donesem kamenčiči, pesak i drvca, dzidam kuće, štale, obori, ambari, plevnje, kopam bunarii, prajim ograde. Za tvrdjave i vojni objekti nesam znal...

Čujem dedu Vladu ide preko Sretenov slivak, kašlje. Mora da je bil u Elašnicu. Imal tam plac, lojze, jabučarnik, gradinu, mlin. Išal često natam... Čim prejdee u naše on poče nekvo da oka. Ja se usprajii da vidim kvo oče... Ne oka po men, oka babu Košutu. Vidim ide pravo, ne ševelji, nee pijan. Vesel. Raspoložen. Veli: „Gde si babo, majku ti 'ebem, ja iscuka babu Djerdjinu u Gustu šumu...“ Nee mi ništa jasno, toj si njijan razgovor, nee za decu. Takoj si oni često razgovarali... Deda Vlada napraji uvod kolko da skrene pažnju na sebe, da ga slušaju, pa otpočne priču...

Nećii vreve po put. Metnem oči na gore. Nadi naš bunar Božin i Andreja. Idu iz Kovilače, preko ramena im kose, mora da su kosiili tam pa se vrčaju. Božin veli: „Majkoviću, kvo se tolko dereš?“ Deda Vlada im veli: Sednete tuj, sag ču ja. Razumeli se oni od malko. Toj na nji, u njijan rečnik bilo čeknete tuj, eve sag ču ja, samo da uznem rećiju. Vrnuše se oni, sturiše kose i sedoše na greduu podi plevnju. Toj im bilo mesto za odmor i razgovor. Počeše si nešto njino...

Deda Vlada svrnu u podrum. Nebi čas eve ga sas šiše u ruku, natočil rećiju. Otide pravo kod Božina i Andreju...

Vidim ja ima da im ispriča nešto važno. Dete sam, interesuje me. Volim da slušam kvo stari pričaju. Ostajii igranje pa uvati na onam po putanću podi bunar, preko drvnik pa podi kočinu, promaknu se proz plot pa uz livadu okol štalu, pa podi slamu, dojdo na ćoše iza plevnju ovam do Ljubisovinu njivu. Do nji sam na nekolko koraka, čujem kvo vreve a oni me ne vide, ne varde se od men. Tagaj deca nesu bila kano danas, u prvi plan, ona pa ona, da prisustvuju. Bilo sramotno da se sluša kvo stari vreve ali mi smo se snaodili, bili smo djavoli...

22

Dok sam ja opkaljal deda Vlada stigal, ponudil ji sas rećiju i ispital gde bili i kvo rabotili, kao eto da ne počne on prvi, da ji pripremi, da navrne vodu na svoju gradinu. Umejal on toj jako ubavo... Poćutaše malko kolko da prejdu na drugu temu... - A ti Vladimire, kvo okaš onolko ozdol, započe Božin razgovor.- Golemaa toj priča... Nee od jučer... Kano deetee sam bil na kolibu, čuval sam sas dedu kozee u Staro salo. Bil sam tam do svoju dvanajestu godinu... Koliba kano i svaka. Dole odzidano sas kamen za koze za zimi i kad je ovak ladno el kad naidu kurjaci. Ispred toj obor za letnje vreme od kolci i motće. Uz toj što je za koze od spolja basamaci. Na vr, pred vrata ovak malko ravno, ploča. Toj gde smo mi živeli i mlekuvali bilo edna odaja od prutje omazano sas blato. Takve sve kolibe bile. Kad se pojde malko nagore uz reku bila koliba na Djerdjinu. Moe godište. Pomagala na babu da čuvaju ovce... Mlogo smo se ubavo slagali, družili. Stalno smo bili zaedno. Ja sas Djerdjinu a deda sas babu. Mi smo bili deca a za babu i dedu, da li su imali ovak nešto medžu sebe el nesu, neznam. Glavno često smo eli djibanicu od sirenje. Baba napraji obdje pa natura maslo, sirenje... Turi podi vršnjak pa kad se užltii... Prsti da si poedeš...

Isteramo Djerdjina i ja stoku na pašu. Starci ostanu dom da si vide njinu rabotu, mleko, maslo, sirenje... Ovce pasuu, kozee brste... Planinaa, širokoo, nema neka šteta pa da pazimo. Igramo se do milu volju... Cel dan trčimo, jurimo se... Ona okne: „Drž me“. „ Uvati me“. „Nemož da me uvatiš“. Počne da beži. Ja po nju. Trčim, trčim, el ju uvatim el ne. Kad se zblskamo mi polegamo na grbinu, raskrečimo se ovak, izdudučimo, kolamo levo, desno... Drudji put ona iskoristi priliku pa se skuta, promeni glas pa okne: „Najdii me!“. Ja tražim, tražim. Ona se pak javi: „Najdii me!“ Po neći put, dok ju tražim, ona promeni mesto. Neći put ju najdem, neći put ne, dosadi je se da čeka pa izlezne...

„Ajde na šikrak“. Uznem ja nju el ona men na grbinu pa nosimo edan drugoga dok možemo. Kad više nemož, zabeležimo sas granću el sas kamen dokle je bilo pa se vrnemo od početak, sag onaj drudji nosi. Ona bila po jaka od men, po dalek mogla, doduše ja sam bil i po lak...

Imali smo kam osom godine. U toj vreme i mušći i žensći nosili zapredje... Svi isto... Edino što ona nosila maramu a ja baretinu el šajkaču... Teja godine sam prvi put navlkal benevreci...

I ona i ja zapredje, ali osečal sam da se razlikujemo u neštoo. Prvo što sam kod nju premetil bilo kako moča. Ne kano ja. Ja stoječći, podignem ovak odpred zapregu. Ona el klekne el raširi nodje pa takoj, ne zadiza zapregu... Poviše znala od men... Mora da ju baba učila...

Edanput, sedli smo ovak na slog. Ja tovačku, ona tovašku... Gledamo nisko i čačkamo sas oneja tovadje pokre opanci... Ćutimo od dosadu. Ona veli: „Oč da mi pokažeš kako močaš“. Zacrvene se ja

23

od sram, uzam propado. Nemog da kažem da nee i men interesuvaloo da vidim kvo žensći imaju, kako one toj rabote... Prajil sam se kao ja toj znaam... Velim: „Sramota me, nemog.

- Što te sramota? Naši smo, stalno smo zajedno... Ajde... Molim te... Kvo če ti bude... Neču kažem nikome... Eve i ja ču teb da pokažem...

Kad reče, če i ona men da pokaže ja popušti, pokazaa je... Pokaza i ona men... Nesam videl ništa... Žensko...

Da vi ispričam s'g onoj što je glavno, za kvo sam počel... Deda nee bil tuj, mora da je bil u Jakovac. Zatvoril sam koze. Prestali smo da mlzemo... Slobodan sam, nema nikakva rabota... Sam sam... Dosadno mi... Nebi čas, dojde Djerdjina... Ko poručena. Kad smo zajedno nikad ni nee dosadno. Ona uvek neštoo smisli. Jurimo se okol kolibu, kutamo, ripamo utrupačice.

Dojde vreme za ručak. Namazamo leb sas maz, turimo ozgor tlcanu papriku. Najedomo se... Napimo vodu... Ajd da izleznemo napolje. Napolje po toplo... Ona napred, ja po nju. Kad izleze na vrata ona stanu na ploču pokre rub, gledaa nekakvoo, meri...

- Oč' da se nadmočujemo.Zbuni se ja... Bil sam zatečen... Nesam takvo nešto očekuval...

- Kakoo toj?- Eve odovde... Da vidimo kojii dalje tera.

Branii se ja branii. Neču... Da se nadmočujemo pa da se nadmočujemo... Nesam imal gde....

Koji če prvi... Da izvlačimo drvce veli ona... Da li mi podvali el mi takva sreća, prvo ja... Ništa, napee se ja kolkogod sam mogal...

- Do onuj travku...- Do nju... Ajd sag ti!

Kleče onaa, napraji ovak sas prsti pa kad pootera... Natpiša me za polovin korak...

Poče da se zadevojčuje... Žensko, pre se razvije... Odvedoše ju u Jakovac... Ostaa bez drustvo... Drugu godin' oto i ja... Stasal sam za rabotu na njivu... Oženiše me sas Košutu... Uuvati me rat... Mlooogo godine se nesmo videeli... Do malo pre nesmoo znali edan za drugoga el živ... Idem iz Elašnicu, ona iz Jakovac. Pošla kod babu Jonu... Sretomo se u Gustu šumu. Nazvamo edan drugome boga. Stanumo da saberemo dušu, da malko popričamo... Pitaa me koji sam. Ja kazaa... Velii, znaješ li kojaa sam ja. Ja velim ne, neznam. Ja sam tvojaa drugariica Djerdjina... El se sečaš?... Bože, Bože? Kojii bi rekal?... Prijdo uz nju, primaknuu ju ovak na grudi pa iscuka, iscuka, iscuka po obrazii... Ona se privila uz men, topla, nežna, meka, ko jagnje... Ej Vlado, Vlado, veli onaa... Ete... Videeli smo se...

24

RAZVIDELJUJ GA BOOŽEEE

Bil sam deeteee. Deda Vlada, moj pradeda, bil prešal osomdesetu. Baba Košuta, njegova ženaa valjaa beše šes godine po stara od njeg. Stari ljudi, pomicaju se na tam na ovam. Deda Vlada popije rećiju pa mu sve ravno, sedne na trup podi plevnju, potpre se na tovagu pa gleda koji ide po put. Baba Košuta se po držala od njeg ali svaći dan sve više i više počela da obnevidžuje. Deda Sada i bašta ju vodili u Palanku kod očnoga. Valja rekal da je se zamutil vid. Neznam dali se i tagaj toj zvalo katarakta el nekako drugako. Kano rekal da bi moglo da proba da se operiše ali ne garantuje ništa. Stara, bolje da se ne dira. U toj vreme tek eksperimentisali sas toj. Radelo se sas nož i igluu. Po dve nedelje ljudi nosili uvijeno oko. Sag toj lasno, ne nikakva operacija, uhodan postupak. Uklone toj što se zamutilo, ture mu kapće i čovek si ide dom. Odma gleda… Nee ni ona pritiskala da se operisuje, plašila se. Raboti se pokre oči. Bolje i ovak nego neštoo da se posati pa da bude još gore.

Kako koji dan baba Košuta po loše i po loše vidi. Probuvala sas šićer, sas čajevi. Kano danas da ji gledam. Donese šićerak u

25

maramče, izoka dedu Vladu pa legne nadi plevnju. Kokošće iz kamaru s’ nodje povadile slamu pa ju tuj rasčuškale, zgodno da se legne, nema čoveka da ubiva… Legne na grbinu, deda Vlada uzne ovak šićerak uprsti pa je turi u edno oko pa u drugo. Onaa se prekrsti pa rekne: “Razvideljuj ga Boožeee!” Poležii malko tuj pa si ide. Neznam od kogaa je čula za šićer. Mož’ das i je sama smislela… Probuvala svakakvo…

Čula baba Košuta od nekogaa da u Ošljane, gore na graniicu ima neka vodaa, pomaga za oči. Rekla na babu Dinku da je donesee. Baba Dinka danas jutre, danas jutre rešila edan dan da ide. Deda Sada i mati otišli u Lazrež na kopanje. Baba Dinka ostala dom da namiri stoku, spremi edenje, da im donese ručak pa da ide po vodu. Ošljane dalek, nagore u ‘ednu stranu ima više od deset kilometra. Cel dan trebalo da se izdangubi. Mani dangubu. Nodje. Sve če da se zblska. Neče mož’ posle toj da se odmori ednu nedelju.

Sipala baba Dinka, kano danas da ju gledam, u kutlajku varivo, turila u cedilo leb i ostalo, u drugo balonče od tri ćila sas vodu, zavatila pred polazak da bude ladna. Obramčila cedilla na grbinu, u ednu ruku uzela kutlajku, u drugu matiku, onuj njojnu, laku, da je ne teži. Pitaa ju baba Košuta, štočee je matika. Ona velii ako se vrne porano da svrne tam da pomogne, da ne doodi pak po nju. Ako ne, Sada če ju knoči, kad pojde dom da rani stoku donesee. Pituje ju u kvo če da donesee vodu. Veli: “Imam cedilo od onija ču uznem balon, žega, več su ga ispraznili.

Ootide baba Dinka kam Kovilače, odgledamo ju na tam. Baba Košuta zadovoljna, snaa je dobraa, vredna, oče da potrčii, da posluuša, misli na svee… Nee, kao što ima tam nećee, pa se zaklanjaju, izvlače, naode krajišta, zabušavaju… Umejala onaa da se prestaji… Od drudji se vardiila, od men’ ne, mislela detee sam, neznam ništa… Dobro, nee onaa nikad bilaa loša prema men, volela me, paziila, čuvaala. Kad sam bil manečak pa sam počel da se gušim onaa mi život povrnula… Decaa tagaj bilii djavoli… Rodil sam se u saloo, u sve sam tražil logiku… Neštoo mi se ne uklapalo?... Sumljivo mi biloo?... Baba Dinka djavol, če prevede žednoga preko vodu a ovak olako privati da ide u Ošljane?... Godžaa dalek… Onaa ne voli da odi?… Pa onaa, kad se ide odovde dondee, onaa sedne na kola te se vozi?... Još i onaj balon sas vodu da seca na grbinu?...

Bill sam pokre bunar, uglavnom tuj sam provodil vreme, tuj sam se igral. Tuj bilo korito pa sam se po cel dan ljockal… Stiže deda Sada. Gledam kvo nosi. Samo njegovu si matiku i cedilo, onoj što baba u njeg odnela leb… Edna matika?... Mora da je baba došlaa iz Ošljane pa ostala s’ mater da kopaju… Uusprai deda matiku pa izvadi balon iz cedilo i pojde da ga ostaji u ambar… Balon prazaan… Neštoo mi se ne uklapa… Ako je baba na kopanje, deda trebalo da donese balon, onoj iz Ošljane… Baba Dinka da nosi i matiku i pln balon?... Toj

26

nešto nee uredu… Kad ima nešto da se nosi onaa natovari dedu, natovari, natovari, samo što ga i ona ne ujaše… Mislim se če razdele s’ mater da ne bude za nijednuu mlogo pa če donesuu … Baaba grabila na kopanje?... Toj nemož’ da bude… Nagodila bi onaa da padne mrak pa da dojde praavo dom…

Uuze deda Sada da namiruje stoku, ja zalatim na tam na ovam pokre njeg, ko bajadji pomagam. Kvo pomagam, soplitam. Al eto, u drustvo po lasno. Ima s’ nekoga da vrevi. Padal prvi mrak. Deda Vlada i baba Košuta se pribrali u kuću. Deda pomlzal kravu, odnel mlekoo, ostalo još da prostremo slamu. Idem pokre njeg i zatrakujem ga nešto… Čujem mati i baba verve. Stigle. Metnuu oči nadole, mati ostaji matiku pa otide dom. Baba na bunar, zavata vodu. Gledam ozgor, mislim se mora če se mije. Da se oladi. Dalek put… Zblskala se… Znojila se pa da se ne umiriše…

Izvadi baba balon iz cedilo, turi ga pokre korito pa poče da sipuje vodu u njeg… Svatii ja, nee ni išlaa u Ošljane.

Večeraamo. Dojdee i baštaa od rabotu. Večeraa i on. On bil koperaant. Udružil se sas zadrugu. Njegov rad i kobila a zadružna pumpa. Nekakvoo na dva točka kano vijaćer. Ima bure. Naplni ga u reku, pa turi kvo mu dadu, promeša s’ tovagu i ide da prska edno drugo…

Mati, svaku večer kad ostanu sas baštu sami, ona mu referiše kvo bilo danas. Veli, danas ni lasno prošlo, cel dan smo se podprckuvali s’ mater… Bila u Ošljane… Kakvo Ošljane, pituje bašta… Obećala na babu’nu če ide u Ošljane da zavati tam na nekav kladanac vodu za oči… Čula od nećegaa… Pa el’ išlaa? Ma jok, bila s’ nas na kopanje. Veli obećala je, ne imala kude… Znaješ ti nju, ne raboti ništa ako znaje da od toj nema vajdaa, veli, nema od toj ništa… Samo ču bijem džabe nodje i dangubim… Da znam da če bar malko od toj da bude vajdaa ja bi išlaa na kraj svet… Kad bi takoj s’ vodu mooglo nebi se išlo kod dokturi… Nebii imalo ćooravi… Kopa s’ nas pa če pridvečer, kad pojdemo dom, da otide u Beljiči da zavati vodu na Smrdan… Baba če bide zadovoljna a onaa si vidi rabotu… Cel dan smo se smejaali, terali šeguu s’ toj. Čas čas pa bašta rekne: “Ona s’g u Ošljane”…

Kad pade mrak mi zametnumo matiće pa si pojdomo dom. Bašta bil otišal porano. Mislela sam, baba Dinka če uvati kam Beljiči. Jok, onaa si pojde s’ men. Veli kad doje tam če slezne u potok kod Savića na kladanac, da ne drumi tolko. Po lasno. Kad pribliziimo, ondee podi granicu, ona velii: “Ču si zavatim na bunaar”.

Kadaa je dala balonat s vodu i kvo je rekla neznam… Jutre, imal sam običaj da se dignem raano pa sednem nadi dud pokre put na kamen. Zgrčim se takoj pa drhtim, drhtim dok slnce ne odskoči, dok se ne zgrejem. Skrcnuuše vrata na ižu, pojavi se baba Košuta s’

27

balon uruku, stanu uz perdee, izvadi zastikač pa se prekrsti i ovak ispljiska, ispljiska, ispljiska po licee, veli: “Razvideljuuj ga Boožeee!”

DEDA VLADA PRESEKAL NA POPA KOLAČ

Sakupili se Božin, Andreja i Luka kod deda Vlade, Sreten će da dodje malo kasnije, mora da se zadrži nešto oko kazana. Sede na gredi. Greda dugačka i debela od tvrdog drveta po celoj dužini šupe ispred plevnje, kao neki niski zid, baš kao da je za sedenje postavljena. Nije niska, nije visoka, ima širinu u hladovini je a nije hladno na njoj. Hladovinu su pravila nekoliko bagrema što bejahu izmedju puta i šupe. Sa druge strane puta, iznad bunara, red šljiva. Ispred grede, tu negde na sredini širok uspravljen trup koji im služi da se na njemu stavi nešto da se zamezi i popije. Deda Vlada nasekao u „panicu“ krastavac, posolio, zakiselio sirćem i izneo litar rakije. Sede tako, meze, pijuckaju i prepričavaju zgode iz svog života. U stvari samo su deda Vlada i deda Božin pričali svoje dogadjaje. Deda Luka je slušao. Nekako on je izbegavao da priča o svojim doživljajima, više je voleo da recituje junačke narodne pesme kojih je poprilično znao.

28

Naročito je voleo da recituje „Bolnog Dojčina“. Muškarci to njegovo recitovanje nisu bog zna cenili. Imao je bolje slušaoce u ženskom rodu po sedenjkama. Dodje deda Luka na sedenjku. Muški su tamo retko zalazili. Neka od žena ga zamoli: „ Ajde Luko „Bolnoga Dojčina“ i on otpočne: „Bolan Dojčin bolovao devet godin dana, nit umire nit mu bolje biva“ i tako dalje i tako dalje...Deda Luka se pretvori u narodnog pesnika a žene u uvo. Dal ih je stvarno to interesovalo ili ne Bog bi ih znao...

Kad deda Vlada završi sa posluženjem on sede do Luke. Božin beše sa druge stane. Drveni trup što predstavljaše sofru na kome bejahu salata i rakija beše ispred deda Luke. U panici jedna viljuška. Svi se sa njom služe. Uzmu sa njom krastavac pa je ostave u čorbaluk da se i drugi posluži. Tako redom... Da nebi Božin pričao, nije danas nešto raspoložen, on podmetnu Vladi: „Ajde Vladimire da ni ispričaš kako si na popa presekal kolač“... Deda Vlada se posluži krastavcem, prekrsti i popi od rakije pa poče priču: „Kao što znajete, ja sam ovde na kraj“. Tako su svi govorili i ako se radilo o početku zaseoka: „Na kraj... Vlada, tam na kraj“...

Deda Vladina kuća je bila na početku zaseoka Vrtovac. Zaseok Vrtovac su ljudi u medjusobnom razgovoru zvali Potok. Tako im je nekako bilo zgodnije. U Potoku je nekada bilo 24 domaćinstva. Većina od njih je bila dobro stojeća. Polako se vremenom iseljavali. Stari se selili na onaj svet a mladi u Jelašnicu. Poslednja porodica se preselila u Jelašnicu 2004. godine. Deda Dobrosav i baba Moravka se na onaj svet preseliše nešto kasnije. Oni poslednji napustiše Potok... I tako Potok osta bez ijednog stanovnika. U vremenu o kom se govori deda Vlada je živeo u kući u velikoj zajednici. Pošalje mladje na posao, sa njima ode i baba Košuta, njegova supruga, a on ostane oko kuće...

„Svaku godin, kad dojde vreme da se sveti vodica el da se seče kolač, pop i onaj što ideše sas njeg „poklisar“ dodju iz Jakovac. Privežu konja za direk ispod šupu i svrnu kod men malko da posedu. Da se odmore od put. Put, jes da ne dlg al se ide preko polje pa se zblskaju. Popiju po čašicu, kolko da se opušte, da priberu dušu pa krenu. Jelašnica nee imala ni crkvu ni popa, a ni danas i' nema a ima onija što veruju u Boga. Red odredjuval pop iz Jakovac. Kad je on zauzet, takoj za nedaj bože, traži se pop iz Gornje Zuniče. Iz Novjan je retko doodil... Kano što reko, popiju kod men po čašicu pa krenu da seču kolač el da svete vodicu. Prvo kod Sretena pa kod Božina pa kod Andreju i takoj redom dok ne obidju sve, dok ne završe i kod Ćećericu, tagaj se vrnu kod men. Takoj im nekakoo bilo najzgodno. Kod men se naj slobodno osečali. Mogli da se raskomote...Ja nesam baš, kao što znajete, neći vernik. Prekrstim se takoj. Slavim slave. Sečem kolač... Da sam kolko i ja medžu ljudi. Da se na taj dan saberemo... Da se vidimo sas vamiliju...

29

Vrnuše se. Onaj što ideše sas popa naplnil torbuu. Kano ciganka od grobišta. Jedva ju nosi. Ostai torbu na klup u divanuu da mi ne pada u oči.. Oni kod svakoga pinuli po malko rećijicu i meznuli pa krenuše odma od glavno... Najedoše se dobro. Napiše od onoj moje vino. Pa pre nego da krenu: Ajde Vladimire da se naplatimo... Kvo bre da se naplatimo, našali se ja. Pa toj što sam ti osvetil dom i presekal kolač... Kolko ti je toj? Reče on neku cenu, da ti se zavrti u glavu. Kolko bre? Pa poskupelo kao i sve... Za svakoga takoj... Pa kvo si ti bre u toj uložil?... Marš napolje. Uzimaj konja i da te moje oči više ne vide... Naranil sam te i napojil, gledal sam ti konja, I ovoga tvojega sam naranil i napojil... Pa ne može bre da bude i za men kano i za ostali... Obuče se pop. Poklisar uze onuj torbu i stvari pa si pojdoše. Na polazak, pop umesto da se pozdravi sas men, veli: Vladimire, neče ovoj ovak da projde. Neče na ovoj da se završi... Još če mi da se vidimo... Odveza pop konja, ukači se na njeg i otoše...

Nee pop loš čovek. Ja sam bil kriv... Ja sam se digal na levu nogu, nešto sam bil nakrivo pa mi on naišal... Nesam trebalo takoj da nastupim... Naidee mi posle takoj nešto žal, ali kvo ču. Pojel sam govno...

Projde neko vreme, men traže na sud... Tužil me... Da naplati kolač i vodicu i da mu platim uvredu što sam ga ponizil pred onoga njegovoga... Kvo ču, nema drugo. Ako se ne pojavim če me privedu... Ajd ja ajd pa u Palanku. Pop i onaj njegov došli popre, čekaju na hodnik. Praim se da i' ne vidim. Ni Boga im nesam nazval. Prozvaše ni. Prvo nji pa tagaj men... Ulezomo mi unutra... Dadomo dukomenti da ni identifikuju... Izdiktira sudija naše djeneralije na onoga što zapisuje. Pretura nešto, pretura po oneja njegove artije pa mi se obrati: Vladimire, ti si dobil tužbu? Jesam, gospodine sudijo. Da li si razumeo šta u tužbi piše? Jesam. Da li je istin toj što je gospodin sveštenik navel? Jeste. Što nečeš da platiš uslugu? Što si ga izvredjal i ponizil pred ovoga čoveka?... Kad dojdoo u Palanku, pre nego što sam krenul na gore u sud ja svrnuu kod Ćesiju u kavanu. Popii neklko rećije onak na brzinu, s' nogu, kolko da se oslobodim, da se okuražim, da dobijem reč... Nee mi prvi put na sud, ali brate nekako mi nezgodno... Do sag se nikad nesam sudil sas popaa? Koji toj još raboti? Izgleda da sam bil malko popreteral pa sam dobil snagu. Ma ne pada mi napamet da se izvinjavam i mirim pa Bog. Da tražim od popaa da mi oprosti. Jok. Kad je situacija takvaa ču isteram stvar do kraj... Gospodin sudijo, obratim se ja: Kad dojdoše, najpre kod men svrnuli. Ostaiše konjaa podi šupu. Popiše po dve rećije i poedoše ednu panicu ćisal kupus. Toj je tolko i tolko. Ovome ovdek sam cel dan dvoril konjaa. Ranil ga, zobil, opadžal. Pojel jedno breme detelinu i ednu panicu kukuruz. Toj košta tolko i tolko. Kad se vrnuše od kolač i vodicu pojedoše pola ćilo šušenice, polovin pogaču i popiše ćilo vino, to je tolko i tolko. Moja danguba, što sam mu gledal konja i što sam se

30

dangubil pokre nji tolko i tolko, mogal sam da si vidim neku rabotu na njivu. Kolka je nadnica na ednoga kosača i još ga raniš. Svi znaju ja na njivu ne rabotim ništa drugo, samo kosim, za toj sam toj takoj i obračunal. Kad se sve toj sabere, ispadne da pop men duguje tri put više. I kvo sag on od men oče. Ono jes da je on Božjii čovek i Božji izaslanik na zemlju ali Svevišnji mu nee dal odrešene ruće pa da naplačuje kolko kome oče. Gde mu je skala. Nek ju iznesee ovde da ni pokaže koje se kolko naplačuje... Gleda ni sudija... Nezna kvo da raboti... Kad čovek otvoreno pogleda, stvarno je takoj... Ponudi on nas, kao što je red i propis, da se izmirimo... Neču ja da privatim... Pa kvo sag da rabotimo, pita sudija... Pop se našal u nebrano grojze. Nee očekuval nešto ovak... Naročito ga pogodi onaj skala... Javi se za reč: „ Jeste gospodin sudijo sve je toj takoj bilo kao što on reče, ne mog da lažem, ja sam Božji čovek, ali ja od njeg nesam toj tražil. Toj bila njegova dobra volja“.... „Ripii ja. A ne, ne gospodin oče. Nije to bila moja doba volja. Sve si ti toj od men zahteval. Pa el si došal kod men? El si rekal priveži mi konjčevo podi šupu? El si rekal daj da popijemo po ednu pa da idemo gde smo pošlii? El si rekal, turi na konjčeno nešto da poede da znaje i onoo kada se sekal kolač? El si rekal da ga pogledžujem nešto ti sumljivo? El si rekal da neznaš kolko češ da se zadržiš po salo da te ne čekamo za ručak, kad dojdeš če pojedeš kvo ima? Moral sam i ja sas vas da edem šućenice da vi praim drustvo, onak bi si el nešto drugo? I kvo sag očeš? Obavezal si me pa sag bežiš od toj... Ćutamoo mi takoj, ćutamoo... Vidim ja nikoj ništa. Svi ćutu... Dosadi se na men... Eve ovak da napraimo, predložii ja: Ja ču da odustanem od onoj što sam i' dvoril i njega i ovoga njegovoga i konjaa a on da mi plati dangubu za danas što sam se secal po sud... Jednu kosačku nadnicu. Za jedenje mu ne tražim... i toj ovdee, odma, pred teb gospodin sudijo... Ne mog posle da se preganjam sas njeg... Pop nemaa gde. Izvadi novčenik iz džep pa plati onuj kosačku nadnicu. Izlezomo iz sudnicu. Ja svrnuu u kavanu. Naruči pola ćilo jagnjetinu i vinoo. Imal sam takvu naviku, kad otidem u Palanku ja svrnem u kavanu.“

31

NA DRUGARIICU MOMAAK

Tam gde sam se rodil, u tuj kuću imalo dve sobe, diivanaa, iža i podrum. Sobe smo zvali gornja i dolnja. U gornju sobu boravili pradeda Vlada, prababa Košuta, deda Sada i baba Dinka. Zimi smo preko dan svi bili tuj. Tuj bil šporet, klal se oganj, spremalo edenje, kad neći dojde... U dolnju sobu smo bilii moj bašta, mati, ja i čiča. On nee bil tuj stalni, bil po škole. Izmedžu gornju i dolnju sobu na sred duvar bil pendžer. Manečak ovak. Neznam za kvo je služil al eto bil tuj... Kad takoj neći dojde, el stari nešto vreve ja se primaknem uz pendžer pa slušam... Detee... Volja mi da čujem...

Zimsko vreme, došal Božin kod dedu Vladu na razgovor. Deda Vlada svariil vinoo, samo što ga sturil od šporet, oseča se, miriše. Nudi Božina: „Komšijo, oč' da ti sipem od ovaj moj lek.“ Deda

32

Božin nezna kvo je, jes da miriše na vino ali nezna se. Deda Vlada volel da muti sas razne travće pa se boji da mu nešto ne bude, veli: „Fala Vlajko, kusal sam poparku, ja ču malko od rećijicu“.

Stojim pokre pendžer i slušam. Božin pituje dedu Vladu gde mu je baba Košuta, kvo ona raboti. Deda Vlada veli otišla da čeka, mož' če da naide na drugaču je momaak.

- Na drugaču momaak?- Eee, na drugaču momaak... Odavna je toj bilo... Jooš nesam

zaboril. Valja i ona da nee...Samo što sam bil došal iz rat... Letnje vreme, ćiša slnce, ćiša

slnce, svaći dan manaa... Ako si tel od lojze nešto da otneš moraalo da se prska na po dve nedelje pa i poočesto... Dogovoril sam se sas Svetu Rajka za u petaak da mi pomogne da oprskamo lojze u Poljane... Platim mu... Isteraalo... Godžaa rabota. Mora najpre da se izveže i zaloomi... U Draće si sam, tam ne mlogo... Za Poljane natovarim dva čabra na kola po stotinu ćila. Toj bude za šesnajes pumpe. Treba kam četeres, četri ipo iljade čokota. Mora još tolko da se donese voda ozdol iz potok od Ćećericu... Na pridvečer turim plavi kamen u kotal da se preko noč rastopi, treba vreme. Kreč u drudji. On se polasno rastvara, promešam ga nekolko put i gotovo, ali moraš i njeg da cediš, oče da zatvara.

Obrnumo kola pa ji isteramo naruće nadi bunar izmedžu štalu i plevnju. Ostaimo mesto ako neći naide da mož da projde. Pomognuu mi deda Leksa te natovarimo čabrovi. Nemog sam, tešći kano tuč. Bagrenovina, onija što sam si ja prajil. Čabrovi plnim na bunar... Naredii na Košutu da zavata vodu. Gočka treba, dvajestinu kove. Ona golema, jaka, kano kobila. Za nju toj ne ništa. Ja doneso kotlovi, turi ji u kola pa uze kantar te odmeri plavi kamen i kreč.

Snovem na gore na dole. Plavi kamen u ambar, rezervar sas kreč podi podrum... Svakakvo treba, cepanice da se zaglave čabrovi da se ne smaknu iz kola, tovaga da se meša kreč i čorbaa, cedilce za plavi kamen, povorka i motka da se veže, dilimanjee da pokrijem čabrovi da ne pljiska, štrandje da se toj priveže, povorće i ravija da se izveže lojze, srp, bez srp se ne ide, star kožuv da me ne žulji prskalica i prežiljuju kaišii. Sećiru i prskalice turam jutre kad pojdem, da ji preko noč neći ne ukradne. Kolkogod da se čovek trudi uvek nešto zaboraji.

Bil sam u ambar da uznem srp, čujem pokre kola neka tusaba. Pogledaa proz basćije, Košuta se obesila nekome zavrat pa nekvo oka, skuči krešti. Neznam kvo je, ne razbiram ništa. Da li je nee pripadlo muka, da nee padla pa neći naišal pa ju diza. Najdo proluku medžu dasće pa gledam. Jok bre, nee je ništa. Prekrstila na čoveka ruće zavrat, prislonila ga na sise pa cuka li ga cuka po obrazi. Malko ga popušti, izmakne ovak glavu, pogleda u oči pa pak. O Bože... Stojim u ambar, čekam, sramota me da izleznem. Postoja takoj tuj postoja. Vreve nešto al nečujem kvo. On nastaji kam Kovilače, ona

33

veli: „Ajd pa kad proodiš ovde, kad takoj namineš ti se javii.“ Dobro, veli on i otide.

Sačekaa još malko da čovek zamine na tam pa izlezo.- „Aj morii, kvo toj rabotiš? Kojii ti je toj?“- Toj mi biil na drugariicu momaak, veli ona.- Na drugaricu momaak...

Misle se ja misle kvo da rabotim. Nee nikoj videl al', nee mi zgodno. Odluči: „Što da bijem budalu da je trne snaga, bolje da ja toj iskoristim, velim je: „Jutre češ ti men u Poljane cel dan da nosiš vodu na kobilku iz potok.“

OD TOJ ČU SI I UMREM

Sunce na dva ostana. Mladji se još nisu vratili iz polja. Kad sunce padne nisko i malo zahladi, uradi se više nego preko celog dana. U vreme sezonskih radova, jedan od članova dodje ranije kući da namiri stoku a ostali ostanu do mraka... Došli deda Vlada, deda Božin, deda Andeja i deda Luka kod Jovana... Napio se sinoć deda Jovan ko zemlja. Prepsovao sve živo i mrtvo čega se setio. Takve galame odavno nije bilo. Njegovi zamolili Lazu te prespavali kod njega u plevnji. Onako „pod gasom“ zapeo na jednu od grana pored kazana pa zgulio čelo. To se zna, kad se čovek napije od rakije obavezno pada napred i zguli čelo ili nos. Tako se Djavo dogovorio sa Gospodom. Rakija je djavolsko piće, da se zna od čega se napio. Kad

34

se čovek napije od vina, vino je Hristova krv, to prodje lakše i nezapaženo, Tu Gospod pomogne. Obično se pada na ledja.

Deda Jovanov kazan je bio ispod ambara. Bila je to prava mala manufaktura za proizvodnju rakije. Pekao je preko cele godine. Nije gasio kazan. Pekao je samo svoju kominu. Retko da nekom učini da mu ispeče po neki kazan. Kad utroši kominu od jabuka, šljiva i groždja što beše glavna sirovina od koje se pekla rakija umeo je on da pravi kominu od repe, bundeva, brašna pšeničnog i kukuruznog, od trica. Najveći deo rakije je prodavao kafedžijama. Jedan mali deo je pio sam, pio sa drugarima i bilo za kućnu upotrebu. Kazan je bio stabilan. Tu u mestu. Ložište ozidano od cigli i omazano blatom. U njega ubačen kazan od bakra. Poklopac od bakra. Lula bakarna. Kaca sa vodom od drveta. U kaci bakarni izmenjivač toplote „aparat“. Samo ono što je moralo to je bilo od bakra.

Dan veliki. Posao monoton. Rakiju treba često probavati, „da se ne pretera, da ne ostane slaba“. Dešavalo se tako da deda Jova povuče malo više kao što se to sinoć desilo, a onda teško ukućanima ili onome ko mu stane na žulj. Teško je tada mogao da se kontroliše. Malo mu je onda trebalo. Što kažu: „Bila mu loša pijanka“. Sitnica ga iznervira i izvede iz takta pa kad ospe paljbu po članovima porodice. Psuje deda Jova, ječi i potok i padina. Doduše njegovo psovanje nije ni približno bilo psovanju Bate Bečlije. On je bio bez premca i konkurencije. Samo, Batino psovanje je bilo nekako bezazleno, bez posledica. Deda Jovu je trebalo shvatati ozbiljno. Dešavalo se ponekad da su članovi njegove porodice, i pored toga što su bili umorni od teškog rada u polju, spavali u suvom vrežju od tikvi ili u plastovima sena pored potoka ili ispod kruške u Kovilaču na njivi. Sutra kad ustane trezan, drugi čovek. Pere kazan, poklopac, lulu i aparat, stavlja u kazan novu kominu i potpaljuje. Sa članovima porodice normalno, kao da ništa nije ni bilo. Nekoliko dana posle takve pijanke se ne napija. Što kažu, može se sa njim razgovarati

Posedali na gredama, deda Jova stavio drveni trup na sredini ispred njih, nasekao paradajz i krastavce u panicu, oplaknu vodom nekoliko viljuški, protrese ih da se ocede pa ih stavi na trup pored „panice“ sa salatom. Ne mora baš za svakog da bude viljuška, služe se oni sa onoliko koliko ih bude. Poteže crevom iz džibana. Natoči rakiju u litar pa i nju stavi na trup. Litar, je staklena flaša proširena u donjem delu sa produženim grlićem od oko pola litra zapremine koja se uglavnom koristi za rakiju. I ako nije bila od litra zvali su je litar. Zašto tako Bog bi ga znao. Takvo se ime zadržalo i do danas.

Kad se tako sakupe i posedaju jedan drugoga zadirkuju „zajebavaju“ i pričaju zgode i nezgode.. Taman deda Jova da sedne kad deda Vlada, bejahu oni nešto i familija, započe: „Rodnino, kakve toj nove beledje i plakate imaš po čalo?“... Stari ljudi su razgovarali polako. Sa dugim pauzama izmedju pitanja i odgovora. Nigde oni nisu

35

žurili. Sakupili se da ubiju vreme. To se u to vreme tako radilo... Trebalo je spremiti mudar odgovor... Kakvo pitanje takav i odgovor: „A ti, vidim, vezal si brkovez?“ Brkovez je marama kojom oni, koji imaju duge brkove vezuju ih preko noći da bi imali željeni oblik „da im se ne pokvare fazoni“...

Pre neke noći deda Vlada se vraćao pijan iz sela. Jelašnicu su onda Potočani zvali selo. Kupio tamo plac sa malom kućicom i bunarom, koliko za početak. Imao je nameru da prvo izgradi štalu pa da se preseli. Za seljaka je važnija štala od kuće jer šta će sa stokom, gde će stoku. Unuci stasali za školu. U Potoku nema struje a do potoka blato. Zimi sneg. Nedao bog da čovek umre, ne može se do groblja... Zadržao se sa Svetom Dilindakom, i on „mokar brat“. Pao mrak. Kao što u takvim situacijama biva poprilično popili. Nije hteo da prenoći u selu pa po mraku krenuo u Potok. Sapleo se i pao kad je hteo kod Drage Savića putanjom da predje preko potoka. Pao i razbio gornju usnu. Rana već počela da zaceljuje ali i dalje nosi belu krpu preko ustiju što mu baba Košuta beše dala da sa njom priveže bokvicu da mu rana brže zaraste, da izvlači vatru. Deda Vlada je, od kako ga znaju, nosio duge brkove. To je bio njegov imidž. Po tome je bio prepoznatljiv. Voleo je i on, kao i deda Jova, kao i svi stari ljudi tog vremena, da popije. Ali pijanka mu nije bila loša. Nikoga nije dirao a pogotovu ukućane...Napije se... Legne... Baba Košuta, njegova supruga, kaže: „Staracan se opet zaćitil“... Odspava i gotovo... Prošlo... Sutra, prekosutra opet...

Stavio Jova Vladu na muke. Kod starih ljudi se to znalo, bilo je to nepisano pravilo, kao u pokeru, započet razgovor mora da se završi. Treba, ko u šahu, od svih raspološivih poteza u tom momentu da povuče najjači. Ništa tako veliko da mu padne na pamet u korist sopstvene odbrane. Vreme prolazi. Misli Vlada, misli... Mora nešto da kaže... Odluči se za Solomonsko rešenje. Da napravi vic na sopstveni račun. Tako će da budu svi zadovoljni: „Men gurnul neprijatelj“.

Jedan po jedan uzimaše po malo salate, krstiše se i piše iz onog „litra“. Svi se slažu. „Doobra... Neznamo od kvo ju prajiš ali dobra“.

Poćutaše malo. Deda Luka prekide tišinu. Rešio da predje na novu temu dok se Jova i Vlada nisu posvadjali: „Ajde Vladimire da ni ispričaš kako si se ženil.“

„Pa jel vi toj nee dosadilo?“ Brani se Vlada. Jedva se malo pre nekako izvadio. Još se od toga nije povratio... Stari ljudi su tako po ko zna koji put prčali istu priču, prepričavali isti dogadjaj. Kitili. Svaki put, dodavali po neki detalj, ko bajagi se prisetili...

„Evee ovak je toj bilo: Otomo mi u Trnovac uvečer u oči svadbu na povečerje. I sami toj znajete, takav je bil običaj. Sabral se narod. Momci. Sve ovakvi u grbinu. Stanuli na onija basamaci i čekaju da naide mladoženja.“ Bio je u to vreme običaj da momci iz sela,

36

pogotovu kada je momak iz drugog sela, kada im uzima devojku, istuku mladoženju. Brane svoje devojke. Nisu to bile neke batine, više radi reda, više kao ceremonija, ali eto... „Vidomo mi kvo se sprema... Ja mlad. Mršav. Sitan. Detee. Siročee sam bil. Baštaa mi rano umrel. Mati se poženila. Očuv me podigal... Če me ubiju, uplaši se ja... Mile Beličko ovoljći.“ Pokazuje uzdignutim rukama uvis što god može više da ih podigne. „Ovolći u grbinu“ Raširi ruke te i to pokaza. „ Uze od men onaj pešćir što sam kao mladoženja trebalo da turim preko grbinu, da se vidi koji je od nas mladoženja pa ga turi on. Golem čovek. Ima kvo da se vidi. Pojdee on uz sepenište da ulezne u kuću. Na stepenište ga dočekaše onija momci, pa na njeg, pa na njeg. Povrlja ji on jednoga po jednoga svi od basamaci. Pobi ji ko na Slivnicu. Ostade sam. Deda Leksa, moj očuv, stanu pokre njeg na ploču kao radikalski govornik pa veli: Prijatelji, mi nesmo došli da ratujemo, došli smo da vidimo devojću... Ulazimo mi, od onija što smo došli, jedan po jedan u „ižu“. Mile Beličko sas onaj bel pešćir napred.“ Iža, to je bila prva prostorija u kući gde su uglavnom ukućani provodili vreme. Tu je bio odžak, tu se ložila vatra, u zemljanim loncima kuvalo jelo i pekao hleb u crepnji ispod vršnjaka. Nije onda bilo šporeta... „U ižu iza vrata skutala se Košuta, mojaa baba“. U to vreme su ljudi u razgovoru za suprugu govorili: „Mojaa baba“... „Znala ona men od ranije. Uleze Mile Beličko. Ona njeg propušti. Kad ja naidoo, ona onak krupna i jakaa, zamaši sas ruku kolkogod može pa kad me udari sas pesnicu zavrat... Bil takav običaj, takva ceremonija, da na povečerje mlada udari mladoženju. Skuta se negde gde je zgodno, gde se mladoženja ne nada, da ga iznenadi, kao eto sag može da ga udari. Posle više nema. Znalo se posle koji je glavan u kuću. Retko je koja žena mogla da isteruje svoje. Toj bilo bruka... Od tagaj me stalno boli ovde. Nikako me ne manjuje. Od toj ču si i umrem.“

37

KURJACI IZ RUMUNIJU

Veče je, sedi se na stepeništu ispred seoske prodavnice i raspreda uz pivo: „Tuj zimuu tolko je biloo ladno, pljuneš i kad padne dole onoo čokne.“ Započe čika Sima novu priču: „Zaledil se Dunav kod Tekiju pa iz Rumuniju prešli kurjaci. Ja vojnik, došal na odsustvo, digal se raano, ne mogu da spim. U kasarinu se ustaje na trubuu. Sturil sam se do pola gol i trljam se ovak sas sneg. Takoj smo se svako jutro pre gimnastiku trljali sa sneg... Metnem oči na kočinu kad onoo kurjak oče da ulezne kod svinje. U vojsku nas učili da prema situaciji brzo, adekvatno i efikasno reagujemo. Na čivilak visi pištolj

38

Belgijanac, petnaest metka, puca ko automat. Zgrabim ja onaj pištolj pa potrčiim... Sva petnaest metka izbaci, ama edan da opali. Kurjak več pobegal. Zbiram ja onuj municiju, metak po metak, i vrčam u okviir. Kad i` sabraa koliko sam mogal da i` najdem, okrećam ja onaj pištolj, gledam ga, čudim se i mislim. Što da ne opaali? Kad odjednom pištolj sam opali i men metak projdee ovdee proz šajkaču. Zgrabim ja onaj pištolj pa na drvniik. Uznem golemu sećiru i sve ga strošim.

Projde odsustvo. Otidem u kasarinu. Kvo ču sag? Strošil sam pištolj u srcaa. Kakoo da kažem? Na robiju če me oteraju. Nema da izleznem otud. Če me optuže da imam nešto protiv kralja i otadžbinu. Oružje je toj... Postrojili se mi posle jutarnju gimnastiku za smotru.... Ja nemam ništa. Pita mene narednik: “Gde je tebi Simiću lično naoružanje?“ Sve sam mu ispričaal onak kakoo je biloo. „Ako Simiću! ...Takoj i treba!... Ispravno si postupio!“

Kao što se svaka priča završava, da završim i ja ovu: „I ja otoo. Onii ostadoše, šta je posle biloo neznam...“ Opet, kroz neko vreme: “Ajde Mone da ni ispriičaš onoj kako se Dunav zalediil pa prešli kurjaci iz Rumuniju.“ I opet, kao da si stavio CD u plejer, iste reči ista melodija: „Tuj zimuu toliko je biloo ladno, pljuneš i kad padne dole onoo čokne...“

DJENERAL STEPA

Sačeka čika Sima jedne večeri da se na stepenicama ispred zadruge okupi popriličan broj ljudi, ne voli on da priča ispred polupraznog auditorijuma, pa započe novu priču: „Uuuu, što sam se izbrukal ispred djenerala Stepu, došloo mi bilo uzam da propadnem“, okrećući nežno šaku preko šake i stiskajući jednu ruku drugom, što bi narod rekao „trljajući ruke“, napravi kratak uvod koliko da skrene pažnju na sebe i svoju priču. Ljudi počeše da se podgurkuju i

39

pokazuju na čika Simu dajući tako jedan drugome znak da ima nešto važnije od njihovog razgovora: „De prvo ovoj da čujemo pa če posle da pričamo“.

Znalo se, čika Sima sedi, gledano iz zadruge, sa desne strane stepeništa na najnižem stepeniku. Desnu nogu ispruži napred. S' vremena na vreme je savije u kolenu koliko da se ne ukoči pa je opet ispravi. Levu, povijenu u kolenu, stavi na stepenik na kome sedi. Levi lakat s' vremena na vreme osloni na levo koleno te tako nalakćen oslanja o šaku levi obraz i bradu. Desnu plećku osloni o ogradu zauzevši stabilno položaj polulevo. Zamišljen gleda ispred sebe kao da čita.Tako je najbolje i za njega i za one koji slušaju. Oni što sede na stepeništu gledaju samo poludesno napred. Za one što stoje, njima je sve jedno. Za kratko vreme od onih što su pošli u zadrugu napravi se gužva ispred stepeništa. Dodju i stanu. Oni što bejahu u zadruzi izašli i stoje na vrhu stepeništa pored vrata, posle će da pazare. Magacioner ostavio tezgu pa i on izašao. Neki od onih što prolaziše putem, iako nisu imali nameru da svrate, navratiše da vide šta se dešava. Oni što im se žuri, videći gužvu ispred zadruge pitaju: „Kvo je toj gore?“ Ma mani, Mone pak priča kako bil u rat.

„Bili smo na Kajmakčalan na kotu 905. Več mesec dana se pripremamo za napad. Pričali su tam da je naš pretsednik vlade, ovaj bre naš odovde, ovaj, kako se zvaše. Ooo, na vr' mi ezik, nemog se stim. Pojede ga nešto. Ovaj bre iz Zajčer, naš Zajčarac... Pašić. E, e, Pašić. Prijavil duplo veću vojsku pa smo dobivali po dva sleduvanja... Kod Francuzi se znalo, vojnik u sledovanje dobiva i vino. Mi po duplo...Opraimo se mi. Onoj vino ni dava snagu i hrabros. Doduše i oružje i municiju smo imali duplo. Sve toj moralo da se nosi. Nesme ništa da se vrlji... Vojska je toj... Nedal bog da se toj desi. Ma nikoj na toj nee smel ni da pomisli, odma na Preći sud...

Ukopali se mi. Ja, kao što znajete, bil sam u altiljeriju... Saveznici na levo krilo... Samo glancamo topovi i čekamo znak za napad... Braća Bugari u rov na puškomet od nas. Vrevimo sas nji. I oni ljudi kano i mi. Siroma, loše obučeni. Gladni. Vrljali smo im mi od onoj što ni preskoči od jedenje... Sprijeteljimo se. I po imena smo se znali. Oknemo mi nji el oni nas. Potraže po nešto. El leb el duvan. Mi im vrljimo... Mislim se kakvo če ovoj sag da bude? Kako če da ratujemo? Kako če sag da bijemo edan drugoga. Okali smo se po imena i pomagali edan drugome... Pričali ni da su za jednu, ovuj našu pravoslavnu Novu godinu, svi poizlazili iz rovovi. Bigari odonud, mi odovud pa čestitaju edni na drudji. Ljube se. Oficiri morali da pripucaju da prećinu toj... Setimo se takoj pred spanjee... Ostaili smo tam i roditelji i vamiliju. Ćekaju ni da im se vrnemo. Nadaju ni se... Pričamo takoj... Što sag glave da gubimo, i mi i oni. Pa el nemož' nekakoo i naše i njine glavešine da se dogovore? Da se i onii vrnu na njini i mi na naši... Najdu se takoj pametni pojedinci pa velu: „Na vas seljaci

40

uvek neštoo ne potaman“. Pa e'l bre neći rat do sag zaminul nas seljaci. Mi naj nastradamo.

Pošal djeneral Stepa nenajavljeno da obidje naš položaj, da vidi moral, borbenu gotovos i stanje oružja i orudja. Imal je on taj običaj. Iskradne se takoj pa krene. Kad vide da ga nema oni se rastrču na sve strane dok ga ne najdu. Kad dojde ne najavljeno i sam, tag vidi pravu situaciju. Nema da mu se priča onoj što on oče da čuje. Vidi stanje... Kao što reko, pošal Stepa da ni obidje... Pošal rano. Vojska se još nee sva izdizala. Kako mi takoj i Bugari. Malko smo se bili i poopuštili. Nema trubaa pa svi da od edanput ripnu... Svaći dan isto. Ništa se ne dešava. Palak... Vlasi, bilo i je godža sas nas, velu: „Binješor“... Nema ni gde ni što da se žuri. Straža i dežurni odradjuju svoje... Ako se spremiš brzo, dan golem, neče nikad da projde.. Na položaj si... Počelo da se razdanjuje. Otišal sam ja zbog za radi sebe tam malko po dalek od rov u grman. Situacija mirna pa nuždu vršimo tam. Kad je stanje opcadno, sve u rov. Tuj i spiš i sediš i jedeš i sereš, sve tuj, na edno mesto. Glavu ne pomoljuješ... Nema sram nema stid. Svi tuj, i vojska i oficiri... Taman sam smaknul pantalone i klekal, kad čujem kano da neći ide od onud iz pozadinu. Mislim el' je kurir el' neći za snabdevanje. Metnu ja oče na onam, kad ono Stepa, djeneral Stepa... On... Znam čoveka... Trgo se ja. Projdoše me žmarci. Kvo sag da rabotim. Ide čovek pravo na men. Zaklanja se malko iza grmanje da ne upadne u oči. Neprijatelj stalno osmatra proz durbin... Vi znajete Stepu u paradno odelo, u djeneralsku uniformu sas šapku na glavu, sas epolete na ramena, sas kićanke, sas ordenje na grudi, videli ste ga na sliće i gledali reportaže na televizor. Neste vi videli Stepu u vojničće dreje. Ja ga znam i drugako. Ne on tam bil takav. Rat je toj. Svi smo tam bili isti samo što on od nas imal veću odgovornos. Nesmo mi toj tagaj razumeli. Misleli smo lako je na njeg, a on mislel i na nas i na naši domovi i vamiliju što u nji ostala i na otadžninu. Stalno je bil zamišljen. Sas pogled uvek tam negde dalek. Od ovoga Stepu kakvoga ga vi znajete tam bil samo njegov stas, odsečni pokreti i dostojanstvo. Ne on imal kada sas nas da se preganja. Sve je rešaval sam i po skraćeni postupak...Takav je on bil... Mlogo je ga vojska volela... Raspituval se često za nas i naši. Koga imamo? Imamo li vesti?... Tešil ni da če im se vrnemo živi i čitavi i toj kao pobednici, uzdignuta čela i sa odlikovanja na grudi... Da li je baš pantil kvo mu koji priča toj neznam, ali interesuval se... Kad stojiš ispred njega onak mirno, osečaš se nekako ljudsći. Kao i ti eto nešto. Kao eto znaje za tebe i tvoji... Ispoštuvan si brate...

Znam ja kakvaa su pravila u normalnu situaciju. Stane se mirno i raportira, ali kako ču ovakav. Vreme ide, čovek mi prišal blizo. Usprai se ja kolko sam onak mogal sas oneja dldje gače i pantalone. One se nekako izpresavijale, nagužvile, pa se zapetljalo kao da znaju da mi se žuri. Sastai pete i stanu mirno. Taman počee da raportiram:

41

„Gospodine djenerale, vojnik Simić... On, nogaa pred nogu, dostojanstven, kao prava ličnos, kao djeneral, onak kako mu i dolikuje, za trenutak me pogleda, izvadi levu ruku iz džep, pokaza sas nju ovak i reče: „Seri Simiću, seri“. Kad on progovori ja se načisto izgubii. Za trenutak nesam znal ni gde sam ni kvo rabotim. Na malko da reknem: „Staraću se gospodine generale“, kao što je red kad ti se starešina obrati. Sva sreća na vreme se seti u kojuu sam situaciju pa se trgo... Šta ču. Ostaa takoj još neko vreme pa kad on zamaknu ja nastaji gde sam stanul.

ALTILJERIJA JE ALTILJERIJA

Ajde Mone da ni ispričaš kako si dokrajčiil neprijatelja na Jedrene... „El vi nee toj dosadilo“, brani se čika Sima a navrće vodu na svoj mlin. „Ma nee, eve taj i taj nee čul“. Uvek se tu na stepeništu ispred seoske prodavnice nadje neko nov na koga se mogu pozvati da nije čuo Siminu priču, neko kome treba pretstaviti čika Simu i

42

njegove ratne podvige... Svaka priča je poseban doživljaj, nešto posebno, priča za sebe, jedinstvena i neponovljiva. To samo čika Sima može da smisli, da napravi zaplet i da uvek ispriča istim rečima. Kao da se zaista tako zbilo. Ni jednog trenutka slušaoci nemogu da posumnjaju u autentičnost dogadjaja. Kao stvoren da daje policiji iskaz. Svaki put iste reči...

„Bilii smo mi na položaj kao podrška prve borbene linije pešadije. Ja punjač na haubicu, altiljerac. Ispred nas neprijateljsći rov. Poprilično dalek. Puška nema domet. Za top i haubicu kao stvoreno. Mi na breg, ne baš na sam vr, a onii u dolinu, takoj na ednu kosu pokre šumak, kao mi u Kožalj a oni onam preko Timok izmedžu Debelicu i Ravnu, više na gore kude Ravnu. Vide se sas golo oko. Nema kvo da rabotimo pa gledamo. I onii vojska kano i mi, seduu u rov, dremu, izleznu pa idu pokre njeg, oguglali na stra pa ubivaju dosadu. Vidimo kad im neći dojde, kad im stigne kurir, kad stigne snabdevanje, kad izlaze iz rov zbog za radi sebe... Gledaju i oni nas...

Stiže naredjenje da se puca po neprijateljsći rovovi do poslednju granatu, posle če da nastupi pešadija. Toj se u vojsku zove altiljerijska priprema za napad pešadije. Pucamo mi pucamo cel dan i celu noč. Sve preoramo, sve prekopamo. Jadni onija njini vojnici po rovovi... Što ti je čovek, u rat raboti onoj što nikad u mir nebi, podivljaa, postane osvetnik, životinja... Pred zoru ostamo bez municiju, pucamo a ne doturaju ni. Čekamo mi da nastupi pešadija, čekamo, kao što je red i kako je bilo dogovoreno... Jok... Ništa... Gledamo u naš pešadijsći rov da vidimo kvo se dole dešava, vidimo ga dobroo, on takoj na edan puškomet ispred nas. Nema nikakva promena, kako jučer takoj i danas... Narednik s vreme na vreme stupi sas nji u vezu preko telifon, neznaju ni oni ništa. Pretposavljene nesmee da zovee, propis takav. Javil im da smo prekinuli paljbu, nestala municija i sag čeka dalja upustva, čeka da mu se jave... Skoknul bi neći od nas dole do rov da se raspita, vojnici pre saznaju od oficiri. Mož oni nešto da znaju, mož su nešto čuli ali nesmemo, komanda da se nikoj ne udaljava... Čekamo da ni stigne municija... Nema... Izgleda da je promenjena odluka. Nikoj ni ništa ne priča, kao da smo odsečeni od komandu. Narednik, ni on nezna kvo če, kaže do daljneg ostaajemo tuj gde smo... Dojdee pladne. Ostala jedna desetina od onija neprijateljsći vojnici u pravcu nas. Neštoo smo mi pobili sas granate neštoo se načas po mrak povuklo na rezerni položaj... Dalii su premetili da ni nestala municija el ni nećii otkucal?... Imaju i onii izvidnicu, i onii prate situaciju... Izlezli iz rov pa puše i pričaju. Čini ni se kano da ni izazivaju. Ne treba ni dvogled, sas golo oko i' vidimo. Ali kvo da im rabotimo, pušće nemaju domet...

Mora najpre ovoj da vi kažem. Onija koji nesuu bilii u altiljeriju el tuj pokre nji, oni neznaju kako se toj tam raboti... Granate se ne skladište, ne transportuju i ne dovoze na vatrenu liniju onak komplet,

43

gotove, pa samo da gurneš u cev. Ne. Toj se neposredno pred opaljenje sastalja. Na vatrenu liniju stignu posebno sandaci sas čaure, sandaci sas granate, sandaci sas barut i kutije sas kapisle. Računači, na osnovu onoj što su dobili od izvidjači preko telifon, izvidjači nesuu tuj sas nas, onii tam negde dalek, na osmatračnicu, sračunaju elementi i daduu na oficira koji vodi gadjanje. On pogleda pa ako ne najde nikakvu zamerku komanduje na onija što su uz top: „Azimut taj i taj!“ Ugao taj i taj! Daljina ta i ta! Punjenje toj i toj! Razornim jedno puni!“.. Tek tagaj se na oneja čaure od pozadi tura kapisla, u zavisnos od toj koje je punjenje turaju se tolko i tolko ćesice sas barut, posle se ozgor u čavuru turi granata i izvrši „tempiranje“ na upaljač, toj radi poseban iz poslugu, „tempirač“... Punioc preuzne granatu od tempirača, gurne u ležište, zatvori i vikne „Gotovo!“ Posada se u medjuvremeno sklonila i pripremi za opaljenje. Oficir za svaći slučaj proveri koji je gde pa nastaji komandu: „Po neprijateljskim rovovima pali! El po pešadiju pali!“ Punioc povučee kanap, top opali. Ako se vidi da prebacujemo el podbacujemo, el levo el desno izvrši se korekcija... Što sam vi sve ovoj pričal? Moral sam, onak nebii mogli da svatite...

Iz neći razlog edna granata pomalko. Dalii ju je nećii ukral? Dalii se istresla po put? Dalii je bil neći manjak još u magacin, koj če ga znaje, glavno edna granata pomalko. Granata golema. Nesmo mogli da ju tuj negde pokre nas zaturimo. Granate u sandaci. Da ju ima, videlo bi se... Preskočila edna čavura, i edna kapisla. Barut ima kolko očeš u onej ćesice. Daljina nee bila velika pa ni preskočilo. Posle se toj povrlja. Po pravilu službe bi trebalo da se spali. Da se uništi, ali koj če toj da se držii u rat... Nestee imali priliku da gledate kako se barut spaljuje... Neče da mi verujete, gori kano lozinje. Takoj plavkas plamen, iskrice izlaze, pucka. Ne puca kano kad je u top... Da se čudiš... Ja kad sam toj prvi put videl, ja sam se krstil. Najpre sam se plašil. Svi smo se u početku plašili, izmaknemo se pa gledamo kakoo narednik stoji uspravno i vrlja ćesicu po ćesicu u oganj... Palak, palak pa se oslobodimo...

Nikoj ni nee naredil da obustavimo paljbu, nestala municija... Eto takoj zbunjeni sedimo pokre topovi i čekamo... Čekamo dalje naredjenje. Gledamo onija neprijateljsći vojnici kakoo stojuu pokre rov, nemož im ništa... Setii se ja, takvii smo mi seljaci, pa kad naide narednik ja mu se obrati: Gospodin naredniče, da opalim ja jednu po onuj neprijateljsku grupu? Nasmeja se on: Pa s' kvo češ da pucaš? Objasni mu ja kako bi naprail: Velim eve ovak, čavuru, kapislu i barut imam, mesto granatu ču turim ovaj lanac u cev što ni služi da se vadimo kad ni se zaglavi haubica u blato pa da opalimo, da probamo... Da probamo Simiću. Privati on. Vidi narednik budalu, ali ajde da mi učini... Da probamo, mož od toj nešto i da bude... Sastajii ja sve toj kako sam zamislel. Turii onoj punjenje u ležište metka. Zatvarač. Ozgor niz cev spušti lanac. Proveri sas onuj drvenu motku

44

što ni služi za čistenje da li dobroo ležii... Dobro je... Ajd s'g ti, obrati se ja na nišandžiju... Nišandžija gledaa nešto po onija instrumenti. Nišani niz cev. Obrča oneja kuće na tam na ovam. Ebava mu mater, ebava... Veli, dobro je... Može... Narednik dozvoli... Ajde pali... Zaklonimo se mi za svaći slučaj u rov, takav je i propis... Onaj poteglji konopac... Opali... Suknu plamen. Haubica podripnu i pojde nadzad. Toj takoj i normalno. Digomo se mi, opasnos više nema, pa gledamo kvo če da bude. Kvo če se desi. Pratimo onaj lanac... Neste vi bili u altiljeriju. Takoj, kad se puca na desetinu ćilometra granata letii po pola minut pa i više... Granata ne ide brzo kano što vi mislite. Čuje se prvo haubica pa posle, posle neko vreme granata. Prvo ju čuješ fi, fi, fi, fi, kako ide. Velu koja se granata takoj čuje ona ne ubiva, ne ide u teb. Ide nastranu. Onuj koja pogadža, nju ne čuješ... Koj je sas stranu može da ju gleda kako ide... Gledamo mi onaj lanac, gledamo. On palak, palak, sve se više i više širi, dok se na kraj skroz ne raširi, isprai... Ide pravo na onija vojnici. Oni i dalje stoju. Sigurni u sebe, misle pucamo sas praznu čavuru, plašimo i'... Preseče i' preko sred, nek mi Bog oprosti, kano sas sablju...

Onoga našega nišandžiju, predloži narednik te ga odlikuvaše za ratni podvig. Men ništa... Šupalj nos do oči... Edno vreme mi bi krivo. Narednik, kadgod ga sretnem on se pravda, velii: Ništa ti Simiću nemoj da se sećiraš. Nesam ja zaboril... Ima vreme... I ti češ da dojdeš na red za odlikuvanje. Če dobiješ i ti, i toj još veeće...

Narednik poodjinu... Rat se zaavrši.. Men niištaaa...“

IZDJINUŠE ŠTROJAČII

Pričao sam vam već o deda Čedi Bečliji, kovaču. Imao je svoju kovačku i stolarsku radionicu u selu, tako je i penziju stekao.

45

Poseban čovek. Legenda. Upoznao sam ga kao čoveka u poodmaklim godinama, u penziji. Dok sam bio dete držao sam se uvek nekako po strani, izegavao sam ga, sklanjao sam mu se s' puta. Ostavljao je na mene utisak strogog čoveka. Nisam mogao ni da pomislim da je taj čovek bio toliko „spadalo“, da je mogao da smisli i pravi takve nestašluke o kojima mi je posle puno godina pričao njegov bratanac Bata Božinović – Bečlija,

Tu negde posle Drugog rata, tek što poče šesta decenija prošlog veka, još uvek beše deda Čeda držao kovačku radionicu „kovačnicu“. Pravio i popravljao šporete, pravio kola za zapregu, raonike, sekire, motike, oštrio poljoprivredne alatke, uglavnom bio je seljacima na usluzi. Bavio se nešto i izradom sitne stolarije. Radionica za to mu je bila kod kuće... U kovačnici, često beše i baba Stevana, njegova supruga. Pored baba Stevane i mušterija, često su tu bili i oni „badjevašni“, kojima je bilo stalo do zabave. Tu se sve vesti iz sela i okoline stiču. Prave se šale. Prepričavaju se zgode. Navrate ljudi kad im nešto treba da se raspitaju. Uvek tu ima nešto da se popije. Donese mušterija, nema smisla da se odbije, koliko da se razbije maler, da se ne istupi sekira.

Ispred kovačnice bejahu dve klupe. Prva, ona veća, odmah tu kad se skrene, ispred samih stepenika. Druga, na vrhu stepeništa, na ravnom delu, pored vrata. Oni, za koje bude mesto, sede a ostali stoje. Doduše, Ima onih što ne sede pa makar pola klupe bilo prazno, što vole da pričaju. Stojeći su ubedljiviji. Svi ih čuju i vide... Na klupama su uglavnom oni što pričaju nešto u poverenju, što šapuću jedan drugom na uvo, što ne mora svako da čuje. U kovačnici bejahu i dve trokrake stolice. Uglavnom su bile unutra. Na njima nisu sedeli oni što dolaze. Služile su, kada se na kraju dana posao privede kraju ili kad se predje na neku interesantnu temu, kad se potegne neka velika diskusija, da na njima sede deda Čeda i baba Stevana. Iznesu ih napolje i sednu. I oni da čuju, da se i oni uključe u razgovor. Deda Čeda ponese flašu rakije, stavi je na zemlju pored svoje desne noge i s vremena na vreme potegne. Po malo, koliko da ispere grlo. Nikome ne nudi. Nije se napijao, bar ne ovde i u ovakvim situacijama... Baba Stevana sedne na drugu, povije ledja i nasloni laktove na kolena. Tako joj lakše. Odmara i ledja i ruke. Sluša šta drugi pričaju. Ne uključuje se u razgovor. Retko su je vidjali u društvu žena. Više su je zanimali muški razgovori.

Sutra je 25. maj... „Džerman“... Titov rodjendan...Slet... Pijac... Vašar u Minićevu. Sjatio se narod ispred kovačnice. Svako ima nešto da ponudi. Trebaju mu pare. Nekome za porez. Nekome za decu. Ne može se bez para. A kako seljak da dodje do njih drugačije nego nešto da proda. Neko ima prasad, neko jagnjad, neko ovcu, neko tele, neko bika, neko kravu. Treba to sutra da izvedu pa svratili da vide koja je cena, da se obaveste. Da se ne prevare. Da se

46

dogovore ispod koje cene neće ići. Da vide ko će sa kim. Da idu o jednom trošku. Oni što nemaju svoj prevoz da nadju. Bilo je i onih što ništa ne prodaju, što samo hoće na vašar, pa da vide sa kim će. Minićevo nije baš blizu, bolje je kad ih neko poveze.

Kao što rekoh, posle podne je u oči „Džermana“. Smrklo se sa svih strana. Grmi, puca, seva. Samo što ne kapne. Sprema se veliko nevreme. Obično oko Džermana svake godine zna da bude veliko nevreme. Mnogo godina je, sećaju se to stariji, na sam dan Džermana bilo tako. Posle podne se zada oblak. Rastera vašar. Prokisnu šatre. Sve namokri kiša. Poobara vetar suncobrane što uličnim prodavcima do malo pre praviše hladovinu. Put i ulice napuni voda. Potoci... Narod po prodavnicama i ispod šatri. Svako se snalazi ko kako ume... Kao što je i naišlo, nevreme od jednom prestane. Letnje je vreme. Sve se smiri kao da ništa nije ni bilo. Ogreje sunce. Po ulicama, kao svedok nevremena, ostane kamenje, pesak, mulj i blato što ga potoci nanesoše...

Zaklonio se narod ispred kovačnice ispod strehe i nastrešice na stepeništu. Niko nesme da krene... Čekaju da prodje nevreme... Baba Stevana se unervozila, nema deda Čede. Otišao nešto do kuće, pa ga još nema. Uhvatiće ga kiša.

Prodjoše Miloš štrojač i još jedan čovek na konjima niz selo. Žure da se zaklone kod nekog od nevremena. Treba i za konje, ne mogu ni oni na kiši.

Miloš štrojač je bio vrlo važan čovek za Jelašničane i ostala okolna sela. Štrojevao je prasiće, veprove i svinje. Za svako domaćinstvo na selu to je jedan od vrlo važnih poslova koji u prvoj polovini godine treba obaviti. Ni jedna svinja, ni jedan vepar, neće da se uhrane kako valja ako ne budu štrojeni. Bude mesa ali nema masti a za seljaka je jako bitno da bude i masti. Kad je svinja debela i meso je nekako mekše.

Više niko ne sedi. Gledaju šta se dešava. Smrklo se kao da je mrak. Vetar savija drveće do zemlje... Sve će da počupa... Seva... Grmi... Puca... Neko se našali: „Če izdjinu štrojačii“. U tom stiže deda Čeda, žureći što god ga noge brže nose. Napravi se da nije dobro čuo šta ovaj reče pa otpoče: „Mare nesu oboica izdjinuli, nastrada samo Miloš“... Bio je majstor u tome da napravi zaplet... Baba Stevana ga napade: „Gde si more do sag! Ništa ne odbiraš! Kano dete si! Če me nateraš da ti stuckam glavu kano na zmiju!“... „Ma čekaj bre ženska glavo da vidiš, da ti objasnim“... Ti češ da mi objašnjavaš“... Idem uz Elašnicu i taman kude Alavuždu, vidim ozgor grabe štrojačii. Bil sam na jedan puškomet od nji kad nešto sinu, ja se trgo, pogleda na gore, ono se ovak, kano usijane veridje od nebo spušti varnica pa pravo Miloša u glavu. Na malko da obnevidejem, sreća sam zažmal. Naježi se, svaka mi se dlaka usprai. U toj puče tuj negde blizo, zagluši me. Ja otvori oči da vidim kvo je. Miloš se smaknu od konja, pade na put,

47

poče da se trza i rita sas levu nogu. Onaj drudji, što ideše iza njeg, sripi od konja. Poče da ga teglji. Konji stanuli, uplašili se i oni, zbunili. Gledaju u Miloša kano krava mrtvoo tele. U toj i ja stigo. Prijdo da vidim kvo je... Gotov... Nema ništa od njeg. Nemož da mu se pomogne... Kvo sag da rabotimo? Ništa... Rešimo da ga turimo na konja... Čovek nemož sam, ja mu pomognu. Vezamo ga sas onaj konopac što im služi za štrojevanje za sedlo da se ne smakne. On uvati niz salo, takoj če ga nosi do dom a ja na gore...

Kao i za svakog pokojnika: „O pokojniku sve najlepše“. Počeše ljudi da ga sažaljavaju. Sekiraju se koj će sad umesto njega... “Treba štrojač u salo... Ima još ali on imal laku ruku. Stoka se od njeg lako oporavljala. Nee imal slučajevi“... Proširi se za tren glas kroz selo, kao da je neko dunuo u trubu...

Osvanu 25. maj, „Džerman“. Vašar u Minićevu. Sjatio se narod iz svih okolnih sela i Knjaževca. Ljudi se retko vidjaju pa je sad prilika da se čuje šta ima... Svi znaju Miloša štrojača... Poznat čovek... Nema u čiju kuću nije ulazio... Dodje i Miloš. Bez njega ni jedan vašar nije bio. Gužva, on sjahao sa konja i vodi ga za sobom. Sriće ga narod. Zagleda. Vrte ljudi glavom. Malo ga prodju pa se okrenu, pogledaju ga od pozadi i prekrste se... Ne ostade to ni njemu ne zapaženo ali nezna o čemu se radi. Svi znaju samo on ne... Naidje na svog ispisnika Petka što u Minićevu beše držao Otpad. Kad ga ugleda, Petko se iznenadi kao i svi ostali, samo što se ne prekrsti: „A bre, ti si živ?... Pa kvo je toj bilo?“... Miloš nezna o čemu se radi, zatečen... „Neznam kvo vreviš“... „Pa velu da si jučer u Elašnicu nastradal od grom, da te Bečlija i Milovan mrtvoga kačili na konjaa“... „O majće mu ga Bečlijsće, nema drugu rabotu“.

Ide kroz vašar... Sriće narod... Ljudi ga zagledaju... Pokazuju prstom na njega... Njemu nezgodno... Uzjaha konja pa ode. Ne može više... Idući putem za trenuak odluta u mislima pa se opet vrati... Nije više onaj čovek... Reši: „Ču ga tužim“....

Pričaju ljudi: „Izmirili se. Nee ga tužil. Naprail mu Bečlija dve britve za štrojevanje, ploče za konjaa i sećiru“

I NA DRAŽU LAZAREVIĆA BAŠTAA BIL LOVDŽIJA

48

Namirii ja stoku, popii ednu rećiju, malko preeglavi kolko da ne bude bez ič pa ajd da pogledam kod Tursko groblje ima li nešto od gradju... Još uvečer smo se sas ženuu i mater dogovorili. Stara ni kuća. Raspada se. Treba i ja da započnem neštoo dok još mogu. Svi iznapraljaše nove kuće a ja gde sam tuj sam, priča Draža Lazarević, u selu poznatiji kao Draža Zarijin, okupljenima ispred seoske prodavnice ono što mu pre mnogo godina beše otac pred smrt ispričao u poverenju: „Jes da je bil Februvar ali zimaa promična. Beše sneg pa se palak otopi od slnce... Greje danju... Dan manečak ali se topi... Noču bogami ladno. Stegne ga. U saloo sneg ovde onde. Po vrovi ga još ima...

Turii pušku na ramo, uzee municiju pa ajd. Planina je toj, divljinaa, svakakvo ima tam. Nek se najde. Poneso i manečku sećiru sas dlgo držalje, kolko da se podpiram. Po lasno se takoj ide a mož i da zatreba da se nešto zabeleži‚ da se zadelja. Na posledku, ako puška zataji nee loše da se najde i sećira. Za jedenje nesam ništa ponel, računam do ručak ču se vrnem. Za pijenje sam ponel samo vodiicu. Rećija, toj se znaje, uplanin se ne nosi. Ženaa i mati ostaše dom, pokre kuću. Nesu ni onee više za nikakvo... Idem uz Elašnicu. Sritam narod. Zagovaraju me, oče ljudi da popričaju sas men. Ja nemam kada. Nesam ljutit na nikoga ali ne mog se dangubim. Isplaniral sam. Dalek se ide a koj znaje i put kakav je. Ljudi navikli na men da popričam sas svakoga pa se čude. Velu: „Kakvo li je na Zariju“. Izlezo iz saloo. Nikoga više ne sritam. Pomagam se ja sas onoj sećirče, zabacujem ga napred a od strag se guram i mislim se takoj... Prajim planovi u glavu... Veluu ljudi kad čovek priča takoj sam sa sebe el šenul sas pamet el prai kuću. U toj moje razmišljanje dojdo do krstoputinu gde se odvaja put za Jakovac preko Kolnik. Nesam ni primetil kada sam stigal dotlee. Nee Kolnik bil ovoj što je sag. Sag prosečen put. Sag je milina. Tagaj biloo mlogo gadno. Išlo se uzbrdo. Stoka edva izlazila sas prazna kola a kamoli sas tovar. Svaći čas zastanjuvala da se odmori i zbere dušu. Svaći čas si moral da podpiraš kola da ne krenu nazad. Nema, ako kola krenu, gotovo je. Odoše i kola i tovar i stoka. Pa nesu, ono, stari ljudi, kad je nešto teško, džabe govorili: „Zapel kao Jakovčanin uz Kolnik“. Odvojil sam se ja i idem takoj uz Kolnik. Bogami ovde još sneg. Još se nee otopil. Naj golem sneg u onuj vododerinu što ko bajagi put, što ga pronel i prokopal jesenas potok... Nikoj ne proodi... Pribrali se Jakovčanje dom. Ako neći projde za kolibu el od kolibu, projde pešći. Stoka se zimi retko preža. Ovce i koze dole nisko, pokre reku. Dole po zaklonjeno...

Idem ja takoj i mislim se, kad čujem nešto cvili, cvrčii, pištii. Zastanuu, nee me stra, oču da vidim kvo je. Odokle doodi?... Načuljim uši... Ozdol negde iz sneg se čuje. Zagledaa ja po bolje, rupa u sneg. Slognu se da vidim kvo je, ono zajac. Danju, dok sneg bil mek, on

49

naprail rupu pa se skutal. Noču, onaj voda što se topil sneg i led se stegla od ladno, nastal led, stesnil se ulaz pa sag nemož napolje... Zagladnel... Uplašil se... Batrga se on unutra, cvrčii i kopa sas prednje šape ali nemož' ništa. Led stegal čvrsto. Džabe rupa golema kad kroz ulaz može da promakne samo edno uvo i glavu... Vidi se, golem zajac. Cvetak na čalo. Muškar. Primeti me on pa ne tura više glavu na rupu. Čuje se povremeno, cvrčii i kopa unutra ali ne mogu da odredim baš gde je... Kvo sag da rabotim?... Imam pušku... Da nanišanim pa da opalim? Bojim se, neznam gde je, ču ga promašim. Ču proširim rupu, pa dok ja ponovo naplnim, a puška mi sas edan cev, če pobegne. Rešim ja da kroz onaj otvor uguram ruku unutra i da ga uvatim za uši... Če me zgrebe po ruku... Setim se ja, imam rukavice. Turi ja rukavicu na levu ruku pa u rupu, računam sas desnu ruku mi po zgodno da proširim otvor sas sećiru pa da istegljim zajca... Takooj i naprajii... Uvatii ja zajca za uši. Sas sećiru proširii rupu. Istegljii ga napolje. On se batrga. Neče da miruje. Grebee sas zadnje nodje kao da iska nešto da smakne... Golem zajac... Na kraj smiri se on, nema kude... Kvo sag da rabotim? Imam britvu. Da ga prikoljem?... Ne ide. Če me sretne neći pa kako da pokažem zaklanoga zajca, ima da me zajebavaju koji je dokle živ... Mislim se ja takoj, mislim kano šašav pa doneso odluku. Ajd da ga ja vežem za grman pa da se izmaknem i ubijem ga sas pušku? Če izgleda kao da sam ga baš ubil... Sas kvo da ga vežem, majku mu? Uplanin nema ništa. Da najdem neku žilu. Gledam ima li neka lozaa... Nevalja... Sve suvo. Krši se. Nemože da se veže... Da odeljam koru od jesen pa da ga sas nju vežem? Toj bi moglo... Treba mi obe ruće, kvo ču sas zajca? Reši ja da sas levu ruku držim zajca, sas koleno da pritisnem motku a sas desnu da odeljam koru... A što ja da sečem jesenovinu pa da ju pritiskam sas koleno kad mogu na lice mesto? Takoj i poče. Puška i sećira tuj pokre men nazam, zajca držim sas levu ruku za uši, u desnu ruku britva... Sag mi po lasno da ga držim, sturil sam rukavicu. Nemože više da me zgrebee, bolje se vardim a i on posustal pa miruje. Od oneja njegove uši mi toplo na ruku. Gulim ja koru. Gledam... Kora kratka i slaba. Ne mogu da izvadim ništa. Treba da se spreza i nastalja. S jednu ruku se nemože. „Jedna ruka pola čovek“. U taj momenat mi dojde na pamet. Sam me Bog pouči. U gače u učkur imam povorku. Povorka tanka a jaka. Napraila mati jesenas od grsnice. Ostaila ju podlgu. Ne znala tačnu meru. Misle ja da ju skratim, ali dok da najdem nož u nešto se zamaja pa osta takoj a „vodenica na kvo promelje takoj se i sćine“. Vezuval sam ju na zamku, po lasno se razvezuje. Znajete kako je. Naide situacija, čovek na brzinu treba da smakne gače... A što se ti smeješ. Nesam ja stural gače za toj što ti misliš... Ja sam star čovek. Čoveka pritera pa mora na brzinu... Otkačii ja nekako sas jednu ruku onaj kaiš što mi držii pantalone, ostal mi još od baštuu od preko Albaniju... Raskopčaa i dugmiči... Pantalone se smaknuše na kolena i

50

gležnjevi. Ostadoše samo gače. Gače prtene ali dobre. Mati i' od lan izatkala. Potegljii ja jedan kraj, zamka se odveza. Isteglji kanap. Gače, i one, spadoše na kolena. Osta golo dupe. Nee strašno, nema nikoga. ... Vezaa na zajca povorku okol vrat... Onoj što se smaknulo steglo me okol kolena, ne mogu da idem, ču si strošim glavu... Palak ja palak, palak, da ne padnem dojdo do grman. S' levu ruku držim zajca za uši a sas desnu vezujem drudji kraj za grman. Teško ide sas ednu ruku. Treba da bude sigurno... Mora da se zajac čudil kvo rabotim... Vezaa ga nekako. Dok sam ga držal za uši beše miran ali kad ga puštii, kad on oseti zemljuu podnodje, poče da ripa, da se teglji... Ojača ja vezuvanje, sag mi po lasno, obe ruće mi slobodne. Gače i pantalone me sapele preko kolena. Uzdigo i' ja, zakači kaiš... E, sag se ovak može... Zajac se teglji, ripa, tumba. Kanap jak. Dobroo ga mati napraila... Mora da pograbim, mlogo se teglji, če se otćine... Uzee pušku. U pušku mi metak za krupnu divljač, za lisice i kurjaci... Nema veze. Koj če sag da pretura po onuj municiji da traži odgovarajući metak. Kad može da ubije kurjaka i medveda može i zajca... Zapee petlić. Nanišanii na zajca. On nikako da se smiri. Nikako da se skrasi na jedno mesto. Unervozii se ja, a znaje se kad je čovek nervozan on ništa nemož da potrevii. Potego oroz. Puška opali. Zajac uvati tutanj proz šumu... Ete ti rabota!...

Oto onam da vidim kvo je... Toj što sam i mislel, sačma presekla povoru. Edan del, onoj što je bilo vezano za grman, ono tuj a drudji na zajca okol vrat... Sve sam prepsuval, i onoga ko me stvori i onoga ko mi ostavi pušku u nasledstvo i onoga ko me nauči da pucam u zeca sa kurjačkom municijom...

Obramčii pušku na ramo, nesam ju više ni plnil, uzee sećiru pa ajd da vidim onoj za kvo sam pošal. Idem uz brdo, ono me neka tugaa stegla u srce, u mešinu... Stigo u zabran ali nikako da se sredim, da se priberem... Ne ide... Vidim da od rabotu nema ništa pa si pojdoo dom. Ne mogu sag, ču dojdem drudji put... Toj što sam gledal kano i da nesam. Da me neći pita kvo sam videl nebi umeal da mu kažem...

Idem takooj, idem kad mi se u sred tuj moju tolku muku pred oči ukaza onaj zajac kako trčii sas povoru okol vrat. Trčii a povora landaraa na tam na ovam kano na telee štranga kad se otćine od jasla, istrčii napolje pa počne da se štrklja po avliji. Dojdee mi smešno... U momenat smej zameni tugu kao da ju neštoo oduva. Postaa drudji čovek. Počee da zamišljam razne situacije, čas ovak, čas onak a stomak mi se sav tresee i grči od smej... Bože, kome li če takav da stane na naišan?...... Što če toj da bude cirkus ako budu poviše kad ga nećii ubije, ima da se priča koji je doklee živ...

Samo što se smirim pa krenem on pak istrčii iza krivinu. Kad me vidi ukopa se u mesto pa onak zbunjeno gleda u men... Zajac s' povorku okol vrat ? ... Tolko mi se jasno ukaže kano da je istin. Znam

51

ja da od toj nema ništa ali nemoog da se oduprem, nemogu da se suzdržiim, počnem naglas da se smejem, stanem, uvatim se za mešinu pa se takoj tresem, tresem dok mi ne projde. Sreća što nee bil nikoj da me vidi, pomislel bi da na Zariju nee neštoo dobroo.

Dojdo dom ali onuj sliku zajca sas povorku okol vrat nikako da izbrišem. Kadgod se toj setim počnem da se smejem. Baba me pogleda, poćutii malko pa me pita kvo mi je? Ja velim ništa, setil sam se neštoo. Ete takoj, došlo mi nešto. Ona žena stisne usnice pa zavrti sas glavu...

Mlogo godine od tagaj prošlo. Nikome nesam ovoj pričaal. Nesam rekal ni na babu. Al ete, kako čovek ostaruje, kakoo mu priodi da ide tam, on zaborai na bruku.“

52

DRADJI PLJOSKA PAK UBIL ZAJCA PODI KRUŠKU

„Po čemu su bilii bolji, isti kano i ovija danaas“, iznervirao Rade Dinčić Mileta Čiču stavom da su nekada lovci bili daleko bolji i iskreniji od ovih danas pa Mile upao u turažu: „Pa kano dete sam bil prisutan na ovoj isto mesto i slušal njine rasprave i zajebancije. Evee da vi ispričam samo ednoo iz toj vreme pa sami ceneete.

Dradji Pljoska nee bil loš lovdžija, naprotiv, kad ispred njega izlezne divljač nee promašuval, imal je i dobroo kuče koje je umelo da najde diru i da ide po nju, da tera divljać i da najde divljač na legalo, ali kvo ćeš, mlogo lovdžije, malko zajci pa je na neći način morao da se vadi a da nebi bilo sumljivo on bil originalan.

Bil lovdžija seljaak, a u toj vreme lovdžije u saloo cel dan na njivu, proizvodili ranuu za sebe i stoku i obezbedjuvali pare za porez i školuvanje za decu. Od onoj što pretekne sredjuvali kuće i pokućstva... Pšenica u juli žlti se po polja kano zlato, talasa kano more, kukuruzi i deteline kano zeleni tepisi. U avliju štale i obori, prave male farme. Proizvodili meso i mleko za prodaju. Kuće na po dva sprata sas podrumi, kano kasarine...

Lepo je toj kad čovek projde proz saloo pa gleda ali koji je probal on znaje da je tvrd seljački leb i da sve toj nee tek takoj nastalo, nee nikom padlo sa neba. Nee seljaku teško, što je posao grub, što su ruće žuljevite, toj što i' po cel dan pali slnce, što im licee i telo opaljeno, grubo, izgorelo, na toj se ne obraća pažnja, toj se ne računa, toj je takoj normalno, na toj se navikne, najteže je neizvesnos, ona najviše ubija, najteže je onoj što čovek nemože da dokuči, da pomeri, da promeni, onoj što je u Božje ruće... Često se i na razna mesta čuje kako se seljaci jadaju: „Svakakvi korovi, paraziti i zdijanije ima. Svašta se nakotilo, udarile razne bolečine po stoku, pa ovaj suša, i ona se poterala, pa ćiša, ona više ogladi, grad sve stlče, ne može čoveek da se oporavi“. Žale se ali ne predaju... Od svojuu decu stvoriše ugledni gradjani, izškoluvaše i' i pokazaše im put. Puštiiše i' u svet da daduu i onii svoj doprinos za izgradnju i razvoj napaćene nam otadžbine... Večerom, kada namire stoku evo lovdžije ispred zadrugu, seduu i raspredaju lovačće priče, da dadu sebi odušku, da se opušte, da za trenuak zaboraje na seljačće muće i problemi. Kažu za lovdžije da su toj ljudi posebne „fele“. Kano i kod ribolovci njina je lovina najgolemaa i najbolja. Razlika medžu nji je u toj što lovdžije idu „po pseću pamet“ a ribolovci čekaju lovinu da izvrši samoubistvo. Nedaao Bog da posumljaš u veličinu onoga što su ulovili, oči če ti iskopaju i edni i drudji. Zajac je kano krava. Jastreb kano „konkord“. Divljaa svinjaa tutnji i lomi proz kukuraz kano voz, da

53

joj se ne najdeš na putu. Srndać, kad je riipnul, mogal je školu da preripi a rogovi da ti ne pričam.

Subotom i nedeljom i kad su praznici, kad nee lovostaj, prepušte seljačći poslovi na ukućani a oni otidu u lov. Teško da od toj bude neke vajdaa, više radi zadovoljstvo.

Nesuu toj ovija današnji lovdžije kojii vi znajete. I lovina je bilaa nekakoo po drugakva. Lovačći ispit se nee polagal. Dovoljno je biloo da čovek ima jaku volju, lovačku pušku, da voli da pešači i da ume da priča. Dobroo bi bilo da ima i kuče, ali toj nee bilo obavezno za početak. Ako se dobro pokaže, kad se prva ćeruša okoti on če da dobije štene, na njega je samo da ga vaspita i nauči da lovi. A zna se svaći lovdžija če sam sebi najbolje da dresira ćeraa. Tuj nema neko pravil. Svaći ima svoj način a toj je tajna.

Nekada se divljač nee prihranjuvala i solila. Starala se sama za ranuu. Zemljaa bilaa obradjena. Ranaa za divljač u polje koliko im dušaa oče. Sag neko drugo vreme. Nema više seljaci. Polja opusteela, obrasla i ledina. Jes da imaju više mogućnos da se kote i kutaju ali nema ranaa a i lovdžije se namnožili pa ima mlogo manje divljač po lovačku glavu...

Daanas se polaže lovačći ispit a posle kandidat za lovca mora godinu dana da bude lovdžija - pripravnik. Da ide u lov bez pušku. Kakav ti je toj lovdžija bez pušku? Ma toj ti je čisto šegačeenje. Nebii toj naši stari mogli da svare. Kakoo toj da današnji lovdžije uče kvo je zajac, kvo je fazan, kvo je lisica, kvo je kurjak, kvo je erebica, kvo je divljaa svinjaa, kvo je plemenita divljač, kvo je lešinar, kako se razmnožavaju i koj znaje kvo sve još. Pa valjda su toj naučil u osnovnu školu dok su bilii decaa. Ono istina, dešavalo se da neći od današnji lovdžije umesto divlje svinje ubiju čoveku svinju iz obor ali toj je retkos. Lovdžija u brzinu ne zagleda ima li svinjaa na njušku „belčug“ el ne i eto ti... A pitam ja vas kvo traži svinja iz obor u šumu... Biloo je slučajevi i kad lovdžija ubije pravoga divljeg vepra i dok oni okol njeg' nazdravljaju i zamajavaju ga, neći se prikradne pa na vepra na njušku turi rdžavu žicu „belčug“. Posle onome što je ubil vepraa oni mu ne priznaju. Velu: „ti si ubil nečijega vepra od salaš“.

Desilo se i toj da je neći od lovdžije iz varoš što bil tuj kao gost, i oni imaju svoji gosti, zaprsal nastranu pa na ednu babu u avliju pokre plot uvatil mutavoga plovana, turil ga podi jaknu i ponel. Doduše, ne treba čovek da bude baš kategoričan kad donosi zaključak, avlija uz samu šumu a taj vrsta jako slična sas divljuu, čak ume i da letii, ne mlogo ali letii. Plovan nee kokoška pa kad ga nećii pojuri da ga uvati da krešti. Sreća što baba izlezla iz kuću po nekuu si svojuu rabotu te razrešila dilemu. Kakva bi toj bila bruka da je na lovdžije pokazal mutavoga plaovana?... Čovek se lepo izvinil... Baba primila izvinjenje ali i dalje, budući da je plovaan bil ispod jaknu, ostala u dilemu... Toj su ete takoj bili samo izuzeci.

54

Po neći put se lovilo grupno ali ne zatoj što su toj propisi nalagali, takav propis donesen mlogo godine kasnije, išlo se u grupu radi drustvo, takoj lov imal veću težinu. Kad nećii neštoo ulovi u grupu tagaj toj ima veću težinu, ne treba da se dokazuje. Danas se toj takooj raboti da se kolko tolko održii lovačka etika i poštenje. Da nebii nećii od lovdžije došal u iskušeenje. Toj danas zovuu lovokradja. Ranije toj nee biloo. Znalo se koji je lovdžija on je lovdžija, ide u lov... Postojala je i tagaj etika. Poštuvalo se toj kad je lovostaj na pojedinu divljač. Kada bi Petronija Beličko el Čedomir Slavković čekali organizovan lov? Došlo im da idu i oni ture pušće preko ramena i idu. Nee biloo da se lovi takoj što edni razapnu mreže i čekaju divljač a drudji uznu motće i kante „okala i čukala“ pa jure i praje galamu. Plaše divljač... Nekadaa lovdžije umeli da vide divljač na legalo, jes da lovačka etika nee dozvaljala da se divljač takooj ubije ali ga onii malko potplaše pa pucaju.

Do spor i prepirće uglavnom doodilo dok se lovilo poedinačno el pak kad se lovdžija izdvoji iz grupu, pogotovu ako se do kraj lov ne vide el kad se završi lov, pa uvati prečicu da skrati put do kuću. Eto u takve situacije neda mu dupe mirku pa kad je več tuj da zaviri pokre plot, pokre medžuu, u razoor, ispod krušku el u grman i eve ti, istrčii zajac, liitne erebica el fazan. Lovdžija opali i divljač u lonc. A kano po nekakvo pravilo taj lovina je najgolemaa i najbolja, nema takvaa, u nekolko godine jednaa takva bude... E, sag tek nastane problem, kakoo toj da se obnaroduje, kakoo da se obaveste drugari. Sve je džaba ako se za toj nezna. Oče li onija u tuj priču da poveruju?... Kakoo toj da dokaže?... Eto takav je problem često imal Dradji Pljoska.

Kadgod se odvoji od grupu i pojde prečicom do kuću uz šumu pokre krušku opali iz pušku, poneći put i obe cevi i ubije zajca, erebicu el fazana... „Bil ispod krušku, istrča iz razoor el iz travu iz medžu, ležal u brazduu,“ ali skoro uvek tuj, „pokre krušku“.

Kad lovdžije večerom namire stoku, evo i' ispred zadrugu na pivo da dovrše lov. Na onoj što su cel dan odili po polje večeras se tuj udara tačka. Dradji ugodi da dojde medžu poslednji, kano imaal neku rabotu pa se zadržaal a i kuća mu malko po daleek... Dral zajca... Na nekoliko koraka od stepenište, započne razgovor sas onija lovdžije što došli pre njeg pa seduu tuj na stepenice: „Ja ga ubii“. „Pa gde bre Dradji, gde ga ubi?“ „Pa ondee podi krušku. Došal da edee krušće. Kad videe men on se uplaši, uvati šturu, ja potego i ubii ga“. Eto takoj, kadgod se vrčaju iz lov Dradji kod krušku ubije zajca i na štalu, kano dokaz, uz oneja kože što se tuj več suše, dodadee zečju kožu od raniije godine što ji nesuu teli na otkup, natopi ju u toplu vodu, kano eto još edan zajac... Suši kožu... Koža visokoo i daleko od put ali na vidno mesto, na promaju....

55

Ćutuu lovdžije i slušaju Dradjine priče. Malko sumljivo, tolko zajci i sve na isto mesto? Ali kvo če. Ima koža. Tuj je dokaz, visii na štalu... Dradji ju potopi u toplu vodu, dodadee dosta sol da se ne kvari i da ju ne eduu moljcii, ma kano da je taj momenat sturena od zajca... Projdu ljudi po put, ne zatoj što mu ne veruju, idu po svoju rabotu, usput kano slučajno bace pogled, još edna koža... Večerom ispred zadrugu: „Dradji, bre, stvarno ubil zajca, videl sam kožu, enee još ednaa na tlakanu.“

Svi znaju da neštoo muti ali neznaju kvoo... Edanput, kad se na Dradji beše telila krava el prasila svinja, odavno je bilo nemog baš da se setim, pa u oči lov nee mogal večerom da dojde na dogovor, dogovore se da mu doskoče. Angažuvali ednogaa od poverenje da jutre predvečer, oko četri sati, malko pre nego što če lovdžije da naidu, da turi ispod Dradjinu krušku zajču kožu naplnjenu sas pepel... Kad je u pitanje takvaa stvar, svi su kano edan. Dogovoriše se na brzinu i koj če da dade kožu i koj če da ju naplni i zašije, razradeše strategiju sve do detalji.

Osvanu tmurno maglovito esenje jutro. Dradji se u Sadopolje, tuj negde na krstoputinu izmedžu igralište i Ignetovu kuću pridruži na ostali lovdžije uz izvinjenje što sinoč nee mogal da dojde na dogovor... „Ma nema veze, ti si Dradji stari lovdžija, toj je za tebe miš, ti češ da se uklopiš...“ Prihvatiiše izvinjenje od prve. „Opravdano !“... Dradji izvadi iz ranac rećiju da počasti za prinovu u štalu, kako je red i običaj, kao što svi pravi domaćiini u takvuu situaciju čine. Svi ga blagosiljaše i poželeše da mu se „iljade“.

Cel dan mu u lov sve išlo kano podmazano. Uvek se njemu poklanjala pažnja, uvek nekako bil u centar, sve njeg pituju za savet, u svemu ispoštovan, sve se neštoo okol njega vrtuu, nudeno mu najbolje mesto, čas čas pa ga neštoo vaale, svi se pozivaju na njeg: što kaže Dradji, kako bi ti Dradji rekal, kako bi toj Dradji naprail, evee toj i Dradji znaje, i Dradji tagaj biil. Ma sve se okretalo oko njeg, za njeg sve najlepše i najbolje... Znaje on da toj nee baš sve takooj ali nezna kvo je. Čeka da vidi, samo če od seb da mu se kaže... Nikoj ništa ne uubi a svi veseli, svi nasmejani. Nikoj se sas nikoga ne posvadi, nikoj se nikome ne zameri, nikoj se na umor ne požali, svi kao da neštoo očekuju, kao da neštoo tek treba da se desi... Dradji prošlu noč nee spal, provel budaan celu noči u štalu, sav smlaten, ali izdržal, nee mu prvi put.

Lov se završi. Nikoj ništa ne ubi. Več od Poljane počeše kano i uvek jedan po jedan da se odvajaju od grupu onak kakoo je komee bilo poblizo i po zgodno. Najpre se odvojiiše Vuka Stojanćin i Milojko, onii uvek udare preko Ostriku pa Dušan Vatrogasac i Daža Zarijin pa Novica Cepko pa Velja Kameničanin pa posle takoj svi redom kakoo komee doodi. Odvoji se i Dradji pa niz detelinu pokre medžuu uputi prema šumu, posle če proz šumu niz potook do kuću. Gleda u travu

56

što beše ostala na medžuu izmedju njive, mož tuj nešto da ima. Sag če baš tuj da bude, nego ajde, nikad se nezna. Kad dojdee na stotinak koraka do krušku on uze pušku „na gotovs“ kano što je uvek rabotil, dok ga još vide onija njegovi drugari i poče da planira kada da opali. Slučajno metnu oči kude ćera, beše edno vreme zaboriil na njeg, ćer se ukopal u mesto, uperil pogled i uši pravo ispod krušku, ne mrda, ne diše, ne trepa. Beše i on zatečen sas situaciju, nigde trag a zajac ispod krušku. U isti pravac kude saloo onija lovdžije još stojuu, kano da neštoo očekuuju. Pogleda podi krušku, kad ono uši, uši od zajca, ovoljći, štrču iz travu. Podiže se malko na prsti, kad ono zečja glava sas bel cvetak na čaloo. Promrmlja sebe u bradu: „Uuuu, jeboo te 'og“. Napravi još dva, tri koraka, podiže pušku pa opali. Opali odma i drudji cev. Što je sigurno sigurno je. Ćer, čim ču prvi pucanj, polete kam zajca. Poznat i uhodan postupak u ovakvu situaciju za dva drugara koji več godinama zajedno love... Diže se prašina od pepel iz onoga zajca. Ćer se iz punog trka, kano po komandu, zaustaji, ukoči u mesto pa se i od njeg od onoj što zaora sas nokti diže prašina. Nee jasno ni na Dradji ni na ćeraa kvo se dešava. Pravo stanje za sag znaju samo onija lovdžije što odonuud od kude saloo gledaju. Dok Dradji prijdee ćer se palak, palak primaknu uz onuj izrešetanu kožu što se okol nju još vije prašina, onjuši ju, pogleda levo, pogleda desno i sede na zadnje nodje, usprai glavu pa gleda pravo Dradji u oči i čeka da čuje komentar. Neebi čas, stiže i Dradji. Zajac ležaše na rebroo. Pogodak dobar ali u praznoo... Nešto odgundja sebe u bradu, opsuva onoga koji ga tuj postaji i pogleda kam onija što do malo pre onam stojaaše. Vidi zamaknuli kam saloo... Zaabaci pušku o desno rame, cev dole kano što je red kad se lovdžija vrča iz lov pa oknu ćeraa: „Ajde, idemo.“ Palak, nogaa pred nogu, stigoše dom u prvi mrak. Tuj večer Dradji nee doodil u zadrugu a osta mu i neupotrebena onaj suva zajča koža od prošlu godinu...

Jutre uvečer pak se lovdžije sabrali ispred zadrugu. Došaal i Dradji. Svi znaju, samo Dradjin ćer nezna, al ćutu kano da ništa nee ni biloo. Čini se da bi mu mlogo po lasno biloo da je bar edan neštoo od toj rekal, makar da se našalil.

57

MANEVARSĆI METAK

Za svakog lovca, pored lovačke sreće, dobre puške i dobrog kera je jako važno i kakvo mu je oko i ruka – kakav je strelac. Nema lovca čiji je ker loš, nema lovca čija je puška loša i nema tog lovca koji će reći da promašuje

„Što mojee kuče“, tako se obično govorilo za kera, „može da izdiri divljač toj nemož' nijedno. Danas mu neštoo nee bil dan. Ovija se uzlajali a on ima jako osetljivi uši pa mu toj smeta. Nemož on u gužvu. Taman načulji uši a ovija zalaju, na njeg toj kano u mozak da rčkaš. Ovija što samo trčuu na tam na ovam i zapišuju drvja i plotovi, sve pokvare. Kad je takoj, ne mož od njeg ni da tražiš da nešto najde... Kad bi samo mogal da vidiš toj kakav je kad idemo sami. To je čudo. Kano da ne toj kuče. Po pametan od neći lovdžije ovdee.“

Puška... Puška je jako važna. Svaki lovac ima najbolju pušku... „Nemooj da gledaš na toj što je onaa spolja ovakva. Što je ovak smlatena, što ju poela rdžaa. Jes da nosi malko ulevo ali bije sve u jedno mesto. Ja sam na nju navikal. Znam kolko da pomerim. Šta sam jaa sas nju divljač izbil... Ma nebii ju menjal neznam za kakvu.“

A oko i ruka, to je posebna priča. Oko toga su se mnoge opklade sklapale i priče ispredale... Kad se tako na kraju lova lovci okupe, pogotovu kad im nije bio dan pa ništa ne ubiju ili pak imaju sreću pa ulove divljač nešto ranije pa imaju vreme za gozbu. Posedaju i počnu priče, zadirkivanja, prepucavanja i prepirke. Sve te njihove prepirke što onom što ih prvi put sluša izgledaju ozbiljno, sve je to bezazleno. Na kraju se niko ne naljuti. To je ritual, ceremonija, folklor. Bez toga lovci ne mogu. To je sastavni deo lova. Neki više zbog toga idu u lov nego zbog divljači.

Ima i onih što uživaju u pripremi specijaliteta od divljači. U lovu svako u po nečemu uživa i dokazuje se.

Šljive se polomile od roda, neka starinska vrsta koje više nema. Kad se stigne na red, kad dodje kazan, peče se preko cele nedelje kod jednog domaćina. U selu je bilo nekoliko kazana na točkovima. Vukli su ih volovima. Gde je blizu i zgodno komšije se okupe te na rukama preguraju kazan... Ide redom kroz selo, od domaćinstva do domaćinstva. Retko se desi da nekog zamine. Baš ako iz nekog razloga neko ne može. Kako se kazani sele, tako se sele i oni koji to koriste kao mesto za sastajanje. Prilika je to da se ljudi

58

sastaju, da se druže, da ugovore poslove, da se izjadaju, da uteše jedan drugog, pa i da se pohvale... Kad ljudima nešto kažeš lakne ti. U početku, dok se ne popije po nekoliko čašica vode se uglavnom ozbiljni, domaćinski razgovori. Kad ljude ona sveža prepečenica opusti i zbliži oni predju na zgode i šale...

Došao Petronija Beličko kod Živka na kazan. Celu tu porodicu su zvali „Beličkovci“ a evo i zašto. Retko je u Jelašnici pa i u okolnim selima bilo plavih ljudi, pogotovu od muškaraca. Taj što je bio plav nekako je odudarao. Kao crna ovca. Bio je kao neko čudo. Ljudi su u to vreme retko putovali pa su znali ono što je tu, u njihovoj blizni, što ih okružuje... Eto, zbog toga je deda Mile, prvi od Beličkovaca dobio taj nadimak a posle je išlo redom i ako svi od naslednika nisu bili toliko karakteristično plavi...

Sakupile se komšije približnih godina, što bi se reklo ispisnici. Popili po neku pa krenuli na uspomene iz prošlosti... „Ajde Petronijo da ni ispričaš kakoo si na Vojislova iz Šumaak podmetnuul manevarsći metak“... Deda Pera je bio dobar lovac. Nikad se iz lova nije vraćao praznih ruku. Stavi pušku o rame i krene. Nije u to vreme bilo obavezno da se lovi u grupi. Važno je bilo da je registrovan kao lovac i može da lovi kadgod i kolikogod hoće. Doduše, postojalo je i onda neko nepisano pravilo i lovačka etika. Nikad se nije odstreljivalo više nego što je trebalo i poštovao se lovostaj na pojedine životinje u vremenu kada su bile noseće ili dok doje i podižu mlade... Pored toga, što je imao lovačku sreću, znalo se to, bio je i odličan strelac. U lov je uglavnom išao sa karabinom, jako retko je nosio sačmaricu. Verovatno zbog toga što je mogao da ubije divljač sa veće daljine. Za njega su govorili da je bio jedan od retkih lovaca koji je mogao da pogodi orla u letu...

„Dooneeli odluku da više ne može da se lovi sam nego mora da se ide u grupu. Valjaa oče da i onija lovdžije što do sag nesu videli zajca vide kvo je toj. Da i onii probaju zajče meso... Sag, kad čovek ubije divljač ne uzima ga onaj što ga ubiil nego ga deele. Ko bajadji nezna se pred kogaa če da izlezne. Izlezlo ispred teb pa si ga ti ubil, da je izlezlo predi drugoga ubil bi ga taj... Ubil bi ga djavola... Dobro ajd da ne naodim na sve manuu. Nee ni toj takoj loše. Vidi se čoveek sas ljuudi. Ispriča se sas nji. Kako čovek ostaruje sve mu više i više treba drustvo. Nekako mu nee baš tolko ni važno dal če neštoo da ubije el ne, važno je da se druži... Dok nee bil ovaj grupni lov ja sam često išal u lov sas Vojislova iz Šumaak. Pomlad od men, nodje ga služe. Išal sam ja i sas njegovoga baštuu u lov. On parnjak sas mojega Mile ali on ootkaza. Nemož više. Pušku preuzeel Vojislov... Istrčii zajac el dva. Dignu i' ćerovi. Opalim ja, opali on. Vidim ja bolje on pogadža od men. Pucamo u istoga zajca. Pogodimo ga obojica. Toj što je malko po ustran, naomič, toj moje. Njegovo baš u centar.

59

Po neći put opalim ja, zajac još trči, opali on, padne. Kvo ču, godine čine svojee. Svesan sam ja toj...

Kako pooče ovaj grupni lov, on se praji važan pred drudji. Sve on bolji. Sve on neštoo iznad ostali, iznad situaciju... Oče da se pokaže. Puca da bude lovočuvar. Dok se sas drudju kači men sve jedno. Smejem se i ja al poče i men da zajebava: Kako promašujem. Da je zajac kano krava ja ga nebi pogodil. Lisicu nesam ubil još od kada. Kurjaci proode pokre men a ja i' ne vidim... Najviše za toj što promašujem... Palak, palak, poče da iznosi i oneja moje bruće dok smo sami išli u lov... Spremii se ja da mu doskočim. Da ga obrukam...

Juriimo mi po Široku padinu, jurimo. Prijde pladne, niišta... Vidomo nekolko zajca ovak od dalek. Opališe po nekolko metka... Kad nema ništa ljudi se naj zblskaju. Kad priblizi vreme za ručaak i da predanemo, ja se malko zadvojii pa ozgor drudji metak turii da bude manevarsći, onaj sas drveno zrno... Ako naide divljač men dosta edan. Ču opalim pa ču posle da turim drudji a ako ne ondak ništa. Ne mog da plnim pušku pred ljudi. Znal sam ja, kad sednemo da preglavimo el na kraj lov on če da počne da zvoca. Če počne da se praji važan. Da me zajebava...

Namesti se baš kako sam zamislel. Nee moglo bolje... Sabramo se mii. Sedomo pokre kladanac da nešto turimo u usta, da priberemo dušu i napraimo plan za posle pladne. Da se dogovorimo na koju če stranu da idemo. Koji če da teraju. Koji če da čekaju... Znam ja kako ču, pogledam gde če Vojislov pa sednem preko put, da sam mu na oči... Izvadiimo koji je kvo ponel. Poče u krug onoj šiše sas rećiju... Ebaa ovakavi zajci, vadi Vojislav suvo meso iz ranac i tura na čaršav što ga beomo tuj na ledinu rasprostrli, poedoše mi celu svinjuu, če me ubije baštaa kad pogleda u komarnik... Namužimo se mi aliis dobroo. Popimo i vincee... Boga mi povrnumo se... Može se ovak... Poče on, kano neštoo gleda nastran a men prigovara... Ja se najdo prozvan... Iskoristii situacju... Nesmem mlogo ni da čekam, plašim se da ne prejde na drugo: Bre, iako me godine izvinjavaju, veliim ja, još se ja na vas pomladi nedam. Još mog ja sas vas da se nosim. Za nešto mogu da vi priznam ali za puušku još ne. Da mi neći od ovija momci, od pomladi, nešto rekne pa ajde, a ono ti... Ajd da turimo paruu... Aajde... Pristade on... U pivo... U pivo za svi nas, pristado. U gajbu... U gajbu... On beše pošal sas sačmaru, kao namešteno za onoj što sam ja pripremiil... Idi turi onam na čvor paruu, pratii ja Stevu, on naj mlad... Takoj na edno puškomet od nas beše ednaa kriva trula kruška, šupljaa iznutra, samo korubina ostala, valja nekadaa i grom u nju udaral, zeva tuj kano racepena cokula, ko stvorena za metu. Od pozadi breg, zrno nemož nigde...Samo takoj... Gledaju oniija okol nas našu prepirku, sve im ravno koj če da dobije. Na nji da se zajebavaju. Da se nešto dešava pa makar na čijuu štetu. Da ima kvo da se priča pred zadrugu. Turii na Stevu nekolko dinara u

60

šaku, ponel sam ja za takvu situaciju. Steva namesti paru na čvoor. El takoj dobroo?... Dobro!... Sklonii se sag!... Koj če prvi da puca?... Obično kad se takooj takmiče u gadžanje svaći izbegava da bude prvi. Nekako je uvek po lasno da budeš drudji. Da juuriš. Več ti situacija na pola poznata... Znaješ svojuu mogućnos a videl si onoga kakoo je prošal... Očekuvaal Vojislov da ču da pokušam da mu uguram pušku da on puca prvi, ali ja ne... Ja ču prvi... Iznenadiše se onija što beoše tuj ali takav je i red, ja sam ga izazval, ja treba prvi da pucam... Uzee ja pušku. Onak kako sam sedel ja prekrsti nodje, namestii gajku, ubacii metak u cev, obmota remen okol lakat pa nasloni lakat na levo koleno. Sunu pušku na onam... Tajac... Ma mož muu da čuješ. I onaj pceta što malo pre na tam na ovam juriiše i daviše se i ona se primirila... Kao i ona nešto da očekuuju... Oseča stoka... Opalii ja. Pade onaj paraa... Slognu se Steva pa ju uze i pokaza... Pogodena! Malko naomič ali pogodena!... Ajde sag ti. Dado ja na Vojislova pušku. Vojislov uuze, poogleda naišaan pa ga namesti kako mu odgovara, udari zatvarač ozdol, puška se otvori, ispade čavurka od onaj metak što sam ja opalil. Udari zatvarač od pozadi pa na dole te ubaci metak u cev, onaj, što beše drudji po red, manevarsći, sas drveno zrno. Za toj vreme Steva turi drugu paruu. Nanišani... Siguran on u sebe. Toj za njeg miš. Bil on edno vreme probni strelac u Vojnotehničći zavod u Kragujevac... Donosil rećiju na rabotu pa ga isterali... Kad puška ne seje njemu gde projde prvi metak kroz tuj rupu svi proode... Znal on mojuu pušku. Pucaal sas nju, nee imalo potrebe da ju probuje... Opali... Svi gledaju kam onuj paruu. Ništa se ne dešava. Misle ljudi da ju pogodil u saam centar, da ju zakoval, pa se zatoj ne pomera. Prijde Steva... Ništa!... Paraa ceelaa!...

Nesaam mu rekal, ubil bi me... Ču mu kažem kad se najdemo taam na onaaj svet...“

61

OTSEČII TUJ DOLJNJU

Jelašnica, i ako njeni stanovnici nikako nisu mogli da se slože, uvek je neko kočio, bila je jedno od najnaprednijih sela Timočke krajine. Električnu energiju je imala još u vremenu izmedju dva rata. Organizovali se ljudi pa kroz selo ukopali bandere i postavili električne provodnike, nekako došli do agregata na dizel gorivo i smestili ga u osnovnoj školi u podrumu. Ako ga nije neko prisvojio, verovato još uvek stoji kao nemi svedok jednog vremena. Sa njim je rukovao deda Mijajlo Brka. On se još u to vreme razumeo u struju. Bio je samouk ali spretniji od mnogih što su izučili taj zanat. Svako veče je pustao agregat u pogon. Radio je tako do neko vreme u noći pa ga isključivao ili ostane bez goriva pa se zaustavi sam.

Dodje drugo vreme, kroz selo postaviše novu liniju. Priključiše se seljaci na državnu mrežu. Priključi se i deda Mijajlo. Vidi se na njemu da mu je žao agregata... Već ranije beše postavio na vadi za vodenicu koja je bila izmedju reke i njegove kuće turbinu sa agregatom za proizvodnju električne energije (mala hidrocentrala). Kolike je snage bila i šta je mogla to je znao samo on...

Bio sam dete, još nisam pošao u školu. Odvede me otac kod deda Mijajla Brke da vidm radio, akumulatore i centralu. Pričao je on meni o tome da to postoji. Deda Mijajlo, po struci drejar ali je bio samouki majstor svih zanata, tako se i predstavljao, još u vremenu izmedju dva rata je imao svoju privatnu hidrocentralu, bavio se izradom i popravkom akumulatorskih baterija, popravljao bicikle, kupovao u delovima, sastavljao i prodavao kao nove. Bavio se politikom. Kao političar je bio vrlo neugodan pa su ga u vreme izbora proganjali u Vojvodinu. „Nedao Bog da ti udje u kuću“, govoreše moj stric, „za pola sata stekne zakonsko pravo na jednu sobu“.

Zatekosno deda Mijajla u radionici. Gde bi na drugom mestu. Centrira točak za bicikl. Stavio ga u specijalno za to napravljenu drvenu viljušku, viljušku stavio u „šrafštuk“, nekakvim ključem, više liči na praznu konzervu nego na ključ, zateže one žice što su rasporedjene po točku, olabavljuje, okrene točak da vidi „gde baca“,

62

stavi kredu spolja da se obeleži mesto pa opet iz početka... „Pipav posao“... Rekosmo mu što smo došli. „Pa dobro“, prihvati on: „Nek vidi i ovoj“... Tek kad sam odrastao i počeo da shvatam neke stvari, zaključio sam da pored toga što je otac hteo da mi ovo pokaže, našao je i jak razlog da ode do deda Mijajla da ukrade nešto od zanata.... Krenusmo u obilazak: „Ajde prvo da ti pokažem akumulatori“... Odvede nas u jednu malu prostoriju u okviru radionice. Nekakve četvrtaste metalne i plastične kutije poredjane po podu. Nisam mogao sa ničim da ih uporedim do tada meni poznatim... Miriše na zimnicu, na sirće, na ljutu papriku... Tu neke staklene flaše i baloni... Neke raznobojne žice razbacane na sve strane... Jedna opšta gužva... Metež... Gledam ja sve to zbunjeno... Pokušaše oni da mi objasne šta je to, čemu služi, kako funkcioniše. Beše to za mene jako komplikovano. Jedino što sam u tom momentu shvatio je da unutra ima neke pločice koje mogu da budu od olova ili čelika i da ima neka tečnost. Kad se sve to tako sastavi, priključi se na struju te se napuni. Posle, kad ti zatreba, na ove kutije se priključi sijalica i ona svetli. Dok sijalica svetli akumulator se prazni i da posle mora, ako hoćeš ponovo da ti svetli, da se napuni. Zapamtio sam i to, kad se radi sa akumulatorima nesme rukama da se dodiruju lice i oči...

„Ajde sag da vidimo radio“. Povede nas deda Mijajlo preko avlije do kuće. „Vidiš gore onuj žicu izmedžu kuću i radionicu. Toj antena. U nju nema struja“... Pogledah ja... Iz više komada sastavljena žica sa koje vise komadići od dotrajale izolacije razapeta na dve motke koje bejahu učvršćene jedna na krovu kuće, druga na krovu radionice. Sa onog kraja što je na kući jedna žica ide u kuću... Udjosmo u kuću. Otac mi očima pokaza prema stolu. Na stolu braončasto žuta drvena kutija premazana bezbojnim lakom. Pridjosmo stolu. Stadoh ja ispred radija. Deda Mijajlo sede na stolicu sa moje leve strane, otac od pozadi stoji i drži ruke na moja ramena. Sa prednje leve strane na kutiji beše svileno platno, sa desne okrugli stakleni prozorčić. U prozorčiću kazaljka koja me neobično beše potsećala na magnetnu iglu kompasa. Kompas sam već negde video. Sa prednje strane kutije u donjem delu bejahu dva mala točkića, jedan na levoj drugi na desnoj strani... „Eve na ovoj dugmee se pali“. Okrenu deda Mijajlo onaj točkić što beše u levom donjem uglu u desnu stranu... Nešto caknu... „Sag da sačekamo da se zagreje“. Sačekasmo malo. Poče da okreće točkić što beše sa desne donje strane. „Ovdee se biraju stanice“. „Kvo li su sag pak toj stanice“? Mislim ja. Ništa ne pitam... „Moskva... Bukurešt... Varšava... Sofija... Glas Amerike...“ Redja deda Mijajlo gradove... Poče nešto da krči iz one kutije, nešto da klokoće kao kad deda sipa vino iz balona. Poče neko nešto da priča. „Unutra ima zvučnik“, objašnjava deda Mijajlo. Priblizi uvo radiju da bolje čuje. „Ovdee sam ja celo vreme rata slušaal radio Moskvu... Uvek sam biil informisan iz prvu ruku kvo se u svet

63

dešava... Politika je kurva koja se hrani ljutskom krvlju! Dete, nemoj da se baviš politikom. Deda Mijajlo je političar od iljadu devesto devetnaeste”... Ništa nisam shvatao. Nisam znao šta da pitam. Razumeo sam jedino da radio može da govori, da peva, da krči i klokoće. Kako je to činio nisam znao. Nisam ni razumeo čemu služi. Nisam shvatao njegovu namenu... „Na isto dugmee se i gasi samo na drugu stranu“. Okrenu deda Mijajlo ono levo dugme u levo. Opet nešto caknu i radio prestade da priča...

„Idemo sag da vidimo centralu...“ Kao dete ja sam išao putanjom pored vade. Gledao sam iz daleka neku „skalameriju“ što su je zvali centrala. Nisam smeo da pridjem... Uputismo se iz avlije putanjom ka centrali. Deda Mijajlo napred pa otac pa ja. Pričaju oni medjusobno o nekim njihovim zanatskim stvarima a ja idem za njima i slušam. Osećao sam se kao da sam negde zalutao. Od onolikih stvari što sam do malo pre gledao sve mi se pomešalo u glavi... „Evee stigli smo. Toj je centala. Ovoj ovde je pogonsći točak“ pokazuje deda Mijajlo na veliki drveni točak sa poprečno postavljenim daskama po obodu koje idu skoro preko cele širine vade. „Dolnja stranaa na točak, enee onaj daskaa dole je u vodu, vodaa dok tečee ona ju gura napreed, točak se obrne, spušti se onaj sledeća, tag gura nju pa takoj pak... Onoj što vidiš, toj osovina. Onoj tam na nju na kraj, onaj golem drveni točak to je pogonsći kaišnik. Preko njega ide kaiiš. Kaiiš obrča kaišnik generatora, ene onaj mali točak na generator. Kad se obrča ovaj točak što je sas dasće, ovaj što je u vodu, pošto je toj sve u sistem, obrča se i generator i proizvodi struja. Iz generator, kroz oveja dve žice ide struja do kuću. Tam sijalice, radio, rešoo... Problem bude mesec dva leti, kad se smanji vodaa, tagaj se služim sas akumulatori... Otkazal sam struju. Tražil sam da me otkače. Šta če mi njina struja. Zagrmi, ubije ju. Padne sneg, poćine žice. Granja dohvati žicu, pak nema struja. Kad ti je najvažno onoo nema. Ovak, bar ne računam na nju... Ako se neštoo i desi, sam popraim“

Istina izgleda da nije bila baš takva...To je isplivalo na površinu posle puno godina tu na gredama gde su se okupljali, pili i prepričavali „dogodovštine“... Jednom deda Mijajlo potegao malo više pa uzeo reč: „Što im 'ebem mater i na nji... Ču im plačam struju. Digli cenu kao da u nju nešto ulagaju. Vodaa ide niz Timok i kad ima centrala i kad nema, i kad se prai struja i kad se ne prai. Žice postaili, toj za vek i amin, koj je dokle živ... A i nikad nesii siguran u nju. Malko, malko pa ju nema... Napisaa ja zahtev da me otkače od struju... Dojdee električar. Turi penjalice na nodje. Ukači se uz banderu. Ja mu velim da otseče samo doljnju žicu. Takoj po zgodno. Toj dosta... Ako mi neći put padne na pamet da se pak priključim da ne vezuje obe. Treba posle na obe da se dodava parče a toj nee više kano izedno... Posluša me on. Otseče samo onuj doljnju. Nesu se tagaj električari mlogo razbirali u struju... Ja zadovoljan. Izneso rećiju. Baba naprai

64

salatu. Narezamo šušenice. Debelo se pogostimo. On zadovoljan... Obično kad nekomee sečee struju onaj ga posipe sas oganj. Kod men druga situacija. Ja sam tražiil. Ja sam pisal zahtev. Čoveek se oseča kao da mi učinil uslugu. Slobodno mož da pojede i popije kolkoo oče. Raspričali se mi od naše zanatsće stvari. Ima i od njeg čovek ponešto da nauči. Zadržamo se do prvi mrak. Pokazaa mu ja i kakoo ču od sag da koristim struju od mojuu centralu... Obrnu prećidač. Ono sviitnu. Zadovoljan on... Ovoj dobroo...A kakoo je u stvari biloo? Onaj dolnja žica, što ju odsekal, bila nula. Ja sam toj znal. Što li su u toj vreme takoj postaljali, ebem li ga... Mora da im je bilo kano neka zaštita. Ako se neči počne kači uz banderu da udari prvo u nju... Sabral sam ja stari bakrači i bakar što mi nee za upotrebu pa sve povezal i zakopal uzam tuj odma iza kuću. Tuj gde kape čandija. Treba da bude u vlagu. Vrljil sam i malko sol i poljil sas vodu. Takooj po bolje. Za taj zakopan bakar sam vezal žicu... E, toj takoj naprajeno je nula. Toj je onaj otsečena žica... Toj sam ja bil pripremiil pre nego što došal električar da seče struju i isprobal. I da znajete da je bolje, bolje sveti sijalica. Nema pad napona po nulu. Onaj centrala, ona si se obrča na vadu onak na praznoo. Eto, po neći put, baš kad nestane struja ja se priključim na kratko i na nju. Nek ju ima.

65

DAL JE DEDA DRAGA ZAPEEL VODENIICU?

Nisu se baš svi važni seoski dogadjaji odigravali i prve vesti pustale u svet ispred seoske prodavnice. Bilo je slučajeva kada neko nešto ispriča i na drugom mestu, na gredama uz rakiju i meze svojim ispisnicima, kod ovaca, preko plota komšiji, medjnicima u polju, na reci ili potoku dok se pere veš, ali nije bilo tog dogadjaja o kome nije stigla vest ispred seoske prodavnice i koja se nije tamo komentarisala.

Deda Draga je retko išao u seosku prodavnicu, baš kad mu nešto treba a mladji iz kuće zauzeti važnijim poslovima. U prodavnici se zadržavao kratko, samo koliko da obavi posao. Nije imao vreme da raspreda prazne priče. Preko dana se smori pa rano legne. Sutra ga opet čeka posao. Nije niko to od njega tražio ali „srce ga tera“ i „dupe mu neda mira“.

Kako je prvi put stigla vest ispred zadruge to niko nezna ali se dugo pa i danas prepričava. Šale se na deda Dragin račun. Pominju ga... Kad neko nečeg ne može da se seti, kad neko u nešto nije siguran kaže: „Pa i ja eto kao deda Draga kad zapinjaal vodeniicu“... A kako je to deda Draga zapinjao vodenicu?

Zimsko vreme. Ortačka vodenica, bolje reći mlin od Voje Alavužde i deda Drage. Možda je bio još neki sitan ortak, to neznam ali za ovu priču to nije ni bitno. Mlin je bio, a i danas stoji kao nemi i pouzdani svedok minulih dogadjaja. U donjem je delu sela, preko reke izmedju Maslarovog i Vladinog mlina i ćuprije kod Pešića. U to vreme bilo je tri mlina na Jelašničkoj reci. Uglavnom su ih zvali po najvećim deoničarima – ortacima. Odozdo, redom uz reku prvo Alavuždin mlin pa Maslarov mlin i u gornjem kraju Tarabaškov mlin. Vodenica, bilo ih je više. Njih ne računam. Razlika izmedju mlinova i vodenica je u tome što se na vodenicama melje uglavnom za stoku a na mlinovima, pored

66

hrane za stoku pravi se i hlebno brašno i ostale vrste brašna za upotrebu u ishrani ljudi. Ortaci su, prema udelu u mlinu toliko i toliko godišnje provodili meljući za svoj račun. Sitniji ortaci su mleli uglavnom samo za svoju potrebu. Oni veći su za ujam činili usluge drugima. Vodeničari su obično bili stariji ljudi iz kuće, oni što nisu za teže poslove. I ako je u vodenici trebalo dobro potegnuti, taj se posao smatrao kao lakšim. Mlevenju je uvek prisustvovao onaj kome se melje a on je uglavnom bio mladji čovek pa je pomerao i nosio džakove. Starci – vodeničari si ih samo upućivali i organizovali. Drugo zašto je bilo dobro i trebalo u mlinu da bude čovek iz kuće je da se nešto ne ukrade. I to se dešavalo...

Eto takav je vodeničar bio i deda Draga. Sitan starac, mršav, povijenih ramena od napornog rada i godina, teško se savija, teško se uspravlja, ne može da podigne. Jednom rečiju nije za nikakav posao, ali on se i dalje neda i nikako to neće da prizna. Može on. Ako nema nikoga a treba da se presipa džak on ga deli na više dela. Kamen nesme da radi na prazno.

Kao što rekoh, vreme zimsko ali nema snega. Stegla suvomrazica. Pored obale počela po malo reka da se ledi. Deda Draga sipao žito u koševe. Zna on koliko brzo ide meljava, za koliko vreme se isprazni koš. Kamen nesme da ostane bez žita pa da radi na prazno. Brzo se istupi. Pregleda detaljno sve da vidi da li je sve uredu pa krenu kući na večeru. Dosadilo mu da jede mekike, krofne i vruće pogače sa sirom koje sami vodeničari praviše u mlinovima. Za one koji dolaze da melju to je zanimljivo i predstavlja specijalitet ali vodeničarima se to ojelo. Da je bar leto pa da se uhvati i isprži riba a ono ne. Uželeo se deda Draga stoke i štale. Trebalo je več krava da se oteli. Da vidi ima li prinove. Da pogleda, odavno nije bio kući... Sunce, od koga imaše utisak da mu je više hladno nego toplo, pojavi se onako bolesno malo na zalasku. Kao po običaju zaključa vodenicu. Kroči nekoliko koraka pa još jednom baci pogled na mlin i krenu pored vade, pored Alavuždinog ribnjaka i Maslarovog mlina gde prodje mostićem preko vade. Nije svratio u mlin. Nije ga ni pogledao. Retko su oni išli jedan kod drugog. Baš ako im nešto treba pa nemože drugačije. Uvek je medju njima vladala zavist i ljubomora. Nije bilo razloga. Oba mlina su radila punom parom, radili pošteno i uvek imali mušterije. Nisu mogli da postignu, ali eto tako je bilo. Od mostića pa do rastoke na reci na mestu gde je deda Draga prelazio nepuna dvesta koraka. To rastojanje deda Draga predje, nezna ni sam kako. Pogleda, a ono reka. U donjem delu sela nije bio ni jedan mostić „brv“ za prelaz preko reke. Bio je sao veliki most „kod Pešića“ na državnom putu „ćuprija“ ali to mu je bilo daleko i nekako s ruku „ovitno“. Prelazilo se preko reke i sa štulama ali to je bilo za mladje ljude. Nije to više bilo za njega. Može da se oklizne pa da napravi veću štetu. Čizama, ako ih je i bilo, bio je po jedan par u kući. Njih su uglavnom koristili

67

mladji ukučani. Nekako njima je to bilo potrebnije. Nije na njih deda Draga računao. Retko ih je kada koristio...

Izu deda Draga gumenjake „piroćance“ i vunene čarape štrikane ko zna kad, što se peru jednom godišnje pa i redje, samo se istrljaju izmedju dlanova da suvo blato predje u prašinu i otresu. Kad se istrljaju budu mekše i bolje drže toplo. Ko će da ih pere, zimsko vreme pa se teško suše. Mogu one da se brže osuše uz šporet ali što da se peru kada začas opet pobele od brašna i isprljaju se od blata što ga uvek beše na ulazu u mlin. Samo koliko da čovek sebi pravi posao... Uze opanke i čarape pa krenu bos kroz hladnu vodu. Na početku ču se malo i led kako krcka. Voda nije velika ali hladna. Bila bi ona mnogo veća ali na oko tristotine koraka iznad je Maslarov jaz pa se tu voda iz reke deli na dva dela. Veći deo ide levo, kanalom (vadom) za Maslarov mlin. Vada kasnije nastavlja za njihov mlin. Često kod deda Vladinog jabučarnika prave priručni jaz te iz reke uhvate još malo vode. Za Alavuždin mlin treba više vode nego za Maslarov... Kamenje klizavo. Grči on prste na nogama i savija ih na dole. Hoda na spoljnim stranama tabana, tako mu se čini da je toplije a i manje ga ubija kamenje. Polako, polako, predje na drugu obalu. Stade na kamenje da mu se pesak ne nalepi na mokre noge pa ga posle žulja kad se obuje. Pritisle ga godine. Više ne može ni da se obuje stojeći. Sede na kamen što na obali štrčaše kao trokraka stolica. Sede i poče da se obuva. Predje grubom naboranom staračkom rukom preko mokrog tabana desne noge da skine vodu i koliko toliko izmasira tabane, da im povrati toplotu i život. Natače čarapu na nogu a odmah zatim i opanak da mu se čarapa ne ukvasi kad stane na tlo. Predje rukom i preko leve noge i na nju natače čarapu. Taman da natakne opanak kad mu nešto dodje na pamet. Bljesnu mu nešto u glavi ko u sred noći munja na letnjem nebu. „Dal ja zape vodenicu“? I ako se radi o mlinu uvek se u razgovoru govorilo vodenica. Nekako tako je bilo lakše. Iz navike... Izu onu na pola obuvenu levu pa desnu nogu. Ustade. Uze opanke i čarape, levu u levu desnu u desnu ruku pa nazad, na levo krug. Pregazi reku. Sede na kamen na obali gde se malo pre beše izuvao. Obu se i krenu nazad ka mlinu. Ide tako. Ništa ne govori. Obično stari ljudi u takvim situacijama gundjaju. Grde i sebe i druge i celi svet. Psuju a on ide i ćuti. Prodje preko ćuprije kod Maslarevog mlina. Prodje i pored Alavuždinog ribnjaka. Izadje na čistinu. Približi se mlinu. Nestadoše one grane od jela i šljiva po šljivarima pored vade što mu zaklanjahu nebo. Pogleda u nebo. Nebo vedro. Na nebu zvezde. Počeo da se pomalja i mesec. „Nema oko meseca krug“. Promrmlja deda Draga u svoju bradu: „Vedro. Zvezde. Čist mesec. Načas če bude ladno. Načas če i kuče i mače zajedno da spu.“ Pritise kvaku na vratima, kad mlin zaključan. „Zapel sam“. Nije on imao običaj da psuje što je većina muškaraca u takvim situacijama radila na selu. Bio je pomirljiv.

68

Sve je prihvatao kao normalno. Kao da je sve dato od Boga. Šta on tu može da promeni... Kad se već vratio ajd da pogleda kako ide meljava. Da se nije nešto desilo. Da pogleda koliko je žita prošlo kroz kamen pa ako treba da doda. Dosta će vremena proći dok se vrati. Kamen će početi da melje na prazno. Otključa mlin. Gleda. Svaka stvar na svom mestu. Sve je uredu. Što se količine žita u koševima tiče neće da bude malo ali bolje da doda kad je već tu... Dopuni on koševe. Osvrnu se još jednom po mlinu. Ugasi fenjer što ga beše upalio pri ulasku. Izadje. Izvadi ključ iz džepa na kome beše visio od upotrebe rasčupani kanap koji služi da se ključ lakše nadje ako ispadne iz džepa ili se negde zaturi. Zaključa vrata pa opet krenu pored vade, pored Alavuždinog ribnjaka i Maslarove vodenice. Nije ni primetio kad je prošao mostić preko vade. Na jednom reka ispred njega, Sede ponovo na onaj kamen na kome i malopre beše sedeo i poče da se izuva. Izu jednu nogu pa drugu. Nesvesno pokuša da pokrene prste gore dole kao nekad u mladosti kad je gazio reku na ovom mestu. Ustade i krenu. Opet onaj led što se beše uhvatio za obalu poče da krcka. Gazi polako starina ledenu vodu oslanjajući se na štap što ga istrže iz plota kod Ćukinog šljivara. Steže zube, zateže ono mišeća na stomaku što preosta od godina, pritiska na dole nogama kao da nešto nabija i ide. Može on... Predje na drugu obalu... Sede ponovo na kamen. Malo zastade. Duboko uzdahnu. Svestan je on. Napusta ga snaga. Nije ovo za čoveka u njegovim godinama. Poče da se obuva. Opet predje grubom naboranom staračkom rukom preko mokrog tabana desne noge. Natače čarapu na nogu a odmah zatim i opanak. Predje rukom i preko leve noge i na nju natače čarapu. Taman da natakne opanak kad se se opet priseti: „Dal ja zape vodenicu“? Misli se starina, misli sa onako napola obuvenim opankom. Nikako ne može da se seti. Nikako s nečim da poveže. „Beše zapeto, toj sam siguran, ali ja ulazii. Dal ga sag zape ? Kvo da rabotim, majku mu?“ Misli... Otćuta jedno vreme povijenih ledja naslonjen na štap što mu pomože da predje preko reke netremice gledajući kroz prvi mrak u sitno već zaledjeno kamenje pa odluči, preseče: „Da mu ebem mater, sve nek odnesu. Ne mog više da se vrčam“. Proturi kaiš kroz preljicu i na onom drugom opanku. Čvrsto se obema rukama osloni na štap, ustade i krenu kući... Sve treba da vidi, da se odmori pa sutra u zoru opet istim putem u mlin, da kamen ne radi na prazno.

69

PETAAK PREDA SVETA TROJICU

Draga Savić, deda Draga je živeo sa svojom suprugom, baba Marijom u zaseoku Vrtovac više poznat pod imenom Potok. Svakog dana, ko u vojsci, ili što reče poštovani pesnik „Sve u istom krugu, sve na istoj strani“, od ustajanja do počinka isti raspored, jedino četvrtkom i subotom se nešto menjalo a i to je na neki način bilo ustaljeno. Četvrtkm je pazaran dan u Minićevu a subotom u Knjaževcu pa deda Draga ode do Minićeva ili Knjaževca. Baba Marija je retko gde išla. Najdalje što je išla to je bilo na njivi u Razležu. Kuća mu je bila u brdu na levoj stani Panaškog potoka. Govorilo se Draga Savić, „onam preko potok“. Preko potoka je u mom znanju bila još jedna kuća i štala. Kuća je bila Vasilija Radenkovića a štala njegovog brata Voje. Deda Draga i baba Marija su imali tri ćerke. Sve tri su udajom napustile dom. Jedna ćerka im nekoliko godina posle udaje napusti ovaj svet. Pamtim ih kao same, kao ljude upućene jedno na drugo... Kad tako deda Dragi naidje tuga on navrati do jedne ćerke, do druge ćerke. Kažu, Draga Savić otišao da vidi ćerku. Svratio kod ćerke. Nisam ih poznavao, verovatno da su jako retko posećivale rodnu kuću... Kuća, rekoh, bila je u bregu, bliže potoku nego vrhu. Zaklonjena od vetrova. Sa strane Guste šume nazirao se samo krov a sa naše strane, naše kuće su bile pri vrhu brda, dvorište se videlo kao na dlanu. Od polovine brda prema Gustoj šumi strmina je blago prelazila u zaravan pa je tu mogla zemlja da se ore. Tu su već bile njive. Sejana je pšenica i sadjen kukuruz. I ako u brdu zemlja je bila

70

jako rodna. Nigde u njoj kamena, „da te kuče napadne, nema čime da se odbraniš“. Hladnija je to strana pa letina kasnije krene ali sve što bude posadjeno zemlja odhrani. Izmedju njiva i potoka strmiji deo obrastao čvrstom gustom travom tamno zelene boje, kao tepih. Ovaj deo uvek nekako beše vlažen. Rosa se ovde do kasno zadržavala. Kad dodje vreme trava se pokosi, osuši i spakuje u plastove. Ne prodje dugo a pored potoka nabuja nova. Opet zeleni tepih. Ispod deda Dragine kuće na tridesetak koraka bunar. Na oko dvesta koraka levo od bunara sa iste strane potoka domaćinstvo deda Vasinih i štala njegovog brata Voje. Od deda Vasinih je polazio put koji se na vrhu brda, kod Jocine kruške, ispred same Guste šume uključivao na put za Jelašnicu. Do ispred samog bunara išao je pravo i ravno. Oko bunara put je naglo skretao uz brdo i išao ispred kuće i štale kroz deda Draginu avliju. Od avlije prvi deo puta je vrlo strm. Kad padne kiša pa se napravi blato, teško se izlazilo, pravo mučenje za stoku. Ovim putem su se služili i deda Vojini koji su se već bili odselili u Jelašnici a u brdu, sa naše strane, su imali vinograd.

Kao i svi seljacii ovog kraja i deda Draga i baba Marija su živeli od poljoprivrede. Čuvali su po dve krave, nekoliko ovaca, nekoliko svinja i nešto živine. Krave su im služile za vuču kola, i obradu zemlje. Pored toga tokom godine donesu po jedno tele. Kad telad postignu težinu deda Draga ih proda pa nastavi da muze krave. Mleko su nosili u mlekaru poljoprivredne zadruge u selu. Odvoje pa prodadu i po nekoliko jagnjeta i praseta. Uspevali su da naprave novac tek onoliko koliko je neophodno za skroman život. Da se plati porez i prirez i kupe neophodne kućne potrepštine.

Preko potoka od deda Dragine kuće, sa naše strane, su bila dva izvora „kladanca“. Jedan je bio u sredini brda. Za njega su neke žene govorile da je voda lekovita i da ima natprirodnu moć, da može da izleči ono što medicina ne može i da može da skine čini. Kao deca, igrajući se u njegovoj blizini, ne retko smo zatecali sveže očišćen kladanac i u njegovoj blizini nagorele sveće i vezice cveća. Natera čoveka muka, nemože je se drugačije rešiti pa mora i to da pokuša. Kad nema drugog izlaza u sve počne da veruje... U pravcu ovog kladanca, pored samog potoka, bio je još jedan. Do njega se dolazilo kosim putićem, bolje reći putanjom koja je polazila od krivine puta kod bunara i bokom obale silazila u potok. Voda u potoku nije bila velika pa se preko nje najčešće prelazilo sa kamena na kamen. Do kladanca se moglo doći i uz potok od deda Vasine kuće i niz padinu deda Vladinog šljivara pa putanjom niz obalu u potok. Za ovaj izvor se smatralo da ima jako čistu, laku i kvalitetnu vodu za piće pa su ljudi često preko leta, kad opeku letnje žege na njemu zahvatali. Sa ovog izvora su deda Draga i baba Marija koristili vodu za piće i kućnu potrebu. Imali su oni bunar ali sa njega nisu koristili vodu, govorili su da je teška za stomak. Sa njega nisu ni stoci davali da pije osim kada

71

usled velikih vrućina preko leta presuši potok pa nema drugog izlaza. Stoku su pojili vodom na potoku, tu u blizini kladanca. Voda sa potoka je bila čista i bistra, toliko čista da se mogla piti. Zna se da voda život znači ali za deda Dragu i babu Mariju ovaj kladanac i voda na potoku je bilo nešto posebno. Gledajući i slušajući ih čovek bi pomislio da sve što se u njihovim životima odigrava i okreće vezano je za vodu sa potoka i kladanac. Nikako nisu voleli kad neko njihovim putem uhvati prečicu od Guste šume, da skrati put, pa prodje na tom mestu preko potoka. Smatrali su da im neko tera inat. A kad neko zahvati vodu na kladanac nije moglo da prodje bez gundjanja. I ako taj deo potoka i izvor nisu bili na njihovom imanju oni su to smatrali za svoje. Verovatno su se plašili da im neko ne zagadi. Nisu dozvoljavali ni deci da se igraju u blizini kladanca.

Kako je deda Draga ujutru gonio stoku na potok da je napoji vodom neznam, bio sam dete pa sam verovatno to prespavao ali pred veče, u vreme zalaska sunca to je bila ceremonija, predstava za uši. Ko bi prvi put to doživeo pomislio bi da je tu kraj svemu. Da nijedno grlo neće da preživi...

Od štale i obora pa do potoka kako može samo da se poželi, sve u najboljem redu. Ako životinjski život može biti srećan to je to. Ako je nekako moglo da se izrazi poštovanje prema životinjama to je bilo to i tu. Da čovek pozavidi onoj stoci. Obraćao im se sa poštovanjem, nežno i sa toplinom. Tepao im ko deci. Bez vredjanja, ponižavanja i pretnji: „Ajde dedini, dedini, ajde, ajde. Ajde da vi deda dade vodicu. Da vi deda napoji“. Korak po korak zajedno krave, ovce i svinje na potok. Na pojilu im zviždi neku melodiju. Nisam shvatao što to seljaci čine, valjda da povećaju stoci želju za vodom... Svaka od životinja pije koliko želi, tu nema ograničenja. Koja kako se nasiti vodom krene putem prema štali. Kad izadju na ravnom delu, kad dodju tu do bunara odjednom ona voda sa potoka im otvori apetit pa se razštrkaju svaka na svoju stranu. Jedne zgrabaju lišče i mlade grane sa jabuka i šljiva što bejahu pored puta, druge stignu do polovine Alavuždine livade. One najmirnije halapljivo zgrabaju travu sa puta tu odmah kad se izadje na ravno pored obale potoka sa leve strane. Razštrkaju se jedne na jednu druge na drugu stranu. Nikako da ih pokupi. Kao po običaju baba Marija se uvek u to vreme uhvati nekog posla pa nema ko da mu pomogne. Trči deda Draga čas na jednu čas na drugu stranu. Lupa motkom po zadnjicama onu stoku. Nikako da je pokupi. Nikako da ih nagoni u štalu. Onu što je dogonio do ulaza dok otrči po drugu ona uhvati svoj pravac. Do mraka jurnjava... Od negde se stvori i baba Marija te i ona pritekne u pomoć. Nastane takva trka, vika, grdnja, psovke, pretnje kao da to nisu onaj čovek i ona stoka od pre nekoliko trenutaka. Nisam mogao da shvatim zašto je morao da povede svu stoku od jedared na pojilo. Zašto kad mu se takva situacija ponavlja ne povede na pojilo po nekoliko „bravi“.

72

Meni, kao detetu u to vreme, izmedju ostalih, najstrašnija pretnja je bila: „Aahh dal neču da vi pokoljem u petak preda sveta Trojicu“... Strašno ozbiljna pretnja... Delovao mi je ozbiljno. U nijednom trenutku nisam mogao da posumnjam da će se predomisliti... Još nisam bio pošao u školu. Zdrava seljačka logika me gonila na razmišljanje šta će sa tolikim mesom? Trojica, to su već topliji dani, krenu muve. Tada nije bilo rashladnih uredjaja, bilo je samo sanduka sa mrežom „komarnika“... Toplota velika, sve će se iskvariti... Jes da je u nedelju Trojica... Gosti... Ali šta tu moše da se pojede? Od onog što pretekne njih dvoje ni pola ne mogu cele godine da pojedu... Velika šteta... Dete sam pa razmišljam... Sa nikim od odraslih o tome ne govorim. Za mene je to bila svršena stvar. Svojim pretnjama ostavio je na mene takav utisak da moja detinja logika nije mogla njegovu čvrstu odluku u nijednom trenutku da dovede u pitanje...

Znao sam kad je Trojica. Moji počnu već nedelju dana ranije da se pripremaju... Sa velikim nestrpljenjem, ne govoreći nikom ništa, čekao sam taj dan, „petak preda sveta Trojicu“... Dodje i taj dan. Cele noći nisam zaspao. Da se ne ospavam. Da nešto ne propustim. Jedno je kad ti neko nešto priča a drugo kad lično vidiš. Ustanem ranije, odem u voćnjak i sednem na drveni trup ispod deda Vladinog drena. Već sam bio doneo odluku gde ću. Guste grane obrasle mladim zelenim lišćem vise do zemlje, tu sam dobro zaklonjen od pogleda onih što prolaze putem i dolaze po vodu na bunar. Oko stabla čist prostor kao soba. Vidim sve a mene ne vidi niko...

Drhtim na onom ranom proletnjem suncu i čekam da nešto ne propustim... Računam, veliki je to posao a njih dvoje i to u poodmaklim godinama... Dok onu stoku pokolje i odere. Ima tu creva i ostala iznutrica... Pipav posao... Velika danguba... Baba Marija šta može da pomogne, da pridržava i poliva vodom. Već sam video deda Dragu kako pere creva i baba Mariju kako mu poliva... Oprana creva vešaju o grane šljiva, creva se cede a oko njih roj muva, onih zelenih što zuje kao avioni... Računam usoliće ih dobro, osušiće ih na dimu ali šta će posle sa njima... Gde će ih toliko?... Ma neće on baš sve da pokolje. Ostaviće nešto. Šta će seljak bez stoke? Poklaće one najnemirnije, neposlušne, one što su bezobrazne, one što mu prave probleme, što ga nerviraju...

Do podne se nisam pomerao sa trupa osim što sam dva puta na kratko išao do kuće koliko da odsečem parče hleba, namažem preko njega mast i pospem alevom paprikom... Tu na trupu sam i doručkovao i ručao... Za slučaj da ožednim, poneo sam flašu sa vodom. Sreća što su tog dana moji imali neke važne poljske radove, žurili zbog Trojice, pa ih celog dana nije bilo kod kuće...

Ništa se ne dešava... Računam pred veče će da napravi pokolj kad ih povede na pojilo. Tad će da izvrši izbor... Gledam u sunce. Znam ja kad je vreme... Dodje i taj trenutak. Pusti deda Draga

73

stoku i kao po običaju povede na pojilo. Kod mene nestrpljenje raste... Ne zatvaram oči, samo po neki put trepnem koliko da ih protrljam da mi se još bolje razbistri vid. Ceo sam se pretvorio u uvo. Ako mi neka grana ili list zaklone vidik njihajući se na proletnjem povetarcu moći ću da čujem pa ću posle da povežem... To je taj trenutak koji čekam... Sad će da bude... Ali gde mu je nož. U rukama ni noža ni sekire, samo onaj štap što ga stalno sa sobom nosi kad goni stoku na pojilo... Najverovatnije da je alat pripremio još ranije i ostavio na pogodno mesto... Teško da će on to nožem moći da uradi, stoka će da se razbeži, verovatno će sekirom. Svaku po glavi pa će posle lako... Nigde sekire... Imao sam nameru kad počne pokolj, kad bude zaokupljen poslom, da se onako zaklanjajući se da ne skrenem pažnju na sebe, prikradem bliže potoku...

Napoji deda Draga stoku, vrati je u štalu ama glas da podiže... Ništa... Kao da danas nije ni bio „petak preda sveta Trojicu“...

BABA PETRA

Dok čovek čita moje priče pomisli da je sve što se dešavalo u selu vezano za mušku populaciju. Da samo oni tračare. Da svaka vest što dopre do zadruge da je vezana samo za muške. Doduše ima tu istine. Seoske žene, i ako se vode u dokumentima i ispravama kao domaćice, nisu samo domaćice kao one u gradu, da sede kući, rasporedjuju novac koji moževi donesu i prenose abrove. Zaokupljene su one ozbiljnim poslovima, namučene. Nemaju vremena za tračarenje i prazne priče. Ujutru sitna stoka, o krupnoj se brinu muškarci. Danju njiva, uveče opet sitna stoka. Poslovi po kući, to se ne računa. Spremaju slave. Angažuju se oko vaspitanja i podizanja dece, naročito kad se radi o ćerkama. Preko zime tkanje i štrikanje. Ako u kući ima ženskog deteta posao je još teži i odgovorniji. Pored kućnog vaspitanja koje majke ugradjuju ćerkama, treba je pripremiti za udaju, pokloni za prijatelje, kuma, starog svata, za sve... Navrate i one po neki put do zadruge kad im nešto zatreba. Kad je nešto hitno, kad ne mogu da čekaju... I o njima stigne po neki trač ali to je sve nesigurno i nepouzdano.... Žene se uglavnom okupljaju na proslavama i veseljima. Na tim skupovima žene su sa ženama muškarci sa muškarcima te tako poverljivi ženski razgovori ostanu

74

gde su... Vidjaju se one sredom i subotom na pijaci ali njihovi razgovori ne stignu do muških ušiju.

Znalo se na selu koji su poslovi ženski i čime su se žene bavile. Kao što svako pravilo ima izuzetak, tako i ovde, bile su dve žene koje su se izdvajahu od drugih. To su bile baba Petra i baba Jona. Smatrali su ih vračarama. Baba Jona je na neki način bila lekar samouk. Umela je raznim travama, melemima, kiselinom i vrućim gvoždjem da leči razne bolesti od kojih i lekari po neki put dignu ruke. Nije bilo retko da su lekari, kao poslednju šansu, preporučivali baba Jonu, ali nisu to oni rekli... Takvo bilo vreme... Mnogima je baba Jona pomogla. I danas još uvek ima živih koji to mogu da posvedoče...

Baba Petru su više smatrali vračarom od baba Jone. I ona je mnogima pomogla. Mnogi su hvalili njenu vodu. Bila je žena sa sela, koja u ničemu nije odudarala od drugih. Niti je bila previše visoka niti previše niska niti previše debela niti mršava niti se nešto posebno oblačila, niti je previše bila čista niti prljava. Žena seljanka. Nije volela poslove na njivi. Nalazila je načine da se zakloni. Kao i sve žene na selu oblačila se prema sezoni i vremenu. Na glavi marama, na nogama gumeni opanci, piroćanci. Kad je bilo hladnije i zima oblačila je topliju odeću „zimsće dreje“. Kad je bilo toplo oblačila se laganije, „letnje dreje. Žene tog vremena, ako nije bio neki praznik, uglavnom su, osim marama koje su kupovale po vašarima, kolko nešto da prinove, nosile odeću iz svoje radinosti. Preko zime, kada se smire od poljskih radova, one štrikaju i tkaju za sebe i ukućane. Takmičile su se koja će bolje, koja će lepše. Tu se baba Petra malo izdvajala od drugih žena. Imala je više „kupovnih stvari“. Nije ona sebi kupovala, bili su to pokloni od zadovoljnih mušterija. Nije naplaćivala usluge. Nije imala cenovnik. Ako neko nešto da, dobro je, ako ne ništa. Retko je bilo da je neko došao praznih ruku. Bili su to peškirčići, marame i basma za drešće i suknje. Zadovoljniji su se vraćali i darovali baba Petru košuljom. To se nekada, pa i do skora na selu smatralo za najveću zahvalnost, počast i udostojenje. Kažu: „ dali mu košulju“ ili „Dobil košulju“ Time su se darovali prijatelji, stari svat i kum na svadbi. Svojim „bajanjem“ lečila je razne bolesti: reumu, bolove u nogama, rukama, ledjma, ukočenost, glavobolju, gušobolju, skidala temperaturu, poboljšavala cirkulaciju onima što su im hladne ruke i noge...

Kao što rekoh nije ona bila kao neke vračare da napravi da se neka za nekog uda, da neko neku ostavi, da napravi da nekome nastrada stoka, daleko bilo da napravi da se neko razboli pa da umre. To ona nije radila. Bila je vračara lekar ali to je vešto krila. Pacijenti su uglavnom bili nežniji pol, ženska populacija. Primala je ujutru i uveče, kada završe sa obavezama oko kuće i stoke. Kod baba Petre se nije išlo tek tako, znalo se to. Treba kupiti pešćir, mirišljav sapun i maramu. U staklenoj flaši od litra doneti vodu sa tri izvora. Znalo se to

75

od kojih. Bili su to izvori iz Vrtovca kod Drage Savića, izvor Grbulovci, izvor iz Panaškog potoka, izvor pored reke kod Kope i kod Crkvenca. Bio je i neki izvor na bugarskoj granici u Korita. Od njega je najviše pomagalo ali on je bio daleko. To su koristili samo oni kojima je bio na putu. Trebalo je doneti i malo bosiljka...

Dodju, kao što rekoh, sa prikupljenim obaveznim rekvizitima. Nije bilo gužve, nije se čekalo na red. Kažu svoju muku. Baba Petra pažljivo sasluša. Postavi neophodna pitanja. Umela je da ostavi utisak, da se podvuče ispod kožu... Flaša sa vodom mora da prodje kroz troja vrata i unese u tri sobe, onda da se stavi na otvoren prozor sa one strane kuće gde je sunce, može i na pragu od vrata ako je zimsko vreme i hladno. Na flaši se zadene bosiljak. Uzme staru, dotrajalu, pohabanu metlu koja više ne može da služi nameni, opranu da se mušterija ne gadi, i otpočne sa njom da maše, da tera zle sile. Dok maše metlom nešto govori ali to niko nije uspeo da uhvati. Kada završi. Stavi flašu sa bosiljkom na sto za kojim sedi mušterija... „Sag ćeš da se digneš, obrnii se na onam, u slnce da gledaš, tri put' da se prekrstiš i popiješ od ovuj vodu što sam bajala.“ Kada mušterija uradi sve ono onako kako joj je rečeno. „ E, sag sedni, odmor' se malko, da popričamo“. Sedne i baba Petra i počne da ispituje mušteriju. Raspita se i za ukućane i za stoku i za letinu i ko bi znao za šta sve... Prodje tako u razgovoru pola sata pa i više. Pričajući o običnim stvarima. Mušterija polako zaboravi gde je i zašto došla. Retko čovek ima priliku da ga neko sasluša, da se neko za njega i njegovu muku interesuje, da se nekome poveri, da se izjada pa i da se pohvali, da otvori srce i dušu. Baba Petra u jednom momentu, napravi zainteresovano lice, zna ona kad je vreme: „Jel ti boolje“? Mušterija se seti gde je. Malo se zamisli. Počne da se preispituje. Da se pipa... „Lakše mi. Stvarno mi lakše.“ Popustila glavobolja ili bolovi u krstima i zglobovima što do malo pre bejahu uvijali. „Lakše mi“ Čudi se. „Da čooveek ne poveruje“...

„E, eve ovak češ“, kaže baba Petra: “Kad otideš dom, jutrom, kad izlazi slnce, da se obrneš na istok, večerom, kad zaodi, da se obrneš na zaapad. U slnce da gledaš. Ako je oblačno ti znaješ gde je slnce pa takoj. Po tri put da se prekrstiš i kažeš: Pomognii mi Boože. Da popiješ po jednuu čašku od ovuj vodicu. Ti si sitna, nemoj poviše, teb ednaa dosta. Koje su pokrupne one mož i da dodaduu malko... Jutre pak takoj. Nemoj baš na prazan stomak, najpre turi nešto u usta, da te ne omrsi kukavica. Jutrom da podržiiš malko otvoren onaj prozor što gleda na istok, večerom onaj što je na zapad. Nemooj da stojiiš na promaju... Takoj da rabotiš sve dok ima. Od travće ono malko gorko, ali takoj mora. Sas ovaj bosiljak da poprskaš kuću, valja se i toj. Kad projde neko vreme če da mi kažeš“...

Dugo niko nije znao pravu istinu: „Kako to da od baba Petre toliko pomaže?“ A istina je bila ovakva:

76

Šezdesete godine prošlog veka, kraj Avgusta. Paradajz jabučar, nema ga više, lep, rumen, jedar ko jabuka, takvo mu i ime. Nisu onda, kao danas, bile razne napasti što napadaju letinu, stavljaju seljaka na muke i izbijaju mu pare iz džepa za razne hemikalije. K' vraga mu što nije zdravo. Isprskaju to oni po neki put sa bordovskom čorbom pa gotovo. Ma milina jedna... Kao što rekoh, paradajz sazreo, treba da se stavlja u flaše. Da se sprema zimnica. Dugačka je zima a onda nema... Seljaci su u to vreme za konzerviranje paradajza kao najsigurnije sredstvo, jes da se govorilo da nije zdravo, koristili salicil, onaj kristalni, što sija „što se laska“. Nisu svi salicili bili isti. Nisu svi bili dobri. Domaćice su znale da ih razlikuju. Izveštile se. Muka ih naterala. Bilo je i onih „falsifikat“. Od njih se paradajz nije održavao. Stave ga i kroz nekoliko dana, pogotovu ako su vrućine, on počne da vri. Dobro zatvorene flaše popucaju. Ako su ostale malo „labave“ paradajz istera zapušače pa izadje.

Mile Šilja, danas Dr. Mile, beše onda student medicine u Skoplju. Bio na ferije u selu, šta će, dete sa sela. Nema se. Beda. Sirotinja. Udarilo gore pa dole. Jes da je seljak imao šta da pojede i popije ali to nije bilo dovoljno. Video je on kako drugi žive. Nije mogao kao deca iz grada preko leta da ode na more, da se provede. Trebalo je mukotrpnim seljačkim poslom napraviti dinar. Taman se spremao da krene, školska godina tek što nije počela, mati ga zamoli da skokne do Minićeva, čula u apoteci stigao salicil. Onda kao da je bilo nekakvo drugo vreme. Nije bilo stalno salicila. Zašto, neznam. Kad dodje jesen, stigne salicil, ispred apoteke se napravi red, po dvadeset po trideset čekaju. Na kraju za svakoga bude. Što ga preko godine nema, nikom nije bilo jasno. Ujaša Šilja, kako su ga skoro svi, osim ukućana zvali u selu i okolini bicikl pa ajd u Minićevo. Ostavi bicikl uz pločnik. Onda ti bicikl niko nije dirao, mogao je po mesec dana tu da stoji, ma ne mesec dana, mogao si po njega da dodješ sledeće godine. Tu je gde je...

Red beše podugačak ali ide brzo. Ljudi kupuju samo salicil. Retko ko, baš ako ga naterala neka muka kupi nešto za zdravlje... Korak po korak, udje Šilja u apoteku. Taman beše prošao vrata i zamestio se iza okvira kad onaj što je na šalteru reče: „Saliciin za trijes ćila i sto dvaes kombinovana praška“. Čuje poznat mu glas... Za ono vreme beše visok čovek, suv ko motka, zato su ga i zvali Šilja, suv, mršav. Ko šiljak. Slabo se hranio. Student. Ono što se ponese brzo se pojede ili pokvari, onda nije bilo rashladnih uredjaja, a posle više gladan nego sit. Nemaština. Studenti sa sela su teško prolazili. Oni što su bili iz siromašne radničke porodice, prolazili su bolje. Dobijali, kredite, stipendije i ostale povlastice, išli preko roditeljskog regresa na more. Za seljaka nema...

„Podigo se ja na prste da preko one gomile ljudi vidim ko je“, priča sada doktor Mile, čovek već u poodmaklim godinama,

77

penzioner, „kad ono Senta, baba Petrin sin. Eno ga još je živ. Kupuje salicil i sto dvaes kombinovana praška. Tag men sinu, postade mi jasno kako to od baba Petrinog „bajanja“ pomaže. Kako to ona uz blagoslovenu vodu sa bosiljkom kao rukom skida sve tegobe: „Ama samo što prebaja, hvale je njeni pacijenti, prekrsti se, pinu od onuj njojnu vodiicu iz šišee, malko poosede, bolovi nestaše kao da ji oduvala.“ Postade jasno od kojuu travku vodaa u vlašu gorka...

Kad danas razmišlam, baba Petra se bila izveštila da odredjuje dnevnu dozu i način uzimanja leka bolje od nekih mojih kolega. Jedva sam dočekao da padne veče da odem kod zadruge, da sednem na stepenice i ispričam kako baba Petra „baaje“.

UČITELJICA ČE NI VODI U BOR

Vlada, valjaa da je bil u treći razred, odavna je biloo nemog se baš setim, bil takoj malko na svojuu ruku. Sitan, mršav, žgoljav, tel kao i sva decaa u toj vreme da se dokazuje, da skrene pažnju na sebe. Nee mu toj biloo pravo ime, takoj ga zvali, takoj mu se zval pradeda. Tagaj bilo modeerno medžu decu da edan drugoga zovemo kako ni se zovee deda el pra deda. Ne prail neći problemi i ispadi, tagaj toj ne biloo, ali ovaak maalkoo…

Imal smisla za pisaanje. Spisateljsći rad započeel sas poeziju ali mu se ne usladilo. Sklepal samo ednu strofu, nee ju ni zapisal, zbog nju dobil debele batine, zgadilo mu se i nikad više nee skrojil niedan stih. Prešal na prozu, na priče.

Tuj godin’ biloo sedomdeset i nekolko djaka. Da nesam pre neći dan videel sliku nebii veruval. Učitelj ne mogal da postigne pa primili i učiteljicu. Samo što završila školu, mlada, vitka, vredna, ambiciozna, sva u pokret, samo trči. Ništa je ne teško. Ona prvi i drudji a učiitelj treći i četvrti razred. Vlada bil kod učiitelja.

78

Pored toj što imalo dva dvorišta škola imala i park zvali smo toj bašta. Bila jako lepa. Imalo letnjikovac sas vinovu lozu za ladavinu, bazen, ribnjak, oresi, kestenje, jabuće, krušće i ribizle. Onam pokre zid, prema Petrovići bila vinova loza, špalir. Edan del od park, onoj dole što biloo poblizo do vadu učitelj pretvoril u gradinu. Toj koristil za svojuu potrebu. Znalo se, toj bilo njegovo. Verovatno da je neštoo daval i na učiteljicu. Glavna radna snaga u baštu bilii njegova ženaa i Vidoja služitelj. On se retko vatal za matiku. Proz park išle staze. Nesuu bilee betonirane, samo imale spolja kamenčiči. Toj smo održavali mi, djaci. Učitelj napiše u dnevnik: “Rad u bašti” pa ni izvedee i podeli zadaci. Svaći dobije ponešto. Uglavnom smo skubli travu.

Gornje dvorište biloo po golemoo. Na gornju stranu biloo nekolko bora, zvoniik i bunar. U njeg smo na odmori i kad smo imali fiskulturu igrali fudbal i glavomet. Učitelj ni dade lopte pa si gleda svoju rabotu el otide u mesnu kancelariju na razgovor. Nadi novu školu bil park sas spomenik palim borcima.

U doljnje dvorište, onam prema staru školu bilaa ljuljaška. Tuj se decaa na odmor ljuljali. Izmedžu doljne dvorište i baštu bilee tarabe. Podi novu školu bilii nekolko bora i edna sliva petrovka. Borovi golemii, bilaa debela ladavina. Podi borovi i pokre tarbe drvene klupe. Uzam nabieni kolci, ozgor dasće. Imalo godžaa, mogli smo skoro svi da posedamo.

Često smo u ranu jesen i proleće, kad bude lepo vreme, u dolnje dvorište imali nastavu. Uglavnom toj biloo tehničko obrazovanje, zvalo se “ručni rad”. Mi mušći doneseemo šper ploču, lukovi i testerice pa režemo, prajimo figure a devojčice neštoo vezuu. U rezanje se najbolje snaodili Pavle i Ljubiša. Ljubišu smo, neznam što, zvalli Pera. Toj mu i do danas ostalo, retko koj’ da kaže Ljubiša, uvek Pera. Pera na neći način bil glavni. Bill razvijen, mišićav, jak, lep, zgodan. Nikoj na njeg ne smel da digne ruku. Oblačil se, mati mu bila šnajderka. Kad čovek toj čuje mislel bi da je bil nadmen, svadljiv, da je maltretiral po slabi od sebe, ali ne. Imal dobru dušu. Svi smo voleli da budemo kano on. Ne bil svadljiv. Ne nikoga vredjal. Kako je bil jak ne nikoga maltretiral i bil. Nikad se ne postaljal i osečal glavni. Toj smo mi samo takoj zamišljali. Ne volel ni drudji kad se svadžaju i biju. Kad izmedžu neći nešto nastane, izbije svadža, on prijde pa ji razdvoji. Poštuvali smo ga. Devojčiči uglavnom nejeg gledali pa smo zbog toj često bilii ljubomorni.

Učitelj ne bil tuj. Bilaa samo učiteljica… Prolet posle pladne, toplo vreme. Kvo če s’ tolku decu. Čas u ednu čas u drugu učionicu. Decaa djavoli, teško da ni takoj drži pod kontrolu. Izvela ni u dvorište. Ručni rad. Takoj je po lasno, svi smo je na oko.

Kvo je baš bilo izmedžu Vladu i Peru neznam, nee nešto ozbiljno. Ne bilaa nikakva prepirka. Nesu se ništa svadžali. Čuli bi.

79

Mora da je bila neka zajebancija. Vlada neštoo podmetnuul na Peru. Umejal on takoj. Pera zgrabil plavez pa mu ušvrljal šper ploču. Toj sam videl. Vlada se našal uvredjen pa kod učiteljicu. Tužil ga. Počeemo da se podgurkujemo, davamo edan drugome znak. U momenat prestaše svi da stružu. Učuljili uši pa ovak svi ispod oči gledaju, interesuje ji kvo če bude:

- Učiteljice, Pera mi eve ušvrljal šper ploču, sag nemog ništa.- Koji Pera, neznam niednoga Peru?- Pa Ljubiša, njeg zovemo Pera.- Kam da vidim.- Eve.- I za toj tužiž druga.- Pa ne, ali sag, nevalja… Nemož ništa…

Učiteljica naredila na Ljubišu, da uzne gumicu i obriši onoj što našvrljal. Ama da ga bar malko ukorila. Da ga pitala što je toj uradel. Jok… Njojno si nešto misli. Nešto planira, računa, piše…

Ustvari imala onaa golemuu muku. Trebalo da ni vodi na ekskurziju u Bor. Misleli smo tagaj da je toj ona smislela, da je toj njojno maslo, njojna dobra volja. Mlada. Ambiciozna. Izazov… Doduše kad sag porazmislim mož’ da joj je toj neći od pretposavljeni naredil. Možda je predvidjal nastavni plan i program…

Bil golem izazov. Rizično. Kolko mi se činilo, učitelja za toj ne bilo baš briga el je bil mož’ nešto zauzet… Prepuštil na učiteljicu das i ona s’ toj trlja glavu. Mlogo smo, ona ednaa. Gde če ni tolći obuzda. Doduše nesmo mi bili kao sag što su decaa. Sag malko mu nešto učitelj rekne on ripne, če mu sečee muda… Kolko tolko smo poštuvali učitelji… Ali pak…

Kano što reko, učuteljica naaredila na Peru da izbriše toj što našvrljal. On uzel gumicu pa izbrisal. Ne rekal ništa ali se vidi da mu ne po volju, našal se uvredjen.

Niti je zadovoljan Vlada niti Pera. Obojica ko popišani. Doduše Vlada malko poviše… Toj si se samo oni takoj osečali. Drudji baš bilo briga. Nji toj ne pogadžalo.

Prošlo neko vreme. Svi več bili zaborili. Kod decu toj takoj… Začas… Idu dalje… Preode na drugo…

Vlada ne mogal lasno da prejde preko toj… Uvredjen… Da se kolko tolko osveti na učiteljicu smislel pesmu… Mož da je bilo još ali ostalo mi u pamet samo prva strofa. Prvi stih bil: “Učiteljica če ni vodi u Bor…” Drudji me sramotaa da kažem. Ne pristojno… Rimuvalo se… Čas čas pa: “Učiteljica če ni vodi u Bor, pa učiteljica če ni vodi u Bor,..” Vesel… Zadovoljan… Če pukne od sreću… Samo što ne podripuje… Sklepal i melodiju pa pevuši. Onak samo kolko on da čuje. Po neći put poe samo na nana nana na naa, nana nana na naa. Po neći put tata, tata ta taa. Ma i rezal je sas luk i testericu uz taj ritam. Kako ide pesma takoj klima s’ glavu i struže. Mi, što smo bili

80

poblizo več ni ulezla melodija u uši. Znamo kvo pojee ako je na nana, nana. Ma jasno ni samo što vidimo kako klima s’ glavu… Nee onoo da je on baš tel da se sveti na učiteljicu, da ju povredi el unizi, nebi on toj. Ne bil takav. Nikoj od nas toj nebii… Eto leglo mu… Iskoristil situaciju. Tel da skrene pažnju na sebe.

Pera vrebaal priliiku da se osveti na Vladu za onoj što ga malo pre tužiil. Samo se namestilo, videl Zoru onde pokre ljuljašku, ide odonud od kude staru školu. Onaa bilaa na učitelja ćerka. Pomlada od nas. Prišal je i rekal da Vlada psuje učiteljicu. Sastail i pesmu. Ona otišla pa ‘e kazala. Učiteljica pocrvenela od bees. Kuj ti je u toj vreme toj smel u školu. Nesii smel da opcuješ Booga a kamo li drugara, drugaaricu el učiitelja. Toj biloo jeres… Nesii smel da opcuješ kuče, mačku, looptu, vrapcaa, kad ti ulezne kamen u gagu el kad te neštoo sopletee a kamo li učiteljicu.

Učiteljica oknu Peru pa mu naredi da donesee prut… Oknu i Vladu… Mislim se ja, jadan Vlada. S’g če ga ubije. Pera otišal u baštu pa uzel edno od onoj što proletos sekli lozu, ovak kano prs’, zgodno, mazno. Znam ja, toj žilavo. Kuku si ga na Vladu kad ga dovati… Kad učiteljica videla kvo nosi, mislela slabo je, če se skrši, rekla na Peru, pa el si mi toj donel. Uzela mu prut izruće pa zabrala po njeg, poglavu, zavrat, po grbinu, gde dovati. On se iznenadil, bil zatečen, savil se ovak, ušal u sebe. Očekuval Vladu če bije, ne njeg. Branil se s’ ruće, štitil kolko mogal. Tela da mu dokaže da donel slab prut, mislela snažalil se, tel da je podvali. Udarala, udarala, sve ga ubila. Prut žilav nikako da se stroši. Na kraj pokušala preko koleno. Ono neče, savija se. Iznervirala se pa ga vrljila u baštu iza tarabe …

“Idii da mi doneceeš štaap!”, naredila mu ponovo… Lele, mislim se ja, kako li če Vlada da projde kad Peru ovak isprebiva.

Donese Pera prut, nekvu čvorovatu gabrovinu. Pomisle, sag če bude što če bude.

Vlada po lasno prošal. Dok dokazuvala na Peru da je prut slab, ono je, što bi rekla moja baba Košuta “prošal krv uz grbinu”…

Nesmoo išli u Bor, digla ruće od ekskurziju. Onija što bili dali pare ona im vrnuula…

81

TELEVIZOR

Još nesmoo bili prešli u Elašnicu. Bill sam u Novjan u školu. Išlo se pešći. Do Kovilače po put pa tagaj od našu njivu uvatimo po putanću, pa pokre Smrdan, pa niz trap i na kraj preko Golemo polje pokre potok kod Sokolsći bunar sleznemo na drum. Mi ozgor, Elašničanje odonud pa se tuj sretnemo. Mi smo misleli da smo po pametni od nji oni od nas. Nesmo baš edni drudji mirisali, ali voleli smo da idemo zajedno. Čujemo kvo ima novo u saloo.

Po drum se išlo po lasno. Doduše još nee bil asvalt ali bilo bolje, nasipano, uvaljano. Nema blato. Bil putar, put održavan. Ovak kad je vreme suvo pa nek je i vetar i ladno i sneg, ono bolje. Čovek se navlče pa se ide. Kad je ćiša, proopas. Mokri do goluu kožu. Taman se u školu osušimo ono dojde vreme da idemo dom. Pak poćisnemo. Nee bilo lasno ali za nas toj bilo normalno, nesmo znali za bolje.

82

Kod Saravsći potok se sastanemo sas Debeličanje i Jakovčanje. Od debeličanje smo najpre čuli da se na Tupižnicu praji repetitor. Proz njino salo vozili kvo treba. Velu stub če bude sto šes metra. Tuj če da se prima i pojačava signal za poštu, za radio, za televiziju… Posle mlogo godine, bil sam odrasal, slušal sam od Batu Bečliju kako je gradjen repetitor… Kroz bespuće na američći vojni kamion baš on vozil gvozdeni elementi za toj. Čas čas pa ga tegljili sas govedu el’ se izvlačil na čekrk. Kad priča gde je i kako išal krv ti se ledi u žile.

Velu, če bude televizija. Za radio smo znali kvo je, priiča, poee, ljudi slušaju vesti, preko njeg prenošene fudbalsće utakmice… Imalo ovdee ondee… Za televizor veluu sve če toj i da se vidi. Mislimo se mi kvo li je sag pak toj, kako toj može… Neći znali, čuli negde pa pričaju. Toj veluu četvrtas sandak, ovak, kano polovin astal. Od pred srčaa. Tuj se gleda. Onaj što priča, poje el’ onija što igraju sve se vidi. Signal prima preko antenu. Ona na krov. Mora da bude visokoo. Liči na grebulja, turi se na motku i obrne kam repetitor.

Televizor sam prvi put videl u Osnovnu školu u Novjan, mora da sam bil šesti razred. Škola imala status ogledne škole, veluu samo edanaes bilee takve u Srbiju. Bila kabinetska nastava. Za svaći predmet bil stručan nastavnik. Bila u pravom smislu reči ogledna. I sag, posle tolko godine mlogo škole nemaju toj što smo mi imali. Svakakvo imalo. Potpuno opremljeni kabineti, kuhinja, farma sas svinje, kokošće i zajci, zimska bašta, njiva, voćnjak, sala za tehničko obrazovanje, fiskulturna sala, Dva velika dvorišta sas igrališta, bicikle, motor, razne sekcije i koj mož da se seti kvo još. Kad danas ovoj pričam nikoj mi ne veruje... Mora da je toj bil edan od prvi televizori u ovaj kraj, mož da je bil baš i prvi. Neznam kako se do njeg došloo.

Imali smo fizičko. Neći pomenul da u salu pokre kuhinju ima televizor, puštili Tupižnicu. Nastavnik ni pita el bi voleli da vidimo. Mi velimo što da ne. Odvede ni on tam. Mi posedamo. Gledam. Ovak nekva golema kutija turena u ćoše na orman, visoko. Od strane drvena. Od podzadi poklopac od lesonit sas sitne rupice. Posle sam saznal, služe da se ladi. Od pred srča, baš kao što smo ga i zamišljali, velu toj se zove ekran. Tuj slika. Tuj se gleda. Dojde nastavnik Dragiša, on predaval tehničko obrazovanje. On se sas toj zanimal. Očekuval sam da se televizor gleda u mrak kao bioskop. Mislel sam da treba da se namaknu zavese el da se nešto zakači na prozori. Jok veli nastavnik Dragiša. Toj se gleda ovak, na dnevno svetlo. Čudimo se mi. Bolje se vidi kad je malko u senću ali moš i ovak.

Ne prošlo dugo, svako saloo nabavilo po edan televizor. Neznam kako su do toj došli, tagaj televizor bil djavol ipol. Mora da je opština obezbedila pare. Televizori bili crno beli. U boju se pojavili posle. Televizor, odnosno televizija imali ogroman uticaj na život po seela. Mlogo stvari se izmenile. Nastal preokret vrednosti. Cel kulturni

83

život što do tagaj bil gurnula ustranuu. Nikoj ti više ne išal u biblioteku, Nesu više pripremane prestave. Toj bila kano neka zaraza. Ljudi namire stoku pa trču da gledaju televiziju. Zvali toj “idemo na televizor”. Vide program u Politiku el čuju na radio pa kad ima neštoo oni obaveštavaju edan drugoga…

- El če idemo knoči na televizor?- Kvo ima?- Ima pesme…- Očemo. Če idemo… Samo da urabotim toj i toj…- Oknii me kad pojdeš!- Dobro… Oču…

Naplni se sala… Posle počeše da emituju humorističće serije, i toj se nee propuštalo…

Kod nas, u Elašnicu, televizor najpre bil u salu u zadružni dom. Valja da je s’ njeg rukuval Toplica Mihajlović. Preduzimljiv čovek, ništa ga nee mrzelo, sve mogal i umejal, retko sposoban i snalažljiv. Zbog toj smo ga, po nekoga iz Novjan, prozvali Šarbajić… Stara i nepouzdana tehnika, lampaš, signal slab, čas čas pa se nešto posati. Toplica vrti nekvu dugmetu. Šteluje. Dali nešto pogodi el umedjuvremeno dojde signal neznam. Gledamo do negdee pa pak počnu linije. Pak šteluje …

Doneli odluku da se učionica u staru školu pretvori u salu za televizor. Voja mazalo okrečil prostoriju, doneli klupovi iz zadružni dom, onija što služili za uz astal kad se praje svadbe el nešto slavi… Bilo i kubee za zimi… Dobroo ispadlo, zgodno. Tuj se odvijal seosći život u malom… U normalne situacije imalo mesta za svi. Kad je nešto važno, takoj neka emisija, dojdu poviše ljudi pa onija što su poslednji oni stojuu…

Tane postaen da odgovara od televizor. Kuća mu bila tuj blizo, treća do školu. Zvali ga Degol. Kad pojde po put iisti general de Gol... Pre toj držal biblioteku. Dal su mu za toj davali neku nadoknadu el nesu neznam. Sag mu utrapili i televizor, kao eto objedinili, ide uz kulturu…

Saloo nekadaa imalo biblioteku. Imalo svašta u nji. Slikovnice, lektira za djaci, enciklopedije, svetsći klasici, filozofska dela. Prvo što sam uzel, sečam se kano da je jučer bilo, bila knjiga o Nikoli Tesli, mislim da se zvala Genije, izdanje Zlatna knjiga. Kad sam bil u Novjan uzimal sam lektiru. Posle u gimnaziju sam uzimal filozofska dela, Heraklita i Hegela. Koj bi rekal da je i toj tuj bilo.

U početku, kad preselili televizor u staru školu, biblioteka i dalje bila u zadružni dom na sprat. Neko vreme Tane drumil na gore na dole. Kad mu se zgadilo on ju prenel. Bila ispred toj gde bil televizor edna mala prostorija pa natural u nju, što ne moglo da stane on turil ormani levo i desno od televizor pa tuj. Pokre televizor astal i

84

stolica pa sag tuj izdaval knjidje. Ne bilo loše. Nesuu morali da ga traže a on ne trčal nagore nadole… Tuj sve.

Televizor ne sastail mesec dana da se ne pokvari. Bljesne ekran, zamiriše na paljeevinu. Velu pregorel. Nose ga jutre kod majstora. On, ako nema gužva popraji odma ako ima ostane nekolko dana. Projde neko vreme ono pak. Kažu nestabilan napon. Ima stabilizator ali mlogo osetljiv na promene… Kvari se danas, kvari se jutre… Opravće skupe... Neći se setil pa zaveli da se plača ulaz… Mesečno… Od toj če se plačaju opravće a što preskoči da se odvaja na stanuu pa kad dojde vreme da se kupi nov. Kad dojde prvi Tane stane na vrata sas spisak pa naplačuje. Neći odma plate, neći se ljute, gundjaju, psuju. Uglavnom se plačalo. Retko da se neći vrnul.

Duško, zvali ga Pera, bil detišnjak, probisvet, spadalo. Nee imal pare da plati el mož nee tel. Ne verujem da njegovi nesu imali za tolko da mu daduu... Teral inat… Kosilo se s’ njegovi principi… Ulazil i on da gleda. Sedne s kraja da ne upada u oči… Tane ga vidi pa istera napolje. Nee se ljutil. Za njeg toj kano dobar dan. Izlezne, opkoli okol školu pa se ukači uza slbu na školsći klozet pa na tovan i zaobrne anteu… Počnu linije. U početku nikoj ne sumljal. Tane obrča dugmiči, traži … Kad projde emisija Pera se pak ukači, vrne antenu, sve na svoje mesto. Velu poprailo se… Dugo za toj nikoj nee znal. Neći velu Pera se negde povalil, neći, mrzelo ga posle emisiju da ju vrne pa Tane otkril.

Za svakakvo se Pera sečal. Bill stvoren nešto da smisli. Najde bleljivu pcetu, mačće el kokošće, natura ble u teglu pa uvečer istresee u salu. One liimnu… Letnje vreme, žene s’ gole nodje. Čas čas pa ponekaa ovak projde niz nogu, žale se, velu mora ovdee da ima ble, lazi nekvoo ozdol. Odnesu ji dom pa jutre kad se dignu čaršavi usrani a one sve izedene po mešinu.

Edan put, nema toj vezu sas televizor, uvatila ga učiteljica za uvo, bil nešto skrivil. On se naljutil, našal se uvredjen, pa je ovarbal kuče. Kuče šarenoo kano detlić…

Toj, na televizor, imalo i još ednu dobru straanu. Tuj mogli momci i devojće slobodno da sednu edni pokre drudji. Da pričaju, poveravaju se, da se šale. Tuj se izmedžu nećii prvi put upućuvali nežni pogledi. Zaigrala srca. Slučajno dodirnuli. Očešali edno od drugo. Ne toj kano sag sloboda. Tagaj se devojčiči nesu smucali na tam na ovam, išle u mrak… Do zadrugu el na televizor pa dom. Materje ji strogo držale, kontrolisale. Znalo se toj, mogla da ide sas mater, drugariicu el sas brata. Retko prijatelj… S’ koga pojde s’ njeg se vrča…

Dugo vreme, nikoj u salo ne imal televizor, bil samo taj edan. Kao i za svaku novotariju i pomodarstvo što posle neko vreme projde interesuvanje prošlo i za ovoj, gledaoci se osipali. Eto takoj, zberu se kad bude neka utakmica el neći poseban dogadjaj. Onaj mali broj što

85

ostal, zvali ji “stalni”. Kad se nešto priča kaže se onija stalni, od onija stalni. Onii bili tuj od kako počne program pa dok se ne završi. Preko leto budu poviše. Budu tagaj tuj i školarci i studenti. Nesu oni stalno buljili u televizor. Koristili salu i za drugo. Družili se, vrevili. igrali šah… Tuj planirane proslave… Tuj sastavljani timovi, prajene strategije za utakmice i takmičeenja, analizirani postignuti rezultati. Nema u koj’ se sport Elašničanje nesu takmičili i imali uspeh…

Medžu tija što bili “stalni” bil i Uroš. Dojde kude sedom sati, sedne na klup. Ako ga nešto interesuje na televizor on gleda ako ne on savije glavu pa gleda uzam, ćuti, dreme. Ne zaspava, misli si nešto njegovo. Sve na isto mesto. Od “stalni” se znalo kojii gde sedii. Nikoj im ne sedaal na mesto. Ako neći slučajno seedne, ovija što za toj znaju oni ga opomenu, el si on sam kad dojde rekne: “Pomakni se natam, ja tuj sedim.” Za slučaj da neći od nji ne dojde, što se jako retko dešavalo, zabrinu se, velu gde li je.

Padal mrak, ne vidi se više za loptu. I onija što igrali i onija što gledali posedali na stepenice ispred zadrugu. Edni piju pivo, edni sokovi. Puše. Razgovaraju. Neći veli: “Da vi ispričam kvo bilo sinoč na televizor…

Mora da je bilo kude dvanaes, pola edan. Ostali smo bilii samo mi mušći. Od stari bil samo Uroš. Bill i Moša ali njeg ne računam. Zadubili smo se svaći u svoje kad čujem Uroš veli: “Bre deecaa, ako nemate ništa protiv da prdnem edanput”. Glas jak, čis, prodoran, nema koga nee trglo. Onija što se zadubili u šah, što samo u figure gledaju podigoše glave. Onija što vreve oni zaćutaše za trenutak. Gledamo zbunjeno edan u drugoga… Za čudo ni… Dreme na klup otkako ovde televizor preselen, kvo mu je sag… Edni se povatali za mešine, presamitili se ovak, če iscrcaju odsme, nesu od toga čoveka takvo očekuvali, deluval ozbiljno... Edni samo gledaju i ćutu, zatečeni, zbunjeni sas pitanje… Edni veluu, pa nek prdne… Ma i Moša što niikad od tablu ne sklanjal pogled i on diže glavu pa se palak obrnu kam njeg… Edan ovak, edan onak, dok mi da se dogovorimo on prde, ekran se zaatrese, čini mi se prašina se ispod klup digla, ko da je eksplodirala kašikara… Nikoj ništa ne reče. Poćutamo malko pa si edan po edan, edan po edan svaći nastai tam gde je stanul ko da ništa nee ni bilo.”

Došloo drugo vreme, sag svaka kuća ima televizor. Svaći si gleda svoje. Ne toj dobroo, ljudi počeli da se zatvaraju u sebe, da se začavuruju. Nema više družeenje… Sve više i više se odrodžuju… Stidimoo se za onj kako biloo, kukamo na sirotinju. Zaboraljamo da i toj imalo svoju dobruu stranu, zbližuvalo narod…

86

JA NESAAM KANO OSTALI SELJACI

Deda Laće, Laće Djibanica, zaista nije bio kao ostali seljaci. Bio je od Djordjinih. Jedan od osmoro braće i sestara što ih bejahu zvali Djordjini. Baba Košuta, tako, savije palčeve na rukama i pokaže: „Eto, toj su Djordjini. Sve zdravo, sve pravo, sve pametno, sve dugovečno.“ Deda Stavra, deda Vuletov sin, deda Laće mu je stric, je često govorio: „Što smo mi Djordjini uvek nekome trn u oku?“

Deda Laće je posedovao veliko imanje. Bio je seljak ali ga sa motikom nisu videli. Uglavnom je samo organizovao posao. Uvek je

87

imao jednog ili dvojicu sluga koji su radili na njivama, oko stoke, oko podruma i ostale kućne poslove. U vreme sezonskih radova angažovao je, kao i većina dobro stojećih ljudi tog vremena dodatnu radnu snagu, „nadničare“. Bio je ortak u vršalici i vodenici. Kupovao je medju prvima sve najsavremenije poljoprivredne mašine. Plaćao je redovno porez, prirez i ostale prinadležnosti. Poreznici mu u kuću nisu ulazili, što se za većinu seljaka nebi moglo reći. Samodoprinos za selo, u to vreme se to zvalo „kuluk“ je odradjivao na veme. Bio je jednom rečiju čovek za ugled. Da posavetuje. Uvek je imao dovoljno novca. Umeo je sve što proizvede dobro da unovči. Često je davao novac na zajam. Nekome uz interes, nekome onako. Bio je strastveni pušač. Nije pušio skupe cigarete. Niko nije znao po koliko pakli preko dana ispuši. Nije ni on znao niti je o tome vodio računa. Koliko treba. Palio je cigaretu od cigarete. Retko je kad upotrebljavao šibicu. Samo ujutru, dok upali prvu cigaretu a posle jednu od druge. Zalepi cigaretu na donju usnu pa kad oseti da ga pripari on pali drugu. Kad god krene negde van kuće ponese seljačku torbicu preko ramena „cedilce“ u kome je obavezno bilo dovoljno cigareta i šibica... Od kad zna za sebe bavio se politikom a nije bio političar. Politikom se bavio za svoj račun. Bio je večita opozicija. Uvek je bio kontra svega. Sve je kritikovao. Sve njemu malo, sve njemu nevalja. Izgleda da nije on to uzimao k' srcu, mada je tako spolja izgledalo.

Kad je četrdeset prve godine kapitulirala Jugoslavija, ljudi su iz vojnih magacina tovarili i vozili odela, ćebad, hranu za stoku i ljude a on napunio torbu sa bombama, uzjahao bicikl, aktivira jednu po jednu i baca pored puta u šanac. Veseli se: „Propala Jugoslavija“...

Što se svetske političke situacije tiče, bio je dobro informisan, imao je radio, Bilo je to retkost za ono vreme u selu. Oni što su ga imali, krili su. Slušao je radio Moskvu, glas Amerike i ostale propagandne stanice. Na kraju radio je po svome. Kod njega se jedan deo političkih rukovodioca snabdevao vestima.

Dao je veliki doprinos da dodje do promena, da dodje do smene vlasti. Nije to radio sa puškom u ruci, pomagao je iz pozadine. Nije voleo da se gine. Voleo je svu decu. Kolikogod je mogao trudio se da ih zaštiti. Nije raspaljivao mržnju. Teško da je tu mogao mnogo šta da učini. Rat je rat, a deca su deca... „Sve toj luudo...“ O tome se u to vreme malo znalo. Malo ko je mogao da zna pravo stanje stvari. Onaj ko je nešto načuo i naslućivao, ćutao je. Bilo takvo vreme. Mnogo komplikovano, mnogo zamršeno a deda Laće je umeo da se snalazi, umeo vrlo vešto da sakrije, da zametne tragove. Istine su izašle na videlo posle puno godina, tek kada se o tome počelo slobodnije da govori. Kad je deda Laće poostario pa ga više niko nije ozbiljno shvatao. Kad se za to više nije odgovaralo. Kad je počeo da češlja po svojoj prošlosti kroz svoj buran život. „Da pravi rekapitulaciju“...

88

Sedne tako sa komšijama na zid na gredama ili pored kazana. Potaknu ga. Malo je trebalo. Mučilo je njega to što je nosio u sebi, proganjalo ga... Koristio je svaku priliku da ispriča ono što je nekad bilo tajna, da se sazna kako je bilo, makar kako je on to video i doživeo. Takvih tajni je u njemu bilo poprilično...

Sedi sa svojim vršnjacima na gredama pored zida kod Voje Božića, pali cigaretu od cigarete, puši i priča okupljenima: „Dešavaalo se i tooj da su mi 'edan dan bili i partizani i dražini u kuću a da ednii za drudji nesuu znali... Bil sam im veza. Dojdu takoj da se ogreju, da se posavetuju sas men.

Kad mi se Vita požali, vamilija smo toj svi znajete, da su ostali bez municiju, ja mu dado sandaak, onaj što sam uzel iz vojni magacin kadno sam uzel i bombe, oneja što sam sas nji slavil kad se raspadla Jugoslavija. Tagaj men Vita velii: „Dok je moja glavaa na ramena tvoja neče da padne“...

Kad dojdee nova vlas' ja im čestitaa. Iskoristii priliiku pa održaa prigodan govor. Poželi im sreću. Na kraj rekao da jes da sam u godine ali neču da i' zaboraim, neču da i' ostaim tek takoj, neču da i' prepuštim na sami sebe. S'g ču da im poslužim „kano rak nazaad“... Protumačili onii tooj kao da ču sag da se obrnem. Da ču da počnem da odmagam, da soplitam. Da ču pak da budem opozicija. Pozvaše me u miliciju da dadeem izjavu... Snajdoo se ja... Kad me pitaše kakvoo sam toj „baljezgal? Kvoo sam sral?“ Odbrani se ja jako lasno, po lasno nego što sam se plašil... Umem ja toj... Čak se i oduševiše sas mojii stavovi: Znajete li vi kakvo je to „raak“? Svi ćutuu... Toj onoj kaljavo rdžavo železo što visi i vlači se pozadi na kola. Dok kola idu napre ed, kolkogod da je uzbrdica golemaa, ono nema nikakvu namenu, nema funkciju, samo landaraa gore dole. Tandrče. Ali ako volovi popuušte. Ako kola pojdu nazaad, ono se zabije uzam i nedava... Eto toj sam ja tel da kažem. Eto takoj sam ja mislel da poslužim. Dok vi ide napreed ja ču se vlačim prikačen uz vas. Ali ako vi pojde naopoko. Ja sam tuj da stanem iza vas. Da se zabodem uzam. Na men da se oslonite. Da ne dozvolim da kola krenu nizbrdo. Ako nemoož napred sas ednii volovi, dok ne dojdu još edni, ja ču da držiim teret da stoji tuj gde je...“

„Edan put otoo u mesnu kancelariju“, otpoče deda Laće novu priču zadovoljan što mu predhodna naidje na dobar prijem prisutnih... „Čujem došaal nećii od golemcii, neču da vi kažem koji je, treba da drži zbor pa da se pripremi, da se informiše... Znam i koji je i kvo je i kakav je i odokle je i od koju je vamiliju i kvo je u rat rabotiil i kolće su mu zaasludje... Nedaa mi dupe mirku pa otoo. Javii se kod služitelja. Tražim prijem. Poručil on po služitelja da čeknem... Kano eto, da ne bude odma... Sačekaa ja malko pa ulezo. Rukuvamo se mi tuj... Pokaza mu sas oči da ostanemo sami.. On reče na onoga njegovoga te izleze... Da ne ispadne da je badjevašan on odma prejdee na stvar.

89

Pita me kao bajadji u poverenje kakvuu muku imam... On če da mi pomogne... Dok palim cigaru od cigaru mislim se kakvuu muku imam... Nemam nikakvu, ljudi imaju problemi. Navikal sam da „edem govna“... Sto put sam se zarical pa etee paak... Došlo mi takooj.... Ulezal sam pa s'g nemog više sas dupe unadzad... Bil sam stalno opozicija. Sve men nešto nee potaman. Mora nešto da kažem el ču puknem. Uvek moram da budem nešto kontra...

Bil sam ja kod nji od povereenje. Nikad nee bilo problem kod nikoga da uleznem. Plašili se od men. Svašta se za men pričaalo. Nikoj nee baš znal koji su sve kod men doodili. Komee sam sve pomoogal. Kogaa sam sve ugostiil, koga sam zadužiil... Počee da pričam, pričam palaak, samo što ne šapućem, ko bajadji u poverenje, kao da budem ubedljiv. U zavijenu formu ali vidi se omalovažavam borbu, novu politiku i rukovodstvo. Na sve i na svakoga se žalim. Kao da ču da rušim vlaas. Pričam palak, ti'o, razgovetno, razložno. Što ja tiše vrevim onaj sve više podiza glas. Iznervira se, poče da šeta po kancelariju, da ćima sas ruće. Onija, što iz drugu prostoriju prisluškuuju razgovor, što su trebali da referišu kvo mi vrevimo, znal sam ja kakoo se u toj vreme rabotiilo, nesuu mogli ništa da razberu. Oteže se razgovor, vidoo ja če svate, če povežu, pa završii. Ko bajadji ozubil sam se pa se izdraa na njeeg: Ne možemo mi da zaboraimo našu borbu i izlezo...

Samo što izlezo, znal sam kvo če bude, onaj na telifon pozval pretpostavljeni i referisal im kvo sam vrevil... Pozvaaše doušnici da se podrobnije informišu. Mene nesu zvali... Dali istin nesu ništa čulu, dal su teli da me zaštite, dal se i na nji onaj nešto zameriil, neznam, saslušali se u mojuu koris, toj sam posle saznaal...“

„Laće, ajde da ni kažeš kako praiš vinoo bez grojze“, pokuša jedan od prisutnih da isčupa deda Laćinu dobro čuvanu tajnu. Računaju možda će sad to da kaže. I ovog puta deda Laće izbeže konkretan odgovor: „Neče baš bez ič... Mora bar malko da bude, makar od saltine“...

„Došal kavedžija. Znaju oni, kod men vinoo po jevtin a dobroo. Ne kvari se... Natovaril bure od trista ćila na kola. Obrnu kola ondek u avliju“. Ispreeže govedu. Sluga mu pomognu da ji veže podi šupu. Turi pred nji da jeduu... Nema kvo da vrevimo. Dogovorili smo se u sredu u Palanku kad sam bil kod njeg na pečenje... Samo da izabere... Ulezomo mi u podrum. Dado mu ja čašu. Ide on od bure do bure. Bureta golemaa... Mloogo... Po petstotin ćila ednoo. Ide, tokne po malko na šetov pa proba. Dooobro... Sva dobraa... Nema kod men loše vinoo u bure... Velii on: A bre Laće, znam da ga praaiš, al' držaa ga otvooreno na peendžer, varii ga, svakakvo mu rabotii... Vinoo pa vino... Njeg najviše oče da piju, svi traže od onooj Laćino... Ja oćutaa... Dogovorimo se mi iz kojee če bure. On se uvati za kovu. Oče da toči. Ja mu velim: Ja nesaam kano ostali seljaci. Kod men se

90

takoj ne raboti. Idemo mi u kuću da se goostimo a sluga če toj da uraboti... Što ga plačam...

S'g mi pade nešto na pamet, seti se kano šašav. Da vi posle ispričam kako sam se sudili sas Baltaka za svinjuu da vi i toj ispričam pa ču si idem, podsetete me, star sam čoveek, mlogo zaboraljam...

Poosluša on meen... Naplnimo bakal od dva litra od onoj bure što on izabra pa ajd u kuću... Počemo od rećiju. Meziimo palak mezimo. Baba nareza šušenice. Nakrkamo se mi dobroo. Prejdomo na vinoo. Sipujem ja, ne štedim. Kad god mogu ja za men izbegnem. Zaćiti se on dobroo... Dojdee sluga, veli da je gotovo, naplnil bure. Naplatimo se mi. Izlezomo napolje. Sluga mu pomognu te upregnuše volovi. Taman da pojde, ja mu veliim: Čul sam da vi kavedžije imate običaj da sipujete vodu u vunoo. Nemoj, če ga pokvariš. Ja sam mu več sipaal kolko treba...

A eve kako je biloo. Ja u podrum imam bunar. Dok se mi gore u kuću gostimo sluga sipe po dve kove vinoo po jednu vodu, po dve vinoo po ednu vodu, sve takoj dok ne naplni bure. Kad kavedžija izlezne onak zaćiten njemu sve ravno. Mož da ga probuje kolko oče, neče primeti ništa. Jutre, ako se pobuni, ako nešto rekne: Kvo da ti rabotim, ti si ga biral.

Kad sam več kod kavedžije a uzel sam reč, da vi ispričam i onoj što sam vi malo pre obećal pa ču si posle idem. Če me ubije baba... Padal mrak. Če pojde po men da me traži“...

„Pogodil sam ja sas Baltaka iz Palanku da mu na sam dan Svetoga Iliju, rano, oteram zaklanu i uredenu svinjuu i ovcu. Kavedžiijska rabota. Če melje, meša, prai ćebapi, kobasiice i pljeskavice. Toj najjevtin. Toj na vašari najviše traže. Najviše ide. Ede i staro i mlado. Edu i onija što sednu pod šator i onija što im tura izmedžu dve krišće leb, pa takoj idu proz vašar i žvakaju...

Digomo se mi rano ali dok poedomo, dok namiriimo stoku, dok na tam na ovam odskoči slnce visokoo. Zaklamo svinjuu. Svinja golemaa. Ima u nju meeso. Znajete kakve su moje svinje bilee. Dok opramo creva. Dok zaklamo ovcuu. Ovcaa stara, jalovica, nee više za jagnjenje, meso žiilavo, ali debela. Samelje se, izmeša... Sve če toj vašardžije da pojeduu kad zagladneju... Dok sve toj takoj srediimo dojdoše deset sati. Uupregnu sluga konjaa u kola pa u Palanku... Kad u Palanku, onaj se kavedžija unervoziil. Narogušil. Počel da oka na slugu. Pa el smo se mi dogovorili da doterate toj raano, pa jel biloo ovak pa jel biloo onak... Ej, rekal mu sluga: Men gazda pratil da ti ovoj doteram i evee, ostaljam ti ga ovdee na astal. Vi ako nešto imate, vadete si oči kako znajete... Ostail sluga onoj meso pa si došal... Ispriča mi kvo je biloo... Dobro, velim ja, baš te briga... Nemoj se sećiraš...

Mlogo bi ja loše prošal, ali imal sam sreću, platil mi unapred. Tel čoveek da mu buude siigurno...

91

Projde neko vreme, men na suud... Tužil me da platim štetu, da mu nadoknadim onooj što ne ostvaril zaradu... Kvo češ. Sud je toj. Mora da se odazoveeš... Otoo ja na sud. Prozva ni edan. Ulezomo unutra. Tam uz edan astal sudija, uz drudji porootnici uz treći onaj što piiše... Dajte lične karte, mi dadomo. Sednete tuj, mi sedomo. Uuze ni djeneralije... Opomenu ni da na sud mora da se govoriti istina i samo istina pa krenu s' ispituvanje...

Dal si ti Petroviću, obrati mi se on, upoznat sa tužbom ili da ti se pročita?... Da mi se pročita gospodin sudijo! Ako platim štetu bar da se namuče... Proočita mi zapisničar tužbu... Da li si razumeo optužbu?... Jesam... Kvo imaš da kažeš u svoju odranu?... E, tuj sam ja na svoj teren: Gospodine sudijo ja sam optužbu saslušal ali ne vidim u čemu je probleem. Kvo sam ja tuj kriv? Kakvuu sam ja toj njemu štetu pričiniil... Petroviću, objašnjava sudija na men. Vi nekome možete da pričinite štetu i činjenjem i nečinjenjem, preduzimanjem radnje ili ne preduzimanjem. Vi niste ispoštovali dogovor. Vi niste predmetno meso isporučili kako ste se dogovorili... Gospodine sudijo, mi smo se dogovoriili da se meso isporuči rano i ja sam dogovor u potpunosti ispoštuvaal... Gleda u men sudija zbunjeno... Očekuuje pojašnjenje... Gospodine sudijo, nastajii ja, ja nesaam kano ostali seljaci. Za men je toj raano. Ja se dignem oko sedom sati. Izleznem napolje zbog po rai sebe, obidjem stoku, da vidim dal svako jedee. Ako stoka ne jedee to je prvi znak da je nešto nee dobroo... Vrnem se. Sednem uz astaal. Pinem malko rećiicu. Baba turi kavu. Sedne i onaa uz meen. Popijemo kavu zajedno pa se tagaj omijem i obrijam. Za toj vreme baba postaji astaal te doručkujemo, i dok se obrneš, ete ti, poola deevet...

Sluga zakla jedan brav pa drudji. Ja i baba mu pomagaamo kolko smo mogli. Dok opramo creva, dok ednoo drugo, dojdoše deset sati. Grabili smo, nee da nesmoo. Dok došal sluga dovde, ete ti pola dvanaes. Za men toj rano... Obrati se sudija onome kavedžiji. Dobro, za u koliko ste se sati vi dogovorili da ti dotera meso. Gospodine sudijo, mi se nesmoo dogovarali na sati nego da bude raano... Misle se sudija, mislee, kako da presudi... Neštoo moora... Sudija Rista, star sudija, iiskusan, svakakvi sporovi sudil, svakakvo se nagledal za svoj vek ali do sag ovakav slučaj nee imal...

Slušajte vas dvojiica. Ovde nema osnov za pričinjenu štetu. U buduće kad se dogovaraate, kad sklaapate pooslovi sklapajte brate na saat. Ovoj vam ovak niišta... Kako da presudim...

I takooj oslobodi meen sudija od odgovornos. Nesam tražil troškovi za dangubu...“

Ustade deda Laće, predje preko puta, pa udje kroz kapiju koja beše otvorena u dvorište. Supruga, kojoj se on kao većina seljaka obraćao sa „baba“ postavila večeru. Mnogo je ona njega cenila i poštovala, Nikada na njega nije podigla glas.

92

Deda Laće je često, kad tako zasedne sa drugarima, govorio:

„Samo da me Bog podržii da vidim i ovooj kako če se svrši“. Doživeo je duboku starost ali Svevišnji ne usliši njegovu molbu.

KRV NEE VODAA

93

Zašto su ga zvali Spasa to niko nezna. Kako je došlo do toga da postane brigadir i podje na radnu akciju pri izgradnji Novog Beograda i to se nezna. Bilo je u to vreme dobrovoljnih radnih akcija pa se i Spasa prijavio. Možda je dobrovoljni rad i akciju našao kao izgovor i opravdanje ispred sebe i svojih da pobegne od teškog rada na zemlji i letnjih vrućina. Da i to proba, da vidi kako je tamo ili je možda ono što je često govorio čika Milan Nešić, da i njega pomenem laka mu zemlja bila, koji je pregurao taj period razvoja zemlje. Kad su subotom davali dobrovoljni doprinos izgradnji zemlje kaže da su govorili: „Mora da idemo na dobrovoljni rad“.

Brigadiri se sakupili na železničkoj stanici u Minićevu. Voz iz Niša kao po običaju kasni 90 minuta, tako napisa kredom po prispeću telefonske informacije otpravnik vozova na oglasnoj tabli. Nikom nije jasno zašto se zakašnjenje vozova računa u minutima a ne u satima. Verovatno je takav propis...

I ako je to bilo najstrožije zabranjeno, brigadiri poneli „mučenicu“. Nema tih propisa koji će to zabraniti ni kontrole pored koje ona neće proći, onu najbolju domaću rakiju, koja učestvuje u svim značajnim dogadjajima srpskog seljaka, i rodjenje i krštenje i veridbe i svadbe i polazak u vojsku i rat i seljenje na onaj svet, privija se na ranama i leči od mnogih bolesti telo i dušu. Za telo manje više, to seljaci izdrže, to se ne računa, duša je važna. Popravlja raspoloženje, miri ljude. Prašta. Mučenica je uvek prisutna. Pije se iz leve ruke da bi onaj ko pije mogao da se prekrsti. Da otera djavole. Djavolski je to pronalazak. Ustvari bio je to period razvoja zemlje posle rata kada nije baš bilo uputno krstiti se. Ljudi su se malo zaklanjali ili to prikazivali kao šegačenje a u dubini duše poželeli sreću i zdravle za sebe, svoje bližnje i mir u državi.

I eto tako, brigadiri uz mučenicu se oraspoložili. Uz brigadirske pesme ne primetiše kad stiže voz. U vozu se pesma nastavi. Kako ko posustane malo odspava pa opet nastavi ali pesma ne prestaje. Održava se kontinuitet.

Stigoše brigade na Novobeogradsku ledinu. Smestiše se po kampovima. Niko se ne žali na uslove. Po završetku ceremonije prijema dobiše zadatke i prionuše na posao... Za koga: Za Tita... Za koga: Za partiju... Za koga: Za narod... Sve priručno, pomoću štapa i kanapa, pomoću lopate, krampa i kolica ali bilo je volje. Uz nadčovečanski uložene napore ostvarivani su sve novi i novi rekordi kako pojedinaca tako i brigada. Niko da se požali, Niko da pokaže žuljeve na rukama. Bilo je velikog entuzijazma i samoinicijative. U stvari, gledano sa distance, rukovodioci tog vremena su vrlo lepo uspeli da uobliče i plasiraju u narod i omladinu ovakav način izgradnje i druženja. Imalo je to efekta.

U takvoj opštoj radnoj atmosveri i gužvi, kod takvog i tolikog zanosa i elana uvek postoji neko ko odudara, ko koči uz brdo, ko ima

94

drugačije stavove i postavke, ko ume da se zakloni, da se šlepa, da se vozi na repu, koga treba malo sakrivati. Eto takav je bio Spasa: Celo vreme radne akcije pere svoj beli kačket u Savi, suši ga na suncu i preti kako će da napusti akciju, da se vrati u selo. „Kako bre da napustiš brigadu, radnu akciju i posao. Pa to bi bila bruka. Brigada bi bila loše ocenjena. Dobila bi negativne poene. Svi će zbog tebe da budemo loše ocenjeni. Mi smo došli ovde sa velikim ambicijama.“ Spasa tera po svome, nikog on ne optužije, protiv ničeg se ne buni, sve mu je dobro ali ovo nije za njega i kvit. Oće kući pa kući. Ako ste vi bacili jednu lopatu, udarili krampom ili prevezli jedna kolica pa i on da je to uradio. Nasloni se na dršku lopate i tako stoji kao da je do tog trenutka izbacivao zemlju iz kanala. Pomeri se sa mesta na mesto i opet zauzme isti položaj. Cela brigada je bila u strahu da komisija koja ocenjuje rad to ne primeti. Krampa i kolica se nije prihvatao jer ne može da se nasloni. Tako naslonjen na lopatu odmara noge i razmišlja. Imao je on o mnogo čemu duboko da razmišlja i bila mu je zaista neophodna velika koncentracija ali to su znali i razumeli samo oni koji su ga dobro poznavali. Obroke ne odbija, tu je uvek medju prvima u stroju. I u krevetu je medju prvima i ne smeta mu što je krevet rasklimatan i madrac propao pa mu zadnjica udara u patos. Nadje on položaj. Malo je komplikovanjije pri ustajanju... Kreveti, i ako su bili u lošem stanju, mora da budu zategnuti kao u vojsci. Ni to mu nije išlo. „A što baš mora da ga nameštam svaki dan on služi samo za spanje“. I oko toga je Spasa bio brigadirima trn u oku. Svakog jutra je bilo svadje i prepirke. Spasa nije popustao. Namesti krevet onoliko koliko on smatra da je dovoljno. Da krevet nebi odudarao od ostalih uvek su ga doradjivali i doteravali. I spavaona se ocenjivala. Urednost. I na tome su se dobijali poeni. Spasa je voleo da odrema posle ručka ali nije imao običaj kad ustane da zategne krevet. U takvom stanju je ostajao do povečerja, što bi rekli Torlaci „krevet mu je bio kao da se prasio na njemu“. Nije on bio ni svadjalica ni militaristički tip. Takav kakav je nije bio zapažen ni kod brigadirki, nije se ni on Bog zna zanimao za njih, mada se u poznijim godinama hvalio kako je imao uspeha. Hteo je on i da zapeva u grupi. Onaj njegov govor kroz nos koji je odavao utisak čoveka koji pri govoru duboko razmišlja i vaga svaku reč nije mu davao mogućnost da bude prvi glas ili da vodi melodiju ali se u grupi trudio. Na loše pevanje ga nisu opominjali. Eto da se uklopi u nečemu. Kao eto i on nešto. Možda će se uhvatiti u pamet i uklopiti u društvo... U stvari on je ono njegovo naprezanje pri pevaju koristio kao jedan od načina da mu brže prodje vreme. Jutarnju gimnastiku i umivanje nikako nije voleo. Doživljavao je to kao veliki namet.

Izvlačio se tako Spasa od posla i obaveza dok ne dodje na kraju i taj poslednji dan, dan kada se sabiraju uspesi, dele pohvale nagrade, odlikovanja i drže govori. Malo je ko znao od učesnika da

95

Spasa ima veliku oratorsku sposobnost. On je mogao oko jedne reči, jedne teme, da govori bez koncepta ceo dan a da se ne ponovi i da drži slušaocima pažnju. Govorio je slikovito koristeći se svim stilskim figurama koje poznaje srpski jezik.

Akcija se privodila kraju, ostalo je još da se sve lepo začini, da se ostavi utisak i skrene pažnja na sebe. A kako drugačije nego praznim pričama i hvalama. To ništa ne košta a može biti od koristi. Na brzinu, ispred svoje Radne brigade, izguraše Spasu. Pomogoše mu da se popne na stolicu pa na sto pa na drugu stolicu, kako za tu priliku izgledaše improvizovana tribina, da ga bolje vide i čuju. „Ajde Spaso da nam osvetlaš obraz“. Spasa okrete glavu polu levo, polu desno, malo se nakloni, skinu onaj svoj beli kačket sa glave, a aplauzi, aplauzi i ovacije sa sviju strana. Za trenutak malo zastade, nije ni sanjao da će naići na ovakav prijem i situaciju. Beše za trenutak zatečen. Ko zna šta se u tom trenutku motalo po njegovoj glavi. Sačeka da se aplauz stiša, ispravi se, još jednom samo malo klimnu glavom, otvori jako oči, uperi pogled pravo napred, nabra čelo i odpoče kao da se oko njega okreće zemlja, kao da u ovom momentu sve od njega zavisi, kao da spašava planetu. Niko mu nije bio ravan. Samo su Isus i Noje mogli u takvom momentu da privuku veću pažnju: „Ovde su nekada gazile Fašističke horde a mi danas podižemo grad“ ... Aplauzi sa svih strana. Govori Spasa ko navijen o našoj borbi, o revoluciji, o tekovinama revolucije o obnovi i izgradnji, o novim radnim akcijama i budućim podvizima, o omladini, o razvoju i unapredjenju sela i poljoprivrede, o razvoju gradova i industrializaciji, o budućnosti zemlje, o obrazovanju i stvaranju novih kadrova, o unutrašnjoj i spoljnoj politici o klasnim neprijateljima – unutrašnjim i spoljašnjim, neprijatelj nikada ne miruje ali ga je teško uočiti jer je on tu medju nama, vešto se krije, infiltrirao se u svim delovima života, o odnosima sa svetom, o perspektivi zemlje, o sportu i budućnosti sporta. I aplauz... i opet aplauz ali kako vreme odmiče brigadiri posustaše a Spasa se neda. Kako se Spasa zahuktava aplauzi sve redji, tiši, kraći i bezvoljniji. Jedno vreme aplauz se čuo samo iz prvih redova, od onih što bejahu sedeli. Poče žagor i negodovanje brigadira. Spasa sve glasniji. Podiže i spusta glas. Naglašava bitne stvari... Upao u turažu. Gnječi rukama onaj njegov beli kačket kao da iz njega izvlači energiju i nove teme. Kako vreme odmiče govor biva žustriji... Dodje pola jedan. Oni što pomogoše Spasi da se popne na improvizovanu govornicu počeše da ga vuku za nogavicu: „Slazi dole jebem ti mater če iscrcamo od gladi“.

Mnogo godina od Spasinog govora je prošlo, retko koga od učesnika još ima medju živima a stasao mladi Spasa – sin naslednik. Nažalost i njega više nema medju nama. Završio srednju školu. I ako je, tamo gde se oženio bilo velikog imanja, verovatno da je nešto

96

nasledio i po ocu, nije ni on bio neki radnik za rad u polju kao što ima polutana koji pre podne rade u državnoj službi a posle podne i vikendom na njivi. Uglavnom, što bi se reklo, živeo je na državnim jaslama i „vodio politiku“ iako se nikada nije bavio politikom. Stalno je pratio štampu i vesti. Bio je veliki poznavaoc sporskih dogadjanja u prošlosti, naročito u fudbalu.

Elem, bila je godinama, negde od šesdesetih godina prošlog veka, ustanovljena proslava u selu, rastanak omladine, školaca „Urnebes“. Celokupna omladina je, jedno iz drugog, išla u škole, na fakultete. Selo je dalo mnogo školovanih ljudi raznih struka. Retko ko je ostao na poljoprivredi. Rastanak se slavio svake godine. Bilo je to izmedju 20. avgusta i 01. septembra, uvek subotom. Išlo se na izlet u šumu, uglavnom u Staro selo. Na izlet je išla samo muška populacija. Učestvovala je i „mučenica“ i prasad. Pred mrak izletnici su se vraćali niz selo pešice, polako, noga pred nogu, sa čestim zastajanjima uz muziku „braće Lukovčana“ sa rukama podignutim u vis. Uglavnom put i tempo su pokazivali Hristova krv, zastava i pečena praseća glava na ražnju koja je bila na ramenu nekog od učesnika. U selu, ispred zadružnog doma, su se već okupili devojke i gradjani, roditelji, sestre, rodbina i zainteresovani iz okolnih sela, svi doterani najviše što se moglo, obučeni u najnoviju odeću što su imali za ovakve prilike. Sa nestrpljenjem očekuju izletnike i početak igranke i veselja. U takvom raspoloženju, uz pesmu i igru, se dočekivala zora. U sam osvit zore je proglašavan „kolačar“. To je bio onaj ko je najviše popio i ostao na nogama, bio najveseliji i pravio najviše bezazlenih šala. On je time sticao pravo i dobijao ovlašćenje da sledeće godine organizuje Urnebes.

Prodje mnogo godina i „Urnebesa“. Svaki sledeći bolji od predhodnog. Ali kao što sve ima svoj kraj tako dodje postepeni kraj i Urnebesu. Deca se iškolovaše. Odoše po svetu kud koji. Selo ostade bez dece i omladine. Škola se zatvori. Naidje početak onih zlih godina kojih se od nas najradije nebi niko prisećao. U takvoj situaciji, jednog avgustovskog dana devedesetih godina, mi odrasli, sa suprugama i supružnicima okupismo se u ime Urnebesa u Timok hotelu u Knjaževcu. Kako je red, sad smo već odrasli ljudi, trebalo je neko od nas da pozdravi skup – da održi govor. I opet „Ajde Spaso, majku mu, kaži nešto“. I Spasa se pope na binu, stade za mikrofon kao pre toliko godina njegov otac na radnoj akciji na Novom Beogradu, pogleda desno, pogleda levo, blago se nakloni, beše to više samo pokret glave, otvori oči, zagleda se negde u daljinu i otpoče: „Vi što niste rodjeni Jelašničani, vi što ste naši zetovi i snaje, obraćam se vama, želim da vam kažem da znate, da uvek imate to na umu: Ono što je Meka za Muslimane to je Jelašnica za Timočku krajinu.“ Spasa za trenutak zastade a salom se prolomi gromki aplauz intelektualaca koji pretstavljaše odobravanje i slaganje sa govornikovim rečima. Mislim

97

ja: i mi nasedosmo Spasinom govoru i frazama. Možda je to bio samo trenutak naše slabosti i sete za rodnom grudom. Pa i mene, i ako sam bio svestan da je to samo Spasina „ujdurma“, kao zrno iz puške reči pogodiše pravo u srce. Da to nije tako, zar bi vam sada ovde o tome pričao.

Sedimo tako sa komšinicom. Došla kod nas na kafu i čašicu razgovora. Žena u poodmaklim godinama ali još jako držeća, u punoj snazi, vredna, lepo izgleda, uvek čista i doterana što je teško biti na selu. Od nje se moja supruga snabdeva najnovijim vestima. Zna ona, ne šta se radi na selu, ne u okolnim selima nego u Evropi. Valjda smo nešto i dalja familija. Pričam joj kako sam napisao priču o tome kako su stari i mladji Spasa bili dobri govornici. Kad ona, pošto me sasluša, kaže: „Ne ni čudo, krv nee vodaa. I deda i pradeda im se baviili s‘politiku – bilii predseednici u saloo.“

Evo ispričah vam ovu priču onako kako sam je čuo i doživeo. Možda to i nije bilo baš tako ali kadgod se sastanemo, mi koji imasmo tu priveligiju od Svevišnjeg da još koju godinu hodamo po ovom svetu, podsetimo se na drugare, pomenemo ih po dobrome a priče i doživljaji budu sve lepši i zanimljiviji.

98

NIKOLO, DAJ EDNO PIVO

Bio je već čovek u godinama i imao porodicu. Nije imao službu. Poljoprivredom se bavio ali je nije voleo. Nije to bilo za njega. Voleo je da se druži sa decom i omladinom. Nikada nije odrastao. Uvek je govorio: „Ja ču sas vas“. Seoske dece i omladinaca mnogo. U to vreme bejahu u selu po dva odeljenja niže osnovne škole. Dva učitelja, učitelj i učiteljica. Svaka naredna generacija učenika je sledila predhodnu, upisivali su srednje i visoke škole pa je na poljoprivredi retko ko ostao. U vreme kada nije letnji ili zimski raspust, dani državnih praznika, Nova godina ili vikend na selu nema omladine, samo osnovci. Moša se ucrvlja. Nema njemu ravnih za šah. Ovi što su u selu posluže, ali to mu dodje kao neko prelazno rešenje. Kad nema boljeg daj šta daš. Nije on slabije od sebe, kao što ima šahista, unižavao i vredjao. Nikada ih nije nazivao „pacerima“... Krupnu stoku nije čuvao te uveče nije imao nikakvu obavezu. Ono sitne, svinje ovce i koze namiri njegova supruga. Kad mu tako dodje on još pre zalaska sunca sedne na stepenište ispred zadruge, sedi i razmišlja... Kao magacioner najviše se zadržao Nikola, Kole, čika Kole, za koga kako. Preko dana bavio se poljoprivredom. Pred veče, kad se vrate sa njive, žena namiri stoku a on otvori prodavnicu. Trebaće mu penzija, ostari se, ne može čovek celog života na njivi. U sezoni poljoprivrednih radova retko je kad ujutru otvarao prodavnicu, baš kad mora ili nema prečeg posla pa da mu ne bude dosadno. Doduše imao je on sina koji bejaše visoki oficir u JNA, ali neće nikome da je na ledjima. Takvi su seljaci.

Otvorio Nikola prodavnicu. Bacio kofu vode preko stepeništa, sačekao malo „da otkisnu“, prešao metlom preko njih, pa onda još jednu kofu da ispere. Nanela se zemlja i pesak, treba ljudi da dodju, da sednu. Da ne isprljaju pantalone. Jesenje je vreme ali toplo. Stepenice se preko dana napeku pa voda brzo ispari. Uze one dve pocinkovane kofe pa ajd kod Mite Živkovog na bunar da ih napuni dok nema mušterija. Trebaće za sutra. U selu u to vreme nije bilo vodovoda, bili su samo bunari... Eto Moše. Sretoše se na velikoj kapiji ispred doma. Video ga Moša kad je prošao putem. Put mu je pored kuće... Zvalo se to kapija ali kapije nikada nije bilo. Nije postavljana. Postojala je samo betonska ograda i stubovi na mestima predvidjenim za ulaz, za kapiju. Isto tako postojala je i mala kapija bez kapije. Nešto promrmlja sebi u bradu, samo on zna šta je rekao. Nikola mu odgovori... Moša je išao polako. Nema zašto da žuri. Kad korača on vuče noge te opancima koji su uvek bili za dva do tri broja veći pravi buku i diže prašinu.

Stepenište suvo i čisto. Voda nešto isparila nešto upio beton. Moša sede. Iz džepova svog kaputa, koji kao i opanci, beše dva broja

99

veći, izvadi pribor za pušenje. Kesa sa trudom, kremenom i ognjivom, kesa sa seckanim duvanom žutim ko zlato i papirom za zamotavanje. Duvan nije kupovao. Desanka, njegova supruga, sadila za prodaju pa je sam sebi po svom receptu pripremao. Uze onu kesu sa duvanom, izvadi iz pakovanja list papira i poče da ga trlja medju prstima da mu da oblik. U tom momentu pored njega uz stepenište prodje Nikola noseći u rukama one dve kofe sa vodom gundjajući što mu kofa „podliza“ i voda udje u desni opanak... Moša stavi duvan u pripremljen papir koji držaše izmedju palca i kažiprsta leve ruke. Desnim kažiprstom ispritiska i poravna duvan u papiru. Obema rukama, uz pomoć palčeva i kažiprsta, gurajući ih napred nazad, „smota“ cigaretu. Kad beše zadovoljan sa oblikom i tvrdinom prevuče dva puta po dužini kraj papira što osta spolja preko jezika da se ovlaži. Još dva tri puta pomeri prste napred nazad motajući cigaretu da se papir zalepi. Uze cigaretu u desnu ruku izmedju palca i kažiprsta, najpre sitnim oštrim pokretima tresnu jedan pa onda drugi kraj o levi dlan i zadenu za desno uvo gurajući je nekoliko puta napred nazad da nadje što bolje meso. Kažiprstom i palcem leve ruke isčupa komadić iz one pečurke što potseća na sundjer, što je zovu „trud“ što je kuvanjem u pepelu, sušenjem na promajnom mestu i lupanjem drvenim čekićem na tvdom panju za ovu svrhu beše specijalno pripremio. Rasčešlja ga malo noktom desnog kažiprsta. Stavi na kremen. Uze u desnu ruku ognjilo. Pljunu najpre u levu pa zatim u desnu šaku, koliko da se zadovolji formalnost, pa poče da kreše. Kreše Moša. Seva vatra. Varnice lete kroz vazduh kao letnje munje i padaju na stepenik izmedju njegovih nogu gde se hlade i gase...

Naidje Draža Lazarević, poznatiji kao Draža Zarijin. Ostao bez cigareta. U takvoj situaciji pušači se unervoze pa žure da što pre kupe a on ne. Ima on svoj tempo... Beše jedan od najbogatijih ljudi u selu. Sve je kod njega bilo krupno, snažno i mnogo. Tako je i hodao, polako i na široko. Njegovi pokreti su već na prvi pogled govorili o fizičkoj snazi i moći... Kad pridje Moši na desetak koraka zapodenu razgovor: „Dobro bre Mošo, ebem mu Boga, što mučiš i teb i taj kamen i men. Eve ti banka da si kupiš šibicu“. Moša za trenutak zastade, odmeri ga pa reče otegnutim glasom: „El ti nemaš drugu rabotu nego da mi kvariš merak“... Udje Draža u zadrugu. Ništa ne govori. Nikola mu dade cigarete. Zna se zašto je došao. Ne treba ništa da se kaže. Uze cigarete. Ne plati ništa, to će posle. Možda će još nešto da kupi pa kad podje kući oni će da svedu račun. Sede na stepenik pored Moše sa njegove desne strane. Izmedju njih ostade mesto samo koliko da može da se prodje ako neko naidje... „Dobro bre Mošo“, nastavi Draža razgovor dok otvaraše paklu Niške morave, „što si ne kuupiš šibicu? Ako nemaš pare za duvaan, za šibicu imaš“... „Nemooj da zajebavaš sirotiinju. Ako ne za poviše za tolko bar imam, nego ovoj mi meraak“... Draža Zarijin je bio bogat čovek, domaćin.

100

Para je imao ali se nikada nije njima razbacivao. Nikada nije pokazivao svoju moć. Ogromna dvospratna kuća, betonirana avlija, štala puna stoke. Njive velike, ravne ko tepsije, sve prva klasa, lepo obradjene. Primenjene najnovije agrotehničke mere. Prinosi veliki. U polju se odmah prepoznavalo koje su njegove njive. Prvi je počeo da primenjuje duboko jesenje oranje, da koristi samovezačicu i kombajn... Bio je krupan i snažan. Crven u licu. Malo bucmastiji, ali ne preterano. Od napornog rada i dizanja, imao je izraženije stomačne mišiće, ko dva praseta, pa su ga deca često zadirkivala da im je pojeo fudbal. Nije se ni zimi mnogo oblačio. Kad dodje da od hladnoće puca i drvo i kamen, kad se svako obuče, on na košulji i to malo raskopčanoj na stomaku. Nije mu bilo hladno. Držalo se za njega da je jdan od najbolje stojećih domaćina u selu pa i dalje... Posle puno godina, kada više ne beše za posao, kada se kao i svi ljudi njegovog doba poče prisećati prošlih vremena, na istim ovim stepenicama ispriča da je u ono vreme, kada se u javnosti postavljalo pitanje da li u zemlji neko ima milion ili ne on je imao...

- „Ajde da se kladimo u po pivo da ču da useknem od ednuuš“ predloži Moša.

- Ajde bre, celo veče kresaš, sve si prsti stlče, sag češ od ednuš.

- „Ajde u pivo,“ ne odustaje Moša od predloga.- „Ajde“, prihvati Draža, koliko da ubije vreme dok neko ne

naidje.Pružiše jedan drugome ruke. Mogu i bez svedoka, dobro se

poznaju, neće ni jedan ni drugi da pogaze reč... Uze Moša kremen u levu ruku. Okreta ga, okreta. Nešto gleda, nišani preko njega. Zna on na kolikoj daljini od ivice treba da stavi parče truda. Uze u desnu ruku ognjivo. Pljunu u levi pa u desni dlan i kresnu. Sinu vatra. Razleteše se varnice na sve strane. U komadiću truda pojavi se mala svetla tačkica, žar. Zamirisa izmedju njih na upaljenu krpu. Držeći zapaljen komadić gljive preko kamena u levoj ruci, poče sa njim, u visini svojih ustiju da pravi nežne pokrete levo desno i nežno duva kako bi se još više raspalio. Ostavi ognjilo na stepenište. Uze cigaretu sa uva. Prevuče je preko jezika da se ovlaži pa stavi u usta. Prinese trud. Zna se, pali se sa kamena. Povuče kratko nekoliko puta. Zasvetli žar na vrhu cigarete. Malo sačeka pa sa uživanjem povuče. Uživajući u gustom dimu koji pustaše iz usta obrati se magacioneru: „Nikolo, daj edno pivo“... „Daj jedno i men“ reče Draža... Ne nervira se, kao da ništa nije ni bilo. Šta je jedna muva na carskoj bedeviji“... Sede tako, puše i piju... „Dobro bre Moošo, niikad te nesaam pitaal, kakoo si počeel da igraš šah“?...

„Pa evee, ovaak: Otoo ja u vojsku. Projdee oobuka. Boga mi, na obuku beše teeško. Za ništa vreme nesmoo imali... Nesam bil neći vojniik... Prekomanduvaše ni... Tam gde otoo nesaam znal nikoga.

101

Teraju ni da rabotimo, ali mi naodimo krajišta. Vidim ja onija što se bave sas sport, trčuu po loptu, jure se okol igralište, ripaju u uvis i daljinu, biju džolku, igraju tenis i šah, svire i poju po lasno proode... Kvo ču, majku mu? Mora nekako da se zaklonim i ja. Rešii da gledam kako igraju šah. Kano bajadji interesujem se, pratim. Ladno vreme, tam toplo. Kladuu oganj... Ja sednem na stolicu pa gledam... Danas takoj, jutre takoj. Važno da me neći od desetari ne vidi na krug. Odma če da mi najde neku rabotu... Palak, palak, vidim ja, povukal bi ja bolji potez, ali ćutiim. Vidoo ja i koji kako igra pa sednem da gledam onija što igraju bolje... Navikli se več na men, nikoj na mene ne obraća pažnju... Palak, palak, primaknuu se ja tam gde kapetan igra... Gledam... Kapetaan iigra šah... Nemož nikoj sas njeg... Nee imal ravnoga. Dal beše prvokategornik el majstorsći kandidat, toj sag nemog da ti kažem. Da te ne izlažem. Znal on od vojnici koji su kakvii pa igra sas onija najboli. Ovija drudji si igraju sami. Naviče se na mene kapetan. Ja tuj stalan. Sedim preko put njega, malko podalek kolko da ne smetam, i gledam. Kad partija postane zanimljiva, kad se okol astal saberu poviše, ja se dignem pa u prvi red. Ništa ne propuštam. Gledam ja kako igraju. Kako bi ja?... Po neći put ja bi toj drugako, ali ćutim. Povrnu oni potezi pa dojdu na onoj mojee.

Jednu subotu pre pladne kapetaan beše komandir straže el dežurni u kasarinu. Sedal, igra sas jednogaa. Loše vreme, vojska se sabrala okolo. U subotu i nedelju nema zanimanje, nema oficiri, izlazi se u grad. U kasarinu pre pladne samo vojska, od oficiri dežurni i komandir straže... Igra kapetan sas onoga. Vidi se, dobrii obojica. Onaj vojnik mu zadava golemuu muku. Gubi ali nesam baš siguran dali gubi el ga pušta. Kapetaan je u pitanje. Da ga ne obruka pred vojsku pa če ovaj posle da mu se sveti... Diže se onaj što igraše sas kapetana uz izvinjenje. Da li je imal neku rabotu el zbog za radi sebe. Osta stolica praznaa. Kapetan se ispraji i poče da gleda okolo koga da okne da nastaje. Nee imalo baš neći izbor. Ja se osmelii pa mu se obrati: Druže kaapetane, mogu li ja da nastavim? Pita me on po prezime. Znam li da igram? El sam igral negde? Nee me zapazil... Nesam, samo da probam. Bilo toj na njeg simpatično pa me ponudi da sednem. Na potez bil onaj što se digal. Dok sam gledal ja sam več bil smislel kvo da odigram, ali pak nee zgodno. Prvi put mi. Sedo ja. Zaborii i na vojsku i na vamiliju... Igramo mi igramo, nedam se ja, nedaa se ni on. Na kraj izgubi ja ali sam ga namučiil... Pregura on na moju stranu bele figure. Kod šahisti se toj znaje, nudi me da nastajimo. Povuko ja nekolko poteza, onak kako sam videl od njega i od onija što znaju da igraju. Odgovara mi on na potezi. Dok sam znal onoj što se stalno ponavlja kod otvaranje i početak na partiju, prvi nekolko poteza, ja brzo vuko ali partija se produži, oteže se. Kvo sag da rabotim. Uvatil sam se u oro... Za svaći potez sam se godžaa mislel. Nee se on ljutil. Nee bil nestrpljiv. Odgovaralo i na njeg da

102

iskoristi priliku da se ne igra po teoriju, da igramo sas naš pamet, da naodi nova rešenja, da se proverava. Vidim ja, i ako imamo isto figure, ja sam u prednos. Počee ja sve duže i duže da mislim za svaći potez. Skrenul sam partiju na drudji kolosek. Ne igra se po teoriju. Poče i kapetaan debelo da misli za svaći potez. Teramo mi takoj, teramo. S' vreme na vreme pogledam kradom u kapetana. On se nalaktiil na astal, osloniil glavu na dlanovi i takoj misli. Ne vidi nikoga. Ne nervira ga toj što ja mlogo mislim, odgovaralo i na njeg, koristiil dok ja mislim da smisli kakoo da mi odgovara nekolko poteza unapred... Gledam, če izgubi partiju pa kvo ču posle... Ponudi mu ja remi... On gleda, gleda, misle se, vidim ja tvrdi pazar, da ne bude odma, da ne ispadne da je toj jedvaa dočekal. Da ne ispadne kao da je u lošu poziciju. Pruži mi on ruku. Privati re – mi. Nazva me po prezime, veli, dobro ti igraš šah. Igral si ti več negde. Nesam, pravdam se ja. Samo sam gledaal kako drudji igraju. Najviše sam od Vas, druže kapetane, naučil. Obrati mu se ja sas Vi. U toj vreme svi smo bili drugovi i sve beše na ti ali ja mu se obrati sas Vi. Mislim se takooj je bolje, da mu zadignem rep. Beše on sas moje reči počastvuvan... Kao što je red i pravila u šah, uze on sag bele figure i poče da i redja. Ništa ne priča. Ne pita me oču li el ne... Naredi on belee figure, naredi ja crnee. Poče on partiju sas damin gambiit, toj sam posle naučil kako se zovee. Ja mu odgovara na potezi dok sam znal kakoo. Posle počee da mislim. Mislim za svaći potez sve više i više. Partija se više ne igra po teoriju. Mora i kapetan da misli. Igramo mi takoj, igramo. Palak se igra. Obojica po mlogo mislimo za svaći potez. Dojde vreme za ručaak. On predloži da idemo da ručamo pa posle ručak da nastajimo. Ja kvo ču, moram. Pojdoo sas njega. Vojska se več bilaa postrojila. Zadržali smo se. On reče na zamenika da preuzne komande. Ja pojdo da stanem u red u moju jedinicu ali on ne dade. Ajde sas men. Ja kvo ču. Sede on uz astal. Sedo ja od drugu stranu. Dotrča edan od oniija što dele ranuu, što beše po gospodin. Pitaa kapetana kvo če. On naruči. Obrati se i men. Ja propado u zam ali nemam kudee. Neznam kvo da kažem, pa se seti. Reko i ja ču isto. Znam i ja da držim do seb'... Ranaa sag ubava, ne kano kad sam sas vojnici. Meso pogolemoo. Nee žiilavo. Ložica čista. Leb meek. Donese ni i vodu u čaše. Ručamo mi tuj. Posedemo malko. Popimo vodu pa ajd ponovo u salu da nastajimo partiju. Edni otoše da spu. Edni otoše u grad a edni što beoše zainteresovani dojdoše da gledaju. Mlogo publika. Več se pročulo. Počelo da se govorka Moša če pobedi kapetana...

Provodil sam ja takoj sve duže i duže sas kapetana. Oslobadjal on men od obaveze... Sedi Mošo, drudji če toj... Igraal on i dalje sas onija što znali da igraju po teoriji ali ovoj, kako sam ja igraal bilo mu više zanimljivo. Bilo toj za njega izazov. Tural sam ga na

103

muće. Čim je imal više vreme pračal dežurnoga po men: „Ajde Mošo traži te kapetan“.

I eto. Dojdoo iz vojsku. Stiže ozgor preporuka da se sela kulturno uzdižu. Počeše i kod nas da igraju šah. Ja se priključii. Sam znaješ kakav sam ja. Nesaam ja za drugo. Ja sam za sas deecu... Jedvaa čekam kada če zimus da počne raspus pa da dojdu Bisinijan, Strika, Ljubinko, Raka, pa da seednemo.“...

U takvoj priči prolaziše izmedju njih ljudi, jedni uz stepenice, jedni niz stepenica. Jedni sedeše pa odoše. Nikog oni nisu primećivali. Da ih neko pita da li je taj i taj bio u prodavnici oni nebi znali da kažu. Draža davaše Moši cigarete. Moša uzima i pali upaljačem. Ne goni merak... Draža izvadi džepni sat iz malog džepa iz pantalona, pogleda na njega. Za trenutak se zamisle. Ništa ne reče. Ustade. Plati ona dva piva i cigarete, uze još jednu paklu i ode.

104

BABA DINKA ZAŠILA PETLA

Muka naterala seljaka da se sam snaodi. Kad se takooj nešto deesi nepredvidjeno onii ne razoduju na tam na ovam da se dangube kano onija iz varoš, nemaju kadaa da traže koji če im popraji kakvo se iskvarilo, da im nešto narikta, da dovedee u red, da im pokaže, da vidi kakvo je na stočicu kad počne da ćurii, nastranu što košta. Uglavnom sve si sami rešavaju, ako baš nešto neznaju el numu oni potraže tuj nekoga iz komšilaak el iz saloo koji pokre takvoo poviše znaaje, po iiskusan.

Kad se takoj nešto iskvari el stroši el i' nešto saplita, eto takoj nee nešto u red, nee kako bi ti tel, mušći najpre pcuju a žene klnu. Pcuju, rekal bi čovek ljutiti do Boga, dupku če na nebo da provale. Nedal ti Bog da te u taj maa tam nanese djavol, još ako pitaš kvo je, sav če da budeš usran... Posle, kad malko poprojde, niišta, kao da ništa nee ni biloo... Kad čoveek malko zalezne u toj njino, vidi da si toj kod nji takoj, takvaa im navika. Toj kod nji kano dobar dan. Takoj se prazne, takoj im po lasno. Dok pcuju el klnuu oni smišljaju kako da reše toj što i' snašlo. Čim im dojde na pamet, reše kako če, oni kano da nesuu tija ljudi. Prestanu sas larmu, obrnu se na onoj što treba da urabote. Dok se ne opraji, mua da se ne čuje. Tagaj nevole nikoj da im dojde, da im sedi zavrat. I sas domaći takoj, niti muž voli da je pokre njeg žena niti žena da je muž, jedino ako mora nešto da se pridržii... I tagaj najpre nastane svadža: „Gde si mori, što ne doodiš ovam da pomogneš, da pridržiiš. Ne mog sam... Bože Bože, kakav si toj čoveek.“

Alatka el neka mašina mož' da se istupi, da se pokvari, da se stroši, toj po nekako projde, nedal Bog da se nešto od stoku razbolii, da neko prebije noogu, makar biloo i pile, toj smrt za seljaka, kano da je nećii umrel. Čoveek može da bude bolan ali stoka ne...

Moja baba znala takoj po nešto pokre stoku, manje više za svoju potrebu, da pušti krv na ovcuu na uvo kad neče da pasee, nešto kad se upali namaže sas maz, sas olaaj, sas kolomaz, da izvadi na ovcuu trn kad se ubodee u čapanjak pa krivi, da privije na ranu lis od zelje, crni luk, žilavlak, da presečee rog na ovnaa sas lojzjarsći nožici

105

kad počne da se krivi pa mu zadeva el sas trivonj ako je po golem i po tvrd, ali da če u hirurgiju da se upušti toj nee nikome padaalo na pamet...

Sušili smo slive za vočće. Zimi, kad nema ništa, toj mlogo dobroo. Mož' da se vare, a može da se eduu i ovak i takoj nee loše. Dobroo i za zdravi i za bolni. Naročito važno da ima za Božič. Za tagaj mora... Pred kuću smo izneli astal, onaj golemijan, što je za gosti, što ga turamo samo za Sveti Jovan i Trojicu a ovak sedi usprajen podi šupu. Tuj čistinaa, slnce jakoo, brzo se suše. Okolo po astal smo naturali letve da se slive ne kolaju i ne padaju.

Kvačka dovela piliči podi astal u ladavinu. Neći polegali, raskrilili se da se lade, drudji jure muje. Več se bili poistegljili. Naišla neka kokoška pa tela da se ukači na astal. Ripne na jednu od oneja letve što bilee po dužinu, oneja podldje, kraj malko štrčal napolje, letva se omakne pa na pile, udari edno od onija što bili tuj pokre astal. Pile manecko, nežno, kvo ti ima od njeg, izlezla mu creva na dupe, uplašilo se, počelo da bežii, da pištii, da pijuuče. Sjatila se živina po njeg, ono dok samo ednaa vidi začas se sve saberu, kano da si dunuul u trubuu. Onaj njegova creva im ličuu na gliste. Ono siromaa grebee sas nodje napred, mlati s' krila, teglji onaj creva, kokošće ga jure, napadaju, kljucaju, teglje nadzaad, em što ga one kljucaju em što onoo samo sebe kljuca... Creva žilava... Kokošće misle gliste su a za živinu nema ništa po slatko od glistuu.... Čula baba, bila tuj u kujnu pa iztrča napolje, istrčaa i ja... Kod seljaci se toj znaje, čim se čuje da neko od živinu pištii, kreštii el neko od stoku rovee, oni odma ostaljaju svu rabotu i izlaze da vide kvo je, toj nee za džabe. Pogledaa u onuj živinu što se sabrala, pile napreed teglji creva, kokošće po njeg, baba se privajka, prioka po kokošće: „Iš! Iš! Iš! Mante pileto, Bog da vi sudi! Iscrcale da Bog de... Bože, Bože, Bože kvo čoveka sve neče da snajde? Kad se malko pribra i razmisle potrča te razjuri kokošće a pile uvati. Ono siromaa manecko, slaabo, što od bolovi što od umor baldisalo, samo što nee padlo, nemož više ni korak da pušti. Kad ga baba uze ono se spasi. Sčučurilo se u ruće, savilo glaviicu pa ćutii. Onaj creva visnula na dole. Kokošće ripaju da i' dovate, baba i' rita. One, dosadne, uporne, osetile mršu. Petal najgori, sve ju zgrebe po nodje... Gleda, misli se kvo da raboti? Žal ju za pile. Poklopi ga podi šerpu, onuj što u nju praji ranuu za živinu, onak sasve creva, nesmee ga ostaji, če ga iskljucaju kokošće pa uleze na mater i baštu u sobu, tam šivaća mašina, miraz. Na nju od podzadi u iglarče razne igle, i goleme i manečće i debele i tanjće i kratće i dldje, sas golemi uši, sas manečći uši, baštaa nabaviil za svakakvu potrebu. Uze ednu igluu od oneja sas konac pa izleze napolje. Podiže šerpu za uvalo ovak sas stranuu pa pipaa, pipaa potprsti da ga najde. Onoo pobeglo na drugu stranu edva ga dovati. Izvadi ga pažljivo. Ono se uplašilo pa se teglji, nikako da se smiri. Ona ga miluva, miluva po glavicu, po vrat, ono

106

mrda na tam na ovam, edva ga smiri. Uze dedinu stoličku trokrakaču što sedi na nju dok se obuva pa sede do bunar, isteglji zapregu napred, raširi kolena te ju ispraji i zateže, napraji od njui ispred sebe kano astalče. Tuj ladavina a i malko zaklonjeno, sas ednu stranu bunar a od drugu dunja, da je kokošće ne smetaju...

Grubi babini prsti pokušavaju da uguraju creva. Teško. Ne ide. Neče nikako da se vrnu unutra. Osušila se. Od nekudee se u taj momenat stvori čiča, ide ozdol uz avliju. Vidi baba se u neštoo zagledala, ne primečuje ništa pa otide kod nju. Gleda, na babu u ednu ruku pile u drugu iglaa sas konac, ništa ne svata.

„Aj nano“, takoj ju je zval „u kvo si se toj zadzrla?“ „U kvo sam se zadzrla?

Pa evee, el ne vidiš. Omaknula kokoška onam daskuu od astal, daskaa padla pa mi napraila štetu“.

„I ti očeš sag toj da zašiješ“„Da zašijem, ono kvo drugo da mu rabotim, al eve nemog

nikako da vrnem creva unutra.“„Pa nemož' dabome da nemož, osušiila se, takoj nemož ni da

i' vrneš. Uznii pa ji malko namokri sas vodicu“. Vidi čiča da od toj nema ništa ali ajd, baba uperena pa da je ne kvari... Studiral medecinu, učil hirurgiju, toj mu poznato...

Posluša ga onaa, nema kude... Neče nikako... Da proba i toj...Pokre bunar sas doljnju stranu česmiica za mijenje od

pocinkuvani plek, još i dan danas je živa. Bašta ju naprail kad se vrnuul iz Rijeku. Edva se sečam, bil sam manečak. Deda Mijajlo brka mu ju mašinsći ukrasiil... Sipe se u nju vodaa sas kovu, napred slavina, od stranuu sapun pa se mijemo. Ne treba nikoj da ni poljeva... Diže se onaa, podmetnu pile podi kantu, otvori malko slavinu, creva se ovlažiše, postadoše klizava i meka i začas, skoro sama od sebe skliznuuše unutra. Baba, onak odnogu, zaši prslinu pa uleze u kujnu te uze iz orman staklence sas rećiju. Čiča velii: „Če te ubije staracan ako vidi u kvo mu arčiš rećiju“. Poosipa onoj gde je zašila odma tuj na prag. Staklence sas rećiju turi na pendžer da ne ulazi pak u kuću pa otide podi šupu. Obrnu se na tam na ovam. Videe gde je koš, uze ga, istrese onoj malko seno što bilo u njeg pa poklopi pile i pritise ga sas kamen da ga kokošće ne prevrnu... Pile savilo nodje podi njeg pa leglo na mešinu. Okol koš se sabrale kokošće, idu okol njeg, gledaju, čude se, navijaju glave na tam na ovam, krive vratovi ali nemož' unutra. Pile sag na sigurno. Naatroši mu baba proz koš malko lebac pa podiže koš te turi unutra panicu sas vodu. Ono čas pogleda, čas zažmii, nee mu za nikakvo. Gleda ga čiča onak u koš pa veli: „Ako mu nee zašila dupe mož' da če i da bude“...

Prošlo od tagaj mlogo vreme, godina, dve. Pile izraslo u golemooga i ubavoga petlaa, milina edna, ma i kokoške juril. Edan dan otišal sas kokošće gore u Sastajci, gore gde se deli potook. Od

107

nekudee naišla lisica pa i' pojurila. Kokošće se razbežale edna na ednu druga na drugu stranu, njeg uvatila. On, onak krupan bil naj uočljiv a mož' da je i tel da zaštiti svoj harem pa se suprostaiil na lisicu...

Večerom, kad biloo slnce da zajde, kokošće polegale. Baba se bilaa uvatila u neku rabotu pa pred mrak, kad došla da i' zatvori, vidi nema edan petal. Ne odma gledala koji vali, nee se za toj ni setila, vidi nema edan, tek jutrom videela koji je kad i' puštila... Krenula da ga traaži. Našla ga gore u Sastajci, od njega ostale samo perušine.

108

IZEDOMO OVNAA

Jesen ali toplije nego što je obično u to vreme. Produžilo se leto. Subota je uveče. Vikend. Mrak pao već u pola pet. Srednješkolci, oni što su tu bliže, Knjaževac, Zaječar poneko i iz Niša subotu i nedelju provode na selu. Okupili se ispred zadruge. Ne mogu da se pomire sa tim da je prošao raspust. Još su pod uticajem letošnjih dogadaja. Beše neko i od studenata, onih starijih, apsolvenata, oni što su odslušali predavanja i odradili vežbe, ostalo im po nekoliko ispita pa su sad tu, na selu. Preko dana uče a uveče se okupe ispred prodavnice. Za one što je bilo mesta na stepeništu oni posedali. Kroz sredinu ostao uski prolaz. Oni što prolaze sa mukom se probijaju. Za one što nema mesta da sednu, stoje oko stepeništa. Stepenište je uvek bilo u centru kao nekakva pozornica, kao arena... Sedimo i pričamo. Po neko pije pivo, po neko sok...

Naidje neko od starijih, odavno je bilo, ne sećam se ko, malo pookasnio, kasno došao iz Timoka iz bašte. Dok namirio stoku vreme prošlo... Iz daleka poče: „ Eeej, ima neštoo da vi kažem.“ Prestade žagor, svi pogledaše prema njemu. Zna se to, čim se tako neko obraća sa daljine nešto je jako važno: „Onoga juncaa, što ga stalno prodaavaju na Talijani i Grci, zgaziil voz“. „Kako bre zgaziil voz, gde ga zgaziil?“ Pa zgaziil ga, onaam na Ravaansći put...“ Stiže do podnožja stepeništa i tu stade. Oni što sede uperiše pogled u njega, oni što stajaše napraviše krug... „Bili danaas Talijani sas kamion da tovare junci pa ga Milen i Djura odveli dole u reku u vrbaak. Posle, kad teli da ga vrnu u štalu on se otel pa uvatil na onam preko reku, preko druum pa preko Škodrino polje kude Timok. Kad došal na prugu on uvatil uz nju... Mrak, onam krivina, naide voz iz Novjan, Milen i Djura ćimali, ćimali, ali onaaj ji nee videl i zgaziil ga... Stanuul posle, al' džabe... Naprail meso...“

Odmah posle drugog rata selo je akcijom izgradilo štalu. Zvali su je „Kolektivska štala“. Štala velika. Po svojoj veličini se izdvajala od drugih objekata u selu, od tvrdog materijala sa tlakanom za seno, dodatnim prostorijama za čekićar, žito, brašno i jarmu. Imala je jednu

109

prostoriju gde su slobodno vreme provodili štalari. Ispred štale je bio bunar. Iza štale djubrište. Zgrada usamljena. Na stotinak koraka od nje prvo domaćinstvo. Za ono vreme, pa i danas deluje vrlo ubedljivo... Tih godina u štali su tovljeni junci. Uvek je bilo po stotinak. Kad dostignu težinu počnu da dolaze kupci. Pored kupaca za domaće klanice često je bilo Talijana ili Grka. Kao štalari radili su Milen, Djura i Blagoja. Nisu štedili sebe. Nesebično su se zalagali. Hranili ih, pojili, održavali higijenu, pratili njihovo zdravlje. Junci rasni, simentalci, veliki, dugački, debeli, ravni, mazni, ko ladje. Te godine se po lepoti i držanju posebno izdvajao jedan. Bio je sa suprotne strane od ulaza tako da je prvo on padao u oči. Imao je i ime ali neznam kako su ga zvali. Koji kako kupac dodje uvek prvo njega „bezecuje“... Odaberu trgovci junce, dogovore se kad će utovar i odu. Tog dana kad se vrši utovar Milen i Djura ujutru odvedu junca pored reke u vrbak a na njegovo mesto vežu drugog, sličnog. Lep i on ali nije taj. Stoka se premeri, kamion natovari, ode. Milen i Djura ponovo vrate junca, ponosa štale, na svoje mesto da tu čeka novog kupca. Svi zadovoljni. Ko zna koliko je puta tako prodavan...

„I kvo če sag s' njeg'? „Pa ništa. Ene ga onaam zgažen pokre prugu u šanac“... „El če ga teraju na klanicu?“ Ma jook, digli ruće. „ El ima neštoo od njeg'?“ „Neznam, nesaam viidel“... „Nee on baš tolko zgažen, mora da mož' nešto od njeg da se odbere“... „Nema od toj ništa“... „Kakoo nema. Pa kakoo kad ga udare sas čuk uuglavu... Nee bolno, nee staaro, nee pokvaareno... Ako je malko i ubito toj nee ništa... Krv istekal... Šnicle i takoj treba da se izlupaju i odstojuu.“

U trenutku se organizovasmo. Krenuše trojica sa lampom, nožem i kolicima da odseku but. Mi, što ostadosmo, iznesosmo iz hodnika veliki roštilj što beše služio na svadbama i zabavama. Organizaciju oko pripreme gozbe preuze Toplica, čovek pedesetih godina, za nas omladinu tad beše to čovek u godinama. Crnog lica, velikih brkova i jake brade koju je redovno brijao. Prodoran autoritativan pogled. Ozbiljan. Umeo je da se šali i na svoj i na tudji račun. Umeo je da posavetuje. Da smiri ljute i iznervirane. Da pomiri zavadjene. Kad on nešto razčlani, vidi se da to nije bilo ništa. Kao i Moša, voleo je da se druži sa omladinom. Umeo je. Stajalo mu je to nekako. Ima starih, pa kad se umešaju u omladinu oni štrče, odudaraju, a on ne. Valjda se tako osećao mladjim i korisnijim. Često je za selo volonterski odradjivao razne poslove. Sam sebi da zadatak i uspešno ga dovede do kraja... Sakupi one što su im kuće tu bliže pa im podeli poslove. Ti donesi crni i beli luk, ti donesi papriku, onuj crvenu, mesnatu ali pograbii da se ispeče na roštilj dok stigne meso, donesi i od oneja ljute, oneja pačučće. Donesi malko i tucanu, nee loše i toj da ima, neći voli. Ti donesi ocat. Treba edna vlaša rećija. Edan balon vino je malko, ima ni gočka, donesete vi dva. Posla nekoga u zadrugu da od Nikole uzme litar ulja i biber. Izvadi iz džepa

110

svežanj ključeva, odvoji izmedju prstiju jedan od njih pa dade da iz magacina donesu sudove. Viljuške ne treba, samo za uz roštilj, jede se sas prsti...

Potpalismo roštilj. Oko roštilja će Moša, on to ume. Pored roštilja postavismo sto. Iz sale iznesosmo nekoliko klupa da se ne sedi na betonu, već je hladno. Dok se roštilj raspali stiže paprika. Rasporediše je po roštilju. Uskoro se po dvorištu poče širiti miris. Dok se paprika peče čisti se beli luk. I on zamirisa. Treba više, stavlja se i u papriku i u meso. Od mirisa pečene paprike i belog luka poče da nam curi voda na ustima. Gutamo pluvačku... Počesmo sa rakijom. Ide flaša od jednog do drugog, ko će da čeka salatu... Svako od nas zamišlja kao puter sočne i mekane juneće šnicle na roštilju. „Ovakve če da budu, onakve če da budu... Ima da ostane i za jutre“... Počeše neki da se šale: „Eno i' idu“. Pogledamo... Nema, daleko je. Neko kaže: „Onii poteraali celoga juncaa“. Drugi kaže. „Pa dobro, troica su, če se menjaju“...

Stavi Moša ispečenu papriku u lonac i poklopi je da se „poduspari“, tako se lakše čisti. Poredja ono što je preostalo od paprike da se i to ispeče. Roštilj veliki, dosta stane. Dok se druga tura paprike peče onu prvu počeše da čiste, i redjaju. Paprika crvena, krupna, mesnata, milina jedna. Samo nju čovek da jede. Red paprika pa preko nje sitno iseckan beli luk, prelije se sirćem i uljem pa opet tako... „Uz ovuj papriku, kakvaa je, če pojedemo celoga juncaa“, šali se Moša.

Stigoše oni što su otišli po meso... Gledamo, kolica prazna, oni „obesili“ noseve...

- Šta je?... Nema...- Kako bre nema?- Pa nema. Ima samo nekolko kokala i edno kuče što i' žljuve...- Kvo sag da rabotimo?- Ništa, reče Toplica. Če pojedemo pečenu papriku i popijeme

rećiju pa če si idemo.Vreme ide, već je malo počelo da bude i hladno. Počesmo da

„mezimo“ sa onom paprikom i pijuckamo rakiju da se zagrevamo... Nema šta da se čeka...

Od negde se stvori Mošina žena, ide odozdo i priča:- Pre pladne, onam u Škodrino polje podi drum pobili se Spasin

i neznam još čiji ovan i jedan od nji ostal tam u polje...- Pa kvo če sag sas njeg? ...- Pa ništa, kvo če. Ovan krenul po ovce, meso smrdi, nee za

nikakvo. Vlna 'evtin, koj če da ga šiša, ne isplati se. Ne mož' da plati dangubu...U momontu svima nam kroz glavu prodje ista misao: Ovan...

Ništa za to što meso malo namirisuje... Nije pokvareno... „Če mu turimo poviše beli luk i biber, posolimo pa nema da se oseti. Jes da

111

krv nee istekal, ali toj si od njeg. Kako kad edeš krvavicu... Koj če sag na toj da gleda. Važno je da meso nee staro, da nee pokvareno, da nee od neku boles. Pa i u mesaru ga čuvaju po tri dana pa mu nee ništa. Sag več esenje vreme, laadno“...

Složiše se svi do jednog, niko nije trebalo da daje predlog. Toplica im reče da ga zakolju pre nego što ga stave u kolica da uz put koliko toliko isteče krv i još im nešto objasni da urade da meso manje miriše na muško... Potrčaše opet niz selo ona trojica. Jure kolko ih noge nose. Tandrču i potskakuju prazna kolica na dobro napumpanoj gumi...

Moša predade roštilj Toplici pa ode kući po nož, čendjele, konopac i još nešto što treba oko sredjivanja ovna. On to ume. Radi sporo, ali uradi. Od nas mladih niko to nije radio. Mi ne umemo. Kuća mu je tu blizu zadruge, pedesetak koraka... Odnese alat i pribor u avliju ispod puta kod Jakovljevića. Tu ima uslova, tu je bunar. Za sredjivanje ovna treba voda. Varadinka, i njen sin beše sa nama, šta će žena, ne može da spava od naše galame, priteče u pomoć. Donese korito, kofu i čašu za polivanje. Uvek je ona bila uz nas omladince, držala nam stranu, opravdavala postupke i imala razumevanje za naše nestašluke... Veza Moša konopac za granu od dunje što beše tu uz sam bunar, za konopac veza čendjele, stavi korito ispod, pored korita stavi kofu sa vodom. Zahvatismo još jednu kofu da bude puna i čekamo...

Podelila se omladina u dve grupe. Jedna grupa pored Moše čeka da dovezu ovna i da se nadju ako zatreba. Druga ostala sa Toplicom. U ovoj grupi beše nekoliko nezainteresovanih i gadljivih. Mršte se. Oseti Toplica pa poče da im objašnjava kako on gleda na stvar: „Gledajte ovak. Kad kuupiš meso u mesaru ti neznaš kvo si kupiil. Neznaš dali je klanoo što je takooj trebalo el klanoo prinudno. Neznaš dali je govedo strošilo nogu pa ga priklali el nešto druugo. Neznaš da li je boluvalo od nešto što nee zarazno pa mu veterinar udariil pečat... Sve se poedee... Ovoj bar znaaješ. Biloo zdavo pravo. Nastradalo od snagu od buujos, od mušći naagon. Stradal u borbu za žensće i ti sag če mu naodiš manuu. Pa na zapad bre, takav propis, ne ede se meso odma. Mora da otstoji dvaesčetiri sata...“

Stiže ovan... Stavili ga u kolicima na ledja, noge uvis. Moša pridje i nadnese se nad kolica, mi gledamo sa strane. Počela fermentacija trave pa se ovnu stomak naduvao i viri iz kolica kao bure. Vidi Moša zbunjeni smo pa kaže: „Nemoj da brinete, toj nee ništa. Toj si takoj.“

Podiže Moša glavu i pogleda prema nama. Shvatismo, treba mu pomoć. Pridjoše dvojica te pomogoše da se okači ovan. „Dobro, sag ču ja sam, samo kad treba da mi nećii poljiije“... Poče odozgo od zadnjih nogu i za tren smače kožu. Baci je u stranu da mu ne smeta. Izvadi iznutricu pa baci mačkama koje se kao po običaju okupe oko

112

„mrše“. Nema sad kad da se bakće sa tim a i džigerica i creva se brzo kvare... Vodu ne upotrebi. Kaže „ovak je bolje, toj samo ako mora. Ako se neštoo zagajadi, a i tagaj malko. Samo tuj“ ... Poče odozdo, otseče vrat, pa plećke pa rebra. Koji kako komad seče stavlja u šerpu što beše tu kraj njegovih nogu... „Noseete ovoj na Toplicu“... Ovan veliki, ima dosta mesa... Iseče Moša paflak, zadnji deo kičme i butove, stavi u drugu šerpu što u medjuvremenu donese Varadinka iz kuće. „Noseete i ovooj na Toplicu“. Poliše mu vodom da opere noževe i ruke. „Ovoj če jutre da zbiramo, za sag nek stojii tuj“... Mi, što bejasmo pored Moše, po grupicama krenusmo ponovo ispred zadruge. Varadinka udje u kuću. Već na ulazu u dvorište oseti se prijatan miris ovčetine sa roštilja sa primesom belog luka i bibera... Biće gozbe, svako potajno planira u sebi. Već je po prilično vremena prošlo. Isčekivanje nas iscrpilo. Izgladneli smo... Jedva čekamo kad će Toplica početi da skida meso. Salata od paprike beše završena samo još malo da odstoji. Rakija na dnu flaše. Biće dosta, ne treba više. Sad će meso pa će da se predje na vino...

Do pola noći od ovna osadoše samo kosti oko kojih se po avliji preganjahu nekoliko pasa što ih privuče miris roštilja. Niko se ne požali da mu meso „miriše na muško“...

113

BOGOSAV OČE U PENZIJU

Mnogo su puta nastale zabune i problemi zbog toga što su kod ljudi pravoslavne vere česta slična imena. Bogosav, Bogosov, Bogoslov, Bogoslav; Vujadin, Vukadin; Dobrivoj, Dobrivoje; Hristivoj, Hristivoje; Radivoj, Radivoje; Milivoj, Milivoje; Krsta, Krstan; Mateja, Matija; Milosav, Milosov, Milisav; Milan, Milen, Milun; Obren, Ozren; Ratko, Rastko; Stevan, Stefan i ko zna još koliko tako ima. Kad dodje vreme da se čovek ženi, da krene u vojsku, da se zaposli, da ode u penziju, da krene na onaj svet nastanu problemi koji se rešavaju uz velike muke. Najlakše je sa dokumentima za vojsku i onaj svet. Čoveka isprate, pa posle, naknadno pribavljaju dokumenta. Pokušavaju, pokušavaju pa ili uspeju ili odustanu. Dok čovek pribavi dokumenta vojni rok prodje pa mu to više i ne treba, a na onom svetu sve im je jedno, jedino ako mora zbog nasledstva, ali to je opet problem na ovom svetu...

Ništa se ne može dok se sva dokumenta ne slože. Kad tako bude ljudi godinama pokušavaju da razreše problem. Dovijaju se na raznorazne načine. Najpre pokušaju redovnim putem. Kad vide da ne ide, počnu da se raspituju kako je to rešio neko ko je imao sličan slučaj, traže savete, protekciju, poznanike, prijatelje, sete se familije koje nikad u životu nisu videli, potegnu „Mitu“. Ako „Mita“ ne zavrži posao, tu više nema pomoći.

Moram da vam ispričam o „hodu po mukama“ koje prodje moj gazda Bogosav. Retko dobar čovek. Mnogo me zadužio. Dugujem mu to...

Gazda Bogosav se rodio u Perišu, zabačenom i siromašnom selu Knjaževačke opštine. Teško se tamo živelo. Još kao dete, dadoše ga roditelji da uči pekarski zanat u Knjaževcu. Bogosav, seljače u varoši, u selu navikao na svakojake muke, vredan, radan,

114

nikakav posao mu nije bio težak, prodje sve stepenike učenja pekarskog zanata. I spoljni momak i učenik i kalfa i pomoćnik i ko zna kako se sve to u to vreme zvalo, sve do majstora... Počeo je da radi kao pekar kod gazde gde je učio zanat...

Vreme ide, gazda Bogosav izrastao u naočitog momka. Prodavajući vruća peciva po gradu, tad se to nosilo u plehu na ramenima, zapao za oko jednoj divnoj devojci, zvala se Brana. Malo danas malo sutra, mladi se zbližiše, zasnovaše porodicu i započeše život u iznajmljenoj sobici.

Za jednog svetog Iliju, veliki je to vašar u Knjaževcu uzeo gazda Bogosav nekoliko slobodnih dana, da pokušaju nešto sami. Rešili da prave i prodaju mekike na vašaru. „Uzemo iz pekaru furunu na uslugu, kupimo džak brašno, kvasac i zejtiin, šićer ne ide mlogo, vodaa od česmuu džabe, drva smo imali... Vašar tri dana. Dva dana sveti Ilija, treći sveta Marija pa uvečer u oči svetog Iliju, pa dan posle svetu Mariju. Pet dana... Mećice ovakve. Ja praim, Brana prodavea, ja praim Brana prodava. Ljudi stojuu u red, ne mogu da postignem. Brana oka po men, ajde, ajde. Žurim ja, ali ne zavisi sve od mene. Još u oči svetog Ilije oosta onaj džak sas brašno nisko. Za vašar isprodavasmo skoro tri džaka na mekike. Pare kolko ti dušaa oće... Nikad tolike pare ranije na jedno mesto nesmoo viideli... Šta čemo?... Šta čemo?... Rešiismo da iznajmimo pekaru pa da krenemo sami. Takoj i napraimo. Radeli smo godinama privato. Podigli evo i kuću i decu. Kad dodjee ovoj vreme ja zaključaa pekaru pa predjoo da radim najpre kao pekar a posle kao poslovodja u društvenou pekaru. Evo tuj sam i danas. Noću radim, danju spim... Cel život takoj“...

Stanovao sam tri godine kod gazda Bogosava. Učio sam gimnaziju. Mnogo smo se lepo slagali. Mnogo sam od njega naučio o životu. Bio je skroman. Njegove izreke: „Za mače govedja glavaa golemaa“ i „Detee, nemoj da kolješ volaa za ćilo meso“ neću da zaboravim celog života. Ponašali su se prema meni kao prema svom detetu. U kući sam se osećao kao da sam njihov član... Njih dvoje, to je bilo nešto posebno. Oboje su bili blage naravi. U svemu su se slagali i dopunjavali. Razumeli su se bez reči. U kući se uvek znalo šta treba uraditi ali se nikada nije postavljalo pitanje ko će to od njih dvoje. Primer je to bio za mlade ljude koliku snagu u bračnom životu ima tolerancija... Još uvek mi je živa slika pred očima gazda Bogosava kako sedeći na maloj stolici u skučenom prostoru izmedju zadnje table kreveta i šporeta medju nogama drži malo drveno korito i mesi hleb. Muštikla sa cigaretom u ustima. Dok okreće testo ispuši celu cigaretu. Pepeo ne trese. Uvek sam se plašio da pepeo od cigarete ne padne u testo. Kad završi sa mešenjem, okrene se malo u levo, otvori vrata na gorioniku šporeta pa otrese pepeo i izbaci opušak, dune u praznu muštiklu i stavi je u mali džep na bluzi...

115

Počeo sam četvrti razred gimnazije kad gazda Bogosav steče pravo za penziju. Prikupi uverenja o radnom stažu i ostala zakonom predvidjena dokumenta pa podnese zahtev za penzionisanje. Prekinuli mu radni odnos po sili zakona, napunio radni staž, takav propis... Pomera se s' mesta na mesto, puši, gleda televiziju, sluša radio, igra sa pašenogom tablić i čeka rešenje o penzionisanju i prvu penziju... Čeka rešenje, čeka, čeka... Nema... Uobičajeno je bilo da stigne za tri meseca. Prodjoše tri meseca, prodje i četvrti... Ništa... Jednog dana pribra hrabrost pa ode u Penziono. Kad tamo ima šta da vidi, ne slažu mu se dokumenta. Svuda Bogosav a na krštenici Bogosov...

Sutra dan podrani pa u Periš u mesnu kancelariju. Tamo se rodio. Šefa mesne kancelarije što ga beše upisao u knjigu rodjenih odavno nema, umro. Selo se raselilo, nema nikog. Po nekog sretne ali niti koga on poznaje niti ko poznaje njega. Odavno otišao iz sela. Na selu ostalo nekoliko ljudi, posao mesne kancelarije se smanjio. Jedan šef opslužuje više sela, dolazi jednom nedeljno... Vrati se neobavljenog posla...

U petak, po onome kako su mu objasnili meštani dolazi šef mesne kancelarije pa on podranio pa ajd ponovo u Periš. Kad tamo šefa nema. Uzeo čovek godišnji odmor. Ima nešto oko kuće da radi. Šta ćeš, ima čovek pravo na godišnji odmor. Sačeka gazda da prodje odmor pa ponovo u Periš... Dodje šef, otvoriše knjigu, u knjizi piše Bogosov. Sve ostalo dobro, i godina i datum i čas rodjenja i roditelji i devojačko ime majke sve dobro samo Bogosov... I pored najbolje volje šef nije mogao ništa. Može da mu izda novu krštenicu ali i na njoj da piše Bogosov. Šta će mu takva, takvu već ima, ali za svaki slučaj uze novu. Krštenica važi šest meseci, da se ne vraća ponovo, da ne traži opet šefa... Dodje u penziono. Objasni situaciju... Nesme niko, propisi su jasni... Dokumenta mora da se slažu...

Angažovao poznanike, prijatelje, familiju, tražio savet od advokata, probao i sa „Mitom“, ne vredi. Nikako da reši svoj problem. Vreme prolazi. Muči, okreće, petlja. Prodje skoro cela moja školska godina. Noću razmišlja, danju po kancelarijama, posle podne odspava, pa opet tako... Ništa...

Niko nezna kako da se problem reši... Pojavi se neka mudra glava pa predloži da se situacija reši preko izjave dva svedoka. Da nadje dva čoveka sa ličnim kartama, koji ga znaju od rodjenja, koji su u vreme njegovog rodjenja bili punoletni i da dadu izjavu u opštini da se radi o istom čoveku... „Gde u oveja godine da najdem dva čoveka koji znaju mojega baštu i mater, koji me znaju od rodjenje pa na ovam i koji su u vreme kad sam se ja rodil bili punoletni? Kao dete sam došal u Palanku. Za toj mogu da saberem kolkogod očeš, ali za onoj popre, kad sam bil u Periš, koga da najdem? Najmlad bi sag trebalo da ima preko osamdeset godine“.

116

Ode gazda ponovo za Periš. Jedan deo puta se ide peške. U Perišu nema nikoga. Mladi se odselili, stari poumirali. Nadje jednog starca, deda Stamenka. Da li se baš toga sećao ili ne to niko nezna ali godište, mesto rodjenja i prebivanja odgovara. Objasni mu zašto mu treba i šta da kaže u opštini... Drugog nema. Samo jedan čovek koji je bio punoletan u vreme njegovog rodjenja... Opet ništa.

Da li je ljudima dosadio ili našao neku vezu ili „Mita“ pomogao, to mi nije rekao. Prihvatili u opštini da prodje sa izjavom jednog svedoka...

Organizovao gazda prevoz od Periša do Knjaževca. Deda Stamenku službenik pročita već unapred pripremljenu izjavu... „Jel se ti sa ovim slažeš?“ „Slažem“. „Potpiši ovde.“ „Jel može prs?“ „Može... Onda to mora drugako“. Napisa službenik ime i prezime starca i primedbu da lično ispred njega kao službenog lica stavlja otisak kažiprsta kao potvrdu verodostojnosti napisane izjave. Dadoše starcu jastuče od pečata da umoči prst. Staviše dokumenat na sto. Pokazaše mu gde treba. On pritise. Na belom papiru osta plavo ljubičast otisak prsta od mastila...

Gazda odvede deda Stamenka u kafanu na piće i ručak, posle toga ga otprati džipom do sela. Zahvali mu se od zemlje do neba i požele dobar, dug i srećan život... Sutra dan napravi i overi kopiju, koliko da se nadje zlu ne trebalo, pa odnese dokumenat u Penziono...

Meni se završila školska godina pa odoh na selo. Navraćao sam posle toga nekoliko puta... Počeo da prima penziju...

117

RAJKO KAPARA

Svakakvih čuda je u Jelašnici bilo. Što nisu mogli domaći, dodje sa stane... Pojavi se odnekud Rajko Kapara. Promućuran čovek, pravi djavo, žednog će da prevede preko vode. Spolja nije odavao takav utisak. Nekako beše sitan, krivonog, zdepast, zbunjen, pipav, tutav, polomljenog nosa. Mnogo je brže kopčao i shvatao situaciju nego što je to na prvi pogled izgledalo. Pravio se naivan ali sve što se dešavalo u njegovom okruženju umeo je da okrene u svoju korist... Odmah je uočio gde se stiču informacije i gde se o svemu može obavestiti o selu. Bila je to seoska prodavnica (zadruga). Sedeše nekoliko večeri na stepeništu ispred prodavnice i za toliko kratko vreme pohvata sve konce o selu. Izabra od onih slobodnih žena najbolju pa se prizeti. Nije dugo vremena prošlo, žena zatrudni. Rodi mu se sin... Žena ne radi. On ne radi. Tamo gde se prizetio živelo se samo od poljoprivrede. Što se žene tiče ona vredna, radna, štedljiva ali od čega seljak da napravi pare. Dok je bila sama nekako je izlazila na kraj sa nemaštinom ali došlo dete na svet. Bez novca se ne može... Treba detetu... Treba njemu... On navikao da živi raskošno. Da časti društvo. Da se razbacuje novcem... Da se dokazuje...

I ako je bio doneo čvrstu odluku da se smiri, nije imao gde. Situacija ga goni. Od poljoprivrede teško. Kolko da se plati porez i struja... Tavori Rajko neko vreme pa vidi da se tako ne može. Ostade

118

bez dinara u džepu. Nema za pivo. Neko vreme beše pio na tudji račun ali i tome dodje kraj. Navikao je da bude galantan. Da plati turu. Od kuće ni dinara. Nema druge do da se vrati starom poslu...

Sedne ujutru na autobus pa za Knjaževac, za Zaječar, za Niš pa i dalje. Izgubi se na nekoliko dana. Kažu Rajko našao posao. Rajko se zaposlio... Kad se vrati, dodje sa punim džepovima para. Ostane po nekoliko dana. Može da popije. Da plati turu... Kad ga pitaju: „Pa kakoo bre Rajko nesi na rabotu, kako če firma bez teb?“ Nije mu prvi put, ima spremljen odgovor. „Bilii smo pet dana sas kolegu na turu po dvajes četri sata... Dvojica... Menjamo se... U kamion smo spali. Dok jedan vozi drudji spi... Po zakon nemož sve toj da plate pa ni davaju slobodni dani. Za svaći dan što smo bili na put imamo po tri. Računa se deset posto za odvojen život, dvajes posto za prekovremeno i trijes posto od deset sati uvečer do šes ujutru za noćni rad... „Pa dobro ti onda uvatiš... Dobro djavola... Bilo bi dobro kad bi moglo sve toj da ni se plati... Izvadimo mi štetu. Kad se takoj vrčamo prazni mi po nešto zakačimo uz put... Zvuči logično i ubedljivo, ali mnogo brate često na slobodnim danima...

Kako je u stvari bilo, tek se počelo naslućivati kad se pojaviše neki u selu pa ga isprebijaše na mrtvo ime... Rajko je po kafanama i po pijacama u Knjaževcu, Zaječaru, Nišu pa i dalje po Srbiji ugovarao poslove. Najčešće je bio privatni prevoznik. Vozi šleper pa dovezao neku robu i dok radnici skidaju, a obavezno nisu nikakvi pa ko zna kad će da skinu, on ubija vreme u kafani. Ne može da ih gleda kako se kilave... Zna se, poslovi se sklapaju u kafanama... Sednu ljudi tako za stolom, pa šta će, pijuckaju i jadaju se... Svako ima neku muku. Treba nešto da uradi ali mu se uvek nešto ispreči. Uvek ga nešto sapliće, komplikuje se... Rajko se pretvori u uvo... Počnu da se poveravaju, da traže savet jedan od drugog, da traže pomoć... „Ti si toj več rabotil, kako si... Treba da uradim toj... Treba da naprajim toj... Znaješ li nekoga koji toj raboti? Treba da prebacim toj i toj dotle i dotle. Treba da nadjem nekoga da mi preveze“... Evo žrtve... Ne pojavljuje se prilika svakog dana. Bude tako drugog, trećeg... Jednom nedeljno... Treba menjati i mesta... Nije za ispustanje...

Odabere Rajko pravo vreme, zna on kad je najpovoljnije. Ima on za to nos... Krene u akciju... Ako ne može drugačije onda malo bezobrazno. U ovim poslovima sva su sredstva dozvoljena: „Nije lepo da čovek prisluškuje tudje razgovore ali eto vi malo glasnije pričate pa sam čul... Još dok se izvinjava počne da izvlači stolicu i stidljivo seda za pola koraka dalje. Podigne pogled te ih sve dobro osmotri... Oni zbunjeni gledajući u nepoznatog čoveka za trenutak prekinu razgovor... Sačeka trenutak koliko da skrene pažnju na sebe pa otpočne: „Čujem, tražite čoveka koji če da vi uradi kupatilo. Ja imam ekipu, eve za nedelju dana možemo da krenemo... Gde vi je toj? Čujem treba neći da vi naveze pesak za kuću? Eve ja mog...

119

Očete Moravsći el iz Timok?... Da se doveze cigla, blokovi ili kamen... „Ja ču. Imate sreću, jutre na tam sas šleper prajim turu pa se vrčam prazan“... Ako treba gradje, daske, letve: „Evo ja ču da vi najdem... Najbolju... Hrastovu... Topolovu... Tesanu... Onuj što je več odstojala... Imam čoveka... Toj je moja briga... Za nekolko dana... Na kamion mi majstor radi generalku, nešto mu se iskomplikuvalo, delovi iz inostranstvo. Čim ga preuzmem odmah... Čast svakome ali kod men je ovak: Ja unapred uzimam dvajes odsto... Koj oče takoj, oče, koj ne ništa Čas svakome, ali što je sigurno, sigurno je... Da se obezbedimo i vi i ja. Znaje se, ako vi najdete drugoga gubite kaparu, ako ja ne odradim posao ja dupliram“... Predje Rajko u napad. Iskazuje svoju sigurnost i snagu. Mora da ostavi utisak... Dobro on poznaje psihologiju onih sa kojima pogadja posao. Nije mu prvi put. Oni kojima traba da se završi posao, ako su ozbiljne mušterije, kojima je do toga stalo, kojima je hitno: „Ma dobro, nesu problem pare. Za toj če se lasno dogovorimo. Važno da mi ti toj učiniš“... Oni što sede za istim stolom se uključe u razgovor: „Eto vidiš. U kafani se sklapaju poslovi. Vidiš da je bolje što si pošal sas nas. Rešil si svoj problem. Ti se tolko jedeš a ono bez razlog. Čoveek če ti završi raboru.“

Ono što ne ume i ne može sam, ima ekipu. Ekipa radi brzo i kvalitetno. Mnogo je tražen. Ne može baš odmah da odradi posao ali „če da naprai red... Ti si sledeći. Mora malko da sačekaš... Da dadeš neštoo uunapred, kod men je takooj“.

Ako proceni da oni što sa njima pregovara imaju nameru da tu ručaju i da može da im se pridruži, on nastalja svoju priču očekujući da i njega ponude. Počne da se žali kako su danas ova društvena preduzeća nelikvidna: „Imaš pare a nemaš pare. Odradiš posao a nemože da ti plate. Nee da oni neče da ti plate, platili bi ali ni oni nemaju gotovinu. Odradeli posao pa čekaju i oni da im neći plati i takoj u krug... Što ja takoj uzimam unapred. Moram bar nešto da se obezbedim. Trebaju ti sredstva, bar kolko da se počne... Treba pare za gorivo... Boga mi, ja uvek odradim posao kvalitetno i na vreme. Po dogovor. Kad se nešto dogovorimo, za men je toj zakon. Ja držim do reč. Za men je obraz na prvo mesto“...

U mestu ili u kafani gde sklopi posao dugo se ne vraća. Za slučaj da ga neko prepozna, da mu se učini da je on, ne prizna pa Bog. Možeš nokte da mu čupaš, meso da režeš nije on pa nije. On je pošten čovek. Ima porodicu i obraz: „Prepoznaal si se... Zameniil si me sas nekogaa... Ima mlogo slični ljudi. Ma često me zamenjuju sas neku budalu što na ljudi uzima kapare, volel bi i ja da vidim kojii je toj... Evee men' kvo se pre neći dan desilo, čovek ama pljunut, a ono nee on“... Ima on spremljenu priču za svaku situaciju... Po neki put dobije i dobre batine. Odleži po nekoliko dana u krevetu. Ide neko vreme sa razbivenom glavom i polomljenim nosom... Ali eto, sve je to deo posla...

120

Studirao sam u Boru. Majka se bavila baštovanstvom. Imala je veliku baštu u Timoku. Došla jesen. Isekli sa ocem kupus pa otac kamionom dovezao u Bor na pijacu. U Boru kupus, gomile. Kupuje se, ali brate mnogo ga ima. Velika ponuda. Kad je ponuda velika cena nije nikakva... Svaki čas pristižu sve nove i nove količine. Iz Zaječara iz Knjaževca iz Niša iz Leskovca iz Pirota iz Vranja iz Prokuplja. Na kojugod stranu da se okreneš, samo gomile kupusa... Nudih ja onaj kupus pošto zašto. Vidi se, nema više svrhe da čekam. Osta za desetak džakova. Na tako malim gomilicama, pa i ako je kvalitetniji, niko ne prilazi. Beše petak oko podne, to se dobro sećam, pojavi se od nekud Rajko... Pozdravismo se. Jes da je on samo naš zet ali smo sad zemljaci: „Ma eto tu, doteral sam neku robu pa da ubijem vreme dok ju istovaraju. Da vidim pijac. Nesam do sag doodil u Bor“... Stojim ja stojim, zabolele me noge, ukočile se od stajanja u mestu. Treba malo da ih protegnem. Da prošetam. Vidim neka gužva. U sredini Rajko. Objašnjava im kako oni ovde džabe sede. Dangube bez veze: „Nemože ovdee ništa da se prodadee. Ima da čekate do sneg. Sve če da propadne“... Ima on dobar predlog: Kad radici skinu ono blokova i monti što je dovezao iz Kanjiže, da natovare kupus u kamion i da im prebaci u Futog. Tamo neko otkupljuje kupus na veliko i vozovima liferuje za Rusiju. Cena nee neka ali kad se uzme u obzir rastur, danguba, dal češ da ga prodadeš ili ne, mož da uguraš i onoj što ti ovde nikoj neče, bolje da ga dadeš na kup... Šta će ljudi. Pogledaju, pogledaju. Stvarno je tako. Pristadoše neki. Uze im on kaparu da bude za sigurno. Dogovoriše se gde je najzgodnije da parkira kamion pa on ode da vidi dokle su stigli sa istovarom oni njegovi „ćilavi“ radnici...

Imao sam sreću, predveče vidim Obrena iz Šarbanovca sa kamionom. Parkirao prazan kamion na parkingu pored pijace. Pridjo mu ja. Nije on mene poznavao. Ja njega znam. Družio se sa mojim ocem. Pitam ga gde će. Kaže da ide za selo. Dovezao brašno sa Debeličkog mlina nekoj pekari pa se sad vraćam prazan. Zamolih ga da mi poveze ono nekoliko džakova kupusa što mi preostalo. Nema problema. I tako idem sam. Nekako je bolje kad čovek ima društvo. Pomože mi on te ubacismo džakove u kamion, udjosmo u kabinu i krenusmo. Već poče da nas hvata i prvi mrak. Rano se smrkava...

Pričam ja njemu uz put da sam video Rajka iz Jelašnice. Zna li ga?... „Ma kakvaa Kanjiža, kakvii blokovi, kakaav šleper, kakaav Futog, kakvii vozovi za Rusiju, pa do pladne beše sas Dobrivoja taksistu, uzeel ga Dobrivoj da mu tovari brašno na Debeličći mlin. Pogodil Dobrivoj da prevezee deset tone za Knjaževac. Oterali jednu turu, kad na drugu videl Rajko nekogaa što mu pre neći dan uzel kaparu da odvezee zelje na pijac pa se presamitil, ko bajadji ga savil stomaak i otide u vrbak. Nemaa ga da se vrne... Pobeegal... Moral sam ja da pomagam na Dobrivoja.“

121

DAJ OVAM TAJ ŠNAJDEZLI

Pošao sam za Bor, računam niz selo ću pešice a od Pešića, tu je autobuska stanica, autobusom. Taman sam bio kod kolektivske štale, čujem iza sebe neko vozilo. Pogledam, deda Leka, očev ispisnik. Kad dodje do mene on se zaustavi i otvori prozor: „Dokle ideš?“ „Do Bora“, kažem ja. „Ajde s' men do Zaječer pa se posle snaodi.“

Udjoh u kola. Gledam unutrašnjost, raskoš, luksuz, sve na dugme, sve struja i hidraulika... Kupio negde školjku od nekih velikih Američkih kola, kao autobus pa stavio motor od kombajna, šestak. Kola ko ladja, dugačka, široka, špiluju, „Bjuik“. Pitam, kao što je običaj kad te neko poveze kako ga služi. „Dobroo, ne žalim se. Pouzdan, malko troši, doduše ne može da ide brzo ali ja ne idem na trće. Jedina mu manaa što se malko poviše čuje ali ja sam nagluv pa mi toj ne smeta.“ Pitam kako se snalazi za delove, kaže: „U njeg nema kvo da se pokvari, baš ako se neštoo desi praim sam, prepraljam, prilagodjavam, podešavam, snalazim se“...

122

Od kako pamtim, imao je kamion i taksirao. Bio je vozač i mehaničar samouk. Nema šta nije mogao na vozilu da popravi, preradi i podesi. Jedno vreme je na kamionu ugradio bure za „disu gas“, prepravio motor pa kao gorivo koristio drveni ugalj, onaj što seljaci bacaju kad peku rakiju. Sam sebi napravi ugalj pa vozi. Bio je jedan od najstarijih vozača u Srbiji a možda i šire...

„Kakoo se snaodim za delovi, pa evee ovak, sag ču da ti ispričam kako sam pre neko vreme prošal sas baba Stevanu, Bečlijinu babu: Poel se šrav od dugu upotrebu. Gledam, niti je „milimetarac“, niti je „isa“, vr na loz zaobljen ali nee „vitvord“. Nemam takvuu nareznicu. Seti se ja, pa kod Bečliju. Kovač u penziju ali još uvek čuva alat, tvoj komšija. Stari majstori, kovači, imali uglavnom svaći svoj standard. Kolko je toj bilo loše, tolko biloo i dobroo. Kod onoga koji ti nešto prail tam moraš i da ga održavaš. Znalo se: Toj prail Bečlija... Toj prail Ivaan u Novjan... Toj prail Bule Ciganin... Toj Alavužda. Ako se neštoo pokvari ti kod njeg... Reko ja na Bečliju kvo me muči i pokaza mu onaj šrav. Toj šnajdezli. Ajd ovam... Uvede me u radionicu... Čista kano apoteka. Nigde trunka od prašinu. Na zidovi dasće. U dasće začukani ekseri. Na ekseri visuu alatće. Ima tuj sve i svašta. Sve nešto specijalno. Vidi se alatće pohabane od upotrebu ali čiste. Sturi od ekser ednu ručno otkovanu šinu sas rupe različiti prečnici ovak u red od najmalu do najgolemu. Ete, to je toj... Šnajdezli. Probamo... Ma pasuje. Dade mi Bečlija bez reč. Eve, posluži se...

Naprajii ja kvo sam tel, ispade bolje nego što sam se nadaal. Slnce samo što nee zašlo, još malko pa če večera, pojdoo do gradinu dok se još nee stavnilo da naberem nešto za salatu. Nema Bog zna kvo, nee ni neći kvalitet ali tuj ni blizo. Posadili smo crni i beli luk, leju oneja rane crvene rotkvice što idu uz rećiju, malko petlidžaan, malko krastavice, nekolko reda papriika. Ete, kolko da se najde, da ne idemo daleek. Glavna gradina ni u Trnovače.

Gradina, znaješ gde ni je? Ide se ozgor niz put pa, tuj kod tebe, kad se zamine Kode, skrene se levo niz put pa tagaj uvati po putanjću desno i odma tuj pokre Maslarovo. Mož da se ide i niz put pa kad se zamine Bečlija skrene se levo proz Laćin jabučarnik pa proz Maslarovo i ete tuj si, ali tuj idemo retko, da ne gazimo na ljudi travu. Bečlije Čeda i Žarko braća, u istu avliju, svaći si ima svoju kuću. Čeda sas baba Stevanu a Žarko sas Linu. Bata, Žarkov sin, u toj vreme beše negdee na službu. U avliju orej, prai ladavinu, koriste ju obojica. Žarko si imal svoju radionicu i svoj alat a Čeda svoj. Žarko, pekljal sas šporeti na drva, popralja. Za toj mu nee trebal baš neći alat. Čeda, od kako otišal u penziju, ne raboti za drudji. Ako neštoo baš zatreba za sebe... Kad prestaal sas zanat odrediil ednu prostoriju u štalu i tuj turil celokupan alat s koji se služiil, ništa nee otudjil. Ne treba mu ali voli da ga ima, ulezne takooj po neći put u radionicu pa ga gleda, nekadaa

123

mu ranil vamiliju. U radionicu često ulazila baba Stevana. Ona održava red. Tek sam kasnije saznal kolko je i onaa bila vezana za toj... Bunaar, podrum, pomoćne prostorije, štala i obori bili zajedničći. Kad se gleda ozdol od put izgleda kano da je u pitanje edno domaćinstvo.

Kad sam več pošal u gradinu, rešii da projdem pokre Bečliju da si mu dadem šnajdezli. Ajd ozgor, ajd, ajd pa kad stigo do njeg ja oknu od put... „Nee tuj“, javi se baba Stevana ozgor sas onaj njojan prodoran glas, beše podi šupu. Pomislee da je Bečlija u gradinu el u lojze, ne ide on dalek, pa nastaii, možda ču da ga tam najdem el kad se vrnem da pokušam ponovo. Imali oni dole jako ubavo lojze i gradinu. Dosta vreme tuj provodili, naročito predveče. Za razliku od nas onii toj održavali za primer. Nesam tel ništa više sas nju. Računal sam toj si muška posla, toj se na nju ne tiče, ona se u toj ne razbira. Nesam tel da ju sas toj zamaram, da ju obavezuujem. Nisam tagaj znal da se ona u toj razume, da ju toj zanima. Plašil sam se ako je dadem onuj alatku, da če i ona, kano većina ženee toj negde da zaturi, zaborai, kad je Bečlija zatraži ona neče da moze da se seti gde ju turila. Nekako mi beše previše stroga, nemog da ju molim za takvu uslugu, da ju obavezujem. Plašil sam se kako bi toj ona svatil, da me ne nabruka... Nastaii put. U desnu ruku praznu tašku za onoj što treba da naberem a u levu onaj alatka. Kad baba Stevana videe da si ja otodim, do tagaj beše podi šupu, krenu preko avliju sas ovoljći koraci pravo na men. Skoro kano da trčii. Ženaa u godine. Krupna. Koščata, ima ju poprilično, povijena u klkovi, isturila dzadnjicu... Stari ljudi, onija što su se pogrbili, povijeni u grbinu a ona nekako drugako, u klkovi... Dzadnjica, imaše ju poprilično, još više se takoj isticala. Nekako isturila ju nadzad pa kad ide sas nju zanosi... Dlga zaprega se spuštila napreed, sas stranee širokaa, samo metee sas nju... Ide baba Stevana sas onija njojni krupni, brzi i otsečni koraci pravo na men. Kad kraka nekako zastajkuje dok prebacuje težinu sas ednu nogu na drugu. Nekako secka.. Sas onuj svoju masu, snagu i otsečnos deluvaše strašno... Kolkogod se ja trudim da umaknem, onaa više grabi... „Stani, što bežiiš? Vrčaj se ovaam! Gdeč s's taj šnajdezli! Daj toj ovam!“ Sve dok ne oknu po men nesaam znal kvo oče, mislel sam žuri si po neku svoju rabotu... Koj bi za baba Stevanu rekal da s' toliku daljinu i toj proz tarabe može da prepoznaje svojuu alatku?

Beše deluvala na men kano nekaa stroga osoba, izbegaval sam da ju gledam u oči, uvek kad sam pokre nju gledam nisko. Nesam ju mrzel, nee mi ženaa ništa učinila, ali nesam volel sas nju da imam neći utok. Retko sam ju zagovaral kad se sretnemo, dobar dan za dobar dan i projdem. Sas Bečliju je biloo drugako...

Prepado se ja od baba Stevanu, uvuko vrat u ramena, zanemee, be' zatečen, na trenutak se izgubii, neznam kvo da je odgovorim... Stanuu, obrnu se, prijdoo uz ogradu, spuštii tašku

124

nazam, naslonii laktovi na tarabe, u levu ruku šnajdezli... Kvo ču, moram, nema drudji izlaz, čekam da dojde. Baba Stevana dojdee, ništa ne reče, zgrabi onuuj alatku, istrže mi ju iz ruku. Obrnu se na drugu stranu pa pak onak sas onija njojni krupni, otsečni koraci otide podi šupu, vidi se ljutiita, uleze u radionicu a ja uzee tašku u ruku pa nasatii kam gradinu... Nesaam tagaj znal da onaa nee imala lošu nameru, plašila se samo da se alatka ne istrovi...

Projdoše nekolko dana, vidim Bečlija sedii na prag, držii neštoo u ruće. Ne vidim baba Stevanu po avliju pa svrnuu da mu kažem da sam vrnuul alatku, da se zahvalim i usput da mu ispričam kakoo sam prošal. Bečlija bil suušta suprotnos. Uvek raspoložen i spreman za šalu. Vreviil palaak i ubedljivo. Nekakoo privlačiil ljudi. Kad se čoveek najde pokre njeg, oseča da iz njeg izlazi neka dobroota... Voljaa ti da ga slušaš... Ne mož da se odvojiš od njeg, nemož da si pojdeš... Kad se našali, kad napraji neku zajebanciju večerom pred zadrugu, ljudi se vataju za mešine, po toj bil poznat... Nee nikoga vredjal... Nee nikoga ponižaval... Nikoj se na njeg nikad nee naljutil... I kao mjstor bil dobar i pošten... „Aaa, takvaa je onaa... Strooga“ klimnu Bečlija nekolko put sas glavu... Mlogo je on nju voleel, poštuvaal i ceniil... Poštuvaala i ona njeg i njegov zanaat... „Provodiila ona dosta vreme sas nas u kovačnicu. Donosila ni ručaak. Održavala čistoću... Umeela da kovee i u dvoje i u troje, nedaal boog da nećii od nas pogreši u ritam, ode glavaa... Kad uvečer završimo sas kovanje, mi mušći sednemo da pričamo i popijemo a ona prebriše svaku alatku i zakači na svojee mesto. Često se takooj našali na svoj račuun, velii, sabiraj Moravće alat i jutre če ni treba, takoj neći ciganin, neći kovač kano ja, naredžuvaal na svojuu ženuu... Sve znala...“

125

ČE DA VIDIŠ

Odslužio Moša zatvorsku kaznu. Došao. Pustili ga. Zašto je bio u zatvoru niko sigurno nezna... Neko kaže: „Biil blagajnik u zadrugu, pa proneveril neće pare.“ Neko kaže: „ Loše vodil knjidje. Nešto zabrljal pa imali golemuu štetu.“ Neko kaže: „ Podmetnuli mu onija što pokrali pare, onii se izvukli a on odrobijal“. Neki kažu: „Uvatil neku ženuu u gradinu u kradžu pa ju udariil sas kolac preko grbinu, znaje se koja je. Ona ga tužila, i on ete, odležaal skoro dve godine. Šta češ lapova zakon štiti....“ Bilo je raznih nagadjanja, svako je imao svoju priču. Kad čovek čuje tolike priče opravdano se pita da li je i sam Moša znao zašto je bio na robiji.

126

Kao što rekoh vratio se Moša iz zatvora isto onakav kakav je i otišao, ide polako, malo povijenih ledja, uvek gleda nisko, u zemlju, uvek zamišljen, govori malo kroz nos ali jasno i razgovetno, Svaku reč, svaku rečenicu izgovara od početka do kraja. Nikada ne treba da vam nešto ponavlja. Retko se kada kome prvi obraćao. Uvek je bio sam sa svojim mislima ili je možda to samo tako izgledalo. Niko nije mogao da ga definiše. Retko je učestvovao u razgovore, mada se ponekad uključivao sa svojim pogledima na probleme i svojim gledanjem na stvari ali to je bilo retko, samo koliko da se pomene. Umeo je da se izoluje u društvu. I ako je oko njega bilo puno ljudi on je bio sam sa svojim mislima. Ako mislite da nije pratio razgovor, varate se. Znao je sve šta se pričalo. Sve je mogao da ponovi ali jednostavno bio je takav čovek. Ljudi, i ako tek što je došao iz zatvora, nisu zazirali od njega, nisu ga se plašili kao od kriminalca i prestupnika. Od pojedinih koji kada izadju iz zatvora ljudi se klone, sklanjaju im se sa puta, zaobilaze ih, da im ne stanu na rep, da ih nešto ne izazovu i povrede. Jednostavno za svakoga Moša je bio Moša, onaj Moša kao i pre zatvora, kao i da nije išao u zatvor. Nikada se sa nikim nije svadjao i prepirao, Važio je za mirnog čoveka. Po prilično je bio lenj. Bavio se poljoprivredom, ali što kažu seljaci: „Nee se pretrzal“. Nikada nije bio rob malogradjanskim stvarima. Nije mu bilo važno kakva mu je kuća, šta mu je u koći i dvorištu, koliko je čist i uredan, šta je obukao. Lepo se oblačio samo za proslave i svetkovine. Tog dana nije odudarao od ostalih. Mnogo mu je bilo važno da je u društvu. Bez društva nije mogao. Uvek je medju prvima dolazio i sedao, kada to vreme dozvoljava, na stepenik ispred seoske prodavnice a kada je vreme loše na jednu od dveju klupa koje stalno bejahu u prodavnici.

Stiže „preporuka“ odozgo, mora sela da se kulturno uzdignu. Preporuka je bila jača od svake direktive. To je moralo da se sprovede. Što se direktive, stavova idogovora tiče tu je moglo možda nešto malo i da se zaobidje, nešto malo i da se izvrda ali preporuka je bila preporuka i to je moralo da se sprovede do kraja. Po selima, ne samo u Jelašnici, formiraše razne sekcije, sportske grupe i timove: fudbal, košarka, streljaštvo, šah, biblioteka sa odabranim delima, dramska sekcija, folklor, lovačko udruženje. Selo veliko, u punoj snazi, dvesta domaćinstava. Omladina, potencijal. Jelašnica i Jelašničani su, od kad se pamti, uvek i u svemu bili medju prvima.

Devojke iz okolnih sela su se otimale koja će da bude Jelašnička snajka. To je bila čast. Nije smela svaka da se drzne toga. Bile su to samo one odabrane, najbolje, što su držale do sebe, dobro naučene i vaspitane, iz najboljih kuća, one što su mogle da se uključe i prihvate jedan novi način života i razmišljanja, da ne odudaraju od okoline. Da se ukućani nje ne stide, da ih ne ogovara selo... Boga mi , sve što dodjoše bejahu devojke i žene za primer. Da smo ih mi

127

vaspitavali nebi umeli tako. Ni jedna ne napusti dom. Ni jedna ne obruka familiju. Ni jedna ne obruka selo. Kojagod gde da ode pronese samo lepe stvari o selu. Svuda nam osvetlaše obraz. Ponosile su se time što su Jelašničke snajka. I mi se sa njima ponosismo i svuda ih hvalismo. I zetovi nam bejahu za primer. I one i oni bejahu dostojni Spasinih rečiju: “Ono što je Meka za Muslimane to je Jelašnica za Timočku krajinu”…

U toj situaciji Moša nadje sebe, ispliva na površinu, dodje do izražaja, zasija punim sjajem. Ljudi tek onda shvatiše onu njegovu smirenost, povučenost u sebe i zašto je stalno u mislima. Zašto se izoluje od okoline...

Upisa se Moša u sekciju za šah. Ko bi to za Mošu rekao. Čovek polu pismen. Mislili su da je on za šah samo čuo kao i većina ljudi koji imahu na selo važniji posao od toga. Na šah su ljudi u selu gledali kao na nekakvu misaonu igru, kao na nešto nedostižno, na nešto neobično, nešto za šta treba velika pamet i da čovek brzo misli. Pominjalo se i to da ima nekakva teorija a to je trebalo naučiti, za to treba veme. To je trebalo da se prati. Nije to kao nešto drugo, naučiš za nedelju dana pa gotovo. Uvek izilazi nešto novo. Novi problemi, rešenja, poboljšanja u otvaranju, nastavak partije. Ne može to da svari svačija glava. Najpre da se nabavi literatura. Mnogi su na šah gledali kao na dangubu, kao na nešto od čega nema koristi...

Sede Moša za stolom i zauze mesto za uvek... Tu osim njega niko nije sedeo. Znalo se, to je Mošino i kvit. Sa druge strane su se menjali protivnici... Nalakti se. Stavi slepoočnice u šake. Ne pomera se. Ljudi, što ga gledahu sa strane, bilo je tu i publike i onih što gledaju televizijski program, bejahu govorili: „Moša kano konj, ima usmerivači da ne gleda na stranuu, samo napreed. Da mu ništa ne odvlači pažnju“...

Retko je kad Moša izgubio partiju. Nije bio za igranje na sat, na vreme. To dugo nije radio. Izbegavao, nalazio razne izgovore. Po neki put je i priznao: „Nesam ja za toj“. Niko nije znao gde je, kad i kako naučio šah, nikom to nije ni palo napamet da pita, znalo se Moša igra šah i gotovo. Istina je izašla na površinu posle ko zna koliko godina jedne večeri dok su Draža Lazarević i Moša sedeli uz pivo na stepeništu seoske prodavnice.

Dugo godina je igrao. Bio je stalni člman u timu Jelašnice. Bio je i u ekipi šahista koja je učestvovala na seoskoj olimpijadi gde je Jelašnica osvojila zapaženo mesto. Do duše nije sedeo za tabIom, okretao je prase. Ne zato što nije znao da igra. Igralo se na vreme a on je igrao na svoj način, nije dovoljno poznavao teoriju pa je za svaki potez trebalo dugo da misli. U to vreme Jelašnica je imala jake šahiste. Duško Bisin, Ljubinko Radenković, Rade Raka, Slobodan Strika, Bojko Krivina, Bata Pešić, Velja Lukić, Moša i još mnogi. Sve bolji od boljega. Oni, iskreno govoreći, nisu baš bili pravi šahisti sa

128

sela ali tu su povukli prve poteze i često igrali. Većina od njih je bila razbacana po gradovima, tamo gde su bili vezani poslom, po Zaječaru, po Knjaževcu, po Nišu. Nisu to bili naivni šahisti „paceri“. Dobro su bili potkovani teorijom, neki su od njih igrali i na prvim tablama... Kada potreba za Jelašnicu, svi su tu, svi kao jedan. I jezik im torlački, ne trebaju im legitimacije... Dok je Moša netremice pratio situacije na tablama, onima koji su se raspitivali: “Ko su ovi“, Moša je odgovarao: „Če da vidiš“ . Za malo im umače prvo mesto. Bili su alavi. U partiji, čini mi se da ju je Strika igrao, samo ona ostala da se dovrši, sve se živo okupilo oko stola da gleda. Bili su u prednosti. Pokupio Strika protivniku sve figure i kraljicu i lovca i konja, ma sve. Skinuo ga do gole kože. Rešio da ga matira pa Bog. Protivnik se neda. Malo figura, široko manevarsko polje, doduše, nemože se reći ni za protivnika da je bio neiskusan i da nije dorastao situaciji, izbegavao je sve napade i zamke. U sredini partije dok ne bejahu završene ostale, dok se nije nazirao rasplet protivnik Striki nekoliko puta pružaše ruku i nudjaše re – mi. Da je ponudu prihvatio, nerešen reziltat ove partije bi doneo pobedu i prokrčio put ka finalu ali Strika neće. Postigao veliku materijalnu i pozicionu prednost pa mu je ispod časti da u toj situaciju prihvati ponudjen nerešen rezultat. Sada u ovoj situaciji, i ako je opet dovoljan re – mi za pobedu i prvo mesto, protivnik neće da prihvati nerešen rezultat i ako bi mu to možda Strika, i pored toga što to nikada u karijeri nije uradio, što bi mu to bilo ispod časti i dostojanstva, što bi šahisti rekli „kurvinski“, zbog opšteg interesa ponudio. U tom metežu i zanosu pade zastavica, Strika izgubi partiju „na vreme“ a Jelašničani finale.

MALJA

Kad mi uumre mati pa posle neko vreme išli smo da obidjemo grob, da odnesemo cveće i upalimo sveču. Nee bil nikakav praznik, mož da je bila nedelja. Bilii smo u saloo pa ni došlo takoj… Daleko smo, nesmoo tuj kad su praznici, kad svi idu.

Odrediimo red kako je običaj pa si pojdomo dom. Izlezomo iz grobišta pa ajd, ajd, na dole niz putanjću. Levo put ali po njeg idu uglavnom onija čiji su saranjeni ozgor el od onuj stranuu, kude Kršinu, nam ovde po zgodno. Izmedžu putanjću i put bujedak, samoraslica ali poo retko, nešto se i vidi. S’ desnu stranu od putanjću, gusto, visokoo,

129

proz njeg se ne vidi ništa. Dole njive, slivacii, rekaa, put kam Radičovci i Šarbanovci.

Putanjća tesna, vijuga čas levo čas desno, kozja staza al’ ljudi idu po nju, uglavnom onija što se vrčaju. Onija što idu ozdol, kam groblje, oni idu uz put. Uz putanću naporno a i da se ne sričaju sas onija što idu ozgor... Pokre putanjću s’ obe strane bujedak, travaa, trnje, sitno rastinje, glog, granice, šipcii, ima svakakvo. Mora čovek da otvara četvore oči, da ne stane na zmiju, da se vardi da ga nešto ne zgrebe, da ga zakači pa da mu scepi dreju. Kad je ćiša tagaj još gore, tagaj čovek mora da pazi da se ne oklizne, da ne padne, da ne ugane ruku el nogu el udari na nešto pa da raseče čalo el daleko bilo da si istera oko.

Taman smo izlezli na čistinuu gdeno rovina, tuj gde se putanjća deli, levo udara u put a desno ovija okol šumu pa preko livade nadole prema polje, uz padinu ozdol se začu pesma, mušći glas, bariton: “Ajde Jano ajde dušo kuću da prodamo, da prodamo samo da igramo…” ma ne da pojee, rastura, brda ječuu, Miroslav Čangalović mu nee ravan. Zgledamo se Milena i ja, ja zavrte sas glavu ovak, iskrivi usta ustranu pa pojdo malko desno preko livadu da vidim koi je… Vidim čovea ide uz brdo, visok, stasit, zgodan, prav ko strelaa, ni debel ni mršav, maneken. Korača sigurno, čvrsto, ostavlja utisak ličnosti. Turi ja naočari da bolje vidim … U sred leto vlnene pantalone zakrpene na kolena i podupinu, vila i kosa preko desno ramo, na kosilo zakačeno cedilce sas pribor za kosu… Malja!… Velim na Milenu Malja!...

- Kojii Malja, pita Milena?... El ga znam? - Neznaš… Maalja, učini ja ovak nesvesno sas desnu ruku… Kuća mu gore u gornji kraj. Kod Crkvenac. Ti si navikla u Elašnicu na dokturi, inžinjeri, pravnici, ekonomisti, na ljudi sas škole. On nee od takvi. Nee ovak loš, ne čini ništa loše, prekršaji, ne kradne, ne vredja i ne omalovažava nikoga, ne bije se. Voli da pomogne kad ga neći potera. Po neći put se napije ali pijanka mu nee loša, oka, oka, oka, svadža se sas Vuku Stojanćinoga onam preko reku… Bil eto takoj malko osoben, volel da zajebava milicajci i njini doušnici iz salo. U svako salo milicija imali svoji ljudi, kako bi znali kvo se dešava… Malja ispuca uvis iz automat pa ga skuta. Doušnici iz salo jave, milicija dojde. Pituju ga el’ on pucal. Veli ne… Traže, traže, tresu ga… Nema… Pitaju ga el’ ima automat. Veli imam. Gde ti je. Veli, najdete ga… Edanput ga vezanoga terali na zadružnu prikolicu u Novjan na ispitivanje, valja ga beše Žiće Gagarin vozil sas Ferguson... Nesu uspeli ništa, automat si ostal tam gde je. Uvečer pak pucal… Išal on i u nadnicu, uglavnom kosil, bil dobar kosač, Bogden pa on. Neznam u kvo je trošil pare kad mu plate, nikad ji nee imal. Sirotinja, nee umejal da se snaodi, da vodi domaćinstvo… Ovak, kad se raspriča, počne da se vali i iznosi planovi, mislel bi čovek da mu po avliju med i mlekoo

130

idu a on spi u čakmaru na dasće. Po avliju djubre na sve strane. Onoj što imal od stočicu, neku ovcu, svinjče i krave ono zamazano u lajna do gušu.

Taman završi pesmu, ozdol od kude reku se začu lep, čist, prodoran ženski glas, pesma bosanska, sevdalinka, duboko iz duše: “Moj dilbere kud se šećeš, aj, što i mene ne povedeš”. Malja napraji još nekolko koraka pa stanu, obrnu se na dole odokle se čuje pesma, spušti onoj što nosil na grbinu da mu ne teži pa sede…

Skrenumo niz putanjću desno pa ajd nadole, nesmo teli da idemo niz put... Idemo palak i pričamo. Sečamo se kakva bila moja mati. Mlogo volela Milenu i Mladju, naročito Mladena, sve ga zvala Mladjan. Ponosila se sas nji i svude se valila. Nee imala vreme toj i lično da pokaže, da popriča, da se poigra sas unuka. Seljačka posla, sve preče. Mlogo ji volela. Nikad nee došla iz Palanku od pijac a da nee nešto kupila za Mladju. Uglavnom dreje, nešto da navlče. Seljaci ne cene mlogo igračće, toj za nji onak, bez toj se može. Sečamo se za edno, za drugo, čas nešto kaže Milena, čas ja. Ono takoj za svakoga, “O pokojnicima velu sve najbolje”… I bolje što je takoj. Gde bi ni bil kraj kad nebi praštali i zaboraljali onoj kvo je bilo loše. Mlogo bolje što se pokojnici po dobroo pomenjuju. S’ vreme na vreme metnem oči na desnu stranu da vidim kvo raboti Malja… Sedii i gleda uzam… Velim na Milenu, mora nekoga da čeka… Ženuu, koga drugoga… Zamlatila se tam nešto po kuću pa ju čeka. Taman smo bili na krivinu, onde nadi krušku, baš tuj gde putanjća slazi na put, vidomo ednu sitnu, mršavu ženicu ide ozdol uz kosu kam Malju, grabi li grabi. Smaknuta takva, odrpana, zgužvena, kaljava, natovarila se kano ciganka, vila i grebulja na ramo, obramčila cedilo sas leb i ostale sitnice i potrepštine, u desnu ruku balon sas vodu pa turila ovak preko vilu i grebulju te ji držii, u levu ruku kutlajka sas varivo… Ko rimsći oklopnik el’ onija iz legiju stranaca. Velim na Milenu, mora da mu je ženaa, nee mi poznata, nee iz naše saloo. On takoj dovodil ženee sa stranu, iz onaj sela ozgor, izplanin. Najde takoj sirotinju pa dovedee, kakav on takva ona. Dal se baš venčuval sas svaku el ne, kad kako. Živuu zajedno dok mogu, kad mu dojde rastera pa dovede drugu… Malju sam vidžuval često, on redovno večerom doodil kod zadrugu, mešal se sas ljudi. Nju nesam znal, ona dom, pokre stoku. Idemo palak nadole, malko ogužam, interesuje me kvo če da bude. Žena prejdee čistinuu, zajdee u slivak čujemo ju kako je se podi nodje krše suve granje. Ozgor od kude Malju otvoreno, on ju vidi, takoj idu redovi. Kad priblizi do njeg na edan puškomet, on započe drugu pesmi, malko po palak, tiše: “Ajde Kato ajde zlato, ajde samnom celer brati”… “Eve trčim trčim”, odgovori ona nervozno na pesmu… Kad prijdee do njeg Malja poče novu, tijo, iz dušu, k’o u kasnu večer serenadu pod prozor, samo koliko za nji dvoje. Mož da mi se toj takoj samo učinilo pošto smo već dosta bili odmakli od nji: “ A što ti je mila

131

kćeri jelek raskopčan…” Prodoran glas sitne žene prekide pesmu: “Lasno od teb, ti naraniš stoku, napojiš, pomlzeš pa turiš vilu na grbinu i otodiš, ja moram, pre nego što pojdem, sve da urabotim pokre kuću, vrtim se vrtim na tam na ovam kano zaluvava, edan dan ču da pojdem i bez zapregu… Odpadlo dugmee, kvo da rabotim, kadaa da ga ušivam, slnce gled gde je!… Nikoj me ne gleda! Kad se tam u seno uznojim ja ču i takoj da se raskopčem, ma ču svrljim drešku”… Postoja malko pokre Malju, postoja kolko da pribere dušu… Uzbrdo se ide… Natovarena… Poćutaše malko, poćutaše… Nebi čas Malja se diže, zakači cedilce na kosilo, zametnu kosu i vilu na grbinu, pa krenuše uz padinu. Malja krupni koraci napreed, ona nekolko koraka iza njeg. Vreve nešto ali sag blizo edan do drugoga pa ne okaju tolko, ne mož čovek da razbere kvo pričaju.

Palak, palak, oni na gore, mi na dole, razdvojimo se… Ja velim na Milenu: “Kad ji čovek ovak vidi, scepeni i zamazani do uši, koj bi rekal da umu da poju… Mož’ da je neći od gornjokrajci i znal, neći od komšije el medžnicii, ali ovak u saloo nesuu važili za neći pevači… Baš me prijatno iznenadili. Od ništa napraiiše praavo scensko delo a da toga nesuu ni svesni. Šteta što ovoj nee snimeno pa da se pušti na festival dokumentarnih filmova, bili bi bez konkurenciju.”

KAD JA POČNEM DA PSUJEM

Bratislav Bata Božinović poznatiji kao Bata Bečlija je završio automehaničarski zanat u Knjaževcu pedesetih godina prošlog veka i otisnuo se u svet. Uglavnom je vozio teške drumske kamione – šlepere i autobuse po zemlji i svetu. U to vreme zemlja beše Jugoslavija a svet Evropa. Ženio se tri puta. Za života, od svog

132

napornog i poštenog rada, od svojih deset prstiju i desne noge što celog radnog veka pritiskaše gas na teškim kamionima i autobusima podiže četiri kuće. U Zaječaru u Milanovcu u Kladovu i ovu ovde u selu, u Jelašnici. One u Zaječaru, Milanovcu i Kladovu je završio do krja a ovu u selu ozidao, pokrio i tu stao... Jako je bio nestalan. Razloge i istinu je samo on znao. Prva žena mu je bila tu, iz nekog okolnog sela. Tek što napraviše kuću u Zaječaru, napusti kuću i porodicu i ode za Donji Milanovac. Tamo se oženi, naprvi drugu kuću i tek što je završi, ostvi kuću ženi i deci i ode u Golubac. U Boljetinu beše upoznao gospodja Dušku, učiteljucu. Fina i vredna gospodja. Žena za svaku ruku. Sa njom se oženi, napraviše kuću. Dece nisu imali. Taman je završiše, napusti i tu kuću i gospa Dušku i posao i vrati se uselo, tamo odakle je i pošao, u Jelašnicu. Postao je jako čudan. Šta se to u njemu prelomilo, niko nezna. Svojom voljom ode na onaj svet a nikome se ne poveri. Govorilo se da se sa Batom nešto desilo. Nekoliko godina iz avlije nije izlazio, osim do bašte i vinograda koji bejahu tu blizu njegove kuće na stotinak koraka. Vinograd i baštu je mnogo voleo. Obradjivao je to do detalja. I ako se sa nikim nije uporedjivao, voleo je da mu vinograd i bašta budu najbolji i rado ih pokazivaše i hvalio se njima onima što bejahu prolazili tu pored njega putanjom... Zamoli po nekoga da mu donese iz Minićeva, Knjaževca ili iz seoske prodavnice - zadruge ono što mu treba, kobasicu, cigarete ili pivo. Doduše posle par godina, popravi on neki „poni“ bicikl pa ode do Danila Ćuke. Vozi polako... Mili... Gledajući ga sad, ko bi rekao za ovog čoveka da je nekada učestvovao na trkama. Da je godinama velikom brzinom jurio evropskim putevima... Provodio je vreme ispod velikog oraha u debeloj hladovini ili ispod šupe stalno nešto majstorišući. Uglavnom je tu u hladovini popravljao sitne poljoprivredne mašie: motorne pumpe za bašte, freze, kosačice i motorke za drva. Nešto podesi, produži, skrati, očisti, podmaže, produva, postruže. Uglavom je gledao da se prodje bez novih delova. Ako je baš nešto dotrajalo, propalo i moralo da se zameni, seljaci kupe, on zameni. Obično, kad gazda dodje da preuzme ono što je popravljano, to je uvek praktikovao, on ga ispred njega isproba, upali da malo poradi, blagoslovi da mu dugo potraje, isprati ga do kapije i predje na drugu mašinu. Imao je pune ruke posla. Stalno nekom nešto u kvaru, stalno nekom nešto treba a on je radio sa zadovoljstvom, iz hobija, dobro i pošeno. Opravke na traktorima je vrlo rtko radio i ako je i to znao. Pritegne po nekome po nešto tu na putu ispred kapije, nekom koga ne može da odbije. Nešto spolja. U generalke nije hteo da se petlja... To je već ozbiljan posao i iziskuje vreme. Usluge, nije naplaćivao. Ne košta ništa. Ako neko da kilo rakije da, ako ne, ništa... Za hvala... Ostavi tako po neki, na silu nešto novca na klupi... Sažale se ljudi... Još nije u penziji, treba i on od nečeg da živi... U stvari, živeo je on sa ocem i majkom u istom dvorištu ali u drugoj kući. Nisu

133

bili u svadji. Kod njih se hranio. Otac je bio penzioner. Penziju je stekao u Borskom rudniku u radionici. Bio i on dobar majstor alli više za pleh, ne za motore. Popravljao seljacima progorele šporete... Otac i majka su radili nešto sitno na poljoprivredi. Nisu se pretrzali. Onako penzionerski. Onoliko koliko da obezbede sebi brašno za hleb, voće i povrće i hranu za svinje, za meso. Držali su do reda. Znalo se i kad se ustaje i kad se leže. Znalo se i kad se doručkuje, kad se ruča i kad se večera. Znalo se kad se šta radilo na njivama. Znalo se da se posle svakog ručka mora otspavati. Njive im bile tu blizu kuće, preko reke, pa kad sunce opeče oni se vrate, osveže vodom, ručaju, odspavaju, pa kad zahladi oni opet predju reku. Nisu Bog zna šta radili. Koliko za volju. Da se ne ukoče...

Kaže narod: „Šta sve ljudi za ljubav i u ime ljubavi ne učine“. Kad ostvari pravo na penziju, ostavi gospodja Duška deci iz prvog braka kuću u Golubcu pa dodje kod Bate. Lepo se tu snadje. Obrazovana žena, učiteljica. Odmah se u kući oseti da ima ženske ruke. Kuva, pere, čisti. Bratislava opet dovede u red. Komšiluk je lepo primi. Počeše komšike da dolaze. Imala je ona mnogo što šta i o čemu sa njima uz kafu da priča.

Bata, i ako mu bejahu roditelji, beše ljubomoran na taj njihov miran način života, na red, na tu njihovu kolotečinu, naročito na poslepodnevni odmor i spavanje. Nije ni njemu niko branio. Mogao je i on da odspava. Ali takav je. Neće. Hoće da tera inat, da drugome kvari merak i zadovoljstvo. Prolaze ljudi putem. Bata nešto majstoriše ispod šupe ili oraha. Odmah ispod oraha ulaz u roditeljsku koću. Orah pravi hladovinu... Izrastao veliki... Grane iznad kuće... Hladovina, za poslepodnevni odmor i spavanje. Milina jedna.... Samo onaj ko je baksuz ne može da zaspi.... Bata jedva čeka da neko prodje putem, da ga zagovori. Voleo je on da priča sa ljudima. Jedva je čekao da neko svrati. Da evociraju uspomene iz mladosti. Kad neko dodje on prekine posao, potegne malo iz flaše što uvek stoji tu blizu njegovih nogu, pita „očeš i ti“ pa krene u razgovor. Nikud ne žuri, sve polako, temeljno. Stići će. Posao nije zec da pobegne. Mnogo je prošao i prepatio. Ima priču za svakoga i za svaku priliku... Kada tako bude posle podne, roditelji zaspali, jedva čeka da neko prodje putem, da ga nešto pita. Makar: „Bato kako si? Kvo rabotiš?“ Situacija ko stvorena za pretstavu... Prekine posao, ostavi alat, uzme krpu. Ustane i dodje, onako brišući ruke, kao eto nešto, ispod oraha do samog praga roditeljske kuće pa vikne koliko ga grlo služi a beše poprilično glasovit: „Ne čujem kvo vreviš“. Čovek s puta, neznajući u čemu je stvar, zaustavi se na kapiji i počne glasnije. Bata ga opominje: „Vrevi po palak, spu mi roditelji“! Ma dovoljno je da vidi nekoga na putu, sam zapodene razgovor. Najbolje je kad naidje putem neka žena pa stupi u razgovor sa gospodja Diškom. Uvek ih, što glasnije može, opomene: „Vrevete po palak, spuu mi rodiitelji“! Ako ga neko pita: „Pa dobro, što

134

ti okaš?“ ima on spremljen odgovor: „Pa ja, da ti kaažem“... Ispred nove kuće letnja kuhinja. Gospodja Duška tu kuva, tu spema zimnicu, tu prima komšike, uglavnom tu je provodila najveći deo dana. Tako, Dok rade svako svoj posao. Bata ispred jedne šupe Duška ispred druge, desetak koraka je izmedju njih ali malo zaklonjeni zidom pa se ne vide, razgovaraju o raznoraznim stvarima. Kao svaki muž i žena. Posle ručka sačeka da mu otac i majka zaspu. Njih dvoje ne spavaju. Kao uvek za njih ima neki posao... Bata nadje temu. Zapopdene neki razgovor... Počne sve jače i jače da govori. Duška misli da je ne čuje dobro pa i ona pojačava. U jednom momentu, zna Bata kad je najzgodnije, kao iznervirao se, vikne: „Nesaam gluuv! ...Vrevii po palak, spuu mi rodiitelji“!

Mnogo je voleo da psuje. Nije on psovao zato što ga nešto toliko pogodi, što ga dotakne, što ga povredi ili uvredi, što ga nešto iznervira, zbog neke štete. Dovoljno je bilo da u njegovoj blizini kukurikne pevac, da zakokodače kokoška, mačka da se popne na sto, zaskiče svinje pred večernje hranjenje. Nadje on razlog. S vremena na vreme digne toliku dreku da čovek pomisli sad će sve živo da pobije. Samo da ste čuli kakvo je to psovanje bilo kada ga komšika Brana napala da je njegov mačak pojeo njeno pile. Komšije misle: „Kvo li je na Batu“, a ono ništa. Samo koliko da se čuje da je tu, da se isprazni, da sebi da odušku... Žao mu posle bilo pa išao kod komšije Ljubisavu, Braninog muža da se izvini: „Izvini, nemoj da mi zameriš. Ja to onako. Takaav sam čoveek... Neko peva, neko recituje a ja psujem“... Treba ga razumeti. Dodje mu tako . Pa i psihijatri predlažu ljudima, kad im tako nešto naidje „da im nešto nije ništa“ da odu u šumu, u divljinu, gde nema nikoga i da se izviču. Odmah im lakne.

Navratih ja do Bate. Komšija. Treća kuća... Nema šta da radim, da ubijem vreme... Taman on počeo da psuje. Nije da ulazim, nije da se vraćam. Neznam kako ću da pogodim. Možda mu sad samo ja falim pa kad raspali po meni... Primeti on mene pa me okuraži: „Ajde ulazi, ne obračaj pažnju, ja toj takoj. Ne mislim ja toj stvarno što pričam, samo onak... Eve ti stoliica. Sedi... Kad jaa počnem da psuujem...“ Otpoče on priču: „Odvezli mi sas kamion i priklicu neku robu na Splitsko pristanište. Istovariili pa ajd da ponovo prikačimo prikolicu. Bilaa otkačena. S jednu stranu gomile skidana roba iz prikolicu a s drugu iz kamion. Takoj biloo po lasno... Kolega upravlja s kamion a ja da turim klin na ruduu... Ja napreed, on nazad, ja levo on desno. Ja stoj on još. Iznerviraa se ja pa počee da psuujem.

Na dok, na zid pokre obalu, sedeše onija što do malo pre iz naš kamiona i prikolicu prebacuvali džakovi u skladište... Marendaju... Sve neće „barbe“ ovolće u grbinu, šaće kao moje dve, u licee pocrneli od jakoo slnce. Ljudi iz taj kraj u svaku priliiku vreve jako glasno. Deru se. Takava im priča. Nikad neznaš, da li se svadžaju, šale 'el vode

135

ozbiljni domaćinsći razgovori... Mojee pcuvanje dopr' do nji. Nadjača njian razgovor. Privuče im pažnji. Nikada takvoo neštoo nesuu čuli ni videli. Prava prestava a ništa ne košta... Pritajili se onii takooj i slušaju... Nagodii ja nekakoo onaj klin. Kleko da postajim osigurač. Već sam bil i olabavil sas psuvanje. Gundjam onak u bradu... Edaan od nji se odvažil pa došal kod men:

- Šjor?Podigo ja glavu da vidim kvo je, kad onoo edan od barbe

sotoji nadi men. Gledam ja njega kao da ču da ga pitam kvo oče. Svati on men pa velii:

- Bil ti meni to prepisa?- Kvo da ti prepišem?- Pa to što breštimaš - psuješ...- Kakoo da ti prepišem?- Pa na paapir...- Znaješ li ti bre kolkoo je toj? ...Kad ja počnem da psuujem, pa

toj ni stenodaktilograf prve klase ne može da povata: I oca i majku i babu i dedu i teču i tetku i ujnu i strinu i onoga koj te dade i onoga koj te stvori i Hrista i Boga oca i svetog Petra i svetog Savu i svetu dijevu Mariju i lebac i Zemlju nebesku i sve na svetu pa dok preko Mesec, Sunce kalaisano i zvezdu Danicu stignem do nebesći svod i kapu nebesku prodje pola sat... Gleda me onaj barba, gleda. Nezna čovek kvo da mi kaže.

Beše zatečen s' moj odgovor. Postojaa malko pa se okrenu i isto onak tiho ode kao što je i došal. Sede sas svojii. Pruži ruku te mu doturiše dumižanu - balon s' bevandu, toj im crno vinoo sas vodu. Malo poopi pa dodade onome do njeg.

SELJAK BEZ STOČICU NEMOŽE

136

„Mi seljaci ne iznosimo lasno tajne iz kuću, pogotovo ako nee dobroo, ali moraš nekomee da se izjadaš, ne mož da ćutIš. Edee te...“, poče deda Sada da otvara dušu komšiji Milosavu.

Deda Sada duboko zagazio u devetu deceniju svog života a Milosav dvadesetak godina mladji. Isterali ovce na polje, polje široko a vremena na pretek. Milosav je imao veliko stado a pored toga i ovna pa mu se deda Sada umiljava, dolazi vreme, trebaće mu.

„Neznam dalii znaješ, ja se nesam rodil u Potok, rodil sam se u Jakovac, tam sam došal. Mati mi se tuj rodila, baba Rumena, ajd i nju da pomenem, dobra bila, Bog da je dušu prosti. Neznaš ti nju, udala se u Jakovac, tam živela. Ujća mi nee imal decu pa me posinili, imaal sam pešesnajes godine, taman sam počel da se zamomčujem. Trebalo starejega brata da posine, on nee tel pa dali men.

Gočkaa godine smo se služili sas krave i volovi. Ja mlad, bil sam u snagu a sas govedu sporo. Deda Vlada kupi kobilu, Jula. Odma si je imala godine. Očuva dve ždrebetu. Ujća mislel da takoj poevtin dojde do mlad brav, da ga poevtin košta. Obe otoše u rat, nesuu došlee otud. Kad se rat završi ja ednu najdo u Svrljig. Idoo da ju uznem, al kad pogleda ono od nju nema ništa. Ostai ju tam gde je... Boga mi, sas Julu smo se mi gočka služili, al ostare. Nee više moglaa da se ždrebi... Jedan dan svrnuli ciganje, ja im ju teslimi... Pak smo se nekolko godine služili sas krave. U štalu smo uvek imali po nekolko. Kad ima konj one služe samo za telci i mlekoo.

Otišal Dobrivoj tam negdee daleek, po Banat pa od nekoga švabu kupil crnunu kobilu, još smo bili u Potok, još nee bil na službu. Zvali smo ju Lela, i ti ju znaješ. Išli sas Rade iz Trnovac zajedno. I on tagaj kupiil konja. Doterali i' zajedno na voz... Bilaa rasna kobila, Nonius... Služili smo se mi skoro dvajes godine jako ubavo sas nju. Stoka kano čoveek, samo takoj. Znala svaći put i krstoputinu, svaku njivu... Edanput babana pošlaa sas nju u Staro saloo da šiša ovce, ovce bilee na bačiju, tagaj smo imali godžaa. Išla nagore uz reku išla pa zaminula kolibu, nastaila za Radičovci. Kobila išla do Rakljicu, dotle znala, tuj smo imali šumu, na gore nee nikad išlaa pa nezna. Izgleda premetila da baba pogrešila pa nee tela više da ide. Terala ju ona, bila, aja jok... Naišal ozgor neći niz put te se raspitala kod njeg. Obrnuli kola pa nazad. Sedal i on da se podveze. Kad stigli do kolibu on je pokazal.

Teret nikada nee ostaila na uzbrdicu a štrandje i amovi nee ćinula. Znala sas kolkuu snagu da potegne. Proba palak, nalegne, pa ako ne ona pak... Dodadee... Odgojila i nekollko ždrebetu. Vaspitala i' ubavo i naučila da teglje samo takoj...

Odradela pošteno svoj vek, počela da zaboralja, prozlila se, nedava da joj se prijde, nedava da se odveže, davi, neče iz štalu, nedava da se upregne... Pričaju ljudi oče takoj brav, kao i čovek kad

137

ostareje, velu „došlo mu predglavu“... Došal kraj i na nju. Uvatii ja edan dan za jular pa na kasapnicu, dado ju za meso...

Seljak bez zapregu ne mož. Toj mu sve. Onaj stoka što ne izlazi iz štalu svaku večer gleda proz vrata i na pendžer da vidi kolikoo je stigla ranaa, dal mož da ju pojedu... Na ranuu smo poviše. Ja, baba i snaa smo tuj stalni. Stareji sin se bil zaposlil, pomladijan na studije, unuk u gimnaziju. Leti, kad je sezona, kad je najgolema rabota svi se saberemo. Onaj što na službu, odmor nee koristil na more kano gospoda nego na njivu. Pomladijan dojde i on. Tuj i unuk, i on na njivu. Nemož se bez konjaa. Uzee ja pare od kobilu, dodado malko, pa u Palanku na pijac...

Kupi ubavoga konjaa, konj mlad trogodišnjaak, štrojen, u punu snagu, poluštajerac, braončas, na oko lep kano nacrtan, miran - ovca, jedee iz ruku, dozvalja svakome da mu prijde, da ga pomiluje. Jaše se... Te ja da ga uznem kaulom na mesec dana ali onaj nedava. Ako oču ovak oču ako ne ništa. Idoo ja na tam na ovam po pijac. Ima još konji ali edan ovakav edan onakav. Na ednogaa fali ovoj na drugoga onoj. Ovaj najbolji na oko... Kupii ga ja, ujašaa pa ajd ozgor. Sve je od Palanku pa do dom išal kas i toj nesam ga ja teral, takoj si on tel...“

Mi seljaci, kad je u pitanje kupovina, jako smo nevaljašni. Kad je na prvi pogled neštoo dobroo, mi počnemo da čačkamo što je takoj, što je ga onaj prodal. Mora neštoo da ima... Dok se pazariš ne pituješ za manee, gledaš pa ako neštoo vidiš, vidiš a ako ne ništa. I da pitaš neče da kaže, nebii ni ja rekal. Retko je da nećii, kad se naplatite rekne pazi na ovoj, pazi na onoj, obratii pažnju...

Vezaa ja konja za jasla. Gleda ga onaj stoka što beše u štalu, gleda on nji. Treba vreme da se naviknu... Turii mu ja malko od sence da pojede. Kad je konj umoran voda mu se ne dava. Turi i na ostalu stoku da im ne ide vodaa na usta. Videle baba i snaa da sam doveel konja pa dojdoše da ga ocene... Dopade se i na nji... Beše znojan, cel put trčal. Uzee ja slamu te ga izsenjaa, takoj se raboti kad je konj znojan... Snaa kano i sve ostale nemožee da oćutii pa velii, če vidimo jutre kakav je. Ja se uapaa za ezik, oćutaa...

Jutre dan turii prašač na kola, sedomo na dasku pa ajd da isproodimo kukuruz u Kovilače... Stigomo na njivu. Upregomo ga u prašač. Snaa vodi ja držim. Teglji on onaj prašač, ne oseča. Isproodimo celu njivu za čas. Vezaa ga ja za kola, u kanate seno. Uze on da jede. Mi uzemo matiće pa od kraj... Zadovoljni, zadovoljni... Nemož seljak bez zapregu. Koji su po sitni oni i takoj i takoj, el kopaju izred el plate te im neći projde, ali na nas imanje golemoo. Stalno treba...

Projdee takoj skoro cela godina. Ma milina ednaa. Sednemo u kola, on ide sve kas. Nikoj ga ne tera, sam si takoj. Samo se obdziramo od milos dal ni nećii gleda... Pojdemo u Palanku, išli smo

138

često, skoro svaku subotu, imali smo gradinu u Timok pa idemo na pijac, on trčii cel put. Kad pojdemo ozgor on pak isto. Digne glavu pa kad kreene...

Dojdee jesen, uprmo ga mi u oranje. Treba da se izoree za pčenicu, da se poseje, da se zagrapa, esenje oranje. On poče da pokazuje svojuu narav... Kad pojde, on ide. Teglji po bolje i po više od drudji konji ali kad ga zaustaiš, a mora da se stane, da se obrneš, da izneseeš plug, da ga očistiš, on neče napred pa ga ubi. Molimo ga mi kumimo, svetojovanimo, tegljimo sas djizdjimi, tegljimo napred za uzduu, aja jok. Ne mrda iz mesto pa Bog. Ukopa se pa tuj gde je. Varaamo ga mi edno vreme sas leb, sas detelinku. Dademo mu da pomiriše pa se izmicamo predi njeg, on se polakomi pa pojde. Kad pojde on posle ide, ali mora pak da se stane. Tagaj nastanu muće... Isteruvali smo mi po pet šes brazde, ne stanjujemo. Plug na ruće iznosim na kraj kad se obrčam. Zagrapuvali smo celu njivu, sve se snesem, nesmem da stanem. Ako se stane gotova je rabota... Probuvali smo da postojii sat, dva, da se poodmoori, da mu se dosadi u mesto. Ma jok, ništa ne pomaga. Neče pa neče... Gledamo da vidimo dal možda neštoo u am ima pa ga bodee. Nema ništa... Poče i sas kola takoj. Ako stane, više ne poodi. Mož ga ubiješ, zajnatil se, ne mrda pa Bog. Edan put stanul u avliju podi orejan. Bili smo na žetvu. Natovarili smo dvatrinaes džaka, nesmo više, toj za konjaa nee ništa. Staanu on tuj pa ni na gore ni na dole. Varali smo ga mi po neći put, poteramo ga ko bajadji nizbrdo, kad pojde on posle ide. Neče da pojde pa Bog. Stura ja džakovi da smalim teret. Ostaše tri džaka na kola, neče i neče. Sve sam ga ubil. Da sam nešto bil pri paruu ubil bi ga na mesto. Pa Dobroslov je mogal tija tri džaka na grbinu da iznese na tlakanu a on neče...

Rešii se ja da ga osiguram. Išli tagaj onija sas tašne, zvali su i' dozadžije. Osiguruvali usevi i stoku. Beše tuj neći i iz Elašnicu. Došal edan dan u avliju, kao poručen. Nudi da osigura usevi. Ja veliim, el osiguravaš stoku? Osiguravam... Kvo bi ti osigural? Pa osigural bi konja... Može... Kvo mu je?... Znaju oni, čim se neći sam ponudi, ima neštoo. Pa nee mu ništa, el ono mora da mu nešto bude. Služim se sas njeg?... Da ga pogledam. Ajde brate pogledaj. Ulezomo u štalu. On ga gleda, proverava da li je zdrav, da li mu nešto vali... Znam ja, baš njega briga, radi on od učinak. Njemu važno da napraji što više osiguranja i da stoka ne nastrada baš odma. Da projde neko vreme... Evee gledaj: Uvati konja za džuće pa mu pokaza zubi. Dado mu cvekloo, on ede. Dado mu malko sence, jede. Ponudi ga sas vodu, on pije. Kvo očeš više? Ima svi zubi, ede, pije. Stoka kad je neštoo bolna ona neče. Sam si videl, nee mu ništa... Sedomo podi šupu. On turi tašnu na kolena, izvadi blok, napisa kvitu, potpisa. Na kvitu unapred bil udaren pečaat. Ja udari prs, nesam pismen. Ocepi on onaj lis pa mi dade... Ja izneso šišence sas rećiju te popimo...

139

Baba da me ubije, davaš pare na državu, mažeš na masne gusće nodje. Bi i men krivo, al kvo ču. Uvatil sam se u oro... Služimo se mi sas konjaa ali on sve više i više poče da otkazuuje, onaj njegov narav sve više i više pokazuje...

Dok sam se obrnul, prošlaa godina. Dojdee onaj da obnovi osiguranje. Ja obnovii. Sreća baba nee bilaa dom, ubila bi me... S' vremena na vreme zateknem ga ja takoj u šalu oslonil se na jasla sas prljicu pa se napinja. Izudaram ga sas tovagu, on se vrne nadzad. Jede, pije vodu, ali vidim ne sas njega baš sve uredu. Nastaii ja takoj krišom da mu produžujem osiguranje. Baba več toj i izgubila iz vid...

Projdee gočkaa vreme, produžuvaal sam mu ja osiguranje dal tri put dal četri... Ulezo edno jutro u štalu, on lipcal. Sinoč mu nee bilo ništa, jel normalno, pil vodu a ujutru ete... Velim ja na babu da preuzne stoku, njeg da ne dira a ja oto u Palanku da prijavim slučaj. Do Zuniče pešći, odotle uvatii vooz... Primiše me onii. Ispričaa im ja kvo se desiilo. Obećaše mi da če danas Crnič da dojde kude pladne, če pojde porano pa če da svrne kod men i naprai zapisnik na lice mesto, dotlee ja da izvedem veterinara da konstantuje smrt...

Sedo ja na voz pa u Novjan, onii nadležni za Elašnicu. Imal sam sreću, veterinar bil u stanicu. Kazaa mu ja kakvo je, on veli da idem dom, čas malko če da dojde. Ima nešto zakazano u Jakovac pa če tagaj. Uvatii ja put pod nodje pa dom... Neebi čas, dojde veterinar. Pituje me kvo mu je biloo. Velim ja, nesam ništa premetil, nee mu bilo ništa. Sinoč jel, pil, ocutra ga najdomo. Pa ništa, ču napišem uzrok smrti nepoznat. Platii mu ja, mora čovek i za lipcaloga konja da plati izlazak. Ostaji mi on edan primerak od zapisnik... Taman si otide, beše prošlo pladne, stiže onaj iz DOZ . Uvedo ga ja u štalu. Dado mu zapisnik od veterinara. On ga uze, gledaa u konjaa, gledaa u onuj artiju, gledaa u men... Izlezomo napolje pa sedomo podi šupu... Potraži polisu, ja mu dado... Pisuvaa tuj nekvoo pisuvaa. Kad završi dade mi te udarii prs... Kvo sag? Pa ništa, veli on. Čekaj. Pare če ti dojdu na poštu... Ostaji mi edan primerak od zapisnik i oneja dve artije što mu dado da vidi pa si otide....

Oknu Danila te ga zakači sas traktor pa u Sadopolje. Iskopaa rupu, prekola ga sas čobrnjak pa zatrpaa... Kvo češ, šteta golemaa al' računam imam onoj osiguranje. Istin, odrali me za teja nekolko godine ali bolje što nesam prećinul. Ima neka nada...

Čekaamo mi, čekaamo... Danas, jutre... Danas, jutre. Nema ništa. Ajd ja, ujaša pantalone, pa u Palanku... Predmet tuj gde je. Na početak. Veluu, gde si ti do sag? Treba da se obračuna vrednost ostatka ali toj nemože dok ne doneseš sve kvo treba... Pa kvo treba?.. Pa eve ovak: Prvo, treba ti overen prepis polise što si osigural konja, pa zapisnik procenitelja, pa tagaj da nabaviš potvrdu kolkaa je bilaa vrednos konjaa u momentu nastanka slučaja, pa veterinarsći izveštaj o nastalom slučaju, pa da izvadiš istoriju bolesti, dal je konj

140

popre bil bolan, od kvo je lečen i s' kvo je lečen, pa tagaj uverenje da meso nee imalo nikakvu vrednos, da nee moglo da se upotrebi, pa potvrde kolkoo si uzeel za kožu, kolkoo si uzeel za rep i grivu i kolkoo si uzel za potkoovice. Kad sve toj pribaviš, ti donesii pa če obračunamo... Gledam ja nji, gledaju oni men... Eto takoj, kako za svi, takoj i za teb... Takvi su uslovi... El si čital onoj na polisu od pozadi što piše sas sitna slova. Čital sam djavola, ja sam nepismen...

A bre decaa, ajde da vi nešto zamolim... Ja sam star čovek, ne mog sve toj da popantim, napišeete mi na ednu artiju kvo sve treba da pribavim pa če neći da mi čita... Napisaše mi oni pod jedan, dva, tri, ne mog se setim više dal beoše devet el deset stavće, pa mi dadoše...

O Bože, prekrstii se ja... Izlezo napolje, oto u park pa sedo na klup da se malko priberem... Kvo da rabotim? Za prepis polise toj je lasno. Polisu imam, ču otidem u sud na pisarnicu i toj če mi tam završe. Izveštaj veterinara, toj imam. Ali kuj da mi izdade potvrdu kolko je vredeel konj u momentu nastanka slučaja. Pa toj, neznam dal ima negde da se izvadi za živoga konja a kamoli ovak. Kojii još posle dva meseca otkopuje zakopanoga konja, dere kožu i stura potkovice... Ajd i da ga otkopamo i oderem ali kome da prodadem smrdelu kožu. Toj se več raspadlo.... Mora neštoo da smislim... Da izvučem kolko tolko dok se nesuu popišmanili...

Ajd, dok sam tuj u Palanku da probam neštoo da završim, da ne bijem pak nodje... Gde da najdem uverenje kolkaa je vrednos za konja? Misle se ja, misle, pa ajd kod veterinara, mož on nešto da znaje. Znal sam ja kvo če mi rekne i da nesaam ni išal kod njeg, al ajd... Velii, ja mog da ti lečim stoku, da ju osemenim, ali ja nesam džambas. Ja neznam pošto ide stoka na pijac. Veliim ja, znam da ti nemož takvo uverenje da mi napišeš, ja toj od teb i ne tražim, ali kao računam ideš po ljudi, stalno si pokre stoku, čuješ. Mož da si čul, da je neći imal takav slučaj... Neznam... Neznam kako da ti pomognem... Pojdoo si ja, on me oknu. Prisetil se neštoo, veli: Što ti ne otideš na kasapnicu pa da ti onii dadu uverenje kao za prinudno klanje... Bre, mislim se ja, toj nee takoj loše...

Apara, tupara, apara, tupara, oto u Jezavu na kasapnicu. Pitaa ji uzimaju li konji na prinudno klanje. Uzimamo velu, samo mora da imaš uverenje od veterinara. Pa kakoo plačate? Plačamo od ćilo. Meri se. Mož da biraš, očeš živu meru, očeš da se zakolje pa da se meri meso... Pošto je živa mera, ne kazijem im da mi je brav nastradal i za kvo mi toj treba? Pa tolko i tolko... Star sam čovek, kad biste teli da na dedu napišete kolko plačate po ćilo za živu meru i da udarite pečat, učinili bi mi golemuu uslugu... Snažališe se oni na men... Očemo, što da ne, toj bar ništa ne košta... Napisaše: Prinudno klanje, konji, živa mera, tolko i tolko po ćilo. Overiše. Ja im se zahvalii...

141

Gočkaa sam se zadržal, prošal več dan. Dojdoo dom, ništa na moji ne pričam... Mislim se kvo ču dalje...

Setii se ja preko noč kvo ču... Odneso jutrom mlekoo, ispraznii kante, pa u zadrugu. Najdoo dvojicu. Popimo po edno čokanče. Ja im za toj vreme ispričaa kakva me muka muči... Treba mi izjava dva svedoka kolkoo mi je bil težak konj... Pa imalo je ga, prisečaju se oni, tuj, kude šestotin ćila, nee manje. Očete li vi da mi potpišete na šestotin ćila? Očemo, što da ne. Otomo u mesnu kancelariju. Šef napisa izjave na mašinu. Pokaza im gde da potpišu, oni potpisaše. On overi... Mislim se ja, dobro je... Sedomo pak te popimo po još edno čokanče. Oni ostadoše a ja uzee kolice sas oneja praznee kante pa krenuu dom. Niz put se bijem sas pamet dalii sag da idem u Novjan po tuj istoriju bolesti el jutre. Bolje jutre, bolje je da otidem porano. Sag veterinar mož da je več negde zašal. Danas da si vidim neku rabotu.

Jutrom završii sas mlekoo pa u Novjan. Pešći, kuj če ti čeka autobus. Zateko doktura, bil tuj. Kazaa mu što sam došal... Stanu on uz ednu kutiju sas kartoni što i' drži na raf. Preturaa po nji, preturaa, pogleda u men, zavrte sas glavu pa prejde na drugu kutiju... Nema velii... Pa nema velim ja. On nee bil bolan, nee lečen. Pa kvo sag da rabotimo? Pa ništa. Napišii mi toj što je. Konj nee bil bolan, nee lečen u ovuj ustanovu, uzrok smrti, ti si bil na lice mesto, nepoznat... Pa dobro... Napisa mi on toj takoj, potpisa overi. Ja platii kolko košta pa taman da krenem, seti se da ga pitam i za onoj drugo, gde da nabavim uverenje da meso nee bilo za upotrebu. Veli on, kod men, ču ti napišem i toj. Dobro. Napisa, potpisa, overi. Ja platii taksu, zahvali mu se pa pojdoo... Idem uz drum pa se mislim, tolka me rabota čeka a ja razodujem na tam na ovam. Al kvo ču, moram...

Jutre dan, digomo se mi sas babu po rano, naranimo stoku, pomlzomo, ja odneso mlekoo, ona ostade. Kad završii sas mlekoo, ja najdoo četri stare ploče od konjaa, turi ji u cedilo, uzee onoj što sam pribaviil od dukomenti pa ajd u Palanku. Taman sam bil kod Ravansči put ono naide neći pa me poveze... Najpre svrnuu u otpad, toj mi bilo na put. Otpad tagaj bil tuj na početak, odma kad se projde ćuprija pa desno, posle ga premestili. Istreso oneja ploče na vagu. Izmeriše ji onii, napisaše mi dve kvite, ednu za nji ednu za men. Obračunali mi kao staro gvoždje. Nikakve pare al eto, donel sam pa moraju. Vide i onii da ja nešto mutim, ali baš i' briga, ne krše nikakav propis.

Otoo u sud na pisarnicu, toj več uhodan postupak, prepisaše na mašinu onoj što piše na poliisu, obrnuše od pozadi pa udariše onaj golemijan pečat, napisaše da je verno originalu i da sam platil taksu po taj i taj član zakona, potpisaše, udariše i onaj mali, okrugal pečat pa mi dadoše.

Ostade koža, rep i griva. Za kožu oto da vidim u kožaru. Kožara beše tuj negde, odma pokre pijac. Golemaa zgrada. Štavili

142

kože od ovce, svinje i telci. Neznam kome su i' prodavali... Boože, što je toj smrdelo kad projdeš pokre nji? Kakoo li je biloo na oniija što rade tam? Mora da su se navikli, obdušili se... Ulezo da vidim mogu li tuj nešto da učinim. Unutra smrdii, nemož se diše. Kazaše mi gde je magaciner. Najdo ga ja. Izlaga ga kao ču davam konja na prinudno klanje pa bi prodal kožu... El kupuju toj? Kolko plačate?... Pogleda me on pa veli: Pa mi bi po pravilu trebali da otkupujemo i toj ali ne kupujemo, retko da nećii ponudi. Ako se desi jednom u godinu. Kvo da rabotim sas ednu kožu? Da su poviše pa ajd. Kod nas se konji ne kolju. Toj nešto baš ako bude takoj na prinudno, ali i tagaj, kuj če se sas toj bakće. Vrlje kožu u djubre, poedu pceta pa gotovo... Pitaa ga ja imaju li onii cenu za toj? Pa imamo, velii, eve, mož od ćilo mož od komad... Kakoo da obrneš toj jevtin, za toj nemož da uzneš ništa. Ne isplati ti se da ju tegljiš dovdee... Ma ne men važno kolkoo ču da uznem, nego, očeš li ti da mi napišeš kolkoo može da se uzne za ednu kožu? Da ti napišem brate, mada do sag nikome nesmo toj davali... Ajde, molim te ko brata... Napisa mi on, potpisa, udari pečat... Velim mu ja da mi je učinil golemuu uslugu... Dobro ako je takoj... Gleda me on, ništa ne svata...

Ostadoše rep i griva. Mislim se, mislim. Nikoj kod nas ne praji violine i gusle. Komee da ponudim? Od kogaa da uznem napismeno. Mož' po Svrljig, Niš el Zajčer da ima onija što praje četće, al' koj če sag tam da se mlati. Koj če tolko da se dangubi... Pogledaa na crkvu, pola dva, ima još vreme. Rešii da otidem sas onoj što sam sabral u DOZ da probam...

Čuknu na vrata. Ima još vreme, nesam zakasnil, rade do tri. Ulezo unutra, kazaa im za kvo sam došal. Kazaše mi na koja vrata da uleznem. Ulezo ja, izneso onoj što sam pribral te pokaza... Za grivu i rep velim nemam, ako može nekako...? Uze on oneja artije, gledaa ednu po ednu. Preturaa i' na tam na ovam... Ovdee nema kolkaa je bilaa vrednos konja. Pa nema, velim ja. Ima kolka je bila živa mera i kolko plačaju po ćilo na kasapnicu za prinudno klanje pa se obračuna... Opet uze da lista oneja artije, gledaa u nji, vrte sas glavu... Gledam u njeg pa se mislim, dal če da prihvati?... Dobro, dobro je, može i takooj. Za ovoj što nemaš, star si čovek, če ti progledamo proz prsti... Pitaa ga kvo sag ja da rabotim? Pa ništa, veli on... Idii dom pa čekaj. Na osnovu ovoj što si donel mi če da obračunamo ostatak. Pare če ti pratimo na kućnu adresu.

Čekaa ja čekaa, gočkaa je vreme biloo prošlo, več sam se bil i prenadal... Stigoše pare za konjaa. Donese poštar. Nee mlogo, nee mogal za toj da se kupi drudji konj...

U prvu subotu uzee ja teja pare i dodado od junicu pa u Palanku... Ispazarii krasno ubavu kobilu. Pet godine, nee imala više. Zvali ju Mira... Kad se naplatimo onaj što mi ju prodade velii ako ju

143

nekad' prodavam prvo njeg da ponudim. Nikad ju nebii prodaal ali mu zor za pare... Mislim se ja, eve i ovaj izbacuje parole...

Doteraa dom... Bože što smo se slatko sas nju poslužili. Mirna kano ovcaa, nezna da zabuši, jedee sve. Očuva nekolko ždrebetu, i oni koje od koje bolje. Dojde mi takoj paraunuk, proodil, dočekal sam i toj fala 'e Bogu. Snajka ga teslimi na babu. Nee se ona, kao što ima snaee, grozela na nas stari, nee tolko terala higijenu. Predade ni ga pa si gleda svoju rabotu. Kad se detee zamaže, ona ga omije, okupe, presvlče pa pak... Uznemo ga ja i baba, edan za ednu drudji za drugu ruku pa u štalu. Detee željno za sve. Živii u varoš pa mu voljaa da vidi stočicu uživo, da ju pipne, da ju pomiluje, tam toj nema, samo pceta po put. Baba ga drži za ruku da ne otide medžu krave a ja praim prestavu. Uleznem kod kobilu, milujem ju po glavu, davam je da ede iz ruće. Ona opušti džuće pa sas nji ovak uzima, neče sas zubi, da me ne povredi. Tegljim ju za uši, tegljim za rep. Namestim se, ona mi turi vrat na ramo pa takoj držii glavu. Pomaznim ju po nogu pa reknem Miro, daj prednju nogu, ona podigne. Potapkam ju po butinu pa reknem Miro daj dzadnju nogu ona podigne, ja podmetnem koleno kano kod kovača, podržim takoj malko pa puštim. Podmaknem se podi nju, tagaj sam toj mogal, pa ju podizam sas grbinu, ona ćuti. Mlzem ju, ona se namešta. Dojdem od podzadi pa se promaknem medžu nodje... Kano ovcaa. Paraunuk gleda. Nee videl uživo. Ima na televizor ali toj ne takoj... Tuj i ždrebe, dojde i ono te me liže. Mirno kano jagnje. Uznem paraunuka pa ga unesem. Ždrebe prijde. On ga pipa, miluje po glavu, duma aoo, aoo. Ono ga liže po ruće, njuška. Turim ga na ždrebe, kano bajadji jaše, ali držim ga. Stoka je toj, neče onaa, ali mož se potplaši.

Godine projdoše. Ja ostaree. Vreme se menja, dojdoše traktori. Stariji sin, i ako je još bil na službu preuze sve. Kupi traktor, naprai po jakaa kola, kupi frezu, pa sag sas toj. Dojde takoj za vikend el na odmor. Namesti te koristi odmor u dva dela, gleda kad je udarno. Doodi u subotu i nedelju. Naprai slobodni dani pa dojde... Prestamo da prezamo kobilu. Ne izlazi iz štalu, sedii sas ostalu stoku. Dobraa brate, ali od nju sag samo trošak. Toj što očuva po edno ždrebee preko godinu, samo toj, toj nee ništa, nemož sebe da obdržii.

Ednu večer, Zorka valjaa beše umreela, sami smo sas babu bilii dom. Večerujemo mi kad neći čuknu na vrata. Kuj li je sag u ovoj doba? Nikoj kod nas takoj dockan nee doodil. Digo se ja od astal, upali spoljnu sijalicu pa izlezo na prag. Vidim nepoznat mi čovek. Gledamo se mi takoj, gledamo. Poćuta on malko pa velii: Ti izgleda men ne poznavaš? Nemog se setim koji si, velim ja. Pa od men si kupil kobilu... Ooo. Ajde ulazi u kuću... Sedi uz astal... El si gladan? Pa nesam baš. Turi babo i za njeg tanjir, onaa tuuri... Povečeramo, mi. Uz večeru on ni ispriča kakoo, od kako ni prodal kobilu uzimal nekolko konja al' sas nijednoga nee bil zadovoljan... Evee idem sag

144

od vašar iz Zajčer. Nesaam mogal ni dole da najdem brav kano za men pa rešii da svrnem kod vas, da vidim dal ste ju prodali, dal ste mož rešili da ju prodavate?... Če ju prodavamo. Ostareli smo, nemožemo više. Sin kad dojde, on si raboti sas traktor... Osta on kod nas te prenoči. Digomo se jutrom rano. Ulezomo u štalu. Onaa sve u njeg gleda, mora da je ga poznala. Veluu, konj panti...

Vrnumo se mi u kuću, doručkuvamo, naplatimo se... On nestrpljiv oče da krene...

Uzee ja da ju odvezujem, ono me steglo nešto podgrudi, neka tugaa mi u mešinu, samo što ne zarovem. Kolena mi se tesuu, stojim pokre nju a nodje kano da nesu mojee, nemog sas nji da komandujem, kano da sam na trupovi. Baba stojii na sred štalu pa gleda, ništa ne vrevi, vidim ja i na nju nee lasno. U glavu mi samo nešto zujii, čini vuu, vuu, vuu, kano neći sateliti. Ruće mi se tresuu, prsti neče. Bože kvo bi sve dal kad bi moglo da ostane... Nemože, takoj ni pisano. Palak ja palak pa ju nekako odvezaa. Povedo ju proz štalu, idem kano da nesam ja, kano da sam kontuzuvan. Niti znam gde idem niti kvo rabotim. Uvatiil sam pravac pa takoj. Kano da ne komandujem ja sas samoga sebe nego neka sila. Sve mi se smutilo u glavu... Ja napreed, ona po men, onaj stoka što beše tuj svako u nju gleda. Kao da znaju da više neče da se vide... I onii ju ispratiše.

Izvedo ju ja iz štalu pa mu dado. Potraži on da turi nešto na nju. Vidim, oče da jaše. Pitaa ga el umela da se jaše. Velii, jako se ubavo jašala... Dado mu ednu staru pokravicu. On ju sklopi pa ju prevrlji preko nju... Bi mi krivo što nesaam znal, volel sam i ja kad sam bil mlad da jašem... Prineso mu stoličku on se potkači pa ujaša.

Stojimoo sas babu pokre štalu i gledamo na dole kude put kako otode... Znal sam ja, nikad više neče da se vidimo. Izgleda da je i onaa toj znala, ootide a ne obrnu se da ni pogleda. Grabi da ju ne stigne tuga, a možda se obraduvala što si videla prvoga gazdu, možda znaje da ide tam gde se rodila pa se raduje...

Ej Dinko, Dinko, ja sam misleel če ni onaa odvezee a onoo če ni voze sas traktor.“

145

DEDA SADA UBIL SMOKAA

Deda Sada i baba Dinka ušli u devetu deceniju. Stariji sin ostao sa njima. Još uvek beše negde na službi, još malo pa će u penziju. Mora da obezbedi egzistenciju i sebi i roditeljima... Država se slabo stara o seljacima tih godina, uglavnom su prepušteni sami sebi. Imali su oni još jednog sina ali kad dodje vreme za ženidbu on ode od kuće. Ona beše jedinica pa kako je u ovom kraju običaj kad u kući ima dvoje muške dece on ode od kuće. I ako je sa službom bio daleko, starao se o zdravlju svojih roditelja. Možda su i zbog toga doživeli duboku starost... Snage nema za rad na njivi. Penzije nema. Deda Sada i baba Dinka kao i svi u njihovoj situaciji, uglavnom su se sami brinuli o sebi. Sin im obezbedi hranu i plati obaveze oko kuće, porez, samodoprinose, struju i ostalo. Unuk im pribavi drva za ogrev. Za stare ljude je mnogo važno da ima čime da se greju kad naidju hladni dani... I ako su mogli da žive uz pomoć sinova i unuke, nisu sedeli skrštenih ruku. Ne može to seljak tek tako, da skrsti ruke pa sedi. Deda Sada je čuvao ovce. Imao je po pet, šest bravi. Koliko da se zanima, za svoju potrebu, za jaganjce i sir... Da ima i on kao ostali, da zakolje za Djurdjevdan, za Trojicu, za sveti Jovan. Da se pokažu kad im dodju unuci. Da bude sira za uz vruću pogaču, pečenu papriku i poparu. Mleko nisu voleli ni jedno ni drugo. Baba Dinka u toku godine odhrani po jednu svinju, koliko za mast i meso...

Početkom leta, kad naidju vreli dani, sa ovaca treba ukloniti vunu, treba ih ošišati. Nekada je vuna bila cenjen seljački proizvod a danas se niko za to ne interesuje. Niko neće za vunu da ošiša ovcu pa su deda Sada i baba Dinka morali sami... Nikud ne žure... Jednu ovcu danas, jednu sutra... Dešavalo se da neku ošišaju do pola pa sutra nastave... Za desetak dana ošišaju sve. Uz šišanje, koje je za njih bilo i neka vrsta ceremonije dobro se ispričaju. Vrate se u mlade dane. Evociraju uspomene...

Otskočilo sunce visoko... Opekla žega... Starac dovede ovce kući, pojede malo koliko da povrati snagu pa uhvatiše onu poslednju, onu što beše nekako divlja, što se uvek beše teško davala pa zato osta na kraju. Da ošišaju i nju da se ne „obari na suncu“. Uhvatiše je na prevaru, polakomila se za komad hleba. Uz dugogodišnje iskustvo i Božju pomoć je oboriše i okrenuše na ledja... Problem je dok se

146

ovca ne stavi na ledja, posle je lako. Posle baba Dinka može sama da je drži. Samo balansira da ne dohvati nogama zemlju... Deda Sada naoštrio makaze pa polako...

„U malo da zaborajim da ti se požalim kvo mi se danas desiilo“, započe deda Sada priču... Pričao je tiho, polako, razložno, slikovito, kao da prisustvujete dogadjaju. Mnogi su voleli da ga slušaju. Zaustave ga tako kad ga sretnu da ide sa ovcama pa se sa njim ispričaju. Govorili su za njega: „Mloogo pametan starac“... Od kad ga pamte beše uspravan, žilav, sitan i mršav. Niko ne pamti da se nekad požali na zdravlje. Da se nekad požali na Boga. Beše jednom operisao bruh i to je sve za ceo život... Zbog tolikih godina koje bejahu na njegovim ledjima idjaše polako. Noga pred nogu... Ono nekoliko ovaca što beše čuvao, dok idu putem, svojim mekim toplim vunenim vratovima, jedne sa jedne, druge sa druge strane miluju i greju mu kolena a svoje glavice guraju u noge duvajući pravo u opanke kao da žele da mu zagreju ostarele noge, da razmekšaju prste, da povrate život u njima, da podmlade ostarele žile.. Nezna se ko koga čuva i vodi. Nezna se ko o kome više brine. Otimaju se koja će uz starca...

„Oteraal sam ovce onaam u Škodrino polje kod Ravansći put“, nastavi deda Sada: „Ovce pasuu onuj zelenuu travu pokre drum podi jabuće i oresi a ja sediim. Sedal sam gore a nodje mi u šanac. Nemog da savijam nodje u kolena. Kad i' savijem onee se nekude zgrče, ukrute, pa posle nemog' da i' ispraim. Potprl sam se na tovagu i takoj ćutim. Takoj mi naj lasno. Kad zatreba, takoj se naj lasno dignem. Kad sednem na ravnoo, cel dan se dizam. Dok se ja dignem ovce stignu u Zajčer. One takoj pokre men, takoj im slobodno. Znaješ i' sama kakve su plašljive... Ja nagluv... Ma šušne neštoo tuj pokre men... Pokre moje nodje... Tuj, u šanac... Mrda travaa... Pogledam ja... Kvo mož da bude drugo?... Miš... Svudee rupe od miši... Neebi čas, pak mrdne travaa. Ajd ja, nedaa mi dupe mirku, da vidim kvo je. Rčnem ja sas onuj tovagu u travu ondee gde se tresee. Onoo preestaa... Počekaa malko, travaa pa poče da mrda. Ja pak rčnu. Kad ono smok... Podiže glavu nadi travu, tuj baš pred men. Istegljil šiju kano gusan. Gleda me pravo u oči... Gledamo se mi takoj gledamo... Mislim se kvo da rabotim. Slaba mi tovaga. Da imam čobrnjak el vilu nebi se ja bojal, ali sas tovašku? Slaba, suva, mož' je i trula... A i čobrnjak da imam, gde mi je snagaa... Pa ja bre, kad se setim, kad sam kao dete čuvaal kozee u Staro saloo, jes da sam biil sitan, stanem podi topolu, uznem kamen, pljunem u šaku, pa ju prevrljim odozgor... Pa ja sam u vodeniicu džakovi od sedomdeset i pet ćila dizal u zubi... A sag?... Kad oču sas desnu ruku da upalim sijalicu, ja se ovak u lakat pomagam sas levu. I ja ču da ratujem sas smokaa... Smok u travu, ne vidim ga celoga... Ne vidim kolći je, vidim mu samo glavu i šiju. Učini mi se nee mlogo golem, nee debeel... Ja palak, palak, počee da se izmicam. Nelii on krenu kam men. Ja sas onuj

147

tovašku, ne vidim baš najbolje, nišanim da ga udarim zavrat... Nee mi prvica, tolko sam i' pobil... Ne smem jako da zapnem, bojim se ču strošim tovagu pa kvo ču poosle. Više kano da mu pripretim, ega me mane. Ma jok, ne odustaje on. Na men pa na men... Ja otud, odovud sas tovagu zavrat. Leele kad se on iisuka... Kad pooče da se moota... Ja uudri... Uudri... On se koprca... Vezuje se u klupče... Odmotuje se...Znaje i on da se vardi, pazi vrat. Nema nikoj da mi pritekne u pomoć... Ja takoj, takoj... Nekako ga savladaa. Izlezo iz šanac pa uzee jakuu tovagu... Motku... Od onoj što ovija iz putnu sekciju beoše kresali oresi. Povrnu se, pa što veli narod, stucka mu glavu kano na zmijuu... Pogledaa u ovce, onee si pasuu tam malko podaleek... Kopka me da vidim kolći je. Uze jednu kukastu granju pa ga zakači za sred i istegljii na drum. Na asvalt. Isprai ga popreko... Boga mi, po dlg od polovin put. Mora da je bil blizo četri metra, nee manje. Nee bil mlogo debel, takoj, na sred kano rukaa, ali brate mloogo dlg...

Naide od kude Palanku, ozgor, neći sas kamioon. Kad videe onoga smokaa na put on se zaustaji. Pitaa me: „Jel stari, kojii ubiil ovuj zmijuu?“ Ja mu velim ja. Velii on na men: „ Kad si ti smel na ovuuj alu da digneš ruku ima ti da živiš stoo godine... Mislim se ja, da sam znal kolćii je...

148

DEDA SADA SE VRNUL IZ MRTVI

Došal sam takoj za ednu subotu i nedelju, sedimo sas čiču na balkon pa mu pričam. On puši i sluša. Puši vala kano turčin, za trojicu. Sedi u našu kuću, tuj ima uslovi, čuva babu, njegovu mater. Ostala po dedu, bašta umrel, ja nemog, nema kuj drudji, mora on... Živela si gore u njojnu kuću. Ne mož' sama. Treba je seiz... Čiča, pendzioner, on najslobodan a i mati mu je pa došal da ju poprigleda... Digla se ednu noč, pošla negde, verovatno zbog za radi sebe pa se smlatila. Bašta ju pred zoru našal na patos bez sves... Najpre ju on čuval dok mogal al se naprasno razbole... Do duše bil si on bolan neko vreme al' kril od nas. Po neći put mu samo izletii iz usta: „Babava če me nadživi“. Mi toj nesmo svatali ozbiljno... Sve si rabotil. Kod nas seljaci nee kano kod gospodu pa da se boluje, da se leži. Seljak se bori, teglji, vuče. Ne lega od malko. Kad legne više se ne diza. Računali smo toj si on priča onak, kano star čovek, eto kolko nešto da kaže, al' ono nee bilo takoj. Ubrzo umre... Vodili smo ga po dokturi, bil edno vreme i u bolnicu al' nee imala vajda, nee imal dan. Takoj mu bilo pisano... Mlogo se ubila... Mora kičmu da je povredila. Od tagaj nee stanjuvala na nodje. Mogla samo, kad se probudi, da sedne na krevet, sedi takoj po cel božji dan. Trudila se. Pomicala se sama po krevet. Oslanja se na ruće pa se takoj pomica. Na gornju stranu pokre krevet, tuj uz glavu na stolicu držala ranu. Na patos u dve vlaše od po dva litra voda za pijenje i takoj kad ju napeče žega da se malko oladi. Ostajimo je ranu i vodu, pitamo ju 'el je nešto treba pa si idemo, gledamo si rabotu, ona jede kad je dojde. Obidjemo ju takoj po neći put... Neći put i ne ulazimo kod nju, pogledamo proz pendžer, vidimo sedi, i ne javljamo je se. Ako je se javiš ona odma nešto zakrtuje.

Na doljnju stranu, kod nodje, prosečena stolica za njojnu si potrebu. Bašta je takoj namestil. Takoj bilo naj zgodno. Pomica se pomica po krevet pa sedne na nju te se posluša. Star čovek, kvo če? Do poslednji dan ne dozvaljala nikome da bude pokre nju dok vrši nuždu, sama se starala, znala za sram.

149

U pamet si znala, doduše beše malko pred kraj počela da prebacuje ali samo kad ju pitaš nešto onak. Kad se vodi normalan razgovor ona sve normalno, ništa se ne primećuje... I videla je, do poslednji dan je mogla u iglu da udene.

Pričam na čiču kako sam šnjeval dedu Sadu... Bože što ja šnjevam, kano da je sve istin, kano da je java. Tolko mi jasno u san kano da se stvarvo dešava, tolko jasno da često nemog da razdvojim kvo sam šnjeval a kvo je zbilja... Po neći put ne mog da se cel dan kurtulišem od onoj što sam šnjeval, da se opasuljim. Kad je san loš pa se noču probudim, srećan sam što toj nee istin. Kažem sam na sebe „oh“. Budem srećan... Fala ti Bože kad nee istin ali nikako da toj oteram od sebe, kao da sam stvarno toj doživel... Taman pomislim da sam se rešil od toj pa zaspim ja nastajim da šnjevam tam gde sam stanul... Muka... Kad šnjevam da rabotim nešto teško dignem se po umoran nego što sam legal. Edan put sam šnjeval kano kopam bunar za gradinu, ovak vadim četvrtine, najpre nakopam sas pijuk pa tagaj isvrljam. Kad sam se probudil ja znojan, znojan, golo voda, sve me boli, nemog se odmorim... Po neći put kad vrevim sas drugari ja se za ponešto mislim 'el se toj desilo 'el sam šnjeval?... Ne verujem u ništa dok ne vidim i ne pipnem, takav sam čovek, ti me bar znaješ, ali ima nešto. Mlogo put su mi snovi po nešto predskazali... Pokojna mati je jako znala u snovi, znala koji san kvo znači. Ona u toj veruvala. Mutna voda – pare, bistra voda – slze, nešto zeleno – jad – sećiracija, pesma – rovanje, pečurće – napredak, konji – ponos, kuče – vernos, mačka el lisica – lukavstvo – če proba neći nešto da te prevari - da ti podvali, zajac – brzina, vazdaan je toj znala.

Deda Sada je bil živ. Šnjevam ja njeg ednu noč kano leži na krevet. Došal sam za vikend pa ajd da ga vidim. Legal uzneko, na grbinu, kao i obično, kano što ga znaješ, ruće turil ovak gore podi glavu. Kako si bil danju takoj i legal. Nee se stural. Da li beše preko njeg pokravica el ne, nemog se setim. Leži a usta ovolko otvoril. Zinul, ali nema da rka kano obično. Stanuu ja pokre njeg ovak sa stranu pa gledam... Što ne rka? Pa on kad spi od njegovo rkanje se tovan na kuću trese. Mati edan put, kad tkala ćilimi do kasno noču u oneja sobe dole u štalu, pa kad pošla da legne, kad došla do sred avliju ona od njegovo rkanje mislela da su kurjaci pa se vrnula u štalu te uzla vilu... Gledam ga ja, gleda on men...Iskolačil oči... Ne mrda... Zagledam bolje, zaslušam... Ne dija. Kako bre ne dija? Turi mu uvo na grudi, ništa. Pa on umrel? O Bože! Uze ja ovak sas desnu ruku pa pojdo kude glavu da mu sklopim oči. Velu takoj treba. Ne valja da pokojnik bude sas otvorene oči. Ne verujem u toj al ajd... Nezgodno mi al moram. Takoj se valja. Deda mi je, zaslužil je. Vala i ja sam u neće godine, nesam više dete. Nema kvo da se plašim, neče mi ništa, naši smo. Moram da odredžujem red kad je takoj rečeno, na men sag toj. Takoj ostalo od starina. Sabra ja kuraž pa ajd. Taman da ga dovatim

150

kad on se ovak promeškolji. Trgo se ja. Vidi on da sam se uplašil, da mi nezgodno. Izvadi desnu ruku što mu beše podi glavu, ovak pokaza nekolko put levo desno sas kažiprs pa veli: „Ne boj se, ne ja, drudji, drudji treba“. Još dan danas mi u sveže sećanje onaj njegov kukas prs grub od godine i težak i naporan rad kako sas njeg pokazuje, onej njegove sitne oči, uperen pogled i tih i razborit glas. U toj se ja probudi. Cel dan sam bil šantav, čas čas pa mi toj ponovo dojde na pamet, kano da je bilo istin.

Dojde petak, mi dojdomo ovde. Najpre da vidim dedu. Mora da mu je nešto bilo loše kad sam ga onak šnjeval. Još malko pa če mrak, večera. ... Privršil sam kuću pa da malko odanem, ima još kvo da se raboti al sam potrošil pare što sam planiral za pokre kuću pa dok ne obezbedim još da se malko skrasim i odmorim... Idu takoj godine, ne osečaš kako idu, za čas se ostareje... I ja ostarujem... Ne primečuje se kako proode godine. Samo si od jedanput star. Stvasal sam sas rabotu pa velim, deda odavna prešal devedesetu godinu ajd da ga oknem na rećiju, da malko popričamo, velim i na njeg je volja da bude malko sas men a ja za njeg nemam nikad vreme. On takav kakvoga ga i ti znaješ, krotak, nikoga da ne povredi, neče nikome da je na smetnju pa se sklanja, sve nekako ustranu, sve se plaši da nekom nee na smeču... Ajd ja uz put pokre štalu, on kod orej, otodi nagore. Oknu ga ja. On malko nagluv al čuje za tolko. Velim: „Dedo, ajd' dojdi dole da ispijemo po ednu. Otimaa se on, otima da ne dojde, ritaa se, ritaa pa na kraj prista... Velim če skonča pa če da me posle bude žal, če me grize saves. Čuval je me kao dete. S' njeg sam spal u krevet, medžu njeg i babu. Svaku noč mi pred spanje pričal priče. Na sina sam si pričal iste teja priče kad bil manečak. Još se sečam „Jarac živodarac“ i „Kako pop nosil slugu u džak na grbinu preko reku mesto knjidje.“ Zval sam ga „moj detka“. A vala bistar je toj čovek bil do poslednji dan. Tij, razložan, odmeren, nikoga nee uvredil. Velu za njeg da je mlogo ubavo umejal da priča. Voleli da ga slušaju... Nee se naročito družil sas ljudi, takoj kad se sretne sas nećega na put, u polje, tam kad se najdu sas ovce. Nikad nee lagal, nikad se nee služil sas laganje, s'prevare i podvale. Dešavalo se takoj da oćuti kad nešto znaje što netreba da se kaže ali sas laganje se nee služil. Mlogo je preko glavu i grbinu preteral. Mlogo je tajne znal i čuval. Mlogo si ji je i sas neg na onaj svet i ponel.

“Obrnu se on. Ide palak na dole, staračći, potpira se s' tovašku, noga pred nogu, gumeni opanci, vlnene čarape u sred leto, vlači nodje ali ide, drži se, još se nedava... Sedomo pred podrum... Izneso ja šiše sas rećiju i dve čaše. Sedomo uz astal. Milena donese nešto da zamezimo, da ne pijemo na prazan stomak. Mlogo je ga ona volela, i on nju volel. Ja ne pijem mlogo, takoj po pola čašu na dan predvečer el posle rabotu pred ručak. Nekadaa, dok je bašta bil živ, on me takoj večerom izoka da mu praim drustvo, da „popijemo po

151

jednu“ a toj ni po pola čašica, nee ni on pil... Deda do duše volel da popije, volela i baba... Kad se obere grojze i smulja, do Božič, popiju po bure vino i kacu kominjak. Bašta dok bil živ, vodil račun da im ne ostalja godža pijenje, delil im po malko, kolko da se ne žale na komšije, da se ne napivaju, da im nešto ne bude...

Nasipa ja na dedu čašu, men polovin. Čuknumo se: „Da smo živi i zdravi za mlogo godine“, veli on... Pitujem ga kako je sas zdravlje, star čovek, kvo ču drugo, kvo drugo da ga pitam, retko se vidžujemo, nesam tuj a i kad sam tuj nemam vreme za njeg, stalno neka rabota, neko trčebalo. Kad neći dojde pa sednemo, on ni nee drustvo pa se sklanja... „Pa dobroo, ete, držim se... Staračći. Gledam ovce, gledaju one men... Čuvamo edni drudji“... Ajd da mu ne okolišem mlogo, da ga navedem na onoj što me interesuje: „Ma šnjeval sam te pre ednu noč loše pa velim da te pitam“... „Pa kako si me šnjeval?“ Ispriča mu ja kvo sam šnjeval. Sluša me on pažljivo. Ne prećida me, ne upada mi u reč. Ne komentariše. S' vreme na vreme otide negde dalek pa se vrne, trgne se. Vidim ja ima tuj nešto. Gledam ga pažljivo, pratim, pokušavam da vidim kvo je. Mož oče nešto od men da skuta, da prekrije. Kad završii sas priču, on veli: „Pa jes. Tuj noč sam edva preskočil. Bil sam malko i na onaj svet. Družil sam se malko tam sas onija. Babana me tegljila, u usta duvala i vodu davala, edva sam se povrnul. Nesam ja ni znal kvo je bilo, ništa me nee bolelo, ništa nesam osečal, posle mi ona ispričala. Samo znam da sam bil u krevet i da me juril pokojni Mira, šnjeval sam pokojnoga Miru Lisička... Kano otišal sam u Staro salo, onam uplanin, u branište, u Vrenovac. Od nekude se stvori Mira Lisičko. Isti onakav kakvoga ga znaješ. Sve nešto okolo, kao oče nešto da mi kaže, kano eto da si završi preko men neku njegovu rabotu pa uvija. On, znaješ ga kakav je bil, onak ljigav, iznad situaciju, sve njemu. Kad se nešto seti mora da mu se učini a kano eto nee obavezno, ne mora ako nečeš... Doduše, nemog da kažem, pomagal je i on na drudji, ne nikoga odbil. Kad zatreba, kad takoj vidi sam uskoči... Tera me da im budem tam preseednik. Pa me ubedžuje, pa obrča, pa me ovrta... Nemog ja toj, velim, nesam ja za toj. Što da si zabadam u zdravu petu trn. Ritam se ja, naodim krajišta. Ma jok. Da privatim pa da privatim. Branim se ja da sam nepismen, od pismo umem samo da napišem Sada Jovanović i da pišem brojevi i sabiram i oduzimam, toj sam naučil dok sam rabotil u vodenicu... Ima tam pismeni ljudi, koji več rabotili takvu rabotu na ovaj svet, iskusni... Ma jok, veli, toj češ ti pa ti. Nema kvo da se bojiš. Nema ti ništa da rabotiš. Nemaš nikakvu odgovornos. Ima tam stručni ljudi koji sve toj znaju, komisije, sve če ti bude pripremeno, dobivaš gotovo, samo da potpisuješ. Velim mu ja, ama bre Miro, nesam ja za toj, nesam ja sposoban, eno neka vi bude presednika, reče mi deda za koga iz gornji kraj al sag nemog da se setim pa da me ubiješ. On se po toj bavil godža godine... Vidim ja nemog lasno od

152

njeg da se kurtulišem pa ovak palak, palak da ne premeti uze cedilce sas leb i vodu i sećiru, pa najpre malko naguz, naguz, pa se obrnu pa skrši na dole narebar, pa pokre kladanac, pa beži, pa beži. Bežum ja kolko me nodje nose a Mira trči li trči po men. Ono mi se nekako nodje smalile, odsekle se ali trčim. Ševam levo desno. Idem niz potoci. Probavam da zametem tragovi. Tam sam odrasal, sve mi poznato, Znam i staze i bogaze. Taman pomislim da sam se izmaknul, obrnem se Mira iza men. O Bože što sam se tuj noč smlatil... Dojdo do Lazinu kolibu. Tuj široko, livade, nema kvo da me soplita, lasno se beži, ali se vidi od dalek. Uvati ja po put. Kad dojdo do slog, na dole šuma, gustak, put ide desno, ja skrenu levo podi slog pa trči na dole prema groblje. Mislim se kako da mu umaknem, kako da zametem trag. Računam on trči po čistinu če me pretekne pa če da me zastupi. Skrši na dole, niz vododerinu, niz kupinjak. Zaklanjam se, nesmem po put, nesmem da sam na otvoreno, vidim se od dalek, plašim se da me ne stigne. Trčim niz bujedak, ono zaraslo, nee kano kad sam bil tam, kad sam čuval koze, edva se promicam, sve sam se izgrebal. Ondek, izmedžu lovačći dom i gde bil naš orej prečapa reku pa uz slivak. Osvrnu se, Mira ga nema... Dobro je velim... Tuj prejdo preko put pa uvati uz Kolnik uzbrdo na gore prema Mlaku. Ja star, ono uzbrdo. Zadijal sam se, ču ispuštim dušu. Srce mi udara kano na zajca. Steza me nešto ovdek, ču se ugušim, samo što ne padnem. Edva nodje dizam... Izgrebo nekako uz potok na raskrsnicu kod Tursko groblje. Tuj malko zastado, obrnu se da vidim ima li ga... Na koju stranu da krenem? Da li da idem kam Jakovac i Malu reku, da li da uvatim uz brdo pa da sleznem niz Čuturilo i Poljane u Potok, da li da uvatim kosu na gore pa kam Rakljicu... U taj maa se trgo, probudi se, umoran, umoran, zblskan, skasan. Sav sam se skasal. Otvori oči, Dinka nadi men. U ednu ruku drži čašu sas vodu a u drugu mokru krpinu, iska da mi ju turi na čalo. Ja onak zbunjen. Neznam kvo se dešava... Ona jako ume da se snajde u svakakvu situaciu kad takoj zatreba, ume da duva u usta, da trlja, ume pokre stoku sas razne bolečine, zvali smo ju marveni doktur... Edanput zašila pile kad se omaknula daska od astal kad se sušile slive pa mu izlezla creva na dupe. Mile je samo rekal da creva namokri sas vodu... Izrasal golem petal, posle ga gore u Sastajci uvatila lisica te ga izela, od njeg ostale samo perušine... Zbunjen gledam u nju, kvo li raboti tuj pokre men? Vidim gleda u men, čudna mi nekakva. Veli: „Aj more, što me tolko uplaši? O Bože“... „Pa kvo je mori, kvo je, kvo je bilo?“... Kvo je, kvo je, edva sam te povrnula iz mrtvi.“

Odspal sam ja do jutro pa se digo kano da ništa nee ni bilo. Dinka ostala da si dospi, celu noč bundukuvala pokre men. Pušti kokošće, narani svinju pa sedo da preglavim. Treba posle da puštim ovce, men si čeka. U toj se probudi i Dinka. Mora da sam ju ja probudil sas sudovi. Izbruka me kvo tolko gromam pa se diže i izleze

153

napolje. Nebi čas vrnu se pa veli: „Mora neći da je otkačil od granću, čuje se dzvono... Koji li je bože?... Da nee neći pomlad? ... Da turim i ja nešto u usta pa ču da otidem kod Vidu, Nenad gore u Mesnu kancelariju, ona sigurno znaje. Prinese takvo nakvo pa sede i ona uz astal“

Dok ja na tam na ovam po avliju Dinka bila kod Vidu i vrča se. Veli znaješ li koji je umrel? Koji velim ja? Onaj iz gornji kraj što beše rabotil po opštinu... Znal sam... Kako si znal? Pa ja sam ga načas preporučil na Miru Lisička da im bude presednik. On me tam zamenil i ispriča je kvo sam šnjeval dok me ona vrčala iz mrtvi.

154

KASANDRA

S' narod mož' k'o s' budalu. Mož' da ga zamajavaš kolkogod oč'. Daj mu seriju, utakmicu, pevači el političku emisiju uživo a najbolje drobeno, da ima i za decu i za starci i nema da brineš... Pros narod jakaa država, vlada kojii vlada na narod da viče živeo. Uz takvee emisije ljudi svaći dan po nekolko sati zaboraje na glad, na scepene dreje i cipile, na stan, na grejanje...

Mesec dana pre nego što če da počne da se emituje serija, počnu sas propagandu, da potpaljuju narod. Diza se tenzija.... Emituju po ednu epizodu od nekolko trenutno najpopularne serije u svet, napraje komisiju za izbor pa ko bajadji prepušte na narod, na gledaoci da se i oni odluče, da daduu svoj glas. Svaći ima pravo na po ednu besplatnu SMS poruku. Ljudi se uzne u ulogu, naročito ženee, kao eto i one se za neštoo pitaju... Zamajavaju se...

Uvečer serija a na rabotu cel dan rasprava, imaju temu, kritikuju, usaglašavaju stavovi. Narod ne glup, ali toj jače od njeg. Na seriju kao na pojilo. Sve mož da se zaobidje, od sve čovek da se odrekne i pobegne ali od seriju nikako... Kad je serija nema nikoga po ulice. Onija što su u varoš oni nemaju nikakvu rabotu, badjevašni, za nji nee ni čudo ali seljaci, onii?... Grabe da namire stoku pa trčuu da ne propušte neštoo... Koji rabote u drugu smenu snaode se svaći na svoj način. Neći donesuu televizor na rabotu, drudji se izmaknu pa skoknu do dom... Kad je negdee svaadba el neko veselje, proslava, edan po edan, edan po edan, uz astali ne ostane nikoj. Svirači i oni... Da mi ne zamerite, dok toj tam ne projde, gluuvo kano na „bog da prosti“.

Onija što nesuu mogli da gledaju, zakasnil im voz el autobus, čim stignu dom oni za telifon pa se informišu, grdni računi napraje. Jutre repriza ali koj če toj da čeka... I po autobusi naturali televizori...

155

Uumre deda Sada, ne od boles, od staaros umreel. Valja beše imal preko devedeset i šes godine. Čiča veli: „Primer kakoo ljudi umiru od staros. Retko se vidžuje... Trebalo studenti da dojdu da vide“. Poležal nekolko dana ali do poslednji čas bil svesan i mogal saam da se stara za sebe.

Bilo je posle pladne, slnce samo što ne zašlo. Ja sam ga našal... Otomo sas baštuu da vidimo kvo raboti. On gotov, predal se. Ja uze ednu pogolemu šerpu, turi u nju sitan pesaak pa ju turi na stolicu na dedu pokre glavu, prekrsti se kako je red i običaj, pa upali svečicu. Kad dojdu komšije i rodbina da ima i oni gde da pale...

Dogovorimo se koji če kvo... Nee se desilo iznenade ali mlogo treba da se otpraji. Baba oosta pokre njeg. Ja otoo do čika Slobodana, da ga zamolim, imal telifon, da javi na čika Mile i osalu vamiliju. Baštaa tuuri nosač na fiću pa otide u Palanku da kupi sandak, venci, sveče, obezbedi umrlice, javi na popaa i još ako se takoj nešto seti. Za ranuu i pijenje smo si imali, edino prase... Toj se javi na Francuza i jutre ide po gotovo.

Dok sam išal na dole kam čika Slobodana ja svrnu na nekolko mesta te puštii glas proz saloo. Ljudi kad je takvoo oni doojdu, saberu se, pogotovu što deda Sada bil dobar sas svii. Setii se te zamolii Verišu kad otide knoči gore kod zadrugu da najde nekogaa da bije dzvono i javi na onija što kopaju da negde ne zajdu... Jutre če im pokažemo gde... Kad sam išal ozdol, da ne idem pak, ja svrenu kod baba Dušku te je reko za jute da dojde da bude mešaja.

Vrnuu se dom. Komšije se počeli zbiraju. U takvuu situaciju svaći se za poneštoo ponudi da pomogne. Znaju red i običaji, kvo treba... Nemož sam... Nestal čovek... Žalos, ali po drugako, bil star, preteral vek... Ne toj kano, dalek' biloo kad nestane mlad. Onija što došlii pričaju si ovak normaalno, svakakvo, seljačće rabote. Od mušći što bilii tuji, ono kvo ti ima u saloo, nekolko čoveka, dogovorili se koi če kvo. Koji če da ga kupu i navlčuu, valja beoše Milosov i Lisandrija, koji da vozi, koji okol klupovi i astali...

Dok ja na tam na ovam poče da se stavinjaa. Medžu ženee vidim neka nervooza... Nee noormalna situacija. Neštoo šu, šu, šu. Zaslušam malko, u pitanje „Kasandra“. Došlo vreme da se gleda serija. Tagaj bila jako popularna Španska serija „Kasandra“... Tek bilii počeli sas toj. Mora da je bilaa treća ovak od poznate. Valja najpre beše „Dinastija“ pa „Rosa Salvahe“ pa tagaj ona. Odavna je biloo, nemož čoveek za sve da se seti... Ljudi, kao da im je neći neštoo naprajil, sve ostaljaju pa trču da gledaju... Nema kvo da im zameram i ja sam se bil sas toj zarazil, potpuno i' razumeem... Sag ovoj, situacija, nekako nezgodno. Nemož da ostajiš pokojnika pa da ideš. Ono ima jutre posle pladne repriza ali koj' če čeka do jutre. A i u nezgodno vreme, baš kad je čovek na njivu, kad se zaladi, kad čovek najviše otoljava...

156

Počeše da se spremaju da oblače dedu. Najpre mora da ga okupu, takav red. Ja velim na žene, da idu dole u novu kuću dok mušći ne završe. Ja ču ostanem, ako neštoo zatreba da sam tuj. Ima dole televizor pa nek' gledaju seriju. Ima i šporet, mož' da si ture i kavu. Nek' se snaode same. Nee za žene da budu tuj kad je u pitanje muško. Posle če dojdu... Ono, do skoro je bil' običaj, kad neći umre da see ne pušta radio el televizor dok je žalos... Ovoj drugo... Star čovek... Sve se menja pa i toj. Prestali više na toj da gledaju... Ne mora baš odma peesme... Deda Sada nee bil zamerljiv čovek, če oprosti... Samo što me ne iscukaše.

Saranimo dedu. Mloogo bil dobar, nema kojii od nas nee roval. Vrnumo se dom pa dadomo ručak za pokoj duše. Da se setimo na njeg. Da se spomene... Takoj ostalo od starina...

Letnje vreme, svaći negdee žuri... Ljudi, edan po edan, edan po edan, izotodiše... Otide si i mešaja. Oosta da se pribere i popakuje onoj što preskočilo od ručaak, preperu sudovi i iznesuu klupovi i astali. Toj si mi sami. Ženee okol edenje i sudovi a ja i bašta stvari.

Čiča prilegal da se odmori, zblskal se, dalek groblje a i stiglo ga, bašta mu. Milena i strina, dole u novu kuću, ko bajadji da se i one malko odmore. Znam ja, ženska rabota, čekaju reprizu. Baba snove po kuću na tam na ovam. Bašta veli da mu pomognem da iznesemo klupovi i astali i namestimo krevet da ima načas na kvo da spii... Pogleda na sat, vreme za reprizu. Velim mu: „De bre čekni malko. Ču ti pomognem, ima vreme. Kvo si tolko zapel?... Imam najpre neštoo rabotu“.

- Kakvuu rabotu?- Ima repriza. Ajde idemo dole.- Kva repriza?- Pa Kasandra.- Kvo je toj Kasandra.- Nova serja... El ti toj ne gledaš?- Ne...- Kako ne? Mora i ti da se uključiš.- Samo mi još Kasandra vali.- Nee loše, če vidiš kad počneš da gledaš... Ima i ti posle da

trčiš... Kakav si če gledaš i reprizu... Idem ja, ti vidž kvo mož sam. Za pola sat ja sam tuj pa ču ti pomognem... Eve kasnim... Počelo... Blaago na babu Dinku, onaa si bez toj može...

Oto dole, žene več zauzele mesta. Milena veli, da turim kavu i za teb. Velim, turi...

Završi se repriza, ja ajd da pomognem na baštuu da raščistimo sobu. Kad prijdo gore on iznel ispred kuću klupovi i astali, televizor vrnul na mesto. Ostalo samo da mu pomognem da

157

namestimo krevet, toj ne mogal sam. Velim mu: „U bre, što si neći nervozan čovek, nesi mogal da čekneš da ti pomognem“. Veli, nemog da sedim džabe... Gledal sam malko i onoj, kako beše, Kasandru... Nee loše... U kolko je sati knoči?...

BURAZER, DA DOJDEŠ DA ME ISPRATIŠ!

Ne volim da se sečam za takoj nešto što biloo tužno. Teško mi pada. Ja toj jako teško podnosim. Slze mi odma pojdu, u gušu mi zastane neštoo kano jabuka, u mešinu mi naide neka tugaa, nešto mi se tuj zgrči, čini mi se da se smalim kano jajcee. Kano da sam u neći oklop. Nekakva teskobaa teskobaa... Moram ovoj da vi ispričam, jako me pogodilo... Ču stisnem srce pa kako bude... Dugujem im toj...

Moj baštaa, čika Mile i čika Slobodan su bilii nerazdvojni od malena, ko da su bilii povezani sas pupčanu vrvcu, ko blizancii. Edan bez drugoga edan čas nesuu mogli. Kad je radel u Bor, sas čika Slobodana bilii po blizo pa se nekako sas njeg poviše i družili, čika Mile bil u Zlot. Kad otoše u pendzije, čika Mile ostal i dalje u Zlot, po dalek a ovija dvojica zajedno u saloo, tuj u komšilak. Čas, čas pa bašta rekne: „Idem ja malko kod burazera“... Pogledam, eve ga čika Slobodan: „Gde je onaj rdja?“ Pituje, takoj je zval mojega baštuu...

Dal je me čika Mile el čika Slobodan pozval, toj nemoog baš da se setim, od nji dvojicu edan. Velii, ajde Dragoljube da dojdeš preko vikend da ubedimo Dobrivoja da ga smestimo malko u Bor u bolnicu. Velim ja, pa kvo mu je? Oseča se slabo, ima neku mrenu na bešiku a i krvna slika mu nee baš najbolja pa da vidimo kvo je...

Setii se ja, gočka vreme se on žaleše, velii, nemoog bre Dragoljube, nemoog. Teško se osečam, zamaram se. Otidem kod Slobodana pa nemog da se vrnem. Ovak, sas ruće si mog, al imam bruh, nemoog sas mešinu da zapnem. Ne se toj baš tolko sa strane kod njeg primećuvalo. Seljačka posla, teglji do poslednji dan. Pokre kuću stalno neka rabota, neko trčebalo. Gledam ga ja kad ne obraća

158

pažnju na men, on si raboti. Mislim se ja, priča i on kano svi stari ljudi, da nešto kaže, da skrene pažnju na sebe...

Sag men jasno... Pojdem u drva, on mi pomogne pokre kola i traktor pa si ostane dom? Posle pladne, kad dojdem, on izlezne, pogleda, veli: „bre Dragoljuge, šta si si natovariil“. Pomogne mi da i' svrljimo, ali ozdol, ne kači se na kola. Vidim muči se... Nee toj onaj čovek što bil... Sečam se ranije, kad doteramo pčenicu od žetvu, on men tera da budem na kola, da uspraljam džakovi, a on nosi. Veli, takoj mu po lasno... Sturimo drva el ostane malko za men a on si pak ulezne u kuću... Legne... Čudno mi toj, ali kvo ču... Računam, oduvek znal sam da se stara za sebe. Uvek si sam vodil račun... I komšije su me potpituvali, velu el na Dobrivoja nešto nee dobro, ja slegnem sas ramena...

Dojdo u petak posle pladne. Zateko ga pred podrum, iznel gajbu sas kompir na astal pa ga prebira... Če dojde vreme da se sadi... Slnce nisko, još malko pa če zajde. Navlkal se dobroo. Mart je, jes da slnce greje ali zubato, ide večer, zaladžuje se... Gledam ja njeg, gleda on men... Sumljivo mu, navikal da doodim svaći drudji vikend, prošli sam bil pa sam došal i u ovaj i toj sam... Put dalek... Čudno mu... Nemog odma da mu kažem što sam došal. Da vidim kako se odvija situacija pa ču izdalek... Računam knoči ču, posle večeru, kad se oraspoloži. Ču nakladem šporet pa ču na žar da turim režnjići, on toj voli... Počnemo od salatu pa popijemo po jednu rećiju. Večeramo pa udarimo po jedan špricer... Pa uz televizor... Ču navedem nekako razgovor na toj...

Da ne ćutimo, da započnemo razgovor velim:- Prebiraš kompir?- Prebiram... Eto, če dojde vreme da se sadi pa da bude

spremno... Što li ču i da ga sadim... Za kuga?- Što za kuga?- Pa nevalja bre Drgoljube... Ne da se ne trudim al' nemog.- Pa kvo ti je.- Nemog, zamaram se, nemog sas mešinu a i krv mi našli u

mokraću...Iskoristi ja priliku pa krenu u napad, da ne čekam do knoči.

- Dobro, što ti ne otideš malko u bolnicu u Bor. Da posediš tam nekolko dana, da se malko odmoriš, da te ispitaju.

- Pa neznam, nebi bilo loše... Kako ču? Kome da ostajim babunu?

- Pa dobro, če rešimo mi toj nekako, važno da ti očeš.- Če rešimo, kako če rešimo!- Pa eto takoj, ču uznem ja malko slobodno, če pozovemo

čiču... Če uskoči i čika Slobodan kad baš zatreba... Če se menjamo dok ti ne izlezneš.

- Eeeej, ču izleznem... Neču se ja ni vrnem više...

159

- Ajde bre. Baba veli da si ti kano mldić. Takvi kano ti, kad dojdu u pendziju, oni rabote.

- Aaa, baš takvija kao ja rabote... Dinćina rabota, če slišaš ti Dinku... Da nee komšija Neša, ja bi bil najmlad u salo.Dobro je, mislim se ja... Uspee po lasno da ga ubedim nego

što sam se bojal... Kako vreme ide, poče u men da radi crv?... Mlogo on toj nešto lasno prihvati... Neznam ga ja takvoga? Nee toj od dobro?... Mora tuj nešto golemo da ima? ... Velim mu ja, ču pozovem čiču, da dojde i on jutre, če pozovemo i Slobodana, pa da se dogovorimo, da naprajimo strategiju. Da vidimo kuj če kvo. Da vidimo kako čemo sas babu, koji če pokre nju, koji če pokre teb... Za u Bor lasno, i jedan i drudji bilii tam dokturi. Znaju ljudi. Na mlogo činili. Toj če tam lasno da ide... Prećuta ja da smo se sas čiču več bili dogovorili, da on jutre kano bajadji slučajno naide, nešto išal do Zuniče el u Palanku pa svrnul.

Odseko ja dva pruta od dunju dok nee padal mrak, oni za toj zgodni, pravi, mazni a i ukus davaju pa naklado šporet i ispeko režnjići. Krasno ubavo pojedomo. On nee pil ništa, veli pije lekovi, nemože... Završimo večeru, ja pribra sudovi. Osta na astal samo moj špricer. On izvadi iz džep papiri što dobil od dokturi. Turi ja pojaći naočari da bolje vidim. Listam edno po edno, ima i snimci i od laboratoriju. Piše, zatamnjenje na bešiku veličina šibice. Piše i da su mu dali neći antibiotici i da se stanje posle nji popralja, ide na bolje... Popričamo još malko pa si on otide gore. Pozva ja čiču te mu reko da neče da bude problem, Dobrivoj se složil pa lego. Put dalek, nesam spal posle pladne, onoj kube me razgrejalo... Odma sam zaspal.

Osvanu subota... Kude pladne dojde čiča. Nebii čas dojde i čiča Slobodan. Posedaamo da se dogovorimo. Izvadi baštaa oneja artije pa ji dade na čiču. Čiča Slobodan ji več gledal. Gledaa ji on, gledaa... S, vreme na vreme pogleda u čiču Slobodana... Ćutimo... Čekamo... Pregleda čiča sve pažljivo... Pogledaše se sas čiču Slobodana... Nemog ništa da im pročitam iz oči... Sklopi oneja artije pa i' vrnu na baštuu. Gledamo mi u njeg, on poćuta malko pa veli: „Da naprajimo ovak. Ja ču si čas malko idem. Dobrivoj nek se danas pripremi pa ga ti Dragoljube jutre dovezii u Bor“... „Nemoj takoj“ velii baštaa, „Ajde tii burazer, kad posle pladne več ideš na tam, da me odvezeš danas. Da se tam malko uljudim, okupem. Dragoljub nek prigleda babu pa nek dojde u ponedelnik“. „Mož ti i ovde da se okupeš“, velim ja. Uključimo grejalicu, pa se kupi kolko oč“... Nemog ovde da kaljam, tam mi po lasno.

Dogovorimo se da naprajimo kako on veli... Čika slobodan si pojde dom. Čika Mile osta u sobu a ja i baštaa izlezomo da ga ispratimo. Baštaa osta na stepenice a ja pojdo do kapiju. Taman čika Slobodan da se uvati za kapiju, baštaa provrevi, veli: „Burazer“ Čika Slobodan se palak obrnu kam njeg. On nastaji: „Da dojdeš, da me

160

ispratiš!“. Tej reči ga pogodiše pravo u srce, ko grom da je ga udaril... Napraji onak kakoo je bil popreko još dva koraka dok se snajde pa veli: „Marš bre, rdjo jedna!“

U taj momenat ja nesam razumel poruku i jačinu tih reči, toj si samo oni znali. Posle sam i' svatil, kad se baštaa teško razbole, kad vidoo da je situacija bezizlazna.

Otide bašta sas čiču u Bor. Ja ostaa da gledam babu. U ponedelnik se digo rano, namiri babu pa ajd u Bor. Odvedomo baštuu u bolnicu. Nee bil nikakav problem, čiča več sve dogovoril preko telifon, svi ga znaju. Tam njegovi Vlasi iz Zlot, Podgorac, Brestovac. Bolje ti je da imsaš ednog vla bolničara nego da poznavaš ministra zdravlja.

Ostaii baštuu u bolnicu pa si oto. Nemož baba sama. Dogovorili smo se sas čiču da on bude pokre njeg. Takoj po bolje. On mož po da mu pomogne, ja kvo ču. Niti toj umem niti koga tam znam... Ja ču pokre babu pa ču da doodim da ga vidim. Ako mu neštoo treba če se čujemo...

Preko nedelju ga ispituvaše. Te če ovak, te če onak. Dali da ga šalju za Zajčer dali ovde da ga operisuju. Odlučiše ovdek če. U petak donesoše konačnu odluku, zakazaše operaciju za sredu. Dojdoo ja u ponedelnik da ga vidim, on šlogiral. Kvo čemo sag. Teraše ga na skener. Nesu našli ništa. Ima, velu nateklina ali toj če se povuče. Držaše ga na intezivnu negu nekolko dana. Pred kraj nedelju naglo poče stanje da se popralja. Vrevim ja sas čiču, velim, slušal sam takoj od ljudi kad posle šlog nastupi naglo poboljšanje, nee toj na dobroo. Veli on, i ja se toj bojim. Objašnjava mi on kako toj za dvanajes dana bi trebalo tek da nastupi ovakvo stanje, pa ako toj projde kako valja če bude dobroo...

U ponedelnik oče baštaa dom pa dom. Da li se nešto uplašil, kvo li je. Da li je videl da tam pokre njeg umiraju pa da pobegne. Digal se na nodje, odi. Malko zameta kad vrevi al si ovak u pamet znaje. Onija iz bolnicu edva dočekaše da ga se reše. Da li ga odma u taj ponedelnik puštiše el ne, nemog se setim... Dogovorimo se da se oporavi edno mesec dana pa da dojde na operaciju...

Pojdomo u stan, ide on sam. Trči. Sede na prednje sedište do men. Idemo mi, on prati put. Zastanem na raskrsnicu, on gleda desno, gleda levo, priča mi može, ne može, ima, nema. Pitujem ga: „Ti bi mogal da voziš?“ Mogal bi, veli, al neču još.

Doneso takvo nakvo iz samouslugu pa ga ostajii sas čiču u stan. Dojdo pak u saloo, moram da gledam babu.

Valja beše subota, pozva me čiča, veli: „Dragoljube, da dojdeš u ponedelnik rano u Bor, Dobrivoj mora pak u bolnicu, nee mu dobroo.

Otoo ja u ponedelnik, smestimo ga pak tam. Vrnumo se sas čiču u stan, on veli: „Dragoljube, mora nešto da ti kašem. Pripremaj se

161

ti. Dobrivoj neče još dugo. Ako ne umre od jedno on če od drugo“. Pitujem ga ja 'el bi imalo nešto vajdaa da idemo dalje... Za Beograd... Velii: „Nemoj se trošiš“.

Ajd ja pak u saloo. Poslušaa čiču, namirim babu pa pripremam edno po edno. Zaklanjam se malko od komšije. Nee baš zgodno, živ čovek a ja se spremam. Ono takoj i drudji. Krijem se, moram, kad toj dojde po lasno ču da stignem.

Otoo u sredu, ponel sam mu takvo nakvo da pojedee, ponel sam i za sestre, takav je običaj. On još svesan ali slab, teško se kreće. Retko se diza. Pričam mu kako je u saloo, kvo ima novo. On sluša...

Pojdoo si ja, on izvadi džepni sat iz natkasnu pa veli: „Dragoljube, uzni ovoj pa ga nosii dom, če mi ga neći ovde uzne... Kuj če mu uzne?... Vidoo ja kolko je sati. Kad se on od njeg odvoji što se nikad u moje znanjee od sat nee odvajaal. Znači gotovo jee. Nema tuj kvo da se traži. Oseča...

U petak posle pladne mi se javi brat Dane. Bil da ga obidje, veli, burazer teča ozbiljno bolan. Ima mlogo izdonošeno tuj pokre njeg al' izgleda da ništa od toj ne tura u usta. Onoj što sam mu bil donel ja si sabra, da ne praji gužvu pa vrnuu dom. Pitujem ga el ga poznal. On veli, pa valja me pozna. Nesam baš siguran...

Uplaši se ja pa pozva bolnicu. Javi mi se žensći glas. Po glas bi rekal da je mladja osoba. Nema dokturi, završilo se radno vreme pa otišli. Pitujem kakoo je deda Dobrivoj. Ona veli dobro je, isto takoj. Stanje se ne menja. Pa el znaje u pamet, el če da preživii do ponedelnik? Znaje brate, oče, što da ne... Da sam znal kolko je loše otišal bi još odma da ga vidim, mož da bi me prepoznal. Mož da bi mi nešto rekal... Ja poveruva na sestruu...

U ponedelnik gotovo. Priključen na aparati. Neje više bil pri sves, ne poznava nikoga. Diše glasno, na silu, izdlibin. Žal me bi da ga gledam takvoga. Velim na dokturi: „Gotovo jee, nema kvo da mi pričate. Nemoj više da ga mučite.“ Oni velu da je njijan poziv human i da moraju da se bore do poslednji trenutak, doklegod bar malo ima nada.

Izlezo na hodnik, idem kano pijan, sve mi se ljulja podnodje. Prepozna neći ljudi iz Majdanpek sa održavanje, vidim muvaju se tuj po hodnik. Velu došli da obidju Miku, povredil nogu na frezu pa sag tuj. Oto i ja da ga obidjem, školsći smo drugari a i zajedno radimo. Izvinii mu se što sam došal sas golee ruće, svrnul sam usput, samo kolko da ga vidim. Pituje me štaču ja tuj. Ja mu kaza kako mi je baštaa tuj i da je u loše stanje, svaći čas očekujem onoj najgore...

Sedo ja u auto pa za saloo. Taman da uleznem u Zajčer, pozva me čiča, veli Dobrivoj skončal. Pitujem ga kako čemo sag. On veli da se ja pobrinem u saloo za ostalo a on če da sredi toj što okol njeg ima u bolnicu i če da ga knoči doveze.

162

Stanuu ja na parking pa nakupuva kvo sam mislel da treba, da posle pladne ne idem za Palanku.

Dojdo u salo. Uvatila me neka trepnja... Povadi stvari iz kola... Kvo ču sag? Da javim na vamiliju, na ljudi... Gde ču, kako ču? Ajd da otidem najpre kod čika Slobodana...

Ulezo na vrata. U sobu stric i strina. Stric, kao i obično, uz astal, strina u kolice. Zastado kod vrata... Gledam u nji, gledaju oni u men. Ono mi neka knedla stanula ovde u grlo. Slze mi na oči. Edvaa provrevii: „Da dojdeš jutre da si ispratiš burazera“. Stric spušti glavu, ništa ne provrevi. Strina isto... Poćutamo takoj malko, poćutamo... Stric veli: „Mogu li nešto da ti pomognem?“ „Pa mogal bi, treba mi pomoć. Da obavestiš vamiliju jutre za u jedan sat, ti toj znaješ. Eve ti sliće da naprajiš umrlice i da obezbediš popaa“... „Dobro, nemaj brigu“... Misle još da ga zamolim da jutre pojde sas traktor, bašta bi sigurno volel da ga on odvezee al odustaa... Nemog, nebii mogal da me odbije a toj bi mu mlogo teško padlo... „Ajd ja idem sag da organizujem dalje“. Strina osta u sobu a on me isprati do kapiju. Ja napred, on po men... Ćutim ja, ćuti on. Kad izlezo na kapiju ja se obrnu, pogleda u njeg, on u men, spuštimo pogledi, oblizamo usnice pa ja uvati uz put a on se vrnu u kuću...

163

BABA DINKA NEDOČUVUJE BAŠ

Baštaa mi umre na brzinu, za mesec dana... Nestade čovek kano da nee ni bil... Nee ono izgleda baš biloo da on nee bil bolan nego mi nesmo toj znali. Kril... Poslednje dve godine mu nee bilo dobro... Primetil sam ja nešto, ali mi nee bilo baš jasno. Vidim prepušta mi da idem sam sas traktor u drva. Pomogne mi da pojdem pa si ostane dom? Nee on, dok je mogal, daval nikome da mu tera traktor, ne što nee imal u men poverenje nego takoj volel, toj mu bilo golemo zadovoljstvo, mlogo je u toj užival... Teram ga ja da pojde sas men u drva, samo tam da sedi i gleda a on veli: „Nemog bre Dragoljube, imam bruh. Nemog da dizam. Ovak sas ruće mogu ali nemog da zapnem sas mešinu“... Mož' da je on takoj i mislel, kuj bi ga znal... Dokturi, kad ga odvedomo u bolnicu, nesu primetili da ima bruh. Ja ji nekolko put opominja onak izdalek, da ne budem naporan, da i' ne uvredim... Dokturi su toj... Znam ja, dokturska posla, i oni kano i svi ostali otoljavaju na radno mesto... Da im projde dan... Velim im ja, kad ga operisuju od onoj glavno, da mu usput zašiju i bruh, toj nee teška operacija... Da ga ne otvaraju pak, da ga ne opajaju dvaput. Oni velu da nesu premetili da ima toj. Posle, kad ga pregledžuju, če obrate pažnju, če pogledaju... Mlogo on bil tajanstven, zatvoren

164

čovek. Nee ovak bil loš ali ne tel nikoga da smara sas svoji problemi... Da ne bude nikome na teret. Da nee nikome zavrat... Takav čovek...

Umre bašta... Saranimo ga mi kako dolikuje... Mlogo mu ljudi došlo da ga isprati... Baba Dinka, moja baba, priblizila kam sto godine, nadžive sinaa... Kolko je bila više i svesna toga, neznam... Ostajimo mu mi subotu, pa si otomo, mora da se raboti. Uz put ja svrnu u Bor da prijavim smrtni slučaj u sud, bašta se vodil u Bor. Sas babu ostade čiča. Nee da ju ja nebi gledal, unuk sam je, čuvala je me, ali ovak po lasno... Doodil sam preko vikend da ju vidim i da malko oslobodim čiču da si se i on vidi sas vamiliju. Čiča pendzioner pa slobodan, red je da ju on poprigleda. Mati mu je, da ga ne preredžujem, a i doktur je. Baba stara i skoro nepokretna pa je i za nju a i za men bolje da je stručan čovek pokre nju. Mož nešto da zatreba a ja kvo ču, kako da ju onakvu tovarim u auto. Sam nemog. Počela sezona, nemog nikoga da najdem po salo da mi pomogne. Da zovem hitnu pomoć, dok oni dojdu... Uz tudju pomoć mogla je da se stara za sebe. Sama se pomicala po krevet. Uz glavu astalče sas ranu i vodu a dole pokre nodje, prosečena stolica zbog za radi sebe. Ostajimo je ranu pa jede kad ogladneje, nee gledala na sat. Nuždu vršila kad je za toj dojde. Do poslednji dan ne davala da bude nikoj pokre nju. Ako se neći tuj zatekne ona rekne: „Ajd izleznii malko, imam si nešto rabotu“...

Projde neko vreme, valja još nesmo bili ostaili četeres dana, otide si čiča. Osta ja neko vreme sam sas babu... Sam sam, Milena na rabotu... Ajd da vidim kako je baba. Da popričamo. Ako ju pamet još služi, mlogo čovek od nju mož da čuje... Nikako da najdemo vreme edni za drudji. Kad ovaj može nemož onaj kad onaj može nemož ovaj... Mlogo je znala. Mlogo na njojnu grbinu iznela. Golemo iskustvo iza nju, al' ostaruje... Da čujem ponešto što nesam znal, da mog jutre, zajutre, ako me Bog podrži, na moji da si ispričam. Da znaju kakva je bila baba. Mlogo loše kad te deca pitaju za nekuga tvojega a ti neznaš ništa da im kažeš.

Oto kod babu, ona živela gore, u staru kuću... Sedo pokre nju...Mislim se kako da započnem razgovor... I za men toj sag novo. Do jučer ju bašta gledal... Jes da sam svaku godin obezbedjuval ogrev ali doteram desetinu - dvanajes kola drva i gotovo. Nesam imal obavezu prema nju... Neznam kako ču sag, kako če me prihvati.... Pitujem ju, el je treba nešto? Kvo da je donesem?... Veli: „Imam si sve, sve si mi donel. Nesam ni gladna ni žedna, imam i da poedem i da popijem... Sedni malko da popričamo, toj mi vali... Ljudi... Stalno sam sama“... Pa dobro, baš oču... Eve... Kvo da ju pitam da mi priča, mislim se, mislim... Kad su ljudi stalno zajedno, uvek ima... A ovak... Srećom, baba započe razgovor:

- Mlooogo godinee, mlooogo breeej... Navrvile se...- Pa dobro, imaš godža godine ali držiš se.

165

- Držim se djavola, nego eto... Moje drugariice se odaaavna preselile na onaj svet... Kad bi naplnila sto pa posle kako bude... Ovak, znam si u pamet, i vidim si dobro... Kad sam bila pomlada po nesam videla... S'g bolje vidim. Vidim bolje od mlogo pomladi. S'g mog i u iglu sas manečći uši da udenem. Mog i da pletem al me mrzi... Nedočuvujem baš, ali...

- Kvo da ju pitam? Nemog samo da ćutim i slušam... Ajd da počnem od rodjenje, kvo drugo?

- El znaješ kada si se rodila?- Kvo sam praila?!- Ma nesi ništa praila! Pitujem te znaješ li kada si se rodila?- Aaa, znam, znam, kako da ne.- Kada?- Na Gospodžindan.- Ejh, baš na Gospodžindan. Tag si krštena. Zatoj ti ime

Gospava.- Oooo, Bog da mi sudi... Jes, jes... Ha, ha, ha, ha...

Pogrešila sam... Znam, sag ču ti kažem baš kako je bilo... Letnje vreme. Žetva. Žeegaaa... Sve izgore... Samo se voda nosi i pije... Dan u oči svetog Iliju. Njiva golema... Žemo mi žemo. Teramo cel dan takoj. Malko smo samo na pladne sabrali dušičku. Žurimo mi, žurimo. Zamrkomo. Ostamo malko i na mesečinu... Jutre sveti Ilija, da ni ne ostanjuje, da se ne vrčamo pak... Dojdomo dom i ja se rodi...

- A udala si se u Potok?- U potok... Došla sam za Sadu... Za golemo imanje...- Pa valjda je bilo nešto i od ljubav?- Ejh, ljubav. U toj vreme... Bila sam dete... Boože, što su

za men popituvaali, popituvaali... Svakakvi. I delovodje i školuvani. Ja mlada, kvo sam znala. Slušaš stari... Za golemo imanje... Toj tagaj takoj bilo... Obećali mi, če dojdu po men sas vijaćer... Djavola, išli smo pešći preko polje...

- El si bila ubava mladenevesta?- Pa bila sam... Onak... Bile mi goleme uši.- Kako ti toj bile goleme uši?- Pa eve gledaj:

Razveza baba od dugo ležanje izgužvanu i odranu maramu pa zadiže peraa na gore. Proz proredjenu kosu se pojaviše krupne uši koje još više beoše odudarale od onak manečku glavicu na sitnu ženu u odmakle godine. Gledam i čudim se, ali sakrii iznenadjenje, da se ne uvredi. Vidim da ju toj dosta pogadžalo u mlados... Mislim se, tolće godine smo zajedno a ja nesam znal za babine uši.

166

- A Sada, kakav je on bil?- Hmm, kakav je bil? Ne umejal da igra.- Dobro, nee umejal da igra ali ovak nee bil loš. Provela si

sas njeg cel šivot. Bil vredan, miran, krotak, nee se svadžal, nee išal po žene, stalno ti pomagal... Sečam se, bil sam dete, kano sag da vi gledam kad pojdete negde na rabotu on se natovari, natovari kano lisica. Sve teško na njeg a ti pokre njeg obramčiš na ramo edno cedilce pa paradiraš.

- Pa jes, nee bil loš. Ali namučila sam se. Seljačka rabota. Mogla sam, da sam umejala da se oženim, da budem gospa. Da nataknem papuče pa samo da se pomicam na tam na ovam po kuću.

- Nigde nee lasno i tam se raboti. I tam ima rabota i obaveze. Dok se podignu deca i izvedu na put...

- Pa raboti se ali po drugako... Sečam se kano danas, kad onoj Sada dojde na odsustvo. Valja u Palanku beše služil vojsku... Ono se tagaj nee išlo dalek... Bože, bože što je bil ubav vojnik... Pa oneja dreje... Pa kad pojde proz Potok...

- Ejh, baš tolko bil ubav. Toj si se ti bila zažaljela za njeg, pa ti sve bilo ubavo... A kad si bila devojća kako tagaj bilo?

- Aaa... Mi, devojčiči, navlčemo novo, koja kvo naj ubavo ima, utegnemo se, zaćitimo sas cveće, pa el na sedenću el na igranku.. Pa kad pevnemooo...

- Kako ste pojale, kakve pesme?- Pa bile razne pesme.- Dobro, el znaješ neku?- Znam... Eve ovak...- Zapoja baba, nesam očekuval toj. Mislel sam če da mi

priča sas reči. Zaborila se na trenutak. A i ja sam bil izgubil iz vid za žalos u kuću. Trgo se pre nego što se ona seti pa je prećinu pesmu, al onak da ne primeti. Posle če da se sećira... Nee sag prilika za toj... Da sam znal da znaje takve pesme i takoj ubavo da poje, mene nee dal Bog za pesmu, mogal sam da ju snimim pa da dadem na onija što se bave sas izvornu muziku. Takvu pesmu i pojanje nesam do s'g nigde čul...

- A starci, deda Vlada i baba Košuta, kakvi su oni bili?- Pa nesu bili loši. Ali, tudž dom. Stalno si na oprezi.

Gledaš da nekuga ne uvrediš... Deda Vlada se ne vatal ovak u neku rabotu... Kosil po slivaci, u lojze, išal po slive, prail vino i rećiju... Imanje golemo, on dovede nadničari... Tagaj takvo bilo, nesu bili kombaini, želo se sas ruće...

167

Mora da im se spremi edenje... Nee se ono spremalo nešto izjasno, ali za godža ljudi. Zblskaš se zblskaš po kuću, poviše nego da si na rabotu.

- A baba Košuta, kva ona bila?- Ona u ižu nee ulazila. Imala ednu manecku matičku pa

napred. Prva na njivu. Za edenje nee bila izbirlljiva, nee bila mesar... Gradinsko... Petlidžan, papriku, prazi luk, radakve, zimi dživdelj... Bože što je ljuto volela?... Prvo leto je bilo, otišla ona u gradinu kod mlin, valja i deda Vlada je bil sas nju, on u jabučarnik, dole pokre Mijini. Ja sam ostala dom da spremim edenje pa da donesem. Trudila sam se, trudila, najviše što sam umela. Turi u torbu leb i vodu, u kutlajku edenje. Dojdo tam, sedomo da edemo. Ja, onak u straa, zaborila sam da turim sol. Deda Vlada si oćuti a ona veli: „Ej rgno Vrg te ubil. Ja sam mislela danas ču budem na sveca a ja ču da budem na slepca“... Bože, bože, sečam se, tuj edan komšija, neznaš ti njeg, celu jesen i zimu, dojde kod deda Vladu, pa priča: „Majkoviću, jedva čekam da pukne prolet, da se puštim u polje“. Slušam ga ja pa se mislim, men samo prolet da ne doodi... Dojde prolet, on cel dan leži u Kovilače podi krušku...

- Znači, takoj. Ti dojde i posle toga imala si troje decu, a?- Aaa... Prvo dete...- Prvo dete? Prvo devojče bilo?- Ono bi se i ono sačuvalo da je imalo žena slobodna kao

ja, a ona, Košuta, nesme da ga trgne, nesme. A ono, a ono kad se radža pa ide napred glava ono se bolje rodi a kad ostane glava nadzad ono teško ide...

- Pa čekaj ono sam se i ja naopoko rodil, sas nodje napred?

- Valjda nesi. Nesi...- A, el se sečaš, koje vreme sam se ja rodil, el jutrom el

večerom?- Jutrom.- Jutrom?- Kad savinja.- Aaa, kad savinja?- Aha.- Pa tagaj noču sam se rodil?- Aaa?- Noču sam se rodil, sigurno?- Pa još se neje bilo baš razdanilo.- Još nee bilo savnulo a ja sam se rodil... A mati se godža

mučila?

168

- Aaa?- Mati, reko, Zorka se mlogo mučila?- Neje, ono...- Cel dan se mučila?- Aaa?- Zorka se reko cel dan mučila?- Ejh... Maleeej, mučila. - Pa dobro, toj. Toj sam tel da znam, u kolko sam se sati

rodil. Znači još nee savnulo ja sam se rodil?- Agha... Pa eve ovak baš bilo, kad dojde Sada iz vodenicu

ti si se bil rodil...- Znači, imala si ti edno devojče pa unrelo na porodjaj.- Ovak, ono znaješ. Ono nema nema nema pa dade

napon, napon. Pa nema, nema, nema, pa dojde. Kod svaku ženu. Aja, kad si se ti radžal .... Ja kad dade napon ja povučem. Pa kad dade ja povučem i sve taka, i sve taka. i dobro si se rodil.

- A, dobro sam se rodil.- Ono kad dojde dotlee ono nemaaa napon, za dugo,

nemaaa. Tuj sam se tresla kano prut. Ne bilo loše. Ono bi bilo i prvnjoto da...

- A posle kad si sas toj devojče ti si posle još i Mile i Dobrivoja? Dobrivoja i Mile si dobila?

- Dobrivoja i Mile.- Pa čekaj, jel odma, sledeću godin ti se rodil Dobrivoj?- Pa pošla sam si odma... Mm... Ja takoj tebe, čim dade

napon, ja ono, ajd taka i ono tagaj sve normalno ide, a Košuta nesme da prijde. Ja velim trgni ga mori, trgni ga! A Ona nesme. A ja sam pomognula kolkogod sam mogla.

- Znači takoj... I posle Dobrivoj nee tel da ide po škole a Mile završi za doktura.

- Gde nee tel da ide?- Reko, Dobrivoj nee tel da ide u školu a Mile si završi za

doktura.- Pa eto... Pa oče si Mile, ovaj, oče da uču... A, ovaj, tuj...- Toj tuj podi desno oko, kano mladež, toj kvo ti je?- Rak!- Rak!... Kakav rak, vidiš da ti je lice mazno i rumeno kano

jabuka.- Nee me još ovoljil... Takoj ni u vamiliju, svi pomreli od rak.- Pa koji ti umreli od rak?- Pa svi, Stojan, Velko, Stojanka, ujća Laće i on...- Dobro što toj nesi pričala popre, nebi mogal da se

oženim... Po kolko godine imali kad umreli?- Pa tuj, svi su bili prešli devedeset...

169

- El znaješ da je Dobrivoj umrel?- Znam, breej. Kako da neznam, da je Dobrivoj... Bog da

mu dušu prosti.- Pa dobro, nemoj da roveš sag. Ja te pitujem dali znaješ

da je umrel?... Pa dobro, lepo smo ga saranili. Imalo mlogo, mlogo ljudi. Svi došli. Celo salo. I druga sela došla.

- Imalo dosta onija drešljaci...- Povrljamo! - Malej, pa njegovi kaputi su imali, breeeej...

Svati ja na brzinu da če baba da se ljuti što smo povrljali dreje, stari ljudi takoj, mlogo vole da ima, da se ništa ne vrlji, niti ti jedu niti piju, ne traže ništa, patili, pa prejdo u napad.

- Pa štače ti? Bil bolan sas nji.- Kako toj?- Pa bil bolan!- Pa jes od nevaljašno.- Pa od nevaljašno. Bolan bil... Zapalil sam..- Pa dako.- Najbolje takoj.- Onoj, što ne bil bolan u njega, što nee raspakuvano ja ču

koristim...- Dal bi dobil vajdu, dal nebi... A onoj... A onoj, džidneš i

gotovo. A kakve su dreje Božeee, bilee???- Jel znaješ da Dobrivoj imal fiću?- Znam.- I traktor.- I traktor... Sednemo takoj, Dobrivoj na traktor ja na kola

napred na dasku pa kad pojdemoo... Seti se nešto kad pomenumo traktor kako me Milena edanput namestila. Bile su oneja loše godine kad nee imalo ništa, svi nervozni, ne povrnulo se. Slušam se ja po kuću, uleze Milena od napolje. Pitujem ju kvo raboti Dobrivoj. Veli, sprema se da ide u Potok u lojze. Pa s' kvo če ide. S' traktor, veli ona... Ostaji ja svu rabotu, navlko drugu zapregu i drešku, uze tašku pa sedo na dasku u kola, da mi Dobrivoj ne pobegne. Kola bila u ladavinu podi orej. Sedim ja takoj sedim. Dobrivoj ide na gore na dole, nosi nekve alatće u ruće, vidim nervozan. Ćutim da ga ne nerviram, mora da mu nešto ne ide, samo mu ja sag još falim. Vide me on pa veli: „Aj nano, kvo rabotiš gore?“ Velim čekam da zakačiš traktor pa da idemo. Gde da idemo. Pa u lojze. Pa koji ti rekal da ču da idem u lojze? Pa Milena. O bre brate. Milena, slušaš ti Milenu... Slazi dole pa idi te se nešto slušaj, ja se mislim gde da najdem

170

naftu za ujesen da posejem pčenicu i da doteram drva da se grejemo a ti si se ukačila u kola...

- Jel znaješ da imal stan u Bor?- Kakvo imal?- Stan reko!- Iimal u Boor... Nesam ga videla...- Imal u Bor, dabome.- Čovek se teglji da nešto stvori, da ostane nešto iza njeg,

da ostaji nešto... Da ga pomenu... Eto... Ono, ja si osečam, da... zaboraljam, prebacujem...

- Pa kada si toj premetila?- Najpre sam premetila kadno mi Milena podmetnu Elenka

Lumpura... Mora da je bilo esenje vreme, bili smo u kuću... Ja i Milena na krevet, Dobrivoj uz astal... Pomenu Milena nešto Elenka Lumpura, čula od nekuga za njeg. Ja velim, pa el ti njeg znaješ. Veli kako da ga neznam, kano sag teb što gledam. Nosil je poštu... Bili smo u Potok, on ovolći čovek. Torbu sas pisma na grbinu pa noga prednogu. Mi ga pitujemo kada če pismo od Mile, on zajutre pa zajutre. Ja velim, el se sečaš kad ni Dobrivoj bil u vojsku...Dobrivoj se iznervira, ripi od stolicu, veli pa majkumu, dokle če decava od teb da praje budalu? Dragoljub se rodil kad sam ja bil u vojsku, Milena pomlada, još se nee bila ni rodila. Mile kad bil u vojsku Dragoljub bil dete, Milena gde je bila tagaj?...

- El znaješ koji sam ja?- Znam... Dobrivoj!- Ja sam Dobrivoj! Dobrivoj umrel!.- Ete... Ete... Eto... Ha ha ha ha... Ha ha...- Koji sam ja?- Dragoljub!- Dragoljub.- Dragoljub... Ja kad si ti bil manečak, ja sam sve sedela

kod vas... Noču... Ti se zarovuješ... Zaneseš... Prijeteljica edanput kad dojde, ti poče da roveš: „eeee, eeee, eeee“... zanese se...Ona odma zazavija. More čekaj mori. Uznem ja pa poklopim ovak. Turim na ruku i ono se nemož zanese. Nemož ono da rekne: „haaaa“ pa da istera sve... I Mladjana sam čuvala...

- Pa dobro, ti si čuvala decu pa znaješ kako treba... Eto, alis si popričamo... Sag idem da sečem drva.

- Gde ideš?- Da cepim drva...- Leleeej...- Da ima da se greješ...

171

- Ahh?- Pa da cepim drva, da ima da se greješ!- Ja nesam tolko gluva ali ti brže vreviš, pa ti nemog

svatim!- Kažem, idem da cepim drva, da možeš da se greješ.- Sag znam... Ali moraš da i' i doneseš.- Pa, ja ču da uključim grejalicu posle.- Eee...- Spremam za ujesen... Za zimus.- Pa dobro, neka... Ti najbolje znaješ.- Drva za zimus !...

Taman se digo da pojdem baba se seti- Dragoljube, donesi mi sine, ne bilo ti zapovedeno, drugu

vlašu sas vodicu, da si baba pine kad je takoj dojde...- Pa plna ti vlaša.- Pa plna ali ulezal miš.- Gde ulezal miš?- Pa u vlašu.- Ajde bre, u vlašu če ulezne miš?- Ulezal...- Ulezal. Kako ulezal? Nema miši! Vlaša zatvorena. Mačka

ti tuj pokre nodje...- Ulezal, ete pogled da vidiš.- Pa u koju vlašu.- Pa eto u tuj što iz nju pijem.- Ma toj se teb čini od tiketu.

Mislee da reknem da nee miš nego žaba, pa nema smisla, ne lepo da se čovek šegači sa staroga. Ajd da se ne ubedjujemo više, da se ne dangubim, doneso je drugu. Takoj po lasno i za men i za nju... Baba zadovoljna... Uvrtela u glavu, kvo ču... Da ne bude zbog toj žedna cel dan... Greota je...

Ostaji je vlašu pa se seti da ponesem tanjiri što iz nji jela... Da ji preperem... Gledam na astalče pokre glavu, nema nijedan. O Bože? Baba se ne diza a tanjiri i ložice nema? Beoše dole dvatrinajes tanjira, sag, čini mi se vido samo edan... Neču da imam u kvo da je donesem edenje... Gledam gde su... Otvori vijoku na astal, da nesu tuj? Da i' ne tuj turila?... Nemož ona dotle da dovati... Da ni baba ne zajebava, pa kad nesmo tuj, ona se diza i odi?... Ne verujem, viideli bi ju... Da nee nići doodil pa ji ukral, kuća odapeta?... Ma kome trebaju kaljavi plekani tanjiri?

- Kvo tražiš, veli baba.- Tanjiri.- Aaaa?- Tražim tanjiri! Tanjiri?... Gde su ti?- Eve ji ovde.

172

- Pod estak?- Aa, držim i pod estak.- Pa el i nji od miši?- Paaa...- Dobro, daj ji ovam... O Bože...- El ti treba još nešto? Da vidim el si imaš rećijicu, vince?- Imam.- El imaš šićerak?- Imam i toj...- Idem ja sag. Ako ti nešto bute potrebalo ti okaj, ja ču da

budem tuj, po avliju...- Ajd idi... Idi ti... Slušaj se.

OKLOPNICI

Imali smo baštu na stotinak koraka od kuće. O bašti se starao moj otac, majstor Dobri, tako su ga svi zvali, beše u penziji. Vreme letnje. Bio sam na godišnjem odmoru u selu, trebalo je nešto da uradim oko kuće. Majstor Dobri iskoristi što sam tu, da se nadjem babi i dedi pri ruci i da prigledam baštu, da je polijem da ne izgori od sunca i da isčupam po neku travku da je ne guši pa ode u banju da se malo oporavi... Na polovini puta izmedju naše kuće i bašte sa desne strane puta Batina kuća. Tu u hladu oraha i ispod šupe Bata je provodio najveći deo vremena. Stalno nešto majstoriše. Bio je dobar majstor. Kao mladić je izučio zanat kod Djurića u Knjaževcu. Sad radi uglavnom iz hobija. Za dušu. Da ubije vreme. Čini seljacima razne usluge. Uglavnom popravlja sitnu poljoprivrednu mehnizaciju: pumpe

173

za bašte, freze, kosačice i motorke za drva. Usluge najčešće ne naplaćuje. Ako baš neko zapne... Radio je za hvala. Zadovoljstvo mu je bilo da nekome pomogne a za uzvrat ima društvo koje je mnogo voleo i koje mu nikada nije bilo dovoljno. Kretao se nekada po Evropi pa mu valjda sad to nedostaje.

Sunce se već spustilo nisko ali još uvek vrućina. Letnji dan. Sredina leta pa ne samo da je danju vruće nego i preko noći. Krenuo sam da uberem nešto za salatu za večeru i da vidim kako je bašta. Da je ne ispustim. Da mi otac kad dodje iz banje ne prigovori... Taman pored Batine ograde, on me spazi i pozva da svratim kod njega. Otvorih kapiju. Udjoh unutra. Ispod šupe sede Bata i Milovan na onim malim stoličicama sa po tri noge. Pored noge flaša sa rakijom... Ne pije on uvek, ali eto da mu se nadje. Da ispere grlo. Kad neko naidje da ima. Da se vidi da je tu. Na neki način flaša rakije pored nogu je deo folklora, majstorski imidž. Kakav je to majstor kad tu negde na vidnom mestu nije flaša sa rakijom. Rukova se ja sa njima i požele im srećan rad. On se zahvali. Često je on mene zvao kad vidi da prolazim putem. Kadgod mu je bila potrebna moja pomoć nije se ustezao da me zamoli. Po neki put me zvao i iz čistog mira. Onako. Da svratim da malo popričamo. Čudo mi beše što tu zatekoh Milovana. Prvi put ga vidim kod Bate. Doduše i Milovanovi su tu negde u blizini imali baštu ali koliko mogu da se setim on nije nikad radio na poljoprivredi, svrati samo do bašte do svojih, postoji malo, nešto popričaju pa ode. Nikad nije svraćao kod Bate. Beše sa službom negde na stranu. Niko nezna baš šta je radio. Kažu mlati se tamo nešto a izgleda da je bio na dosta visokom položaju. Beše nekoliko godina mladji od mene. Pravio sam se da ga dobro poznajem jer mi neprijatno beše da pitam šta radi i čime se bavi... Bata ispoštova to što žurim, ne ponudi stolicu da sednem nego odmah predje na stvar: „Treba ni brzorezna burdjija od tri milimetra al' da bude ostra“.

Znao je on da kod mog majstor Dobrija ima svaša u radionici. Družili su se oni nekad. Dolazio je Bata kod njega u radionicu... Od kad pamtim moj otac je prikupljao alat. Voleo je sve da ima. Nije voleo da uzima na zajam a ni da pozajmljuje. Još deda Leki, njegovom ispisniku, nije zaboravio onu burgiju od osam milimetara što mu je dao pre trideset godina pa mu ovaj polomio. Jes da je vratio drugu, novu, ali nije to to. Ona je bila od onih belih, BB... Volim i ja da imam svoj alat. Dal' će baš da mi nešto potreba ili ne, nije važno. Eto, neka ga ima. Ne volim nikog da molim, a i kad čovek uzme nešto na uslugu, kao da je tako pisano, kolikogod da vodi računa, uvek se pokvari ili polomi. Kad mi nešto zatreba kupim... Za razliku od oca, davao sam na uslugu, doduše birao sam kome dajem. Ima majstor Dobri toga dosta, neće da primeti... Jedna dve burgije gore dole... Vratih se kući, to mi je tu blizu. Nadjoh u radionici dve burgije. Pustih brusilicu te ih

174

dobro naoštrih. Od oca sam naučio kako se oštre spiralne burgije... Zovnuh Batu sa kapije da mu ih dam. Pridje Milovan te mu dado a ja odoh u baštu. Nabrah od svega po nešto. Vidim, trebaće sutra da se polije. Mora rano da se ustaje. Bolje je kad se bašta poliva po hladovini. Kad opeče sunce sve se obari... U povratku zastadoh ponovo kod Batine kapije da pitam dali su se uslužili. Bata vidim nezadovoljan, nervozan: „Ma jok, neče“. „Kako bre neće? „Pa evo dojdi da vidiš, neče“... Daj da vidim šta to bušiš. Ostavih kotaricu sa povrćem pored kapije, da je ne vučem sa sobom, pa udjoh ponovo kod njih. Gledam na onom niskom stočiću ispred njihovih nogu mala ručna bušilica, nekoliko burgija i jedna figurica, kao šišarka od jelke, kao neki oklopnik. Gledam ja. Vide oni da ja ništa ne shvatam pa uze Bata onu figuricu da mi objasni. Vidiš ovog vojnika. Treba ovdee, pokre nogu, da mu zabušim rupu da osloni koplje el ratnu sećiru, da ne ispada, ali ono neče. Tvrdo. Burdjija samo kliza... Uzeh ja onog oklopnika u ruku... Gledam... Obratih im se na torlačkom jeziku, i ja sam Torlak: „Od kvo vi je ovoj“... „Pa livena bronza el ne vidiš. Kakav si toj inžinjer“. Čudim se ja: „Kako bre da ovej Dobrivojine burdjije neče da ga buše“. Uzeh jednu od onih burgija. Pogledah u vrh. Prodjoh preko vrha desnim kažiprstom: „Pa evo ostra, kako da neče?“. „Neče bre, neče“, brani se Bata. „Eve da vidiš, probaj“. Uspravi Bata onog oklopnika na sto. „Uzni burdjiju“ Uzeh ja bušilicu u levu ruku, poznato mi to, često to radim: „Gde treba da se buši ?“. „Eto tuj, tuj, baš tuj pokre nogu, pokre taban, el ne vidiš kirner. „Pa ne vidim dabome da ne vidim, nemam naočari“. „Drž naočari“. Skinu svoje pa mi dade. Uzeh ja naočare, stavih na oči. „Eel vidiš sag?“ „E, ovak se može, sag če da bude, sag vidim.“ Oslonih burgiju. Počeh da okrećem desnom rukom... Ništa... Burgija samo kliza. Gledam i čudim se. Da mi je neko pričao, nebi mu verovao ali sam sam probao. Pitam: „Jel ste probali sas svinjsku mast. Čuo sam od strica, koji se u svašta razume, da je mnogo dobro kad se buši nešto tvrdo, da se burgija umoči u svinjsku mast. Probao sam, i zaista je tako... I navoj kad se narezuje mnogo je bolji kad se ono što se narezuje namaže svinjskom mašću.“ „Ma probali smo bre sve, i vodu i olaj i tovatnu mast i maz i loj, sve što smo znali sve smo probali, neče pa neče“... „Dobro, sag ču ja toj da vi rešim. Idem dom da naprajim burdjiju. Ona mora da ga buši. Ako i toj ne uspe ja drugo neznam.“ Zainteresova se i ja, što kaže narod: „Ne mož' ciganin da trpi žeško železo“... Uzeh jednu vidija burgiju od četiri milimetra pa je dovedoh na tri, znam da ima i od tri ali nisam imao vremena da tražim, naoštrih je za rotaciono bušenje pa ajd ponovo kod Bate. Mrak već počeo da pada, Bata upalio svetlo. Dadoh mu burgiju, on je stavi u bušilicu. Zateže. Umoči u svinjsku mast. Milovan uspravi onog vojnika. Ja stojim i pratim sa strane šta se dešava. Bata nacilja. Poče da okreće... „E, ovoj če da bude, zakačuje, seče. Daj još, obrati se Milovanu“. Milovan otvori onu kartonsku kutiju

175

što beše pored njihovih nogu, kad ona puna figuricama. Raznorazni vojnici. „Kvo vi je bre ovoj?“ Iznenadih se ja. „E, sag če ti kažemo, zaslužil si“. Ovija ovak izliveni vojnici kad se ture u stajsko djubre te odstoju četeres dana, objašnjava Milovan, budu kao da su proveli u zemlju osam veka... „Pa štače vi tolka vojska?“ „Nemož' mi da postignemo kolko se toj traži po Italiju i Austriju...

Odoh ja. Oni ostadoše da buše... Nikada više o tome nisam razgovarao sa Batom. Nisam se ni setio da ga za to pitam... Nisam više ni Milovana primetio kod njega.

BRANKO NA KROVU KOMŠIJINE KUĆE

Mačka na krovu komšijine kuće to nije nikakvo čudo. Vidja se. Da čovek vidi pticu na krovu ni to nije čudo. Svaki bi da roda napravi gnezdo na njegovom dimnjaku. To je sreća. Rode donose decu. Ljudi se raduju kad na krovu svoje kuće vide rodu, ali da čovek na krovu vidi psa, e to u svojim godinama nisam ni video ni čuo. Da mi je to neko pričao nebi mu verovao.

Branko je pas Slave Jocića iz gornjeg kraja sela. Kuća mu je velika, dvospratna, na trista korka uz put od sredine sela, od zadruge,

176

na raskrsnici gde se skreće za Pangarce. Po struci je mašinski inženjer, mladji od mene. Čovek u punoj snazi. U slobodnom vremenu uzme šumu u zakup na pola pa što je za drva proda kao drvo a što je za gradju proda kao gradju. Što bi se reklo vredan i radan, ne dangubi.

Jesenje vreme, sezona seče drva za ogrev. Ima puno ljudi koji se ovim poslom bave. Nema toliko posla koliko se nude. Ja nekako u njega imam najviše poverenja od svih koji se u selu i okolini bave ovim poslom. Pre nekoliko dana smo se dogovorili da iseče bagrem i orahe i proda ih za moj račun. Imam dve parcele u donjem delu sela onamo preko reke izmedju Maslarovog i Alavuždinog mlina. Na pristupačnom su mestu pa može da se radi po svakakvom vremenu. Nije kao ono u planini pa se po blatu ne može. Nismo utanačili kad će. Prepustio sam njemu. Ne obavezijem ga. Ne žuri mi se. Odradiće on posao kad obeća. Zavisi od toga kakvo je vreme. Po kiši se nemože. Ja ne želim da imam obavezu. Nemogu da dežuram.

Kad Svevišnji hoće nešto da namesti on namesti: Pošao sam da sakupim orahe koji bejahu popadali od kiše. Nisam prešao ni dvadeset koraka od kad izadjoh sa kapije i krenuh niz put krckajući orahe koje bejah poneo u džepu jakne, sezona je oraha pa ih sad svi jedu kadgod im budu slobodne ruke. Niz selo se začu traktor. Ja se sklonih u stranu i stadoh. Okrenuh se a ono Slave sa Kostom na traktoru i za njima trči mali crno-beli pas. Stadoše pored mene: „Mi pošli onamo da odradimo posao“ obrati mi se Slave... „Eto kad oće ono oće. Kao da smo se dogovarali. I ja pošao onamo da podberem orahe“... „Baš dobro da nam još jednom pokažeš medje i šta da sečemo“...

Onaj psić, sitan rastom, mlad, u punoj snazi zavukao se izmedju zadnjih točkova traktora i gleda netremice pravo u mene. Na prvi pogled iz njega beše zračila neka bistrina i radoznalost. Još uvek nisam kod njega izgradio poverenje... Gledam i ja njega. Za početak bolje da je dalje od mene. Neznam kakva mu je narav. Ima svakakvih pasa... Nekada sam se strašno plašio pasa, svaki je lajao na mene. Od kad mi ode otac sa ovog sveta, verovatno da se to samo poklopilo, kao da se nešto prelomilo, psi me zavoleše. Koji me gde vidi on prilazi. Umiljava mi se. Ide za mnom. Više ih se ne plašim. Razumemo se. Umem sa njima, naročito sa onima bez pedigrea, lutalicama. Od onih sa pedigreom se i dalje plašim. Sa njima ne umem da uspostavim kontakt. Po neki put me i sramota od ljudi koliko me opsedaju. Znam ja da to ne priliči mom statusu. Supruga me grdi. Čisto me bude stid. Ali šta ću. Opsedaju me. Neznam kako da ih se rešim. Sa jednim zviždukom sam mogao sve lutalice u okolini da pokupim oko sebe... Žena me grdi a ja joj odgovaram, bolje je da čovek ima jednog prijatelja više nego neprijatelja. Kad idem gradom pa vidim da nekog napadne pas ili grupa ja ga izgrdim: „Što laješ? Jel

177

te dira nešto? Što se kačiš za čoveka?... Sram te bilo!...“. I da vidite čudo, pas prestane da laje, ostavi čoveka, podigne rep, počne sa njim da maše, pridje da ga pomilujem ili nastavi svojim putem...

Potapšah sebe po desnom kolenu i počeh da tepam: „Kuc, kuc, kuc... Mala kuca, lepa kuca, dobra kuca. Pas me umiljato pogleda, poče da maše repom, da vrti glavom i krenu prema meni istežući vrat napred nudeći svoju umiljatu glavicuse da ga pomilujem. Ništa ne traži, nikakvu materijalnu korist, hranu, samo pažnju i ljubav. Želi da je zapažen, da ga primetim, da mu posvetim pažnju i ukažem poverenje, da sa njim podelim ljubav, da može i on ispred svojih da se pohvali, da kaže evo to je moj prijatelj...

Kad vas napadne grupa pasa dovoljno je jedan od njih da vas zna, makar to bio najmanji i najslabiji medju njima, on će za vas garantovati, izdvojiće se iz grupe i dotrčati do vas, radovaće vam se i tako pokazati ostalima da u vas ima poverenje, garantuje za vas da nemate lošu nameru, da im nećete nauditi, svi će prestati da laju, počeće da mašu repovima, prići će vam i ispoštovati, čak i oni najveći i najjači i oni će sa punim poverenjem prići i onjušiti vas, bićete pod njihovom zaštitom jer imate prijatelja medju njima. Oni to poštuju i nikad ne zaboravljaju...

Predjoh nežno nekoliko puta svojom rukom preko njegove glave i vrata. On još više ispruži svoju glavicu napred i isteže vrat kao da želi da u tom momentu upije što više od moje ljubavi koju mu nudim. Uhvatih ga rukom za grlo ispod vrata i protresoh. Pitah ga kako se zove. Slave reče Branko. Baš lepo ime, slikovito. Brani gazdu i kuću od zlih ljudi i zveri... Slave upali traktor i krenu, podjoh i ja za njima. Branko pored mene....

Pokazao sam medje i šta da se seče i krenuo kući, čeka me posao. Sa mnom podje i Branko. Predjoh reku preko drveta koje beše palo iz Aleksandrijinog šljivara. Potkopala ga voda. Branko pregazi reku pored mene. Idemo tako... Čovek i pas... U društvu se ne ćuti. A ko da priča. Ja. On sluša i klima glavom. S’ vremena na vreme me radoznalo pogleda kao da će reći: „Pa dobro de dobro“. Ide sa moje desne strane, ni sporije ni brže. Prati moj tempo. Celog puta sam mu obećavao i hvalio komad govedje kobasice što htedoh da pojedem za doručak, što mi ne beše po volji pa ga ostavih na djubrištu, nisam ga bacio... Idemo nas dvojica tako u razgovoru. Stigosmo do kapije. Udjosmo u avliju. Povedoh ga u ekonomski deo dvorišta gde beše djubrište. Pas radoznao ko dete. Kao da shvata gde ga i zašto vodim. Stigosmo. Pokazah mu: „Eno kese“. Podiže glavu i pope se svojim prednjim šapicama na betonsku ogradu. Gleda u pravcu kese. Kesa se plavi i onako vlažna blista i presijava od sitnih kapljica kiše koja do malo pre rominjaše. Prosto mami... Kao i svaki pas medu prvim stvarima što nauči u životu je da se u kesi često nadje nešto za pojesti...Kesa pocepana. Branko kao da je nešto predosećao, pridje,

178

omirisa, zavuče na kratko njuškicu unutra. Kao čovek zavrte glavom nekoliko puta, pogleda me tužnim pogledom onim svojim okicama što do malo pre radoznalo sijahu pavo u oči kao da hoće da kaže: „Nema. Pojela maca... Beše mi ga žao... Kao neko dete... Nisam imao ništa drugo da mu dam... Oseća on... Gledajući ga u oči imao sam utisak kao da me teši: „Nema veze. Nemoj da se sekiraš. Važno je da smo se nas dvojica lepo družili.“

Nisam više imao vemena za njega, trebalo je da radim stepenište za garažu pa ga izvedoh na put da mi ne kvari posao, da ne gazio po svežem betonu. Jedno vreme beše stajao ispred kapije čekajući da se smilujem i pustim ga ponovo unutra pa se negde izgubi. Već sam bio i zaboravio na njega. U jednom momentu cviljenje me natera da bacim pogled na krov komšijine kuće. Branko na krovu... Gleda šta radim... „Šta ćeš gore? Će da padneš odatle“... Gleda pravo u mene kao da hoće da kaže: „Samo ti radi svoj posao, ja ću da budem ovde“... Kako se popeo niko nije video. To samo on i Svevišnji znaju. Uz zid sigurno nije. Verovatno odozgo od štale redom sa krova na krov. Niko mu nije pomagao. Gleda kako da sidje kod mene. Komšiku, koja u tom momentu beše prolazila putem zamolih da ga zagovara dok ne „trknem“ po kameru. I eto tako, Branko dostojanstveno šeta po krovu i zauzima razne poze kao maneken a ja slikam. Moram. Kad ispričam da sam video kuče na krovu niko mi neće verovati, ovako imam dokaz... Završih slikanje. Molim ga da sidje, da mu pomognem a on neće. Zna kako će... Nastavih posao tamo gde sam stao. On neko vreme gledaše sa krova pa kad mu ona kosina dosadi, videlo se po njegovom vrpoljenu da mu nije ugodno, niti može stajati niti sedeti niti ležati, on se preselu sa druge strane kuće na ravnom delu krova iznad ulaza i tu na divnom jesenjem suncu provede celo poslepodne uživajući kako to samo psi umeju.

DEDA MIJAJLO, MILOVAN DJILAS I OSTALI POKOJNICI

(Pismo Žarku Nikiću u Vankuveru)

179

Pedesetih godina prošlog veka odvede me otac kod deda Mijajla Brke da vidm radijo, akumulatore i centralu. Deda Mijajlo, po struci drejar ali je bio samouki majstor svih zanata, tako se i predstavljao . Još u vremenu izmedju dva rata je imao svoju privatnu hidro centralu, bavio se izradom i popravkom akumulatorskih baterija, Popravljao bicikle, kupovao u delovima, sastavljao i prodavao kao nove. Bavio se politikom. Kao političar je bio vrlo neugodan pa su ga u vreme izbora proganjali u Vojvodinu. „Nedao bog da ti udje u kuću“, govoreše moj stric Mile, „za pola sata stekne zakonsko pravo na jednu sobu“.

Jelašnica, i ako njeni stanovnici nikako nisu mogli da se slože, uvek je neko kočio, bila je jedno od najnaprednijih sela Timočke krajine. Električnu energiju u selu je imala još u vremenu izmedju dva rata. Organizovali se ljudi pa kroz selo ukopali bandere i posavili električne provodnike. Nekako došli do agregata na dizel pogon. Bili su smešteni u osnovnoj školi. Ako ih nije neko prisvojio, verovato još uvek stoje u podrumu kao nemi svedoci jednog vremena. Sa njima je rukovao, deda Mijajlo Brka. On se još u to vreme razumeo u struju. Bio je samouk ali je bio spretniji od mnogih što su izučili taj zanat. Svako veče je pustao agregate u pogon. Radili su tako do neko vreme u noći pa ih isključivao.

Kao što svemu prodje vreme tako i agregatima. Kroz selo postaviše novu liniju. Priključiše se seljaci na državnu mrežu. Priključi se i deda Mijajlo. Vidi se na njemu da mu je žao prošlog vremena i njegovih agregata... Nekako u to vreme beše postavio na vadi za vodenicu koja je bila izmedju reke i njegove kuće turbiu na vodu koja je mogla da okreće agregat za proizvodnju električne energije (mala hidrocentrala). Kolike je snage bila i šta je mogla to je znao jedino deda Mijajlo. Ne verujem da se nikome poverio.

A sad da pomenem i ovog drugog pokojnika, Milovana Djilasa, laka mu zemlja bila. (Ja, kao pravi mudri čovek u godinama pozivam se na pokojnike, nije to moj pronalazak, to sam naučio od pokojnog čika Sime (Mone) koji je uživao da laže do neba – zabavljao drugare u poodmaklim godinama – pričao svoje doživljaje. Napravi uvod „E i meni se isto tako nešto dogodilo i oplete“. Ako bi osetio da oni što ga slušaju posumnjaju u priču on se odmah pozove na pokojnike „ Pa nesaam bil tuj samo ja, bilii tuj pokojni taj pa pokojni taj pa pokojni taj i taj“. Uglavnom prisutni pokojnici su bili isti ljudi - ljudi od ugleda, domaćini, od reči (pokojni Rata Čoveja, Pokojni Sima Čoveja, Pokojni Vule, pokojni Petar Grof, pokojni Ljuba Petrović, pokojni Laće). To je najbolje i najsigurnije, imaš na koga da se pozoveš a nemože da se proveri.

Elem, da sada, posle ovolikih uvoda ispričam ono što sam naumio. Bilo je to negde 1968. ili možda 1969. godine – odavno je

180

bilo, ko će toga baš da se seti. Bio sam na drugoj godini studija u Boru. Odem kod berberina da se podšišam, za njega nisam siguran ali najverovatnije da i on ore nebeske njive a berbernice, siguran sam u to, više nema. U berbernici gužva. Čeka se na red. Nikako mi nije jasno kako danas nema tolikih gužvi kod berberina, da li ih ima više ili ima manje kose. Da bi ubili vreme dok se čeka, sedi se na klupi ispred koje je manji stočić sa novinama. Sada kada pogledam sa distance i ta klupa je imala svrhu (niko nije mogao da se šiša preko reda – uglavnom sa desne strane se ustajalo za šišanje, svi se pomere za po jedno mesto a na levoj strani sedne nova mušterija i odmah zgraba novinu. Mnogo dobar pronalazak, šteta što neje primenjen i na druge oblasti. Bilo je tu raznih listova. U ovoj mojoj priči mislim da se radi o Ilustrovanoj politici, možda je bio i Nin, vrag će ga znati, nisam više siguran o kojoj se novini radi (onda su bile sve u crno beloj tehnici).

Ja jako slikovito sanjam, kad se probudim nemogu da razlučim šta je šta. Siguran sam da sam čitao i šta sam čitao a da li je bilo san ili java to neznam... Mislim da je naslov teksta bio „Zašto je osudjen Milovan Djilas“. Koliko mogu da se setim, čovek o kome govorim u to vreme je bio na slobodi, kao discident, negde u Americi. U Jugi se u to vreme o njemu nije govorilo. Ljudi mojih godina (u to vreme omladina) nisu ni čuli za njega. Ja sam za njega čuo u trećoj godini gimnazije od gazde gde sam stanovao, opet pokojnik – pokojni gazda Bogosav, mnogo dobar i pametan čovek, bio je pekar i kockar (stavljao pekaru na kocki – na tablića). U tekstu je bilo kako će izgledati Jugoslavija devedesetih godina. Bila je i karta. Ja mlad i neiskusan – mislim sve što leti sve se jede. Jugoslavija u tom periodu, da ne pominjem vodje jer znamo svi koji su bili, stabilna – puca od snage, pomislih „Vidi budala šta lupeta, pa i u pravu su oni što su ga odstranili iz politike i osudili“ (valjda beše nešto i odrobijao).

Završio sam studije. Zaposlio se. Već su me tretirali kao starijeg inženjera. Poštovano je moje mišljenje... Poče da se raspada Jugoslavija. Seti se ja teksta pa ajde da budem pametan. Imali smo u to vreme običaj da na kraju smene popijemo po jednu, dve. Nije se pijančilo. Malo se opustimo. Razgovara se neobavezno o svemu i svačemu. Sad smo bili svi ravni. Svako je mogao da iznese plan i predlog kako on to vidi. Do mnogih smo rešenja tu došli što ovako danima nismo mogli.

Slovenija se bila odvojila. Temu za razgovor je potakao nastup Stipe Mesića na onom poznatom istorijskom sastanku... Svi tvrde da nemože da dodje do raspada, i Slovenija će biti vraćena. Ja sam bio suprotnog mišljenja i ako mi je Juga jako bila prirasla srcu. Ko je hteo mogao je da vidi da se tome nemože stati na put. Počeh kao svoj stav da iznosim ono što sam pre puno godina pročitao. Govorilo mi nešto da će baš tako biti... I Hrvatska će se odvojiti, i Makedonija, i Bosna i Hercegovina i Crna gora i šta će biti sa Kosovom i tako dalje i

181

tako dalje... Privukao sam svojim predvidjanjima veliku pažnju, svi u mene gledaju... Osećao sam se u tom momentu kao Tarabić. Niko od mene to nije očekivao. Komunista a tako govori?... Rizikuje?... Nekad bi za to bio na Golom otoku?....

Kako sam išao sve dalje i dalje kolege počeše sve više i više da negoduju, da se sašaptavaju, da dobacuju. Vidim da sam na pogrešnom putu pa prekinuh na pola... Počeh da se preispitujem... Možda grešim? ... Da možda nisam preterao?... Neki mi od njih otvoreno dadoše do znanja da o onome u čemu se slažemo može da razgovaramu a u čenu ne da prepustimo vremenu. Nije mi bilo po volji što sam tako prošao. Prestadoh ali se iz mog ponašanja moglo zaključiti da sam i dalje osao pri svom stavu...

Pošto mi Svevišnji dopusti, gledao sam kako se raspada Jugoslavija, sve je bilo isto tako kako je napisano u tekstu i novini o kojoj govorim. Znači sve je bilo unapred pripremljeno – sve se znalo kako će biti samo mi to nismo znali a i danas nam izgleda to nije jasno. U razloge ne ulazim. Ništa nije bez razloga. Svako je imao svoje interese. Malo se proteglo u vremenu za nekih petnaestak godina jer nije išlo baš tako lako kako se planiralo. Verovatno da nisu bili uzeti u obzir svi sticaji i okolnosti. Mnogo mi je žao što ne zamolih berberina da uzmem tu novini ili da je bar „prisvojih na nepristojan način“ da ne kažem nezakonit. Danas bi imao potvrdu kod drugara za ono o čemu govorim a ovako morate da ni verujete na reč. Ako posumnjate u priču ja ću, kao čika Sima, da se pozovem na pokojnike.

Sve ovo napisah samo zato da bi mogao da kažem „ Sve ima da se složi da se zbude što je pisano“. Mi smo isuviše sitni da bi mogli nešto da promenimo.

182

Biografija

Moje ime je Dragoljub Jovanović. Sin i snaja me zovu Gaša. Tako me zvao i otac dok sam bio mali. Rodjen sam 09.11.1948. godine u Jelasnici kod Knjazevca. Diplomirao sam na Rudarskom fakultetu u Boru 1977.  Iste godine sam se zaposlio u Rudniku bakra Majdanpek i ostao mu do danas veran.

Te davne 1977. godine, sa koferom iznošenog veša i punog “fiće” udžbenika i literature iz oblasti rudarstva, u vreme kada su stručnjaci lako dolazili do posla, učini mi otac uslugu i doveze u ovo rudarsko naselje gde sam zatekao miroljubive starosedeoce i ljude dobre volje sa svih strana i svih vera koji se ovde nadjoše svi sa jednim ciljem da sebi izgrade bolje sutra, podignu decu i mirno odavde odu u zasluženu penziju. Kofer i veš pojede zub vremena, a literaturu i očevog “fiću” čuvam za uspomenu unucima. Literaturu, možda će je i oni koristiti, a fiću, po želji oca, da mu se njime igraju praunuci, “da znaju da im je pradeda bio šofer”.

Počinjući stranicu “DELO” na Website zapitao sam se šta bi prema opšte prihvaćenim društvenim normama, (moralnim normama), to bilo «delo», i kada čovek otpočinje sa delima. Ne mogu za sada drugačije, do da se izrazim jezikom diplomata: “Delo je multilateralno korisna stvar po čemu čovek postaje prepoznatljiv”, a vreme kada će čovek početi sa delima je jako rastegljiva stvar isto kao i delo. Moje delo, može se reći, započinje sa zapošljenjem a vezano je uglavnom za rudarstvo i rudarenje u Majdanpeku i okolini.

Radio sam pet godina kao smenski inženjer, zatim 18 godina kao inženjer projektant i odgovorni projektant, od 2000. do kraja 2006. godine radio sam kao rukovodioc Rudarske pripreme i odgovorni projektant, od januara 2007. pa do 20. Oktobra 2008. godine proveo sam na mestu Upravnika Površinskog kopa od kada sam na mestu Pomoćnika direktora za rudarstvo. Nisam liderski tip.

Nije skromno ovo ja da kažem ali za 33 godine rada ostavio sam veliki pečat na površinskim kopovima Rudnika bakra Majdanpek i mislim da bi moje iskustvo dobro došlo mladjim kolegama. Sa jednim delom mog doprinosa možete se upoznati u odeljku  ” DELO “ na Website: http://djovanovic.wordpress.com

Volim svoje zanimanje i posao. Uvek sam se trudio da mi vreme ne prodje “uzalud”.   Ako bi nekada ponovo bio u prilici da biram, izabrao bi opet isto.

Srećno sam oženjen suprugom Milenom sa kojom imam sina Mladena.

Moja interesovanja van profesionalnog života su bila a i danas su mnogobrojna i različita. U pojedinim oblastima, kao što je sport, imao sam velliki uspeh.

Eto tako sa godinama dodje nešto čoveku pa krene. Počne da se bavi  nečim što mu u mladosti nikad nebi palo na pamet:  Počeo sam u svojoj 62. godini da pišem priče, priče iz seoskog života.

183

184